VISOKA POSLOVNA ŠKOLASTRUKOVNIH STUDIJA

ČAČAK

SEMINARSKI RAD

Predmet: MONETARNA EKONOMIJA I BANKARSTVO

INFLACIJA I DEFLACIJA I PRIVREDNI RAZVOJ

SADRŽAJ:

UVOD ....................................................................................................................................... 2

1. INFLACIJA ......................................................................................................................... 3

1.1. Nastanak i istorijski razvoj inflacije ............................................................................... 3

1.2. Pojam i definicija inflacije .............................................................................................. 4

1.3. Vrste inflacije .................................................................................................................. 6

1.3.1. Umerena inflacija .................................................................................................. 6

1.3.2. Galopirajuća inflacija ............................................................................................ 7

1.3.3. Hiperinflacija ........................................................................................................ 7

1.4. Monetaristička (starija) shvatanja inflacije ..................................................................... 8

1.5. Novi pristup inflaciji ....................................................................................................... 8

1.6. Uzroci inflacije .............................................................................................................. 10

2. DEFLACIJA ....................................................................................................................... 11

2.1. Pojam i priroda deflacije ............................................................................................... 11

2.2. Uzroci i faktori deflacije ............................................................................................... 12

2.3. Posledice i oblici delovanja deflacije ............................................................................ 13

2.4. Deflacija i ekonomski rast ............................................................................................. 15

3. PRIVREDNI RAZVOJ ...................................................................................................... 16

3.1. Osnovni ciljevi i potrebe privrednog razvoja ................................................................ 16

3.2. Formulisanje osnovnih ciljeva sistema ......................................................................... 17

3.3. Glavni ciljevi privrednog razvoja ................................................................................. 18

ZAKLJUČAK ........................................................................................................................ 20

LITERATURA ...................................................................................................................... 21

1

UVOD

Problem inflacije izazvao je posebnu pažnju ekonomista tako da je o ovom problemu napisana vrlo obimna literatura. Prema jednom autoru, da bi se ta literatura samo pročitala, radni vek čoveka bi trebao biti dve stotine godina. Veliki interes koji danas vlada za fenomen inflacije sigurno je posledica njenog stalnog prisustva, ali i spoznaje da je ostalo mnogo nerešenih osporavanih kontraverznih stavova i problema u vezi sa njom. Tako da smo došli u situaciju da se savremena inflacija sve više razmatra kao posledica klasno socijalne borbe formiranih struktura društva u svim državama oko raspodele nacionalnog dohotka, odnosno viška rada. Ona ne bira ni mesto ni vreme gde će se pojaviti. To mogu da budu nerazvijene ali i razvijene zemlje, koje po površini mogu biti velike, ali i male. Još jedna specifičnost koja se vezuje za inflaciju je ta da se nikada ne javlja dva puta u istom obliku.

Sa druge strane deflacija se takođe može posmatrati kao monetarni fenomen koji izaziva potpuno suprotne posledice nego inflacija, pa stoga kao takva donosi državi određene teškoće jer joj prihodi opadaju, a dugovi realno se povećavaju, mada nominalno stanje ostaje isto. Deflacija se sve češće posmatra kao složen proces i kao specifična „bolest“ koja može dovesti do nesagledivih posledica u privredi, ali pored takvih negativnih karakteristika određene grupe mogu imati koristi kao što su rentijeri koji su uglavnom samo poverioci.

Kod proučavanja privrednog razvoja, jedno od glavnih pitanja predstavlja problem rasta i razvoja privrede, kao i pravilan izbor početnog metoda privrednog razvoja. Kod davanja konačne definicije ekonomske politike neke zemlje, uloga tvoraca konkretne ekonomske politike zahteva precizna i argumentovana rešenja, kao i sve moguće implikacije koje taj izbor donosi. Kod izbora početnog metoda privrednog razvoja veoma je važno unapred ukazati na sve ekonomske i društveno – ekonomske konsekvence koje u nerazvijenim zemljama donosi razvoj nauke i tehnike. Kao jedan od osnovnih metoda privrednog razvoja nerazvijenih zemalja je zasnovan na ulozi i značaju industrije jer ona predstavlja onu privrednu granu koja najbrže i najdublje vrši promene u celokupnoj privrednoj strukturi.

2

1. INFLACIJA

1.1. Nastanak i istorijski razvoj inflacije

Prema nalazima istraživača koji su analizirali arheološke podatke iz drevnog grada Mesopotamije, jednog od najstarijih kulturnih, političkih i trgovačkih centara civilizacije, prva inflacija u istoriji se dogodila u Vavilonu. Nju je, prema tvrdnjama ovih naučnika, izazvao legendarni osvajač Aleksandar Veliki, koji je dovlačio plen sa svojih osvajačkih pohoda, najčešće u srebru. Ova inflacija je prema nalazima, trajala oko jedne decenije.1

Tvorac papirne nekonvertabilne novčanice Džon Lo, izdao je za pet godina (1716-1720) u Francuskoj 2700 miliona livri u novčanicama raspolažući pokrićem u zlatu od svega 48 miliona. Ovaj njegov eksperiment doživeo je katastrofalan slom. Papiri koje je izdao postali su potpuno bezvredni. Drugu inflaciju Francuska je doživela u doba revolucije (1789) i dalje u periodu Napoleonovih ratova kada je došlo do inflacionih pojava i kod ostalih učesnika rata.Reč inflacija vodi poreklo od latinskog izraza „inflatio“ što u bukvalnom prevodu znači nadimanje, a u praksi povećanje novčanog opticaja. Prvi put je upotrebljena u Americi da označi nagli skok cena i novčanog opticaja koji je nastao za vreme građanskog rata 1861 – 1865. godine. U nedostatku sredstava za vođenje rata, vlada je izdala nekonvertibilne novčanice „greenbecks“ čiji je kurs u odnosu na metalni novac iznosio 185% što je izazvalo dvostruko povećanje cena. Reč inflacija upotrebljena je u knjizi Aleksandra Demlera „Velika papirna obmana ili približavanje finansijske eksplozije“ (1864).2

Prvi svetski rat doveo je do velikih inflacionih procesa. Posle prvog svetskog rata, i najstabilnije valute kao što su franak Švajcarske i dolar SAD-a izgubile su polovinu svoje kupovne snage. U Nemačkoj, Austriji, SSSR-u i Poljskoj teški inflacioni procesi doveli su do katastrofalnog padanja kupovne snage novca, čak i na hiljaditi deo prvobitne vrednosti. Kao klasičan primer inflacije tokom i posle prvog svetskog rata može se uzeti Nemačka. Novčani opticaj u Nemačkoj porastao je od 2.9 milijardi maraka u 1914. godini na 22.1 milijardu maraka u 1918. godini. Pored toga, drržava je za pokriće vojnih rashoda izdavala bonove koji su se mogli upotrebiti kao gotov novac (tzv. Darlehenskassenschein). Do završetka rata, ovih bonova je bilo izdato u visini od 10 milijardi maraka. Cene su se na kraju rata utrostručile. Međutim, katastrofalna inflacija se tek spremala da nastupi. Nemačka buržoazija odlučila je da teret ratne štete, koju je Nemačka morala da plati, prebaci na leđa radničke klase. Od novembra meseca 1919. godine novčani opticaj je povećan od 27 na 49 milijardi maraka da bi 15.09.1923. godine dostigao svoju kulminaciju u iznosu od oko 92 triliona maraka. Berlinski profesor E. Wagemann navodi podatke o padanju kupovne moći marke: 1919. godine za milion maraka mogla je da se kupi fabrika; 1920. godine vila; 1921. godine kućica; 1922. godine auto; u prvoj polovini 1923. godine odelo i na kraju, u drugoj polovini 1923. godine, samo komad papira.

Koliki je bio intenzitet inflacije može se videti i po tome što je broj štamparija koje su štampale novac porastao od jedne u 1914. godini na 132 u 1923. Zahvaljujući takvoj inflaciji, koja je radne mase dovela skoro u bezizlazan položaj, Nemačka je uspela da svoje dugove u odnosu na ostale zemlje svede na minimum i otplati dobar deo reparacija. Prilikom zamene novca jedna „Rentenmarka“ koja se brzo pretvorila u „Reichmarku“, menjala se za bilion tadašnjih papirnih maraka.

