IVAN ILI Izbor tekstova i odlomaka

Kao teolog znam da je mrnja smrtonosna, nezavisno od pakla. Govoriu stoga o paklenoj mrnji koja lei u osnovi industrijskog sistema... Ivan Ili, Rad u senci, 1980.

RAD U SENCI (1980) Iz NARCTA ZA ISTORIJU POTREBA (1978) PRAVO NA KORISNU NEZAPOSLENOST (1978) TANTALOVE POTREBE (1975) POTREBE (1990) PAX OECONOMICA (1980) ALATI DRUELJUBIVOSTI (1973) ENERGETSKA KRIZA (1973)

Podaci o izvorima i prevodiocima navedeni su uz tekstove. Ovaj izbor se pojavljuje samo u elektronskom obliku i sastoji od postojeih prevoda i jednog novog: Energetska kriza (ili Energija i pravinost, 1973), koji su 2009. priredili Kaja i Eugen iz Zagreba. O tekstovima iz ovog izbora bilo je rei u dva urnala sa liste blok 45: od 6. februara 2009 (http://goo.gl/OdirJ) i od 9. februara 2009 (http://goo.gl/ch5JM). Scan & OCR za postojee prevode: AG aleksa.golijanin@gmail.com http://anarhija-blok45.net1zen.com/

Poslednja dopuna fajla: mart 2012.

2

RAD U SENCI Ivan Ili, 1980. Prevod: Gligorije Ernjakovi

Kao profetsko pitanje u faizmu se oblikuje ono to je egzistencijalna osnova svakog industrijskog sistema: onaj nuni drutveni rascep koji se u Junoj Africi zove, apartheid. Arbeit macht frei (Rad ini oveka slobodnim), stajalo je ve iznad ulaza u Auvic. Industrijski sistem ne moe bez ljudi nie rase ili nie vrednosti (Untermenschen): bez njegovih Jevreja, ena ili crnaca. Ukoliko razmetljivije neka industrijska zemlja proklamuje la da je dravna politika u slubi njenih sopstvenih ljudi nie vrednosti, utoliko e ta drava biti samopouzdanija i stabilnija. Pozvali ste me da igoem aparthejd u Junoj Africi: od mene oekujete da, zatien imunitetom, zagrmim protiv Soveta, jer tako i treba. Bez pakla kao to su gulag ili Auvic i bez njihovog ritualnog pominjanja ne bismo mogli praktikovati onaj zlatom opervaeni aparthejd od kojeg ivimo kao ljudi industrijskog drutva. Kao teolog znam da je mrnja smrtonosna, nezavisno od pakla. Govoriu stoga o paklenoj mrnji koja lei u osnovi industrijskog sistema. Iskoristiu priliku koju mi pruate ovim pozivom u Junu Afriku a koja e vaa policija svakako pokuati da osujeti (Ili na kraju nije dobio vizu; prim. prev.) da prekrim jedan tabu: govoriu ne o paklu u faizmu, ve o paklenoj osnovi industrijskog sistema. Kad sam poeo da skiciram ovo predavanje, na pisaem stolu leao je preda mnom roman Nadinc Gordimer (Nadine Gordimers) Burger's Daughter. S retkom disciplinom ova spisateljica prikazuje liberalnu aroganciju naega vremena u besramnom, sjajnom ogledalu njene otadbine, u policijskoj dravi June Afrike. Njena junakinja pati od jedne bolesti, izgubila je osnovne preduslove zdravog, obinog ivota, naime, sposobnost da previa patnje drugih ljudi. Ta sposobnost na koju se ovde misli kvalitativno je nova uprkos kugi, pljakanjima i zlostavljanju, ona je ranijim generacijama bila nepoznata. Nagovetaj te novovekovne sposobnosti koja ide uz takozvano zdravlje industrijskog oveka, naao sam i kod En Daglas (Ann Douglas). Ona govori o toj istoj bolesti kao gubitku sentimentalnosti, ije nastajanje ona naziva feminizacijom Amerike. Ta sentimentalnost je ono to industrijskom oveku omoguava da sazna da su upravo one vrednosti koje svako industnijsko drutvo nemilosrdno razara, ujedno one vrednosti zbog kojih napredak, rast i proizvodnja oruja moraju da idu dalje. Prema En Daglas, u industrijskom drutvu nema nikakve kompenzacije za ovo nepotenje. O tom nepoten ju ne moe se u industrijskom drutvu otvoreno ni govoriti, jer prekriti taj tabu znailo bi razgolititi zajedniku osnovu svih ideala industrijskog vremena. Meutim, ko je izgubio svoju sentimentalnost, taj zna za optesvetsku prinudu na aparthejd: onaj aparthejd koji lei u osnovi svakog privrednog sparivanja. ta to znai, o tome emo ovde govoriti. Govoriu vam o tome zato industrijski sistem ne moe egzistirati bez aparthejda; zato politika ekonomija ne moe bez dijagnostike degradacije veine bez obzira na to da li se ta degradacija izraava u rodoslovu, kolskom svedoanstvu, u istoriji bolesti ili u polu imena. A da bih dopro do ko rena ove tipino novovekovne diskriminacije, govoriu vam o ljudskom radu. Jer tek otkako se pojavio idologem o

3

polno neutralnoj, znai istinski ljudskoj radnoj snazi, postala je moguna i nuna sociobioloka podela rada, koja dolazi do izraaja u seksizmu ili rasizmu. Da bih govorio o ovoj tabuisanoj podeli rada, izabrao sam kao svoju temu senku ekonomije, posebno deo rada pod senkom. Pod radom u senci ne podrazumevam ni slabo plaeni rad, niti nezaposlenost; pod radom u senci podrazumevam novovekovnu neplaenu dopunu najamnog rada. Toga ranije, prosto, nije bilo. Razume se, veina delatnosti bila je neplaena najamni rad je bio izuzetak. Meutim, odsustvo odgovarajue naknade jo tu nevolju nije inilo radom u senci. Mukarci i ene su u domainstvu zajedno stvarali ono na emu se domainstvo dralo. Iz domainstva je ono to je tamo nastalo stiskano i ceeno, i tako pretvarano u produkt. Ovo dovijanje i dirindenje za odranje ivota nije predmet moga istraivanja. Moje interesovanje je usmereno onome to se danas u domainstvu i drugde deava, mora da se deava a ne plaa se. Moja tema je onaj rad koji je nuan esto za ivot neophodan da bi se gotova roba uopte uinila upotrebljivom u domainstvu. Te vrste rada nije moglo ni biti pre nego to je domainstvo, mesto gde se ivot odrava, postalo dom kao mesto potronje; pre nego to je, dakle, ivot uinjen zavisniim od potronje robe. Ovaj novovekovni, neplaeni i ekonomski nuan doprinos robnoj privredi, hou jasno da razluim od rada za golo odranje ivota, kao i od najamnog rada. Jer, ako dobro vidim, ivotni aparthejd u doba robe zasniva se na ovoj dvojakoj prirodi rada koji stvara i revalorizuje robu. Ova dopuna rada, koju nazivam rad u senci, obuhvata veinu kunog rada koji ene obavljaju u svojim domovima i stanovima, aktivnosti koje su povezane s kupovinom, ispraanje dece do kolskih vrata, ekanje s njima u ambulanti i na igralitu, bubanje s decom pred ispit, pa i slubeno trkaranje oca. Uz to idu stres prinudne potronje, rezignirano samopredavanje pedagozima i terapeutima, natezanje s birokratima ne manje nego dredanje pred semaforima ukratko, veina svega to se uopteno i olako etiketira kao porodini i privatni ivot. U tradicionalnim kulturama rad u senci je isto tako marginalna pojava kao i najamni rad, i esto ga je uopte teko identifikovati. U industrijskom drutvu on je ve toliko rutina da ostaje bez imena. Eufemizmi ga bagatelizuju kao zanimanje u slobodnom vremenu, delatnost oko potronje, volonterstvo ili shopping. Strogi tabui zabranjuju da se ovo neplaeno, iznueno delanje u uskoj vezi s privreivanjem tretira kao celovita svakodnevna stvarnost. Ono to tu mora da se uini, ideologije objanjavaju kao nuan deo reprodukcije radne snage i produkcionih odnosa. A ono to se u industrijskom drutvu bilo to na Istoku ili Zapadu iznuuje i ne plaa, ne sme se, izgleda, bez dodatnog atributa nazivati radom. Da bismo razjasnili sutinu ovog rada u senci, moramo izbei dva zamenjivanja. Rad u senci nije supsistencijalna delatnost njegov neplaeni uinak je pretpostavka za to da se najamnine mogu platiti. Rad u senci ne obezbeuje izdravanje domainstva, ve valorizuje, neplaeno, gotovu robu u upotrebno dobro. Prinuda da se on obavi jeste uslov pod kojim u drutvu sa intenzivnom robnom proizvodnjom najamnine, za takozvanu proizvodnju robe kojoj nedostaje vrednost, mogu uopte da budu plaene. Dok se ovek za najamni rad mora boriti, na rad u senci ga guraju okolnosti nezavisne od njega. Za najamni rad on se kvalifikuje, za rad u senci ga odreuje dijagnoza. Vreme i muka, i s tim povezan gubitak dostojanstva, prihvataju se u slubi nune valorizacije robe bez ikakve novane naknade. Danas, kad najamni rad ubrzano postaje izlian, mikroprocesori mogu stvoriti sve manje vrednu robu za nezaposlene, koji su pod vidom moderne samopomoi sve vie prinueni na rad u senci. Neplaeno

4

samodisciplino van je radom u senci postaje tako za budui ekonomski rast vanije od najamnog rada. U razvijenim industrijskim ekonomijama ovi neplaeni doprinosi privrednom rastu postali su socijalno mesto najrairenije, naj nesporni je i veoma poniavajue vrste diskriminacije. Rad u senci, ranije niti tako nazivan niti traen, predstavlja onu sferu u kojoj danas veina stanovnitva u svakom industrijskom drutvu, a najvie ene, trpi najmuniju diskriminaciju. Ovaj strukturni aparthejd u radu, na kojem se temelji svaka industrijska egzistencija, ne srne se vie ignorisati. Relativni teret rada u senci koji se danas tovari na lea odreenoj grupi stanovnitva, mnogo je tanija mera njene diskriminisanosti nego slabija plaenost, relativna nezaposlenost ili prepreke za napredovanje kojima je izloena. Prema tome, za rad u senci je karakteristina nevolja sa suvie niskim prihodom, nevolja da se preivi u porodici, kao i da se omogui ivot koji odgovara njenim predstavama. Da bih prikazao prirodu rada u senci, izloiu njegovu istoriju, jer ga samo tako mogu opisati istovremeno kao nalije i kao izvor najamnog rada. Rad i zaposlenje (Arbeit und Job) danas su kljune reci. Jo pre sto godina ni jedna niti druga nisu imale svoje sadanje znaenje. I jedna i druga su jo i danas gotovo neprevodive na veinu evropskih jezika. Istina, ovi imaju rei za delatnosti koje iziskuju plaanje; imaju izraze za uinke i usluge kojima odgovaraju podmiivanje, baki, milostinja, porez ili plaanje kamate. Ali jedva da ijedna od ovih rei pokriva ono to danas nazivamo ,,radom. Ve trideset godina indoneansko ministarstvo rada nastoji da u malajskom jeziku pribavi rei bekerdja monopol u oznaavanju proizvodnog rada. Sukarnu je izgledalo da je ovaj monopol jednog pojma neizostavan korak pri stvaranju domae radnike klase. Meu mnogim novinarima i sindikalnim voama o pripadnicima partijskog aparata da i ne govorimo planeri jezika su nali revnosne saveznike. Meutim, narod se nije dao navesti na odricanje od svog diferenciranog renika. U njemu i dalje postoji prava re za prijatnu ili poniavajuu, tegobnu ili slubenu delatnost bila ona plaena ili ne. I u Latinskoj Americi postoji dubok semantiki jaz izmeu onoga to inovnici, biskupi i partijski efovi hoe da poastvuju reju trabajo i onog to neki Hoze misli kad upotrebi tu re. U Meksiku se pod desempleado jo uvek podrazumeva badavadija i besposliar na dobro plaenom radnom mestu, a ne nezaposleni, kako ga oznaava ekonomista. Da proizvodni rad treba da ima dostojanstvo i da priinjava radost, bilo je nekad isto tako nerazumljivo kao i pravo na rad i na sticanje obrazovanja koje kvalifikuje za rad. Za Grke i Rimljane rad je bio ono to se inilo rukama po nareenju ili to je bilo povezano s trgovinom i bilo preputeno robovima ili pripadnicima najnajniih drutvenih sjojeva. U Sredozemlju su samo Jevreji razvili besklasni radni etos koji je iveo sve do ranog hrianstva: Ko ne radi, ne treba ni da jede. Ova bodrilaka poruka egalitarnog pozivanja na rad nije nadivela pokrtavanje elite pod Konstantinom: sveteniko i aristokratsko preziranje rada postalo je pravilo u hrianstvu. Samo su zapadni kalueri, naroito iz reda benediktinaca, pokuali da labor shvate kao slobodni poziv hriana na savrenstvo. Ali i u samostanima Zapada kalueri su s izuzetkom kratkotrajnih talasa reforme zapovest svoga osnivaa, ord et labora, tumaili kao poziv da se laika braa i seljaci nadziru pri radu, a boje delo obavlja u molitvi. U svakom sluaju, ni Grci ni Rimljani, kao ni srednji vek, nisu imali re koja makar priblino odgovara naim reima rad ili zaposlenje. Ono to se danas naziva radom, naime najamni rad, bilo je tokom celog srednjeg veka obeleje bede. Stajalo je u direktnoj suprotnosti s najmanje tri druga oblika svakodnevnog dirindenja: s radom u kui, zanatskim radom i prosjaenjem. U principu, drutvo XII veka je svakome odreivalo njegovo mesto: njegov strukturni

