1

САДРЖАЈ

УВОД ............................................................................................................................................................. 2

а) Циљ рада и предмет истраживања .................................................................................................. 2

б) Извори података и метод рада ......................................................................................................... 3

1. ГРАНИЧНИ ТРОШКОВИ И ГРАНИЧНИ ПРИХОД У ЕКОНОМСКОЈ ТЕОРИЈИ И РАЧУНОВОСТВУ ....... 4

1.1. Историја развоја маргиналних величина .................................................................................. 4

1.2. Подале и дефинисање граничних величина............................................................................. 5

1.2.1. Гранични трошак ................................................................................................................. 6

1.2.2. Гранични приход ................................................................................................................ 8

1.2.3. Гранични доходак ............................................................................................................... 9

1.3. Схватање трошкова у економској теорији и рачуноводству ................................................. 10

1.4. Однос граничних трошкова и граничних прихода ................................................................. 14

2. МОГУЧНОСТ КВАНТИФИКОВАЊА ГРАНИЧНИХ ВЕЛИЧИНА ........................................................... 18

2.1. Усклађивање погледа економских теоретичара и пословних људи као неопходан услов

практичне примене граничних величина ........................................................................................... 18

2.2. Стварање аналитичких категорија граничног обрачуна ис његово увођење у

рачуноводство ....................................................................................................................................... 19

2.3. Могућност обрачуна по варијабилним трошковима у домаћим условима ........................ 21

2.4. Ограничавајући фактори увођења система обрачуна по варијабилним трошковима ....... 22

ЗАКЉУЧАК .................................................................................................................................................. 24

ЛИТЕРАТУРА ............................................................................................................................................... 26

2

УВОД

а) Циљ рада и предмет истраживања

Пословање предузећа у савременим условима, код нас и у свету, налази се у фази

када долази до великих промена и брзог развитка на свим пољима. Проналазе се нови

извори енергије, мењају се навике и жеље потрошача, мењају се производни услови услед

развитка механизације и аутоматизације, тржиште тражи нове производе у кратком року.

Све то доводи до појаве нестабилности набавних и продајних цена на домаћем и

иностраном тржишту, а самим тим и до повећаног развитка у пословању. Од предузећа се

захтева брзо прилагођавање уз што рационалније извршење постављених задатака.

Успешност пословања у овако динамичним условима, јавља се као однос између

улагања у производни процес ( живог и минулог рада) и економских резултата. Дакле,

основни мотив савременог предузећа је успех. Уколико не успе да оствари овај мотив

постаје разлог његовог постојања. Успешно пословање не захтева само довољан износ

материјалних и финансијских средстава, већ добру информисаност о елементима и

односима у процесу пословања. Сви елементи и односи у том процесу морају бити под

сталном контролом органа управљања и руковођења, што је условљено сталним

пристизањем информација о релевантним збивањима. За доношење квалитетних

пословних одлука, у условима савременог управљања и руковођења, нису више довољни

интуиција и искуство већ су потребне поуздане, тачне и благовремене информације. Без

информација нема квалитетних пословних одлука, а донете одлуке улазе у систем

информација као предлога за нове одлуке.

Најважније питање је када и какве одлуке треба доносити да би се пословало што

ефикасније и са што мање застоја и поремећаја, као и питање које информације користе

приликом доношења одређених пословних одлука.

Предмет овог рада посвећен је разматрању проблема који су везани за пословну

политику и доношење најцелисходнијих одлука у једном предузећу. Прецизније, овај рад

се састоји од приказивања теоријских основа маргиналне анализе као базе за доношење

одлука у предузећима. Недостатак информација или коришћење погрешних података

представља најчешћи узорак погрешно донетих одлука.

Информације, дакле, морају да буду благовремене, поуздане ( потпуне и тачне) и

разумљивије изнад свега. Када органи управљања и руковођења треба да одлуче о важним

питањима и проблемима пословања као што су рентабилност улагања у основна средства,

елиминисање нерентабилних производа, избор оптималног асортимана производње,

привремена обустава производње, даља прерада или продаја итд., одлучујуће су

информације које пружа рачуноводство предузећа. Оне су одувек биле најпоузданије

средство информисања сваког предузећа. Одлуке се морају доносити свакодневно и због

тога је неопходан стални ток текућих података ( информација). Међутим, већина

књиговодствених система у нашим условима обезбеђује традиционалне извештаје на крају

одређеног периода ( месечно, квартално, полугодишње и годишње). Веома је мали број

књиговодствених система који обезбеђују податке у краћим роковима ( недељно или

дневно), што би било веома значајно за доношење низа пословних одлука.

3

Један од чинилаца који утиче на ток пословања и доношење пословних одлука је избор

адекватног метода обрачуна трошкова и пословног резултата у целини. Да би

рачуноводство остварило задатке који се траже од њега, оно мора бити добро

организовано и прилагођено структури предузећа. Морају да се користе савремене методе

обрачуна трошкова који пружају поуздане и благовремене информације. Теоретичари и

практичари из области економике предузећа и рачуноводства врше покушаје рад

проналажења могућности за унапређење метода обрачуна трошкова. Увођење система

обрачуна по варијабилним трошковима у рачуноводственој теорији и пракси, везано за

појаву маргиналних ( граничних) трошкова у економској теорији. Овај систем обрачуна

треба омогућити успешније пословање и вођење пословне политике, односно пружање

таквих информација свим заинтересованим на основу који ће предузимати сврсисходне

акције и доносити одговарајуће одлуке о:

Избору оптималног асортимана производње и продаје;

Прилагођавање обима производње могућностима пласмана;

Оцени рентабилитета;

Диференцирању цена према различитим критеријумима итд.

б) Извори података и метод рада

У раду је у знатној мери коришћена домаћа и страна литература, као и резултати до

којих су дошли разни аутори у својим истраживањима, у томе колико је која метода

обрачуна трошкова сврсисходна код доношења одређених пословиних одлука. Постоји

велика разноликост у методологији обрачуна трошкова јер свако предузећа има своју

специфичност и посебно проблеме, што се све одражава на организацију вођења

књиговодств, на планирање и обрачун трошкова, на утрвђивању доходка, и његову

расподелу итд. Треба нагласити да је код већине предузећа још увек у примени метода

обрачуна планским трошковима, где се залихе вреднују по пуној цени коштања.