1 dr Slobodan Kostić:Inflacija, Politika, 2002. godine2 dr Jovan Petrović: Politička ekonomija, opšti pojmovi, kategorije i zakoni, Beograd, 1990., str. 106

3

Drugi svetski rat doveo je do novog valutnog haosa. Inflacioni procesi i otvorene inflacije bili su na dnevnom redu kako kod zaraćenih strana tako i kod neutralnih država. Rat je zahtevao ogromna materijalna sredstva. Ta sredstva su se mogla obezbediti iscrpljivanjem nacionalnog bogatstva i prebacivanjem tereta rata na najšire slojeve stanovništva. U takvim uslovima inflacioni procesi su neizbežni. Kroz sniženje kupovne moći novca država je smanjivala potrođnju stanovništva, obezbeđujući na taj način sredstva za vođenje rata. Od kraja juna 1939. godine do kraja juna 1945. godine, novčani opticaj se u mnogim državama umnogostručio.

Inflacioni procesi su u većoj ili manjoj meri zahvatili skoro sve ratujuće zemlje. Katastrofalne inflacije su posle drugog svetskog rata zahvatile Mađarsku i Grčku. Inflacija u Mađarskoj prevazišla je sve dotadašnje inflacije, pa čak i onu nemačku iz prvog svetskog rata. Prilikom izvođenja novčane reforme u Mađarskoj 01.04.1946. godine, za novu novčanu jedinicu forintu davalo se 400 kvintiliona dotadašnjih penga. Velika inflacija u Grčkoj dobila je svoj epilog novčanom reformom 01.05.1954. godine kada je uvedena drahma, čija je vrednost bila 1000 puta veća od prethodne. 3

SR Jugoslavija je takođe pretrpela inflaciju. Cene su se udvostručavale svakih 16 sati. Inflacija je trajala 24 meseca, dostignuvši vrhunac u januaru 1994. godine kada su cene porasle za 313,000,000 % za mesec dana. To je druga najveća i druga najduža hiperinflacija na svetu. Samo je Mađarska imala snažniju hiperinflaciju, a Sovjetski savez dužu.

1.2. Pojam i definicija inflacije

Inflacija predstavlja porast opšteg nivoa cena. Stopa inflacije je stopa promene opšteg nivoa cena i meri se na sledeći način:

Inflaciona stopa=nivo cena (godina-t - nivo cena(godina t-1)/nivo cena (godina t-1)

Nivo cena se meri kao ponderisani prosek za robe i usluge u nekoj privredi. U preksi, ukupni novo cena meri se izradom indeksa cena, koji predstavljaju proseke potrošačkih i proizvođačkih cena.

NA PRIMER: 2003. godine u Srbiji, potrošačke cene su porasle za 10,5%. Te godine su porasle cene mnogih proizvodnih grupa, kao što su: hrana, piće, stanovanje, odeća, saobraćajne usluge, medicinske usluge itd. Taj opošti uzlazni trend nazivamo “inflacijom”.

O opadanju vrednosti novca govorimo onda kada opada njegova kupovna snaga tj. kada se sa istim brojem novčanih jedinica može kupiti manje robe ili kada za kupovinu iste robe treba dati veći broj novčanih jedinica. Svako opadanje vrednosti novca i to kako njegove vrednosti u zemlji tako i njegove vrednosti u inostranstvu naziva se depresijacija. Kada postoji depresijacija novca u zemlji govori se o smanjenju njegove kupovne snage, a kada je depresijacija novca izražena u odnosu na inostranstvo, onda se govori o opadanju tj. smanjenju intervalutarne vrednosti novca, što najčešće dovodi do tzv. devalvacije kao pravnog akta zakonodavne vlasti zemlje u smislu zvanične promene spoljne vrednosti novca. Međutim, jedan od najtežih oblika opadanja i smanjenja vrednosti novca tj. njegove kupovne snage jeste inflacija.

Iako je pojam inflacije etimološki jasan u smislu oznake pojma nadimanja ili naduvavanja, ipak se može reći da danas nema ni jednog ekonomskog pojma niti monetarnog fenomena koji je toliko sporan kao što je inflacija. Obezvređivanje novca, odnosno porast cena

3 dr Jovan Petrović: Politička ekonomija, opšti pojmovi, kategorije i zakoni, Beograd, 1990., str. 108

4

nije nova pojava. U tom smislu, obično se navodi da glavnu karakteristiku inflacije čini znatno povećanje nivoa cena koje nastaju zbog povećanja novčane mase koja je praćena povećanjem bankarskih kredita, državnih dugova i deviznih kurseva. Na prvi pogled zaista tako izgleda: porast novčanog opticaja znači i povećanje cena, a povećanje cena traži veći opticaj itd. Međutim, ovakav način objašnjenja porasta cena predstavlja veoma simplificiran pristup problemu inflacije, te se povećanje cena mora objasniti na kompleksniji način, jer je i sam porast cena sam po sebi veoma kompleksna pojava. Naime, inflacija predstavlja povećanje novčanog opticaja koje ima kao posledicu porast opšteg nivoa cena. Pri tome, nije svako povećanje novčanog opticaja ujedno i inflacija, već problem nastaje tek onda kada se količina novca menja bez odgovarajuće promene na strani robe, a da to menjanje počinje da utiče na opšti nivo cena. Iz ovoga proističe da je inflacija u stvari dinamičan proces. Čim se povećanje opticaja novca zaustavi i cene ustale na opštem nivou, inflacija prestaje. Dakle, o inflaciji se može govoriti samo dotle dok cene skaču. Čim se cene zaustave na bilo kojem nivou, nema više inflacije ma koliko novi opticaj novca bio veći od ranijeg.

Polazeći od stava da je inflacija veoma kompleksna i heterogena ekonomska pojava i monetarni fenomen, mišljenja smo da ju je veoma teško, gotovo i nemoguće, generalno definisati. S tim u vezi, treba reći da se u literature pojavljuju brojne varijante i modeli različitih teorija inflacije što u mnogome još više otežava shvatanje i tumačenje fenomena inflacije. Međutim, ipak je najprikladnije rešenje ako se pođe od njenih uzroka.Analogno rečenom, klasifikacija oblika inflacije po njenim uzrocima za nas je ovde najprihvatljivije rešenje, pre svega, jer je ovaj pristup posmatranja inflacije najviše u skladu sa tipologijom monetarnih teorija o kupovnoj snazi novca, gde se inflacija najčešće identifikuje sa porastom cena, kao osnovnim pokazateljem pada kupovne snage novca. Shodno tome, svi oblici inflacije sa aspekta uzroka promena cena mogu se svrstati u četiri osnovne grupe:

1. inflacija novca,2. inflacija tražnje,3. inflacija troškova, 4. strukturna inflacija.

Inflacija novca ili novčana inflacija – podrazumeva porast cena kao posledicu povećanja novčanog opticaja. Dakle, ovde je uzrok inflacije povećanje monetarne mase. Ovaj koncept inflacije dugo je predstavljao vladajuće i najrasprostranjenije shvatanje inflacije. Kasnije, ovo shvatanje se dopunjava sve većim naglašavanjem tražnje kao determinante promena cena, što se odrazilo na tzv. monetaristički i dohodni pravac u formulisanju inflacije. Monetaristički pravac u formulisanju inflacije u stvari predstavlja izraz neokvantitativne teorije novca prema kojoj svaki porast količine novca, ako je veći od porasta nacionalnog dohotka, dovodi do povećanja opšteg nivoa cena. S tim u vezi, inflacijaje u suštini uvek i svuda monetarni fenomen u smislu da se ona stvara i može da stvori samo rastom količine novca koji je brži od stope rasta proizvodnje.

Inflacija tražnje – odbacuje osnovne postavke o novčanom tj. monetarnom faktoru kao primarnom uzroku inflacije. Umesto novca kao određujućeg faktora inflacije uvodi se u analizu ponuda i potražnja. Na taj način, cene prestaju biti određene količine novca a kao njihova determinanta se pojavljuje potražnja, uz pretpostavku neizmenjene ponude i uz pretpostavku neizmenjene tražnje. Neravnoteža između ponude i potražnje otvara inflacioni jaz koji se popunjava rastom cena. Po ovom shvatanju, porast cena proizlazi iz nesklada između količine roba na tržištu i raspoloživog dohotka za kupovinu robe. Pri tome, do skoka cena dolazi ako postoji takva količina tražnje koja ne može biti podmirena ponudom.

