Ivan Antić

Priručnikza ispravno razumevanje

religioznosti

Beograd, 2020.

2

Izdavač:Samostalno izdanje

© Copyright: 2020 by Ivan Antić

Registrovano u JAA - Autorskoj agenciji za Srbiju A.D.kao autorsko delo.

www.ivantic.info

Dizajn korica:Zoran Ignjatović

https://ignjatoviczoran.weebly.com

ISBN-13:ISBN-10:

3

SADRŽAJ

Uvod - Zašto je potreban ovakav priručnik …………... 5Tvorac………………………………………………………... 11Stvaranje…………………………………………………….. 13Stvaranje sveta kroz sedam faza ……………………….. 23Stvaranje čoveka …………………………………………... 27Čovekova duša …………………………………………….. 33Neispoljen i ispoljen Bog ………………………………… 40Ispoljavanje božanskog kroz pet dimenzija ………….. 42Kako je zaista stvoren svet - Jedno lično viđenje ……. 51Riba nije svesna vode …………………………………….. 57Izgon iz raja - Božanska svest se ispoljava u svojusuprotnost ………………………………………………….. 58Suprotnost od božanskog jeste naša stvarnost ……… 62Geostrateška politika Omega tačke u odvajanjučoveka od Boga …………………………………………….. 70Religioznost zasnovana na negativnom odnosuprema svetu ………………………………………………... 88Princip prisile i prinude u religioznosti ……………….. 94Greh i pokajanje …………………………………………… 103Reinkarnacija je odgovor na pitanjezašto su neki ljudi religiozni a neki nisu ……………… 109Sedam stanja religioznosti ………………………………. 120 Religioznost čoveka broj jedan ili prve čakre …….. 122 Religioznost čoveka broj dva ili druge čakre ……... 124 Religioznost čoveka broj tri ili treće čakre ………... 128 Religioznost čoveka broj četiri ili četvrte čakre …. 130 Religioznost čoveka broj pet ili pete čakre ………... 132 Religioznost čoveka broj šest ili šeste čakre ……… 133 Religioznost čoveka broj sedam ili sedme čakre … 134Šta religioznost nije ……………………………………….. 144Religioznost i smrt ………………………………………... 148

4

Molitva ………………………………………………………. 161 Molitva i zakon privlačenja ………………………….. 161 Molitva kao disciplina i podsećanje ………………... 167 Molitva kao kontemplacija i predanost …………… 170Religioznost i čuda ………………………………………... 174Seksualnost i religioznost - oduvek zajedno …………. 180Vaskrsenje je prizemljenje duše …….………………….. 194Čovek u hramu ili hram u čoveku ……………………… 201Kako doživeti Boga kao bezuslovnu ljubav …………… 209Religioznost i razvoj civilizacije ………………………… 221Demonizam i doktrina probuđenja ……………………. 235Religioznost, folklor i crkve ……………………………... 238Religioznost i vreme ……………………………………… 242Raznolikosti religijskog iskustva ………………………. 248Ispravna religioznost jesteispravno razumevanje među ljudima …………………. 263Novo informatičko doba i religioznost ……………….. 266Kad će biti kraj sveta ……………………………………… 272Napomene ………………………………………………….. 275

5

UVOD

ZAŠTO JE POTREBAN OVAKAV PRIRUČNIK

Najbolje je započeti razumevanjem značenja samihreči. Šta nam govori reč religija? Etimologija reči religija potiče od latinskog re-(ponovo) i lego (izabrati, odlučiti, pažljivo razmotriti iliponovo proći). Ponovo povezati. Pojam religije izvodi se takođe iz glagola “religere“ aodnosi se na izdvajanje nečega od običnih stvari, a u pre-nesenom smislu znači odnošenje s poštovanjem premanečemu čemu se pridaje uzvišeno značenje. Suština ove reči je u povezivanju, a to podrazumevanekoga ko se povezuje sa nečim. Ko se povezuje sa čime?Ako samo kažemo: čoveka sa Bogom, onda postoji opas-nost da tu i završimo priču prihvatanjem dogme. Odgovorna pitanje ko se povezuje sa čime zahteva odgovor napitanje ko je zapravo čovek i ko ili šta je zapravo Bog. U otkrivanju tog odgovora otkriva se svo bogatstvouniverzuma i života; sav smisao života. Otkrivanje togodgovora jeste religioznost. Onaj ko smatra da ga je našao,nije više religiozan čovek - postao je fanatik. Religioznost kao 'ponovno povezivanje' ne odnosi sena nekog apstraktnog Boga, nego se odnosi na činjenicuda je čovekov položaj na ovom svetu zapravo niže stanjeod njegovog pravog, izvornog stanja kojeg je imao prerođenja. Svaka religioznost podrazumeva da je čovekovostanje na ovom svetu svojevrstan pad u zaborav svesti

6

svoje duše, da se njegova egzistencija ogleda u tome da jepostao nesvestan prave prirode svoje suštine. Zbog pada uzaborav čovek je svoju božansku suštinu projektovao spo-lja, u spoljašnje hramove, a svest o svom božanskomporeklu zamenio religijama. Sve što radi na ovom svetujeste da se vraća svojoj božanskoj suštini, probija se kroznesvesnost ka svesnosti. Zato nema čoveka koji se nije obratio višoj sili. Todokazuje da je svaki čovek makar intuitivno svestan da jena nižem položaju i da postoji "viša sila". U podsvesti sva-kog čoveka postoji sećanje da nismo samo telo koje se rađai umire, da smo pre ovog života imali iskustvo postojanja;imamo i duboko intuitivno uverenje da ćemo postojati inakon tela. Ljudi su od najstarijih vremena imali religiozanodnos prema postojanju i životu. Od kamena ili drvetanapravili bi religijski idol i obožavali ga. Verski objekti ihramovi oduvek su bili najveći i nabolje izgrađeni objekti,daleko bolje od domova u kojima su živeli. To pokazuje daje kod ljudi uvek bila dominantna svest o životu koji je višiod fizičkog tela, koji prethodi rođenju tela i koji se nastav-lja posle smrti tela. Stoga religioznost nije samo puka željaljudi za besmrtnošću, strah od smrti, već odraz sećanja nabesmrtnost, na svoju istinsku prirodu koja je u teškimfizičkim uslovima života samo privremeno zaboravljena. Zajedno sa uverenjem da postoji viša sila koja nadi-lazi naše telo i um, religioznost predstavlja i svest o razlicišta sve čini viša sila a šta možemo i šta treba da učinimo misami. Na ispitivanju te razlike nastala je sva kultura čove-kova i sva nauka, sav razvoj ljudske civilizacije. Kulturačovekova jeste usklađivanje onoga što sami činimo sasmislom postojanja, sa prirodnim zakonima, sa moćima idelanjem šire celine, naše usklađivanje sa stvarnošću. Toje ona dilema sa kojom se svi susrećemo u životu više

7

puta: kako da delamo, da li da preduzmemo akciju kako birešili problem, ili da sačekamo i vidimo kako će se stvarisame razrešiti. Preuzimanje akcije često vodi u nasilje idestrukciju (greh) ako nije usklađeno sa objektivnomstvarnošću. Akcija je uspešna samo ako je usklađena savišim silom po kojoj sve postoji, sa prirodnim zakonima. Nerazumevanje više sile, odnosno prave prirodebožanskog, dovodi do pogrešnog delovanja čovekovog naovom svetu. Pri tome se razumevanje kreće u oba smera:mi spoznajemo sami sebe kroz delovanje sa kojim odme-ravamo šta možemo da učinimo mi, a šta čini viša sila.Tek kada spoznamo sebe znaćemo šta čini viša, božanskasila, odnosno kako da delamo. Tek kada spoznamo božan-sku moć delovanja, mi ispravno spoznajemo sebe. Uveksmo na pola puta. Kao na vagi mi odmeravamo šta je donas a šta nije, šta možemo a šta ne možemo, šta treba a štane treba da činimo. Cilj je postizanje savršene ravnoteže ane prevage jedne strane. U savršenoj ravnoteži događa sesvest o jedinstvu svega, o jedinstvu nas samih i našegdelovanja, sa svetom i Bogom. Tim stalnim odmerava-njem spoznajemo i sebe i božansku moć više sile. Nemožemo sebe da spoznamo bez uzimanja u obzir šta svečini viša sila, kao što ne možemo da spoznamo božanskusilu bez upoznavanja sebe, kroz delovanje sa kojim seusklađujemo sa božanskom silom. Od najstarijih vremena ljudi su se molili višoj sili daim da "hleb nasušni", da im ukaže milost, a to značipomogne u teškoćama života. Stoga pravi smisao religio-znosti mora biti razvoj svesti da se nauči kako se stvara"hleb nasušni" svojim rukama, kako da se život učinimilostivim putem znanja o životu, o prirodnim zakonima,i ovladavanjem životom na pravi način, a to je način kojije usklađen sa prirodnim zakonima, ne protiv njih. Pravopoznavanje prirodnih zakona nije ništa drugo do uskla-

8

đenost sa njima. Tada će čovek biti izvor božanske milosti.Neće više imati potrebe da je traži od više sile. Traženjepomoći od više sile bilo je samo inspiracija da čovek naučikako da sam poveća moć svoga delovanja, kako da sampostane milostiv. Stoga nauka i religija potiču iz iste osnove, izčovekovog divljenja čudesnom savršenstvu prirode koja jestvorila naše telo i um, iz naše težnje da je razumemo iuskladimo se s njom. Nauka je instrument religioznosti.Naučno istraživanje je identično religioznoj svesti o pos-tojanju koje nadilazi telo i um, samo s tom razlikom štonaučno istraživanje ne prejudicira zaključke i ne drži seunapred datih istina kao dogmi (bar ne bi trebalo). Onaima teorije i hipoteze ali one služe samo kao radna pretpo-stavka dolaženja do dokaza i razumevanja zakona o stvar-nosti postojanja. Dakle, nauka radi na konkretnom otkri-vanju istine postojanja, korak po korak, dok čovek svesnone dođe do spoznaje prave prirode stvarnosti i može krea-tivno da učestvuje u njenom delovanju. Religioznost istinu o postojanju izvlači iz dubinečovekove duše kao intuiciju i sećanje. Obe metode su potrebne jedna drugoj da bi bilecelovite. Religioznost deluje kao inspiracija koja nas priv-lači ka najvišoj stvarnosti, a nauka kao radna metoda kojanas gura napred i rešava praktične probleme. Treba ihsamo uskladiti kroz razumevanje njihovog zajedničkogcilja. Ako naučnik ne usklađuje rezultate svoga rada sasvešću svoje duše, ako njegovi naučni metodi i rezultatine ispunjavaju njegovu dušu, ako nisu u interesu života,onda nije radio ispravno. Ako religiozan čovek ne ispoljava svest svoje duše,svoj odnos prema božanstvu kroz konstruktivan rad i

9

kreativnost u spoljnjem, fizičkom svetu, onda nije religio-zan na pravi način. Naučnik mora da bude religiozan a religiozan čovekmora da postupa kao naučnik. I jedan i drugi traže odgovor o stvarnosti. I jedan idrugi se vraćaju svojoj božanskoj suštini koju su davnoizgubili. Religiozan čovek je svoj povratak pokušavao krozhramove i religije, a naučnik kroz nauku. Ali ni jedan nidrugi se sa svojom suštinom neće ponovo povezati spolja,već u boljem upoznavanju same stvarnosti ovde i sada,Oboje će božansku stvarnost naći u prirodnim zakonima.Božanska stvarnost nikada nije ni bila odvojena od njihsamih, samo su je postali nesvesni. Potrebno im je samoveliko buđenje. Zaborav se uvek ispoljava projektovanjem prob-lema i rešenja spolja. Buđenje se uvek događa spoznajomproblema i rešenja u sebi, promenom sebe samoga, spoz-najom sebe. Onaj ko još uvek traži odgovor je tih, pažljiv i otvo-ren za sve, jer očekuje odgovor odasvud. Pravi naučnik jestalno otvorenog uma za sve mogućnosti i opažanja svihpojava. Pravi vernik je stalno u molitvi i kontemplaciji,čak i kada radi. Onaj ko misli da je našao odgovor o stvar-nosti postojanja, postaje destruktivan. Vernik kao fanatika naučnik kao tvorac oružja i drugih tvorevina koje sudestruktivne prema prirodi i životu. I jedan i drugi na silunameću svoju destruktivnost. Dogmatičnost uništava inauku i religiju. Istinska religioznost i istinska nauka jesu samo uotvorenosti uma za novo, za ono što je više i šire od samoguma, u ispoljavanju svesti čovekove duše na ovome svetu. Religioznost nije ni stanje ni osećanje niti verova-nje, već razvojni proces. Taj proces započinje od čoveko-vog nezrelog i detinjastog očekivanja "magije sa neba" koja

10

rešava probleme, do postajanja zrelim i sposobnim da samstvara sve što je potrebno ("bićete kao bogovi"). Religioznost je proces odrastanja i usklađivanja sastvarnošću. Zaista je naivno pomisliti da su ljudi samimrođenjem sposobni da prepoznaju stvarnost sveta u komežive. Dosadašnja istorija puna destrukcije, i današnjarealnost dokazuju da je čovek daleko od toga da prepoznastvarnost, a još dalje od toga da delotvorno učestvuje unjoj. Još uvek smo u ranoj fazi tog procesa, još uvek sebavimo magijom na sve moguće načine, racionalnost iodgovornost su još uvek nedovoljno zastupljeni. Ljudskaprava i slobode su još uvek samo ideje za koje moramo dase borimo. Čovečanstvo je još uvek mlado i pokazuje sveodlike nezrelosti. Dakle, u čovekovoj religioznosti nikada se nijeradilo o Bogu i nebeskim stvarima, već o delovanju čove-kovom na ovom svetu i njegovom usavršavanju. Dabudemo bolji ljudi. Bolje razumevanje celog tog procesa uskladićereligioznost na najbolji mogući način. Otuda proističepotreba za jednim ovakvim priručnikom.

11

TVORAC

Pogledajmo najpre prirodu samog božanskog koje"stvara" da bismo mogli razumeti sve što je stvoreno.Božansko koje stoji iza ispoljavanja svega možemo nazvatibožanski Apsolut, to je neutralan naziv, jezički i logički jenajviše korektan. Tako neće biti zabune na kojeg ili čijegBoga mislimo kada govorimo o njemu. Božanski Apsolut je sve što jeste i sve što može dabude, i ono što sve omogućava, što je bilo pre svega i što jeu svemu i biće posle svega, što je iznad ili nezavisno odsvega. Takva je priroda Apsoluta. On takođe zaslužuje epi-tet 'božanski' zato što je uzvišen, iznad svega stvorenog.Njega takođe odlikuje i savršena svesna namera u svemu. Božanski Apsolut je sve što jeste i izvor je svesti.Njegova priroda je čista svest o sebi. Kao takav, zbog sameprirode svesti, on mora da se ispolji i izrazi da bi imao per-cepciju sebe, da bi bio svestan sebe. Percepcija se uvekdogađa između subjekta i objekta. Zato on mora da seispolji kao objekt, kao sve što može da bude. To je ovajkosmos ili priroda u svim dimenzijama, onima koje opa-žamo čulima i onima koje postoje ali ih ne opažamo. Apsolut ne može da ostane on sam bez ispoljavanja,jer tada dolazi do paradoksa, kada je neispoljen ostajeništa, praznina, sunyata, kako je to već opisano u ezoteri-čnim učenjima, a ništavilo ne može da postoji. Zatobožanski Apsolut uvek mora da bude ispoljen. Otuda seoduvek govorilo o dvojnoj prirodi božanskog: kao neispo-ljenog i kao ispoljenog. Međutim, u svom ispoljavanju nemože ni da bude ništa drugo nego uvek on sam, jer ništanije moguće izvan njega samoga. U tome je pravi razlog

12

zašto se oduvek tvrdilo da "nema drugog Boga osim Boga",da je prava religioznost u monoteizmu. Zato se božanski Apsolut ispoljava na samo jedanjedini način: u svoju prividnu suprotnost. Prividna suprotnost Apsoluta (kao beskrajno veli-kog) jeste tačka ili 'božanska čestica' (kao beskrajno malo). Tu tačku je opisao još Euklid i dao joj je sva svojstvaApsoluta. Prava priroda tačke jeste sam Apsolut. Ta tačka je u Vedama nazvana bindu. Ona je seme izkoga nastaje univerzum. Zato što je ova suprotnost moguća samo kao privid,jer ništa izvan božanskog Apsoluta nije moguće, od dav-nina se govorilo o svetu kao iluziji (maya, avidya), a oBogu kao jedinoj stvarnosti. Ta prividna suprotnost ili 'božanska čestica' ne pos-toji kao čestica već kao vibracija. Ona stalno vibrira kaosve što postoji, vibrira trenutno, mnogo brže od svetlosti.Njene vibracije kreiraju sve druge oblike, atome i mole-kule. Njena vibracija jeste energija. Zato uporedo postoje ičestice i energija, ne mogu se razlikovati jedno od drugog.Zapravo, samo naš način posmatranja razlikuje česticu odenergije.

13

STVARANJE

Budući da ništa nije moguće izvan Apsoluta, ništadrugo ne može da se ispolji iz njega nego on sam u prividusvoje suprotnosti, kao tačka ili 'božja čestica'. Apsolut jeprema toj suprotnosti beskrajno velik, a tačka njegovasuprotnost: beskrajno mala. Ta tačka ili 'božja čestica' neradi ništa drugo nego samo vibrira tako brzo da je to zap-ravo trenutno. Ona ne postoji u vremenu, bezvremena je izato je njena vibracija trenutna. 'Božanska čestica' vibrira trenutno tako da svojimvibracijama stvara privid mnoštva pojava. Jedna vrstanjene vibracije stvara ono što na našem grubom planuvidimo kao jednu subatomsku česticu, jedan atom, ilijedan elemenat, druga vrsta njene vibracije stvara drugielemenat i tako dalje. Različite vibracije jedne iste 'božan-ske čestice' stvaraju privid različitih čestica i elemenatakoje dalje same postaju složene tako da stvaraju sve grub-lje elemente i sve ovo što opažamo kao 'materiju' i mnoš-tvo objekata. Ovo možemo reći i na drugi način da postane jošjasnije. Prostor jedini nema svojstva. Njega nazivamobožanskim Apsolutom. Prva pojava u prostoru koja imaneka svojstva, koja ima neki trodimenzionalni oblik jestefoton, svetlost. Foton je osnovno polje energije, to je prvosloženo ispoljavanje 'božje čestice' o kojoj ovde govorimo.Fotoni se uvek kreću kroz prostor zato jer su prva manife-stacija u prostoru koja je različita od prostora, oni se krećumaksimalno brzo koliko može jedan objekt da se kreće, ato je brzina svetlosti.

14

Tačnije rečeno: svetlost nastaje kao rezultat kreta-nja koje je maksimalno u ispoljenom univerzumu. Svet-lost je granica ispoljenog i neispoljenog univerzuma. Zatopostoji svetlost i u višim dimenzijama, iznad fizičkogsveta, zapravo više dimenzije su ispunjene svetlošću,tamo je izvor svetlosti svuda prisutan. Svetlosti najmanjeima u fizičkom univerzumu. Zato su se oduvek na ovomsvetu izvor života, spoznaja i svesnost oduvek poistoveći-vali sa svetlošću. Zato je u izvornoj religioznosti ljudisunce bilo prvi pravi Bog. Zato što su fotoni prva pojava u prostoru koja jerazličita od prostora, fotoni se spontano kreću zbog težnjeda ispune prostor. Kao da su otkinuti od prostora božan-skog Apsoluta i uvek teže da mu se vrate, odnosno daispune nastali vakuum. Zato se stalno tako brzo kreću usvim pravcima. Zato su stvorene zvezde da osvetle fizičkiuniverzum. U trodimenzionalnom univerzumu morajuda postoje trodimenzionalni izvori fotona, a to su zvezde. Kretanje fotona samo po sebi stvara ono što vidimokao energiju. Kretanje i energija nisu različiti. Fotoni susvetlosne pojave zato jer su energetska pojava - energija semanifestuje kao svetlost. Oni su energetske pojave samozato jer se uvek kreću. Fotona ima manjih i većih, svih veličina. Manjifotoni imaju veću energiju od velikih. Kada se sudarajufotoni različitih veličina i energija onda dolazi do prela-manja svetlosti. Tako nastaju sve boje koje postoje. Svetlostje uvek u bojama. Međutim, kada se sudare fotoni približnoiste, velike energije (gama fotoni), onda oni stvaraju vrtlogkoji, ako je dovoljno stabilan, mi opažamo kao masu. Takose iz svetlosti stvara masa, odnosno materija.1

Stoga, sve što postoji sačinjeno je od jedne jedine 'bo-žanske čestice' koja vibrira tako brzo da trenutno oblikujeprivid svih različitih tvorevina, najpre putem svetlosti.

15

Bog svakog trenutka vibrira iz svog neispoljenog sta-nja Apsoluta u ispoljeno stanje kao 'božanska čestica', kaosvetlost i sve pojave. Tako je dakle sva materija zapravo vibracija, odno-sno energija. Sve je božanska vibracija.

Sva energija u prirodi potiče od same te vibracije 'bo-žanske čestice', ona je izvor sveg kretanja i života. Rečenergija potiče od grčkog izvornika energeia koji znači 'po-stojanje u pokretu' a to je sam život. (Danas smo zaboravilinjeno izvorno značenje, da je to sveopšta vibracija i kre-tanje života, pa mislimo da je energija samo ono što sedobija sagorevanjem nekog goriva.) Stoga samo se uslovno može reči da postoji nekakva'božanska čestica', tačnije bi bilo reći da zapravo postojisamo vibracija božanske energije. Sve je samo vibracijabožanskog koje se ispoljava kao svetlost, energija i oblik.Božanska svest vibrira kao zemlja koju gazimo, kao vodakoju pijemo, kao vazduh koji udišemo, kao misao u našemumu… sve su to različite vibracije jedne iste božanskeenergije. Zato se svi ti oblici tako skladno sinhronizuju uorgansko jedinstvo života. Zaista ne bi bilo moguće sve touskladiti u život da sve to ne potiče iz jednog izvora, da tosve nije već Jedno i da ono nije već svesno samo po sebi.(Ovo treba da imaju u vidu oni koji veruju da je Bog Jedan,svevišnji, milostivi, da nema drugog Boga osim Boga.Možda će tako uspeti da ga konačno i primete.)

Ovo nam takođe pokazuje da je u osnovi životabožanska svest, svesna namera, da svest nije samo našapercepcija i sećanje, nešto što se samo u našem mozgu javljai nestaje, već je svest najveća stvaralačka sila koja sve omo-gućava, da je svest postojanje samo po sebi. Kako se božanska svest ispoljava kroz sve što pos-toji?

16

Između svake dve vibracije 'božanska čestica' sevraća u svoje prvobitno stanje, u sam božanski Apsolut,restartuje se uvek iznova. Svaki trenutak se sastoji iz togrestartovanja Apsoluta u neko novo stanje, u novu mogu-ćnost, ne haotično već kao svesna namera, kao logos. Nataj način božansko nije odvojeno od svog ispoljavanja.Božansko je u osnovi svih vibracija, ono omogućava vib-racije svega-što-jeste. Božansko vibrira kao sve-što-jeste,kao svaka stvar i svaka pojava. Na taj način božansko nijeodvojeno od svega što postoji. Budući da je božanski Apsolut najviša svest o sebi,ona se kao univerzalna svest ispoljava kroz sve stvoreno,svest je u osnovi svih oblika i događaja, u osnovi energije.Apsolutno sve što postoji jeste odraz svesne namere,odnosno svesti. Na taj način božanska svest, kao i ener-gija, ne mora da se prenosi nekim medijumom, niti daputuje kroz prostor i vreme, ona je bezvremeno već uosnovi svega što postoji, ona izbija između svake vibracije'božanske čestice'.2

Ovo nam govori da ne postoji mnoštvo svesti, ona jejedna ista u svemu, izvire iz božanskog Apsoluta i razgra-nava se u sve moguće oblike, u sve-što-jeste i u sve-što-može-da-bude. I naša svest sa kojom ovo sve razumemojeste ta ista božanska svest koja sebe prepoznaje kroz našeiskustvo. Ovde moramo da zapamtimo ključnu stvar: božan-ski Apsolut je sve-što-jeste i on se ispoljava kao sve-što-može-da-bude, putem svojih vibracija u prividnom obliku'božanske čestice'. Zato su religiozni ljudi oduvek osećali da je Bogprisutan u svemu, osećali su ga u sebi kao i u svemu izvansebe. I nauka je slično otkrila.

17

Izučavajući te grublje složenije pojave, materiju ienergiju, fizika je otkrila da je u svojoj osnovi celokupnopostojanje povezano u jednu celinu, izvan vremena i pros-tora, da ništa nije odvojeno. Takav temelj postojanja jenazvan univerzalnim kvantnim poljem. Sve što se u ovomnašem vidljivom svetu ikada ispoljilo kao aktuelno, tamoje već postojalo kao mogućnost, u potencijalnom stanju.Subatomske čestice, pa čak i delovi naše DNK, kada semeđusobno razdvoje i udalje čak i hiljadama kilometara,opet se ponašaju kao da su i dalje spojene, kada se delujena jednu istovremeno reaguje i ona druga. To je dovelo dozaključka da je univerzum veliki hologram u kome svakidelić sadrži sve ostale, da je celina nedeljiva. Stoga sam pojam religije ukazuje na to jedinstvo, daje univerzum hologram i da treba svesno da ga prepoz-namo, da postanemo svesni da smo povezani sa svime.Ako je sve povezano to znači da je sve svesno. Povezanost jesvest. Svest je povezivanje svega u smisaonu celinu. Onajdelić DNK koji reaguje istovremeno kada je njegov odvo-jeni i udaljeni deo promenjen, nekako zna za njegovupromenu, povezan je sa njime i zato može istovremeno dareaguje. Ako je sve povezano to znači da je sve svesno, i daje svest upravo ta povezanost. Svesna povezanost je dela-tna sila, energija, moć delanja, ništa se ne događa bez sve-sne namere. Imamo veliku iluziju ako mislimo da je svestsamo percepcija zasnovana na našim čulima i radumozga. Svest o kojoj ovde govorimo je najviša sila univer-zuma, sila koja kreira univerzum, i apsolutno sve doga-đaje. Svest je jedini Bog koji stoji iza svega stvorenog. Svest kao najveća stvaralačka sila univerzumapočiva na najsnažnijoj težnji celog univerzuma: povratkuu božansko stanje Apsoluta. Sav ispoljeni univerzum težisvome neispoljenom, božanskom stanju. Osnovna vibra-

18

cija celokupnog postojanja sastoji se od trenutnog ispolja-vanja i vraćanja u neispoljeno božansko stanje. Jer ničegne može biti izvan božanskog. Zato se sve vraća njemu.Kosmos počiva na ravnoteži ispoljenog i neispoljenog. Dakle, Bog nije nigde nestao nakon što je "stvoriosvet", on je sámo ovo postojanje, njegova vibracija, ener-gija i svest. Bog je sám čovek koji spoznaje sebe i kroz sebeostvaruje svoju božansku prisutnost. Govoreći jezikom fizike, božanski apsolut je holo-gram u kome je sve jedno, svaki delić sadrži celinu. Toznači da ništa nije odvojeno od univerzalnog kvantnogpolja, od božanskog Apsoluta. To u krajnjem smislu značida ništa nije stvoreno i da je sve samo privid našeg uma.Budući da ništa nije moguće izvan Apsoluta, nije mogućeni stvaranje. Jedino 'stvaranje' se događa u našoj slicisveta, ne u samom svetu. Spolja se nije dogodilo nikakvo"stvaranje sveta", oduvek je spolja bio i ostao sam božan-ski Apsolut, savršen u sebi samome. To su uvek otkrivali svi veliki mistici, oni su videliBoga u svemu i sve u Bogu. Stari slovenski mit govori da upočetku nije bilo ničega osim Boga, i Bog je sanjao večno,ali suđeno je da se Bog ipak probudi. Njegovim buđenjemnastao je svet. To nam drugim rečima govori da je savispoljeni svet zapravo božanska svest o sebi. Bog se budikroz čoveka.

Božanski Apsolut je sve-što-jeste. Sve-što-jeste uvek se ispoljava kao sve-što-može-da-bude, vibrirajući kao jedna jedina 'božanska čestica'. Jednabožanska svest omogućava sve što postoji. Naš um koristi tuistu svest u malom izrazu, dovoljno malom da ima iluzijuda je to samo njegova svest odvojena od božanske celine.Kada se čovek okrene k sebi, izvoru svoje svesti, otkrivasvoju apsolutnu prirodu, spoznaje Boga lično.

19

Bog je u čoveku, iza njegove duše. Sve spolja, sav uni-verzum i život, jeste njegova vibracija u obliku 'božanskečestice'. Ne događa se ta vibracija tamo negde' u kosmosu iliiznad kosmosa, nije Bog 'tamo negde'. Bog je u svesnomsubjektu, u čoveku. Fizički univerzum automatski nastaječovekovom nesvesnošću sebe samoga. Kada zaboravi sebe,svet se projektuje spolja. Tako se događa stvaranje sveta -putem zaborava svesti o sebi. U svesti o sebi nema spoljaš-njeg sveta. Ima samo Boga. To je najtačnija definicija Boga i stvaranja.3

Stoga, nemojte praviti sebi idole i klanjati im se.Nemojte imati druge definicije Boga osim ove. Sve drugepripadaju bezbožnim jereticima. Ako želite da budete istinski religiozni, ne bi trebaloda verujete da je Bog stvorio svet. To znači da ne bi trebaloda verujete u iluziju sveta. Treba da verujete samo u Boga. To je tačna definicija religioznog čoveka: on verujesamo u Boga, i ni u šta drugo. Ispravno religiozan čovek vidi i poštuje Boga usvemu što postoji. Neispravno religiozan je u sukobu sasvim što postoji zbog svoje vere u nekog apstraktnogBoga. Dokle god postoji bilo kakav sukob u svetu to jedokaz da je religioznost pogrešna. Najveća dilema svakog vernika jeste usklađivanjeiskustva iz sveta sa idealom božanskog postojanja. Vernikpostaje ispravno religiozan samo onda kada prizna stvar-nost sveta i učestvuje u njemu kao u božanskoj stvarnosti,kada ne negira svet da bi afirmisao Boga, kada ništa nenegira i ne odbacuje, kada sve prihvata kao jedinu božan-sku stvarnost, kao volju božiju. Kada svet vidi kao Boga iBoga kao svet. Ateista priznaje svet a ne priznaje Boga, pri tomečesto radi protiv sveta i života jer nema dublju svest o

20

životu. Verski fanatik priznaje samo Boga a svet negira,pri tome je spreman da uništava svet radi Boga. Ispravnoreligiozan čovek je iznad obe ove krajnosti, on svet vidikao Boga i Boga kao svet. Samo takva ispravna vera će vam otkriti istinskisvet. Ne verujte više svetu nego Bogu. Ne odvajajte Bogaod sveta. Verujte više božanskoj svesti pa ćete onda biti umnogo boljem položaju da spoznate pravu prirodu ovogasveta i života. Spoznajući pravu prirodu sveta i života,spoznaćete pravu prirodu Boga. Samo Bog postoji kao najviša stvarnost, sve drugo jeiluzija. Kada monoteističke religije tvrde da je Bog samojedan, to ne znači da je on samo bog Hrišćana, Bog Jevrejaili Bog muslimana. Ne. To znači da su sve pojave i sva bića,da je sav univerzum povezan u jedinstvo koje je svesnosebe i stoga božansko. Njegova priroda je apsolutna takoda izvan njega ništa nije moguće. Stoga smo i mi jedno sanjim, On je uvek u jedinstvu sa nama. To je taj jedan Bog.Naglasak je na svesti jedinstva, a ne na Bogu. On nije"negde gore", on je u vašem srcu i čeka da ga postanetesvesni kao sebe samoga.4

Taj Bog ne piše knjige, jedine koje su tačne i kojetreba učiti napamet klimanjem glave napred-nazad; nitiih diktira svom ghost rider-u; ne šalje svoje anđele kaoglasnike niti kao poštare (angelos - donosilac vesti), ni kaoassassin-e; takav Bog ne rađa (isključivo) sinove; on neubija kao terorista 'nevernike' koji šetaju svoju decu naulici, niti od svojih 'vernika' traži da sebe ubijaju; nemasvoje proroke ni sinove - svaki dobar čovek je sin božiji,5

svako ko govori iz čistote svoje duše njegov je prorok. Ono što svi veliki mistici i sveci imaju da nam kažujeste da ne postoji nikakav svet izvan Boga, da je ovaj svetispoljavanje božanske svesti i njenog prisustva. Svet je

21

samo način na koji božanska svest ispoljava sve svojemogućnosti i kvalitete. Mi nismo odvojeni od božanske svesti. Da bisterazumeli tajnu stvaranja sveta pogledajte najpre samisebe, svoje okruženje, svoj dom, svoje odnose, svoj grad.Niko to nije stvorio takvim kako jeste osim vas. Da bistedošli do najviše stvarnosti ovoga sveta, počnite tako štoćete pre svake molitve i kontemplacije svoju stvarnosturediti na pravi način, svoj dom i svoju okolinu. Obavlja-nje bilo kakve religioznosti u svinjcu neće vas uzdići iznadtog svinjca. Religioznost ima snažno svojstvo predanosti,pa će tako samo učiniti da postanete još veća svinja. Nikada ne pokušavajte da razumete nešto zaborav-ljajući onoga ko treba to da razume - sebe samoga. Nikadane tražite stvarnost zaboravljajući stvarnost u kojoj ste,ovde i sada. Konačno, razumevanje prave prirode stvarnostimoguće je jedino kroz meditaciju zato što je naše bićemikrokosmos, kosmos u malome, a meditacija je vraćanjesvome izvoru, temeljnoj stvarnosti našeg bića. Kada umeditaciji uđemo u sebe i sjedinimo se sa svojom sušti-nom, Sopstvom ili dušom, mi tada u svome biću ponav-ljamo ono isto što se dogodilo celom kosmosu, i što se svakogtrenutka događa kosmosu. On svakog trenutka vibriratako što se ispoljava kao kosmos i vraća u neispoljeno sta-nje božanskog Apsoluta. Mi smo kosmos u malome i zatokada to isto učinimo u sebi, kada se iz ispoljenog stanja izbivanja smirimo i vratimo svome neispoljenom izvoru ustanju samadhija, mi ponavljamo stvaranje sveta i nje-govo vraćanje božanskom Apsolutu. Samo tako možemoda razumemo tajnu stvaranja, kada prepoznamo svojuusklađenost sa stvaranjem. Tada je razumemo ovako kakoje ovde opisana.

22

Tada vidimo da se božanska svest ispoljila u svojusuprotnost, u 'božansku česticu' i u sve-što-može-da-bude, kroz sedam faza. Ispoljavanje sveta jeste buđenje svesti o sebi. Ono seodvija na zakonit način. Ispoljavanje sveta odvija se krozzakon broja sedam i kroz pet dimenzija.

23

STVARANJE SVETA KROZ SEDAM FAZA

U najpoznatijoj verskoj knjizi stoji da je Bog stvoriosvet za sedam dana. Iza toga se krije zakonitost brojasedam. Naime, u svakom procesu razvoja sadržano jesedam faza. Te faze postoje u procesu formiranja kristala,u širenju fotona, odnosno svetlosti i oni daju sedam boja,širenju vibracija zvuka koji daju sedam tonova, u procesurasta i sazrevanja svakog živog bića. Princip od sedamfaza postoji i u širenju toplote, magnetizmu, hemijskimreakcijama i svim ostalim prirodnim procesima. To svepostoji zato jer je sam univerzum ispoljen kroz sedamfaza. Od začetka svakog procesa do njegovog ostvarenjajavljaju se sedam faza usled kojih dolazi do finih promenai prilagođavanja. Tih faza zapravo ima šest a sedma jezačetak novog ciklusa. U svakoj fazi može doći do pro-mene smera razvoja. To važi i za oblikovanje prirode i zadogađaje. To omogućava stalnu i univerzalnu raznovrs-nost svih oblika i događaja. Te faze su zapravo promene uvibracijama. One se odvijaju po zakonitostima koje namotkriva fraktalna ili sveta geometrija, zlatni presek. Nauku o razmerama ispoljavanja božanskog premazakonu broja sedam preneo nam je G. I. Gurdjieff iz drev-nih manastira Srednjeg Istoka, a detaljnije ju je izneo nje-gov učenik P. D. Ouspensky u svom delu "Predavanja izkosmologije". Prema tom učenju božanski Apsolut se ispoljio naprogresivan način kroz sedam faza. Te faze ispoljavanjaBožanskog holograma su nalik na razbijanje ogledala usve manje i manje deliće, od kojih svaki i dalje odražavacelu sliku božanskog Apsoluta. Te faze se razvijaju spiral-

24

nim kretanjem i kruženjem od više razmere ka nižoj, sle-deći zakonitost zlatnog preseka. Tim putem se i svest pos-tojanja spušta u sve niža stanja. Svaka razmera dobijasvoju svest o sebi i ona automatski ponavlja prvobitnuiluziju da je samodovoljna i tako stvara sledeću nižu raz-meru, u kojoj je svest više uslovljena. 1. Apsolut kao celina i sámo Božansko. On omogu-ćava sam bezvremeni kosmički prostor (eter, akaša) kojiomogućava sve drugo. To je čisto postojanje koje prethodisvesti o Sebi. 2. Božanska svest se iz kosmičkog prostora ispo-ljava kao sve galaksije. One iznad sebe imaju samo čistprostor koji ih sadrži i ništa više. Prostor odgovara etru ilikvantnom polju iz koga nastaju sve čestice i elementi.Njegova prva manifestacija je svetlost fotona. 3. Božanska svest se u galaksijama ispoljila kao svezvezde. Zvezde su prvi konkretan oblik ispoljavanja svesti.Zvezde su prvi, elementarni objekti koji imaju stabilnukoherentnu masu, koja je nastala od sudaranja fotona.Zato je rečeno da se božanska svest najpre ispoljila kaosvetlost a iz svetlosti masa, odnosno ovo što opažamo kaomaterijalni svet. Zato iza svake fizičke pojave, kada se vidinjena suština, javlja se svetlost. Kroz zvezde božanskasvest postaje svetlost i izvor života. (Galaksije se sastoje iz zvezda, stoga je pitanje šta jeprvo nastalo, da li galaksije ili zvezde, isto što i pitanje dali je starije pile ili jaje. To otkriva bezvremenu prirodu ovenajviše razmere stvarnosti koja je najbliža božanskomApsolutu. To je paradoksalno za naš um koji je od vre-mena.) 4. Od tog ispoljavanja božanske svesti sačinjena je inaša zvezda, Sunce. Kroz sunce se ispoljava mogućnost dase svest ispolji kroz život individualnih ljudskih duša na

25

planeti Zemlji. Zajednički koordinator života svih ljudskihduša na Zemlji je Sunce. 5. Svest božanskog Apsoluta se zatim ispoljava kaoplanetarni sistemi oko Sunca. To omogućava svest o svimaspektima zbivanja i dinamici iskustava ljudskih duša naZemlji. Planete omogućavaju psihodinamiku života, raz-novrsnost karaktera i temperamenta. 6. Svest božanskog Apsoluta se zatim ispoljava kaoplaneta Zemlja i organski svet na njoj. Tu je božanskasvest identifikovana sa fizičkim životom u individualnomtelu, biljnom, životinjskom i ljudskom. U ljudskom bićubožanska svest Apsoluta doživljava karmičku dramu svihmogućnosti postojanja, svega-što-može-da-bude. Takospoznaje sve-što-jeste, sebe samoga. 7. Božanska svest se zatim ispoljava kao Mesec kojije satelit Zemlje. Mesec svojom gravitacijom utiče na zbi-vanja života na zemlji tako što više vezuje svest za telo.Zahvaljujući Mesecu svest u individualnim bićima naZemlji je u stanju sna ili opsednutosti koja je rezultat pot-pune identifikacije sa telom. Da nije Meseca svest duše bisama odlučivala o svemu, zahvaljujući Mesecu ona jeuslovljena.6

Ovaj progresivan razvoj smo morali ovako daposmatramo, sa naše tačke posmatranja, sa Zemlje, jer nemožemo da ga posmatramo sa neke tuđe, imaginarnetačke. To je zrak stvaranja koji tako deluje od Apsoluta nanas, i tako moramo da ga posmatramo. On bi bio isti i sadruge tačke posmatranja, razlike bi postojale samo u zavi-snosti od razmere sa koje se posmatra. To su razmere postojanja. Svaka ima svoju logiku ine mogu se mešati. Priroda svakog postojanja se možerazumeti samo u kontekstu razmere kojoj pripada. Svakaviša deluje na nižu kao nadmoćnija, ali svaka niža koristivišu za svoju energiju ili "hranu".

26

U svakoj razmeri Božansko se iznova deli i formirakao Božansko te razmere, opet po holografskom modelu,na manje entitete. Tako postoji Božansko koje vlada svimgalaksijama, zatim svim zvezdama sa svim njihovim pla-netarnim sistemima, kao i po jedan Božanski entitet kojivlada svakom planetom na kojoj postoji organski život. Razgranavanje božanske svesti iz najviše u niže raz-mere nalik je drvetu koje je postavljeno naopako, sa kore-nom u najvišim sferama a sa granama i lišćem u najnižim.Koren je božanski Apsolut a svaka individualna duša jejedan list na tom drvetu.

Božanska svest se deli i razgranava na svako svesnobiće koje postoji u svim svetovima. Svako od nas je jednotakvo biće. Najfiniji izraz božanske svesti jesu individualneduše u ljudima. Naša duša je najfiniji oblik ispoljavanjabožanske svesti. To je priča o stvaranju koja stoji iza metafore o stva-ranju sveta za sedam dana.

27

STVARANJE ČOVEKA

Budući da je univerzum hologram, sve je sadržanou svemu, i čovekovo biće je sastavni deo tog holograma,čovek je mikrokosmos u kome su sažeti svi zakoni i prin-cipi kosmosa. Univerzum je hologram u kome je sve povezano ujedinstvo, ali to jedinstvo se ispoljava na simetričan ianalogan način, na spoljašnji svet i unutarnji. Čovekovum je na razmeđi te podele. Ta podela ne postoji izvančovekovog svesnog uma, ega. Um/ego postoji samo zatoda nam stvori privid da postoji naša individualnostodvojena od spoljašnjeg sveta, da bismo mogli da funkci-onišemo na ovom svetu kao da zaista postoji svet obje-kata. Mistično učenje Hermesa Trismegistosa govori da"kako je gore tako je dole, kako je unutra tako je spolja".Jevanđelja nam govore da se "carstvo nebesko nalazi unama", da najpre njega treba da potražimo (u sebi) dabismo ga našli spolja (u svakodnevnom životu). Na ulazuu egipatski hram u Luksoru, spolja stoji napisano: "Telo jekuća božija". Sa unutarnje strane hrama dopisano je:"Čoveče, spoznaj sebe i spoznaćeš Boga."7

Poruka svih tih učenja je sledeća: sve više dimenzijenalaze se u čoveku, čovek je sačinjen od svih dimenzijapostojanja. Zato je za čoveka primaran metod spoznajesveta taj da najpre spozna sebe. Zapravo te dve spoznajeidu uporedo, spoznaja sveta i samospoznaja su međuso-bno zavisne i povezane. Otuda je neophodan materijalnirazvoj civilizacije zajedno sa čovekovom spoznajom ilibogospoznajom. To ne može da se razvija odvojeno. Čove-

28

kov uticaj na spoljašnji svet je ogledalo njegovog razvoja isamospoznaje. Kao što ćemo videti ovde u drugim poglavljima, nijemoguće postići bogospoznaju bez razvoja materijalne kul-ture i civilizacije uopšte. Bilo je mnogo nerazumevanja,verskih i civilizacijskih sukoba oko tog pitanja, ona suaktuelna danas više nego ikada. Čovek spaja dva suštinska izraza postojanja, spoljnii unutarnji, ispoljeni sa neispoljenim, materijalni i duho-vni. Sve se to spaja kroz čoveka i njegova dela na ovomsvetu. Tokom čitave istorije čovekov um nije radio ništadrugo nego spajao ono što je taj isti um prividno razdva-jao: spoljašnje sa unutarnjim, vidljivo da nevidljivim,materijalno sa duhovnim, događaje sa smislom. I u čoveku je sažet zakon broja sedam. On se izra-žava kroz cikluse sazrevanja od po sedam godina, i usedam stanja svesti koje odgovaraju sedam čakri, psihoe-nergetskim centrima koji povezuju stanja svesti sa fizič-kim delovanjem, koje sačinjavaju sedam karmičkih nivoapostojanja i delovanja, uključujući i sedam nivoa religioz-nosti. Učenje o čoveku kao kosmičkom biću sadržano je uučenju sankhye o puruši, koji je izvor božanske svesti kojasve omogućava, dok sama ta reč puruša označava čoveka.Sankhya čovekovu suštinu ili dušu izjednačava sa božan-skom svešću koja sve omogućava. Slično postoji i u kaba-lističkom učenju o Adamu Kadmonu, prvom čoveku,prvom biću koje je nastalo stvaranjem kosmosa. Upani-šade opisuju praiskonskog čoveka sastavljenog od istihelemenata koji sačinjavaju svet. Prema tim učenjima ovobožansko biće boravi u ljudskom srcu, kao Sopstvo iliduša čovekova. Istovremeno boravi u svim zvezdama. Uhinduističkoj tradiciji, primordijalni čovek je identifiko-

29

van kako sa celim svemirom, tako i sa dušom ili suštinomsvih stvari. Plutarh kaže da su čitava nebesa uređena u oblikumakroantropa, kolosalnog ljudskog bića zamišljenog kaouzor ljudskom svetu. Primordijalni čovek je bio uzor zaoblikovanje zemaljskog čoveka, nas kakvi jesmo ovde isada. To je učenje Gnostika i Kabale. Stoga je važno razu-meti da mi nismo nastali ovde, na ovom svetu, niti smonastali rođenjem svoga fizičkog tela, mi smo nastali zaje-dno sa ovim univerzumom. Sve dimenzije univerzuma odnajviše do najniže, sadržane su u nama, mi smo sačinjeniod svih dimenzija prirode. Zapravo, mi, u svom izvornom anđeoskom stanju, prerođenja u ovom telu, projektovali smo ceo ovaj fizički uni-verzum u svim njegovim dimenzijama. Zato sve dimenzijeuniverzuma sačinjavaju i naše biće. Kaže se za čoveka da je mikrokosmos, kosmos umalome. U nama se ponavlja ceo proces ispoljavanjakosmosa i božanskog Apsoluta. Naše fizičko telo je ishodsvih ispoljavanja prirode, neorganske i organske, vrhunacoblikovanja sveg života. Naše telo ima sve čulne i delatneorgane kao i sposobnost njihovog osmišljavanja u smisao.Sva druga živa bića to nemaju, imaju manji broj čulnih idelatnih organa i zato manju moć delovanja i spoznaje. Stanje svesti naše duše takođe odražava ispoljava-nje božanskog Apsoluta. Svest koju imamo na javi odgo-vara ispoljenom fizičkom svetu. Kada sanjamo mi smo uastralu, prvoj višoj dimenziji iznad materijalnog sveta.Stanje svesti koju imamo u dubokom snu bez snova odgo-vara neispoljenom Apsolutu. Zato za nas u dubokom snunema sveta, nema ničeg drugog osim samog našeg pos-tojanja. Uvek kada se probudimo iz dubokog sna i nađemose u fizičkom telu, tada se javlja sve drugo, tada se ibožanski Apsolut ispoljio kao fizički univerzum. To nisu

30

dva odvojena događaja, to je jedan isti događaj samo pri-vidno razdvojen kroz sedam faza, odnosno razmera pos-tojanja i kroz pet dimenzija. Zato što je univerzum holo-gram, to se na mikro planu događa u čoveku kao duboksan i buđenje, a na makro planu kao ispoljavanje kosmosa. To je pravo značenje reči da je čovek mikrokosmos, ito je sve tako zato što je univerzum hologram. Stoga velika je iluzija smatrati da je stvoren čovekkao individualno biće potpuno odvojeno od božanskeceline. Iz istog razloga zbog kojeg smo rekli da ne postojiništa stvoreno izvan Boga, možemo reći i da ne postojinikakav čovek. Samo Bog postoji. To je ono što su videlisvi koji su spoznali Boga, svi sveci, svi prosvetljeni ljudi.Oni su došli do spoznaje stvarnosti samo tako što su nes-tali kao individue. Svi oni jednoglasno tvrde da je čovek uiluziji sve dok svoju pažnju usmerava samo ka spolja, kasvetu, da jedino treba samog sebe da spozna. Čovek sebespoznaje tako što sve više nestaje kao odvojena individua isve više postaje jedno sa Bogom. Samo tako čovek izlazi iziluzije. Jedini problem čovek ima sa samim sobom. Strogo naučno posmatrano čovek je u potpunomjedinstvu sa prirodom, nije odvojen od nje. I to je razlogzašto ne treba gledati na fizičko telo kao odvojeno odceline, zašto kažemo da nismo samo fizičko telo. Ono je utakvom jedinstvu sa prirodnim procesima da ne postojegranice između našeg tela i okolne prirode. Samo u iluzijinašeg uma i ega površina naše kože je granica našeg bića iživota. U stvarnosti, u božanskoj celini nema granica.Kada bismo naše telo izdvojili od Zemlje u kosmos, ono bitrenutno umrlo. To bi bio slikovit način da vidimo da smou potpunom jedinstvu sa Zemljom.

Cela Zemlja je naše pravo telo. Cela priroda je našebiće. Ovo individualno fizičko telo sa rukama i nogama jesamo sredstvo sa kojim to spoznajemo. To je stav religioz-

31

nog čoveka. On ne može da bude religiozan samo uodnosu na svoje telo i svoj život. Može da bude religiozansamo u odnosu na celinu, celu prirodu. Njegova religioz-nost zapravo i jeste u tome da nadilazi iluziju svoje odvo-jenosti od celine, koja je božanska. Boga spoznaje samoonaj ko ne razlikuje sebe od celine. Kada su prosvetljenimistici govorili da sve vide u sebi i sebe u svemu, oni su todoslovno i mislili, to nije bila metafora. Ispravno religiozan čovek je samo onaj koji sereligiozno odnosi prema celoj prirodi, ko ne ugrožavaživot ni na koji način. Rekli smo da nikakav svet nije stvoren, da je iluzijaverovati da je Bog stvorio svet, da samo Bog postoji a ne isvet odvojen od Boga. Sada vidimo i da nikakav čovek nijestvoren. To je još veća iluzija. Ta iluzija je izvor sve patnječovekove na ovom svetu. Svaki čovek na ovom svetu patisamo zato jer misli da postoji kao čovek, odvojen odceline. Čovekovo biće je samo jedino pogodno mesto uorganskom svetu kroz koje božanska svest može da izrazisebe u trodimenzionom svetu i da deluje u njemu kaoindividualna ličnost, ne bi li tako izrazila i iskusila svesvoje najfinije aspekte i mogućnosti kroz individualnedogađaje i njihov smisao. Čovekova individuacija je samonačin da se to postigne. Nije cilj sam po sebi. Božansko se svuda ispoljava kroz razne oblikepostojanja, samo se u ljudskom obliku božansko ispoljavakroz događaje, rad, i reakciju svesti na događaje i rad. Tose drugim rečima naziva karma. Samo se kroz ljudskioblik božanska svest sjedinjuje sa oblikovanjem i zbiva-njem. Sjedinjenje svesti sa oblikom je ono što nazivamospoznajom smisla postojanja. Čovek je mesto u kome celokupno božansko ispolja-vanje i postojanje dolazi do smisla.

32

Čovekov jedini smisao postojanja jeste razumeva-nje, povećanje razumevanja i sebe samoga i sveta, u sva-kom pogledu. Zato sagledajmo sa razumevanjem sve dimenzijebožanskog ispoljavanja da bismo bolje sagledali sebe.

33

ČOVEKOVA DUŠA

Čovekova duša je individualni odraz božanske sve-sti ili Apsoluta koji je sve što postoji. Sve što postoji jebožanski Apsolut. Duša je svesni subjekat svega što pos-toji, samog božanskog Apsoluta. U svesnom subjektu,duši, sažima se smisao svega što postoji. Postojanje ide kasmislu, ništa ne postoji besmisleno. Sve postoji radi nekogsmisla. Duša je činilac koji sakuplja smisao svega što pos-toji. Na taj način duša je kreativni činilac. Ona smisaoproverava u praksi, kreiranjem novih mogućnosti posto-janja. Postojanje i svest su jedno isto. Sve što vidite, dodi-rujete, osećate i opažate na bilo koji način, sva ta grubamaterija oko vas, jeste zapravo svest, božanska svest, sveto postoji samo usled svesne namere da postoji tako kakojeste u svakom trenutku. U tom smislu sve je živo, kao štoste i vi živi. Vi ste sada, i oduvek ste bili uvek ćete biti uokeanu božanske svesti, kao riba u vodi, kao dete u majči-noj utrobi. Taj opis je drugim rečima izrečena ista stvar,da je božanska svest samo ovo postojanje ovde i sada,kapo sve što jeste. Božanska svest kao postojanje uvek ima individu-alne oblike, postojanje nije bezlično, ono uvek ima odre-đene oblike, od elemenata do događaja. Svest-postojanjese uvek individualizuje. Zato sve postoji u nekom obliku.Svest uvek kreira sve oblike, sve događaje, i zato što pos-toji mnoštvo oblika postoji i mnoštvo monada svesti kojeih kreiraju. Božanska svest se uvek deli u monade, u individu-alne oblike, od najvišeg božanskog izvora gde su te

34

monade danas poznate kao arhanđeli i serafimi, oni serazgranavaju kao drvo što se od korena i glavnog stablasve više deli i umanjuje u sve veće mnoštvo grančica.Tako se isto monade božanske svesti, koje su na najvišimdimenzijama kreirale sam kosmos i galaksije, mnoštvosvetova podobnih za život, sve više dele i razgranavaju usve finije oblike dok ne postanu nad-duše i individualneduše koje se rađaju u fizičkim telima. U fizičkom svetu sve ima svoj individualni oblik. Dabi to bilo moguće, potrebno je da svest koja stoji iza sva-kog oblika bude individualna. Individualnost svesti, samapo sebi, spontano stvara individualne oblike. Počevši donajviših monada arhanđeoske svesti Apsoluta, prekoanđeoskih i ljudskih duša, svako biće ima svoju individu-alnu svest, i svako od njih, na svom nivou, razmeri idimenziji, stvara fizičke oblike i događaje. Da bi postojalomnoštvo individualnih pojava i bića potrebno je da sesvest individualizuje. Tako se mnoštvo bića i pojava kojesačinjavaju svet, stvara spontano samom individualiza-cijom božanske svesti. Nije sam Bog stvorio svako biće isvaku pojavu. One su se stvorile samom individualizaci-jom božanske svesti, kao posledica te individualizacije. Tu postoji subordinacija, svest jednog crva daleko jeod ljudske ili anđeoske svesti, jer je nastala daleko niže ulancu uzročnosti, ali i dalje je u pitanju jedna ista božan-ska svest u crvu kao i u čoveku i anđelu. Ona se razgrana-vala u sve dalje i sitnije oblike, u sve što je mogla. Sama individualizacija božanske svesti događa seusled potrebe za ispoljavanjem svih svojih mogućnosti,sve-što-jeste (Bog) ispoljava se kao sve-što-može-da-bude(svet, kosmos, život). Ipak, ne može se reći da ima beskrajno mnogomonada svesti kao što ima beskrajno mnogo oblika pos-tojanja. Jedna monada proizvodi mnogo oblika. Ne

35

možemo znati broj koliko ima monada i individualnihduša, ali možemo znati da jedna duša može da ima velikibroj iskustava i kreacija. Ona se rađa u fizičkom telu ono-liko puta koliko je potrebno da kroz svoje iskustvo obliko-vanja pojava i događaja povrati izvornu božansku svest,naime stvarnost da je njena svest sa kojom sve iskušava ikreira upravo sama božanska svest koje nije različita odsamoga postojanja. Kada nestane svaka razlika izmeđusubjekta (duše) i objekta (sveta, postojanja) ostvaruje seizvorno stanje božanske svesti. Tada se kroz dušu čove-kovu božanska svest ispoljava u svim oblicima postojanja.To je način da "carstvo nebesko" zavlada na zemlji kao štovlada i na nebu. Ono se ostvaruje kroz čoveka. Ne pada sneba. Struktura čovekovog bića i njegov odnos premaduši dat je na sledećoj slici.

Duša je uvek iznad tela, ona je ispravno rečeno tran-scendentalna u odnosu na telo. Jednostavno je prevelika i

36

premoćna da bi stala u malo, smrtno telo. U telu je samonjen mali odraz u obliku svesnog uma, koje je oblikovan uego, u individualnu svest ograničenu telom i čulnim opa-žanjem. Između tog empirijskog uma u telu i transcen-dentalne svesti duše nalazi se viši um. On povezuje um utelu sa svešću duše, i preko nje sa božanskom svešću. Sve što čovek ima od stvarnosti i objektivnog zna-nja on ima od te veze sa višim umom. Sve što ima odneznanja, iluzije i patnje, čovek ima usled zatvorenostifizičkog uma i ega u telu i otuđenosti od višeg uma i svestiduše. Sva čovekova evolucija na ovom svetu i u telu sas-toji se u tome da ojača i pročisti vezu telesnog uma savišim umom kako bi svest duše mogla neometano da seispoljava u telu i na ovom svetu. U tome je smisao razvojasvih ljudskih kultura i svih civilizacija. To je ono što svakičovek u svom individualnom životu sve vreme radi: raz-vija percepciju sveta radi njegovog razumevanja, a toostvaruje jedino sa razumevanjem rada samoga uma utelu, a da bi njega razumeo mora da razvije vezu sa višimumom. Fizički um ne može da vidi sebe samoga. Mora dakoristi višu svest da bi razumeo sebe. Ta viša svest je višium. A viši um postoji usled još više sveti duše. Tako beztranscendencije nije moguća svest ni o čemu. Kada um nebi mogao sam sebe da nadiđe on nikada ne bi mogao sebeobjektivno da sagleda i razume, ne bi bio svestan samogasebe. Fizički um je svestan samoga sebe samo u onoj meriu kojoj je otvoren za svest višeg uma. Koliko tu svest višeguma više ima, toliko je više otvoren za svest duše koja jeiznad višeg uma. Uvek kada nauči nešto novo, uvek kadasebe koriguje i ispravi u grešci, čovek je napravio korak kavišem umu i svesti duše. Uvek kad postaje bolji čovek višeispoljava svest duše. Sve što čovek zna o Bogu i božanskom potiče od teveze uma sa višim umom i sa svešću duše. Čovek nikada

37

nije imao kontakt sa samim Bogom, već uvek samo sasvešću višeg uma, i ponekada sa samom dušom. Svi "raz-govori sa Bogom" su zapravo razgovori sa višim umom isvojom dušom. Nikada sa Bogom. Bog ne brblja sa lju-dima, on je najviša stvarnost, samo postojanje, i ne možeda učestvuje u iluzijama ljudi koji su sami u iluziji da suneka izdvojena individualna bića. Kroz samo postojanjeBog je rekao sve što ima da kaže. Zato on uvek ćuti. Nje-govo ćutanje jeste sámo postojanje. Zato smo najbliži Bogukada sami zaćutimo, kada smirimo um. Tada smo najot-voreniji za stvarnost, za istinu i lepotu. I kada nas lepotastvarnosti spontano zatekne mi zanemimo od čuda. Svoobraćanje Bogu kroz razne rituale i postupke koji su deoživota jesu zapravo disciplinovanje uma i tela da budupodobni i otvoreni za vezu sa višim umom, sa svešćuduše. Ništa drugo. Ako se ovo ne uviđa, onda se sve svodina magiju, a magijom se Bog ne priziva, ma koliko tumagiju nazivali liturgijama i misama. Bog se ničim nemože prizvati jer je on u osnovi samoga postojanja. On jesamo postojanje. Sam je to rekao u Bibliji, "Ja sam onaj kojijesam" (ehyeh asher ehyeh). Na izvornom jeziku tu je pisalo"Ja sam sâmo postojanje", ali prevodioci su to izmenili.

Jedna nad-duša ima više individualnih duša koje serađaju u telima. Iako ovde govorimo da se duše rađajuviše puta to kažemo iz nužde razumevanja sa naše tačkegledišta, a to je linearno vreme. U stvarnosti duše ne pos-toje u vremenu. Linearno vreme postoji samo na površiniplaneta, u trodimenzionalnom fizičkom svetu. U stvarno-sti postoji samo bezvremena sadašnjost kao sámo prisus-tvo božanske svesti koja je apsolutna, a to znači bezvre-mena. Samo kada smo zatvoreni u fizičko telo imamoiskustvo vremena, samo odatle vidimo da se duše rađajuviše puta tokom vremena. U stvarnosti, posmatrano izperspektive same duše, ona se trenutno ispoljava u svim

38

telima paralelno. Svi naši životi, sve naše inkarnacijedogađaju se paralelno u bezvremenoj sadašnjosti. U tojmeri je smrt iluzija da dok smo u telu u telesnom umu, mismo tada najmrtviji što ikada možemo biti. Fizička smrt jerođenje, a rođenje tela je mala smrt za svest duše. To jetako zbog veličine naše duše. Preko čovekove duše božanska svest gradi i ispo-ljava sve što postoji i događa se na ovom svetu. Ljudskenad-duše su stvorile ovu planetu i sav život na njoj. Zatimsa ta nad-duša podelila u mnoštvo individualnih dušakoje se inkarniraju u fizičkim telima. To je pravo poreklo i istina o nama, ljudima naovom svetu. Svoje zajedničko poreklo i povezanost uspeli smo dazaboravimo. Zaborav je deo plana naših duša, deo procesaispoljavanja božanske svesti na sve kreativne načine, anajkreativniji način je da sama sebe zaboravi i da seponovo pronađe. Početna faza tog ponovnog pronalaženja ispoljavase kroz sve religije. Zrela faza ponovnog otkrivanja božanske svestijeste razvoj nauke. Završna faza jeste čovekova samospoznaja ilibogospoznaja. Prema tome, konačna stvarnost čovekovog postoja-nja jeste da čovek zapravo ne postoji, kao što ne postojiniti išta drugo, već uvek postoji samo božanska svest kojaispoljava sve svoje mogućnosti, sebe samu, kroz sveoblike. Jedina osobenost čovekovog oblika je u tome što jeon najfinije i zato najpogodnije mesto za samospoznajubožanske svesti. Jedina sudbina čovekova jeste da sprovedesamospoznaju božanske svesti do kraja. Za to je potrebno više inkarnacija.

39

To je zadatak svih ljudskih inkarnacija. Koliko je taj posao veliki pokazuju sve ljudskedrame. Čovek greši i strada samo ako radi nešto drugo, a nena osvešćenju i samospoznaji. Logika nam kazuje da jedestruktivno ono što nije ispravno. Zato je ispravno samoono što je za dobrobit svih bića, samoga života, jer sva bićai sav život postoje radi percepcije i iskustva života; perce-pcija i iskustvo života postoje radi otkrivanja smisla pos-tojanja, a to je u krajnjem ishodu sama božanska svest. Zapravo čovek uvek sve radi zbog samospoznaje,samo što je nekad toga svestan a velikim delom nije sves-tan. Sve što se događa čoveku događa mu se radi samos-poznaje, bio on toga svestan ili ne. Sav razvoj čovekovkroz sve religije, svu kulturu i nauku, jeste da toga pos-tane svestan. Da postane svestan onoga što uvek jeste, dabude onaj koji jeste, ono što jeste sámo postojanje (ehyehasher ehyeh). Tako se svest o postojanju i sámo postojanje ukrš-taju u samom čoveku. To je krst koji čovek nosi, na komeje razapet. Čovek taj krst nadilazi, on vaskrsava onda kadaih spoji, kada svest i postojanje budu jedno, kada postoja-nje bude potpuno svesno i kada svojom svešću kreira pos-tojanje u skladu sa njegovom pravom prirodom, stvar-nošću. Kada čovek nadiđe svaku njihovu razliku, njegovaduša vaskrsava. Samo na taj način se čovekova duša oslo-bađa svih uticaja ovoga sveta, svih grešaka (grehova).

40

NEISPOLJEN I ISPOLJEN BOG

Ako je univerzum hologram, tada ništa nije razli-čito od najvišeg božanskog Apsoluta, od Boga, pa ni misami. Mi smo Bog sam. Ali ipak to ne znamo i ne vidimo totako. Sebe doživljavamo ne samo kao odvojenog od Bogaveć kao njegovu totalnu suprotnost. Tako se i ponašamojer imamo božansku slobodu da ispoljavamo sve što možeda bude ispoljeno, a to uključuje i najveće iluzije. Kakvismo mi tako vidimo i sve oko sebe, jer svet nam uvekizgleda onakav kakvim ga vidimo. Samo sa svešću dušemožemo da ga vidimo kakav jeste. U tome je suština celog događaja "stvaranja sveta": isvet i stvaranje sveta postoji samo u umu koji misli da jeodvojen od božanske celine. Svet nije stvoren. Stvoren jesamo um u iluziji svoje odvojenosti od božanske celine. Dabi svoju odvojenost iscelio, um zamišlja da je svet stvoren. Kako je ipak došlo do toga da se naš um oseća odvo-jen? Božanski Apsolut je sve što jeste i izvor svesti. Kaotakav, zbog same prirode svesti, on mora da se ispolji iizrazi da bi imao percepciju sebe, da bi bio svestan sebe.Percepcija se uvek događa između subjekta i objekta. Zatoon, kao subjekt, mora da se ispolji kao sve što može dabude, kao svi objekti. To je ovaj kosmos u svim dimenzi-jama, koje opažamo čulima i one koje postoje ali ih ne opa-žamo. Apsolut ne može da ostane on sam jer tada dolazi doparadoksa, kada je neispoljen ostaje ništa, praznina,sunyata, kako je to već opisano u ezoteričnim učenjima, aništavilo ne može da postoji. Zato božanski Apsolut uvek

41

mora da bude ispoljen kao on sam, u svom ispoljavanju nemože da bude ništa drugo nego uvek on sam, jer ništa nijemoguće izvan njega samoga. Stoga, božanski Apsolut postoji na dvojak način: ikao neispoljen (kao on sam, kao apsolutno), i kao ispoljen(kao sve što jeste, kao relativno). Ta dva aspekta su za našotuđeni um paradoksalni, ali su u osnovi jedno isto. Nije stvarnost paradoksalna; samo je naš um uparadoksalnom stanju i samo on vidi stvarnost kakoparadoksalnu. Stvarnost ne može biti paradoksalna, onaje jedna božanska celina. U toj celini jedino što može da sepojavi kao virtuelna paradoksalna pojava jeste um učovekovom telu. Samo kada se celina posmatra iz takvoguma koji je sam u paradoksalnom stanju, koji misli da jeodvojen od celine, svet izgleda kao odvojen od celine, odBoga, samo takvom umu izgleda da je svet stvoren odvo-jen od Boga. Zato se kaže da je svet stvoren samo u umu,da nema sveta izvan uma itd. Pa ipak, da bi se došlo do tako savršene pojave kaošto je individualan um čovekov, u savršenoj virtuelnojodvojenosti od Apsoluta, ispoljavanje božanskog Apsolutamora da se dogodi kao: 1. nešto novo - da se ispolji se kroz pet dimenzija, i 2. kao nešto drugo - da se ispolji kao svoja suprot-nost.