Чињеница је да је мали број предузећа увео обрачун по варијабилним трошковима. Ова

предузећа користе одређене предности маргиналне анализе, само код планирања и

доношења одлука, а не и у књиговодству. И поред тога што је систем обрачуна по

варијабилним трошковима показао одређене предности у односу на раније системе

обрачуна трошкова, остало је доста нерешених проблема чија решења треба тражити кроз

даље усавршавање овог система обрачуна.

4

1. ГРАНИЧНИ ТРОШКОВИ И ГРАНИЧНИ ПРИХОД У

ЕКОНОМСКОЈ ТЕОРИЈИ И РАЧУНОВОСТВУ

За разматрање рачуноводствених проблема граничног обрачуна неопходно је

претходно сагледати проблем маргиналних трошкова и маргиналног прихода у економској

теорији уопште, зато што је економска теорија ( а не рачуноводство) створила граничне

категорије.

1.1. Историја развоја маргиналних величина

Маргинализам као правац буржоаске економске мисли јавио се седамдесетих година

деветнаестог века и представља иницијални фактор за рачуноводствене системе

граничних обрачуна. Има аутора који полазну тачку развоја граничних обрачуна налазе у

идеји о опадајућим приносима који је први пут формулисао познати француски

економиста, физиократа, Тиргот. Он је при формулисању опадајућег приноса имао у виду

пољопривредну делатност. Правилно опадајућих приноса проистиче из чињенице да се

комбиновањем фактора производње ( при чему се једни ангажују у фиксним, тј.,

ограниченим, количинама а други у промењивим тј. варирајућим количинама) постижу у

почетку прогресивни пораст приноса да би касније ова тенденција опадала. Опадањем

прираста долази се у фазу констатности приноса у односу на додатне количине трошкова

и коначно у фазу опадања истих у односу на трошкове. Закон о опадајућим приносима

постоји и остварује се једино у случају постојања одређених претпоставки за његово

деловање.

Дато ( неизмењено) стање технике

Бар један константан фактор производње

Могућност варирања пропорције у којој се комбинују фактори производње

Ирски професор математике Dionysius је 1890. године у својој књизи „Raukway

Economy“ писао да је природа проблема опадајућих приноса јаснија када се посматра у

индивидуалном предузећу. Ландер је запазио да сви трошкови не реагују на исти начин на

промене у обиму транспорта. Зато је све трошкове делио ( зависно од тога да ли се мењају

или не са променама обима делатности ) на фиксну и варијабилну компоненту. Разрадио је

систем алокације општих ( фиксних) трошкова, при чему је претходно ове трошкове

детаљно класификовао, посматрајући њихово понашање у односу на промене обима

транспорта. Енглески економиста и теоретичар А. Marshal у својој књизи „Принципи

Економије“прави разлику између основних и суплементарних трошкова. Већ 1899. године

немачки економиста Euhen Schmalenbach посвећује пажњу трошковима који варирају у

зависности од промена у обиму производње.

5

Обрађује граничне величине под називом „ пропорционални став“ који се односи

на граничне трошкове и њихову примену у калкулацијама. Од америчких економиста

истакнуто место заузима P.A. Samuelson, који се бави теоријом трошкова, а нарочито

теоријом граничних величина. У нашој стручној литератури први објављен рад из области

теорије трошкова носи назив „ Основи теорије трошкова“ аутора Д. Петровића, који

велику пажњу посвећује теоријском приказу и анализи трошкова индустријских

предузећа, као и граничним ( маргиналним) трошковима и њиховом значају и примени у

индустријским калкулацијама и одређивању продајних цена.

1.2. Подале и дефинисање граничних величина

У нашој и страној литератури постоји више категорија маргиналне анализе1 коју

рачуноводство данас врши као што су:

a) Маргинални трошак

b) Маргинални приход

c) Маргинални доходак

d) Маргинални добитак

e) Вредност маргиналног физичког производа

f) Маргинална предузећа итд.

Постоје и друге класификација маргиналних величина. Према критеријуму циклуса

производње подела је извршена на:

a) Граничне величине у области набавке фактора производње

b) Граничне величине које су карактеристичне за функционисање производње

c) Граничне величине које су карактеристичне за функције реализације

d) Гранична предузећа

Са гледишта изражавања граничних величина подела је извршена на:

a) Граничне величине које се исказују кванититативно и

b) Граничне величине које се исказују квалитативно (вредносно)

Са аспекта обима запослености односно количине производа на које се односе граничне

величине се деле на:

1 Термин „ маргинални“ настао је у англосаксонском говорном подручју, док је термин „гранични“ настају у

германском језичком подручју. Термин „ диференцијални“ употребљава се у оба говорна подручја.

6

a) Граничне величине које се односе на једну јединицу и

b) Граничне величине које се односе на више јединица или гранични слој

Са аспекта временског периода граничне величине могу се односити на:

a) Граничне величине посматране у кратком року и

b) Граничне величине посматране у дугом року

У економској анализи обраћа се посебна пажња на дефинисање и одређивање појмова

маргиналних трошкова, маргиналних прихода и маргиналног дохотка.

1.2.1. Гранични трошак

У савременој теорији трошкова ( маргинални трошкови) заузимају све значајније

место, како у теорији тако и у пракси. Мишљење у вези са дефинисањем маргиналних

трошкова су релативно уједначена. А.Р. Beckwith их дефинише као новчане трошкове

производње једне маргиналне јединице са постојећим фиксним капиталом и посматра их

као аналитичку величину корисну за одлуке само у кратком временском периоду.

Маргинални трошкови могу да укључе само континуалне варијабилне трошкове. Већина

тора се слаже да су маргинални трошкови, у ствари, додатни јединични трошкови који

настају са повећањем производње за онолико јединица колико је повећан додатни слој

производње. Маргинални / гранични) трошкови се односе на појединачне, а не на укупне и

састављен су из варијабилних а не фиксних трошкова. Е. Schmalenbach дефинише их као

додатне трошкове који су потреби за производњу нове, даље јединице производа.

У стручној литературу постоје дивергентна мишљења по питању која је то јединица у

оквиру посматраног слоја производње на коју се односе маргинални ( гранични)

трошкови. Да ли је то искључиво последња или било која јединица у датом степену

запослености?

Постоје мишљења да се гранични трошкови односе једино на последњу јединицу.

Поборник овог става је J. Lesourne, који је био под утицајем теорије корисности.

С друге стране постоје теоретичари који сматрају да се гранични трошкови не

односе на последњу јединицу, већ да се ради о порасту укупних трошкова кад асе

степен запослености повећа за додатну јединицу производа. То нису просечни

трошкови, него само вишак трошкова који не би ни настао да је изостала

производња последње количинске јединице. Производња те последње јединице

изазвала је допунске трошкове, тако да израз „гранични трошкови“ служи да

означи управо те допунске трошкове.