5

model iskljuivao je nezaposlenost, kao i totalnu zavisnost od najamnog rada. Ako je neko morao da ivi od najamnog rada ne povremeno ili delimino, kao mnogi kalfa koji ivi s drugim lanovima domainstva, ve od najamnog rada kao iskljuivog izvora izdravanja tada on nije bio samo siromaan, ve je iveo u krajnjoj bedi. Slino kao naputena udovica ili siroe, bio je izvan zajednice i zavisan od javne potpore. U septembru 1330. umro je u Firenci jedan bogat trgovac suknom koji je svoje imanje ostavio nevoljnima. O tom zavetanju trebalo je da se stara esnaf tkaa. Firenca je u to vreme bila mnogo ispred ostale Evrope: bila je ne samo trgovinski centar ve i jedno od prvih mesta rane industrijske proizvodnje tkanina. Naeno je sedamnaest hiljada ljudi dovoljno bednih da su mogli polagati pravo na novanu pomo. Oko ponoi oni su bili zatvoreni u crkve, pa onda jedan po jedan putani da bi primili svoj deo. Kako su ovi bednici izabrani? To znamo jer su nam bili dostupni akti o dobrotvornoj delatnosti esnafa. Poznate su nam kategorije prema kojima je beda merena: siroad, udovice i glave porodice koji su morali iveti iskljuivo od najamnog rada i koji su plaali kiriju za krov nad glavom. Primoranost da se sve ivotne potrebe pokrivaju sredstvima dobijenim za najamni rad, bila je znak krajnje bede do kraja jednog razdoblja, u kojem je siromatvo u prvom redu znailo vrednosno dranje, a ne ekonomski status. U razvijenom srednjem veku stajao je pauper, bednik, nasuprot potensu, moniku, a ne divesu, bogatau. Do poznog XII veka re siromatvo je oznaavala neposredno unutranji stav prema prolaznim stvarima, a ne oskudevanje u onome to je nuno za opstanak. Prinuenost da se sopstveni ivot odrava najamnim radom bila je beleg poraenih i izgubljenih, kao ionih koji nisu bili toliko bedni da bi bili uraunati u ogromnu masu bogalja, hodoasnika, maoumnika, prosjaka, beskunika, prognanika i skitnica, koji su nasuprot monicima i njihovim malobrojnim slugama sainjavali svet siromanih. Zavisnost od najamnog rada bila je priznanje a radnik nije imao ni dom za ije bi izdravanje svojim ivotom doprinosio, niti neko drugo mesto u tkivu drutva koje bi mu davalo pravo da prie tuoj trpezi, da rauna na neije gostoprimstvo ili na milostinju. Da bih objasnio pravo na prosjaenje, neka mi bude doputeno da navedem jedan govor Ratgera iz Verone1, odran skoro pola milenijuma pre firentinskog primera. Govor je odran 834. godine i predstavlja opomenu na prava i dunosti prosjaka. alite se na svoju slabost. Radije zahvalite bogu, ne alite se i molite se za one koji vas dre u ivotu. A vi koji ste povrh toga jo i zdravi, alite se na teret vae velike svojte. Pa uzdrite se od svoje ene, ali ne bez njenog pristanka, i mahnite malo rukama da biste mogli sebe i druge izdravati. Kaete da ne moete to. A vi onda cmizdrite nad svojom sopstvenom slabou koja vam je teret. Prosite bez navaljivanja za ono to je nuno, uzdrite se od svega onog to je suvino Poseujte bolesne, naite se kraj umiruih i kupajte umrle. Ratger ovde govori o pravu na pronju, koje hiljadu godina nikad nije napadano. Zaziranja od najamnog rada ima jo i danas, samo to robnom jeziku novog veka nedostaju rei da tom raspoloenju daju pravi izraz. U jednom pismu koje sam primio od Migela, dvadeset trogodinjeg Meksikanca, dolazi do izraaja uenje ljudima koji su potpuno predati najamnom radu. Migel je sin udovice koja je podigla ve etvoro

1 Radherius iz Verone (887974), teolog nemirna duha, propovedao hrianstvo, veoma esto blisko

jeresi. Prim. prev.

6

dece. Stalno je ivela od prodaje sopstvenog povra na trnici. Pored svoje dece uvek je hranila jo ponekog ko bi kod nje naao utoite. Migel mi je pisao iz Nemake, gde je godinu dana bio gost jednog uitelja, koji je svoju staru kuu proirio jednom gostinskom sobom. Migela je pozvao da bi mu omoguio obrazovanje za tehnikog fotografa: Migel bi eleo da jednom dokumentira tradicionalnu tehniku tkanja. Neometan kolskom nastavom jezika, Migel je brzo nauio nemaki. Ali teko mu je bilo, kako je pisao, da ljude i razume. Istina, njegov domain, koga je mogao da razume, ponaao se kao todo un serior (kao pravi gospodin). Meutim, veina Nemaca s veoma mnogo novca, kako je rekao, ponaaju se kao ljudi koji trpe oskudicu. Niko ne pomae. Niko nema mesta za druge u svom domainstvu. U najboljem sluaju, pomo ovde znai osnivanje neke slube koja treba da se brine o nevoljnima. Migelov komentar je nesumnjivo tipian odjek iz prolih milenijuma. Ljudi koji ive od nadnice nemoni su u odnosu prema drugima; za odranje svog sopstvenog ivota oni mogu da uine isto tako malo kao i za ivot drugih. Za veinu ljudi u Evropi socijalni rang najamnog rada se preokrenuo u svoju suprotnost ve izmeu XVII i XVIII veka. Tek postepeno najamnina se menjala iz znaka oskudice u pravo. Jo sporije se kretala od nune dopune za obezbeenje opstanka ka sredstvu za podmirenje svih ivotnih potreba. Ideja da bi totalna zavdsnost od najamnog rada mogla ukinuti bedu, ak i obogatiti radnika, bila je pre francuske revolucije gotovo nezamiljiva. Godine 1777. Akademija u alonu na Marni raspisala je nagradni konkurs u vezi s pitanjem kako bi se prosjaenjem, koje je sve vie uzimalo maha, moglo ovladati tako da bude na korist kruni, a ipak i u interesu siromanih. Nagrada je dodeljena jednom eseju ije su uvodne reenice sadrale ovu tezu: Vekovima se tragalo za kamenom mudrosti. Mi smo ga pronali. To je rad. Najamni rad je izvor bogaenja za siromane. Ljudi koji su to tada pisali nisu, naravno, sami nikada iveli od rada svojih ruku bili su to svetenici ili humanisti, dakle, pripadnici vrlo visokog prosjakog sloja. Svom sopstvenom duhovnom radu oni nikada ne bi pripisali tako udesnu preobraajnu mo: oni su bili duhovnici ili naunici, imali su, dakle, pravo da dou do visokih prihoda ili da ih iznude. Oni jo nisu bili moderni akademici koji bi se smatrali duhovnim radnicima nagraenim zato to su duhovno produktivni. Ali i za gospodu iz alonske Akademije, kao i za one koji danas piu o najamnom radu vae rei: ko pie o radu, o njegovoj vrednosti, njegovom dostojanstvu, o radu kao izvoru radosti pie uvek o radu koji obavlja neko drugi. U stavu da rad poseduje snagu da bezvredno pretvori u vrednost, svakako se ogleda uticaj hermetikih i alhemistikih ideja na predrevolucjonarne socijalne teorije. Rad nam se preporuuje kao kamen mudrosti, kao lek za sve, magini eliksir; ega se on dotakne, to se pretvara u zlato. Radom se priroda pretvara u plativu robu. Ova tajanstvena mo rada da prirodu pretvara u vrednosti preuzima se, u principu neizmenjena, u politiku ekonomiju, jedino se prenauna veza s alhemijom zamenjuje marksistikim koketiranjem sa naunim renikom hemije. Nagraeni sastav iz 1777. godine znaajan je i po tome to dokazuje da se politika prinuivanja siromanih na rad, jo i tako pozno, u Francuskoj shvatala kao neto novo. Do sredine XVIII veka osnovni princip organizacije francuskih domova za

7

sirotinju bio je srednjovekovno-hriansko shvatanje da je obavezni rad kazna za greh ili zloin. U protestantskoj Evropi i u nekim gradovima severne Italije, koji su rano bili industrijalizovani, ovo shvatanje je ve sto godina ranije bilo naputeno. To jasno pokazuju pionirske metode holandskih sirotinjskih domova. Oni su bili leilita za isterivanje lenjosti, kao i za formiranje disciplinovane volje za rad. Njihova namena je bila da od prosjaka, siroadi i bludnica naine upotrebljive i produktivne radnike. Radni domovi ove vrste bili su direktna suprotnost srednjovekovnih manastirskih konaita: to nisu vie azili ve mesta za prevaspitavanje onih koje je policija tamo uputila. Decenija ma je glavni zadatak one novouspostavljene naoruane birokratije, koja je kasnije nazvana policijom, bilo hvatanje prosjaka i njihovo smetanje u ovakve ustanove. Nekoliko dana gladovanja i briljivo odmerena dnevna porcija batina bili su prethodna priprema za obradu novopridolih. Zatim je sledilo navikavanje na okretanje dolapa ili na turpijanje, na vezenje, kukianje ili predenje za ene, u principu sve dotle dok od prosjaka ne postane radnik. U amsterdamskom sirotinjskom domu bio je predvien ak i intenzivni tretman. Da bi se izleili i najokoreliji neradnici, oni su bacani u jamu u kojoj je nivo vode stalno rastao, pa su se davljenja mogli spasiti samo ispumpavanjem vode od jutra do mraka. Po postavljenom cilju i kunom redu, mada ne i po sadraju rada, ovi radni domovi su zaeci obaveznih kola. Alhemistiki projekt da se mukarci i ene pretvore u produktivne radnike nije nalazio odjeka odozdo sve do duboko u XIX vek. Rat protiv narodne kulture i supsistencije razorio je, u ime nove nacionalne drave, fino ispletenu mreu privreivanja za odranje ivota, zajedniki panjaci i drugi oblici zajednikog korienja dobara brutalno su uniteni ali do obrazovanja proletarijata nije dolo sve do XIX veka. Istoriari sve vie govore o jednoj plebejskoj javnosti koja je karakteristina za prelaz od narodne kulture na anonimno masovno drutvo. I ovi plebejci su pravili rusvaj. Dizali su bune da bi odbranili svoje pravo uestvovanja u utvrivanju cena ita i kvaliteta hleba, pravi ustanak su digli protiv dunikog ropstva. Nemiri u XVII i naroito u XVIII veku od Engleske do Pruske, bili su uglavnom vid otpora protiv prinudnog rada. Po tome su se ti metei razlikovali od seljakih ustanaka, kao i od kasnijih trajkova. Protoindustrijska plebejska rulja brani ono to je E. P. Tompson (E. P. Thompson) nazvao njenom moralnom ekonomijom. Ona ustaje protiv napada na drutvene osnove te ekonomije: protiv gubitka zemljinih zajednica saterivanjem ovaca u torove, kao i protiv prinude na rad saterivanjem prosjaka u posebne domove. Kako je iz ovog buntovnog puka nastao proletarijat koji trajkuje? Kako je najzad ostvareno ono na emu su se slomili zakoni o sirotinji i radni domovi? ta je, etnoloki i antropoloki, bio onaj dogaaj preko kojeg je najamni rad, iz nerazumljivog zahteva nove drave, postao pravo graanina? U sutini, bila je to nova podela rada prema polu do koje je dolo u XIX veku, podela na produktivnu i neproduktivnu delatnost i s tim povezano iseljavanje rada iz doma i zatvaranje ene u kuu, u domen rada u senci. Jedno besprimerno ekonomsko odvajanje polova, besprimerno ekonomiziranje porodice, kao sprege najamnog rada i rada u senci, kao i besprimerna protivrenost izmeu domae i javne sfere, uinili su da aparthejd najamnog rada i rada u senci postane osnov opstanka. Zatvaranjem domaice u neprivreivaki domen rada u senci, postiglo se ono to se nije moglo postii zatvaranjem ovaca ili prosjaka. Politika ekonomija je otkrila bespolnu radnu snagu svojstvenu uglavnom mukarcima, a ginekologija otkriva enskost ene koja je po njenom glavnom pozivu opredeljuje da bude materica drutva. Mukarac je izvuen iz