42

ISPOLJAVANJE BOŽANSKOGKROZ PET DIMENZIJA

Da izgleda kao nešto novo božanski Apsolut postižeispoljavajući sebe kroz sve dimenzije, od najfinije do naj-grublje. Sve religije uče da postoje 'viši svetovi', 'carstvonebesko'. Ezoterično znanje govori nam detaljnije o tome.Ti 'viši svetovi' su, naučno govoreći, više dimenzije. Sve suone delovi iste prirode u kojoj živimo, ona se sastoji iz višedimenzija, samo što su naša čula i psihologija percepcijetakvi da opažamo samo grubu fizičku stvarnost, samofizičku dimenziju. Ima ih više. Najviša i najfinija dimenzija je ona koja je u svimpravim ezoteričnim učenjima predstavljena etrom ili aka-šom, a to u savremenoj fizici odgovara univerzalnomkvantnom polju. To odgovara čistoj svesti u čoveku. Opa-žamo je kao sam prostor koji je univerzalni ishod svegaostalog. Zatim ide dimenzija koja je predstavljena elemen-tom vazduha, to je svet ideja ili misli u čoveku. Manifes-tuje se spolja i kao gasovito stanje elemenata. Zatim element vatre koji predstavlja energiju,nameru da se ideje ostvare, u čoveku to je volja, ono štonas pokreće svakog trenutka zajedno sa mišlju. Spolja suto sva zračenja. Zatim sledi imaginacija koja detaljno i u svimaspektima oblikuje jasnu sliku ostvarenja ideje. Ona seodržava emocijama. Ništa se ne održava niti ostvaruje bezemocija. Koliko nešto želimo toliko to ostvarujemo. To je

43

predstavljeno elementom vode. Spolja su to sva tečna iplazmatična stanja. Na kraju je element zemlje koji predstavlja konačno,fizičko ostvarenje ideje. Spolja je to gruba ili materijalnarealnost. Dakle sve je to jedan isti proces razbijen kroz tedimenzije koje su predstavljene elementima. Sve je to unama, mi smo sačinjeni od svih dimenzija prirode pa zatočovek ima misli (vazduh), volju (vatra), imaginaciju i ose-ćanja (voda), i sve to u fizičkom telu (zemlja). Samo je uljudskom biću sabrana moć da misli, da ima volju, daoseća i da fizički ostvaruje ideje. Zato religije govore da ječovek stvoren na kraju, kao najsavršenija tvorevinabožanskog ispoljavanja. Sve dimenzije kroz koje se božansko ispoljava imajupiramidalnu strukturu. Otuda toliko piramida svuda usvetu, od najstarijeg doba. Tačka na vrhu je akaša ili etar.Zatim idu elementi koji predstavljaju različite stepenezgušnjavanja ideja sve do ovoga što opažamo kao grubufizičku realnost na zemlji.

44

Ova piramidalna sturktura istovremeno sažima irazbija ispoljavanje svega kroz dimenzije, slično kao štoprizma razbija jednu sunčevu svetlost na sve boje. Odideje u elementu vazduha do konkretne fizičke realnostinema nikakve druge razlike osim prelamanja jednog istogprocesa u drugačijim aspektima. Kada držimo u ruci nekipredmet, na primer kamen, misao u našem umu da je tokamen je isto što i sam kamen koji držimo u ruci, to jejedna ista pojava, samo je odvojena različitim dimenzi-jama; na elementu vazduha ona u nama postoji kaomisao, a u fizičkoj realnosti (elementu zemlje) kao grubapojava kamena. To je zapravo razlika u vremenu. U mis-lima je misao o kamenu samo trenutna, to je bezvremenasadašnjost, dok je kamen spolja u prostoru trajan u line-arnom vremenu onoliko koliko mu fizički zakoni dozvo-ljavaju da traje, ili dok ga nekom novom idejom ne razbi-jemo ili oblikujemo u nešto drugo. Dimenzije stvaraju razliku između misli i kamena.Pomoću ispoljavanja kroz dimenzije Apsolut postiže dastvari izgledaju kao nešto novo (a ne kao on sam) i da točovekov um opaža kao nešto drugo (a ne kao da je to idalje sam božanski Apsolut). Pomoću dimenzija božanski Apsolut projektujelinearno vreme. Zapravo, nije stvoreno ništa drugo, ništaobjektivno po sebi i za sebe, samo je pomoću dimenzijastvoreno vreme. Samo u linearnom vremenu (elementzemlje) sve što je u suštini trenutno i bezvremeno u jedin-stvu sa Apsolutom (eter) izgleda kao neki objekat u pros-toru koji postoji tokom vremena, koji nastaje i nestaje. Ovo možemo razumeti još bolje na sledeći način.Postojanje je svesno i ta svest je upravo ova naša svestkoju sada koristimo, samo mnogo smanjena i sužena nanašu individualnost. Stvar koju držimo u ruci isto je što inaša misao (ideja) o toj stvari. Na elementu zemlje, ona

45

postoji kao grub oblik u vremenu, a naša misao je ista tastvar samo u elementu vazduha, gde je ona trenutna,samo ovde i sada. Postojanje različitih dimenzija ih razd-vaja na našu misao o toj stvari (u nama) i samu materi-jalnu stvar (spolja). To je zapravo jedno isto samo spektarrazličitih dimenzija razdvaja njihovu pojavnost (kao štoprizma razdvaja jednu svetlost u sve boje). Taj spektar suzapravo vremenske dimenzije. Misao je trenutna, ili trajeonoliko trenutaka koliko mislimo o nečemu, a materijalnastvar traje koliko joj fizički uslovi dozvoljavaju, dok se neraspadne, ili dok je nova misao, ideja, ne promeni (razbi-jemo tu stvar ili napravimo novu, kombinovanjem ele-menata). Stvar je oblik u vremenu a misao je trenutnioblik. Zato: koliko dugo uspevamo da zadržimo jednuideju (vazduh) uložimo energiju (vatru strasti) u njenoočuvanje pomoću imaginacije (zalivamo je, voda), tolikoona postaje trajan oblik, toliko se materijalizuje. To je pro-ces stvaranja kroz čoveka. To je zakon privlačenja iliostvarenja namere. Stolica na kojoj sedite jednako je svesna sebe kao i visami, samo što je ona svesna samo jedne mogućnosti, dabude stolica, na materijalnom planu, dok ste vi sačinjeniod više dimenzija i imate um koji može da osmišljava svemogućnosti. Božansko se, dakle, ispoljava kroz dimenzije. Svedimenzije su oblikovale ljudsko telo. Zato čovek može daspozna više dimenzije. Što ih više upoznaje svojim fizič-kim umom, toliko više božanske svesti iz viših dimenzijaspušta na svoj fizički plan. Tako božanska svest konkre-tno deluje kroz ljudsko telo. U ljudskom telu božanskosažima sve dimenzije svoga ispoljavanja. Kroz čoveka sespajaju nebo i zemlja, božanska svest deluje na materiju.Ne samo da deluje i ispoljava se, nego jedino kroz čove-

46

kovo biće, putem samog delovanja, dolazi do spoznajesmisla delovanja, do svesti o sebi. Kada čovek nešto spo-zna, kada nauči da radi i to uspešno odradi, to je samomali delić božanske svesti koja je u nečemu spoznala sebesamu. Treba ispravno razumeti da dimenzije i paralelnisvetovi nisu isto. Jedna dimenzija (npr materijalna) možeda postoji na sve moguće načine paralelno, i to su njeneparalelne realnosti. Druga dimenzija (astral) takođe.Svaka dimenzija postoji u svim mogućim paralelnimrealnostima. Na primer, ovde na fizičkom planu je nekosiromašan u jednoj relanosti, bogat u drugoj, srednja klasau trećoj i td. Mi ovde prelazimo iz jedne realnosti u drugukada se osposobimo za to, kada se obogatimo ili osiroma-šimo. To ide relativno sporo zbog prirode fizičkog sveta ukome vlada inercija i kakva-takva čvrstoća. U astralu jeisto, samo što je u astralu manja inercija i čvrstoća pa se teparalelne realnosti brže smenjuju, što možemo lako dauočimo u snovima i kada smo svesni u astralu. Tamo jesve brže i fleksibilnije. Zapravo, toliko brzo da nas to zbu-njuje i zato ne razumemo snove. Što smo u višoj dimenziji, brzina izmena paralelnihrelanosti, odnosno mogućnosti postojanja, brže se sme-njuje. Tako u elementu vazduha ili misli to ide najbrže. Umislima za nekoliko trenutaka možemo da preletimo ipreispitamo mnogo realnosti. To i jeste razmišljanje. Kadasmo u meditaciji iza misli onda smo izvan vremena i pros-tora u stalnoj sadašnjosti, a to znači u etru ili kvantnomumu. Zato su sve dimenzije prikazane kao piramidalnigeštalt, jer se vreme i prostor sve više smanjuju i sažimajukako se ide naviše. Čovek je sredstvo i način na koji Bog spoznaje sebe umaterijalnom svetu, svetu koji je prividno sušta suprot-nost božanskoj svesti.

47

Sve ovo možemo opisati i na način koji je prikladanreligijskom načinu razmišljanja jednog vernika. Misao i ideja u Bogu postaje fizička stvarnost, ovajsvet. Bog ne razmišlja i ne fantazira uzalud, kao mi. Svakanjegova ideja se materijalizuje. Zato sav ispoljeni univer-zum je ispoljavanje božanske svesti o sebi, jer ništa nemože da postoji izvan božanske svesti, izvan Boga, on jeapsolutan. Međutim, budući da je njegova priroda apsolu-tna on ne može da se bavi svim detaljima i sitnicamaovoga sveta. Da bi postojale individualne pojave i stvari, ida bi imale slobodu da se kreću i događaju na sve mogućenačine, Bog je iz sebe projektovao monade individualnesvesti koje će time da se bave, koje će da kreiraju sve deta-lje univerzuma i života u njemu. To su arhanđeli i anđeli.Oni su to samo dok su u najvišim dimenzijama. Kada seoni dalje podele, umnože i suze u još manje monade indi-vidualne svesti, te manje monade anđeoske svesti postajuljudske duše koje se rađaju u telima na ovom svetu. Tosmo mi, ljudi sa dušama. Kada se rode u telu, ljudske dušedelimično zaboravljaju ko su zapravo, zaboravljaju svojuanđeosku i božansku suštinu, zato da bi ovde mogle danastave delo stvaranja i razrađivanja svega stvorenog usve moguće kombinacije i situacije, da ne bi varale u igritako što bi koristile gotova rešenja. Princip božanske svestise ovde ispoljava samo kroz kreativnost, kroz otkrivanjenovog i ispravnog. Kada ovde, gde je sve u zaboravu i skri-veno od istine, ponovo otkrijemo istinu i pravu prirodustvari, onda se time ponovo otkriva božanska prisutnost,koja je u svim pojavama i stvarima, jer je apsolutna.Božanska svest se manifestuje kroz kreativnost, a njenema ako već znamo rešenja. Ljudske duše na ovom svetu, kao u pozorišnoj sceniopremljenoj svim mogućim scenografskim rekvizitimaigraju se sa svim mogućnostima, stvarima i događajima.8

48

Ta igra je njihova karmička drama i sudbina. Igra svakeduše kao glumca je deo cele drame. Ona je ujedno i kome-dija i tragedija, ima svoj uvod ili ekspoziciju, sve mogućezaplete, najviše kulminacije i sve moguće preokrete iliperipetije. Takođe sve one vode ka raspletu, ka otkrivanjusmisla cele igre. Nijedna uloga nije uzaludna niti pogrešna. Uapsolutnoj prirodi božijoj, život jednog mrava, deteta kojeje umrlo ubrzo nakon rođenja, vaš život i život Odiseja iMetuzalema, imaju jednaku vrednost, jer svi su oni unu-tar božanske svesti, kao njegove ideje. I one su bezvre-mene. Svi mogući životi ostvaruju se paralelno. Trenutnoste svesni samo ovog tekućeg života, ne brinite zbog togaako njegov rasplet nije onakav kakav biste želeli da bude.Vi postojite u svim mogućim paralelnim stvarnostima ukojima iskušavate sve moguće rasplete sudbine. Videćeteih kada izađete iz ovoga života. Za sada ste fokusiranisamo na jednu sudbinu. Možete da ih povežete i zameniteveć u ovom životu ako ste dovoljno svesni ovoga o čemuse ovde govori. Veće od drama su misterije, kojima je osnovnimoto: spoznaj samoga sebe i spoznaćeš da si Bog. Misterije uglavnom uče suštinu istine o višimdimenzijama. Veoma je važno razlikovati prirodu svakedimenzije jer mnoge zablude nastaju iz njihovog nerazli-kovanja. Na primer, možemo imati ideju ili ubeđenje da jesve trenutno i iluzorno, da mi kreiramo realnost. To jetačno ali samo na višim nivoima stvarnosti, u elementuvazduha. Na fizičkom planu stvari i pojave se ponašaju nasupstancijalan način, imaju koherentan oblik, postoje uvremenu i kreću se kroz prostor. Ovde na fizičkom planuveć postoji realnost koja je kreirana i koja deluje u vre-menu. Na primer, kuća koja je davno sagrađena. Možemoda uđemo u nju i da je koristimo. To je realnost fizičkog

49

plana, ali samo njegova. Međutim, pošto smo mi sačinjeniod svih dimenzija, možemo na fizičkom planu, u svomumu koji pripada elementu vazduha, da imamo iskustvotrenutnosti i bezvremenosti, da virtuelno iskušavamoviše paralelnih realnosti, da ih preispitujemo kao moguć-nosti. Zato i možemo da budemo kreativni jer imamomogućnost da sve dimenzije odjednom iskušavamo usebi. Ako ne razlikujemo i ne poznajemo prirodu nižih iviših, suptilnijih dimenzija, doživljavamo paradoks. Takoje nastao poznati problem Šredingerove mačke koja i pos-toji i ne postoji (kopenhagenska interpretacija kvantnemehanike). Subatomske čestice se ponašaju i kao talas ikao čestice istovremeno samo na višim, odnosno suptil-nijim dimenzijama. Na ovoj gruboj realnosti talas se pre-težno ponaša kao čestica. Kvantna superpozicija se zavr-šava negde u elementu vatre, odnosno u području ener-gije. U elementu vode ili u astralu sve je već oblikovanorelativno trajno. Na fizičkom planu elementa zemlje sveima relativno čvrst i trajan oblik. Zato svi zajedno živimou istom svetu, Mesec postoji iako ne gledamo u njega. Tačno je da subjekt odlučuje o stvarnosti, da kreirastvarnost, ali to se ne događa na isti način u svim dimen-zijama, u elementu vazduha ili mislima, i na fizičkomplanu. Zato i postoje različite dimenzije, da bi se to razli-kovalo. U elementu vazduha sve realnosti postoje para-lelno i ideje se manifestuju trenutno, mogu lako da semenjaju. Na fizičkom planu idejama je potrebno vreme dabi se realizovale, i ispunjenje uslova koje zahteva fizičkarealnost. Mi, kao svesni subjekti, odlučujemo o manifesta-ciji ideja na fizičkom planu, ali ne treba da imamo iluzijuda je i na tom planu sve trenutno i iluzorno. Moguće je da svesni subjekat menja fizičku realnostsvojom svesnom namerom, ali samo ako ima punu svest

50

najviše dimenzije ovde na fizičkom planu, ako ima kvan-tni um, a to znači, čistu svest o sebi ili svojoj duši. Kada svest o sebi (vazduh) postane dovoljno jaka dai energetsko telo (vatra) prožme svojim ne-hercijanskimstanjem (to je onaj osećaj ovde i sada, nestanka vremena,jedinstva svega), odnosno da i energiju može da koristi ustacionarnom ili ne-hercijanskom obliku; ako u imagina-ciji (voda) ima tačno predočen oblik onoga što namerava,onda može da deluje na fizičku realnost, da čini čuda. Ako nema sve te preduslove spojene u jedno, ondamora da uzme alat u ruke i da fizički radi na ostvarenjusvojih ideja. Svi naši životi na ovom svetu posvećeni su učenju irazumevanju prirode dimenzija i uloge naše svesti unjima. Svo naše neznanje na ovom svetu sastoji se odnepoznavanja prirode viših i nižih dimenzija, od mešanjanjihovih principa delovanja.

51

KAKO JE ZAISTA STVOREN SVETJEDNO LIČNO VIĐENJE

Jedna od sporednih posledica moje prakse medita-cije (za zen, shikantaza) tokom 40 godina bila su i vantele-sna iskustva. Ispitivao sam sve aspekte tog iskustva, svezakonitosti astralnog sveta. Samo sam sa jednom poja-vom bio zbunjen. Kada bih u astralu uzleteo uvis, nadišaobih oblike ovoga sveta koje u nižem astralu još uvek pos-toje, i ušao u ono što nazivaju viši astral i mentalni svet, ilihiperspace. Tu nema oblika iz ovog sveta već samo aps-traktnih i geometrijskih oblika koji se smenjuju brzinommisli u fantastičnim bojama. Prema izloženim dimenzi-jama piramidalnog geštalta prirode iznetom u prethod-nom poglavlju, iznad toga je samo područje etra ili akaše.Poželo sam da uđem u njega ali uvek kada bi se uzdigaomaksimalno "visoko" iznad najvišeg astrala vratio bih se ufizičko telo. To vraćanje je bilo propraćeno najvišim bla-ženstvom samadhija, u kome su svest i postojanje jednoisto, u blaženstvu (sat-chit-ananda). Takvo blaženstvo bitrajalo nekoliko dana. Naravno, prva pomisao mi je bila danisam uspeo da "uđem u etar", da sam se zato vratio utelo. Međutim, sa dovoljno životne zrelosti, odnosnosposobnosti da meditativnu svest iz samadhija u medita-ciji primenim u životu, sazreo mi je sledeći uvid. Mojeautomatsko vraćanje u fizičko telo nakon pokušaja danadiđem astralnu i mentalnu ravan, nije bio neuspeh većpotpuni uspeh zato jer područje etra ili akaša nije tamonegde gore u apstraktnim visinama i dimenzijama, većovde i sada, to je sve što jeste ovde i sada, to je svest naj-više, bezvremene realnosti ovde i sada, to je sam ovaj fizi-čki svet.

52

Kada se nadiđe svet oblika automatski se vraćate uoblik jer praznina (sunjata) i oblik (tathata) su jedno isto,samsara i nirvana su jedno isto. Tačnije, tada se vraćate ustvarnost, a stvarnost je sve što jeste ovde i sada, svakioblik i događaj u vremenu i prostoru. Nema ničeg što nijenajviša stvarnost. Učenje Nagarđune mi je pomoglo da to razumem,ali sasvim je drugačije kada to direktno doživite. Govoreći jezikom fizike, kvantno polje ili eter, nijemikroskopsko malo polje koje je dosežno samo u indirek-tnim ispitivanjima sa akceleratorima čestica, već je tosam ovaj prostor u kome sve postoji. Sve što postoji upojavnom univerzumu, sva "materija" nastaje trenutno izvibracije kvantnog polja, iz samog prostora. Zato je znače-nje rači akaša upravo prostor. Materija nastaje iz kvantnog polja ili prostoraputem vibracija koje slede zakonitost fraktala i zlatnogpreseka. Svuda u prostoru postoje takva mesta gde nas-taju te vibracije, ona su manja ili veća. Najveća su 'crnerupe' u kosmosu, najmanja su u središtu svakog atoma.Oko svih tih mesta nastaje torus, osnovna struktura vib-racija koja oblikuje svako telo. Sve što postoji u fizičkomuniverzumu, od elektrona preko čoveka i zvezda do galak-sija, postoji po modelu torusa. Čovekova aura ima istioblik torusa, kao i sve što daje život, jabuke i drugo voće.

53

U središtu svakog torusa postoji jedna 'crna rupa',čist prostor, akaša ili etar, "ulaz" u kvantno polje. Njihove različite veličine proizvode sve razlike uoblicima svega što postoji u kosmosu. Najveće 'crne rupe'stvaraju galaksije. Manje stvaraju zvezde, ali njihova veli-čina je takva da, u skladu sa svojom razmerom, na rubusvoga torusa izaziva povratno polje (ono nastaje uinterakciji sa okolnim prostorom drugačije vibracije) kojestvara visoke vibracije svih elemenata koje zato, usledvisokih vibracija, stvaraju visoku temperaturu. To seispoljava kao vrela plazma koju vidimo na površini zve-zda, kao njihovu svetlost. Unutrašnjost zvezda je hladna itamna upravo zbog ovakve njihove strukture i etra u sre-dištu. Kada je 'crna rupa' još manja ona opet na rubusvoga torusnog polja stvara vrelu plazmu od svih eleme-nata, ali ona pored vrele plazme te elemente može da drži iu ohlađenom stanju. To se događa zato jer je 'crna rupa'manja nego kod zvezda i elementi mogu da se formiraju iu hladnijem stanju, ne samo kao plazma, već i kao konkre-tni elementi odvojeni u prostoru. Tako se na rubovima tihmanjih 'crnih rupa' pored vrele plazme formira i ohlađenakora od elemenata to vidimo kao planete. Planete i sva nebeska tela su sfernog oblika upravozato jer su nastala od torusnog kretanja energije. Svakaplaneta je šuplja i u svom središtu ima jednu malu zvezdu,koja ima malu 'crnu rupu'. Planete u svojoj kori zadržavajuvibracije središnjeg sunca, jer kora svakako nije ravno-merno ohlađena, pa tako ispod ohlađene površine postojii magma koja ponekad izbije u erupciji vulkana. I tapojava sledi obrasce torusa pa tako vulkani svuda naZemlji i drugim planetama postoje na istim geografskimširinama. Opet, nisu sve planete iste veličine pa tako oneveće, sa malo većom 'crnom rupom' u svom središtu

54

imaju i veću temperaturu koja onemogućava formiranječvrste ohlađene kore od elemenata. Tako one postoje kaoveliki gasni džinovi (Jupiter, Saturn i Neptun) jer susuviše male da bi bile zvezde a suviše velike da bi bile pla-nete sa hladnom korom. Torus ima oblik sfere zato što je sfera bezgranična.Sfera je kao takva direktan odraz bezgraničnog prostora.Jedini trodimenzionalni oblik u koji može bezgraničniprostor da se projektuje i izrazi jeste sfera. Zato su svanebeska tela sferna. Tako je nastao svet iz božanske svesti, kvantnogpolja etra. Tako je nastao i čovek. Zapravo, usled holografske prirode postojanja ukome ništa nije odvojeno i sve se odražava u svemu dru-gom, veliko u malom i obratno, sve ovo se događa u sva-kom trenutku i sve ovo čovek direktno spoznaje u trenu-tku kada svest (Boga) prepozna kao postojanje i postojanjekao svest (Boga), a to je iskustvo samadhi u meditaciji. Kada čovek izlazi iz stanja samadhi u meditaciji ipočine da se kreće i radi, tada nastaje svet, postaje ispo-ljen. Kada čovek uđe u meditaciju, u samadhi, svet nestaje,postaje neispoljen. Međutim, meditant je ipak tu, postojiuvek, ne bi meditirao, ulazio i izlazio iz meditacije da nepostoji uvek, ali kada je u samadhiju on postoji u božan-skoj stvarnosti. Jedina razlika stvorenog i nestvorenogsveta jeste u njegovoj spoznaji kao božanske stvarnosti, ikako učestvujemo u njemu. Kosmološka teorija Jačeg antropičkog principa(Strong Anthropic Principle ili SAP) kaže da fundamentalnekonstante prirode, kao što je odnos između mase protonai mase elektrona, moraju da budu upravo ovakve kakvejesu da bi se javila evolucija života zasnovanog na uglje-niku i, u krajnjem vidu, da bi nastao čovek kao svesni pos-matrač. Vidljive osobine svemira, kakve su u svemu, nisu

55

proizvod slučajnosti ili prirodne selekcije između višemogućnosti, nego su posledica sasvim određene svrhe:stvaranje uslova za nastanak svesnog subjekta, čoveka. Eto, to je cela priča o stvaranju sveta. Da bismo ispravno razumeli odgovor na pitanje onastanku sveta treba još jednom naglasiti suštinu: svetnije stvoren, svet se i dalje stvara u svakom trenutku, akako će da se stvara zavisi od nas i naše percepcije, od sve-sti, i našeg delovanja u svetu. Nije isti svet bez čoveka i sačovekom. To je tako očigledno. Postoje svetovi gde nema života, tačnije gde nemasvesnih subjekata. To su uvek pusti svetovi gde se ništa nedogađa, gde nema života. Čim se pojavi makar i najmanjisvesni subjekat, bakterije, tu počinje da se nešto događa istvari se menjaju. Što je svesni subjekat složeniji i savrše-niji u percepciji i delovanju, to se svet u kome on živi brže iviše menja i usavršava. Naša planeta se burno menja jer jenaša svesnost sve više prisutna, ovde je puno svakojakihsvesnih subjekata. Ne menja se baš usklađeno jer ni svesttih subjekata nije usklađena. Pre čoveka (svesnog subjekta) odrađena je samojedna polovina posla, ispoljila se samo mogućnost zaživot, stvaranje uslova, postavljena je pozorišna scena. Sačovekom kao svesnim subjektom koji može svesno dadela, biće odrađena druga polovina posla, a to je osvešće-nje smisla postojanja, spajanje božanske svesti sa postoja-njem, kada čovek kao svesni subjekat spozna da je apsolu-tno svaka tvorevina i pojava sama božanska svest, i danema ničeg drugog osim nje. To je svrha evolucije. Poče-tak i kraj sveta spajaju se u čoveku zato što svest u čoveku,sa kojom je on svesni subjekat, jeste ista ona božanskasvest koja sve stvara. Dakle, ni nauka ni teologija vam ne mogu pomoćida spoznate tajnu stvaranja sveta dok svoje svesno delo-

56

vanje ne uskladite sa prirodom sveta. Vaša percepcija ivaše delovanje su dve polovine iste celine koja otkrivatajnu sveta. Ispravna percepcija i ispravno delovanje zaje-dno otkrivaju stvarnost sveta. Kada ste ispravno uskla-đeni sa svetom tada ste ispravno religiozni, i tada imateispravan naučni um. Ispravna usklađenost sa svetomjeste cilj i svrha religioznosti i nauke. Zato nas religioznosti nauka zajedno uče delovanju u svetu. Ukratko rečeno: kada uskladite svoju percepciju isvesnost sa svojim delovanjem, tako da ne bude nikakverazlike između svesti i delovanja, ni u intenzitetu ni usadržaju i smislu, tada će vam biti jasna priroda ovogasveta i bićete usklađeni sa njim. Sa Bogom. Svoju svest smatrajte za Boga, a svoje delovanjesmatrajte za sav spoljašnji svet. Nećete pogrešiti. Sve štose događa u univerzumu jeste njihovo razdvajanje kao ilu-zija u čovekovom umu i spajanje u Jedno kao stvarnost. Čovek je nasledio stvaranje sveta od Boga, on je nje-gov mali pomoćnik. Još uvek nije usavršio zanat, alinaporno se radi na tome.

57

RIBA NIJE SVESNA VODE

Ribe u vodi imaju problem sa opažanjem vode. Nisuje svesne dok ne budu izbačene iz vode. Tek tada uviđajunjen značaj, kada počnu da se koprcaju na suvom. Veoma sličan problem imaju vernici sa opažanjembožanskog. Nisu svesni da su sve vreme u njemu, da ihbožanska svest omogućava u svemu, da je sav život dizaj-niran božanskom inteligencijom. Sama svest u ljudima, sa kojom žive, deluju i opa-žaju svet, nije njihova, nastala u njihovim glavama, već jesamo delić univerzalne božanske svesti koje naši mozgoviprimaju kao radio prijemnici, usporavaju je i individualnokoriste. Zbog tog usporavanja i individualnog korišćenjanama ljudima izgleda kao da imamo neku drugačiju svest,svoju, ličnu, odvojenu od božanske celine. Zbog takveograničene svesti nama izgleda da smo odvojeni od Boga,da tek treba nekako da mu se približimo, da se upoznamo.Ne vidimo da smo uvek u njemu kao ribe u vodi. Ne radimo nikada ništa mi prema Bogu i za Boga,već uvek sam Bog sve radi kroz nas, jer sve je on, nemaničeg drugog osim njega. Takva je priroda njegovog pos-tojanja. Mi samo treba da se probudimo u jedinoj realnostikoja je on sam. Koja smo mi sami. Način tog buđenja sličan je izbacivanju ribe iz vode.Tek kada se nađemo u suprotnosti od božanskog stanja,kada počnemo da se koprcamo u patnji i zabludi, u greho-vima, onda postajemo svesni više realnosti, da svest iživot u nama nisu samo naša svojstva, već da sve delimosa božanskom celinom, da je sve povezano u Jedno. Kada spoznamo kako smo izbačeni iz raja moćićemo da se vratimo u raj.

58

IZGON IZ RAJABOŽANSKA SVEST SE ISPOLJAVA

U SVOJU SUPROTNOST

Sedam faza stvaranja ili ispoljavanja božanskogApsoluta jesu zapravo način na koji se božanski Apsolutispoljava u svoju suprotnost. Da izgleda kao nešto drugo božanski Apsolut postižestvaranjem čoveka i njegovog uma koji jedini u svim uni-verzumima ima potpunu slobodu da ima iluziju da jeodvojen od celine koja ga sačinjava, da je nešto drugo a nesama celina. Takva savršena iluzija ne postoji nigde dru-gde u kosmosu i u nijednoj dimenziji. Postoji samo učovekovoj glavi. Rečeno je da je Bog čoveku dao slobodnu volju.Ovde ćemo objasniti šta to zapravo znači. Suprotna tačka božanskog jeste čovekov individu-alni um (ego) koji se smatra odvojenim od celine, odbožanskog. To je nadalja suprotna tačka božanskogApsoluta. To je dno dna celog postojanja: čovek, naučnik,agnostik i ateista, ili zločinac i ubica, koji misle da ne pos-toji Bog, da postoji samo materija, da je živ samo kao telo ida je odvojen od božanske celine. Jednako daleko je i ver-nik koji misli da je odvojen od Boga i da treba da mu sevrati. Ali to je ujedno i najveća kreativnost božanskog usvojoj težnji da se ispolji kao nešto drugo, i da to drugo, tajmali um (ego) ima svu slobodu da radi šta hoće u svomneznanju. Ili da se otuđuje od Boga kao naučnik, ili da sevraća Bogu kao vernik, slobodu da stvara i razara, da budedobar, loš i zao.9 Dakle, najveća iluzija jeste ujedno i naj-veća kreativnost božanskog. Dalje od toga se ne može. Zatood te najdalje tačke ispoljavanja božanskog može da sledi

59

samo povratak njemu samome. Celokupna ljudska egzis-tencija, sve što se zbiva u svakom umu ljudskom zasnivase na drami iskušavanja svih iluzija slobode da može daradi šta hoće ili da spozna da je deo celine, i kako da sevrati božanskoj celini. Ispoljavanje božanskog Apsoluta je nalik na kruže-nje jednog istog. On se ispoljava kao nešto drugo i novo.Sve se to događa u njegovoj imaginaciji. Budući da je sve-moguć, i njegova imaginacija je svemoguća, odnosnoizgleda kao najgrublja stvarnost. Ne bi trebalo imagina-ciju božju da upoređujemo sa svojom, slabom i provid-nom. Njegova imaginacija je snažna i savršeno ubedljiva,sa svim fizičkim zakonima najgrublje realnosti koja pos-toji. Vrhunac božanske stvaralačke imaginacije jeste dastvori privid da postoji nešto drugo i odvojeno od njegasamoga. To je vrhunac iluzije ali ujedno i vrhunac kreati-vnosti svesti. Bog to postiže samo u čoveku, u njegovomumu koji je identifikovan sa telom (ego). To je najdalja tačka do koje ide ispoljavanje svetakroz sve dimenzije i univerzume. Posle nje samo može dasledi povratak izvornoj božanskoj svesti sebi samoj. Kružno ispoljavanje božanske svesti iskazano jedrevnim simbolom jin-jang.

60

To je poznata priča o "prvom i poslednjem" o "Alfa iOmega", za Boga se kaže da je Alfa i Omega, za Isusatakođe. Ispoljavanje božanskog je predstavljeno simbolomkruženja božanskog Apsoluta. Tačka Alfa je izvor u božan-skom, a tačka Omega je krajnja suprotna tačka ispoljava-nja nakon koje sledi povratak izvoru i celovitosti. To jeuniverzalni model kruženja energije, u nama i izvan nas.Suprotnosti postoje ali su dijalektički povezane i uveksadrže jedna drugu, po modelu holograma. Crno polje predstavlja spontano i uslovljenoispoljavanje svih mogućnosti oblikovanja neorganskog iorganskog života prirode. Kada dosegne maksimum savr-šenstva u organskom obliku javlja se bela tačka. To jeprincip svesti u materiji, slobode u uslovljavanju. Ta belatačka je svest u čoveku, svesni um. Tada počinje prepoz-navanje celog procesa, čovek postepeno osvešćava celo-kupno postojanje i kada prepozna njegov smisao on sevraća božanskom izvoru, Alfa tački. To vraćanje predsta-vlja belo polje koje se postepeno povećava. Taj svesni raz-voj se odigrava unutar čoveka, kao čovekova samospoz-naja. Kada on dođe do svog vrhunca, spajanja s Alfa tač-kom, božanskim Apsolutom, kada prepozna svoje jedins-tvo sa njom, on sadrži i iskustvo svoje suprotnosti, crnutačku. To znači da je svest božanskog Apsoluta o sebi sadakompletna, prošla je sve mogućnosti, sve što jeste ispoljilosa kao sve što može da bude. To je prikazano savršenimkrugom u kome kruže svetli i tamni princip. Sve ljudske sudbine i karmičke drame obrću se ibalansiraju oko te dve tačke. Svaki čovek ima samo dvaizbora: ili da se vrati božanskom izvoru (Alfa) ili da buderob iluzija vlastitog uma i ega (Omega). Međutim, pošto ništa nije bilo moguće izvan samogbožanskog Apsoluta, i taj "povratak" je samo privid, kao isve drugo. Ništa nije moglo biti odvojeno niti izgubljeno

61

da bi se moglo vratiti ili ponovo spojiti. Sve je to bilo samou imaginaciji božanskog Apsoluta. Ali pošto je njegovaimaginacija jednaka najvišoj realnosti koju možemo dazamislimo, čak i mnogo više od toga, to je za nas i jedinarealnost koju možemo da zamislimo. Zato je opravdanotako predstavljati celu stvar, kao "ispoljavanje" božanskogu kosmos i život i kao "povratak" božanskom, kao buđenjei otkrovenje, kao spasenje. Uostalom, u iluzijama svogauma toliko smo zastranili da nam zaista treba spasenje. Budući da je univerzum hologram, sve je to u nama,kao što je i izvan nas.

62

SUPROTNOST OD BOŽANSKOGJESTE NAŠA STVARNOST

Omega ili krajnja suprotna tačka je naša realnost ukojoj živimo. Ovde nam sve izgleda kao da smo potpunoodvojeni od Boga. Osnovni razlog zašto ne vidimo božan-sku prisutnost u svemu što postoji jeste u načinu ispolja-vanja božanskog u svoju prividnu suprotnost, u Omegatačku. U blažem obliku tu iluziju imaju svi obični ljudi ivernici, da je Bog negde tamo, "gore", "na nebu", a oni ovde"dole", "na zemlji", da preko nekih rituala i vere treba damu se približe, povežu se sa njim ili nekako usklade. Kodljudi koji ni takvu veru u Boga nemaju postoje ekstremnislučajevi kada ova suprotnost stvara realnost nalik napakao. Ukratko, što je više nasilja, mržnje i sukoba to jeOmega tačka više udaljena od Alfa. Detaljan opis Omega tačke i naše realnosti je usledećem. Monade božanske svesti, od kojih potiču naše duše,na najvišim dimenzijama stvaraju sve moguće virtuelnerealnosti kao igre u kojima isprobavaju sve mogućnostipostojanja. Jedna od njih je i život na Zemlji. Duše zatimzaranjaju u život na Zemlji koristeći fizička tela kao ava-tari. Svaka duša je jedan aspekt božanske svesti koja igrazemaljsku igru. Ta igra je zapravo istinsko kristalisanjesvih mogućnosti svesti kroz slobodnu volju. U tome jesuština ispoljavanja božanske svesti. Ta svest preko indi-vidualnih duša kreira mnoštvo stvarnosti i igra mnoštvouloga unutar njih. Te uloge su inkarnacije ljudskih duša.Inkarnacija je samo igra prividnog odvajanja od svogizvora, božanske svesti Apsoluta. Položaj duša u jednojfizičkoj inkarnaciji je ambivalentan u smislu da iako morada doživi samozaborav, ona nikada zapravo ne može pot-

63

puno da izgubi vezu sa svojim božanskim izvorom. Otudapotiče religioznost kod svih ljudi, koja se javlja u svimmogućim oblicima. Sav karmički razvoj individualne duše tokom serijeinkarnacija jeste usklađivanje zaborava sebe sa sećanjemsebe, svoje božanske suštine. Zaborav sebe je Omegatačka, božanski izvor je Alfa tačka. Cela igra ljudskihživota je usklađivanje savršenog kruženja svesti oko tihdvaju tačaka. Ceo fizički kosmos zapravo postoji kao poli-gon za igru prividnog odvajanja duše od svog izvora. Suština je u tome da maksimalno odvajanje od svogizvora, maksimalan zaborav sebe, daje najveću slobodukreativnosti koja je u osnovi same božanske svesti. Zato jeto odvajanje potrebno, da bi se ta suština kristalisala naOmega tački, na zemaljskom planu. Ovde imamo paradoks. Udaljavanjem od Alfa tačke,od božanskog izvora, ispoljava se veća kreativnost. Izvorsve kreativnosti je božansko u alfa tački, ali ona se kon-kretno ispoljava tek u svojoj suprotnosti, u Omega, u slo-bodi svega što može da bude na sve načine. Ta krajnja tačka daje nam iluziju da možemo daradimo šta hoćemo, pa tako i radimo. Svesni smo samočula i materije, bez 'više sile' bez 'milosti božje' i zato smoprinuđeni da sami uzmemo stvar u svoje ruke i da seborimo za svoj opstanak. Koliko manje imamo svest obožanskoj sili, kao neuslovljenoj ljubavi koja sve omogu-ćava, toliko više imamo iluzornu potrebu da primenju-jemo svoju silu (koja uvek prelazi u nasilje), da se borimoza opstanak, jer ubeđeni smo da realno postoji samo onošto sami proizvedemo. Kada mnoštvo ljudi ima takvoubeđenje onda dolazi do nadmetanja među njima, dosukoba. Otuda toliko nasilja na ovom svetu. Nasilnici sunajveći materijalisti. Radeći na taj način kolektivno stva-ramo paklenu realnost. Svo zlo, nasilje i destrukcija koju

64

ljudi čine na ovome svetu rezultat su te kolektivne iluzijeda postoji samo telo i mrtva materija, da je Bog daleko akoga uopšte ima, i slobode da se sve to doživi. Kroz ljude koji sve to čine u svojoj iluziji, sambožanski Apsolut doživljava svoju suprotnost. Sve štomože da bude to i biva. Čovek ima pomoć u tome da padne u samozaboravna ovom svetu. Sama duša ne može da kreira takve okol-nosti da potpuno zaboravi samu sebe. Da bi uradila sveone stvari koje spadaju u njenu suprotnost potrebna joj jepomoć entiteta koji su svesni ali nemaju dušu kao čovek.To su takozvana demonska bića koja žive u sledećoj višojdimenziji, u astralu, i koja opsedaju čoveka. Takav opsed-nut čovek čini sva najveća zlodela.10 To nikada nije činiosam čovek koji ima odlučujuću moć duše. Fizičko telo jetakvo da može da živi i deluje i samo sa minimalnim pri-sustvom svesti, kao u somnambulnom stanju, kao u hip-nozi. Postoje i bezdušni ljudi, tačnije, to su oni u kojima jesvest duše tako malo prisutna da je potpuno pasivna, kaoda samo posmatra šta sve telo može da uradi, do kojihkrajnjih granica nesvesnosti i razuzdanosti može da ide. Postoji kreativnost i u destrukciji, u negativnomdelovanju. Budući da duše ovde iskušavaju sve što jemoguće, onda iskušavaju i to. Poneki ljudi kao da se tak-miče koju će veću ludost da počine. Svakako, to čine umanjoj meri nego pozitivno delovanje, jer ako je negati-vno veće onda bi se sam život uništio. Čovek najviše učina teškoćama i njihovom nadilaženju. Duše iskušavaju iuništenje života ali samo da bi ojačale svest o životu. Zatošto je univerzum hologram, sve je povezano, svaki čovekse suočava sa svim svojim delima i doživljava pokajanje.Bez izuzetaka. Koliko je čovek svesniji više sile, božanske svesti,toliko je više kreativan, milostiv i miroljubiv. Toliko više

65

ima svoju volju i manje može da bude opsednut stranimentitetima. Prevazilaženje nasilja i primene slepe silemoguće je samo razumevanjem prave prirode svesti svojeduše, prirode viših dimenzija i njihovim upoznavanjem.Na taj način dovodimo u sklad delovanje više i niže svesti,svest naše duše može snažnije da deluje na fizički um.Tako koristimo božansku svest naše duše za delovanje nafizičkom planu, na kreiranje realnosti. Kada nema takve povezanosti nastaje svako zlo idestrukcija. To su slučajevi kada krajnja Omega tačka idedalje, preko mere savršenog kruženja, kada se udaljavaviše nego što je potrebno od Alfe, više nego što je po voljibožijoj. To je jedina tačna definicija zla: ono što je nepotre-bno, suvišno, i stoga pogrešno. Oblik grčkog slova omega takođe odražava ovde opi-sani princip. To je krug koji nije završen, kome je dnootvoreno za propadanje - Ω. Tačku Alfa predstavlja slovokoje takođe predstavlja krug, ali koji počinje da se račva iotvara - α (malo slovo), ili najvišu tačku od koje počinjedeoba - Λ (u slučaju velikog slova). Sve što je ispravno jeste ono kretanje i delovanjekoje nastavlja kruženje u savršenom krugu i ravnoteži, ato znači u razumevanju. Zlo i destrukcija je neuravnote-ženo kretanje kruga, gubljenje centra koji daje ravnotežu. Božanski jezik devanagari to jasno izražava. Na tomjeziku (sanskritu) patnja se naziva dukha, a to pokazujetočak kome osovina nije smeštena tačno u središtu takoda se on neravnomerno okreće. Sklad i savršenstvo senazivaju sukha, a to je slika točka kome je osovina okreta-nja tačno u središtu. Krajnja suprotna tačka ispoljavanja božanskog,Omega tačka, nalik je zatezanju luka pre odapinjanjastrele. Bez tog povlačenja i zatezanja u svoju suprotnost,

66

strela božanske svesti nikada ne bi mogla da bude odapetaka svom krajnjem cilju, tački Alfa. To je takođe nalik igrački jo-jo. Božansko se ispo-ljava i sažima u sebi samom. Ispoljavanje se događa kaokosmos, sažimanje kao svest o sebi. To se događa namakroplanu, kao kosmos, i na mikroplanu, kao vibracija'božanske čestice'. To je zapravo jedan isti događaj koji sebezvremeno zbiva, svakog trenutka. Čovekov um je jedinikoji pravi razliku između malog i velikog. Čovekov um je istvoren da bi napravio tu iluzornu razliku. Pomoću tograzlikovanja u ljudskom iskustvu božanska svest ispo-ljava svoju suštinu kroz svoju suprotnost.

Ljudske duše se rađaju na ovom svetu pre svega zatoda bi iskusile krajnje domete Omega tačke, sve mogućnostiiluzije, da bi je zategle i razvukle do krajnjih granica isteza-nja, da bi božanska svest pomoću ljudskog iskustva iskusilasve mogućnosti svoje najveće kreativnosti: najvećeg zabo-rava sebe same. Otuda ta priča da smo rođeni grešni. Ali u tomenema nikakve greške. Bez takvog iskušenja ne bi bilo sve-sti duše na Zemlji ni sveg života na noj. Crno polje je sav spoljni kosmos i neorganski svet.Omega tačka je spoj svesti i neorganskog sveta, a to jeorganski svet i pojava života, koji svoju potpunost dobijau čovekovom biću. Belo polje je čovekova svest koja spoz-naje prirodu stvarnosti. Ono predstavlja duhovnost i reli-gioznost čovekovu, povratak u izvor koji se odvija unutarčoveka. Najsavršenije se sprovodi kroz praksu meditacije. Budući da smo stvoreni po liku božjem, odnosno dasmo mikrokosmos, u nama je sažet sav kosmos po holo-gramskom modelu, sve se ovo događa u nama, ne izvannas. Naš duboki san je stanje pre stvaranja sveta, kadasanjamo onda idemo između različitih dimenzija stvara-nja, a kada se probudimo na fizičkoj realnosti onda je svet

67

potpuno ispoljen. Celokupan proces stvaranja sveta i pov-ratka u izvorno stanje sabran je u našem biću, u našemmikrokosmosu, kao hologramski model u malome. Tačka Alfa je naša najviša čakra, sahasrara, a tačkaOmega je prva, najniža čakra, muladhara. Sva naša životna iskustva kreću se između njih, odjedne do druge tačke. Religijski jezik ih naziva rajem i paklom. Samo kroz čoveka božanska svest može da iskusisve svoje suprotnosti i bude kompletna, samo kroz čovekamože da iskusi svoju najveću kreativnost, slobodu dabude izvan sebe same, slobodu da bude protiv sebe same islobodu da se vrati sebi samoj. Kad god neki čovek dotakne dno patnje, Omegatačka je došla do svoje krajnje mere istezanja van krugabožanskog savršenstva; uvek kada se takav čovek pokaje ivrati svojoj duši, savesti i svesti, tada je Omega tačka kre-nula natrag ka savršenom kruženju i usklađivanju sabožanskom celinom, ka Alfa tački. Svako ko je dosegaonebesku spoznaju imao je neku muku i neki teret koji ga jeuzdigao. Svako od nas ima svoju Omega tačku. To je onatačka kada dotičemo dno svoga života. Samo odatlemožemo da krenemo naviše, ka spasenju, preporodu,obnovi i boljitku. Mi nećemo krenuti naviše ka Alfa tački,sve dok ne dotaknemo svoju Omega tačku. Samo nam onadaje potrebnu snagu zamaha za preokret. Ako je nismodotakli nećemo imati dovoljno snage da se potpuno pro-menimo, imaćemo oscilacija i sumnji, padaćemo ponovo iponavljaćemo loša iskustva. Možda će nam njena blizinadati uvide i inspiraciju za preobražaj, za donošenje odluke,ali samo kada fizički udarimo u dno svoga života i posto-janja, svom snagom svoje gluposti, neznanja i iluzija, ondakrećemo naviše u preobražaj bez povratka. Tada umiremo

68

za stari život i rađamo se u novom. Svaka prava inicijacijasadrži ovakvo iskustvo umiranja starog čoveka i rađanjanovog koji se uzdiže u višoj svesti, ka Alfa tački. U tome je dobra strana Omega tačke iako ona posvemu izgleda negativno. Zapravo, nema Alfe bez Omege.One deluju zajedno i uzajamno. Zato naš razvoj nikada nije pravolinijski. On se sas-toji iz mnogo uspona i padova. Njihova smena povećava unama kapacitet svesti. To je pravi cilj ovog kretanja. Dakle, ne radi se o tome da se jednog lepog danapokajemo i jednom zauvek prosvetlimo, već da stalnoiskušavamo uspone i padove, da na taj način proširujemogranice svoje percepcije. Ne radi se o tome da napustimoOmega tačku i trajno se okrenemo ka Alfi. Alfa i Omegadeluju kao indukcioni motor, te dve tačke suprotnostipokreću naše živote slično elektromagnetnom obrtnompolju. Nije bitno koja je crna a koja bela, važno je samo dase kreću. Nije važno da li se trenutno krećemo na 'dole' ili na'gore', važno je da postanemo svesni celog kruga, celine - ida smo ta celina mi sami. To je cilj, a ne ostanak u jednojtački kruga, ma koliko ona bila 'visoko'. Tu svest namomogućava iskustvo svih krajnosti, a ne samo jednog sta-nja. Ne treba iz ovoga zaključiti da je Omega važnija odAlfe, već da nema iskustva jedne bez druge. Samo kada dobro iskusimo razlike Alfa i Omega,sve suprotnosti, onda možemo da ih nadiđemo, da dos-pemo do transcendentalne svesti naše duše. To je cilj.Dokle god težimo samo jednom polu mi smo zarobljeni uigri suprotnosti. Nije cilj da ostanemo zarobljeni u supro-tnostima stalno se boreći protiv njih, već da nadiđemocelo područje gde su suprotnosti moguće, da nadiđemopodručje relativnog dešavanja, i dođemo do Apsolutnog,do transcendentalne božanske svesti koja sve omogućava.

69

Iskustva suprotnosti služe samo tome da nas nateraju dase uzdignemo iznad njih, da ih razumemo u kontekstuceline; ne da se borimo protiv njih. Transcendencija suprotnosti relativnog postojanjaopisana je u nauci Sankhye kao stanje kaivalya. Rečkaivalya označava stanje svesti naše duše koja je nepome-šana ni sa čim, autentična, čista, pa otuda sadrži idejusavršenstva i potpunosti. U tom smislu ova reč označavaizdvojenost i otcepljenje čovekove suštine ili duše (kojapotiče od apsolutne božanske svesti) od sveg prolaznogpostojanja u vremenu, vaskrsenje čovekove duše iz smrt-nog tela u svoje besmrtno i nerođeno autentično stanje.To stanje je cilj prakse meditacije kako je izloženo u Jogasutrama od Patanjđalija. Najdalja suprotna tačka božanskog ispoljavanja,Omega, jeste svet u kome živimo, u kome prevladava ilu-zija. Najveća iluzija odnosi se na našu suštinu, dušu i napravu prirodu svesti. Ovde se duša uči materijalizacijisvih procesa u vremenu i prostoru. Zato ovde vlada strogokontrolisana iluzija.

70

GEOSTRATEŠKA POLITIKA OMEGA TAČKEU ODVAJAJU ČOVEKA OD BOGA

Politika je svakako oblast u kojoj se najviše ispoljavasva nenormalnost ovoga sveta i stanje koje ovde opisu-jemo kao istezanje Omega tačke u suprotnost od isprav-nog i dobrog, od božanskog.

Na ovom svetu postoje institucije koje sprovodezatezanje Omega tačke do krajnjih granica, koje stvarajuiluzije. To su naučne i religijske institucije koje nas obma-njuju u pogledu prirode stvarnosti tj. svesti, i naše duše. Nauka nas uči da nemamo dušu ili da se pojam dušeodnosi na nekakvu mešavinu životne energije, psihe, pod-svesti, sećanja i osećanja.11 Nauka još uvek tvrdi da svestnastaje od nesvesne materije (što je apsurd) i da je svestsamo percepcija, gomila sećanja i utisaka, smeštena negdeu mozgu. Uči nas da smo potpuno beznačajni kao bića, čaki štetni po prirodu, da smo na rubu jedne od bezbrojnihgalaksija, da je sam život nastao slučajno, kao i mi sami,da smo zapravo plod neke greške u deobi DNK, da smounapređeni majmuni. Na taj način nauka jača Omegatačku time što nam um strogo kontroliše i programira dabude ograničen samo na svet čula i materije. Religija nam dušu mistifikuje i projektuje u božan-ske sfere koje su nam nedostupne, ili dostupne samo akoispunimo neke uslove vladajuće državne religije, akoispunimo uslove neke dogme koji su zapravo nemogući.Prema tim iluzijama možemo svoju dušu i da izgubimo ida je dobijemo, da je učinimo grešnom i da je spasemo.Čak i da je prodamo đavolu. Sve u zavisnosti koliko smoposlušni religijskom autoritetu. Ipak najviše preovladava

71

stav da su naše duše iskonski grešne, dakle u suštinipogrešne. Crkva krivo predstavlja svest o duši i na indirektannačin, zabranom abortusa. Uverenje da čovek nastajezačećem predstavlja materijalističko stanovište. Ononegira istinu o duši i njenoj nezavisnosti od tela, što jeiskustvo istinske religioznosti. Duša bira telo u koje će dase rodi kao što mi ujutru biramo odeću. Duša se inkarnirau telo tek nakon rođenja, i to postepeno. Pitanje abortusanije religijsko pitanje već pitanje nataliteta. U društvukoje ima preveliki natalitet abortus je potreban; za popu-laciju koja opada abortus je štetan. To je sve. I nauka i religija zajedno, najviše od svega, skrivajupravo značenje pojma svesti. Nauka nema tačnu defini-ciju svesti ali zato na sve načine popularizuje stav u jav-nosti da svest nije ništa drugo do percepcija i pamćenje.Podmeće se zaključak da svest mogu da imaju i roboti,računari, samo ako su dovoljno brzi i sa dovoljno memo-rije, da može da postoji i "veštačka inteligencija". Naime,inteligencija ne može da postoji bez emocionalne zrelosti,koja daje konačnu odluku o upotrebi inteligencije, a emo-cionalna zrelost nastaje samo od prisustva svesti duše.Nauka nas obmanjuje da i roboti sa "veštačkom inteligen-cijom" mogu da imaju emocije. To je nemoguće bez duše.Koliko je čovek poremećen u svom neznanju o prirodiduše i svesti pokazuje i to da i robotima pokušava da pridaemocije, kao što to rade u Japanu i u glupim holivudskimfilmovima. "Veštačka inteligencija" može biti samo kori-sna alatka koja olakšava rad i život. Ništa više od toga.Ona uvek ostaje veštačka. Judeo-hrišćanske religije svest uopšte i ne pominjukao pojam.

Svuda se skriva istina da je svest najmoćnija sila uni-verzuma koja sve omogućava i stvara svakog trenutka, da

72

ne nastaje svest iz materije, jer materija ne postoji, većobratno, ovo što vidimo kao materiju zapravo je delo imanifestacija svesti. Nema mnoštva svesti već je onajedna ista u svemu, samo se različito ispoljava.

Iznad svega se skriva istina o pravoj prirodi našeduše, da je ona individualna emanacija božanske svesti kojasve stvara, da su naše duše božanski stvaraoci sveta u komeživimo. Stoga je jasno da religije skrivaju istinu o svesti takošto je otuđuju od čoveka i projektuju u pojam Boga, dale-kog i čoveku uvek nedostižnog. Bog na nebu je izmišljenda bi se sakrila prava priroda svesti u čoveku. Otuda ta teatralna ozbiljnost u svim religijama, onatreba da ubedi ljude da je Bog čudesna i nedostižna sila,tamo negde na nebu. Takav vernik kao najveći greh primaideju da je Bog u njemu, najteže mu je da poveruje da jeuvek tu, u svemu, da se može videti u svakom dečijempogledu. Zato se prema deci ne ponašaju kako treba, zatose ta deca kada odrastu ne ponašaju kako treba, i zato jesvet ovakav. Ne gledajte u nebo kada tražite Boga, samo se paž-ljivo zagledajte u oči bilo kog deteta. On vas gleda krozsvake. Dakle, sve je suprotno od stvarnosti na ovom svetu,na našoj Omega tačci. Institucije vlasti na ovom svetu osnažuju suprot-nost u svim aspektima - samo zato da bismo je osvestili.Hrana nam je zatrovana GMO i nepotrebnim hemikali-jama da bismo postali svesni prave hrane; alopatskamedicina nas ne leči već truje da bismo sami otkrili praviizvor zdravlja; obrazovanje je takvo da sistematski zaglu-pljuje mlade - da bi otkrili pravo obrazovanje i znanje;istine koje se objavljuju po medijima proglašavaju se za"lažne vesti" da bismo umeli sami da prepoznamo prave

73

informacije; ratovi se izazivaju pomoću operacija "lažnezastave" i za to se okrivljuju nevini narodi. Istorija sveta jeskoro potpuno lažna, zato da bismo otkrili svoju pravuistoriju i sa njom pravi identitet. Oni nameću svetu planUjedinjenih nacija nazvan "Agenda 21" za preotimanjesvega na planeti od strane globalnog korporativnog sis-tema, predvođenog svetskom vladom, u tom sistemuljudi neće biti vlasnici svoje imovine, čak ni svoga tela.Nametanjem transhumanizma pokušavaju da nam odu-zmu kontrolu nad našim telom tako da više nećemo imatišanse da se probudimo i oslobodimo. Uvođenjem 5G teh-nologije nastaće "internet svega", svi elektronski uređajikoji imaju mikročipove (i naša tela kada budu čipovana)biće umreženi i pod kontrolom, a mi nećemo biti vlasnicite tehnologije. I crkva, odnosno religije, pridružuju se tom haosu ijoš ga podstiču. One prividno kritikuju trend uslovljava-nja ljudi tehnologijom ali pri tom kritikuju samu tehnolo-giju kao da je ona problem. Bučno se govori o 'žigu zveri' ito se koristi kao dokaz o tačnosti Biblije. Međutim, to nijepravi žig u obliku neke tetovaže na ruci ili čelu, nije čak ničip na ruci, to su priče za naivne. 'Žig zveri' je mentalnoubeđenje da je sve dozvoljeno, da su razuzdanosti i per-verzije ta sloboda kojoj težimo. To je ono što već sada pos-toji u 'naprednom' 'demokratskom' svetu. To je ono što senameće celom svetu. 'Zver' je nagonska razuzdanost kojaobuhvata svest i rasuđivanje. Zato je rečeno da se njen 'žig'nalazi na čelu (glavi) jer se odnosi na našu sposobnostrasuđivanja, na um, i na desnoj ruci jer se odnosi na onošto radimo, desna ruka simboliše našu sposobnost delo-vanja. Naše mišljenje i delovanje je 'žigosano' odnosnoformatirano i nametnuto spolja, od verskih i naučnihautoriteta. Ne potiče iz svesti duše i višeg uma. Samo taviša svest nas spasava, i nas i svet. Hrist je naša viša svest

74

koja nas povezuje sa svešću duše, Antihrist je sve štoograničava takvu svest u nama, što joj je suprotno. Nisu tonikakvi bogovi i đavoli koji će "sudnjeg dana" da ratuju uIzraelu, u Armagedonu. Te mitologije su samo način da seljudi drže i dalje u iluzijama Omega tačke.

Kontrola nad nama je sve veća samo zato da bismootkrili kako da istinski budemo slobodni. I zaista, nikada u istoriji diktatura laži i prisile nadljudima nije veća nego danas u savremenom društvu unajrazvijenijim državama koje sebe predstavljaju "demo-kratskim" - i istovremeno nikada u istoriji svest ljudi osvom položaju i stvarnosti nije bila veća. Veliki pritisak jeizazvao veliku svest. Što je pritisak veći, to je svest veća. Elita koja vlada nad ljudima danas i već hiljadamagodina je satanistička. Glavna zabava im je izvođenjesatanističkih rituala. Satana je u religijama definisan kaoprotivnik božiji. Ovu reč "protivnik" treba ispravno razu-meti kao opoziciju ili suprotnost. Dakle, tu nema nikakvemitologije, čak ni borbe protiv Boga, već jednostavnečinjenice da oni samo izazivaju suprotnost. To je sve štorade: zatežu Omega tačku. Oni samo otvaraju vratamogućnostima većeg širenja Omega tačke, većeg skreta-nja u suprotnost od ispravnog i normalnog. Oni samostvaraju iluzije - ne teraju vas da verujete u njih. Đavonikada ne ubija ljude, on ih samo lukavo navodi da sesami ubijaju. Ljudi su ti koji u svom neznanju sami pro-laze kroz ta otvorena vrata, kroz te mogućnosti. Na taj način oni rade u interesu ljudskih duša, iakona krajnje negativan način; pomažu da se svest duše pot-puno prilagodi materijalnom planu. Oni osvešćavaju ljudetako što materijalizuju sve njihove greške, slabosti ineznanje, pomažu u njihovom ispoljavanju, suočavaju ihsa njima. Bez tog suočavanja ljudi ne bi bili svesni svojihslabosti, ne bi ih videli niti se suočavali sa njihovim pos-

75

ledicama. Zato se kaže da đavo spopada grešnike. On samoigra ulogu lakmusa koji otkriva naše slabosti i greške. Proces materijalizacije duše, njeno obučavanje dadeluje na fizičkom planu, povezan je sa prolaskom kroznajveće iluzije, ove koje smo opisali u vezi Omega tačke.To je nužno jer samo kada ovlada fizičkim svetom svestduše može da se vrati božanskom izvoru. To praktičnoznači da se svest naše duše "vraća" božanskom izvoruonda kada prepozna prisustvo božanske svesti u samomfizičkom postojanju uvek i svuda, ovde i sada, čak i u naj-gorim i najmračnijim uslovima, i u najgorem čoveku, takoda uvek može ovde da deluje punim potencijalom božan-ske svesti i ne može više nikada da se izgubi ili zaboravi.Tako se božanska svest ostvaruje na ovom svetu kroz nas. Krajnja svrha svih negativnosti ovoga sveta je ipakpozitivna, jer taj pritisak jača svest duše, jača njenu svestu uslovima fizičkog sveta. To je kao zatezanje luka sastrelom: što ga više zatežemo sila koja teži da se vrati upočetno stanje biva jača. Bez pritisaka svest duše ne biimala podsticaja da razvija iskustva na fizičkom svetu injeni pravi potencijali ostali bi neispoljeni. Za razvojovoga sveta potrebna je materijalizacija svesti duše, odno-sno, iskušavanje svih potencijala svesti na fizičkomplanu. Zahvaljujući takvim podsticajima duša kreira svešto je pozitivno na ovome svetu. To je pravi razlog svihprinuda i pritisaka koje ljudi trpe na ovom svetu.12

Na primeru lažiranja istorije vidi se sva veličinasuprotnosti od stvarnosti i istine kojom smo izloženi naovom svetu. Istorija nam se prikazuje kao sled haotičnihdogađaja koji ponekad imaju prepoznatljive uzroke anekad nemaju. Većinom se za svo zlo okrivljuju ljudi, iakosu oni često žrtve jednog šireg procesa. Pažljivije posmatranje otkriva nam da se tokom celeistorije bore dve sile. Jednu silu predstavlja svest duše koja

76

se naivno drži dobrog i ispravnog, ona je oličena u dobrimljudima. Drugu silu predstavljaju ljudi koji nemaju dovo-ljno svesti duše i koji su prizemni i praktični, koji imajusamo fizičku svest, ono što opažaju čulima. Dobri ljudiuvek neguju i podržavaju život jer su ga svesni. Malodušnigrabe, otimaju i ubijaju sve što im se nađe na putu; njimacilj opravdava svako sredstvo. I jedni i drugi imaju brojnepredstavnike na ovom svetu, oni su i geografski raspore-đeni ali i pomešani. Postoje izveštaji i dokazi da su dobri ljudi sa velikimuticajem ljudske duše bili brojniji u davnim vremenima,ali da su se postepeno smanjivali pod porastom ovih dru-gih, bezdušnih. U tim davnim vremenima postojale sucivilizacije bez oružja (Dolina Inda, Vinča ili Podunavskakultura). Svi ratovi i svi sukobi na ovom svetu vode seizmeđu njih. Oni predstavljaju belo i crno polje na kruže-nju Alfa i Omega tačke. Bitno je znati sledeće: Negativni ljudi predstavljajucrno polje i usmereni su na zatezanje Omega tačke u sup-rotnost božanskog, oni izazivaju negativna iskustva i des-trukciju - i na taj načini igraju pozitivnu ulogu u razvojuovoga sveta, iako to izgleda negativno. Ljudi koji predstavljaju svest duše su izvor i uzorsvega dobrog na ovom svetu, ali oni upravo zbog svestisvoje duše ne žele da se vezuju za ovaj svet, njima jemnogo važnija veza sa božanskim, oni teže da se vratebožanskom jer ovaj svet doživljavaju, sasvim ispravno,kao suprotnost božanskom. Na taj način oni nesvesnootežavaju razvoj ovoga sveta, igraju negativnu ulogu iakosu u svojoj suštini pozitivni. Oni jednostavno nisu dovo-ljno svesni prave prirode ovoga sveta. Tu je reč o dijalektici suprotnosti. Loši nesvesnočine dobro, a dobri nesvesno čine loše za razvoj ovoga

77

sveta jer su inertni i nedovoljno zainteresovani za teme-ljan materijalni razvoj. Oni zbog svoje svesti duše već videbožansko u svemu i sve kao savršeno. Oni već vide krajove igre, rezultat, i odbijaju da učestvuju u njoj. Kažu da jeovaj svet iluzija, maya, da svetom vlada zli Demijurg, da jenjihovo pravo mesto samo u "carstvu nebeskom". To jetačno. Međutim, ovde smo došli da bi učestvovali u ovojvelikoj igri života kao da se prvi put događa, kao da jejedina stvarnost, zato što smo je mi i projektovali kadasmo bili u "carstvu nebeskom" pre rođenja. Koliko nam je poznato iz istorije, one ezoterične,tajne, alternativne, ali mnogo zanimljivije od ove zvani-čne, dobri ljudi su dugo živeli u miru i slozi do pre 13.000godina, u prostorima od Evrope do Tibeta, na teritorijikoja je poznata kao Velika Tartarija.13 Gradili su megalit-ske građevine i piramide svuda u svetu. Međutim, nisu serazvijali, imali su šta im je potrebno i bili su zadovoljnimirnim životom u skladu sa prirodom. U to vreme, preoko 13.000 godina, došlo je do velikih klimatskih pro-mena usled neke kataklizme i stvari su se drastično pro-menile. Stara civilizacija je prekinuta, njeni tragovi sakri-veni, a oni koji nisu prikazuju se danas lažno kao ostacineke novije civilizacije. Započeta je nova civilizacija, odpočetka, ova naša koja još uvek traje. Tu novu civilizacijuzapočeli su ljudi koji nisu bili oličenje božanske svesti, većnjene suprotnosti. Za njih je ovaj svet jedini svet i osećalisu egzistencijalnu potrebu da njime ovladaju. Tada supočeli svi ratovi i osvajanja.14

To nije bila nagla promena. Odvijala se vekovima. Razbijanjem izvornog jezika najviše je učinjeno dazapočne nova civilizacija, da Omega tačka ode u svojusuprotnost. Izvorni jezik je direktno izražavao svest duše.Njegovim razbijanjem u nove jezike koji su bili prostiji iograničeni postignuta je veća zaborav svesti duše.

