Inercija, strah od nepoznatog, u‘ivawe umom jo{ novom konforu, spre~i{e me, uprkosnesanicama, da napustim ,,San SebastijanŒ.

Evelin, Mari-An‘ i jo{ mnoge druge,mawe ili vi{e bezimene, ispuwavale su svojimmilovawima prazninu koja me je hvatala ve}na vratima klinike. Nisam vi{e ~itao. Sma-traju}i da mi je Geca Kon ve} sve ispri~ao,sve objasnio, mislio sam da mi nisu potrebnedruge la‘i. Kwiga je bilo kod mojih prijate-qa ili u kwi‘arama Nice, ali sam po~eo dasumwam da je i moj Geca Kon iz Beograda bioidiot kao i ja. Da je naivno verovao svim timlepim pri~ama koje su pisali wegovi sau-~esnici. Naslu}ivao sam sada da ‘ivot, qu-bav, pa ~ak i smrt imaju tek neke daleke vezesa onim {to sam do sada pro~itao. Misliosam, isto tako, da stranac, koji je rawiviji oddrugih, ne mo‘e da podnese izdaju svog sna.Nisam mogao da prihvatim da mi niko nikada,pa ni moj omiqeni Kon, nije umeo da objasniza{to, kako i od kog trenutka se postaje stra-nac nekom drugome.

Jo{ uvek nisam zavoleo kupawe u moru.Mlaka voda, do te mere mutna da se nije vide-lo dno na dva metra dubine, i svi ti kupa~ikoji ska~u, vri{te, prskaju se ili pr‘e dokne dobiju sun~anicu, gadili su mi se. Izgleda-

129

lo je kao da su jedrewaci, koji su plovili du‘pla‘e, tu samo da bi popunili dekor. Nijedanod wih nikada nije pobudio u meni ‘equ zaputovawima, niti nagovestio neku mogu}u pu-stolovinu. Jedne nedeqe me je Evelin pozvalana plovidbu jedrewakom wenog prijateqa. Tajjako dostojanstveni gospodin, sa belim admi-ralskim ka~ketom na glavi, veoma qubazno meje primio. Potrudio se da nau~im mornarskere~i, nazive oblaka, upravqawe jedrewakom i~vor na ~ekrku. Verovatno je bilo previ{etoga u isto vreme za Trajka Trajkovi}a.Zgr~en za kormilom, zate~en iznenadnim poja-~awem vetra, ispustih polugu iz ruku i, izgu-biv{i ravnote‘u, padoh u vodu. Dok sam se us-piwao, nasmejano doma}inovo lice me jetoliko naqutilo da sam, ne suzdr‘avaju}i se,prvi put upotrebio izraz koji je Geca prognaoiz svog re~nika, a koji je ovde uobi~ajen, te gaoslovih sa ,,pizdo jednaŒ. Povratak u luku seodvijao u napetom }utawu, kapetan se nije po-zdravio sa mnom, a Evelin me nije pose}ivala~itavih mesec dana.

Onoga jutra kada sam u ogledalu videoprvu belu vlas na svojoj slepoo~nici, shvatiosam da vreme stranca ne proti~e istom brzi-nom kao vreme pravog Francuza iz Francuske.Ispitah podrobno jagodice i ~elo i otkrihnekoliko sitnih bora koje sam do toga ~asamogao da stavim na ra~un smeha, tuge, ilible{tavog sunca. Nije vi{e bilo sumwe. KaoLazar, kao i ti, Jovanka, i ja sam stario. Prviput u ‘ivotu shvatih da sam smrtan. Ganut, mi-slio sam s ne‘no{}u na tebe, majko moja, jo{bli‘e kraju puta, a onda se ute{ih. Iako ni-kada nisi odlazila na wegove obale, Dunav,moj veliki brat, bdio je nad tobom. Svakog ju-tra, bio sam uveren, slao ti je jednog od svojihveselih, sivih galebova, da se raspita za tvoje

130

zdravqe. A uve~e, mama, kada bi ponovopro~itala moje posledwe pismo i spremila seda ode{ na po~inak, duvao bi jako, nanose}inad tvoj krevet oblake, velike i meke kao jor-gan od izmaglice.

Umre}e{ jednog dana, mama. Jednog jutrane}e{ otvoriti vrata po{taru koji ti svako-dnevno donosi moja pisma. Ispru‘ena na po-steqi, miri{u}i na posledwi poqubac reke,do~eka}e{ me sa istim likom koji sam neka-da poznavao. Pre mnogo vekova, kako mi sesada ~ini.

Odjednom shvatih da moram, neizostavno,{to pre da prona|em @ozefinu. Pre nego {toovaj idiot od vremena ne izgrebe i wenu crnui glatku ko‘u.

Unuka afri~kog dr‘avnika, }erka tog ~u-dnog Bonaparte, lepa i pametna, mogla je dabude samo manekenka, studentkiwa ili mo‘daglumica. Tra‘io sam je na pozori{nim plaka-tima, obilazio recepcije hotela i pregledaoispitne spiskove na svim fakultetima uNici. G|ice Olulu nigde nije bilo. Jedinaosoba koja mi je tvrdila da ju je srela, nije miulivala poverewe. No}ni ~uvar hotela ,,Bri-selŒ, u [vajcarskoj ulici, moj sunarodnikkoji se predstavqao kao pisac, istori~ar ipoliti~ki prognanik, opisao mi je, me|utim,@ozefinu do u detaqe. Dodao je, sa neskri-venim zadovoqstvom, da ,,poneki put dolazi uhotel da provede no} u dru{tvu starijeg ~ove-kaŒ. Tek na kraju ve~eri, kada mi je pro~itaonekoliko poglavqa svoje Istorije Srba, odhiqadu osam stotina stranica, koju je o svomtro{ku izdao, iznudih mu obe}awe da }e meobavestiti o wenom slede}em dolasku. Isprvanisam razumeo za{to je zapo~eo prou~avawena{eg slovenskog naroda od drevnog Egipta,te mu zatra‘ih obja{wewa. Rezigniran, str-pqivo mi je obja{wavao kako je on prvi pro-na{ao istinu. Prema wemu, stanovnici doli-

131

ne Nila, kao i Jevreji (,,prema tome, Mojsije iIsus tako|erŒ, ponovio je dva puta di‘u}iprst ka nebu), bili su autenti~ni Srbi.

Wegovo ludilo mi nije smetalo. IdejaHrista Srbina mo‘da i nije bila tako besmi-slena kao {to se ~ini na prvi pogled. Mahi-nalno ga upitah: ,,A da li su i crni Jevrejibili Srbi?Œ Po svemu sude}i, jo{ se nije biopozabavio tim problemom. Nakon dugog okle-vawa, potvrdno kimnu glavom, sa du‘nomozbiqno{}u, podariv{i mi tako, i ne znaju}i,tra~ak nade: mogu}nost da jednog dana o‘enimcrnu i jevrejsku Srpkiwu.

Posao mi je bio dosadan, Mi{el me je iz-bezumqivao, i nisam mogao da smatram za pra-ve belesnike wegove pacijente sa la‘nimnosevima, pode{enim grudima, ru~no iskr-pqenim zadwicama i plastificiranim pol-nim organima. Moj francuski se poboq{avao,mislio sam, sawao sam samo na tom jeziku, arazgovori sa mojim ‘enama su me sve mawe imawe privla~ili. Evelin je previ{e ~esto go-vorila o novcu, a Mari-An‘ o svojim egzo-ti~nim putovawima na kojima je prime}ivalasamo rasko{ne hotele, bazene i terene zagolf. Jo{ me je samo [antal zabavqala sa svo-jim mnogobrojnim qubavnim avanturama, kojemi je poveravala sa iskreno{}u starije se-stre. [to se ti~e svih ostalih mojih vikend-avantura, vi{e volim da ih zaboravim. Sma-tram da bi trebalo zabraniti strancima,naro~ito ako su idioti kao ja, da pre|u izve-stan nivo znawa. Trebalo bi za te qude izmi-sliti poseban re~nik, ograni~en na stotinakre~i, {to je minimalna koli~ina neophodnaza razgovor, za ~itawe dela objavqenih koddrugih izdava~a, a ne kod g. Kona, i za zavo-|ewe devojaka.

132

Sve je i{lo naopako. Sunce je bilo suvi{ejako, zgrade su bile previ{e ~iste i previ{elepe. I daqe sam ignorisao morska zadovoq-stva i gajio nostalgiju za suvim hladno}amamoje zemqe. Mada su se zimi, sa bilo kog mestau gradu, mogli videti beli planinski vrhovi.^itave horde mu{karaca, ‘ena i dece, odeve-nih u neobi~ne, debelo postavqene kombinezo-ne, obuvenih u xinovske ~izme, natovarenihskijama svih boja, polazile su u juri{ na pla-nine svake nedeqe. Svi su li~ili jedni nadruge. Na wihovim preplanulim licima vide-lo se isto zdravqe, ista sre}a. Zbog wih se ni-kada nisam popeo da izbliza vidim sneg. Toli-ko radosti je moglo da bude fatalno za mene.