8

domainstva, jer rad tamo nije bio dovoljno produktivan, a enu je zatvorio tamo kao u kavez, jer je raniji nain odravanja ivota razbijen. Radna teorija vrednosti prikazuje radnu snagu mukarca kao katalizatora novca i degradira dom u ekonomski zavisnu i, kao nikad ranije, neproduktivnu domaicu. Ona je sad postala lepa svojina i verna potpora mukarcu, koja je za svoj rad iz ljubavi bila upuivana na zatitu doma. Rat protiv supsistencije, mogao je raunati na masovnu podrku samo onda ako se plebejski olo pretvori u radniku klasu koja je sklona urednom ivotu i koja se sastoji od ekonomski odvojenih mukaraca i ena. Kao lan ove klase mukarac se ponovo naao u zaveri sa svojim poslodavcem obojica su bili jednako zainteresovani za ekonomsku ekspanziju i za potiskivanje supsistencije. Ipak je ova principijelna saglasnost izmeu kapitala i rada, nasuprot supsistenoiji, mistifikovana ritualom klasne borbe. Istovremeno je mukarac kao glava porodice postajao sve zavisniji od najamnine; on je bio prinuen da sebe vidi kao optereena nosioca svega legitimnog rada u drutvu, pod stalnim pritiskom neproduktivne ene. Sad su u porodici i posredstvom nje sastavljena dva komplementarna oblika industrijskog rada: najamni rad i rad u senci. Mukarac i ena, oboje efektivno otueni od neposrednog rada za izdravanje, postali su jedno drugom motiv za profitersko iskoriavanje od preduzimaa i za investiranje u kapitalna dobra. Zatim se u XX veku viak vrednosti sve vie ulagao ne samo u takozvana sredstva za proizvodnju. Sam rad u senci okretao se sve vie krupnijem ulaganju. U investiranju u kuu, garau i kuhinju ogleda se iezavanje onog oblika domainstva koji je usmeren na neposredno izdravanje; to je i znak sve veeg monopola rada u senci. Meutim, taj rad u senci stalno se mistifikovao. etiri takve mistifikacije su jo i danas na delu. Prva se maskira pozivanjem na biologiju. Ona predstavlja ogranienost ene na ulogu majke-domaice, kao univerzalnih i nuan uslov koji mukarcu dozvoljava da na radnom mestu bere plodove. etiri moderne nauke kao da potvruju ovu pretpostavku. Etnolozi opisuju enke majmuna kao domaice koje uvaju gnezdo, dok mujaci na drveu idu u lov. Iz projekcije ovekove porodine uloge na majmune oni izvlae zakljuak da je uvanje gnezda polno specifina uloga enke, dok je pravi rad, to jest osvajanje oskudnih resursa, zadatak mujaka. Mit o snanom lovcu definie se zatim kao transkulturna konstanta, kao fundament ponaanja humanoida, izveden iz bilo kojeg biolokog supstrata viih sisara. Antropoloki istraivai porodice ne mogu da odole iskuenju da kod divljaka ponovo otkrivaju svojstva sopstvenih roditelja i da obeleja stanova, u kojima su sami odrasli, nalaze u atorima, kolibama i peinama. Iz desetina i desetina kultura prikupljaju dokaze za to da su ene oduvek bile hendikepirane u drutvu, da su podesnije za okopavanje vrta nego za lov, da su stalno bile uvarice kue. Sociolozi, kao Talkot Parsons (Talcott Parsons), polaze od funkcija porodice, kako je oni prouavaju i u svetlosti polnih uloga u porodici posmatraju sve ostale strukture drutva. Najzad, sociolozi, na desnici kao i na levici, dodaju starom mitu prosveenosti nov premaz i ponaanje ene kao prilagoavanje mukarcu. Zajedniko svim ovim teorijama je principijelno nerazlikovanje polno specifine podele zadataka, koja je karakteristina za svaku kulturu, od jednokratnog, modernog ekonomskog razdora u ideologiji rada XIX veka koja postulira ranije nepoznat aparthejd meu teorijski ravnopravnim ljudima: on, uglavnom proizvoa; ona, uglavnom ograniena na privatnu i domau sferu. Ovo ekonomsko razlikovanje polnih uloga bilo je nemoguno pod uslovima supsistencije. Ono iskoriava jednu mistifi-kovanu tradiciju da bi, definiui ono to ene ine kao ne-rad, opravdalo sve veu razliku izmeu potronje i proizvodnje.

9

Druga maska rada u senci zamenjuje ovaj rad socijalnom reprodukcijom. Ova sintagma predstavlja jedan nesrean pojam kojim se, poevi od Marksa, oznaava meavina aktivnosti koje ne spadaju u radnu ideologiju, ali koje, ipak, neko mora da obavlja na primer voenje kue za najamnog radnika. Ona se bez razmiljanja primenjivala na sve ono to radi veina ljudi, u veini drutava najvei deo vremena to jest na supsistenci jalne delatnosti. Zatim je oznaavala i aktivnosti koje su u poznom XIX veku, na primer kod Marksa, jo vaile kao neproduktivan najamni rad, kao to je rad uitelja ili socijalnog radnika. Socijalna reprodukcija obuhvata dalje veinu onoga to danas svi ljudi rade u svom stanu i oko njega. Etiketa reprodukcija osujeuje svaki pokuaj da se shvati razlika izmeu fundamentalnog, ivotno vanog doprinosa ene supsistencijalnoj ekonomiji i njenog neplaenog angaovanja za reprodukciju industrijskog rada neproduktivne ene se, bez daljega, upisuju u rubriku ,,reprodukcija. Trei trik, kojim se rad u senci maskira, jeste pramena ekonomskih kriterij uma za odreivanje naina ponaanja po strani od monetarnog trita. Sve neplaene delatnosti se stapaju u takozvani neformalni sektor. Dok su stari ekonomisti svoju teoriju zasnivali na banalnoj istini da svaka potronja robe implicira zadovoljenje neke potrebe, novi ekonomisti idu korak dalje: za njih je svaka ljudska odluka dokaz jednog zadovoljavajueg izbora. Tako ovi ikaki momci izrauju ekonomske modele za zloin, dokolicu, uenje, plodnost, diskriminaciju i izborno ponaanje. Ni brak ne ostaje poteen od toga. Geri S. Beker (Gary S. Becker), na primer, polazi od pretpostavke jednog trita polova koje se nalazi u ravnotei i iz toga izvodi obrasce koji opisuju podelu outputa izmeu partnera. Drugi izraunavaju vrednost koju domaica dodaje jednoj veeri uz televizijski program svojim nebrojenim delatnostima izbora, podgrevanja i serviranja. Ova trea maska doputa da se rad u senci prikae kao onaj oblik ekonomske produkcije koji nije dovoljno racionalno i produktivno uoblien da bi mogao polagati pravo na novanu naknadu. Ono to veina ena radi nije vredno naknade ak ni kada to ini mukarac. etvrtu masku radu u senci navlae feministkinje. Znaju one da je to teak rad. One negoduju i praskaju to je on neplaen. Drukije od veine ekonomista one procenjuju da je ukupan iznos izgubljenih najamnina veoma visok, a ne beznaajan. Uz to, neke od njih veruju da je rad ena neproduktivan, a ipak glavni izvor tajne prvobitne akumulacije protivrenost koja je zapanjivala i Marksa. Na svoje marksistike naoare one dodaju feministike naonjake. One su udale kunog cvrka za patrijarha koji zarauje najamninu i koji, po njihovom miljenju, iskoriava svoju enu isto onako kao njegov poslodavac njega. Tako se zavera klasnih neprijatelja nastala u. XIX veku u slubi rasta, pojaava ratom polova u svakoj porodici. ini se, meutim, da one nisu primetile da nova definicija enske prirode, posle francuske revolucije, ide ruku pod ruku sa odgovarajuom novom definicijom muke prirode. U ovoj borbi sada vie nije re o jednakosti apstraktnih polova, niti o realnim hlaama. Mada njihova enski orijentisana perspektiva prua novi uvid u dosad skrivene realitete, njihov specifini angaman je podesan za zamagljivanje kljunog pitanja: naime, on zamagljuje injenicu da se moderne ene osakauju time to su prinuene na rintanje koje ne samo to je u ekonomskom pogledu nenagraeno ve je i u pogledu supsistencije besplodno. Svoenje rada u senci na enski rad i rad u kui je etvrta maska kojom se on iskrivljuje i prikriva, upravo na tetu ena. Trebalo bi, ipak, da je jasno sledee: u