Постоје теоретичари који маргиналне трошкове дефинишу као разлику између

укупних трошкова два степена запослености на јединицу производа. 2

2 Др Франц Черне „ Тржиште и цене“ Према овом аутору, гранични трошкови израчунавају се на следећи начин:

гранични трошкови Н јединица једнако је / укупни трошкови Н јединица/ – / укупни трошкови ( Н-1) јединица /

7

Д. Перовић у својој књизи „ Теорија трошкова“ пише да су гранични трошкови просечни

трошкови појединих слојева производње. Ово нису просечни трошкови последње

производне јединице производа, него гранични просечни трошкови дотичног слоја

производње ( вишка производње у односу на претходни слој). P. Samuelson упозорава да

гранични трошкови нису исто што и просечни трошкови по јединици производа, до који

се долази када се укупни трошкови поделе са укупном количином производа. По његовом

мишљењу, маргинални, односно гранични трошкови „ додатни трошкови“ или „ просечни

трошкови“ или „ диференцијални трошкови“.

У теорији трошкова се „ маргинални“ и „ диференцијални“ трошкови

идентификују и користе као синоними. Диференцијалне трошкове треба схватити као

разлику у промени трошкова услед промене у обиму производње при чему промене у

обиму подразумева промену за више од једне јединице. Према Перовићу, трошкови

диференције представљају разлику укупних трошкова два степена запослености или два

слоја производње.3 Ова категорија трошкова је ближа реалности праксе, нарочито када се

узме у обзир чињеница да се опрема и постројења не могу идеално поделити и да промена

у обиму представља заправо промену зоне обима.

Потребно је, такође, правити разлику између маргинални и инкременталних трошкова.

Инкрементални трошкови су врста додатних трошкова који се могу преписати свим

новонасталим променама у активностима предузећа, без ограничења на кратки или дуги

временски период.

Дакле, маргинални трошкови су ужи појам од диференцијални односно инкременталних

трошкова. Маргинални трошкови се везују за додатне трошкове јединце производа, док се

додатни трошкови везују за све промене нивоа или периода активности предузећа.

На крају, треба истаћи неколико закључака о маргиналним ( граничним) трошковима:

a) За потребе практичне анализе не могу се прихватити дефиниције које полазе од

тога да су маргинални трошкови последње јединице производа;

b) Маргинални трошкови су често рачунска конструкција и састоје се из варијабилних

трошкова, односно пропорционалних трошкова где се понекад узимају у обзир и

релативно фиксни трошкови;

c) За одлучивање о проблемима пословне политике предузећа могу се прихватити она

мишљења која полазе од укупног обима додатне производње.

С обзиром на чињеницу додатни слој производње изазива додатне трошкове, садржину

ових додатних трошкова чине углавном трошкови варијабилно карактера пошто фиксни

трошкови остају константни ( кратком року нема изградње нови капацитета па ни

3 Према овом аутору, диференцијални трошкови се израчунавају помоћу следеће формуле: трошкови диференције

једнако је /укупни трошкови новог степена запослености/ -/ досадашњи укупни трошкови/, док се гранични трошкови

израчунавају по формули: Гранични трошкови једнако је трошкови диференције подељено са вишак производње.

8

додатних фиксних трошкова) 4. Због тога не постоје тешкоће за израчунавање ових

додатних трошкова зато што они представљају само апроксимацију маргиналних

трошкова. Међутим, у пракси се наилази на низ потешкоћа зато што маргинални

трошкови нису рачуноводствена категорија већ представљају чисто теорији феномен

изведен из функције укупних трошкова који нема реалних основа. Због тога се у пракси

као супститут маргиналних трошкова користе рачуноводствено утврђени просечно

варијабилни трошкови.

1.2.2. Гранични приход

Код прихода се користе аналитичке категорије као што су укупни, маргинални (

гранични) и просечан приход.

Укупан приход изражава новчану вредност реализоване производње, Добија се множењем

количине продатих производа са продајним ценама. Овако дефинисан укупан приход

више одговара термину „ реализација“ док укупан приход у рачуноводственој пракси

поред реализације производа и услуга обухвата и остварене остале приходе који су

резултат економске активности. Према томе, укупан приход у рачуноводственој теорији и

пракси има шири значај од укупног прихода који се среће у економској теорији.

Маргинални приход говори о износу прираста прихода који настаје реализацијом

додатних производа односно слоја производње. Према G. Siegler-u гранични приход се

може одредити као промена у укупном приходу усклађена са одговарајућом променом у

количини производа. Ако количина производа расте само за једну јединицу, тада

одговарајућа промена у укупном приходу није ништа друго него гранични приход. У

теорији постоје и друге дефиниције материјалног прихода које не полазе од додатног

обима производње и реализације, него повећање маргиналног прихода везују за додатну

јединицу. P. Samuleson дефинише гранични приход као повећање укупног прихода до кога

се долази путем повећања производње за једну додатну јединицу. Овај аутор такође,

упозорава да не треба бркати гранични приход са просечним приходом који је, уствари,

продајна цена сваког производа.

Професор Бобић придаје посебну пажњу на разлику између граничног и прихода и

граничних трошкова која може бити позитивна или негативна, а може бити и једнака

нули. Ову разлику он назива „гранична разлика реализације“, што фактички представља

допунски чисти финансијски резултат који се остварује производњом и продајом сваке

нове допунске јединице производа. Ова нова маргинална величина се у економској

теорији назива „ маргинални или граничним додатком“. С обзиром на то да разлика

између маргиналних прихода и маргиналних трошкова може бити и негативна,

маргинални добитак има своју супротност у маргиналном ( граничном) губитку. Органи

4 Услови у којима се могу користити маргинални трошкови у доношењу пословних одлука одграничени су на кратак

рок. Према ставу већине аутора, односно обележје кратко рока огледа се у томе што се не мењају производни фактори,

тј. не долази до промене, како у величини предузећа, тако ни у проширењу капацитета, већ се производња обавља у

оквирима постојећих капацитета.

9

управљања и руковођења морају да буду упознати са кретањем ове разлике, како би

њихове одлуке биле компетентне и меродавне.

1.2.3. Гранични доходак

Mаргинални доходак представа чисти финансијски резултат који је остварен

реализацијом граничног слоја запослености под условом да је сведен на јединицу

производа додатног слоја производње.