Sve je i{lo naopako, i slute}i svoju ne-sposobnost da obavqam tu profesiju sam i nadrugom mestu sem u ovoj la‘noj, udobnoj kli-nici, i daqe sam trpeo. Laskao sam sebi,tako|e, da pripadam, prema izrazu koji sampro~itao u novinama, ,,udru‘ewu zlikovacaŒ,{to sam jednog dana poverio [antal. Smeju}ise, posavetovala me je da ne ponovim to predMi{elom.

Dobro sam zara|ivao, a malo tro{io. Upr-kos nagovarawima mojih prijateqica, nisammogao da se re{im da otvorim ra~un u banci.Poput stare tvrdice, novac sam skrivao u svo-joj sobi. Jo{ jedan trag tvog vaspitawa, Jovan-ka. Seti se, govorila si mi da su svi bankarilupe‘i.

Nedeqom sam ru~avao u restoranima, samili u dru{tvu, u potrazi za nepoznatim ukusi-ma, za~inima i neobi~nim mirisima. Kqukaosam se kineskim supama, tandurijem i {page-tama sa morskim {koqkama. Zaboravqao samra~une, pokatkada paprene, u isparewima pi-rin~anog, smokvinog alkohola ili u mawe eg-zoti~noj italijanskoj rakiji. Nije bilo ni jed-nog jedinog jugoslovenskog restorana u gradu.Jugoslovenski? Pa ja bih se zadovoqio i sa

133

srpskim, ili ~ak crnogorskim. U svim timnovim jelima sam o~ajni~ki tra‘io i najmawitrag doma}eg ukusa, se}awe na hrapav dodirhrane u ustima iz detiwstva, ali ga nisam na-lazio. Posle svakog od tih obroka, obe}avaosam sebi: ,,Trajko, iz ~isto li~nog zadovoq-stva, a i da bi u~inio uslugu nekolicini jad-nika tvoga roda koji ovde lutaju izme|u lo{egbifteka i bajatog pe~ewa, treba napokon daotvori{ srpski restoran.Œ

Moje uverewe se definitivno u~vrstiloonog dana kada sam, tra‘e}i klasi~nu francu-sku kuhiwu, uleteo u zamku takozvane ,,noveŒ.Poslu‘ili su mi, u ogromnom tawiru, ~etirinedokuvane mahune boranije oko nekolikomrva sirove ribe. Kada sam, stomaka iznure-nog gla|u, svesti pomu}ene mersoom iz 1962,video ra~un, zakleo sam se da }u jo{ kolikosutra krenuti u potragu za lokalom. Od srxbesam zaboravio da je sutra bio ponedeqak i dame je moj zlatni zatvor, ,,San SebastijanŒ,~ekao za {estodnevni radni boravak.

Idu}e nedeqe sam u svojim gurmanskimekspedicijama stigao do ,,Dahomejske kraqi-ceŒ, afri~kog restorana u Kur Saleji da bihprobao ov~iji pili-pili. Ispod salvete ot-krih vizit-kartu:

PLA]AWE PO REZULTATIMAPROFESOR AHMED

Najzna~ajniji centar afri~ke magije.Protiv neprijateqa Novac Posao Qubavizme|u mu{karaca i ‘ena Apsolutnavernost supru‘nika Privla~ewe mu{te-rija za prodavce fizi~ki ili du{evniKompleks povra}ena Naklonost Skida-we ~ini Sre}a Uspeh u svim domenimaSeksualna nemo} nepoznate BolestiAKO JE TVOJ MU@ ILI @ENA OTI-[AO(LA) DO\I OVDE VIDE]E[

134

GA(JE) PONOVO U TOKU ISTE SED-MICEPrima svakog dana od 9 do 21 ~asovaTel.: 93 19 36 11

Preko telefona mi je jedan odmeren glas,bez stranog akcenta, skrenuo pa‘wu na to daje prili~no kasno i da je tako velikom vra~upotrebno dvanaest sati sna da bi obnovio svojmagnetizam. Predo~io sam hitnost svog slu-~aja i nemogu}nost da se, zbog posla, pojavim uneko pristojnije vreme. ,,U redu. Ulica prava,broj 33, tre}i sprat, ali po‘uriteŒ, dodadegospodin Ahmed pre nego {to je spustio slu-{alicu.

No}u, stari deo Nice nije nimalo bezopa-san, ~ak ni za nevina{ce poput mene. Napo~etku mog boravka bio sam tu napadnut. Utom susretu sa jednim }utqivim brkajlijom za-radio sam nekoliko modrica i ostao beznov~anika. Od tada, uprkos podsmevawu mojih‘ena, nosim novac u vre}ici oko vrata.

Ulica prava je, kao i mnoge druge, uzurpi-rala svoj naziv. Visoke fasade su se uzdizaleka nevidqivom nebu u nagibima koji su prko-sili svim zakonima ravnote‘e. Izme|u jednebakalnice i arapske kafane ugledah ogromanbroj 33, ispisan kre~om iznad otvorene kapije.

Afri~ka haqina na mu{karcu mirisala jeisto kao Diorov ,,FarenhajtŒ koji sam svakogjutra ose}ao na Mi{elovoj ko{uqi. Ponudiomi je da sednem, zapovednim, {irokim pokre-tom ruke. O~i su mi se privikavale na tamu ipo~eh da tra‘im izvor ~udnog zvuka koji jepodse}ao na gu‘vawe papira. Vra~ upali lu-ster. Ceo jedan zid je bio prekriven staklom.Iza wega, u vivarijumu, raznorodna fauna severala, gmizala, tra‘e}i izlaz iz zatvorenogprostora. Piton, koji je nosio desetak {kor-

135

pija na le|ima, mimoilazio se sa dvaru‘i~asta gu{tera gowena kolonom insekatasa ~eli~noplavim oklopima. Velika ‘aba jeskakala s jednog na drugi kraj, a u sredini, na-bijena na kratko kopqe oki}eno perjem, bdilaje, ravnodu{no, dogonska maska.

Da li zato {to me je hipnotisao vra~evpogled ili {to me je opilo lo{e vino ,,Daho-mejske kraqiceŒ, ja, koji sam ina~e nerazgo-vorqiv, raspri~ah se. Ispri~ao sam sve:~arobni studeni~ki sneg i od wega nakiseliukus na obrazima devoj~ica, Lazarevo mu~e-ni{tvo i boju Jovankinog tramvaja. Studijemedicine i sumwe u svoj poziv. La‘ne noseve,grudi, bedra, polne organe nema~ke marke FXY001, i one druge, ameri~ke, kojih sam se pod-jednako gadio. Priznao sam vra~u i svoju na-meru da napustim taj krvavi posao da bih seposvetio star~i}ima sa Azurne obale, hrane}iih, kqukaju}i ih, poma‘u}i im da ispustedu{u sa stomacima punim pqeskavica, }evap-~i}a i ra‘wi}a slu‘enih u Eskofjeovom sosu.Na kraju mu poverih i svoju najdragoceniju,najstrasniju ‘equ, jedini razlog svoje posete:da prona|em svoju crnu ko{utu, svoju ne‘nubakelitsku put, svoju istovremeno crna~ku,srpsku i jevrejsku princezu. Svoju sestru, svo-ju ‘enu. Svoju @ozefinu.

Vra~ ustade, nasu mi ~a{u viskija i, s os-mehom, pozva me da nazdravimo mojoj qubqenoj.

,,Vi ste fini ~ovek, dragi moj kolega. Tose odmah vidi. Da smo u mojoj zemqi, odmahbih vam ponudio ruke mojih dveju }erki. Bli-znakiwe su, jedna se zove @ozefina Boarne, adruga Boa @ozefina. Ali po{to ‘ivimo ovde,u ovoj ~udnoj zemqi, gde mo‘e da se ima samopo jedna ‘ena, mora}ete da izaberete.Œ

Iza|oh iz Prave ulice broj 33, lud odsre}e. Jedna od dveju @ozefina }e mi, dakle,pripasti. Nisam se jo{ bio odlu~io izme|ustudentkiwe nuklearne fizike i maserke Taj-

136

landskog kluba iz Ulice Rosini. U svakomslu~aju, kao {to re~e moj budu}i tast, AhmedNapoleon Bonaparte, ‘ivimo u Francuskoj tebi i wih trebalo pitati za mi{qewe.