10

sadanjem stadijumu industrijskog sistema, prinuivanje na rad u senci raste ve i stoga to volumen najamnog rada opada. Rad u senci, koji je ve sredinom XX veka izgubio svoj polno specifian karakter, sada postaje polno neutralan, kao i najamni rad. I kao to je polno specifina diskriminacija u najamnom radu postajala utoliko vie poniavajua ukoliko su, u naelu, svaki najamni rad, svako radno mesto postajali jednako dostupni mukarcima i enama, tako i istinska diskriminacija u radu u senci od sredstva za izdvajanje ena postaje novo mesto potinjavanja. Meutim, nedavno su neke istoriarke enskog roda iskoraile iz okvira konvencionalnih kategorija i metoda. One odbijaju da svoju temu vide odozgo kroz profesionalne naoare, ve je radije posmatraju odozdo, ispod linije pojasa. One prouavaju pitanja kao to su raanje, dojenje, ienje kue, prostitucija, silovanje, prljavo rublje i jezik, menopauza, materinska ljubav, detinjstvo, abortus. One otkrivaju kako ginekolozi, arhitekte, farmaceuti i njihove kolege na istorijskim katedrama izvlae korist iz ovog nereda fabrikujui simptome i iznosei na trite nove terapije. Neke od njih istrauju kuni ivot ena treeg sveta i uporeuju ga sa ivotom u campo ili kampung. Druge istrauju hobi koji je za ene pronaen u gradskim etvrtima, klinikama i politikim partijama: volonterstvo. Ove novotarke koje kre nove puteve i koje se usuuju da industrijsko drutvo posmatraju s njegove tamne i prljave donje strane, osvetljavaju i seciraju oblike ugnjetavanja koji su dosad bili prikriveni. Ono to one saoptavaju nije u skladu s pomodnim izmima i ologijama. Poto one posledice industrijalizacije ne posmatraju odozgo, njihovi nalazi su neto sasvim drukiji od vrhunaca napretka o kojima pesme pevaju menaderi, neto drukije i od nizina koje odreuju proletersku perspektivu i neto drukije nego to je socijalna istorija ideologa. Ovo nekonvencionalno ensko istraivanje razbija dvostruki, nauno-politiki tabu senku koja prikriva sijamsko-blizanaku prirodu industrijskog rada, kao i zabranu traganja za novim pojmovima da bi se taj rad opisao. Drukije od sifraetkinja socijalnih nauka, koje su opsednute napretkom, za koji je njima na nepravedan nain put zatvoren, istoriarke enske intimne sfere otkrivaju da je kuni rad sui generis. One nalaze irenje jedne nove egzistencije u senci izmeu 1780. i 1860. godine u raznim zemljama i u raznim ritmovima. One izvetavaju o novom ivotu ije frustracije nisu manje bolne zato to se ponekad pokrivaju vetakom pozlatom. One opisuju kako je ovaj rad sui generis izvoen van granica Evrope zajedno s najamnim radom. Tako dolaze do zakljuka da se svuda gde su ene na tritu rada bile rangirane ispod mukaraca, njihov rad, ukoliko je bio neplaen, iz osnova izmenio. Uporedo s najamnim radom druge klase, koji je za ene bio organizovan najpre za ivaom, pa onda za pisaom mainom i najzad kraj telefona, pojavljivalo se i zatvaranje u neplaenu radnu kuu. Ovaj potpuni preobraaj kunog rada postaje jasan naroito u Sjedinjenim Amerikim Dravama, jer je tamo izvren tako neposredno. Oko 1810. godine, uobiajena proizvodna jedinica u Novoj Engleskoj, jo uvek je bilo seosko domainstvo. Proizvodnja i konzerviranje ivotnih namirnica, livenje svea, kuvanje sapuna, predenje, tkanje, izrada obue, ivenje pokrivaa, izrada tepiha, gajenje ivine i povra sve se to radilo u sopstvenoj kui. ak i kad je domainstvo prodajom poljoprivrednih proizvoda i dodatnom zaradom, koje su njegovi lanovi, s vremena na vreme, zaraivali najamnim radom, moda i postizalo izvestan novani prihod, tipino domainstvo u SAD je bilo preteno samostalno. Kupovina i prodaja su, ak i ako bi tada novac prelazio iz ruke u ruku, obavljane na bazi proste razmene. ene su isto kao

11

i mukarci aktivno uestvovale u obezbeivanju kune samostalnosti. Kada se ilo na ,,rad, ene su esto unosile u kuu isto koliko i mukarci. To ne znai da su najamnine ena bile izjednaene s najamninama mukaraca: ene su samo izuzetno, ak i u najamnom radu, obavljale iste poslove kao i mukarci. To samo znai da se naa dananja diskriminacija ena u najamnom radu i u radu u senci tada jo nije mogla ni zamisliti. U celom svetu se razlika izmeu najamnina za mukarce i ene u periodu od 18001880. uveala, da bi zatim za ceo jedan vek, sve do danas, u sutini ostala nepromenjena. U ekonomskom pogledu, i u poreenju s narednim vekom, ene su u SAD, neposredno posle rata za nezavisnost, jo uvek bile izjednaene s mukarcima. Oko 1810. godine, u SAD su 24 od svakih 25 metara vunene tkanine jo uvek dolazila iz kune proizvodnje. Ova slika se izmenila oko 1830, kad je komercijalno farmerstvo poelo da potiskuje farmu supsistencije, homestead. ivot od najamnine odjednom je postao norma, a rad od prilike do prilike postao je znak siromatva. ena se, tokom samo jedne generacije, pretvorila iz voditeljice jednog pogona u uvarku stana, gde se deca podiu dok ne odrastu toliko da mogu prihvatiti zaposlenje, gde se mu odmara i gde se njegov zaraeni novac troi: ako ne ba i realnost, to je bio uzor. En Daglas govori o politikom razvlaenju (disestablishment) amerike ene koje je teklo uporedo s razvlaenjem kolonijalnog klera. ak je i pravo glasa enama oduzeto tek tada. One su iezle iz tradicionalnih zanimanja; kao babice zamenjene su mukim ginekolozima, a iskljuene su i iz novih zanimanja tipinih za srednje slojeve. U ovom istiskivanju ene iz politike ekonomije ogleda se aparthejd na kojem se zasniva novi rad rad industrijske ere. Kao to je novi ovek i graanin postao ekonomski neutrum oba pola, tako je i rad, u teorijskom pogledu, postao polno neutralni hermafrodit. Za otkrie hermafroditske prirode modernog ekonomskog rada zahvalnost dugujemo istoriarkama enskog roda. One nam daju izvetaj iz prve ruke iz tabora onih koji su u ratu protiv supsistencije pobeeni: izvetaj o onom besprimernom radu koji se obavlja u senci moderne nacionalne privrede. Meutim, ova senka pokriva ne samo rad u kui nego mnogo vie, ona od pogleda ne zaklanja samo ekonomsku egzistenciju ene. Ova senka je u toku ekonomskog razvoja nezadrivo postajala sve dua i ira, i uz to pokrivala i sve vei deo ivota mukaraca. Rad u kui je samo ona zona na koju je ova senka najpre pala. U industrijskom drutvu u kojem je sa svakim danom nezaposlenih sve vie ova senka e pokrivati sve vei deo egzistencije. Verovatno je da e domaica ostati ikona ove egzistencije u senci, slino kao to e mukarac u radnom kombinezonu i u eri mikroprocesora jo dugo biti ikona industrijskog radnika. Meutim, ako se ova senovita polovina industrijske egzistencije proglasi, kratkoe radi, kao rad ena, bila bi to peta i poslednja mistifikacija aparthejda industrijske ere. Ona bi linu realnost ene zauvek obeleila polnim karakterom koji je pronaen samo radi ekonomske kontrole. Zato uporno insistiram na upotrebi pojma ,,rad u senci za drutvenu realnost iji je prototip moderni rad u kui. Prinuda na ovaj rad u senci je sudbina nezaposlenih u poznoindustrijskoj epohi, bez obzira na to koji je bioloki pol u pitanju. A diskriminacija unutar rada u senci (a ne vie prirodna odreenost za njega) predstavlja budui oblik izdvajanja ena i drugih graana koji su nauno dijagnosticirani kao ljudi nie vrste. Rad u senci i najamni rad nastali su zajedno. Oni jednako otuuju, mada na sasvim razliite naine ograniavaju delatnosti za neposredno izdravanje. Gubitak obinih upotrebnih vrednosti prisiljava izdravaoca porodice na najamni rad, a njegove najblie na neplaeni rad u kui radi dopune i poboljanja sredstava za ivot dobijenih preko najamnine. Mogunost ovog cepanja ljudske delatnosti na proizvodnju i potronju stvorena je prvobitno ekonomskim

12

odvajanjem polova i uvrena heteroseksualnim privrednim obrazovanjem male (ue) porodice. Porodica radnika u realnom socijalizmu ak vie nego drugde sastoji se od mua i ene, na ijoj saradnji zaptavo poiva celo drutvo. Ovim privrednim sparivanjem, po jedna femina domestica spaja se s jednim vir laborans u nemoi koja se dopunjuje porobljavanjem. Posmatran tako, homo oeconomicus je hermafrodit koji je veinom bojom koe, polom ili psihikom niom vrednou odreen za rad u senci. Industrijska ekonomija postaje iz decenije u deceniju sve zavisnija od sposobnosti svoje ideologije da sve vei broj ljudi usmerava na rad u senci. U evropskim drutvima jednostavno nema dovoljno ena i crnaca za rast kakav se eli. Ko e biti odreen za rad u senci, to danas odreuju uglavnom one drutvene snage koje su ovlaene za dijagnozu. Dijagnoza doslovno znai razaznati jedno od drugog, diskriminirati. Danas ta re slui veinom za oznaavanje onog ina kojim jedna korporacija eksperata stvara klijente za one usluge nad kojima ima monopol. A ono to takvoj korporaciji daje mogunost da stvara zavisnost od njenih usluga takoe je pogodno i da klijentu nametne odgovarajui rad u senci. Lekari i pedagozi su tipini primeri takvih paternalistikih, ekspertskih korporacija. Oni svojim klijentima nameu rad u senci u obliku potronje usluga i zato su plaeni iz prihoda klijenata, bilo direktno, bilo posredno preko poreza. Na taj nain moderni terapeuti pomeraju za korak dalje model moderne porodice koja svoje pripadnike prisiljava na rad: stvaranje profesionalno kontrolisanog rada u senci, u oblasti uenja i leenja, kao i samopomoi, sada je glavni posao preostalog najamnog rada. Oni koji su plaeni da stvaraju rad u senci ine danas radniku elitu. Kao to je rad u kui samo najvidljiviji istureni deo rada u senci, tako je ukljuivanje domaice u ginekoloki plan samo najbesramniji izgovor za jednu modernu dijagnostiku koja obuhvata celo drutvo. esnaest stupnjeva relativnog poniavanja, na primer, koji definiu kategorije onih koji ispadaju iz sistema vaspitanja svaljuju na plea niih i viih kohorti drutva nesrazmeran teret rada u senci i ine to uspenije nego to je ikad mogla da uini diskriminacija prema polu ili prema rasi. Otkrie rada u senci moglo bi se pokazati za istoriara isto toliko znaajnim kao i jednu generaciju ranije uinjeno otkrie seljaka, plebsa i narodnih kultura kao subjekata istoriografije. Tada su slavni francuski prosvetitelji u svojim godinjacima obrazloili potrebu prouavanja ivotnih oblika, oseanja, shvatanja i materijalnih kultura siromanih, dece i nepismenih. Oni su na nain izdravanja, svetkovine i proteste plebejaca usmerili reflektore istorijske nauke, iji su svetlosni snopovi ranije bili okrenuti samo monima, slavnima, njihovim podvizima i graevinama. Ali kao i ustaljena istorija dinastija, bitaka, trgovinskih puteva i zakona, tako je i nova istorija mentaliteta ipak ostala bespolna: ona je ostala istorija ljudi koju piu istoriari, nekritiki pretpostavljajui da je rad uvek bio ljudski rad. Meutim, novija enska istorija nee vie utke prelaziti preko toga. Veinom samo bojaljivo, esto plaljivo, pa onda opet sa suzdranom agresivnou, uju se glasovi koji govore o socijalnoj stvarnosti koja se ne uklapa u sliku sveta dosadanje istoriografije. Te nove tvrdnje mogu se shvatiti kao mostobrani ka istorijskoj niijoj zemlji. Ovde se polnost otkriva kao najfundamentalnija istorijska kategorija uopte. Ova enska istorijaj, koja bi htela da bude neto vie od istorije oveanstva s feministikim predznakom, otkriva da se uloga ene ostvaruje tek ekonomskom podelom polova i da je rad u senci domaice postao mogu tek kada je ena utvrena kao mogua uloga za oveka. Ova vrsta enske istorije otvara mogunost da se pie istorija ekonomske polnosti a ona se podudara sa istorijom novovekovne

