Ivan Antić

Meta-fizikaastrologije

Beograd, 2000.

2

Ivan AntićMeta-fizika astrologije

Izdavač: Samostalno izdanje

© Copyright: 2000 by Ivan Antić

Ova knjiga se ne sme reprodukovati ni u celinini u delovima, ni na koji način niti bilo kojim

sredstvom bez pismene dozvole vlasnika autorskogprava, koje ima izdavač i autor ove knjige.

Kompjuterska priprema: Autor i Vladimir RibarKorektura: Dojna Lapadat

Idejno rešenje korica: AutorŠtampa: Trikona

Tiraž: 300

CIP - Katalogizacija u publikacijiNarodna biblioteka Srbije, Beograd

133.52

Antiћ, IvanMeta-fizika astrologije / Ivan Antić. -

Beograd : autor, 2000 (Beograd : Trikona). -80 str. ; 21 cm

ISBN 86-902035-1-6

a) AstrologijaID=76703756

3

SADR@AJ

Uvod....5

Neke osnovne činjenice i zablude....7

Antropičko načelo i oblikovanje subjekta....24

Zodijak....36

Planete ili psihodinamika prostorvremena....48

Sudbina kao tvar....62

Sloboda kao ličnost....82

4

5

eUVOD

Za razliku od većine drugih knjiga o astrologiji, ne-ćemo se ovde baviti podučavanjem osnovnih principaneophodnih za tumačenje horoskopa. Takvih knjiga, do-brih i loših, ima dovoljno. Ovde će biti reči o tome zaštoastrologija uopšte deluje i kako su nastali njeni osnovniprincipi, kako se prostorvreme kosmosa uobličava u nama(ne)poznato bivstvovanje, u planete, sâm život i sudbinu.Da bismo se približili ovoj viziji koja objedinjuje mikro imakrokosmos, koliko je to u našoj moći, koristićemo senekim dostignućima teorijske fizike. Astrologija je odstarine poznata kao kraljica svih nauka, njen zodijačkikrug je kao vir u koji se stiču sva iskustva bivstvovanja.Ovde ih nećemo sva spominjati već se usredsrediti samona neka najnovija, uz naglasak na iskustvo ličnog viđenja.Ono će biti u duhu spoznavanja koje sam izneo u svojojprvoj knjizi Sâmkhya. Uostalom, pored ideje o imaginar-nom vremenu, osnovna teorija fizikalne realnosti kojećemo se ovde držati pri razjašnjenju suštine astrološkihuticaja, jeste teorija Jačeg antropičkog principa koja tvrdida univerzum, ovakav kakav je, postoji zbog uobličavanjasvesnog subjekta. Moja je spoznaja da astrologija poka-zuje sve detalje tog uobličavanja, i to za svaku individuu

6

posebno. Stoga naglasak na ličnom iskustvu ne treba dadeluje zabrinjavajuće već podsticajno, jer se samo iz takveperspektive može sagledati smisao astrologije. Ako onadetaljno prikazuje kako se iz prirodne celine formira lič-nost, njena se svrsishodnost ne može drugačije izrazitinego kao lično iskustvo. Kriterijum osvešćenja isamospoznaje biće jedino merilo pri iznošenju svih objek-tivnih činjenica koje sadrži astrologija. Drugačije rečeno,budući da objektivni svet stvara i kroz sva iskustvausavršava subjekta, da celina univerzuma spoznaje sebekroz prosvetljenog subjekta, i da je njegova celovita lič-nost oličenje smisla postojanja svega, subjekat koji ovopiše neće iznositi ništa svoje, nego će samo dozvoliti dacelina, kroz njegove ograničene moći izražavanja, izrazisebe sámu.

Autor

7

NEKE OSNOVNE^INJENICE I ZABLUDE

W � � Y

U trenutku kada novorođenče prvi put udahne vaz-duh, duh ovoga sveta ulazi u njega da mu dâ život. To jeduh vremena, onog trenutka u kome je udahnulo. Usledjedinstva prirode, svaki trenutak je oličenje svega postoje-ćeg, on je oblikovan celinom, kosmosom, položajem Zem-lje prema Suncu, obližnjim planetama i dalekim zvezdama.Sva ta tela su energetski oblici, cela priroda je energetskacelina koja se izražava kroz oblikovanje, i u trenutku kadanovorođenče prekine svoju fizičku zavisnost od majke,počinje njegova zavisnost od nove, šire celine: kosmosa. Sprvim udisajem ono prima energiju te celine, njen dah.Dok je u majčinoj utrobi ono prosto postojalo, i njegovotelo se tek formiralo, u novoj sredini ono će morati dabude aktivno, moraće da dèla jer dah celine ima nameru damu obrazuje ličnost. Svojim prvim udisajem čovek primaobrazac svog oličenja, svoj karakter koji se kroz vreme is-poljava kao sudbina i on je detaljno prikazan natalnomkartom. U majčinoj utrobi se oblikuje čovekovo telo; kadaizađe iz nje na ovaj svet, oblikovaće se njegova psiha. Kaošto je majčino telo oblikovalo njegovo, tako će smisaozbivanja ovog sveta oblikovati njegovu psihu. Astrologijanam pokazuje kako je konstruisan ovaj svet, šta pokrećenjegova zbivanja. Ta zbivanja jesu sudbina svih bića. Sud-bina svakog čoveka je da spoznajom celine tog zbivanja

8

postane nezavisna ličnost i dođe do svoje autentičnosti, doSopstva, što znači svesnog jedinstva s celinom. Otuda svinesporazumi i greške pri tumačenju horoskopa kada seočekuje nešto drugo.

Celovita ličnost je oličenje celine koja sve stvara usvakom trenutku, i stoga čoveka ništa drugo ne možedovesti do sopstvene celovitosti do sáma celina koja ga jestvorila. Put do takvog ocelovljenja i samospoznaje kaospoznaje celine, uvek je individualan, jer sve je u prirodijedinstveno. Zato je put do Sopstva proces individuacije.On je za svakog jedinstven i njegova jedinstvenost jeodređena vremenom i mestom rođenja, ukrštanjem vre-mena i prostora. Rođenje čoveka, koji mimo svih bićatreba da postane ličnost, nije ništa drugo do ukrštanje vre-mena i prostora. Kada se oni ukrste, rađa se svestan život.U svim drugim područjima bivstvovanja to ukrštanje nijeprâvo, to su sve neki krivi, nepotpuni oblici koji čine svadruga bića i sve postojeće u prirodi koje nije čovek. Samose u čovekovom liku događa prâvo ukrštanje horizontalevremena i vertikale večnog prostora, Neba i Zemlje.Čovek je jedini kompletan oblik bivstvovanja, on je du-hovno oličenje celine jer duh celine, koja sve stvara, jed-ino kroz njega postiže direktnu samospoznaju. U svimdrugim oblicima on se prosto zbiva kao svekolika priroda.

Kao što prostorvreme ima svoju piramidalnu hijer-arhiju, na vrhu se sužava u svest i slobodu, a ka osnovi širiu sve veću inerciju i uslovljenost, tako i obrazovanje lič-nosti ima svoju piramidalnu strukturu. Najšira osnova pi-ramidalne strukture ličnosti određena je godinom rođenja.Svaka godina je obeležena jednim od ciklusa aktivnostiSunca. Ima ih dvanaest i njihova smena se poklapa sa me-sečevim ciklusima. Temeljne karakterne osobine svih

9

osoba rođenih u jednoj lunarnoj godini, prikazuje kineskiZodijak. Godina rođenja je najopštiji temelj ličnosti koji jeodređen, dakle, ciklusima sunčevih aktivnosti. Astrologkoji ne uzima u obzir kineski Zodijak pri analizi karaktera,ne može sagledati njegovu celinu. On se bavi samo deta-ljima. Da bi se ovaj najširi temelj ličnosti prepoznao, pot-rebno je duže i pažljivije posmatranje karaktera jedneosobe, on se ne vidi odmah i na prvi pogled. Stari zapadniastrolozi, kojima nije bio poznat kineski Zodijak, takođesu slutili postojanje godišnjih ciklusa i pokušali su da ihustanove pridavanjem svakoj godini značenje pojedineplanete.

Poznato je da lunarna astrologija važi za istočnenarode, a solarna za zapadne. To je u skladu sa različitimmentalitetima istočnjaka i zapadnjaka. Kineski Zodijakjeste lunarni, ali godišnji ciklusi, koje on predstavlja, de-luju i na zapadnjake, tj. na sve ljude u svetu, ne samo naKineze. Ovo dokazuje da osobine godišnjih znakova pro-izilaze iz uticaja koji su globalni i nisu vezani za jednu as-trološku tradiciju, i da se mesečevi ciklusi samo poklapajusa njima.

Sledeća, viša struktura diferencijacije ličnosti odre-đena je godišnjim dobom, odnosno mesecom rođenja. Njusa svim detaljima pokazuje zapadna astrološka tradicija.Ovde se radi o položaju Zemlje prema Suncu i ostalimplanetama. Posmatrano sa Zemlje, Sunce se kreće svojomputanjom, ekliptikom, nejednako tokom godine. Zbognagiba Zemljine ose rotacije ono se početkom zime nasevernoj hemisferi, 22. decembra, nalazi na najnižoj tačkina horizontu, i tada je dan najkraći, a početkom leta, 22.juna, na najvišoj, pa je i dan najduži. Tada ponovo opada iu trenutku kada preseca polovinu ovih svojih ekstremnih

10

položaja, 22. septembra i 22. marta, a to je linija ekvatora,počinju jesen i proleće, i to su ravnodnevnice. Dakle, po-čeci godišnjih doba određeni su presecanjem putanje ek-liptike i nebeskog ekvatora (projekcije zemaljskog). Titrenuci uzeti su za početke kardinalnih znakova Zodijaka:Jarca, Raka, Vage i Ovna. Od njih su odmeravanjem po 30stepeni smešteni i ostali znaci. Ovde je, dakle, u pitanjuvreme oličenja zbivanja celine, odnosno, položaj Zemljeu prostoru kosmosa, a ne mitologija vezana za neka saz-vežđa. Imena znakova preuzeta su od sazvežđa, ali samiznaci se ne poklapaju sa njima. Zbog lagane oscilacijeZemljine polarne ose tačka preseka ekliptike (putanjeSunca) i ekvatora, dakle, trenutka kada Sunce prelazi sajužne na severnu hemisferu gde započinje proleće, nedogađa se onda kada je Sunce na početku sazvežđa zvanogOvan. Ova tačka preseka sunčeve putanje preko nebeskogekvatora lagano se pomera retrogradno, približno jedanstepen za 72 godine, i to se zove „precesija”. Danas je onapri kraju znaka Vodolije, što znači da precesija prolazijedan znak oko 2160 godina, koliko traje jedna astrološkaera. Znaci i istoimena sazvežđa poklopili su se oko 300.godine pre n.e., ali ni pre toga, a ni posle, nisu bili podu-darni. Onima koji ne znaju ništa o astrologiji ovo nepokla-panje daje argument za kritiku verodostojnosti same as-trološke teorije i prakse. Svako ko išta zna o astrologiji presvega zna ovde iznete činjenice da znaci nisu sazvežđa,da su od njih preuzeli samo imena, i da znake čine odre-đeni položaji Zemlje prema Suncu i konkretne, realnepromene u prirodi koje ti položaji izazivaju: godišnjadoba. Stoga ne deluju na nas neki misteriozni zraci sa tihdalekih sazvežđa, koji su ispunjeni maštom naših predaka,nego realan položaj Zemlje prema okruženju i stanje pri-

11

rode na njoj u tom trenutku. To je ono što uslovljava našeživote na način koji se detaljno i naučno može proveriti,što astrologija već odavno i čini. Razlog zašto ona još nijeopšte prihvaćena leži u tome što ni čovekova ličnost nismisao njenog Sopstva još nisu izborili pravo glasa iopšteg uvažavanja. Tek nedavno se ponegde u svetu došlodo spoznaje o neophodnosti uvažavanja elementarnihprava na biološki opstanak, koja se zvučno i s puno hvalenazivaju demokratijom, ljudskim pravima i građanskimslobodama. Ona su trenutno vrhunac civilizacijskogdostignuća iako ne predstavljaju ništa drugo do elemen-tarne preduslove normalnog biološkog života. Još je dugput do opšteg prihvatanja i uvažavanja smisla celovitostiljudskog bića i ličnosti, o čemu govori astrologija. Onaupućuje na jedinstvo čoveka i kosmosa, dok je čovekdanas još uvek daleko od jedinstva sa samim sobom, odsopstvenog bića, a još i više od svojih bližnjih.

I svojim godišnjim dobima, dakle, priroda oblikujekarakter čovekov. Nije zaista teško ni laiku da primetikako se čovek rođen zimi (Jarac) po svom rezervisanom,pomalo hladnom i apstraktnom karakteru razlikuje odonoga rođenog leti ili krajem proleća (Blizanac, Rak),emotivnog, toplog i pristupačnog; da se onaj rođen u sampočetak proleća (Ovan) svojom žustrom energičnošćuznatno razlikuje od kolebljivog, umerenog i pažljivogkaraktera rođenog u početak jeseni (Vaga).

Sledeća, finija diferencijacija odnosi se na dekane.Svaki znak ima tri dekana od po 10 stepeni, i svakim sim-bolično vlada po jedan planet. Ovo znači da svaki znakima tri faze svoga uticaja: početnu, središnju i završnu.Rođeni u jednom znaku se, prema tome, razlikuju i podekanima u kojima pada njihovo rođenje.

12

Svim dekanima dodeljeni su sledeći planetni uticaji:Ovan: Mars, Sunce, Venera.Bik: Merkur, Mesec, Saturn.Blizanci: Jupiter, Mars, Sunce.Rak: Venera, Merkur, Mesec.Lav: Saturn, Jupiter, Mars.Devica: Sunce, Venera, Merkur.Vaga: Mesec, Saturn, Jupiter.Škorpija: Mars, Sunce, Venera.Strelac: Merkur, Mesec, Saturn.Jarac: Jupiter, Mars, Sunce.Vodolija: Venera, Merkur, Mesec.Ribe: Saturn, Jupiter, Mars.

Postoji još finija diferencijacija po znacima. Naime,smatra se da svaki stepen svakog znaka ima svoje posebnodejstvo. O tome je ovde već suvišno govoriti. Piramidalnustrukturu prostorvremena, kojom se obrazuje čovekovaličnost, završićemo na najfinijem nivou, a to je sâm trenu-tak rođenja, sat i minut. On je određen položajemZemljine rotacije u odnosu na Sunce, to je doba dana ilitačan položaj Sunca u odnosu na mesto rođenja. Pažljivijiposmatrač, koji nije upućen u astrologiju, naročito ako jeroditelj, takođe može da primeti kako se razlikuje karakterrođenog u podne (Sunce u desetom polju) od onog rođe-nog u ponoć (u četvrtom). Prvi je okrenut ka javnosti, kari-jeri, politici i svetskim dešavanjima, i sudbina ga najčešćetamo i vodi, dok je ponoćni tip pre svega vezan za dom iporodicu, više voli da sedi u kući nego da stalno putuje, ilije okolnostima primoran da bude vezan za dom; njegovkarakter je intimniji od ovog prvog. Još je lakše uočitirazliku rođenog u rano jutro, neposredno pre izlaska Sunca

13

(prvo polje), od onog u sumrak, pred zalazak Sunca(sedmo). Prvi je izrazito samosvestan i samodovoljan, dokje drugi zavisan od drugih i okoline, prvi više voli da jesam, a drugi da je s nekim, da se pokazuje javnosti i pub-lici, prvi je više sklon da doživljava, a drugi da izražava.Priroda tako i dobom dana određuje karakter ličnosti.

Trenutak rođenja, kao vrh piramidalne strukture lič-nosti, daje završni i odlučujući pečat celoj strukturi. Sanjim je određen ascendent a time i položaji svih dvanaestpolja (kuća) koja definitivno odlučuju o sudbini, koja,opet, nije ništa drugo do način na koji će se ličnost for-mirati.

Jedna od najčešćih zabluda laika o astrologiji jesteuverenje da tako daleka nebeska tela ne mogu uticati na tošta će se njemu dogoditi u životu, i da on „ima slobodnuvolju”, bar najvećim delom ako već ne u potpunosti.

Prva nebulozna pretpostavka o udaljenosti nebeskihtela o kojima astrologija govori, samo pokazuje apsolutnoneznanje o astronomskim veličinama svemira u komeživimo. Ako bismo našu galaksiju uporedili s ljudskim te-lom, tada razdaljina između nas i Plutona ne bi bila većaod rastojanja između dve susedne ćelije u mozgu. Njihovuorgansku povezanost laik ne bi mogao da porekne, ali ćeastrološke pretpostavke o jedinstvu prirode lako da odbaci,ili vrlo brzo da zaboravi ako ih i prizna pod teretom či-njenica. Tome su naročito skloni astrofizičari. Od svihprosečnih ljudi oni najbolje znaju da je gravitacija najvećai najmoćnija sila u kosmosu. Ona daje koheziju planetama,drži na okupu sve kosmičke sisteme, od sunčevog dogalaksija. Ali, uprkos tome oni će 'elegantno' da preskočečinjenicu da ta ista gravitacija, na kojoj se zasniva učenjeastrologije, odlučujuće deluje i na organski život. Štaviše,

14

ne treba mnogo znanja da se uvidi da je organski životupravo i nastao pod dejstvom gravitacije, najpre Sunca,zatim Meseca i svih ostalih obližnjih planeta, jer sva telaimaju gravitaciju. Organski život je sav naš svakodnevniživot i osnova za dešavanje sudbine. Zapravo, organskiživot i jeste naša sudbina - njeno nadilaženje spada uideal ljudskog savršenstva i u svim duhovnim tradicijamaje poznat kao iskustvo transcendencije. Ali, taj ideal nijepredmet interesovanja prosečnih ljudi koji su uslovljenisudbinom - a to je svakodnevni rad i reprodukcija, zajednosa odmorom, zabavom i svim sitnicama koje su njihovinužni pratioci. To je sve organski život. Ako nekako ipriznaju da gravitacija ima udela u organskom životu,možda primećujući da su njome vezani za tlo i da sav ri-tam života zavisi od gravitacije Zemlje, Meseca i Sunca(gravitacije ostalih planeta još nisu spremni da priznaju),ipak se neće složiti da je organski život isto što i sudbina.Zato što ne znaju šta je sudbina a šta prava sloboda - to ćebiti glavna tema ove rasprave. Kada se iz kosmosa posma-tra Zemlja, ona se vidi kao jedno celovito živo biće, i tadase životi, kretanja i sudbine milijarde ljudskih bića na njojvide kao vegetativne funkcije njenog organizma - a sićušnabića astrofizičara kao virusi koji ga ometaju iako žive nanjegov račun.

Sledeća pretpostavka u ovoj zabludi je da se zna štasu dešavanja, događaji koji sačinjavaju život. Ovo„znanje” je tipično za nesvesnog čoveka. On prirodneprocese razlikuje od onoga što sam čini. Čak i najobra-zovaniji među nesvesnim ljudima (fizičari) skloni su tome.Iako dobro znaju da su makrokosmička kretanja potčinjenasnažnoj uslovljenosti gravitacije, a mikrokosmička takođesnažnim nuklearnim i elektromagnetskim silama, sve ono

15

što spada između ovih krajnosti, a to je naše kretanje usvakodnevnom životu, uprkos svoj logici i činjenicamasmatraju različitim i nezavisnim od ostale prirode - iako senaš svakodnevni svet nalazi između ovih makro i mikro-kosmičkih sila kao između čekića i nakovnja. Samo tu ponjima vlada „slobodna volja” - mada se niko ne hvali da juje valjano iskoristio. Tako čovekov ego održava iluzijusvoga opstanka. U stvarnosti, sve što postoji na bilo kojinačin, u nama ili izvan nas, na ovom i svakom drugomsvetu, sastavni je deo uslovljenih prirodnih procesa, i nepostoji apsolutno ništa „neprirodno”. Razlikuje ih jedinonivo vibracija i kvalitet angažovane energije. Te razlikedaju raznovrsne oblike svemu što postoji i što se dešava.Celu prirodu sačinjava jedna energija, i ona se manifestujekao kretanje. Pokret prirode svuda je isti, nema razlike iz-među kretanja elektrona, planeta i našeg kretanja krozživot, jer energija je svuda ista. Ali, njena upotreba dajepojavama različit karakter. Iza toga nema nikakvih razlikaizmeđu čvrstih stvari i događaja, unutarnjih ili spoljnih.Iluziju da postoji bitna razlika između nevidljivih procesasudbinskih događaja, vidljivih predmeta i našeg bića,nameće nam vezanost za ograničena fizička čula i njihovnačin posmatranja. Sile koje vode čoveka kroz život i dajumu određenu sudbinu putem vanjskih događaja, isto sutako sastavni deo prirode kao i sila koja pokreće krvotok unašem telu i sav organski život. Setimo se samo šta smosve spremni da uradimo, i šta smo sve već uradili da bi seprehranili i imali sredstva za život. Egoički način posma-tranja jedini je razlog zašto krvotok u sebi smatramo pri-rodnom nužnošću, svoje spoljašnje postupke izrazom„slobodne volje” a događaje slučajnošću ili sudbinom.Takvo razlikovanje je bedem ega i našeg neznanja, pa

16

otuda i patnje. Ali, u prirodi nema patnje, ona je božanska,savršena celina. Patnje ima samo unutar granica ega, usvetu koji on projektuje. Mi ne želimo da vidimo jedinstvoprirode u organskom opstanku i našim delima zato što neželimo sebi da priznamo da ništa i nismo učinili u životuosim zadovoljenja naših bioloških potreba, da nismo ninačeli svoju duhovnu suštinu zbog koje i postojimo.Razlog je tradicionalno neznanje o tome šta je naša du-hovna suština i o njoj će dalje biti reči.