Veoma simpati~no mi je delovao ovaj crniNapoleon. Po{to mi je ponudio svoje }erke,nastavili smo sa pi}em i ukratko mi je is-pri~ao svoj ‘ivot. U vreme kad mu je otac biojo{ va‘na li~nost, studirao je medicinu nafakultetu ,,Patris LumumbaŒ u Moskvi. Po-tom je iz razloga koje je diskretno nazvaoli~nim napustio SSSR i do{ao u Francusku,gde je uspeo da nostrifikuje svoje diplome.,,[ta da vam ka‘emŒ, re~e uzdahnuv{i, ,,crnihirurg, pa jo{ po imenu Napoleon Bonaparte,to stvarno nije moglo da pro|e. Nakon krat-kog boravka na klinici va{eg prijateqa otvo-rio sam svoju ordinaciju, a po{to sam za dvameseca, primio samo senegalske ~ista~e kojisu jedino tra‘ili da im otvaram bolovawa,morao sam da promenim profesiju. Kupio samafri~ke haqine, sada se zovem Ahmed, a ovezver~ice koje vas toliko impresioniraju uk-rao sam u zoolo{kom vrtu u Fre‘isu. Verujtemi, molim vas, da uop{te vi{e ne ‘alim zasvojom biv{om profesijom. Do|ite u nedequna ru~ak. Porazgovara}emo o va{oj budu}no-sti. S nama, na ru~ku, bi}e @ozefina B. iliB. @ozefina, jedna ili druga.Œ

Zvi‘dukaju}i, smandrqao sam, te sedmice,~etiri para opu{tenih sisa, dve hifne na bu-tinama, tri liftinga i jedan ve{ta~ki ud.Zbuwen mojim entuzijazmom, ose}aju}i da mewegove grdwe vi{e ne doti~u, i Mi{el se ~aksmirio i upu}ivao svoje zajedqive primedbejedino Mari-An‘. Jedina senka u mojoj sre}i:nisam znao, mama, kako da ti saop{tim posto-jawe moje @ozefine. Nekako nisam mogao dase nakanim da ti napi{em da je moja ‘ena crn-kiwa, niti da te ube|ujem da su Jevreji, ~ak i

137

kada su crnci, po mome prijatequ istori~aru,pravi Srbi.

Nose}i ogroman buket cve}a, pojavih se unedequ 13. januara, uo~i pravoslavne Nove go-dine, na vratima broja 33 Prave ulice. Nijebilo sumwe, @ozefina koja me je do~ekala udru{tvu svog oca, bila je moja @ozefina. Zavreme aperitiva upitao sam je da li }e do}i iwena sestra. Ahmed ze zagrcnu od smeha, ona setako|e nasmeja i objasni mi: ,,Mora}ete senavi}i, Trajko. Bila je to jo{ jedna od vra-~evih afri~kih {ala. Po wemu, kada ‘elimoda za{titimo drago bi}e od uroka, da bismozavarali zle duhove, preporu~uje se kori{-}ewe ma{te i uspomena iz posledweg sna. Tre-ba da izmislimo pri~u sa udvajawem osobekoju ‘elimo da spasimo i da onda prinesemola‘nog blizanca na ‘rtvu demonima. Kladimse da je moja sestra bila studentkiwa, zar ne?Œ

Tokom predjela doznadoh da @ozefinanije vi{e bila maserka, ve} vlasnica ,,Daho-mejske kraqiceŒ i da je ona li~no spremilaovu ukusnu, pikantnu pitu s mesom. Govorilismo o kulinarstvu i moja qubav po~e da vri.@ozefini je dojadilo da slu‘i la‘na afri~-ka jela prilago|ena ukusima turista i name-ravala je da promeni jelovnik. Kod tre}e por-cije jagwe}eg buta sa pasuqem, ispri~ah joj osvom ‘ivotu u Studenici, Jovankinom ka~a-maku i Lazarevoj strasti prema kuvaru g.Eskofjea. Kod sira je @ozefina prvi putpre{la na ti. Kada nas je poslu‘ila kafommoka, moje koleno je dodirnulo weno ispodstola. A kada je Ahmed izvadio fla{u armawa-ka iz vivarijuma, obja{wavaju}i da je to jedi-no sigurno mesto da ga sa~uva od lakomostiku}ne pomo}nice, uzeh @ozefininu ruku i vi-{e je nisam ispu{tao.

Ahmed se povukao u susednu prostoriju,navodno da bi se odmorio, a ja zagrlih wegovu}erku. Vodili smo qubav, i na moje veliko

138

~u|ewe, to ju je zasmejavalo kao da sam joj goli-cao tabane. Shvatio sam da, ni u kom slu~aju,nije bila u pitawu moja mu{kost. Ona napro-sto nije umela druk~ije da izra‘ava svoje za-dovoqstvo nego kikotom.

Sutradan, nakon {to sam ostavio na Mi-{elovom radnom stolu kratku poruku: ,,Hvalana svemu. Volim vas. Odlazim u AfrikuŒ, po-trpah svoje stvari u staru gumiranu torbu ipola sata kasnije uselih se u @ozefininusobu, iznad ,,Dahomejske kraqiceŒ. Tebi sam,Jovanka, opravdao promenu adrese neo~ekiva-nim unapre|ewem. Ubudu}e }u operisati sam.

139

Kuvar, Bob, odmahnu nestrpqivo rukom iokrete prema meni svoje {iroko crno lice saizrazom ga|ewa.

,,Od lava, zmije, krokodila? Odakle ti sveto, Trajko? Vidim, opet neke gazdari~ine{ale. Istina, u po~etku smo poku{ali da va-ruckamo da bismo privukli mu{terije. Spre-mao sam lavetinu od mesa nema~kih doga ulo-vqenih na jednom imawu na Simijeu, ali nijepro{lo. Qudi bi probali, namr{tili se i ni-kada vi{e ne bi naru~ili. Sada se zadovoqa-vam time da im ponudim pile sa hormonima usosu od kikirikija ili zelenog limuna. Ti si,Trajko, ipak malo ~udan stranac, samo govo-ri{ o klopi. U ‘ivotu treba jesti, sla‘em se,ali se treba i zabavqati, igrati i pevati.Ho}e{ li sa nama u disko ve~eras?Œ Poja-~av{i zvuk na radiju, s no‘em u ruci, po~e dase uvija u ritmu regea.

Rado bih mu u~inio, ali nisam imao hra-brosti da mu priznam da niti umem niti moguda se zabavqam ili da igram. Nekada, u vremekada me devojke nisu volele, u Beogradu mi sede{avalo da otple{em nekoliko tango ilivalcer koraka. Koristio sam tu priliku daobuhvatim ne~iji struk, da osetim neko bedroili pripijeni vreli trbuh. Diskretna muzikaje dopu{tala da se govori, da se slu{a i da se

140

~uje {ta ja govorim, {to se za mene nije ba{pokazalo dobrim. Po{to bi ~itavih deset mi-nuta slu{ale moje vatrene izjave, Du~i}eveili Bodlerove stihove, moje partnerke bi re-dovno odbijale slede}i ples.

Bobov disko je bio sasvim druk~iji.Oti{ao sam tamo jedanput sa wim, @ozefinomi Dongom, na{im kom{ijom i upravnikom,,[angajskih no}iŒ. Dok su moji prijateqiigrali usred uskome{ane gomile, koja je poka-zivala sve simptome iste epilepsije, ja sam sr-kutao limunadu, sede}i pored dve jako ru‘nedevojke. Wih dve, koje bi u Beogradu provelecelo ve~e a da ih nijedan mladi} ne pozove naples, ovde su se ludo zabavqale same. S vreme-na na vreme, jedna od wih bi ustala, ‘estokose uvijala do iscrpqewa, pa se vratila zadiha-na, preznojena i ushi}ena. Dosa|ivao sam se,te po‘eleh da zapodenem razgovor, ali su sere~i gubile u zvu~noj oluji. @ozefina je napu-stila pistu wi{u}i jo{ bokovima u ritmu,nasmejana, sre}na, ruku pod ruku sa wenimpratiocima. Od tog dana nisam nikada vi{ehteo da idem s wima. Radije bih, sam u na{ojsobi, ~ekao da se vrati, pa da onda milujemweno nago, glatko, crno telo i da slu{am wenkikot do zore.

Nisam umeo ni da pevam, {to u Beogradunije predstavqalo neku smetwu. Tamo su qudidostizali ovu krajwu granicu egzibicionizmasamo u dubokom pijanstvu ili pod teretom ne-sno{qive patwe. Tamo se peva kada se cigan-ske violine, {qivovica i uspomene na neku‘enu udru‘e da paraju du{e no}nih lutalica.

A ipak je moj grad u novembru melodija.Kada iz klisura Dunava silovit vetar vejedu‘ isto~nih bulevara, pa zasvira na harfamaosu{enih grana, orguqama oxaka, klavijatura-ma krovova na kojima kovitla mrtvo li{}e.Vetar ,,egzekutiraŒ, kako se ovde ka‘e, jesewusimfoniju. Egzekutirati! Jezici imaju pone-

141

kad ~udnovate pre~ice. Da li sam ve} tada na-slu}ivao nemoralan odnos koji postoji izme|umuzike i nasilne smrti? Ili je jednostavnomoja odbojnost prema pismu koje mo‘e bezre~i, mog jedinog blaga, ta koja mi nije dozvo-qavala da ikada zapamtim jednu jedinu notusolfe|a?