Маргинални добитак и маргинални доходак су економске категорије које се међусобно

битно разликују, мада је маргинални приход по садржају и по величини исти и за једну и

за другу категорију. Разлика постоји само као последица различитог третирања трошкова

у нашем систему.

Маргинални резултат5 ( маргинални доходак, контрибуција или контрибуциони доходак) у

обрачуну по варијаблама трошкова представља разлику између укупног прихода и

варијабилних трошкова. Маргинални доходак, квантитативно, представља збир продајне

цене реализованих производа, услуга и осталих прихода ( укупан приход), умањен за

варијабилне трошкове реализованих производа и услуга. Маргинални доходак настаје

после покрића варијабилних трошкова и његов износ може бити толики да делимично

покрива фиксне трошкове а може их и потпуно покрити ( у зависности од величине). Нето

резултат или доходак се појављују тек онда када буду покривени фиксни трошкови у

целости и остали ванредни расходи. Због тога примена обрачуна по варијабилним

трошковима има величи значај у краткорочној пословној политици као и у контроли

трошкова и финансијских резултата у предузећима.

За контролу и анализу трошкова и резултата употребљавају се различити показатељи као

што су праг рентабилности, маржа сигурности, маргинална маржа и др.

Један од најважнији елемената који обезбеђује систем обрачуна по варијабилним

трошковима је налажење преломне тачке рентабилности. То је тачка при којој одређени

обим реализације обезбеђује покриће трошкова односно идентификује обим продаје на

којем су приходи и трошкови у међусобној равнотежи. Овај показатељ је од изузетне

важности за доношење одлука јер након критичне тачке покрића фиксни трошкови губе

свој значај и сву пажњу треба посветити снижењу додатних трошкова и повећању обима

реализације, односно повећању укупног прихода.

Маржа сигурности или маржа безбедности означава износ за који је текући обим

производње изнад обима који означава преломну тачку. Она показује за колико су

5 Проф. Др. Красуља: „ систем обрачуна по варијабилним трошковима“. Према овом аутору постоје јасна разлика између

појма маргиналног резултата у економској теорији и појма финансијског резултата у обрачуну по варијабилним

трошковима. Наиме, „ док маргинални резултат у теоријском тумачењу означава разлику између маргиналних трошкова

и маргиналних прихода, остварену реализацију једне додатне јединице производа, у директном обрачуну она показује

износ прихода који планирани или остварени обим реализације доприносе покрићу фиксних трошкова и формирању

укупног нето резултата.“

10

укупних приходи изнад прихода неопходних за покриће фиксних и варијабилних

трошкова. Према Р. Брауту, ова величина се израчунава на следећи начин:

(Реализација на тачки покрића) * 100

Маржа сигурности = _________________________________________

Укупан износ реализације

Ова маржа има задатак да благовремено упозорава органе продајне службе да предузеће

не дође у ситуацију да реализација падне испод преломне тачке рентабилитета.

СТОПА МАРГИНАЛНЕ СКОНТРИБШОНЕР МАРЖЕ се добија из односа

маргиналног резултата са оствареним укупним приходом.

За планирање финансијског резултата важну улогу има и стопа варијабилних трошкова,

која се добија из односа варијабилних трошкова и реализације ( укупног прихода).

На крају треба истаћи да израчунавање маргиналних величина није само себи циљ, већ се

оно врши због примене тих величина у привредној пракси при доношењу разних

пословних одлука.

1.3. Схватање трошкова у економској теорији и рачуноводству

За разлику од понашања укупних трошкова који има за циљ да прикаже развојни ток

укупних трошкова ( фиксних и варијабилних) у односу на динамику обима производње,

израчунавање кретања варијабилних трошкова показује варијације само одређених

категорија трошкова у складу са варијацијама обима производње, односно кретање

трошкова као нето ефекта промене обима производње.

Теоријске криве трошкова које рачуноводствена теорија користи разликују се од кривих

трошкова економске теорије. Узорак ових разлика треба тражити у разликама

претпоставки на бази који се конструишу. Суштинска разлика се састоји у ширењу обима

који се узима у разматрање. Економисти узимају у обзир шири обим активности, шири

распон промена у ефикасности. Рачуновође, с друге стране, посматрају само ограничено

поље активности и ужи распон промене.

11

Слика 1 : Криве трошкова према схватању економиста

На слици 1. се види да се фиксни трошкови, према схватању економиста, кроз цели распон

обима фиксни и не реагују на промене у обиму производње, док укупни трошкови код

горње границе обима нагло скачу, због претпоставке о деловању закона о прописима.

Насупрот томе, рачуноводствене претпоставке ( слика број 2) имплицирају

пропорционално кретање укупних трошкова у односу на одређени распон обима. Са

преласком горење границе распона фиксни трошкови нагло скачу да би опет до одређене

границе били непромењиви. Овај скок изазива тренутни скок укупних трошкова који

после тога настављају пропорционално понашање у односу на обим.

12

Слика 2: криве укупних трошкова према рачуноводственом схватању

Разлике у овим гледањима се одражавају и у различитим кривим компонентама трошкова

пројектованих на јединицу ( слике 3 и 4) Основна разлика се примећује у облику криве

просечних варијабилних трошкова.

Слика 3: Крива трошкова по јединици према схватању економиста

13

Крива маргиналних трошкова према рачуноводственом гледишту је константа, такође. И

просечни варијабилни трошкови.

Слика 4: Криве трошкова према рачуноводственом схватању

На графикону је уцртан ток кретања укупних просечних трошкова, просечних фиксних

трошкова, просечних варијабилних трошкова и маргиналних трошкова, као и однос

промена укупних трошкова према променама обима производње.

Просечни фиксни трошкови су величина која показује колики износ фиксних

трошкова терети јединицу производа. Добија се из односа укупних фиксних

трошкова и броја јединица производа на који се распоређује. Однос ових величина

на различитим тачкама нивоа производње даје слику понашања ( криву) просечних

фиксних трошкова.

Пресечни варијабилни трошкови су укупни варијабилни трошкови подељени са

бројем јединица производа.

Просечни укупни трошкови добијају се из односа укупних трошкова и броја

јединица производа, односно просечни укупни трошкови су збир просечних

варијабилних и просечних фиксних трошкова.

Просечни варијабилни трошкови се понашају другачије од просечних фиксних трошкова.

Крива просечних варијабилних трошкова има фазу дигресије, константности и прогресије.

Ово је последица претпоставке о важењу закона опадајућих приноса.