78

Otuda biblijski mit o rušenju kule Vavilonske irazbijanju jednog jezika u mnoštvo različitih jezika, što jeizazvalo neslogu i sukob među ljudima. Zajedno sa razbijanjem jezika, pomoću socijalnoginženjeringa razbijan je i dotle jedinstven narod u mnoš-tvo naroda sa različitim nazivima. Ako su u davnim vremenima vladari imali napre-dnu tehnologiju za izgradnju megalita, onda su imali iznanje o socijalnom inženjeringu za stvaranje nacija ijezika, i kako to da planiraju vekovima unapred. Istoričarikoji ne poznaju i ne priznaju postojanje visoke tehnologije udavnoj prošlosti (iako dokazi za nju postoje u celom svetu)nemaju nikakve šanse da ispravno razumeju istoriju.15

Prava istorija se od ranog srednjeg veka do danassistematski skriva, istorija antičke civilizacije, Grčke iRima u velikoj meri je lažna, što je u skladu sa delovanjemsila koje jačaju kretanje Omega tačke u suprotnost božan-skoj stvarnosti, u sve moguće iluzije. Međutim, sve to nije učinjeno iz zlih namera već iznamere da se duša navede na materijalni razvoj. Da to nijeučinjeno svest duše bila bi mnogo bolje očuvana, kao štoje bila u tim davnim vremenima, ali bi razvoj ovoga svetabio zaustavljen jer duševni ljudi nemaju interesa da sevezuju za ovaj svet i da razvijaju materijalnu kulturu. Dase ta promena nije dogodila, i danas bismo jahali konje isedeli na zemlji, igrali oko vatre. Da bi se čovek vezao zaovaj svet i razvijao ga, potrebna mu je iluzija, prinuda iprisila. I velika, velika zavera. Ključni događaj za konačno odvajanje od svestiduše u njenu suprotnost, u proces materijalizacije, i novecivilizacije, dogodio se osnivanjem Rima. Centralnim isevernim delom Apeninskog poluostrva vladali su Etrurcikoji su bili Stari Sloveni. 16

79

Priroda društvenog uređenja Starih Slovena bila jerodovska zajednica u koji su svi imali jednaka prava, živelisu u miru bez robovlasništva (tuđe robove su oslobađali) ibez osvajanja. Vlasništvo nije bilo kriterijum pripadnostikod njih, sva dobra su delili prema potrebi. To je osobinaduševnih ljudi. Međutim, 509. godine pre nove ere, izvr-šena je "Rimska revolucija" od strane došljaka i osvajača saBliskog istoka. Kada su po legendi Romul i Rem postaviligranicu prema starosedeocima Etrurcima, osnovan jeRim. Tada je uspostavljena nova civilizacija u kojoj jeosnovni kriterijum određivanja pripadnosti postala teri-torija, osvajanje i vlasništvo, odnosno trgovina. Tako je dodanas. Više nije bilo bitno kojem rodoslovu neko pripada,kakav je čovek (Romul je po legendi ubio brata Rema zatojer je ovaj osporio njegovu granicu), već kojoj teritoriji ikojem vlasništvu, odnosno šta poseduje. Ravnopravnostmeđu ljudima je nestala. Svaki građanin Rima bio je Rim-ljanin, svaki građanin Francuske Francuz itd. Time seponištava rodovska pripadnost i stvara bezlično građans-tvo. U Rusiji gde vlada rodovska tolerancija oko 180.naroda sačuvalo je svoj identitet do danas. SAD su nastalegenocidom nad starosedeocima i tu su svi narodi svetaizgubili svoj identitet i postali samo Amerikanci. Danas je i država prevaziđena. Državama vladajukorporacije. Svaki čovek je od rođenja u ugovornomodnosu sa korporacijama, preko svojih ličnih podatka. Zato je Rimsko pravo osnova savremene zapadnecivilizacije. I ono, međutim, potiče od Etruraca, ali samoono što je dobro, a to su principi demokratije i parlamen-tarizma, sve ono što je loše (orgije sa masovnim ubistvimau Koloseumu) nametnuli su novi osvajači. Etrurci su bilipre svega miroljubivi i kulturni, zato su ih lako pobedili. Prava istorija se danas otkriva sve više i više, i to jevezano za razumevanje sveta u opisu Omega tačke.

80

Nakon pada Rima nastala je Rimska crkva na osno-vama potiskivanja gnosticizma, kulta koji je nastao davnoranije a koji je oživeo veliki posvećenik poznat kao IsusHrist. Od njegovih poruka sačuvanih u tridesetak jevan-đelja političari iz Rima izabrali su samo četiri, zajedno sanekim poslanicama njegovih sledbenika, i to su cenzuri-sali i napravili ono što je danas poznato kao Novi Zavet. Učetvrtom veku su zajedno sa starozavetnim tekstovimakanonizovali Bibliju kakvu danas imamo. U to vreme je sve snažnije postajalo Istočno rimskocarstvo sa sedištem u Carigradu (Konstantinopolj). Svesnažnije je bilo rivalstvo Rima sa Carigradom, ponajvišezato jer je Bosforski moreuz bio jedini trgovački put izEvrope prema Maloj Aziji. Ko je kontrolisao taj prolaz kon-trolisao je trgovinu i ekonomiju. To je oduvek bila pravapozadina svih verskih sukoba. Religijski sukobi su oduvekkorišćeni kao "lažna zastava" za rešavanje ekonomskih igeostrateških ciljeva. Kada se hrišćanska crkva podelila na Zapadnu, Rim-sku ili katoličku, i Istočnu ili Pravoslavnu, Evropa se našlapodeljena između te dve interesne sfere, na Zapadnu iistočnu Evropu, posebno na Balkanu. To je takođe bilagranica sfera uticaja o kojima ovde govorimo. Da bi Rimska crkva osigurala svoju vlast u Evropimorala je da potisne sve što povezuje Istočno rimsko cars-tvo sa evropskim kontinentom. Pre svega to je jezik i iden-titet naroda koji je naseljavao celu istočnu i zapadnuEvropu, a to su bili Stari Sloveni. Rimska crkva nije moglada gradi svoje carstvo u Evropi na jeziku i rodovskoj pri-padnosti svojih suparnika sa Istoka. Pomoću društvenoginženjeringa stvarani su novi jezici i narodi u celoj Evropi,a centralno mesto sukoba bio je Balkan, i to je do danas.17

Suština tog sukoba je u sledećem. Istočna crkva iliPravoslavlje zadržala je izvorno učenje Isusovo o duši

81

čovekovoj, o spasenju duše, i naglasak je stavljen na spa-senju duše od zlih uticaja ovoga sveta. Međutim, vlada-vina je ostala ista, despotska sila jačega, lokalnog mafi-jaša, tajkuna, doživotnog predsednika, stalno gledanje uprošlost … a fasade zgrada zapuštene, putevi loši, korup-cija umesto vladavine prava… Rimska crkva je u potpunosti krenula putemmaterijalizacije svesti duše. To je suprotan put koji nagla-sak stavlja na vezivanje svesti duše za ovaj svet. Katoličkacrkva je koristila sva sredstva prinude i prisile, obmane ilaži sa kojima se ljudska duša nagoni da radi u koristovoga sveta. Suštinska razlika je u tome što se u pravoslavljuosuđuje samo greh da bi se spasao čovek. Katolicizamosuđuje grešnika, kažnjava samog čoveka za svaki greh.Na taj način čovek je onemogućen da greši ponovo, kao upravoslavlju gde znaju da će im svi gresi biti oprošteni.

Na direktnom kažnjavanju grešnika nastao je razvojsavremenog sveta i Evropske civilizacije. Da, da, bila je pot-rebna Inkvizicija da natera ljude da prestanu da očekuju"čuda sa neba" i da počnu da rade šta treba. Taj problem je pokušao da prikaže F. M. Dostojevskiu romanu Braća Karamazovi, u poznatom delu togromana Veliki inkvizitor. Dostojevski nije razumeo pri-rodu ljudske duše i ljude je video samo sa fizičkim umom,kao izgubljene i destruktivne. Kao takve ih je savršenoopisao. Oni nisu svesni božanske slobode svoje duše,njene potencijale koriste pogrešno zbog uma koji je ogra-ničen, i zato je njima potrebna prinuda i sila, tačnije trisile: čudo, tajna i autoritet. Na njima se zasniva crkva. Usvom ograničenju, ljudski um višu silu vidi u crkvi ume-sto u samom Bogu. Nesposobni da se nose sa svojom slo-bodom (tačnije, sa pravom prirodom svoje duše), kažeVeliki inkvizitor, ljudi su je predali crkvi, koja im daje

82

uputstva kako da žive i deluju. Crkva je vršila pogubljenjajeretika zato što je njihovo zauzimanje za slobodu pretiloporetku - a taj poredak je stvarni razvoj ka slobodi, zateza-nje Omega tačke da bi mogla da se vrati ka Alfa. Takva prinuda i prisila je dovela do ideala demokra-tije, standarda transparentnosti, vladavine prava izakona, do razvoja nauke. Još uvek su to samo ideali. Sva-kako, nije Katolička crkva zagovarala te vrednosti već nji-hovu suprotnost, ali upravo je ta suprotnost, licemernomračnjaštvo katolicizma zbog kojeg je srednji vek biomračni srednji vek,18 izazvala borbu za te vrednosti, zastvaranje sekularne i pravne države, od Renesanse i Pro-svetiteljstva preko Francuske revolucije do danas. Donauke koja će ponovo otkriti tajnu postojanja, da je božan-ska svest kvantnog polja jedna ista u svemu što postoji ida je ona istovremeno i čovekova svest. Ali ovog puta će čovek znati šta da radi sa njome,biće dostojan svoje božanske slobode i moći. On će sa nau-čnom preciznošću da ispoljava moć svoje duše. Njena moćje tako velika da joj je potrebna naučna preciznost i meto-dologija, inače može da krene po zlu. Zato je za čovekovograničeni fizički um tako važan razvoj nauke i materijalnekulture uopšte: da bi ispravno mogao da ispolji svoju dušu. Na istoku je sve ostalo u tradiciji, sećanju na slavnuprošlost i u odricanju od ovoga sveta kao zlog mesta zaživot. Zato je razvoj materijalne kulture na istoku zaostao. Te razlike izazivaju civilizacijske sukobe koji i danastraju.

Razumevanje istorije važno je radi razumevanja silakoje na ovom svetu izražavaju svest duše. One nisu ni maloapstraktne, rezervisane samo za religijska filozofiranja.Vrlo su konkretne i presudno utiču na život na ovoj planeti.Te sile postoje geografski i deluju geostrateški. One su deo

83

vašeg života. Simbole te sile možete videti na novčanicamasa kojima kupujete hranu. Celokupna ljudska istorija sastoji se od zavera protivljudske duše i od borbe duše da se izrazi na ispravan način.

To je takođe univerzalni problem i svih individual-nih ljudskih života: kako čovek da uskladi svest svoje dušesa ovim svetom i njegovim silama. Ukratko: šta da radi. Svrha stvaranja svih tih iluzija jeste da božanskasvest kroz čoveka, kao svog svesnog subjekta, iskusi sveto, sve što može da se iskusi, sve mogućnosti postojanja, ione nenormalne kao i normalne, sve suprotnosti, da bidovoljnim zatezanjem tog luka strela svesti mogla da seodapne ka pravom cilju, samoj božanskoj svesti. Svi naši životi su takođe stalna borba za slobodu,oslobađanje od nekih smetnji, teškoća i ograničenja, borbaza bolje izražavanje, traženje onoga za čime nam srce žudi,ostvarenje snova. Sve prepreke i teškoće koje imamo naovom svetu nisu tu iz nekog zlog razloga već upravo da binas podstakle na kreativnost svesti, na sećanje svojeprave božanske prirode, na njeno jačanje kroz spoznaju dasmo mi saučesnici u stvaranju svega. Sve teškoće senadilaze spoznajom naše ključne uloge u njihovom stva-ranju, da smo sami sebi stvorili sva ograničenja, i kolekti-vna i individualna. Sukob zapadnoevropskih i istočnoevropskihvrednosti, Istoka (islama i pravoslavlja, Rusije) i Zapada,svi civilizacijski sukobi, koji su danas aktuelniji nego ikada,jesu sukobi koji nastaju usled nerazumevanja prirode svestiduše i materijalnog sveta u kome živimo - nerazumevanjunjihovog suštinskog jedinstva. Da bi se taj sukob nadišao nije potrebno da pobedijedna od tih dvaju strana. Kao što nije potrebno da jednood polja u krugu nadvlada, bilo crno ili belo. Oni kružezajedno i potrebna je njihova ravnoteža, koja dolazi samo

84

kroz razumevanje celog ovog procesa. Takvo razumevanjeje moguće samo pomoću svesti duše, ali svesti koja jeusklađena sa životom u fizičkom svetu. Božanski svet naše duše i materijalni svet imajuistu osnovu i sačinjavaju veliko jedinstvo. Zato obe zara-ćene strane pokazuju isti žar u borbi za svoje ciljeve, oberatuju za Boga i dušu, za bolji život na ovome svetu. Krajnje je vreme da im neko upali svetlo da vide štarade. Tome služi ovaj priručnik.

*** Konačan razlog postojanja Omega tačke, njenograstezanja u sva neprirodna stanja, i iskustva nepostoja-nja Boga jeste da Boga spoznamo uvek i svuda, u svemu.Naročito u onome što najmanje liči na Boga: u zveri kojanas napada, u najgorem čoveku, u najružnijim mestima, ubolnim i nepravednim događajima i uslovima života, ulažima… Kada u tome uspemo onda tu svest ne možemonikada više da izgubimo.

Ako sačuvamo svest o božanskoj prisutnosti u naje-kstremnijim iskustvima, onda ćemo je lako sačuvati i u svimiskustvima koja su manje ekstremna. To je princip koji stojiiza potrebe izlaganja ekstremnim i negativnim iskustvima.Ona su nam potrebna kao vežba da bismo svest o božan-skom prisustvu imali za stalno. Bez takve vežbe, tu svestmožemo imati samo kada nam je lepo i udobno, kada smou zoni svoga konfora. Svaki izazov teškoća će nas izbacitiiz "božanskog raspoloženja". Tom vežbom se takođe jača nezavisnost svesti našeduše, koja je po svojoj suštini nezavisna od ovoga sveta.Lako je biti u tom stanju povremeno, kada meditiramo ilismo inspirisani lepim i duhovnim sadržajima. Transcen-dentalnu svest svoje duše moramo da imamo i u naj-žešćim akcijama, kada svest uma teži da se maksimalnosuzi i identifikuje sa sadržajima uma, sa mislima i doga-

85

đajima. To je iskustvo samuraja u borbi; zato su privlačniekstremni sportovi, koji izazivaju navalu adrenalina. Akou najtežim i najnegativnijim iskustvima sačuvamo neza-visnost duha, tada ćemo imati svest duše uvek i svuda.Tako se ona dokazuje i potvrđuje. Sami ste primetili da se dešava kao pravilo: kadadoživite ushićenje i uspon u svesnosti odmah sledi nekoiskušenje i pad, nešto se dogodi što kontrira tom stanju.To nije došao đavo da vas iskušava već svest vaše dušeima potrebu da se ostvari na svim planovima. Ne samo navišim elementima, u vazduhu, da bude apstraktno prisu-tna u umu, već i na fizičkom planu, konkretno, u najgrub-ljim uslovima i stanjima. Nije dovoljno samo da neštoznate, treba svoje znanje i u praksi da dokažete. Zlo i negativnost jeste samo ono najkonkretnije inajgrublje što se događa, krajnje zatezanje Omega tačke -neophodno za potpuno osvešćenje. Stvari vidimo kao zle inegativne samo kada ih odvajamo od svesti i božanskeceline. Sa maksimalno zategnutom Omega tačkom stvarisu maksimalno grube i materijalne, ograničene. Tadasamo vidimo neprijatelja koji želi da nam otme hranu,predmet naših želja, i smatramo da moramo da ga pobe-dimo da bismo mi preživeli. Omega tačka se vraća ka Alfakada proširimo svesnost da mi i naš "neprijatelj" posto-jimo pod istim uslovima koji su nam dati kao milost, kadase kao u starom, dobrom hrišćanskom običaju molitvompre jela zahvaljujemo na hrani, i kada delimo hranu svimabez razlike. Sva negativna iskustva nas navode da samimenjamo stvari na bolje. Da nema tih izazova ostali bismopotpuno pasivni jer naša duša nije od ovoga sveta. Zato jeuvek prva težnja da pobegnemo od prljavog, ružnog i zlog.Ili da se borimo protiv njega i uništimo ga. Ono će nasprogoniti sve dok ne naučimo da u svemu tome - naročito

86

u onome što po svemu izgleda kao suprotnost božanskom- vidimo božansku svest i prisutnost, jer priroda božan-skog je apsolutna, što znači da ništa nije moguće izvan nje,ona je sve. To smo i mi, to je i sve što preziremo i mrzimo.Postojmo u velikom holografskom jedinstvu. Zato sveprotiv čega se borimo postaje jače samom našom borbomprotiv njega. U svemu drugome ćemo videti božansku prisutnostsamo ukoliko je prvo prepoznamo u sebi. To je pravo značenje reči da "volimo svoganeprijatelja", da "okrenemo i levi obraz kada nas udare podesnom", i "neka bude volja tvoja, Bože, a ne moja". Tomožemo samo ako prepoznajemo božansko apsolutno usvemu, samo tako zatvaramo prekomerno zatezanjeOmega tačke i vraćamo se Alfa tački.

*** Ovaj proces se okončava kroz čoveka, ali otvoreno jepitanje da li je ovaj proces koji je trenutno u toku i u komeučestvujemo jedini ili je bilo u prošlosti ove planete višetakvih pokušaja, verovatno neuspešnih. Postoje tragovidrevnih civilizacija koje su imale napredniju tehnologijuod ove sa kojom mi raspolažemo sada. Dokazi o njima pos-toje veliki kao planine. To su sve one megalitske građe-vine koje nije moguće ni danas napraviti, za koje i neznamo kako su napravljene, to je svo ono znanje drevnihnaroda (na primer, o precesiji koja traje oko 25.920godina, dakle mnogo duže od civilizacija koje su je pozna-vale) koje nije moguće znati bez kosmičke tehnologije, bezkretanja kroz kosmos, samo prostim posmatranjem saZemlje i učenjem. Neki ezoterični izvori kazuju nam da je bilo višepokušaja da se božanska svest na ovde opisan način ispoljikroz čoveka na Zemlji u potpunosti. Iz raznih razloga tonije uspelo. Kažu da smo mi treći pokušaj. Možemo samo

87

da se nadamo da je dovoljno naučeno iz grešaka i danećemo ponoviti njihovu sudbinu. Tome bi trebalo dapomogne i ovaj priručnik.

88

RELIGIOZNOST ZASNOVANA NANEGATIVNOM ODNOSU PREMA SVETU

Gnostici najbolje svedoče o ovom problemu. Oniuče da ovim svetom vladaju zli Arhonti (vladari). Kažu dasu oni ovaj svet uredili tako da bude zatvor za ljudskeduše. Nisu tako uredili samo ovu planetu, već ceo sunčevsistem. Sve što ljudi mogu da urade jeste da askezom iispravnim znanjem (gnosis) ojačaju svest duše, da ovla-daju svojim snovima (vantelesnim iskustvima, astralom)upoznaju više dimenzije, možda se pri tome malo pomo-gnu i halucinogenim biljkama, i tako steknu sposobnostda se uzdignu iznad ovog sveta, da se oslobode uticaja zlihdemijurga (tvoraca). Za njih svet je loše mesto i sve štotreba uraditi jeste pobeći odavde natrag u 'carstvo nebes-ko' odakle smo i došli. Ovo je samo pola istine. Svet jeste teško mesto zaživot, ali najviše zato jer u njemu mora da se radi i sve poš-teno zaradi. Nezgodan je i zato jer u njemu vlada zakonuzročnosti, posledice će vas snaći za sve što uradite. Naj-nezgodniji je ipak zato jer pored uzročnosti jednako unjemu ima i slobode, čak toliko da u toj slobodi možete dase izgubite, da grešite koliko god hoćete, da sebe i drugepovredite i čak uništite. Ima i treći deo istine. Da su gnostici malo dubljepogledali saznali bi da smo mi sami, tačnije naše dušestvorile su ovaj svet i sve druge svetove, kada su bile navišim dimenzijama, veoma blizu svom božanskom izvoru(demijurgu). U holografskom univerzum ništa nije odvo-jeno, nema dvojstva, mi smo bogovi koliko i Bog sam.Drugim rečima, ništa nije odvojeno niti različito odbožanske svesti. Mi smo ona - ona je mi sami.

89

Ova istina se skriva na sve načine da bi se ojačalaOmega tačka, da bi se osvestila iskustva svega što može dase iskusi u slobodi da ne budemo oni koji jesmo, već svešto nismo. Dakle, tačno je da ovde mi nismo svoji, nismoono što jesmo, odvojeni smo od Boga, čak smo opsednutimnogim entitetima ovoga i onoga sveta. Ali sve to imasvoj smisao koji su same naše duše isplanirale u skladu sabožanskom svešću. Da bi se iskušenje Omega tačke dobro sprovelo naovom svetu za to se brinu institucije, pre svega Rimskacrkva. Ona svoju veru zasniva na strahu za čije su setemelje pobrinuli gnostici: ovo je loše mesto za život, čekanas 'carstvo nebesko', moramo da trpimo i čekamo spasi-telja. To je politika vladavine nad ljudima pomoću men-taliteta straha, greha i žrtve. Strah je negativna emocijakoja razvija pasivnost i poslušnost, koja snažno sužavasvest, koja zapravo od same svesti pravi ono što ona nije.Strah je osnova svih iluzija. Ako smo mi stvorili sav ovajživot, koliko je besmislen bilo kakav strah! On je potpunasuprotnost svesti o životu. Zato sve religije koje su zasnovane na judeo-hrišćanstvu zasnovane su na strahu i na dubokom uvere-nju da je svrha života da se nekako izdrže teškoće ovogasveta i da treba samo težiti povratku nebeskom domusvome. Tako se Omega tačka maksimalno uvrće i rasteže usuprotnost. Da bi se istezanje Omega tačke osiguralo, samapomisao da smo mi jednaki sa tvorcem je najstrožije zab-ranjena u judeo-hrišćanskim religijama i osuđuje se kaonajveći greh. Navodno, samo Satana tako misli i samo onmože takve misli da usadi čoveku. To je tačno ako se pos-matra samo fizički um čovekov i njegov ego, ako se nerazlikuje fizički um, viši um i svest duše. Ovde ne govorimo

90

da je naš ego stvorio svet, već naša svest duše koja je u naj-višim dimenzijama jedno sa božanskom svešću. Kada proje-ktuje svoju svest u fizičko telo ona postaje uslovljena kao isve drugo što je stvoreno, i ta mala ograničena svest nemože mnogo toga da stvori, samo ono što može svojimrukama i alatom. Zato se i projektovala u telo, da bi isku-sila tu uslovljenost i u tim maksimalno ograničenimuslovima spoznala i takvo postojanje kao božansku svest,da je ona uvek ista i prisutna u svemu, u svim oblicima ina sve moguće načine. O nerazumevanju ovih razlika između više i nižesvesti, nepoznavanju delovanja svesti duše i prave prirodeuma, govori događaj na Golgoti. Svest duše, oličena uIsusu, svedočila je o svom jedinstvu sa Bogom, ali ograni-čeni umovi u telima ljudi, tačnije sveštenika, to su tuma-čili kao bogohuljenje, da se neki um/ego uobrazio da je onsvemoćan i da je Bog, i da ga zato treba prebiti i razapetina krst. Rečeno je: "Budite mudri kao zmije i bezazleni kaogolubovi". Zmija je simbol materijalnosti a golubovi svestiduše. Ta svojstva treba čovek da ujedini u sebi. Krst jesačinjen od vertikale duhovnog uzdizanja i horizontaleovoga sveta. To ukrštanje nosimo svi mi ljudi na ovomsvetu. Na tom krstu je svaki čovek razapet, i Isus je biorazapet samo da bi vam tu istinu preneo za sva vremena.Kada je rekao "ja sam put, istina i život" to je značilo da ječovekov put takvo ukrštanje vertikale i horizontale, nebe-skog i zemaljskog sveta. Nije to govorio njegov ego kakoteolozi tumače, i da zato treba gledati samo u njega, odno-sno u crkvu kao "telo isusovo". Kada je Isus u toj porucirekao 'Ja' nije mislio na sebe (on nikada nije mislio samona sebe) već na svakog čoveka, na čovekovu suštinu(svaka njegova poruka se odnosi na čovekovu suštinu).Dakle, to je istina o putu naših života na ovom svetu: sje-

91

dinjenje neba i zemlje u nama, sjedinjenje svesti duše saovim svetom. To je suština Isusove poruke i dela. Tako sebožanska svest ispoljava na ovom svetu, kroz nas, ne padas neba nikakvim magijskim ritualom u crkvama niti moli-tvom. Suština poruke jevanđelja je nauka o duši i njenojsamospoznaji kroz svu dramu životnog iskustva - za raz-liku od istočnjačkih učenja (vedanta, budizam) kojasamospoznaju duše sprovode direktno, kroz jednostavnoodbacivanje i nadilaženje drame životnog iskustva. To jeza dušu brži i lakši put, ali nije isplaniran za ovaj svet. Prolazak kroz dramu života dovodi do transforma-cije života i sveta zajedno sa transformacijom čovekoveduševnosti i tako je nastala sva civilizacija i materijalnakultura. Kultura je spoljni odraz naše svesti o sebi, kao inaše svesti o svetu. Veoma malo autentičnih reči Isusovih je ostalo,posle svih cenzura i prepravljanja. Međutim, koliko je i tomalo nauke o duši u jevanđeljima kroz reči Isusove isti-nito i moćno (posebno u Propovedi na gori), pokazuječinjenica da je i posle svih falsifikovanja ostalo vekovimanajveći svetionik i putokaz za duševnost u ljudima naovom svetu kojim vladaju bezdušni. Da nije Isusovog likakao uzora i njegovog učenja o duševnosti, ovaj svet bi idanas bio rimski Koloseum i gladijatorska arena, u jošvećoj meri nego što inače jeste. Mnogim ljudima su rečiIsusove bile uzor i podrška da postignu i sačuvaju barminimum svesti duše. Za razliku od institucionalne crkve koja je name-njena širokim narodnim masama, postoje ezoteričnezajednice koje znaju za ovaj problem, koje ne smatrajuovaj svet zatvorom niti velikom greškom, već radnimzadatkom za naše duše sa ciljem da ga izgrade po božan-skom planu. One slave Boga kao velikog arhitektu, njihovi

92

simboli su majstorski alati, oni se nazivaju slobodnimzidarima (ovoga sveta). Tačnije, i njihov naziv je izvrnutkao i Omega tačka, oni su zapravo zidari ili graditelji slo-bode, a ne 'slobodni zidari' (nije jasno od čega bi zidari bilislobodni). Ovo nije propaganda masonerije već otkrivanje sta-nja stvari. Tako je kako je. Sve ezoterične tajne organizacije vode svet napred,u razvoj materijalne kulture. To jeste za našu dušu nega-tivan put, ali njen put je takav. Taj put danas kao i ranijedoživljava otpor od strane tradicionalnih religija, presvega od vernika islama i Pravoslavne crkve koji seuporno drže stava gnostika, da je proces materijalizacijesvesti duše nešto loše i da ga treba izbeći, da to radi đavo,da vernik pre svega treba da se preda Bogu i da se nevezuje za ovaj svet. Umesto da otkriju zašto su došli naovaj svet, oni bi samo da pobegnu iz njega. 'Carstvo nebesko' je Alfa Tačka, 'carstvo zemaljsko'je Omega. Nema se gde otići jer univerzum je hologram,jedinstvo u kome svaki delić odražava celinu i celina senalazi u svim delićima. Sve stvarnosti su paralelne, cars-tvo nebesko i ovo zemaljsko postoje jedno u drugome.Svrha prave religioznosti jeste da carstvo nebesko prepo-znamo ovde i sada, u svemu što jeste, ne da menjamo irazaramo ovo što jeste radi nečeg drugog, radi nečeg štozamišljamo da je bolje. Treba da prestanemo da mislimo svojim otuđenimumom/egom kako bismo mogli da prepoznamo ovo štojeste. Taj prestanak se postiže disciplinom meditacije. Umje kao ogledalo, on tačno odražava stvarnost ali izvrnuto,kao slika u ogledalu koja je obrnuta, to je u skladu saOmega prirodom ovoga sveta gde je sve izvrnuto. Zato jeum i neophodan kao alat za spoznaju ovoga sveta, ali je

93

istovremeno i izvor svih iluzija. Zato fizički um najprerazara i tek kada nešto spozna on počne da stvara. Mi jošuvek u većoj meri razaramo ovaj svet da bismo ga upoz-nali, nego što ga stvaramo i skladno živimo u njemu. Da bi naš fizički um bio potpuno prikladan božan-skom stvaralaštvu treba samo da se do kraja otvori i opazistvari kakve jesu, kakvo je samo postojanje. Više dimen-zije su ovde i sada u ovoj našoj dimenziji, našoj realnosti.Naša realnost je sačinjena od svih viših dimenzija. Ispra-vno religiozan čovek sve ih prepoznaje u sebi, vidi da je onsam sačinjen od svih dimenzija. Stoga nemamo gde daodemo odavde. Čak ni smrt ne postoji. Na nerazumevanju ovakve stvarnosti nastaju svi'civilizacijski sukobi' na ovom svetu: jedni vuku napred (urazvoj), a drugi nazad (u prošlost i tradiciju), jedni dole (ustvarnost ovoga sveta) a drugi gore (u 'carstvo nebesko'). Ono što je najviše uvrnuto u skladu sa Omega tač-kom jeste to da su svi oni na neki način u pravu. Problemje samo što ne mogu da se usklade. Za to je potrebna svesto celom ovom procesu. Ovaj priručnik služi širenju takvesvesti.

94

PRINCIP PRISILE I PRINUDE U RELIGIOZNOSTI

Priroda duše je takva da nema u sebi nikakvogporiva da deluje i stvara nešto novo, zato jer ona direktnopotiče iz božanske svesti koja već sadrži sve što je moguće,koja je apsolutna. Zato je od Platonovog doba duša pred-stavljana kao sfera i savršenstvo suprotnosti koje nadilazi(transcendira) sve što je od pojavnog sveta. Da bi se svest duše navela da ipak deluje na trodi-menzionom fizičkom planu, potrebno ju je naterati na topomoću prinude i prisile. Već je sama priroda fizičkogsveta takva da izaziva prinudu i ograničenja koje semoraju savladavati. Zadatak svesti duše jeste da i u naj-više uslovljenom stanju postojanja, kao što je ovaj našsvet, aktuelizuje božansku svest, da kao svedok bude sve-sni subjekt kroz koga se spoznaje smisao svakog oblikapostojanja kao božanskog postojanja. Jednostavno stvar je u sledećem: postoje takvi oblicipostojanja, ružni, prljavi, zli, za koje manje razvijeni sve-sni subjekti nikada ne bi poverovali da su i oni čistobožansko postojanje, da se božanska svest i kroz najvećegrešnike ispoljava kao i kroz sve drugo. Drugim rečima,oblici postojanja u svojim beskrajnim izražajnim mogućno-stima mogu da budu takvi da svest zavedu u svoje složenostitako da svesni subjekt zaboravi da je i to božansko samo posebi. Tada svesni subjekt misli da Boga nema, da je to "zlo",da mora da se bori protiv zla i bezbožništva i ta iluzornapotreba ga nagoni da radi i stvara ono što je ispravno, dauči šta je ispravno i da savladava prepreke. Tim trudomjača prisustvo božanske svesti u sebi i spaja se sa božan-skim. Ako ih uspešno ukloni onda spoznaje jedinu stvar-

95

nost, da je božansko sve što postoji, da nema ničeg izvanbožanskog. Da bi svest duše kreirala sopstvenu zaborav u čove-kovom biću kao svesnom subjektu koji živi i snalazi se naovom svetu, tako da mu ovaj svet izgleda kao bez Boga, ilinapušten od Boga, da mora da ga izgradi tako da se prib-liži Bogu - božanska svest je kreirala svesne entitete kojenemaju princip duše kao ljudi, entitete koji su dovoljnosvesni da mogu da delaju ali ne i da spoznaju najvišibožanski smisao delovanja. Prvi takav entitet nam je poz-nat kao prvi anđeo, Lucifer. Njegova osnovna osobina jeda donosi svetlost svesti u tamu iluzije u kojoj postojiodvojenost od Boga. Zato se kaže da je Lucifer svetlonoša.On donosi svetlost svesti tamo gde dobre duše nikadasame ne bi mogle, u sve suprotnosti, pa i u suprotnostdobrog, a to je takozvano zlo. On se smatra izvorom zlaiako to nije, to samo tako izgleda kada se posmatra satačke čoveka. Posmatrano sa božanske strane on izazivasve one suprotnosti koje su neophodne da bi se božanskasvest aktuelizovala. Tek kada se božanska svest aktueli-zuje i u najmračnijem i najdaljem obliku postojanja odsebe same, onda je ona zaista aktuelizovana i ispoljena. Torastezanje postojanja u svoju najdalju suprotnost (tačkaOmega) obavlja princip zvani Lucifer. On radi božiji posaoiako to izgleda negativno kada se posmatra sa ljudskestrane koja se drži samo svesti duša. Taj isti princip se u čoveku ispoljava kao njegov um.Um čovekov je jedini u celom univerzumu koji sve vidiizvan sebe samoga, koji svet vidi spolja, i zato odvojeno odceline, od božanskog. Božanska svest sve vidi u sebi i ništaizvan sebe same. Um je izdvojena svesnost koja sve vidinaopako, izvan sebe same. Samo kada se posmatra iz tak-vog uma kosmos izgleda kao nešto spolja. Kada se umsmiri u meditaciji, transcendira, onda čovek opet sve spo-

96

znaje u sebi. Um čovekov je jedini Lucifer koji postoji. To jedokazao i svojim delima i nedelima. Nažalost i negativno je jednako potrebno kao ipozitivno. Ta drama suprotnosti najkompletnije se i naj-dramatičnije sprovodi na planeti Zemlji. Ona je samo zatopažljivo i planski napravljena, da bude pozornica dušamaza tu najveću kosmičku dramu. Narod Jazida (Yazidis) ima dobru priču koja osvet-ljava taj proces. Njih nepravedno osuđuju da veruju uđavola zato jer njihov mit o stvaranju sveta, koji se usvemu poklapa sa judeo-hrišćanskim, kaže da kada je Bogzavršio stvaranje sveta i čoveka stvorio na kraju, kao naj-savršenije biće sveta, pozvao je sve svoje arhanđele da sepoklone čoveku. Svi su to učinili osim prvog arhanđela,Lucifera (Jazidi ga nazivaju Melek Tavus, drugi ga identi-fikuju kao Satana). On je to odbio sa obrazloženjem datreba da se samo Bogu klanja, ne nekoj tvorevini, ma kakobila savršena. Bog je odobrio njegov ispravan stav i posta-vio ga da vlada nad čovekom na ovoj planeti. Bio je dosto-jan da vlada nad čovekom i ovim svetom zato jer je doka-zao da se neće prikloniti čoveku, da je uvek veran samoBogu i da će zato u svojoj vladavini i čoveka privesti Bogu.Zato Jazidi poštuju Lucifera kao vladara ovoga sveta. Zatošto on vlada ovaj svet je pun borbe suprotnosti i otuđenjaod božanskog prisustva, ali to je jedini način da se božan-sko prepozna u svim svojim suprotnostima. To je razlogzašto tajni vladari ovoga sveta, aristokrate i masoni, svido jednog obožavaju Lucifera, ali i Boga kao Velikog gradi-telja. Takođe to je sve razlog zašto su oni istovremenopokretači civilizacije i razvoja ovoga sveta, ali i svihsukoba i zavera na ovom svetu. Prisila na čoveka sprovodi se i pomoću "nečistihsila".

97

Svet postoji u više dimenzija. U višim dimenzijamapre svega u astralu, postoje svesni entiteti koji deluju naniže dimenzije, na fizički plan, i na čoveka u fizičkom telu.Čovek se sastoji od svih viših dimenzija prirode, ali nije ihsvestan dok je identifikovan samo sa telom, dok mu jesvest ograničena samo na fizički um. Te više dimenzije injihovi stanovnici za njega tada ostaju područje nesves-nog. Ti svesni entiteti deluju na čoveka tako što ga dovodeu iskušenja da bi ojačao svoju svest, da bi nadišao svesttela i uma i otvorio se za više dimenzije. Tako bi čovekkroz sebe i svoje iskustvo povezao više i niše dimenzije,osvestio celinu i aktuelizovao božansku svest u potpuno-sti. Ta bića iz viših dimenzija, nazvaćemo ih neorganskabića, poznata su i kao demoni, deluju na čoveka pre svegapsihološki, i kroz snove i na javi.19

Aristokrate i masoni upravljaju ovim svetom nafizičkom planu, kontrolom politike i ekonomije, pa i reli-gije, a demoni na astralnom odnosno na psihičkom i indi-vidualnom planu.20 Tako je pokriveno svo područjedelovanja i čovek nigde ne može da ga izbegne, ni naovom svetu ni na onom (astralu). Demoni i masoni zaje-dno rade isti posao: izazivaju svu potrebnu prinudu i pri-silu na čoveka da osvesti svest svoje duše na ovom fizič-kom planu, najdaljem od božanskog, u situacijama koje sunajdalje od božanskog, u negativnim situacijama. Masoničoveka uče kako da radi i stvara na fizičkom planu, ademoni ga praktično iskušavaju i tako uče šta ne treba daradi. (Demoni inače spopadaju samo grešnike, tj one kojigreše. Tako se neki ljudi uče šta je ispravno.) Tako se prak-tično osvešćavaju sve mogućnosti božanskog ispoljava-nja. Tako se sprovodi svest božanskog kroz čovekovudušu kao svedoka i nosioca svesti, u sve krajnje oblikepostojanja. Sve dok se i najgori oblici postojanja ne prepo-znaju kao božanski.

98

Da aristokrate i masoni deluju zajedno sa demo-nima dokaz su njihovi rituali u kojima prizivaju demone.Ti rituali su povezani sa najgorim zločinima, ljudskimžrtvama. Ti zločini su zapravo one krajnje suprotne tačkeod svih mogućnosti zbivanja, onih koja su najdalja odbožanskog, krajnje "bezbožna". Oni, dakle, u svojim krva-vim ritualima postižu tu krajnju Omega tačku, krajnje zlo ibezbožništvo. Kada je ta krajnja suprotna tačka od božan-skog dosegnuta, svesno osvedočena, odrađena, čak i ritu-alno posvećena nekom "bogu", onda ne preostaje ništadrugo do povratak ka božanskom izvoru; kada se i to kraj-nje zlo prepozna kao samo božansko, onda je božanskasvest zaista aktuelizovana. To je smisao satanizma: pre-poznati i najveće zlo kao božansko, posvetiti zlo božan-skom. Problem je što se tada umeša um/ego pa od togapravi religiju i čini zlo radi samog zla, zameni sredstvo icilj. Iskustvo zla je samo sredstvo, nije cilj. Zato je satani-zam rupa iz koje se teško izlazi (jer u njoj se ide samo nadole, ne na gore) i u koju upadaju samo oni najgluplji odsvih religioznih ljudi. Na primer, neko dete je ubijeno na grozan način.Posmatrano sa stanovišta fizičkog uma to je samo svirepzločin koji može da izvrši samo neko bezdušan i zao.Međutim, posmatrano sa stanovišta više svesti i svestiduše, može se videti da se jedna napredna duša rodila kaodete samo zato da bi bila svedok toga događaja, da bi svojudušu postavila kao svedoka tog teškog iskustva stradanjau fizičkom telu i na taj način ga osvestila. Druga duša serodila kao počinilac tog zločina, ubistva deteta, da bitakođe svest o tom događaju obogatila tim iskustvom. Tajzločin nije mogla ona sama da izvrši već ga je izvršilapomoću bezdušnih entiteta koji opsedaju telo i nagonenedovoljno svesnog čoveka da deluje negativno, da činizlo i destruktivno. U oba slučaja i duša žrtve i duša počini-

99

oca zločina samo su svedoci, one su sâma božanska svestkoja svedoči jednoj mogućnosti postojanja. Zapravo, pos-matrano sa još više tačke, božanska svest se podelila natelo žrtve i telo počinioca zločina da bi osvetlila još jednumogućnost postojanja i zbivanja. To se u teologiji naziva "otkup grehova". To je samosvedočenje naših duša jednoj mogućnosti događaja. Ali uteologiji se to krivo prikazuje u skladu sa opštom iskriv-ljenošću našeg Omega sveta.

Kada se nešto takvo dogodi, takav događaj se nikadaviše ne ponavlja. Ono što se zaista osvesti nikada se više neponavlja jer svest o tome se vraća božanskom izvoru kaojedna njegova mogućnost i sa time je završeno. Takvo zlo seviše nikada i nigde neće ponoviti. Može da se ponovi u veomasličnom obliku, ali nikada potpuno istom. Stvari se ponav-ljaju samo ako nisu potpuno osvešćene. Ponavljanje u bolu ipatnji jeste ono što religije nazivaju paklom. U raj se odlazipokajanjem, odnosno osvešćenjem grešaka. Takvo osvešćenje deluje i na svest duše koja senalazi ograničena u fizičkom telu kao svest uma, i kojavidi samo zlo. Negativna događanja koja se ponavljajuteraju svest uma da usavršava fizički svet i delovanje utelu tako da se takva zla više ne ponavljaju. Možda nekome izgleda kao da se isti zločini ponav-ljaju, ali ništa nije isto. Svaki zločin ima svoju karmičkudramu individualnih duša o kojoj bi se mogao napisati pojedan roman Zločin i kazna. Možda malo kraći. Od svih metoda krajnjeg istezanja Omega tačkeratovi su svakako svima najbolje poznati. Ratovi su naj-veća zla ali istovremeno samo oni daju situacije u kojimase ljudska duša najsnažnije ispoljava, gde ljudi upoznajusve svoje vrline i mane, svoje krajnje domete u svakomsmislu. Verovatno je to i razlog postojanja tolikih ratovana ovom svetu: da brže i dublje sazrevamo. Zaista teško je

100

zamisliti da čovečanstvo ikada može biti istinski zrelo beziskustva ratnih stradanja. To je tako jednostavno zato jeru takvim konačnim situacijama kao što je rat, i život ismrt su u našim rukama, tu nema više mesta za nikakveiluzije, za nikakva odlaganja i lažna rešenja. Sam život jeborba radi savladanja prepreka. Rat je samo ekstremnoispoljavanje stvarnosti života u ubrzanom vremenu.

Narod koji je uvek morao da ratuje za pravdu i slo-bodu, koji nikada nije osvajao tuđe, ima najviše zrelih duša.To je najbolji, najlepši i najkreativniji narod na svetu. Svrha događanja svakog zločina, sveg nasilja jesteda nas suoči sa smrću i tako izbriše sve iluzije, svako odla-ganje spoznaje smisla i vrednosti života. Izvesnost smrtinas budi više od ičega na ovom svetu. To je tako zbog snageiluzije koja nas navodi da živimo nesvesno i neodgovorno,a koja je najveća pokretačka sila na ovom iluzornomsvetu. Smrt nije samo veliko buđenje kada odemo sa ovogsveta. Smrt nas najviše budi i na ovom svetu. Alfa i Omega tvore vrtlog jedinstva suprotnosti naovom svetu gde sve ima svoj razlog postojanja. Tako i zlo-čini. Kada zločinac umre on spoznaje svoju grešku i rađase ponovo da bi je ispravio. Tako zločini generišu rađanjepravednika. Zločini se jednostavno događaju zato jer mogu da sedogode, shodno prirodnim zakonima i slobodi da budesve što može da bude. Kao što se bilijarske kugle sudarajusve dok mogu da se spontano sudaraju onako kako smoprvu kuglu udarili. Tako će se i ljudi udarati međusobno.Zlo će se događati sve dok se ne osvesti dovoljno tako daviše ne može da se ponavlja. Kada sve kugle upadnu urupe, osim bele, koja simbolično predstavlja svest našeduše.21 Tako deluje usavršavanje svesti na ovom svetu.Tako se život usavršava, tako postajemo zreli, ispitiva-njem svih mogućnosti grešaka. Nasilje i zločini će posto-

101

jati sve dok ih vi dozvoljavate, dok vi ne učinite svetboljim. Naravno, nije svakom svesnom subjektu (čoveku)potrebno da iskusi svo zlo ovoga sveta da bi se opametio,mera iskušavanja zla je individualna i zavisi od karmičkezrelosti i svesti, svesni ljudi ne mogu da čine zlo jer svestje suprotna od destruktivnosti. Po tome se razlikuju stare izrele duše od mladih i nezrelih na ovom svetu, po merinegativnosti u delovanju, po dobroti. Postoji i kolektivni učinak po kome se iskustva sabi-raju, tako da se ljudski razvoj ipak kreće napred i poredsveg haosa. Nešto slično se postiže i kroz Agori tantru. To je pra-ksa namernog iskušavanja najmračnijih stvari da bi sesvest duše uvežbala da ostane budna i nezavisna, isku-šava se seksualni zanos, dejstvo snažnih narkotika, alko-hola, krajnja blizina smrti, sve samo da bi se u tim suprot-nostima od božanske svesti održala svest duše kao sve-doka. Kada se to postigne u krajnjim uslovima, čoveknikada ne može da je izgubi ni u svim ostalim manje kraj-nim okolnostima. On tada uvek ima svest duše ma šta sedogađalo sa telom na ovom svetu. Tako se božanska svestkroz dušu čovekovu spušta i aktuelizuje na ovom svetu. Sve to doživljava svaki čovek u svom životu na svenačine. Svi mi doživljavamo, trpimo i činimo pogrešnestvari da bi ih osvestili i tako bili naterani da ih ispravimou skladu sa svešću božanskog postojanja. Taj proces je u alhemiji poznat kao stvaranjekamena mudrosti (lat. Lapis philosophorum). Mudrost jesimbol svesti a kamen najčvršće materije. To je spajanjesvesti i materije. Spajanje svih suprotnosti. U ceo ovaj proces osvešćenja duše na fizičkomplanu, u uslovima najveće izgubljenosti i udaljenosti odbožanskog izvora, umešana je religioznost. Ona je zapravo

102

proces koji objedinjava sve ostale procese koji učestvuju utom velikom delu (Magnum opus). Religioznost je proces povezivanja fizičkog umačovekovog sa višim umom i svešću duše, a preko nje sabožanskom svešću. Tokom tog procesa čovek se uči šta je ispravno a štanije, uči se ispravnom delovanju na sve moguće načine.Samo povezivanjem sa višim umom i svešću duše niži,fizički um zna šta je ispravno. On radi neispravno samotoliko koliko je zatvoren sam u sebe, otuđen od svestiduše. Dakle, taj proces nije samo duhovna praksa, već je toproces koji se spolja izražava kao izgradnja sve kulture icivilizacije na ovom svetu. Religioznost se izražava na sve moguće načine, uskladu sa svim mogućim stanjima svesti koje su čovekumoguće. Prinuda i prisila postoje samo ako toga nismo sve-sni. Ako smo svesni zašto postoje sve teškoće, one odjed-nom nestaju. U ma kakvom se teškom i grešnom stanjutada nalazili, mi postajemo blaženi jer u svemu vidimobožansko delovanje i ostvarenje.

103

GREH I POKAJANJE

Sile koje održavaju suprotnost Omega tačke naovom svetu ubedile su ljude da su iskonski grešni. To jetakozvani praroditeljski ili prvobitni greh, koji je navodnopočinjen još u raju i predstavlja odvajanje čovekovo odBoga. On je nasledan i prenosi se na sve ljude. Ovo je uče-nje nametnuto preko hrišćanske crkve tek u četvrtomveku. Pre toga niko nije razmišljao na takav način. Zap-ravo preovladavalo je uverenje koje je zastupao Pelagije(oko 354 - 420) da čovek ima slobodnu volju i da u suštininikada nije odvojen od Boga. Takvo shvatanje nije odgo-varalo izgradnji crkvenog autoriteta kome je bio potrebanmentalitet straha da bi ljudi bili poslušni kao robovi. Okotoga se vodila polemika. Stavovi su bili podeljeni. Glavnizagovornik da je čovek iskonski grešan bio je sv. Augustin(354 - 430). Konačnu presudu trebalo je da donese car Fla-vije Honorije (384 - 423) jer u to vreme car je imao vlast inad crkvom. Međutim, šanse sv. Augustina da pobedi utom sporu bile su male. Zato se poslužio lukavstvom.Aprila 418 godine podmitio je cara Honorija vrednimpoklonom, arapskim pastuvima, i on je presudio u koristAugustina. Tako je čovek zvanično postao grešan - putemprevare! Zaista prikladno. Ali pogledajmo malo bliže šta jezik kaže o grehu, jerjezik govori sve kada se pažljivo sluša i razume. Reč koja se kroz celi Novi zavet prevodi kao 'pokaja-nje' na grčkom jeziku je 'metanoia', što označava preobra-žaj svesti. Grčki član 'meta' nalazi se u nekim rečima, kaošto su metafora, metafizika, metamorfoza. Prema tome,član 'meta' ukazuje na prelaz, ili transformaciju, ili onos-

104

tranost. Drugi deo reči koja se prevodi kao pokajanje - noia- izvedena je od grčke reči nous, što znači um/svest. Stogareč metanoia u njenom suštinskom značenju označavatransformaciju svesti, transcendenciju uma (potpuno istokao učenje Bude i Patanjđalija u Joga sutrama). Međutim, uhrišćanskoj crkvi ideja transcendencije uma, metanoia,uništena je izvrtanjem u potpuno suprotno učenje o"pokajanju" koje podstiče ideju večite grešnosti čovekovekojom čovek u sebi raspaljuje negativne emocije, a nekifanatici sami sebe bičuju zbog toga. Zapravo, takvomsugestijom čovek se podstiče da bude grešan. Zaista, ni ujednoj religiji nema više greha i nasilja kao u hrišćanskoj,koja čoveka uči da je grešan. Takva je moć sugestije. To jezapravo samo metod zastrašivanja i stvaranja mentalitetažrtve i roba da bi se održala autoritarna crkvena hijerar-hija. Dakle, greh je samo stanje uma sa kojim pogrešnogledamo na stvarnost. To je jednostavno greška. Nijenešto bogom dano niti večna osuda, samo stanje uma. Inaša je odgovornost za prevazilaženje toga stanja. Kada je reč o našoj odgovornosti kao načinu nadila-ženja greha, onda moramo i to detaljnije pogledati. Najpre treba razumeti zašto zapravo jesmo grešnina ovom svetu. To nam otkrivaju oni koji su doživeli kli-ničku smrt, kao i oni koji su hipnotičkom regresijomotkrili šta se događa između dva života. Njihove se izjavepoklapaju.22 Kada izađemo iz tela i njegovog linearnogvremena ulazimo u večnu sadašnjost viših dimenzija ukojima je sve što se ispoljava na ovom svetu sabrano ujedinstvo. Zato izlaskom iz tela u jednom trenutku rekapi-tuliramo sve što smo doživeli na ovom svetu, svaki detalj.Ali ne samo iz svoje perspektive već holistički, a to značida sve svoje postupke doživljavamo i iz svoje perspektive iiz perspektive onoga na koga smo delovali, doživljavamo

105

svoje postupke iz perspektive osobe kojoj smo nešto uči-nili, kako je drugi doživeo naše postupke. Tako da nemožemo nikako da izbegnemo suočavanje sa našimdelima niti da se obmanemo sa tumačenjem svojih postu-paka. Iz tog iskustva ovde su naše duše donele zlatno pra-vilo etike koje kaže: čini drugima ono što želiš da drugičini tebi, ili, ne čini drugima ono što ne želiš da bude tebiučinjeno. Iz istog razloga se kaže da 'nebo vidi sve' i danakon smrti 'dolazimo Bogu na istinu'. Tako čovek postiže istinsku svesnost. Sve greške naovom svetu mi pravimo samo zato jer događaje posmat-ramo samo iz svoje perspektive, iz svoga ega, subjektivno.Istinsku svesnost postižemo kada sebe i svoje aktivnostisagledamo spolja, iz tuđe perspektive, onako kako nas drugivide. U tome se sastoji celokupno naše sazrevanje. Tako se u iskustvu smrti suočavamo sa svim svojimgreškama. Tada donosimo odluku, sami i po svojoj slobo-dnoj volji, da se ponovo rodimo da bismo ispravili svojegreške. To je jedini razlog zašto se reinkarniramo. Kadapostanemo bezgrešni onda nemamo potrebu da serađamo u telima. Onda smo jednaki sa božanskom svešćukojoj nije potrebno telo, mada može da ga koristi. Stoga ima istine u tome kada se kaže da na ovaj svetdolazimo grešni, ali koliko je to pogrešno protumačeno!To je sve naša igra sa samim sobom, naša igra svesti, našnačin osvešćavanja, povezivanja svesti i postojanja,osvešćenje našeg delovanja. Greha ne možemo da se oslobodimo samo pomoćufizičkog uma i ega, sledeći njegove metode i logiku, sledećiteologiju i dogmu. Problem se ne može rešiti na istomnivou na kome je nastao. Jedini način da izbegnemo svepogreške jeste povezivanje našeg fizičkog uma sa višimumom i svešću duše. Odatle potiče svaka svest o ispravnom.Tome služe molitve i religioznost uopšte. Logika uma je

106

ograničena na fizički svet i suprotnosti. Jedini načinnadilaženja suprotnosti jeste nadilaženje logike uma ipovezivanje sa svešću duše. Sve ispravno što radimo u našim životima potiče odo-zgo, od svesti duše. Sve pogrešno potiče od logike uma ogra-ničenog fizičkim telom i čulima. Za nadilaženje uma postoji disciplina meditacije.Međutim, karmičku zrelost za takvu disciplinu ima samomali broj ljudi. Većina mora da reguliše postupke svogauma na spoljašnji način, metodama prinude i prisile,putem vere, ubeđenja, ponavljanjem sugestija i prime-nom zakona. Kao i sistemom kazni za njihovo kršenje. Timetodi su neophodni ljudima koji ne mogu da transcen-diraju svoj um i otvore se za svest duše, ali oni nisu dovo-ljni. Sve se to odvija u stalnoj borbi i u naporu za održava-nje vere. Nije moguće nikakvim sugestijama naterati um dapromeni samoga sebe. Neophodan je uticaj više svesti i dis-ciplina smirenja uma. Sve metode sugestije zapravo bivajuuspešne samo onoliko koliko uspevaju da nas povežu savišim umom, a ne zato što su te sugestije i ubeđenja uspe-šne same po sebi. Smirenje uma u molitvi i meditaciji jeste jedinidirektan put ka nadilaženju svake grešnosti. Pored smire-nja uma stvaralački rad je jedni ispravan način nadilaže-nja grešaka (oslobađanja od grehova). Ispravnim radomponištavamo delovanje neispravnog (po-grešnog) rada.Smirenje uma nije ni moguće bez stvaralačkog rada. Umkoji nije smiren i povezan sa višim umom, svešću duše, nemože da radi ništa kreativno. Zato je i pokajanje, odnosno ispravljanje grehova,krajnje pogrešno protumačeno, kao i sve drugo na ovomnaopakom Omega svetu.

107

Duša se ne vraća sebi, ne oslobađa se od grešakaodnosno grehova kada bičujemo svoje telo i uskraćujemoga od prirodnih potreba, već onda kada stvaramo neštodobro duša se vraća sebi, kada napravimo nešto novo štonije postojalo a korisno je i usavršava život, nešto što jelepo; oslobađamo se svoje grešnosti onda kada osetimoushićenje i radost zbog stvaranja, što smo učinili neštodobro i korisno. Tada se duša vraća sebi. To ushićenje kojeosećamo povodom uspešnog stvaralačkog rada jeste delićone iste božanske energije s kojom je stvoren sam ovajsvet. Stvaranje sveta je stalan proces. Čovek koji stvarabilo kakva korisna i dobra dela samo se uključuje u tajproces i deli njegovu veličinu, svoju inteligenciju povezujesa inteligentnim dizajnom božanske svesti koja svestvara. Zapravo povezuje se sa svešću svoje duše koja jeistinski tvorac svega na ovom svetu. Otuda ushićenje iradost pri stvaranju. Stvarati ono što je lepo, ispravno i dobro podrazu-meva da smo ulepšali ružno i ispravili pogrešno - takosmo 'iskupili svoje grehove'. Svakim ispravnim i dobrimdelom za malo smo ispravili kretanje Omega tačke ka Alfatački, ka božanskom izvoru, za malo smo oslobodili ovajsvet od iluzija - jer sve što je iluzorno i grešno jeste udalja-vanje od božanskog; sve što je ispravno, dobro i lepo jestepribližavanje božanskom. Ako je po dogmi čovekov greh u odvajanju od Boga ibožje volje, onda je jedini način oslobađanja od grehova daotkrijete božiju volju i njegovu energiju ponovo u sebi. Tose postiže radom, bilo kakvim radom, i stvaranjem, bilokakvim stvaranjem. Napravite jednu stolicu koja će bitiudobna i nekome od koristi i to je dosta za ceo život. I to jedelić onog stvaralaštva koje stvara sve na ovom svetu. Nebudite kao oni koji ni stolice ne umeju da naprave većsede na zemlji i samo se klanjaju Bogu. Učestvujte u boži-

108

jem radu. Božiji rad je sve što vidite oko sebe i u sebi, i jošmnogo više ono što ne vidite. Ako želite da budete ispravno religiozni, nikada sene klanjajte Bogu, već uvek radite ono zbog čega vas je Bogstvorio, a to je da učestvujete u njegovom stalnom stva-ralačkom procesu. Ako se samo klanjate Bogu to je kao dagledate natrag dok idete napred. Tako se saplićete i padateu greh. Gledajte samo napred u ono što treba da se uradiza dobrobit ovoga sveta i ne brinite o Bogu, nikada nemožete biti bez njega. Boga ćete više i bolje osećati akotako radite, ako budete njegov radnik, takvim radom ćetemu biti bliže jer takvim radom u sebi razvijate istu onuenergiju i svest sa kojom i Bog stvara sve što postoji. Štoviše učestvujete u tome to više ćete biti bezgrešni, tj.ispravni, i više svesni Boga. Rad je povezan sa učenjem o karmi. Karma ozna-čava rad, ali i greh, ono što nas vezuje za inkarnacije. Kažese da se čovek oslobađa karme spoznajom da ne radi onsam kao čovek, već da Bog sve radi kroz čoveka. Stogaoslobađanje od greha ili karme jeste spoznaja da Božjavolja sve radi, a čovek je samo njen instrument, svesnisvedok. Tako se predajemo Bogu kroz rad. Tačnije: Bogu semožemo predati samo kroz rad koji ne doživljavamo kaosvoj rad, već božji. Tako na praktičan način, kroz rad, spo-znajemo da je sve zapravo božansko.

109

REINKARNACIJA JE ODGOVOR NA PITANJEZAŠTO SU NEKI LJUDI RELIGIOZNI A NEKI NISU

Ovo je jedno od najvećih pitanja religija. Njegamožemo proširiti na pitanje zašto postoje tako velike raz-like između religioznih ljudi da su neki religiozni na vrlointeligentan i duhovan način, a neki na vrlo primitivan inezreo, čak i nasilan način, odnosno na način koji je direk-tno suprotan smislu religioznosti. Da bi se ove razlike ispravno razumele neophodnoje da razumemo suštinu razlika među ljudima. Pored svihodgovora koje nam nudi nauka psihologije, razlozi za pos-tojanje velikih razlika u mentalitetu i karakteru ljudi nemogu se naći u samom životu ljudi. Postoje osobine kojese ne mogu objasniti nikakvim uticajima iz detinjstva iokoline, kulture i vaspitanja, još manje genetike na koju senauka poziva iako nema nikakvih dokaza njenog uticajana karakter. Da bi se razumela ljudska priroda neophodno jesagledati čoveka u širem kontekstu, neophodno je razu-meti zakonitosti reinkarnacije. Nemoguće je biti religiozan na ispravan način irazumeti suštinska pitanja religija bez razumevanja rein-karnacije. Razumevanje reinkarnacije direktno je povezano sarazumevanjem duše, a razumevanje duše sa razumeva-njem božanske svesti. Potpuno je besmisleno pokušavatida razumemo Boga ako pre toga nismo dobro razumelisvoju dušu i njene reinkarnacije.

110

Nemoguće je verovati u dušu bez verovanja u rein-karnaciju. Odbacivanje reinkarnacije podrazumeva mate-rijalistički stav, da čovek prvi put nastaje sa fizičkimtelom, da je duša jednaka sa telom, da u njemu nastaje i dazajedno sa njim nestaje. Ako se i pored toga veruje da duša"negde odlazi" mora se prihvatiti da je odnekud i došla jernije mogla nastati u telu, budući da je telo suviše nesavr-šeno i nedovoljno da stvori dušu. Da telo može da stvoridušu onda bi i samo telo bilo besmrtno. Ono što je smrtnoi materijalno ne može da stvori nešto što je besmrtno inematerijalno. Dakle, ako duša nadživljava smrtno teloonda je morala da postoji pre tela. U tom slučaju ne postojirazlog zašto se ne bi rađala više puta u telu, to je logično ipraktično radi procesa učenja koje očigledno postoji.Mnogi hrišćanski autoriteti se slažu da duša nastavlja dauči i nakon smrti. Nema razloga zašto to ne bi učinilarađanjem u novom telu jer je za učenje neophodno neka-kvo telo. Dokazi za reinkarnaciju postoje oduvek i svuda suoko nas. Mnoga deca nam je dokazuju svojim znanjem iponašanjem, poneka otvoreno i govore o svojim prošlimživotima, i te priče se mogu proveriti i dokazati. Sve je višenaučnih istraživanja koja dokazuju reinkarnaciju, neka suzapočeta sa ciljem da je opovrgnu a istraživaći su pod uti-cajem prikupljenih dokaza završili kao veliki pobornicireinkarnacije. Ne postoji nedostatak dokaza za reinkarna-ciju, već samo nedostatak naše namere da ih vidimo. Samo u judeo-hrišćanskoj kulturi reinkarnacija sene priznaje dok se u svim ostalima priznaje. To je zato jerdruge kulture nemaju mentalno programiranje koje imzabranjuje veru u reinkarnaciju. Prvi hrišćani i gnostici suverovali u reinkarnaciju. Pitagora nije samo verovao ureinkarnaciju već se i sećao svojih prošlih života. Učenje oreinkarnaciji je zabranjeno na petom Ekumenskom

111

saboru 553. godine n.e. od strane cara Justinijana, i to jeučinjeno nasilnim putem. Većina zapadnih crkvenihzajednica je prihvatala Origenova dela i učenje koje skla-dno povezuje hrišćansku veru i reinkarnaciju. Razlozi zatu zabranu su izneti u poglavlju o vremenu i religioznosti.Ukratko, odbacivanje reinkarnacije uvedeno je iz praktič-nih razloga da se svest duše više veže za telo, u skladu sazatezanjem Omega tačke, da bi se ubrzalo vreme i čovekovrad na ovom svetu - a ne zato jer reinkarnacija zaista nepostoji. Oni koji čvrsto veruju u reinkarnaciju, kao Hin-dusi na primer, veoma su skloni da sve svoje radne oba-veze na ovom svetu komotno raspodele u više života. Štoviše to bolje. Čak i kada umiru od gladi na ulicama imajuutehu da će im biti bolje sledeći put, da će sledeći put nau-čiti da se prehrane. Zato tako žive i umiru ne menjajućiništa na ovom svetu. Kabalisti govore da je čovek izvorno došao od Boga ida će mu se na kraju vratiti. Pre toga se mora više putarađati dok ne dostigne visok nivo zrelosti, a onda se vraćaBogu. Međutim, ne vraća se duša samom Bogu uveknakon smrti fizičkog tela. Nakon smrti samo odlazi u višedimenzije astrala i mentalnog sveta, (Nebeska ili Deva-hanska razina) gde rekapitulira svoja iskustva na ovomsvetu i odatle se ponovo vraća u fizički svet u novojinkarnaciji. Zato reinkarnacija podrazumeva više života duše ufizičkom telu. To su inkarnacijski ciklusi. Oni imaju svojpočetak, kada duša započinje iskustvo života u fizičkomtelu na određenoj planeti, imaju svoj razvoj i kraj, odno-sno okončanje inkarnacijskog ciklusa. Tek kada prođe ceo ciklus inkarnacija duša se vraćasvom božanskom izvoru zato jer je spoznala svoje jedins-tvo sa božanskom svešću uvek, i kada je u telu i kada je

112

izvan tela, između dva života. Spoznala je da je svaki oblikpostojanja zapravo božanska svest. Zato joj više nisu pot-rebna iskustva na ovom svetu, uvek zna ko je. Zna da jeona ta svest, i zna da je apsolutno sve drugo ta ista svest.To je konačno buđenje duše ili bogospoznaja. Ovo nam ukazuje da je moguće pomiriti hrišćanskoodbacivanje reinkarnacije sa činjenicom da ona postoji.Čovek zaista ima samo jedan život, kako uči hrišćanstvo,ali taj život ima više faza ili inkarnacija. Ceo, pravi životčovekov, odvija se u više života i u više tela. Postoji analogija između života i smrti i spavanja ibuđenja. U toku jednog fizičkog života mnogo puta spa-vamo i budimo se ali uvek u istom telu i zato u istomsvetu, i zato sa sećanjem ko smo. Isto tako, za vreme svogpravog života kao duša, imamo više padanja u san (rađa-nja u telu na ovom svetu) i buđenja (nakon smrti tela)kada se vraćamo svesti svoje duše, svesti o tome ko smo uapsolutnom smislu. Jedina razlika je u tome što se ovdenakon sna vraćamo istom telu i zato imamo kontinuitetsećanja, a nakon smrti imamo novo telo i nemamo sećanjena staro, zato što imamo i novi fizički um koji vladatelom. Možemo se setiti svojih prošlih života samo uko-liko nadiđemo fizički um i setimo se svesti svoje duše kojanadilazi sva tela. Stoga tačno je da čovek ima samo jedan život, ali onje podeljen na mnogo telesnih života. Čovekov ceo život sesastoji iz ciklusa inkarnacija. Svaki ciklus inkarnacija ima tri faze, početnu zrelu izavršnu.