13

bioloke diskriminacije, sociobiolokog seksizma i rasizma. U ovoj perspektivi istorija domaice postaje istorija sociolokog aparthejda. Pokuaj da se ekonomsko izdvajanje ena ili crnaca shvati kao produetak tradicionalnih oblika socijalne kontrole uzaludan je isto tako kao i pokuaj da se ono to mi danas nazivamo radom pronae u drutvima supsistencije. Oba ova pokuaja slue istoj mistifikaciji. Ko hoe da ono to se danas ini enama, preko ekonomije u kojoj se one treniraju kao manje vredne, tumai kao produenje patrijarhata i potiskivanja ena, taj prikriva i ulepava nepravdu kao i vlada Junoafrike Republike, koja veruje da o svom junoafrikom zaviaju moe govoriti po analogiji s naseljavanjem iz ranijih epoha. Kategorija izdvajanja koja pogaa kako ene tako i crnce, istorijski je nova. Pojam proizvodne snage logiki iziskuje jednu neproduktivnu ili reproduktivnu dopunu. Biologija u industrijskom sistemu slui za to da jednoj ili drugoj dopuni pridoda individue. Svako ko na zeka iz nekog gulaga gleda prvenstveno kao na roba, slep je za moto koji je samo jedan Hitler mogao ispisati nad ulazom u Auvic: Arbeit macht frei. On nikad nee razumeti drutvo u kojem je neplaeni rad Jevrejina u logoru bio ceen iz njega kao obavezan doprinos njegovom sopstvenom unitenju. Moderna ograda aparthejda, nikad nije samo neovena ili poniavajua; ona uvek ima i jednu demonsku dimenziju. Ona se samo do izvesnog stepena moe izraziti prozom. Da bismo je shvatili, moramo posluati pesnika, kao to je Pol Selan (Paul Celan): ,,...i oni kopaju grob u nebeskim visinama, oni kopaju i kopaju, tamo nee biti tesno. Suptilniji oblici aparthejda mogu zamutiti na pogled za mysterium inequitatis. To se manifestuje u nemakom faizmu iz prolosti, kao i u ovom dananjem, junoafrikom. Industrijsko drutvo se ne moe odrei svojih rtava. ene XIX veka su zatvorene, razvlaene, oteene. Neizbeno, imale su poguban (corrupting, kae En Daglas) uticaj na drutvo u celini. One su ovom drutvu pruale predmet sentimentalnog saaljenja. Ugnjetavanje uvek prisiljava svoje rtve na to da postanu kooperativni objekti ugnjetavanja stradanjem. Njihov uslov za obinu sreu je sentimentalno interesovanje za druge kojima treba pomoi, koji treba da budu spaeni ili osloboeni. To je pria koju mi je ispriala Nadina Gordimer, ne o enama, ve o crncima. Priala mi je o varljivoj leernosti kojom se pred neupuenima odlikuju ljudi naviknuti na uznemiravanje od strane policije, o dranju kojim je opremila svoju glavnu junakinju, Burgerovu ker. Za nju nema obine sree, jer ona je bolesna. Bolest koju ona opisuje jeste gubitak upravo one sentimentalnosti na kojoj se danas zasniva obina srea. Za Ameriku je tu sentimentalnost dobro prikazala En Daglas. To je kompleksan fenomen koji u industrijskim drutvima ini supstrat ideologija i religija. To potvruje injenica da su vrednosti koje se danas pripisuju supsistenciji supsistenciji koju ekonomski rast neminovno razara upravo iste one zbog kojih rast mora ii dalje. Ona transformie supsistenciju u senku ekonomije. Sentimentalnost izlazi na kraj s aparthejdom, koji se zasniva na suprotnosti izmeu proizvodnje i potronje, tako to manipulie enjom za ivotom supsistencije. Sentimentalno velianje rtava aparthejda ena, pacijenata, crnaca, analfabeta, nerazvijenih, narkomana, autsajdera i proletera prua oveku mogunost da sveano protestuje protiv sile pred kojom se ve kapituliralo. Takva sentimentalnost je nepotenje kojeg se drutvo, koje je izvrilo nasilje nad sredinom koja mu prua supsistenciju, ne moe odrei.

14

Takvo drutvo je upueno na uvek novo dijagnosticiranje onih koje mora zbrinjavati. A ovo pokroviteljsko nepotenje osposobljava predstavnike potlaenih da tee ka moi za novo i dalje tlaenje.

Ivan Ili, Pravo na zajednitvo (Vom Recht auf Gemeinheit, 1982; Shadow Work, 1981), Rad, edicija Peat, Beograd, 1985. Prevod: Gligorije Ernjakovi (prevod je delimino korigovan; nap. AG).

15

Iz NACRTA ZA ISTORIJU POTEBA Ivan Ili, 1978. Prevod: AG

Modernizovano siromatvo javlja se kada intezitet ovisnosti o tritu dosegne odreeni prag. Subjektivno, ono se doivljava kao iskustvo frustrirajueg obilja, kod osoba izoblienih preteranim oslanjanjem na bogatsvo industrijske proizvodnje. To iskustvo liava ih slobode i moi da deluju autonomno, da ive kreativno; ono ih osuuje na puko preivljavnaje tako to ih dri stalno ukljuenim u trine odnose. I upravo zato to se ova nova vrsta impotencije tako snano osea, ona se teko izraava. Svedoci smo jedva vidljive transformacije obinog jezika u kojem glagole koji su nekada oznaavali zadovoljavajue akcije zamenjuju imenice koje oznaavaju pakovanja dizajnirana za pasivnu potronju: na primer, uiti je postalo sticanje ugleda. Re je o dubokoj promeni individualne i drutvene samosvesti. Laik nije jedini koji osea tekou kada eli da verno opie neko svoje iksustvo. Profesionalni ekonomisti takoe nisu u stanju da prepoznaju siromatvo, koje njihovi konvencionalni instrumenti ne mogu da detektuju. U isto vreme, novo, mutirano siromatvo nastavlja da se iri. Specifino moderna nesposobnost da se lini potencijali, zajedniki ivot i ekoloki uslovi koriste na autonoman nain, obeleava svaki aspekt ivota u kojem je profesionalno oblikovana roba uspela da zameni kulturno oblikovanu upotrebnu vrednost. Tako je unitena skoro svaka mogunost da se neko lino ili drutveno zadovoljstvo oseti van trita. Na primer, sebe smatram siromanim, jer je upotrebna vrednost mojih stopala izgubljena time to ivim u Los Anelesu, na 34. spratu. Ovu proizvodnja impotencije i novog oblika siromatva ne treba meati sa sve veim jazom u potronji izmeu bogatih i siromanih, u svetu ije osnovne potrebe sve vie oblikuju industrijski proizvedene robe. Taj jaz je oblik tradicionalnog siromatva, koga savim dobro objanjavaju konvencionalni termini klasne borbe. Pored toga, modernizovano siromatvo razlikujem od previsoke cene eksternalija koju je poveani nivo produkcije svalio na okruenje. Jasno je da zagaenje, stres i oporezivanje nisu ravnomerno nametnuti. To znai da ni sredstva za odbranu od tog pustoenja nisu ravnomerno raspodeljena. Ali, te nove razlike u raspolaganju i nepravde u raspodeli drutvene cene spadaju u aspekte industrijalozovanog siromatva za koje se mogu pronai ekonomski indikatori i odgovarajui dokazi. To, meutim, nije sluaj sa ovom industrijalizovanom bedom koja pogaa i bogate i siromane. Tamo gde vlada ta vrsta bede, ivot bez ovisnikog pristupa robama smatra se nemoguim ili kriminalnim. iveti bez potronje postaje nemogue, ne samo za prosenog potroaa nego i za siromanog. Sva socijalna pomo, od afrimativnih akcija (razna prava) do zatite prirodnog okruenja, tu nije od bilo kakve pomoi. Sloboda da sami osmislite i podignete svoj krov nad glavom ukinuta je u korist birokratskih odredbi o standardizovanom stanovanju, ako u SAD, Kubi ili vedskoj. Celokupna organizacija zaposlenja, umea, graevinskih resursa i kredita favorizuje sklonite kao robu, a ne kao aktivnost. Bez obzira da li taj proizvod obezbeuje

16

privatni preduzima ili apartik, krajnji ishod je isti: impotencija graanina, nae izrazito moderno iskustvo bede. Gde god se nad nama nadvija senka ekonomskog rasta, postajemo beskorisni osim ako nismo zaposleni ili ukljueni u potronju. Pokuaj da se izgradi kua ili namesti iaen zglob, mimo kontrole ovlaenog strunjaka, tretira se kao anarhistika zavera. Izgubili smo predstavu o svojim resursima, kontrolu nad ekolokim uslovima koji te resurse ine primenljivim, samopouzdanje koje je potrebno da bismo izali na kraj sa izazovima koji dolaze spolja i sa strepnjom koja dolazi iznutra. Pogledajmo samo kako stoji stvar sa raanjem danas u Meksiku: poroaj bez pomoi profesionalnog osoblja je postao nezamisliv za ene iji muevi imaju stalan posao, pa tako i pravo na zdravstvene usluge, ma koliko marginalne i oskudne. Vidimo ih kako zabrinute krue oko mesta za proizvodnju beba, koja verno slede industrijski obrazac. U isto vreme, njihove sestre iz siromanih pregraa i izolovanih sela jo uvek se oseaju sasvim kompetentnim da same donesu na svet svoju decu, ne znajui da se tako izlau osudi modernog drutva zbog nebrige prema potomstvu. Ali, profesionalno osmiljeni modeli raanja dospevaju i do ovih nezavisnih ena; uporedo s napredovanjem tih modela, tenje, kompetencija i uslovi koji podstiu autonomno ponaanje bivaju uniteni. U naprednom, industrijskom drutvu modernizacija siromatva znai da ljudi postaju nemoni da se sami uvere u bilo ta ukoliko to nije zvanino potvreno od strane ovlaenog profesionalca, bio on televizijski meteorolog ili edukator; organska nelagodnost postaje nepodnoljiva pretnja ako se ne medikalizuje, to jest ako se ne pretvori u zavisnost od terapeuta; stare komije i prijatelji se gube, ako nema vozila koja e premostiti udaljenost (koja je i nastala sa pojavom vozila i saobraaja). Ukratko, najvei deo vremena provodimo bez dodira sa svojim svetom, bez ikakve predstave o onima za koje radimo, u potpunom neskladu sa onim to oseamo.

Ivan Illich, Toward a History of Needs, Introduction, str. viiix, Pantheon Books, 1978.

17

PRAVO NA KORISNU NEZAPOSLENOST Ivan Ili, 1978. Prevod: AG

Kao to je legendarni inkvizitor odbio da pogleda kroz Galilejev teleskop, tako i moderni ekonomisti odbijaju da razmotre analizu koja bi mogla izmestiti konvencionalni centar njihovog ekonomskog sistema. Novi analitiki sistem bi ih primorao da priznaju oigledno: da generacija netrinih upotrebnih vrednosti nuno mora zauzeti sredite svake kulture koja obezbeuje program za zadovoljavajui ivot veine svojih lanova. Kulture su programi za aktivnosti, a ne za firme. Industrijsko drutvo unitava taj centar tako to ga zagauje merljivim outputom korporacija, dravnih ili privatnih, degradirajui ono to ljudi rade ili prave samostalno. Posledica toga je da drutvo postaje monolitni sistem isporuke, velika igra u kojoj se svaki dobitak za jednog izokree u gubitak ili teret za nekog drugog, dok istinsko zadovoljstvo izmie svima.

Ivan Illich, The Right to Useful Unemployment (ovaj esej je objavljen i kao posebno izdanje), Toward a History of Needs, Pantheon Books, 1978.

18

TANTALOVE POTREBE Ivan Ili, 1975; kasnija verzija poslednjeg poglavlja Medicinske Nemezis (1974) Prevod: AG

Prometej nije bio Obini ovek, ve devijant. Gonjen pleoneksijom ili radikalnom pohlepom, naruio je granice ljudskog stanja. U svom hubrisu neizmernoj oholosti doneo je vatru s nebesa i tako na sebe prizvao Nemezis. Bio je prikovan za stenu na Kavkazu. Orao mu je kidao jetru, ali surovi bogovi isceljenja su ga odravali u ivotu tako to su mu svake noi obnavljali utrobu. Susret sa Nemezis napravio je od tog klasinog junaka stalni podsetnik na neumoljivu kosmiku odmazdu. Postao je tema epske tragedije, ali sigurno ne i uzor za svakodnevne tenje. Ali, Nemezis je danas postala endemska; ona je zavetanje progresa. Paradoksalno, ona se iri uporedo s graanskim pravima, obrazovnim sistemom, mehanikim ubrzanjem i medicinskom zatitom. Obini ovek je postao rtva ljubomornih bogova. Ako naa vrsta jo ima anse da preivi, u tome e uspeti samo ako pronae nain da ivi s tom granicom Neutoljiva pohlepa i slepa istrajnost prestali su da budu neto herojsko; postali su svakodnevna drutvena obaveza industrijalizovanog Obinog oveka Klasina nemezis je bila kazna zbog grubog naruavanja boanskih privilegija (prirodnih granica). Industrijska nemezis je odmazda zbog poslune participacije u drutvu.