Poslednja i najtvrđa pretpostavka laika koji 'neveruje u astrologiju' zasniva se na prethodnoj: razlikujućiprirodne procese od svojih postupaka njegov ego stvarailuziju da „ima slobodnu volju”. Ovo ubeđenje, koje nijeništa drugo do manifestacija njegove nesvesnosti, toliko jerašireno da su mu podlegli i mnogi komercijalni astrolozi.I oni tvrde da čovek ima slobodnu volju, a da astrološkičinioci samo pokazuju mogućnosti koje osoba može daiskoristi ili propusti. To je tačno samo za prosvetljenogčoveka, a ne i za prosečnog smrtnika. Ovo ubeđenje jeprivlačno jer učvršćuje egoičku nesvesnost, iako je do-voljno malo zdravog razuma da se vidi kako čovek nemože ni da diše ni da trepne svojom voljom, da su sve nje-gove fiziološke funkcije nesvesne i spontane. I ne samounutarnji, fiziološki procesi, već i spoljašnja dešavanja.Teško je ovoga biti svestan jer je prirodna uslovljenost do-voljno fleksibilna da omogućava život i kretanje kakvi sunam poznati unutar granica ega. Ali nam zato istovremenoonemogućava spoznaju ostalih vidova života, koji sudaleko sadržajniji, veći i čudesniji od ovoga što nam jepoznato. Svaki dovoljno zreo čovek, kada se osvrne nasvoj dotadašnji život, morao bi da prizna da postojećusudbinu nije sâm izabrao, bar ne u većini detalja.

17

Priznanje ovakvog stanja stvari komplikuje činjenica da iono što definitivno smatra „svojom voljom” jeste zapravopredodređeno astrološkim činiocima pri rođenju. Plane-tarne aspekte i položaje koji uzrokuju da život bude pos-većen sportu ili teologiji, na primer, čovek prihvata kao iz-raz svoje volje, jer astrološki činioci deluju iznutra, nes-vesno, kao „naša” želja i „naša” volja, jednako kao i spoljau vidu događaja. Oni sve predodređuju, pa i to da li ćeneko biti religiozan ili ne, površan ili fanatik, uspešan ukarijeri ili će propasti, kakav će brak imati, i kakav ukus uoblačenju.

Svako pokazuje „svoju volju” ali je ona različitakod svakog pojedinca upravo zato što je svačija volja de-terminisana astrološkim uticajima iz natalne karte, ilitrenutkom rođenja. Te uticaje svako izražava kao „svojuvolju”, odnosno temperament i karakter. Ako su astrološkiuticaji (aspekti i dr.) kod nekoga konstruktivni i pozitivni,on će sledeći „svoju volju” ili urođenu prirodu doživetinjihova pozitivna ostvarenja. Ako su negativni i destruk-tivni, njegova volja će ga odvesti u propast. Zato je čestslučaj kod ljudi koji propadaju, ili čine loša dela, da seteško mogu odvratiti od njihovog puta ili načina života jerga oni doživljavaju kao „svoju volju” i „svoje ostvarenje”.Ova teškoća je najbolje poznata psihoterapeutima. Takvimljudima je jedini spas da slušaju drugoga a ne svojuurođenu prirodu, ili volju - ako je to uopšte moguće. Zbognjih su stvoreni društveni i religijski autoriteti (predanostbožijoj volji), i moral.

Uslovljenost prirode ima svoju subordinaciju. Nekadešavanja su više, a neka manje determinisana. Nevažni imali događaji su determinisani u svom lokalnom ok-ruženju, od strane neposrednih uzroka, ili su prepušteni

18

slučajnostima jer imaju samo trenutni značaj. Ali značajnidogađaji, koji se tiču razvoja i sudbine, određeni su odstrane viših uzroka. Njih otkriva astrologija. (Mada i na-jmanji događaj može majstorski da bude izrežiran odstrane sudbine.) Zato, da bi nju razumeli, treba da razliku-jemo bitna od nebitnih dešavanja.

Da bi se razumeo zakon uzročnosti koji vlada ce-lom prirodom, pa i našim sudbinama, valja znati da pri-roda nije samo ono što opažamo svojim fizičkim čulima.Ona ima više dimenzija, dok mi čulima opažamo samojednu od njih, jedno vrlo usko područje prirode koje na-zivamo fizičkim, trodimenzionalnim svetom. Zakon uz-ročnosti se, međutim, proteže kroz celu prirodu, kroz svenjene dimenzije, i zato ga ne vidimo celog, već samo onenjegove deliće koji se pojavljuju u prolazu kroz fizičkiplan, i to ako su u našoj blizini, tako da možemo da ihopazimo, ili da na drugi način budemo obavešteni o njima.Zato što ne vidimo ceo tok uzročnosti, već samo njegovefragmente, i to one koji su u skladu s našom paradigmomrealnosti, nama stvari i događaji izgledaju nepovezani,izazvani slučajno, čini nam se da zlo vlada i da nemapravde, ili da se sreća događa nezasluženo. Ne opažajući(za naša čula skriveni) lanac uzročnosti na višim dimenzi-jama, pojave i događaji nam mogu izgledati kao numi-nozni hirovi nekog Boga ili đavola. Čudesni događaji nisuništa drugo do manifestacija viših dimenzija na nižim.Razlog za ovakvo neznanje, na kome se čak grade religije ifilosofije, jeste prosto u tome što ne vidimo celinu pri-rodnog procesa u svim dimenzijama, već samo onaj njegovfragment koji nam je dostupan čulnim opažanjem. (Njimese bavi nauka pa zato astrologija ne može biti njen pred-met, jer ona pokazuje zbivanja u svim dimenzijama.) Kao

19

kada bi okretanje jednog velikog točka posmatrali iz bliz-ine kroz uski prozorčić, tako da vidimo samo njegov delić.Uočili bismo samo neodređene delove koji se pojavljuju inestaju, u najboljem slučaju neke cikluse u tim kretanjima.Tek kada se udaljimo i vidimo ceo točak bez ograničenjaopažanja, postaje nam jasno da su nepovezane i neobjašn-jive pojave sastavni delovi velike celine. Tako je i sa pri-rodom i njenim zbivanjima. Svoje fizičke živote opažamokroz uske prozorčiće naših čula i ograničenog razuma, panam zato i izgledaju nesavršeni, pogrešni, nelogični i nes-rećni, kao da su žrtve svakojakih nezasluženih nepravdi.Izgleda nam da se život javlja kao nov i da netragomnestaje. Samo kada objektivno sagledamo sve dimenzijeprirode, vidimo da je naš fizički život samo jedan delićdaleko šireg procesa duševnog dozrevanja večnog života,koji je izraz savršenstva prirode, koja sa svim svojim di-menzijama predastavlja savršenu, bezvremenu celinu ičisto dobro. Astrologija nam pokazuje procese uzročnostikoji se protežu izvan našeg čulnog opažanja, i tako dopri-nosi da sagledamo celinu zbivanja i izbegnemo iluzijupatnje.

Niti s kojima nas priroda vezuje, i tako uslovljava,dovoljno su dugačke, fine i nevidljive da nam obezbedeslobodu kretanja (mada ni nju nemaju svi ljudi) potrebnuza zadovoljenje bioloških nagona za opstankom, pa čak inajnižih strasti. Ovakva sloboda je nužna za biološki op-stanak, i zato nam ju je priroda i dala, čak u većoj merinego životinjama. Onima čiji je um ograničen samo načulno i fizičko iskustvo postojanja ova, inače samobiološka, sloboda borbe za opstanak, stvara utisak da su snjom i potpuno slobodni, čak u tolikoj meri da na njojgrade 'demokratiju', 'ljudska prava' i verski moral smatra-

20

jući da su tu slobodu dobili od Boga - boreći se neprestanoprotiv loših osobina te iste slobode, i ljudi koji misle dru-gačije. Zato u takvoj 'demokratiji' i 'religiji' vlada žešćaborba za teritorije i opstanak nego u životinjskom svetu.Izbor između dobra i zla koje nam priroda daje púkimfizičkim rođenjem, radi biološkog opstanka, nije nikakvasloboda, nego izbor kako da udovoljimo prirodnom na-gonu za opstanak, to je samo polarizacija iste uslovljenostikoja je dovoljno fleksibilna kako bi omogućila fizički op-stanak individue. Možemo slobodno da odlučujemo otome kako ćemo da zadovoljimo svoje nagone, i tu vrstuslobode, koja ne nadilazi uslovljenost prirode, mi naivnoprojektujemo na sve oblasti života, pa i na svoju duhovnusuštinu koju još nismo ni upoznali. Samo zato što možemoda mrdamo tamo-amo, nekog da udarimo a nekog da po-milujemo (u oba slučaja sebe da obezbedimo), i da pri-čamo šta nam padne na pamet, imamo utisak da smo „slo-bodni”. To je iluzija, to je sloboda ega i nesvesnog bivst-vovanja. Istinska sloboda tek treba da se osvoji duhovnomzrelošću i pobedom nad ovakvom slobodom nagona, kojanas porobljava svojim iluzijama.

Astrologija pokazuje na koje je sve načine čovekuslovljen. Oni mogu biti pozitivni i negativni jer prirodadeluje na sve načine, kroz suprotnosti, podsticajno i sputa-vajuće, odnosno iskušavajuće, da se pozitivne lekcije ut-vrde. Pri tome se ovo dejstvo proteže na više života usledzakona karme i reinkarnacije. Zato rana smrt, ili teškasudbina, moraju biti sagledani kao jedna epizoda dalekošireg i većeg procesa nego što je jedan individualan život.Kada se izgubi iz vida ovakva celovitost delovanja pri-rode, i njeno jedinstvo suprotnosti, tada nastupa tumačenjeo „dobru i zlu”, pri čemu zlo uglavnom nadmašuje dobro.

21

Samo je celina bivstvovanja čisto dobro (ono što je omo-gućava jeste naša duhovna suština, ili Sopstvo), njegovifragmenti su uvek u suprotnostima i patićemo zbog njihdokle god budemo fragmentarni (u egu). Patnja je nesves-nost celine i nju najčešće izražavamo reakcijom, kroz su-kob sa njenim različitim delovima, odnosno bićima kojanam izgledaju kao „drugi” - zato što smo sami sebi tuđi.Dakle, zlo činimo samo nesvesni, i nesvesnim reakcijamaga održavamo, dok su ljubav i nežnost uvek izraz našesvesti o jedinstvu bića i duhovnoj slobodi - koja ječovekova autentičnost. Ne možemo znati istinu o biću bezljubavi prema svemu što biva - jer takvo 'znanje' je samospoljašnje - kao što ne možemo ni voleti izveštačeno, od-vojeno, bez doživljaja jedinstva s voljenim. Dobro i zlonisu spolja, oni su naša svojstva koja izražavaju našusvesnost i nesvesnost. Ovo dokazuje činjenica da je čoveksposoban i za jedno i za drugo. Kada ih projektujemo van(dobro u Boga, a zlo u đavola), tada samo izbegavamoodgovornost u njihovoj primeni i dokazujemo svoju nes-vesnost. Kada preuzmemo odgovornost, to uvek vodi os-vešćenju i dobroti koja ne zavisi od morala.

Priroda postoji zbog obrazovanja svesnog subjekta.Pored svih oblika života, taj proces se najintenzivnijekristališe kroz čovekovo biće i sudbinu. Čovek je završničin tog procesa. Zato mu je i najteže, ali je i najbližiishodu. Astrologija, kao kraljica sveg znanja, detaljno po-kazuje i celinu prirodnog zbivanja i kako je svaki čovekposebno uslovljen, ali ne zato da bi mu samo stavila doznanja da nije slobodan od prirodne nužnosti, nego da bimu upravo tim znanjem omogućila da se oslobodi spozna-jom celovitosti bivstvovanja, koja je njegovo Sopstvo.Dakle, čovek jeste uslovljen, ali može da bude slobodan -

22

jedino kroz spoznaju onog što ga uslovljava. U tome muastrologija pomaže sledeći logiku da se čvor može raz-vezati jedino znanjem kako je zavezan. Da bi tu pomoćčovek dobro iskoristio mora najpre da bude svestan svojeuslovljenosti, a ne da samog sebe obmanjuje da je slobodui nezavisnost dobio sâmim fizičkim rođenjem, ili od nekogBoga. Sloboda se ne može dobiti, ona je svojstvo ličnezrelosti, a zrelost nikada ne može biti svojstvo ličnostiako je dobijena odnekud. Čin fizičkog rođenja ni počemu se ne izdvaja od ostalih uslovljenih organskihprocesa u prirodi. On čoveka stavlja u istu ravan sa život-injama i biljkama. Njegovo prâvo, duhovno rođenje tektreba da se dogodi kada kulturnom evolucijom i potpunimosvešćenjem postane jedinstvena i celovita ličnost. Kolikoje kao ličnost integrisan, toliko je nezavisan od gravitacijeprirodnog uslovljavanja. Jedini pravi temelj za čovekovukulturnu evoluciju daje astrologija, ako se koristi shodnonjenom smislu, a to je čovekovo duhovno prosvetljenje -ne ispunjenje ličnih želja. Ovakav promašaj njenog smislajedini je razlog svih grešaka i nerazumevanja. Natalnakarta pokazuje strukturu celog našeg bića da bi nam dalakontekst za njegovo nadilaženje u slobodnom duhu. Tran-scendencija uslovljenog bivstvovanja je suština svekolikečovekove kulture, duhovnosti u religioznosti. Nigde se ob-jektivnije ne prikazuje čovekova uslovljenost nego u as-trologiji, i to za svaku individuu posebno, u skladu s vre-menom njenog postojanja, dakle, dinamički, uživo, a nemetafizički i mitološki.

Budući da astrologija pokazuje kako prirodauobličava svesnog subjekta - i preko sudbinskihiskušenja ga navodi da postane celovita ličnost, koja ćebiti oličenje smisla bivstvovanja prirode - astrologija će

23

u ljudskom društvu biti spoznata i priznata tačno uonoj meri u kojoj to društvo priznaje celovitu i slo-bodnu ličnost.

Astrologija pokazuje suštinu našeg karaktera koji sespolja izražava kao sudbina. Tako najbolje doprinosi ra-zumevanju našeg položaja u svetu, prâvog uzroka i smislasvega što nam se događa, da ne bismo krivili ni Boga, niđavola, a ni naše bližnje. Takvim znanjem pribavlja namopuštenost i ljubav za sva bića kroz uvid da smo svi jed-nako uslovljeni prirodom dok ne dospemo do istinskogduhovnog probuđenja - na koje nas uslovljenost i goni.Jedan od najlepših prikaza ovakvog smisla astrologijenalazi se u Manihejskim izvorima (Hegemonius, Acta Ar-chelai, 8. Bar Khoni, Scholia, 315, 22-27):

„Kad je Otac Života video kako duša pati u telu...pozvao je Poslanika. A ovaj došavši pripremi sve što mu jepotrebno za posao spasavanja duša. Napravio je točak sadvanaest sudova... Pokretan kruženjem nebeskih sfera, tajtočak zahvata duše koje umiru... I splav se puni dušamakoje ti sudovi zahvataju, pa ih zatim iskrcava... u Eone,gde ostaju u Stupu Slave zvanim Savršeni čovek... To jestup svetlosti, jer je ispunjen pročišćenim dušama”.

24

µANTROPI^KO NA^ELO

I OBLIKOVANJE SUBJEKTA

Današnja shvatanja teorijskih fizičara o prirodi fizi-kalne stvarnosti dospela su do jedinstvenog paradoksa. Sjedne strane, eksperimentalna otkrića u subatomskoj fiziciistopila su gotovo sva dosadašnja ubeđenja o materijalnojstvarnosti, o njenoj čvrstoći i postojanosti, i otkrila nam daje takva slika sveta samo privid koji nam stvara prirodačulnog opažanja, a nije izraz same stvarnosti. Suština ma-terije ili subatomska stvarnost se pokazala kao krajnje re-lativna i direktno zavisna od subjekta koji je doživljava.Ubrzo nakon svog nastanka, dvadesetih godina, kvantnafizika se zaplela u problem odnosa subjekta prema prirodi,jer se priroda tog odnosa pokazala kao presudna za dobi-janje rezultata eksperimentalnih istraživanja. Takvimuvidima se, s druge strane, približila drevnim znanjima osuštini stvarnosti, mističkim spoznajama koje su sadržaneu osnovi svih velikih duhovnih tradicija.

Prema Fritjofu Kapri, koji je u svojoj poznatojknjizi Tao fizike izneo paralele između savremenih fizikal-nih teorija i drevnih, uglavnom istočnjačkih mističkihuvida, ovo zbližavanje se sastoji iz osam tačaka. 1. Jedin-stvo svih stvari i događaja - svet se ne može razložiti nanezavisne, manje jedinice. 2. To sveopšte jedinstvo uvekzahvata i svesnog subjekta (čoveka, posmatrača) i on je

25

neposredan učesnik u toj meri da je spoznaja jedinstvanjegova sudbina, i kao da se sve zbiva da bi se njegovasvest kristalisala. 3. U tom jedinstvu sve razlike i suprot-nosti su relativne; suprotnosti su polovi jedinstva i kaotakvi omogućavaju mu životnu dinamiku. 4. Svi pojmovisu plod razuma i ne mogu se primeniti na sâmu stvarnostprirode, oni ne dotiču svojstva sâme stvarnosti. 5. Iza pros-tora i vremena relativističke fizike stoji jedna viša, bez-vremena dimenzija, implicitni poredak u kome su svidogađaji u prirodi međusobno povezani, ali ne uzročno. 6.Kosmičko jedinstvo je dinamičko i neodvojivo od svojihvišestrukih pojavljivanja, priroda je u dinamičkoj ravnotežii mnoštvo je iluzija ograničenog, čulnog načina posma-tranja. 7. Prostor i čestice nisu strogo odvojeni i suprot-stavljeni, već su u dinamičkom i živom procesu neprekid-nog kretanja, nastajanja i propadanja. Čestice nastaju izoscilovanja polja koja su bez oblika i određenja, i u njimanestaju; iako su nemanifestovana, polja su stvarnost iz ko-jih proizilaze entiteti koje opažamo kao čestice koje sačin-javaju fizički svet. 8. Celokupna stvarnost je neprekidnikosmički ples energije, igra nastajanja i nestajanja. Česticekoje sačinjavaju fizičku stvarnost su zapravo energetskiprocesi, a ne 'čvrsti' objekti.

Klasična fizika se od Njutna pa sve do početkadvadesetog veka bavila mehanističkim modelom opisasveta. On je odgovarao prostom, čulnom iskustvu, i bio jeuspešan u tehničkoj primeni. Tehnološka revolucija imoderno doba su i započeli kada je čovek shvatio sveaspekte kretanja u čulnom, fizičkom svetu. Dvadesetihgodina ovog veka došlo se do dubljih i revolucionarnihuvida u prirodu fizičke stvarnosti, u subatomski svet. On jepokazao da su osnovne čestice, od kojih su sačinjeni atomi

26

fizičkog sveta, sasvim različite od klasične predstave omateriji, one se ponašaju paradoksalno, preskaču zakoneuzroka i posledice, pa čak i ograničenja vremena i pros-tora. Njihov se položaj i brzina ne mogu tačno odrediti jerse nalaze u visoko energetskom i vibratornom stanju kaosićušno polje zvano kvant. Od kvantne fluktuacije zavisišta će se iz tog polja izroditi, kakva čestica ili talas. Zarazliku od krute mehanističke predstave o svetu, kvantnafizika je pokazala da je dublja stvarnost sličnija organskommodelu jer posmatrač postaje učesnik u zbivanju, što jeblisko mističkim uvidima o jedinstvu prirode na kome sezasniva i astrologija. Ukratko, savremeni fizičar je došaodo nepremostive prepreke, do sebe sâmog. Na dnu prirodeugledao je odraz svoga Ja.