Zato, kada bih slu{ao Boba kad peva sam,na{te srca, sre}an, ili Donga kad svira gi-taru, tra‘e}i odraz svoje sre}e u mojimo~ima, crveneo bih kao kakva beogradska de-vica i ispu{tao, kroz zatvorena usta, neod-re|ene zvuke.

Ovde u Nici se sve, nebo, more, povetaracsa kopna, u‘ad ~amaca, skitnica koja se budina ‘alu ili prodava~ica ribe pod mojim pro-zorima, apsolutno sve se spremalo s prvom zo-rom, da peva. Veseqe, bezbri‘nost, radost‘ivqewa pripadaju na~inu ‘ivota koji je usuprotnosti sa mojim. Stoje}i na svom balko-nu, posmatrao sam tri galeba, avion u poleta-wu i jedan oblak previ{e rozikast da bi gadete iz Studenice ozbiqno shvatilo. Uli~navika, kikoti, automobilske sirene koje naja-vquju ven~awe i mirisi vo}a sa pijace, pelisu se do mene. Nesre}an, sam naspram sunca ugradu prezasi}enom plavetnilom, pesmom i do-brim raspolo‘ewem, ~ekao sam @ozefinu.

Nije joj to bilo prvi put da ne spava kodku}e. Vrati}e se umorna, ali vesela, ne daju}imi nikakvo obja{wewe, osim: ,,Bilo je super.Trebalo je da po|e{ sa nama umesto {to ~a-mi{ tu kao nekakav deda.Œ Jedino {to }e mipreostati bi}e da je zasmejem i ovaj put; jedinastvar koju sam umeo, mawe-vi{e, dobro da ura-dim. Tra‘i}u tako|e na wenoj ko‘i mirisenekog drugog mu{karca, postavqaju}i joj im-becilna pitawa ili, jo{ gore, tra‘i}u joj dami se zakune u vernost.

Po{to sam pro~itao srpske klasike u iz-dawu Gece Kona, Beograd, i posmatrao pona-

142

{awe odraslih, ta~no sam znao kakav stav jetrebalo da zauzmem u sli~noj situaciji. Prvobi trebalo da se napijem potpuno sam. Onda dapo|em da tra‘im onog Ciganina koji zna daisplete na svojoj violini zlatnu mre‘u kojabi mi vratila nevernicu. Pri~alo se da svirasvako ve~e na razli~itim mestima, jednom navrhu lipe na Kosan~i}evom vencu, drugi put uKlubu kwi‘evnika i, ka‘u jo{, da je wegovoposledwe izvo|ewe bilo zapa‘eno pod ledomzale|enog Dunava. Wegova ‘arka melodija jeiskopala uzavreli bunar u reci. Rogowu kojije te no}i gawao svoju ‘enu, niko vi{e nikadanije video. Prona{ao bih ja tog Ciganina usvojoj omiqenoj kafani, ~ije ime ne}u nikomeotkriti. Pio bih jo{, pevao sa wim i zadenuobih sve‘aw nov~anica pod ‘ice wegovog in-strumenta. Tra‘io bih, pijan, da mi svira uzuvo, pqunuo bih nov~anicu od hiqadu dinarai zalepio mu je na ~elo. Neko drugi, a ne ja,mo‘da bi voleo sjaj nemo}ne mr‘we u wegovompogledu. Ali ‘ena bi se vratila, siguran samu to. A onda bi trebalo da je tu~em, volim itu~em, da je tu~em pla~u}i.

Nikada nikoga nisam tukao. Za ‘ivo ~udo,nisam ni dobio batine ni od koga. Trebalo jeda pro|u godine pa da po~nem da se i{~u|avamzbog toga. Onaj brkajlija koji se bio name-ra~io na moje pare, mogao je, u pomr~ini, dame zameni sa nekim drugim. [to se ti~e svihonih ~iji su se putevi svakodnevno ukr{talisa mojim, koji su se sudarali sa mnom, sa ilibez izviwewa, koji su me pitali koliko jesati, tra‘ili {ibicu ili put za stanicu,mora da su bili }oravi ili suvi{e dobriqudi. Kako druk~ije protuma~iti to {to ihmoje ‘alosno lice, ona uvek spremna suza uoku, nije izazvalo da mi opale okrepquju}e{amare, jedini efikasan lek protiv nastranebolesti stranca.

143

Sama uloga @ozefininog zvani~nog qu-bavnika nije mi bila dovoqna da podmirimsvoje ‘ivotne potrebe. Bio sam i pomo}ni ku-var, konobar, spoqni momak, a nedeqom, da-nom kada se prima otmenija klijentela, izi-gravao sam stru~waka za vina.

^inilo mi se da je Bob previ{e komotan.Od detiwstva pro‘et rigoroznim Eskofjeo-vim podukama, zamerao sam mu na nedostatkudiscipline. Uz {alu, pesmu i igru, spremao jesvoje ,,samboseŒ i ,,mafeseŒ, ne mere}i nikadasastojke, dodaju}i so, biber i za~ine odoka ibez gri‘e savesti. Kad sam mu jednog dana upu-tio, veoma diplomatskim na~inom, primedbu,prasnuo je u smeh, a zatim objasnio.

,,Kuvati ili voditi qubav je isto. Prvosam sebi pri~iwava{ zadovoqstvo, jer voli{to {to radi{. Zatim si sre}an jer neko drugideli sa tobom tvoje zadovoqstvo. A veruj mi,tu gde se mnogo sitni~ari i meri na grame,nema istinske radosti. Kada dugo mesim testo,ja mislim na grudi moje devojke. A ti?Œ

Nije me do kraja ubedio. Onog dana kad sume prijateqi zamolili da ih po~astim speci-jalitetima iz moje zemqe, re{ih da mu demon-striram ispravnost svoje metode. Sastaviosam jelovnik od gibanice, }evap~i}a i iznu-trica mladog jagweta.

Gibanica, vrsta pite od ov~ijeg sira, tre-ba da hrska pod zubima kao prvi mladala~kipoqubac. ]evap~i}i, male, urolane kobasicena~iwene od znala~ke me{avine gove|eg,tele}eg i jagwe}eg mesa i loja, bockaju jezik,miluju nepce, premazuju}i ga tankom, miri-snom, hranqivom opnom od koje se zaboravqana vreme slede}eg obroka. A {to se jagwe}esarme ti~e, iznutrice uvijene u zlataste mara-mice, koja se slu‘i vru}a, zalivena kiselimmlekom, ispuni}e nozdrve mojih gostiju livad-skim mirisima, i zaseniti ih sjajem istopqe-ne masno}e.

144

Obavio sam kupovinu, izmerio u gram sva-ki sastojak i prionuo na posao. U sredu, nadan kada je ,,Dahomejska kraqicaŒ zatvorena,bilo nas je petoro za stolom. @ozefina, lep-{a nego ikada, objasnila je na{im prijateqi-ma da }e jesti na prvi pogled neobi~nu, alibez sumwe, veoma zdravu hranu. Bob i Dong suposmatrali {ta radim, bez komentara, dok mije ~etvrti gost, Mustafa, gazda ,,KuskusŒ re-storana, upu}ivao pohvale govore}i da mi-ri{e isto tako lepo kao kod wega. Ponosan,kao da mi je uspelo moje prvo presa|ivawesrca, poslu‘ivao sam ih i vrebao izraze nawihovim licima.

Nisam znao {ta da mislim o svojoj ruko-tvorini. Jedno je bilo izvesno: moja jela ni-su imala sasvim isti ukus kao kod nas, iakosam sve uradio po vekovnim pravilima i poreceptima iz kuvara koji si mi pro{le godineposlala. Razo~aran, setio sam se Bobove pou-ke. Da li sam uneo dovoqno qubavi u meso za}evap~i}e? Na {ta sam ta~no mislio dok samih vaqao? Nije li stranac, u stvari, osu|en dacelog ‘ivota traga za ukusima iz svog de-tiwstva?

Nisam predvideo ni{ta za desert. Ti ni-kada nisi pravila kola~e, a i mislio sam dajogurt koji prati sarmu mo‘e da zameni po-slastice.

