1. Beleška  o  piscu

 

            Vilijam Šekspir  bio  je  pjesnik  i  dramatičar, rođen  1564. godine  u  Stratford-on-

Avonu  u  Engleskoj. Mnogi  tvrde  da  je  najveći  dramski  stvaratelj  svih  vremena. Oko 

1585. odlazi  u  London, gde  deluje  kao  glumac, redatelj  i  kazališni  pisac.

Napisao  je  36  drama  koje  delimo  na:

            1. tragedije - Hamlet, Julije  Cezar, Otelo,  Antonije  iKleopatra, Koriolan, Kralj  Lir,

Makbet;

            2. komedije - Ukroćena  goropad, San  letnje  noći, Na  Tri  kralja,

Mera  za  meru, Mnogo  buke ni oko čega

            3. romance - Romeo  i  Julija, Zimska  priča  i                                                                     

Bura;              

            4. povijesne  drame - Kralj  Džon, Ričard  II. ,                                                         

Henri  IV. , Henrk  V. , Henri  VI. ,      Ričard  II. i      Henrik  VIII.

A  1609. izišli  su  njegovi  Soneti, zbirka  od  154  pjesme.

            Šekspir  je  svoje  dramske  tekstove  tvorio  podacima  iz  usmene  književnosti, iz 

starije  pisane  književnosti, iz  povijesti, iz  svoje  suvremenosti, ali  i  iz  svakidašnjeg 

pripovijedanja. Ni  fabule  Šekspirovih  delova  nisu  njegove. On  ih  preuzima  od  drugih 

pisca  i  preoblikuje  ih. Čini  od  njih  vrhunska  dela, kraseči  ih  pučkim  pjesmama,

izrekama  tadašnjeg  vremena, a  bio  je  i  majstor  stvaranja  mnogoznačnosti  pjesničkog 

jezika. Tako  Shakspeareove  riječi, osim  što  sadrže  osnovno  značenje, kriju  u  sebi  niz 

suznačenja.

 

2. Beleška  o  delu

 

            Mnogi  tvrde  da  je  Šekspirova  tragedija  Hamlet  (1600. -1601. )  najbolja  tragedija 

u  povijesti  svjetske  književnosti. No  to  nije  samo  delo  povijesti.

            Suvremenost  tragedije  svijedoče  moderna  dela  s  temom  o  Hamletu  prenesenom 

u  današnje  doba  (u  nas  je  najpoznatije  takvo  delo  drama  Ive  Brešana  "Hamlet  u  selu 

Mrduša  Donja", te  adaptacija  od  Slobodanke  Aleksić  "Hamlet  u  podrumu").

            Šekspir  je  stvorio  delo  za  sve  ukuse  i  sva  vremena. U  njegovo  su  doba 

svakakvi  ljudi  gledali  pretstave  i  pridonosili  njenom  uspjehu. Zato  je  morao  stvoriti 

delo  prikladno  i  školovanom  plemstvu  i  običnom  puku. To  je  i  učinio. Izabrani  su 

stihov  zadovoljili  školovane  plemiće, mačevanje  ukus  šire  publike, a  Hamletovo  ludilo  i 

dosjetke  zabavljale  su  običan  puk.

              Fabula  ove  tragedije, kao  i  večine  Shakespearovih  dela, je  poznata  jer  ju  je 

Šekspir  uzimao  iz  drugih  dela  iz  svojih  suvremenika  ili  ranijih  pisca.

 

 

3. Fabula

 

            Danski  kralj  iznenada  umira, a  nasljeđuje  ga  njegov  brat  Klaudije, koji  se ženi 

udovicom  pokojnog  kralja. Sinu  pokojnog  kralja, Hamletu, javlja  se  duh  njegova  oca  i 

otkriva  mu  da  ga  je  Klaudije  otrovao, čime  traži  osvetu. želeć  potvrdu, za  tu  strašnu 

optužbu, Hamlet  se  pretvara  lud. Njegvu  ludost, kralj  i  kraljica, tumače  Ofelijinim 

odbijanjem  Hamletova  udvaranja. Hamlet  organizira  predstavu, koja  radnjom  sliči  na 

umorstvo  njegova  oca. Kad  Klaudije  vidi  aluziju  na  njegov  zločin, prekida  predstavu  i 

time  daje  Hamletu  dokaz  na  Duhove  riječi. Nakon  prekinute  predstave, Hamlet 

posječuje  majku

  i  misleći  da  ga  Klaudije  prisluškuje, ubija  Polonija  koji  se  sakrivao  iza  zavjesa.

Bojeći  se, Klaudije  šalje  Hamleta  na  brod  u  Englesku  s  namjerom  da  ga  tamo  ube.

