Hegel EstetikaI

Velika filozofska biblioteka Osniva

VUKO PAVIEVI

Redakcioni odbor VELJKO KORA

BRANKO PAVLOVI PETAR IVADINOVI

DIMITRIJE TASI

Urednik DIMITRIJE TASI

Glavni i odgovorni urednik s

VIDOSAV STEVANOVIC

GEORG VILHELM FRIDRIH HEGEL

CETVRTO IZDANJE

PREVOD

Dr NIKOLA POPOVIC

P R E D G O V O R

Dr DRAGAN M. JEREMlC

BEOGRADSKI IZDAVAKO-GRAFIKI ZAVOD BEOGRAD 1986.

Naslov originala

GEORG WILHELM FRIEDRICH HEGEL'S

V O R L E S U N G E N

iiber die

A E S T H E T I K

PREDGOVOR NEMAKOG IZDAVAA

Dosada se na nemakom jeziku nije pojavilo neko potpuno, zasebno izdanje Hegelovih Predavanja iz estetike. U svome ne-skraenom obliku, ta su se predavanja pojavljivala do danas samo u okviru raznih celokupnih izdanja Hegelovih dela; tekst kritiko izdanje pak koje izlazi kod Majmera jo nije od-maklo dalje od prve knjige.

Prvo potpuno, zasebno izdanje koje mi ovim iznosimo pred itaoce treba da poslui ne samo kritikom razmatranju osnov-nih misli Hegelove Estetike, ve takoe prouavanju njenih konkretnih pojedinanih analiza, te da na taj nain omogui obilato kritieko iskoriavanje svega idejnog blaga koje ona sadri. Taj cilj, razume se, morao je da bude presudan, takoe, pri naem odluivanju o tome koji tekst treba da uzmemo za osnovu naeg izdanja.

Ukoliko su Hegelova Predavanja u toku prolog stolea izvrila uticaj na istoriju estetike, taj uticaj kada se apstra-huje od Hegelovog linog nastavnikog rada mogao je da potekne samo od one njihove prerade koju je izveo H. G. Hoto u okviru celokupnog izdanja Hegelovih dela. Prvo izdanje te prerade pojavilo se 1835, a drugo popravljeno 1842. U jubilarnom izdanju Hegelovih dela koje je priredio H. Glokner pretampana je prva Hotova prerada, i pretampavanje toga jubilarnog izdanja koje sada izlazi u tutgartu poiva na toj osnovi. Jedino u Majnerovom izdanju, iju je prvu polu-knjigu preradio G. Lason, postupa se drukije: u njemu se uzimaju u obzir one zabeleke Hegelovih slualaca do kojih se jo moe doi, pa se naroito oznaavaju svi oni delovi \z Hotove pre-rade koji su preuzeti a za koje se nije nala potvrda u tim

VIII FRIDRIH BASENGE PREDGOVOR IX

mi smo se mogli

belekama. Iako ova prerada ima svoje bitne vrline, ipak se nije maglo ni mMiti na to da se ona uzme za osnovu naeg iz-danja. Bez obzira na to to ona jo -ni izbliza nije potpuno gotova, njeno obraivanje materijala namee itaocu da se izrazimo malo preuveliano neki tako rei tekst-kritiki kompleks, i time ga odstranjuje od onih stvarnih injenica koje su za nae ciljeve vanije; uostalom nju je s potpunim pravom kritikovao Glokner (Hegel-Leksikon, str. IX). Meu-tim, upravo napori koje je uloio Lason pokazali su da je Hoto zaista doputao sebi velike slobode u grupisanju i stilskom izlaganju, ali da je ipak njegova prerada, i pored toga sadrajno potpuno pouzdana. Prema tome, odluiti samo u korist Hotove prerade koja je jedino potpuna i koja je postala istorijski uticajna.

Meutim, poniklo je dalje pitanje, da li treba uzeti za osnovu prvo izdanje Hotove prerade ili njeno drugo izdanje. Drugo izdanje nije se od 1842. ponovo pojavilo zasebno, ali ga je Lason doista iskoristio. Ono zaista predstavlja jedno po-pravljeno izdanje, kao to se to jasno vidi iz tanog uporei-vanja; u njemu su mnogostruko odstranjene naroito u prvom delu nejasnosti teksta i njegove neravnine; osim toga, tok misli u Predavanjima istie se bolje i istije. Zbog toga, kada se za osnovu uzme drugo izdanje, onda se ne ispu-njava, kao to misli Lason, samo jedna dunost pravednosti prema Hotu, ve takoe sto je vanije 1 prema samom Hegelu. Hotove predgovore, koji su s obzirom na ciljeve naeg izdanja izlini, mi smo izostavili. Predgovor prvom izdanju odtampan je u dvanaestoj knjizi jubilarnog izdanja; kratki predgovor drugom izdaniu italac moe nai samo u tom dru-gom izdanju.

Jubilarno izdanje zadovoljava sa jednostavnim pretampa-vanjem prve Hotove prerade. Isti takav postupak sa drugom Hotovom preradom ne bi odgovarao ciljevima naega izdanja. Naprotiv, mi smo smatrali da je potrebno da preduzmemo niz mera kojima se, dodue, ne menja pravi tekst Hotove prerade, ali se ipak ini preglednijim i lakim za itanje, te se njima njegovo prouavanje olakava.

U te mere spada, pre svega, dodavanje meunaslova u tekst. Zbog zamrenosti Hegel-Hotovog izvoenja misli, vano je donekle da je pred itaoevim oima njihov sistematski ra-

zvoj stalno naglaen. Medutim, ve Hotov sadraj sadri mnoge meunaslove kojih u samom tekstu nema. Ti naslovi uneseni su iz sadraja u tekst. Osim toga, dodati su takoe novi meuna-slovi, tako da se sada, pri dostignuu priblino istog stupnja podele, moe katkad kroz celo delo nailaziti na meunaslove iste vrste. Pri tom je s vremena na vreme neki nov naslov pri-dodat samo onde gde je Hoto ionako oznaio jedan odeljak brojevima ili slovima, i, razume se, to se uvek deavalo u naj-stroem oslanjanju na terminologiju Hotovog teksta. Druga jedna mala dopuna sastoji se u tome to smo veim citatima iz dela na tuim jezicima dodavali nemaki prevod u uglastim zagradama.

Osim toga, nain pisanja potpuno je ujednaen sa dana-njim nemakim pravopisom. Taj pravopis naroito s obzi-rom na pitanje velikih slova i na interpunkciju udeen je u velikoj meri logiki, zapravo ak filozofski, tako da je izvan-redno podesan da poslui razumevanju filozofskih izlaganja. To vai za izlaganja na Hegelovom nemakom jeziku moda jo vie nego za sva druga izlaganja. Pre svega, Hotova inter-punkcija ne zadovoljava. Hoto je (i naravno ne samo on) stav-ljao zareze da se grubo izrazimo svuda gde se pri govoru mora da predahne. Tako interpunktirane reenice moraju da se itaju dvaput samo zbog toga, jer se pri zavretku prvog itanja pokazuje da je dotina reenica drukije ralanjena nego to se oekivalo za vreme itanja. Zbog toga je to stroa primena savremenih pravila interpunkcije mogla kako se nama ini mnogo da doprinese tome da se itljivost teksta .pobolja. Pre svega, mnogi zarezi morali su da se izbriu ili stave na drugo mesto, a esto da se zamene takom i zarezom.

Naroita panja bila je posveena izradi registra koji bi trebalo da z idovolji najraznovrsnije potrebe. Takav jedan re-gistar nije mogao da se ogranii na imenik linosti, ve je osim toga morao u isto vreme da obuhvati takoe imenik stvari.

Danas je prilino jasno ta se zahteva od jednog korisnog imenika linosti: italac eli da bude obaveten o oblasti rada dotine linosti i, po mogustvu, o godini njenog roenja i o godini njene smrti. Mi se nadamo da su ti zahtevi italaca zadovoljeni.

Sto se tie zahteva koji se postavljaju s obzirom na jedan upotrebljiv imenik stvari, o tome takva saglasnost u miljenju

'J,

X FRIDRIH BASENGE PREDGOVOR XI

ne postoji. U ovom nasem registru cini se pokuaj da se da jedan imenik stvari u najirem smislu, to jest ne da se da samo jedan imenik svih vanih pojmova stvari, ve da se pomou tih pojmova da takoe i jedan opsean imenik glavnih misli. Takav jedan pokuaj imao je utoliko vie drai to kod Hege-love metode filozofiranja svaka filozofska discipiina sadri na neki nain celinu, i to se upravo u Predavanjima iz estetike nalazi mnogo vie znaajnoga za celog Hegela nego to mnogi mogu to da zamisle. Razume se po sebi da je pri ovome radu u punoj meri iskorien Gloknerov Hegel-Leksikon. Ali po svo-jim ciljevima i metodima na registar stoji u velikoj suprot-nosti sa ciljevima i metodima Gloknerovog Hegel-Leksikona. U svome Hegel-Leksikonu Glokner eli, s jedne strane, da do izvesnog stepena uvede itaoca u Hegelovu filozofiju, a da i-talac lino ne mora da zagleda u knjigu (Uvod, str. XXX); u tome smislu, dakle, on eli da odstrani itaoca od Hegelovog teksta. S druge pak strane, on se u izlaganju Hegelovih misli pridrava (ako apstrahujemo od navoenja paralelnih mesta) stranu po stranu toka misli samog teksta, dakle u tome smislu on zapravo ostaje kod Hegelovog teksta. Meutim, u naem registru mi ne elimo da igde itanje teksta uinimo izlinim, dakle ak i kada citiramo mi u krajnjoj liniji samo elimo da navedemo na taj tekst. Ali pri tome dovoenju mi se oslo-baamo od pojedinih razvoja misli u Predavanjiina i pokua-vamo da sve ono to je u Estetici reeno o jednom odreenom pitanju uinimo preglednijim. Na taj nain ko jo nije poeo da ita treba da se namami na itanje; onome ko ita lektira treba da bude olakana; ko je, pak, knjigu proitao treba da bude u stanju da lako nae one misli koje se u njemu naknadno javljaju.

Ne postoji praktina mogunost da se postigne apsolutna potpunost pravih izraza i onih mesta u tekstu koja treba da ih objasne. Ali od takve potpunosti ne bi se imala neka vea korist. Na registar, sa priblino 1400 sutinskih izraza, sadri doista u najveoj meri ono to italac moe poeleti. Da li mu je izbor u pojedinostima po volji, o tome neka odluuje on sam. A ko bi pak hteo da se o tome izrazi kritiki, izdavako pre-duzee i izdava bie mu za to zahvalni. O tehnickim pojedi-nostima italac e nai obavetenja u napomeni koja je data na poetku registra, radi lake upotrebe.

Hegelova Estetika citirana je dosad preteno prema jubi-larnom izdanju. Da bi italac bio u stanju da u naem izdanju nae mesta koja su na taj nain citirana, mi smo pri dnu svake stranice oznaili paginaciju jubilarnog izdanja.1 Pri tom je na prvo mesto navedena oznaka knjige rimskim brojevima. Valja primetiti da knjigama od 12. do 14. jubilarnog izdanja odgo-varaju tri odeljka desete knjige prvog iz-danja.

Berlin, u prolee 1955. F r i dr ih Basenge

Ova paginacija je u naem prevodu izostavljena. Prim. prev.

P R E D G O V O R

Estetika velikog nemakog filozofa Georga Vilhelma Fri-driha Hegela (17701831), proizlazei iz njegovog iroko kon-cipiranog filozofskog sistema, uspela je da postigne mnoge ciljeve koje su pred sebe postavili nemaki estetiari od Baum-gartena do njegovog vremena. U njegovom filozofskom siste-mu, koji se kako je primetio Rudolf Ojken po sveobu-hvatnosti moe meriti samo sa Aristotelovim, a po strogosti izvoenja je neuporediv,1 estetika se istie svojim bogatstvom ideja, svestranou s kojom prilazi svojoj problematici i mno-gobrojnim analizama raznih estetskih pojava. U njoj se, moda, bolje nego u ijednom drugom Hegelovom delu moe zapaziti njegova velika sposobnost za uoptavanje i, istovremeno, za duboku konkretnu analizu. Nastala poglavito u vreme Hegelove pune duhovne zrelosti, ona sadri u saetom obliku gotovo sve ideje njegovog sistema, tako da je Rudolf Hajim s pravom re-kao da su Hegelova Predavanja iz estetike, u stvari, egzoterino izlaganje doktrine njegovog apsolutnog idealizma.2 Ali ona, isto tako ima i neke osobine koje nisu uvek prisutne u ostalim Hegelovim delima. Njima se esto opravdano zamera za ne-jasnost, mehaniku primenu trijade i strogu primenu ideali-stikih postulata, a ona je relativno jasna, elasticna u primeni trihotomija i bogata konkretnim analizama umetnikih dela i ukazivanjima na veze umetnosti s duhovnim i drutvenim i-votom oveanstva. Sva je prilika da je sam predmet estetike

1 Rudolph Eucken: Die Trdger des deutschen Idealismus, Berlin,

Verlag Ullstein und Co., 1916, S. 191. 2 Rudolf Haym: Hegel und seine Zeit, Leipzig, Wilhelm Heims

Fachbuchhandlung fiir Philosophie, 1927 (zweite, um unbekannte Do-kumente vermehrte Auflage, herausgegeben von Hans Rosenberg), S. 434.