Проистиче закључак да рачуноводствено израчунати просечни варијабилни трошкови и

маргинални трошкови имају исту тенденцију. Није неопходно користити информације

које пружа кретање маргиналних трошкова. Просечни укупни трошкови, према

рачуноводственом схватању, представља континуално опадајућу линију, што значи да се

14

при тежњи за максимирањем резултата треба руководити сталним проширењем обима.

Нормално је закључити да су разлике у кривим функција разлике претпоставки, што није

квалитативна већ методолошка разлика.

1.4. Однос граничних трошкова и граничних прихода

Сврха доношења закључка о категоријама маргиналних величина јесте да се помогне

органима управљања и руковођења у предузећу да успоставе оптимални обим

производње. Закључивање искључиво на основу односа обим – трошкови говори о

оптимуму дефинисаном искључиво са становишта трошкова. Међутим, како органи

управљања и руковођења нису заинтересовани искључиво да минимизирају трошкове, то

за потпуно деловање на укупни успех треба укључити и деловање на правилну

валоризацију резултата. Изналажење оптималног обима претпоставља разматрање

функционалног односа трошкова, прихода и обима производње. То захтева израчунавање

разлике укупног прихода и укупних трошкова за сваки могући обим. Оптимални обим ће

бити онај при коме се остварује максимална разлика између укупних прихода и укупних

трошкова. То је тачка максималног резултата.

У изналажењу оптималног обима производње користе се две технике:

a) Закључивање на бази категорија укупних величина;

b) Закључивање на бази категорија просечних величина

Користи се графикон рентабилитете, односно метод преломне тачке6

Овај метод је по својој природи графички и на њему се илуструју односи укупних прихода

и трошкова с једне и обима с друге стране. Зависно од тога да ли се ради о предузећу које

послује у условима непотпуне или потпуне конкуренције, криве трошкова и прихода ће

имати различите облике.

На графикону број 5 укупни доходак се јавља као позитивна величина у пољу изнад тачке

А. Од те тачке се великим порастом обима производње расте доходак. Код обима

обележеног тачком Е разлика укупног прихода и укупних трошкова је максимална,

односно доходак је максималан. Даљим порастом обима доходак се смањује и настаје на

тачки обима на којој се опет израчунавају укупних трошкови и укупни приход. У

условима непотпуне конкуренције, дакле, продаја додатне јединице производа изазива

пад цена по јединици производа, што значи да је снижење цена услов за реализацију

нове јединице производа. Зато је и нормално да крива просечних прихода има пад

гледајући с лева на десно. Дакле, мањи број јединица производа ( мања понуда) значи и

вишу цену и обратно.

Такође, и маргинални приходи имају континуално опадајућу линију. Међутим, њен пад је

стрмији од пада просечних прихода. При одређеној висини цене маргиналних прихода су

6 Енглески назив: break- even; немачки назив: der tott punkt

15

равни нули. Даљим форсирањем продаје маргиналних приходи су мањи од нуле тј.

негативни. Дакле даљи пораст обима продаје резултира опадањем укупних прихода. Ако

се овим кривама дода и крива маргиналних трошкова, која се приказује у облику слова У,

онда се већ могу доносити реалне одлуке. Тачка пресека криве маргиналних трошкова са

кривом маргиналних прихода је веома важна јер одређује оптималан обим и оптималну

цену.

Слика 5: графикон преломне тачке у условима непотпуне конкуренције

У условима потпуне конкуренције криве укупних прихода и трошкова имају другачији облик. У

таквим условима реализација додатних јединица производа није условљена обарањем цене

јединице производа, већ се врши по неизмењеним условима, из исту цену. Зато је нормално да

крива укупних трошкова буде праволинијског облика.

16

Слика 6: графикон преломне тачке у условима потпуне конкуренције

У пракси се веома често третирају варијабилни трошкови као пропорционални са обимом

производње. Све док је предузеће у границама својих капацитета варијабилни трошкови

су константни. Пошто су тако криве укупног прихода и укупних трошкова праве линије,

то постоји само једна „ преломна тачка“. Ове претпоставке су ближе стварности и више је

одражавају. Ради утврђивања преломне тачке укупне величине трошкова и прихода се

могу посматрати по јединици ( слика 7).

На графикону се види константност варијабилних трошкова и продајне цене. Разлика

између продајне цене и укупних трошкова показује добитак или губитак по јединици.

17

Слика 7: Преломна тачка приказана трошковима и приходима по јединици

Користећи се маргиналним величинама органи управљања и руковођења предузећем ће

инсистирати на повећању обима производње све док су маргинални приходи изнад

маргиналних трошкова. Чим се догоди да маргинални трошкови расту брже од

маргиналних прихода даљу експанзију производње треба прекинути. Доходак је

максималан, а обим производње оптималан на оној тачки на којој су изједначени

маргинални приходи и маргинални трошкови.

18

2. МОГУЧНОСТ КВАНТИФИКОВАЊА ГРАНИЧНИХ

ВЕЛИЧИНА

2.1. Усклађивање погледа економских теоретичара и пословних

људи као неопходан услов практичне примене граничних

величина

Маргиналне категорије изражавају у свом скупу цео систем економског понашања.

Њихово теоријско разјашњење је претходило практичној примени. Полако и потпуно

отклањани су неспоразуми економских теоретичара и пословних људи, практичара.

Узајамно зближавање погледа, боље разумевање теоретичара за практичне услове и напор

практичара да боље разумеју мисли економских теоретичара довело је до усаглашавања

ставова и све шире примене маргиналних обрачуна у пракси.

Нарастање потреба за сигурним подацима код одлучивања о обиму производње у

пракси условило је пораст интересовања за уклапање инструмената и категорија

маргинализма у рачуноводствени механизам. Велика препрека настојању

рачуноводствених радника да примене маргиналне категорије била је различита

терминологија економске теорије и рачуноводствене праксе. Поред тога, маргинална

анализа била је оријентисана на производна предузећа која имају један производ.

Принцип маргиналних трошкова није пожељан као општи принцип формирања цена у

планској привреди. Међутим, то не значи да је овај принцип неприхватљив у сваком

поједином случају. У неким специфичним случајевима овај принцип може да буде

користан за формирање цена и трошкова било у својој чистој форми било у комбинацији

са принципом пуних трошкова, као и случају двоструког или многоструког формирања

цена и дискриминације цена.

Новија економска па и рачуноводствена литература препоручује употребу маргиналне

анализе код доношења пословних одлука. Ово најбоље можемо видети из ставова неких

аутора. Тако, на пример, професор Милисављевић каже: Direct costing је рачуноводствена

интерпретација концепције маргиналних трошкова теоријске творевине, Direct costing је

методолошко решење за коришћење ових концепција трошкова код доношења пословних

одлука“.