Već je u ranoj fazi kvantne fizike uočeno da rezul-tati eksperimentalnih istraživanja subatomskih čestica zav-ise od tumačenja posmatrača, da on svoje parametre izmakrosveta primenjuje na mikrosvet, što je nespojivo, pase zato javljaju paradoksi, da objekti u mikrosvetu imajusvojstva i talasa i čestica. Na tome se uglavnom stalo osimšto su neki teoretičari (Markuze, Tulmin, Habermas, Ha-jzenberg, Bom, Dejvis, Kapra) pokušali manje ili više us-pešno da osmisle novu situaciju na etičkom i egzistenci-jalnom planu definišući tako nastalu novu nauku. Među-tim, najnovija otkrića produbila su ovaj problem do onihdimenzija na kojima deluje astrologija. Nedavno jeotkriveno da od sâmog prisustva posmatrača zavisi kakoće se ponašati mikrosvet, da li kao čestica ili talas.Ustanovljeno je da sâmo prisustvo bilo kakvog posmatračauzrokuje da se kvant energije ponaša kao čestica, dok sebez prisustva posmatrača ponaša kao talas. Kao da čestica,odnosno priroda zna da samo pred posmatračem treba da

27

uzima trodimenzionalno obličje. Dakle, to više ne zavisisamo od tumačenja posmatrača, kako se mislilo do sada,već od sâmog njegovog prisustva. Implikacije ovog otkrićasu tako dalekosežne da će po značaju nadmašiti i samo ot-kriće subatomskog sveta i njegovih svojstava, jer će ko-načnu suštinu prirode i ljudsko bivstvovanje sjediniti nanačin kako to do sad nikada nije bilo moguće. Ono je,zapravo, oduvek bilo sjedinjeno u mističkim iskustvimaduhovnog prosvetljenja i drevnom znanju astrologije, aliovde nam je namera da se tome približimo sa stanovištadanašnjeg znanja o fizikalnoj stvarnosti i čoveku.

Najsigurniji korak u tom smeru biće nam kos-mološka teorija Jačeg antropičkog principa (Strong An-thropic Principle ili SAP). U mnogim rezultatima iz oblastikosmologije i kvantne fizike otkrivena je čitava serija po-dudarnosti između numeričkih vrednosti nekih fundamen-talnih konstanti prirode, kao što je odnos između maseprotona i mase elektrona; da je gravitaciona masa protonasamo malo drugačija, ne bi bilo zvezda. Uočeno je dasama mogućnost postojanja života zavisi od ovih podudar-nosti, da suštinska svojstva univerzuma moraju da buduupravo ovakva kakva jesu da bi se javila evolucija životazasnovanog na ugljeniku i, u krajnjem vidu, čovek kaosvesni posmatrač. Ova činjenica nametnula je formiranjeantropičkog principa, ili načela po kome vidljive osobinesvemira, kakve su u svemu, nisu proizvod slučajnosti iliprirodne selekcije između više mogućnosti, nego su posle-dica sasvim određene svrhe: stvaranje uslova za nastanaksvesnog subjekta.

Ovakav logičan odgovor za podudarnosti mnogihodnosa koji leže u osnovi prirode nije zadovoljio popular-nog astrofizičara Stivena Hokinga. On ga (u knjizi Crne

28

rupe i bebe-vaseljene, Beograd: Polaris, 1995) odbacujejer smatra da nije dovoljno reći da su stvari takve kakvejesu zato što mi postojimo. Možda zato što zbog veomanarušenog zdravlja nije zadovoljan svojim postojanjem,iako je baš ta situacija usmerila svu njegovu energiju nagenijalno osvešćenje; potpuno paralisan, pretvorio se uvrlo svesnog subjekta. Smatra da Sunčev sistem jestenužan za naš život, ali mnogi delovi kosmosa nisu pogodnini za kakav oblik života. Uz to tvrdi da smo tako mali ineugledni naspram veličine kosmosa, da je teško prihvatitida sve to postoji zbog nas, previđajući da baš veličina ga-rantuje mnoga pogodna mesta za život sličan našem. Upotrazi za Velikom objedinjavajućom teorijom, koja ujed-injuje tri kategorije fizičkih međudejstava (a to su jaka islaba nuklearna sila i elektromagnetizam) sa gravitacijom,njegovi uvidi su se kretali od teorije Velikog praska do hi-poteze o imaginarnom vremenu. Ujedinjenje prve tri silekoje vladaju u mikrosvetu već je na vidiku zahvaljujući hi-potezi o kvarkovima i kvantnoj hromodinamici, dok jegravitacija ostala izvan jer je isuviše slaba za dejstva umikrosvetu. Ostao je, dakle, problem sjedinjenja mikro imakrokosmosa. To jedinstvo nije nikada bilo problem mis-ticima i astrolozima, ali za današnje fizičare je zaista prob-lem da ga obrazlože, matematički dokažu i eksperimen-talno provere.

Ovaj problem je nerešiv zato što se objektivizuje,projektuje spolja, što se uporno previđa značaj i smisaosubjekta, čovekove ličnosti u svemu tome. Krajnji dometobjektivacije ishoda prirode jeste teorija Velikog praska.Po njoj je ceo univerzum pre dvadesetak milijardi godinabio sažet u jednu singularnu tačku, neizmerno velike masei temperature. Kako je u toj singularnosti (kažu, „veličine

29

zrna graška”) sažet sav prostor i vreme, jasno je da onaprotivreči sama sebi, jer nije mogla nigde da postoji i ni-kad da se dogodi zato što pre nje nije bilo prostora ni vre-mena. Ali zato je u mašti fizičara mogla lako da eksplodirai inflatorno se raširi u danas postojeću vaseljenu. Dokaz zaovu singularnost nalaze u opažanju da se galaksije među-sobno udaljavaju, mada ih malo zbunjuje to što ne moguda ustanove iz koje početne tačke se udaljavaju - jer seudaljavaju odasvud. Još više ih zbunjuju neka novija ne-proverena osmatranja po kojima bezbrojne galaksije nisutek tako razbacane po kosmosu, nego obrazuju ogromnuspiralu, nalik na DNK. (Ovo bi potvrdilo drevnu Hermes-ovu izreku da „ništa nije spolja, ništa nije iznutra, jer svešto je spolja, iznutra je”.) Takođe i pozadinsko mikrota-lasno zračenje, za koje se smatra da dolazi od početne fazestvaranja vaseljene, da je ostatak Velikog praska, kao zainat dolazi odasvud. Sledeći dokaz je Ajnštajnova teorijarelativnosti koja pokazuje da su prostor i vreme relativni iu toj meri zavisni, da se moraju zajedno imenovati kaoprostorvreme. Po toj teoriji objekti svojom gravitacijomsavijaju prostorvreme, sva zbivanja, pa i ono najbrže, svet-lost. Objekti sa velikom gravitacijom, kao što su zvezde,savijaju okolno prostorvreme tako da planete, koje bi se utrodimenzionom prostoru kretale pravo, u četvorodimenzi-ono savijenom prostorvremenu kreću se oko Suncakružno. Kada velika zvezda na kraju svog životnog vekakolabira usled sopstvene gravitacije i sažme se u crnurupu, njena gravitacija postaje tako snažna da ni svetlostne može da se otisne od nje. Zbog takve krajnosti smatrase da crne rupe zrače antimaterijom koja je uslov za nasta-nak materije, i tako obnavljaju, oživljavaju ili, bolje reći,recikliraju materiju. U svakom slučaju model crnih rupa

30

poslužio je kao dokaz singularnosti univerzuma. Ako jemoguće da prostorvreme bude tako savijeno u crnoj rupi,izvesno je da je i vaskoliki univerzum bio tako savijen usingularnu tačku neposredno pre Velikog praska. Ali, za-koni kvantne fizike nisu mogli da važe u takvim uslovima.Zato je Ajnštajnova teorija relativnosti, koja je uslovilaideju o singularnosti jer 'elegantno' objašnjava dejstvagravitacije i makrokosmička zbivanja, došla u suprotnostsa kvantnom mehanikom, iako obe izgledaju tačne. Posleneuspelih pokušaja da se pomire ove dve nepomirljivemakro i mikrokosmičke realnosti nedovoljno osmišljenom„kvantnom gravitacijom” i teorijom superstruna, Hoking jedošao do spasonosne ideje da vaseljena postoji bez po-četka i kraja u imaginarnom vremenu, da je četvorodimen-ziono prostorvreme univerzuma nalik na sferu: postojiiako nema početka ni kraja. Time su zadovoljeni i teorijarelativnosti i zakoni kvantne mehanike, oni sada zajednomogu slobodno da deluju. Nezadovoljni su ostali jedinojudeo-hrišćanski dogmatičari koji se slepo drže ideje stva-ranja sveta „iz ničega” i njenog nasilnog nametanja celomsvetu, jer je taj model najbolja objektivizacija egoičkogpogleda na svet i njegovog održanja. Koncept postojanjakoje nije uslovljeno stvaranjem oduzima autoritet jevre-jskom Bogu. Zato o njemu fizičari mnogo i ne govore dane bi razgnevili hrišćane i muslimane. Koncept linearnogstvaranja, od početka ka kraju, je projekcija uslovljenoguma i svih proračuna za opstanak ega, dok je nelinearnopostojanje, bez početka i kraja, večno i celovito (sfera ikrug su arhetipski simboli čovekove Sopstvenosti), izrazstvarnosti samog bića; kao i ljubav koja nema proračuna iinteresa, ona jednostavno jeste.

31

Ideja bespočetnog postojanja javlja se vrlo rano ureligijskim i mističkim spekulacijama, ali nju je najboljenagovestio Platon u Timaju, govoreći o sfernoj prirodi.Takođe u indijskoj filosofiji advaita vedante kaže se da jesvet maya, privid, koji nema početka ni kraja. Biće namjasnije na koji način može postojati ono što je bespočetnoako ga sagledamo kao sferu. Bespočetnu i beskrajnu pri-rodu prostorvremena univerzuma dokazuje sferni obliksvih nebeskih tela i njihovih putanja.

Četvorodimenziono prostorvreme, koje nema ni po-četka ni kraja već jednostavno postoji, po toj hipotezinalazilo bi se u imaginarnom vremenu, jer iskustveno,trodimenziono vreme postoji na stari način samo za našačula. Njegova strela usmerena je samo ka budućnosti kojune poznajemo, dok se prošlosti samo sećamo. U imaginar-nom vremenu, koje je zapravo stvarnije od čulnog,prošlost, sadašnjost i budućnost postoje simultano. Unjemu je vasiona beskonačna, jedinstvena, bez granica ilisingularnosti, a u našem, čulnom vremenu, stvari sedogađaju kao da singulariteti postoje, tu se vasiona širi, aima i crnih rupa, stvari nastaju i nestaju iz vidokruga našihčula i mi mislimo da su zaista kao nove nastale ili potpunonestale, pa tu logiku primenjujemo i kada tumačimo kos-mos. U imaginarnom vremenu „početak” kosmosa nalik jeZemljinom severnom polu, ako se stepeni geografskeširine uzmu kao analogni vremenu, a „kraj” južnom polu.Ali te dve tačke nisu ni po čemu posebne, na njima važeisti fizički zakoni kao i na svim drugim tačkama na Zemlji.Ova analogija nam, međutim, pokazuje da čulno, linearnovreme realno postoji samo za subjekta koji se nalazi napovršini sfere, odnosno Zemlje.

32

Ako ovome pridružimo antropički princip, što nijeu neskladu jer mi ipak postojimo i osmišljavamo sva tavremena, doći ćemo do teorijskog objašnjenja zašto uopštedeluju astrološki principi. Pre svega, astrologija počiva načetvorodimenzionoj savijenosti prostorvremena okoSunca, koje se zbiva sfernim kretanjem takođe sfernouobličenih planeta. I vreme je u astrologiji ciklično (zbogsfernog kretanja prirode) i više imaginarno nego realno,čulno, jer se ono sažima po modelu holograma i deli poprincipu 'jedan dan, jedna godina', na osnovu čega se radesolarni horoskopi, primarne i sekundarne direkcije. Svakavremenska celina ima svoj kontekst. Dakle, osnovni me-todi predviđanja u astrologiji mogući su upravo zbog svo-jstva imaginarnog vremena da se sažima, i njegovog supe-riornog odnosa prema trodimenzionom čulnom vremenu.Možemo reći da astrologija i nije ništa drugo do metodprevođenja nekih osnovnih činjenica našeg postojanja izvečnog, neuslovljenog, imaginarnog vremena na jezik i ra-zumevanje svakodnevnog, ograničenog, čulnog vremena.

Ovo razumevanje postaje dublje ako se zasniva najedinstvu prirode. Tada postaje jasno da sferno zbivanjeimaginarnog prostorvremena, na kome se zasniva as-trologija, objedinjuje kosmička zbivanja sa celokupnimorganskim životom i našom sudbinom. Iz te perspektivese, naime, jasno vidi da kruženje Zemlje oko svoje ose ioko Sunca, kao i kruženja ostalih planeta u sunčevom sis-temu, direktno izazivaju organski život na Zemlji i svunjegovu dinamiku. Svojom gravitacijom (magnetizmom)planete indukcijom1 izazivaju na Zemlji još finija energet-

1 Da podsetimo: kada se u blizini zatvorenog provodnika bez strujekre}e magnet, nastaje elektri~na energija koja samo dotle traje dok

33

ska kretanja, a to je organski život. Kada bi se Zemljazaustavila, zajedno sa ostalim planetama, tada bi sav or-ganski život stao i raspao se u prah. Mi svoje psihofizičkobiće uopšte i možemo da pokrećemo, tačnije rečeno, onosâmo može da se kreće i živi jedino zahvaljujući tome štose Zemlja s ostalim planetama kreće, a naročito Mesec.Mesec je veliki magnet koji svojom rotacijom najsnažnijeindukuje kretanje sveg života na Zemlji. Po uticaju je na-jznačajniji jer je najbliži. Ostale planete takođe imaju svoguticaja zavisno od svoje veličine, brzine i udaljenosti.Skup svih njihovih uticaja preko međusobnih aspekatastvara život kakav nam je očigledan na Zemlji.

Najnovija kosmologija se tako nije samo približiladrevnom iskustvu astrologije, nego je potvrdila i nekeslične nagoveštaje zapisane u književnosti đaina, pripad-nika najstarije religije, ne samo na indijskom potkonti-nentu. Hoking bi se iznenadio, ako već ranije nije proči-tao, da u jednom od najstarijih prakritskih tekstova, Utta-radhyayana-sutram, stoji da „vreme postoji u onome štonazivamo vremenski određenim prostorom”, što klasičnikomentari objašnjavaju da vreme postoji samo „na konti-nentima gde žive ljudi i na okeanima koji pripadaju timkontinentima”. Dok se u Tattvarthadhigama-sutramdoslovno tvrdi da „nebeska tela svojim kretanjem proiz-vode vreme”. U komentarima se dalje ističe da je vremetakođe supstancija i to se dokazuje time što i vreme i sup-stancija imaju ista obeležja: nastanak, trajanje i prestanak.I najzad, tvrdi se da je funkcija vremena da održava sup-stancije u kontinuitetu, u modifikacijama, kretanjima i re-

magnet rotira oko njega. Faradej je ovo nazvao magnetnom indukcijom.Sam termin inductio na latinskom zna~i uvo|enje ili navo|enje.

34

dosledu zbivanja. Ova realnost, da kosmički objekti proiz-vode vreme, prisutna je u svačijem iskustvu. Njeno pris-ustvo izražava sâm jezik. Tako za nešto kažemo da se„dogodilo u pravi čas”, ili da „nije pravo vreme”, da su„nastupila loša vremena”. U našem se jeziku, jasnije negou drugim, izražava jedinstvo prostora i vremena jer i mete-orološka stanja (prostora) nazivamo vremenom: kada jeoblačno i kišno, kažemo „loše je vreme”, a kada je sun-čano „vreme je lepo”.

Najnoviji trend osmišljavanja svih dosadašnjihuvida u fizikalnu realnost, koji zastupa Fritjof Kapra, jestesistemsko mišljenje. Ono ističe da suštinska svojstva sva-kog živog sistema potiču iz interakcija i odnosa izmeđučinilaca, i da se ti odnosi ponavljaju u izvesnim konfigu-racijama ili shemama. To je dinamički proces odnosa kojiizražava određeni kvalitet, i ne može se izraziti kvantita-tivno, merenjem veličina i težina. Stoga se ne može ni iz-raziti jednom teorijom. Tu je potrebno mapiranje she-mama. Teško je naći bolju definiciju astrologije. Sistem-sko mišljenje nam kazuje o uzaludnosti traženja Velikeobjedinjavajuće teorije jer mikro i makrokosmos postoje udinamičkom odnosu koji se shematski izražava kroz cik-luse prirode i pojava, dakle, kroz sâme događaje. As-trologija, kao najstarija shema zbivanja prirodnih ciklusa,pokazuje kako mi učestvujemo u tim događajima, kako onioblikuju nas i naš život, kako nebeska shema oblikuje našebivstvovanje. Tako definitivno obustavlja objektivacijusmisla bivstvovanja izvan, koja nije ništa drugo do zaboravsâmog bivstvovanja. Mi već jesmo u jedinstvu mikro imakrokosmosa i ne treba da ga tražimo pomoću neke ob-jektivističke teorije s kojom bi nešto objektivno menjalikako bi nam bilo bolje. Treba da budemo svesni tog jedin-

35

stva jer samo nas takva neuslovljena, čista svest može iz-baviti iz uslovljenosti, samo s njom postižemo nešto istin-ski novo i bolje. Uslovljava nas jedino nesvesnost.

Traženje Velike objedinjavajuće teorije počiva naistom ubeđenju kao i religijsko traženje idealne vere kojaće „spasti svet”, a to je ubeđenje da je moguće kolektivno„spasenje”. Svaki kolektivizam je samo izraz biološkognagona za očuvanjem zajednice, čopora, plemena ilinacije, i smisao svih kolektivističkih ideja (i religijskih inaučnih) je afirmacija ovog nagona. Istinsko „spasenje” je,međutim, čin lične samospoznaje koji se postiže krozproces individuacije. Njegovo usmerenje je, za razliku odinteresa kolektiva, drugačije, može se reći: vertikalno.Nema, dakle, kolektivnog spasenja. Istinska sloboda iliduhovnost može zasijati samo kroz zrelog čoveka koji ćesvojim ličnim primerom drugima svedočiti o njoj - zato štoje ona izvor života i čovekovog bića. Bit se uvek jed-instveno ispoljava, zato što je živa. Samo ono što je otu-đeno i mrtvo, kao kakva dogma ili teorija, ostaje uvek istoi može svima podjednako da se deli. Cela priroda, njenmikro i makrokosmos ukrštaju se u čoveku i objedinjujuse, ne u nekoj teoriji, nego u njegovoj celovitoj ličnosti.

Astrologija pokazuje detalje tog objedinjavanja.

36

ABCDEF ZODIJAK GHIJKL

Opšte je poznato da reč zodijak potiče od grčke rečizodion koja znači „životinjski pojas”, i da se odnosi nadvanaest sazvežđa koja duž ekliptike opasuju Zemlju.Manje je poznato da je ta reč preuzeta od staroegipatskereči zo-djaja-kos koja znači „radi rada raspodela”. A jošdaleko manje je poznato radi kakvog rada su zodijačkiznaci raspoređeni baš tako kako jesu, i to u svim krajevimasveta i u svim epohama, od Severne i Južne Amerike,preko Egipta i Vavilona, do Indije, Tibeta i Kine.

Cela priroda služi prosvetljenju duha - kroz svesnogsubjekta koji je na ovoj planeti uobličen kao čovek. Da bito ostvarila mora svoju energiju, koja se izražavasveopštim kretanjem, koherentno da uobliči tako da taj ob-lik bude oličenje njenog smisla. To je njen rad, ona (tj.kosmos) radi na oblikovanju svesnog subjekta u malom, namikrokosmosu, i smisao postojanja tog subjekta jesamospoznaja. Čovek je, dakle, odraz kosmosa u malom,mikrokosmos, i to je razlog zašto astrološka tradicija, kojuje praksa dokazala, pripisuje svakom funkcionalnom deluljudskog tela po jedan zodijački znak. Glava je oblikovanapo principu znaka Ovna, vrat pripada Biku, ramena i rukeBlizancima, gornji deo grudi i srce Raku, pleksus Lavu,stomak Devici, kukovi Vagi, polni organi Škorpiji, butineStrelcu, kolena Jarcu, listovi Vodoliji i stopala Ribama. Izaista, čovekovo telo je baš ovakvog oblika samo zato štoje Zemlja baš ovoliko udaljena od Sunca i ostalih planeta.