5

Inflacija troškova – polazi od toga da do porasta cena dolazi zbog autonomnog rasta pojedinih vrsta troškova reprodukcije, kao što su materijal, plate, amortizacija itd. Prema ovom konceptu inflacije, do porasta cena ne mora doći zbog povećanja količine novca u opticaju kao što to tvrde razne teorije novčane inflacije, niti zbog viška ukupne tražnje nad ponudom, kao što tvrde razni oblici teorije inflacije tražnje, već zbog neodgovarajućeg ponašanja faktora proizvodnje u reprodukciji. Mada je u odnosu na druge koncepte inflacije, teorija inflacije troškova znatno bolje uzročno postavljena, ona ipak ne može u praksi da samostalno deluje.

Strukturna inflacija – javlja se kao reakcija na koncepciju inflacije tražnje i koncepciju inflacije troškova. Pristalice koncepta strukturne inflacije smatraju da spomenute teorije inflacije ne mogu da objasne dugotrajni i samopodržavajući karakter savremenih inflacija.

Uprkos znatnoj usaglašenosti kada se radi o načelnoj definiciji inflacije, ostaju značajna neslaganja u detaljima, koja često poroizlaze iz različitih teorijskih premise. Među takve problem uvrstavamo problem merenja kupovne snage novca, izračunavanja indeksnih brojeva, uvođenjem novih proizvoda, kvalitetnih poboljšanja osobina proizvoda, tretiranje cena na crnim tržištima, uračunavanje poreza u cenama proizvoda. Time lista nije iscrpljena, ali je i ona dosta indikativna.

1.3. Vrste inflacije

Inflacija je stara koliko i tržišna privreda. Posmatrano na duži rok, cene rastu. Međutim, ne znači da inflacija nužno prati pad realnog dohodka. Istorija pokazuje da cene u vreme ratova i ekonomskih kriza, ali si više ne vraćaju ratova i kriza na prvobitni nivo.Poput bolesti koja razara tkivo ljudskog organizma, tako i inflacija razara privredu. Da bi se inflacija sanirala, potrebno je predhodno izvršiti klasifikaciju u tri kategorije:

1. Umerena inflacija;2. Galopirajuća inflacija;3. Hiperinflacija.

1.3.1. Umerena inflacija

Umerena inflacija podrazumeva lagan rast cena. To su jednocifrene godišnje stope inflacije. Kad su cene relativno stabilne, ljudi imaju poverenje u novac. Ljudi rezonuju: novac je jednako vredan danas i gotovo isto vredan za godinu dana, pa se isplati držati ga.Poslovni ljudi i potrošači sklapaju dugoročne ugovore u domicilnoj valuti, zato što veruju da cene neće značajnije otići izvan postojećih okvira za robu koju kupuju ili prodaju. Ljudi jednostavno veruju da ce njihova novčana sredstva zadržati svoju relativnu vrednost.

1.3.2. Galopirajuća inflacija

6

Galopirajuća inflacija predstavlja dvocifrenu ili trocifrenu inflaciju, u rasponu od 20%, 100 ili 200% na godinu dana. Ovakvu vrstu inflacije mogu imati i razvijene industrijske zemlje. Tako su, na primer, Argentina, Brazil, i druge latinoameričke zemlje, imali stope inflacije od 50 – 700% na godinu dana 1970-ih I 1980-ih godina.Kada se galopirajuća inflacija jednom ukoreni u privredno tkivo, nastaju ozbiljni ekonomski poremećaju.

1.3.3. Hiperinflacija

Mnoge privrede prežive galopirajuću inflaciju, ali veoma teško hiperinflaciju. To je vreme smrti, kao kad kancer uništava ljudsko telo. Teško je poverovati da se hiperinflacija od million ili čak od milijardu posto na godinu dana može izdržati.

NA PRIMER: Početkom 1920-ih godina, mlada Vajmarska Republika se borila u pokušaju da otplati reparacije i zadovolji svoje kreditore. Nije mogla dovoljno pozajmiti niti toliko podići poreze da bi podmirivala vladine izdatke, pa se stoga štampao novac. Novčana masa astronomski je porasla od početka 1922.god. do decembra 1923.god., a cene su vrtoglavo rasle, jer su ljudi izbezumljeno nastojali da se reše svoga novca pre nego što potpuno izgubi vrednost.

Inflacija iskrivljuje cene i smanjuje ekonomsku efikasnot. Težina inflacije meri se i time da li je bila očekivana ili nije. Razlikujemo:

1. Uravnoteženu inflaciju2. Neuravnoteženu inflaciju3. Neočekivanu inflaciju.

Uravnotežena inflacija podrazumeva godišnji rast od 10%. Promena cena nikog ne iznenađuje. Sve se povećava na 10% (hrana, piće, obuća, plate, kamate…). U ovoj situaciji niko ne bi bio zabrinut. Efikasnost upotrebe resursa veličine BDP-a ostale bi nepromenjene veličine. Jednostavno rečeno, troškovi rastu 10%, ali i dohodak 10% brže. Nema ni zarade ni gubitka.

Neuravnotežena inflacija pogađa relativne cene, troškove i poreska opterećenja. Npr. imamo neefikasnost kao posledicu neuravnotežene inflacije kad se cene ne prilagođavaju inflacionim trendovima, kao što je slučaj s novcem i porezom. Ako stopa inflacije poraste 10% na godinu dana, tada realna kamata na novac pada od 0 na -10% na godinu dana. Vlada ne može ispraviti ovaj poremećaj.

Nepredviđena inflacija podrazumeva velika iznenađenja. Ona značajno deluje na rspodelu dohodka i bogatstva. Neočekivani skok cena neke ce osiromašiti, a druge obogatiti, a malo uticati na efikasnost upravljanja u fabrikama. Efekti nepredviđene inflacije izaziva socijalne problem.4

1.4. Monetaristička (starija) shvatanja inflacije

4 dr Slobodan Komazec i dr Žarko Ristić:Monetarna ekonomija i bankarski menadžment, 2009., str. 147

7

Starija shvatanja bi se mogla smatrati pretežno monetaristički, jer polazeći od simptoma inflacije, ovu pojavu definišu kao stanje u kojem usled povećanja novčanog opticaja, nastupa definitivno smanjenje vrednosti novca u zemlji, izraženo u opštem povećanju cena. Inflacija je povećanje novčanog opticaja, koje ima za posledicu povećanje cena. Problem inflacije, nastaje, prema ovim shvatanjima kada se količina novca menja bez odgovarajućih promena na strani ponude roba, tako da takve promene deluju na rast cena. Kada se povećanje mase novca zaustavi, dolazi do zaustavljanja rasta cena na nivou formiranog novčanog opticaja.

Svi stariji autori kod nas smatraju da porast novčanog opticaja ukoliko nije praćen odgovarajućim rastom proizvodnje uzrokuju rast cena dakle vodi inflaciji. Razlozi takvom shvatanju, kao i u građanskoj monetarnoj teoriji, leži u činjenici das u sve velike inflacije i katastrofalni pad vrednoati novca bili vezani za preteranu emisiju nekonvertibilnih novčanica. Tako je na tržištu stvorena enormno velika novčana tražnja, prema ograničenim robnim fondovima.

Prema teoretičarimazlatne valute, inflacija može nastupiti samo kod slobodne papirne, dok je to nemoguće, kao pojava kod zlatne ili vezane valute. Time se kao inflacija smatralo svako povećanje novčanog opticaja koji je prelazio visinu propisanog metalnog pokrića novca. Međutim, stvarnost je dobila ove tvrdnje. Veliki priliv zlata, koji je usledio u SAD u Švedskoj (kao neutralne zemlje) u toku prvog svetskog rata, prouzrukovao je u tim zemljama porast cena, zbog porasta opticaja novca i tražnje (tako da je Švedska morala ograničiti i zabraniti dalji priliv zlata pri kraju rata).