Према томе, општи закључак да данас све више долази до изједначавања ставова

између економске теорије и праксе.

19

2.2. Стварање аналитичких категорија граничног обрачуна ис

његово увођење у рачуноводство

Говорити о рачуноводственој примени маргиналних обрачуна, значи говорити о Direct

costing методи обрачуна, односно о обрачуну по „ директним трошковима“ односно

обрачуну по варијабилним трошковима.7

Метода обрачуна по варијабилним трошковима је методологија којом се

рачуноводство користи ради обезбеђења података органима управљања и руковођења, у

циљу одлучивања о обиму производње, избору асортимана производа, елиминисања

нерентабилних производа и остале пословне одлуке за успешно пословање. Примена

оваквог обрачуна отпочела је у фабрици Jonathan-a Harris-a 1934.године.

Сматра се дај је есенцијалну карактеристику директног обрачуна дао амерички аутор

W. Neikirk, према коме „Direct costing“треба дефинисати као сегрегацију производње

трошкова на оне који су фиксни и оне који директно варирају са обимом (варијабилне

трошкове). Само примарни трошкови и варијабилни општи трошкови користе се за

процењивање залиха и трошкова реализованих производа. Остале компоненте се

наплаћују из профита или чине губитак. Ипак, треба нагласити да је „Direct costing“

примарно раздвајање трошкова, а тек секундарно метод инвентарне вредности, односно

метод процењивања залиха.

Према томе, раздвајање трошкова на фиксне и варијабилне компоненте8 јесте основна

одлика обрачуна по варијабилним трошковима. Тиме она одговара захтевима пословног

руководства за сагледањем промена у пословном систему у зависности од промена у

обиму производње, односно продаје.

Метода обрачуна по варијабилним трошковима представља практичну примену

маргиналних анализа з рачуноводству, Основу овог система чине маргинални трошкови

тј. трошкови који се приближавају просечним варијабилним трошковима. „Direct costing“

значи економику предузећа која се заснива на директном приходу и укупним трошковима

који дају разлику, једну врсту бруто прихода или бруто марже која се може и мора

утврдити по појединим производима и појединим тржиштима. Метода „Direct costing“ је

решила проблем споразумевања економске теорије са праксом. Код методе „Direct costing“

укупни директни трошкови, укупни приход и бруто маржа утврђују се из података

књиговодства.

Метода обрачуна по стварним трошковима ( метода пуне цене коштања), базира се на

теорији која полази од тога да се у цену коштања зарачунавају сви трошкови настали у

одређеном обрачунском периоду. Овако обрачунати трошкови у цени коштања производа

активирају се кроз недовршену производњу и залихе непродатих производа, а ова иста

цена коштања прати реализоване производе и обрачунава се са укупним приходом

обрачунског периода када је извршена продаја.

7 Метода обрачуна по директним трошковима егзистира под разним називима: „Direct costing“ ( САД и прекоморске

земље), „marginal costing“ ( енглеско подручје), „ обрачун по флексибилним планских трошковима“ ( Немачка)

8 Теорија и пракса познају више метода за раздвајање фиксних и варијабилних трошкова R. Bosner врши грубу поделу на

две методе и то емпиријске и рачуноводствене.

20

Док традиционални обрачун трошкова и калкулације пуне цене коштања редовно

задржавају један део фиксних трошкова у залихама ( недовршене производње и готових

производа), дотле метода обрачуна по варијабилним трошковима отклања ову слабост и

залихе производње у току и готове производе вреднује само по директним, односно,

варијабилним трошковима, фиксни односно периодични трошкови не распоређују се на

поједине производе, већ се директно обрачунавају са финансијским резултатом

обрачунског периода када су ови трошкови настали. Према томе, метода обрачуна по

варијабилним трошковима заснива се на класификација трошкова на:

a) Варијабилне трошкове и

b) Фиксне трошкове

Ова класификација трошкова користи се како код планирања, тако и код обрачунавања,

односно праћења ових трошкова.

Директни трошкови или трошкови производа код овог метода обрачуна разликују се од

појма директних трошкова у класичном систему обрачуна трошкова. Код класичног

система ка директни трошкови сматрају се само они трошкови који се могу зарачунати по

јединици производа у моменту њиховог настајања. Међутим, код обрачуна по

варијабилним трошковима под директним трошковима подразумевају се, осим појединих

трошкова, и неки општи трошкови који настају у зависности од количине и обима

производње, тј. релативно фиксни трошкови. Према томе, под директним трошковима у

систему обрачуна по варијабилним трошковима, подразумевамо све оне трошкове који се

крећу пропорционално са обимом ( количином) произведених и продатих производа,

односно који настају само онда када се производи и продаје одређени производе и врши

услуга. Поред тога, овде се убрајају и они трошкови који се не могу непосредно снимити (

обухватити) по производима, али су настали само зато што су произведени и продати

одређени производи ( услуге) који имају тенденцију да буду пропорционални.

Под фиксним ( периодичним, општим) трошковима подразумевају се они трошкови који

настају у предузећу независно од тога да ли се постојећи капацитети користе потпуно или

делимично, или се, с друге стране, уопште не користе. Ови трошкови настају због

одржавања одређеног капацитета; они обухватају трошкове одржавања средстава

предузећа као и трошкове везане за управљање и руковођење предузећем. Поред тога,

овим трошковима припадају и трошкови рекламе, пропаганде, учешћа на сајмовима, као и

трошкови истраживања и освајања нових производа , који предузећа програмирају без

обзира на учинак који ће постићи. Према томе, на периодичне трошкове не утиче обим

производње ( ни повећање ни смањење), све док предузеће не промени своје капацитете,

односно док не измени постојеће одлуке у вези са улагањима у пропаганду, истраживања

и слично.

Професор Р. Барут периодичне трошкове дели на две групе:

I. Чврсто уговорени ( апсолутно фиксни) трошкови и

II. Програмирани трошкови , тј. трошкови који се мењају у зависности од оперативног

плана производње садржаног основним ( годишњем) плану предузећа.