Ivan Illich, Tantalizing Needs (1975), Toward a History of Needs, Pantheon Books, 1978.

19

POTREBE Ivan Ili, 1990. Prevela: Ljubica Stankovi

Bez obzira gde putujete prizor je isti. Svet je pretrpan vodotornjevima i mestima za parkiranje, agrobiznisom i ogromnim gradovima. Ali sada, poto je razvoj zavren, ispostavilo se da je Zemlja bila pogreno mesto za takvu graevinu projekat rasta se ubrzano pretvara u ruevine, starudiju, sa kojom moramo nauiti da ivimo. Jo pre dvadeset godina je uoeno da su posledice oboavanja rasta protivne namerama. Magazin Time ih danas objavljuje u apokaliptinim priama za naslovnu stranu. Niko ne zna kako iveti sa ovim novim, zastraujuim jahaima apokalipse, kojih ima znatno vie nego etiri promenljiva klima, genetska iscrpljenost, zagaenje, slom razliitih imuniteta, podizanje nivoa mora i milioni izbeglih. ak i kada se pokrenu ta pitanja, naemo se u nemoguoj nedoumici da li da pribegnemo panici ili cinizmu. Ali mnogo gori od opstajanja s tim promenama ivotne sredine jeste uas ivljenja sa potrebama na koje smo navikli, koje je ustanovilo razdoblje etvorodecenijskog razvoja. Potrebe koje je ples na kii razvoja potpalio nisu samo opravdanje za pustoenje i trovanje zemlje; one su delovale i na dubljem nivou. One su preobrazile ljudsku prirodu. Preoblikovale su um i razum homo sapiensa u um i razum homo miserabilisa. Osnovne potrebe su moda najpodmuklije zavetanje razvoja. Preobraaj je trajao nekoliko vekova. Izvorite pouzdanosti tokom tog vremena bila je promena, neki je nazivaju progres, neki razvoj, a neki rast. Tokom ovog sekularnog procesa, ljudi su tvrdili da su otkrili resurse u kulturi i prirodi to je bilo njihovo zajedniko dobro i pretvorili ih u ekonomske vrednosti. Istoriar oskudice pripoveda priu. Kao penuavi krem koji se iznenada pretvara u puter, homo miserabilis se iznenada pojavio, gotovo preko noi, iz mutacije homo economicusa, glavnog junaka oskudice. Posleratna generacija bila je svedok ove promene u ljudskoj prirodi od obinog oveka do oveka potreba. Polovina svih pojedinaca roenih na zemlji kao homo pripadaju toj vrsti. Arheoloka procena je da ukupan broj odraslih pojedinaca homo sapiensa koji su ikada iveli, ne prelazi pet milijardi. Oni su iveli od vremena scena lova iz mlaeg kamenog doba u peini Lasko do godine kada je Pikaso okirao svet uasom Gernike. To su desetine hiljada generacija koje su ivele hiljadama razliitih ivotnih stilova i govorili nebrojeno mnogo razliitih jezika. To su bili sneni ljudi i stoari, Romani i Mongoli, mornari i nomadi. Svaki nain ivota odreivao je uslov da se bude ovean na razliit nain: pored motike, vretena, drveta, bronze ili gvozdenih orua. Ali u svakom sluaju, biti ovek znailo je zajedniko pokoravanje vladavini nunosti na odreenom mestu, u odreenom vremenu. Svaka kultura je ovu vladavinu nunosti prevela u drugaiji idiom. A svako shvatanje nunosti izraeno je na drugaiji nain bilo da se odnosilo na sahranjivanje mrtvih ili isterivanje strahova. Ova ogromna raznolikost kultura svedoanstvo je plastinosti elje i enje koja je imala drugaiji ukus u svakom pojedincu i svakom drutvu. Mata je navela Tongance da u kanuima preu hiljade milja okeana. Ona je navela Tolteke iz Meksika da sagrade hramove u Viskonsinu, muslimane iz Spoljne Mongolije da posete abu i kote da posete Svetu

20

zemlju. Ali, uprkos svim oblicima bola i strahopotovanja, strahovlade i oduevljenja, zbog nepoznatog to dolazi posle smrti nita ne ukazuje na to daje praotaka polovina oveanstva iskusila bilo ta to lii na ono to mi uzimamo zdravo za gotovo usled odreenosti potreba. Drugi i vei deo oveanstva roenje u epohi koje se i ja seam, posle Gernike, 1936. Danas je veina zrelih ljudi zavisna od elektrine energije, sintetike odee, nezdrave hrane i putovanja. Oni zaista due ive; ali ukoliko verujemo osteopalentolozima koji eprkaju po grobljima da bi prouavali kosti, kod drugog dela oveanstva proporcionalno vei deo ljudi su pothranjeni i imaju smanjene fizike mogunosti. A veina od sada ivih pet milijardi bez dvoumljenja prihvata svoje ljudsko stanje kao stanje zavisnosti od roba i usluga, zavisnosti koju nazivaju potreba. U samo jednoj generaciji, ovek potreba homo miserabilis postao je pravilo. Istorijski pokret Zapada, pod zastavom evolucije/progresa/rasta/razvoja, otkrio je, a zatim i propisao potrebe. U ovom procesu, moemo posmatrati prelaz od oveka, nevetog trudbenika, ka oveku, zavisniku o potrebama. Podelio sam ovaj esej u dva dela. U prvom sam sakupio neka zapaanja o fenomenologiji potreba, a u drugom ulazim u trag istoriji homo miserabilisa u svetlosti termina potrebe u kontekstu zvaninog diskursa razvoja koji poinje od predsednika Harija Trumana.

NI NUNOSTI, NITI ELJE Teko je uverljivo govoriti o istorinosti potreba. Postojanje odredivih i izmerivih ljudskih potreba postalo je toliko prirodno da smo spremni da odreenim bakterijama pripisujemo potrebu za kiseonikom, dok istovremeno za Alberta Velikog, koji je govorio o elji velikog kamena da pada dok ne dostigne centar zemljine kugle, uvamo snishodljiv osmeh. Ljudsko stanje je poelo da se definie prema zajednikim potrebama lanova zajednice. Za novu generaciju, potrebe koje su zajednike mukarcima i enama, utim i belim pre nego zajedniko dostojanstvo ili zajedniko iskupljenje u Hristu ili nekom drugom Bogu znak su i ispoljavanje zajednike ovenosti. Potrebe se sa bezobzirnom blagonaklonou pripisuju drugima. Novi moral, zasnovan na pripisivanju osnovnih potreba daleko je uspenije pridobijao opte poverenje nego njegov istorijski prethodnik, pripisivanje univerzalne potrebe za venim spasenjem. Zahvaljujui tome potrebe su postale svetska osnova optih drutvenih izvesnosti, koje potiskuju nasleene kulturne i religijske pretpostavke o ljudskom ogranienju u oblast takozvanih linih vrednosti koje, u najboljem sluaju, zasluuju odreeno potovanje. irenje potreba koji je moderan razvoj stvorio nee biti okonano sa krajem diskursa razvoja. Lake je otarasiti se nedovoljno klimatizovanih viespratnica San Huana u Portoriku nego ugasiti udnju za vetakom klimom. Od kada je ta udnja postala potreba, postizanje konfora na ostrvu izloenom trgovakim vetrovima postalo je veoma oteano. Pravo na punu zaposlenost dugo e se posmatrati kao neostvariva tenja, pre nego to e potreba ena za zaposlenjem sa punim radnim vremenom biti dekonstruisana. Dvadeset godina posle javnog priznanja da su medicinske usluge od marginalnog znaaja za zdravlje nacije, trokovi nezdrave profesionalne medicine nastavljaju da premauju trokove zdravog naina ivota. Mnogo je lake postii konsenzus u UN da je epoha razvoja okonana, da je vreme da se tenje za mirom i pravdom vee za organizovano zadovoljavanje potreba, nego to e se naii na opte

21

prihvatanje ideje da su potrebe drutvena navika nastala u 20. veku i navika koju je potrebno napustiti u sledeem. Za ljude oblikovane moralnom klimom koja je vladala prethodnih pedeset godina, pitanja o pojmovnom statusu potreba zvue uvredljivo za gladne, razorno za na zajedniki temelj morala, a isto tako i besmisleno. Te je ljude potrebno podsetiti da je drutvena rekonstrukcija homo sapiensa (mudrog ili oveka od ukusa) u oveka potreba preinaila status nunosti. Nekada deo ljudskog stanja, nunost se pretvorila u neprijatelja ili zlo. Decenije razvoja mogu se shvatiti kao epoha tokom koje se, uz ogromne trokove, irom sveta odvijala sveanost obeleavanja kraja nunosti. kole, bolnice, aerodromi, kaznene ustanove i instituti za mentalno zdravlje, kao i mediji, mogu se posmatrati kao mrea hramova posveenih dekonstrukciji nunosti i obnavljanju elja za potrebama. Tokom industrijskog doba, za veinu ljudi koji su iveli u tadanjim kulturama, ivot je jo uvek bio zasnovan na priznavanju granica koje se jednostavno ne mogu prekoraiti. ivot je bio ogranien unutar stvarnosti nepromenljivih nunosti. Tlo je raalo samo poznate useve; za putovanje do trita bilo je potrebno tri dana; sin je mogao po ocu zakljuiti kakva ga sudbina oekuje. Zbog potrebe koja je znaila nunost potreba kakve moraju biti. Takve potrebe, koje znae nunost, morale su se trpeti. Svaka kultura je bila drutveni getalt koji pretpostavlja prihvatanje potreba na jednom mestu, u jednoj odreenoj generaciji. Svaka je bila istorijski izraz jedinstvenog slavljenja ivota u okviru vetine patnje koja je uinila moguim da se slave nunosti. Ono to je posredovalo izmeu elje i patnje razlikovalo se od kulture do kulture. To su mogle biti dobre ili loe zvezde ili lina karma; vetiarenje i zli duhovi ili provienje. U moralnoj ekonomiji opstanka, postojanje elja uzimalo se zdravo za gotovo, ba kao i uverenje da se one ne mogu umiriti. Meutim, kada su se u modernom dikursu razvoja pojavile potrebe, one nisu bile ni nunosti niti elje. Razvoj je re koja znai obeanje zajamenu mogunost da se prekri pravilo nunosti uz pomo novih moi nauke, tehnologije i politike. Pod uticajem ovog obeanja, dolo je takoe i do promene statusa elja. Nada za dostizanjem dobra, zamenjena je oekivanjima da e potrebe biti odreene i zadovoljene. Naglaavamo da oekivanja upuuju na ,jo nije drugaije od nadanja. Nada izvire iz nunosti koja hrani elju. Nada je usmerena prema nepredvidljivom, neoekivanom, iznenaujuem. Oekivanja izviru iz potreba koje pothranjuje obeanje razvoja. Ona su usmerena prema pretenzijama, pravima i zahtevima. Nada se obraa posredovanju neke druge linosti, bilo ljudske ili boanske. Oekivanja su zasnovana na funkcionisanju bezlinih sistema koji e obezbediti hranu, zdravstvenu zatitu, obrazovanje, sigurnost i drugo. Nada se suoava sa nepredvidljivim, oekuje verovatno.