37

Da je njena gravitacija, određena masom, samo malo dru-gačija, čovek bi izgledao sasvim drugačije. A njena masa igravitacija su baš ovakve kakve jesu, zato što se kreće okoSunca i pored ostalih planeta baš ovom brzinom kojom sekreće. I obratno, njena brzina je ovakva zato što joj jemasa tolika. Da je jedan činilac drugačiji, i svi ostali bi bilidrugačiji. Sve je povezano i uzajamno. Zato je izdvajanječoveka iz te celine izraz čistog neznanja. Njega su oblik-ovali prirodni ciklusi, smena godišnjih doba i sve što pri-roda u sebi nosi, a to nije ograničeno samo na površinuZemlje. Njeno tlo je zapravo samo podloga na kojoj seprojektuje bivstvovanje celog kosmosa, a naročitoSunčevog sistema, jer njena masa, gravitacija, rotacija irevolucija, od kojih direktno zavisi sav organski život, ne-posredno je uslovljena planetama Sunčevog sistema, nji-hovom gravitacijom i kretanjem.

U četvorodimenzionom prostorvremenu, daklebivstvovanju koje je realno jer nije ograničeno čulnimutiscima, oblik, gravitacija i kretanje svih tela Sunčevogsistema, organski život na Zemlji, čovekovo psihofizičkotelo i sudbina jesu jedno isto, ali u različitim dimenzijamai razmerama. Njihovo kružno, tačnije spiralno kretanjeuobličava različite dimenzije pojavnosti. Najgrublja inašem opažanju najobjektivnija dimenzija bila bi sâmfizički oblik planeta i njihova masa. Oni su u direktnojzavisnosti od brzine kretanja i udaljenosti od Sunca, kojibi bili sledeća, finija dimenzija. Atmosferske prilike iklima na planetama, koje takođe zavise od prethodnih di-menzija, bile bi sledeća, a organski život još finija dimen-zija. Čovekov lik i njegova svesnost izražena kroz sudbinuje najfinija dimenzija celog ovog spiralnog uobličavanjakoje izaziva Sunce. Zato je Sunce osnovni princip inte-

38

gracije čovekove suštine. Sunce svojom masom i gravi-tacijom savija i sažima okolno prostorvreme, najkonk-retnije uobličeno kao planete, i to sažimanje je proizveloorganski život na najpogodnijem mestu Sunčevog sistema,na Zemlji. Kroz evoluciju organskog života sve to saži-manje ostvarilo je svoj egzistencijalni smisao. Svoj du-hovni smisao zadobija kroz ličnost najkompletnijeg i na-jsavršenijeg organskog bića: čoveka. Zato je on mikro-kosmos i to na način kako prikazuje astrologija.

Psihofizička evolucija prostorvremena ka ličnosti isvesti o sebi, u pogodnim organskim uslovima na planetiZemlji, razvija se po principima koje izražavaju znaci Zo-dijaka. Oni su, opet, izraz prirodnih ciklusa i smenegodišnjih doba. Svaki ciklus smene godišnjih doba imadvanaest faza. Svaka faza predstavlja jedan princip u raz-voju psihofizičkog bivstvovanja ka svesti, tačnije, jedanaspekt svesnog bivstvovanja.

Da bi svest u biću bila sasvim zrela, neuslovljena ipotpuno determinisana, ne može se razviti samo iz jednogaspekta bivstvovanja, nego iz svih aspekata koji sačin-javaju organski život, a njih je, rekosmo, dvanaest.Iskustvo bivstvovanja mora reinkarnacijom proći ceo pri-rodni ciklus preobražaja i rasta dok ne dođe do svog Sop-stva, mada se oko njega sve vreme vrti kao oko Sunca. Ali,priroda psihičkog iskustva je takva, dok ne opiše ceo krugne može da bude svesno gde mu je centar i ishod svega.

Krug cikličnog usavršavanja bića, da bude podobnosvesti o sebi, ima dvanaest faza koje su sačinjene od četirielemenata i tri kvaliteta.

Dvanaest znakova Zodijaka se mogu podeliti i učetiri skupine od tri znaka koji predstavljaju godišnja

39

doba. Ove skupine najbolje izražavaju duhovnu evoluciju,a to je ono što nas ovde najviše interesuje.

Ribe, Ovan i Bik su prva, prolećna skupina. To jerazdoblje rasta nediferenciranih bioloških nagona, koji seu čoveku izražavaju kao instiktivno-predracionalan karak-ter, što izaziva prevagu nesvesnog, impulsivnog, čulnog iimaginativnog.

Blizanci, Rak i Lav čine drugu, letnju grupuznakova. Ovde se prethodno započeti pokret nagona poprvi put zaustavlja u nameri da stvari zadobiju svoje mestoi oblik, da se razlikuju i razvrstaju. Čovek se ovde po prviput odvaja od nediferenciranog prirodnog nastajanja i stičesvest o egu, o sebi i o drugima, spoznaje stvari na osnovurazlikovanja subjekta i objekta, ali uglavnom na nivoufizičkog oblika, tj. iskustva. Učeći rasuđivanje iskušava isuprotstavljanje, neslaganje, sukob suprotnosti nastalih ra-cionalnim razlikovanjem. Ovde pre svega sazrevajuanalitički razum i racionalna svest, što u ekstremnom vidumože dovesti do egocentrizma.

Devica, Vaga i Škorpion su jesenja grupa. Tu zapo-činje nova evolucija, koju će nasuprot instiktivnoj, proleć-noj, karakterisati mentalna organizacija, sklad i hijerarhijakoji će omogućiti duhovno uzdizanje. U ovoj fazi stvari sepo prvi put povezuju na duhovan način, po smislu, a nepûkom reakcijom kao ranije, ovde se rađa ispravan osećajza ravnotežu između suprotnosti, unutar subjekta i u ob-jektivnom svetu, između ja i ne-ja. Tako se začinje razlik-ovanje između subjektivne i objektivne stvarnosti.

Poslednju trijadu čine Strelac, Jarac i Vodolija.Ovde je bivstvovanje nadišlo instiktivan, racionalan iegoički način opstanka i teži slobodi od uslovljenosti pros-torvremenom, ka čistoj svesti, duhu i smislu. Ranije su se

40

sakupljala sva iskustva pojavnog sveta i materijalnihograničenja. Ona su sada asimilovana i prevaziđena u višojsvesnosti koja je okrenuta apsolutnom.

Zodijački znaci se dele po elementima na zemljane,vodene, vatrene i vazdušne znake. Elementi simbolično iz-ražavaju načine opažanja sveta i reagovanja na pojave. Tinačini su mišljenje, (čulno) opažanje, osećanje i intuicija.Te funkcije su u međusobno suprotstavljenom odnosu takoda mišljenje stoji nasuprot osećanju, a (čulno) opažanjenasuprot intuiciji. Ove psihološke funkcije imaju svoju ar-hetipsku simboliku u pomenutim elementima, tako dazemlja odgovara (čulnom) opažanju, voda osećanju, vatraintuiciji a vazduh mišljenju. Ovakva ontološka struktura jepodudarna sa ontičkom strukturom samog sveta koji jesačinjen od koherentnih stanja (zemlja), fluidnih (voda),koji zavise od različitih temperatura (vatra) i gasovitih,odnosno elektromagnetnih stanja (vazduh).

Prvo, vatreno trojstvo znakova čine Ovan, Lav iStrelac. Kroz njih intuitivna, neposredna spoznaja svetaevoluira od nesvesne impulsivnosti Ovna i njegovogpretežno fizičkog izražavanja, preko Lava gde se izražavakroz ego i autoritet, do Strelca, gde se intuicija izražavaduhovno, kroz objedinjavanje sveg znanja i iskustva.

Drugo, zemljano trojstvo su Bik, Devica i Jarac.Ono pokazuje kako opažanje evoluira od onog u Biku,koje je potpuno zavisno od konkretnog oblika koji se pri-kazuje čulima, preko onog u Devici, gde se opažanjepodvrgava ispitivanju i uviđa da čulni oblik nije jedinomerodavan, do onog u Jarcu, gde opažanje prevazilazičulnu uslovljenost. Duh u Biku ulazi u materiju, u Devicipočinje da pokazuje svoje pravo lice, materija se tu preo-

41

bražava pod duhovnim uticajem, dok se u Jarcu materijakristalizuje i transcendira u neuslovljenoj duhovnosti.

Vazdušno trojstvo znakova čine Blizanci, Vaga iVodolija. Oni pokazuju kako evoluira mentalna zrelost.Blizanci predstavljaju prvi nagon za učenjem, oni višenesvesno nego svesno teže da steknu što više iskustva.Vaga teži da sva iskustva uskladi jer uviđa da sâmaiskustva nisu ništa bez ravnoteže svojih suprotnosti, jersamo takva ravnoteža može dati sliku celine. Vodolija takostečenu spoznaju celine deli svima, ona je prevazišla fazuskupljanja utisaka i njihovog usaglašavanja, jer zna celinui može da pruži njeno iskustvo drugima.

Vodeno trojstvo su Rak, Škorpija i Ribe. U njemusvest evoluira kroz emocije. Najpre se u Raku stiču prvaemocionalna iskustva koja su nalik detetovim, ona se di-rektno doživljavaju i apsorbuju u organizovane pojave, presvega u odnosu na svoj ego i telo, dakle na sebe sâmog. Tuse emocionalna iskustva lično doživljavaju. U Škorpiji seosećanja doživljavaju mnogo dublje i na širem planu, uodnosu sa drugima, a to se ostvaruje kroz intimne odnose,razumevanje tuđih podsvesnih osećaja i poriva, i u najsi-rovijem obliku kroz seksualnost. Ovde se kroz iskušenjesopstvenih najdubljih utisaka na najdublji način emocion-alno iskušava univerzum. Takvo iskušavanje se u znakuRiba događa mnogo slobodnije, njena osećanja su pre-vazišla lična ograničenja, odnosno potrebu da se svetdoživljava kroz prizmu ličnog iskustva. Ona su otvorenauniverzalnom do te mere da je Riba sklona da se u njemu iizgubi. Kod Raka su emocije lične prirode, kod Škorpijesu vezane za druge i za međuljudski opstanak, a kod Ribasu univerzalne, posvećene su beskrajnom jer u njihovim

42

osećanjima nema ega. Zato neki pogrešno misle da suRibe bezosećajne.

Znaci Zodijaka pokazuju evoluciju dozrevanjasvesti, što se u nekim religijskim ideologijama prevodi kaodozrevanje duše do božanskog. To sazrevanje započinje uznaku Ovna gde sve spontano zadobija težnju da se uopštepojavi, to je faza početne energije. Sunce kao da je najblis-tavije u ovo doba godine kada sve oživljava. Onda dolazido težnje za prvim konkretnim oblikovanjem u Biku, kadaniče prva vegetacija. Zatim za prvim mentalnim iskušavan-jem u Blizancima, što i priroda pokazuje svojim promenl-jivim vremenom u toku samo jednog dana, i emocionalnimu Raku, kada svi plodovi dobijaju svoj konačan oblik. Na-kon takvog spontanog i prirodnog uobličavanja formira seego, svest o sebi zasnovana isključivo na čulnim iskust-vima i ličnim osećanjima u Lavu. Upravo zbog ovih ličnihograničenja ego Lava teži da se na dramatičan i čak detin-jast način istakne i nametne okolini. Kao što Sunce jarkosija u avgustu i nameće svoju vrelinu celom svetu. Kadatakve težnje dođu do neke kritične faze i steknu dovoljnoiskustva, počinju da se kritički ispituju i analiziraju, da setraži druga strana neposredne pojavnosti u znaku Device.To je doba godine kada se ubiraju plodovi, računa žetva isetva. Spontana težnja za analizom dobija svoj harmoničanvid u Vagi, tu se prosta diferencijacija zamenjuje težnjomza ocelovljenjem, ali na nivou ega, što znači ocelovljenjeodnosa ja i drugi. Ovu vanjsku manifestaciju celovitosti isklada objektivno odražava lepo jesenje vreme sa svimsvojim bojama. Kada ta težnja sazri dolazi do potrebe zaširim i dubljim, odnosno ličnim ocelovljenjem sa univer-zalnim, u znaku Škorpije. Celokupna dotadašnja prirodnaevolucija ovde dolazi do prekretnice, do svog najsnažnijeg

43

nagonskog poriva koji, ako se svesno prevlada čovekovimokretanjem ka duhovnim vrednostima, može poslužiti kaopogonska snaga ka višim dimenzijama onostranog i du-hovnog. Zato u starijoj astrološkoj tradiciji ovaj znak imadva vida: Škorpiju i Orla. Prvi je prizemno biće koje je uborbi za opstanak spremno na sve ili ništa. Da bi izbegloda sagori od vatre svojih strasti, ono bira inicijatičku smrtegoičke identifikacije sa telom, i preobražava se u Orlakoji slobodno leti iznad materijalnog sveta i vatre prirod-nih nagona. Tantrizam najbolje govori o ovakvom preo-bražaju karakterističnom za Škorpiju, jer u ovom znaku sesila života transformiše, kroz krajnje iskušenje u služenjufizičkog oblikovanja, ona menja smer i kreće naviše,postaje pogonska sila za duhovno uzdizanje. Ovdeiskustvo bivstvovanja dotiče svoje dno i upravo zato možeda krene naviše. I doba godine koje zauzima znak Škorpijapokazuje raspad sve vegetacije da bi novi život mogao dase rodi.

Od Ovna do Škorpije razvijala se spoljašnja, čulnovidljiva manifestacija životne energije prirode, nicanje,rast i dozrevanje njenih plodova. U vreme Škorpije sve todolazi kraju i svome raspadu, tako da se energija transfor-miše u unutarnje dimenzije, i u narednim znacima dajevrednost nevidljivim, odnosno duhovnim zbivanjima ivrednostima. U Škorpiji duša dolazi do kraja materijalnih ičulno vidljivih manifestacija života (zato ih je Škorpija odsvih znakova i najsvesnija) i kreće u njihovu transcenden-ciju. Ako krizu ovog preobražaja uspešno prođe, postaćeistinski posvećenik najviših dimenzija. Ako ne uspe, pos-vetiće se demonizmu koji daje samo privid nadilaženjamaterijalnog sveta, koji materijalnu iluziju zamenjuje as-tralnom.

44

U Strelcu se duhovna iskustva po prvi put ob-jedinjuju, lični doživljaji prethodne faze, koji su bilipretežno emocionalni, ovde se otvaraju objektivnim vred-nostima uz pomoć apstraktnog mišljenja i sistematizacijesveg znanja, često posredstvom filosofije ili religije. Naduu viši smisao i novi život izražava i doba godine dok jeSunce u Strelcu. Posle tmurnih i vlažnih dana Škorpijekada se sve raspada, sada su dani mnogo lepši, sunčanikao da opet dolazi leto. U Strelcu bivstvovanje po prvi putiz nagonskog konkretno prelazi u duhovno i ljudsko. Zatoje njegov simbol kentaur čija je donja polovina životinjskaa gornja ljudska - koja zategnutim lukom nišani ka uz-višenom cilju. Strelci nižeg tipa skloni su da ovo početnoiskustvo čisto ljudskog izražavaju naivno, kroz snobizam izavisnost od titula i zvanja. Jarac predstavlja maksimalnukoncentraciju spoznaje i iskustva bivstvovanja, što je inalik njegovom godišnjem dobu, u kome su svi dotadašnjioblici svedeni na svoju bit, na seme koje u zaleđenoj zem-lji, očišćenoj i svedenoj na elementarni oblik, čeka da ni-kne u novi život. Svi procesi evolucije kroz sažimanjeprostorvremena postižu ovde svoju kristalizaciju, tako daodavde jedini put vodi u transcendenciju, u neuslovljenostkoja svemu omogućava postojanje kakvo jeste, u duh kojiomogućava samu prirodu. Ako koncentracija svih psi-hofizičkih iskustava (samskara) nije ovde postigla mak-simum, i omogućila transcendenciju, što se kod većineJarčeva dešava, iskustva se prenose dalje na celo čovečan-stvo kroz fazu Vodolije. Vrhunac spoznaje stvarnosti jeuvid da nema drugih, da je sveopšte bivstvovanje apso-lutno jedno bez dvojstva, i da je ono naša Sopstvenost ilibit. Ako se čovek ne pretvori u takvu svoju bit, ili Sopstvo,i pored sve zrelosti on će zadržati iluziju o dvojstvu, da

45

postoje druga bića kojima treba pomoći kao da ona većnisu apsolutno Sopstvo, kao da postoji išta što nijesavršena i najviša stvarnost. Ta iluzija ga tera da deli svojedotle stečeno kosmičko znanje „drugima” kroz fazuVodolije. Razlog zašto Jarac ne postiže transcendenciju jeu tome što se u njegovoj fazi dovršava oblikovanje svihpojava i on, u težnji da zadrži sve oblike, zapada u materi-jalizam i potrebu za ostvarenjem statusa i moći nad svimvidovima oblika, materijalnim, društvenim i duhovnim.Vodolija na neki način ispravlja ovu grešku i oslobađa sesvih suvišnih oblika, ona svoj smisao postojanja nalazi udavanju i deobi dobara. To čini više na spoznajni, intelek-tualan a često i revolucionaran način, nego na emocionalnikoji je daleko prevazišao, tako da deluje hladno, kao igodišnje doba kome pripada, vetrovito i hirovito. Uposlednjoj fazi, u Ribama, univerzalne vrednosti koje sumentalno spoznate u Vodoliji bivaju emocionalno sažetena individualnom planu. Tu se kosmičko doživljava kaolično, ono univerzalno postaje unutarnje, pa je zato ovajznak podložan svim uticajima u toj meri da često u njimagubi sebe, kao što se i materija razlaže u čestim poplavamau ovom dobu godine. Ako ova dezintegracija svih oblikane odvede čoveka do spoznaje nemanifestovanog apsolutakao svog Sopstva, onda iz faze Riba duša nema kud, negou sledeći ciklus spoznavanja prirodnog uslovljavanja irasta. On se, međutim, ne ponavlja na istovetan način; po-novno ulaženje u već proživljene znake predstavlja višuspiralu njihovih iskustava. Karmička evolucija se odvijapo dijalektici iskušavanja suprotnosti koju ni najbogatijaimaginacija ne može predočiti. Ona je upravo ono štovidimo kao sav život u svim oblicima i sadržajima. Čestoživot u jednom znaku predstavlja protivtežu prethodnom.

46

Tako život u znaku Ovna može biti prijatno osveženje ioživljavanje neposrednog kontakta sa životnim nagonima ivoljom, nakon restriktivne Device, a život u Devici pov-ratak konkretnom nakon iskustva s apstraktnim u Vodoliji.Ne živimo u svakom znaku, dakle, samo po jednom. Sva-kim novim ulaskom u neki znak iskušavamo njegove finijevibracije i značenja. Zato vidimo da ima veoma različitihljudi koji pripadaju istom znaku, „viših” i „nižih” tipova,od najsirovijih do najduhovnijih.

Ne bi stoga valjalo iz ovog prikaza zaključiti kakoje jedino Jarcu „suđeno” da dostigne duhovno prosvetl-jenje, iako je ovaj znak uvek pri vrhu top-liste velikih pos-većenika. Ovde je izneta dijalektika prirode, uzajamnostsvih njenih principa, tako da nijedan znak nije ništa bezsvih ostalih. Tu važi pravilo „svi za jednog, jedan za sve”.Tek svi znaci skupa sačinjavaju celog čoveka. Možemonapomenuti da svaki znak ima dvanaest dimenzija, ali bilobi suvišno ovde raspravljati i o tome. Ako Jarac i omogu-ćava najveću blizinu za transcendenciju prirodnog us-lovljavanja, to njegovo svojstvo omogućile su osobine svihdrugih znakova. Zapravo, svaki znak ima svoj put u slo-bodu i duhovnost, svoju viziju i način kako da svoju pri-rodu pretvori u božanstvo. Svaki je samo jedan oddvanaest vidova prirode koja je jedinstvena. Zato je usvetu kroz istoriju formirano više načina za spoznajuvrhovnog. Među njima se izdvajaju dve glavne struje: putpredanosti i put samospoznaje. Put predanosti po svojojprirodi odgovara „donjim” znacima, od Riba do Vage. Onineposredno iskušavaju razne aspekte prirodnih nagona izato im odgovara da upravo njih iskoriste za osvešćenje.To je put tantrizma koji govori da je apsolutno sve štopostoji izraz božanskog savršenstva i celine, pa se stoga

47

sve može iskoristiti za samospoznaju. To je put svesnogprihvatanja bilo kog oblika prirodnog ispoljavanja: od sek-sualnosti do astralnih vizija božanstva i ideje Boga. Drugastruja je put samospoznaje i on polazi od negacije vez-anosti čovekovog duha za prirodne nužnosti, on ide protivstruje prirodnog uslovljavanja, u transcendenciju, ičovekovu autentičnost nalazi u duhovnoj pobedi nad nes-vesnom prirodnom stihijom. Ovakav način je podoban„gornjim” znacima, od Škorpije do Vodolije. Obe strujevode istom cilju i međusobno se ne isključuju, već dopun-juju. One samo govore o slobodi da se do jedinstva dođena mnogo načina, u skladu sa karakterom svake individue.