С обзиром да се периодични ( фиксни) трошкови не мењају у зависности од промена

обима производње, ови трошкови могу се смањити рационалнијим искоришћењем

21

постојећих капацитета. Међутим, на директне трошкове може се утицати једино

поштовањем принципа економичности, тј. рационалним коришћењем предмета рада,

избором повољнијег асортимана, усавршавањем технолошког процеса, као и путем веће

продуктивности ( рационалнијим коришћењем производне радне снаге). Добро познавање

понашања појединих врста трошкова пружа могућност за њихово квалитетније

планирање, праћење контролу, као и за доношење одговарајућих пословних одлука.

2.3. Могућност обрачуна по варијабилним трошковима у

домаћим условима

Велика припрема за примену маргиналне анализе у рачуноводственом механизму,

поред различите терминологије маргиналних категорија између економске теорије и

рачуноводствене праксе били су и законски прописи који су имали веома јак утицај на

начу рачуноводствену праксу. Наши законски прописи све до краја 1968. године били су

кочница за вођење савремених метода обрачуна трошкова, јер су до најситнијих детаља

регулисали начин књижења економских збивања, начин израде калкулација, начин

утврђивања укупног прихода и дохотка као и њихову расподелу, начин израде

периодичних обрачуна и завршних рачуна, начин процене имовине и друго. Отклањањем

законских сметњи су створени услови за примену обрачуна по варијабилним трошковима

у нашим условима, како би ова врста обрачуна постала инструмент за вођење пословне

политике предузећа.

У савременим условима пословања потребно је све више благовремених и прецизних

информација о основним збивањима у предузећу, као и низ информација које настају

изван предузећа. Индивидуалне карактеристике појединих предузећа, њихова

организациона подела рада , технолошки процес и производна оријентација и усвојени

систем разграничења економских односа, између појединих предузећа захтевају

одговарајуће прилагођавање обрачуна трошкова у конкретним условима. Због тога, у

пракси постоји низ примењених метода покрића трошкова и примењених система

обрачуна трошкова.

Наша рачуноводствена пракса је још увек под великим утицајем ранијих прописа и веома

тешко се прилагођава новим, савременим методама обрачуна трошкова. У нашој земљи,

обрачун по нижим организационим јединицама уведен је пре тридесет година али овај

систем није спроведен у потпуности код свих предузећа, тако да и данас постоје предузећа

која обрачун успеха врше на нивоу предузећа у целини. Већина ових предузећа при

вођењу пословне политике ( утврђивање политике цена, избору асортимана, елиминисању

нерентабилних производа и сл.) користе калкулације са пуном ценом коштања, односно

обрачун трошкова врше по стварним трошковима. Отуда није никакво чудо што имамо

предузећа која обустављају производњу, мада се капацитети користе непотпуно (

индустрија намештаја, текстилна индустрија). Треба нагласити да веома мали број

предузећа користи савремене методе као што су обрачун по стандардним или

варијабилним трошковима.

Много методе обрачуна трошкова које су се у свету показале као веома корисне и

практичне у вођењу пословне политике код нас, за сада, нису нашле право ме3сто и веома

споро се уводе у праксу.

22

Законски прописи у то време нису дозвољавали да се фиксни ( периодични) трошкови

обрачунају са укупним приходом већ су се сви трошковима (варијабилни и фиксни)

урачунали у цену коштања производа и тако активирали преко недовршене производње,

полупроизвода и готових производа.

Данас је веома тешко оценити колико предузећа примењују методе обрачуна по

варијабилним трошковима зато што таквих података нема, а свакако да се све већи број

предузећа преоријентише на увођење обрачуна по овој методи због њихових предности.

2.4. Ограничавајући фактори увођења система обрачуна по

варијабилним трошковима

У нашој стручној литератури постоје веома различита мишљења у погледу теоријске

оправданости и практичних могућности увођења система обрачуна по варијабилним

трошковима. Већина аутора ипак заступа мишљење да ова метода обрачуна трошкова има

низ предности у односу на обрачун по стварним трошковима односно по пуној цени

коштања.

Обрачун по стварним трошковима има читав низ недостатака:

недостатке са гледишта ажурности текућег обрачуна и благовремености пружања

потребних информација интерним и екстерним корисницима

недостатак са гледишта контроле трошкова утврђивањем успеха по

организационим јединицама

недостатак са гледишта планирања и праћења трошкова по јединици производа,

због утврђивања пуне цене коштања, употребом разних кључева при расподели

заједничких трошкова.

Недостатак због историјског карактера трошкова, јед подаци о стварним

трошковима нису више актуелни пошто су у међувремену производи већ

реализовани.

Намена метода обрачуна по варијабилним трошковима је у:

Поједностављењу обрачуна

Успешној контроли

Могућности анализе

Одговарајућем помоћном средству за вођење продајне политике

По професору Р. Брауту, предности обрачуна по варијабилним трошковима су следеће:

Периодични финансијски резултат је реалнији, јер на њега не делују промене у

нивоу залиха недовршене производње и готових производа

Односи између трошкова, финансијских резултата и волумена продаје су

једноставнији и разумљивији

23

Поједностављено је планирање трошкова и финансијских резултата

Омогућено је постављање прецизнијих и осетљивијих инструмената контроле

трошкова

Праћење фиксних трошкова је много једноставније и прегледније, тако да се

оштрије поставља питање одговорности за неискоришћене фиксне трошкове.

Професор Е. Блашко поред наведених предности наводи и следеће:

Директни трошкови су потпуно нееластични са гледишта политике цена и они

јасно указују на доњу границу до које се цене могу спуштати у случају потребе;

фиксни трошкови престављају еластични део калкулације за примену захтева

политике цена јер су у „ direct costing“ методи боље изражени.

Процењивање залиха само по варијабилним трошковима стимулише предузеће на

смањење залиха на минимум и омогућава прикривање латентних губитака.

Обрачун по директним трошковима позитивно делује на ликвидност предузећа

Има аутора који заступају мишљење да треба бити резервисан према предностима које

наводе присталице ове методе. Професор Б. Едуард наводи читав низ недостатака ове

методе. Као најизраженије наводи:

Нарочито је велики недостатак непоседовање пуне цене коштања код предузећа са

великим учешћем фиксних трошкова

Напуштање књижења фиксних трошкова на места трошкова, онемогућује се

праћење економичности и рентабилности пословања ужих организационих

јединица

Маржа ( бруто маржа) и њена величина не мора да буде увек показатељ за то који

артикл треба форсирати, јер она не може дати податке о томе колики су фиксни

трошкови настали.

На крају, овај аутор ипак закључује да је, поред свих недостатака који су многобројни ( а

понеки и веома озбиљни), ова метода још увек много боља од разних застарелих метода

калкулације које се у пракси понекад из неразумљивих разлога тврдоглаво примењују.