XIV PREDGOVOR

uticao na to da smekaju otri bridovi hegelovske terminologije i oplemeni se mehanika njegovog sistematskog miljenja, pa su zato Predavanja iz estetike kako je tvrdio Eduard fon Hartman najpopularnije i za itanje najlake Hegelovo delo.3

Bitna tenja Hegelovog sistema: da uvek pronae gledite s koga bi se dolo do najvie sinteze, koja bi u sebi obuhvatila sva prethodna gledita kao nerazreene sukobe teza i antiteza, vrlo je vidna i u njegovim estetikim pogledima. Njegova este-tika nije nastala na osnovu njegovih sasvim individualnih, lie-nih razmiljanja o estetskom fenomenu bez ikakvog oslanjanja na blie i dalje prethodnike, nego, naprotiv, na osnovu dobrog poznavanja estetike misli koja je do tada postigla najvee uspehe i njenog kritiekog razmatranja. U Istoriji estetike koju je napisao zajedno sa Katarinom Gilbert, Helmut Kun jednom lepom slikom ukazuje na slojevitost Hegelovih estetikih raz-matranja, predstavljajui ih kao neku vrstu palimpsesta, kroz koji se provide znaci ranijih duhovnih okraja na polju este-tikog rasuivanja 4 Uostalom, ni sam Hegel ne skriva za-visnost svojih rasuivanja bar od nekih njemu svakako naj-korisnijih pretea, istiui da je Kant utvrdio polazite za pravo razumevanje umetniki lepog", da je Siler probio Kan-tovu subjektivnost i apstraktnost miljenja"; da je sa Selingom naen pojam umetnosti i njen nauni poloaj", da je Vinkel-man uspeo da ,,u prouavanje umetnosti uvede jedan novi smisao, da ga oslobodi onih stanovita koja se zasnivaju na obinoj svrhovitosti, na prostom podraavanju prirode, i da mu uputi poziv da u umetnikim delima i u istoriji umetnosti nae ideju umetnosti" i, najzad, da su braa Slegel uneli nova merila u procenjivanje umetnikih dela.5 To su osnovne ideje od kojih je Hegel poao da bi doao do svog prostranog i znaajnog estetikog sistema koji svojim sintezama predstavlja vrhunac filozofskog razmatranja estetskog fenornena i daje najpotpu-nije estetike poglede meu filozofskim sistematiarima.

3 P. Roques: Hegel, sa vie et ses oeuvres, Paris, Felix Alcan, 1912,

p. 299. 4 Katarina Everet Gilbert i Helmut Kun: Istorija estetike (prevod

Duana Puhala), izdanje Kulture" Beograd i Zavoda za izdavanje ud-beniika Sarajevo, 1969, str. 360.

5 Georg Vilhelm Fridrih Hegel: Estetika, I knjiga (prevod Nikole

Popovia), Beograd, izdanje Kulture", 1959, str. 103115.

DRAGAN M. JEREMI XV

Sluei se dijalektikim miljenjem, Hegel nije nastojao da doe do lakih i jednostranih reenja, ve je stalno otkrivao suprotnosti iz kojih se estetiko rasuivanje vekovima tkalo i nastojao da ih prevazide u jednoj vioj sintezi tih suprotnosti. Svi dualizmi kojih su bili svesni mnogi raniji estetiari nali su mesta u njegovom pokuaju da ih sve prevazie pomou sistematski postignutih sinteza. I Kun kae da se kod njega zadravaju antagonizmi iz ranijih raspri, ali sukobi gledita kao da se vie meusobno ne iskljuuju". U njegovoj estetici nalaze se naporedo, kao suprotnosti koje su komplementarni delovi jedinstvene celine, priroda i ideja, ulnost i umnost, si-stematsko i istorijsko, lepo i umetnost, autonomnost umet-nosti i njena povezanost sa ostalim delovima kulture, klasino i neklasino itd. Ali sve se te suprotnosti oslanjaju jedna na drugu i medusobno uslovljavaju, u tenji da ine jednu nepro-tivrenu, mirnu, zaokrugljenu celinu, koja bi bila misaoni svet za sebe i u svom samozadovoljstvu ne bi imala potrebe za izlaenjem iz sebe, pa ak ni za promenom i razvojem u budu-nosti. Hegel se u estetici ponaa kao i u istoriji filozofije, su-geriui da i umetnost, kao filozofija, nema potrebe za novim suprotnostima i menama nakon toga to je u njegovoj misli postigla potpunu ravnoteu.

Kao predstavnik apsolutnog idealizma, Hegel zastupa miljenje da je sve to postoji postalo iz apsolutne ideje, koja je u sutini duhovne prirode, ali ,,ne duh u njegovoj konanoj pometenosti i ogranienosti, ve o-pti, beskonani i apsolutni duh koji sam sobom odreuje ta u istini jeste isti-na".

6 U samorazvojnom procesu, iz duha kao apsolutne ideje

nastaje priroda kao drugobivstvo ideje i, najzad, samostalni duh, koji, kao sve druge oblasti bia, ima tri faze: subjektivni, objektivni i apsolutni duh. Umetnost je najnia forma apsolut-nog duha, ije vie faze ine religija i filozofija. Sadraj svih formi apsolutnog duha je isti, a razliita je samo njihova forma. Sadraj je uvek istina, otkrivanje apsolutnog, a forma je u umetnosti ulno saznanje, u religiji predstava, u filozofiji mi-ljenje u pojmovima. To, naravno, ne znai da je, po Hegelo-vom miljenju, forma manje vana od sadraja i da u manjoj meri ini sutinu bilo kog od tri pojavna oblika apsolutnog duha. Sutinu umetnosti, prema tome, ne ini samo saznanje istine nego i njegova ulna forma. U tom smishi on u svojim

Isto delo, str. 138.

XVI PREDGOVOR

Predavanjima iz estetike kae da je umetnost ta koja istinu pred-stavlja svesti u formi ulnog uoblienja, i to takvog ulnog uoblienja, koje u samoj toj svojoj pojavi ima neki vii dublji smisao i neko vie dublje znaenje, a da ipak ne polae pravo na to da preko ulnog materijala moe uiniti shvatljivim po-jam kao takav u njegovoj optosti; jer upravo njegovo jedin-stvo sa individualnom pojavom ini sutinu lepog i njegovog proizvoenja od strane umetnosti".7 Ali ovakva odredba umet-nosti dovodi u tekou sam pojam apsolutnog duha, koji, bu-dui apsolutan, paradoksalno trai svoje samosaznanje kroz ulnost i partikularnost dela pojedinih umetnika. S pojmom apsolutnog duha, ini se, bolje bi se slagalo Selingovo shva-tanje umetnosti u filozofiji identiteta kao jedne posebne poten-cije u kojoj se odraava apsolutno, pa je za umetnost apsolutno ideja lepote kao to je za filozofiju apsolutno ideja istine.8

Moda u toj tekoi treba traiti uzrok to Hegel nije lako doao do svog odreivanja odnosa umetnosti prema drugim formama apsolutnog duha, a i kad je doao pokazivao je izve-sno kolebanje. Najpre je u Fenomenologiji duha (1807) umet-nost shvatao kao jednu posebnu formu religije, koja je, pod imenom religija umetnosti (Kunstreligion), zauzimala srednju poziciju izmeu prirodne religije i religije otkrovenja. Kao po-klonik helenske umetnosti, Hegel je smatrao da je umetnost privremena pojava koja se moe obuhvatiti i izraziti religioz-nim shvatanjima Helena, tim pre to se ona gubi s pojavom Rima na svetskoj pozornici, dok se s pojavom hrianstva, koje takoe ne daje veliku umetnost, javlja nova vrsta religije: religija otkrovenja.9 I u prvom izdanju Enciklopedije filozof-skih nauka (1817), u kome Hegel prvi put upotrebljava pojam apsolutnog duha, umetnost egzistira samo u okviru umetnike

7 Isto delo, str, 146147.

8 Friedrich Wilhelm Schelling: Philosophie der Kunst, Schellings

Werke (nach der Originalausgabe in neuer Anordnung herausgegeben von Manfred Schroter), dr i t ter Hauptband, Miinchen, C. H. Beok und R. Oldenbourg, 1927, S. 389390.

9 O tome kako je umetnost mrtva Hegel govori izlaui u Fenome-

nologiji duha svoja zapaanja o religiji otkrovenja: Kipovi su sada \e-evi, kojima je izmakla dua koja oivljava, kao to himnu sainjavaju rei kojima je izmakla vera" (Georg Wilhelm Friedrich Hegel: Feno-menologija duha [prevod Viktora D. Sonnenfelda], Zagreb, izdanje Kul-ture" , 1955, str. 400).

DRAGAN M. JEREMI XVII

religije.10 Tek u drugom izdanju Enciklopedije filozofskih nau-ka (1827) umetnost se osamostaljuje i obuhvata ne samo he-lensku, ve i staru (istonu) i srednjovekovnu i noviju umet-nost pod imenima koja je Hegel usvojio da bi njima oznaio tri osnovne faze razvoja umetnosti: simbolinu, klasinu i ro-mantinu umetnost.1 1 Tom proirenju shvatanja umetnosti i van helenske epohe, koju je Hegel dugo smatrao jedinom ili bar nenadmanom u umetnikom'stvaralatvu, na staru istonu umetnost i hrisansku umetnost Evrope, svakako je doprinelo i njegovo poznanstvo s nizom istaknutih pisaca i estetiara, meu kojiima su bili i Gete, iler i neki romantiari, a i njegovi prija-telji iz deatva i mladosti pesnik Helderliin i filozof eling.

Ne sme se, meutim, zaboraviti da je Hegel i pre toga pokazivao ivo interesovanje za umetnost i rad na estetici. Jo 1805. godine je iz Jene pisao J. H. Fosu da bi na hajdelberkom univerzitetu mogao da dri i predavanja iz estetike u obliku cours de litterature,12 a kao profesor i direktor gimnazije u Nirnbergu naao je mesta u svojoj Filozofskoj propedevtici (ko-ju je prvi put redigovao 18081811. godine a kasnije dopunja-vao) da izloi bitne stavove svog shvatanja umetnosti i lepog. Nazivajui tada apsolutni duh duhom u njegovom istom pri-kazivanju (Der Geist in seiner reinen Darstellung), on je suk-cesivno izloio svoje osnovne ideje o umetnosti, o religiji i (samo u jednom jedinom, zakljunom paragrafu) o nauci. U etiri lapidarna paragrafa, pripremljena da uenicima budu diktirana, Hegel najpre odreuje umetnost kao objektivno predstavljanje duha u individualnom obliku i oienog od sluajnog bivstvovanja, njegovih promena i spoljanjih okol-nosti, dodajui: Lepo je po sebi i za sebe predmet umetnosti, a ne podraavanje prirode, koje je samo jedno prolazno i ne-slobodno podraavanje ideje."13 Hegel se, dakle, pribliava pla-tonovskom shvatanju umetnosti, ali ne upada u potcenjivanje umetnosti, jer odreuje lepo kao neposredan predmet umetni-

1 0 G. W. F. Hegel: Enzvclopadie der philosophischen Wissenschaften

im Grundrisse, Stuttgart, Fr. Formmanns Verlag, (H. Kurtz), 1927 (Fak> similedruck der ursprunglichen Fassung, Heidelberg 1817), S. 302305.

1 1 G. W. F. Hegel: Enciklopedija filozofijskih znanosti (prevod Vik-

tora D. Sonnenfelda), Sarajevo, izdanje Veselina Maslee", 1965, str. 454459.