48

¤ PLANETE RS T U ILI V W X

PSIHODINAMIKA PROSTORVREMENAY Z

Uticaj planeta na život ljudi oduvek je bio predmetmistifikacija. U ranoj fazi razvoja astrologija je bila poduticajem magijskog mišljenja, pa je tako i razumevanjeplanetarnog uticaja bilo demonističko. Smatralo se dasvaka planeta ima svoje duhove koje magičar, odnosno as-trolog, može da prizove i da od njih sazna sve o njenomuticaju. To je tada bio i jedini način da se nešto sazna odejstvima planeta i on nije bio plod zablude. Priroda je utim starim vremenima na taj način, pomoću imaginacijekultivisala ljude. Kada bi magičar prizvao određenogduha, ta imaginarna tvorevina iz astrala zaista bi prenosilainformacije na postavljena pitanja. Ali, odgovori su uvekbili usklađeni sa demonističkim verovanjem praktičara, jerastral je imaginacija prirode koja kao ogledalo odražavaubeđenja s kojima mu se pristupa. Zato nijedna nimfa saVenere nije mogla svom astrologu-magičaru da ispričačinjenice o planetama, o kojima će ovde biti reči, nego biuvek nastojala da ga zavede svojom neopisivom lepotom.Uostalom, možda svaka planeta ima svoje duhove, ako je isâma Zemlja krcata njima, ali oni mogu posvedočiti samoo posebnim karakteristikama svoje planete, ne i o suštiniplanetnog uticaja uopšte.

49

Odgovor o toj suštini danas je dostupan na osnovuraspoloživih znanja o prirodi fizikalne stvarnosti. Dakle,sâma fizika će nam dati odgovor na čemu počiva osnovnodejstvo astrologije: dejstvo planeta.

Naša planeta je velika indukciona mašina, zemlja jenula a jonosfera faza. Na svaki metar od tla napon je većiza 100V tako da se stvara ogromna energija. Ta energijanije samo električna, nego je uobličena u sve oblike život-nih energija koje vidimo kao organski svet, to je bioener-gija koja oblikuje i pokreće sav život na ovoj planeti. Kre-tanje nije različito od energije i sâmog života koji je ener-getska manifestacija. Reč energeia znači bivstvo-u-delu.Sav život na Zemlji je svoj pokret-energiju dobio odkretanja Zemlje, njene rotacije i revolucije. Mi se,dakle, krećemo i uopšte živimo samo zato što se Zemljakreće, njeno kretanje omogućava pokret naše ruke irad srca. Kada bi ona stala, i naše srce bi odmah stalo.Kada bi se Zemlja sâma kretala oko Sunca, manifestacijatako indukovane energije na njoj ne bi bila dovoljno iz-diferencirana da oblikuje danas postojeći život. Potrebnoje još kretanja oko Zemlje koje će svojom magnetnom in-dukcijom diferencirati život na njoj. Takve indukcionemašine su sve planete koje rotiraju u Sunčevom sistemu.Zašto ih ima baš toliko i zašto su one baš takve mase,gravitacije i udaljenosti od Zemlje da je to izazvaloevoluciju organskog života na njoj - odgovor nam daje Jačiantropički princip. Sve je to bilo potrebno da bi se ob-likovao svesni subjekt. Takve su prirodne konstante.

Svaka planeta svojom gravitacijom i kretanjem in-dukuje određenu diferencijaciju bioenergije na Zemlji.Skup svih planetnih uticaja tako je oblikovao sav život kojividimo oko sebe, i naše sudbine. Teško ih je sve razlučiti,

50

za to je zaista potreban prosvetljen um, ali ovde možemozapaziti neke od njih. Najlakše ih je raspoznati po ciklu-sima, naročito Meseca i Saturna koji su vezani za emo-cionalno i mentalno sazrevanje. Lako je raspoznati i ciklusod jedne godine, kada Zemlja napravi pun krug oko Sunca.Na osnovu njega se radi godišnji, ili horoskop solarnogpovratka. Medicinska nauka je otkrila da se čovekova kožau potpunosti obnavlja za 28 dana. Dok Mesec napravijedan pun krug oko Zemlje mi dobijemo sasvim novukožu. Možda će ta ista nauka otkriti da se celo čovekovotelo transformiše i obnovi sve svoje ćelije za godinu dana,od jednog do drugog rođendana. Ako bude dovoljno pažl-jiva otkriće takođe da se ta kompletna obnova pravilno od-vija sve do čovekove dvadesetosme godine života (uranom detinjstvu nešto brže), i da od tada počinje da uspo-rava. Sumnjam da će biti dovoljno pažljiva da to poveže saciklusom Saturna koji isto toliko traje. Saturnov ciklus po-kazuje uobličavanje ega i to se završava oko dvadesetosmegodine života. Od tada telo počinje da stari jer ego uzimaprimat od prirodnih procesa koji teže obnovi i revitali-zaciji. Starenje i raspadanje organizma je rezultat ubeđenjaega da je život prolazan. Kada ne bi bilo tog ubeđenja telobi živelo mnogo duže od prosečnog veka danas i bilo bimnogo vitalnije. Svakako da bi jednog dana umrlo, ali sene bi osećalo staro i nemoćno. Raspad mu se dešava nakondvadesetosme godine jer od tada ego preuzima najveći deoživotne energije za sopstveno održanje, odnosno održanjesopstvenih iluzija. U prirodi nema smrti, već samo uveknovog oblika života. Naše biće nam to dokazujesopstvenom transformacijom iz trena u tren. Ono nije čvrstoblik već tok energije, i samo svojim stalnim preo-bražavanjem uopšte i može da živi. Ego je jedina čvrsta i

51

nepromenljiva stvar u celom univerzumu. Otuda smrt, isve zlo nastalo zbog njene izvesnosti i straha za opstanak,postoji samo za ego. U stvarnosti prirode nema ni smrti niikakvog zla. Ali, njena stvarnost se prostire daleko izvannaših čula, u okviru kojih je ego oblikovan, pa je zato i nevidimo kakva jeste i patimo, jer u neznanju doživljavamosebe izvan celine koja nas svakog trena sačinjava.

Mi smo sačinjeni kao proces, a ne kao ne-promenljivo biće. Nismo čak ni jedinstvena i ne-promenljiva ličnost. I ona je proces. Naš um je najlakšesagledati kao proces jer nikada nije postojan, stalno je upreviranju. Ceo taj proces psihofizičkog bivstvovanja us-lovljen je vremenom svoga nastanka i kosmičkim okol-nostima trajanja. U tom procesu, koji je naš život, zbiva sejedino celina. Ona ima težnju da se koherentno oblikuje.Na kosmičkom planu to čini u vidu nebeskih tela, galak-sija, zvezda i planeta. Njihova dinamika izaziva koheren-ciju energetskih procesa na finijem planu, u vidu organ-skog života na Zemlji. Život se oblikuje i usavršava odprostih i grubih oblika ka sve finijim, od bića sa vrloograničenim čulnim i delatnim sposobnostima, ka bićimakoja imaju više čula i mogućnosti delanja. Od mikroor-ganizama, biljaka, insekata, gmizavaca i životinja, do jedi-nog bića koje ima sve čulne i delatne organe neophodne zaintegraciju svesnog iskustva bivstvovanja: čoveka. To jecilj celog ovog procesa prirode: da bude prosvetljen. Tomože jedino kroz čovekovo obličje i životna drama svakogčoveka je u tome da bude dostojan ovog procesa univer-zuma i da ga prihvati kao svoju sudbinu. Taj se proceskroz čoveka završava, ali nije kroz svakog čoveka izavršen. Problem je u tome što taj završetak mora biti ličnii svesni čin svakog čoveka, a ne bezlični proces prirode

52

kao dozrevanje jedne tikve, ili dogorevanje vatre naugarku.

Budući da je integracija kretanja-energije u svesnogsubjekta proces sâmog univerzuma, njegove osobine idramatiku odigravanja (sudbinu) ne može određivati sâmsubjekt, jer on je taj koji je određen. Ovo ipak nije fatalis-tička tvrdnja. Ako je univerzum stvorio subjekta, tada jesubjektova suština, ili Sopstvenost, sâm univerzum, tač-nije: duh neuslovljenosti koji omogućava da univerzumauopšte bude. Ovo je, dakle, vrlo optimistična tvrdnja. Onaje u toj meri pozitivna da će svi teolozi i njihovi vernici,predvođeni političarima, stati protiv nje. Pridružiće im se isvi takozvani „racionalni” ljudi, jer njihov razum zaistanije predviđen za ovako široke vizije o smislu čovekovogpostojanja. Navikli su na mnogo skromnije definicije. Uskladu s dosadašnjim stanjem svesti, koje je nametnuto re-ligijskim i naučnim obrazovanjem, nije teško zamislitidušu koja nadilazi telo i verovati u Boga koji sve stvara,ali da je ono što omogućava samog Boga i sve stvorenoupravo „naša” bit - to je već nezamislivo. Tome će se ta-kođe usprotiviti svi tajni kontrolori društvenog poretka, jeron mora da ostane unutar granica svakodnevnog razumada bi bio kontrolisan. Tako i treba da bude, jer ideja o slo-bodi kao suštini svega što postoji, pa i nas sâmih, ne možeda bude servirana spolja, nego se mora sâma ispoljiti kaolična zrelost. Ona upravo to jedino i može da bude. Dokčovek ne dozri kao ličnost društvo ga mora kontrolisatiunutar granica razuma, inače se ideja o apsolutnoj slobodimože đavolski zloupotrebiti. Zato će ona postati aktuelnatek u daljoj budućnosti.

Evolucija svesti subjekta određena je u trenutkukada se on pojavi kao individua u trodimenzionalnom

53

svetu, u kome se događa konačna i ključna koherencijabivstvovanja. To znači, kada se rodi njegovo fizičko telo.Ono je u potpunosti tvorevina fizičkog sveta i razumljivoje da će sve njegove aktivnosti biti uslovljene fizikalnimzakonima, i biološkim i kosmičkim koji su biološkestvorili. Videli smo već da je čovekovo telo baš ovakvokakvo je zato što je Sunčev sistem baš ovakav kakav je posvojoj veličini, gravitaciji i kretanju svih njegovih ob-jekata. Čovek bi izgledao sasvim drugačije da je samomalo drugačija masa, a s njom gravitacija i kretanje bilokoje planete. Kada je tako određen čovekov lik, takođe jeiz istih kosmičkih razloga određeno i njegovo delanje, jerlik i delo nisu različiti. Zbog ograničenja egoičkog i čul-nog posmatranja mi imamo utisak da je fizički oblik telajedno, a sudbina njegovog kretanja nešto sasvim drugo. Toje prilično naivna zabluda, duboko ukorenjena u svakomeko „ne veruje u astrologiju”, jer previđa nešto što je ba-nalno očigledno. Naime, telo samo po sebi nije ništa drugodo matrica ili sredstvo za delovanje, njegov oblik je u pot-punosti funkcionalan, ono nije stvoreno da postoji sàmo zasebe kao stvar, da pozira, nego da bude instrument za de-lanje. Smisao tela je, dakle, bivstvovanje-u-vremenu, a nepûko postojanje, i zato kosmičko-biološki zakoni koji suoblikovali telo u jednu živu organsku celinu, takođe obli-kuju njegovo kretanje i delanje u svetu. Nema nikakvihsuštinskih razlika u uzročnosti bivstvovanja unutar našegtela, u povezanosti naših organa u živu celinu, i izvannjega, u kretanju i delanju u svetu. Za jedinstvo prirodenaša koža nije nikakva granica, za nju ništa nije samospolja niti je išta samo iznutra. Krećući se svetom iiskušavajući život, mi smo u istom organskom jedinstvu s

54

prirodom kao što je kretanje atoma i molekula u našemtelu sjedinjeno s kretanjem planeta, zvezda i galaksija.

Sve što je nastalo u određenom vremenu određenoje duhom toga vremena - jer vreme nije različito od oblika,od prostora koji je oblikovan kosmičkim objektima. Pros-torvreme je sferno. To znači da je vreme određeno pros-tornim oblikom, ono ne postoji sâmo po sebi, kao neka ap-straktna kategorija, nego je matrica prostornog zbivanja.Vreme je psihološko iskustvo prostornog zbivanja. Vremepostoji sàmo za sebe jedino u umu, kao psihološko vreme,zato što zbog čulnih ograničenja našeg posmatranja svetami vidimo da se u odnosu na našu tačku posmatranjanešto dogodilo pre, a nešto kasnije. Čulno iskustvo našegtrodimenzionog posmatranja u kome se nešto zbiva bliže anešto dalje od nas, mi projektujemo kao psihološkoiskustvo po kome se nešto dogodilo pre, a nešto posle.Vreme je tako samo matrica po kojoj um funkcioniše utrodimenzionom prostoru - i nigde više. Objektivno postojisavijenost prostorvremena u planete. Linearno vremepostoji samo na površinama planeta. Zato je samo tu mo-guć organski život i psihološko iskustvo linearnog vre-mena. Ono, dakle, nije iluzija, ali nije ni jedina stvarnost.Telo kome um pripada predviđeno je za bivstvovanje-u-vremenu, a to je moguće samo u trodimenzionim uslovimaorganskog područja gde je vreme linearno (prošlost-sadašnjost-budućnost). To znači samo na površini oveplanete. Da smo u njenom središtu, ne bismo bili svesnivremena kao što smo ga sada svesni. I naši časovnici, kojinam pokazuju hronološko vreme (i koji se, uzgred rečeno,sporije kreću što su udaljeniji od zemljine površine),načinjeni su po modelu zodijačke podele vremenskih cik-lusa na dvanaest delova. Svaka dimenzija ima svoju real-

55

nost, pa tako i organski život koji ne može postojati nikakodrugačije nego jedino u trodimenzionoj linearnosti vre-menskog sleda događaja. To treba imati u vidu ako ho-ćemo da razumemo da je telo organski izraz bivstvovanja-u-vremenu, ili instrument vremenskog uobličavanja napovršini ove planete, i da je njegova sudbina određenagravitacijom prostorvremenske savijenosti okolnog kos-mosa - planeta. Prostije rečeno: da je naša sudbina odre-đena kretanjem planeta i položajem Zemlje, i da nijerazličita od organskog života koji je ovim kretanjemstvoren.

Prostorvremensko uobličavanje naše sudbine as-trologija pokazuje putem kuća ili polja, položajem planetai njihovim aspektima. Kao što je poznato, u natalnoj kartije zodijački krug podeljen na dvanaest polja. Celu podeluodređuje ascendent koji je linija horizonta posmatrana samesta rođenja (geografske širine i dužine) u trenutku kadase ono dogodilo. Tako na primer, ako je neko rođen okoponoći, za vreme kada je Sunce u Ovnu, ascendent će mubiti u Jarcu i Sunce u četvrtom polju. Dakle, Sunce jepravo ispod tla na kome stojimo. Onome ko je rođen upodne Sunce će biti na vrhu neba, iznad glave, a ascendentu Raku. Kada je neko rođen u vreme izlaska Sunca, ascen-dent će biti u konjukciji sa njim, takođe u Ovnu. Dakle,doba dana (čas i minut rođenja) je najvažniji činilac zapoložaj dvanaest polja koja, u kombinaciji sa znacima iplanetama, u potpunosti određuju sudbinu bivstvovanja-u-vremenu ovog tela, koje smatramo svojim samo zato štomislimo da smo rođeni s njim. Značenje polja je u bliskojvezi sa značenjem znakova. Prvo polje ima velike sličnostisa znakom Ovna, drugo sa Bikom itd.

56

Polja predstavljaju usmerenje bivstvovanja, ori-jentaciju u prostorvremenu koju drugačije nazivamo sud-binom. To usmerenje bivstvovanja određeno je položajemZemlje, gravitacijom Sunca i ostalih planeta, i njihovimaspektima. Najsnažnije deluje gravitacija Sunca pa zatonjegov položaj u odnosu na mesto rođenja, polje u komese nalazi, presudno određuje usmerenje sudbine. Tako ćeonima rođenim u ponoć sudbina biti da najveći deo vre-mena provode u kući ili da se bave nekretninama, tradici-jom, porodicom i da budu obuzeti svakojakim samoispiti-vanjima, jer to su uglavnom značenja četvrtog polja. Kaoda ih gravitacija Sunca, koje je u ponoć ispod tla, vuče daostanu tu gde su rođeni. Rođene u podne život će stalnovući u javnost, afirmaciju u karijeri ili daleka putovanja,što je odlika desetog i devetog polja. Kao da i njih gravi-tacija Sunca u podne vuče da se što više uzdižu i izlažujavnosti i što većem prostoru. Onaj ko se rodi u vremeizlaska Sunca odlikovaće se individualnošću i samosvešćujer to je značenje prvog polja u kome se tada nalazi Sunce,to je zora kada sve pokazuje svoj oblik. Odlika rođenog uvreme zalaska Sunca (Sunce u sedmom), biće izrazitadruštvenost i zavisnost od okoline, jer to je doba danakada su ljudi ispunjeni dnevnim utiscima i najčešće u neči-jem društvu. Čovek rođen u rano jutro imaće Sunce udvanaestom polju i biće najčešće sam, još pod uticajemsvog nesvesnog boravka u snu. Izolovan i povučen životosobine su dvanaestog polja. Rođen uveče, tek što Suncezađe, biće ispunjen dnevnim utiscima koje analizira i sis-tematizuje, sa izraženom kolektivnom svešću, što je odlikašestog polja. Oni rođeni pre podne, između 9h i 11h imaćeSunce u jedanaestom polju, i biće skloni okupljanju usvoje društvene grupe, a rođeni između 20h i 22h imaće

57

Sunce u petom polju i sklonost ka individualnom iz-ražavanju, odlaženju na mesta koja im pružaju lično zado-voljstvo. Radiće ono što vole i baviće se onima koje vole.Oko ponoći svi su u kući, a u podne negde van. Između12h i 14h je najzrelije doba dana kada se postiže vrhunacbudnosti i mentalne aktivnosti koje su od opšteg značaja,što je značenje devetog polja, gde će se naći Sunce ro-đenim u ovo doba dana. Sunce u trećem polju naći će sekod rođenih između 0h i 2h, i u ovom slučaju čovekovasvest će biti toliko obuzeta ličnim sadržajima, da nećeprimetiti ništa drugo - on tada spava. Kada između 14h i16h Sunce već primetno opada, svesni smo da će dan us-koro proći a samim tim i njegovog značaja, vrednostisvega što nam život daje, što je odlika osmog polja. Iz-među 2h i 4h ujutro svako od nas, sam za sebe, s prvimpovremenim buđenjem postaje svestan sebe u fizičkomtelu, što je značenje drugog polja. Ovaj prikaz je krajnjepojednostavljen i služi samo kao primer kako položajZemlje u prostoru konstruiše našu psihodinamiku. Pravosudbinsko usmerenje određuju svi činioci horoskopa, sveplanete, njihovi odnosi i druga uticajna mesta.

Dok su znaci statični i predstavljaju globalni okvirdešavanja, planete su dinamični činioci koji unose dijalek-tičke zakone i dramatiku u zbivanja. Pored rasporedaplaneta po poljima i znakovima, njihovi međusobni aspektisu glavni činilac oblikovanja našeg bivstvovanja-u-vremenu, odnosno naše sudbine. Svaki planet ima svojubrzinu i udaljenost tako da se međusobni aspekti svihplaneta nikada ne ponavljaju. Ako se i ponove sa velikomsličnošću, što se dešava u razmaku od preko hiljadugodina, tada sigurno Zemlja neće biti u istom rotacionompoložaju, dakle, polja će se razlikovati. Zato ne postoje

58

dva ista ljudska života na ovom svetu. Svako iskustvobivstvovanja je različito jer sve se kreće.