Moji prijateqi nisu pokazali velikoodu{evqewe za moju kuhiwu, te smo pre{li nadruge teme. O Dongovoj porodici, koja je osta-la u Vijetnamu. O najstarijem Mustafinomsinu, koji je upravo uspeo da se upi{e na Teh-ni~ki fakultet, i o mogu}nosti, za mene, daotvorim lekarsku ordinaciju. Mustafa mi jegarantovao sve Arape iz stare Nice za kli-jente, a Dong to isto za celu vijetnamsku ko-loniju. Opijeni palminim, pirin~anim i smo-kvinim alkoholom, kao i {qivovicom kojusam kupio suvim zlatom kod Jermenina iz Asa-

145

lit ulice, po~eli smo da ma{tamo o kosmopo-litskom restoranu u kojem bi mogla, dano-no}no, da se naru~uju sva svetska jela. Po-slu‘ivawe bi se upravqalo po univerzalnom~asovniku, koji bi ozna~avao vreme svakoggrada na{e planete. Za stalne mu{terije bi-smo pridodali, kao premiju za odanost, imenawihovih sela, ma koliko mala bila. Na tajna~in bi stranac koji dolazi izdaleka, pore-me}en usled vremenske razlike, mogao kod nasda poru~i svoj uobi~ajeni doru~ak u osamuve~e, a da ujutro ve~era masnu ~orbu poredFrancuza koji uma~e kroasane u svoju kafu.

Potom su zapevali. Ispuwen nekakvom no-vom sre}om, za~uh, iznena|en, sopstveni glaskako se pridru‘uje wihovima. Rastali smo seu dva sata po pono}i, zakazav{i slede}i sasta-nak za sredu, oko kineske trpeze. Sutradan jeDong poru~io da do|em. Nije bilo ni{taozbiqno, ali mi je ipak bilo veoma neprijat-no. O~igledno, moj prijateq je lo{e podneosarmu.

146

Novine sam ~itao samo u izuzetnimslu~ajevima, a televiziju nikada nisam gledao.Nisam se interesovao za novosti iz sveta, ajo{ mawe iz moje zemqe. U svakom slu~aju samznao da, ako bi tebe, Jovanka, zadesila nekanesre}a, ako bi Dunav presu{io ili zemqo-tres uni{tio moj Beograd, istog ~asa bih toosetio.

Tog dana, dok sam pio kafu sa Bobom, sa-svim slu~ajno pro~itah u Nis Matenu Ahme-dov oglas:

,,Najve}i centar afri~ke magije tra‘i mediju-ma BELE RASE. Hitno pozvati na 93Œ, itd.

Odoh kod Ahmeda bez najave. ,,Upravo sam odbio jednog nezaposlenog vo-

doinstalatera, jednog }aknutog tipa koji sevratio sa relija Pariz–Dakar sav prenera‘enjer je video kamile, malo peska i puno bede, i‘enu jednog notara u potrazi za sna‘nim emo-cijama. Ti si, u stvari, pogodna li~nost. Kakose nisam toga ranije setio?Œ

Medijum, maglovit pojam, za mene je bilaneka vrsta nepomi~nog putnika, hladne sawa-lice, neosetqivog spava~a koji le‘i na poste-qi od eksera, glave polo‘ene na jastuk napu-wen tu|im, ukradenim snovima. Ili sam opet

147

sve pobrkao. ,,Ali, za{to zahtevate da va{ bu-du}i saradnik ima belu ko‘u?Œ, upitah ga.

,,Frojd, dragi moj Trajko, nezaobilazniFrojd. I sramni rasizam belaca. Kada do|ukod mene, kao nezaja‘qive {korpije, uzbu|enina pomisao da }e prodreti u domen natprirod-nog, ho}e da izvuku maksimum za svoje pare.Tra‘e istinu o svojoj bednoj budu}nosti, u ko-joj ih naj~e{}e o~ekuju saobra}ajne nesre}e,tumori ili, u najboqem slu~aju, ciroza jetre.To se, razume se, de{ava samo drugima. Ja sebavim trgova~kim poslom i ne mogu da raste-rujem mu{terije. Oni ma{taju samo o tome dadobiju na lutriji, da povale kom{ijinu ‘enu,da dobiju unapre|ewe. [ta }e{, ja sam obi~antrgovac iluzijama i moram da u~inim sve daim ugodim. Tajim bolesti, koje bi i studentmedicine prepoznao na prvi pogled, ste~ajpreduze}a ili naglu smrt. U svakom slu~aju,posedujem izvestan dar, ali im govorim samoono {to ‘ele da ~uju. Za{to belac, pita{.^ak i kada ih ti{ti velika nevoqa, ti qudine}e biti iskreni sa crncem. Ima stvari kojese ne mogu poveriti crncu. Mo‘da nisu potpu-no svesni te zabrane, ali }e da izostavqaju, daokoli{u, kratko re~eno, gubim vreme na wih.Prema tome, na{ao sam re{ewe. Bi}e{ moj pa-ravan, pregrada ispovedaonice, wihov zidpla~a, bela pquvaonica. Niko i ni{ta, ve}ibednik od wi samih: elem, uliva}e{ im sigur-nost. Po~iwemo sutra posle podne, akomo‘e{.Œ

Pospremio sam salu, pomogao Bobu oko su-dova, pa po{to sam na brzinu zasmejao @oze-finu, pohitah do broja 33, Prava ulica. Tre-balo je da budem na licu mesta pre prvihAhmedovih mu{terija. Scenario se nikadanije mewao: navu}i belu tuniku ukra{enu ka-balisti~kim znacima, popu{iti specijalnucigaretu koju je vra~ li~no zavio, popiti~a{u nekakve zelenkaste teku}ine od koje mi

148

je pripadala muka, zatim se ispru‘iti na di-vanu prekrivenom, po re~ima u~iteqa, lavqomko‘om koja se jako ose}ala na kravu. Ahmed bionda polo‘io ruke na moje ~elo, izgovarao~arobne formule, i za{titni~ki oblak biobavio moju pronicqivost, inteligenciju iizo{trena ~ula. Ostala su mi nejasna se}awana same seanse, a zacelo, nikakva na one kojisu se, preko mene, obra}ali vra~u. Navodnosam za dva meseca saslu{ao sedamnaest mu{ka-raca, dvadeset i tri ‘ene i jednog pacijentadoktora Robena koji je hteo da povrati spokoj-nu mlitavost svog pre|a{weg uda. Ahmed mi jekasnije potvrdio da je, zahvaquju}i meni,uspeo da spre~i dva samoubistva, da prona|edvoje prequbnika oba pola i da spasi od da-vqewa devoj~icu koja je bila ostavqena samana ivici bazena.

Prekinuli smo saradwu onog dana kadasam saznao da }u postati otac.

Te no}i @ozefina se vratila ku}i u ~eti-ri ujutro. Proveo sam ve~e ~ekaju}i je i uza-ludno poku{avaju}i da uspostavim telefonskuvezu sa Beogradom. Besan {to kasni i zabri-nut za tebe, mama, po~eh da pijem, uz to viskikoji nisam voleo. @ozefina nije stigla ni dase svu~e. Uzeh je na prepad, stoje}i, priqu-biv{i joj zadwicu uz vrata. Bilo je to prviput da se nije smejala. Jedna, dve, tri eksta-ti~ne maske izobli~i{e weno lepo lice. Prenego {to se, iznemogla, skqokala na pod, re-kla mi je na srpskom: ,,Volim te.Œ

Za mene, nije bilo sumwe. Upravo sam bioza~eo sina. ,,Kod mene nije obi~aj da se detetudaju dva imena, ali on }e biti izuzetakŒ,saop{tio sam. ,,Zva}e se Zdravko po mom ocu iZvonko, jer zvono na mom jeziku odra‘ava bru-jawe zvona koje si upravo ~ula.Œ

149

@ozefinina majka, ruska Ciganka Vera,upoznala je Ahmeda u Moskvi na komsomolskojkulturnoj sve~anosti povodom 1. maja. Po{tonije bila u~lawena u Partiju, nije bila ni~lan zvani~nog foklornog dru{tva iz Uzbeki-stana. Zahvaquju}i svojoj lepoti i, naro~ito,privilegovanoj vezi sa {efom lokalne poli-cije, izdejstvovala je da po|e sa svojim prija-teqima u prestonicu, u mo‘da egzoti~noj, alisocijalisti~koj strogosti, neprimerenoj ulo-zi ciganske ve{tice.

Bila je to qubav na prvi pogled. Nikadapre toga nije videla tako crnog ~oveka, ~ak nina filmu, jer ameri~ka dela nisu stizala doTa{kenta. A Ahmed je podlegao wenom promu-klom glasu, ve{tini gledawa u karte amo‘ibiti i predskazawu da }e biti ministarili vi{e od toga u wegovoj zemqi. Sa dozvo-lom KISPUNS-a (Komiteta za izvannau~nusaradwu privremeno uvezenih i doma}ih stu-denata), uselili su se u jednu sobu u Student-skom gradu, gde su se voleli, kovali planoveza budu}nost i za~eli @ozefinu. Rezultatukr{tawa je bio dosta uspe{an. Wihova }erkaje nasledila maj~inu lepotu, bezbri‘nost ibujnu kosu, a od oca veselu narav, smisao zatrgovinu i sklonost ka vra~awu. Kad je Vera,umorna od ~ekawa da se predskazawe o poli-

150

ti~koj budu}nosti wenog ‘ivotnog saputnikaostvari, oti{la sa sinom jednog generalaKGB-a, @ozefina je ostala sama sa ocem. Dvegodine kasnije, sa diplomama u xepu i }er-~icom u naru~ju, Ahmed se ukrcao na avion zaPariz.