1.5. Novi pristup inflaciji

Nova shvatanja fenomena inflacije razlikuje se od starijih po tome što unose mnogo novih elemenata u monetarnu nestabilnost privrede:Konstantuje se mogućnost postojanja inflacije i bez stvarnog porasta cena kao površinske manifestacije inflacije.

Prema tim shvatanjima, uzrok treba tražiti u postojanju monopola, državne intervencije u kontroli cena i sl., što je značajan doprinos teoriji inflacije. Time se polazi od činjenice da inflacija može postojati i bez rasta cena. Zbog delovanja monopola i državne intervencije do izraažene pojave neelastičnosti cena.Sve više se ispoljavaju da uz povećanje opticaja, cene ostaju stabilne kao i da dolazi do rasta cena i kada država novčani opticaj drži pod kontrolom i ne povećava ga. Time se stvara nova osnova za istraživanje osnovnih uzroka i prirode savremene inflacije, jer ona ne važi za promene mase novca u opticaju.

Nova shvatanja i istraživanja inflacije polazr od uzroka nastanka već samog inflacionog pritiska, koji može da nastane u proizvodnji, odnosno invensticija i štednje, u ponašanju zaposlenosti, potrošnje, troškova reprodukcije, stanja i ponašanja platnog i trgovinskog bilansa, promena u raspodeli nacionalnog dohodka i svim segmentima gde se taj pritisak može pojaviti. Nova koncepcija, dakle, kao indicator inflacije ne uzima samo rast cena.

Umesto globalne kategorije upotrebljavaju se precizniji izrazi kao “novčana efektivna tražnja, kupovna snaga novca, ponuda robnih fondova, tražnja kupovnih fondova i dr., sobzirom na mogućnost da uz istu novčanu masu, novčana tražnja bude različita. Nova teorija

8

ne polazi samo od novčane mase, već uzima u obzir i niz novih momenata, koji dovode do preterane tražnje.

Prelaz se sa površinskih manifestacija inflacije (prosta cena) na istraživanje uzroka koji dovode do inflacije, kao i poremećaj u razvoju privrede koji se mogu tretirati kao inflacione promene. Povećanje cena se samo kao posledica i product poremaćaja u privredi.Svaki porast novčanog opticaja nužno ne izaziva povećanje cena. To je već i učio Keynes, ističući da porast efektivne tražnje podiže cena samo tada kada postoji puno korišćenje kapacitea i puna zaposlenost radne snage. Tako shvatanje prihvata najveći broj savremenih monetarnih teoretičara.

Suština inflacije, prema novim shvatanjima, nije u porastu cena, već u poremećaju robno-novčanih odnosa u kojem efektna novčana tražnja prevladava nad ponudom robe i usluga, bez obzira da li se takvo stanje održava ili ne na povećanje opšteg nivoa cena. To znači da ukoliko je efektivna tražnja jednaka 1000 jedinica, a ponuda 800 jedinica, onda nastali inflacioni jaz mora da se pokrije ili izravna kroz porast cena. Ovakvi globalni odnosi mogu se nalaziti u ravnoteži, ali u strukturi ponude i tražnje nastao je raskorak, tako da uz uslov globalne ravnoteže ponude i tražnje, može da se pojavi strukturni poremećaj inflacije. Potpuna ravnoteža ponuda i tražnje je izuzetno retka pojava, tako da savremeni razvoj karakteriše permanentna destabilizacija, odnosno postojanje inflacije ili deflacije.

U ekenomskoj politici postoji, uglavnom, dva generalna stave o osnovnom pitanju: da li kod porasta cena primirnu ulogu ima ekspanzija tražnje ili povećanje troškova proizvodnje.

Na toj osnovi formirana su dva koncepta inflacije:1. Inflacija tražnje (demand pull inflation, novčana inflacija);2. Inflacija troškova (cost push inflation).

Inflacija tražnje se javlja kada novčana tražnja ne može biti pokrivena ponudom robe i usluga, bilo na nivou ukupne ponude, bilo na nivou određenih grana. Radi se o bržem rastu efektivne novčane tražnje od porasta robnih fondova.

Inflacija troškova javlja se kada je porast cena nastao porastom troškova proivodnje, i to većim od porasta produktivnosti rada, a da pri tome ne postoji višak tražnje.Ekspanzija troškova proizvodnje vodi ekspanziju proizvodnje i, paralelno stim, rastu svih oblika potrošnje: investicione, opšte i lične, čemu znatno doprinose i monetarni faktori. Povećanje troškova proizvodnje i sam rast proizvodnje dovodi do porasta cena i nove potrebe proširenja volumena novca i kredita u privredi. Stoga pokušaji da se ovakav razvojni tok, koji neminovno vodi u inflaciju, zaustavi monetarno-kreditnom politikom obično vodi u stagnaciju i depresiju u privredi, što se danas po svaku cenu želi izbeći.

Ovakvi moderni stavovi u pogledu tumačenja fenomena inflacije rezulatata su, pre svega, tendencija koja se javlja u savremenoj fazi razvoja kapitalizma. Inflacije se sve više veže za ciklično ponašanje privrede i izmene structure i razvoju i odnosima unutar tih privreda, za sve veći prodor u regulisanju privrednih tokova monopolizacije tržišta i proizvodnje, nove odnose u raspodeli nacionalnog dohodka i dr.

1.6. Uzroci inflacije

9

Uzroci inflacije su najčešće brojni i međusobno isprepletani. Ako se inflacija definiše kao pad kupovne snage novca, kao najneposredniji uzrok inflacije može se uzeti neusklađenost novčanog opticaja i robnog prometa. Ulazeći dublje u analizu privrednih procesa, uzrok inflacije se redovno nalazi u neravnoteži između agregatne ponude i agregatne tražnje (kao neravnoteža između fonda plata i ponude potrošnih dobara); neravnoteža između investicija i realne akumulacije; kao neravnoteža između budžetskih rashoda i budžetskih prihoda i sl. Krajnji uzroci inflacije uvek se nalaze u realnoj sferi privrednih procesa (neusklađenosti ukupne društvene potrošnje i ukupne društvene proizvodnje, disproporcijama privredne strukture; neuravnoteženosti pojedinih vidova potrošnje u odnosu na obirn i strukturu društvenog proizvoda, ili u svima njima zajedno).

U ekonomskoj nauci se obično razlikuju dva osnovna tipa inflacije: inflacija tražnje i troškovna inflacija. Kod inflacije tražnje, neposredni povod za porast cena se nalazi na strani novčane tražnje (neuravnotežena emisija papirnog novca ili novčanih kredita; smanjenje štednih uloga i povećana sklonost potrošnji; porast tražnje izazvan prilivom inostranih sredstava uz neizmenjenu ponudu i sl.). Troškovna inflacija se javlja onda kada do porasta cena dolazi zbog povećanja troškova proizvodnje (porast fonda plata iznad produktivnosti rada; porast cena uvoznih i domaćih repromaterijala; neefikasno korišćenje sredstava za rad i sl.). Zahvaljujući međusobnom delovanju ponude i tražnje, u privredama koje funkcionišu na osnovu mehanizma tržišne privrede, inflacija koja počinje primarno na strani tražnje, putem kružnog kretanja privrede, nužno se prenosi na proizvodnju, a to znači i na troškove i ponudu. Samo obrnuto, isto se dešava i sa inflacijom koja primarno počinje na strani troškova. Nezavisno od toga šta joj je neposredni povod i gde se kriju stvarni uzroci njene pojave, inflacija u svakom sistemu rađa nepovoljne a vrlo često i nekontrolisane posledice. Inflacija, pre svega, bitno remeti uspostavljene odnose u sticanju dohotka (uslove sticanja dohotka jednima poboljšava i drugima pogoršava); utiče na diferencijaciju ekonomskog položaja pojedinih kategorija; destimuliše proizvodni rad itd.

10

2. DEFLACIJA

2.1. Pojam i priroda deflacije

Deflacija je bazni poremećaj monetarne ravnoteže u potpunosti suprotan inflaciji.Ona predstavlja kretanje u privredi u kojem efikasna novčana tražnja zaostaje za ponudom roba, (T<P), što bi se po pravilu trebalo odraziti na snižavanje cena. Tako se ovde, nasuprot infacionom gepu. Deflacija u istoriji kapitalizma bila je za vreme ekonomske krize 1929-1933.godine.