Prostorvreme je funkcionalno determinisano po za-konima geometrije i brojeva. Zato se njima prikazuje de-terminacija prostorvremena koju čine planete svojim me-đusobnim odnosima. Krug Zodijaka predstavlja celinuprostorvremena, a njegova stvaralačka dinamika se iz-ražava ravnomernim podelama te celine. Sve podele krugaZodijaka (360 stepeni) na 2,3,4,5,6,7,8 ili 9 jednakihdelova stvaraju po jedan delotvoran aspekt. Podela na 2,3,i 4 dela je najuticajnija. Podela na 2 stvara opoziciju iz-među dve planete, njihovo direktno sučeljavanje što, zav-isno od njihove prirode, može izazvati sukob njihovog uti-caja, konstruktivnu diferencijaciju ili potpuni razlaz takoda povremeno deluje jedna a povremeno druga planeta, pomodelu klackalice. Podela na 3 daje oblik trougla koji jestari simbol stvaranja. To je najpovoljniji oblik jer se dveplanete tako ujedinjuju na najkonstruktivniji način i dajunajbolje od sebe ne izazivajući krajnosti. Podela na 4 dajekrst i on je najteži aspekt jer tada se uticaji dveju planetaukrštaju i međusobno seku. Broj 4 takođe predstavljakvadrat koji simboliše realizaciju ili materijalizaciju, štoovde pokazuje težnju da se uticaji dveju planeta realizujuu istovetnoj meri i to dovodi do sukoba njihovih interesa,često jedan potpuno nadvlada drugi ili izazivaju pritisakkoji stvara destruktivne elemente u karakteru. Zato jeaspekt kvadrata najuticajniji u horoskopu.

Sama priroda planeta je takva da svaka predstavljaodređene psihofizičke funkcije. Da bismo ih razumelitreba prvo da razumemo da su psihofizičke funkcijezapravo načini integracije prostorvremena u svest, one sudijalektički principi integracije bivstvovanja kosmosa u

59

svesnog subjekta. Videli smo da se ova integracija odvijasažimanjem prostorvremena usred kretanja Zemlje iplaneta. Tako su psihofizičke funkcije određene planetamai njihovim položajem prema Zemlji. Odlučujuću ulogu ukarakteru svake planete igra njena udaljenost i brzina kre-tanja. Po tome se dele na lične (od Sunca do Marsa) i nad-lične (Jupiter, Saturn, Uran, Neptun i Pluton). Bliže Suncuse jasnije izražavaju u našem svakodnevnom ponašanju, ukomunikaciji (Merkur), osećaju za ritam ponašanja (Ven-era), emocijama i raspoloženjima (Mesec) i ulaganju ener-gije u sve to (Mars). Što je planeta udaljenija, to je dubljinjen uticaj na karakter, tako da Pluton predstavlja na-jdublju samosvest. Njegova orbita (zajedno sa Neptuno-vom) je najudaljenija, tako da obuhvata orbite svih ostalihplaneta, i zato indukuje zbivanja psihofizičkih funkcijakoje one predstavljaju. Kao da Sunce uz pomoć Plutonaodređuje kretanje celog sistema. Dok se Sunce kod svihljudi prirodno izražava kroz znak i aspekte, Pluton prestav-lja vrhunac našeg svesnog ostvarenja koje smo postiglikroz rad, nadilaženjem prirodnog ispoljavanja. Polje ukome se on nalazi pokazaće nam na koji način možemo iz-raziti svoje najdublje vrednosti.

Planete svojom gravitacijom privlače usmerenjenašeg bivstvovanja-u-vremenu i svaka u skladu sa svojimkarakterom vuče na svoju stranu. Tako se nekad dogodi dase više planeta nađe u jednom znaku i polju (stelijum) i toje lako prepoznati u karakteru čoveka jer izaziva očiglednujednostranost u ponašanju i životnim težnjama, zavisno odprirode znaka i polja. Nekad su prilično ravnomernoraspoređene po celom krugu horoskopa i tada izazivajusvestrano trošenje energije u više pravaca, tako da osobane zna šta tačno hoće. Ali najčešće su postavljene u odre-

60

đene konfiguracije i aspekte koji obrazuju određenoživotno usmerenje, i ono se može uspešno tumačiti izhoroskopa. Uzgred rečeno, planete u znacima, poljima imeđusobnim aspektima, ascendent i raspored vladalacapolja, predstavljaju devedeset posto značenja svakoghoroskopa. Glavni razlog pogrešnog tumačenja je nepre-poznavanje prirode svakog od ovih uticaja i njihovonerazlikovanje. Tada se traži spas u mistifikaciji i prena-glašavanju pojedinih uticaja i naročito u „prošlim živ-otima”. I zaista, onaj ko ne vidi svoj život, odgovore nanjegove izazove najčešće traži u nekom drugom.

Sunce je svakako najuticajnije u horoskopu jer muje gravitacija najjača. Ono je stožer sveg zbivanja, okonjega se sve okreće i svi aspekti ostalih planeta zavise odnjihovih položaja prema Suncu. Očigledno je da ceohoroskop zavisi od Sunca a takođe i sav život uopšte, pa jeotuda krajnje neozbiljno kada neki astrolozi tvrde da jenjegov uticaj tek nekoliko procenata, koliko su dobiliprostim deljenjem svih činilaca u natalnoj karti. Aktivanuticaj Sunca, kao i ostalih planeta, zavisi od aspekata.Aspekt je kanal kroz koji planeta deluje. Ako nemaaspekta onda je njeno direktno dejstvo onemogućeno iostaje joj da deluje samo pasivno, zavisno od znaka ipolja. Zato je brojnost aspekata osnovni pokazatelj delot-vornosti jedne ličnosti, i bilo kakav aspekt je bolji negonikakav. Problem sa Suncem, zbog kojeg mnogi misle daono nije najuticajnije, jeste problem razumevanja prirodenjegovog uticaja. Da bi se to razumelo treba uvideti da seSunce ne kreće kao ostale planete svojom putanjom, madatako izgleda s naše subjektivne tačke posmatranja, nego sesve okreće oko njega. Sunce je statično. Ono je ishodzbivanja, a ne tek jedan od njegovih činilaca. Na planu ob-

61

likovanja subjekta i ličnosti može se reći da Sunce nije tekjedna od psihičkih funkcija, nego centar oko koga se svepsihičke funkcije oblikuju od strane planeta. Na Zemlji jeoblikovano naše telo, od strane planetnih uticaja oblik-ovana je njegova celokupna psihodinamika ili ego, i sve seto okreće oko Sunca. To znači da je Sunce ishod i priv-lačitelj svih tih zbivanja, ono je središte psihofizičkogbivstvovanja, ili Sopstvo. Zato je Sopstvo (Sunce) nezav-isno od tela (na Zemlji) i cele psihodinamike (planeta).

Stoga ne treba da nas čudi što njegov uticaj nijeočigledan kod većine ljudi. Mnogo je lakše uočiti dejstvoMeseca ili Marsa. Uticaj Sunca se, zapravo, i ne ispoljavadirektno, već indirektno, preko Meseca i ostalih planeta,jer ono ne deluje sâmo, već kroz ceo svoj sistem.

Zavisno od znaka u kome se nalazi, Sunce pokazujekarmičku zrelost da se Sopstvo potpuno integriše kaosvesno bivstvovanje. Svaki znak je jedan način bivst-vovanja Sopstva. Upravo zato što je Sopstvo suština svegbivstvovanja, ono nije statično nego dinamično, i ne možese izraziti samo na jedan način, nego na dvanaest, na ko-liko je razdeljen prirodni ciklus sveopšteg preobražaja istvaranja života.

62

dSUDBINA KAO TVAR

Videli smo do sada da je temeljno svojstvo bivst-vovanja kretanje, i da je ono u suštini energija, da je ener-gija bivstvo-u-delu. Takođe smo videli da sveopšta ener-gija bivstvovanja ima kao bitno svojstvo težnju ka koher-enciji, ka uobličavanju, što se u krajnjem vidu svodi nauobličavanje subjekta koji može da bude svestan, dakle, dateži ka svesti kao svom ishodu, ka prosvetljenju. Ovdedolazimo do pitanja: šta je samo prosvetljenje? Šta seprosvetljuje u prosvetljenju? Budući da sve što uopštepostoji vodi ka prosvetljenju, i da se dijalektika i dinamikatog vođstva izražava kao sav vidljivi kosmos i život, kaoučenje kroz sudbinu sa svim usponima i padovima, u pros-vetljenju se prosvetljuje sloboda ili neuslovljenost kojabivstvovanju svega omogućava da uopšte bude, a da nijetek ništa. Subjekt u prosvetljenju otkriva da njegovo Sop-stvo nije u svekolikom bivstvovanju, nego da je neus-lovljenost koja omogućava svekoliko bivstvovanje njegovabit ili Sopstvo. Sveopšte bivstvovanje se saobrazilo, kroznjegov ljudski, psihofizički oblik i dozrevanje, da budepodobno duhu neuslovljenosti koji sve omogućava i koji jeoduvek nezavisan od svega.

63

Sudbina je proces saobražavanja psihofizičkogbivstvovanja da bude podobno apsolutnoj stvarnosti kojasve omogućava, Sopstvu svega postojećeg. Zato je sudbinaprirodni proces. Sve što radimo celog svog života nijeništa drugo do zadovoljavanje organskih potreba. Mi smopotčinjeni sudbini sve dok ne postanemo podobni zasamospoznaju duha koji sve omogućava. Kada todostignemo, nadilazimo sudbinu. Sudbina nas tlači svedok ništa ne činimo za svoj duhovni ishod, i to nečin-jenje je osnovna odlika svih loših sudbina. Naše nezado-voljstvo životom je direktna posledica toga što ništa nečinimo za svoju duhovnu autentičnost, ili to činimo napogrešan način jer, retko je znanje o tome šta je onazapravo. Mnoge tradicije je predstavljaju na iskrivljennačin.

Najfiniji prirodni procesi su na mikrokosmičkimdimenzijama još u antičko doba uočeni i nazvani tvar.Ovaj termin javlja se kod Aristotela i označava supstrat,tvar od koje je nešto izgrađeno. Sama ova reč na grčkomjeziku prvobitno je označavala drvo, šumu, građu iligradivo. Aristotel je uvodi u filosofiju kao ono što leži uosnovi svih svojstava neke stvari, što se može oblikovati ibiti nosilac svojstava. Po tome ju je smatrao za prvu ma-teriju. Grčki termin za tvar se doslovno prevodi latinskomrečju materia. Savremena fizika je ove najfinije prirodneprocese, ili osnovne supstance, razotkrila kao ne baš takojednostavne tvorevine. Subatomska istraživanja su poka-zala da je materija u suštini energetska tvorevina, da jeono od čega se supstanca ili atom sastoji zapravo energet-ska jedinica nazvana kvant. Otkriveno je i dokazano da jepriroda u svom najfinijem nivou energetsko zbivanje i daono direktno zavisi od opažanja, pa čak i samog prisustva

64

subjekta. O tome smo ranije već govorili, a ovde ćemosamo primetiti da to potvrđuje stanovište da sveopšte en-ergetsko kretanje prirode teži uobličavanju subjekta, ili barzavisi od njega.

U mnogo starijem iskustvu, starijem ne samo odsavremene fizike nego i od antike, u religiji đaina, osnovnesupstance prirode nazvane su điva, što znači život. One sushvaćene kao žive energetske tvorevine koje usložnjavan-jem obrazuju sve elemente dostupne čulnom opažanju isva zbivanja. Po temeljnom shvatanju đainske religije -koja je najstarija jer joj se legendarna prošlost računa naviše miliona godina, mada su njeni reformatori i nosiocipoznati od pre 4500 godina, ali ne i osnivač - osnovnesupstance prirode su energetske monade koje su žive(điva), što podrazumeva da su svesne i stoga delatne. Usvom razvoju i usložnjavanju ove monade se razlikuju kaoone koje obrazuju organski, čulno vidljivi živi svet, i onekoje obrazuju neorganski, koji po čulnom iskustvu izgledakao neživi svet. U oba slučaja one su delatne i svojom de-latnošću proizvode materiju. Po đainskim shvatanjima ma-terija je „oblepljenost” ili „izlučevina” delatnosti điva.Sanskritska reč za ovu delatnost je karma. Kasnije speku-lacije u indijskoj filosofiji i religiji pojmu karma dale sudrugačije značenje, kao nagrada ili kazna za učinjena dela.Prvobitno je on označavao, dakle, delanje sâmog bivstvauopšte, delanje uslovljene prirode, i đaini su težili da odtoga steknu nezavisnost (kaivalya) asketskim pročišćenjemsvoje duše od svih taloga delatno uslovljene prirode, odkarme s kojom je „oblepljena”. Po toj težnji da budu pobe-dnici nad celokupnim uslovljavanjem bivstvovanja, dobilisu ime đain, što znači „pobednik”. Oni pripadaju kultu

65

heroja koji je mnogo stariji i po svom duhu suprotan kultubogova.

Videli smo kako se usložnjava kretanje ove os-novne energetske monade na makrokosmičkom planuputem savijanja prostorvremena u nebeska tela i organskiživot, o čemu svedoči astrologija. Sada to isto kretanjemožemo prepoznati kao životno iskustvo ili sudbinu jermeđu njima nema bitnih razlika, sve je to isti prirodniproces. Izgleda različit samo zato što se odigrava na različ-itim dimenzijama. Pitanje sudbine i karme je osnovno zarazumevanje astrologije i zato je ovde neophodno razlučitismisao tih reči od gomile „izlučevina” i gluposti s kojimasu one „oblepljene”.

Smisao karme jeste delanje, ali ne „naše” delanje,već delanje prirode uopšte. Još je u Bhagavad-giti na-glašeno da je smisao oslobođenja sloboda od karme i da seono postiže nevezanošću za nju, za delanje; da čovek netreba sebi da pripisuje delatnost, čak ni psihofizičku. Svešto postoji i biva na bilo koji način delatnost je prirode, ane ljudske suštine, koja je svedok (sakšin) i ima svojstvačiste svesti i neuslovljenosti. Čovekova duhovna suštinaje, stoga, cilj sveg zbivanja, a ne obratno. Zato čovek netreba da bude rob prirodnog zbivanja tražeći utočište unjemu, jer sve zbivanje traži svoj ishod i smisao učovekovoj ličnosti. Ličnost je toliko integrisana koliko ječovek nezavisniji i manje identifikovan sa objektima. Sviputevi čovekovog spasenja svode se na spoznaju overazlike i na prestanak poistovećenja svedoka sa zbivanjem.To je put transcendencije. Tada svedok postaje gospodarzbivanja, nije više nošen njime kao u vreme dok nije biosvestan svoje prave, transcendentalne i neuslovljene du-hovne suštine. On tada više nema sudbinu jer je izašao iz

66

vremena. Stoga jedini način da se sudbina nadiđe jeste ra-zumevanje da je ona prirodni proces, a ne zbivanje sâmenaše suštine ili Sopstva. Ono je iskonska neuslovljenostkoja omogućava biću da uopšte bude, i zato je naše Sop-stvo ujedno Sopstvo svih bića, sâmog postojanja. Ono,dakle, nikada nije ugroženo zbivanjem ili sudbinom. Ali,prosečan čovek ovo ne može da prihvati kao stvarnost, onje ubeđen da se njemu sudbina događa i da je on njomeugrožen ili spasen. Sve sudbine objektivno i postoje zbogovog ubeđenja.

Astrologija postoji da bi omogućila razumevanjeprave prirode svega što se događa. Ona pokazuje na kojinačin je čovekova bit, ili Sopstvo, oblepljeno prirodnimdelanjem, koje čovek doživljava kao svoju sudbinu samotoliko koliko je poistovećen s onim čime je oblepljen.Čovek u svom neznanju za „zlu sudbinu” krivi Boga,đavola ili najčešće druge ljude, a i samoga sebe. Na tajnačin sukobe samo uvećava, a ne smanjuje, jer ne uviđastvaran uzrok svega toga. Poznavanjem astroloških zakonai uticaja video bi da je sve to bezličan prirodni proces odkoga može da se razlikuje - utoliko jasnije ukoliko boljerazume šta mu astrologija pokazuje.

Planetarni uticaji određuju ne samo karakter jednogčoveka, nego i međuljudske odnose. Uporedni horoskopi(sinastrija) pokazaće svakome ko želi eksperimentalno daproveri, kako su svi detalji u odnosima između dvoje ljudi,ili jednog čoveka prema ostalima, detaljno uslovljeniodređenim planetarnim uticajima. Takođe se mogu videtiperiodi razvoja odnosa, vreme kriza i sukoba. Vrlo su čestii odnosi koristoljublja, kada je nečiji život uhvaćen ugravitaciju tuđeg. Tada čovek služi interesima drugogčoveka, ponekad privremeno a nekad i trajno, a da toga

67

često nije ni svestan. To se događa kada je nečija sudbinatako snažna da svojom gravitacijom privlači k sebi životdrugog čoveka, koji ima za to odgovarajuće planetarnepozicije, da mu služi kao pomoćnik, posrednik za prenosnekih informacija (nekad je to samo dobra knjiga), ili kaofizički radnik, ali ponekad i kao žrtva. Sudbine mnogihljudi su da budu nečije sluge, pa i žrtve, i zbog te ružnestvarnosti koju ne žele da vide, ne žele da poslušaju ni as-trologiju koja sve to razotkriva. Može se naći puno sluča-jeva u kojima destruktivan astrološki karakter jedne osobeili objekta (kakav je, kažu, imao brod Titanik) povlači sasobom u propast i druge ljude sa kojima je u vezi. Ovo jenajočiglednije u porodičnim odnosima, gde zbog de-struktivnog karaktera jednog člana trpe svi ostali ukućani.Isto pravilo važi i kada se radi o pozitivnim uticajima. Kaoi sve ostalo u prirodi, i ljudske sudbine su uzajamni, a neizolovani procesi. Sva tela u prirodi imaju svoju gravi-taciju, pa tako i ljudska. Kada se u porodici rodi novodete, ono svojom gravitacijom remeti postojeće odnose iunosi sasvim novi način života - kao kada u planetarni sis-tem uleti novo nebesko telo i svojom gravitacijom izazovesasvim nove putanje. Gravitacija ima svoju subordinaciju,svoje više i niže, grublje i finije oblike ispoljavanja. Takoje grublji izraz gravitacije ono što zapažamo kroz kretanjenebeskih (i drugih) tela, dok su najfiniji izrazi gravitacijepsihodinamika individue i međuljudski odnosi. Drugim re-čima, ljudska sudbina.

Kada se radi o odnosima sa drugim ljudima i spol-jašnjim svetom, čovek teško uviđa da su ti događaji proiz-vod objektivnih prirodnih procesa koje pokazuje as-trologija. Misli da su njegovi ili da su ih izazvali „drugi”zato što nije dovoljno svestan šta su odnosi i zbivanje

68

uopšte. Kada je u pitanju njegovo zdravlje, ili fizičkiizgled, tada je mnogo bliži uvidu da je njegova sudbinaodređena od strane nečega s čim on nije u vezi, neke „višesile”, da mu se ona „događa” i da je on na neki načinrazličit od nje. Izgleda da samo teška i nesrećna sudbinamože dovesti do intuitivnog uvida da Sopstvo nije zavisnood fizičkog tela i ostalih bezličnih prirodnih događanja,koja često nemilosrdno uništavaju telesne oblike. Zato je uprirodi smrt fizičkog tela tako jednostavna i lako ost-varljiva pojava, jer telo nije istinsko Sopstvo bića, negosamo sekundarni, vanjski oblik, njegov omotač, preciznijerečeno: organski sklop u kome Sopstvo može da ostvarisvoje trodimenziono prisustvo, kao najkonkretniji oblikprisustva. Ni u jednoj drugoj dimenziji Sopstvo, ili bitpostojanja, ne može dobiti tako konkretno ispoljenje kao utrodimenzionalnom organskom svetu, kroz ljudski lik. Sveostale dimenzije bit svega izražavaju kroz bezlično posto-janje.

Astrologija nam grafički i teoretski pokazuje svedetalje „više sile” koja rukovodi telom, ali da bi uopšte bilispremni i voljni da pogledamo ka zvezdama moramo na-jpre razumeti zakonitosti karmičke evolucije.

Ona polazi od osnovnog zakona koji kaže da uni-verzum uopšte postoji da bi u trodimenzionom organskompodručju oblikovao svesnog subjekta. Jer kada se tajproces sprovede do kraja i subjekat postane potpunosvestan sebe, ili prosvetljen, tada on tim prosvetljenjemprosvetljuje neuslovljenost koja omogućava samom uni-verzumu da uopšte bude, a da nije tek ništa. Dakle, tek uprosvetljenju postojanje postaje aktuelno, kao ličnidoživljaj. Sve dotle univerzum je bezličan. On se aktueli-zuje u smislu svog postojanja tek kroz prosvetljenu ličnost.