Nade su se pretvorile u oekivanja. Kada su nunosti poele da blede pod svetlou razvoja elje su se preobrazile u zahteve. Kada se to dogodilo, nada i elja se pojavljuju kao iracionalni ostatak mranog doba. Ljudski fenomen je prestao da se definie vetinom trpljenja nunosti; sada se on shvata kao mera pripisanih nedostataka koji se pretvaraju u potrebe. Ovaj preobraaj se, za veinu ljudi na svetu, dogodio tokom poslednjih trideset godina. Potrebe su tek nedavno postale univerzalno iskustvo, a ljudi su tek sada poeli da govore o svojim potrebama za sklonitem, obrazovanjem, ljubavlju i linom

22

intimom. Danas je postalo gotovo nemogue poricati postojanje potreba. Pod preutnim pretpostavkama razvoja, srani baj-pas vie se ne posmatra kao okrutna elja ili pomodni zahtev bogatih. U okviru konteksta tvrdoglave pobune protiv nunosti, stranac je postao katalizator koji integrie elju i greh u opipljivu stvarnost potrebe. Paradoksalno, ta stvarnost svoj puni legitimitet postie samo kada se potrebe koje oseam pripisuju strancima, ak i onda kada je oigledno da veina te potrebe jednostavno ne moe da zadovolji. Potreba, tada, simbolizuje normalno stanje homo miserabilisa. Ona simbolizuje neto to je definitivno izvan domaaja veine. Da bi se razumelo kako se zapalo u ovu lepu ulicu, pouno je pratiti etape kroz koje je, tokom proteklih nekoliko decenija, predstava o potrebama bila povezivana sa ekonomskim i drutvenim razvojem.

POTREBE U DISKURSU RAZVOJA Politika tenja za razvojem uvela je potrebe u politiki diskurs Zapada. U svom pristupnom govoru, ameriki predsednik Hari Truman zvuao je potpuno verodostojno kada je zastupao potrebu za amerikom intervencijom radi postizanja industrijskog progresa drugih nacija u cilju podizanja ivotnog standarda u nerazvijenim podrujima sveta. On nije pomenuo revoluciju. Njegov cilj je bio da olaka teret siromanih, a to se moe postii proizvodnjom vie hrane, vie odee, vie graevinskog materijala i vie maina. On i njegovi savetnici su posmatrali veu proizvodnju kao klju prosperiteta i mira.1 Govorio je o legitimnim tenjama, a ne o potrebama. Truman je zaista bio veoma daleko od toga da pripisuje ljudima univerzalni skup odreenih potreba koje iziskuju da budu zadovoljene pomou razvoja. U doba Trumanovog govora, siromatvo u smislu trine ekonomije jo uvek je bilo sudbina, zajednika velikoj veini u svetu. Iznenaujue je to je nekoliko nacija izbeglo ovoj sudbini, pothranjujui zbog toga istovetnu elju kod drugih. Trumanov zdrav razum navodio ga je da veruje daje univerzalno pravo progresa primenjivo, ne samo na izolovane pojedince ili grupe, ve preko nacionalnih ekonomija i na veinu oveanstva. Stoga je koristio termin nerazvijeni za kolektivne drutvene entitete, i govorio o potrebi da se stvori ekonomska osnova sposobna da zadovolji oekivanja koja je moderni svet pokretao kod ljudi irom planete.2 Dvanaest godina kasnije, Amerikanci su uli da Ljudi u kolibama i selima polovine zemljine kugle bore se da raskinu okove masovne bede... Mi smo se zavetovali da im pomognemo kako bi oni pomogli sami sebi... Na to smo se zavetovali ne zbog toga to su nam potrebni njihovi glasovi, ve zato to je tako ispravno.3 Tako je govorio Don F. Kenedi 1961. u svom pristupnom govoru. Tamo gde je Truman uoio buenje oekivanja, Kenedi je opazio sekularnu borbu ljudi protiv zle stvarnosti. Osim zadovoljavanja novih oekivanja, razvoj je samim tim morao unititi nasleene okove. Njegov govor simbolie sve veu saglasnost u Sjedinjenim Dravama u tome da su ljudi veinom ljudi potreba, da im potrebe daju prava, da se ta prava prevode u polaganje prava na brigu, a samim tim se postavljaju dunosti pred bogate i mone. Prema Kenediju, te potrebe nisu po svojoj prirodi samo ekonomske. Siromane nacije su prepoznale potrebu za intenzivnim programom pomoi, potrebu za drutvenim progresom koji je neizbean uslov za rast, a ne zamena za ekonomski razvoj... Bez drutvenog razvoja velika veina ljudi ostaje u siromatvu, dok privilegovana manjina koristi pogodnosti rastueg obilja.4

23

Godinu dana po Kastrovom dolasku na vlast, Kenedi je obeao vie od puke ekonomske ili tehnike pomoi; sveano se obavezao na politiku intervenciju pomo mirnoj revoluciji nade. Potom je u potpunosti usvojio preovlaujuu konvencionalnu retoriku politike ekonomije. Morao se sloiti sa Hruovom koji mu je u Beu rekao Kontinuirani revolucionarni proces u razliitim zemljama je status kvo, a svako ko pokuava da zaustavi taj proces ne samo da prekraja status kvo, ve je i agresor.5 Tada je Kenedi naglasio okantna i hitna stanja i potrebu za savezom za drutveni progres. Za Trumana, moderni svet je bio taj koji je pokrenuo nove tenje, i on se usredsreivao na potrebu da se olaka breme njihovog siromatva. Kenedi je verovao da polovina sveta ivi u okovima bede sa oseajem nepravde koja proizvodi politiki i drutveni nemir. Iz ugla Bele kue ezdesetih godina, siromatvo je prestalo da bude sudbina; postalo je operacionalni koncept rezultat nepravednih drutvenih i ekonomskih uslova, nedostatak modernog obrazovanja, preovlaivanje neodgovarajue i zaostale tehnologije. Siromatvo se tada posmatralo kao kuga, donekle podlona terapiji, problem koji se moe reiti. Ujedinjene nacije su 1962. godine poele da operacionalizuju siromatvo. Generalni sekretar je upuivao na ljude koji ive ispod prihvatljive donje granice standarda. Verovao je u dve predstave: oveanstvo se moe sada razdvojiti na one iznad i one ispod merljivog standarda; a nova birokratija je bila pozvana da uspostavi kriterijum za odreivanje toga ta je prihvatljivo, a ta nije. Prvi instrument stvoren da ustanovi ovaj standard nazvan je NBP (nacionalni bruto proizvod). Ovo pomagalo, prvi put javno upotrebljeno kasnih etrdesetih godina 20. veka, predstavlja iznenaujui mentalni mikser koji mesa sve robe i sve usluge proizvedene od strane svih ljudi i definie rezultirajui omlet kao bruto vrednost nacije. Ova udna nacionalna bruto meavina cedi iz stvarnosti samo one karakteristike koje ekonomisti mogu da svare. Ve kasnih sedamdesetih godina postalo je jasno da kako pod okriljem razvoja NBP raste, veina ljudi postaje siromanija. Predsednik Svetske banke je 1973. godine objavio da ,je progres meren jednim jedinim mernim etalonom, NBP, znaajno doprineo pogoranju nejednakosti u raspodeli prihoda. Iz tog razloga, Meknamara je objavio da centralni cilj politika razvoja treba da bude napad na apsolutno siromatvo koje je posledica ekonomskog rasta i koje pogaa 40% od skoro dve milijarde pojedinaca koji pripadaju nacijama u razvoju. Prema njemu, ova nuspojava razvoja je tako ekstremna da degradira ivote pojedinaca ispod donje granice ljudskog dostojanstva.6 On je u okviru Svetske banke ustanovio grupu strunjaka koja je zapoela da prevodi te norme ljudskog dostojanstva u tehnike mere izdvojenih, specifinih potreba koje se mogu izraziti monetarnim terminima. Upuivanje na potrebe postaje metod pomou kojeg, odsada, naunici drutvenih nauka i birokrate mogu razlikovati puki rast od istinskog razvoja. Sve dok je siromatvo bilo sinonim za ljudsko stanje, bilo je posmatrano kao proimajua osobina u drutvenom krajoliku svake kulture. Iznad svega, ono je upuivalo na nesigurne uslove u kojima je veina ljudi, veim delom vremena opstajala. Siromatvo je bilo opti koncept za specifino kulturno tumaenje neophodnosti ivljenja u veoma skuenim granicama, razliitim na razliitim mestima i u razliitim razdobljima. To je bio naziv za jedinstven i ekoloki odriv nain borbe sa istorijskim datostima, a ne tehniki konstruisana nunost, potreba da se suoimo sa neizbenim, ne nedostatak. Siromatvo se, barem u hrianskoj Evropi, posmatralo kao neizbena sudbina nemonih. Ono oznaava ontoloku situaciju svih onih koji

24

moraju umreti... ali ne jo. Zaista, niti mo, niti bogatstvo, a niti siromatvo nije povezivano sa produktivnou skupina ili pojedinanih ljudi. Ta neminovnost da se prihvati sudbina, kismet, provienje, Boja volja bila je podrivena irenjem prosvetiteljstva. Tokom ranog 20. veka, ono je izgubilo veliki deo svoga legitimiteta kada je progres poeo da oznaava tehnoloku i politiku pobunu protiv svih ideologija koje priznaju pravilo nunosti. Ve u doba parne maine, inenjer je postao simbol oslobodioca, mesije koji e povesti oveanstvo u osvajanje prirode. Poetkom 20. veka i samo drutvo je postalo subjekt manipulativnog inenjerstva. Drutveno prevoenje progresa u profesionalno voeni razvoj uinilo je pobunu protiv nunosti programiranom zarazom. To najbolje pokazuje poistoveivanje milosra sa tehnikim pokroviteljstvom u doba progresa, izraeno u socijalnim enciklikama pape Pavla VI. Taj papa je bio duboko posveen svetom Franji Asikom koji se venao sa Gospom siromatva. Pa ipak, on je svoje vernike pouavao o dunosti poveanja produktivnosti i pomaganju drugih u razvoju. Pojedinane nacije moraju poveati nivo kvantiteta i kvaliteta proizvodnje da bi ivot svih svojih graana uinile istinski ljudski dostojanstvenim, i pomogli sveukupnom razvoju ljudske rase.7 Potpun razvoj pojedinca mora biti praen razvojem ljudske vrste i mora biti postignut zajednikim naporom.8 U reenicama ove vrste, crkvene voe svih veroispovesti, nijansi i politikih opredeljenja blagoslove pobunu protiv ljudskog stanja. Papa Pavle VI je znaajan jer je on namamio ostale. U ovoj enciklici papa, meutim, jo uvek govori jezikom pedesetih godina. Kao i za Trumana, siromatvo je za njega jo uvek predstavljalo neku vrstu zajednikog dna: stanje od kojeg zapoinje progres. Sedamdesetih godina siromatvo je u javnom govoru steklo novu konotaciju ekonomskog praga. To je kod modernih ljudi promenilo njegovu prirodu. Siromatvo je postalo mera za nedostatak koji neka osoba ima u smislu potrebne robe, a jo vie potrebnih usluga. Definisanjem siromanih kao onih kojima nedostaje ono to bi mogli kupiti novcem kako bi postali uistinu ljudi, siromatvo, u Njujorku ba kao i u Etiopiji, postaje apstraktna univerzalna mera smanjene potronje.9 Oni koji opstanu i pored indeksa smanjene potronje time se smetaju u novu, podljudsku kategoriju i posmatraju se kao rtve dvostruke nevolje. Njihovo defacto postojanje postaje gotovo neobjanjivo ekonomskom terminologijom, dok se njihovo stvarno delovanje radi postojanja oznaava kao podljudsko, ukoliko ih ve iskreno ne posmatamo kao neljudske i nedoline. Politiari su ukljuili siromatvo u svoje platforme, a ekonomisti su poeli da izuavaju teorijski znaaj ovog neelastinog praga. U ekonomskoj teoriji se ne moe govoriti o (ekonomskim) zahtevima ispod nivoa prihoda na kome potrebe postaju supstancijalno nemerljive. Ljudima koji su izgubili svoje postojanje izvan ekonomije gotovog novca i koji pod tim uslovima imaju samo povremeni i minimalni pristup gotovom novcu, nedostaje mo ponaanja prema ekonomskoj racionalnosti; oni ne mogu, na primer, sebi priutiti da trguju hranom u zamenu za sklonite ili za odeu ili orue. Niti su deo ekonomije, niti su sposobni da ive, oseaju ili se ponaaju kao to su to inili pre gubitka podrke moralne ekonomije opstanka. Nova kategorija ekonomskih bogalja, tako odreenih, moe, u stvari, opstati, ali oni ne uestvuju u potpunosti u karakteristikama homo economicusa. Oni postoje svuda na svetu ali su marginalci, ne samo u odnosu na nacionalnu ekonomiju, ve i na samo moderno