Deflacija predstavlja suprotnu pojavu od inflacije. Odražava se kao opšti pad nivoa cena. Deflacije su retke pojave povezane s krizama, kao što je to bio slučaj 1930-tih i 1989. godine. Država deluje aktivnom stabilizacionom politikom i uklanja duboke krize u većini industrijskih razvijenih zemalja.

Deflacija se obično definiše kao opadanje celokupne novčane tražnje ( tj. količina novca u opticaju i brzine obrtanja dohodaka) ispod ukupne ponude bruto društvenog proizvoda po postojećim cenama. Kao inflacija, i deflacija može u razumnoj meri da se iskoristi kao sredstvo monetarne politike. Uglavnom se deli u dva glavna tipa, i sputana, čiji je uzrok krutost cena, a glavno obeležje nazadovanje prometa robom i uslugama.

U sistemu zlatnog važenja, snižavanje i pad tražnje vezani su za odliv zlata (deviza), smanjenje zlatne podloge koja iz toga nastaje i dovodi do sužavanja opticaja, najčešće kroz restrikciju kredita banaka. U principu, deflacija je monetarni aspekt deprisiji a nastaje kao jedna faza u konjukturnom ciklusu, kroz koji se kreće tržišna privreda. Deflacija se u 19 veku tretirala kao metod jačanja kupovne snage novca, odnosno revalviranja vrednosti novca. U savremenoj teoriji deflacija se karakteriše kao proces kontrakcije novčanog volumena, a posmatra se i kao proces opadanja efektivne tražnje, uz njeno sve veće vezivanje za ciklična kretanja privrede. Međutim, savremena deflacija obično nije više vezana za pad cena. Cene stalno rastu i u uslovima oštrih restrikcija novčane mase i u uslovima depresione faze ciklusa tržišne privrede. To je videli smo opšta zakonitost u kretanju savremenih privreda.

Deflacione tendencije ispoljavaju se, gotovo redovno, u uslovima kada se sprovodi oštra restriktivna kreditna politika, i to usko povezana s politikom stabilizacije. Ona se često dovodi do nezaposlenih kapaciteta, nezaposlene radne snage i pada proizvodnje i nacionalnog dohodka. Oštra deflaciona kreditna politika, stoga se gotovo redovno izbegava kao kurs ka stabilizaciji privrede. Mnoge zemlje (Japan, Francuska, V.Britanija i dr.) pokušale su u razdoblju 1974.god. – 1976.godine sprovesti politiku stabilizacije privrede, snižavanjem cena i jačanjem kupovne snage novca kroz restriktivnu kreditnu politiku, ali su diživele pad stope ekonomskog rasta, porast nezaposlenosti rada i kapaciteta, ua dalje zadržavanje inflacije na visokom nivou. Deflacija kao sredstvo u borbi protiv inflacije danas ne daje zadovoljavajuće rezulatate ni u razvijenim privredama, i odnosima određenih snaga i struktura u njima.

Egzogeni uzroci mogu poticati od politike centralne banke, ako ona pretereno restriktivnim merama naglo počne da sprečava razvoj inflacione spirali, od fisklane politike, kao što je drastično smanjenje državnih izdataka, raspisivanje zajmova većeg obima, zbog čega rastu kamate na tržištu kapitala, konačno i od ekonomskih odnosa s inostranstvom , kao što je višak uvoza zbog deflacije u zemljama s kojima se trguje, smanjuje izvoza sirovina, precenjenost domaće valute. Endogeni uzroci su kretanje u toku konjunkturnog ciklusa. Kejnz je posebno ukazao na okolnost da se odluke o štednji i investiciji donose nezavisnost, a

11

specijalno sa opadanjem kamatne stope raste sklonost likvidnosti, štednja onda premaša investicije, a usled toga se javlja deflacioni pritisak.

Deflacija je mnogo ređa pojava od inflacije, ali izaziva opasnije posledice, pogađa proizvođače. Najviše koristi imaju rentijeri koji dolaze do jeftine robe bez rada. Lakše je lečiti od inflacije – reflacijom, npr. smanjenje radnog vremena. Ona može biti rezultat: smanjenja novčanog opticaja, povećanja ponude robe ili zajedničkog delovanja oba faktora. Oblici deflacije:

1. naplata i obustava kredita emisionih i drugih banaka, 2. unutrašnji državni zajam i povećanje poreza, 3. povećanje proizvodnje uz istu monetarnu tražnju, 4. izmeštanje kapitala iz jedne u drugu zemlju, 5. konvertovanje novčanica u zlato, 6. revalvacija nacionalne valute, 7. podsticanje izvoza.

2.2. Uzroci i faktori deflacije

Deflacija, kao i inflacija, mada se po spoljnim manifestacijama obliku javlja kao monetarni fenomen, može biti izazvana brojnim i različitim tokovima, a sastoje se iz četiri osnovne grupe:

1. monetarni faktor,2. finansijski faktor,3. realni faktori i reprodukcija,4. politički fakori.

1. Deflacija izazvana monetarnim faktorom vezana je za smanjenje mase novca u opticaju ili za veliko usporavanje opticaja novca (uz datu novčanu masu). Deflacija nastala oštrom retsrektivnom monetarnom politikom, odnosno smanjenje novčanog opticaja, obično se sprovodi na nekoliko načina:

a) Restriktivna kreditna politika preko koje se smanjuje krediti privredi i stanovništvu, uzrokuju smanjenje efektivne novčane tražnje. Padanje efektivne novčane tražnje uz date robne fondove, dovodi do pada cena i realizacija;

b) Povlačenje kredita od starne centralne banke (primarnog novca), izaziva višestruko smanjenje monetarne mase u privredi (kroz proces negativnog monetarnog multiplikatora), uz adate robne fondove dolazi do pada tražnje, realizacija i cena;

c) Blokiranje delova monetarnog volumena (novčane mase) i njegovo prelivanje u nelikvidna sredstva (sterilizacija);

d) Odliv kapitala iz zemlje u druge zemlje u kojoj su veći izgledi za profit, kamatu i sigurnost;

e) Tezaurancija novca od strane posednika novca, što je čisto motivisano psihološkim faktorima. Novac se akumuliše ne da bi bio pasivan u investicije i proizvodne svrhe, već radi štednje za sebe;

f) Deflacija se može sprovoditi radi revalvacije nacionalne valute.

12

2) Finansijski uzroci deflacije mogu se javiti u sledećem obliku:a) Raspisivanje unutrašnih drževnih zajmova za stanovništvo i sektor privrednih

subjekata, te sterilizacija prikupljenih sredstava u budžetu (stvaranje budžetskih suficita i umanjenje prethodnih deficit). Ali, ovo dovodi do smanjenja novčane kupovne snage odnosno, uz predpostavku da je predhodno postojala ravnoteža robnih fondova i pada novčane tražnje;

b) Vraćanjem ranih dugova centralnoj banci, odnosno vraćanje inostranih dugova preko sredstava prikupljenih unutrašnim dugom;

c) Naglim povećanjem poreza i odvođenjem novčanih dohodaka u budžet, bez idgovarajućeg povećanja javnih rashoda (što je vezano za budžetski suficit, ili smanjenje deficit, ukoliko je predhodno postojao i sl.)

3. Relani faktor deflacije mogu se javiti u sledećem obliku:a) Porastom robnih fondova, uz smanjenje kupovne snage, ili rastom novčane tražnje,

ali sporije od rasta robnih fondova. U ovoj situaciji se mogu javiti dva slučaja: prvi povećanje robnih fondova kroz brz rast produktivnosti rada, i drugi, bolje korišćenje već nastalih kapaciteta;

b) Nagli rast uvoza roba u odnosu na izvoz. Porast uvoza deluje deflaciono, s jedne strane preko poovećane ponude na domaćem tržištu, a sa druge, zbog toga što se plaćanjem uvoza moraju kupovati devize, te to dovodi do smanjenja domaćeg novčanog opticaja;

c) Uvezena deflacija preko povećanog voza iz zemlje u kojima vlada niska tražnja i niže cene zbog nižih cena u odnosu na domaće tržište, uvoz se čini povoljnim, pa to može biti uzrok preteranom uvozu u odnosu na uvozni kapacitet domaće privrede;

d) Intervencija iz monetarnih drževnih rezervi u ponudi roba na domaćem tržištu;e) Izmena u strukturi finalne tražnje, ako dođe do pada tražnje na sektoru robe široke

potrošnje, tada će se akceleratorski preneti na pad investicija, odnosno, preko procesa multiplikacije investicija doći će do višetsrukog pada nacionalnog dohodka i zaposlenosti. To će se ponovo preneti na novi pad tražnje sredstava potrošnje, pa će privreda iz deflacije preći u kriznu fazu ciklusa.