Za svog sina sam zami{qao druk~ijubudu}nost. Trebalo je da mu budem ujedno Jo-vanka, Lazar i moj nepoznati otac Zdravko.Ovde, u Nici, daleko od moskovskih snegova ibelih studeni~kih mrazeva, ra{}e kao ru‘a ustakleniku. Govori}e srpski. ^ita}e na srp-skom. Prona}i }u mu sva dela Gece Kona, a sa-kri}u mu druga, makar u po~etku, tokom buda-lastog perioda detiwstva u kome postojisklonost da se veruje svemu {to je napisano.Dr‘a}u ga ~esto za ruku. Ja nikada nisam ose-tio Zdravkovu ruku. Sada znam da je to veomava‘no da bi se kasnije postalo ~ovek. Ho}u daka‘em, pravi ~ovek, ne kao ja, ~ovek ravandrugima. Oni su toliko brojniji, sna‘niji isre}niji od jednog Trajka. Ne znam vi{e ta~noko sam. Ako bi trebalo jednog dana da se poja-vim pred sudom da odgovaram za krivi~no delonesre}e u ovom azurnom gradu, odabrao bihsam porotu. Sastavqenu od jednog ludog beo-gradskog prosjaka, lude beogradske proda-va~ice novina, onog pijanca koji se, na dansvoje smrti, toliko opio da je mislio da sedavi u Seni usred Beograda; taj i takav sud bimi mo‘da prona{ao olak{avaju}e okolnosti.I znam, jer sam tako video u jednom od svojihvidovitih snova, da bi mi moje sudije postavi-le samo tri pitawa: ,,Ko si ti? [ta si uradiood svog ‘ivota? U ~emu se sastojao smisaotvog ‘ivqewa?Œ Zadivqen wihovom tako nera-zumnom mudro{}u, mogao bih da odgovorimsamo slede}e: ,,Ja sam samo jedna zalutala kapDunava. Sve ovo vreme tragam za drugom kapi,nadaju}i se da bi nas dve, udru‘enim snagama,obnovile re~ni tok.Œ Sud mudraca bi mi, sigu-

151

ran sam u to, dopustio da provedem neko vremeu sre}i sa svojim sinom.

Dupli Z je ro|en 8. aprila u sate kad seovde pije mastika. Bio je te‘ak ~etiri kilo-grama i dvesta grama a ko‘a mu je bila crnakao studeni~ka no}. @ozefina je tvrdila dali~i na mene, Bob je smatrao da im isti Ahme-dov nos, a ovaj posledwi, tronut, izjavio mi jeda je, tog istog jutra, video blistavu budu}-nost za mog sina u ov~ijoj ple}ki.

Nakon dvadeset~etvoro~asovnog nepreki-dnog spavawa, @ozefina je zatra‘ila da jojprinesu dete i procenila da je ve} izgubilaisuvi{e vremena. Svoju du‘nost je obavila inije dolazilo u obzir da propusti jedinstve-ni koncert izvesnog Semjuela Garfankla, kojise odr‘avao te iste ve~eri. Pomiren sa sudbi-nom, odoh u kancelariju po otpusnu listu i daplatim bolni~ke tro{kove. Razmi{qao sam otome kako bi ro|ewe na ovako luksuznom me-stu moglo da se pretvori, kasnije, u hendikep.Trajkovi}i su, do sada, dolazili na svet na ve-oma razli~itim mestima, nikada predvi|enimza tu vrstu doga|aja: na ‘itnom poqu, u za-pre‘nim kolima, u toru, ili, kao ja, na ku-hiwskom stolu. Tako smo s prvim udahom upi-jali sve mirise zemqe koji su nas zauvekpratili. Kasnije, bilo gde i da ne znamo za{-to, mirisi vodenice, {tale ili dobro masnogjela, ispuwavali bi nas ne‘nom nostalgijom.

Ovde, u ovoj klinici, nozdrva nadra‘enihkiselinom dezinfekcionih sredstava, s nepo-verewem sam prolazio kroz zastakqena vratakoja su se sama od sebe otvarala. Kao na aero-dromima, jedan uwkav glas bi povremeno pre-kidao bar{unastu ti{inu, a qudi u belom bigurali nosila s pacijentima kao velika koli-ca s prtqagom.

152

O~igledno je da ovde nisu ~esto vi|alibele o~eve za tako crnu decu kao moj dupli Z.To sam ve} bio naslutio iz dvosmislenih ko-mentara medicinskih sestara, ali je pona-{awe kasirke bilo otvoreno neprijatno. Su-gerisala mi je da ne oja|ujem bebu imenima, zakoja je verovala da su afri~kog porekla, uve-ravaju}i me da }e ih, uostalom, op{tina svaka-ko odbiti.

Sa te strane nije uop{te bilo problema.Jo{ pod sna‘nim utiskom ju~era{we fudbal-ske utakmice i odli~ne igre jednog mog suna-rodnika po imenu Zvonko, mati~ar potpisa,~estitaju}i mi, kr{tenicu Zdravka ZvonkaTrajkovi}a.

Nije mi nimalo bilo pravo, ali nisamimao kud. @ozefina je postavila ultimatum:ili }e biti po wenom ili }e Zvonko u si-roti{te. Nije uop{te dolazilo u obzir da iz-gubi i trun~icu svoje slobode. Pokorih sete{ka srca, misle}i {ta bi ti, Jovanka, re-kla na to, da sam samo imao hrabrosti da tipriznam.

,,ToŒ je bio pansion kod Aj{e, Muhamedove‘ene. Ona je ve} imala osmoro dece, a wen zao-bqeni trbuh je najavqivao skori dolazak deve-tog malog Benzimana. Izuzev najstarijeg sinakoji je studirao u Parizu, svi ostali su ‘i-veli sa roditeqima u trosobnom stanu, na po-sledwem spratu oronule zgrade u Ulici Sen-Vensan-de-Pol. Kad god bi i{la u kupovinu,obu~ena u svoju tradicionalnu no{wu, Aj{abi se svojom impozantnom figurom probija-la kroz gu‘vu, vuku}i za sobom petoro-{esto-ro dece. U kraju su je svi poznavali i izaziva-la je radoznalost samo retkih turista koji suzalazili u stari deo Nice.

Sada su kolica mog sina bila na ~elu ko-lone i wegova crna ko‘a je privla~ila pogle-

153

de. Aj{a je obja{wavala Arapima iz kraja daje Zvonko doktorovo dete. Izgledala je pono-sna na ulogu dadiqe. Bio sam uveren da Aj{avoli mog duplog Z, ali sam isto tako bio sigu-ran da je gajila ozbiqne sumwe u autenti~nostmoje doktorske titule. Lekar bez kravate (ni-sam stavio kravatu otkad sam upoznao @oze-finu), to se te{ko da zamisliti, ali kad setome doda da je doti~ni lekar kelner uafri~kom restoranu, to je bilo apsolutno ne-spojivo sa wenim poimawem doktorskog dosto-janstva.

Crnci koji su bili privu~eni Zvonkovomlepotom, nisu imali pravo na bilo kakva obja-{wewa. S gordo{}u carice, Aj{a ih je odgu-rivala, progun|avala nekakve nejasne odgo-vore, i udaqavala se sa svojim ~oporom,mrmqaju}i sebi u bradu uvrede na ra~un ,,pr-qavih Crn~ugaŒ. Kako to da je beba, crwa odnaj~a|avijeg malijskog |ubretara u Nici, bilapo{te|ena mukle mr‘we gospo|e Benziman?

Po‘eleo sam, mama, da ti makar jedanputnapi{em istinu. U me|uvremenu primih jednood tvojih pisama. @alila si se kako se moralkvari u Beogradu. Jedna tvoja kom{inica jeneskriveno primala u ku}u nekog etiopskogstudenta. ,,Tobo‘e je hri{}anin, i to pravo-slavac, al’ da ga vidi{, mali moj Trajko, umrobi od stida kao i tvoja majka. Crn, ru‘an,pravi |avo {to skriva svoje ra~vaste noge uluksuznim cipelama. Govori srpski, a vrhu-nac svega je {to se usudio da meni, Jovanki,ka‘e da imam ju‘wa~ki naglasak.Œ

154

,,Pozvao sam te zbog jednog posebnog ekspe-rimentaŒ, saop{tio mi je veoma zvani~no Ah-med. Nosio je ‘uto-zeleno odlikovawe na re-veru prugastog trodelnog odela koje nikadapre toga nisam video. ,,Ovo je obele‘je ofici-ra iz reda Lava sa ukr{tenim kopqima. Iza-slanik grupe zaverenika koji mi ga je uru~io,tvrdi da ~ekaju moj povratak da bi pre{li uakciju i svrgnuli diktatora. Potreban si miiz veoma prostog razloga: crnac mnogo te‘ela‘e u prisustvu belca nego u prisustvu isto-rodnika. [ta }e{, jo{ jedan od ostataka ko-lonijalne epohe!Œ

Za tu priliku su unete izmene u moju pri-premu. Zadr‘ao sam svoju ode}u i dobio samomalu opijumsku lulu i pehar ,,seruma istineŒsa ukusom pobiberene votke.