Saznavši  za  očevu  smrt, Ofelija  se  ubija, a  Laert  traži  osvetu  za  oca  i  sestru. Hamlet,

saznavši  za  urotu, vrača  se  u  Dansku  i  prihvaća  dvoboj  s  Laertom. Kralj  i  Laert 

odluče, na  prijevaru  s  otrovanim  mačem, ubiti  Hamleta. U  dvoboju, Hamlet  i  Laert 

mjenjaju  mačeve  i  obojca  bivaju  ranjeni  otrovom. Kraljica  ispije  čašu  s  otrovom,

namjenjenu  Hamletu, te  umire. Laert  otkriva  Hamletu  spletku  s  kraljem, nakon  čega 

ovaj  ubija  kralja.

            No  Hamlet  nije  toliko  cijenjen, po  fabuli, koliko  po  karakterizaciji  samih  lica.

Pogotovo  se to  odnosi  na  Hamleta.

 

4. Hamlet

 

            U  Hamletovom  ponašanju  postoje  najraznovrsnija  tumačenja, nastala  u  različitim 

vremenima  i  shvačanjima  ljudi. Jedno  od  tumačenja  odnosi  se  na  edipski  kompleks, tj.

ljubomora  sina  prema  ocu  kao  suparnika  u  ljubavi  prema  majci. Hamleta  više  boli  to 

što  se  majka  udala  za  stric, nego  što  mu  je  oca  ubio  taj  stric. No  najrasprostranije 

tumačenje, o  Hamletovom  ponašanju, odnosi  se  na  njegovu  neodlučnost. Hamlet  je 

paraliziran  od  prevelikog  razmišljanja. Zbog  svoje  neodlučnosti  i  boježljivosti  da  ne 

povrijedi  majku, odlaže  i  usporava  samo  izvršenje, koje  dovodi  do  gore  situacije.

            Za  Hamleta  ne  postoji  osjećaj  delovanja  u  pravo  vrijeme. On    razmišlja  kada 

treba  da  deluje  (kao  nakon  povratka  u  Dansku, na  groblju), a  deluje  kada  to  nije 

potrebno  (kad  ubija  Polonija).

            Sam  lik  Hamleta  otkriva  se  u  svojoj  raznolikosti  tek  u  odnosu  prema  drugim 

likovima. Likovi  se  u  svojim  odnosima  nadopunjuju:  Hamletovo  poštenje  nasuprot 

Klaudijevoj  podlosti, Hamletova  intelektualnost  nasuprot  malo  pametnih  ljudi  kraljeve 

okoline, Hamletova  pretjerana  osjetljivost  nasuprot  Horacijevu  preciznošću, Hamletovo 

pretjerano  razmišljanje  i  odlaganje  nasuprot  Laertovu  brzom  delovanju.

            Hamlet  je  zapravo  lik  noćne  more  koja  se  ostvaruje. Mora  u  kojojoj  prisustvuje 

sve  ono  najgore  od  ljudskih  strasti:  podlost, sebičnost, prevare  i  izdaje. Hamlet  iz  more 

izlazi  sav  rastrgan  i  nemoćan  dase  opire.

 

5. "Biti  ili  ne  bit"

 

            U  Hamletu  se  ne  javlja  toliko  sukob  sa  svijetom, koliko  sa  samim  sobom.

Hamlet  postavlja  pitanje  biti  ili  ne  biti?, živjeti  ili  umrijeti?, ubiti  ili  oprostiti?. On  si 

postavlja  taj  problem  i  nijedan  vanjski  događaj  nemože  mu  više  škoditi  koliko  on 

sam  sebi  može. Njegov  je  problem  što  postoji  na  ovome  svijetu. Hamlet  zapravo 

strada  od  borbe  sa  samim  sobom.

 

6. Zaključak

 

            Hamlet  je  jedna  od  ranijih  komedija, nastala  u  drugoj  fazi, nakon  komedija  i 

povijesnih  drama  iz  prve  faze  i  prije  ostalih  slavnih  tragedija  iz  treće  faze. Razlika 

između     dviju  faza, su  tragični  junaci. Samim  time  što  Hamlet  nije  nikakav  div  ili 

heroj, nego  običan  čovjek, čini  ga  bližem  i  modernijim.

 

            U  Hamletu  otkrivamo  Šekspirovu  borb  protiv  svijeta. On  nam  uz  pomoć 

Hamletovih  monologa, otkriva  pokvarenost  u  svijetu  (ratovi  i  pokvarenost  u 

kraljevskim  obiteljima). U  Hamletu  Izgleda  kao  da  se  i  sam  Šekspir  želi  suprostaviti 

svijetu, dok  u  četvrtoj  fazi  izgleda  da  se  on  pomirijo  sa  svijetom.

            To  je  jedna  od  rijetkih  drama  u  kojima, tijekom  čitavih  pet  čina, glavni  junak 

dominira  nad  okolišem  i  zaokuplja  sav  interes.