4. Politički uzroci deflacije mogu se vezati za namerno sprovođenje deflacije u svrhu sprovođenja revalvacije valute, radi smanjena deficit platnog bilansa, a zatim korišćenje deflacije kao metoda borbe protiv inflacije. Postoji mogućnost političkog pritiska više zemalja na određenu zemlju da predvodi deflacionu politiku zbog jačanja vlastitog međunarodnog položaja i konkurentnost na svetskom tržištu, posebno kada se radi o valuti koja ima određeni međunarodni značaj (npr. Dolar, funta, evro i dr.).

2.3. Posledice i oblici delovanja deflacije

Deflacija je u finansijskoj teoriji karakteristična po nekoliko elemenata:1. Pada cena;2. Odgovarajući rast kupovne snage novca;3. Porast kamatne stope;4. Pad investicija i realizacija;5. Smanjenje stepena korišćenja kapaciteta i zaposlenosti rada6. Neizvesnosti u poslovima;7. Pojava gubitka.

13

Beg u novac je česta pojava, kao i process dezinvesticija privrednih subjekata, stanovništva i banaka.

U deflaciji određenu korist izvlače poverioci, jer se dugovi vraćaju nominalno u istom, ali realno u daleko višem iznosu. Dužnici iz istih razloga gube, pa se nastoje što pre osloboditi obaveza. Deflaciju zbog navedenih razloga zagovaraju rentiheri i zajmodavci. Deflacija izaziva potpuno suprotne posledice nego inflacija, zbog sužavanja novčanog opticaja i kreditnog volumena u privredi, čak i uz nepromenjenuproivodnju,dolazi do pada tražnje i snižavanja cena.

Novac poskupljije, jer, kamatna stopa raste. Rentabilnost opada, proizvodnja stagnira ili opada, a često se potpuno prekida. Dolazi do porasta nezaposlenosti, što dalje redukuje tražnju na tržištu. Brzina novčanog opticaja se usporava, jer novac postaje sve vredniji, što dovodi do uzdržavanja stanovništva od potrošnje i očekivanju daljeg pada cena, sklonost likvidnosti ili zadržavanje gotovog novca izvanredno se povećava, dolazi do bega robe u novac. Svako želi da upravo novac zadrži, da se što pre oslobodi zaliha koje se stalno povećavaju.

Posebne teškoće deflacija donosi državi, jer joj prihodi opadaju a i dugovi i obaveze realno se povećavaju, mada nominalno stanje ostaje isto.

Banke se u toku deflacije uzdržavaju od odobravanje novih kredita, jer i one, kao i stanovništvo, oprezno vode politiku povećane likvidnosti.

Deflacija gotovo na isti način pogađa proizvođače, banke, potrošače i sve ostale subjekte u privredi. Jer su u međusobnim odnosima svi oni istovremeno i dužnici i poverioci. Ako banka ne može naplatiti kredit zbog toga što je dužnik pao pod stečaj, onda ni ona ne može podmiriti svoju obavezu prema poveriocima, poverioci opet, ne mogu izvršiti svoje obaveze i td. Zato je proces propadanja, obustave proizvodnje i stečaj vrlo lest u deflaciji. To postaje jedan kumulativan i ubrzavajući proves koji redovno dovodi do krize. Budući da deflacija obično vodi stagnaciji ili padu proizvodnje i zaposlenosti ona je daleko štetnija od inflacije.

Korist od deflacije, izvlače rentijeri koji su uglavnom samo poverioci, ali ne i dužnici. Korist mogu imati i ulagači na štednju, ako ne dođe do insolventnosti i bankrota banaka.Deflacija je složen process i kao specifična bolest privrede može dovesti do nesavladivih teških posledica u privredi. Posledice mogu biti direktne, kao:

1. Pad relaizacija robe;2. Porast zaliha;3. Pad proizvodnje i zaposlenosti;4. Povećanje izvoza i opadanje uvoza;5. Sniženje cena na domaćem tržištu;6. Bankrotstvo banaka i preduzeća, i dr.

Posledice mogu biti i indirektnog karaktera, a pre svega kroz preraspodelu dohodka u privredi, najčešće prema neproivodnim slojevima u društvima.

14

2.4. Deflacija i ekonomski rast

Deflaciaj pogađa stopu rasta i zaposlenosti, a to su danas uglavnom osnovni ciljevi ekonomske politike svake zemlje. Postavlja se pitanje: da li je korisno prisustvo deflacije, odnosno da li je preporučljivo koristiti deflaciju kao sredstvo ekonomske politike i privrednog razvoja.

Padanje stope rasta, nezaposlenost, bankarstvo, zastoj u realizaciji i druge posledice koje izaziva deflacija, teraju sve zemlje da spreče pojavu deflacije, odnosno ako do nje dođe, da brzo i efikasno sprovode oštru antideflacionu politiku.

Mere koje se mogu preduzeti identične su merama antiflacione politike, samo sa suprotnim delovanjem. To su sledeće mere navedenih osnovnih područja: 1. Monetarne politike - povećanje kredita privredi i stanovništvu, smanjivanje kamatne i eskontne stope, ekspanzivna politika otvorenog tržišta, smanjenje obavezne reserve i reserve likvidnosti, oslobađanje ranije ogranišenih uslova kreditiranja, destimulacija štednje i tezauracija i dr.

2. Finansijske politike – povećanje javnih rashoda, posebno neproivodnog karaktera, smanjenje poreza, ukidanje plaćanja poreza unapred, vraćanje javnih zajmova stanovništvu i preduzećima, zaduživanje kod emisione banke, stvaranje budžetskog deficit.

3. Tržišno – ekonomske mere unutar privrede – kupovina države na tržištu, porast vlastitih dohodaka, stimulisanje investicija i potrošnje i dr. 4. Spoljnotrgovinske i devizne politike – liberalizacija spoljne trgovine, ukidanje deviznih ograničenja i otpalta duga inostranstva, podsticanje izvoza i dr. 5. Politika cena i dohodka – povećanje dohodka u javnom sektoru, porast dohodka iznad rasta produktivnosti rada, državni odkup uz garantovane cene, selektivna politika cena.

6. Strukturna i planska ekonomsk apolitika – sve sa suprotnim pravcem delovanja.

Najčešće se zbog toga upotrebljavaju mere monetarne-kreditne politike, dakle ubrizgavanje novca u privredu i prometne kanale, a ovo treba da dovede do povećanja efektivne novčane tražnje. Povećanje efektivne novčane tražnje, dalje, treba da dovede do porasta realizacije i smanjenj nagomilanih zaliha, oslibađanja zamrznutih sredstava reprodukcije, popravljanja poslovnih izgleda i perspective, porasta interesa investitora za novim ulaganjem , porasta investicija, porasta korišćenja kapaciteta i zaposlenosti, odnosno do porasta tražnje sredstava široke potrošnje i opreme, te do novih invensticija. Privreda se kreće ka ulaznoj fazi ciklusa. To je put izlaska iz deflacije i depresije. Finansijsko-politiške mere su u deflaciji pokazale manju efikasnost.