1 2 G. W. F. Hegel's Werke, vollstandige Ausgabe, siebenzehnter

Band, Berlin, Verlag von Duncker und Humblot, 1835, S. 474. 1 8

G. W. F. Hegel's Wer?ce, achtzehnter Band, 1840, S. 201.

XVIII PREDGOVOR DRAGAN M. JEREMIC XIX

kog stvaranja. Ali i u Filozojskoj propedevtici lepota nije jasno definisana, jer, prilikom izlaganja uenja o ideji, nalazimo definicijiu lepog datu na osnovu pojma ivota, tako da lepo nije nita drugo nego ideja predstavljena kao flziki i kao duhovni ivot, osloboen od okolnosti i ogranienosti sluaj-nog bivstvovanja".14

Konaan odnos prema umetnosti Hegel je odredio tek svojim Predavanjima iz estetike, koja je u periodu izmeu 1817. i 1829. godine drao u dva maha na Hajdelberkom i e-tiri puta na Berlinskom univerzitetu: letnjeg semestra 1817. i letnjeg semestra 1818. godine u Hajdelbergu i zimskog seme-stra 1820/1821, letnjeg semestra 1823, letnjeg semestra, 1826. i zimskog semestra 1828/1829. godine u Berlinu, uvek sa po pet asova nedeljno, izuzev u letnjem semestru 1826. godine, kada je drao po etiri asa nedeljno. Nakon predavanja u Hajdelbergu, Hegel je, doavi u Berlin, temeljno preradio svoja predavanja iz estetike, tako da ih je kasnije samo maio doterivao i, uglavnom, dopunjavao. Ova je predavanja, na osnovu Hegelovih beleaka i beleaka nekih njegovih slua-laca, u sabranim delima koja je objavila grupa od devet He-gelovih prijatelja i sledbenika, kao desetu knjigu (u tri toma) 1835. godine rekonstruisao i objavio jedan od njegovih naj-boljih uenika Hajnrih Gustav Hoto. Iako je rekonstrukcija tuih usmeno izlaganih miljenja veoma teak zadatak, go~ tovo unapred osuen na neuspeh, Hoto je svoj posao izvrio vrlo skrupulozno i uspeo da doara ne samo stvarni sadraj Hegelovih predavanja nego i sam nain izlaganja svog velikog uitelja.1 5

14 Isto delo, S. 120.

1 5 H. G. Hoto (18021873) bio je jedan od Hegelovih sedam ,,apo-

stola" (Marhajneke, ulce, Gans, Hening, Hoto, Mihelet, Ferster), koji su, uz pomo Rozenkranca i Boumana, objavili Hegelova sabrana dela u osamnaest tomova (18321840). Godine 1827. habilitovao je, dve godine kasnije postao je vanredni profesor, a 1858. postavljen je za direktora kabineta bakroreza Kraljevskog muzeja u Berlinu. Drao je predavanja o enciklopediji filozofskih nauka, istoriji estetikih sistema od Volfa do Hegela i o poetici, a kasnije se vie bavio problemima istorije umetnosti, pa je pisao o istoriji nemakog i nizozemskog slikarstva i o slikarskoj koli Huberta van Ajka. Za rekonstrukciju Hegelovih predavanja on je

r

pored Hegelovih beleaka, koristio svoje beleke sa predavanja iz 1823. godine, beleke Grishajma, M. Volfa i tiglica iz 1826. godine i beleke B. Bauera, Hajmana, Gajera, Drojzena i Fatkea iz zimskog semestra 1928/1829. godine. Kuno Fier kae da se Hoto prema svom zadatku

Jedna od najveih zasluga Hegela u istoriji estetike jeste to je on, nakon mnogih vekova razdvojenosti lepote i umetno-sti i niza manje uspelih pokuaja njihovog spajanja, nerazdvoj-no povezao umetnost s lepotom. Dok su kod Platona one raz-dvojene kao nebo od zemlje, jer ideja lepote preegzistira u carstvu ideja, a umetnika dela podraavaju samo senke tih ideja (stvari), a kod Kanta su umetnost i prirodna lepota para-lelne tako da je umetniko delo lepo ukoliko lii na prirodu, a priroda je lepa ukoliko lii na umetnost, kod Hegela umetnost nije nita drugo nego samorazvoj umetniki lepog, odnosno ideala, koji je vii stupanj prirodno lepog, odnosno prirodno lepo proputeno kroz duh i njime proeto. Iako je umetnost kao forma apsolutnog duha veoma mnogo udaljena od prirode, ona predstavlja jednu sponu izmeu prirode i duha. Uopte uzevi, lepo je ulni privid ldeje" i, tako definisano, ono moe imati dva vida: prirodno i umetniko lepo. Ali dok je kod Kanta implicitno pretezalo zanimanje za prirodu ne samo u domenu lepog nego i uzvienog, kod Hegela umetniki ili duhovno lepo bez sumnje nadmauje prirodnu lepotu i stoji iznad prirodno lepog, tako da se ini da je ono uzor i norma prirodno lepog, kao nesavrenog odraza njegove supstancije. Umetniki lepo je, dakle, ne samo kvantitativno i relativno nego kvalitativno i apsolutno vrednije od prirodno lepog, kao to se moe zaklju-iti po sledeim Hegelovim reima iz Predavanja iz estetike: y>Vii stupanj duha i njegove umetnike lepote nije u poree-nju sa prirodom vii samo relativno, ve tek duh jeste ono to je istinito, to obuhvata u sebi sve tako da svako lepo jeste pravo lepo samo ukoliko u tome viem uestvuje i ukoliko je njime proizvedeno. U tome smislu prirodno lepo pojavljuje se samo kao jedan refleks onog lepog koje pripada duhu, kao je-dan nesavren, nepotpun nain, kao jedan nain koji se po svojoj supstanciji nalazi u samom duhu".1

PREDGOVOR DRAGAN M. JEREMI xxr stvarnost. Time je Hegel, uprkos svojoj pogrenoj polaznoj poziciji, doao do zakljuka koji je estetiku oslobodio njenog prirodnjakog dela i od nauke koja se kolebala izmeu prirod-njakog i duhovnog ili tanije, drutveno-duhovnog smera, pretvorio u nauku o jednom izrazito drutveno-duhovnom fe-nomenu.

Sasvim je prirodno to Hegel, polazei od stava da je duh via realnost od prirode, zakljuuje ve na samom poetku svo-jih Predavanja iz estetike da je umetniki lepo ne samo vie od prirodno lepog, nego i jedina prava lepota, koja, kao ideal, predstavlja i jedini pravi predmet estetike. Prkodno lepo moe da bude dato samo kao spoljanja forma apstraktne forme i kao lepota koja je apstraktno jedinstvo ulne grae, odnosno kao nesavreno lepo. A odlike umetniki lepog jesu: beskonanost, sloboda i konkretnost. Prvu nalazimo kod Selinga, drugu: kod Kanta, ilera i Fihtea, a treu istie sam Hegel, koji je, meu nemakim klasinim filozofima najkonkretnije priao razma-tranju umetnikog stvaralatva. Ponekad njegova konkretnost nagovetava onaj prilaz umetnosti i estetskom fenomenu na koji nailazimo kod njegovih uenika Marksa i Engelsa, a kao metodoloka osnova za taj prilaz mogu se navesti sledee rei iz njegovih Predavanja iz estetike: Svako umetniko delo pri-pada svome vremenu, svome narodu, svojoj sredini i zavisno je od naroitih istorijskih i drugih predstava i ciljeva, usled ega se za uenost o umetnosti isto tako zahteva veliko obilje u istorijskim znanjima, i to ujedno u vrlo specijalnim znanjima, jer upravo individualna priroda umetnikog dela odnosi se na ono to je pojedinano, te je radi njegovog razumevanja i obja-njenja potrebno ono to je specijalno".1 7

Iako odluno trai poznavanje posebnih i pojedinaniji znanja, Hegel, na alost, nije uvek konkretan u svojim razma-tranjima estetskog fenomena. Kad god se dri svojih optih filozofskih ideja o apsolutnom duhu, on je suvie apstraktan i njegove odredbe, poto polaze od sasvim uslovnih stanovita, objektivno su neprihvatljive. U te odredbe spadaju svi njegovi pokuaji da umetnost relativno odredi pomou njenog odnosa prema religiji i filozofiji, a naroito prema prvoj. U razmatra-njoi odnosa umetnosti prema religiji kao posebnim formama sa-mosaznanja duha umetnost se neskriveno dovodi u zavisan i podreen poloaj prema religiji. Hegel, na primer, kae: Prva

1 7 Isto delo, str. 64.

oblast koja nadmauje carstvo umetnosti jeste religija. Forma svesti kojom se slui religija jeste predstava, jer apsolutno pre-neseno iz umetnikih predmetnosti u unutranjost subjekta, i sada je radi predstavljanja dato na subjektivan nain, tako da srce i duevnost, jednom reju da unutranja subjektivnost postaje jedan od glavnih momenata. Ovaj prelaz od umetnosti ka religiji moe da se oznai tako to 6e se rei da umetnost predstavlja za religijsku svest samo jednu njenu stramr' . 1 8 Budui, pak, da i filozofija, kao religija, po Hegelu, nema ni-kakav drugi predmet do boga, te je tako bitno racionalna teolo-gija i boansko sluenje u ast istine", to bismo se mogli sloiti s Hegelovim uenikom Karlom Rozenkrancom da bi opravda-niji i loginiji redosled u Hegelovoj trijadi apsolutnog duha bio: umetno'stfilozofija*religija, a ne umetnostreligijafilo-

zofija.19 U svakom sluaju, ovim shvatanjem Hegel zaostaje za Kantom, Silerom i Geteom, koji su bili svesni da se umetnost nikako ne moe dovoditi u zavisan i podreen poloaj prema religiji ili bilo kojoj drugoj grani kulturnog stvaralatva.

Pa ipak, Hegel je imao visoko shvatanje umetnosti i njene vrednosti. Prava umetnost, po njegovom miljenju, nije ona koja prua zabavu i, ispunjavajui nae duge asove, ako ne prua dobro, bar zamenjuje ono to bi bilo zlo, nego ona koja, kao religija i filozofija, predstavlja samo jedan nain na koji u svesti istie i izraava ono to je boansko, najdublje ovekove interese i najobimnije istine duha". 2 0 Ali u odnosu na religiju i filozofiju, ona predstavlja najniu stepenicu u dubokom odra-avanju ovekovog duhovnog ivota i u tome zaostaje za religi-jom i filozofijom. Hegel, u stvari, nije toliko nastojao da otkrije specifinost umetnosti koliko da odredi njen status u okviru najviih oblika kulturnog stvaralatva. A tim nastojanjem on je, odreujui otkrivanje i izraavanje najdubljih istina kao njihov zajedniki sadratelj, lepo potinio dobru i istinitom i umetnost shvatio kao delatnost ljudskog duha koja moe da bude prevaziena i to ne samo dubinom ve i obimom. lako je ovo konsekvencija koja je objektivno neprihvatljiva, Hegel je odluno prihvata i tvrdi da samo jedan odreeni krug i stepen istine moe biti prikazan u ulnom obliku, dok je dublje shva-tanje istine nemoguno njime obuhvatiti, a to dublje shvatanje

18 Isto delo, str. 148149. 1 9

Karl Rosenkranz: Kritische Erlauterungen des stems, Hildesheim, Georg Olms Verlagsbuchhandlung Nachdruck der Ausgabe Konigsberg 1840), 1963, S. 215.

HegeVschen Sy-(Reprografischer

XXII PREDGOVOR DRAGAN M. JEREMIC XXIII

upravo odgovara dananjem stanju duha, odnosno religije i intelektualnog obrazovanja i, prema tome, dananji stepen ve stoji iznad onog stepena saznanja apsolutnog koje daje umet-nost. A iz toga sasvim prirodno proizlazi Hegelov zakljuak da je umetnost ve prevaziena forma saznanja apsolutnog koja vie pripada prolosti nego sadanjosti i budunosti. U vezi s tim shvatanjem, neki istoriari estetike su, u suvie slobodnom, pa i proizvoljnom tretiranju Hegelovih stavova (slino tumaee-nju tobonjeg Aristotelovog zakona tri stanja), tvrdili da je veliki nemaki filozof zastupao tezu o odumiranju i nestajanju umetnosti. Hegel je, meutim, miljenja da e se umetnost i dalje stvarati i razvijati, ali nee imati onaj znaaj koji je imala dok se nisu razvile vie forme apsolutnog duha sa (hri-anskom) religijom i (njegovom) filozofijom. Bespovratno je minulo njeno zlatno doba", koje su inili grka umetnost i umetnost poznog srednjeg veka. a sadanjost nije vie po-voljna za nove umetnike uspone kao prolost. ,,Mi se zaista moemo nadati da e se umetnost sve viie razvijati i usavra-vati, ali njena forma ne predstavlja vie najviu potrebu duha", 2 1 kae Hegel, a to znai da se umetnost, uzdiui se i usavravajui se, nee izgubiti, ve se nastaviti da koegzistira s drugim vidovima apsolutnog duha.

Hegelova koncepcija umetnosti donosi neto to se u Kan-tovoj viziji nije pojavilo: shvatanje o umetnosti kao vanom iniocu opteg kulturnog stvaralatva. Posmatrajui umetnost u okviru viih formi kulturnog stvaralatva (pravo, moral i po-litika su vidovi nieg, objektivnog duha, duha koji se realizuje u drutvu, a nije jo postao predmet svog sopstvenog saznanja), on je umetnost i njene veze donekle suzio i osiromaio, odva-jajui je od onih realnosti koje takoe veoma mnogo utiu na njen ivot i istovremeno suvie je pribliavajui religiji i filo-zofiji i odreujui je prema njdma u hijerarhijskom nizu koji stvarno ne postoji. Zato mnogi ispitivai Hegelove estetike (Rudolf Hajm, Hans Grubih, Teodor Lit) smatraju da je Hege-lova koncepcija umetnosti kao realnosti neposredno podreene religiji preteno religiozna, a estetika bliska teologiji.22 Izuze-

2 0 G. V. F. Hegel: Estetika, I knjiga, str. 57.