113

Iste faze ima i svaki individualni život: u mladostismo puni želja i identifikacije sa svetom, u zrelom dobudolazimo do kritičkog preispitivanja i zrelosti, a u starostise oslobađamo svih iluzija. Početak podrazumeva prilagođavanje uslovimaživota na ovom svetu, to su takozvane mlade duše. Logi-čno je da su njihove osobine neznanje i veća mera pogre-šaka u učenju, nesnalaženje i podložnost zabludama.Zajedno sa tim postoji i potreba za većom prinudom i pri-silom u njihovom obučavanju. Te mlade duše su svi oniljudi koji pokazuju nezrelost, slično maloj deci, najviše ihima u takozvanim "primitivnim ljudskim zajednicama".Oni su kao deca, žive bezazleno, ranije ih je bilo više naovom svetu, kako se civilizacija i tehnologija razvijalatako su i duše sazrevale i danas su one napredovale, ali idalje sačinjavaju većinu populacije na ovom svetu. Nji-hova percepcija sveta je ograničena i jednostavna, zato je injihova religioznost takva, ograničena na prirodne uticajei sadržaje, imitira prirodu, ideja duše je animalna i najjed-nostavnija. Imaju nejasnu predstavu o duši, smatraju da

114

ona potiče od prirode i da se nakon smrti tela vraća pri-rodi, često postaje neka životinja. To je netačno ali je uskladu sa njihovom nezrelošću. Uglavnom imaju nekenejasne i mračne predstave o duši i postojanju. Današnje mlade i nezrele duše koje žive u savreme-nim uslovima života, koje koriste tehnologiju, su uglav-nom ateisti i materijalisti, nemaju svest o duši i o postoja-nju kao božanskoj prisutnosti. Kao što su ranije u primiti-vnim zajednicama verovali da se duša nakon smrti telaprenosi u životinje, tako danas veruju da se sva dušačovekova sastoji iz sećanja koja su negde pohranjena umozgu i da će moći da se snime na USB i prebace u robota,ili u veštački stvoreno telo. Što je duša zrelija i percepcija sveta kroz religioz-nost je zrelija. Samo najzrelije duše imaju spoznaju da je njihovasuština identična suštini samoga postojanja i to mogujasno sebi sa predstave i da deluju u skladu sa tom isti-nom. Koliko je duša manje zrela toliko više je sklona dasvoju suštinu traži u nekim oblicima prirode, u nekimsadržajima uma, u pričama i mitovima. Naime, koliko jeduša manje zrela toliko je više identifikovana sa oblicima isadržajima fizičkog iskustva. To je opravdano jer ona tekuči o fizičkom svetu, ali zato je manje sposobna da razumetranscendentalne istine koje nadilaze fizički i čulni svet.Duša sazreva ne samo sa većim iskustvom snalaženja nafizičkom svetu, već i sa većim iskustvom transcendencijefizičkog sveta, spoznaje duhovnosti, odnosno prave pri-rode duše. Tome služe religije. Mlade duše najpre uče da postanu zrele tako što sveviše i bolje upoznaju fizički svet. To znači da razvijaju fizi-čko iskustvo, za njih je materijalna stvarnost glavna lek-cija. Zato su mlade duše koje postaju zrelije ujedno i naj-

115

veći materijalisti, za njih je karakteristično da "ne veruju uBoga i dušu". To je za njih opravdano jer teže da budurealne, da maksimalno upoznaju fizičke zakone. Drugačijeih ne bi upoznali na ispravan način. Lekcije se ne mogupreskakati. Mora se ići redom kao u školskom obrazova-nju. Samo kada postanu dovoljno iskusne u fizičkomsvetu, kada postanu srednje razvijene duše, one postajupomalo svesne da fizički svet nije sve što postoji, postajusvesne duhovne stvarnosti ali ne potpuno, već samodelimično. Samo kada postanu potpuno zrele duše one susvesne transcendentalne duhovne realnosti u punomznačenju. To bi bilo pravo objašnjenje zašto su neki ljudireligiozni a neki nisu, i zašto su neki religiozni na primiti-van i naivan način, a neki na vrlo duhovan i inteligentannačin, zašto neki svoju religioznost ispoljavaju na realan ipozitivan način, a neki na negativan i destruktivan.Odgovor je u zrelosti duša, u razumevanju inkarnacijskogciklusa, u kojoj se fazi tog ciklusa nalazi pojedina duša. Prepoznaćete ih po delima njihovim. Kako razlike zrelosti duša razumeti u kontekstu sareligioznošću? Religioznost u svom najboljem vidu obuhvata sveaspekte života i uči duše da skladno rastu i sazrevaju naovom svetu. Za mlade ima zakone i tabue, nagrade ikazne, a zrelima pruža najviše uvide u tajne božanske sve-sti. Veoma je važno razlikovati nivoe religijskih učenja,šta je kome namenjeno. U tradicionalnim religijama to sezna, ali i pored toga često dolazi do nerazumevanja kadado nezrelih dođe znanje ili informacija namenjena zre-lima. Ono što je bitno ovde razumeti jeste to da u suštinine postoje sukobi među ljudima, svi su ljudi deca božija ipo svojoj duši svi su braća. Nerazumevanje i sukobi među

116

ljudima uvek nastaju samo usled različitih nivoa svesti,zrelosti, različitih sadržaja fizičkog uma koji u različitojmeri zaklanja vezu sa višim umom i svešću duše. Uvek je problem da se nekome ko je na nižem nivousvesti objasni više stanje, jer svako vidi samo ono što je nanjegovom nivou, ne vidi viša stanja. Potrebno je puno str-pljenja i sistematskog pristupa da bi se nekome pomogloda razume ograničenja svog nivoa svesti i uzdigne se naviši nivo. I pored sve pedagoške mudrosti većina će svojelekcije savladati na teži način, kroz sopstveno iskustvo.Tako je i potrebno. Pravi učitelj će samo pomoći da se inajteža iskustva razumeju na ispravan način, ne da seizbegnu. Svi sukobi na ovom svetu nastaju zbognerazumevanja razlika u nivoima svesti, da postojemlade, zrele i najzrelije duše. Sukobi se uvek okončavaju kada jedna duša shvatiovu razliku i prestane da se identifikuje sa nižim stanjemsvesti, prestane da deluje i reaguje na način koji pripadanižoj svesti. Tako ona sebe uzdiže u više stanje i postaje zrelija. Sukob je moguć samo kada se ne vidi više stanjesvesti. Svaki uvid u više stanje smiruje strast za sukobom imržnjom. Mržnja nastaje samo usled neznanja. Sve religije supre svega imale ulogu da sprovedu višu svesnost u nižastanja, do manje zrelih ljudi kako bi osvestili svoje živote usmislu i razumevanju. Zato sve govore o miru. Svaki sukob i nasilje prema bilo kom biću jeste udirektnoj suprotnosti sa religioznošću. Težnja da se svoja religija nametne drugima i celomsvetu je takođe u direktnoj suprotnosti prema ispravnojreligioznosti jer takvi ne uviđaju da je božanska svest veću svim ljudima i u celom svetu, kao osnova svega. Takvi

117

zapravo i ne prenose religioznost već samo fraze naučenenapamet, ono što fizički um može da vidi i zna. Zato sutakvi vernici, koji nameću svoju veru svima i žele da ovla-daju svetom, u praksi najveće ubice na ovom svetu. Verskifanatici su najveća suprotnost religioznosti. Dodatni problem je u tome što se svi procesi naovom svetu danas ubrzavaju. Mehanizmi koje su tradicio-nalne religije imale kao pomoć u sazrevanju više ne moguda pomognu jer pripadaju drugom dobu. Njihov najvećiproblem je to što se međusobno razlikuju, pripadaju razli-čitim kulturama, a savremeni život briše te razlike.Živimo u globalnom svetu. Brisanje razlika među kultu-rama u savremenom svetu nema za cilj da postanemonekulturni i divlji, bezbožni, već da postanemo višehumani, svesni svoje prave ljudske prirode nezavisno odlokalnih tradicija i kultura. Više nego ikada u istorijidanas moramo da budemo ispravni ljudi zato što mi samiuviđamo da to treba da budemo, a ne zato jer tako nalaženeka tradicija ili dogma. To je ispit koji sada polažemo. Iztradicionalnih religija treba izvući samo suštinu, ono štoje najbolje i univerzalno, a to je jedno isto u svim religi-jama. Što je duša zrelija to više ona sama iz sopstvenezrelosti i uvida deluje ispravno, a ne po spoljašnjim pri-nudama. Sve spoljašnje prinude i verske tradicije su pos-tojale samo zato jer nije bilo veze uma sa dušom, i one supokušavale da tu vezu na razne načine opišu i predstave.Kada se ta veza uspostavi, više nije potrebna spoljašnjapomoć. Isto važi i za čovečanstvo. Živimo u vremenimakada se to pitanje najviše prelama i kristališe, danas seodbacuju svi sporedni i nevažni tradicionalni obrasci kojisu ograničavali ljude na lokalnom nivou, i sve više se

118

otvaranju univerzalna znanja koja svima postaju dostu-pna. Svest duše se ne može ispoljavati na tradicionalannačin. Kao što ne postoji jevrejsko, hrišćansko niti musli-mansko sunce i vazduh, još manje "sveta zemlja", tako nepostoji ni jevrejska, hrišćanska niti muslimanska duhov-nost niti svest. Krajnje je vreme da spoznamo da sviživimo na istoj zemlji, koja treba da bude sveta svimanama. Sledeće što treba razumeti u vezi inkarnacijskihciklusa i zrelosti duša na ovom svetu, vezano je za pro-cente. Na ovom svetu se rađa daleko veći procenat mladihduša, koje tek počinju svoje sazrevanje. Starih i zrelih dušaje manje. Zato je svet pun nerazumnih sukoba i nepotreb-nih borbi koje nastaju samo usled neznanja i nerazume-vanja. Tu se iskušava apsolutno sve što se može iskusiti.Sve suprotnosti. Zato među dušama planeta Zemlja uživareputaciju elitne škole, najteže, ali kompletne. Razlog za takav odnos procenata je u sledećem. Stare duše završavaju svoj inkarnacijski ciklus izato su u manjini. Logično je da oni koji dolaze da učebudu u većini. Stare duše na ovom svetu su pre svega uči-telji, tu je procenat sličan kao u školama, gde je jedan pro-fesor na tridesetak đaka. Stare duše su graditelji doma ukome će da žive mlade duše, izgradile su ovaj svet da imolakšaju život i učenje. Svi veliki stvaraoci svoja dela su zanjih stvorili. Stare duše su izgradile svu civilizaciju naovom svetu, od piramida do savremene Evrope i severneAmerike. Sada mlade duše migriraju sve više u te oblastida brže i lakše uče i uzdižu se, brišući sve razlike u kultu-rama, veri i rasi. Ne da bi sve to izbrisali već kristalisaliono najbitnije što je u osnovi svih velikih kultura i religija.Svest o najvišoj stvarnosti.

119

Problem je u tome što i to ima svoje faze, početnuzrelu i završnu. Početna je kada je naglasak samo na ruše-nju starog i u nezrelom iskušavanju sloboda svih vrsta,kada primitivci ostaju primitivci usred Evrope. Po svemusudeći mi smo danas u toj fazi. Ako nju preživimo, zrelafaza će biti kada većina spozna univerzalne vrednosti kojesu se nalazile u tradicionalnim religijama i primene ih uglobalnom društvu bez granica, i nezavisno od prošlosti,ovde i sada. Završna faza će biti kada kroz svakog čovekanesmetano prosija božanska svest duše. Tada će biti "cars-tvo nebesko na zemlji kao što je na nebu". Ovaj svet ćeopet postati raj u kome slobodno žive potpuno zrele iostvarene duše jer neće biti nikakvih razlika između naj-više božanske svesti i postojanja, ovde i sada, u svemu isvakom trenutku. Zapravo, tih razlika nema ni sada niti ih je ikadabilo, ali teško je to nekima objasniti.

120

SEDAM STANJA RELIGIOZNOSTI

Ispoljavanje božanske svesti kroz sedam faza odra-zilo se u čoveku kao sedam psihoenergetskih stanja idelovanja svesti, sedam čakri, odnosno sedam načina nakoja se svest i postojanje povezuju i deluju kroz čoveka. Iako je svest samo jedna i nedeljiva, jer je izvor iishod postojanja, ona je u različitim oblicima postojanjaispoljena u različitoj meri. Ta mera zavisi od oblika ilinačina postojanja, tj. našeg delanja (otuda su način biva-nja i stanje svesti uzajamni). Kako naše subjektivno iskus-tvo najčešće ne uviđa opšte jedinstvo bića, njemu se tioblici čine izdvojeni i različiti jedni od drugih, a to mu svestvara iluziju da postoje različita stanja svesti, iako ustvarnosti postoje jedino različita stanja nesvesnosti,dublja ili plića. Tako za čoveka postoje sedam različitihstanja svesti, odnosno postojanja, u kojima se može naći(ona odgovaraju sistemu čakri):

1) dubok san bez snova, 2) sanjanje, 3) java ili prosečna dnevna budnost, 4) svedočenje o prva tri, 5) svest o kosmičkom jedinstvu, 6) osposobljavanje svesti da aktivno učestvuje utom jedinstvu, i 7) svest o sopstvenoj suštini, duši, kao ishodupostojanja univerzuma (i prethodnih šest stanja), i nesta-nak prostorvremena usled potpune otvorenosti za prisus-tvo božanske svesti kao naše duše, tj. naše potpuno sjedi-njenje sa božanskim Apsolutom kao sa sopstvenim bićem,svesno i delatno ispoljavanje tog jedinstva.

121

Prvo stanje je stanje čistog postojanja, kao i sedmo,ali prvo je nesvesno sebe dok je sedmo potpuno svesno isebe i jedinstva svesti sa postojanjem. To su dakle samorazličiti aspekti svesti jednog istog postojanja. Zato što susvest i postojanje u suštini jedno isto, ti različiti aspektisvesti daju i različita delovanja i oblike postojanja. Svakom od ovih stanja svesti odgovara po jednačakra. Sedmo stanje jedino je autentično stvarnosti, dokdruga izražavaju nivoe njene nesvesnosti kao i procesnjenog osvešćenja. Iako se to ne može znati bez ličnogiskustva, dobro je ovde spomenuti da je čovek uvek i usvim stanjima u čistom jedinstvu sa najvišom stvarnošću,jer nema gde drugde da bude. Dubok san je stanje u komeje čovek u čistom jedinstvu s bićem (sa Bogom), kao i usedmom stanju, ali nesvesno. Njegovo probijanje krozsedam stanja u duhovnoj evoluciji svodi se samo na to daovo jedinstvo sa božanskim postane potpuno svesno,odnosno, aktuelno, da se izrazi kao njegova lična volja, danjegova lična volja bude odraz apsolutne božanske svesti. Čovek je u onoj meri nesvestan i u dubokom snu, ukojoj ne vidi stvarnost božanskog bića i ne učestvuje unjemu aktivno i svesno. Aktiviranje čakri jeste aktiviranječovekovog svesnog učestvovanja u božanskoj stvarnosti. Zato što je u dubokom snu potpuno nesvestan sebe,čovekovo postojanje se zasniva na elementarnoj i nagon-skoj osnovi. To odgovara prvoj čakri. U stanju snova nagonima bića pridružuju se oseća-nja, sećanja i imaginacija. Snovi se odigravaju u područjuastrala ili dimenzije odmah iznad fizičkog sveta. To jedruga čakra. U stanju jave ili svakodnevne budnosti nagoni, ose-ćanja i imaginacija dobijaju fizičku inerciju i trodimenzi-onalnu koherenciju, pa se zato javlja sposobnost delimi-

122

čno stabilnog razmišljanja i odlučivanja koja u prethod-nim stanjima nije postojala. To je stanje uma ili ega u fizi-čkom telu na ovom svetu. Tu sposobnost treba razvijati ijačati rasuđivanje, ali bez nametnutih koncepata. To jefunkcija uma i ega, razuma. To je područje delovanja trećečakre. Tu se događaju prvi pravi pokušaji osvešćenja samesvesti, odnosno postojanja. Ova prva tri stanja, dubok san, snovi i java, odgova-raju prvim trima čakrama: muladhara, svadhisthana imanipura. Na njima deluje većina ljudi prirodno, što značibez ikakve duhovne kulture i svesne namere. Mogu seprepoznati i kao nagoni (prva), želje (druga) i volja za moć(treća čakra). To su sva moguća stanja religijskog delovanja kojapostoje na ovome svetu. Na prvim trima čakrama zasnivase religijska svest judeo-hrišćanstva i paganskih, animis-tičkih religija. Radi lakšeg razlikovanja nivoa svesti prema određe-noj religioznosti, nazvaćemo ih religijskom svešću čovekabroj jedan, dva i tri, misleći na brojeve čakri. One nisustrogo odvojene već se neki njihovi elementi prelivaju iznižih oblika religioznosti u više.

Religioznost čoveka broj jedan ili prve čakre

Religijska svest čoveka broj jedan, odnosno prvečakre, odgovara animističkim i politeističkim religijama,šamanizmu i primitivnim kultovima. Sve te religioznostizasnivaju se na neposrednom energetskom odnosu premaprirodi. Zato šamani znaju o prirodi mnogo više od ostalihljudi, oni poznaju i više dimenzije prirode, mogu da kori-ste energiju prirode za razna delovanja, za izlečenje ali i danaude nekome. To je i osobina ovog nivoa svesti, onanema kritičku moć rasuđivanja, nema objektivnu svest o

123

duši i smislu delovanja koja su odlika više svesti iz višihčakri, ima samo veliku veštinu delovanja na tom nivou.Zato postoji i crna magija kao i bela, koja deluje na ovomnivou. Ovde sa jednakom snagom i iskušenjima elemen-tarna životna energija može da deluje na pozitivan i nanegativan način. Na ovom nivou religioznosti prinose sežrtve. To je čin vraćanja životne energije njenom izvoru.To je tako samo u teoriji. U praksi postoje posrednici uobliku mnogih neorganskih bića iz astrala koja se hranetom energijom. Ostaci ove prakse postoje i u razvijenijojreligioznosti, u judeo-hrišćanstvu, gde je oltar zameniožrtvenik a žrtve su simbolične, umesto krvi i mesa sada jetu vino i hleb, mada su nekada kod starih Jevreja bileprave. To je primer kako se elementi niže religioznostiprelivaju u religijske prakse višeg oblika. Religiozna svest prve čakre ima niže i više oblike.Najniže su primitivna imitacija u ritualima inicijacije iprizivanja demona i bogova, imitacija pri inicijaciji. Tu setelo na grub način prilagođava na više faze zrelosti, mladiljudi se odvajaju od detinjstva na grub način putem tra-ume. Usled nedostatka kritičke svesti na ovom niskomnivou sve se mora učiti na grub i jednostavan način, pro-gramiranjem samoga tela. Na ovom stanju svesti i predstava o duši je primiti-vna, odnosno vezana je za energetska delovanja prirode unižim oblicima. Šamani vide dušu čovekovu kao dušusveta oličenu u prirodnim silama, u zemlji, biljkama iživotinjama. Sva bića su jednaka za šamana. Za njega su iživotinje ljudi, samo u drugom obliku, njemu biljkegovore svoje tajne. Većina primitivnih društava na ovomnivou svesti ljudsku dušu doživljava kao deo životinjskogsveta, smatraju da posle smrti ona odlazi u životinjskeoblike. To samo odražava intuitivnu povezanost sa činje-nicom da božanska svest razvija svoju percepciju i delo-

124

vanje preko životinjskih oblika pre nego što dostigne ljud-ski oblik. Ovde je ljudska svest veoma blizu životinjskomiskustvu. Na ovom nivou ljudski oblici svesnosti dosežusamo do tabua i predanja koja se prenose generacijama. Religioznost prve čakre odražava se pretežno kroztelo i manipulaciju energije. Kako ovde nema intelektual-nog delovanja, sve se zasniva na ritualizmu.

Religioznost čoveka broj dva ili druge čakre

Svest se u drugoj čakri prvi put polarizuje. U fizič-kom iskustvu ta polarizacija se pokazuje kroz seksualnost,a u religijskom iskustvu kao dualizam, bilo kroz učenje odualizmu (dobra i zla, boga i đavola) bilo ispoljavanjemdualizma borbom protiv nevernika. Svest koja se ispoljava kroz drugu čakru odgovarareligijama koje se uzdižu iz politeizma u monoteizam. Tosu sve judeo-hrišćanske religije, a to znači i islam. Ovde sena elementaran način oblikuje delovanje osnovne životneenergije, odnosno regulišu se uticaji prve čakre. Zato su touglavnom etičke religije. One se sastoje uglavnom od pro-pisa šta sve čovek treba i mora da čini, u svim oblastimaživota. U ranom razvoju civilizacije takvo delovanje religijabilo je neophodno. Kao što se deca uče osnovnim pravi-lima života tako se i čovečanstvo učilo preko tih religija.One su imale obrazovnu svrhu. Razlog tome je da ljuditada nisu imali razvijenu svest ni o osnovnim principimaispravnog delovanja na ovome svetu. U tim religijama suim date sve zapovesti kojih se moraju pridržavati podpretnjom strogih kazni. Od jelovnika i stila oblačenja, kojitakođe nisu slobodni već propisani, do najviših metafizič-kih pitanja. Sve je propisano i samo treba da se naučinapamet i imitira.

125

Religioznost svesti druge čakre ima niži i viši nivo.Najniži nivo je još uvek vezan za prvu čakru i svodi se naimitaciju i učenje putem rituala. Ritualizam dominira nanižem nivou svesti druge čakre. To je posledica uticajaniže, prve čakre. Otuda se religije judeo-hrišćanstva iislama zasnivaju na ritualima. Ti rituali su zapravo ritu-alna magija, sa njima se magijskim činom priziva božan-ska prisutnost - iako se oni prikazuju i tumače drugačije,kao liturgije ili mise. Na ovom nivou se ritualno obavlja iono što treba da bude intelektualno, treća čakra, kao što ječitanje 'svetih spisa'. Oni se mehanički uče napamet inikada se ne dovode u pitanje. Dakle, i način razmišljanjaje ritualan. Ritualizam postoji i u svakodnevnom obraća-nju i pozdravima, gde se mehanički, verbalno spominjeBog ili Prorok. Dokaz da se to sve mehanički ponavlja i daje daleko od kritičke svesti je u bezdušnom nasilju kojepokazuju ti isti vernici kada se okrenu na drugu stranu,kada izađu iz svojih bogomolja. Na ovom nivou svest je daleko od kritičkograsuđivanja a blizu nagonima prve čakre. Zato je religioz-nost ljudi na ovom nivou vrlo isključiva, oni fanatičnobrane svoja ubeđenja. Emocionalno su isključivi, videsamo sebi slične i svi ostali su im nevernici, a to podra-zumeva i da su neprijatelji. Oni zato teže da sve druge pre-obrate u svoju veru, a izdajnike vere kažnjavaju smrću.Jevreji i muslimani sve druge ljude ("nevernike") smatrajubićima nižeg reda, nalik životinjama. Njihova vera imdozvoljava da sve nevernike lažu, varaju i iskorišćavaju,čak je opravdano da ih ubijaju (tako je zapisano u Kur'anui Talmudu, The Babylonian Talmud, Soncino Edition,1935, London). To rade i danas više nego ikada. Njihove'božije zapovesti' se odnose samo na pripadnike njihovevere i zajednice. Ne i na ostale ljude, nevernike. Ova stro-gost je opravdana da bi se svest na ovom niskom nivou

126

održala i kontrolisala, ali postaje velika prepreka kadatreba da se razvija u više nivoe. U drugoj čakri događa se prva diferencijacija živo-tne energije, a to je njena podela na polove. Otuda je ovačakra presudna za seksualnost. Takve su i religije koje jojpripadaju. One su uvek u nekim sukobima, polarizaciji. Unjima se seksualnost veoma strogo tretira i često pogre-šno, što je razumljivo jer svest je ovde jako malo prisutna.Energija i nagoni pomešani sa osećanjima mnogo su jači.Otuda je seksualnost kod muslimana i katolika, koji pri-padaju ovom nivou, uveliko poremećena, što se vidi poveoma nehumanom odnosu prema ženama, i seksualnimprestupima sveštenika, obožavanju Device Marije više odIsusa. Samo zbog uticaja druge čakre, koja božansku svestidentifikuje sa telom, hrišćani moraju da veruju da je Isusbukvalno sin božiji. Oni koji su se uzdigli iznad uticajadruge čakre, znaju da je to samo metafora metafizičkeistine o nama ljudima i našem odnosu prema božanskom. Viši nivo religioznosti čoveka broj dva u izvesnojmeri nadilazi imitaciju kroz rituale i emocionalnu isklju-čivost i sadrži neke oblike intelektualnog rada, a to ječitanje spisa i diskusije o njima. To je posledica uticajaviše, treće čakre. Iako je to sve na niskom nivou, to barpodrazumeva da moraju biti pismeni. To je veliki napre-dak od nekih nižih ortodoksnih oblika religioznosti, kaošto je pravoslavlje, u kome vernik ne treba ni da budepismen, dovoljno je samo da prisustvuje magijskom ritu-alu, liturgiji, misi, i da simboličnim gestovima pokažesvoje učestvovanje u njima. Vezanost ovog nivoa religioznosti za telesnost inedostatak svesti pokazuje se i po vezanosti vernika zafizičke oblike duhovnosti, kao što su verske relikvije. Onine mogu duhovnost da prihvate kao takvu, ona mora daima neki fizički oblik, makar simboličan. Tako se koske

127

svetaca sitno lome i preprodaju, ili svečano poklanjaju,kao i bezbroj delića 'časnih krstova', slike svetaca se obo-žavaju daleko više od sadržaja njihovog učenja. Zanimljivo je da istom nivou pripadaju i oni (musli-mani) koji osuđuju takvo idolopoklonstvo. Međutim, i onikoji ne žele da svog Boga pretvaraju u sliku ili kip, nekereči i izraze svoga učenja pretvaraju u mantre koje beso-mučno ponavljaju kao idole. Neki su od drveta i kamenanapravili svoje idole, a neki od samih reči. Njihova vat-rena verska brbljanja ne treba da nas zavaravaju. Njihovanedela su i gora od onih koji se klanjaju kipovima i sli-kama. Jer um i reči čoveka obmanjuju mnogo više odnekog kamenog idola ili slike. Višem obliku vernika broj dva, prvim uticajimaviše svesti na ovoj čakri, pripadaju katolički vernici koji sui dalje emocionalno isključivi prema 'nevernicima' ali suim društveno uređenje i rad mnogo napredniji, oni poka-zuju svu snagu da se čovek uzdigne iznad animalnog imagijskog u racionalno stanje svesti. Oni i dalje nose ver-ske idole i ponašaju se magijski i programiranog su uma,ali oni su takođe napravili prve civilizovano uređene gra-dove i univerzitete (u novijoj istoriji). Najviši oblik katoli-čanstva predstavlja prvo pravo odvajanje od animalnog iprvo svesno uređenje života. I ništa više od toga. Viši oblik muslimanskih vernika jesu sufiji, kojiveru shvataju kao sredstvo ličnog razvoja. Sufizam je dre-vna škola ličnog razvoja svih sedam nivoa svesti učoveku.23 Treba pri tome znati da je sufizam mnogo starijiod islama. Islam je nastao pre svega kao politički pokretprotiv drevnog znanja koje je predstavljao sufizam.24 Svešto islam ima u sebi od duhovnosti ima od sufizma koji jepreuzeo, i to u vrlo malom i izmenjenom obliku. Međutim,i to je dovoljno da bude veoma privlačno duševnim lju-dima jer se sav islam zasniva na jednoj osnovnoj i najvišoj

128

istini, a to je da je božanska svest svemoguća i sveprisu-tna. Sve drugo su detalji, pa čak i manipulacije. Manipula-cije tom istinom u islamu su lako moguće i veoma su pri-sutne zato što je ta istina opčinjavajuće privlačna svestiduše, toliko da je čovek spreman da žrtvuje život za nju.Upravo zbog te snažne privlačnosti islam je lako preokre-nuti u nasilni fanatizam i verski fundamentalizam. To seljudima sa religioznošću na nivou druge čakre često idogađa jer oni razmišljaju u isključivom dualizmu, strastii energije je mnogo a svesti malo. To je recept za fanati-zam i nasilje. Dakle, verski fundamentalizam i fanatizamsa nasiljem mogući su samo na ovom nivou svesti. Viši oblik judaizma je Kabala, nauka o višim dimen-zijama i čovekovog rada sa njima. Ona je sačuvana samoza posvećene grupe.

Religioznost čoveka broj tri ili treće čakre

Svest koja se ispoljava kroz treću čakru odgovarareligijama koje jačaju kritičko stanje uma, rasuđivanje ipovezivanje sa praktičnim radom. To su protestantskereligije koje veličaju rad, znanje i pismenost. Protestantskivernik mora da bude pismen, oni su nadišli rituale imagijsku praksu, njihove bogomolje su učionice nakojima se čita i raspravlja, ne mehanički već kritički. Nataj način oni omogućavaju Bogu da nastavi svoje delova-nje stvaranja ovoga sveta, kroz čoveka i njegov rad. Takvoje učenje Kalvinizma, koje je zaslužno za izgradnju savre-mene zapadne civilizacije i nauke, njihov religiozni duh jeizgradio SAD i Evropu. Države u kojima dominira protes-tantizam su najnaprednije na svetu. Viši oblik protestantizma je masonerija. Oni većotvoreno uče da je Bog veliki graditelj kosmosa i da čoveknema drugu svrhu već da učestvuje u njegovoj izgradnji.

129

Njihovi verski simboli su alati, uglomer, dleto i čekić.25

Masoni danas upravljaju svetom, ne samo na poziti-van već i na negativan način, osiguravajući da se Omegatačka dobro zategne u suprotnost božanskog izvora kakobi se svest ljudi do kraja kristalisala. U tome im pomaže iveliki deo čovečanstva koji je još uvek na najnižem nivousvesti, mehanizovanom, magijskom i ritualnom. Njihovhram je slika kosmosa i on se gradi pre svega u čoveku.Oni principe kosmosa prevode u društvenu realnost. Nji-hov Bog je Lucifer, prvi anđeo božiji, koji je donosilac sve-tlosti svesti u najmračnije kutke postojanja. Dobre ljudskeduše ne žele ni da privire u one mračne i negativne oblikepostojanja i života u kojima Lucifer donosi svetlost svesti.Svetlost božanske svesti potrebno je sprovesti kroz apso-lutno sve moguće oblike postojanja, kroz sve suprotnosti.Ljudske duše su oličenje božanskog dobra i ne mogu dačine ništa zlo i negativno. Da bi duše ipak iskusile i osves-tile negativnu stranu postojanja, koja je takođe deobožanske celine, u tome im pomažu bezdušni entiteti izviših dimenzija, i luciferijanska religija masonerije. I onaje pozitivna, kao i sve drugo što je pozitivno u celom uni-verzumu, samo na teži način. Religioznost treće čakre takođe ispoljavaju svi ljudikoji se posvećuju nauci, politici, izgradnji društva. To susve velike vođe i reformatori (većina njih bili su masoni).Oni su nadišli iskušenje prve dve čakre, njihova seksual-nost je ostvarena u porodičnom životu i potomstvu. Svakidomaćin je predstavnik ostvarene treće čakre. Mnogitakvi su postali stubovi svoga društva. Mora se naglasiti i to da ovom nivou religioznosti,svesti treće čakre, pripadaju i svi ateisti. Oni su se dovo-ljno uzdigli iznad prva dva nivoa i kritički ih posmatraju,ali još uvek nemaju svest o višim nivoima postojanja.

130

Religioznost čoveka broj četiri ili četvrte čakre

Kada je čovek dovoljno zreo da se ne bavi samospoljnim svetom već i da postane svestan sebe samoga,kada postane svestan svesti koja opaža svet, funkcionisa-nja uma, kada sebe spozna kao svesnog subjekta kojiopaža svet i deluje u svetu - tada postaje čovek broj četiri injegova religioznost ispoljava svojstva četvrte čakre. To je nadilaženje prva tri nivoa religioznosti, isposobnost svedočenja o njima. To je početak osvajanjaviše svesti o sebi i o svetu, začetak povezivanja individu-alne svesti sa apsolutnom, božanskom svešću. Prva tri stanja su obezbeđena prirodom i za njihovusvakodnevnu izmenu nije potrebno ništa činiti, dovoljnoje prepuštanje jer su za prirodan opstanak ona dovoljna uvećini slučajeva. Zato u njima boravi većina ljudi celogživota, s retkim i kratkim uzletima u četvrto stanje, štoobično biva izazvano nekim jačim emocionalnim stresomili mističnim iskustvom. Trajno ostvarenje četvrtog stanja je plod duhovnogkultivisanja i uloženog napora da se čovek uzdigne iznadgravitacije prirodnog opstanka, iz prva tri stanja. Takvomkultivisanju je u potpunosti posvećena budistička praksakontemplacije, satipatthâna i dhyâna. To je podvig kojipriroda dozvoljava samo malobrojnima, jer je za opstanaknjenog organskog života potrebno da većina bića budeuslovljena spontanom reprodukcijom prva tri stanja. Jedna od glavnih odlika četvrtog stanja jeste da se,usled prakse kontemplacije i povremenih iskušenja čiste,transcendentalne svesti o sebi, tj. svesti koja je čista odmisli i svih predstava, javljaju iskustva buđenja u snu, uastralnom svetu. Ovo je prelazno stanje i odnosi se napočetak čovekovog praktičnog rada na buđenju. Odgovaraaktiviranju četvrte čakre anahata. Tu se događaju prva

131

iskustva svesti jedinstva, spontana i kratkotrajna. Ona suuvek praćena potpunom ljubavlju i blaženstvom premasamom postojanju u svim oblicima. Zato ova čakra ozna-čava bezuslovnu božansku ljubav. Četvrto stanje religioznosti, odnosno svesti, (turyau jogi), u sebi sadrži i objedinjuje četiri vida ispoljavanjabožanskog: 1. čista svest o sebi; 2. energija; 3. bezuslovna ljubav; 4. blaženstvo. Te četiri stvari ovde postaju jedno isto. U nižim sta-njima prve tri čakre (ili religioznosti) to je sve bilo odvo-jeno, jedno više ili manje naglašeno od ostalih, a nešto isasvim potisnuto. Ipak, ovo jedinstvo ovde se javlja samopovremeno. Ono postaje trajno tek na višim nivoima. Višinivoi postaju viši samo po tome koliko je ovo jedinstvotrajno. Četvrtom stanju religioznosti pripadaju svi oni pre-dani vernici koji su nadišli formalne i ritualne oblike iverovanja određenih religija. Njihova religioznost je uni-verzalna, otkrivaju je u samoj egzistenciji, ne samo u spi-sima. Ako su pripadali nekoj od religija oni se svi međuso-bno slažu i prepoznaju, govore istim jezikom. Oni prepoz-naju "svete tajne" o kojima religije govore i vide ih usamom postojanju i životu. Većina njih ima takvu moćrazumevanja da su veoma privlačni ostalim vernicimazbog svoje moći razumevanja koja je direktna i zasnovanana iskustvu. Razumevanje i ljubav su njihove zajedničkeodlike, ma kojoj religiji da pripadaju. Najčešće takvi ljudine pripadaju formalno nijednoj religiji jer one njih samoograničavaju. Ispoljavanje dobrote i razumevanja u sva-kodnevnom životu njihova je univerzalna religija.

132

Oni ispoljavaju svest duše po prvi put, po tome serazlikuju od svih vernika nižih čakri. Za vernike kojima jesvest u nižim čakrama, svest duše je apstraktan pojam, oduši govore i misle samo ono što su napamet naučili, jošmanje umeju da ispoljavaju svest duše. U četvrtom stanjureligioznosti po prvi put se duša direktno spoznaje i direk-tno povezuje sa božanskom svešću. Odavde svest dušepočinje da biva dominantna u religioznosti. Do četvrtog stanja svesti ili religioznosti dolazi sesamo pomoću discipline i svesne namere, kroz napor i radna sebi. Nikako drugačije. Sva niža stanja su oblikovanaprirodnom uslovljenošću. Četvrto stanje nadilazi uticajeprirode po prvi put. U četvrtom stanju se događa ključna prelomna faza.Sve dotle u nižim stanjima svesti ili religioznosti, spoljaš-nji uticaji i uslovljenost prirode oblikovali su svest učoveku. Odavde se po prvi put to obrće tako što svest učoveku postaje dovoljno snažna i samosvesna da može dadeluje na spoljašnjost, da je menja i nadilazi prirodne uti-caje.

Religioznost čoveka broj pet ili pete čakre

Kada čovek broj četiri spozna direktno svest svojeduše i božansku svest, kao jednu istu živu silu koja je uosnovi sveg postojanja i života, on onda počinje da je ispo-ljava i izražava na razne načine. Na ovom nivou čovekova istinska budnost postajetrajnija. Zahvaljujući redovnoj praksi meditacije u kojoj jeiskušavao čistu svest o sebi (četvrto stanje), to iskustvopostaje sve prisutnije i stabilnije, ono polako prožima iostala stanja, izvan meditacije (i tako postaje peto stanje).On je svestan kada se izmenjuju tri prirodna stanja, jave,sanjanja i dubokog sna, zato što je postao jedna i celovita

133

ličnost (aham-kâra) koja ne zaboravlja sopstveno biće kojeprolazi kroz ta tri stanja, koje postoji sve vreme. Svestan jecelog tela, svih čula i ispoljavanja volje. Ovde se javljajuneke moći (siddhi) koje se tiču percepcije, kao što su tele-patija i viđenje aure. Ovaj nivo religioznosti odgovaraaktiviranju pete čakre, vishuddhi. Nju karakteriše sposob-nost misaonog i verbalnog izražavanja prirode stvarnosti,svesti jedinstva. To je izražavanje na najvišem nivourazumevanja koje se mislima i rečima može postići. Ljudi koji ispoljavaju religioznost na petom stanjusvesti ili kroz petu čakru, jesu pesnici, mudraci, oni čije sereči vekovima pamte i prenose, oni koji su trajni učiteljičovečanstva. Oni ne ispoljavaju svoju mudrost samorečima već na sve moguće načine, kroz sve oblike umetni-čkog izražavanja. Njihova su sva dela trajne vrednosti. Zapravo, oni ne koriste umetnost da se izraze. Nji-hovo izražavanje je uvek spontano i samo po sebi takvo dato ostali ljudi doživljavaju kao savršenu umetnost. Nji-hova dela stvaraju umetnost.

Religioznost čoveka broj šest ili šeste čakre

Učvršćivanjem u stalnoj budnosti i potpunimnadilaženjem prva tri stanja, kada je čista svest dušetrajno prisutna kao i sámo postojanje, čovek ulazi u šestostanje religioznosti koje odlikuju aktivno buđenje volje dase bude u jedinstvu sa božanskim i da se božansko prepo-znaje kao sopstveno biće. Dok je peto stanje odlikovalo znanje o jedinstvu i obudnosti kao ekvivalentu sjedinjenja s božanskom celi-nom, šesto stanje ovo znanje razvija u delovanje i volju dase učestvuje u jedinstvu, jer sada iz iskustva zna da nje-gova svest nije različita ni od postojanja ni od božanskog.

134

To je šesta čakra ađna, koja se nalazi iza očiju.Osobenost njene aktivnosti je uvid koji nadilazi reči imisli, direktan uvid u samu srž bića ili zbivanja. Dok je na petom nivou još nekako mogao da izra-žava svoju spoznaju božanske prisutnosti kroz sve oblikeumetničkog izražavanja, čovek na šestom nivou nadilazireči i misli. On je nadišao um i zato direktno vidi božan-sku stvarnost kao jedinu moguću stvarnost, u svemu iuvek. On boravi u unutarnjoj tišini, ovde i sada, njemuviše ne treba um da tumači stvarnost i pojave, on ih vididirektno kakve jesu. Um je služio samo tome da objaš-njava i osmišljava ono što se ne spoznaje direktno. Kada senešto direktno spozna, um staje jer više nije potreban.Tada se jasno vidi. Na ovom nivou se po prvi put trajno ustanovljavaono što se na svim nižim nivoima događalo tek povre-meno, kraće ili duže, a to je najviša stvarnost u kojoj jepostojanje potpuno svesno sebe, i da je ta svest ista ovanaša svest sa kojom spoznajemo postojanje, svest našeduše. Sva svest je jedna ista svest, od Boga do mrava inaše samosvesti. Nema mnoštva različitih svesti. Da našasvest nije ista svest po kojoj sve i postoji, mi ne bismomogli trenutno da vidimo i razumemo prirodu svega štopostoji, ne bismo mogli svešću šeste čakre da vidimo dasve što postoji ima svoju svetlosnu auru.

Religioznost čoveka broj sedam ili sedme čakre

Kada dospe do takvog uvida, čovek više nije uslov-ljen prirodom, on je prevazišao sve što ga vezuje za biće ivreme i postao je mesto otvaranja božanske svesti kojaomogućava sámo postojanje, i još ga uveliko nadilazi. To

135

je stanje takve budnosti da se bilo kakva individualnost itelesnost više ne primećuju, jer je potpuno i trajno probu-đenje neposredan izraz čovekovog jedinstva sa celinom. Budnost je čista svest. Potpuna budnost nastupaonda kada sve postaje samo svest i ništa drugo. Ranije jeuvek svest postojala pored nečeg drugog što nije za nasbilo ta ista svest, nešto nalik na "mrtvu prirodu", nešto štoje za nas bilo nekakav objekt, strano telo, nešto suprotnood svesti. Sada je sve samo svest i ništa drugo ne postoji,čak i najgrublje pojave i stvari su samo svest, ista svest sakojom smo i mi svesni svih pojava i stvari. Sva svest jenaša svest i ona je ista ona božanska svest koja sve omo-gućava. Nema više razlika u svesti. Zato se za to stanjekaže da tada svet nestaje i samo Bog ostaje kao jedinastvarnost. Potpuna budnost sedme čakre ili spoznaje Bogadirektno jeste potpuno učestvovanje u celom postojanju,jednako kao što je i potpuna nezavisnost od postojanja.Probuđeni živi u svetu celim svojim bićem, a ne pripadasvetu. Drugačija budnost nije moguća, jer je ona jedinstvosa transcendentalnim Apsolutom koji je ujedno i čove-kova bit. Stoga čovek, sjedinivši se s njim, prestaje da serazlikuje od njega kao što se voda ne razlikuje u vodi, vaz-duh u vazduhu, svetlost u svetlosti. To je sedmo stanje koje više nije religioznost već ciljreligioznosti, koje nije dostupno neprobuđenim ljudima sprva tri nivoa. To je i sedma čakra sahasrara, na temenuglave. Ljudima niže svesti ovo stanje je dočaravano krozprestave Boga na nebu, kroz strahopoštovanje prema nje-govoj moći i veličini. Tog istog Boga probuđeni vidi u sva-koj stvari i pojavi, ovde i sada, u sebi i svuda oko sebe, kaoprirodno stanje stvari. Ali on se zato prema svemu odnosisa istim strahopoštovanjem i divljenjem, za njega svaka

136

sitnica ima jednaku, najvišu vrednost. Zato izgleda kao daje uvek u blagoj ekstazi, uvek blažen i milostiv premasvemu i svakome. On se kreće u božanskoj svesti kao ribau vodi. Uvek je u njoj.

*** Ljudi šestog nivoa bili su osnivači velikih religija,dok su oni sa sedmog ostali nepoznati svetu jer se više nebave njime. Isus Hrist je primer čoveka šestog nivoa, anjegovo vaskrsenje označava prelazak u sedmi. Dok je napetom nivou čovek spoznao svoju Sopstvenost, dušu, a našestom je osnažio u delovanju, na sedmom se događa pre-daja i nestanak čovekove Sopstvenosti u božanskom kojese u svemu tome jedino i zbiva, koje sve to omogućava.Njegova duša se pokazuje ista kao duša sveta. U petom stanju je postao celovit u sopstvenombiću, a u sedmom je celovitost njegove ličnosti postalaanalogna samoj celini univerzuma, Apsolutu. Sve do šes-tog nivoa postojala je neka individua koja nešto radi; usedmom individualnost nestaje i na tom mestu ('telu')ostaje samo božanska svest koja sve omogućava. Čovekpostaje ono što jeste. Čovek je sve vreme jedno s celinom i to jedinstvomože prepoznati jedino kada najpre osvesti sopstvenobiće u celosti. Kada probuđen čovek prepozna svoje bićekakvo jeste, on ga tada ne može razlikovati od celine uni-verzuma, on vidi da se ceo kosmos sažeo i uobličio u nje-govo telo i da telo sámo i ne postoji kao odvojeno odceline, da nije ništa po sebi i za sebe, nego je samo reflek-sija celine. Dakle, čovekova celovitost je analogna celovi-tosti univerzuma, i obrnuto. Kada dospe na peti nivo, usopstvenu celovitost, čoveka automatski privlači celinauniverzuma koja se manifestuje na sedmom nivou (ako gane zavedu moći šestog). Zato je sedmi nivo samo rezultat

137

potpunog proživljavanja i afirmacije svih prethodnihnivoa. Glavni, najduži i najteži prelaz je četvrti nivo.

*** Možemo reći da je čovek prvog nivoa onaj ko nevlada u potpunosti čulnim i delatnim sposobnostimasvoga tela, pa je zato podložan njihovim uticajima, meha-ničnosti i obnavljanju. Njemu je zato bila potrebna strogakontrola putem tabua i verske etike. Čovek drugog nivoa je ovladao telom ali na površani neduhovan način, uglavnom prihvatanjem autoritetakoji deluje preko emocija privrženosti i odbojnosti. Usledtakvih emocija dominira poriv za održanjem i odbranomtela (svog entiteta, nacije, religije...), što nužno vodi uisključivost, podele i sukobe sa drugim telima (entite-tima) i okolinom. Verske ratove vode samo pripadnicidrugog nivoa religioznosti. Čovek trećeg nivoa naglasak stavlja na um ili razumi njime pokušava da kontroliše svoje telo i život, svet okosebe. Čovek četvrtog nivoa religioznosti uviđa svu nepot-punost i jalovost takvih pokušaja da se umom organizuje itumači život, jer on telo i um spoznaje u interakciji saobjektivnim svetom u svim njegovim dimenzijama.Takav uvid mu daje ličnu celovitost. Takav uvid donosipraksa „četvrtog puta” s kojim se po prvi put stiče zaistaobjektivna spoznaja sopstvenog bića i prirode uopšte. Tose postiže samo posebnim školovanjem i izuzetnim napo-rom u kome čovek savladava nagone niže prirode. Onaj kosledi spontane nagone tela i uma ne dostiže četvrti nivoreligioznosti. To je svet monaha i podvižnika. Čovek petog nivoa je prirodna zbivanja upoznao utoj meri da više ne mogu da ga obmanu toliko da zaboravisebe i svoju volju. On je prevazišao uticaje neorganskogsveta (astrala) tako što ih je u četvrtom nivou upoznao,

138

oni na čoveka deluju samo dok ih je nesvestan. Njegovaličnost je celovita i integrisana pri svim zbivanjima. Onošto razlikuje čoveka petog nivoa od čoveka četvrtog, jesteto što je on uvek isti, ne može više nikada da padne na nižinivo, uvek je svestan sebe. Šesti nivo pripada budnosti, svesti koja je jedno saishodom bića i koja je stoga prisutna uvek i u svemu i kojamože sve, jer je suma svih mogućnosti postojanja. To sedrugačije naziva kvantnim umom. Čovek sedmog nivoa je onaj čija je svest potpuno ibez ometanja otvorena ka božanskom i koja, budući takoneuslovljena, celo postojanje prosvetljava i oslobađa. Kroznjega se božanska svest potpuno neometano ispoljava ideluje. Smisao postojanja se u njemu razrešio, zato ga onsada razrešava u drugome. To se događa u samom prisus-tvu takvog čoveka, on je Spasitelj koji je vaskrsao i preva-zišao sve delovanje i sve moći (siddhi). Bivajući kao OnajKoji Jeste, on osvetljava sámo postojanje i svedoči o njemukao o najvećem božanskom delu i nenadmašnoj božanskojmoći.

*** Svaka prava religioznost služi da čoveka uzdigne sanižih na više nivoe svesti. Zato religija mora imati višenivoa na kojima može delovati, jer čovek nižih stanja nijesvestan viših, pa mu se ona moraju približiti na njemurazumljiv način. Tako se istine viših stanja prikazuju lju-dima na nižim u vidu mitova, simbola i rituala koji pred-stavljaju koncentraciju informacija namenjenih nesves-nom čoveku. Njegovo biće samo po sebi sadrži sve nivoepostojanja i zato može prepoznati te informacije kadagleda u simbol, učestvuje u ritualu ili doživljava neki mit. Prva dva najniža nivoa religioznosti jesu dogmat-ska, njih odlikuje ritualizam i naglašavanje spoljašnjihformi. To je nivo imitacije i zabrana (tabua). Znanje se tu

139

stiče oponašanjem ili učenjem napamet. Ovaj nivomožemo prepoznati u vanjskim (svetovnim) izrazimajudaizma, pravoslavlja i teravada budizma, kao i u primi-tivnim oblicima religioznosti raznih naroda. Mora se naglasiti da, iako neke religije u sebi sadržesvih sedam nivoa, ne ispoljavaju ih u jednakoj meri, negonaglašavaju pojedine, neka od prva tri najčešće. Terava-dinski budizam i Pravoslavlje najbolje zastupaju svihsedam nivoa religioznosti, od ritualnog do mističnog. Kodnjih svoje verske potrebe mogu da zadovolje i nepismeniseljaci i najučeniji mistici, monasi. Drugi nivo religioznosti je skeptičan i zasnovan naveri i osećanjima, obožavanju i predanosti verskom ide-alu, svom Bogu, a to uvek vodi isključivosti i nasiljuprema „jereticima” i „nevernicima”. Svako ko drugačijemisli doživljava se kao „bezbožnik”, protivnik i neprijatelj.Otuda je ovaj vid religioznosti najagresivniji, ne samo usvojoj odbrani nego i u ekspanziji (ako nikako drugačije,onda samim natalitetom). Tu čovek saznaje samo ono štomu verski autoriteti dozvoljavaju da sazna preko emocio-nalnog uslovljavanja. Zbog autoritarnosti i isključivosti,ovaj vid religioznosti je izvor najgoreg nasilja i verskenetrpeljivosti u svetu. Možemo ga prepoznati u spoljnimizrazima islama i katoličanstva. Treći nivo religioznosti je kritičkog karaktera i odli-kuje se odbacivanjem rituala, intelektualnim pristupom itumačenjima svega i svačega. Znanje je ovde subjektivnojer se zasniva na ustanovljenim konceptima („svetim spi-sima”) i na mentalnom uslovljavanju, iako pokušava daodrži privid argumentacije i dijalektike. To su razni obliciprotestantizma. Budući da se ovde naglašavaju intelektu-alne funkcije u čoveku, države u kojima prevladava ovajnivo religioznosti civilizacijski su najnaprednije. (Protes-tantski vernik mora da bude pismen da bi učestvovao u

140

verskom životu, dok pravoslavni uopšte ne mora, jer sesvo njegovo bogosluženje sastoji iz rituala koji se mehani-čki ponavljaju.) Prva tri nivoa su jedini poznati oblici religioznostiza većinu ljudi jer su prirodno dati kroz interakciju organ-skog sa neorganskim oblicima bivanja (astral kao "višisvet" i neorganska bića koja ga nastanjuju), a to je podru-čje u kome su ljudi s prva tri nivoa svesti zavisni od obje-kata, pa se zato njihova religioznost izražava na objektivi-stički način, putem verskih objekata, simbola i rituala.Spoljašnje manifestacije njihove religioznosti igrajuvažnu ulogu u kultivisanju svakodnevnog života ogro-mne većine ljudi, u njihovom uređenju prostora, vremenai događaja. To se izražava kroz posete hramovima, obele-žavanju praznika i važnih događaja za društvo kao i zapojedinca - rođenje, smrt, venčanje i dr. Budući da većinačovečanstva prirodno živi u prva tri nivoa svesti, ovdeizneta prva tri nivoa religioznosti im odgovaraju i igrajupresudnu ulogu u regulaciji njihovog opstanka. Četvrti nivo predstavlja unutarnji ili ezoteričnikrug i njega u sebi sadrže sve pomenute religije (izuzevprotestantizma, pa otuda duhovna jalovost i otuđenostljudi u njihovim civilizacijama), ali dalje od očiju nepro-buđenih ljudi i njihove javnosti. Četvrti nivo je put prakti-čnog rada na biću u cilju probuđenja čovekovog. On seuglavnom odvija u monaškim redovima - ali ne u svim,jer većina monaških redova danas predstavljaju imitacijepravog rada iz prošlosti ili pervertovanje prva tri nivoa.Tajna društva ezoteričnog karaktera i masoni takođe pri-padaju četvrtom nivou - bar u onoj meri u kojoj im duho-vnost predstavlja ideal, a ne politika. Svoj nedostatakovog nivoa protestantizam bezuspešno pokušava danadoknadi mnoštvom sekti.

141

Peti nivo religioznosti poznat je samo onimpojedincima koji su prošli put četvrtog nivoa i rad na sebi.Njima je neposredno poznata sva istina i smisao duhov-nog života. Ukoliko ostaju u religijskim institucijama,obezbeđena su im uticajna mesta i zvanja. Ali najčešćeostaju nezavisni i sami, jer se samo tako mogu razvijatidalje, do šestog i sedmog stanja. Oni su sve nezavisniji odsvih svetovnih oblika religioznosti i bliži opštem jedins-tvu sveg bića i božanskom duhu u kome ono prebiva. Onisu u svim religijskim tradicijama nalik jedni drugima jersu bliži središtu sveg zbivanja. To je nalik na krst čiji krakovi predstavljaju spoljaš-nje razlike u izrazu prva tri nivoa religioznosti, a takođe iprakse četvrtog nivoa. Razlike u mitovima, ideologijama,ritualima i odeždama sveštenika pojedinih religija tako suizražene kao i različiti pravci u kojima su kraci krstausmereni. Što se čovek više uzdiže na unutarnjem putuduhovnog rasta, više se približava središtu krsta gde višenikakvih spoljašnjih razlika nema ili su nevažne, jer svereligije od četvrtog nivoa upućuju na isti cilj, na čovekovoprobuđenje.26

Dakle, nikakvo "jedinstvo religija" nije moguće spo-lja, formalno ostvariti na prva tri nivoa svesti. Do tognivoa moraju postojati razlike. Istinsko jedinstvo i prisut-nost božanskog manifestuje se samo unutra, u čoveku, ujedinstvenoj ličnosti, kao njegova sopstvena zrelost - a nekao veština da se sva stada strpaju u isti tor. A upravo natome rade vladari ovoga sveta kada pokušavaju da stvorejednu svetsku religiju. Oni na taj način direktno pokuša-vaju da unište pravu religioznost. Stoga peti, šesti i sedmi nivo religioznosti karakte-rišu sve veća individualnost i nezavisnost duše od svihinteresa društvenih i prirodnih zbivanja. Ili, njihova tran-scendencija. To je put unutarnjeg ili ezoteričnog kruga

142

svih religija: sufija u islamu, kabalista u judaizmu, jogina,tantrista i taoističkih alhemičara, ezoteričnog hrišćanstvakoje se sačuvalo u nekim manastirima. Sve religije postojeda bi pomogle rast čovekov iz nižih u više nivoe svesti.Pored joge i tantrizma, ovu funkciju u najvećoj meri zadr-žali su islam u sufizmu i budizam u praksi kontemplacije(satipatthâna), i u zenu. Pored ovih "regularnih” tokova, postoje nezavisneili tajne, ali drevne šamanske tradicije koje, neopterećeneteologijom ili bilo kakvom dogmom i ideologijom, dajudobre rezultate u duhovnom uzdizanju čovekovom donajviših stanja. Osnovni obrazac rada tih tradicija može sesamo naslućivati zahvaljujući trudu nekih istraživača(Mirča Elijade). Ipak, šamanizmu nedostaje ontološka pre-ciznost u viziji i iskustvu duhovnog, u transcendencijiuopšte, kakva postoji u budizmu. Šamanizam je opterećenastralnim uticajima i pojavama. Jedino se u opusu KarlosaKastanede ne primećuje ovaj nedostatak. Zahvaljujućinjemu bogatstvo i superiornost šamanskih tradicija pos-tali su nam mnogo jasniji. Prvi, drugi i treći nivoi religioznosti jedino su poz-nati javnosti, dok se o četvrtom zna tek po malo i on sepovezuje sa mistikom. Prva tri nivoa su u potpunosti poduticajem astralnih uticaja i samo tu postoje bogovi idemoni. Četvrti je proces njihovog upoznavanja i nadila-ženja, dok peti, šesti i sedmi nivo odlikuje sve veća slo-boda i svest duše, i od fizičkih i od astralnih uticaja, slo-boda u delovanju ovde i sada. Svi oblici religija iz prva tri nivoa u onoj meri sudobri i ispravni u kojoj podstiču rast čovekov iz nižih uviša stanja, i u onoj meri su zli i naopaki u kojoj služe samisebi, ukoliko sputavaju rast i zadržavaju čoveka na istomnivou. Ta težnja uvek postoji u svakom entitetu kao nje-gova centripetalna sila koja ga održava na okupu, ali sav-

143

ladavanje njene gravitacije nužan je test za razvijanječovekove snage u svesti duše. Samo takva snaga čovekauzdiže iznad trećeg nivoa i otvara ga ka božanskom.

144

ŠTA RELIGIOZNOST NIJE

Ne možemo govoriti o religioznosti a ne definisatišta ona nije. Sudeći po svemu što smo rekli o religioznosti, lakoje pretpostaviti odgovor na pitanje šta ona nije. Pre svegareligioznost nije nasilje prema bilo kom obliku života, jerje svaki oblik života oblik božanske svesti, oblik samogBoga. To su i takozvane 'nežive stvari', ali žive još višeispoljavaj svoju božansku prirodu. Sve što živi na bilo koji način jeste manifestacijabožanske svesti i to biće učestvuje u njenoj aktuelizaciji.Sve što živi potvrđuje božansku svest i prisutnost. Ako uime Boga ubijamo bilo koje živo biće, to je direktna supro-tnost religioznosti, to je maksimalno istezanje Omegatačke u suprotnost od Alfa. To je satanizam. Ovde mislimo isključivo na ubijanje kojem suskloni verski fanatici radi odbrane svojih religijskih ube-đenja od "nevernika", i radi nametanja svoje vere drugimasilom. Ne mislimo na ubijanje u samoodbrani od napadatakvih fanatika i od divljih životinja. Imamo pravo nasamoodbranu. Ubijajući drugo živo biće u ime religije, mi ubijamobožansku svest u sebi. Ubijamo neko biće zato što nismosvesni postojanja i prisutnosti božanske svesti u tom biću,i time smo sebe onemogućili da je doživimo i spoznamo, stim činom smo udaljili sebe od božanskog. Zato se možereči da smo ubili božansko u sebi. Spolja, samo božansko,ionako ne možemo ni na koji način da ugrozimo. Dakle,svako ko je ikada nekoga ubio zbog vere, da bi na taj načinodbranio svoju veru ili je nametnuo drugome, taj je sebemaksimalno udaljio od Boga.

145

Ne moramo da govorimo o ekstremnim slučaje-vima nasilja. Mi se udaljujemo od Boga uvek kada nekomenaudimo na bilo koji način, rečima ili delima. Problem je u tome što jednako lako možemo otići usuprotnost od Boga (ka Omega tački) kao i ka samomBogu (ka Alfa tački). Čak i lakše možemo otići u suprot-nost ako se već nalazimo na ovom svetu koji je poligon zatestiranje i istezanje Omega tačke. Moramo ovde naglasiti i to da takvo stanje, koje jeusmereno suprotno od božanskog, um može veoma deta-ljno da opravda. Jer um je neutralan, on je kao ogledalostvarnosti, u njemu se sve ogleda ali daje suprotnu sliku,on što je ovde levo u ogledalu je desno, ono što je u nama,kroz um izgleda kao da je spolja. Zahvaljujući umu mimožemo da vidimo sve savršeno tačno, ali ne i da razu-memo istinu, možemo i suprotno da vidimo kao istinito.Um tumači ono što vidi, ali ne daje istinu o stvarima, umnikada ne zna istinu, on je dizajniran samo za opažanje, zasakupljanje i refleksiju utisaka. On, međutim, ima slo-bodu da može da tumači kao istinito sve što vidi, iako tonema veze sa istinom. Zato je tako teško ljudima objasnitida nešto nije istinito. Zato mogu da imaju pogrešna ube-đenja koja su toliko jaka da su spremni svoje i tuđe životeda unište zbog njih. Ako nemaju vezu sa višim umom isvešću duše, da bi zaista mogli da vide šta je zaista istinitoa šta nije, takvi ljudi slepo veruju u ono što im niži umprikazuje kao istinito. To je razlog zašto verski fanatici tako bučno tumačesve svoje zablude u koje veruju. Što je više neznanja to jeviše 'svetih spisa' i glasnijih reči. Svi oni ne samo da izgle-daju kao psihopate već to i jesu. Problem je što neki odnjih imaju i diplome, visoka zvanja i uticaj u društvu. To je drugi oblik nasilja koji negira istinsku religioz-nost: verska ubeđenja, dogmatizam, fanatizam, funda-

146

mentalizam. Oni stvaraju ideologiju koja ubija istinu obožanskom prisustvu, a ona vodi do fizičkog ubijanja"nevernika". Takođe religioznost nije zavisna od autoriteta. Usvim religijama postoje autoriteti, oni su svuda, lako ćeteih prepoznati, to su svi oni ljudi koji izgledaju važno iozbiljno, imaju svečanije ukrašena odela od ostalih ljudi.Neki nose i na glavi krune sa puno dijamanata. Traže daim ostali vernici ljube ruku. Religioznost se u velikoj meri bavi odnosom ver-nika prema autoritetima. To ima svoje razloge. Prvi je tajšto fizički um čovekov zaista treba autoritet da bi bio pou-čen ispravnom ponašanju i mišljenju. Za to su oduvekpostojali učitelji. Međutim, najbolji učitelj je samo zamenaza viši um i svest duše od koje fizički um dobija sve što jeispravno. Pravi učitelj je samo personifikacija duše čove-kove, on učenika uči spolja ono što duša pokušava da mukaže iznutra. On učenika uči da sluša signale duše, da sesam osposobi da bude otvoren za svest svoje duše. To jesve. On ne traži ništa za sebe. Nema nikakvu ideologijukoju želi da vam nametne. U ovom svetu Omega iluzije sve je to često izvrnutou obmanu, u privid autoriteta. Ako vernik svoj autoritetnalazi u bilo čemu što nije povezano sa svešću duše to nijepravi autoritet kome treba verovati. Takve lažne autori-tete možete lako prepoznati po tome što od njih nemaodgovora u vidu veće svesti duše u vama samima. Kodpravog učitelja odmah ćete doživeti povezanost sa svešćuduše, na mnoge spontane načine, pravi učitelj to prenosistalno, spontano, on zrači svojom dušom pa to zračenjepojačava i kod vas. Jedini pravi autoritet je svest duše u nama. Samonjemu treba da verujemo. I svemu onome što nas naispravan način povezuje sa svešću duše. Ničemu drugome

147

ne treba da verujemo, nikome ko je čuven iz bilo kog raz-loga, ko ima bilo kakva zvanja i titule, ta svetovna obeležjaautoriteta ne vrede ništa u duhovnom svetu. Treba daverujete samo svom iskustvu. Prava vera se zapravo i sas-toji samo u tome da izoštrimo sopstveno iskustvo u pre-poznavanju prave veze sa svešću duše, uticaje duše kojinas oplemenjuju i uzdižu u spoznaji. Kada uspostavimopravu vezu sa svešću duše onda ćemo uvek prepoznatilažne autoritete i sve što nas obmanjuje. Istinska religioznost ne može biti institucionalizo-vana. Sve institucije su zapravo mehanizmi za manipula-ciju fizičkog uma, njegovu kontrolu i programiranje. Onečoveka definišu istim kalupom. Primetićete da pripadnicitih institucija savršeno liče jedni na druge. I napravljenisu da liče. Tako su programirani. Da bi vernik spoznao Boga, nije potrebno da budeprvo oblikovan na određeni način, prema nekoj dogmikoja važi za sve. To sprečava spoznaju Boga. Čovek trebada bude ono što jeste, jedinstven, i da kroz svoju jedins-tvenost i autentičnost izrazi svoju dušu. Tako će se pribli-žiti Bogu. Bog voli samo originalne ljude. Što je čovek višesvoj, na savršeno pozitivan način, to je više Božiji, jer Bogje skriven u srcu svakoga. Istinski vernik je uvek otvoren i zadivljen, uvek ublaženom čudu i divljenju prema svemu što postoji, kaomalo dete. Pažljivo pogledajte čistotu i radoznalost dečijegpogleda da biste naučili kako izgleda pravi vernik. Tako seobučavajte o pravoj religioznosti, ne od psihopata kojitvrde da znaju bilo šta o Bogu. Prava religioznost je u stalnoj otvorenosti za tajnukoja se događa svakog trenutka, u pozitivnom stavu i poš-tovanju prema svemu što postoji. Sve drugo nije religioznost.

148

RELIGIOZNOST I SMRT

Jedna od temeljnih osobina religioznosti jesteodnos čoveka prema smrti. Neki smatraju da je čovek reli-giozan upravo zato jer se plaši smrti i želi putem vere upostojanje koje nadilazi život da potisne taj strah i sebi dautehu. Istina je suprotna, kao što je suprotno i mnogo togadrugog na ovoj našoj Omega tački. Čovek je religiozan jer se intuitivno seća svoga pos-tojanja pre života. To je ista oblast postojanja koju će imatiposle života. To sećanje je potisnuto iz ega i fizičkog umakojeg koristimo na javi, koji nam daje identitet na ovomsvetu, ali ono postoji u dubljim slojevima nesvesnog. Zatosu arhetipovi koji se odnose na smrt prisutni u veoma sli-čnom obliku svuda u svetu. Na ovom svetu iskušavamo sve moguće suprotno-sti, a osnovna suprotnost je svakako pitanje života i smrti.Kao i mnogo toga drugog, i ovo pitanje je izvrnuto nao-pako. Usled zaborava svesti duše ljudi smatraju da je nji-hov život u fizičkom telu jedini pravi život, i kada teloumre nastupa smrt. Kako ljudi veruju u zagrobni životzavisi od zrelosti svesti fizičkog uma i njegove veze savišim umom, i svešću duše. Ogromna većina veruje uživot posle smrti tela, a oni kojima je fizički um u većojmeri otuđen od svesti duše i zato više identifikovan satelom, smatraju da nema zagrobnog života i da sa smrćupotpuno nestaju. To je odlika mladih duša, odnosno onihkoje nemaju dovoljno iskustava na ovom svetu. Istinski religiozan čovek je onaj koji ima dobru vezuuma sa svešću duše i zato on zna da smrt nije kraj života,već samo preobražaj u novi život.