Monetarnom infuzijom u privredi preko ekspanzivne monetarne politike u borbi protiv recesije, kao i ostalim komplementarnim merama makroekonomske politike, može se relativno brzo i lako, i u vrlo kratkom roku, obnoviti agregatna tražnja, a time i dovesti do uravnoteženja agregatne ponude i tražnje. Međutim, stabilnost i ravnoteža na duži rok ne mogu se održati bez ekonomskog rasta, a time i povećanja agregatne ponude. Iz navedenog razloga dugoročne mere makroekonomske politike će biti koncentrisane na porast proizvodnje i ponude robnih fondova.5

5 dr Slobodan Komazec i dr Žarko Ristić:Monetarna ekonomija i bankarski menadžment, 2009., str. 158

15

3. PRIVREDNI RAZVOJ

Privredni razvoj je složen ekonomski tok, kojim se jedna zemlja postepeno oslobađa ekonomske nerazvijenosti i siromaštva, dostižući sve više razvojne nivoe. Taj razvoj čine: privredni rast i promene u sastavu privrede.

Kod proučavanja privrednog razvoja, jedno od glavnih pitanja predstavlja problem rasta i razvoja privrede, kao i pravilan izbor početnog metoda privrednog razvoja. Kod davanja konačne definicije ekonomske politike neke zemlje, uloga tvoraca konkretne ekonomske politike zahteva precizna i argumentovana rešenja, kao i sve moguće implikacije koje taj izbor donosi.

Kod izbora početnog metoda privrednog razvoja veoma je važno unapred ukazati na sve ekonomske i društveno – ekonomske konsekvence koje u nerazvijenim zemljama donosi razvoj nauke i tehnike. Kao jedan od osnovnih metoda privrednog razvoja nerazvijenih zemalja je zasnovan na ulozi i značaju industrije jer ona predstavlja onu privrednu granu koja najbrže i najdublje vrši promene u celokupnoj privrednoj strukturi. Analizirajući privredu kao veliki ekonomski sistem, dolazi se do zaključka da pozitivna dejstva tržišta imaju veliku ulogu u razvoju same privrede. Osnovna uloga tržišta je da na adekvatan način izvrši objektivizaciju stvarnog doprinosa svih radnih organizacija, na osnovu kojih se dolazi do određene motivisanosti za smanjivanje troškova proizvodnje i povećanje produktivnosti rada. Osnovni ciljevi razvojne politike ne smeju biti isuviše ambiciozno postavljeni, već se moraju pravilno sagledati svi raspoloživi trendovi proizvodnje, zaposlenosti i investicija. Na izbor strategije razvoja mora uticati prvenstveno raspored ekonomsko-političkih nadležnosti, kao i nivo raspoloživosti materijalnih i finansijskih sredstava. Veoma je bitna i pravilna procena raspoloživosti privredno-sistemskih instrumenata i njihova pravilna raspodela na odgovarajuće subjekte ekonomske politike. Svaki privredni sistem se bazira na odgovarajućoj razvojnoj strategiji. Politika razvoja se ne može formulisati proizvoljno i ona je u direktnoj zavisnosti od materijalnog položaja i institucionalnog rešenja u kojem se nalazi privreda i društvo. Veliki uticaj na stabilnost privrede ima i njena akumulativna i reproduktivna sposobnost, tj. u kolikoj meri se iz nacionalnog dohotka može izdvojiti sredstava za proširenu reprodukciju posmatrane privrede.

3.1. Osnovni ciljevi i potrebe privrednog razvoja

Posmatrajući pojam privrednog razvoja na svetskom nivou, kao karakteristična nameće se podela na socijalističke i kapitalističke privrede. Iz toga proizilazi zaključak da na privredni i društveni razvoj prevashodno utiče državno uređenje. Osnovni cilj privrednog razvoja u zemljama sa socijalističkim uređenjem se zasnivao na najpotpunijem zadovoljavanju potreba stanovništva izraženog kroz maksimiziranje individualne potrošnje i u maksimalnom zadovoljavanju potreba stanovništva u smislu maksimiziranja društvenog standarda shvaćenog kao komplementarnost jedinstva individualne i kolektivne potrošnje. U privrednim sistemima koji se nisu bazirali na demokratiji osnovni cilj privrednog razvoja nije mogao da se izdigne iznad potrebe materijalnog blagostanja. Postojanje velikog broja neiskorišćenih sredstava za rad, kao i velika stopa nezaposlenosti predstavljaju realnu sliku socijalističke privrede.

16

U kapitalističkoj privredi osnovni cilj proizvodnje roba nije u zadovoljenju nekih potreba već u stvaranju profita. Ako kapitalisti koji upravljaju procesom proizvodnje ne veruju u njenu profitabilnost, oni je neće ni započeti. Ako se precizno definiše cilj materijalne proizvodnje, tada je cela skala društvene korisnosti materijalnih dobara u zavisnosti od postavljenog cilja. Polazeći od najnovijih dostignuća u Opštoj teoriji ekonomskih sistema, pre svega, sve više se maksimiziranje društvenog blagostanja prihvata kao najsveobuhvatniji pojam koji pored svih oblika potrošnje obuhvata još i sve komponente položaja čoveka u društvu (političke slobode, nivo demokratije u donošenju krupnih društvenih odluka, nivo slobode štampe i informisanja u celini i sl.).  Da bi došlo do realizacije ovako formulisanog cilja, potrebno je izvršiti kompletnu optimizaciju velikog ekonomskog sistema kao sastavnog elementa određenog društvenog sistema, čiji nivo organizovanosti takođe mora biti optimalan.Sistem društvenih ciljeva se sastoji od ciljeva koji obeležavaju veliki društveni sistem i pojedinačnih ciljeva njihovih elemenata. Radi stvaranja društvenog blagostanja prevashodno se moraju zadovoljavati određene društvene potrebe. Do saznanja o potrebama dolazimo na osnovu informacija koje nam pruža tržište, kao i na osnovu informacija o potrebama koje se ne mogu zadovoljiti preko tržišta, već se do njih može doći na osnovu naučnih istraživanja.Od tržišta možemo dobiti veliki broj informacija o potrebama za trajnim potrošnim dobrima. Društvene potrebe koje ulaze u sferu opšte potrošnje (socijalna zaštita, zdravstvo, školstvo itd.) su potrebe o kojima od tržišta ništa ne saznajemo. Put do pravilne definicije sistema potreba ide preko različitih izvora informacija.

Kod izučavanja ekonomike jedne zemlje od velike je važnosti sistem društvenih potreba. Odrediti način na koji se meri društvena važnost pojedinih potreba zahteva međusobnu saradnje velikog broja društvenih sa nekom prirodnim naukama.

3.2. Formulisanje osnovnih ciljeva sistema

Radi bolje formulacije osnovnih ciljeva sistema, važno je naglasiti da oni predstavljaju složene sisteme, što znači da se njihovom okviru nalazi više podsistema koji imaju različite nivoe i ciljeve. Osnovni problemi koji se javljaju prilikom formulacije ciljeva sistema su problemi konfliktnosti ciljeva, kada dolazi do postojanja suprotnih interesa na istim ili različitim nivoima i problemi koordinacije ciljeva, kada dolazi do pretvaranja različitih u jedinstvene stavove.

Ako se u društvenim sistemima radi o konfliktnosti ciljeva, tada možemo reći da se najveći konflikti dešavaju oko osnovno i glavnog cilja celine. Problem konfliktnosti ciljeva zahteva aktivan odnos u jasnom definisanju protivurečnih interesa delova (podsistema) na istom ili različitom nivou. Ikoliko bi izostao taj aktivan odnos i ukoliko se konfliktnost ne bi pretvorila u razvoj dati sistem bi težio entropiji. Kod proučavanja ciljeva koji se nalaze na istim ili različitim nivoima, ako se zanemari njihova vremenska određenost može se reći da svo oni imaju zajedničke integrišuće elemente. Radi uspostavljanja kontinuiteta u funkcionisanju sistema na svim nivoima, zajednički imenitelj svih ciljeva je razvoj, što znači da se razvoj uzima kao opšti cilj koji vrši međusobnu integraciju svih ciljeva da bi se ostvarilo njihovo jedinstvo.