22 Ivan Focht: Hegelovo uenje o odumiranju umjetnosti, objavlje-

no zajedno s radom Mogunost, nunost, sluajnost, stvarnost", Sara-jevo, izdanje Veselina Maslee", 1961, str. 129. Rihard Haman je dovodio u vezu idealistieki karakter Hegelove estetike s tim to je ona nastala u Nemakoj istovremeno sa umetnou koja se stavila u slubu

tak u tom pogledu predstavlja drugo izdanje Enciklopedije jilozojskih nauka, u kome se umetnost ne dovodi u opasnu bli-zinu religije, dok se, s druge strane, to ini ne samo u Predava-njima iz estetike nego i u Filozojskoj propedevtici, gde m kae da iva mitologija j-ednog naroda ini osnovu i sadraj njego-ve umetnosti".2 3 To je, meutim, tano samo ako se odnosi na antiku umetnost, na koju Hegel esto misli i kad govori o umetnosti svih epoha. Istina, treba istai i to da pojam religije Hegel ne shvata u jednom uskom, ortodoksnom, hijeratskom smislu, jer on govori i o tome kako religija ponekad koristi umetnost da bi svoju istinu pribliila vernicima, istiui da u tom sluaju umetnost stoji u slubi jedne oblasti ivota koja se od nje razlikuje".-4 S druge strane, Hegel

XXIV PREDGOVOR DRAGAN M. JEREMIC XXV

nego i mnogo jaom i otpornijom od religije i bar isto toliko jakom i otpornom kao to je filozofija. Istorijski uzevi, moglo bi se rei da religija predstavlja onu formu apsolutnog duha" koja u dananjem razvoju obrazovanja i kulture prestaje da bude via potreba duha, a uloga umetnosti, ba zbog tog slab-ljenja, postaje ak vea nego ranije. Najzad, Hegel je umetnost gledao jednostrano i nije u njoj video jednu u sutini integralnu aktivnost, koja, izmeu ostalog, moe implikovati i filozofsku komponentu. 2 5 Herbert Rid je sasvim tano zapazio da Hegel nije bio kadar da umetnost tretira kao integralnu aktivnost".2 6 Da umetnost moe implikovati mnoge druge forme kulturnog stvaralatva: politiku, moral, religiju, pa i filozofiju, u to nas sasvim ubedljivo uveravaju velika umetnika dela svih vre-mena. On je, meutim, bio vie sklon da umetnost posmatra kao deo apsolutnog duha, u kome se samo zainju elementi re-ligije i filozofije, i to na niem nivou.

Ali iako je Hegel mnogo od specifinog duha umetnosti rtvovao svojoj idealistikoj i fideistikoj koncepciji, po kojoj se ljudsko interesovanje za sutinu duha u umetnosti postepeno uzdie i prelazi u religiju i filozofiju, on je, naputajui stroge kanone svog^sistema, dao i niz sasvim tanih odredbi umetnosti, ukazujui na njene prave i bitne karakteristike. Shvatajui umetnost, pre svega, kao neto duhovno dato u ulnom obliku, Hegel je odbacivao insistiranje na culnom obliku i materijalu kao sadraja umetnosti, ne odbijajui pri tom da prizna njihovu ulogu u umetnikom oblikovanju ideje. On je isto tako poricao shvatanje umetnosti kao podraavanja prirode, jer bi u tom sluaju ona bila izlian trud koji bi nuno zaostajao za doiv-Ijajem same prirode. U nastojanju da negira sve mogue pred-rasude o umetnosti, Hegel je, najzad, odbacio i shvatanja da je cilj umetnosti oienje od strasti, ublaavanje prohteva, pou-avanje ili moralno usavravanje. Na osnovu svih ovih kriti-

2 5 Za Dona Djuija, na primer, bitna karakteristika umetnosti kao

istog iskustva je integralnost. On kae: Imaginativna vizija je snaga koja ujedinjuje sve inioce grae umetnikog dela, inei od njih celinu u svoj njihovoj raznolikosti. tavie, svi elementi naeg bia koji su s posebnim naglaskom i u deliminim ostvarenjima izloeni u drugim is-kustvima, sjedinjeni su u estetskom iskustvu. I svi su tako potpuno sje-dinjeni u neposrednu celinu iskustva da je svaki elemenat stopljen: on nije prisutan kao razliit elemenat" (John Dewey: Art as experience, New York, Capricorn Books, 1958 [Eighth Impression], p. 274).

2 6 Herbert Read: The Philosophy of Modern Art, London, Faber

and Faber, 1951, p. 117.

kih stavova, on, na kraju, dolazi do jedne konkretne odredbe umetnosti, koja je mnogo bolja od one apstraktne, date na osnovu pojma apsolutnog duha. Kao i u mnogim drugim slu-ajevima, najbolja Hegelova razmatranja o umetnosti nalaze se u kontekstu, kao sluajno nabaena, dok su ona koja su istaknuta, podvuena i esto ponavljana obino suvie poti-njena njegovoj idealistikoj, krutoj dijalektici. U toj konkret-noj odredbi umetnosti, za razliku od apstraktne, koja je u su-tini racionalna i racionalistika, naglaava se i emocionalna strana umetnosti i ak se tei jednom integralnom sagledanju umetnosti: Umetnost treba da ostvari u nama onaj poznati stav Nihil humani a me alienum puto". Otuda ise umetnosti postavlja ova svrha: da budi i oivljuje ona svakojaka oseanja, sklonosti i strasti koja u oveku tinjaju, da ispunjava njegovo srce i da uini da on, razvijen ili jo nerazvijen, sve proivi oseanjem i da prinese naem oseanju i opaanju na uivanje sve ono to ljudska dua moe u svojoj unutranjosti i svojoj najskrivenijoj dubini da nosi, iskusi i proizvede, ono to je u stanju da pokrene i uzbudi ljudsko u njegovim dubinama i nje-govim raznovrsnim mogunostima i predelima, i sve druge sutinske i uzviene stvari koje duh inae ima u svome mi-ljenju i u svojoj idejd, kao ito je uzvienost onoga to je ple-menito, veno i istinito; isto tako da nam uini razumljivim nesreu i bedu, zatim da upozna u njegovoj najskrivenijoj du-bini zlo i zloinako, sve to je uasno i jezivo, kao i svako uivanje i svaku sreu, i da naposletku uini da se fantazija odaje dokonim igrama uobrazilje, kao i da uiva u zajednikim arolijama ulno draesnih oiglednih slika i oseanja. S jedne strane, umetnost treba da se doepa ove svestrane sadrine, da bi dopunila prirodno iskustvo naeg spoljanjeg ivota i, s druge strane, treba uopte da uzbudi one strasti, kako ne bismo ostall ravnoduni prema ivotnim iskustvima, i da bismo postali pri-jemivi za sve pojave".2 7 Ova se definicija, meutim, inila Hegelu nepodobnom za nauno razmatranje umetnosti. Ovo je, po njemu, jedna vie poetska nego nauna, odnosno filozofska definicija, i kad bi se samo na njoj ostalo dola bi u opasnost ozbiljnost, pa i mogunost naunog tretiranja umetnosti, i zato teorijski definie umetnost kao jednu formu apsolutnog duha, temeljei nunost njenog opstanka na nunosti samosaznanja duha.


XXVI PREDGOVOR

A u estetici, koja nastoji da nae najbolje odredbe umet-nosti, Hegel vidi naunu, odnosno filozofsku dopunu umetnosti. Zahtev za naunim tretiranjem umetnosti dolazi iz same umet-nosti, jer umetnost tek u nauci dobija svoju pravu potvrdu. Poto umetnost ne zadovoljava vie one duhovne potrebe koje je nekada zadovoljavala, ona nastoji da u filozofiji umetnosti nae svoju dopunu, potporu i novu, viu svrhu. U uvodu u Pre-davanja iz estetike, pobijajui prigovore uperene protiv filozo-fije umetnosti, Hegel kae da nauka o umetnosti predstavlja u nae doba jednu potrebu u veeoj meri nego u onim danima kada je umetnost ve za sebe, kao umetnost, priinjavala puno zadovoljenje. Umetnost nas poziva na misaono posmatranje, i to ne u cilju da bismo ponovo probudili umetnost, ve da bismo nauno uvideli ta umetnost jeste".2 8 Prema tome, filozo-fija umetnosti bi bila misaono produenje i osmiljenje umet-nike aktivnosti, i to ba u mornentu kada ona slabi. Dok je za Selinga umetnost bila organon filozofije, za Hegela je filozofija dovrenje umetnosti, a estetiari su umetnici koji misaono ra-zmatraju probleme umetnosti. U tom Hegelovom shvatanju ima nesvesne anticipacije moderne umetnosti, jer ona dobrim delom i nije nita drugo nego eksperimentalna estetika, odnosno vie praktino razmiljanje umetnosti o njenim sredstvima i mo-gunostima nego stvaranje privlanih i zanimljivih umetni-kih dela.

Iz toga jasno proizlazi da Hegel svojom estetikom nije eleo da podstie umetniko stvaranje, ve da da zavrni ko-mentar umetnikoj aktivnosti, odnosno objanjenje pojma le-pog i njegovog pojavljivanja i realizovanja u umetnosti. Govo-rei o naunim nainima razmatranja lepog i umetnosti, Hegel u svojim Predavanjima iz estetike kae: Filozofija umetnosti, meutim, ne radi na tome da postavi propise za umetnike. ve ona ima zadatak da utvrdi ta je lepo uopte, i kako se ono ispoljilo u onome to postoji, to jest u umetnikim tvorevinama, ne elei da postavlja pravila te vrste".2 9 Hegel je, dakle, pro-tiv normativne estetike. A ova koncepcija estetike proizlazi kod Hegela iz uverenja da je umetniko stvaralatvo rezultat izu-zetno nadarenih linosti i njihovog velikog ivotnog i umetni-kog iskustva, odnosno iz sinteze Kantovog shvatanja da priroda genijem daje umetnosti principe i klasinog stava da je umet-nost rezultat iskustva koje se moe stei i u stvaralatvu kori-



DRAGAN M. JEREMIC XXVII

sno primeniti. Po Hegelovom shvatanju, stroga pravila i propisi odnose se samo na spoljanje okolnosti. odnosno na formalne oznake umetnosti, a umetniko stvaralatvo ne predstavlja formalnu delatnost koja se izvodi prema datim propisima, ve kao duhovna delatnost ona mora da radi sama od sebe i da pred duhovnu mo oiglednog predstavljanja iznese sasvim drugu bogatiju sadrinu i obimnije individualne tvorevine", ali, s druge strane, umetnik se ne moe pouzdati ni samo u svoj talenat ili genijalnost, zanemarujui razmiljanje, vebanje i rad, jer, i onako jednu od glavnih strana ovog umetnikog proizvoenja predstavlja spoljanji rad, poto umetniko delo ima jednu isto tehniku stranu", a za njeno ovladavanje ,,na-dahnue ne pomae nita, ve samo refleksija, marljivost i ve-banje".3 0 Analizom stvaralake linosti u svojim Predavanjima iz estetike, Hegel, koji je u filozofiji objektivnog duha zane-marivao ulogu linosti, protivrei duhu svoje apsolutistike, ontologistieke, objektivno-idealistike filozofije. Ali njegovo shvatanje uloge subjektivnog faktora u umetnikom stvarala-tvu nije ga odvelo do romantiarske apologije subjektivnosti, ve do klasinog shvatanja mere subjektivnog i objektivnog momenta umetnikog stvaranja.31 To shvatanje opravdava i-njenica da je umetniko delo stvoreno zbog publike a ne zbog samog umetnika. te zato treba da bude usklaeno jedinstvo (subjektivnih) duhovnih htenja i (objektivnih) zbivanja, navika i obiaja. A svako jednostrano isticanje subjektivnosti umet-nika ili objektivistike vernosti modelu iz stvarnosti, dovodi do neuspeha u umetnikom stvaranju, u kome od umetnika treba zahtevati izvesnu optu tanost, ali tanost koja ne sme da se lii prava da lebdi izmeu poezije i istine".3 2 Veliki umetnik je samo onaj koji uspeva da izrazi svoje genij'alno na-dahnue ispunjeno stvarnou i ,,da ovaploti svoje istinsko Ja ostvareno po meri istine", a kao primer za takvog umetnika He-gel navodi ponaosob imena Homera, Sofokla, Rafaela i ekspira.

30 Isto delo, str. 7576. 31

Iako je Hegel bio blii klasicizmu, njegovu filozofiju i estetiku, kao i nemaeku klasinu filozofiju uopte, povezivalo je s romantizmom shvatanje da je duh stvaralac a ne podraavalac; ali dok su filozofi pri tom mislili na svetski duh, umetnici su podrazumevali ovekov duh. Na taj nain, filozofija je, polazei od nekih pretpostavki teologije, prela u domen umetnosti i uticala na nju. Ali romantizam je odbacio Hegelovu hijerarhiju na vrhu kulture: umetnostreligijafilozofija za raun hi-3erarhije: religijafilozofija'Umetnost.