149

Međutim, onaj ko je potpuno osvestio svoju dušu naovom svetu dobro zna još višu istinu: sve je suprotno,rađanje u fizičkom telu je za dušu kao smrt i umiranje, aumiranje fizičkog tela je rađanje duše u svoje istinsko sta-nje. Ona rođenjem u telo toliko gubi od svoje prave pri-rode da joj to izgleda kao umiranje, u najboljem slučajukao zapadanje u san. Otuda učenje da je život samo san(maya). Mi smo na ovom svetu najviše mrtvi koliko tomožemo biti. Najveći apsurd ove krajnje suprotne tačkeod božanskog jeste da se plašimo smrti.27 Naša duša se nerađa i ne umire. Strah od smrti može biti opravdan i neopravdan. Opravdan strah od smrti nastaje usled mogućnostida nam život bude prekinut pre predviđenog vremena,pre ispunjenja plana duše za tekući život. Usled slobodesvega da se dogodi, život je neizvestan i pored plana kojipostoji za život. Ne ostvaruju se svi planovi, čak ni onikoje duša isplanira. Neizvesnost postoji usled slobode kojaje uslov za kreativnost. Da je sve predviđeno i determini-sano ne bi bilo mesta za kreativnost. Sloboda je neopho-dna da bi se izrazila kreativnost, a s njom i svest. Stogastrah od neplaniranog umiranja pre vremena je opravdan,ali on nastaje ne toliko zbog same smrti već zbog svesti ouloženom trudu da se tekući život stvori i organizuje.Mnogo je truda i rada bilo potrebno za to, mnoge duše suuložile svoju kreativnost da bi se jedan čovek rodio naovom svetu, neke su i svoj život žrtvovale da bi pomoglerođenje nekog značajnog čoveka koji će odigrati važnijuulogu na ovom svetu. Svaki ljudski život je skupo plaćen.Sam život je neopisivo vredan sam po sebi. I najmanjaveza sa dušom daje nam svest o vrednosti svakog života,duševan čovek ne želi ni mrava da zgazi. Zato se rađastrah od smrti, on je sličan strahu da vam neko ne slupanovi Ferrari.

150

Neopravdan stah od smrti nastupa jedino uslednezrelosti uma koji je identifikovan sa telom toliko da nemože da zamisli da postoji ništa više od tela, koji nije sves-tan viših dimenzija niti njihove uloge u poretku stvarno-sti. Smrt tela zapravo jeste smrt fizičkog uma, kraj svihnjegovih iluzija, i njegov strah je opravdan, ali minemamo samo fizički um. Zato taj strah postoji samotoliko koliko smo identifikovani sa fizičkim umom itelom. Dakle, kao iluzija nezrelog uma. Čuo sam da je jedno dete u Hrvatskoj reklo svojojmajci da želi da umre. Na uplašeno pitanje majke zaštotako govori, ono je reklo da smo pre ovoga života bili namnogo boljem mestu, da ćemo posle života opet biti tamo,a da smo na ovom svetu kao u kanalizaciji. Mnoga decaimaju takvo sećanje, iako ga ne izgovaraju. Odnos prema smrti takođe najviše zavisi od karmi-čke zrelosti, da li je neka duša u telu mlada ili stara. Mladeduše uglavnom imaju veću vezanost za telo i otuda većistrah od smrti, one se usled tog straha više bore za životna sve moguće načine, koji podrazumeva i nasilje. Ipakkod mnogih mladih duša postoji i nevin odnos premaživotu, koji obuhvata i poverenje u višu silu, u moć duše,iako toga nisu svesni, osećaju tu moć na svoj jednostavannačin. Životinje umiru na plemenit način, samo se predajui zažmure, kao da spavaju. Svi znamo iz iskustva ili po priči da je neko umroprirodnom smrću ali svesno, da je znao kada će umreti.Meni su poznata dva takva slučaja: jedna starica mi jedesetak dana pre smrti u lepom raspoloženju rekla da ćeuskoro otići; za drugu sam saznao da je rekla svojima da jepripreme za sahranu jer će sutra umreti. Zrele duše takoumiru, dostojanstveno i svesno, uvek u lepom raspolože-nju.

151

Odnos prema smrti određuje kulturu i duh jednognaroda, ne samo pojedinca. Drevni narodi, Sloveni,Vikinzi, Američki Indijanci, imaju verovanje da nam jedužina fizičkog života predodređena. To znači umrećemoonda kada nam je suđeno, ni pre ni kasnije. Zato su oniimali neograničenu hrabrost u bitkama, nisu se bojali da liće poginuti toga dana u borbi jer ako nije suđeno da ćetada umreti, onda sigurno neće i mogli su da se bore bezstraha od smrti. Ako je suđeno da će umreti, to će se sva-kako dogoditi i neće moći da spreče. U oba slučaja bili suoslobođeni brige o smrti. Mnoge prehrišćanske religije slavile su umiranječoveka kao rađanje. Na sahranama se slavilo, pevalo iigralo. "Egipatska knjiga mrtvih" govori o zagrobnomživotu kao o rađanju u dan, u svetlost. To je njen origi-nalni naziv, "Rađanje u dan", lažni naziv "Knjiga mrtvih"dali su savremeni prevodioci. Isto govori i "Tibetanskaknjiga mrtvih", da se duša nakon izlaska iz mrtvog telasuočava sa "jasnim svetlom", sa božanskom svešću koja seu budizmu naziva čovekovom pravom prirodom, budi-nom prirodom. Sva iskustva blizine smrti (NDE), kao što je kliničkasmrt, svedoče o tome da su ljudi tada imali veoma poziti-vna iskustva oslobađanja i odlaska u mnogo više i boljestanje. Kada su se ipak vratili, oslobodili su se straha od(iluzije) smrti i sa mnogo većom snagom su prihvatiliživot, jer su videli da je sve samo život, da nema smrti uživotu, da je postojanje ono što uvek postoji i ne može nes-tati nikada, da je postojanje sama božanska svest.28

Jedina patnja postoji samo dok smo u telu u iluzijifizičkog sveta. Oni kojima telo umre, istinski počinju dažive, oslobađaju se svake patnje koju su imali za života.Osim ako su je izazivali drugima. Takvi ljudi, koji su poči-nili zločine, tada moraju i na onom svetu još uvek da se

152

oslobađaju svojih iluzija jer su oni bili u većoj iluziji odonih koji su samo trpeli patnju, koji su bili žrtve. Zločin-cima je teško i na ovom i na onom svetu. I oni uče iste lek-cije kao i ostali, samo na teži način. Pate samo ljudi koji ostaju da žive ovde, jer su odvo-jeni od voljenih koji su umrli. Ostaje bolna praznina ugrudima kada nestane onaj koga volimo. Svet postaje pra-zan jer tada uviđamo da ovaj svet i život istinski ispunja-vaju samo ljubav i osobe koje volimo. Ništa drugo. Ali i njihova patnja je iluzorna jer nisu istinskiodvojeni od voljenih, samo ih ne vide jer više nisu u istojdimenziji. Doći će svima trenutak kada će biti opet sa svo-jim voljenima. Sve duše su oduvek povezane, ne postojiistinsko odvajanje. Samo iluzije ovoga sveta čine daizgleda kao da smo odvojeni, fizički dok smo živi i usledsmrti. Objektivno posmatrano, nerazumevanje, laž i mrž-nja više odvajaju ljude za života nego smrt. U Katha upanišadi je rečeno: "Ono što je u namatakođe je i izvan nas. Ono što je izvan nas takođe je i unama. Onaj ko vidi razliku između onog što je unutra ionog što je spolja, zauvek prelazi iz smrti u smrt." Znače-nje ovih reči je da onaj ko deli život od smrti živi u nezna-nju o višim dimenzijama, o smislu reinkarnacije, i zatomora da se preporađa, sve dok ne spozna jedinstvo posto-janja, da nema suštinske razlike između života i smrti.Odnosno, da je sve što postoji samo ispoljavanje božanskesvesti. Uglavnom mlade i nezrele duše dele život od smrti.Materijalisti imaju negativan odnos prema smrti, ali zato iprema životu. Oni ne mogu da prevaziđu veliku suprot-nost koja je tako očigledna. S jedne strane postoji ogromantrud u stvaranje života, sve je plod inteligentnog dizajna.Sa druge strane ljudi umiru kao muve. Smrt uvek može da

153

se dogodi, mladom i starom. Kao da Bog ne mari za to,njemu su ljudi poput lutaka od slame.29 Očigledno danešto nedostaje u tom pogledu na život i postojanje.Nedostaje pogled u više dimenzije postojanja. Kada bismoimali uvid u njih videli bismo da je život u telu maksi-malno precenjen, da bez razloga patimo zbog straha odsmrti, da nakon smrti zapravo odlazimo na mnogo boljemesto (ovo nezreli materijalisti najviše mrze da čuju), dadobijamo mnogo višu svesnost. Međutim, ovo nije sve što se može reći. Ako bismose ovde zaustavili to bi nezrelim dušama dalo opravdanjeda veruju da je umiranje dobro, da se može ubijati bezposledica, da je samoubistvo najbolje rešenje za sve živo-tne teškoće. Kada bismo zaista imali uvid u više dimenzijepostojanja, u svest duše i božansku svest, videli bismotakođe da smo mi kao emisari božanske svesti pre rođenjana ovom svetu upravo stvorili ovaj svet i ovaj život. Našeduše su kreatori ovoga sveta. Zato je život važan iako smrtne postoji. Život je važniji od smrti upravo zato jer smrt nepostoji. Prekidanjem života prekidamo učestvovanje uživotu, ubijanjem negiramo život, odnosno sopstvenusvest koja je stvorila život. Uvek ubijanjem ubijamo presvega sami sebe. Toliko smo truda uložili u stvaranje ovogtela i životnog okruženja, a onda ga ubijemo samo zato jersmo se identifikovali sa malim fizičkim umom usled neketraume ili izazova. Samoubistvo je uvek pucanj u svoje stopalo. Prob-leme treba rešavati, a ne ubijati onoga ko treba da ih reši,same sebe. Smrt mora da je divno iskustvo ako svako tako lakomože da umre. Dakle, ovakav opis nije veličanje smrti, da je onasiguran izlaz iz svih teškoća, kao što neke samoubicemisle.

154

I to je suprotno, kao i sve drugo u ovom našemsvetu suprotnosti Omega tačke. Duše su kreirale ovaj svet i sav život da bi mogle dase rode u telu i dožive sva moguća iskustva. Ovaj svet jepozornica koju smo mi izgradili da bismo mogli da na njojodigramo svoje uloge. Zato je velika greška bežati iz ovogasveta, rušiti pozornicu i ubijati glumca. To ne samo da jesuprotno planu duše, već je i prilično glupo. Mnogo smotruda uložili u ovaj život. Prvo što doživi svaki samoubicakada se nađe na onom svetu jeste razočarenje u samogasebe što je uništio nešto tako vredno, telo koje je sam stva-rao. Grize ga savest mnogo više nego da je nepažnjom samslupao svoj Ferrari. Iz perspektive više svesti, koju tadaima, on vidi da je bilo i drugih mogućnosti, samo njegovfizički um iz svoje ograničene i niske perspektive nijevideo druge mogućnosti. Sve što od tada želi jeste da seponovo rodi i ispravi svoju grešku. Moramo ovde reći i to da postoje opravdanasamoubistva, život je često nepodnošljiv zbog slobode dasve omogući, tako da smrt jeste nekada dobar izlaz. Naj-češće kada nema uslova za funkcionalan život. Međutim,za ispravno rasuđivanje kada je samoubistvo opravdano,kao eutanazija, a kada neopravdano, treba imati svestvišeg uma, svest duše. To fizički um koji je vezan za telo sasvim svojim ograničenjima ne može ispravno da raspo-zna. Zato je ljudima potrebno više života, više rađanja iumiranja pod svim mogućim okolnostima da nauče daraspoznaju kako treba da žive i šta je smrt. Dok to ne shvatimo jedini ispravan stav jeste živetimaksimalno svom snagom, suočavati se sa svime bezizbora, jer samo to jača svest duše na ovom svetu. Mi svestduše stičemo na sve moguće načine, često neverovatne,najčešće na načine kakve ne želimo. Ako bismo seosvešćavali samo na iskustvima koja želimo i koja nam

155

prijaju, onda ne bismo doživeli ništa novo, razvoj bi sezaustavio. Uostalom, ako ćemo jednom sigurno umreti, glupoje otići pre kraja predstave. Ako vam život postane nepodnošljiv nemojte da gaprekidate samoubistvom. Jednostavno stanite i predajtese, kao da ste ubili telo, ostanite u telu i samo posmatrajtešta će se dogoditi, kao da ste mrtvi iako ste i dalje živi. Akoje zaista stanje nepopravljivo umrećete na neki način.Ipak, uvek je bolje dopustiti životu da vas ubije nego da otome odlučuje vaš ograničeni fizički um i ego pod nekimstresom, da ubijete sami sebe. Imajte takođe uvek na umuda je svaka kriza i teškoća izazov za vašu kreativnost, a nesamo nešto što vam nanosi patnju. Eto vam saveta kako da uvek prepoznate niži um iego na delu: uvek kada patite ili mrzite okolnosti znajte daje to delovanje uma i ega, nikada svesti duše. Duša nikadane može da bude negativna, ona ne zna za patnju, ona jenesposobna za negativnost. Svaka negativnost je suprot-nost božanskoj svesti. Patnja, mržnja i negativna stanja susamo simptomi ograničenja uma. Međutim, ako se može nešto promeniti, ako je planvaše duše da živite dalje, vrlo brzo ćete videti čudesan sleddogađaja. Nešto će se dogoditi što će vas odvesti u rešenjeproblema koji vas je doveo u krizu, ili ako problem nemože biti rešen, onda u novi način života. Zašto ubijati telo i rađati se ponovo ako može da seiskoristi isto telo da se samo promeni život? Svest kojaupravlja prirodom uvek je racionalna, maksimalno koristisvoje resurse, pa budite i vi usklađeni sa njom. Predajte jojse. Ne odbacujte svoje telo ako je još uvek funkcionalno.Neka umre stari način života, a vi se menjajte. Najbogatijii najuspešniji ljudi na ovom svetu jesu oni koji su za životadoživeli preporod, smrt i novo rođenje, u istom telu.

156

To bi se isto dogodilo i da telo umre i ponovo serodite, samo što biste tada imali i zaborav prethodnogiskustva i morali biste da ga oživite ponovo. Umiranjemsamo gubite vreme. Iskoristite sve resurse koje ste dobili,telo i život. To je značenje izreke da treba maksimalnoiskoristiti vreme svoga života, i da treba kreativno delo-vati, a ne samo spontano reagovati. Ako u jednom telu i životu doživite ono što bistespontanim sledom događaja doživeli tokom više života,postaćete mnogo bogatiji u svesnosti i iskustvu. Potpunoprosvetljen čovek je uradio upravo to: u jednom životusažeo je sve one promene i iskustva koja običan čovekdoživi tokom više života. Kao što je rekao Buda: dobar konjkreće i na senku biča. Životno bogatstvo i mudrost suupravo to: sažimanje mnoštva iskustava u jednom životu.Ovo sažimanje iskustava je u osnovi filozofije života da senikada ne treba predati, da nakon svakog pada ustaneteponovo i nastavite dalje, da ne sudite previše, jer ne znate"kakvi su putevi gospodnji". Ako imate i atom snage, isko-ristite ga. Ovo sažimanje vremena svih iskustava jetakođe u osnovi filozofije da uvek treba biti ovde i sada, daje najviša stvarnost u sadašnjem trenutku. Ako tako učinite, ako poštujete život koji ste dobili imaksimalno ga koristite, božanska svest koja ga omogu-ćava pomoći će vam na sve načine. Da bi se ona predalavama prvo morate vi njoj. Svojom predajom vi joj dopuš-tate pristup da ona vama pomogne. Ovo iznosim na osnovu sopstvenog iskustva. Umladosti sam pokušao samoubistvo; ne zbog neke krizeveć jednostavno jer sam bio suviše radoznao šta je iznadživota. Sada vidim da je to bila moja snažna svest o dušikoja je nezavisna od tela, samo što se tada ispoljavala nai-vno, idejom da treba napustiti telo. Kupio sam novi velikiplastični špric i otišao u obližnju šumu van grada, seo

157

ispod drveta sa namerom da ubrizgam vazduh u venu.Malo sam meditirao i uživao u prirodi, zatim otpakovaonovu iglu i stavio je na špric. Pokušao sam da ga ispro-bam, međutim igla je bila zapušena, špric nije mogao da sestisne i vazduh izbaci. To me je zbunilo jer je bio nov. Pri-tisnuo sam pokretni deo šprica da pročistim iglu vazdu-hom, držao sam ga uspravno, i tada sam video da je usledpritiska vazduha igla malo odskočila sa šprica i otišla uvis.Međutim, nije pala dole, meni u krilo, kako bi trebala dapadne jer pritisak vazduha nije bio snažan, već sam jasnovideo kako je nastavila da se uzdiže sve više i više dok nijenestala među granjem. Nisam tada mnogo znao o svesti duše i njenoj moćida deluje na život kao sada, ali tada sam osetio svu snagunjene moći. Ostao sam tu da sedim kao da sam umro,satima, posmatrao sam prirodu drugim očima, preporo-đenim. Tada sam naučio da meditiram. Tada sam postao religiozan. Ne predajući se nekojreligiji koja nudi i obećava ispravan odnos prema duši iBogu, već religiozan prema samoj duši i božanskoj svestikoju sam video direktno na delu, koja mi je spasla život. Kada se direktno suočite sa božanskom moći dušena delu, onda vam više ne trebaju nikakvi posrednici,nikakva religijska uverenja niti učenja, od tada je uvekdoživljavate direktno. Tada sam video da mi ona svakogtrena daje život i da omogućava sve što postoji, da je onanajmoćnija sila koja vidi i može sve. Tada je smrt nestalaza mene. Ceo taj događaj bio je moj način da to spoznam.30

Tako se te stvari dešavaju u režiji više sile. Svestnaše duše je najviša sila koja sve omogućava, i najgrubljefizičke događaje. Sva religioznost na ovom svetu jestesamo težnja čovekova da toga više bude svestan.

158

Teškoće i patnja ne postoje da bismo bili mučeni naovom svetu, već samo da bismo ojačali prisustvo svestisvoje duše uprkos svim izazovima. Bez izazova to nijemoguće. Zapravo, logika patnje je vrlo jednostavna: mipatimo samo zato jer ne učestvujemo u životu na pravinačin. Svako ko je prevazišao patnju postigao je to tako štose uskladio sa stvarnošću, prestao je da beži od života iodgovornosti, okrenuo se ka izazovima života i prošaokroz njih. To je ono što vide ljudi koji su bili tamo u kliničkojsmrti. Zato se oni ovde vraćaju preporođeni, sa ogromnimžarom i strašću prema životu, ali ostaju umereni i svesni,sa ogromnim poštovanjem prema samom postojanju kojese ispoljava u svemu. Oni poštuju život u svakom pa inajmanjem obliku, i najmanji rad u korist života, onimogu da budu i čistači ulica ili rudari, ako su pre iskustvakliničke smrti (NDE) bili intelektualci. Njihova jedinasvrha u nastavku života jeste širenje svesti o životu kaobožanskoj prisutnosti. Većina religija su kao inicijaciju u svoje redoveimale iskustvo smrti. Onaj ko pristupa religiji mora daiskusi smrt makar simbolično. Negde su inicijacije obav-ljane pomoću psihodeličnih pečuraka ili biljaka koje izazi-vaju vantelesna iskustva. Osoba koja se inicira u religijubiva podvrgnuta vantelesnom iskustvu tako da na tajnačin iskusi stanje blisko smrti, odvajanje od iluzije tela,otvaranje ka višim dimenzijama. Tako se obavljalo kršte-nje odraslih u prvim vekovima hrišćanstva. Danas u svetuiluzija stare religijske prakse su potisnute novim religi-jama u kojima je sve to ostalo samo u simboličnom obliku,kao obred krštenja pri rođenju i pričest u hrišćanstvu. Nije moguće biti religiozan bez direktnog iskustvasmrti.

159

Nije moguće imati ispravan odnos prema smrti bezprave religioznosti. Bez religioznog razumevanja smrti nije mogućeimati ispravan odnos prema životu i postojanju uopšte.

Ispravno religiozno razumevanje smrti jeste da pos-toje dva pogleda na smrt, kao i na život. Prvi je iz perspek-tive tela i fizičkog uma, a drugi je iz perspektive duše.Posmatrano iz tela smrt je kraj života. I to je tačno što setela tiče. Posmatrano iz perspektive duše život tela jesamo san, često košmaran. Mnogo toga je suprotno na ovoj omega tački, patako i predstava o smrti. Smrt posmatrana fizičkimumom izgleda kao kraj postojanja, ne samo kraj tela, zatojer fizički um vidi samo telo i identifikovan je sa njim.Nestanak tela um tumači kao prestanak postojanja uop-šte. To nije tačno. Naša suština je božanska svest kojaomogućava samo postojanje uopšte. Postojanje jeste samabožanska svest koja je večna, bezvremena prisutnost.Tako i mi uvek postojimo, bezvremeno. Sve što smo ikadadoživeli i pomislili takođe postoji oduvek i ne može nes-tati. Sva naša iskustva su samo individualni isečci pojedi-načnih mogućnosti opšteg postojanja božanske svesti iprisutnosti. Zato ništa ne nestaje pa ni mi sami. Samo jenaš um bio otuđen u iluziji svoje odvojenosti od postoja-nja. Jedino što istinski nestaje u smrti jeste naša iluzijasačinjena od uma i ega. Ne treba slušati um kada je celina postojanja u pita-nju, već svoje srce, odnosno dušu. Ona nam uvek kazujeda smrt ne postoji. Ipak postoji velika želja za životom iopasnost da se on prekine opravdano rađa strah i strepnjuod strane uma. To je samo instinktivna reakcija a ne izrazstvarnog stanja stvari u vezi smrti. Opravdano je čuvatiživot jer je on stvoren od strane naših duša da bismo ga

160

iskusili u svim mogućnostima. Jedino treba da nas budestrah da nismo živeli u svim mogućnostima, da smo sle-deći mnoge iluzije uma potrošili svoje vreme na iluzije, nastrah od smrti koja ne postoji. Zaista, iz perspektive svesti duše rođenje u telu iograničenom fizičkom umu je jedina smrt koja postoji,koja je moguća. Izvan tela, uma i ega postoji samo život ubezvremenoj sadašnjosti.

161

MOLITVA

Molitva je, svakako, suštinski sadržaj svake religioz-nosti, njena praksa, način na koji najintimnije izražavamosvoju religioznost. Postoje tri dimenzije molitvi. - Prva i najprisutnija jeste privlačenje željenog sta-nja ili traženje nečega što nam je potrebno, traženjepomoći u teškoćama. - Druga je stalno podsećanje na suštinske vrednostireligijskog učenja, pomoć u disciplini, da nam um stalnobude u duhu učenja i da ne odluta u grešna stanja. - Treća je najdublja predaja božanskom, kontempla-cija ili meditacija.

Molitva i zakon privlačenja

Najjednostavniji odnos vernika prema Bogu sličanje stavu deteta koje od roditelja traži zaštitu. To je oprav-dano ako je dete malo i nemoćno, ali nije ako možemosami nešto da uradimo. Bog pomaže, ali samo onimakojima treba pomoć. Svi oni koji nisu dobili pomoć odBoga treba da znaju da se to nije dogodilo samo zato jersami mogu da urade šta treba i promene stvari. To je onošto Bog želi od nas: da se osposobimo da sami rešavamostvari, da postanemo svesni dovoljno da ne grešimo. Zatosmo ovde. Molitve u kojima se nešto traži od Boga najčešće sene ispunjavaju jer su duboko kontradiktorne sa stvar-nošću. Onaj ko se moli za zdravlje ili ispunjenje neke željepolazi od stava da je stvarnost pogrešna, da nema to štoželi da ima i zato traži da dobije u budućnosti.

162

Stvarnost je drugačija. Sve što je ikada postojalo, štosada postoji i što će ikada biti, to u stvarnosti već postojisada u univerzalnom kvantnom polju koje je u osnovistvarnosti. U njemu je sadržano u neispoljenom oblikuapsolutno sve što se ispoljava u kosmosu i našem životu.Sve mogućnosti tu postoje ali ispoljavaju se samo neke.Koje? One koje izabere svesna namera. Univerzalno poljeiz koga sve nastaje deluje kao ogledalo. Naša najdubljauverenja, stavovi i verovanja odražavaju se spolja u našojstvarnosti. Ono što želimo svim srcem to se i ostvaruje.Problem je u tome što nismo svesni šta zapravo želimosvim srcem pa nam se zato ne dopada stvarnost kojudobijamo. Mnogo nam je lakše da budemo negativni svimsrcem pa zato dobijano negativnu realnost. Svesni smosamo onoga što nam je trenutno u umu, a to je mali pro-cenat svesti. Ogledalo univerzuma deluje samo kada100% nešto želimo, celim bićem ili svim srcem. Zato štonismo 100% svesni sebe izgleda nam da nismo mi odgo-vorni za negativnu realnost, da nam je ona nepravednonametnuta spolja. Isusova zapovest o molitvi glasi: "Ljubi GospodaBoga svoga svim srcem svojim, svom dušom svojom, svimumom svojim i svom snagom svojom." Dakle, u molitviučestvuju misli, osećanja, sva energija tela, sve dimenzijenašeg bića zajedno. Za ovaj izraz 'svim srcem svojim' postoji naučnoobjašnjenje. Fizička stvarnost se sastoji pre svega odelektromagnetnog zračenja. Atomi su konkretni obliciodređene elektromagnetne vibracije. Ako promenimoelektromagnetnu vibraciju promenićemo i atom. Naše srce je izvor najvećeg elektromagnetnogzračenja u našem telu. Njegovo polje se širi 2-3 metra okonašeg tela. Električno zračenje našeg srca je oko 100 puta

163

jače od zračenja mozga, a njegovo magnetno polje je 5.000puta jače od polja mozga. Celo naše telo je elektromagnetski organizam. Fizio-loška regulacija se odvija uz pomoć elektromagnetskogpolja koje svaka ćelija prima preko svoje membrane. Akoznamo ispravnu frekvenciju na kojoj ćelija radi, možemoda je iscelimo pomoću elektromagnetskih frekvencija, iliporemetimo. Isto važi za sve organe, jer svi oni imajusvoju frekvenciju.31

Naše telo generiše električno i magnetno polje krozsve što radi. Srce nije samo mišić kolji pompa krv kroztelo. Srce je polje energije koje obuhvata celo telo i širuokolinu. Srčani mišić je samo njegov fizički odraz.

Frekvencija srca jeste ono što osećamo celim bićemkao jedinu stvarnost u sadašnjem trenutku. I fizički to možemo da osetimo da izvire u predelusrca, zato što zaista odatle i izvire.

Frekvencija srca direktno utiče na univerzalno poljekoje kao ogledalo deluje na oblikovanje naše stvarnosti.

Sve moguće stvarnosti u kvantnom polju postojeparalelno. Svest i energija našeg srca ima moć da realno-sti, koje postoje paralelno, ponekad spoji na određenimtačkama, tako da se stvarnosti menjaju, jedna prelazi udrugu. Kada delujemo celim svojim bićem, pošto smo mimikrokosmos, mi iz obilja svih mogućih stvarnosti svesnobiramo jednu. Mi to uvek i radimo, zapravo to više radimonesvesno, zato nam se ne dopada stvarnost u kojoj živimo,a postoji i kolektivni učinak kada mnogo ljudi zajednopogrešno rade i tako stvaraju teške životne situacije. To je način na koji oblikujemo stvarnost u kojoj senalazimo. To je način na koji naša molitva može da deluje.Da bi delovala, naša molitva mora biti usklađena sa stvar-nošću univerzalnog polja, najdubljom stvarnošću postoja-nja, a ona je večna sadašnjost. U njemu ne postoji vreme,

164

još se nije ispoljilo. Zato ono uvek deluje samo kao sadaš-njost, sve može da se ostvari samo u sadašnjem trenutku -nikada u budućnosti. To praktično znači da univerzalnopolje deluje kao ogledalo. Ako se molimo da nešto bude ubudućnosti, onda će ogledalo prirode tako da nam odrazistvarnost koju tražimo: ona će stalno da stoji u budućno-sti, nikada ne u sadašnjosti. Ako u ogledalu gledamo svojlik namršten i nesrećan, ne možemo da tražimo da se prvo(u budućnosti) naš lik u ogledalu nasmeje i oraspoloži dabismo i mi takvi bili (u sadašnjosti), to mi sami treba dauradimo ovde i sada. Ako želite da nešto bude u sadašnjosti onda takotreba da se molite energijom svoga srca, svojim oseća-njem, kao da je to već prisutno u sadašnjem trenutku. Ne daće da bude ili da upravo biva, već da je već potpuno ostva-reno. Zato vaša molitva mora da se sastoji samo od čistogosećaja uživanja u željenom stanju realnosti kao da je onaveć prisutna. Osećajte je celim bićem, u imaginaciji je gle-dajte do detalja, osetite miris, ako ga ima, dodir, ukus, sve.Za vreme svoje molitve budite u tome kao da je već ostva-reno, ako ste bolesni budite zdravi, ako ste sami budite savoljenom osobom, ako ste siromašni budite bogati. Vi zapravo ništa ne privlačite, samo prelazite izjedne realnosti u drugu, svesno i planirano. To neće biti igra iluzije i mašte. Vi tu stvarnost većostvarujete ali na višim dimenzijama, ne na nivou ele-menta zemlje, već vazduha, vatre i vode. Da bi se neštostvorilo na fizičkom planu, prvo mora biti kreirano kaoideja i imaginacija na višim planovima. To je zakon stva-ranja. Ovde je na delu odnos viših i nižih dimenzija. Svešto je potrebno jeste da ideju iz elementa vazduha spus-timo na element zemlje. Spuštamo je tako što koristimosvojstva niže dimenzije da bismo ideju spustili iz više. Topraktično znači da ideju iz dimenzije vazduha spuštamo u

165

dimenziju vatre pomoću razvijanja osećaja strasti i ener-gije koju bismo imali kao da je ideja već ostvarena, kadauživamo u njoj 'svim srcem'. Zatim ideju iz dimenzijevatre spuštamo u dimenziju vode pomoću jasne vizueli-zacije onoga što želimo u tačnom obliku, kao da je tu.Svojoj ideji i strasti u imaginaciji dajemo jasan oblik kakavtreba da ima. I još više uživamo u njoj kao da je već tu. Ono što preostaje na fizičkom planu jeste da pripre-mite i raščistite teren od svega što sprečava željeno da seostvari. Na prvom mestu to je svaka pomisao da to još nijetu, da nije ostvareno. Ne ponašajte se ni najmanje tako kaoda to sve nije ostvareno. Jeste, samo na višim dimenzi-jama. Ako je tamo sve kompletno, sigurno će se i ovdematerijalizovati. Kada savršeno zamislite ono što želite, i nekolikominuta celim bićem uživate u tome u svojoj imaginaciji,to pošaljite u visinu, univerzumu, božanskom, i završitesa tim. Posle molitve nemojte o tome da mislite. Zabora-vite šta ste radili. Dokle god nešto želimo mi time naglašavamo,odnosno stvaramo vibraciju da to nemamo. Ne možeteprivući frekvenciju nečega, da to imate, ako se još uvekdržite frekvencije da to nemate. Drugim rečima, svaku molitvu završite rečima:Neka bude volja tvoja, Bože, a ne moja. Pored toga, na fizičkom planu pripremajte teren damože da vam dođe ono što želite tako što ćete se racio-nalno ponašati, jer to je zakon ovog plana. Ako želitenovac, radite ono pomoću čega će novac da vam dođe, bilošta. Ako želite idealnu vezu, krećite se u krugovima gde seosobe kakve želite najčešće nalaze. Oslobodite se lošegdruštva. Ako želite zdravlje, prestanite da se trujete i očis-tite svoj organizam. Drugim rečima, naučite da prihvatiteželjeno da vam dođe, na bilo kakav način, i neočekivan.

166

Nemojte određivati kako će da vam željeno dođe, samobudite otvoreni i spremni da ga prihvatite. Postoji još jedna zakonitost u molitvi za ostvarenježelja. To je opet vezano za ogledalni princip univerzalnogpolja. Činite drugima ono što želite da vama bude. Kolikomožete. Ako želite novac, dajte ga onome ko vam zatraži.Ako želite ljubav, pružajte je. Ako želite novu kuću pomo-zite nekome da je dobije. Radite ono što želite da bude vašarealnost. Ova zakonitost je izražena u rečima: Prvo tražitecarstvo božije pa će vam sve drugo biti dato. Carstvobožije je univerzalno polje iz koga sve izvire. Prvo odatlesve tražite, kao u ogledalu svoga bića. Budite ono što želiteda vidite u ogledalu postojanja, što želite da vam sedogodi. Ne budite protivrečni onome što tražite. Govorećijezikom fizike, uskladite svoju vibraciju sa realnošću kojutražite. Govoreći religioznim jezikom, ako tražite nešto odBoga, ponašajte se u skladu sa tim, jer ako Bog vidi da sene ponašate u skladu sa onim što tražite, neće vam to dati.Ni vi ne biste dali novac narkomanu, alkoholičaru ili koc-karu. Znate da bi to bilo na njegovu štetu. Bog uvek daje više, on reaguje na naše molitve kaoogledalo. Ako vidi da se mi osećamo i ponašamo (svimsrcem) kao da nemamo, on zaključuje da je takva našavolja (on samo gleda naše srce), da želimo da nemamo ipomoći će nam da nemamo i dalje. Ako vidi da u svomsrcu osećamo i ponašamo se kao da imamo, daće nam daimamo. Ispuniće nam želju u oba slučaja. Verovali ili ne,Bog uvek ispunjava želje našeg srca, samo što mi nevidimo koje su to želje, koliko smo protivrečni sami sebi,pa nam zato i realnost deluje protivrečno. O tome govoričuvena izreka iz Jevanđelja (Matej, 13:12): "Ko ima daćemu se, a ko nema uzeće mu se i ono što misli da ima".

167

U svakom traženju nečega mi smo podeljeni na dvadela: na svest o tome da nešto nemamo i svest da toželimo da imamo. Svest o nemanju je u suprotnosti sasvešću o imanju i uvek je poništava. Stvarnost da imamo,nikada ne može da se ostvari ako ispred nje postoji svest iosećaj da nemamo. Potrebno je da u svesti i osećanjimakreiramo stvarnost da već imamo ono što želimo, najma-nje dva minuta. To neka bude molitva. To je dovoljno da jebožanska celina primi i da krene njeno ostvarenje. Položaj u kome se molite ne treba da bude klečanjesa sklopljenim rukama. To je bio položaj koji su kmetovi ufeudalnom dobu morali da uzmu prilikom obraćanja gos-podaru kada ih mole za dozvolu da nešto učine. Takavpoložaj roba, odnosno kmeta, crkva je preuzela za svojevernike kada se mole u crkvi. Vaš položaj treba da budejednostavno sedenje ili stajanje, a najbolje da se molitvaodvija tokom rada, neprimetno za okolinu. Ona je samovaša, najdublja intima za koju drugi ne treba da znaju,koja treba da prožima ceo vaš život i zato treba da seodvija nezavisno od stanja i okolnosti u kojima se nalazite. U molitvi se povezujete sa svojom dušom i zato onatreba da se odvija nezavisno od svega što telo radi.

Molitva kao disciplina i podsećanje

Drugi viši oblik molitve ne sadrži nikakve želje nitipotrebe da se rešavaju problemi, već samo zahvalnost zasve što jeste. Suština svih religijskih učenja o Bogu završava sesamo sa jednim zaključkom: Bog je najviša stvarnost. Odnjega je sve i u njemu je sve. Stoga se viši oblik molitvesadrži u tome da stalno svoj um držimo u takvoj stvarno-sti, u zahvalnosti za sve što nam biva, bez obzira šta.

168

Tome služe brojanice. Vernik okreće jednu po jednukuglicu i sa svakom u sebi ponavlja molitvu, obično kra-tku zahvalnicu Bogu. Postoje i drugi sitni rituali kojipomažu u održavanju ovakvih molitvi. Muslimani koji se redovno mole celim telom imajudaleko veću religioznu svesnost, meditativnu smirenost ipredanost, od hrišćana koji samo veruju i pričaju o religiji. Monasi u manastirima imaju mnogo strožije moli-tve, koje traju neprestano. Monasima starešine savetujuda takve molitve ne ponavljaju u umu, već da ih osećaju usrcu. Ovakve molitve služe disciplini uma koji lakoodluta za svojim objektima želja. Da bi svoj život usmerioka željenom pravcu, vernik mora svoj um stalno da obli-kuje ispravnim mislima, sugestijama u obliku molitvi,onakvim kakve ga vode u željenom smeru. Zato se druži saljudima koji maju isti cilj, to je obično verska zajednica.Njihovi zajednički rituali i molitve služe oblikovanju umau željenom pravcu. Sam čovek to ne može da postigne.Um je veoma varljiv, može da pruži iluziju da se krećemou željenom pravcu iako smo neprimetno skrenuli s puta.To primetimo tek kada završimo tamo gde nismo želeli.Zato su potrebni drugi vernici sa istim ciljem koji moguda koriguju svakog pojedinca da ostane na pravom putuako skrene, a sam to ne uviđa. Tome služe verske zajed-nice i zajedničke molitve i rituali. Zahvalnost svemu što jeste najmoćnija je molitvaBogu. To ima i naučno objašnjenje u već spomenutommodelu kvantnog polja kao ogledala. Mi smo svesni subjekti kojima se stvari događaju. Sve što vidimo da se događa - događa se zato dabismo mi toga postali svesni. Kada nečega postanemo svesni, to se kroz svestnaše duše vraća božanskoj celini kao informacija da je ta

169

mogućnost postojanja ostvarena, aktuelizovana. I ona seviše ne ponavlja. Zato kada se zahvalimo božanskom na onome štosmo doživeli, na svemu što smo doživeli toga dana, ondanam se to više neće ponavljati. Naše iskustvo će se nasta-viti na višoj spirali zbivanja. Nama se stvari ponavljajusamo ako ne prihvatamo da se one događaju zbog nas, izrazloga da ih postanemo svesni. Tako se zaglavimo unegativnim situacijama jer uporno smatramo da nismokrivi za to, da nam se događaju po volji neke spoljne zlesile, zbog nekog drugog, odbijamo odgovornost da se tonama događa zbog nas. Sámo naše odbijanje i negativnostjača tu situaciju da nam se uporno ponavlja i traje. Jednomkada je prihvatimo da je tu samo da bismo je postali pot-puno svesni, da se dogodila zbog nas, ona se oslobađa pot-rebe da deluje na nas. To se najbolje pokazuje u odnosima. Ako imatenekoga ko negativno deluje na vas, samo mu se zahvalitešto postoji i uputite mu ljubav. Odmah će promenitiponašanje prema vama. To važi za sve životne okolnosti. Zahvalnost počiva na potpuno duhovnoj pretposta-vci da svet i događaje u svetu kreira svesna namera više,božanske sile. Ona potpuno odbacuje svaku pretpostavkuda se stvari događaju pogrešno, slučajno ili uzročno naneki materijalan način. Svest je takva da deluje samim osvešćavanjempojave. One više ne mogu biti iste kada se osveste. Zato je najkorisnija molitva rekapitulacija. Uveče pred spavanje treba da rekapituliramo svešto smo toga dana doživeli i radili, ali unazad, počevši odtog trenutka pa do jutra kada smo se probudili. Neutralno,bez ikakvog prosuđivanja, samo posmatramo sebe i svojedelovanje kao na filmu, kao da je neko drugi u pitanju.

170

Ako tako osvestimo sve što radimo, više nećemomoći da grešimo ako smo radili nešto pogrešno. Takvapraksa će nas automatski očistiti od loših navika i gre-šaka. Naravno, na kraju rekapitulacije se zahvalite božan-skom na svemu. Ceo univerzum postoji zbog svesnog subjekta kojimu daje smisao postojanja - zbog naših duša koje suizvorni svesni subjekti same božanske svesti. Već smo rekli da su naše duše stvorile ovaj svet kaopozornicu za odigravanje životnih drama. Zato igrajtesvoju ulogu svesno i pažljivo. Ako je ne odigrate kakotreba moraćete da je ponavljate. Bog je savršeni režiser.

Molitva kao kontemplacija i predanost

Najviši oblik molitve je kontemplacija u kojoj sepredajemo božanskom i nestajemo kao odvojena indivi-dua. Nestaje svaka odvojenost između nas i božanskog. Spolja postoji samo Bog, a aktivnosti uma su jedinirazlog iluzije da smo mi unutar sebe odvojeni od Boga.Zato se kontemplacija obavlja potpunim mirovanjem bićai uma. Tako se sjedinjujemo sa božanskom celinom. Božanska svest je u suštini bića, zato nju spozna-jemo kada celo biće smirimo, na svim nivoima, i fizički imentalno. To je kao razbistravanje mutne vode, ona se samaizbistri kada se smiri. Tada se vidi dno. Isto tako i dnosvoga bića, večno božansko postojanje vidimo kada smi-rimo kretanje svoga uma i tela. Naše fizičko, emocionalno i mentalno kretanje jemehaničko i odvija se po navikama, mi ga prihvatamo kaodatost koju ne dovodimo u pitanje. To nam zamućujeispravno viđenje i ceo život nam je poremećen. Kada sesmirimo i svesno svedočimo svom telu i svim njegovim

171

pokretima, mi se svesno uzdižemo iznad tela, postajemonadmoćni nad njim, tako dobijamo više energije za delo-vanje. Kada na isti način svesno svedočimo svojim oseća-jima, mi se uzdižemo iznad njihovog mehaničkog delova-nja koje nas vezuje i kroz koje gubimo energiju i svesnost.Mi se ne odričemo osećanja već se uzdižemo iznad slepevezanosti i bolje ih razumemo. Ovde, u duhovnoj praksi,nadilaženje znači bolje razumevanje, veća osećajnost.Vezuje nas samo ono što ne razumemo. Isto važi i za misli.Kada svedočimo svome umu i svim mislima mi se uzdi-žemo iznad njihovih obrazaca koji se mehanički ponav-ljaju i postajemo svesniji uzroka misli, direktno vidimopravu prirodu onoga o čemu smo mislili. Reči molitve, koje pri tome mogu da se koriste,imaju samo svrhu da umu daju jedan oblik, misaoni sadr-žaj, da se um ne bi stalno kretao nekontrolisano. Kada seumu da jedan oblik, jedan misaoni sadržaj, tada se lakomože uvideti nezavisnost suštine čovekove od uma, da jeon nešto više od uma, da je on svest iza uma i svake misli. Kada čovek u samom sebi spozna da je on svestnezavisna od tela i uma, svest koja je u osnovi njegovogtela i uma, on tada automatski direktno spoznaje apsolu-tnu božansku svest koja je u osnovi postojanja svega. Tose događa zato što smo mi mikrokosmos i jer nema mnoš-tva svesti, samo je jedna božanska svest koja se razgra-nava na sve individualne oblike. Na toj jednostavnoj zakonitosti zasnovana je naukameditacije u Patanjđalijevim Joga sutrama. Odatle je nas-tao i budizam, Buda se prosvetlio primenom prakse medi-tacije. Sav budizam je zapravo proširena primena medita-tivne prakse. Budisti su prvi osnovali monaške redove.Budistički misionari su boravili u Aleksandriji u prvimvekovima nove ere. Tamo su širili svoje učenje. Od njih su

172

prvi hrišćani preuzeli praksu monaštva i primenili je uskladu sa svojim učenjem. Smirenje celog bića mora biti propraćeno odgovara-jućim životom koji podstiče smirenje i predanost. To jesadržano u etici i uputstvima koja su identična od ranogbudizma do hrišćanstva. Bez potpuno ispravnog života nije moguće potpunosmirenje, ni uma ni tela. Suština molitve i same duhovnosti kojom se upoz-naje božanska stvarnost jeste u pobedi nad telom i umom. Čovek spoznaje božansko tačno onoliko kolikopobeđuje svoje telo i telesni um, pomoću povezivanja savišim umom i jačanjem prisustva svesti duše. To je ceoproces. Borba nad telom počinje od kontrole fizičkih uslovaživota, izbegavanjem svetovnog ponašanja koje raspaljujei vezuje um, preko kontrole ishrane koja mora biti laka,najbolje veganska ili vegetarijanska. Post je oduvek biotemeljni uslov dobre molitve. Kada potpuno pobedi sklonosti tela vernik je posti-gao cilj molitve i kontemplacije, potpunu predanostbožanskom. Tek tada vidi pravu prirodu božanskog, vidi da jebožansko oduvek bilo u svemu što postoji, da nije različitood postojanja, od njega samoga, od tela i od svake misli.Više nema protiv čega da se bori. Ali za takvu zrelost iopuštenost mora da se izbori. Onaj ko se nije disciplinovao i sebe savladao, svemože da umisli i uobrazi. Um je sposoban za sve, ume iBoga da imitira, ne samo đavola. Put do tog cilja je težak samo zbog iluzorne vezano-sti svesti duše za telo. Težak je samo onoliko koliko gasami činimo teškim.

173

Zato čovek u svojoj molitvi i kontemplaciji ne spoz-naje Boga, niti mu se približava, već se samo oslobađasopstvenih iluzija.

174

RELIGIOZNOST I ČUDA

Teško je razlikovati religioznost od želje za čudes-nim, za natprirodnim, od vere u svece koji imaju "natpri-rodne moći", u sveta mesta koja isceljuju, u moć više sileda isceliteljski deluje na grubu realnost materijalnogsveta u kome živimo. Takve težnje religioznih ljudi nisu samo odrazutehe, kompenzacija za nemoć, već imaju naučno oprav-danje. Svakako ne u mejnstrim nauci, već u ezoteričnojnauci koja je stara koliko i ljudski rod. Ta nauka namotkriva da postoje više dimenzije od ove materijalne kojučulima opažamo, i da one presudno i nadmoćno deluju nanašu dimenziju. Više dimenzije deluju na niže. Uvek kada se takvodelovanje dogodi to se u nižim dimenzijama opaža kaočudesno delovanje "više sile". Razlog je u tome što bića nafizičkom planu imaju čula za opažanje samo fizičkihpojava, zato ona ne opažaju delovanja viših planova, akada se dogode ona im izgledaju kao nešto nepoznato ičudesno. Međutim, tu se problem sa opažanjem ne zaustavljaveć se proteže na tumačenje delovanja viših planova. Mikoji smo na nižem planu, u ovom fizičkom svetu ograni-čeni fizičkim čulima, sve što pristiže od viših dimenzijatumačimo kao da je sa nekog "drugog sveta", kao da je to"natprirodno", i otuda "čudesno". Pri tome obavezno sve todelovanje pripisujemo Bogu ili đavolu. U stvarnosti radise o delovanju iste ove prirode u kojoj živimo, samo što nevidimo sve njene dimenzije, ceo proces uzročnosti koji seproteže kroz sve dimenzije. One delove prirode koje neopažamo mi sebi tumačimo kao da se radi o "višim sveto-

175

vima", koje nazivamo "nebom", "carstvom nebeskim" jernam odavde to izgleda kao da je negde gore u visini. Tačno govoreći, "drugi svet" je zapravo astralnisvet, "carstvo nebesko" ili raj jeste viši astral u kome nemanegativnih vibracija i entiteta kao u nižem astralu, ali idalje ima prepoznatljivih oblika iz našeg sveta (savršenolepa priroda, stvari, boje…). Tamo odlaze individualneduše preminulih i odatle se ponovo rađaju na ovom svetu. Više dimenzije nisu nigde "gore" niti smo mi "dole",radi se samo o različitim frekvencijama elektromagnet-skih polja od kojih se sastoji sva stvarnost. Naša čula supodešena tako da opažamo samo jedan mali opseg frek-vencija i da delujemo u njemu, zato ne opažamo drugefrekvencije (zato se i ne sećamo svog boravka u višimdimenzijama). One su samo finije i grublje, nisu "više" niti"niže". To je sve. Nema nikakvih čuda, ništa nije "natpri-rodno", sve je deo prirode samo je mi ne opažamo celu. Iako ne opažamo više dimenzije prirode mi nesve-sno boravimo u njima, kada spavamo ili smo na druginačin izvan tela. Mi njih stalno koristimo: kada osećamo ifantaziramo to je funkcija astrala, kada mislimo to je ele-ment vazduha, kada smo ispunjeni energijom i ushiće-njem usled neke vizije koja nas inspiriše da delujemocelim bićem, to je element vatre, koji je između vazduha iastrala. Sve je to u nama, jedino usled naše nesvesnosti izaborava mi to projektujemo spolja. To je sve prikazano u nauci sânkhye koja detaljnopopisuje sve kategorije prirode, prakrti, fizički svet i sveviše dimenzije, kao jedno isto polje prirode, i sve to uodnosu na duha, purušu, božansku svest koja je transcen-dentalna u odnosu na sve pojave prirode. Taj puruša jeprava čovekova suština. Čovek se sastoji od svih dimenzija prirode. Zato jesposoban da ih sve opaža i da deluje sa njima. Čovek koji je

176

u sebi razvio sve svoje sposobnosti jeste čovek koji seotvorio za sve dimenzije i može da deluje na njima. On jeizbrisao granice, prestao je da projektuje spolja ono što je unjemu, ono što je on sam. On nije ništa novo u sebi stvo-rio, samo je sebe otvorio za ono što jeste, prestao je da bivazatvoren u čulima i fizičkom telu. Zato se moć njegovogdelovanja proširila izvan fizičkog tela, on može da koristienergiju odnosno frekvenciju viših dimenzija i da, delu-jući preko njih, izaziva posledice na fizičkom planu. To sestalno događa, ali on to sada može da opaža i da utiče nato delovanje, jer je njegova svest usklađena sa svešću višihplanova i može aktivno da učestvuje u tim procesima. Može da opaža zbivanje viših dimenzija u kojima suvreme i prostor sažeti u jedno zbivanje, gde su svi uzroci uneispoljenom stanju, i tako da vidi kako će se ispoljiti nazemlji. To se naziva vidovitost. Ako toj svesnosti sjedini isvoju energiju, tj. ako ovlada i svojim energetskim telom,tada može i da deluje na okolinu samo pomoću energije.Delovati energijom na okolinu znači svesno prepoznatipotpuno jedinstvo energije u nama i izvan nas. Posmatrač sa strane koji nema opažanje višihdimenzija može samo da vidi da takav čovek izvodi čuda, ida ga nazove svecem. Pod uslovom da je uzoran član vladajuće religije.Ako iste stvari radi neko ko nije član lokalne crkve, ondaon verniku izgleda kao zli čarobnjak, satanista kome đavopomaže da ljude zavarava čudima, veštac koga treba spa-liti na lomači. To su sve problemi sa čudima i nerazume-vanjem delovanja viših dimenzija. Mnogi su stradali zbogtoga. Otvaranje za više dimenzije i sposobnost delovanjau njima služi samo tome da se čovek uskladi sa božan-skom svešću koja sve to omogućava, koja sve to jeste.Govoreći jezikom Biblije, on se vratio u raj i postao je kao

177

Bog. Svetac je onaj koji praktično može da dokaže da je ujedinstvu sa Bogom. To je pre svega potrebno samonjemu. Drugima može to da pokaže samo da bi ljudeinspirisao da isto prepoznaju i ostvare u sebi. Ljudima jepotrebna inspiracija, praktična demonstracija onoga štočitaju u knjigama i o čemu filozofiraju, u šta veruju. Poka-zivanje moći je opravdano samo ako ide zajedno sa uče-njem o samospoznaji, kao deo praktične nastave. Ako neko pokazuje moći da bi manipulisao ljudimai upućivao ih na nekog Boga izvan njih samih, to je zlou-potreba. Postoje mesta, hramovi, predmeti koji su povezanisa svecima koji su imali moći. Oni su za života delovalipozitivno i inspirativno na ljude, to su nastavili da rade iposle smrti fizičkog tela. Za njih je smrt tela samo olakša-vajuća okolnost koja im pomaže da mogu još bolje dadeluju u korist ljudi. Ne treba zloupotrebljavati njihovu dobru volju. Naprimer, da godinama trujemo svoje telo otrovima pa kadase razbolimo, što je logična posledica našeg delovanja, imedicina ne može da nas izleči, tražimo od sveca da nasisceli. To bi bilo isto kao kada bismo napravili veliko sra-nje pa rekli svecu: "Hajde sada počisti ovo, ti si dobarmomak i vredan, možeš ti to." Sveci nisu čistači našegsmeća. Njihov posao je da nas svojim primerom poučekako da ne grešimo i budemo bolji ljudi. Ezoterična nauka detaljno objašnjava kako čoveksebe može da usavrši za opažanje viših dimenzija i dadeluje u njima. U klasičnom delu Joga sutre od Patanjđalijacelo jedno poglavlje posvećeno je sticanju moći, siddhi. Već na početku se kaže da kada se putem meditacijepostigne potpuna sabranost svesti (jedinstvo stanja svestizvane dharana, dhyana i samadhi) onda nastupa vrhun-sko jedinstvo zvano samyama.

178

Ovo je ostalo nejasno mnogim komentatorima, jerveć samadhi označava najviše stanje svesti koje se dosežeu meditaciji. Samadhi je uvid u potpuno jedinstvo posto-janja i svesti, to je nestanak vremena koje razdvaja svestod postojanja, naše unutarnje dimenzije od spoljašnjegsveta. Radi se o tome da se samadhi isprva doseže samopovremeno. Stanja koja prethode samadhiju su dharana idhyana, a ona se odnose na trajnu moć održavanja pažnjesvesti na objekat meditacije (disanje, yantra, mantra) dokse ne postigne samadhi. Patanjđali nam kaže da kadasamadhi postane trajno stanje, isto kao dharana i dhyana,onda se to naziva samyama. Tada nastaju sve moći ili sid-dhi.

Samyama ili trajno jedinstvo svesti i postojanja jestepotpuno jedinstvo našeg tela sa svešću, energijom i celimspoljašnjim svetom, kosmosom. Tada imamo moći dadelamo u potpunosti. Uvek je ranije postojala bar malarazlika između naše svesti, tela i spoljašnjeg sveta. U onojmeri u kojoj je postojala takva razlika, mi smo bili nemoćni,odvojeni od Boga. U onoj meri u kojoj smo smanjivali turazliku mi smo dobijali moć delovanja, bivali smo u jedins-tvu sa Bogom. To se najpre manifestovalo kroz veće uvide.Mudrost i uvid prethode moćima delovanja. Zato mnoginapredni meditanti imaju sposobnost uvida, vidovitost,moći percepcije iako nemaju moći delovanja na fizičkustvarnost, siddhi. Zaista, bio bi veliki problem kada bi moć mogli daimaju oni koji nemaju uvid mudrosti. Viša svest našihduša, koje vladaju ovim svetom, to ne dozvoljava. Ovde treba reći da postoje pojedinci koji bez uvidamudrosti, a sa vežbom i upornošću, mogu da postignuneke moći, uglavnom one koje se odnose na moć uticajana druge ljude i uzimanje njihove energije. To su takoz-vani magičari. Oni svoju moć dobijaju ili poznavanjem

179

principa delovanja više dimenzije na ovu našu nižu, ili usavezu sa bićima iz nižeg astrala, neorganskim bićima ilidemonima. Bića nižeg astrala ne proizvode energiju, samoljudi mogu da je proizvode, zato je tim bićima potrebno daje uzimaju od ljudi. To je uvek neko iskorišćavanje i trgo-vina sa životnom energijom. Iako magičari mogu u poče-tku da se obogate energijom na takav način, krađom oddrugih ljudi, na kraju će platiti punu cenu. U holograf-skom univerzumu nije moguća krađa. Potpuno jedinstvo naše najdublje svesti o sebi, tela,energije i spoljašnjeg sveta, oduvek postoji, to je stvarnostkoju ranije nismo opažali. Ispravnom kontemplacijom miu sebi uklanjamo prepreke opažanju stvarnosti, da nemaničeg odvojenog, da je sve Jedno i da je to božanska svestsama po sebi. Ničeg nema osim božanske svesti i prisut-nosti. Videti samo božansku svest znači videti da nemaničeg drugog. To je praznina ili sunyata o kojoj je Budagovorio. To bi bilo sve što treba znati u vezi religioznosti ičudesnih moći. Nema tu ničeg neobičnog niti natprirod-nog.

180

SEKSUALNOST I RELIGIOZNOST - ODUVEK ZAJEDNO

Sve religije imaju veoma snažan odnos premaseksualnosti, kao da su njome opsednute. To je opravdanojer od seksualnosti zavisi opstanak vrste, sav život. Pogledajmo najpre šta se zapravo događa u onomešto nazivamo seksualnost. Ne postoji neka posebna "seksualna energija" sakojom treba nešto raditi. Postoji samo jedna energija, onadaje različite posledice zavisno od toga na kom se nivoubića ispoljava, kroz koju čakru. Ako se ispoljava krozdrugu čakru, onda je posledica seksualna aktivnost. Akose ta ista energija ispoljava kroz treću čakru, onda je pos-ledica društveno koristan rad. Kroz četvrtu čakru, doživ-ljaj jedinstva sa postojanjem u harmoniji i ljubavi. Za raz-liku od druge čakre gde ljubav doživljavamo samopomoću fizičkog kontakta sa suprotnim polom, ovde jedoživljavamo sa celom egzistencijom, u mnogim oblicimahumanog delovanja, u zajedničkim doživljajima lepote ismisla, humora. U drugoj čakri imamo seks, a u četvrtojvodimo ljubav sa svim oblicima života. U drugoj čakrismo samo pokušavali za trenutak da doživimo ono štozaista doživljavamo u četvrtoj kao stalno stanje. Ako se taista energija ispoljava kroz petu čakru, onda je posledicakreativno izražavanje kroz reči i druga dela, tada pišemopoeziju i filozofiju, religijske rasprave. Istinsko razume-vanje je najvažniji izraz ljubavi koji nas ispunjava, kojidelimo. Ako se ispoljava kroz šestu čakru onda vidimo idoživljavamo ono što se rečima ne može opisati, tu prviput vidimo jedinstvo svega, vidimo sve kao energiju. Usedmoj čakri celim bićem učestvujemo u jedinstvu svega,božanska svest je tada naša svest, božanska volja je naša

181

volja, božanska energija je tada naša energija. Tu višenema razlike. Dakle, samo je u pitanju usmerenje energije i svesti. Od tog usmerenja zavisi šta čovek radi u svetu ikako opaža svet. Oko toga se vode sve bitke sa čovekom i oko čovekaod njegovog nastanka. Sledeće što treba razumeti jeste da i za kretanjeenergije u čovekovom telu važi isto pravilo slobodne volje.Ona može da se kreće slobodno, ali može i da se zaglavinegde. Njome i njenim kretanjem se može manipulisati narazne načine. Ne samo mentalnim ubeđenjima već i odre-đenim delovanjem, vežbama. Njome se može manipuli-sati svesno, ali mnogo više i nesvesno. Njenu manipula-ciju može da izvodi čovek sam na sebi, ali i na drugim lju-dima a da oni toga nisu svesni. Opšte je pravilo da kada je čovek zakucan u jednoubeđenje, versko ili ne, to znači da mu je energija zaku-cana u jednu čakru i još deformisana. Takav čovek je obu-zet jednim oblikom ponašanja i ne može da ga promenibez pomoći spolja. Zapravo energija ne može da budezakucana u jednu čakru a da ne bude deformisana na nekinačin. Kada je svesna i ispravna ona teče dalje, kruži idonosi sva moguća iskustva. Kada je sputana ona jedeformisana, a zajedno sa njom i svest čovekova. Ne možeenergija da bude sputana i deformisana a da istovremenoto ne bude i svest, jer oni su povezani kao dve strane istognovčića. Energija može da bude sputana i blokirana na jed-nom nivou svesti, čakri, samo ako je poremećena na nekinačin, a to znači da rad centara svesti, čakri, može bitiporemećen. Jedan centar može da preuzme ulogu drugog ida odlučuje umesto njega. To znači da je svest na nižemnivou od energije i delovanja, da svest i energija nisu

182

usklađeni na istom nivou delovanja, da jedno mislimo ijavno govorimo, a drugo krišom radimo. Na primer, svesttreće čakre deluje identifikujući se sa energijom drugečakre. Šta se onda događa? Klasična preljuba, muž doma-ćin, ugledan član zajednice i političar (odlike treće čakre),vara ženu zbog svog prejakog seksualnog nagona (drugečakre). Za takve slučajeve se kaže da im je mozak međunogama. Postoje mnogo teži slučajevi, kada se svest inspirišejoš višim centrima pa se poveže i identifikuje sa energijomnajnižih centara, onda nastaju verski fanatici. Ako sesvest inspirisana višim centrima veže za energiju prvečakre, onda je to najopasnije jer deluje na sam život, takavfanatik oduzima živote iz najviših ideala i smisao nalazi užrtvovanju, prvo drugih pa sebe. On fizički manipulišeljudima i njihovim životima. On veruje da po svaku cenumora nešto da uradi sa svojom verom, nešto drastično.Ako se zakači za drugu čakru njegova poremećena verabića malo blaža, takav će sveštenik da siluje dečake ili ćepostati vođa kulta koji će zlostavljati mnoštvo žena i decesa Biblijom u ruci. Ako je bogati, ugledni arapski šeik, otićiće u neki luksuzni evropski hotel i tamo napraviti orgijesa gej prostitutkama i uništiti inventar svojim fekalijama,a štetu će uredno platiti. Dakle, sva nevolja sa kretanjem energije počiva unjenoj slobodi da skrene na bilo kojoj tački i na bilo kojinačin (a ona mora da bude slobodna da bi bila delotvorna ikreativna). Zato su skoro svi ljudi na neki način skrenulisa pravog puta ka Bogu. Svima treba korekcija. Zato seseksualnost najviše osuđuje kao grešnost čovekova. Energija najlakše skreće sa prirodnog razvoja i bivablokirana upravo u drugoj čakri zato jer se, izlazeći iz prvečakre, ona tu po prvi put diferencira na polove, a još uvekje daleko od svesti viših centara. Tu je malo svesti a

183

mnogo energije. Najveće gluposti i negativnosti čovekradi sa energijom prve čakre zato jer je ona najdalja odsvesti viših centara. Delovanje prve čakre vidimo u agre-sivnosti i borbi, tučama, fizičkim sukobima svake vrste,svađama. Zašto je to tako? Jednostavno jer se energijaprve čakre izražava kroz fizičku akciju a nema svesti irazumevanja da bi ta akcija bila ispravna, zato se lako ičesto koristi neispravno. Neispravna akcija jeste ono štovidimo kao nasilje u svakom obliku. Ako je energija prvečakre bar malo usmerena naviše, povezana sa višim cen-trima, onda se ispoljava u adrenalinskim i borilačkimsportovima, u zdravoj i pozitivnoj agresivnosti, u borbi zaispravne i plemenite ciljeve. Poremećenom delovanjuenergije prve čakre pridružuje se i seksualnost druge. To jenajgora kombinacija: udruživanje prve dve čakre bezdovoljno svesti, kada jedna odlučuje umesto druge, kadane znaju svoje granice i uloge, kada se pomešaju i ne razli-kuju. Preterana povezanost prve i druge čakre daje sado-mazohizam, seksualnost se povezuje sa energijom tela nasve načine. Usled te povezanosti nastaju najgora nedela izločini koji su uvek vezani za poremećenu seksualnost.Zapravo, većina zločina se zasniva na poremećenoj seksu-alnosti. Sledeće što treba znati u vezi energije jeste to da jetelo čovekovo dizajnirano tako da energija kruži kroz svecentre. Ako bi se energija kretala nesmetano i pravilnoona bi automatski otišla do najvišeg centra i čovek biodmah postigao bogospoznaju, najvišu svesnost. Tako jetelo dizajnirano. Ali to se ne događa zato jer se u kretanjeenergije meša svest koja upravlja energijom i ta svest nijedovoljno zrela, ne zna šta radi, biva zavedena raznim utis-cima i iskustvima. Takvu svest prati i energija. Ona ne idenigde bez svesti.