Према Р. Брауту, највећи недостатак методе обрачуна варијабилним трошковима је у томе

што је деоба трошкова на трошкове производа и временске трошкове ипак несигурна и

подвргнута субјективним оценама и друго, цена коштања не садржи у себи све трошкове

него само један део њих. То би могло да представља извесне тешкоће за дугорочно

планирање цена и формирање дугорочне пословне политике.

Док је тржиште класичног књиговодства и класичне методе обрачуна на мерењу резултата

окренуто прошлости, на праћењу насталих потраживања и обавеза, на контроли

набављених и произведених залиха и сл. Direct costing метода гледа у правцу будућности.

Ова метода доприноси да рачуноводство не буде само регистратор прошлих појава и

догађаја, него и инструмент за усмеравање будућих акција предузећа.

24

ЗАКЉУЧАК

Новија економска теорија, а и рачуноводствена литература, препоручују употребу

маргиналне анализе код доношења пословинх одлука. Као методолошко решење примене

маргиналних анализа користи се метода обрачуна по варијабилним трошковима, која се

јавља у разним облицима и модификацијама.

Примарни интерес пословања сваког предузећа јесте остваривање што већег пословног

успеха. Руководећи се принципима рационалиности, предузеће настоји да привредни

процес изведе тако да коначни биланс резултата и улагања буде што повољнији, односно

да се његови физички учинсци тршишно валоризују на што већем новоу. Закони тржишта

регулишу односе ретултата улагања, али се пословне способности предузећа јавља као

беома битан фактор који утиче на коначан економски успех, односно финансијски

резултат који ће остварити.

Међу многим факторима ефикасности деловања тржишног произвођача, битан је фактор

објективне информисаности о могућим опцијама и економским ефектима опција у

појединим ставкама односа према тржишту, што представља значајан фактор за

рационалност одлучивања и понашање предузећа.

Истраживања су уведљиво показала да је примена логике маргиналног обрачуна (

методологије обрачуна трошкова и резултата) неопходна. Међутим, примена овог

обрачуна неће бити тако ефикасна све док његови циљеви, суштина и нарочито користи

које доноси, не буду недвосмислено јасни како кадровима који раде на овим пословима и

веома су оптерећени закључивањем на бази категорија „ пуних трошкова“ и веома тешко

прихватају предности које пружа маргинални обрачун због тога што не разумеју до краја

овај концепт и зато што су склони одбацивању маргиналних обрачуна и враћању на

класични. Није довољно увести само методологију маргиналне проблематике примене

концепта обрачуна по варијабилним трошковима. Истовремено, то је најлакше и учинити

јер значи ослобађање једног дела послова који су претходили калкулисању цене коштања

у класичном брачуну ( ослобађање од посла алоцирања општих трошкова). Важнији и

тежи посао у римени маргиналног обрачуна је привикнути све учеснике процеса

одлучивања на размишљање у духу маргиналног концепта.

Због тога што се чак и у врло кратким временским периодима могу мењати актуелни

захтеви тражње за појединим производима, нормално је да се траже економски ефекти

који огу проистаћи из дате комбинације производа. Маргинално обрачун овде пружа

могућност да се такви ефекти веома брзо искалкулишу и да се за кратко време прибаве

елементи релативни за доношење одлука. У динамици пословања предузећа не мењају

само асортиман производа, већ и асортиман сировина које могу користити, где опет

обрачун на основу варијабилних трошкова може пружити поуздане елементе за

обдлучивање о алтернативном коришћењу сировина. Две најважније тачке интересовања

које су неопходне за ефикасно алтернативно одлучивање су:

Који је то асортиман који с еу актуелном моменту тражи

Какав је однос трошкова и прихода на одређеним тачкама обима производње

25

Проблем снадбевања информацијама о интензиту тражења за појединим врстама

производа у појединим временским периодима за које се доноси одлука је проблем

организације, праћења и испитивања тржишта, док је проблем мерења ефеката у

променама обима производње појединих аргикала и мерења ефеката кобинација може

веома ефикасно решити увођењем маргиналних обрачуна.

Јасно је да није довољно само познавање и увођење методологије, већ треба сарађивати и

са продајном службом. Управљање се јавња као пункт кроз који струје иноформације о

тржишним актуелностима захтевима и економским ефектима у случају да се прихвати

конкретна комбинација ( што чини улазн елементе) и иуз кога се одашиљају конкретне

одлуке ( излаз). Ефикасност одлуке првенствено зависи од вредности улазних

информација.

Предмет интересовања овог рада је вредност информација на којима се базирају одлуке о

пословању у предузећима, односно вредност информационог система о односима на

линији трошкови-обим-приход. Концепције обрачуна се међусобно разликују по томе

колико омогућавају рационално пословно одлучивање. Класични концепи обрачуна

трошкова ( стварни и стандардни) имају доста ограничења код пружања адекватних

информација за одлучивање у кратком року. Претпоставка на којој се базира класични

концепт обрачуна је да привредна јединка мора, кроз цену, репродуковати сву масу

утрошених средстава настојећи да „праведно“ оптерети поједине производе са општим

трошковима. Међутим, концепт маргиналног обрачуна пружа много више прдности. Циљ

пословања је да се постигне што већи финансиски ретултат, што концепт маргиналног

обрачуна управо и наглашава.

Маргинални обрачун пружа највише могућности за оптимизирање финансијског резултата

краткорочним одлучивањем и за несметан ток процеса пословања по импулсима

свакодневног одлучивања, јер његов систем информација омогућује флексибилност у

одлучивању, брзо и ефикасно достављање информација и узимање у обзир спољних (

тржишних) утицаја. Овај систем је веома једноставан; његова методологија није сложена,

а основни проблем је раздвајање трошкова на варијабилне и фикснек компоненте. Овај

обрачун даје информације о финансијским ефектима алтернативних одлука о обиму,

супростављањем прихода и трошкова који проистичу из више тачака обима између који

се треба определити. Нарочито треба нагласити да систем маргиналног обрачуна пружа

јасну слику рентабилности одређених одлука.

26

ЛИТЕРАТУРА 1. Др Драган Красуља; „Систем обрачуна по варијабилним трошковима“, Институ за

економска истраживања, Београд.

2. Др Момчило Милисављевић: „Политика цена предузећа“, Савремена

администрација, Београд.

3. Проф. А.Р. Samuelson: „Економија – уводна анализа“, Саврмена администрација,

Београд

4. Др Димитрије Перовић:“Теорија трошкова“, Светлост, Сарајево