Izaslanik, gojazna i pri~qiva osoba,uop{te nije bio zbuwen Ahmedovom re‘ijom.Povinovao se wegovim zahtevima i, gledaju}ipravo u moje zamu}ene o~i, ponovio sve wegoveiskaze. Omra‘eni diktator je izazvao kata-strofu u zemqi. Zatvori su puni, dr‘avnekase prazne kao kqove starog slona i nezado-voqstvo naroda je dostiglo vrhunac. Mladioficiri su ‘eleli, zbog presti‘a starog Olu-lua, povratak wegovog sina, mog la‘nog tastaNapoleona Bonaparte.

155

U mojoj pomu}enoj svesti najednom se poja-vi{e slike jasnih obrisa. Pewu}i se uz stepe-nice palate, naoru‘ani qudi su pucali i pa-dali. ^uo sam na radiju proglas u kome je bilore~i o spa{enom ‘ivotu voqenog Predsedni-ka i o Provi|ewu koje je tako odlu~ilo. Spa-zih, me|u beguncima, Ahmeda, krvave ko{uqe,lica izobli~enog bolom. Prekidoh seansu izatra‘ih dodatnu dozu seruma istine.

Gospodin delegat, Ahmed, fla{a votke ija, zavr{ismo ve~e zajedno.

Nedequ dana kasnije, ne rekav{i mi zbo-gom, Ahmed se ispario sa @ozefinom, speci-jalnim avionom u pravcu Uagadugua.

Nasledio sam Ahmedov stan i uputstvo dase staram o vivarijumu. Posle nedequ dana, taobaveza mi nije vi{e te{ko padala. Po{tosam redovno zaboravqao da ih hranim,zver~ice su se me|usobno pro‘dirale i nakraju je od sve mena‘erije ostao samo piton,,PredsednikŒ.

Jedne ve~eri, vrativ{i se pripit u stan,sa‘alih se na gmizavca te mu vratih sloboduizbaciv{i ga kroz prozor. ^itavih mesecdana, svakog jutra sam na naslovnoj strani lo-kalnih novina, u kojima sam badava tra‘io ve-sti iz Afrike i o @ozefini, nailazio samona podvige ,,PredsednikaŒ. Po{to je prethod-no progutao ma~ku paroha Svete-Reparate,prestravio wegovu ku}nu pomo}nicu i izazvaopaniku na jednoj svadbi, ,,PredsednikŒ je uneomete‘ na Akropoqu, na premijeri jedne pred-stave sa pevawem, igrawem i rikom lavova.

Nisam prona{ao nijedan ~lanak o poli-ti~koj situaciji u Ahmedovoj otaxbini. Kadgod bih se po‘alio zbog toga, Bob bi svojimuobi~ajenim optimizmom, jednim pokretomruke odagnao moje strepwe. ,,Kod nas ne ubijaju‘ene. U najgorem slu~aju }e se malko poigrati

156

sa tvojom @ozefinom, a poznaju}i je, mo‘e sedesiti da joj to ne padne tako te{koŒ, govoriomi je, vrebaju}i moju reakciju.

Ali, najva‘nije od svega, tu je bio moj dupli Z.

Da li je za Zvonka bilo boqe da vi|a ocasamo nedeqom ili da uop{te ne zna za wega?^emu ta~no slu‘i otac detetu u tim godinama?Lazar je imao svoje mi{qewe o tome i tvrdioje da je otac du‘an da kroz igru u~i dete‘ivotnim pravilima. Da mu poka‘e put kojine mora biti onaj za koji drugi misle da jepravi put; da podsti~e radije sklonost ka sta-zama i sporednim puteqcima koji ne vodenu‘no nekuda. Za Lazara je lepota putovawabila va‘nija od ciqa.

Lepo je govorio Lazar, ali {ta je ostalood wegovih pouka? Sin mu se ulovio u zamkunovca, a ti, Jovanka, po{to si odgajila idiotakao ja, jo{ se vozi{ tvojim tramvajem od Spo-menika do Ko{utwaka, i nazad. [ta bi on, uo-stalom, radio danas na mom mestu sa potpunocrnim Zvonkom?

Malo ~ega sam se se}ao iz pedijatrije.Bilo je tako davno. Sa sta‘a u Beogradu osta-li su mi samo neki detaqi. Koja li je koristod prepoznavawa klini~kih obele‘ja difte-rije u zemqi u kojoj nema vi{e te bolesti?Se}am se ipak starog profesora koji je svaki~as po~iwao izjavom da su ‘enske dojkeva‘nije za svemir od obe zemaqske hemisfere.Bio sam i ostao u celosti saglasan sa wim,ali u praksi, a naro~ito u mom posebnomslu~aju, profesorov entuzijazam nije bio odvelike pomo}i u re{avawu problema vezanihza moje o~instvo.

Sa primerkom kwige Odgajam svoje detepod rukom, odlazio sam svake nedeqe po svogsina kod Aj{e. Sti{avaju}i dreku svoje dece,izve{tavala me je o Zvonkovom napredovawu.

157

Guraju}i kolica, i{ao sam uvek u istom prav-cu, ka Promenadi Engleza. Moj priru~nik mije potvr|ivao da se, po svemu sude}i, moj sin,iako nije bio ~udo od deteta, normalno razvi-jao. Prvi osmejak sa tri meseca, a na po~etkujedanaestog, prvi koraci i prva re~ ,,zidŒ,{to na arapskom zna~i ,,jo{Œ.

Nedeqne {etwe sam koristio dovijaju}ise kako da ga ubedim da srpska re~ ,,jo{Œ mo‘eisto tako, ako ne i boqe, da mu poslu‘i u‘ivotu. Strategija podmi}ivawa kola~ima ibombonima nije urodila plodom. Zatvorio bise u tvrdoglavo }utawe, ili bi, odbijaju}iponu|enu poslasticu, uporno, pla~qivim gla-som, ponavqao ,,zidŒ.

Odgajam svoje dete nije se bavilo tim dome-nom. Tek puki slu~aj i sendvi~ sa qutim koba-sicama pomogli su mi u nastojawu da Zvonkopostane trojezi~an. Doprineo je tome i neo-bi~an pristup hrani koji je to dete imalo zasvoje godine. Za jedno ,,jo{Πsam ga nagra|ivaosa tri kobasice, za ,,zidΠsa dve, a za banalno,,encoreΠjednom jedinom, i to bez senfa.

Ponosan na svoj pedago{ki uspeh, is-pituju}i Zvonkov gastronomski dijapazon,pro{irio sam eksperiment. Tako smo moglibiti vi|eni na mestima koja dvogodi{we bebe,pa makar bile tako lepe i crne kao Zvonko,retko pose}uju. Moj sistem je jednako dobrofunkcionisao sa salamom sa belim lukom,sviwskom kobasicom, pohovanim sviwskimpapcima ili {kembi}ima. Potkupqivan kva-litetnim sviwskim mezetlucima, moj sin jepostajao skroz-naskroz srbofon. Jeli smo spodjednakim apetitom, i pravio sam se da neprime}ujem izraze negodovawa qudi za sused-nim stolovima. Nisam obra}ao pa‘wu na po-vremene primedbe koje bih ~uo. ,,Jo{ jedan raz-vedeni otac. Boqe bi mu bilo da da dete usiroti{te.Œ ,,Ma jok. Vidi{ da je crn~e. Si-gurno je usvojeno.Œ ,,Gledaj ovo. Kad bi na{

158

Kristijan jeo tako pikantne stvari, smesta bise razboleo.Œ

Samo jedanput, kad smo slavili wegov dru-gi ro|endan u ,,Koko-Bi~uŒ, nisam uspeo da ob-uzdam silovitu reakciju. U~inilo mi se da jejedan mladi}, da bi zasmejao devojku koja jebila s wim, zbijao {ale sa mogu}om qudo‘-derskom sklono{}u crn~eta. Ustao sam, upi-tao Zvonka da li bi ,,jo{Œ malo ribqe ~orbe iizaziva~ki suo~io zabrinuti pogled tog bezo-braznika. Nisam ta~no znao {ta nameravam swim: bilo bi idiotski da zahtevam izviweweili da ga udarim. Dok sam ga gledao pravo uo~i, jedan stari refleks mi prite~e u pomo}.Ja, dete iz Studenice, koje se nikada nije usu-dilo da prevali preko jezika neku od masnihsrpskih psovki, poslah ga, na svom jeziku, umaj~inu. Da je Geca Kon mogao da me ~uje, odre-kao bi me se kao ~itaoca, Lazaru bi to vero-vatno bilo zabavno, a {to se tebe, Jovanka,ti~e, nisam smeo ni da zamislim.