XXVIII PREDGOVOR DRAGAN M. JEREMI XXIX

u \ 1 if

i

Iako je posvetio veliku panju analizi stvaranja umetni-kog dela i njegovim komponentama, Hegel svoja estetika shvatanja nije gradio na ispitivanju pojedinih umetnikih re-mek-dela, nego na analizi fakata itave istorije umetnosti. Nje-gova estetika je rezultat logikog i istorijskog gledanja na umetnost i moglo bi se rei da, u krajnjoj instanciji, ona pred-stavlja neto shematizovanu i pomalo idealistiki zatamnjenu filozofiju istorije umetnosti. On je, u stvari, spojio filozofsko tumaenje umetnosti nemake klasine filozofije s vinkelma-novskom istorijskom analizom umetnosti. Ve u uvodu svojih predavanja Hegel je istakao da istorija umetnosti svojim na-inom posmatranja ,,u svakom sluaju za filozofiju umetnosti doprinosi oigledne dokaze i potvrde u ije se istorijske pojedi-nosti filozofija ne moe da uputa".3 3 Shodno svom shvatanju ideje lepog, odnosno ideala, Hegel nije mogao da ostane samo na optim stavovima o umetnikom delu nego je morao da ra-zmotri kako se ideal razvijao u vremenu, odnosno kako se on pojavljuje i ostvaruje u posebnim formama umetnosti. Ove forme on je odredio na osnovu odnosa izmeu (unutranjeg) znaenja i (spolianjeg) oblika kojim se to znaenje uobliava. Po Hegelu, u svekolikoj umetnosti mogue su tri osnovne forme ovog odnosa: najpre se trai savreni spoj unutranjeg znaenja i spoljanjeg oblikovanja, zatim se on nalazi i, najzad, preva-zilazi, te, prema tome, umetnost prolazi kroz simbolinu, kla-sinu i romantienu fazu.

Simbolina umetnost je, u stvari, predumetnost, jer je u nj-oj ideja lepote data samo u apstraktnim predstavama i ne-odreeno, odnosno ona izmedu znaenja i oblika uspostavlja samo neku vrstu slinosti ili apstraktne saglasnosti. U njoj umetnost tek trai svoj sadraj, odgovarajuu formu i tehniku vetinu, ali bez mnogo uspeha. U klasicnoj umetnosti, pak, dolazi do potpunog sjedinjenja sadraja i odreenog prikladnog oblika. Polazei od gotovih sadraja i odgovarajueg oblika, ona trai njihovo najbolje jedinstvo, i to postie pomou velike tehnike vetine. Uzdiui se iz prirode u duhovnost, umetnost se usavravala i to usavravanje je postiglo svoj vrhunac upravo time to je duhovnost potpuno proela svoju spoljanju pojavu, ono to je prirodno ona je u ovom lepom uiedinjenju idealizirala i uinila ga prikladnim realitetom duha u samoj njegovoj supstancijalnoj individualnosti. Klasina umetnost

33 isto delo, str. 70.

postala je na taj nain pojmovno prikazivanje ideala, savren-stvo carstva lepote. Lepe od nje nita ne moe biti ni po-stati".3 4 Dok su tvorci simboline umetnosti, po Hegelu, bili stari istoni narodi, klasina umetnost je delo Helena. Poto za Hegela sutina klasine umetnosti lei u slobodnoj individual-nosti, prirodno je da se ova umetnost pojavi u okrilju naroda koji je, po njemu, opta naela morala i apstraktnu linu slo-bodu negovao u nepomuenoj harmoniji.

Oigledno je da je Hegel bio poklonik helenske umetnosti, smatrajui je savrenstvom umetnikog stvaralatva, ali ovo statiko shvatanje o jednom konano ovaploenom idealu pro-tivrei njegovom evolutivnom shvatanju umetnosti. A ima i drugih tekoa u njegovom shvatanju razvoja umetnosti. Hegel u svakoj umetnikoj fazi nalazi tri etape. U simbolinoj umetnosti on razlikuje umetnost nesvesne simbolike, umetnost uzviene simbolike i umetnost svesne simbolike, zavisno od toga da li se znaenje identifikuje sa konkretno odreenim biem, odvaja se od njega pa konkretna pojedinost slui kao ukras za nedostinu mo apsolutnog znaenja ili se znaenje odvaja od ulne slike i stupa s njom u odnos radi umetnikog predstavljanja. Prvi tip simboline umetnosti daju (opet u jed-nom trofaznom odnosu) staropersijska religija, Indija i Egipat, drugi u poetku Indija, a zatim Jevreji, a trei ne vie zemlje i narodi, ve razni oblici umetnikog stvaralatva od basne, parabole i poune prie, preko alegorije, metafore i prie u slici do poune pesme i opisne poezije. Meutim, u klasinoj umetnosti Hegel ne moe da odredi precizniju istorijsku ili morfoloku trijadu nego tvrdi da se klasina umetnost poste-peno stvara, da zatim dolazi do svog ideala i da se, najzad, ukida, odnosno da prelazi u romantinu umetnost.

Do opadanja i ukidanja klasine umetnosti dolazi, po He-elovom uverenju, zato to klasina umetnost iako predstavlja

savrenstvo umetnosti, ne predstavlja savrenu duhovnost, jer je u njoj duh jo spojen s prirodom, telesnim, ulnou. ,,U kla-sinoj umetnosti kae Hegel ulnost nije ubijena i umrla, ali zato nije ni vaskrsla u apsolutnu duhovnost. Otuda klasina umetnost i njena lepa religija i ne zadovoljavaju duh u njego-vim dubinama/'3 5 Duh se postepeno uzdie dobija^ui objektiv-

3 4 G. V. F. Hegel: Estetika, II knjiga (prevod Vlastimira akovia u

redakciji Nikole Popovia), Beograd, izdanje Kulture", 1955, str. 202203,


I

PREDGOVOR DRAGAN M. JEREMI XXXI

nost u samome sebi, odnosno naputajui potrebu da u spolja-njosti i ulnosti trai sredstva za svoje saoseanje i samosazna-nje. Zato naputa pravu lepotu kao svoju prolaznu fazu i trai lepotu svoje vlastite unutranjosti, odnosno zadovoljenje u svo-joj sopstvenoj beskonanosti i slobodi. A naputanjem lepote u njenom najkarakteristinijem vidu, umetnost prelazi iz kla-sine u romantinu fazu, u kojoj se usredsreuje na unutra-njost duha, odnosno subjektivnu duevnost, koja postaje neizmerno bogato vrelo umetnikog uobliavanja. Drugim re-ima, umetnost u svojoj poslednjoj, t.reoj fazi naputa objek-tivnost i postaje subjektivno-psiholoka, odnosno lirska aktiv-nost eoveka: ,,Za romantinu umetnost lirsko predstavlja tako rei elementarnu osnovnu crtu, jedan tcn koji prihvataju i epo-peja i drama, i koji ak i dela likovne umetnosti obavija kao neki opti dah duevnosti, jer tu duh i duevnost hoe kroz svaku tvorevinu da govore duhu i duevnosti".36 Ali to ne znai da u ovoj fazi umetnici mogu slobodno i proizvoljno da uobli-avaju svoja unutranja zbivanja: oni su jo obavezni da to ine s pogledom na ono to je najoptije, na boanstvo. Naime, za Hegela, romantina umetnost je nastala s pojavom hrianstva i njen prvi period je vezan za Hristov ivot, druga pokazuje uzdizanje oveka prema bogu, a u treoj spoljanje i unutra-nje se razdvajaju i na taj nain umetnost ukida samu sebe i pokazuje da je za svet nuno da za shvatanje istine zadobije vie forme nego to su one koje umetnost moe da nam prui", a te vie forme ne prua vie umetnost nego religija.

Jo je Viko nastojao da umetnost sagleda u istorijskoj per-spektivi. Hegel nije poznavao ideje italijanskog filozofa, koje je evropska kulturna javnost otkrila tek mnogo kasnije. Po-stoji, meutim, i velika razlika izmeu njihovih shvatanja. Za Vika je umetniki relevantan samo prvi od tri perioda cikli-kog razvoja kulture uopte i umetnosti posebno; za Hegela itava umetnost ima samo jedan ciklus i svaki period ima svoju specifinost, mada je zrela, klasina, umetnost drugog perioda najuspenija u estetskom pogledu. Kod Vika se cvetanje umet-nosti ne poklapa sa razvojem ostalih kulturnih delatnosti, a isto tako i kod Hegela. tavie, kod Hegela se ne poklapaju ni estet-ska i duhovna vrednost same umetnosti, odnosno pojedinih umetnikih perioda: klasina umetnost najpotpunije ostvaruje uzorni smisao umetnosti, ali romantina umetnost, u kojoj du-

3ft Jsto delo, str. 212.

hovnost preovlauje na raun ulnosti i telesnosti, predstavlja put ka vioj duhovnosti, realizovanoj u religioznom i filozof-skom duhu. Zato se moe, poput Rudolfa Hajma, tvrditi da kod Hegela ,,vrh dijalektikog napretka u pojmu umetnosti lei s jedne strane u sredini, s druge na kraju"*7 Pored toga, podela umetnosti na tri perioda (kako je zapazio Robert Cimerman) ne moe biti vremenska i umetniki stilovi se ne mogu strogo od-rediti po vremenskom merilu, poto se u svakom od ova tri pe-rioda meaju razne stilske karakteristike.3 8 Don Djui je, pak, Hegelu zamerio to je u simbolinoj umetnosti apsolutizovao onu umetnost koja je izraavala samo onaj vid iskustva koji je imao odobrenje svetovne ili duhovne vlasti, smatrajui da je to shvatanje pogreno kao generalizacija. Pored ove umetnosti, po Djuiju, uvek je prisutna narodska umetnost koja je natura-listika i koja, kad god svetovnost osvoji iskustvo, nateruje celu umetnost da ide u naturalistikom smeru.3 9 Iako je Hegel naelno umetniku lepotu stavio visoko iznad prirodne, ini se da je njegova predilekcija za helensku umetnost bila izazvana i njenim antropomorfizmom, odnosno da se njegovo shvatanje umetnike lepote, kao i helensko, nije sasvim oslobodilo od pri-rodne lepote i, prema tome, od shvatanja da je ovek najlepe prirodno delo. Tvrdei da ,,duh moe dobiti svoju telesnost samo u ljudskom liku", Hegel nije zapazio da antropomorfizam u nekim umetnostima uopte nije moguan (muzika, arhitek-tura), a u drugima nije neophodan (slikarstvo, skulptura). Ro-zenkranc je posebno ukazao na nedoslednost Hegelovog shva-tanja romantine umetnosti, koja bi trebalo da bude samo hrianska a to ipak nije (jer u nju pored hrianske ulazi i persijsko-muhamedanska umetnost), a isto tako kritikuje neo-pravdanost Hegelovih strogih podela koje se ne mogu odrati (satira nije i ne moe biti samo karakteristika klasine niti hu-mor samo romantine umetnosti).40 Jednom reju, Hegelovo shvatanje evolucije umetnosti je prilino shematino, apstrakt-no i neodreeno. Poznati francuski istoriar umetnosti Luj Otker, izlaui Hegelovo shvatanje razvoja umetnosti, s pravom je zakljuio: Takve sinteze su suvie iroke, shematine da bi

37 R. Haym: Hegel und seine Zeit, S. 437.

8 8 Robert Zimmermann: Geschichte des Aesthetik als ph'dosophi-

scher Wissenschajt, Wien, Wilhelm Braumuller, 1858, S. 710. 3 9

J. Dewey: Art as experience, p. 152. 4 0

K. Rosenkranz: Kritische Erlduterungen des Hegel'schen Sy-stems, S. 197 und 201.

XXXII PREDGOVOR

obuhvatile svu kompleksnost realnog".4 1 Ali Hegelovo shva-tanje nije bilo posledica samo irokih Hegelovih uoptavanja nego i relativno skromnih rezultata istorije umetnosti njegovog vremena. Zato je on, teei za istorijskim sintezama, morao da se slui i nagaanjdma.

Hegel se, meutim, nije zadrao na analizi istorijskog ra-zvoja umetnosti nego je stvorio i sistem umetnosti, jer se umet-nost, po njemu, ne diferencira samo na osnovu razliitog odnosa sadraja i forme nego i na osnovu ulne grae kojom se on ovaplouje. Bernar Tejsedr je ove dve diferencijacije oznaio kao vertikalni i horizontalni pravac, smatrajui da ovaj drugi, ako iz njega iskljuimo poeziju, specifikuje vertikalni pravac.4 2 Poto je iskljuio ulo pipanja, ukusa i mirisa, Hegel je zaklju-io da se umetnosti mogu zasnivati samo na dva teorijska" ula: ulu vida i ulu sluha i na ulnim predstavama, odnosno slikama koje preko opaanja ulaze u nau svest. Na temelju ova tri elementa, umetnosti se, po Hegelu, mogu podeliti na likovne umetnosti, umetnost tonova (muzika) i govornu umetnost (poe-zija). AM u ovoj prividno horizontalnoj podeli umetnosti postoji izvesna hijerarhija, odnosno izvesna uzlazna linija. Hegelov si-stem umetnosti poinje arhitekturom, koju on smatra poetkom umetnosti zato to se izraava pomou spoljanje prirode u ko~ joj se moe opaziti samo izvestan odraz duha. Ono to je du-hovno i unutranje skulptura izraava pomou forme ljudskog tela koja je imanentna duhu. Ostale tri umetnosti: slikarstvo, muzika i poezija, imaju zajedniko to da na razliite naine uobliavaju sam duhovni ivot oveka. Arhitektura je umetnost koja se mogla snano razviti ve u epohi simboline umetnosti, skulptura je trijumfovala ai klasinoj umetnosti, a siikarstvo, muzika i poeziia su tipine romantine umetnosti, s tim to je poezija ne samo najvia, najbogatija i najbezgraninija, ve istovremeno i totalna umetnost, jer ona na poseban nain ponavlja naine prikazivanja 'svih drugih umetnosti, dok sli-karstvo i muzika u manjoj meri ponavljaju naine prikazivanja prethodnih umetnosti.