69

Ne pre, i nikako drugačije. Ali prosečno iskustvo namapoznate subjektivnosti ne odražava ovakvo idealno stanje.Kod ogromne većine subjekata ovaj proces je tek u nekimranim fazama dozrevanja. Videli smo kako okolno pros-torvreme na Zemlji oblikuje fizičko telo čovekovo, i kakouslovljava njegovo kretanje (sudbinu). Princip života(điva) kristališe se kroz sve organske oblike, počevši odbiljaka, insekata, zglavkara, mekušaca, riba, vodozemaca,kopnenih životinja, i na kraju svoje evolucije stiže do ljud-skog obličja. Tokom sveg tog evolutivnog razvoja on jeskupljao utiske o životu, sticao je iskustvo bivstvovanja.Njegove inkarnacije su kroz životinjske oblike tekle auto-matski ili spontano („bezgrešno”), dok sa ulaskom u ljud-sko obličje počinje drama svesnog iskušavanja svih su-protnosti i iskustava. U čoveku se dotle bezličan prirodniproces zaokružuje u svesnu celinu koja se zove ličnost.Zato je to propraćeno dramatikom svesnog sučeljavanja iodgovornog učešća u zbivanju, za razliku od dotadašnjegnesvesnog prepuštanja i spontanog, prirodnog reagovanja.Upravo tako se ponaša većina ljudi jer nose bliske utiskeiz svojih životinjskih iskustava. Svekolika kultura je izrazčovekovog nastojanja da se izdigne sa tog nivoa, i da odnesvesnog reagovanja pređe na svesno delanje. Dakle, nijesvaki čovek u potpunosti čovek. (To je jedan od osnovnihrazloga zašto ne može svaki čovek da prihvati i razume as-trologiju.) Čak se i po nekim detaljima njegove fizi-onomije može videti da je blizak životinjskom carstvu,često i nekoj određenoj životinji, a naročito po njegovomponašanju.

Prepoznavanjem ovakvog sleda karmičke evolucijeučinjeno je mnogo u razumevanju smisla sudbine, aliostaje otvoreno pitanje: zašto se jednom čoveku događaju

70

baš te stvari, a ne neke druge, ili zašto on čini baš to a nenešto drugo? Odgovor na ovo pitanje dolazi s razumevan-jem da je sudbina prirodni proces, da je ona ista tvar odkoje je izgrađena cela priroda. Na koji način je izgrađenavideli smo kroz zakonitosti astrologije, odnosno da se krozsfernu strukturu četvorodimenzionog prostorvremenauobličavaju nebeska tela, takođe sfernog oblika i kretanja,koja uslovljavaju organski život na Zemlji. Na taj način suuslovljena i sva zbivanja na njoj, uključujući i individualnesudbine svih bića. Individualne sudbine su određene prin-cipom sažimanja prostorvremena, odnosno prostorom ivremenom nastanka individue. Trenutak rođenja jedne in-dividue u određenom mestu sažima u sebi celokupno pros-torvreme univerzuma. Individua je oličenje celine koja juje stvorila. Ovo sažimanje je moguće jer je prostorvremerelativno, što je eksperimentalno dokazano, a ni evoluciježivota ne bi bilo da nije tako, da je priroda kruta i jedno-lična. Svaka individua, dakle, stvorena je od stanja kos-mosa u datom trenutku. Kako ovo stanje nikada nije isto,nema ni dve iste individue, pa otuda ni dve iste sudbine.Zato planetarni uticaji zatečeni u trenutku rođenja pre-sudno deluju na zbivanje te individue, na njegovu sudbinu,što se može detaljno proveriti u natalnoj karti.

Ali, zašto sam baš u tom trenutku rođen, ako je tosve tako? - pitaće se opravdano neko. Zbog zakona kar-mičkog dozrevanja u svesti - a ta zrelost dozreva našim ra-dom na duhovnom nadilaženju bezličnog prirodnogzbivanja. Kvalitet svesnosti određuje trenutak sledeće ink-arnacije, a s tim i sudbinu. Naše sadašnje telo i njegovasudbina uvek svojim izgledom tačno izražavaju kvalitetnaše dotadašnje svesti s kojim smo ušli u fizičko posto-janje, sledeći zakon uzročnosti, i oni su kao takvi uvek

71

jedina prava polazna osnova za nadilaženje sadašnjegstanja. Kvalitet svesnosti pokazuje zrelost našeg odnosaprema postojanju. To je zrelost s kojom nadilazimo„svoju” subjektivnost koja „nas” izdvaja iz celine koja jed-ino jeste. Kasnije tumačenje karme kao „našeg” delovanja,i shodno njemu izazivanja odgovarajućih posledica, jesteizraz intuitivnog uvida da ljudska delanja nisu samo pri-rodna, nego i nešto više od toga. To je tačno. U čoveku se,naime, ukrštaju dejstva slobodnog duha i prirodne uzroč-nosti. To ukrštanje kristališe čovekovu ličnost i onapostaje toliko celovita koliko nadilazi prirodnu us-lovljenost i dela u interesu duha koji omogućava samu pri-rodu. U oba slučaja, dakle, bilo da u nama deluje prirodnauzročnost ili duh slobode (što je mnogo ređe), tu nema ni-kakvog ega kome se može pripisati delovanje. Naše telo jesamo mesto ukrštanja prirode i slobodnog duha, tu se pri-roda saobražava svome duhovnom ishodu, i zato izgledakao da to mesto deluje sâmo po sebi, kao neki ego. To jeprivid, kao što se i opiljci gvožđa prividno sami kreću kamagnetu. Stoga je karma delovanje koje nije naše, već pri-pada u celosti prirodnim procesima.

Da bi razumeli odgovor na ovo pitanje (Zašto samrođen baš u onom trenutku, s ovakvom sudbinom?),moramo da raščistimo sa činjenicom da tada nismo „mi”rođeni, nego sàmo telo, koje je prirodna tvorevina, a sa ko-jim smo iz neznanja poistovećeni. Kada se „naše” telorodilo nismo se i mi rodili, jer mi nismo različiti od samogbezvremenog postojanja, ili bivstva koje uvek jeste, negosmo tada samo postali identifikovani s trodimenzionimzbivanjem organskog sveta, tada smo samo počeli da pos-matramo fizički svet kroz otvorene oči ovog tela i da gadoživljavamo kroz njegova čula. Tada smo, naime, od

72

stanja neuslovljenog, bezvremenog bivstva postali suženi iukalupljeni u malo trodimenziono obličje ovog tela (tolikosuženi i ukalupljeni da smo zaboravili svoje bivstvo), s cil-jem da naša neuslovljena priroda dobije konkretno, ljud-sko oličenje, da ne bude više bezlična, kao pûko posto-janje. Sâmim zaboravom svoga bivstva mi bivamo uhva-ćeni u gravitaciju organskog zbivanja - čije osobine pros-torvremena (sudbina) tačno odgovaraju stepenu našegzaborava. Ova podudarnost upravo omogućavasamospoznaju. Zaboravom svoga večnog bivstvaizazivamo rađanje u telu baš u onakvom prostorvremenu,odnosno sudbini koja kao u ogledalu izražava našu nes-vesnost, i tako omogućava samospoznaju kada se odvra-timo od objektivacije i okrenemo k sebi. Rađamo se u telusamo zato što nismo učinili ono što treba učiniti da senadiđe prirodna uzročnost i omogući duhovna autentič-nost. Svako utelovljenje nam se ponavlja i događa baš naonakav način na koji smo propustili svoj duhovni ishod itražili utočište u organskoj prirodi. Naši životi su tačan iz-raz naše identifikacije s bićem i nesvesnosti duha koji gaomogućava. Kada nakon dovoljno iskustava i mukaspoznamo da naše ishodište nije u prirodnom obnavljanju,i da uzalud u njemu tražimo utočište, već je ishod prirodeu duhu koji je omogućava a naša je suština, tada smonadišli sudbinu, naš život je autentičan i slobodan, onpostaje nešto univerzalno i večno, a ne više individualno,ograničeno i prolazno.

Dakle, naša suština je duh koji omogućava samopostojanje prirode, on je neuslovljen prostorom i vre-menom, kao i bilo kakvim psihofizičkim oblikovanjem pri-rode. Zahvaljujući takvoj svojoj suštini mi možemo bitisvesni i psihički objektivni, jer duh koji nam omogućava

73

svest nadilazi psihu i telo. U identifikaciji nije moguća ob-jektivnost, ona je moguća samo zahvaljujući principu na-dilaženja. Međutim, iskonska neuslovljenost i nezavisnostduha koji omogućava prirodu je bezlična činjenica, i onazato teži da postane lično i konkretno ostvarena. Upravoova težnja oblikuje ljudska bića, ona je proces koji se kodrazličitih individua ostvaruje različitim ritmom, u skladu svremenom i prostorom, odnosno prirodom trodimenzionestvarnosti u kojoj se ostvaruje. Ovaj proces je ono što na-zivamo sudbina. Ona izražava meru u kojoj je duh slobodepostao konkretno prisutan i svestan u individui. Ovo jeproces saobražavanja prirode, a ne duha. Duh samo imaprivlačnu moć. Duh nije zahvaćen gravitacijom prirodnogzbivanja. Priroda se saobražava prema duhu, a ne duhprema prirodi. Ljudska priroda (i sudbina) jeste upravorazmeđe duha i prirode, smisla i postojanja, oblika i svestio njemu, slobode i nužnosti - njihova interakcija i oličenje.Čovek nije ništa sâm po sebi, već je samo mera sao-bražavajućeg oličenja prisustva duha u biću, on je mestogde se razmerava smisao duha i prirode, gde smisao ipostojanje po prvi put dobijaju oličenje - kao celovita lič-nost. Isti ovaj proces možemo razumeti ako ga opišemotako što ćemo reći da naš besmrtni i nerođeni duh izgledaoblepljen prirodnim zbivanjima tela i uma, i zaveden nji-hovom gravitacijom u onoj meri u kojoj smo poistovetilisvoju suštinu sa prirodnim zbivanjem (dok astrologija po-kazuje detalje svih gravitacija u našem kosmičkom ok-ruženju koje pokreću zbivanje sveta u kome živimo, od-nosno način poistovećenja duha sa zbivanjem); da jekarakter tog zbivanja, odnosno njegova sudbina neposre-dan izraz našeg zaborava duhovne autentičnosti; da je našzaborav bivstva opredmećen kao psihofizička sudbina.

74

Prirodna determinacija kao u ogledalu odražava zaboravbivstva; koliko smo nesvesni toliko trpimo sudbinu kaokakav ružan san.

Još malo imaginacije pomoći će nam da ovo jasnijesagledamo. Priroda teži svome ishodu, a to je duh kojiomogućava postojanje prirode. U toj težnji ona usavršavasvoje sposobnosti delovanja i percepcije. Vrhunac takvogusavršavanja je ljudsko biće. Suština ljudskog bića nije is-poljena priroda, nego duh koji je omogućava, on je nevidl-jivi centar koji ima privlačno dejstvo da se oko njega obli-kuje priroda kao vidljivo telo i njegova sudbina. Psi-hofizičko bivstvovanje (telo) je oblepljeno oko prisustvaduha (Sopstva), on kao magnet privlači oblikovanje pri-rode jer je njen ishod. Kada se na nevidljivi duh, kojiomogućava prirodu, nanese vidljivi materijal prirode,tada on postaje vidljiv kao čovek i njegova sudbina.Sopstvo, čovekova duhovna suština, je izvan vremena iprostora, izvan svekolike vidljive prirode, ali je skriveno utelu. Telo je pogodno mesto gde se ono nalazi i ispoljava uprirodi. Duh je sveprisutan, on je u osnovi svih prirodnihoblika, ali se u ljudskom telu najličnije, što znači, najne-posrednije ispoljava. Rođenje tela, njegovo kretanje i svadramatična iskustva koja proživljava u trodimenzionomfizičkom svetu, jesu kretanja prirode u njenom sao-bražavanju svome duhovnom ishodu. On sâm je neus-lovljen dramatikom prirodnog zbivanja, iako je čovekovasuština. Naša bit je uvek nepokretna, neuslovljena, izvanvremena i prostora, sàmo se telo, koje posreduje našemprisustvu u svetu, kreće svojom sudbinom jer ga na tonavodi gravitacija prirodnog zbivanja. Zato jedino u medi-tativnom mirovanju možemo osetiti vanvremensku neus-lovljenost svoje duhovne suštine, i otuda blaženstvo i

75

opuštenost. Sva dramatika prirodnog zbivanja (sudbinatela) režirana je u skladu sa kvalitetom prisustva duha ubiću, jer njegovo prisustvo nije svuda jednako; negde jezrelije i jače izraženo, a negde slabije i tek počinje da sepromalja. Koliko je njegovo prisustvo jače i čvršće, tolikoje svest prisutnija i sudbina povoljnija. Svest je interakcijaduha i prirode. Jačajući prisustvo svesti jačamo prisustvoduha i ujedno prirodu privodimo njenom spasonosnomishodu. U prisustvu svesti leži čovekova odgovornost zaostvarenje duhovnog ishoda, jer priroda je svoje sao-bražavanje dovela do vrhunca oblikovanjem ljudskog tela ijavljanjem svesti u njemu. I tu je kraj njenog direktnogdelovanja. Ta svest je, kao što smo rekli, interakcija duha iprirode. Ta interakcija mora da se sâma osnaži, da osmislismisao svoga postojanja. To je proces individuacije lič-nosti. Ličnost je nešto što priroda izbacuje kao svoj plod,što nadilazi njenu uzročnost i što mora sâmo da se in-tegriše kao nešto jedinstveno i novo. Od tada priroda de-luje indirektno, iskušavajući ličnost da bude nezavisna isvesna. Kao što majka ne može svome detetu dati ličnost,nego ga roditi, negovati i pomoći da svoju ličnost osnaži iintegriše, tako i priroda ne može više ništa učiniti začoveka nakon što je stvorila sve što mu treba, nego jedinomože da ga negom i sudbinskim iskušenjima navede dabude ličnost. Ona ga kroz sva iskušenja navodi da osnažiprisustvo svesti u sebi, svesti koja je interakcija duha i pri-rode, smisla i postojanja. Rad je osnovno sredstvo njenogiskušavajućeg navođenja. Priroda, dakle, ne obavlja posaodo kraja - ličnost ga privodi kraju. Da bi u tome uspelamora imati relativnu slobodu delovanja, jer nema svestibez slobode. Relativnu slobodu ličnost ima zbog ost-varenja odgovornosti da osnaženjem prisustva svesti os-

76

naži interakciju postojanja i smisla, prirode i duha, i budeoličenje prisustva duha u prirodi. Nezrele ličnosti svoju re-lativnu slobodu koju imaju najčešće koriste kao sloboduda mogu da rade šta hoće. Dok tako čine snalazi ih lošasudbina, jer svrha ono malo slobode, koja je ličnosti pri-rodno prepuštena, jeste postizanje odgovornosti za smisaopostojanja.

Šta sve ovo praktično znači? To se u praksi svodina to da je ličnost toliko integrisana i iznad prirodne us-lovljenosti koliko smo svesni zbivanja i koliko ne reagu-jemo nesvesno na razne podsticaje. Nesvesna, spontanareakcija je osnovna odlika prirodne uslovljenosti. Sposob-nost nadilaženja impulsivnog reagovanja i razumevanjeprave prirode podsticaja koji se javljaju na nivou tela, ose-ćanja ili uma, odlika su integrisane ličnosti. Samo ona jesposobna da deluje odgovarajuće i na kreativan način, uskladu s duhom koji sve omogućava. Sve prirodne reakcijes kojima smo dotle živeli delovale su same po sebi, mismo tu bili pasivni, a često i njihove žrtve. Mi u duhov-nom smislu nismo dotle ni postojali - postojala je jedinopriroda, ona je sve radila, govorila i mislila kroz 'naše'telo. Astrologija će nam pokazati kako je radila i to znanjeće nam pomoći da steknemo diferencijaciju i aktuelizu-jemo iskonsku nezavisnost duha u nama. Ako, na primer,doživljavamo nagle izlive besa ili agresivnosti, astrologijaće nam pokazati da je tome uzrok naglašen i loše aspek-tovan Mars u našem horoskopu. S tim znanjem više ne-ćemo spontano ispoljavati agresivnost kao ranije, jer sadaznamo da je to delo položaja Marsa, a ne naše lično. Takouz pomoć astrološkog znanja razvijamo diferencijacijusvoje ličnosti od prirodne nužnosti. Uvek kada odolimostihiji prirodnog navođenja postali smo u većoj meri njen

77

gospodar nego ona naš, malo smo ojačali nezavisnostsvoje ličnosti, razvili smo odgovornost za nju i približili seduhu neuslovljenosti. Natalna karta detaljno pokazujekako priroda na jedinstven način deluje kroz nas, kroz teloi dobar deo uma. Zahvaljujući njoj možemo prepoznatiprirodna uslovljavanja i objektivno se postaviti premanjima, a ne slepo ih sprovoditi. Tako razvijamo prisustvosvesti i odgovornost za smisao postojanja. Da bismo utome uspeli moramo detaljno upoznati svoj horoskop, anaročito izazovne i naglašene činioce u njemu, jer oni nasnajviše privlače i navode na identifikaciju, tj. najviše us-lovljavaju. Sam znak u kome smo rođeni prvi je i najvećiizazov koji moramo da savladamo, zatim polje u komenam je smešteno Sunce, pa izazovni aspekti i sve ostalo(povoljni aspekti nam pomažu u osvešćenju i nadilaženjunepovoljnih činilaca).

Za razliku od drugih duhovnih tradicija i praksikoje se takođe bave transcendencijom prirodnog us-lovljavanja, astrologija ima tu prednost što nam pruža uvidu našu individualnu i jedinstvenu situaciju; kao na škol-skoj tabli ona nam objektivno i bez ikakve ideologije, mi-tologije i kolektivnih ubeđenja pokazuje šemu s kojomsmo sâmi uhvaćeni u identifikaciju s prirodnim zbivanjem,tako da nam ta ista šema može poslužiti da iz togaizađemo.

Ljudi se dele po karmičkoj zrelosti, odnosno ponivou svesti, a to je nivo s kojim su identifikovani sa pri-rodnim uslovljavanjem, s kojim nesvesno reaguju nazbivanja i tako izazivaju nova. Većina ljudi je potpunoporobljena utiscima i podsticajima na koje uvek sponatanoreaguju, i ne mogu diferencirati svoju svest od tog lancauzročnosti, oni čak i ne znaju da je to moguće. Njihova

78

sudbina je potpuno određena kao pad jabuke od grane dotla. Manji broj ljudi može nadići neke oblike uslovljenostii tako donekle svesno uticati na tok svoga života, ali ne upotpunosti. Veoma je mali broj ljudi koji može steći pot-punu nezavisnost duha od prirodnog uslovljavanja. Oni suprobuđeni i nadišli su vreme u kome se sudbine događaju,slobodni su jer vide da sudbina nije ni bila njihova, negoje u potpunosti bila proces prirode.

Ocelovljenje kroz interakciju duha i prirode imadve faze. Prva je samospoznaja, odnosno spoznajasopstvenog duhovnog ishoda, nezavisnosti čovekovogduha. Ona se ostvaruje istraživanjem i razlikovanjem svojeduhovne suštine od prirodnih uticaja i svake sudbine kojuprirodna kretanja proizvode. Kada se to valjano ostvarionda se jasno vidi da sva priroda teži duhu kao svomishodu, da ona postiže svoje spasenje kroz prosvetljenogili samospoznatog čoveka, da priroda postoji zbog našesamospoznaje i slobode. To je druga faza u kojoj spontanodolazi do prihvatanja svih prirodnih oblika i podržavanjasveg života u ljubavi koja daje sve od sebe. Iako izgledajusuprotne, obe faze su neophodne za celovitost. Dobrosprovedena prva, sâma ostvaruje drugu. Kada se spoznaono što uistinu Jeste, tada se To spontano i prihvata. Nemasamospoznaje bez prihvatanja onoga što se spoznalo. Akosamospoznaju ne sledi ljubavno prihvatanje sveg posto-janja, sa svim suprotnostima, to znači da se nije nispoznao duh koji postojanje omogućava i kome teži svešto postoji, već nešto drugo. Naša duhovna suština je ishodkome teži sav život i cela priroda, pa zato svoju duhovnusamospoznaju potvrđujemo time što prihvatamo sav život ipostojanje. Ljubav prema svemu što postoji jedini je

79

način na koji se izražava duh koji omogućava sve štopostoji, a koji je naša suština.