Zvonko mi je pqeskao vi~u}i ,,jo{Œ, dok jeprestra{eni mladi} u‘urbano tra‘io ra~un.

159

Na koverti je bio pe~at Ministarstva zazdravstvo Zapadnoafri~ke Republike i dvelepe marke sa slikom Predsednika. Nestr-pqiv, ali i zabrinut, otvorih pismo. Desetakkucanih redova me je obave{tavalo, zvani~nimtonom, da je sve u redu. Potpis: N. B. Olulu.Prihvatio je, nakon dugog oklevawa, mesto mi-nistra za zdravstvo u vladi Wegove Predsed-ni~ke Ekselencije, i zbog zauzetosti poslomnije trenutno mogao da putuje. Ahmed je izra-zio nadu da ,,Dahomejska kraqicaŒ dobro radii preporu~io mi da preuzmem wegov kabinetza ,,psihoanalizuŒ. Ni re~i o @ozefini. Nijedno pitawe o Zvonku.

Pokazao sam pismo Bobu. Priznao mi je, siskrenim ‘aqewem, da je ve} du‘e vremenaupoznat sa situacijom. Stari lisac, Predsed-nik, predosetiv{i opasnost, uspeo je da obr-lati sve zaverenike. Razdeliv{i im mesta ivisoke funkcije, obezbedio je privremeno svojopstanak. @ozefina je, navodno, postaladr‘avni sekretar za devoja~ke probleme. ,,Toje dobro mestoŒ, dodade podrugqivo Bob. ,,Do-bro je pla}eno, a da ne pomiwemo dodatke unaturi.Œ

Pobunih se: ,,A Zvonko u svemu tome? Zarje zaboravila sopstveno dete? I mene?Œ

160

,,[to si ti osetqiv! Da li ste svi takvi,tamo kod tebe? Zar ne razume{ vi{i dr‘avniinteres? Zar misli{ da dr‘avni sekretar zadevoja~ke probleme mo‘e da ima tamo negde uFrancuskoj kopile? I to sa belcem, mada ni-sam rasista. Kad se povu~e sa funkcije, @oze-fina }e nam se sigurno vratiti, pa }emo se po-novo svi zajedno smejati.Œ

Bobovo rasu|ivawe me nije zadovoqilo, aposledwa re~enica mi nije dala mira sve doslede}eg susreta sa mojim sinom. [ta je hteoda ka‘e onim ,,zajedno smejatiŒ? Da nije i onzasmejavao moju @ozefinu? A {ta ako je Zvon-ko sto posto crn, a ja jo{ ve}i idiot nego {tosam mislio?

Naredne nedeqe sam podvrgao duplog Zkompletnom ispitu iz srpske kuhiwe. Izneosam pred wega svoj celokupni repertoar,po~ev od ~varaka (ovde se usu|uju da ih zovu,,lionski ~varciŒ), pa do ~uvene jagwe}e sarmekojoj nema premca, ali koju niko drugi osimSrbina ne mo‘e da svari.

Ganut, na ivici suza, gledao sam Zvonkakako halapqivo guta ova odabrana jela,tra‘e}i ,,jo{Œ – izgovaraju}i ga tako pravil-no da bi mu ~ak i ti, Jovanka, oprostila bojuko‘e – da bi, na kraju, podrignuo jako kao we-gov pradeda Lazar iz Studenice.

Nije vi{e bilo sumwe. Ovaj sin, crn da nemo‘e crwi biti, bio je moj. Gusle nisam imao,nisam umeo da pevam, ali ubudu}e }u mu govo-riti jezikom wegovih predaka. U ovoj zemqigde vi{e niko ne zna {ta zna~i biti Srbin,on, mali Zvonko Zdravko, slu~ajnim sticajemokolnosti imalinac, ro|en u Francuskoj, bi-}e kasnije utemeqiva~ loze Srba crne rase.

Aj{a mi je jednog dana skrenula pa‘wu nawegovo zaostajawe u govoru. Re~nik wenihblizanaca, Zvonkovih vr{waka, sadr‘avaoje ve} tridesetak re~i, a Zvonko nije odma-

161

kao daqe od ,,zidŒ, ,,jo{Œ ili ,,encoreŒ, premaprilici.

Sutradan ve} zamolio sam Boba da meoslobodi podnevne smene da bih odveo duplogZ kod ortofoniste. Nije uo~io nikakavnaro~iti problem, procenio je da je dete pri-li~no ‘ivahno i posavetovao me je da ga odve-dem de~jem psihijatru.

Poslu{ao sam savet. Debeli, melanho-li~ni ~ovek je pru‘io bombonu Zvonku, koji jeu~tivo odbio odre~nim ,,jo{Œ. Kad sam ga upi-tao da nema mo‘da malo salame sa belim lu-kom, on prestade da se zanima za dete i po~e dami postavqa razna pitawa. Bele‘io je sve ujednom malom bloku. Ba{ sve, od po~etka, tojest od onog {to sam ja smatrao izvorom svihnevoqa koje poga|aju moju porodicu: od Koso-va, gde 1389. moj predak nije umeo da zauzmesvoje mesto u istoriji. Ispri~ao sam mu o La-zarevim ratovima i neda}ama, o Jovankinomtramvaju, o mojim nezavr{enim studijama me-dicine, o iverku u holandskom sosu, koji jo{ponekad u svojim snovima delim sa dedom.

Kimao je ozbiqno glavom, podsticao me jeda nastavim ~udnim pitawima tipa: Da li jepredak nosio brkove, koje boje je bio mamintramvaj i za{to ba{ holandski sos a ne nekidrugi?

Zvonko je sve vreme listao de~iji ~asopispevu{e}i ,,jo{Œ na sve mogu}e na~ine. U~inilomi se da u tim tonovima prepoznajem neko di-vqewe, halapqivost, ali i strah. Lekar zaklo-pi notes i odr‘a mi duga~ak govor koji jepo~iwao detaqnom analizom nezrelosti mojeli~nosti. Objasnio mi je, tako|e, da je mojslu~aj iskomplikovan manijakalno-depresiv-nom neurozom sa shizofrenom tendencijom.Poreme}aj deteta bio je uslovqen mojom bo-le{}u. Le~e}i mene, izle~i}e i wega. Kaonesu|enom doktoru i s obzirom na moj nezane-marqivi kulturni prtqag, obra}ao mi se bez

162

uvijawa. Uveravao me je u verovatno izle~ewe,zakazao sastanak za slede}i ponedeqak i na-platio petsto franaka.

Bilo je lepo tog popodneva ispod platanau Aveniji Viktor Igo. Po prvi put od kadasam do{ao u Nicu, osetih na ramenima lakidodir beogradskih senki. Ili je mo‘da dodirtople, crne ru~ice utonule u mojoj, glasi}koji je cvrkutao ,,jo{Œ golubovima u~inio dashvatim, u trenu, da }e ubudu}e Beograd bititamo gde je moj sin. Znao sam da po~iwe dug pe-riod mira izme|u sveta i Trajka T.

,,Ne}emo vi{e kod onog ~ike, Zvonko, madaon sigurno puno zna. Da li si video wegovediplome oka~ene svuda po zidovima, u ~ekao-nici, kancelariji i hodniku? Ba{ lepe diplo-me na svim jezicima. Ima i fotografija wego-vih u~iteqa, i medaqa.

,,Nemam ni{ta sli~no da ti pru‘im.Mo‘da majku, jednog dana. Znam da }e se @oze-fina vratiti. I baku. Oti}i }emo da vidimoJovanku. Bi}e ponosna kad te ~uje kako dobrogovori{ na{ jezik. Razume}e samo jednu re~,ali izgovorena svom silinom qubavi, ta }ere~ zameniti sve ostale. Ne}emo vi{e nastoja-ti da se le~imo. Nauka onog lekara ne mo‘eni{ta da u~ini za prave strane strance kao{to smo mi. Mo‘da vaqam samo zato da tipri~am pri~e. Stare, dobre Lazareve pri~e.Malo blesave pri~e. Po{to onaj ~ovek mislida sam… kako ono be{e rekao, ne umem ni daponovim, recimo da sam malo ~udan, mora bitida moje pri~e dolaze iz nekog drugog sveta. Dali ho}e{ da ti pri~am o ‘ivotu svog oca,Zdravka?Œ

,,Jo{Œ, odgovori moj dupli Z prate}i po-gledom uzletawe golubova.

163

164