Hegelova sistematska razmatranja pojedinih umetnosti izvedena su s relativno malo jedinstvenosti i s prilino nedo-slednosti. Izlaganje o nekim umetnostima je ili isto istorijsko

4 1 Louis Hautecoeur: Evolution de Vart, ,,La Table honde", Paris,

JVo 142, octobre 1959, p. 44. 42

Bernard Teyssedre: L'Esthetique de Hegel, Paris, Presses uni-versitaires de France, 1958, p. 5354.

DRAGAN M. JEREMlC XXXIII

(arhitektura) ili samo teorijsko (muzika) ili je kombinacija jed-nog i drugog naina prikazivanja (skulptura i slikarstvo), s tim to je poezija izloena istorijski ali po rodovima. Iako arhitek-turu tretira kao tipino simbolinu umetnost, Hegel priznaje da ima i klasine i romantine arhitekture, a ipak smatra da se njen napredak stvarno zavrio s gotskim katedralama. Skulp-tura je, naprotiv, do te mere vezana za klasinu umetnost da se ini da u simbolinoj formi nije jo postala ono to je, a u romantinoj je prestala da to bude, ime se sugerie podra-avanje klasine skulpture. U slikarstvu Hegel je visoko cenio italijansko renesansno slikarstvo, ali je, ini se, najveu vred-nost pripisivao holandskom slikarstvu XVII veka i u sadraj-nom i u isto slikarskom pogledu, tvrdei da je ono ,,s najve-om istinitou koju umetnost zahteva usavrilo na nedostian nain magiju i arobnost boja, svetlosti, osvetljenosti i kolorita uopte, a, s druge strane, isto tako je usavrilo skroz i skroz ivo karakterisanje svojih predmeta". 4 3 Polazei od arhitekture, Hegel prati razvoj umetnosti kao postepeno naputanje namere da se duhovni sadraj ovaplouje u stvarnu, vidljivu formu ob^ jektivnog sveta i kao sve vee okretanje ka samoj unutranjo-sti, koja se zamilja kao spoljanja stvar i tako uobliava samo radi predstavljanja i oseanja, a ulna materija se svodi na znak koji po sebi nema nikakvog znaaja. U toj hijerarhijskoj lestvici poezija bi bila najvia umetnost, ali je ve muzika go-tovo potpuno osloboena ulnosti i materijalnosti i za Hegela sutina muzike je isto odjekivanje ovekove unutranjosti, iz koga se raa njeno samozadovoljstvo: Muzika jeste duh, dua koja neposredno odjekuje samo radi sebe i koja se u tome svome samoopaanju osea zadovoljnom" ak i kada prikazuje najvei bol, jer je u njegovom izlivanju slobodna i zato bla-ena.44

Poloaj poezije je osobito delikatan i neodreen u odnosu na druge umetnosti: ona je umetnost rei, umetnost duha (u najveoj meri) i opta umetnost, koja na izvestan nain sadri sve sadraje i moe da se izrazi u svim formama, ona je suprotnost proznom govoru i, najzad, poetsko je vrednost svih umetnosti. Preko poezije, meutim, dolazi do ukidanja i pre-vazilaenja umetnosti u religiju kao viu duhovnost, ali i u

4 3 G. V. F. Hegel: Estetika, III knjiga

Beograd, izdanje Kulture", 1961, str. 276. 4 4

Isto delo, str. 328.

(prevod Nikole Popovia),

XXXIV PREDGOVOR DRAGAN M. JEREMlC XXXV

nauno (filozofsko) saznanje: Poezija oznaava ono polazite odakle umetnost prelazi, s jedne strane, u religijsko predstav-ljanje kao takvo, s druge pak strane u prozu naunog mi-ljenja".45 Zato se poezij.a, iako poetsko ini specifinu umet-niku vrednost svih umetnosti a ona viu formu umetnosti rei od proznog kazivanja, paradoksalno prevazilazi u prozu naunog, odnosno filozofskog izraavanja. Hegelova teorija poetske umetnosti, koja obuhvata gotovo etvrtinu njegovih Predavanja iz estetike 1 u koja se sigurno pretopio njegov ra-nije projektovani cours de litteratare, najjasnije ukazuje na nedoslednost s kojom je Hegel tretirao umetnosti u okviru svog sistema umetnosti.

Primedbe koje se mogu staviti Hegelovom tretiranju po-sebnih umetnosti odnose se prevashodno na neusklaenost nje-govog vertikalnog i horizontalnog ili, drugim reima, istorij-skog i sistematskog pristupa umetnosti, na koju su ukazivali i Maks asler, i Eduard fon Hartman, i Robert Cimerman. 4 6 A u vezi s tim Hegel je nehotino postavio dva merila za umet-nosti: po estetskom merilu skulptura bi, kao tipino klasina umetnost, morala da ima vie mesto u sistemu umetnosti od onoga koje imaju umetnosti s manje usklaenim sadrajem i formom. Ali Hegel se nije rukovodio samo estetskim nego i du-hovnim kriterijumom i, prema tome, slikarstvo, muzika i poe-zija su dobile znaajnije mesto od skulpture. Uopte, Hegelova estetika se koleba izmeu jednog specifinog estetikog razma-tranja umetnosti i jednog koje proizlazi iz optih principa nje-gove idealistike filozofije. U sreditu prvoga stoji shvatanje estetskog kao fenomena koji zavisi od ideje lepoga, a u sreditu drugoga stoji shvatanje da je umetnosti, pre svega, proces o-vekovog oduhovljenja i ooveenja. Ovo drugo shvatanje je vrednije i dublje, a, ini se, i blie duhu Hegelove estetike, uzete za sebe, nezavisno od njegovog sistema, ali ono samo po-vremeno dolazi u prvi plan.

U celini uzevi, Hegelova estetika ima vrlo znaajno mesto u njegovom filozofskom sistemu zato to se sinteza ulnog i natulnog, prirodnog i duhovnog, konanog i beskonanog u najveoj meri postie ba u njenom predmetu, u umetnosti. Ali to nikako ne znai da je ona najbitniji i osnovni deo njegovog


4 6 Bernard Bosanquet: A Historp of Aesthetic, London, Swan Son-

nenschein and Co, 1892, p. 349.

sistema kako misli Albert Levkovic, za koga je Hegelova slika sveta noena umetnou", ili* Herman Glokner, koji smatra da su Hegelov metod i nain gledanja u sutini estetski. Uostalom, sam Hegel je isticao da je lepota samo odreeni nain ispolja-vanja i prikazivanja istinitog", na osnovu ega je Cimerman zakljuio da je kod Hegela estetsko saznanje samo jedan pret-hodni, pripremi stupanj za pravo saznanje" i da lepo ima samo utoliko vrednosti ukoliko se njime saznaje istinito"*7 Ali je, s druge strane, isto tako, teko sloiti se sa Benedetom Kro-eom da je tendencija Hegelove estetike antiumetnika i da je svojom estetikom Hegel odrao nadgrobni govor umetnosti. 4 8 Njegova estetika odrava ravnoteu izmeu apologije umet-nosti, koju nalazimo kod elinga i nekih romantiara, i rtvo-vanja umetnosti nekim drugim vrednostima i delatnostima, koje nalazimo kod Platona, Rusoa ili Tolstoja. U hijerarhiji kulturnih vrednosti umetnost, po Hegelu, ima znaajnije mesto od prava, morala i politike, ali ne i od religije i filozofije. Uostalom, u jednoj tako skladtio i uravnoteeno zamiljenoj filozofiji kao to je Hegelova sve ima svoje manje-vie ograni-eno i prolazno mesto i vreme izuzev najoptije supstancije duha. Pero Slijepoevi j

XXXVI PREDGOVOR DRAGAN M. JEREMIC XXXVII

ji ' i

i

lzgleda, niti su etape u njemu tako jasno izdvojene svojim po-sebnim karakteristikama. Umetnost se sigurno ne razvija u pravcu sve manjeg uea ulnog elementa i sve veeg prisu-stva iste duhovnosti; pre bi se moglo rei da je odnos ulnog i idealnog uvek u izvesnoj ravnotei ili ak da je duhovnost lmala preimustvo u ranijim epohama umetnosti. Simbolina umetnost nije manje duhovna od romantine, kao to se lako moe pokazati uporedenjem jednog egipatskog ili indijskog hrama s jednom gotskom katedralom, a slika nekog renesan-snog slikara je, po pravilu, spiritualnija od slike Kurbea ili Manea. Kod Hegela je neprihvatljivo i miljenje da se sva preklasina umetnost (i samo ona) moe smatrati simbolinom. U Filozofskoj propedevtici on je smatrao da u istoriji umetno-sti postoje dva istorijska stila: antiki (koji je plastian i ob-jektivan) i moderni (romantian, subjektivan),50 ali je kasnije pnhvatio i postojanje simboline umetnosti, koja je kod Zol-gera bila oznaka za celu staru (i klasinu) umetnost, oznaatfa-jui ovim imenom u Enciklopediji filozofskih nauka onaj ne-sklad izmeu ideje i lika kad se ideja uzdie iznad lika" i bori se s njim kao negativno dranje prema njemu, u koji ujedno nastoji da sebe unese." 5 1 Otkria primitivne umetnosti poka-zuju da je ve simbolina umetnost, u stvari, visoko razvijena umetnost i da najranija umetnika dela esto nemaju nikakve simbolike, nego ili sadre samo jednu naturalistiku predstavu predmeta ili vrlo stilizovanu geometrijsku apstrakcij-u bez ikakve simbolike, i proizlaze samo iz neke vrste uivanja u re-produkovanju i preuobliavanju prirode. ak i ova vrsta umet-nosti smatra se danas pravom umetnou, dok je Hegel i visoko razvijenu umetnost Egipta ili Indije smatrao predumetnou: biia je to zabluda koja je logino proistekla iz uverenja da je jedino helenska umetnost prava umetnost. Pa ipak ostaje ne-jasno da li je po Hegelu via ona umetnost u kojoj su se ideja i lik potpunije uskladile ili ona koja je duhovnija i blia religiji kao vioj formi apsolutnog duha? U vezi s tim javlja se kao tekoa Hegelove estetike i suprotnost izmeu shvatanja da je religija via forma apsolutnog duha od umetnosti i priznanja da je religioznost prisutna u svim periodima umetnikog ra-zvoja: i u simbolinoj, i u klasinoj, i u romantinoj umetnosti, i to kao njen podreeni moment. S gledita savremene umet-

5 0 G. W. F.

5 1 G. W. F.

's Werke, achtzehnter Band, S. 202. : Enciklopedija jilozofijskih znanosti, str. 456

nosti, neshvatljivo je da je romantina umetnost poslednja faza umetnikog razvoja, a, isto tako, ini se da se umetnost nikako ne moe shvatiti kao neto to se gubi u religiji kao vioj du-hovnosti nego, mnogo pre, kao neto emu m mnogo vie pro-tivstavljaju, dovodei ga u izvesnu krizu, nauka i tehnika.

Istine radi, treba, meutim, pomenuti i to da u Hegelovom shvatanju teza o romantinoj umetnosti kao krajoi umetnosti nije sasvim jasna i da se moe pretpostaviti da je on predviao bogatu umetniku delatnost i posle ove epohe, ali ne vie okre-nutu boanstvu, ve oveku. U celoj Hegelovoj estetici, izmeu ostalih suprotnosti, postoji i suprotnost izmeu jedne divini-stike i humanistike koncepcije umetnosti i, ini se, da na kraju humanistika strana umetnosti nastavlja da ivi kad njena divinistika strana pree u religiju kao svoje vie ova-ploenje. Sovjetski estetiar M. F. Ovsjanikov je izneo tezu da Hegel izdvaja iz romantine umetnosti etvrtu etapu njenog razvoja, takozvanu slobodnu umetnost".5 2 Ovoj tezi u prilog govori ono to Hegel kae pri kraju drugog toma svojih Preda-vanja iz estetike: Kao u ranijim formama umetnosti, tako je i u ovoj poslednjoj boansko po sebi bilo predmet umetnosti. Ali sada ovo boansko trebalo je da se objektivira, da se opre-deli. i da time pree iz sebe u svetovnu sadrinu subjektivnosti. (. . .) Umetnost u ovome svome samoprevazilaenju jeste tako isto neko vraanje oveka u sebe sama, neko silaenje oveka u svoju sopstvenu duu, na osnovu ega umetnost odbacuje od sebe svaku stalnu ogranienost na neku odreenu oblast sadr-ine i shvatanja i svojim novim svecem ini hnmana oveka: dubine i visine ljudske duevnosti kao takve, opte ljudsko u njegovim radostima i stradanjima, u njegovim stremljenjima, delima i udesima. Umetnik time dobija u samome sebi svoju sadrinu; on je sada onaj ljudski duh koji stvarno odreduje sama sebe, koji baskonanost svojih oseanj(a i stanja posmatra, izmilja i izraava i kome od svega onoga to u ljudskom srcu moe da oivi nita vie nije tue. To je jedna unutranja vred-nost koja nije po sebi umetniki odredena, ve odreenost sadr-ine i uobliavanja preputa slobodnom izumevanju".5 3 esto se kod kritiara Hegelove estetike nailazi na zamerke koje se tiu njene nekompetencije za buduu umetnost, ali u ovoj nje-

52 jvi cj>. OBcnaHHMKOB: TJpoJieMa ^CTerunecKOzo y Tezeji%, 3cTe-TMnecKoe" (C6OPHMK CTaTen), MocKBa, I43AaTejibCTBo ,,McKyccTBo'\ 1964,

CTp. 55. 5 3

G. V. F. Hegel: Estetika, II knjiga, str. 283284.

XXXVIII PREDGOVOR DRAGAN M. JEREMlC

noj formuli mogu se nai nagovetaji umetnikih pravaca koji su nastali nekoliko decenija nakon njenog stvaranja.