Život i sudbina fizičkog tela samo su način na kojimožemo biti svesni sebe, svog Sopstva koje nadilazi telo injegovo rađanje i umiranje. Taj način mora uvek biti indi-vidualan jer se svest o Sebi može aktuelizovati jedino ucelovitoj ličnosti, a ličnost to može biti samo ako je jed-instvena. Zato se ona uobličava samo u trodimenzionomsvetu gde je to jedino moguće. Jedinstvenost, kao uslov zasvest o sebi i integraciju ličnosti, obezbeđuje stalno kre-tanje nebeskih tela koje nikada nije isto. Telo ima sudbinu,i to samo zato jer se kreće kroz trodimenzioni fizički svetkoji ga je stvorio u svom linearnom vremenu, a s njim je ium koji je odraz interakcije sa drugim telima. Um jedruštveni fenomen. Delovanja svoga tela i uma midoživljavamo kao svoja samo dok ne postanemo svesnisvog neuslovljenog Sopstva, koje je nezavisno od sve po-javnosti i prirodne nužnosti. Uvek će dovoljna svesnostpokazati, makar intuitivno, da ovo telo nije baš naše, kakoto slepo verujemo, jer ni većinu njegovih procesa nemožemo da kontrolišemo, čak ni da ih budemo svesni. Ta-kođe će pažljivije osvešćenje pokazati da ni ono što to teločini, ili mu biva učinjeno, nije baš naše u potpunosti. Udubini duše svako može sebi priznati da je u svom telu za-robljen kao u kakvoj biološkoj mašini, koja ga tlači i kojaviše radi po svojoj nameri nego po njegovoj. Svako je po-činio neko zlo, i svako za sebe zna da nije po svojoj voljibio zao, nego ga je „nešto” nateralo da počini zlo, akoništa drugo, ono splet okolnosti.

Niko nije kriv za ono što je učinio, jer sve činipriroda. Čovek je kriv samo zato što nije učinio dobro,a mogao je, što nije učinio ono jedino što treba da učini,

80

a to je osvešćenje bića i otvorenost za duh koji bićeomogućava. Sva čovekova patnja počiva na ovakvojkrivici.

Kada uz pomoć astrologije neposredno sagleda-vamo stvari kakve jesu, bez posredovanja morala i ube-đenja, možemo se približiti uvidu da je naša sopstvena bitrazličita od psihofizičke pojavnosti. Taj uvid može bitiznatno ubrzan nekom od drevnih ili savremenih praksi os-vešćenja (meditacije) koje su nasleđene iz religijskih i mis-tičkih tradicija. Tako dolazimo do razumevanja odaklenastaju sva delanja. Ako njega nema, onda se sve vidi na-opako, pa se na toj osnovi i dela zlo i naopako. RazličitostSopstva od prirodnog zbivanja nije, naime, isto kao odvo-jenost dva različita entiteta. Sopstvo je cilj sveg zbivanja ioni se razlikuju samo kao proces i njegov ostvareni cilj.Ovde je, dakle, reč o vremenu. Vreme koje razdvaja Sop-stvo od prirodnog zbivanja sastoji se od rada na os-vešćenju. Vreme je relativno, može da se rasprostre uprostornost i oblikovanje zbivanja, i tada se sa trodimenzi-one površine planeta vidi kao linearno vreme i sudbinakoja se odvija „tokom vremena”; a može i da se sažme ulični doživljaj i svest koja je ovde i sada. Kvalitet prisustvasvesti određuje prirodu vremena, a s njim i prostornog ob-likovanja, odnosno sudbinu. Vreme i prostor sveg zbivanjasažimaju se u svest, a rasprostiru kao objektivno oblik-ovani kosmos. Ovo znači da sudbina zavisi od prisustvasvesti, a ne od nekog određenog delanja; sâmo prisustvosvesti određuje brzinu zbivanja i njegovu prirodu. Izmeđuostalog, i trenutak kada će se neko roditi u skladu je sakvalitetom prisustva njegove svesti. Ovo takođe znači dane postoji mogućnost objektivnog menjanja sudbine premaželji, nego da je jedino rešenje za svaku sudbinu osvestiti

81

onoga ko ima sudbinu, u odnosu na koga se ona zbiva, izbog koga se zbiva; onoga ko je svestan.

Svaka sudbina se dovršava u ličnosti i svaka na svojjedinstveni način vodi do ocelovljenja ličnosti. Cilj svakesudbine je, dakle, uobličavaje celovite ličnosti, i svaka sesudbina može razumeti jedino iz takve perspektive. Lič-nost je oličenje celine zbivanja i zato samo kroz nju ce-lovitu duh neuslovljenosti, koji celo zbivanje omogućava,može pokazati svoje oličenje.

82

YSLOBODA KAO LI^NOST

Kada iskustvo bivstvovanja dovoljno sazri kroz svesuprotnosti tokom svoje karmičke evolucije, ono u ljud-skom obliku dolazi do suočavanja sa smislom svoga posto-janja, i postojanja uopšte. To suočavanje je početak oce-lovljenja ličnosti i praćeno je uvek krizom. Ova egzistenci-jalna kriza može da traje dobar deo života, a često seprenosi i kroz više života. Sve dotle čovek nije celovit kaoličnost, on je razdeljen na mnoge delove i suprotnosti.Kako i na koji način, pokazuje vreme njegovog rođenja,odnosno stanje prirode u trenutku kada je rođen, jer ta pri-roda i njena dinamika su tvorci njegovih podela, a ne onsam. On ih omogućava samo na indirektan način, svojompasivnošću i nespremnošću da svesno prihvati učešće uzbivanju, da se diferencira od njegovog uslovljavanja. Svese zbivanje događa da bi u svesnoj ličnosti zadobilo oli-čenje svoga smisla, zato čovek koji ne teži ovom oličenju,osvešćenju kao odgovoru na postojanje, živi u egzistenci-jalnoj krizi a ne u pravom životu. Njegov život je patnja.Patnja nije ništa drugo do pritisak kojim priroda prisiljavasvest da se kristališe, pročisti i integriše u ličnost, gde jed-ino može biti dosegnut ishod bivstvovanja. U čovekovomSopstvu se otvara ishod bića, duh neuslovljenosti kojiomogućava da celog bića uopšte bude, i cela priroda težitom svom ishodu. Jedino kroz čovekovu ličnost ona može

83

da dosegne duh neuslovljenosti i bude autentična. Smisaoprirodnog zbivanja zavisi od celovite ličnosti, i zato se sveuliva u nju, a ne obratno, ličnost prestaje da biva ličnostkada je rob pirodnog zbivanja. Zato čovek pati ako remetitu iskonsku težnju sveg života, ako svoje uporište traži uprirodi kroz objektivaciju njenog zbivanja, u objektima, uropstvu linearnog vremena gde se iskušava jedinoprolaznost svega. Tada ide protiv prirodnog toka i nije ni-kakvo čudo što ga priroda udara teškim udarcima sudbine,jer ona ga time odvraća od identifikacije s objektima inavodi da jedino uporište nađe u sebi sâmom, u integracijisvog Sopstva, ne bi li tako postao oličenje slobode kojasvemu postojećem daje autentičnost i sâm život, i takospase sva bića. Čovekova jedina sudbina je da bude spasi-lac bića, da svešću i ljubavlju omogućava život, a ne dabude njegov rob. Probuđen čovek vidi da oduvek jestesâmo Sopstvo i da ne treba sebe da čini autentičnim (da se„spasava”), nego da se cela priroda isceljuje i postaje au-tentična kroz njega - kada je on probuđen.

Smisao postojanja je u njegovom osvešćenju, a os-vešćenje nije ništa drugo do odgovor na ovu iskonskutežnju sâmog postojanja. Ako odgovora nema, postojanjeje zaludno, izgleda destruktivno i bolno. Suština svesti je udijalogu ili komunikaciji sa postojanjem. Zato bez ličnogučešća u bivstvovanju nema osvešćenja, a s njim ni smislapostojanja. Lično učestvujemo samo kada ne sprovodimoslepo impulse koji pristižu od Marsa, Meseca i ostalihčinilaca prirodnog uslovljavanja, koje nam detaljno poka-zuje astrologija, nego im odolevamo i objektivno se od-nosimo prema njima u interesu duha, a ne nagona. Uvekkada u tome uspemo, otvara nam se put ka slobodi. Samonas takvi uspesi oslobađaju. Bez ličnog učešća sudbina je

84

kao auto u pokretu u kojem vozač spava. Nije zato neo-bično što se takva sudbina loše završava. Manji udarci pritakvoj nesvesnoj vožnji trebalo bi da probude vozača, dokjoš ima vremena u njegovom fizičkom životu. Ako tresneu kraj svog životnog puta i dalje spavajući, nastaviće dadrema i u sledećem životu. Onaj ko spava celog životauvek se žali na zlu sudbinu, umesto da se probudi i vidikuda ide.

Dok je ličnost podeljena i njen dijalog sa posto-janjem je podeljen, pa otuda i odgovori koje u takvomstanju nalazi nisu zadovoljavajući. Samo celovita ličnostima celovit odnos prema životu i njegovom smislu. Prvaiskustva celovitog odnosa sa životom stičemo u svojimodnosima sa bližnjima, sa osobom koju volimo. Ali nesamo sa voljenima, već i sa svima s kojima smo u nekomodnosu. Svakoga koga razumemo dovoljno duboko, spon-tano i zavolimo. Bez razlike, makar nam bio i neprijatelj.Ljubav je jedina potvrda ispravnog razumevanja, i drugogčoveka i sveta uopšte. Svešću zaista možemo videti bićekakvo jeste, ali uvek objektivistički, spolja, dok ga jedino sljubavlju možemo doživeti kakvo ono sâmo jeste u sebi ipo sebi. Ljubav je dublja od svesnosti, gde svesnost dolazido kraja, ljubav nastavlja. U dijalogu s drugim, i ljubaviprema njemu, učimo se dijalogu prema celini koja sveomogućava. Ona je u svima nama i spoznajući drugogaspoznajemo nju. Tada „drugi” nestaje i jedinosamospoznaja preostaje. Jer, ono Jedno ne može se direk-tno spoznati u drugome niti kroz drugoga. Drugi je biosamo odraz Jednoga, motivacija za dijalog s njim. ToJedno je naše Sopstvo i samo ga kao takvog možemosvesno aktuelizovati. Na jedinstven i neponovljiv načinkroz sebe sâmoga.

85

Ljubav je osećaj jedinstva s bićem, njegovo pot-puno prihvatanje. Ovo jedinstvo moramo najpre steći usebi. Sistematski moramo razvijati moć nepristrasnogopažanja svih osećaja u telu, od trenutka kada nastaju, pri-jatnih i neprijatnih. Kada se neki osećaj već razvije i pot-puno nas obuzme, tada je kasno da ga nepristrasno posma-tramo. Kada naučimo da ga opazimo na najfinijem nivou,pri samom nastanku, tada nećemo postati njegov rob,videćemo njegove uzroke u okolini, sebi, ili u tranzituneke planete. Kada naučimo taj prvi korak, nepristrasnoopažanje podsticaja u telu, osećajima ili umu, kakvi jesupri nastanku, tada možemo učiniti i drugi, a to je da nereagujemo spontano na njih. Ako bi spontano reagovali,tada bi njima bili uslovljeni, ne bismo se razlikovali od tihpodsticaja i njihovih sadržaja.1

Iskustvo pokazuje da se bivstvovanje kakvo jeste nemože nikada doživeti osmišljavanjem, jer tada viđeno zav-isi od toga kako je osmišljeno. Bivstvovanje se jedinomože doživeti neposredno, bez osmišljavanja. Kada seništa ne tumači ne može se videti ništa pogrešno, negouvek onako kako jeste. U stvarnosti ništa nije skriveno.Čovekov um je jedini entitet u čitavoj prirodi koji ne vidistvari kakve jesu, nego mora da ih mukotrpno otkriva.Čovek se prosvetljuje kada otkrije da ne postoje nikakveobjektivne prepreke za njegovu umnu spoznaju, nego da jesâm um kao takav prepreka da njegovo individualno bićeprepozna apsolutno kao svoju bit. Nema razlika niti

1 O najop{tijim principima i nekim detaljima o na~inu kako se bi}eneposredno do`ivljava i osve{}ava, videti u poslednjem poglavlju mojeknjige Sâmkhya. Zatim, William Hart: Umetnost `ivljenja, vipassanameditacija po u~enju S.N.Goenke, Loznica, B.Milisavljevi}, 1994.Tako|e i Njanaponika Tera: Budisti~ka meditacija, Novi Sad, 1988.

86

granica između individualnog i apsolutnog bića, njih jed-ino um deli u svojoj uobrazilji. Um je uvek podeljen isužen na pojedinačno, dok je biće uvek celovito.Čovekovo biće zna sve jer je i sačinjeno od svega, ono jeotelotvorenje svih principa i dimenzija prirode. Nepos-redno doživeti postojanje kakvo jeste znači doživeti ga scelim bićem i potpunim prihvatanjem kakvo jeste u sva-kom trenutku. To znači s ljubavlju. Ne postoji drugačijinačin.

Sudbina je prirodni proces i ona nas uslovljava svedok ne steknemo dovoljno zrelosti da se svesno i nepos-redno suočimo sa zbivanjem kakvo jeste, i prepoznamosvoju različitost od njega. Tada ona prestaje. Ovo se na-jbolje vidi u procesu tumačenja horoskopa. Kada uz po-moć astrologije postanemo svesni neke situacije, bilo da seona već nalazi u našem karakteru ili tek treba da se dogodiizvan, njeno ostvarenje se menja. Sâm čin naše svesnostiuneo je promenu u procesu njenog ostvarenja. Da je nismopostali svesni ona bi se neminovno ostvarila kao sudbina.Sâmo prisustvo svesti promenilo je prirodu događaja ipretvorilo ga u izazov za osvešćenje. Ako taj izazovprihvatimo, tada to više neće biti slepa nužnost i sudbina,već deo naše zrelosti koji nas je uzdigao na nešto viši nivosvesti, i tako promenio naš položaj u zbivanju. Kao što uprirodi postoje neki hemijski procesi koji se odigravajusamo pri sunčevoj svetlosti, a ne i u mraku, tako i sâmoprisustvo svetlosti svesti menja procese unutarnjih i van-jskih događaja, ubrzava vreme njihovog ostvarenja iusavršava njihov izraz.

Samo kada se na ovakav način upotrebljava, as-trologija pokazuje svoj pravi lik i najviše vrednosti. Ona jetada nezamenljiva kao pomoć u osvešćenju.

87

Do sada smo se sa zbivanjem uvek suočavali napasivan način i posredno, preko nekih objekata i simbola,uvek je to bila nesvesna reakcija, a ne svesna akcija.Društvo poseduje više mehanizama za kontrolu pojedi-naca, s kojima ih prisiljava da ostanu pasivni jer samo takomogu biti kontrolisani. Ono obiluje sredstvima za posre-dovanje sa postojanjem. Najveći posrednik je ideja Boga.Umesto da budemo ispravni po svojoj svesti i zrelosti, mislušamo zapovesti nekog (najčešće jevrejskog) Boga. I bašzato ih ne izvršavamo jer se ne oslanjamo na sopstvenuodgovornost i zrelost, nego na nešto izvan, što nam jenametnuto. Ispravnost ne može biti spolja nametnuta, čakni od nekog Boga. Čovek je to dokazao celom svojomkrvavom istorijom. Svi duhovni autoriteti, verski i nacion-alni simboli, mitovi i rituali služe za posredovanje u od-nosu s bivstvovanjem. Tome svakako služi i popularno-degenerisana astrologija. Razumljivo da je u ranijimvremenima veće nezrelosti čovečanstva bilo neophodnopostojanje takvih posrednika, kao što je detetu potrebnapomoć roditelja dok se sâmo ne osposobi da dela i razumestvari. Ali, moramo ipak pretpostaviti da je ljudsko društvou celosti bar malo napredovalo u zrelosti i da mu danasnisu potrebni stari posrednici. Bar ne svi. Savremenimediji su stvorili nove i tako pokazali da su ljudi još uvekuveliko psihički zavisni i nesamostalni, što se najvišezloupotrebljava u političke svrhe.

Suština sve kulture i duhovnosti je da čovek svojuautentičnost ne traži izvan sebe, preko vanjskih posred-nika, preko religije ili bilo kakvih drugih verovanja, ritu-ala, mitova, simbola i autoriteta, dakle, u nekoj objektivi-zaciji, nego da je nađe u sebi, neposredno, u sopstvenojzrelosti, ličnim suočavanjem sa bivstvujućim, koje vazda

88

jeste naša Sopstvenost i autentičnost, i odgovornim učest-vovanjem u njemu (Luka, 17. 20-21).

Sudbina postoji samo za onoga ko nije celovit, kone prihvata s ljubavlju sve što postoji, ko odbija makar inajmanji oblik postojanja, ili ga prihvata posredstvom ne-kog ubeđenja. Takav objektivizuje smisao postojanja izvanpa zato i traži rešenja u objektivnim promenama. Zato ob-jektivna priroda i deluje uslovljavajuće na njega, jer on jeidentifikovan s njom. Samo je celovita ličnost svesna svogSopstva, svoje biti koja je jedno sa neuslovljenošću kojasve omogućava. Onaj ko želi da „zna svoju sudbinu” timesamo dokazuje da uopšte nije svestan ni ko je on, ni šta ježivot. Onaj ko je svestan sebe vidi da je cela prirodaJedno, ma šta se u njoj događalo, i da je to Jedno njegovabit nezavisna od pojedinačnih događaja. Vidi da celu pri-rodu omogućava duh neuslovljenosti ili slobode, i da jezato ona sama izraz te slobode, da u njoj nema us-lovljenosti ni sudbine - ima je samo u umu koji nijesvestan ovakvog istinskog stanja bića jer vidi samo pojedi-načne aspekte postojanja. I zaista, pojedinačni aspekti pri-rode odlikuju se suprotnostima i neskladom, kada se pois-tovećuje s njima čovek doživljava patnju i sudbinu, dok sepostojanje posmatrano samo kao jedna celina vidi kaočisto dobro i izraz neuslovljenosti. Da bi čovek tako videopostojanje, kao čisto dobro u svim aspektima, mora sam dabude celovit. Jer, kakvo je stanje njegovog postojanja, takoće mu izgledati postojanje uopšte.

Na takvog čoveka astrološki zakoni više ne deluju,njega priroda više ne porobljava i ne uslovljava njegovuevoluciju. Ona je s njim završila posao, sada je on nezav-isan, postao je ličnost, Čovek. Sve dotle bio je nešto štotreba oblikovati, što majka priroda mora da neguje i vaspi-

89

tava. Ona je to i činila sa svim suprotnostima, nemilosrdnoi blago, lepo i ružno, ubijajući ga i oživljavajući mnogoputa, sve dok nije shvatio da nije telo, da je sâm odgo-voran za svoju svesnost i da ne sme da je gubi zbog spol-jašnjih uticaja. Da je može sačuvati samo ako jedinouporište nađe u sebi sâmom. Kada to učini, situacija sečudesno preokreće: kako cela priroda traži svoje isceljenjei spasenje kroz probuđenog čoveka, kada on svesno odgo-vori toj težnji okrećući se sopstvenoj integraciji, cela pri-roda počinje da mu u tome pomaže, čak mu postaje i pos-lušna u toj meri da to spolja izgleda kao da on posedujeneke „natprirodne moći” s kojima daje i pomaže život, ane traži ga za sebe. Čovek tada postojanje doživljava kaosvest i blaženstvo. Sve individualne aspekte (svoga) posto-janja, koje objektivno prikazuje astrologija u (njegovom)natalnom horoskopu, dobre i loše, on doživljava kaoraznolike podsticaje za osvešćenje, a ne kao nešto „dobro”ili „zlo”. On vidi da je svaka moguća sudbina, odnosnotrenutna situacija, izazov za osvešćenje, i stoga ne nastojida bilo šta spolja menja, jer zna da se spoljašnje situacijemenjaju sâme u zavisnosti od stanja svesti subjekta koji ihdoživljava; vidi da sve ide svome cilju jer sve pripada ce-lini, i zato se ne brine ni zbog čega; da je smisao svih spol-jašnjih dešavanja da izazovu unutarnju zrelost i svesnost,pa stoga nema nikakvog smisla najpre menjati spoljašn-jost. Kvalitet spoljašnjih okolnosti menja se jedinosopstvenom zrelošću. Nikako drugačije. Sada je postaoprobuđen, celovit, a to znači oličenje celine i njenogsmisla, neuslovljenosti ili slobode koja celinu omogućava.Sâma celina je nezavisna od pojedinačnih zbivanja unutarnje. Tako je i probuđen Čovek, kao oličenje celine, nezav-isan od svih zbivanja unutar prirode. Na njega više ne de-

90

luje psihodinamika prostorvremena i njihova gravitacijakoja stvara sudbinu, jer gravitacija njegovog Sopstva jesada nadmoćna. Po tome je sličan Suncu. Ne traži višeuporište u stvorenom biću, jer ga je našao u duhu koji bićeomogućava. Nije više ono što život treba da oblikuje istvara, već onaj koji stvara i zrači životom; jer duh koji sveomogućava sada slobodno izbija iz njega.

On je tada slobodan od sudbine, ali ne u smislu daje njen „gospodar” i da može da radi šta želi. Naprotiv. Onnema cilja koji bi želeo, objekti za njega ne postoje jer onje cilj svega što živi, on je sada ishod svega i s ljubavljuprihvata sva bića kakva jesu, isceljuje ih u smislu njihovogpostojanja sâmim svojim prisustvom i nežnošću.

k