184

Kada se neka aktivnost više puta ponovi, onda seenergija više veže da to delovanje, tako nastaju navike.Ako je svest slaba ona će postati rob takvog delovanjaenergije, takvih navika. Sledeću zakonitost treba dobro zapamtiti: Dovoljnoje minimalno prisustvo svesti da se pokrene velika ener-gija, da se stalno ponavlja neka loša navika a svest da budepasivna, dok je suprotno ako želimo da pokrenemo i zadr-žimo višu svest, tada je potrebna sva naša energija. Akočak i malo počnemo da gubimo energiju na nižim cen-trima, tada će i svest da nam padne pod njihov uticaj, barprivremeno. Energija može da deluje i sa minimumomsvesti, dok svest mora da se održava u višem stanju sasvom energijom kojom raspolažemo. To je kao da imamobure puno vode; da bi se održavao visok nivo vode sverupe kroz koje bi voda mogla da ističe moraju da buduzapušene. I kroz najmanju rupicu nivo će opadati i celobure će se isprazniti. Da bismo se održali u višim stanjima svesti nesmemo da gubimo energiju kroz niže centre, odnosno netreba da radimo ono što karakteriše prirodu nižih centaraako želimo da budemo u višim. Moramo da budemo celo-viti da bismo bili svesni. Ne možemo da sedimo na dvestolice, da služimo dva gospodara, da budemo podeljeniako želimo da budemo potpuno svesni i posvećeni smislusvoga života. Problem je što je svest neutralna i svuda deluje,tako da uvek opravdava svoje delovanje kroz svaku čakru.Uvek kada delujemo svojom svešću kroz bilo koju čakru, ionu najnižu, to nam u tim trenucima deluje kao naboljamoguća ideja, sasvim opravdana i neophodna. Zapravo, ušto nižim centrima delujemo svesno, to nam opravdanostizgleda veća i više smo vezani za to delovanje. U nižim

185

centrima je energija jača, tako da ona jače vezuje svest.Zato se tako teško oslobađamo niskih strasti i opsesija. Snažna vezanost svesti u najnižim centrima imasvoje opravdanje. Naime, to uzrokuje da svest naše dušebude vezana za fizičko telo i ovaj svet. Seksualnost (drugačakra) pored same životne energije (prva čakra) najsnaž-nije vezuje dušu za telo. Da nije te privlačnosti svest našeduše bila bi mnogo slobodnija, nezavisna, i život kakavznamo ne bi mogao da se odvija, bili bismo samo neut-ralni posmatrači života a ne i učesnici u životnoj drami.Potrebno je da budemo učesnici da bi se sam život razvijaodalje. Zato je potrebna identifikacija svesti duše sa telom isvim njegovim delovanjem; strast za životom. Zapravosve čakre predstavljaju različite stepene identifikacijesvesti duše sa fizičkim telom i ovim svetom, stepene stra-sti, iluzije i jasnoće; najniži centri su najviše strastveni iiluzorni, dok su oni viši manje. Religioznost se između ostalog bavi seksualnošću izato jer je ona najuticajnija za obmanu svesti duše, njenovezivanje za patnju i odvojenost od božanskog stanja. Akoje ideal religioznosti da poveže svest duše sa izvornimbožanskim stanjem, da nam "spase dušu", onda mora naj-više pažnje da posveti seksualnosti koja najviše vezujedušu za telo. Ovde možemo dati i nekoliko praktičnih savetakako da odolimo niskim strastima. Bičevanje samoga sebeneće pomoći. To će samo pojačati strasti najniže čakre.Negativan stav i osuda takođe neće pomoći. Potrebno jesamo razumevanje. Opsesija seksualnošću se najefikasnijenadilazi upoznavanjem seksualnosti do njene suštine. Toje put tantre. Kada nešto potpuno upoznamo i osvestimoonda to ne može da nas vezuje i obmanjuje. Sa time smozavršili. Osvešćenje nas samo po sebi uzdiže. Potrebno jeosvestiti ceo proces nastajanja opsesije i želje. Ona se naj-

186

pre javlja u mislima, kao ideja koja samu sebe opravdavana sve načine, zatim usmerava energiju ka svom ostvare-nju, razvija imaginaciju i na kraju pokreće telo da uradi tošto želi. Takav proces je prisutan u svim strastima kojenas povremeno obuzimaju, svejedno da li se odnose naseksualnost, agresivnost ili nešto drugo. Da bismo preki-nuli taj proces treba da se sa njim suočimo na samompočetku, da budemo svesni kada se javljaju prve misli iplanovi o tome. To postižemo rekapitulacijom. Kadazadovoljimo svoje nagone i želje, treba da se smirimo irekapitulacijom u imaginaciji i sećanju da se vratimo dosamog početka, kada se prva misao o tome javila. Nakonnekoliko takvih iskustava moći ćemo odmah da prime-timo kada nastaje takva misao, i moći ćemo da ostanemosvesni celog procesa njenog ostvarenja. Kad budemodovoljno svesni celog procesa onda više on neće vladatinama već mi njime. Koliko više budemo svesni same idejei misli koje pokreću strasti, same strasti će nas manjedržati pod svojim uticajem. Takođe pomaže promena disanja. Svako stanje sve-sti prati određen način disanja. Zato promenom disanjamožemo promeniti stanje svesti. Dovoljno je snažno izda-hnuti sav vazduh iz pluća, pri tome se saviti u struku, azatim sa praznim plućima se ispraviti i održati praznapluća nekoliko trenutaka, koliko možemo. Kada više nemožemo tako da izdržimo, onda pustimo da nam vazduhuđe kroz nos, dok se ne povrati normalno disanje. Dovo-ljno je ovo uraditi nekoliko puta da prekinemo nalet i naj-većih strasti i opsesija, da promenimo raspoloženje. Naovaj način disanjem direktno uzdižemo energiju iz najni-žih čakri u više centre. To deluje na sve strasti, i agresiju imržnju, vezanost za iluzije. Sve se menja sa promenomdisanja.

187

Takođe potrebno je promeniti mesto gde se nala-zimo, promeniti okolnosti u kojima strasti (bes, iluzija)nastaju, udaljiti se od osoba sa kojima se družimo a kojeizazivaju u nama strasti (mržnju, iluzije). Sve to možemokada postanemo dovoljno svesni celog procesa nastajanjastrasti, a celog tog procesa ćemo postati svesniji akoovako postupamo. Ova uputstva pomažu kod nadilaženja svih opsesijakoje nas zarobljavaju povremeno ili trajno, a koje seodnose na najniže čakre. To može biti ne samo seksual-nost, već i nekontrolisano ispoljavanje besa i mržnje,sklonost iluzijama kroz narkotike i alkohol. Najvažnije je znati da se sve događa u ciklusima kojisu prolazni, koji imaju svoju uspon i pad, kao talas. Reka-pitulacija će nam doneti svest o tome da su i najveće stra-sti, opsesije, mržnje i bes, prolazni; doneće nam veću sve-snost kada i kako se talas povišenih strasti i opsesijapokreće, kako se uzdiže i traje, i kako nestaje. Suština jesamo u tome da odolimo tom talasu, da ostanemo nedo-dirnuti njime kada je na vrhuncu, i on će proći. Probuđen i celovit čovek je uvek onaj ko je naučioda surfuje na talasima prirodnih ciklusa i svih događaja,pre svega u svom telu. On svest o sebi uvek održava neza-visnu od svih stanja u kojima se nalaze telo i um. Ljudikoji žive u iluzijama kao mala deca se identifikuju sa sva-kim talasom koji ih pokreće i bivaju potopljeni. Apstinencija nije svakome potrebna. Ako postojipravi ljubavni odnos između partnera onda ne postojiseksualnost, oni vode ljubav i to ih uvek uzdiže, njihovaenergija se prožima na isceljujući način i aktivira višečakre. U pravoj ljubavi oni mogu da dosegnu najvišuduhovnost. Ako nema prave ljubavi onda je apstinencijanajbolje rešenje, akumulacija energije radi njenog preus-

188

meravanja na više centre. Dakle, ili energiju uzdižemopomoću ljubavnog odnosa, sa nekim, ili sami. Kada imamo seks bez ljubavi tada uvek gubimo ener-giju. Ona tada ostaje zarobljena između prve i druge čakre.Samo iskustvo ljubavi može da uzdigne energiju naviše,do četvrte čakre. Zato je apstinencija oduvek bila najbolje rešenje zaone koji teže duhovnosti a usled okolnosti nemaju ljubav-nog partnera sa kojim svoj rast u svesnosti mogu da dele iudružuju. Nekome je iz karmičkih razloga potrebno da tajput prođe sam, a nekome nije, već mu treba pomoć ipodrška. Kada se kaže "uzdizane energije u više centre" tozapravo znači sledeće: postizanje spoznaje da orgazammožemo da doživimo sa svakom čakrom, ne samo sa dru-gom, kroz fizički kontakt i razmenu energije. Kroz rad iostvarenje u društvenom životu doživljavamo orgazam utrećoj čakri. Kroz spoznaju da smo jedno sa kosmosom iprirodom doživljavamo orgazam u četvrtoj, srčanoj čakri,tada smo u ljubavi sa svim bićima i celim postojanjem.Orgazam doživljavamo u petoj čakri kada svoje iskustvojedinstva sa Celinom izražavamo tako da nas nekorazume, kada prenesemo razumevanje. Orgazmi petečakre se ispoljavaju kroz osmeh najdubljeg razumevanja,kroz duge razgovore, pisanje, slikanje i komponovanje. Jošviši orgazam doživljavamo kada možemo neposredno davidimo delovanje božanske svesti uvek i svuda, u svemu,kao živu svesnu silu. To je orgazam šeste čakre. U sedmojčakri konačno svršavamo sa svim iluzijama da smo ikadabili odvojeni od božanske ljubavi koju smo oduvek tražilina sve sporedne, indirektne pa i pogrešne načine. Sve nam se to spontano događa i otvara kada "uzdi-žemo energiju naviše", u više čakre, kada prestanemo da jegubimo samo kroz niže.

189

Razumevanje svega ovoga od velike je pomoćionima koji iz nekog razloga ne mogu svoje orgazmičkoispunjenje da dožive kroz drugu čakru, koji nemaju idea-lan seksualan život. To ne mora da bude gubitak. Svakakoje od pomoći da druga čakra bude ispravno funkcionalnada bi energija svesti išla u više centre, ali kao što smovideli, ni taj razvoj se ne odvija uvek ispravno i dolazi domnogih devijacija u drugoj čakri, čak mnogo više nego štobi trebalo. Mnogo češće se događa da svesnost zaglavi unjoj nego što ode naviše. Zato je onim ljudima koji nemajuispunjen seksualni život zapravo lakše da energiju svojesvesti uzdignu naviše i ostvare je u višim aspektima pos-tojanja nego što je to samo seksualni odnos, jer nisu bilipreviše zarobljeni u drugoj čakri. Umesto da pate zbogtoga, trebalo bi u toj okolnosti da vide pomoć i blagoslovza sebe. Zapravo, idealnog partnera pre ćemo naći saonom osobom sa kojom zajedno radimo na višim, kreati-vnim ciljevima, sa kojom delimo ideale koji pripadaju pri-rodi viših energetskih centara. Ako sa nekim možemo dadelimo strasti treće, četvrte, pete ili šeste čakre, tek tadamožemo sa njim da delimo strasti druge bez ikakvih pro-blema. Ako prvo nađemo idealnog partnera za potrebedruge čakre, male su šanse da će on biti dobar za zajedni-čki rast u više centre. Mnogo dublje možemo nekoga dazavolimo tokom vremena ako sa njim delimo principetrećeg, četvrtog i viših centara, nego samo prvog i drugog.Ljubav viših centara je mnogo dublja i trajnija jer daje višesvesti o smislu života. Ljubav prva dva centra je samo višeenergetski snažna, zato je više privlačna, ali je zato krat-kotrajna ako se ne uzdiže u više centre. Stoga ni oni koji imaju "dobar seksualni život" netreba da se zavaravaju da su se zaista ostvarili, možda jošuvek nemaju ljubav, možda su samo zarobljeni strastimaza drugu čakru i zato ne mogu da se uzdignu do viših cen-

190

tara svesti, energije i uživanja. Pored svih strasti kojepruža druga čakra, osoba je usamljena ako nije ostvarenau višim centrima zajedno sa svojim partnerom. Nije pot-rebno biti fizički sam da bi se bio usamljen. Mnogo težasamoća je ona koja postoji pored osobe sa kojom živimo ane delimo strasti svoga srca i duše. Sa što višim centrimadelimo svest i energiju, to smo više srećniji i ispunjeni. U telu se kretanje energije manifestuje kroz fiziolo-ške i biohemijske procese. U hipofizi se luči određena sup-stanca, dimetiltriptamin (DMT) koja predstavlja moleku-larnu vezu fizičkog tela sa višom svešću, sa svešću duše.DMT je podešen za prihvatanje svesti višeg uma u telu, zasprovođenje božanske svesti u našem biću. DMT kružicelim telom, od šeste čakre do prve, sve ih povezuje sasvešću duše, i odatle sa vraća u šestu. To se događa u tokujedne godine, jedan krug napravi za vreme jedne godine.Kruženje počinje i završava 22. decembra, u vreme zimskekratkodnevnice. Zapravo to kruženje je predviđeno kaoidealno stanje, ono se kod ljudi ne ostvaruje zato jer onienergiju svoje svesti gube kroz niže centre, jer su identifi-kovani radom nižih centara. Ako čovek uspe da sprovedecelo to kruženje bez prekida, onda postiže najvišu sves-nost i bogospoznaju, vaskrsenje.32 Ako uspemo da osves-timo sva ispoljavanja energije u svim centrima, onda seDMT ne gubi u nižim centrima već završava svoje kruže-nje u hipofizi u svom punom potencijalu.33 Tada DMT-unije potrebno da ponovo prolazi kroz niže centre, da ihpovezuje sa svešću duše jer je ona već prisutna u svimcentrima - svi centri su jednako povezani sa svešću duše -i otvara se ka sedmoj čakri, naše biće se trajno povezuje sabožanskom svešću. Sva naša energija i svi naši centri, svastanja naše svesti trajno su sjedinjeni sa božanskomsvešću, sa samim postojanjem.

191

To je sve sadržano u ezoteričnom značenju NovogZaveta. Događaji, reči i dela Isusa kroz ceo tok NovogZaveta su tako poređani da odražavaju ezoterična znače-nja Zodijaka. Na kraju Isus postiže vaskrsenje na Golgoti.To je naziv brda koje u stvarnosti ne postoji nigde u Pales-tini (Izraelu). Prevod tog imena jeste lobanja. Dakle, Isuspostiže vaskrsenje na lobanji. To je bio simboličan načinda se kaže da se vaskrsenje događa kada naša životnaenergija udružena sa svešću dođe do sedme čakre na vrhunaše lobanje. Zamislite na vašem temenu krst na kome jerazapet Isus. E, to je pravo značenje Golgote.34

Zbog svega ovoga seksualnost u religijama je maksi-malno kontrolisana, da se neko slučajno ne bi prosvetlioili vaskrsao. Naime, institucionalne religije ne služe tomeda vas dovedu do vaskrsenja, već da maksimalno zategnuonu Omega tačku u vama do krajnjih granica ludila i ilu-zija. Te manipulacije se svode na vezivanje svesti na nižecentre. Što je svest niža to je vera tvrđa, zato jer je u nižimcentrima energija jača a svest slabija. I više poremećena.Svojstvo nižih centara je veća polarizacija pa je tako i svestu njima više polarizovana suprotnostima i u svakojakimsukobima. Čovek koji je u sukobu sa ljudima, svetom iživotom, koji je preterano identifikovan sa nečim, uvekima poremećenu seksualnu energiju, pomešanu sa ver-skim fanatizmom. Svojstvo viših centara je sve veća ura-vnoteženost i razumevanje. Samo tako, kroz iskustvo sukoba i suprotnosti,nateraće vas da sami dođete do uvida kako da uzdignetesvoju svest do viših centara i postignete svrhu postojanja. Suština je da to samo vi sami možete da postignete,nema pomoći spolja, nema kolektivnog spasenja. Suštinasvesti je da je ona uvek lična, jedinstvena, i da izvire samoiz vas, iz vaše duše. Svest ne može biti data spolja čoveku,ni od kakve religije. Ni od samog Boga. Svako traženje

192

božanske svesti spolja, da je dobijemo preko neke vere,jeste negacija istinske religioznosti, blokiranje istinskeveze sa božanskim - negacija istine da mi već jesmo tobožansko sa kojim oduvek težimo da se spojimo. Sa tim stvari stoje isto kao i u seksu: niko to spajanjene može izvesti umesto vas. Seksualno spajanje u orgazmu daje za trenutakiskustvo blaženstva svesti jedinstva, tada nestaje ego iindividualnost i rastvaramo se u beskraju, upravo krozdoživljaj najvećeg jedinstva sa drugim bićem. Kadanekoga upoznamo dovoljno duboko i intimno onda unjemu nalazimo Boga. Zato je orgazam najpoželjnije iskus-tvo. Ono traje kratko i prirodno je dato širokim narodnimmasama kao nagoveštaj pravog i večnog blaženstva ibogatstva koje nas čeka u najvišoj čakri. Samo treba da ceoproces učinimo svesnim. Sva duhovna praksa je u tome da svesno radimo sveono što bi inače radili spontano i nagonski, nesvesno. Onošto činimo potpuno svesno više se ne ponavlja, ne ostaje naistom nivou. Sama svesnost nas oslobađa svega što jenisko i uzdiže nam energiju ka višim centrima. Svestsama po sebi ima svojstvo uzdizanja, kao balon napunjenhelijumom. Dakle, svaki pokret neka bude svestan, vipas-sana u krevetu je prava vipassana; spora šetnja s pažnjomna svaki korak je za starce. Duhovna praksa nije u aps-traktnim učenjima i dogmama. Ona je u samom životu,ovde i sada. Ona jeste sam život, ovde i sada. Nama je seks privlačan zato jer nam daje iskustvosjedinjenja sa bićem, osećaj jedinstva kojeg smo izgubilikada smo se rodili i postali egocentrične individue otu-đene od celine i drugih bića, kada smo počeli da učimoverske zapovesti i teologiju, ili nauku. Ali mi smo uvek utom jedinstvu samo ga ne primećujemo, naše telo je u fizi-čkom jedinstvu sa planetom zemljom, nije ni najmanje

193

odvojeno od nje; kao ćelije u našem telu tako smo mi ljudina zemlji. Ni naša suština, duša, nije ni najmanje različitaniti odvojena od božanskog Apsoluta. Treba samo dabudemo svesni onoga što već jesmo. Sinovi božiji. Brah-man. Puruša. Adam Kadmon. Konačno što bismo mogli reći o odnosu seksualno-sti i religioznosti jeste da su oni kao Alfa i Omega, jin ijang, kada je ispravno prvo, ispravno je i drugo. I viceversa. Seksualnost je problematična samo kada nismoreligiozni na pravi način, i religioznost je pogrešna uvekonda kada nam je pogrešna i seksualnost.

194

VASKRSENJE JE PRIZEMLJENJE DUŠE

Predstave o spoznaji Boga kao uzdizanju ka njemuveoma je zastupljena u svim oblicima religioznosti. Uzdi-zanje se takođe vezuje za ideju neba, ili carstva nebeskog,kada mu se obraćaju sa tom idejom, ili molitvom, verniciuvek gledaju gore. Ta orijentacija na gore u visinu imasvoje opravdanje i to treba ispravno razumeti. Najpre se ideja neba i uzdizanja ka Bogu treba razu-meti u pogledu dimenzija od kojih se sastoji celokupnopostojanje. Mi smo ovde na najnižoj, na materijalnomplanu. Stoga kada gledamo gore mi se zapravo okrećemoka višim dimenzijama. Odavno je poznato u ezoteričnoj nauci o čoveku dase sve te više dimenzije nalaze zapravo unutar čoveka.Zato je davno čoveku rečeno da se okrene k sebi, da spoznasebe jer 'carstvo nebesko je u nama'. Uzdizanje je takođe povezano sa idejom vaskrsenja.Pod time se podrazumeva nadilaženje ograničenja fizič-kog tela i uzdizanje u više dimenzije, bliže Bogu. Religioz-nost ljudi koja je vezana za prve dve čakre uglavnom podvaskrsenjem podrazumeva život posle smrti, nadilaženjesmrti. Zato što njihove predstave ne mogu da nadiđu fizi-čka ograničenja, identifikaciju sa telom, oni i na apstrak-tne sadržaje gledaju iz perspektive fizičkog tela. Više raz-vijeni religiozni ljudi treće, četvrte i viših čakri, (broj tri iviše) pod vaskrsenjem razumeju preporod za vreme fizič-kog života, otvaranje percepcije za više dimenzije. U svakom slučaju uzdizanje ka Bogu ili vaskrsenjejeste otvaranje za više dimenzije, spoznaja viših dimenzijaputem otvaranja percepcije, ne samo intelektualnimrazumevanjem, učenjem o tome, već i konkretno, bilo

195

putem duhovne discipline ovladavanja telom i energi-jama tela, a zajedno sa time i umom. Ovladavanje telomuvek znači nadilaženje ograničavajućih uticaja tela na per-cepciju. Koliko ovladamo telom toliko se uzdižemo u opa-žanju viših dimenzija. Ovde treba malo detaljnije razumeti prirodu višihdimenzija. One nisu ni malo apstraktne kako to zamišljaum zatvoren u telu. Više dimenzije su zapravo naša ose-ćanja i imaginacija (astral, element vode); naša energija ivolja kojom svakog trenutka odlučujemo šta ćemo da uči-nimo sa svojom energijom (element vatre); naš intelekt(mentalni svet iznad astrala, element vazduha). Kada ovde u fizičkom telu nismo svesni prave pri-rode tih viših dimenzija koje su zapravo u nama, minismo svesni dubljih uzroka našeg bića, naših postupaka iuma. To znači da smo nesvesni viših uzroka svoga života,zato smo nesvesni i posledica svojih dela. To znači da smonesvesni božjeg prisustva i dela. Kada se duhovnom disciplinom otvorimo za uticajeviših dimenzija, ili još bolje: kada naučimo da izađemo izfizičkog tela i da direktno uđemo u te više svetove i ličnose konkretno uverimo u njih, i u prirodu njihovog delova-nja, tada postajemo svesni celog svog bića i delamo ispra-vno. Kada putem astralnih projekcija puno puta boravimona astralu, mi se otvaramo za uticaje i vibracije te višedimenzije i povećavamo svoju kreativnost neuporedivoviše nego što je to moguće samo u fizičkom telu. Čestimodlaskom u astral kao da prokopamo tunel za boljukomunikaciju nižih i viših dimenzija. Astral je takođe svet osećanja, emocija. Kada smobudni i svesni na toj dimenziji onda smo svesni svih ose-ćaja, ne samo svojih već svačijih jednako kao i svojih. Topraktično znači da ne možemo više nikoga emocionalnoda povredimo nekim nesvesnim i neodgovornim postup-

196

kom zato jer i sami osećamo kako to deluje na drugoga.Naša osećanja postaju objektivna, nisu više subjektivna,ne opažamo ih više samo sa svoje strane. To se naziva iempatija. Posledica svesnog boravka u višim dimenzijamadonosi maksimalnu zrelost emocionalne inteligencije,potpunu saosećajnost sa svim bićima, sa celim postoja-njem. Ne postoji drugi ni bolji način za sticanje emocio-nalne zrelosti od vantelesnih iskustava i upoznavanjaastralnog sveta. Kada ovladamo energijom svoga tela ovladali smodimenzijom iznad astrala, sada imamo svoju volju. Topraktično znači da ne možemo da činimo ništa nesvesno ispontano, samo po impulsu spoljašnjih izazova i podsti-caja, već uvek samo iz svoje volje, nezavisne od spoljašnjihuticaja. Tada još više ne možemo nikoga da povredimosvojim voljnim delovanjem jer tu povredu doživljavamokao svoju sopstvenu. Ovladanjem energijom svoga tela, mi ovladavamoenergijom koja je svuda prisutna, i tada možemo da delu-jemo tako da to izgleda kao izvođenje čuda, da pomeramostvari, da isceljujemo. Sva energija je jedna ista, povezanau jedno, u suštini nema nikakve odvojenosti u energijikoja je u osnovi postojanja, ona povezuje sve oblike pos-tojanja. Kada njome ovladamo svojom svešću u sebisamome, tada vladamo njome svuda. Takođe ako putem meditacije ovladamo svojimumom možemo otići u još višu dimenziju i razumetiuzroke svih mentalnih stanja. Tada možemo videti uzrokenastanka misli, prvo kod sebe, a kao posledicu toga i kodsvih drugih. Tada je moguće mentalno komunicirati nesamo da drugim osobama, već i sa biljkama i životinjama.Sa takvom mentalnom zrelošću i objektivnošću nama jenemoguće da nekoga povredimo ni putem misli, da mis-limo nešto loše.

197

I ne samo što tada ne možemo da delamo loše i dapovređujemo druge, mi tada, kada ovladamo višimdimenzijama svoga bića, imamo ispravnu percepciju, imentalnu i energetsku i emocionalnu. Tada postajemonepogrešivi, vidimo pravu prirodu svih stvari, u svimdimenzijama, uzroci koji se protežu preko viših dimenzijaviše nam nisu nepoznati i nevidljivi, imamo ispravnuspoznaju. Sve se to događa čoveku kada vaskrsne. On je bližiBogu tako što je više svestan prave prirode tela, energije,osećanja, volje i samih misli, svoga uma. Tako on spoznajeviše svetove, 'carstvo nebesko'. Tako se nadilazi sve što je telesno i pogrešno (gre-šno). Čovek greši samo toliko koliko je zatvoren u svojusubjektivnost, koliko ne vidi sebe spolja, objektivno, sastrane, iz više perspektive, koliko ne oseća i ne razumekako se oseća i kako ga doživljava onaj drugi na kogadeluje svojim delima. Čovek je više grešan koliko više sebezatvara u niže dimenzije, u iluziju telesne odvojenosti, usmrtnost, odnosno u zakone preporađanja, sve dok nesazri i prestane da deluje subjektivno, ograničeno. Svaki grešnik se preobratio onda kada je sebe videoiz više perspektive, iz ugla posmatranja drugih, okoline, ilinjegove žrtve, kada je prestao da posmatra samo iz svojetačke gledišta, kada je postao svestan šta je učinio svojojžrtvi, kako se ona osećala i kako je ona njega videla. Tadase on bar za trenutak otvorio za uticaje viših dimenzija iosetio opšte jedinstvo celog postojanja, svih bića. Kada čovek oseti opšte jedinstvo i povezanost sveživotne energije i svesti, tada oseti i odgovornost za svojadela. Nije moguće biti odgovoran za svoje postupke bezsvesti o jedinstvu sveg postojanja, a to religijskim jezikomznači bez prisustva božanske svesti u svemu.

198

Sve to takođe ima još jedan naziv, a to je savest.Savest je svest o višim dimenzijama, svesti višeg uma isvesti duše. Kada se svest iz viših dimenzija za trenutakprobije do niskog fizičkog uma, taj um to doživljava kaosavest. Konačno, kada govorimo o uzdizanju ka Bogu ivaskrsenju, sve to se u suštini svodi na uzdizanje fizičkoguma ka višem umu i svesti duše. Budimo još tačniji. Um sve prikazuje suprotno odstvarnog, kao slika u ogledalu. Um i jeste neka vrsta ogle-dala. Tačnije bi bilo reči da ne postoji nikakvo uzdizanje,ništa nije ni gore ni dole, univerzum je hologram i sve jesadržano u svemu. Prava priroda uzdizanja svesti čoveko-vog uma ka višim dimenzijama i višoj stvarnosti jeste zap-ravo uvid u ono što jeste ovde i sada, a to je moguće samokroz smirenje fizičkog uma i ega, njegovo stišavanje. Usledfunkcija iluzije koja je suštinska u umu, to smirenjeizgleda kao uzdizanje. Smirenje više nije religija, to jenauka, nauka meditacije koju je sistematski zabeležioPatanjđali u delu 'Joga sutre'. Smirenje uma postoji i u religijama, kao monaškapraksa podvižništva. Njena suština je u ovladavanju ener-gijom i voljom tela, i umom. Izvorna definicija nadilaženjagreha jeste metanoia, a to znači nadilaženje uma, tran-scendencija uma ili smirenje uma. Smirenje uma je jedini način približavanja Bogu.Svaki drugi pokušaj približavanja Bogu jeste samo još jednailuzija uma. U svemu ovom izrečenom skriva se pravo značenjereči: "spoznaj sebe i spoznaćeš Boga".

Transcendencija uma je pravo značenje vaskrsenja. Međutim, na ovoj suprotnoj tački od božanskog sveje suprotno, pa i razumevanje vaskrsenja. Mi ovde iz per-spektive uma zamišljamo da je to nalik na neko uzdizanje,

199

odlazak negde gore. Stvar je suprotna. Vaskrsenje je spuš-tanje svesti duše u telo. (Vidim vašu reakciju, zato ću požu-riti sa objašnjenjem.) Ceo proces ispoljavanja božanske svesti kroz pri-rodu i postojanje je proces u kome se konkretno ispolja-vaju sve mogućnosti božanske svesti. Konačan ishod togprocesa je fizički svet u kome živimo. Naš život postojitako što se svest naše duše spušta u materiju, postaje sveviše materijalizovana, a to nema nikakav negativan kon-tekst već samo pozitivan. Materijalizacija svesti duše jepotpuno konkretno ispoljavanje božanske svesti. Onaj kosmatra da je materijalizacija nešto negativno vrlo naivnogleda na stvar. Materijalizacija je najpozitivnija pojava ucelom božanskom postojanju, u fizičkom obliku božanskose najkonkretnije ispoljava, kao sam oblik, kao svi mogućioblici, svi mogući procesi, kao sam život i smisao života.To nigde pre toga nije bilo moguće. Svoj najkonkretniji likBog dobija u fizičkom obliku. Ovde nam je Bog najbliži,iako izgleda da je najdalji. On svoj lik ispoljava kroz čove-kovo telo. Naše duše su stvorile ovaj svet i otelotvorile seu fizičkom telu. Ceo taj proces je proces otelotvorenja,spuštanja svesti duše u telo na fizičku realnost. Ali - to spuštanje nije se dovršilo, ono se odvijatokom celog procesa postojanja ljudskih bića. To je stalanproces. Kada se duša potpuno spusti na tlo, na fizičku real-nost, a to znači kada svesno ovlada fizičkom realnošću,onda je božanska svest sebe potpuno ispoljila na fizičkojrealnosti, dovršila je svoje ispoljavanje u potpunosti, ostva-rila je sebe. Čovek u kome se to dogodilo je vaskrsao. Čovek koji je potpuno ispoljio svoju dušu na ovomesvetu, koji se potpuno prizemljio može da poleti, on imasve moći. On je ovladao fizičkim svetom. Čovek koji jošnije potpuno prizemljio svest svoje duše još uvek levitira iluta u imaginaciji astrala i mentalnog sveta, gde su

200

moguće sve iluzije. Takvi ljudi lutaju u svojim iluzijama,opčinjeni raznim sadržajima svog nesvesnog dok su najavi. Zato je rad ljudi na javi još uvek pod uticajem raznihnesvesnih sadržaja i uticaja. Takav čovek je još uveknemoćan. Zato mora da koristi oruđa i da uči kroz rad.Cela stvar je suprotna ali i paradoksalna. Ljudi koji se nisuprizemljili na tlo realnosti ovoga sveta moraju da rade i dauče kako da ovladaju svetom. Ljudske duše se još nisu upotpunosti ispoljile na ovom svetu. Proces materijalizacije svesti duše ispoljava se kaosva kultura i civilizacijski razvoj. To je negativan proces,to je ono iskušavanje Omega tačke, njeno istezanje u svemoguće načine, doživljavanje svih pogrešnih načina delo-vanja da bi se osvestio ispravan. Dok ne dotakne dno, dokne bude razapeta na krstu fizičkog postojanja, svest dušene može da bude svoja u potpunosti na ovome svetu, nemože da vaskrsne i nadiđe ovaj svet. Dakle proces vaskrsenja je suprotan od onoga kakoga naš uvrnuti, naopaki um vidi. Proces vaskrsenja je pot-puno osvešćenje duše u telu. Tada telo nestaje. Tada se Bogotkiva u nama kao večna sadašnjost. Tada ovde i sadaotkrivamo 'carstvo nebesko'. Mi istinski transcendiramotelo (vaskrsavamo) onda kada ga spoznamo kakvo ono usuštini jeste. Tada ono nestaje kao posebna pojava. Ostajesamo božanska svest kao jedina stvarnost. U svesti dušeto je oduvek i bila jedina stvarnost, druga nije bilamoguća. Drugim rečima, čovek vaskrsava onda kada pot-puno ovlada fizičkim svetom, kada nauči da radi ispravno,da stavi svaku stvar na svoje mesto, kada uredi život nahuman način, kada razume ispravno sve i svakoga. Vaskrsenje je uostalom nadilaženje smrti. Jedinasmrt je neznanje i nesvesnost.

201

ČOVEK U HRAMU ILI HRAM U ČOVEKU

Hramovi su oduvek bila sveta mesta koja su se pot-puno izdvajala od ovog sveta, mesta na kojima je čovekbio bliži božanskoj svesti, na kojima se lakše povezivao saBogom. Čovek se povezuje sa Bogom u kontemplaciji i uhramu. Kontemplacija je individualan i unutarnji procesdirektne spoznaje, a hram je spoljašnje mesto koje inspi-riše za postizanje kontemplacije. To je povezano na sledećinačin. Reč 'kontemplacija' potiče od latinske rečicontemplatio koja etimološki označava dostizanje uzviše-nog mesta (templum) sa koga je viđenje dovoljno objekti-vno i tačno. Sastoji se iz prefiksa con koji označava pove-zanost, sinhronizaciju, i templum, hram ili sveto mesto ukome je moguća veza sa božanskim, primanje poruka odbožanskog. Kako se ne radi o spoljašnjem hramu već ounutarnjem iskustvu, reč 'kontemplacija' praktično ozna-čava dostizanje unutarnjeg svetišta, onog stanja uzviše-nosti u sopstvenom biću sa kojim je moguće povezivanjesa višom, božanskom svešću duše i usklađivanje sa njom.To je promena stanja svesti u viši nivo. Pretvaranje sops-tvenog bića u hram božanske prisutnosti. Ovo nam govori nekoliko stvari. Prvo, nisu sva mesta ista. Neka su povoljnija oddrugih, imaju drugačiju vibraciju. Postoje vibracije kojenam uzdižu svest i koje je spuštaju. Hram je po definicijiono mesto koje nam uzdiže svesnost. Postojanje hramova kao svetih mesta i njihovooštro razlikovanje od svih ostalih mesta, jeste razlikovanjesvetog od profanog, nebeskog od zemaljskog, pozitivnog

202

od negativnog. Za čovečanstvo u ranoj fazi razvoja takvorazlikovanje svetog od profanog bilo je jednostavan uvodu kulturu razlikovanja svega što je ispravno od svega štoje neispravno.35 To je bio osnovni oblik i početakrazlikovanja svesnog od nesvesnog. Takvo razlikovanje jebilo osnova kulture. Zato su hramovi oduvek bili središtakulture jednog naroda, uvek najbolje građeni od svih obje-kata, u njih je ulagano svo znanje i umeće, od piramidapreko katedrala, do najvećih svetovnih građevina danas,koje su izgrađene upravo zahvaljujući znanju stečenom nahramovima. Vremenom se čovekovo znanje i umeće usa-vršavalo i sažimalo, pa se tako svo znanje nekada ugrađi-valo u katedrale,36 danas se ugrađuje u pametne telefone,mikročipove i nanotehnologiju. To je sve jedan isti procesosvešćenja koji se usavršava. Sledeća stvar koju moramo razumeti u vezi hra-mova i svetih mesta, i funkcionisanja uma, jeste da stanjesvesti zavisi i od delovanja, ne samo od mesta, a delovanjezavisi od okolnosti u kojima se čovek nalazi. Svi se mi raz-ličito ponašamo na različitim mestima i u različitim okol-nostima. To je zato jer imamo više Ja, ne jedno. Naše Jajeste trenutno stanje svesti i uma. Kako se ta stanjamenjaju tako imamo i više Ja. Podela naše ličnosti na više Ja uslovljena je vreme-nom i prostorom, odnosno naša Ja se smenjuju u vremenui u prostoru. Postoji određeno vreme kada se neko naše Jaispoljava, i određeni prostor. Jedno Ja imamo na poslu,drugo u kući sa porodicom, treće sa društvom, sa svakomosobom sa kojom se družimo imamo posebno Ja, a sasvimdrugačije kada smo sami sa sobom. Jedno posebno Jaimamo za svečane vreske praznike, a sasvim drugo kadase zabavljamo sa nekim ili sami sa sobom. Dovoljno je dase nađemo u određenom prostoru pa da proradi ono Jakoje odgovara tom prostoru.

203

Svakako, naša Ja nisu potpuno odvojena već supovezana tako da daju privid kontinuiteta. Primetimonjihovu razliku samo po promeni raspoloženja i zaboravu.Neka traju duže a neka kraće, neka su snažnija a neka sla-bija, neka deluju pozitivno jer su nastala u pozitivnimokolnostima, a neka deluju negativno jer su nastala unegativnim okolnostima. Čovekova nesvesnost jeste zap-ravo njegova podeljenost na mnoštvo Ja. Čovek je onolikosvestan koliko ima jedno Ja, koliko je celovit. Ono što je ovde bitno jeste to da uvek postoji neko Jakoje je bliže izvornom stanju čovekovog bića, koje je otvo-reno za svest višeg uma i svest duše, a preko nje za božan-sku svest. To Ja bi trebalo da pobedi i nadvlada sva ostalaJa. Svestan i budan čovek jeste onaj koji uvek ima jedno Ja,jednu ličnost u svim okolnostima. Na isti način kao što postoji i naše pravo Ja, sa kojimsmo bliži sebi, svojoj duši, postoje i mesta koja su bližabožanskoj svesti. Takva "sveta mesta" imaju atmosferu ukojoj čovek može lakše da se otvori za svest višeg uma isvest duše, za božansku svest. Kada se na nekom mestu stalno ulaže ista energija,ista osećanja, to mesto postaje nabijeno takvom energi-jom i nju oseća i prima svako nov ko dođe na to mesto. Topomaže. Nisu slučajno za takva mesta birana baš onamesta gde je zemljin magnetizam najsnažniji, gde se ukrš-taju linije magnetnih polja. Kada se na takvom mestuizvede neki ritual i uloži emocionalna energija, tada todeluje na širu okolinu kroz linije zemljinog magnetizma.Da bi energija i vibracija nekog rituala bila jača i da bidelovala na širu okolinu, on mora da se izvede na mestugde se ukrštaju meridijani zemljinog magnetizma. Na zemljinoj površini postoje energetski meridijani,slično kao i na ljudskom telu što je poznato iz akupunk-ture. Zemljini meridijani tvore rešetku koja ima pravilan

204

obrazac i energija je veća na onim mestima gde se linijeenergetskih tokova ukrštaju. Negde se ukršta manji brojlinija a negde veći. Tamo gde se ukršta najveći broj linijaenergija je najveća. Otkriveno je da se na svim mestimaukrštanja nalaze drevni hramovi i megaliti. Na primer,jedno od mesta gde se ukršta veliki broj energetskih linijaZemlje jeste Stounhendž, zatim plato Giza u Egiptu sapiramidama je najsnažnije energetsko središte, itd. To semože videti na slici koja prikazuje linije energetskih poljaZemlje.

Najveći preseci linija energetskih meridijana nalazese na mestima koja su poznata po magnetnim vrtlozima idrugim neobičnim deformacijama prostora i vremena.Kao što se na slici može videti, jedan je u Bermudskomtrouglu, drugi u zapadnoj Africi, u Mauritaniji, gde senalazi Rišat struktura (The Richat Structure) ogromna

205

kružna tvorevina; u Južnoj Africi je veliko ukrštanje tačnona mestu gde se nalazi megalitska struktura zvana Ada-mov kalendar (The Blaauboschkraal stone ruins, Mpu-malanga), zatim u južnom Pakistanu u predelu dolineMohendžo Daro, gde je jedna od najstarijih civilizacija,zatim mesto zvano "Đavolje more" jugoistočno od Japanakoje je poznato po svojim anomalijama sličnim Bermud-skom trouglu.37

Ima i manjih linija čije ukrštanje takođe daje mestapovećane energetske moći na kojima se nalaze hramovičiji pravilan raspored je najvidljiviji u Evropi, u Francus-koj.

206

Stoga hramovi postoje zato da bi inspirisali ljude dabudu svesniji, više svoji. Da imaju neko mesto gde će svojusvest moći da uzdignu iznad banalne svakodnevnice iotvore je za ono što je večno i božansko. Preko hramovačovek se povezuje sa energijom Zemlje, a preko nje sanebom i celim kosmosom. Hramovi su potrebni čoveku broj jedan i dva, mla-dim dušama koje imaju potrebu za objektima, koje svojeutočište još uvek nalaze u objektima. Zrele duše svojejedino pravo utočište nalaze u sebi, u povezivanju sabožanskom svešću, kroz meditaciju. Mnoštvo Ja nije pogrešno niti štetno, naprotiv, tomnoštvo je neophodno da bi se individualna svesnostizrazila na mnoštvo načina, na sve moguće načine. Daimamo samo jedno Ja ne bismo se razvijali i ne bismoimali mnoštvo raznolikih iskustava. Svako mnoštvo obo-gaćuje iskustvo božanske svesti kroz individualne dušeljudi. Samo oni koji nisu svesni prave prirode božanskog,da se ono ispoljava kroz mnoštvo i razlike, u sukobu sukada se suočavaju sa razlikama. Takođe i mnoštvo religijadaje bogatstvo religijskog iskustva, ne predstavlja nika-kvu grešku. Samo nesvesni ljudi od razlika u religijamastvaraju sukob. Istinski je spoznao Boga samo onaj koji gavidi u svakoj religiji, u svemu, u bogatstvu svih mogućno-sti, u svim suprotnostima i iznad svih suprotnosti. Kada bi vernici bili i kod kuće onako pažljivi kao štosu u hramu, kada bi jedno isto Ja imali u hramu i na ulici iu kući, ovaj svet bio bi raj. Nažalost, ono što oni rade jesteda ideal jednoga Ja projektuju u jednoga Boga, a sami seponašaju šizofreno u mnoštvu svojih Ja. U hramovima se sprovodi molitva, duhovna praksauzdizanja svesti podeljenog uma ka jednom, višem umu isvesti duše. Verski objekti pomažu u tome.

207

Ta praksa se kod zrelijih duša sprovodi u meditaciji,nezavisno od religija i hramova. Za zrelu dušu telo jejedini pravi hram. Prve hrišćanske zajednice u prvim vekovimahrišćanstva nisu pravile hramove. One su sebe nazivaleekklesia, "zajednicom istomišljenika", okupljali su se uzborovima kao istomišljenici i razmenjivali iskustva. To jebilo sve. Kasnije kada je hrišćanski pokret postao politika,nastale su i crkve. Tada je crkva proglašena za "telo Hris-tovo". Ljudsko telo je nekada smatrano za istinski hrambožiji, jer čovek samo u sebi spoznaje Boga, i Bog se samopreko čoveka najkreativnije izražava na ovom svetu. Naj-stariji spoljašnji hramovi, u Egiptu, građeni su po meramai principima čovekovim.38 Pad čovekov u zaborav svestisvoje duše, u ovoj našoj Omega tačci, ogleda se u tome daje postao nesvestan prave prirode svoga bića. Zato je svojubožansku suštinu projektovao spolja, u spoljašnje hra-move, a svest o svom božanskom poreklu zamenio religi-jama. Dakle, može se reči da je čovek počeo da gradi hra-move onda kada je zaboravio na sebe, na svoju pravubožansku prirodu. Takođe se može reči da je gradio hra-move da bi ga oni podsetili na njegovu pravu prirodu kojuje zaboravio. Možda je najtačnije reći da hramovi postojesamo za ljude čija svesnost se kreće u prve tri čakre. Ono što je potrebno jeste da tu uzvišenu svesnostkoju imamo u povoljnim okolnostima, u hramu, molitviili meditaciji, proširimo i sprovedemo na sve ostale okol-nosti i aktivnosti. To je funkcija četvrte, srčane čakre.Takav čovek doživljava božansku svest svuda, a ne samou hramovima, vidi je kao energiju božanske ljubavi kojaomogućava sav život.

208

Nikako ne smemo raditi suprotno, da frustracije izsvetovnog života donosimo u hram i da ih pomešamo saverom. To redovno rade oni čija svesnost je u nižimčakrama. Takvi vernici uvek dolaze do zaključka da jesamo njihova vera najbolja i jedina prava, a da sve drugebezbožnike treba pokoriti, prevaspitati, a ako to nijemoguće, onda pobiti. Tada religioznost postaje politika iprestaje da biva religioznost. Uvek treba izvoziti svest koja se stiče u molitvi i uhramovima, u svet i u svakodnevni život. Nikako obr-nuto. Nikada merila i principe svetovnog života ne trebaunositi u hram i s njima oblikovati religioznost. Religioznost treba da utiče na naš život, a ne našživot na religioznost. Kada uđemo u hram mi ostavljamo svoj svetovanživot izvan sebe. Ulazak u hram je samo vežba. Kada iza-đemo iz hrama treba božansku svest koju smo tamo steklida iznesemo u svet. Tome služe hramovi.

209

KAKO DOŽIVETI BOGA KAO BEZUSLOVNU LJUBAV

Mi živimo na krajnje suprotnoj tački od božanskogApsoluta. Videli smo razloge zašto je to tako. Ovde čestoiskušavao suprotnost ljubavi, zapravo moglo bi se reći data suprotnost ovde dominira. Život je često grub i surov.Ali važno je razumeti prirodu slobode koja ovde vlada.Suštinska priroda suprotne tačke od božanskog je pot-puna sloboda da se ispolji i bude sve što može da bude. Toznači da priroda našeg sveta nije ni posebno zla ni pose-bno dobra, već je samo slobodna da ispolji sve što može dabude. Ako je nešto loše to je zato jer nije učinjeno da budebolje. Loše stvari nas osvešćavaju kako da radimo da nambude bolje. Ovde se ceni samo rad i rezultati rada. Takav jeprincip svesti na ovoj dimenziji. Božanska svest se ovdeizražava kroz akciju i reakciju, kroz karmu, odnosno rad irezultate rada. Sve što je loše i nesavršeno može da seispravi i usavrši. Na tome se radi tokom cele ljudske civili-zacije. Taj rad sačinjava civilizaciju. Civilizacija je zapravosama svest koja je primenjena kroz rad; ona je konkretan,materijalan odraz svesti. Savršeno uređen civilizovanživot je najveći odraz božanske ljubavi. Božanska ljubav ne pada s neba. Ona uvek teži da seispolji kroz čoveka. Tu je na delu jednostavna logika: akoje ljubav potrebna čoveku, onda treba da se kroz čovekaispolji, da to bude ljudska ljubav, a ne "nebeska". Nebodeluje kao ogledalo. Ako želimo ljubav treba da budemoljubav. Ako želimo da naš lik u ogledalu bude srećan, ondami treba da se nasmejemo. Rekli smo da je univerzumhologram, da je sve povezano sa svim drugim. To je

210

veoma blizu da se kaže da je univerzum ogledalo svesti. Toznači da uvek treba da budemo ono što želimo da nambude. Ako želimo ljubav prvo treba da je dajemo. Jer, akone umemo da je dajemo kako ćemo umeti da je primimo?Davanje i primanje su dve strane istog novčića. Setimo se one jedne jedine 'božanske čestice' od čijevibracije je sve sačinjeno, mi svi smo ta vibracija koja jebožanske prirode, ona je sve što radimo i sve što nam sedogađa. Doživljaj tog jedinstva je doživljaj božanske ljubavi.Božanska ljubav nije nešto apstraktno, što se retkodogađa, samo u izuzetnim situacijama. Božanska ljubav jesvaka ljubav koja se događa bilo gde, u svakom svesnombiću koje je sposobno da voli, u svakom činu dobrote, lju-bavi i razumevanja. Ponekad je dovoljan i pogled punrazumevanja da se ona prenese. Sve su to fragmenti i raz-ličiti izrazi jedne jedine sveobuhvatne božanske ljubavi. Kao što ne postoji mnoštvo svesti već je svakaindividualna svesnost samo izraz sveopšte božanske sve-sti, koja se spolja pokazuje kao sâmo postojanje, tako nepostoji ni mnoštvo ljubavi; svaki izraz ljubavi je samomanji ili veći odraz jedne jedine božanske ljubavi koja sveomogućava. Stoga ako ste ikada išta voleli tada ste doži-veli božansku ljubav. Zato samo kroz ljubav spoznajemo božansko prisus-tvo. Stvarnost ne možemo nikada ispravno spoznati bezljubavi. Ljubav je uslov bez koga se ne može spoznatistvarnost. Živimo u dimenziji koju karakteriše dijalektika sup-rotnosti. Jednostavno to je način na koji se svest ovdeispoljava, sazrevamo i učimo samo kroz iskustva suprot-nosti. Takav je prirodni zakon sveta u kome živimo. Ovdeiskušavamo krajnje suprotnosti pa tako i odsustvo lju-bavi. Zbog igre suprotnosti doživljavamo odsustvo ljubavi

211

samo zato da bismo postali svesniji potrebe i važnosti lju-bavi. To je jedini razlog zašto postoji odsustvo ljubavi, nezato jer je nema nego samo zato da bismo postali više sve-sni njene prirode, potrebe i značaja. Sve što radimo uživotu radimo zbog potrebe ljubavi. Svako nasilje koječinimo mi činimo zbog besne reakcije na nedostatak lju-bavi. Ljubav je jedini lek za svako nasilje i zlo. Ako doživljavamo odsustvo ljubavi to nije zato jer jenema ili je nismo dostojni, već samo zato jer treba da jesami ispoljimo. Božanska ljubav na ovom svetu suprotnostiima dva aspekta: jedan je kada je dobijamo spolja, a drugikada je sami ispoljavamo iznutra. Dva aspekta božanske ljubavi najbolje možemorazumeti na primeru dece i roditelja. Deca bezuslovnuljubav očekuju i primaju od roditelja, a roditelji je dajukroz sebe. Očekivanje da dobijemo ljubav spolja jeste deti-njasta ili nezrela faza. Sposobnost da sami dajemo ljubavje zrela faza ljudskog razvoja. Ali ta druga faza zavisi od ispravnog razumevanjasuštine ljubavi, a to je neuslovljenost. Sposobnost zadavanje ljubavi raste u onoj meri u kojoj je ljubav kojupružamo bezuslovna. To znači kada ljubavlju omoguća-vamo samo postojanje a ne neke naše interese. Ljubav jenezrela kada je izraz trgovine, ili ako nameće bilo štavoljenom biću. Ljubav je bezuslovna samo ako voli bićekakvo jeste, ako mu pomaže da bude ono što jeste, svoje islobodno. Svi mi želimo da budemo svoji, autentični i slo-bodni. To želimo zato jer je i prava priroda ljubavi takvaista. Najbliži izraz božanske ljubavi na ovome svetu jesteroditeljska ljubav. Zagrljaj roditelja je uvek božanski zagr-ljaj. Takođe i zagrljaj deteta. Božanska svest duše se na ovom svetu najjasnijevidi na licu deteta. Telo deteta je malo, individualan um i

212

ličnost još nisu razvijeni, pa se zato velika svest duše lakšeispoljava, nema šta da je zakloni. Dečija aura sija od ener-gije duše. To je ono što nas privlači deci, ne samo zato štosu mala, privlači nas veličina svesti duše u njima; nju ose-ćamo kao milost i blaženstvo u blizini deteta, privlači nasona ozbiljnost i dostojanstvo svesnosti koju mnoga decapokazuju u pojedinim trenucima a koja nadilazi svesnostodrasle osobe. Najviše nas kod dece privlači njihova krea-tivnost, a ona uvek potiče od svesti duše. Odrasli su seotuđili od takve svesti koju imaju samo deca jer su očvrs-nuli u svom fizičkom umu i ličnosti. Kod odraslih mnogojače zrači njihova ličnost. Stoga je rečeno da samo kadaopet postanemo kao deca vratićemo se božanskoj svestiduše. Deca nas uče bezuslovnoj ljubavi. Ona je traže odnas i tako nas uče da je ispoljavamo. Deca više uče nasnego mi njih. Kada vam dete dâ svoju malu ruku punupoverenja da ga vodite kroz život, tada se na vas sručiodgovornost od stotinu tona tako da više ne možete damrdnete, ne možete radite šta vaš mali um i ego želi, većmorate da budete ispravni i odgovorni. Najispravniji inajodgovorniji. Tako nas božanska svest duše uči krozdečije biće, kroz razmenu davanja i primanja ljubavi. Takouzajamno rastemo i sazrevamo kroz davanje i primanjeljubavi. Uostalom, mi ljudi se začinjemo i rađamo kao plo-dovi vođenja ljubavi. Nije zato neobično što nam se celiživoti vrte oko pitanja ljubavi. Ako nemate nikoga ko bi vam pružio ljubav, onda vipružajte ljubav. Bezuslovno. To je drugi način da ostva-rimo ljubav u svom iskustvu. Prvi način, samo da pri-mimo ljubav, jeste način mladog i nezrelog ega. Bezuslo-vno davanje ljubavi jeste zreo i kreativan način, nesebi-čan, njime se nadilazi ego. Samo posmatrano iz perspek-tive ograničenog uma i ega izgleda da prvo treba da dobi-

213

jemo ljubav da bi je dali. Viši um i svest duše znaju da većimamo ljubav, da svekoliko postojanje počiva na božan-skoj ljubavi, samo treba da je ispoljimo. Neka sila pokrećerad našeg srca svakog trena. Da li smo joj zahvalni? Nep-rekidno dišemo. Da li smo zahvalni što postoji vazduh?Sunce nas greje. Da li smo mu zahvalni? Sve je to odrazbožanske ljubavi koja sve omogućava a koje nismo svesni.Religiozni ljudi u drevnim vremenima jesu bili toga sve-sni. Zahvaljivali su se suncu što sija. Danas nisu. Danas jereligija samo teologija. Davanjem ljubavi mi je ostvarujemo kao da smo jeveć dobili, neutrališemo vreme u kome je nismo imali.Davanjem ljubavi mi samo otkrivamo da smo je oduvekimali. I mi u njoj uživamo kada je pružamo. Zapravo našesazrevanje, nadilaženje uma i ega, jeste u tome da spoz-namo da je bezuslovna ljubav uvek ovde i sada, uvek dos-tupna, da je izvor svega. Zato je zreli ljudi uvek ispoljavaju,čak i u najtežim okolnostima. Teške okolnosti postojesamo zato da bismo se naučili da ljubav ispoljavamo uvek,a ne samo kada je primamo i kada nam odgovara. Zato jerje prava ljubav uvek bezuslovna. Ovde dolazimo do razumevanja šta u ljubavi značiizraz 'bezuslovna'. To je ona ljubav koja ne traži ništa većse samo bezuslovno daje, koja je identična sa samim pos-tojanjem i životom. Mi stalno postojimo i živimo dokradimo svašta zaneti svojim mislima i iluzijama, ne pri-mećujemo neverovatnu složenost života u nama i svudaoko nas, ogroman trud u stvaranju i održavanju života.Bavimo se svojim sitnim sadržajima i zamislima dok pos-tojimo u božanski složenom kosmosu. Svaka ćelija našegtela je složenija od Mercedesove fabrike automobila,božanska svest je bila potrebna da se stvori svaka ćelija, ibožanska volja je potrebna da ona živi svakog trena,božanska svest povezuje rad svih ćelija u simbiozu života

214

našeg tela. Upravo je složenost života pravo lice božanskeljubavi, što je više truda i kreativnosti uloženo to je više iljubavi u tome. A o čemu mi razmišljamo kada patimo?Jedini lek za svaku pa i najveću patnju jeste svest o prirodinašeg bića i božanskoj moći i kreativnosti na kojoj počivaživot svakog trenutka. Drugim rečima, uvid u stvarnostuklanja svaku patnju. Kada ste u patnji, ne molite se Bogu da vas spase,već uzmite školski udžbenik iz biologije i čitajte o radućelije. To će vam pomoći.39

Da bismo razumeli prisustvo božanske ljubavimoramo uvek biti svesni one 'božanske čestice' od koje jesve sačinjeno, odnosno da je sve što postoji vibracijasamog božanskog bića, njegova svesna namera. Iako jekorisno o tome biti obavešten unapred, da bismo togauvek bili svesni, neophodno je iskustvo trajnog duhovnogprobuđenja. Sećam se kada sam ga ja doživeo, otišao samda pijem vode. Jasno sam tada video vodu kao svesni oblikbožanskog, da je to element koji je svesno bio u tom oblikuda bi mi omogućio život, utolio žeđ. Video sam sve stvarioko sebe, sve elemente, pod na kome stojim, zgradu ukojoj živim, zidove, sve stvari korisne i potrebne za životkao svesne oblike koji postoje svesnom namerom u tomobliku da mi omogućili život, i da bi se u meni otvorilasvest o njima. Sve to je kroz mene postajalo svesno sebe. Sada se sećam detalja iz jednog dokumentarnogfilma o istraživanjima vode gde se navodi istinit slučajbrodolomnika koji su plutali u čamcu danima, ostali subez vode. Jedan od njih je u očajanju zahvatio morskuvodu i pomolio se nad njom, zamolio je da se pretvori upijaću vodu da bi im spasla život. Nakon toga ju je probao iona je zaista postala voda za piće, nije više bila slana. Vodaje odgovorila na molitvu zato jer je svesna tvorevina. Odsvih elemenata voda je najbliža svesti, može najbrže da

215

odgovori na svesni zahtev, da reaguje na naša osećanja ireči, jednostavno zato jer je uvek pokretna, fluidna. Drugielementi osećaju isto što i voda ali zbog svoje grublje pri-rode ne mogu da reaguju dovoljno brzo tako da tomožemo da primetimo. Ovaj slučaj pokazuje i moć delo-vanja naše svesti na okolinu, slično telekinezi, ali još višepokazuje da mi postojimo u okolini koja je nas svesna ikoja nam svesnom namerom omogućava život. Iakoživimo u velikom svetu i krećemo se slobodno mi smo idalje zbrinuti kao dete u majčinoj utrobi, kao riba u vodi.Božanska ljubav je svuda oko nas. Reći će neko da nas ta ista priroda ubija, voda nasdavi, neće svakom brodolomniku na moru da se pretvoriu vodu za piće. Možda zato jer je nismo zamolili celimbićem, jer smo uradili nešto pogrešno, jer spoljašnjost nedoživljavamo kao svesno biće koje nama služi, već kaootuđeno neprijateljsko okruženje. Zato ono tako i delujena nas. Priroda odražava našu svest kao ogledalo; takve suosobine hologramskog univerzuma. Sećam se opet, dav-nog događaja kada se jedno dete provuklo kroz rešetkukaveza lava u zoološkom vrtu. Otišlo je puno oduševljenjado lava i pomilovalo ga po grivi. Izašlo je nepovređeno ijednako srećno. Osim toga, božanska celina nas vidi mnogo širenego što mi sami sebe vidimo. Mi smo vezani samo za telokoje imamo i sudimo iz njegove perspektive, a ona vidi inašu dušu za koju je ovo telo samo san. Za nju smrt nijenegativna pojava, ma koliko i život bio važan. Iz najvišeperspektive gledano život i smrt su kao dva treptaja oka.Zato tako lako umremo ako ne delujemo celim svojimbićem, ako ne koristimo sve svoje potencijale. Dr. Murdo MacDonald-Bayne, lekar sa iskustvomduhovnog prosvetljenja, odnosno pune povezanosti umasa svešću duše, u detinjstvu je mogao svesnom namerom

216

da uspori pad sa visine tako da ostane nepovređen. Svačuda su moguća kada imamo svest duše, sa kojom vidimocelokupno postojanje kao svesno i živo, kao naše proši-reno biće. Stoga kada je reč o božanskoj ljubavi, ona je svudaoko nas, ona je sve što postoji. Mi smo uvek u njoj i ona nasomogućava na sve načine. Ako nastradamo od nečega, toje samo zato jer nismo koristili pun potencijal svesti, jernismo radili ispravno, jer smo bili u sukobu sa prirodom. Možda smo mi ljudi, u našoj otuđenosti Omegatačke, jedino mesto gde božanske ljubavi ima najmanje,gde ona tek treba da se otkrije i kroz nas ispolji. Sveprisutnost božanskog bila je u religijamanagoveštavana jezikom koji podstiče divljenje i strahopo-štovanje prema Bogu. Odnos prema Bogu kod vernikaoduvek je bio propraćen strahopoštovanjem. Kada jed-nom spoznate pravu prirodu božanskog, osećaćete stra-hopoštovanje prema čaši vode koju držite u ruci, apsolu-tno prema svemu, jednako kao prema Bogu. Ono 'bezuslovno' u ljubavi znači apsolutno, ono štouvek postoji nezavisno od svega drugog, ono što ni odčega ne može biti ugroženo. Bezuslovno znači da je uvekdostupno ali bez uslova. To znači da se ne nameće, postojikao sloboda izbora. Bezuslovnu ljubav na ovoj našojdimenziji dosežemo samo kroz slobodu izbora naše indi-vidualne svesti, kroz našu volju da je izrazimo - jednakokao i da je primimo i prihvatimo. Ako ne živimo u ljubavi, ni kao pojedinci ni kaonarod, to ne znači da ljubavi nema već samo da je nismoizabrali. Bezuslovno znači da božansku ljubav možemosamo svojom voljom i svešću da prihvatimo i da je izra-zimo. Njeno prihvatanje i izražavanje ne smeju da zaviseni od čega, niti jedno od drugog. Dakle, bezuslovnost

217

božanske ljubavi ovde znači da je povezana sa svešću ivoljom, sa delovanjem. Iako božanska ljubav postoji kaosamo postojanje, kao sam vazduh koji nam daje život sva-kog trenutka, ona zavisi od svesnog prihvatanja koje jemoguće samo kroz razumevanje njene prirode, ili od sve-snog izražavanja koje je takođe moguće samo kroz razu-mevanje njene prirode. U oba slučaja božanska ljubav jepovezana sa svešću i delovanjem. Konačno razumevanje svojstva 'bezuslovnog' ubožanskoj ljubavi jeste da ona postoji nezavisno od svihuslova i okolnosti. To znači da ako su okolnosti nepovo-ljne i teške, ako živimo kao u paklu, ako je oko nas samomržnja i otuđenost, ako ljubavi nema nigde, to znači datreba da je stvorimo nezavisno od svih tih uslova u kojimase nalazimo. Zapravo, baš tada je ona najpotrebnija. Šta-više, nje nije ni bilo samo zato jer je niko nije ispoljavao.Bezuslovna ljubav je nezavisna od svih uslova. Upravokada postoje negativni uslovi i teškoće božanska ljubavtraži da se ispolji kroz čoveka. Kada su uslovi povoljni ilepi, onda se božanska ljubav sama spušta kao sunčevasvetlost. Lepota života i blaženstvo jesu ispoljavanjebožanske ljubavi, blaženi smo kada prepoznamo da jebožanska ljubav sve što postoji. Dakle, ono 'bezuslovno' ima dve strane novčića,kada ljubav sama dolazi spolja i kada se ispoljava krozčoveka i njegova dela. Sama se spušta kada nema smetnji,kada je vreme vedro i lepo, kada je ništa ne sprečava. Krozčoveka mora da se ispolji kada je teško i ružno vreme,kada vlada nedostatak ljubavi. Tada čovek mora da jeispolji nezavisno od svih uslova i okolnosti, uprkos svemu- bezuslovno. Jer - ljubavi nije ni bilo zato jer je čovek nijeispoljavao. Stvarao je pakao sam sebi jer je činio dela sup-rotna ljubavi, suprotna od života.

218

Ako doživljavamo odsustvo božanske ljubavi to jesamo zato jer je nismo postali svesni kao prirode samogapostojanja i zato ne umemo da je ispoljavamo kroz sebe,svojim delima ljubavi. Božanska ljubav se nikada nenameće zato što je sveprisutna, kao tlo na kome živimo,kao vazduh koji udišemo. Ona čeka da je postanemo sve-sni i da je ispoljimo kroz sebe. Spolja ona se ispoljava i raz-vija kao priroda samo zato da bi dobila svoje najkonkret-nije oličenje, ljudski lik i razumevanje. Nigde se božanskaljubav ne ispoljava tako delotvorno, lepo i jasno kao krozčoveka, kroz ljudska dela ljubavi i razumevanja. Najlepše pojave na ovom svetu stvaraju osobe kojevole. Osobe koje samo traže ljubav uvek stvaraju situacijekoje pokazuju nezrelost, koje vode u destruktivnost. Ako uspete da ispoljite ljubav nezavisno od okolno-sti, uprkos najgorim okolnostima, tada će ta ljubav bitiutoliko više bezuslovna i kao takva će više imati božanskasvojstva. Ako uspete da stvorite takvu ljubav iako ste upaklu, onda će se božanska ljubav sručiti na vas automat-ski, kao odraz u ogledalu. Ako neko nije doživeo bezuslovnu ljubav, ako jeodrastao u teškim i grubim uslovima, to ne znači da lju-bav nije namenjena svakome već samo srećnicima. Ona jebezuslovna, a to znači da nikome posebno nije namenjenai uvek je dostupna. Ako je niste doživeli nikada to samomože da znači da je vaš zadatak u ovom životu da je stvo-rite iako je niste imali, bezuslovno. Budite ljubav, širiteljubav iako je niste imali, bezuslovno - baš zato jer je nisteimali. Upravo tako stvorena ljubav, samo iz naše dobrevolje, zaista je bezuslovna i ona je najbliža božanskoj lju-bavi. Ljubav koju dobijamo uvek ima manju snagu jermože biti zasenjena nekim ometajućim okolnostima inedovoljnim razumevanjem. Ali ljubav koju sami ispolja-vamo iz sebe mnogo nam je bliža i jasnija, ona je zato

219

mnogo bliža izvornoj božanskoj ljubavi. Zato ako želiteiskustvo prave božanske ljubavi, ispoljavajte je iz sebe, nečekajte da je dobijete jer to što dobijete uvek će biti slabijegkvaliteta, zavisiće od prisustva onoga koji vam pruža lju-bav. Konačno, i taj drugi koji vam pruža ljubav, morao jeda je stvori iz sebe. Veoma je važan i primer ljubavi koju dajemo onimakoji je nemaju. Dovoljno je samo da se uvere da je ljubavmoguća pa da se ohrabre da je sami izražavaju. Ako jenikada ne osete teško će poverovati da je uopšte moguća.Zato uvek dajte primer ljubavi, uvek će to neko primetiti i,ko zna kada, preneti dalje. Izražavanje ljubavi je veomavažno, kao hrana i voda. Zapravo hrana i voda su samouslovi za život, dok je ljubav svrha života svih nas, bilitoga svesni ili ne. Bez hrane umiremo, a bez ljubavi samise ubijamo na sve moguće načine. Ljubav je takođe važna za učenje i spoznaju. Ljubavje drugo ime za spoznaju. Ništa se ne spoznaje bez ljubavi.Ljubav je energija spoznaje, ono što volimo to nas privlačida spoznamo do kraja. Ljubav je spoznaja koja nadilazium. Um je logičan i vidi samo ono što čula opažaju. Ljubavje svest koja nadilazi vreme i prostor, koja nadilazi čula iširi percepciju u beskraj. Naše emocije su inteligencijakoja nadilazi fizičko telo, sa njom vidimo ono što fizičkeoči ne vide, razumemo ono što um ne razume. Ljubav spaja sve ono što ograničeni um razdvaja.Nema sukoba koji ljubav ne može da razreši. Svi sukobinastaju samo nedostatkom ljubavi i razumevanja kojesamo ljubav donosi sa sobom. Svest naše ljubavi proširuje naše vidike i spaja sveono što izgleda nespojivo - i tako nas uzdiže sve do božan-skog jedinstva. Odakle i potiče. Jedini način da čovek ima božansku ljubav u svomživotu jeste da je ispoljava iz sebe. Često ljudi koji su odra-

220

sli u ljubavi nisu dovoljno svesni njenog značaja i neumeju da je daju iskreno. Oni ostaju narcisoidni do krajaživota. Onaj ko je nije imao, a umeo je da je stvori i izničega, da je ispolji iz sebe, taj je zaista upoznao veličinuljubavi i on je ima uvek oko sebe. Zato što je ima u sebi,nikada je ne može izgubiti. Nema drugog načina dabudemo okruženi ljubavlju osim da je stvorimo. To je onošto se traži od nas. Taj prelaz između nezrelog i pasivnog očekivanjaljubavi, da nam bezuslovno bude data, i zrelosti sa kojomsmo sposobnosti da je dajemo i aktivno pružamo bezobzira na teške okolnosti, bezuslovno, jeste najvažniji inajkritičniji prelaz, i za svakog čoveka posebno i za celočovečanstvo. Zapravo, razvoj ljudske civilizacije zavisi samo odtoga: kako da uredimo svet po meri čovekovoj, i da tobude svet pun ljubavi.