Najznačajniji od svih ciljeva posmatrane privrede, kao dela velikog ekonomskog sistema predstavlja zapravo opšti cilj, čija je uloga da vrši integraciju svih ostalih ciljeva da bi se ostvarilo njihovo jedinstvo. Ukoliko se kao opšti cilj odredi princip da se sa minimalnim resursima poveća ukupno društveno blagostanje, tada u sistemu funkcionisanja, kao i u

17

sistemu materijalne proizvodnje dolazi do određenih pravaca stalnih promena.Na osnovu unapred postavljenog osnovnog cilja dolazi do realizacije ostalih ciljeva koji su u funkciji ostvarivanja opštih interesa. Ti ostali ciljevi predstavljaju: ostvarivanje proporcionalnosti u raspodeli dohotka, rast upotrebe svih materijalnih resursa, određivanje teritorijalne lokacije investicija, porast efektivnosti fonda rada kao i skraćivanje radnog vremena, blagovremeno održavanje dinamičkih proporcionalnosti među privrednim granama i regionima i konstantno održavanje velikih ekonomskih sistema stabilnim. Jednostavno rečeno, skup osnovnih i ostalih ciljeva u velikom ekonomskom sistemu sačinjava sistem ciljeva. On se sastoji kao i veliki ekonomski sistem iz više nivoa. Ako sistem ciljeva posmatramo kao celinu onda se može reći da postoje i ciljevi podsistemi pri čemu su ciljevi podsistemi deo ciljeva sistema jer se podsistemi sadrže u sistemima. Kod proučavanja problema ciljeva društvenih i velikih ekonomskih sistema najvažniji je dinamički pristup sistemu ciljeva, jer takav pristup ukazuje na dva problema koja se javljaju. Prvi je problem vremenskog posmatranja ispunjenja unapred postavljenog cilja radi uspešnog reagovanja i određivanja načina promena u sistemu, dok drugi problem predstavlja određivanje mogućnosti preciznog opredeljenja ciljeva u odnosu na određeni vremenski period. Postavljanje određenih ciljeva može biti kratkoročno, dugoročno i na veoma dug rok što zavisi od intenziteta i karaktera promena.

3.3. Glavni ciljevi privrednog razvoja

Ukoliko želimo definisati privredni razvoj dolazimo do zaključka da on ne obuhvata samo porast obima nacionalne proizvodnje već i sve strukturne promene koje su neophodne za povećanje obima proizvodnje. To znači da privredni razvoj obuhvata povećanje ukupne proizvodnje na nivou cele nacionalne ekonomije uključujući i složene promene u strukturi kompletne privrede. 

Kod proučavanja privrednog razvoja kao dela velikog privrednog sistema, možemo reći da njega čini pre svega međusobna povezanost delova u jednu celinu, međusektorska akcija i reakcija, kao i promena ljudskih resursa u efikasnosti i kvalitetu. U organizovanom društvenom sistemu ekonomske strukture su u veoma uskoj vezi sa društvenim i mentalnim strukturama grupa. 

Glavna obeležja privrednog razvoja moraju biti usmerena na realizaciju unapred postavljenih ciljeva koji su vezani za sve aspekte života i potrebe ljudi i društva u celini, kao i usklađivanje postavljenih ciljeva. U pojedinim privrednim sistemima koje iskazuju nizak stepen privredne razvijenosti dolazi do situacije da privreda ostvaruje viši stepen privrednog rasta zahvaljujući povećanoj upotrebi privrednih resursa i realne snage, kao i pravilnim raspolaganjem inostrane akumulacije. Tada dolazi do rasta proizvodnje u određenim oblastima privređivanja, dok u mnogim drugim oblastima takav rast izostaje, tako da dolazi do privrednog rasta bez privrednog razvoja. Pod privrednim razvojem posmatrane privrede se podrazumeva određeni porast materijalne proizvodnje i samog nacionalnog dohotka uz koje idu i strukturne promene u funkcionisanju date privrede. Važno je napomenuti da se izazvane promene vrše pod dejstvom tehničkog i naučnog progresa uz određene izmene privrednog i društvenog okruženja. Osnovni cilj privrednog razvoja predstavlja maksimalan porast materijalne proizvodnje, tj. društvenog bruto proizvoda, koji čini ukupnu masu materijalnih dobara i usluga koje su proizvedene u određenom vremenskom periodu u svim granama privrede. Osnovnu strukturu društvenog bruto proizvoda čine sredstva za rad i predmeti rada, kao i sredstva za potrošnju. 

18

Jedan od ciljeva privrednog razvoja je i uvećanje rasta nacionalnog dohotka i društvenog proizvoda koji pružaju mogućnost za povezivanje i utvrđivanje efekata ukupnih investicija na rast i razvoj proizvodnje.

Međutim, detaljnim proučavanjem se došlo do zaključka da nacionalni dohodak ne može biti osnovni cilj privrednog razvoja, zato što ne obuhvata i one vrlo značajne komponente položaja čoveka u društvu, kao što su političke slobode, način učestvovanja pojedinca u donošenju krupnih društvenih odluka, socijalni status čoveka, sistem informisanosti građana itd. 

Povećanje individualne potrošnje i povećanje društvenog standarda bi trebalo da predstavljaju jedan od osnovnih ciljeva privrednog razvoja, međutim, kako su oni bazirani samo na kratkoročnim ciljevima, tako se i ne mogu tretirati kao osnovni ciljevi, koji pre svega, trebaju biti dugoročni.

19

ZAKLJUČAK

Veliki interes koji danas vlada za fenomen inflacije sigurno je posledica njenog stalnog prisustva, ali i spoznaje da je ostalo mnogo nerešenih, osporavnih, kontroverznih stavova i problema u vezi s njom.

Od makroekonomske politike se očekuje da ostvari dva cilja: nisku inflaciju i visoku zaposlenost. Aktivna makroekonomska politika može da se drži pravila, a može i da reaguje od slučaja do slučaja na osnovu diskrecionih prava. Među ekonomistima ne postoji saglasnost šta je bolje. Imajući u vidu naše iskustvo sa čestim promenama, koje su više izazivale nesigurnost kod privrednih subjekata nego što su doprinesile stabilizaciju tržišta, čvrsta pravila u vođenju makroekonomske politike nameću se kao bolje rešenje.

Na kraju je potrebno konstatovati da je moguće da jedna blaga i kratkotrajna inflacija stimulativno deluje na tok reprodukcije, i privredni razvoj u celini, posebno u uslovima kada postoje neuposleni ili nedovoljno uposleni kapaciteti, i nezaposlena radna snaga, ali je teško inflaciju danas održati u granicama tolerantne i blage inflacije i sprečavati njen kumulativni tok, odnosno pretvaranje inflacione presije u otvorenu inflaciju (nastanak inflatorne spirale). Stajati na poziciji da inflacija pozitivno deluje na ekonomski rast znači istovremeno se zalagati za deficitno finansiranje razvoja i inflacinističku politiku, sa svim negativnim posledicama koje iz toga proizilaze. Konačno, u slučaju razvoja inflacije, kada ona uzme maha, nepovoljne posledice su redovno teže i bolnije od eventualne koristi koju može da pruži na planu razvoja.

Sa druge strane, deflacija predstavlja suprotnu pojavu od inflacije. Deflacija je mnogo ređa pojava od inflacije, ali izaziva opasnije posledice, pogađa proizvođače. Najviše koristi imaju rentijeri koji dolaze do jeftine robe bez rada. Lakše je lečiti od inflacije – reflacijom, npr. smanjenje radnog vremena. Ona može biti rezultat: smanjenja novčanog opticaja, povećanja ponude robe ili zajedničkog delovanja oba faktora.

Proučavajući privredni razvoj dolazimo do zaključka da on ne obuhvata samo porast obima nacionalne proizvodnje već i sve strukturne promene koje su neophodne za povećanje obima proizvodnje. To znači da privredni razvoj obuhvata povećanje ukupne proizvodnje na nivou cele nacionalne ekonomije uključujući i složene promene u strukturi kompletne privrede. 

20

LITERATURA

1. dr Radomir Šalić, "Monetarna ekonomija i bankarstvo", VPŠ Čačak, Beograd 2012. godine;

2. dr Milutin Ćirović., "Monetarna ekonomija", Beograd, 1987. godine;3. dr Slobodan Kostić, "Inflacija", Politika, 2002. Godine;4. dr Jovan Petrović, "Politička ekonomija, opšti pojmovi, kategorije i zakoni", Beograd

1999. godine;5. dr Slobodan Komazec i dr Žarko Ristić, "Monetarna ekonomija i bankarski

menadžment", Beograd, 2009. godine.

Inrernet sajt:- http://sr.wikipedia.org/

21