Uostalom, nijedna dosadanja estetika koncepcija nije se odnosila i ne moe se odnositi i na umetnost koja je kasnije nastala. Kod Hegela se, pored toga, mogu nai i izvesne slabosti u poznavanju ranije umetnosti. Njegovo poznavanje umetnosti nije tako malo kao to je bilo Kantovo, ali ipak ima mnogo upljina i nedostataka. Hegel najbolje poznaje klasinu helen-sku umetnost i njegova analiza Sofoklove Antigone spada u najdublje estetike analize jednog umetnikog dela uopte. Ve kao gimnazista preveo je Pseudo-Longinovu raspravu O uzvi-enom, a kasnije je pisao i pesme (pesmu Eleuzis" posvetio je Helderlinu). Ali u mladosti njegovo obrazovanje nije uvek bilo strogo i na dostojnoj visini: ostalo je zapisano da je tada itao beznaajan roman Put Sojije od Memela do Saksonije Johana Timoteusa Hermesa, zbog ega mu se kasnije podsmevao So-penhauer, koji je u isto doba ivota itao Homera. Na svojim putovanjima u Brisel i Amsterdam (1822), Be (1824) i Pariz (1827) imao je prilike da upozna neka od najznaajnijih dela evropske umetnosti: na prvom putovanju upoznao je dela Ru-bensa, Van Dajka i Rembranta i video katedrale u Kelnu i Ant-verpenu, na drugom je razgledao velike kolekcije umetnikih predmeta (Belvedere, Lihtentajin, Esterhazi) i upoznao se sa italijanskom operom (posebno su mu se svidela Rosinijeva dela). a na treem putovanju uivao je u posetama Luvru, Francuskoj komediji i, znatno manje, engleskom pozoritu koje je bilo na gostovanju. Ali je zato imao predilekcije za neke manje umet-nike na raun veeih, pa je Hipela vie cenio od Zana Pola, a Holberga od Molijera. za ijeg je Tartifa rekao da je neorigi-nalan komini heroj, a za Arpagona da je nakazna apstrakcija. Ali nasuprot ovim omakama u ukusu, Hegel je izvrlio jedno, za njegovo doba grandiozno uoptavanje razvoja umetnosti, koje je bilo bez presedana i posluilo kao uzor mnogim kasnijim estetiarima. Iako je njegova estetika prevashodno filozofska, ona je svojim konkretnim analizama, oslonjenim ponekad i na drutvenu sredinu, istorijsku epohu i nacionalni ambijent, vo-dila estetiku ka egzaktnijem istraivanju, odnosno naunoj ori-jentaciji. Zato se moe rei da je njegovim delom estetika za-poela jednu novu etapu, u koj.oj je, osloboena okova i okvira metafizike, odredila ispitivanje umetnosti u njenom konkret-nom istorijskom razvoju kao svoj glavni predmet i oplodila se mnogobrojnim podsticajima za dalja istraivanja.

Poznati engleski estetiar Herbert Rid je 1936. godine pisao: Moja je ambicija da jednog dana Hegelovu Estetiku podvrgnem detaljnom ispitivanju da za domen umetnosti uinim na bazi Hegelove dijalektike neto analogno onom to je Marks na istoj bazi uinio za ekonomiju",54 ali tu ambiciju on nije ostvario, a nije ni mogao ostvariti, jer je pozicija Hege-love iogike u odnosu na stvarnost bila sasvim drukija nego odnos njegove estetike prema umetnosti. U Hegelovoj logici stvarnost je bila prikazana u izvrnutom obliku i Marks je tu logiku, kako je sam rekao, s glave postavio na noge, a njegova estetika se, meutim, iako ponekad ablonska i potinjena lo-gici trijadnih shema, zasniva na injenicama istorije umetnosti, kulture i drutva. Iako se ini da je, s obzirom na kasniji razvoj istorije umetnosti, Hegelov pogled na umetnost prilino jedno-stran i shematian i da je on uprostio evoluciju umetnosti, svo-dei je koliko god je to bilo moguce na jednosmeran razvoj, ipak se mora priznati, kako je tvrdio Tomas Manro, da je Hegel prvi ispitivao istoriju umetnosti u celini i da je otkrio jedan njen opti plan i loginu povezanost faza, zakljuuj'Ui: Neki od ovih principa evolucije, kao to je tendencija za diferencija-cijom i individualizacijom ili sve jasnija svest umetnosti i civi-lizacije o sebi, sauvale su svoju zanimljivost nezavisno od svake transcendentalne metafizike".55 Neki su ispitivai Hege-love estetike, meutim, u prvom redu ukazivali ba na te meta-fizike osnove njegove estetike, istiui to kao uzrok opte slabosti njegovih estetikih shvatanja. Meu njima, na prvom mestu, treba pomenuti marksiste Druge internacionale, za koje ie, kako je rekao Lenjin, Hegel uopte bio crknuti pas", pa su se u svojim estetikim pogledima vie oslanjali na Kanta (Franc Mering, G. V. Plehanov). Uostalom, neke Hegelove slabosti bile su slabosti vremena, pa su i sami hegelovci nastojali da izvre revizijci Hegelovih estetikih shvatanja: stvaranjem estetike runog (Karl Rozenkranc, Arnold Ruge), odbacivanjem njego-vog objektivnog idealizma u korist jedne Lebensphilosophie (Fridrih Teodor Fier) ili usvajanjem psiholoke estetike (Karl Kestlin), a ukoliko ga nisu revidirali oni su Hegelovo ivo este-tiko tkivo, u kome se osealo bilo umetnosti i kulture, umrt-vili, pretvarajui ga u dogmatska reenja svih moguih esteti-

54 H. Read: The Philosophy of Modern Art, p. 118.

5 5 Thomas Munro: Les arts et leurs relations mutuelles, Paris,

Presses universitaires de France, 1954, p. 157.

XL PREDGOVOR

I i

kih pitanja, sloena u mnogobrojne odeljke, pododeljke, para-grafe i sholije. Ali najbolje jezgro njegovih sudova o estetskom fenomenu moglo je biti kritiki preuzeto samo u okviru novih orijentacija, koje su potencirale naunost estetike (Ipolit TenJ, nastojale da ideji lepog i drugim estetikim kategorijama daju ivotniji sadraj (Nikolaj Cernievski) i produbile drutveno--istorijske osnove umetnikog stvaranja (Karl Marks).56 Od svih tih orijentacija danas je najivlja marksistika, a njeni pred-stavnici gotovo jednoglasno istiu da nijedno od klasinih dela nemake estetike nije saelo tako mnogo kritiko-revolucionar-nih elemenata kao Hegelova Estetika" (Mihail Lific), da ,,u mnogobrojnim analizama Hegelove Estetike moemo da na-emo konkretnu dijalektiku drutvenog sadraja i estetske forme" i da takvim konstatacijama ona stvarno polae temelje jednoj naunoj estetici" (Der Luka), da se u Hegelovoj este-tici nalaze brojni genijalni zaeci" i da sadri mnotvo veoma zanimljivih indikacija" od kojih je neke i Marks preuzeo (Anri Lefevr) i da su mnoge Hegelove teze proroanske (Izrailj Jefi-movi Vercman).57 Zato je Hegelova estetika i danas ne samo jedna od najzamanijih pothvata da se estetski fenomen rasvetli u svoj svojoj punoi i tesnoj povezanosti sa optim kulturnim i drutvenim razvojem, nego i delo puno podsticaja i za savre-menog estetiara i ljubitelja umetnosti.

Dragan M. Jererai

5 6 U znaajnija kritika usvajanja" Hegela moe se donekle ubro-

jati i estetika misao Benedeta Krocea. lako Kroe istie da je u este-tiku uneo i podrao reenja sasvim razliita od Hegelovih", on je nekim svojim shvatanjima ipak blizak Hegelu, i to (1) time to smatra da je umetnost prvo saznanje koje dobija duh o sebi samome i o celokupnoj stvarnosti" (za Hegela umetnost takoe predstavlja prvi stupanj samo-saznanja duha kao jedne razvojne faze svega to postoji i (2) time to tvrdi da je linost jedna od bitnih karakteristika umetnosti (za Hegela lirsko predstavlja elementarnu osnovnu crtu" romantine umetnosti) (Benedeto Kroe: Knjievna kritika kao jilozofija [prevod Vladana De-snice], Beograd, izdanje Kulture", 1959, str. 133, 45. i 25).

5 7 Michail Lifschitz: Karl Marx und die Aesthetik, Drezden, Verlag

der Kunst, 1960, S. 47; Der Luka: Prilozi istoriji estetike (prevod Ne-nada Jovanovia), Beograd, izdanje Kulture", 1959, str. 107. i 110; Anri Lefevr: Prilog estetici (prevod Dragutina Todorioa), Beograd, izdanje Kulture", 1957, str. 1213; M. E. BepuMan: IIpojieM'bi xydoD*cecTee)i-noio no3HaHiisi, MocKBa, M3AaTejibCTBO MCKVCCTBO", 1967, CTp. 165.

GEORG VILHELM FRIDRIH HEGEL

PREDAVANJA IZ ESTETIKE

1 Hegel: Estetika I

f

PREMA DRUGOM H. G. H O T O V O M I Z D A N J U T E K S T A R E -DIGOVAO I I S C R P N I M R E G I S T R O M SNABDEO F R I D R I H

B A S E N G E L ' l

UVOD U ESTETIKU

P. G. Ova predavanja posveena su estetici; njen predmet jeste

prostrano carstvo lepoga i, odreenije reeno, umetnost i to lepa umetnost je njena oblast.

Zna se da ime estetika nije u stvari sasvim podesno za taj predmet, jer strogo uzev estetika" oznaava nauku o ulu, o oseanju, te u ovome znaenju jedne nove nauke ili upravo u smislu neega to bi tek trebalo da postane jedna filozofska disciplina, ona je ponikla u Volfovoj koli u ono vreme kada su se u Nemakoj umetnika dela posmatrala s obzirom na ose-anja koja bi trebalo da proizvode, kao to su, na primer, oseanja prijatnosti, oseanja divljenja, straha, sauea itd. I usled toga ito je to ime nepodesno ili, tanije reeno, zbog povrnosti toga imena injeni su pokuaji da se iskuju druga imena. na primer ime kalistika. Meutim, to ime se takoe pokazalo nedovoljnim, jer riauka koja se ima u vidu ne posma-tra lepo uopte, ve samo lepo u umetnosti. Zbog toga emo ostati kod imena estetika, jer kao prosto ime ono je za nas ravnoduno, a osim toga ono se u optem govoru tako uokore-nilo da se kao ime moe zadrati. Pa ipak, pravi izraz za nau nauku jeste filozofija umetnosti'f i. odreenije reeno, filo-zofija lepe umetnosti".

I. RAZGRANIENJE I OBEZBEDENJE ESTETIKE

1. Prirodno lepo i umetniki lepo Ovim izrazom mi odmah iskljuujemo prirodno lepo. Takvo

ograniavanje naeg predmeta moe, s jedne strane, da izgleda kao proizvoljna odredba, kao to najzad svaka nauka ima pravo 1*

t '

r

i

i

4 UVOD U ESTETIKU

da svoj obim omei kako joj je volja. Meutim, ogranienje estetike na umetniki lepo ne smemo da shvatimo u tome smislu, Dodue, u obinom ivotu postoji navika da se govori o lepoj boji, o lepom nebu, o lepoj reci i inae o lepom cveu, o lepim ivotinjama i jo vie o lepim ljudima, ipak se tome nasuprot moe pre svega ve sada rei da umetniki lepo stoji na viem stupnju od prirode, premda se ovde neemo uputati u raspravljanje o tome ukoliko se takvim predmetima moe s pravom pripisivati kvalitet lepote, te da se na taj nain pri-rodno lepo uopte sme stavljati pored umetniki lepog. Jer, umetnika lepota predstavlja lepotu koja je u duhu rodena i u njemu preporodena, te ukoliko duh i njegove tvorevine stoje na viem stupnju od prirode i njenih pojava utoliko je i umetniki lepo uzvienije od lepote u prirodi. tavie, posmatrano sa jor-malnog stanovita, moe se rei da je ak i jedna rava dosetka, kakva doista oveku pada na um, uzvienija nego ma koji pro-izvod prirode; jer u takvoj dosetki ima uvek duhovitosti i slobode. Dodue, sa gledita sadrine, Sunce na primer izgleda kao neki apsolutno nuan momenat, dok neka naopaka dosetka kao sluajna i prolazna iezava; ali takva prirodna egzisten-cija kao to je Sunce, uzeta za sebe, jeste indiferentna, nije u sebi slobodna i samosvesna, a ako je posmatramo u vezi njene nunosti sa drugim injenicama onda je ne posmatramo zasebno, te dakle ne kao lepu.