221

RELIGIOZNOST I RAZVOJ CIVILIZACIJE

Razvoj čovečanstva treba gledati kao na razvojdeteta. Dete ne može samo da rasuđuje i odlučuje jer nemaiskustva iz života, zato mu je potrebna pomoć u razvoju,vaspitanje. Svaki roditelj zna koliko je strpljenja potrebnoda se dete nauči da iz razigrane mašte pređe u fizičkurealnost, da nauči da konkretno razmišlja, da spoji kon-kretno sa apstraktnim, da prestane spontano da žvrljaolovkom po papiru i da nauči da piše iste pravilne pokretekod pisanja slova; da stavi stvari na svoje mesto a ne da ihbaca kako mu padne na pamet. Isto je i sa čovečanstvom. Ono se razvija na vrlo sli-čan način, uči se da stvara sve što je potrebno, da ispravnoprepoznaje događaje i prirodne zakone. Religije su oduvekbile takva pomoć u vaspitanju naroda i celog čovečanstva.One su imale obrazovnu funkciju. One su predstavljaleroditeljski autoritet potreban ljudima. Najstarije religioznosti imale su tabue i plemenskezakone. Sve religije imaju snažnu etičku komponentu, aliobrazovna funkcija religija najviše je primetna kod takoz-vanih etičkih religija, judaizma i islama. Najznačajnijisadržaj tih religija jeste obrazovanje vernika šta da rade odtrenutka kad se probude dok ne legnu da spavaju, pa čak ikako da se odnose prema snovima; negde im je zabranjenoda ih tumače. Kako treba da se oblače i ponašaju u svako-dnevnom životu, do najsitnijih detalja. Njima je propisanosve, od jelovnika i mode do najviših kosmogonijskih pita-nja. Na sve to za njih postoje odgovori u nekoj "svetojknjizi" i oni se ne smeju dovoditi u pitanje. Kazne za nepo-štovanje su teške, tolerancija je minimalna, ako prevaspi-

222

tavanje ne uspe iz prvog pokušaja, sledi smrtna kazna. Zamlade i nezrele duše ovakva etička uputstva su bila neop-hodna. Postoje i religijske prakse koje uređuju život inaprednijim i zrelijim dušama, kao što je hrišćanstvo usvim oblicima. Pored pravila za život koja su smanjena isvedena samo na "deset zapovesti" tu se daje malo višeslobode u izboru garderobe i ponašanju, dok se psiha idalje vaspitava putem dogme. Sve je to pomagalo ljudima da se tokom vremenanauče da žive uredno i skladno koliko je moguće, a presvega da se nauče radu, redu i disciplini. Takva uređenostse odražavala na svo ostalo životno okruženje, pre svegana uređenje gradova. Oduvek su postojali takozvani civilizacijski sukobi,a to su u suštini sukobi različitih stanja svesti u vezi rada,reda i discipline, sposobnosti da se život uredi civilizo-vano i uredno, da se izgrade naselja i gradovi koji supodobni za kulturan život - naspram nezrelog stanja sve-sti i kulture koje ne razvijaju red, rad i disciplinu, kojeodržavaju svoja naselja bez ikakvog razvoja tokom dugogvremena. Takvi civilizacijski sukobi se vode i danas. Možda niste obavešteni, ali ova planeta je predvi-đena za razvoj. Civilizacije i narodi koji ne učestvuju urazvoju materijalne i duhovne kulture, koji bi hteli samoda hiljadama godina vegetiraju na isti način koji je dovo-ljan za udoban život, ili još gore, da žive na tuđ račun, nećese dobro provesti. Biće sprečeni u tome. Razlog za ovu težnju čovekovu da ne menja stvarileži ne samo u nezrelosti mladih duša već i u prirodi sameduševnosti. Ona je takva da duševni ljudi vide božanskusvest na delu svuda oko sebe. Zato ne vide potrebu da bilošta usavršavaju i menjaju. Oni vide da je samo Bog savr-

223

šen, i samo se njemu predaju. Skloni su da sede po ceo danu hladovini i piju čaj između molitvi (dok žene morajustalno da rade). Zato im je potrebna prinuda i prisila da sepokretnu na rad, red i usavršavanje materijalnog okruže-nja. Problem je što pri tome prisila može da koristi ratove ioružje kao krajnju meru, i što se lenjivci takođe brane oru-žjem pozivajući se na svog Boga koji im je rekao da ne radeništa, da On sve odlučuje i samo njemu treba da se pre-daju. O tome smo već govorili. Pri tome je najvažnije naćipravu ravnotežu i meru da se usled prejake prisile i pri-nude ne izgubi duševnost, svest duše, jer bez nje sve jeuzaludno. Sav rad na ovom svetu se izvodi samo zato da bibožanska svest naših duša što bolje izrazila svu svoju kre-ativnost. Zapravo, većina problema na ovom svetu postojizato jer nije nađena prava mera i ravnoteža između raznihoblika prinude i ispoljavanja duševnosti. Sistemi prinude na ljude da se razvijaju suinstitucionalizovani u nekim od najvećih religija. Na prvom mestu je Rimska crkva ili katolicizam,zatim protestantske crkve. Uticaj religije na materijalni razvoj i rad moguslikovito da opišem iz vlastitog iskustva, koje će svima bitirazumljivo. Jedan letnji odmor proveo sam u Parizu početkomosamdesetih godina prošlog veka. Lutao sam gradomsvuda i tako sam se našao i na Ajfelovom tornju. Na dru-goj platformi sam čekao da uđem u lift, i tada me je za tre-nutak zbunila grupa turista koji su se gurali oko mene,tako da sam zastao na ulaznim vratima da ih propustim.Stariji gospodin u uniformi, koji je održavao kretanje lifta,zgrabio me je i uvukao u lift baš u trenutku kada su segvozdena vrata zatvarala. Spasao me je da me teška vratane uhvate. Ne znam šta bi bilo sa mnom da se to dogodilo,

224

mislim da tada nije bilo senzora na vratima lifta za auto-matsko blokiranje, ali sigurno ne bih dobro prošao.Zahvalio sam se gospodinu na pomoći dok su mi se ostalituristi smejali. Sada kada opisujem svest o radu ne mogu a da se nesetim tog gospodina koji je bio na svom radnom mestu,neprimetan, ali je u pravom trenutku energično uradiošta je trebalo. Dotle sam živeo bezbrižno, opušten, u povo-ljnim uslovima, čitao sam poeziju i filozofiju, nisam biozaposlen i nikada nisam razmišljao o takvim detaljimavezanim za rad i odgovornost. Taj događaj mi je otvoriooči da bolje vidim ceo grad. U bazilici Svetog srca (SacreCoeur) na Monmartru naježio sam se od hladnoće njenihmračnih zidina (tada je bar bilo mračno), od asketskihdrvenih klupa dok sam slušao govor sveštenika. Aliodmah tu ispred bazilike uživao sam u cvetnoj aleji i hra-nio vrapce iz ruke. Bio je veliki kontrast između unutraš-njosti crkve i vanjskog okruženja celog grada. Svaki detalju gradu je umetnički osmišljen, svaka klupa, svetiljka imost bili su posvećeni kreativnosti i lepoti, ništa nije bilosamo radi funkcije, u svemu se ispoljavao inteligentnidizajn. Sam Ajfelov toranj ne služi ničemu, funkcionalnoje nepotreban i besmislen, on je najveća nepotrebna stvarna svetu, ali on je najprivlačnija turistička destinacija nasvetu upravo zato jer je stvoren u slavu nevidljivog smi-sla, estetike, i težnje ka visinama. Njegova konstrukcija jesavršeno postavljena sa ciljem nadilaženja zemljine gravi-tacije. Taj toranj je skulptura koja svojom vertikalnomkompozicijom izražava težnju nadilaženja uslovljenostiovoga sveta, a to je ono što nazivamo kulturom. To je naj-veći umetnički predmet na svetu. Notr Dam je takođe unutra bezličan i hladan, samozidine koje otkrivaju nevidljivu genijalnost arhitekture.Ali spolja izaziva divljenje u sklopu okruženja celoga

225

grada. Taj grad kao da najbolje izražava spoj svesti i pos-tojanja. Bar težnju ka tome. Gradovi su mesta gde se ukrš-taju putevi, ljudi, iskustva i informacije, mesta gde sesvest o postojanju kolektivno razvija i usavršava. To jedefinicija građanske kulture. Na istoku Evrope sve je suprotno. Pravoslavnecrkve su iznutra veličanstveno uređene, sveštenici sumaksimalno ukrašeni, sadržaji iz Biblije su na svim zido-vima slikovito prikazani u velelepnim freskama, crkveniobredi su veličanstveni - a okolina je često neuredna izapuštena. Oko crkvi je najčešće samo blato. Uređenjegradova i redovno održavanje građevina i puteva nije pos-talo kultura svakodnevnog života, red i zakon po kome seživi. Groblje Per Lašez (Père-Lachaise) u Parizu savršeno jeuređeno kao mali grad; pravoslavna groblja su neuredna iblatnjava. Takvi su i većina gradova jer je takva i radnakultura vernika. Svakako da ima lepih gradova i trgova,ali ako zađete malo izvan centra, Moskve na primer, vide-ćete ružna mesta za život. Ono što je izgrađeno da budekorisno ne održava se redovno. Zapravo, sve što je u Rusijii Istočnoj Evropi stvoreno pozitivno i po savremenim sta-ndardima, od arhitekture do društvenog uređenja, stvo-reno je pod uticajem Zapadne Evrope. Nažalost, ne dovo-ljno. Na primer, u Rusiji nedostaje vladavina prava. Zarazliku od anglosaksonskog precedentnog i kontinental-nog prava, u Rusiji i danas vlada intuitivno pravo. Toznači da postoje pisani zakoni ali svi znaju da ne morajuda ih poštuju, i postoje nepisani zakoni koje svi poštuju jerznaju da iza njih stoji prava moć. U Kini nema ni toga.Tamo je komunistička partija pomoću feudalnog mentali-teta nametnula digitalno robovlasništvo. U Indiji skorosvaki šalterski službenik sebe smatra gospodarem karmesvih klijenata. I sam sebi određuje radno vreme.

226

Na Istoku se prevelik naglasak stavlja na simboli-čna izražavanja vere, a premali na kulturu sveg ostalogživota. Kod muslimana je to još više izraženo. Džamije suizgrađene sa ogromnim trudom, kamene rozete kao da sunastale direktno iz imaginacije majstora, dok se ulicamanajvećih islamskih gradova slivaju fekalije; nemaju kana-lizaciju. Gde je danas imaju to je samo zahvaljujući uticajuZapada. Tamo možete da dobijete koksaki (coxsackie) bak-teriju iz vode i u najboljim hotelima (bio sam svedok tak-vom slučaju). Dalje na Istoku ovaj raskorak između verskih idealai kulture svakodnevnog života još više je izražen. Indija jeverovatno najbolji primer negativnog odnosa religiozno-sti i kulture življenja. Tamo su religioznost i kultura živ-ljenja maksimalno izraženi u sasvim suprotnim smero-vima, kao da jedno postoji za račun drugog. Tamo nesamo da nemaju kanalizaciju već nemaju ni klozete. (Teknedavno su počeli da ih grade.) Veliku nuždu su oduvekvršili na ulicama, gde god požele, osim u hramovima.Kako se takav narod uklapa u veličanstvenu mudrostVeda, Upanišada i Vedante, ranoga budizma? Ne uklapa seuopšte. Narod koji vrši nuždu na ulicama na početku 21veka sasvim sigurno nije bio sposoban da stvori Vede iUpanišade 25 vekova ranije. Na univerzitetima u Indijiuči se da su Vede dobili od "belih mudraca sa severa". Utim davnim vremenima severno od indijskog potkonti-nenta postojalo je sloveno-arijevsko kraljevstvo zvanoTartarija. Reč 'Veda' na staroslovenskom znači 'znanje'.Jasno je da su svo znanje i duhovnost starosedeoci Indijeodatle dobili na čuvanje za buduća vremena, za ova našavremena, kada će ponovo da oživi u celom svetu, da sespoji sa najvišom naučnom svešću koja se razvija naZapadu. To je dobro razumeo Swami Vivekananda kada je

227

Nikolu Teslu proglasio za naučnika koji to jedinstvoostvaruje. Uređenje životne okoline pod ostalim religijama ikulturama još uvek nije ni započeto, negde ne postoji nikao ideja, još je daleko od toga da i ono postane umetničkiobrađeno. To je zato jer religioznost nije ispravno shva-ćena niti primenjena. Bog se odvaja od sveta i svet odBoga. Samo kada čovek bude svestan njihovog jedinstva,živeće kao u raju, u Jelisejskim poljima.40

Svaki poslodavac zna o čemu ovde govorimo, kolikoje teško naći dobrog radnika, a još teže naterati ga da uvekdobro radi. Da ne bude zabune, ovde ne govorimo o primitivi-zmu već o nezrelosti mladih duša. One su često pozitivne,ti ljudi su često veseli i razigrani, spontani i srdačni, ali sukao mala deca i teško ih je naterati na red, rad i disciplinu. Postoje dva razloga za nepostojanje reda, rada idiscipline kod ljudi. Prvi je karmička nezrelost i za njunema leka. Oni su jednostavno primitivni i ne mogu ništada nauče. Međutim, postoje i zrele duše koje se teško pri-lagođavaju redu, radu i disciplini koja je potrebna zaizgradnju ovoga sveta, upravo zato jer su više duševni, onisu bliži svesti duše i zato su više opušteni i nemarni, pre bise igrali i zabavljali nego nešto naporno radili. I kada radeteško ih je naterati na disciplinu, da poštuju etički kodeks,oni i na radnom mestu mešaju privatno i poslovno pona-šanje. To često deluje opuštajuće i pozitivno na atmosferu,ali često i ugrožava efekte rada. Treba razlikovati takveduševne ljude koji su kao mala deca, od onih prvih, kar-mički nezrelih, koji jednostavno nemaju inteligencije zarad i stvaranje, koji ni kuće ne umeju sebi da naprave kakotreba. Ljudi koji imaju svest duše ali ne i disciplinu veomačesto su genijalni i kreativni. Ali takvi su samo individu-

228

alno, ne i kolektivno. Njih veoma privlači disciplina istvaralački rad, ali oni su manjina. Sva disciplina u vezi rada služi tome da se individu-alna svest naprednih duša što više proširi na kolektiv, dase reguliše spontanost koja je odlika svih mladih i nezrelihbića. Pri tome je najvažnije naći ravnotežu izmeđuispoljavanja duševnosti i potrebe za disciplinom. U ranimfazama kapitalizma ljudi (pa i deca) morali su da rade kaou paklu. Vremenom su se uslovi rada usavršavali i pobolj-šavali, ali još uvek nisu dospeli do idealne ravnoteže - dase zadovolje potrebe za radnom disciplinom i da to budena korist ljudima. Tu ravnotežu je svakako teško postići,ali ona mora da bude ideal. Kultura uređenja životne okoline kroz rad, red i dis-ciplinu je osnovna odlika katoličanstva. Znamo kakoizgledaju katoličke škole. Problem postoji i u Zapadnoj Evropi, u središtu kul-tura koje se bave razvojem civilizacije. One odlaze u drugukrajnost. Nezrelost duševnosti mladih duša one potiskujupreteranom disciplinom. To se vidi u kulturi Anglosakso-naca i protestanta, Nordijaca i Germana. Materijalna kul-tura je kod njih najrazvijenija ali zato trpi duševnost isrdačnost. Ti ljudi su hladni i pragmatični, međusobno sumaksimalno otuđeni i sve više usamljeni. Duševnost seizražava najviše u literaturi, filmovima,41 i po malo uporodičnim odnosima. Potreban je utilitarizam i pragmatizam da bi se raddobro organizovao, da bi svako prihvatio svoju ulogu iodgovornost u podeli rada. Međutim, ako se u potiskiva-nju spontanosti i duševnosti ode u krajnost, sam rad jeuzaludan jer on tada ne služi čoveku već čovek ropskisluži radu, i vlasnicima kapitala, korporacijama koje ne

229

razlikuju čoveka od običnog alata, koje gaze po svemu štoje ljudsko da bi došle do cilja koji nije u interesu ljudi. Civilizacija bez duše ubija ljude i celu prirodu. Pa ipak, takav pritisak je na Zapadu kristalisaoupravo pitanje svesti duše, odnosno tajne života. Danas seo svesti duše na Zapadu govori kao nikada ranije u istoriji,povezuje sa kvantna fizika sa duhovnošću. Neki od najve-ćih zagovornika sinteze drevnih znanja i duhovnosti sanovom naukom jesu: Michael Talbot, Lynne McTaggart,Dr. sc. Amit Goswami, Bruce H. Lipton, Gregg Braden,Rupert Sheldrake, Fritjof Capra, Neale Donald Walsch,Eckhart Tolle … U njihovim rečima može se naći suštinareligioznosti izražena savremenim jezikom nauke, i to nanačin koji potpuno uklanja međusobnu otuđenost ljudi,kao i od svesti duše.

Suština celog ovog problema jeste da se uspostaviravnoteža između reda i haosa. Duševni ljudi su predstavnici transcendentalnesvesti duše, a ona se zasniva na slobodi i kreativnosti. Zatoje njima teško da se prilagode redu, radu i disciplini. Krea-tivnost nikada ne izvire iz reda već iz slobode, iz nereda, izhaosa. Red i haos su oduvek postojali i smenjivali se, kaojin i jang, život se sastoji iz nepredvidljivog i predvidlji-vog, poznatog i nepoznatog. Haos nije destrukcija i zlo većdelovanje slobode koja omogućava kreativnost, noveideje. Redu je potreban povremeni haos da bi bio kreativanred. Haosu je potreban red da ne bi bio destrukcija i nega-cija života. Red i haos su Alfa i Omega života. To se događana ovoj planeti u ljudskom društvu, u vremenu i prostoru.Postoje ljudi, kulture i civilizacije koje donose red i razvoj,i ljudi, narodi koji stvaraju haos. Takođe se smenjuju vre-mena u kojima vladaju red i haos. Postoje i teritorije nazemlji gde vlada red i gde vlada haos. Jedni su potrebnidrugima.

230

Lako je uočiti da se istinski duševni ljudi lako prila-gođavaju redu i radu i da oni u rad unose najviše kreativ-nosti. Oni sami uviđaju da im red pomaže da svoju dušev-nost kreativno izraze kroz rad. Stoga glavni zadatak razvoja sveta jeste u tome dase duševnim ljudima pomogne da se dovedu u red i naučeda rade, a ne da se samo sprovodi diktatura discipline posvaku cenu, kao što je elita to do sada radila na Zapadu. Vaspitanje naroda ne mogu da obavljaju samocrkve odnosno religije, potrebno je obuhvatiti i svetovniživot ljudi. Svetovnu oblast vaspitanja, preko prinude iprisile, preuzeli su aristokratija i tajna društva. Aristokra-tija postoji sa idejom da se ljudima dá primer pravogponašanja i izgleda, model na koji će ljudi da se ugledaju.Zato su oduvek idealizovani kraljevi, prinčevi i princeze.On su, bar u početku, bili ideali na koje ljudi treba da seugledaju. Međutim, neki od njih su danas zaboravili svojupravu svrhu i postali su samoživi degenerici koji i daljeparadiraju u svečanim nakićenim odelima kao u srednjemveku. Njihova edukativna uloga je davno izgubljena isvela se na rituale i parade, oni su danas idoli za mediokri-tete. Ipak, nešto korisno su uspeli da urade. Na primer,izgled i razvoj savremenih gradova delimično dugujemonjima. U viktorijanskoj Engleskoj je počela izgradnja više-spratnih zgrada sa stanovima, upotreba WC-a u zgradama(koji su, doduše, u početku eksplodirali zbog nakupljanjagasova i užasno smrdeli, ali se neki Lord dosetio kako toda reši sa krivinama cevi), stepenice nekada nisu bile rav-nomerne pa su se ljudi saplitali i lomili vratove; i to suusavršili. Oni su pokrenuli industrijalizaciju i razvoj sav-remenog sveta. Ekonomsko uređenje, koje je pod kontro-lom aristokratije koja je vlasnik svih korporacija i banaka,takođe je oblik prinude i prisile, još uvek daleko od huma-

231

nosti i poštenja, ali bez slobodnog tržišta i konkurencijeroba, usluga i kapitala, ne bi bilo razvoja savremenogsveta. Uloga etičkih religija je takođe vremenom prome-njena, sa razvojem civilizacije one se nisu menjale i takosu postepeno došle u nesklad sa vremenom. Etika u reli-gijama je imala za svrhu da ljude obuči za normalno pona-šanje i život. Kada su se ljudi kolektivno uzdigli dovoljnoda mogu normalno da se ponašaju i žive, zato što su samisvesni šta treba da rade a šta ne, te religije su se pokazalekao prepreka daljem razvoju. Ono što najviše karakteriše savremeno doba jesterazaranje starih religijskih koncepata i usvajanje novihobičaja življenja. Globalizam je nastao informativnimpovezivanjem čovečanstva preko interneta. Internet jesrušio stare oblike religioznosti. Učinio ih je nepotrebnim.Pre svega tako što je izneo na površinu sve one laži i skri-vene podvale kojima su se služile većine religijskih insti-tucija. Informacije danas nemaju fizičkih prepreka kaonekada. Posebno su na udaru konzervativne religije, islam,judaizam i pravoslavlje. One su nezrelim ljudima ranijepružale pravo utočište i sigurnost, učile su ih, ali danas sukoličina znanja i dostupnost informacija učinili da ljudimnogo brže mogu da se obučavaju i osvešćavaju sami,tako da sami postaju svesni šta treba da rade a šta ne. Nijeim potreban neki semitski Bog da im to naređuje. Sledeću stvar je veoma važno razumeti: Te religijesu privlačne jer pružaju prividnu sigurnost i daju utočištenesigurnim i slabim ljudima, mladim dušama. Oni tu nemoraju da brinu ni o čemu, sve im je dato u vidu odgovorai pravila ponašanja. Treba samo da im se predaju, kao uislamu i judaizmu. Međutim, kada ove religije prekorače

232

rok svoga trajanja, onda postaju zatvor koji sprečava daljirazvoj. Upravo sada se razvija sukob između zapadnesvetovne civilizacije koja zagovara potpune slobode, iislama, pravoslavlja, pa i ortodoksnog judaizma, koji pru-žaju sigurnost preko tradicije. Ali njihova sigurnost jemehanička i sprečava razvoj ljudske svesti kojoj je potre-bna sloboda da iskusi sve što je moguće da se iskusi. Mladeduše se plaše takve slobode, možda i s razlogom jer ose-ćaju da bi tako lako skrenule na stramputicu. Zato im jepotrebna sigurnost tradicionalnih religija u kojima im jepropisano sve što treba da rade tako da ne moraju da semuče i razmišljaju svojim glavama. Ali takva sigurnost nemože večno da traje jer će postati večna prepreka ljud-skom razvoju. Neophodna je sila da se mlade duše nateraju daizađu iz zone konfora koju pružaju tradicionalne religije injihova diktatura etike. Nadajmo se ne i treći svetski rat.42

Čovekov razvoj počinje najpre od pasivnog učenja otome šta je ispravno a šta nije, do sposobnosti da čoveksam svojom svešću bude ispravan. On to može da budesamo ukoliko se poveže sa svešću višeg uma i svešću duše.Tada dobija punu slobodu da deluje sam po svojoj volji jersamo tako može da usavrši svoju volju i znanje, suočava-jući se sa posledicama svoga delovanja. Kada se usavršikroz slobodu delovanja tada se povezuje sa božanskomsvešću. Nikada se čovek ne može povezati sa božanskomsvešću slepo sledeći neki autoritet, jer on tada nema svojuvolju.

Samo kada kroz povezanost sa višim umom čovek ste-kne svoju volju, i to potpuno ispravnu volju, tada će bitiistinski slobodan, i tada božanska svest može nesmetanokroz čoveka da deluje na ovom svetu, jer je volja čovekova

233

potpuno usklađena sa božanskom. Bog deluje slobodnosamo kroz slobodnog čoveka čija volja je usklađena sa nje-govom.

Ključni uslov za ispoljavanje svesti duše na ovomsvetu jeste sloboda delovanja, sloboda da čovek sam po sebibude svestan šta da radi i da sam donosi odluke. Tako seispoljava svest duše. Tako se preko svesti duše ispoljavasama božanska svest. Nikako drugačije. Zato Novo doba iglobalizacija insistiraju na svim slobodama i pravimačoveka. Tako dolazimo do toga da ključni cilj svih religija nemože da bude ostvaren u samim tim religijama, onemoraju da nestanu u svetovnom životu, a svetovan životne sme da bude razuzdan i divalj već da bude pravi dosto-jan nastavak religijskih ideala i težnji. Svetovan živottreba da pruži slobodu potrebnu svakoj individualnoj dušida izrazi sebe, ali na ispravan način. Prva faza svetovnog života je razuzdanost, slobodaradi slobode i to najnižih nagona, buntovno rušenje svihograničenja koja je nametala religija. To ja ova naša sada-šnja faza razvoja. Viši oblik svetovnog života biće kada sesloboda i svest ispravno razumeju, i dobiju ispravnousmerenje, ka smislu postojanja, isto usmerenje kome sureligije nekada težile u svom najboljem izdanju. Dakle, svetovan život mora da bude nadogradnjareligijskom, da omogući ostvarenje cilja religija, a religij-ski da bude oslobođen svih granica u veri i dogmi i takobude identičan idealnom svetovnom životu. Kada postanu savršeni, religijski i svetovni životuopšte se neće razlikovati. Dok se to savršenstvo ne dogodi, biće sukoba jer tajproces nije mali niti jednostavan, dosta je spor jer nivoisvesti su različiti među ljudima kojih ima veliki broj. Nekovuče napred a neko nazad, uvek se nađe neko ko ima bolje

234

rešenje, ali ako to rešenje zasniva na 'boljem' tumačenju'svetih spisa', umesto na boljoj svesnosti samoga sebe,onda samo produbljava sukob. Možda će ovaj priručnik pomoći da se bolje razume iuskladi ova velika promena koja je u toku i nije završena.

235

DEMONIZAM I DOKTRINA PROBUĐENJA

Moramo izričito podvući razliku koja postojiizmeđu autoritarnog ali i edukativnog demonizma - kojiprožima niže oblike judeo-hrišćanske tradicije i sve njenesekte, kao i sve mnogobožačke paganske religije - oddoktrine probuđenja u koju, pored ranog budizma,spadaju sânkhya, (Patanjđalijeva) joga, (filosofski)taoizam i ezoterične tradicije sufizma. U edukativni demonizam spadaju sve religijsketradicije koje se zasnivaju na ritualima, nainstitucionalnom i dogmatskom tumačenju otkrovenjadobijenih spolja, od viših, ’božanskih’ sila iliprorokovanjem, koje su autoritarne i dogmatske i kojesadrže bilo kakav oblik žrtvovanja, bilo prinošenja žrtava,pravog ili simboličnog, bilo nametanja mentaliteta žrtvečoveku. Sav taj demonizam koriste vladari u radu namaksimalnom zatezanju Omega tačke.

Doktrini probuđenja pripadaju sve prakse koječoveka navode da se sam probudi iz nesvesne prirodnostii oslobađaju ga od neznanja i robovanja čak i najvišimsilama prirode, prakse koje se prenose neposredno i lično,jer ga osposobljavaju da sam iskusi prisustvo božanskesvesti. Doktrina probuđenja se, dakle, zasniva naduhovnosti koja je isključivo rezultat čovekove ličnezrelosti. Takva se duhovnost, koja proizlazi samo iz zreleličnosti, s pravom može smatrati autentičnom i jedinomkoja je primerena čoveku, koja je humana. Demonizam se,nasuprot tome, zasniva na uticajima koji su čoveku stiglispolja, koji su mu nametnuti od strane neke "više sile" ikoje mora da prihvati kolektivnom imitacijom, dresuromili silom. Takva "duhovnost" je pseudoduhovnost i sve

236

religije zasnovane na njoj su pseudoreligije. Istorija, koja jepuna ratova između takvih religija, najbolji je pokazateljnehumanog karaktera takve "duhovnosti".

Doktrini probuđenja pripadaju one istine koje seotkrivaju ličnom zrelošću i radom na sebi, uvek najedinstven način. U demonizam spadaju sve 'istine' koje supristigle spolja kao gotove i nepromenljive, kao zakon kojise nameće svima kolektivno (takve 'istine' najčešće diktiraneki drakonski Bog).

Doktrina probuđenja (budizam) poziva čoveka dasam bude svestan najviše stvarnosti, jer smatra da on tomože da bude. Ona čoveka čini aktivnim učesnikom uostvarenju božanskog smisla. Demonizam čoveka činipasivnim i negativnim kroz osećanje krivice i greha, učida je čovek „iskonski grešan” i stoga nesposoban da budesvestan najviše stvarnosti, već samo njen sluga ili rob. Zastvarnost se tu smatra samo ono što neki viši entiteti iautoriteti prikazuju kao stvarnost, što uvek pristiže kaogotovo spolja, i što se zatim zapisuje i uči napamet kaotradicija, dogma ili zakon.

U tome je, dakle, osnovna razlika izmeđudemonizma i čovekove autentične duhovnosti.Demonizam se uvek ropski prima spolja i prenositradicijom i institucijom (crkvom), dok se autentična,čovekova duhovnost ispoljava samo individualno, ona sestvara procesom individuacije, kao lična zrelost (tj. kaozrela ličnost), neposredan doživljaj i celovito učestvovanjetakve ličnosti u najvišoj stvarnosti postojanja i smisla.Demonistička vera je uvek determinisana nacijom(plemenom) i teritorijom, njena se tradicija ne razlikuje odnacionalizma. Zato je demonistička „duhovnost” uveknasilna i isključiva, dok je duhovnost probuđenoguniverzalna i kosmička, uvek je nežna i prihvata sljubavlju svakoga, bez obzira na verska (i ostala

237

psihomentalna) ubeđenja, ona gleda i voli samog čoveka,a ne njegove metafizičke iluzije. Stvarnost se ispoljavakroz probuđenog čoveka, on zrači njenom duhovnošćukao zvezda svetlošću, ispoljava je humorom i slobodom,dok demonistički vernik uvek izgleda kao sluga ili rob, unajboljem slučaju kao advokat ’božije istine’ ili političar.On 'stvarnost' prihvata samo umom, uči napamet ono štomisli da je stvarnost, dok je probuđeni postao stvarnostkoja je ishod samog bića, svakog čoveka i sveg života(Luka, 17:20-21). Isusovo učenje spada u doktrinu probuđenja, ali jenaknadno, zasnivanjem crkve pretvoreno u demonizam.Ovde je važno znati da prva tri nivoa svih velikih religija(judaizam, hrišćanstvo, islam i mahajana budizam)pripadaju demonizmu, dok njihovi viši, ezoterični nivoi,upućuju na probuđenje (mistično nadilaženje svega). Oba oblika su potrebna jedno drugome. Sve imasvoj razlog postojanja. Svi mi u sebi stalno mešamo ova dva oblika postoja-nja, učenja i delovanja. Nekada smo opsednuti, nekadasmo budni i razboriti. U suštini demonizam i probuđenjesu samo dva stanja svesti, pasivno i aktivno. Jedno isku-šava i podstiče drugo, kao Alfa i Omega. Stoga se demoni-zam i probuđenje tako i mogu najispravnije posmatrati,kao Alfa i Omega naše svesti i religioznosti.

238

RELIGIOZNOST, FOLKLOR I CRKVE

Nerazlikovanje demonizma od doktrine probuđenjatakođe je otežano zbog uticaja tradicije i folklora. Pretvaranje religijskog iskustva u (nacionalnu)tradiciju je najniži oblik življenja tog iskustva. To je ondafolklor, a ne duhovnost. Mnogi 'religiozni' ljudi danas poi-stovećuju nacionalnu mitologiju, magijski ritualizam ifolklor sa religijom kojoj po rođenju pripadaju. Tradicija jeuvek imitacija i kao takva predstavlja najniži nivo iskus-tva postojanja. Ona je prirodan način regulisanja ponaša-nja nesvesnog čoveka, stavlja mu do znanja da je odre-đeno ponašanje, verovanje pa i oblačenje, proverenovekovnim iskustvom i stoga osigurano od grešaka. Stalnoponavljanje takvog modela stvara naviku i obrazac pokome čovek dolazi do svog identiteta u svetu i društvu.

Sve tradicije (verske i društvene) postoje u onoj meriu kojoj čovek nema identitet o sebi u samom sebi, svomeSopstvu, u svesti duše koja otkriva postojanje kakvo zaistajeste. Čovek sebe ne zna kao jedinstvenu ličnost u univer-zumu sve dok mu je um spontano okrenut van i opčinjenobjektima. Zato do nejasne svesti o svom postojanjudolazi posredstvom vanjskih kalupa stvorenih tradicijom,a to su pre svega jezik i verovanja, zatim teritorija, pleme,nacija, sve do tradicionalne odeće. Koliko su ljudi manje integrisani kao individue icelovite ličnosti, toliko su više identifikovani sa nacijom,plemenom i tradicijom. Koliko manje imaju sebe, toliko im je više potrebnaspoljašnja identifikacija po nekom tradicijskom obrascu.

239

Koliko manje vide sebe kao ljudska bića, podobnabožanskoj svesti koji sve daje, toliko se više međusobnotuku zbog razlika u veri i tradiciji. Divno je videti ljude iz različitih tradicija koji semeđusobno poštuju i vole. Oni na najbolji način pokazujusvoju ljudsku prirodu, svoju dušu. Duhovna evolucija se kreće ka čovekovoj sve nepos-rednijoj samospoznaji, ka oslobađanju od kalupa tradicij-skog uslovljavanja. Međutim, tradicije su se oduvek lako pretvarale uinstitucije. Pored fizioloških potreba ljudi poseduju jednakosnažnu potrebu i za duhovnim smislom. Tu potrebu nakolektivnom planu ispunjavaju institucionalne religije,crkve. Ključni elementi života, kao što su rođenje, venča-nje, smrt, datumi od istorijskog značaja za naciju (verskipraznici) moraju da se povežu sa višim, kosmičkim aspek-tom, da im se dâ duhovni smisao. Taj posao obavljaju ver-ske institucije kroz simbolične obrede i rituale, jer simboli-čna i ritualna imitacija su jedini način da se na kolektivnomplanu zadovolji privid duhovnog ispunjenja. U piramidalnoj strukturi društva, njenu donju, naj-širu osnovu, tj. najveći procenat ljudi čine oni koji nemogu neposredno i lično da spoznaju duhovne istine, većnjihove duhovne potrebe mogu biti zadovoljene samo nasimboličan način, obredom i kolektivnom imitacijom.Crkve zadovoljavaju te potrebe, one se u potpunosti sas-toje od simbola i rituala. Stoga su crkve institucije druš-tveno-političkog karaktera, a ne duhovnog. Crkva je servisza usluge građanima i za njihovu manipulaciju, a neduhovna institucija. Kao takav servis ona je vrlo značajnai potrebna; ogroman broj ljudi ima koristi od nje, ako ni zašta drugo, ono bar zbog inspiracije ka duhovnosti, održa-vanje vere i podsećanja na etiku i moral.

240

Istinsko duhovno ostvarenje moguće je samo kaolično iskustvo, nikada kolektivno. Otuda proističu svezablude oko tumačenja duhovnih istina, jer su se onepovezivale sa crkvom koja sa njima nema ništa. Crkvasamo koristi pojmove koji se odnose na duhovnost, koristiih isključivo na ritualno simboličan način, a nikada suš-tinski, i otuda zabluda da se ona bavi samom duhovnošću. Dokaz tome su svi verski ratovi iza kojih su uvekstajale institucionalne crkve, ako ne rečima, onda uvekdelima. Snažne individue, koje su dolazile do ličnog duho-vnog iskustva, uvek su bivale u sukobu sa crkvom. Crkvesu oduvek proganjale one koji su se povezivali sa istin-skom duhovnošću (gnostici, Majstor Ekhart, Jakob Beme,Đordano Bruno43 ...). S druge strane, one su oduvek bilepovezane sa vladarima i kolektivnim interesima. Iako uokviru crkve postoji pored egzoteričnog i ezoteričanaspekt izražavanja duhovnosti (monaštvo), ono je kon-trolisano i dozvoljava se samo kao privid i imitacija. Ni tunije dozvoljena nezavisnost duhovne spoznaje i njenolično ispoljavanje - a ona se uvek lično ispoljava, tj. samokroz nezavisnu ličnost. Institucionalne religije (crkve) postoje u onoj meri ukojoj su ljudi nesvesni, i u toj meri su one potrebne za kul-tivisanje ljudi očuvanjem tradicije, ali ne tako što će ihučiniti svesnijim, već dovoljno obuzdanim i kontrolisa-nim. Zato se religije i sastoje uglavnom od zakona i zab-rana. Tradicija ne menja ljude, već ih održava ukaluplje-nim. Međutim, i to je dobro za njih.

Institucionalna crkva kao tradicija je protivmeranesvesnoj razuzdanosti čovekovoj, i samo zato je dobra.Ona uvek postaje zlo onda kada se prikazuje kao 'duhov-nost' - jer se onda kolektivnim i nacionalnim interesima,koji sačinjavaju crkvu, pridaje duhovni značaj, što jeapsurd koji uvek vodi u nasilje i genocid.

241

Sve religije (osim ranog budizma), a posebno judeo-hrišćanske, služe vladarima za kontrolu i manipulacijuljudima. Ali od tog zla jedino je veće zlo da čovek koji jenesvestan bude pušten da radi šta hoće. Na taj način, indi-rektno, vladari pomažu nesvesnom čoveku - ne toliko dapostane svestan, koliko da ne ide u štetu.

242

RELIGOZNOST I VREME

U svom izvornom obliku religioznost je svet videlakakvim jeste, kao večnu sadašnjost. Zato je vreme merilaciklično, prema godišnjim dobima, i slavila obnovuživota. Osnova religioznosti je bilo sunce i smena godiš-njih doba je bilo stožer religijskih aktivnosti i slavlja. Zatoje osnovni simboli bio kukasti krst koji je prikazivaosmenu godišnjih doba. Osnovna uloga judeo-hrišćanstva je da nadiđe cikli-čno obnavljanje uloge vremena i postavi ga u istorijskulinearnost ka cilju, a to znači da ga učini svesnim. Samozahvaljujući hrišćanskom Zapadu ustanovljeno je jedins-tveno merenje vremena svuda u svetu. Vreme je osnovni modus postojanja na ovom svetui zato svest o vremenu predstavlja osvešćenje bića. Ako sevremenski proces periodično mehanički obnavlja, ostajenesvestan i nije moguće dovršenje dozrevanja postojanjakroz svest. Uostalom, ništa se ne može proizvesti ako seuvek ponavlja neki segment procesa proizvodnje, niti ika-kav proces ima smisla (duha) ako ne daje rezultat. Iakocikličnost vremena pretpostavlja kosmološku celovitostpostojanja i učestvovanje u njegovom savršenstvu, ono semora ostvariti u svim dimenzijama i celo biće mora učes-tvovati u tome. Za razliku od istočnjačkog shvatanja cikličnosti vre-mena (postojanja), Zapad je pod uticajem judeo-hrišćans-tva bio izložen linearnom, istorijskom vremenu. On, se,zapravo, kreće po istom krugu bezvremene celine bića kaoistočnjak (kuda bi inače?), ali s tom razlikom što to činikonkretno i objektivno kao po pravoj liniji, stopu po

243

stopu. On iskušava svaki korak svoga hoda po liniji priro-dnog ispoljavanja božanskog, zato je i mogao ta iskušenjaobjektivno da izrazi u svim detaljima, kroz umetnost inauku. Ovaj hod po linearnom vremenu je postao suštin-sko obeležje Zapada još u staroegipatskoj civilizaciji iz kojeje, uostalom, i proizašlo ono suštinsko i najvrednije ujudeo-hrišćanstvu. Dakle, Istok vidi ceo krug, celinu, i ne želi da hodalinijom tog kruga; dok judeo-hrišćanski Zapad taj isti krugne posmatra kao celinu već kao liniju koju treba da prođekorak po korak. To je ista linija kruga (celine) koju vidi iIstok ali odbija da se bavi njome kao radnim zadatkom.Istok se bavi celinom kao bezvremenom sadašnjošću aZapad vreme posmatra linearno da bi celinu sagledao usvim detaljima. Samo u linearnom vremenu mi možemo da ispo-ljimo sve mogućnosti božanske svesti naše duše na svenačine, sa svim detaljima. Zapadnjak zaokruživanje vremenskog dozrevanjapostojanja sprovodi u delo na najkonkretniji način, krozalhemiju sopstvenog iskustva koje neminovno vodi krozsmrt i vaskrsenje. Doživljavajući svoj hod kroz razvoj kaopravolinijsko ostvarenje tokom vremena, on je izgubio izvida iskonsku celinu postojanja, kakvu je sačuvao istoč-njak u svojoj viziji, i postao je jednostran. Linearno posta-vljanje vremena je, međutim, omogućilo da Zapad pos-tane produktivan na fizičkom planu razvojem tehnike.Usavršavanje tehnike na Zapadu treba razumeti u skladusa alhemijskom koncepcijom o dozrevanju bića ka svesti.Ona je, uostalom, u skladu s izvornim značenjem starogr-čke reči tehnos, koja govori o načinu na koji se dopuštanečemu da se ispolji i postane, da iz skrivenosti pređe uneskriveno.

244

Konkretan događaj koji je započeo linearni hod povremenu jeste pojava Isusa Hrista. Njome je iniciranaistoričnost i vremenost ljudskog dozrevanja u božanskojsvesti. Isus je inicirao istorijski razvoj čovečanstva kaduhovnom probuđenju zato što je Buda dokazao da onomože da bude individualno ljudsko postignuće. Takođe jei usađena poruka da se duhovna autentičnost postiže krozrad i istoriju, kroz umiranje 'starog' i rađanje 'novog'čoveka u čoveku, kroz vaskrsenje, tj. transcendenciju.Otuda se od njegove pojave meri istorijsko vreme. Zato je od kukastog krsta, simbola ciklusa vremena,ostao samo krst44 i na njegovo središte je postavljančovek. Ideja je da čovek treba da vaskrsne, odnosno danadiđe prirodnu uzročnost i uslovljenost, a ne da pasivnosluži prirodnim ciklusima koji se ponavljaju. Isusov lik idelo zasnovani su na solarnoj simbolici zato da bi se poka-zalo da cela priroda služi oslobođenju čovekovom, a nenjegovom porobljavanju. Suštinska funkcija hrišćanstva je da vreme postaviu linearan poredak ka određenom cilju, za razliku od cikli-čnog obnavljanja karakterističnog za sve druge stare kul-ture. Ciklično posmatranje vremena odnosi se na priro-dna zbivanja, i zavisnost od njih, dok je linearnost načinda se vremenu dođe do kraja, da se transcendira. Zato jeIsusovo delovanje sadržavalo smrt i vaskrsenje kao klju-čne elemente transcendencije. Linearnost vremena izaziva razvoj tehnike, kojanije ništa drugo do alhemijsko usavršavanje prirode dabude podobna za prisustvo božanske svesti, njena težnjada nadiđe samu sebe. (Zato je otac moderne nauke, IsakNjutn, bio alhemičar.) Kao što individua mora bez odla-ganja da ovlada svojim bićem i da usavrši svoj način pos-tojanja kako bi bila podobna božanskoj svesti, tako i čove-čanstvo mora da usavrši svoj način postojanja i da ovlada

245

prirodom kako bi celo bilo podobno božanskoj svesti.Ekološke krize i zloupotrebe tehnike pokazuju koliko smodanas još uvek nezreli u tom ovladavanju. Suština Hristove pojave je u sledećem: Bog koji jeApsolut, izvan kojeg ništa nije moguće, sam po sebi ječista svest koja sve omogućava. Kroz sve ispoljeno se isam Bog projektuje u obliku individualnih duša koje seosvešćavaju sakupljanjem utisaka kroz sve ispoljeneaspekte njega samoga, u obliku kosmosa i života. Na tajnačin on lično i konkretno iskušava odnosno afirmiše svesvoje aspekte, tj. samoga sebe iz aspekta nezavisne isamostalne individue. On tako sebe afirmiše s aspektaindividualnog bića. Drugačije rečeno, sve ljudske duše susam Bog koji je sebe tako projektovao da se objektivnospozna i kroz individualno iskustvo (zato se kaže da smo"stvoreni po njegovom liku") – jer on bez te projekcije samsebe ne može objektivno da spozna kao što ni oko ne možesebe da vidi. Zbog objektivnog sagledavanja potrebno jeiskustvo izdvajanja. Mi smo bogovi na obuci samospoz-naje. Zašto bi Bogu bila potrebna samospoznaja? Apsolutje uvek sam po sebi bezvremen, potpun i zato apstraktan.Zato mu treba afirmacija samoga sebe s druge strane, odstrane (prividno) izdvojene i nezavisne individue koja ćeapsolutnu božansku suštinu spoznati sama od sebe, kroziluziju vremena i samog procesa spoznavanja, svojomvoljom, kao svoju volju i kao svoju suštinu. Tek kada indi-vidualna duša, izdvojena od božanske celine, svojomvoljom i ličnom svešću spozna i prihvati božansku celinu,njeno ispoljavanje kroz život i postojanje postaje potpuno,savršeno i dovršeno. To je pozadina arhetipa sina Božijeg koji vodi ljudeu spasenje, i da Bog sebe projavljuje kroz svoga sina. Scenaraspeća i vaskrsenja je arhetipski obrazac kristalizacijeindividue i njene transformacije u obliku 'žrtve' individue

246

njenom inicijatičkom smrću na krstu. Krst predstavljaishod diferencijacije svesti kroz sve elemente i dimenzije, iproces individuacije - nakon čega se rađa novi čovek:bogočovek, individualno oličenje Boga. Tako nastaje indi-vidua koja je lično i svojom voljom prepoznala svojubožansku prirodu. Pre Hrista Božansko je bilo bezlični Apsolut nesves-tan samoga sebe. Hrist je princip individuacije s kojimBožansko postaje objektivno i lično svesno samoga sebe. Moglo bi se reći da je na neki način Bog sam sasobom kreirao celu igru, sam se projektovao u zaboravsebe, kao u san, da bi tako, kao individualna duša, na naj-intimniji i najkonkretniji način lično iskušavao sve aspe-kte samoga sebe (da li je baš "sve dobro što je stvo-rio"/ispoljio). Zato vedanta sav projektovani kosmos sma-tra snom, iluzijom, a čovekovo probuđenje je bogospoz-naja. Budući da faza individuacije ima tako snažnucentripetalnu silu da se nikada sama od sebe ne bi oslobo-dila - to je faza ega - zato je Bog postavio svojevrstanbudilnik u obliku Lucifera, anđela svetlonoše, kojeg jezadužio da odigra ulogu buditelja individue iz egoičkefaze, da osvetljava ceo taj proces. Budući da je jedini ispra-van način tog buđenja potpuno razumevanje te faze,buđenje iz nje moguće je samo putem pritisaka i prinude.Zato se događa stradanje čovekovo čiji ishod oličava Isusna krstu. Lucifer svoj posao osvešćenja egoičke individuacijeputem prinude i pritisaka obavlja na svim dimenzijama,na višim astralnim preko svojih demonskih sila, a na fizi-čkom planu preko svojih ljudskih hibrida, Iluminata (injihovih slugu masona), koji inače obožavaju Lucifera zasvoga Boga.

247

Otuda se čovek kroz patnju vaskrsenja budi usamospoznaji, i u spoznaji sebe spoznaje Boga u sebi i da jeBog sve. Time ujedno i Bog dovršava sopstvenu emanacijuu samospoznaji probuđenog čoveka. Istorija se dovršava u svesnom, vaskrslom subje-ktu.

*** Da bi se ispravno razumelo vreme u religioznostineophodno je razumeti eone. Eoni su vreme od 2.160godina. Oni se zasnivaju na precesiji. Precesija je kretanjetačke prolećne (ili jesenje) ravnodnevnice usled laganogzaokretanja pravca zemljine ose. Osa zemljine rotacijenapravi pun krug za 25.920 godina. To znači da ona traje2.160 godina u jednom astrološkom znaku. Oko 4.000 godine pre nove ere ušla je u sazvežđeBika, tada je simbolika bika bila u centru verskog oboža-vanja (kritska civilizacija); oko 2.000 godine pre nove ereušla je u sazvežđe Ovna, i tada je simbolika ovna bila usredištu (rimska civilizacija). U sazvežđe Riba je ušla preoko 2.000 godina i astrološki simbol Riba je postao glavnisimbol hrišćanstva. On treba da pripremi doba univerzal-nog čoveka, Vodolije, koje sada nastupa. Oduvek je sve bilo u ciklusima, ali oni se ne vrte ukrug, u večno ponavljanje istoga. Samo umu koji je pot-puno uslovljen prirodom izgleda da se priroda vrti uistom krugu. Istinski religiozan čovek, koji je transcendi-rao um, jasno vidi da je božanska promisao da ciklusi pri-rode služe razvoju svesnog subjekta, čoveka.

248

RAZNOLIKOSTI RELIGIJSKOG ISKUSTVA

Religija je u (svojoj idealnoj) suštini spoljašnjaprojekcija unutarnje stvarnosti. Ta projekcija ima svojrazvoj kao što ga ima i razvoj čovekov. Najstarije religijesu Boga videle u svemu, kao duhovni izvor cele prirode,čovek je bio u jedinstvu sa prirodom i sa božanskimDuhom, ali u nesvesnom jedinstvu, nije imao objektivnoznanje ni o prirodi, ni o božanskoj svesti koja omogućavaprirodu, ni o samome sebi i svom položaju u svemu tome.Bilo je neophodno da čovek stekne individualnu svest osebi, a rana nezrela svest o sebi uvek se izražava u formiega, izdvojene individue, prividno otuđene od božanskeceline i od prirode. Faza formiranja takvog ega kod ljudiizražavala se u odgovarajućoj projekciji Boga, a to je staro-zavetni Jehova. On predstavlja kompletnu projekciju otu-đenja čoveka od prirode i od božanske celine, projekcijuega, i otuda bes i nasilje u njegovom delovanju, borba pro-tiv neprijatelja koje vidi svuda i u svemu. Samo nesvesnaindividua otuđena od celine može biti nasilna, svest ojedinstvu ne dozvoljava borbu i sukobe ni sa čim, jer to bibio sukob sa samim sobom. Ideja Boga se u judeo-hrišćanstvu javljala na razli-čite načine. Oni su poznati svakome ko poznaje istorijureligija i zato ćemo ih ovde prikazati samo ukratko. Najstarija ideja Boga u judaizmu je bila elemen-tarna, pripadala je području velikih elemenata. To je bilaideja Boga kao tetragramatona, četvoroslovne reči sači-njene od hebrejskih slova Jod, He, Vau, He. Ova formula,JHVH, predstavlja četvoropolni princip univerzalnogstvaranja sveta kroz četiri elementa: zemlje, vode, vatre i

249

vazduha. Ona ujedno predstavlja sve dimenzije postojanjai može se reći da je takva ideja Boga bila usklađena sa stva-ralačkim principom koji je zaista na delu u univerzumu.On je izražen u Kabali i u Mojsijevom „Postanju” ali samona početku, u prvom poglavlju. Već od drugog poglavljanestaje istinski princip stvaranja, čija je dinamika izra-žena kroz simboliku broja sedam, i Bog se prikazuje kaoneorgansko biće, dakle, prelazi u područje astrala. On uantropomorfnom obličju šeta rajskom hladovinom i pos-tavlja pitanja na koja ne zna odgovore (Post. 3. 8-9). To jetipičan opis neorganskog bivstvovanja i nije opis Tvorcaveć nekog bića koje ima ruke i noge.

Starozavetni Jehova je personifikacija formiranjaega u čovečanstvu. Zato je judaistička religija potpunoograničena na telo i ego, svo njeno učenje svodi se nazbirku propisa šta se sme i ne sme raditi telom, na disci-plinovanje ponašanja. Tada nije bilo drugog načina da sekultiviše primitivna svest ljudi i zato je tada njegova ulogabila pozitivna. To je važna faza prelaska čovekovog iznesvesnog jedinstva s prirodom do njenog objektivnogosvešćenja, do božanske svesti. Tu je ulogu imala ihrišćanska crkva tokom ranog i srednjeg veka; pored svihloših osobina ona je bila jedini način da se ljudski ego kul-tiviše i da se stvori jedinstvena građanska (evropska) kul-tura - koja je osnova za aktualizaciju božanske svesti naovoj planeti. Faza formiranja ega je i za dete i za čovečans-tvo vrlo važna, ego je štit koji omogućava duši da deluje utelu i u spoljnjem svetu, ego konkretizuje svest o iskus-tvima, bez ega čovek je poremećenog ponašanja i ne možekonstruktivno da izrazi svest. Samo ispravan ego se moženadići; koliko je ego ispravniji toliko se lako nadilazi;nezreo i poremećen ego je najveća prepreka. Sledeća viša faza ideje Boga nastaje pojavom IsusaHrista. On je božansku svest otelotvorio u živu stvarnost

250

sopstvenim bićem i tako ju je afirmisao na nivou ličnosti.Sa Isusom Bog dobija svoje najhumanije oličenje, postaječovek. Ovo je hrišćansko stanovište koje zastupa i današ-nja crkva, ali ranohrišćansko i gnostičko stanovište jasnijeje ukazivalo na činjenicu da je u Isusu Hristu Bog spasenod svoje demonske prirode (astralne tvorevine) i uzdignutna viši ontološki nivo. U Isusu Bog od bezlične i nehu-mane sile postaje ličnost, a njegova stvaralačka moć jeustanovljena kao ljubav - koja se prepoznaje jedino kadaenergija stvaranja postane svesna, a to postaje jedino uličnosti. Zato se sa Isusom pravi razlika između Starog iNovog zaveta.45

Suština Isusovog pojavljivanja i delovanja je unadilaženju ega, u povezivanju čovekovog spoljašnjeg delo-vanja sa unutarnjom suštinom, sa božanskom dušom, uspajanju nebeskog i zemaljskog. On je u svem svojem uče-nju i delanju prikazivao odnos unutarnje božanske duše ispoljašnjeg otelovljenog pojedinca. Pri tome je koristiopojmove Oca i Sina samo zato jer su ti pojmovi bili razum-ljivi u upotrebi toga doba i u sredini u kojoj je delovao.46

On je kroz pružanje idealne vizije savršenog, autentičnogČoveka začeo fundamentalno razlikovanje između priro-dno-demonskog (prakrti) i duhovnog u čoveku (puruša).Stoga je uporno izgonio demone iz obuzetih ljudi i sebenazivao Sinom Čovečjim, da bi naglasio svoju različitostod tvorevina (sinova) demonskih, tj. neorganskih, astral-nih (ili je to ’Čovečiji’ njegova aluzija na purušu iz učenjasânkhye) i od demonskih hibrida (levitskih sveštenika).Mnoge njegove izjave sačuvane u Gnostičkim jevanđeljima(Jevanđelje po Tomi, Knjiga Tomina) savršeno ukazuju najedinstvo čovekove ličnosti sa sveopštim principom stva-ranja. O Bogu je svedočio ličnim primerom, govorio je oNjemu kao o Duhu i istini koja se ne nalazi u ovim ili onimhramovima. Zato je došao u sukob sa sveštenicima i hib-

251

ridnim vladarima kojima je Bog bio i ostao nacionalnifetiš s kojim oni već tri hiljade godina uspešno stvarajumonopol i trguju ljudskim dušama.

Isusov lik i učenje predstavljaju najveće očuvanjeinteresa duše na ovoj planeti, dok duša živi na ovom svetu isprovodi ulogu koju duše imaju na ovom svetu, a to je daprođu kroz proces materijalizacije i da doprinesu transfor-maciji prirode.

Isusovo učenje, kasnije i judeo-hrišćanska kulturaprinude i pritisaka, namenjeni su mladim dušama koje tekulaze u proces inkarnacija. Istočna crkva je pokušala da bude doslednija u dife-rencijaciji božanske svesti i zaštite interesa duše od Zapa-dne. Zato je i došlo do odvajanja Rima od Vizantije (1054god.). Istočna, Pravoslavna crkva je sačuvala predanjepravih Isusovih učenika o iskustvu duše na ovom svetu,značaju unutarnje molitve koja vodi monaha ka viđenjunestvorene svetlosti duše, u mističkoj teologiji je sačuvalarazumevanje Isusovih reči da je Bog sloboda koja omogu-ćava postojanje u celosti i da je zato on ljubav koja svojomenergijom spasava sve tvorevine, svakog čoveka i celuprirodu. Pravoslavlje osuđuje greh, a ne grešnika. To jeznačenje jevrejske reči cedaka. Njen prevod na grčki bio jeispravan u pojmu dikeosini koji označava raspodeludobara svima jednako, bez ikakvih razlika (Matej 20:1-16,Beseda na gori i dr.). Njenim lažnim prevođenjem nalatinski pojam justicia divina daje se volji božjoj uski juri-dički smisao prizemne pravičnosti koja proizvodi sukobdobra i zla. Zahvaljujući njoj, pravednost božja svodi se nanasilje koje proizlazi iz političke i šizoidne predstave odobru i zlu koja u prirodi ne postoji. Ali i to ima svoj razlogpostojanja, naime, juridičkom osudom grešnika a ne samogreha, jača se prinuda na čoveka i otuda je katolička, a jošviše protestantska kultura materijalnog i društvenog

252

uređenja postala daleko naprednija od pravoslavne, kojačoveku sve prašta po ugledu na ’dobrotu božiju’, koja osu-đuje greh a ne grešnika, i tako onemogućava disciplinuneophodnu za materijalno kultivisanje života. Ali zato,iako je zaostala u materijalnom, pravoslavna kultura jeočuvala duševni razvoj. Suština pravoslavlja je u saobra-ženju i očuvanju čovekove duše u izrazu neuslovljene lju-bavi i dobrote kojom Bog sve omogućava, izrazu s kojim ječovek najbliži Bogu. Suština zapadne, Rimske crkve je dakroz judeo-hrišćanstvo sprovede pritisak i prinudu naljude da ispune proces materijalizacije duše kako bi setime ispunila transformacija prirode ka božanskoj svesti,odnosno sprovela svest Božanskog na ovom svetu. Obametoda su potrebna, i pravoslavni i katolički, jer čovek nesme da zaboravi na svoju dušu dok se bavi ovim svetom.Problem je samo u tome da nijedan metod ne postane jed-nostran i samodovoljan i da se ne suprotstavlja drugome.To se upravo događalo kroz istoriju. To će se događati svedok čovek ne postane svestan svoje prave prirode i svojeprave uloge na ovom svetu.

Proces materijalizacije je negativan put za dušu, alitakav je plan za ovaj svet. On jeste težak, ali zato ima naj-veću vrednost. Nije mi poznato da ijedna druga planetaima ovako vrednu ulogu kao Zemlja: da kroz čoveka pot-puno sprovede svest Božanskog Apsoluta kroz sve aspektepostojanja i sve dimenzije.

Suštinski problem pravoslavlja i islama je što se držesamo jednog aspekta interesa duše, njene težnje ka tran-scendenciji, ka Božanskom kao svom izvoru, a zaboravljarazlog zašto je uopšte duša ovde, da je ona ovde da krozčoveka sprovede svest Božanskog na celo postojanje, „da ina zemlji bude carstvo božije, kao što je i na nebu“. To spro-vođenje božanskog prisustva na zemlju mora čovek daodradi kroz sebe, svojim delanjem, kada nauči sve procese

253

stvaranja i rada u materiji, i sve fizičke zakone. Nikakvimmolitvama niti ritualnim magijama neće "carstvo božije"pasti s neba.

*** Videli smo kako se ideja Boga u judeo-hrišćanskojtradiciji razvijala od elementarnog principa stvaranja,preko demonizma, do njegovog nadilaženja u ličnostiIsusa Hrista.

Posle Isusa javila su se u hrišćanstvu bar četiri mis-tika koji su o njoj progovorili na drugačiji način, pokuša-vajući da je uzdignu na viši nivo, do višeg uma i svestiduše. Tako je razvijana dvojna koncepcija Boga: skrivenogi očitovanog. Ona je pokušavana u gnosticizmu i u deluMajstor Ekharta koji je razlikovao Boga (koji odgovarasvesti duše) i Božanskog (koji odgovara Apsolutu). Zatim,u delima sv. Dionizija Areopagita, Jakoba Bemea i NikoleKuzanskog možemo zapaziti slutnje da je Bog nalik naneuslovljenost Apsoluta. Ali, ovo su jedini uzleti u višeshvatanje smisla postojanja uopšte. Njihova apofatičkateologija je primer najviše spoznaje koja se može izreći, alise ipak ne može uvrstiti u doktrinu probuđenja jer je idalje bila teologija, učenje o Bogu, dok govori o neuslov-ljenosti ni od čega. Tako svi završavaju u protivrečnosti'nespoznatljivog saznanja' ili 'učenog neznanja' (doctaignorantia) o 'jedinstvu suprotnosti' (coincidentia opposi-torum) 'Jednoga koji je sve i ništa od svega'.

To je dobro poznato na Istoku, naročito u budizmu,koji ne govori o Bogu i o ličnosti. Ne zato što ih ne poznajeili negira, već što ih savršeno poznaje, i zato nadilazi uonome što je više od svega, u neuslovljenosti koja i Bogu iličnosti omogućava da uopšte budu, i ujedno oslobađa odsvega - u nirvani. Za razliku od hrišćanstva, dakle, budi-zam zna za ono što je iznad principa sveopšteg stvaranja injemu teži. Budizam jedini direktno afirmiše najvišu svest

254

duše. Zato je najbliži božanskoj svesti. Zato je njegova pra-ksa duhovnog probuđenja istovetna cilju sânkhye i Pata-njđalijeve yoge.

Izvorno Budino učenje predstavlja najdirektniji putoslobođenja duše i najčistije svedočenje duše o svojoj suštini,ali nezavisno od života duše na ovom svetu, nezavisno oduloge koju duše imaju na ovom svetu, a to je da prođu krozproces rada i materijalizacije i da doprinesu transformacijiprirode.

Budizam je učenje namenjeno karmički najzrelijimdušama koje teže samo potpunom oslobođenju od ciklusainkarnacija. Sam proces inkarnacija za potpuno samosve-sne duše je patnja. Budizam je nauka o potpunom dozreva-nju duše na ovom svetu i oslobađanju od svih iluzija ovogsveta. Zato je uslov za budizam napuštanje svetovnogživota i odlazak u beskućnike.

Kada duša postane potpuno svesna sebe dok je ufizičkom telu, onda je čovek prosvetljen ili probuđen,hoda kao Buda, ponaša se i govori kao Buda, zna ko je biopre fizičkog rođenja, ne samo šta je radio u prošlomživotu, to mu je tada nevažno kao i tekući život, nego ko jeu apsolutnom smislu. Takav čovek je oslobođen ovogsveta isto onako kao što je oslobođen svaki pravi budista,koji je u praksi sproveo Budino učenje o putu pročišćenja(meditacije i discipline). Tada on vidi svet iz perspektiveduše tačno onako kako ga je Gotama Siddharta opisaokada je postao Buda nakon probuđenja u Boddhgaji. Budi-zam je jedina potpuno nenasilna religija prema svim ose-ćajnim bićima samo zato što predstavlja jedino svedoče-nje potpuno osvešćene duše. Sve što je zapisano u izvor-nom palijskom kanonu kao Budini govori i učenje, jestesvedočenje probuđene i oslobođene duše i kako ona vidiživot u telu i u svetu, i kako da se oslobodi od svega togašto joj nije autentično i zato joj čini patnju. Suština tog

255

učenja je da iz perspektive duše to sve ’nije moje, to nisamja’, počevši od tela, osećaja, do uma i sadržaja uma; dauvek bude svesna svega što čini telom, osećajima i umom;da uvek boravi na samom ulazu svojih čula.

Ali Buda nigde ne govori šta duša jeste upravo zatojer je njegovo svedočenje same prosvetljene duše. Zato onane može ništa da kaže o samoj sebi jer ona je izvor svega.Duša je izraz božanske svesti koja je neuslovljena i zatonema atributa, ne može se ni sa čim identifikovati, umomse može samo reči da je čista praznina jer to je najbližeistini sa stanovišta uma, iako nije sama istina, najmanje jepogrešno od bilo kakvog opisa. Praznina ili sunyata o kojojBuda govori je zato opis duše, a ne neke stvarne praznine.Kada se na ovom svetu govori o duši, sunyata, praznina inirvana47 je najbolji kompromis sa umom i njegovoj moćirazumevanja. Kao što ni oko ne može sebe da vidi, tako nisvedočenje duše o sebi ne može da opiše sebe, već samošta nije i kako se oslobađa od svega što nije. Slikovitorečeno, um može da razume i ustanovi samo ono što vidiispred sebe, a duša je uvek iza uma. Zato je potreban medi-tativan okret od uma ka Sebi samom, utrnuće uma, nje-gova praznina, i ta praznina uma je jedina praznina o kojojse zapravo radi u budizmu, ta praznina uma je zapravočistota i otvorenost kroz koju neuslovljena duša može dase izrazi na ovom svetu kroz um. Zato je suština Budinogučenja samo put pročišćenja (visudhimaggo) a ne i opiscilja puta. Buda zato nikada nije govorio o cilju već samo oputu, o srednjem putu između svih krajnosti, a to značiizmeđu materijalizma i idealizma, izvan dokazivanja Bogai duše i njihovog negiranja. Da budizam išta govori o duši ibožanskom, bilo da ih afirmiše ili negira, to bi bio dokazda on nije svedočenje same duše, i to ne bi bio srednji put.Time bi samo udovoljavao potrebama uma za opisiva-

256

njem i slepim držanjem za te opise. Tome teže sva drugaučenja.

Zato što je bio istinski probuđen, Buda je samogovorio sa najvišeg stanovišta, samo onako kako probu-đeni vide. Govoreći o sunyata ili praznini odnosno nepos-tojanju individualnog sopstva, hteo je zapravo da kaže dase u celom univerzumu ne događa apsolutno ništa - osimonoga što apsolut radi sam sebi. Ali on nije govorio oApsolutu jer se on ne može predočiti ni na koji način jernije predmetan niti nešto spolja. Apsolut smo mi sami, usvojoj suštini ili duši. Budući da ni vreme u Apsolutu nepostoji, ne može se ni reći da on nešto radi, pa ni sam sebi.A opet ne može se reći ni da ne radi, jer život ipak postoji.Stoga o stvarnosti ne može se reći ništa. Treba se samoprobuditi u njoj.

Zato što je izvorni budizam najveće svedočenje osuštini duše dok je u telu, i predstavlja direktan put kanjenom oslobođenju i probuđenju za života dok je u telu,kao takav je predstavljao najveću prepreku planovimavladara da sprovedu proces materijalizacije duše putemjudeo-hrišćanstva. Zato su oni, preko svojih masona ijezuita preuzeli na sebe posao prevođenja budističkogučenja sa izvornog Budinog jezika, pali, na Zapad i zapa-dne jezike. To su, naravno, uradili tako da su pri prevođe-nju napravili suptilnu izmenu palijskog pojma atta kojiodgovara sanskritskom atman, ali ne znači isto. Atta upalijskom jeziku je samo lična povratna zamenica i značiprosto Ja, sebe ili svoje, dok se značenje sanskritskogatmana proteže i na Jastvo ili Sopstvo koje odgovarapojmu duše na Zapadu. Tako su suštinu Budinog učenjakoje stalno ponavlja anatta, a znači prosto ’to nisam ja’ ili’to nije moje’ misleći na sve što je od tela i uma, koje uvekzatim nabraja kao sačinioce bića, jezuiti i masoni prevodilitako da znači da to nije moja duša ili moje Sopstvo, sa zak-

257

ljučkom da je sve nepostojano i prolazno, da stoga ništanema trajno svojstvo, pa tako ni duša i da nje nema. Takosu od budizma napravili religiju bez duše, koja negiradušu, što nije tačno.

Budizam ništa ne negira već samo vodi u probuđe-nje. Probuđenje nije moguće sa bilo kakvom negacijomveć samo sa najvišim razumevanjem prave prirode pos-tojanja. Zapravo, sve što je Buda govorio u vezi anattajeste isto ono što i kvantna fizika otkriva o materiji, govo-rio je protiv iluzije supstancijalnosti, materijalističkeindividualnosti i Ega, i protiv metafizičkog postavljanjaSopstva kao mentalne projekcije, što bi takođe bila iluzija.

Isto su učinili i sa drugim ključnim pojmom Budi-nog učenja, cittam prevodeći ga kao svest. Tačan prevodpalijskog pojma cittam je očitavanje, mišljenje, aktivnostiuma. Oni su to preveli kao samu svest koja omogućavaum i očitavanja, pa i samu budnost. Tako je Budino učenjepostalo apsurdno kada u tim prevodima govori da treba’dokinuti samu svest’ da bi se dostigla nirvana. U origi-nalu se misli da treba nadići um i mišljenje, a ne ukinutisamu svest koja je osnova budnosti i probuđenja o kome jeučio. Šta je drugo buđenje ako ne osvešćenje? Kako bisvest mogla da ukine samu sebe, osim da postane nesve-sna? Tako je ’dokinuće ili utrnuće same svesti’ postaloosnova savremenog tumačenja cilja budizma, nirvane,kao utrnuća u ništavilu. Takođe i njegove kritike da je’religija bez duše’. Taj apsurd iz lažnog prevođenja suštin-skih pojmova ostao je, nažalost, neprepoznat kod svihsavremenih akademskih tumača budizma. Danas mason-ski autori pokušavaju da dokažu da Buda nije ni postojao,da je mitska ličnost, i to samo na osnovu mitova koji sunastali vekovima posle Budinog života.

Zbog svega ovoga neupućeni danas tvrde da budi-zam negira ličnost i dušu, iako su Budini govori puni

258

detaljnih uputstava kako postati potpuno svesna i inte-grisana ličnost, opisa šta duša čovekova doživljava poslesmrti, ali ne zbog volje nekog Boga, već kao posledicu sop-stvenih dela (karma). Sav budizam je u strogoj meditativ-noj praksi, u stalnoj sabranosti pažnje ili osvešćenju, isvako ko to zna, potvrdiće da čovek ne može ni minutasedeti miran, opušten i pažljiv (buddhi), ako nije celovitaličnost, i bez duševne zrelosti. Koliko je kao ličnost celoviti zreo, toliko je i sabran u budističkoj meditaciji. Celovitostličnosti je u direktnoj uzročnoj vezi sa meditativnom sab-ranošću.

Celovitost ličnosti budizam podrazumeva i negovori protiv nje, već o njenom iskustvu i nadilaženju, jerličnost, kao centar kruga, ima vrlo snažno privlačno dejs-tvo i kada bi se o njoj govorilo kao o cilju, što je slučaj uvedanti i hrišćanstvu, tada bi ona umesto da bude početakslobode, postala njen kraj.48 Buda nije govorio protiv dušei Boga, već samo da je svaka koncepcija duše i Boga pogre-šna dok nismo celovita ličnost, da sve što možemo dazamislimo o bilo čemu nije ono sámo, da se ni na kojinačin ne može zamisliti ono što jeste - a pogotovo ne našasuština - jer to već jesmo. Treba samo da budemo ono štojesmo.

Svakim zamišljanjem samo projektujemo, odva-jamo se i gubimo to što jesmo - uvek zamišljamo nešto štonismo. To je zbog vremena. Um projektuje vreme a našasuština je bezvremena sadašnjost. Zato sa umom i zamiš-ljanjem uvek iskačemo iz bezvremene sadašnjosti i svojeautentičnosti u neko imaginarno vreme i postojanje. Zatoje jedino upućivao na smirenje i utrnuće, na smirenje uma(tihovanje i sozercanje), na transcendenciju svih funkcijauma. Svaka predstava je prepreka za transcendenciju. Nemože se govoriti ni o čemu što je iznad uma jer se tako pos-tiže kontraefekat. Sve iznad njega plod je iskustva tran-

259

scendencije. Uostalom, sam pojam ličnosti na to upućuje:samo se lično može dosegnuti. Takođe i o budnosti: nemože je naučiti onaj ko nije budan, već se jedino može bitibudan, ovde i sada.

Sve što je Buda govorio o sopstvu (pali: atta, sskt:atman) odnosi se na Ego i egoizam.49 Kao probuđen, on jevrlo dobro znao da svi odgovori koji čoveku pristižugotovi spolja postižu kontraefekat, da čovek mora sam dadâ odgovor iz svoje spoznaje; da ništa tako lako ne prelaziu svoju suprotnost kao ličnost, naročito kada se sudi o njojbez iskustva; da je većina ljudi zapravo nema i zato infor-maciju o njoj spontano smešta na niži nivo koji je njimadostupan, u čulni svet, pretvaraju je u ego. On je znao dase celovita ličnost može samo neposredno postati i tosamo nakratko, faza celovite ličnosti je kratka, odmahzatim se nadilazi u nadličnu budnost, u predaju onomešto sve (pa i ličnost) omogućava, u viši um i svest duše.

Budin cilj je bio ono najviše, i zato je odbacivao sveniže. Njegova apofaza je najdoslednija jer i ne pominjeBoga, ili samo u negativnom kontekstu, iako mu je Bra-hma, vrhovni Bog, poznat ne samo iz predanja već i ličnogiskustva: Brahma je i zamolio Budu da objavi istinu svetu,kada je ovaj hteo da zaćuti nakon probuđenja. Ovde, dakle,imamo duhovit obrt: dok zapadni mistik moli Boga da muse objavi, kao istina, Budu je sam Bog zamolio da objaviistinu. Područje astrala prima sve koncepcije i mentalneprojekcije i daje im živi oblik. Kao veliko ogledalo prirodeastralni svet odražava sva očekivanja i stanja. Zato se pre-danom verniku svake religije 'javljaju' samo ona božans-tva kojima on pripada - nikada tuđa. Značaj apofatičketeologije i budizma je u tome što imaju u vidu ovu činje-nicu i svu pažnju ne stavljaju na spoznavanje onoga što

260

jeste, već na uklanjanje svih takvih pokušaja. Samo tada, utišini smirenog uma, sâmo se otkriva ono što jeste. Zaratustra afirmiše spoznaju višeg uma, jer samoime Boga, Ahura Mazda, može se prevesti ne samo kaoVrhovna Mudrost, već i kao Najviša Budnost. Mazdaizamje model religije koji teži istinskoj duhovnosti. Iz mazdai-zma potiče ideja jednog vrhovnog Boga Tvorca, ideja vas-krsenja, eshatologija koja obećava sveopšte spasenje, mito Spasiocu i objava Duha Svetoga. Tu su takođe razjaš-njeni uticaji anđela, koje je kasnije preuzela judeo-hrišćanska tradicija, naročito crkva (zajedno sa ovimostalim elementima), ne menjajući im čak ni neka imena,ali je degenerisala čovekovu slobodu izbora u načinu pos-tojanja, koja je postojala u mazdaizmu, na ropsko služenjeautoritetu. Mazdaizam je jedan od izvora judeo-hrišćans-tva, koje nema ničeg originalnog u sebi. Pored judeo-hrišćanstva na zapadu, Indija je naistoku još bolji primer demonističkih prevrata i uticaja.Tu su se svi ljudi koji se nisu priklanjali vladajućem sis-temu religijskog ubeđenja proglašavali demonima (asure).Pokušaj da se nadiđe demonizam predstavlja Šankarinaadvaita vedanta i ona dopire do principa Sopstva. Nigdekao u Indiji razni filosofski i religijski pravci tako jasno neizražavaju iskustva svesti, od krajnjeg materijalizma donajvišeg idealizma. Naspram svega ovoga, budizam je u potpunostiposvećen probuđenju duše od svih uslovljavanja prirode.On je potpuno ostvarenje doktrine probuđenja pa se zato inaziva po njoj. Dok se sve ostale religije mogu opravdano smatratiza programe kontrole uma, budizam je zbog svojih razlikaod ostalih religija praksa deprogramiranja ili mentalnahigijena. Zato budizam nije religija već nauka probuđenja.

***

261

Izvorno Isusovo učenje i gnosticizam predstavljajunajsavršenije učenje o prirodi duše dok je na ovom svetu iuslovljena telom i karmom, ali sa naglaskom na oslobođe-nje. Uspostavljanjem hrišćanske crkve i nametanjemjudeo-hrišćanstva, uz korekciju gnostičkog učenja koje seodnosi na direktno oslobođenje i postavljanjem crkve kaoposrednika na tom putu, hrišćanstvo je postalo put kojimse duše vode kroz proces materijalizacije s neophodnomprinudom i prisilom. To se nije odmah uspostavilo krozkatoličku crkvu, bilo je potrebno da se pojavi Reformacija,i posebno Kalvinizam da postane glavna poluga u razvojumaterijalne kulture Zapada i celog sveta, u sprezi samasonerijom.50

Izvorno Budino učenje predstavlja najsavršenijesvedočenje o samoj duši nezavisno od inkarnacije i delo-vanja na ovom svetu, i o njenom direktnom oslobođenjuod svake karme i inkarnacije. Kao takvo ono je neophodnoovom svetu kao baština, kao svetlost i put ka izlazu, ikonačnom razrešenju karme i životne drame.

Na ovaj način Isus i Buddha se dopunjuju kao celinakoja je potrebna dušama na ovom svetu.

Judaizam i islam služe tome da na ovom svetu iza-zivaju haos pojačavajući suprotnosti između nebeskog izemaljskog tabora, koji će podstaći na brži razvoj duša. Uloga Istoka je da čuva baštinu o duši i direktnomoslobođenju duše. Uloga Zapada je da diktaturom judeo-hrišćanstvasprovede dušu kroz, za nju, negativan proces rada i mate-rijalizacije, kako bi ovaj svet postao transformisan ubožanskoj svesti, kako bi se pomoću prisustva duša svestbožanskog sprovela kroz sve aspekte postojanja prirode.Jedan od početnih procesa u tom sprovođenju je i razvojtehnologije. Zato je Zapad razvio materijalne tehnologije,a Istok sačuvao istinu o duši i tehnike transcendencije, tj.

262

oslobođenja duše. Najveće civilizacije sveta bile su Kina iIndija, čak su i znale za neka najnaprednija tehnološkadostignuća, ali ih nisu koristile i dvadeseti vek su doče-kale u blatu i taljigama jer nisu imale judeo-masone da imrazviju materijalnu kulturu.

Spajanje Istoka i Zapada je već počelo, najpre krozrazvoj tehnologije i materijalne kulture na Istoku. Takođei kroz upoznavanje Zapada sa duhovnom baštinom Istoka. Istinska budućnost čovekova na ovom svetu počećetek kada se baštine Istoka i Zapada prepoznaju kao kom-plementarne i ujedine se u celovit razvoj života. Tada ćeprisustvo čoveka na ovom svetu biti celovito i autentično.Tek tada će čovek postati istinski kulturno biće. Čovek ćeznati ko je u svojoj transcendentalnoj suštini i šta treba daradi dok je ovde, znaće kako da svest svoje transcenden-talne duše izrazi na ovom svetu sa naučnom preciznošću. Našem umu je potrebno najviše naučno znanje, naj-više znanje o prirodi, da bi ispravno mogao da prihvatisvemoguću svest duše i izrazi je na ispravan način uskladu sa ovim svetom. Samo tako će i razvoj moći nauke biti usklađen sasvemoći naše duše. Nauka će biti samo fizički izraz dušena ovom svetu. Nije moguće delovanje uma i naukeodvajati od pitanja duše i njenog delovanja na ovomsvetu. Možda nekome njihovo spajanje i usklađivanjedeluje kao preterani idealizam i nemoguća misija, ali savhaos na ovom svetu postoji samo zato jer se to odvaja.

263

ISPRAVNA RELIGIOZNOST JESTEISPRAVNO RAZUMEVANJE MEĐU LJUDIMA

Sva božanska svest je jedna jedina u svem ispolje-nom svetu, u svakom obliku. Samo se razlikuju individu-alni oblici u kojima se ona ispoljava, a to su svi oblici kojipostoje, sva bića i ceo ovaj kosmos. Jedna ista božanska svest je u svakom čoveku, samose razlikuje njeno individualno ispoljavanje kroz karakteri temperament, individualno životno iskustvo, oblik tela iličnost. Te razlike postoje samo radi bogatstva njenogizraza, ne radi odvajanja. Ljudi stalno komuniciraju među sobom, ne samorečima već mnogo više delima. Uvek kada se ljudi razu-meju među sobom božanska svest je prepoznala samusebe. Otuda osećaj blaženstva i ljubavi u ljudima koje uvekprati istinsko razumevanje. Prava ljubav nije ništa drugodo pravo razumevanje. Njihovo blaženstvo je blaženstvoblizine svesti duše kojoj su se zajedno približili. Čin ljubavije uvek zajednička deoba svesti duše. Uvek kada se ne razumeju to rađa patnju usled otu-đenja, usled udaljavanja od svesti duše. Tu je onda na deluindividualni um i subjektivna zatvorenost u telo. Ovo je zakon: svako negativno i pogrešno delovanjei otuđenje je delo fizičkog uma i njegove prevage; svakoispravno i pozitivno delovanje i razumevanje nastajeusled blizine svesti duše i njene prevage. Uvek kada se dvoje ljudi razumeju tada se božanskasvest spaja sama sa sobom, Bog se ponovo spaja sa ovimsvetom, Bog se tako ispoljava na ovom svetu. Razumeva-nje je spajanje jedne iste svesti koja je bila u različitimoblicima, u jednom i u drugom čoveku. Kao da zbog razd-

264

vajanja u različite oblike božanska svest pati i kada sespoji ponovo u razumevanju onda doživljava blaženstvoljubavi. Zato je ljubav sjedinjenje dva odvojena oblika.Otuda zadovoljstvo i osećaj ispunjenosti u ljudima koji tosprovode. Za njih postoji samo ljubav. Kada je tu ljubav,sve razlike u ispoljenim oblicima nestaju. Da biste bili ispravno religiozni treba samo da setrudite da ispravno razumete svoga bližnjeg. Ništa drugonije potrebno. Naročito onoga ko pokazuje najviše nera-zumevanja, on time najviše traži vašu pažnju. Ne prihva-tajte njegovu logiku, ne povećavajte nerazumevanje većga smanjujte. Nerazumevanje koje neko pokazuje premavama posmatrajte kao simptom potrebe za razumeva-njem. Povećavanjem razumevanja među ljudima pove-ćava se svest duše, a sa njom i prisustvo božanske svestina ovom svetu. To je lakše nego što izgleda jer mi uvek i usvakom trenutku komuniciramo i opažamo, božanskasvest uvek i svuda deluje kao sam život. Mi se učimorazumevanju uvek i u svakom trenutku. Svi naši životi sesastoje od učenja da komuniciramo i razumemo sebe idruge ljude, odnosno sebe kroz druge, i druge usavršava-njem samoga sebe. Usled neuspeha rađamo se ponovo dabismo bolje naučili. Zato prestanite da ubijate sami sebe ai druge nerazumevanjem. Patite samo zbog nerazumeva-nja, a razumevanje vam je pred nosem sve vreme. To jesav ovaj život i kosmos. Svaki trenutak života, svaki čin i delo postoje usvrhu razumevanja, ceo naš život, naše telo i svako dela-nje jeste u službi opažanja i razumevanja. Celo naše telo je dizajnirano u svrhu opažanja i dela-nja. Opažanje i delanje su uzajamni. Opažanje postojisamo zbog potrebe za razumevanjem, a delanje samo zbogtežnje da ispoljimo razumevanje.

265

Vaša dela govore o vama i vašem razumevanju.Pokažite svoje razumevanje svojim delima, ma kako tobilo malo i naizgled beznačajno. Ne postoji beznačajno razumevanje. Svako je zna-čajno i potrebno ovom svetu, da se bar malo ispravi ipoboljša. Ne skrivajte svoje razumevanje za sebe. Uvek gaispoljavajte, ali ga ne namećite! Jedan jedini razlog za pat-nju i negativnost na ovom svetu jeste nedostatak razu-mevanja među ljudima, i njegova pogrešna primena. Najveće nerazumevanje jeste da je ono negdedaleko, nedostižno, da mnogo treba da se uči da bi se ste-klo; da prvo treba da ga dobijete da biste ga ispoljili. Sve jesuprotno od toga. Razumevanje je u osnovi ovoga posto-janja. Kao izvor koji izbije gde god prorok udari štapom,tako i razumevanje izbija gde god postoji dobra volja isvest o tome da je jedna ista svest u svima nama, u samomživotu. Setite se toga uvek kada se svađate sa nekim. Nije teško prepoznati tu jednu istu božansku svestkoja je u nama i u drugom čoveku, u svakom biću. Postojisamo jedan univerzalan način nadilaženja nerazumevanjai svakog sukoba među ljudima: prepoznavanje da je jednaista božanska svest u svima nama. Kako bi božanska svest uopšte mogla da bude razli-čita kada smo svi svesna bića i svesni smo jednog istogživota; kada celog svog života više od svega tražimorazumevanje i ljubav u drugima; kada svi zajedno živimou jednom istom božanskom svetu!

266

NOVO INFORMATIČKO DOBA I RELIGIOZNOST

Globalno informatičko društvo zahteva i nov oblikreligioznosti. Tri su ključna događaja oblikovala razvoj savre-mene civilizacije. Prvi je pojava hrišćanstva sa linearnim merenjemvremena. Drugi je pojava savremene nauke sa osnivanjemKraljevskog društva u Londonu 1660. godine (RoyalSociety of London) i objava Njutnovih Principa (IsaacNewton: Philosophiae Naturalis Principia Mathematica).S time je konačno započet razvoj nauke od osnove, i raskidsa mitskim i magijskim pogledom na svet. Treći je ispoljavanje srpskog genija u liku NikoleTesle. Iako se Tesla pojavio pre otkrića kvantne fizike, onje u svom praktičnom radu preskočio sve netačne speku-lacije fizičara i svoja otkrića zasnivao na fizici etra, koju sufizičari zvanično odbacili - i pored toga što su njegovipatenti zasnovani na fizici etra potpuno izmenili svet. Informatičke tehnologije i telekomunikacije sezasnivaju na tri patenta Nikole Tesle iz 19. veka: jedan jebežični prenos signala i energije (mobilni telefoni), drugisu četiri oscilatorna kola u rezonanci (to je daljinskoupravljanje, bez čega nema satelita i navođenja) i treći jeAND Logic Gate (I vrata ili I kapija), logičko kolo u svimkompjuterima za izbor frekvencija kojima se vrši trijažatačnih i pogrešnih informacija. Pored toga, savremenisvet pokreću Teslini elektromotori, laseri i radio signali, aceo svet osvetljavaju njegove sijalice.

267

To je učinilo svet globalnom zajednicom. Prvi put uistoriji. Globalna informatička povezanost menja sve štosmo ranije imali, uključujući i religioznost. Nije i ne možebiti ista religioznost pre i posle Googla i smartfona. Kultura življenja se ranije u velikoj meri zasnivalana sporom i teškom prenošenju informacija, a u još većojmeri na njihovom skrivanju. Ko je imao informacije i zna-nje taj je vladao ljudima. Informacije su u ranijem dobubile rasparčane, iznošene u simboličnom obliku, danas seone iznose kompletne, to je bar omogućeno, iako se idanas skrivaju na druge načine. Međutim, danas postoji drugi problem sainformacijama. Ranije su se one sporo prenosile, uglav-nom preko ljudi, ali zato je njihova dubina bila mnogoveća. Ljudi su ranije mnogo dublje promišljali stvari, svedo božanskih dubina bića. Sve što znamo o Bogu i najdub-ljim tajnama života možemo da zahvalimo tim drevnimljudima koji nisu imali internet. Znanje je pre svega zavi-silo od ličnog iskustva. Ono je zavisilo od autoriteta onogako ga je iznosio i prenosio. Ljudi su komunicirali isklju-čivo gledajući se oči u oči. Danas komuniciraju bez ikak-vog kontakta, iako trenutno sa jednog kraja sveta nadrugi. To informacijama daje veliku lažnost i plitkoćuuprkos brzini. Danas se zahvaljujući brzini i dostupnostisve više gubi neposredna komunikacija. Nije kvalitet ubrzini već u dubini. Brzina vrlo lako stvara iluziju dubine ikvaliteta. To koriste mediji koji se danas utrkuju i iznoše-nju informacija i dezinformacija jer znaju da se najvišeprima prva vest, demantije niko ne čita. Međutim, sve sazreva pa tako i ljudi postaju svesnijiovog problema. Vremenom će sasvim sigurno sazretisvest o ispravnosti informacija ma kako se brzo one pre-nosile.

268

Religioznost otkriva najveću dubinu čovekovogpostojanja. U današnjem informatičkom dobu i religioz-nost mora da bude drugačija nego što je bila ranije. Spolja-šnje forme religijskog izražavanja moraju da se menjaju,jednostavno zato jer postaju nepotrebne. Ranije su bilepotrebne i u skladu sa svojim vremenom, sada nisu i zatopostaju prepreka samoj svrsi svoga postojanja. Religioz-nost ide protiv sebe ako se ne menja u skladu sa vreme-nom, ako ostaje ista danas kao što je nekada bila. Ovde ne mislimo na osavremenjavanje religija takošto se propovedi prenose preko radija i TV-a, što se crkvasmešta u kamp prikolice i tako "deli Isus" svima poredputa, što sve religijske aktivnosti postaju virtuelne isvima dostupne. Ovde mislimo na veću dostupnostdubine religioznosti. Bez razumevanja najdubljeg smislareligioznosti nastaje ista opasnost kao ona koja bi nastalakada bi nezreli i nesvesni ljudi dobili besplatnu energiju.Tada bi samo dobili energiju i moć da ostvare svojenezrele zamisli i nastao bi haos, totalna destrukcija. Akose religioznost u starom obliku, u svojim spoljašnjim for-mama, može svima nametati putem globalne informati-čke povezanosti, tada će se još više izgubiti njena dubina ismisao. Zbog trenutnog prenošenja informacija neophodnoje ispravno razumevanje religioznosti. Religioznost jeranije imala oblike kakve je imala upravo zbog sporogprenošenja informacija, zbog raznih prepreka. Takvi subili fizički uslovi njenog prenošenja i održavanja, i ona jetome bila prilagođena. Danas stvari stoje drugačije, fizičkiuslovi za održavanje i prenošenje informacija su se pro-menili, prepreke su nestale, i vreme je da sama suštinareligioznosti izađe na videlo i postane jedini sadržaj reli-gioznosti, vreme je da spoljašnje forme nestanu.

269

Spoljašnje forme religioznosti, a tu pre svega spa-daju rituali, simboli, dogme, samo su odvajali ljude isukobljavali ih jer su se zasnivali na teritorijalnoj i nacio-nalnoj ograničenosti - a ova se zasnivala na nedostatkuinformisanosti o drugim i drugačijim ljudima. Zboginformatičke odvojenosti u vremenu i prostoru ljudi nisuimali svest o drugima i zato su se sukobljavali. Najvećirazvoj kultura se događao u njihovom mešanju. I ovde postoji težnja da se nastavi sa obmanama, dase stvori jedna svetska religija koja bi bila mešavina spo-ljašnjih formi svih velikih religija.

Istinska religioznost budućnosti jeste ona koja se zas-niva na univerzalnoj, božanskoj svesti ljudske duše. Sve ranije forme religioznosti služile su samo tomeda postepeno približe ljude toj svesti. Njihove spoljašnjeforme danas su prepreke. Pre dela Nikole Tesle to približavanje nije bilomoguće ostvariti na ovom svetu. Njegova dela su zasnovana na fizici etra, a etar jeupravo fizika svesti naše duše, božanske svesti. Fizika etrase zasniva na bezvremenoj sadašnjosti, za nju nemaodvojenosti u vremenu i prostoru. Informatička poveza-nost nas približava božanskoj svesti u kojoj je sve pove-zano i prepoznato kao Jedno biće.51

Takva promena se upravo sada događa. Usled tepromene nastaju svi savremeni sukobi koji su u suštinicivilizacijski sukobi, a civilizacijski sukobi nisu ništadrugo do sukobi vremena, otpor novom dobu. To je otporda čovek bude zaista čovek, da se oslobodi starih iluzija.Svi savremeni sukobi zapravo odražavaju jednu istinu:čovek danas ne može da bude lažan čovek, ne može i nesme da živi u iluzijama prošlosti, on sada mora da ispo-ljava samo svest svoje duše jer će usled brzine i transpa-rentnosti informacija i dela odmah osetiti posledice, doći

270

će u sukob sa bezvremenom sadašnjošću, koja je božanskasvest, i sa spoljašnjim svetom. To je ono što vidimo kaovreme koje se ubrzava. Sve je manja odvojenost izmeđuuzroka i posledice. Veća brzina informacija, jača moć delanja i bržesuočavanje sa posledicama predstavlja naše uzdizanje iintegrisanje sa višim dimenzijama (vazduh, etar, akaša).Tamo su vreme i prostor više sjedinjeni nego u nižimdimenzijama gde su pojave i objekti razdvojeni u vremenui prostoru, kao što su na fizičkom planu. Kako su te višedimenzije u nama i mi smo sačinjeni od njih, to znači dasve bolje otkrivamo i spoznajemo višu svest, božanskuprirodu, u nama i oko nas. Takva celovitost ne trpi nika-kvu lažnost i delovanje koje nije autentično i usklađeno sastvarnošću. Posledice se neposredno ispoljavanju. To zahteva novo društveno uređenje koje neće bitizasnovano na posedima i teritoriji, kao u Rimskom pravu,već na izvornoj rodovskoj zajednici, a to ne znači povrataku kameno doba već potpunu slobodu u raspolaganju imo-vinom kao i informacijama, slobodu koja je zasnovana napravom stanju stvari, na ljudskim vrednostima. Nekada davno ljudi nisu mogli da opstanu druga-čije nego da dele sve što imaju, da budu humani jedniprema drugima, jer su i u svom iskustvu kao i u svojojreligioznosti znali i osećali da žive u svetu koji je povezanu jednu jedinstvenu celinu. To je bila rodovska zajednica,u kojoj su se ljudi vrednovali samo po svojoj čovečnosti idelima. Svakako, oduvek je bilo i onih nezrelih koji nisuumeli da budu ljudi pa su sve što im treba otimali silomod onih koji su stvarali dobra. Danas kada smo povezani u vremenu i prostoruneće biti drugog načina da opstanemo i prevaziđemo savovaj haos nastao tokom razvoja, nego da prestanemo daotimamo jedni od drugih jer je razmak između uzroka i

271

posledice sve manji, vreme i prostor se smanjuju; da opetpostanemo ljudi kakvi jesmo u svojoj suštini, onakvi ljudikakvim nas je religioznost učila da budemo: sinovi božiji,manifestacije božanske svesti. Suština je u tome da ništa drugo ne možemo ni dabudemo i sve vreme smo samo to, jer ništa ne postojiizvan božanske svesti. Sva destruktivnost i sve nevolje, individualne ikolektivne, nastaju samo zato jer pokušavamo da budemonešto što ne možemo da budemo, a imamo slobodu da touporno pokušavamo. Logika svih naših problema je takojednostavna. Samo razumevanje svega ovoga može da nas zaus-tavi u svim nelogičnim i neprirodnim težnjama i da nasuskladi sa božanskom svešću koja je jedina stvarnost. Ovaj priručnik bi trebao da doprinese tom razume-vanju.

272

KAD ĆE BITI KRAJ SVETA

Ovo je pitanje koje najviše interesuje verske fana-tike. Željno iščekuju da Bog u liku nebeskog teroriste uni-šti svet i sve grešnike, da kod sebe primi samo mali brojsvojih istomišljenika. Kad god se približi datum sa okru-glim brojevima spremaju se za Armagedon. Odgovor je jednostavan: Ako ga oni sami ne iza-zovu, kraja sveta neće biti nikada. Kao što svet nije nastao u vremenu, tako u vremenuneće ni nestati. O tome smo govorili na početku oveknjige, doduše apstraktno. Sada možemo to isto da izne-semo krajnje konkretno, i tako zaokružimo celu ovu priču. Ovaj svet nije nastao "na početku vremena" već sesvaki njegov trenutak, koji je uvek sadašnjost, sastoji izvibracije božanskog iz ničega u nešto, iz prostora akaše ilikvantnog polja u oblik i masu. Svakog trenutka se todogađa, ovde i sada. U celosti. Kao što je Tesla rekao, ta prvobitna manifestacija jesvetlost. Od njenih fotona nastaje masa i sav fizički svet iživot. Fotoni se stalno šire, ali ne haotično, bez razloga icilja. Oni se stalno kreću najvećom brzinom jer se vraćajusvom izvoru, božanskom Apsolutu. Gde svetlost nalazi svoj izvor? Sigurno ne izvan univerzuma, već negde u njemu. Niče je u Zaratustri rekao: "Sunce, ti velika zvezdo!Kakva bi bila tvoja sreća kada ne bi imala one kojima sve-tliš!". Njegove reči pojašnjava novija kosmološka teorijaJačeg antropičkog principa52 koja tvrdi da univerzum pos-toji baš ovakav kakav jeste samo zato da bi formirao sves-nog subjekta, čoveka. Da su fundamentalne kosmičke

273

konstante samo malo drugačije, život ne bi postojao.Dakle, svetlost je stvorila kosmos i čoveka da bi se vratilasvom božanskom izvoru kroz čoveka, kroz njegovu samo-spoznaju; dok čovek gleda zvezde njihova svetlost stiže usvoj izvor, postiže svoj cilj. Kada svetlost zvezda uđe u očiposmatrača i postane njegova svest o sebi, svrha ispolja-vanja kosmosa je postignuta. Ishod kosmosa je u čovekovoj samospoznaji, u razu-mevanju kosmosa. Njegova samospoznaja se ne događaodjednom. Cela ljudska istorija i razvoj je izgrađuju. Zato,dakle, postoji kultura, civilizacija i tehnika, da bi svetlostzvezda bila prepoznata kakva zaista jeste. Kada uđe u okoposmatrača ona je postigla svoj cilj, ali potrebno je da uđeu oko civilizovanog i osvešćenog posmatrača koji će moćida razume prirodu svetlosti, da prirodu postojanja prepo-zna kao božansku svest; kao čovekovu samosvest. Krajnja svrha ispoljavanja božanske svetlosti jesteda se ona svesno prepozna u svemu, i u najmračnijemkutku univerzuma: u čovekovom umu koji misli da jeodvojen i različit od Božanske svesti. Čovek je stvoren samo kao pogodno mesto u komese taj događaj prepoznavanja može ostvariti. Kada se to dogodi u čoveku, onda se bogospoznajaispoljava kao lepota i samilost. To je krajnja svrha ispolja-vanja univerzuma. To je cilj postojanja uopšte. Tadavreme staje. To osećamo uvek kada smo blaženi u samos-poznaji. Konačna svrha i "kraj sveta" događa se uvek ondakada ispoljimo razumevanje, bilo kakvo, malo ili veliko.Kada nečega postanemo svesni u potpunosti. Kada tu svest podelimo onda se to doživljava kaoradost i ljubav. Konačna svrha i "kraj sveta" počinju ondakada usled razumevanja oprostimo i pružimo ljubav irazumevanje. Tada se Omega tačka okreće ka Alfa. Tada

274

se carstvo nebesko spušta na zemlju. Tada nastupa krajsveta kakvog znamo, sveta nemira i patnje. Kada kažemo da se kraj sveta postiže kada ispoljimorazumevanje, to znači da je ceo kosmos nastao i postojisamo sa tim ciljem: da čovek dođe do razumevanja, dodobrote i samospoznaje. Ceo kosmos je pozorišna scena ukojoj čovek igra završni čin. Svet nastaje kao ispoljavanje božanske ljubavi. Kadase božanska ljubav ispolji kroz čoveka svet nestaje jer jeispunio svoju nameru. Svet postoji kao nemir i nesklad. Kada se u čovekustvori sklad i mir, tada je nemirnom svetu kraj. Ovaj svet nastaje zaboravom svesti duše. Todoživljavamo kao svoje rađanje u fizičkom telu. Kada spo-znamo svest svoje duše dok smo u telu onda svet nestajekao svet otuđenih objekata, i otkriva se kao božanskasvest i prisutnost, kao naše biće. Svet nestaje transcendencijom uma. U čoveku kojise smiri u meditaciji smiruje se ceo svet, u njemu sav uni-verzum dolazi do svoje konačne svrhe. Dakle, jedini način da bude kraj sveta jeste da seprobudimo u svojoj suštini, božanskoj duši. Čovek je mikrokosmos. Nastanak deteta i kosmosaje ista stvar. Ako želite da spoznate tajnu nastanka kos-mosa, dobro upoznajte dete. Ako želite da se svet u komeživite razvija ispravno, onda se ispravno ponašajte premadetetu. Tada nećete morati da budete religiozni. Tada ćete biti uzor religioznim ljudima.

275

NAPOMENE

1 Ovo takođe znači da materija nije ništa drugo nego samosvetlosni vrtlog fotona, energetskih čestica. Sve je ovoeksperimentalno dokazano. Svetlošću se može stvoritielektron, proton i neutron. Njihovom daljom kombinaci-jom stvaraju se svi ostali elementi.

2 O toj sveprisutnoj energiji govorio je Nikola Tesla kao oenergiji etra. To je energija kvantnog polja. Drugi nazivi su'energija nulte tačke', 'vakuuma', ili 'tamne materije'.

3 Svi znamo da se u Bibliji govori o stvaranju sveta. Izgledada je neko u prošlosti izmenio taj tekst. Naime, istraživa-nja izvornog jezika kojim je Biblija pisana u originalujasno pokazuju da se nigde u njoj ne govori o stvaranjusveta iz ničega, već samo o deobi već stvorenog, već pos-tojećeg, o inteligentnom dizajnu. Mauro Biglino u knjizi "Biblija nije sveta knjiga"(Mauro Biglino: La Bibbia non è un libro sacro. Orbassano,Italy, 2013.) otkriva nam rezultate tačnog prevoda Starogzaveta sa starohebrejskog jezika, iz mazoretskog tekstaCodex Leningradensis. On je dokazao da stroga lingvisti-čka analiza originalnih tekstova pokazuje da pojmovi'Bog', 'večnost' i 'stvaranje' ne postoje u jeziku Starogzaveta; da su dela proroka nastala posle događaja o kojimasu navodno prorokovali; da je prvih šest dana stvaranja uBibliji prepisano iz sumerskog dela Enumaeliš, kao i pričao Noju i potopu; da Adam nije jedan čovek već ljudskavrsta; da se 'deset božijih zapovesti' nisu odnosile na sve

276

ljude već samo na uređenje odnosa među pripadnicimajednog plemena, dok su ostale slobodno ubijali, pljačkali ivarali. Ime Božije bilo je Elohimi, što u prevodu znači "onikoji su došli s neba" ili "uzvišeni", i uvek je bilo u množini. Od svih tih tekstova, koji su zapravo istorijske hro-nologije osvajanja vlasti jednog naroda na Bliskom istoku,sveštenici Rimske crkve su tek u srednjem veku stvoriliteologiju sa sasvim drugačijim značenjem, onakvimkakav nam je danas poznat. Postoji suštinska razlikaizmeđu izvornih tekstova Biblije i njihovog teološkogtumačenja. Kada danas prosečni vernik govori o Bibliji onzapravo ne govori o izvornom tekstu već o teološkimtumačenjima i dogmama koje su tom tekstu nametnutetek u srednjem veku. On uopšte ne poznaje pravi tekstBiblije.

4 Alternativa takvom Bogu jeste ili vera da je Bog velikidemon koga prizivamo svojim magijskim ritualima ucrkvama, ili uverenje da je Bog zapravo bio neki moćanvanzemaljac koji je ovde davno došao, uradio svoj posao iotišao, ostavljajući nas same da se snalazimo kako znamoi umemo. Ni to nije loša ideja. Dokazi za to postoje u samojBibliji, kako je dokazao Mauro Biglino, i u drevnoj prošlo-sti. Ta ideja se može skladno uklopiti sa ovom o kojoj ovdegovorimo, ako razumemo da su i vanzemaljci deo istebožanske celine kao i mi. Uostalom, stvaranje ovakvogsveta je tehnički vrlo zahtevan posao, pogotovu jer je onzahtevao stvaranje celog sunčevog sistema, a ne samoZemlje. To ne nastaje u trenutku kao čarobnim štapićem.Za takav posao i Bogu je bio potreban neki 'veliki graditelj',arhitekta sa naprednom tehnologijom. Ezoterično znanjenam govori da su oni zaista postojali i da su došli sa zvez-

277

danog sistema Sirius. To potvrđuje i moje lično iskustvosa njima.

5 Meister Eckhart: Deutsche predigten und traktate.

6 O Mesecu videti u mojoj knjizi "Mesec - Magnet za dušu".

7 Isha Schwaller de Lubicz, Her-Bak: Egyptian Initiate(New York: Inner Traditions International, 1978).

8 Između ostalih igara, ljudske duše su na ovaj svet donelei pozorišnu dramu kao podsetnik za principe delovanja naovom svetu. Izvođenje drame u pozorištu, i kroz litera-turu, jeste najveći podsetnik za ljudske duše dok su naovom svetu u telima, zašto su ovde i šta treba da rade.Veliki pisci su stare, velike duše koje nas podsećaju kosmo. Vilijam Šekspir (čitaj: Francis Bacon) sve je to znaokada je zapisao: "Čitav svet je pozornica, na kojoj svakoigra svoju ulogu".

9 The Good, the Bad and the Ugly. Genijalan film SegriaLeone-a iz 1966 godine. Sva trojica se sreću na grobljukoje je u obliku kruga, mandale, simbola Sopstva, božan-ske svesti. Takođe je u obliku amfiteatra, pozorišta našihživota. Tu je zakopano blago koje svi traže, u bezimenomgrobu koji simbolizuje svakog čoveka. Dobar (bezimeni,potencijalno svaki čovek) pobeđuje zlog, a loš ostaje davisi obešen tako da stoji samo na krstu, simbolu verskogmorala, kao jedinoj potpori koja ga održava u životu. Nakraju i njega oslobađa iz milosrđa.

10 O tome svedoče mnogi zločinci (koji ne pripadajuorganizovanom kriminalu) u ispovestima prilikom psi-

278

hijatrijskih ispitivanja. Oni tada nisu imali vlast nadsobom, mnogi su čuli i glasove koji su ih navodili na zlo-čin.

11 Krajem devetnaestog veka osnivač psihologije kaonauke, Wilhelm Wundt, ustanovio je da ne postoji dušaveć samo psiha. On je izjednačio pojam duše sa psihom.Rad psihe je tumačio isključivo materijalnim uzrocima.Tako nauka radi i danas.

12 Svet potpune otuđenosti ljudi na ovome svetu odličnoje prikazao režiser Gaspar Noé u svojim filmovima "Seulcontre tous", 1998. i "Irréversible", 2002.

13 U prvim izdanjima Enciklopedije Britanike postojalo jepuno informacija o Velikoj Tartariji, pradomovini StarihSlovena koja se prostirala od Zapadne Evrope do Kine. Unovijim izdanjima to je izbrisano. Vladarima koji vladajupomoću obmana nije odgovaralo da se poznaje prava isto-rija.

14 Religioznost se ne može odvojiti od istorije ljudskogroda koja otkriva smisao čovekovog postojanja. Da bismoispravno razumeli religioznost moramo ovde izneti ipriču o čovekovom poreklu. I ona je svakako "nenaučna"kao što je to i sama religioznost, jednako fantastična, ali ičudesna i inspirativna. Drevne ezoterične grupe u Rusiji iSrednjem Istoku imaju znanja o takvoj 'alternativnoj' isto-riji. Ovde ćemo je ukratko izložiti da bi slika svega o čemugovorimo bila jasnija. Posebno zašto je čovek uopšte reli-giozan. Ljudski rod nije prvobitno nastao na Zemlji, već usazvežđu Lire. Tu se svest duše direktno ispoljavala u fizi-

279

čkom univerzumu. Kada se dovoljno stabilizovala u ljud-skom telu, oni su se odatle širili po kosmosu, ali vreme-nom su se degenerisali jer nisu razvijali kreativnost, samosu koristili stečeno znanje iz prošlosti. Stigli su i do Zem-lje, i tu je nastavljeno njihovo propadanje praćeno među-sobnim sukobima, i kada je posle jednog takvog sukobapropala Atlantida došli su do zaključka da više tako nemože, da će propasti do kraja ako nešto ne učine. Učinilisu to da su od svoje genetike stvorili savremenog čoveka,nas, uklonili tragove svoje prošlosti (ne sve) podmetnulilažne tragove da se ne vidi pravo poreklo čovekovo (prais-torijski ljudi čije ostatke nalazimo), istrebili dinosauruseda ne bi smetali ljudima, i pokrenuli nov razvoj civilizacijeod početka. U čoveka su usadili psihoenergetske centre(čakre) da bi svest bila čvrsto vezana za delovanje, svakačakra odgovara stanju svesti, odnosno određenom delo-vanju, upotrebi energije, tako da ljudi ne mogu jedno damisle a drugo da rade bez posledica. Mi smo stvoreni na ovom svetu sa ciljem da ljudskirod i ljudsku dušu vratimo izvornoj božanskoj svesti, radiispravnog iskustva Omega tačke i pravilnog zaokruživa-nja sa Alfa. Zato smo religiozni. Prvobitan ljudski rod je bio bele rase, kasnije je naZemlji došlo do intervencija drugih vanzemaljskih grupa itada se stvorene druge rase. To je učinjeno da bi i mladeduše mogle lakše da se inkarniraju na Zemlji i da ona pos-tane kompletna škola i poligon za maksimalno iskušava-nje mogućnosti postojanja. To je doprinelo bogatstvuZemlje, ali je donelo i mnogo nemira. Da bi se ovaj veliki plan ostvario prvobitni ljudskirod se povukao sa scene, mnogi od njih su se integrisali sanovim čovekom i delovali su kao njegovi učitelji. Jedan od

280

njih je bio i Isus Hrist, on je poticao iz tog drevnog roda.Živeli su na prostoru od Evrope do Tibeta, od Egipta doSibira. Govorili s istim jezikom, sa manjim lokalnimrazlikama, i to je bio stari srpski jezik (danas je poznat podlažnim nazivom "indoevropski". Njihovo povlačenje trajalo je vekovima. Kada su sepovlačili oni su ostavili smernice za duhovni i materijalnirazvoj u budućnosti. To su učinili u Sredozemlju, na Indij-skom poluostrvu, i u Kini.

U Sredozemlju su osnovali antičku kulturu koja jeposlužila kao osnova za naučni i materijalni razvoj savre-menog sveta. (Pravi tvorci antičke kulture bili su slovenskinarodi koji su se nazivali Pelazgi i Anti. Otuda se njihovakultura naziva anti-čkom. Grčki i latinski jezik su veštačkistvoreni da bi se odvojili od zajedničkog staroslovenskogjezika. Najveći grčki filolog i poznavalac starogrčkogjezika, Konstantínos Oiconómos (1780-1857) svedoči usvojim delima da grčki jezik vodi poreklo od starosloven-skog. Sva velika dela antičke književnosti i filozofije pre-vedena su sa staroslovenskog na grčki jezik tek u ranomsrednjem veku; originali nisu dostupni. "Grčki mitovi" sutada izmišljeni, grčki bogovi su iskrivljeni prikazi staros-lovenskih bogova. Savremeni Grci nemaju ničeg zajednič-kog sa tvorcima antičke kulture. U antičkom dobu bilo jeviše genijalnih stvaraoca koji su dali osnove savremenojcivilizaciji i nauci; već dve hiljade godina nema ni jednogjedinog značajnog Grka. Starosedeoci severnih delovaGrčke bili su Srbi sve do početka dvadesetog veka kada suiz Turske u Grčku masovno preseljeni pravoslavci kojinisu ni znali grčki jezik. Srbi su od tada proterivani izGrčke na sever etnocidom, kulturocidom i genocidom. Toje učinjeno uz pomoć Vatikana, Velike Britanije i Rusije.

281

Sve se to skriva u duhu jačanja Omega tačke, sveta iluzijeu kome živimo.)

U Indiji su ostavili duhovnu baštinu u obliku Veda iUpanišada. (Sever Indije i danas ima veliki procenat ljudi plavekose i očiju. Unuka indijskog pesnika Rabindranta Tagore,Alokananda Miter, objavila je knjigu o jeziku Arijevaca(sanskritu) i zaključila da je to starosrpski jezik i da su nanjemu napisane Vede („Some similarities between serboc-roat and bengali vocabulay“, 1980, Calcuta, India). Otkrilaje u sanskritu 30 procenata današnjih srpskih reči. Istootkrivaju i drugi istraživači. Ove činjenice o sanskritupotvrđuje i profesor na Harvardu, Anatolij Kljosov koji je,na osnovu istraživanja DNK ustanovio da danas u Indijiživi sto miliona potomaka Srba.)

U Kini su ostavili baštinu taoizma i najfinijegrazumevanja odnosa svesti i energije, tj. delovanja. (Veliki kineski zid nisu izgradili Kinezi već Stari Slo-veni koji su ratovali protiv Kineza pre 7.528 godina, i tadauspostavili mir. Od tada se računa staroslovenski kalen-dar. Nove delove zida izgradio je Mao Cedung u dvadese-tom veku za pokazivanje turistima. Još postoje stari delovizida koji se turistima ne pokazuju a koji imaju sasvimdrugačiji način izgradnje, jednak onom koji imaju mega-liti u ostalim delovima sveta, u Balbeku, Liban, u MačuPikčuu, Peru itd. Ulaz za vojsku bio je sa severozapadnestrane, a ne sa jugoistočne kao danas. Simbol jina i janga(Alfa i Omega) takođe nije kineski, najstariji je nađen naBalkanu u Vinčanskoj kulturi. Taoistička filozofija je dataKinezima na čuvanje. Lao Ce je po predanju bo zapadnjakkoji je tekst Tao Te Đing ostavio kada se vraćao na Zapad,a zapadno od Kine je u to doba bila sloveno-arijevskateritorija. Svi drugi velikani kineske istorije imaju dobro

282

poznatu biografiju, a o njemu se ne zna ništa, ime Lao Cesamo znači "stari mudrac". Najstariji arheološki nalazi uKini pokazuju ostatke ljudi bele rase i plave i riđe kose, sagenetikom Starih Slovena. To se sve skriva.) Sve je to pohranjeno za budućnost, za današnjevreme kada će se otkriti da nauka ne može biti odvojenaniti otuđena od čoveka i samoga života. I to je praktičnopokazao potomak tog starog roda, Nikola Tesla. Negativnesile, koje su vodile svet kroz iskušavanje negativnosti,istezanje Omega tačke, na sve načine su potiskivale isti-nitu istoriju ljudskog roda. Danas se drevno znanje budi isve više otkriva - iako negativne sile usled svoje inercije idalje rade svoj posao kao da smo u srednjem veku.

15 Navešćemo samo jedan primer. U Keopsovoj piramidinalazi se Kraljeva odaja sa sarkofagom. Izmereno jepomoću lasera da su zidovi odaje savršeno ravni i para-lelni sa odstupanjem od desetog dela milimetra. Zidovisarkofaga takođe. Tako nešto nije moguće napravitipomoću primitivne tehnologije, još teže smestiti usredkompleksa ogromnih blokova od više desetina tona.

16 Etrurci su bili ogranak staroslovenskih naroda i sebe sunazivali Raseni. Današnja istoriografija to ne potvrđuje jerse više bavi skrivanjem nego otkrivanjem istorije. Takođese skriva da su svi toponimi zapadne Evrope pre dolaskahrišćanstva imali staroslovenske nazive. Tek u srednjemveku oni su sistematski menjani u skladu sa novoformi-ranim jezicima i narodima zapadne Evrope. Staroengleski,staronorveški i starošvedski jezik su takođe bili identičnistaroslovenskom jeziku koji se očuvao u srpskom jezikudo 19-tog veka. To je nekada bila jedna zajednička jezička

283

osnova, od Balkana do Baltika, kada je došlo hrišćanstvoonda je razbijena na više novih jezika i imena naroda.

17 Kao odgovor na pitanje odakle Vatikanu, tačnije Jezui-tima, znanje o društvenom inženjeringu sa kojim sumogli da planiraju stvaranje naroda i jezika vekovimaunapred, podsetićemo na činjenicu da je postojanje visoketehnologije u davnoj prošlosti činjenica. Bez poznavanja tečinjenice nije moguće razumeti ništa od istorije. Uosta-lom, genetičari su došli do nesumnjivog zaključaka današa DNK nije mogla da nastane prirodnim putem, evolu-cijom. Jednostavno su izračunali da sam kosmos nijedovoljno star da bi se spontanom evolucijom formiralanaša DNK. Neko ju je stvorio inteligentnim dizajnom. Tajneko je pored takvog znanja o stvaranju našeg telasigurno imao i znanje o društvenom inženjeringu. O skri-vanju drevne tehnologije čitaocima možemo preporučitiknjige Michael A. Cremo-a (Forbidden Archeology).

18 Ako vam ovo zvuči preterano osuđujuće, upoznajte sesa istorijom Rimske crkve, koliko su puta građani Rimasilom proterivali Papu iz Rima zbog orgija i zločina u Vati-kanu, zbog čega je Papa morao silom da se vraća u Rim i dauzme elitnu švajcarsku gardu da ga štiti - od građanaRima.

19 Danas postoje i retki psihijatri koji ukazuju na problemvanjske opsednutosti, kao što su Dr Morris Netherton, Dr.W. Baldwin, Dr Elisabeth Fiore, Irene Hickman. Detaljnijeo tome videti u: CE-VI: Close Encounters of the PossessionKind by William J. Baldwin.

284

20 O detaljima njihove vladavine možete se detaljnoobavestiti u delima Davida Icke-a, posebno u njegovomdelu Najveća tajna (The Biggest Secret). Takođe u delimaJordan Maxwell-a, Stewart Swerdlow-a (Blue Blood, TrueBlood; Conflict & Creation) i Antony C. Sutton-a. Međutim,kod njih nećete naći razlog i smisao postojanja svihzavera, kao što možete ovde, u ovoj knjizi.

21 Ideje za mnoge igre na ovaj svet donele su naše duše,kako bi služile za podsećanje na principe delovanja božan-ske svesti. Tome služi i bilijar u spomenutom kontekstu,da pokaže spontano kretanje dok se događaji ne osveste itako neutrališu. Rulet je napravljen prema zlatnom pre-seku i on prikazuje osnovne ritmove vibracija kvantnogpolja, etra ili akaše. Dečija igra žmurke pokazuje osnovniprincip zaborava svesti o sebi prilikom inkarnacije duše utelo, i njeno ponovno otkrivanje; kako jedna božanskasvest, podeljena u mnoštvo naših duša, igra žmurke samasa sobom. Srpska folklorna igra "kolo" pokazuje cikličnokretanje planeta, prostora i vremena.

22 Videti dela Dr. Michael Newton-a, i knjige Raymond-aMoody-a: Život poslije života (Life After Life, 1977) i Sve-tlost s one strane života. (The Light Beyond, 1988).

23 Ona danas ne postoji, islam ju je uništio. G. I. Gurdjieffju je delimično rekonstruisao i preneo na Zapad.

24 Prema svedočenju bivšeg Jezuite, dr Alberto RomeroRivere, Vatikan je stvorio islam da bi pokorio drevno zna-nje (sufizam) među starim narodima na Srednjem Istoku,i Arapima koji nisu hteli niti mogli da prime hrišćanstvo.Rimska crkva je organizovala i finansirala prva osvajanja

285

muslimana. O tome postoje dokazi u Vatikanu. Islam se,međutim, odvojio i osamostalio. Prema jednoj izjavi biv-šeg iranskog Šaha Reze Pahlavija postoje dokazi iz dobaMuhameda da je Rimska crkva učestvovala u kreiranjuislama. Oni su u Saudijskoj Arabiji i Iranu, ali se skrivajuod javnosti.

25 U delu „A Lexicon of Freemasonry“, iz 1860. godine,Albert G. Mackey pojmove malja i dleta definiše na sledećinačin: „Dleto - Jedan od radnih alata učenika i simbol efe-kta obrazovanja ljudskog uma. Umetnik pomoću ovoginstrumenta daje formu i pravilnost bezobličnoj kamenojmasi. Na isti način edukacija, obrađivanjem ideja i glača-njem grubih misli, pretvaraju neukog divljaka u civilizo-vano biće. Malj - Jedan od radnih alata koji ima svoju sim-boliku i uči nas da ispravljamo nepravilnosti naših naravi,i kao prosvetljeni um, obuzdamo težnje ka neobuzdanimambicijama, prevaziđemo zlo koje nose zavist i zloba,obuzdamo izlive besa.“

26 Po rečima Heraklitovim: „Probuđeni ljudi žive u jednomzajedničkom i opštem svetu, dok oni koji spavaju živesvaki u svome posebnom.” (Fragmenti, I, 89)

27 "Kako smo mi čudna bića: sedimo u paklu, na dnu tame,samo zato što se plašimo svoje sopstvene besmrtnosti."Rumi.

28 Postoje ljudi koji su imali kliničku smrt ali nisu doživeliništa od toga, ne sećaju se ničega, ili im je sve prošlo kaokošmarni san. To su ljudi kojima iz nekih karmičkih raz-loga nije bilo dato da dožive istinu koja se ovde opisuje,oni iz nekih razloga još uvek treba da ostanu u svojim ilu-

286

zijama, zbog potrebe rada na svojoj zrelosti, da im ne bududati neki odgovori pre vremena, jer do njih sami morajudoći.

29 To je metafora iz Tao Te Đinga. Govori da je fizičko telosamo sredstvo za izražavanje božanske svesti, nije jedinarealnost koja postoji. Drugim rečima priroda izgledagruba i surova prema životu ali samo zato jer je ne vidimocelu, sve dimenzije dešavanja, više uzroke.

30 To sigurno nije i vaš način, zato ne pokušavajte ovo kodkuće, da izazivate sudbinu imitirajući ovde pročitano.Radije pokušajte da prepoznate na koje sve načine svestvaše duše pokušava da stupi u kontakt sa vama, na kojenačine vam je do sada spasla život a vi to niste ni prime-tili, ili ste ostali pri nekom materijalističkom ubeđenju iobjašnjenju. To nisu uvek bila neka čuda, kao u mom slu-čaju, već pre neka jednostavna dešavanja, možda je delo-vala kroz nečiju važnu reč, gest ljubavi i razumevanja,običan događaj ili sinhronicitet koji vam nije delovaomnogo čudno. Duša više voli da deluje suptilno, kao pes-nik da stvara poeziju od događaja, nego da brutalno činičuda, telekineze i dematerijalizacije. To je potrebno samopriglupim i tvrdoglavim, kao što sam onda bio ja.

31 Ovo je otkrio Royal Raymond Rife sredinom prošlogveka i uspešno je pomoću frekvencija lečio najteže bolesti.Njegovo otkriće je zato farmaceutska industrija zaplenila injemu uništila karijeru. Alopatska medicina uopšte negovori o fiziološkoj regulaciji, iako je to najvažnije pitanjeza izlečenje organizma, kako se organizam sam isceljuje,jer svaka bolest nastaje poremećajem ćelijske regulacije.Ćelije regulišu svoj rad i razmenjuju informacije sa celim

287

telom preko svoje membrane koja je savršeno osetljiva naelektromagnetne vibracije, i najmanji signal deluje namembranu ćelije. To se događa putem svetlosti. Našećelije svetle u mraku. Naša DNK takođe. Hormoni prenoseinformacije ćelijama preko svetlosnih signala. Biohemij-ski procesi našeg tela zasnivaju se na elektromagnetizmu.

32 Svakako, ne vaskrsavaju svi apstinenti već samo onikoji rade na sebi ka tom cilju. Bez ispunjenja ovog energet-skog uslova neće uspeti.

33 Zato je Isus navodno rođen baš 25 decembra, kada poči-nje novi ciklus ovoga kruženja. Isus je u potpunosti oliče-nje solarnog principa. Ne nadajte se da sve ovo možete da doživite ispija-njem DMT u ritualu sa šamanom. Moraćete meditacijomda osvestite celo svoje biće i da kroz praksu razumete suš-tinu tantre, sa kojom ćete sačuvati svoju energiju najma-nje godinu dana, da se ne troši na niže centre već da sekreće samo naviše. Energija se sama automatski krećenaviše ako se ne troši kroz niže čakre. Stvar je takobanalno jednostavna da ćete se smejati od muke kada jed-nom vaskrsnete. Pevaćete kao na kraju filma MontyPython's Life of Brian.

34 Da biste razumeli ezoterično značenje izreka i priča izNovog Zaveta upoznajte se sa radovima učenika G. I. Gur-đijeva, Maurice Nicoll i Rebecca Nottingham. I svakako seupoznajte sa astroteologijom.

35 Videti knjigu Mirčea Elijadea "Sveto i profano" (MirceaEliade: The Sacred and the Profane: The Nature of Religion,Harper Torchbooks, New York, 1961.)

288

36 O tome videti delo Misterija katedrala od Fulkaneli-ja(Beograd, Rad, 2007). Fulcanelli: Le Mystère des Cathéd-rales (The Mystery of the Cathedrals), 1926.

37 Detaljnije o otkrivanju ovih pravilnih magnetnih linijaZemlje videti u radovima Ivan P. Sanderson-a, NikolaiGoncharov-a, Vyacheslav Morozov-a i Valery Makarov-a,Bruce Cathie, William Becker i Bethe Hagens, R. Buckmin-ster Fuller-a. Službeni termin njihove finalne rešetkeZemlje je Unified Vector Geometry (UVG) 120 Polyhedron,takođe nazvan i "Zemaljska zvezda".

38 R.A. Schwaller de Lubicz: The Temple in Man. SacredArchitecture and the Perfect Man.

39 Ako ste napredniji čitalac, uzmite knjigu "Biologijaverovanja" od Brusa Liptona (Bruce Lipton: The Biology ofBelief – Unleashing the Power of Consciousness, 2005.).

40 Možda nekome ova poređenja sa kulturom življenjaizgledaju kao omalovažavanje siromašnih zemalja inaroda. Sada smo u 21-vom veku i do sada je sasvim jasnoda nisu narodi takvi zato što su siromašni, već obratno,oni su siromašni zato što su takvi. Uostalom, ovde govo-rimo o oblikovanju mentaliteta putem religioznosti, čemunas religije uče. Rezultati tih učenja su očigledni na sva-kom koraku. O tim rezultatima ovde je reč.

41 Ovde se možemo podsetiti likova iz popularne serijeTwin Peaks, Lucy Brennan (Kimmy Robertson) i DeputyAndy Brennan (Harry Goaz) i postaviti sebi pitanje da li jeDavid Lynch njihove likove namerno prikazao kao nes-

289

pretne karikature da bi kroz umetnički izraz istakao otu-đeni, pragmatični svet gde su iskrenost i dobrota neuobi-čajeni, ili da bi se samo narugao prostodušnosti i iskreno-sti takvih likova.

42 Takav program vaspitavanja otvoreno je izneo AlbertPajk u svom delu "Moral i dogma" (Albert Pike: Morals anddogma) još 1872 godine. U pismu Đuzepeu Maciniju(Giuseppe Mazzini) detaljno je opisao Prvi i Drugi svetskirat i treći rat protiv muslimana, u kome će da stradaju iortodoksni Jevreji. On je i danas vodeći programerameričkih masona.

43 Đordano Bruno je spaljen na lomači 17.02.1600, zatošto je u svome delu "O uzroku, principu i jednom" (Cause,Principle and Unity) tvrdio: "Dakle, svemir je jedan,beskonačan, nepomičan. Kažem da je apsolutnamogućnost jedna, jedan je akt, jedna je forma ili duša,jedna je materija ili telo, jedna je stvar, jedno je biće, jednoje najveće i izvrsno koje ne može da se shvati i zato se nemože definisati i odrediti, a time je beskonačno ibezgranično i, prema tome, nepomično. Ne menja mesto,jer ne postoji ništa van njega gde bi se mogao preneti, jer jeon sve. Ne rađa, jer ne postoji drugo biće, koje bi on mogaoželeti ili čekati, jer ima u sebi sve što postoji. Ne raspadase, jer nema ništa drugo u šta bi se pretvorio, jer je on sve.Ne može da se smanji ili raste, jer je beskonačan, i kao štomu se ne može dodati, tako se od njega ne može nioduzeti, jer beskonačno nema delove koji bi se moglimeriti. On se ne može drugačije postaviti jer nema spoljnestvari koja bi mu smetala i koja bi izazivala u njemu nekunaklonost. Sem toga, pošto obuhvata sve suprotnosti usvom biću u jedinstvu i u skladu, i ne može imati nikakvu

290

naklonost prema drugom i novom biću ili nekom drugomnačinu postojanja; on ne može biti podložan nikakvojvrsti promene, niti može da ima suprotnosti ili neštorazličito od sebe što bi ga izmenilo, jer je u njemu sveskladno. On nije materija jer nije uobličen niti se možeuobličiti; nije završen, niti se može završiti. Nije forma, jerne obuhvata niti oblikuje nešto drugo, pošto je on sve:najveće, jedno, univerzalno. On nije merljiv, niti je mera.Ne obuhvata sve, jer nije veći od sebe, nije obuhvaćensobom, jer je manji od sebe. Ne upoređuje se, jer nije neštoi nešto drugo, već jedno i isto. Pošto je isto i jedno, onnema u sebi biće i biće; i kako nema biće i biće, nema deo ideo; i pošto nema deo i deo, nije složen. On je do te meregranica da nije granica; do te mere forma da nije forma; dote mere materija, da nije materija; do te mere duša, da nijeduša; jer je on bez razlike sve to, i zato je jedno – svemir jejedan."

44 Tek u četvrtom veku je izmišljen krst u hrišćanskojcrkvi. Dotle je glavni simbol hrišćana bio astrološki znakRibe, i drvo.

45 O toj razlici najbolje svedoče reči iz Prve poslaniceJovana Bogoslova 4.12-13: „Boga niko nikada nije video(spolja): (tek) ako ljubimo jedni druge (spoznajemo da)Bog u nama prebiva, i ljubav je (tada) njegova savršena unama. Po ovome znamo da u Bogu prebivamo, i Bog unama, što nam je dao (dušu) od Duha svojega.“ Tu nemani traga nebeskom tiraninu i masovnom ubici izMojsijevog Petoknjižja.

46 Vladar Starog Egipta se nazivao Sin božiji. Tek su musavremeni tumači hijeroglifa nametnuli naziv Faraon.

291

47 Sanskritska reč nirvana se sastoji od korena va(na) štoznači »duvati« i prefiksa ni(r) što znači »van, bez, izvan«.Prefiks nir ispred imenice često ukazuje na nedostatak iliodsustvo onoga što reč označava. Obično se nirvanaprevodi kao »ugasnuće, utrnuće«. Pali reč nibbana sevezuje za glagol nibati ("hladiti duvanjem") i prevodi sekao ugasnuće, poput gašenja sveće duvanjem. Ovajtermin znači gašenje vatre, hlađenje i smiraj. „Hlađenje“se ovde odnosi na stanje „ohlađenosti“ od „groznice“žudnje, mržnje i neznanja, tri glavna zla u budizmu.

48 O svim zamkama ovakvih mentalnih projekcija videti uknjizi J. Krišmamurti: Duh i sloboda, (The First and LastFreedom) O kraju metafizike ličnosti govori sam pojamvedante koji znači „kraj znanja”, a takođe i hrišćanstvo,koje s vaskrsenjem upućuje jedino na transcendenciju.

49 Okosnica Budinog učenja o „srednjem putu” zasniva sena pobijanju i nadilaženju dva zastranjenja:materijalističkog opstanka (uccheda-vado) koje se svršavamaterijalnim uništenjem; i idealističkog uverenja uvečnost nematerijalnog („nebeskog”) opstanka (sassata-vado). Srednji put vodi ka celovitoj ličnosti i višem umu,ka budnosti.

50 Da ne bude zabune: katolička crkva i masonerija su upotpunom jedinstvu, samo se lažno predstavljaju javnostikao da su različiti i čak suprotstavljeni. Jezuitski general ješef svim masonima.

51 Nikola Tesla je toga bio svestan kada je napisao:"Aristotel je učio da u vasioni postoji nepokretna

292

entelehija koja sve pokreće i misao je njen glavni atribut.Isto tako ja sam ubeđen da je ceo svemir objedinjen kako umaterijalnom tako i u duhovnom pogledu. Postoji uvasioni neko jezgro otkuda mi dobijamo svu snagu, svanadahnuća, ono nas večno privlači, ja osećam njegovumoć i vrednosti koje ono emituje celoj vasioni i time jeodržava u skladu. Ja nisam prodro u tajnu toga jezgra, aliznam da postoji i kada hoću da mu pridam kakavmaterijalni atribut, onda mislim da je to SVETLOST, akada pokušavam da ga shvatim duhovno onda je toLEPOTA I SAMILOST. Onaj koji nosi u sebi tu veru oseća sesnažan, rad mu čini radost jer se i sam oseća jednimtonom u sveopštoj harmoniji." Takođe je rekao: "Onoga dana kada nauka počne daproučava nematerijalne pojave (delanje svesti duše), zajednu deceniju će postići više nego za sve prethodnevekove postojanja."

52 The strong anthropic principle (SAP) John D. Barrow:The Anthropic Cosmological Principle, 1986.