Kada smo uopte rekli da duh i umetnika lepota stoje na viem stupnju nego prirodno-lepo, time svakako nije jo skoro nita utvrdeno, jer re vii predstavlja jedan sasvim neodreeni izraz, koji lepotu prirode i umetniku lepotu oznauje kao neto .to u prostoru predstave stoji jedno pored drugog, te istie samo jednu njihovu kvantitativnu razliku, koja je kao takva spoljanja. Meutim, vim stupanj duha i njegove umetnike le-pote nije u uporedenju sa prirodom vii samo relativno, ve tek duh jeste ono to je istinito, to obuhvata u sebi sve, tako da svako lepo jeste pravo lepo samo ukoliko u tome viem ue-stvuje i ukoliko je njime proizvedeno. U tome smislu prirodno--lepo pojavljuje se samo kao jedan refleks cnog lepog koje pri-pada duhu, kao jedan nesavren, nepotpun nain, kao jedan nain koji se po svojoj supstanciji nalazi u samom duhu. Osim toga, ogranienje na lepo u umetnosti izgledae nam vrlo prirodno, jer ma koliko da se govori o prirodnim lepotama ne toliko kod starih koliko kod nas, ipak jo niko nije doao na pomisao da istakne gledite lepote prirodnih stvari i da

RAZGRANIENJE I OBEZBEENJE ESTETIKE 5

zasnuje neku nauku, neko sistematsko izlaganje tih lepota. Gledite korisnosti zaista se isticalo i osnovana je, na primer, nauka o onim prirodnim stvarima koje nam slue u borbi pro-tiv bolesti, neka materia medica, u kojoj se opisuju minerali, hemijski proizvodi, biljke, ivotinje itd., koji su korisni za leenje, ali sa gledita lepote jo niko nije uporeivao i ocenji-vao razne oblasti prirode. U pogledu prirodne lepote mi jasno oseamo da smo u neem odreenom bez kriterija, i zbog toga bi takvo jedno uporeivanje bilo malo interesantno, da bismo ga preduzeli.

Ove prethodne primedbe o lepoti u prirodi i umetnosti, o njihovom odnosu i o iskljuivanju prirodne lepote iz oblasti naeg pravog predmeta treba da odstrane pomisao o tome kao da se ograniavanje nae nauke preputa samovolji i da je proizvoljno. Nije nam bila namera da to stanje stvari bude jo ovde dokazano, jer njegovo raspravlj anj e spada u okvir same nauke, te zbog toga moe tek docnije da se blie izloi i dokae.

2. Opovrgavanje nekih zamerki protiv estetike

Medutim, ako se ve unapred ograniimo na umetniki lepo, mi odmah pri tom prvom koraku nailazimo na nove tekoe.

Prva naime stvar koja nam moe pasti na um jeste nedo-umica o tome da li se i lepa umetnost pokazuje dostojnom da bude nauno obraivana. Jer, doista, lepo i umetnost proimaju sve poslove u ivotu kao neki prijateljski duh, i veselo krase sve spoljanje i unutranje okolnosti, poto ublaavaju ozbilj-nost prilika i zaplete stvarnosti, unitavaju besposlicu na jedan zabavan nain i, ako nema mogunosti da se izvri ita dobro, onda je uvek bolje baviti se njima nego initi zlo. Ali mada se umetnost, poev od grubog gizdanja divljaka pa do velelepnosti hramova ukraenih svim bogatstvima, svuda uplie svojim for-mama, ipak se ini da same te forme padaju izvan pravih kraj-njih ciljeva ivota, i premda umetnike tvorevine nisu tetne po te ozbiljne ciljeve, tavie katkad se ini da ih unapreuju, bar putem predupreivanja zla, ipak umetnost vie pripada slabljenju i poputanju duha, dok je naprotiv za supstancijalne interese potrebno njegovo naprezanje. Otuda moe izgledati da bi bilo neumesno ako bismo hteli da obraujemo sa naunom

T

6 UVOD U ESTETIKU

ozbiljnou ono to po svojoj prirodi samo za se nije neto ozbiljno. Prema takvom shvatanju umetnost izgleda u svakom sluaju neki suviak, ba i da razneavanje due, koje moe da izazove bavljenje lepotom, ne postaje tetno upravo kao me-kustvo. U tom pogiedu esto je izgledalo neophodno da se lepe umetnosti, za koje se priznaje da predstavljaju izvestan luksuz, uzmu u zatitu u pogledu njihovog odnosa prema praktinoj nunosfci uopte, i, jo tanije, u pogledu njihovog odnosa pre-ma moralnosti i pobonosti, i poto se njihova nekodljivost ne moe dokazati, onda bar treba uiniti verovatnim da taj luksuz duha pribavlja vie koristi nego tete. U tome su pogledu samoj umetnosti pripisivani ozbiljni ciljevi, i ona je esto preporui-vana kao neka posrednica izmeu uma i ulnosti, izmedu sklo-nosti i dunosti, kao neka pomiriteljka tih elemenata koji se sukobljavaju u tako tekoj borbi i protivljenju. Ali moe se biti uveren da pri takvim doista ozbiljnim ciljevima umetnosti, um i dunosti tim pokuajem posredovanja ipak ne bi nita dobili, jer, budui da su po svojoj prirodi takvi da se ne mogu meati, oni se ne bi saglasili sa takvom transakcijom i zahtevali bi istu onu istou koju sadre u sebi samima. I, osim toga, umetnost ak ni time nije postala dostojnijom da bude predmet naunog prouavanja, jer ona ipak uvek vri dvostruku slubu, te pored uzvienijih ciljeva unapreuje isto tako besposlicenje i frivolnost, tavie u takvoj slubi uopte ona umesto da bude cilj za sebe, moe da se pokazuje samo kao sredstvo. Napo-sletku, to se tie forme toga sredstva ini se da e uvek ostati neto tetno u tome to, ak i ako se umetnost u stvari potini ozbiljnijim ciljevima i ako bude proizvodila ozbiljnije uticaje. ipak ono sredstvo koje ona sama toga radi primenjuje jeste obmana. Jer ivot lepoga sastoji se u prividu. Meutim, lako se moe priznati da jedan krajnji cilj koji je u sebi istinit ne sme da se ostvaruje pomou obmane, i mada on tu i tamo moe da bude njome unapreen, ipak to moe da bude sluaj samo na ogranien nain; pa ak ni tada obmana nee moi da se smatra pravim sredstvom. Jer, sredstvo treba da odgovara vrednosti cilja, te ono to je istinito nisu u stanju da proizvedu privid i obmana, ve samo ono to je takode istinito. Kao to nauka takoe mora da posmatra prave interese duha prema pravoj formi stvarnosti i prema pravoj formi svoje predstave.

S obzirom na sve to moe izgledati kao da lepa umetnost ne zasluuje da bude predmet naunog prouavanja, jer ona pred-stavlja samo jednu prijatnu igru, i ak kada ide za ozbiljnijim

RAZGRANIENJE I OBEZBEDENJE ESTETIKE 7

ciljevima, ona ipak stoji u protivrenosti sa prirodom tih cilje-va, uopte pak stoji samo u slubi kako one igre tako i ove zbilje, i u stanju je da se poslui samo obmanom i prividom kao elementima svoga postojanja i kao sredstvima svojih uticaja.

Na drugom pak mestu jo vie znaaja moe da ima ovo: mada je lepa umetnost uopte pristupana filozofskim refleksi-jama, ipak ona nije neki predmet koji bi bio podesan za nauna posmatranja u pravom smislu. Jer, umetnika lepota prikazuje se ulu, oseanju, opaanju, uobrazilji, njena oblast nije misao, ve neto drugo, te je radi razumevanja njene delatnosti i nje-nih proizvoda potreban neki drugi organ, a ne nauno miljenje. Osim toga ono u emu mi u umetnikoj lepoti uivamo jeste zapravo sloboda proizvodnje i uoblienja. Pri proizvoenju tvorevina umetnike lepote i pri njihovom posmatranju mi se, kako izgleda, oslobaamo svakog okova pravila i onoga to je izgraeno po pravilima; od strogosti onoga to je po zakonu i od mrane unutranjosti misli mi traimo umirenje i ozivo-tvorenja u likovima umetnosti, nasuprot mrtvog carstva ideje mi u njima traimo veselu, snanu stvarnost. Naposletku, izvor umetnikih dela jeste slobodna delatnost fantazije koja je u svojim uobraenjima slobodnija nego priroda. Umetnosti stoji na raspoloenju ne samo celokupno obilje prirodnih oblika u njihovom raznovrsnom i arolikom privianju, ve povrh toga stvaralaka fantazija je u stanju da se neiscrpno izliva u svoje vlastite proizvode. ini se da pri tome neizmernom obilju fantazije i njenih slobodnih proizvoda miljenje mora da izgubi hrabrost da e moi sve to u potpunosti da stavi ispred sebe, da ga oceni i svrsta pod svoje opte formule.

Naprotiv, nauka, priznaje se, po prirodi svoje forme ima posla sa miljenjem koje apstrahuje od mase pojedinanosti, ime se, s jedne strane, iz nje iskljuuju uobrazilja, njena slu-ajnost i njena samovolja, to jest organ umetnikog delanja i umetnikog uivanja. S druge strane, kada umetnost na uvese-ljavajui nain oivotvoruje mranu, neplodnu suhotu pojma, kada njegove apstraktnosti i njegovo razilaenje izmiruje sa stvarnou, kada u pogledu stvarnosti upotpunjuje pojam, onda naravno jedno posmatranje koje je samo misaono ponovo ukida samo to sredstvo dopunjavanja, unitava ga i ponovo svodi po-jam na njegovu nestvarnu prostotu i beivotnu apstraktnost. Osim toga, nauka se po prirodi svoje sadrine bavi onim to je u samom sebi nuno. Ako sada estetika ostavi po strani prirod-no lepo, onda na izgled mi ne samo to u tome pogledu nita ne

8 UVOD U E S T E T I K U RAZGRANIENJE I O B E Z B E D E N J E E S T E T I K E 9

1

1

!

bismo dobili, ve smo se naprotiv jol vie udaljili od onoga to je nuno. Jer, ve izraz priroda daje nam predstavu o nunosti i zakonitosti, to jest predstavu o jednom ponaanju koje nam ostavlja nadu da smo blie naunom posmatranju i da se njemu moemo odati. Meutim, u sravnjenju sa prirodom, izgleda da u duhu uopte, a naroito u uobrazilji, jesu kod svoie kuee sa-movolja i bezakonitost, a ono to je bez zakona samo je od sebe nepristupano naunom objanjenju.

Otuda, s obzirom na sve to, lepa umetnost, umesto da se pokae podesnom za nauni rad, ona naprotiv izgleda, kako po svome poreklu tako i po svome uticaju i po svome obimu, da se samostalno opire regulisavanju od strane miljenja, te da nije u skladu sa naunim prouavanjem u pravom smislu.

Ove i sline nedoumice, uperene protiv pravog naunog obraivanja lepe umetnosti, uzete su iz onih uobiajenih pred-stava, stanovita i razmiljanja o ijem opirnijem izvoeniu svaki moe da se naita do presitosti u starijim naroito francuskim spisima o lepome i o lepoj umetnosti. I delimice u njima se nalaze takve injenice koie su nesumnjivo tane, delimice opet iz njih su izvedeni takvi zakljuci koji isto tako na prvi pogled izgledaju verovatni. To je sluaj, na primer, sa injenicom da je uobliavanje lepoga u takvoj raznovrsnosti opte rasprostranjeno kao i pojavljivanje lepoga, iz ega se moe, ako se hoe, da ivede takoe dalji zakljuak da u ljud-skoj prirodi postoji neki opti nagon lepote, i sem toga se moe zakljuiti da ne postoje nikakvi opti zakoni koji vae za lepo i za ukus, jer su predstave o lepome tako beskrajno raznolike, usled ega su pre svega neto posebno.

Pre no to budemo u stanju da napustimo takva razmatra-nja i da pristupimo naem pravom predmetu, na prvi posao sastojae se u kratkom uvodnom pretresanju iznetih dvoumica i sumnji.

Sto se, pre svega, tie pitanja da li je umetnost dostojna da bude predmet naunog prouavanja, svakako postoji sluaj kada se umetnost moe primeniti kao neka prolazna igra koja treba da slui uivanju i zabavi, ukraavanju nae okoline, da spoljanju stranu ivotnih prilika uini prijatnom i da putem ukraavanja istie druge predmete. U toj formi ona u stvari jeste slubena umetnost, a nije nezavisna, slobodna umetnost. Meutim, ono to mi elimo da prouimo to je umetnost koja je slobodna i po svome cilju i po svojim sredstvima. to umet-nost uopte moe da slui i drugim ciljevima i da u tom slu-

aju bude neto uzgredno, to je uostalom neto to vai isto tako za miljenje. Jer, s jedne strane, nauka se zaista kao po-sluni razum moe upotrebiti za konane ciljeve

Documents

Hegel EstetikaI