25

oveanstvo, od kada je potonje, od vremena Mandevila, definisano kao sposobnost pravljenja izbora u okolnostima oskudice. Za razliku od svojih predaka, oni imaju hitne ekonomske potrebe, a za razliku od legitimnih uesnika u modernoj ekonomiji bez obzira koliko siromanih bilo kakav izbor izmeu alternativnih zadovoljenja, koji je sadran u konceptu ekonomske potrebe, za njih ne vai. Nije udno to su populacione karakteristike poele da se obraunavaju u razvojnoj raunici. Populacije prestaju da budu egzogeni objekat prema kome treba planirati razvoj. Umesto toga obraunavaju se kao rastue promenljive poput kapitala i prirodnih resursa. Dok je poetkom pedesetih godina problem zemalja u razvoju posmatran kao u sutini problem proizvedenog bogatstva, krajem iste decenije iroko je prihvaeno da kljuni faktor nije proizvodnja, ve pre sposobnost da se proizvodi ono to je svojstveno ljudima.10 Ljudi tako postaju legitimni sastojak ekonomskog rasta, od kada razvoj razliit od rasta NBP mora automatski ukljuivati i jedno i drugo. Neodgovarajue kvalifikovani ili iskorieni ljudi sve vie su se spominjali kao breme ili konica razvoja. Ovaj trei evolutivni korak, koji u raunicu ekonomskog rasta ukljuuje ljudski faktor, imao je istoriju koja osvetljava semantiku reci potrebe. Sredinom pedesetih godina ekonomisti su pod uticajem V. Artura Luisa poeli da tvrde da odreene komponente medicinskih i obrazovnih usluga ne treba da se posmatraju kao lina potronja, jer su nuan preduslov ekonomskog razvoja.11 Velike razlike u rezultatima slinih razvojnih politika u zemljama istih nivoa monetarnog prihoda ne mogu se objasniti bez obraanja panje na investicije u ljude. Kvalitet i raspodela obuke, fiziko blagostanje, drutvena disciplina i participacija poeli su da se nazivaju rezidualni faktor. Nezavisno od koliine kapitala i raspoloive radne snage, izgledalo je da ekonomski razvoj zavisi od ovih drutvenih kvalifikacija ljudi u smislu njihove relevantnosti za ekonomiju. Ekonomski progres sredinom ezdesetih godina bio je uslovljen sposobnou da se u veliku populaciju ljudi usadi potreba za kvalifikovanom radnom snagom. Obrazovanje, zdravstvena sluba, javno informisanje i menadment ljudskih resursa bili su uveliko razmatrani u mnogim podrujima planiranja radne snage. Voe popularnih pokreta koji su promovisali prosveivanje od Trivandruma do Brazila su, u stvari, podravali istu ideju sve dok ljudi ne promene i ne prepoznaju svoje potrebe, ne mogu doprinositi rastu produktivnih sila. Ta euforija nije dugo trajala. Tokom sedamdesetih godina dva empirijska zapaanja uslovila su koncept ljudskog kapitala12 razvijen ezdesetih godina. S jedne strane, pretpostavka da se vrednost obrazovanja ili medicinskih usluga neposredno odraava na obuenost radne snage izgubila je dosta na svom kredibilitetu. Ne moe se dokazati da su investicije u kole ili klinike bile uzrono povezane sa pojavom produktivnijih ljudi. S druge strane, radna teorija vrednosti je izgubila svoje znaenje, ak i u najirem smislu pomou koga je i ula u glavni tok ekonomske misli. Postalo je oigledno da, poto nije pridavao znaaj raspoloivoj obuenosti radne snage, modernizovani sektor ne moe obezbediti dovoljan intenzitet rada da bi omoguio dovoljno radnih mesta u cilju opravdavanja ekonomski neophodne preraspodele prihoda koju sadri troak za socijalne usluge. A ni jedna zamisliva razvojna strategija usmerena na zapoljavanje ne moe stvoriti plaena radna mesta na kojima bi se zaposlila treina stanovnitva sa najvie mana u bilo kojoj naciji, a posebno ne u onima u razvoju. Posledica toga je da su planeri tokom osamdesetih godina melodiju razvoja prebacili u D mol. Pod razliitim oznakama, preduzeli su ekonomsku kolonizaciju neformalnog sektora. Dozvolili su ljudima koji su postali svesni svojih potreba da se brane zadovoljavajui ih.

26

Novi naglasak je stavljen na podsticanje delatnosti koje e zapoljavati ljude na crnom tritu, u razmenskoj ekonomiji, ili u samodovoljnom tradicionalnom sektoru. Iznad svega, uenje uz rad je postalo kvantitativno znaajnije ne samo u praksi, ve i u politici. Pod uenjem uz rad podrazumevam obavljanje neplaene delatnosti koja je, u trino intenzivnom drutvu, neophodna da bi se kupljena dobra preobrazila u potronu robu. Konano, delatnosti pomoi u cilju samostalnog razvoja, koje su se ezdesetih godina smatrale drugorazrednim postale su za planere i organizatore tokom osamdesetih godina omiljeni sektor rasta. To je kontekst u kojem se oivljavanje diskursa potreba mora tumaiti.

POD MASKOM SAUEA Razvoj se moe predstaviti kao proces liavanja ljudi njihovih tradicionalnih kulturnih naslea. Tokom tog prelaznog razdoblja, kulturne spone se kidaju, mada na povran nain kultura moe i dalje da nijansira razvoj potrebno je samo posmatrati ljude sa sela nedavno presaene u ogromne gradove Treeg sveta. Razvoj moe biti zamiljen kao udar vetra koji nosi ljude sa mesta na kojem se nalaze, iz njima bliskog okruenja, i smeta ih na vetaku podlogu, u novu ivotnu strukturu. Kako bi opstali na ovim izloenim i uzdignutim temeljima, ljudi su prisiljeni da dostignu novi minimalni nivo potronje, na primer, u formalnom obrazovanju, merama zdravstvene zatite, uestalosti upotrebe transporta i iznajmljivanju stambenog prostora. Ukupan proces je obino sadran u inenjerskom jeziku stvaranje infrastruktura, izgradnja i koordinacija sistema, razliiti stadijumi rasta, drutvene stepenice napredovanja. ak se i o ruralnom razvoju govori ovim urbanim jezikom. Pod velikom teinom novih struktura, kulturni kamen temeljac siromatva ne moe ostati netaknut; lomi se. Ljudi su prisiljeni da ive na krhkoj pokorici, ispod koje vreba neto potpuno novo i nehumano. U tradicionalnom siromatvu, ljudi se mogu oslanjati na pronalaenje kulturnih utoita. A uvek je postojao donji nivo zavisnosti, kao to su to bespravni naseljenik ili prosjak. Sa ove strane groba niko nije mogao potonuti. Pakao je bio stvarna jama patnje posle smrti, ali samo za one koji nisu delili sa siromanima u ovom ivotu. Tako neto vie ne vai. Modernizovani otpadnici niti su prosjaci ni skitnice. Oni su rtve potreba koje im je pripisao neki podvoda siromatva.13 Pali su ispod linije siromatva, a svaka godina koja prolazi umanjuje njihove anse da se ikada ponovo uzdignu iznad te linije i zadovolje potrebe koje sada sami sebi pripisuju. Blagostanje nije kulturno utoite. Ono je novi tip posredovanja oskudnim resursima od strane posrednika koji ne samo to odreuju ta je to potreba i ozvaniavaju njeno postojanje, ve takoe paljivo nadziru njeno leenje sa ili bez odobrenja onoga ija je ta potreba. Socijalno osiguranje nije oslanjanje na podrku zajednice u sluaju nesree. Ono je pre jedan od krajnjih oblika politike kontrole u drutvu u kome je zatita od buduih rizika vie na ceni od omoguavanja sadanjeg zadovoljenja ili sree. Jasno je da potrebe, tumaene kao kriterij za razvojne strategije, nemaju nita zajedniko sa tradicionalnim nunostima ili eljama, kao to sam ve napomenuo. Pa ipak, tokom druge i tree razvojne dekade, milioni ljudi su nauili da svoje siromatvo doivljavaju kao nezadovoljene operacionalizovane potrebe. Paradoksalno, potrebe su postale najmoniji simbol uprkos injenici to je, za glavni tok ekonomske misli, potreba re bez znaenja. Ekonomska teorija ne priznaje postojanje neega to bi liilo na potrebu. Ekonomija moe rei dosta toga

27

korisnog o htenjima, prioritetima i zahtevima. Ali potreba" je moralni, filozofski ili fiziki imperativ koji ne trpi kompromis ili prilagoavanje ili (ekonomsku) analizu. Veina ekonomista, sve do danas, deklarie se kao nekompetentna za ukljuivanje potreba u analize, i skloniji su da filozofima ili politiarima prepuste raspravu o potrebama. S druge strane, sve vei broj ekonomista, kritiara konvencionalne razvojne teorije i prakse, osnovne potrebe" polae u temelje onoga to se naziva novi ekonomski poredak".14 U potrebama pronalaze termin za nesavladive, meusobno nemerljive zahteve ljudske prirode. Snano ukorenjuju ekonomsku teoriju u ontoloki status ljudskog bia. Tvrde da, sve dok osnovne potrebe nisu zadovoljene pomou ekonomije, ekonomski prioriteti, izbori i htenja na mogu biti efikasno formulisani. Njihov novi svetski poredak je sagraen na temeljima oveanstva ije su osnovne potrebe zadovoljene, zahvaljujui novoj vrsti ekonomije koja priznaje njihovo postojanje. Ali pre nego to bi se koncept potreba mogao ukljuiti u ekonomsku raspravu, on bi mora biti definisan i klasifikovan. Za ovaj poduhvat, teorija hijerarhije potreba Abrahama Maslo va je pomalo kasno postala veoma uticajna. Zaista, potrebe za fizikom sigurnou, naklonou, potovanjem i, konano, za samoostvarenjem karakteriu tekuu raspravu kao kljune kategorije. Za razliku od htenja koja su, od vremena Hobsa, smatrana za meusobno istovetna poto su ona jednostavno ono to ljudi hoe" potrebe se kontinuirano izuavaju kao neto to pripada hijerarhiji koja ima svoj cilj i normativni status. O njima se obino govori kao o realitetima koje strunjaci za potrebe moraju bezinteresno prouavati. Neki od novih ekonomista idu toliko daleko da od ove hijerarhije potreba prave kamen temeljac nove etike. Na primer, Erih From je verovao da duevno zdravo drutvo" znai ureenje koje odgovara potrebama oveka, ne obavezno onome to on osea kao svoje potrebe (zato to se ak i najbolesniji ciljevi subjektivno mogu doivljavati kao neto to se najvie eli), ve onome to su zaista njegove potrebe, koliko se prouavanjem oveka one mogu dokuiti.15 Sve do danas, najpoptuniju kritiku studiju diskursa potreba i njegovih implikacija sainila je Marijan Gronmejer.16 Tvrdila je da su potrebe, u sadanjem smislu, nov nain formulisanja pretpostavke opte oskudice. Na osnovu njenih tvrdnji, postaje verovatno da javni kredibilitet ekonomskih pretpostavki, koji je ve poljuljan, moe opstati jedino ako se nova ekonomija obnovi na pretpostavci odredivih osnovnih potreba. Gronemajerova dalje pokazuje da potrebe, odreene u smislu tobonjeg naunog kriterijuma, zahtevaju ponovno odreenje ljudske prirode prema konvencijama i interesima profesionalaca koji rukovode i slue tim potrebama. Ekonomija zasnovana na htenjima bilo za leenjem, obrazovanjem ili prevozom sada neizbeno vodi do drutveno nepodnoljivih nivoa polarizacije. Suprotno tome, ekonomija zasnovana na potrebama ukljuujui njihovu identifikaciju od strane eksperata i dobro upravljanje u cilju njihovog zadovoljenja moe pruiti potpuno novu legitimaciju korienju ove nauke u slubi drutvene kontrole oveka potreba. Potrebe, kao izraz i kao ideja, zauzimaju mesto u okviru sadanje mentalne topologije koje nije postojalo u konstelaciji miljenja prethodnih epoha. Tokom druge razvojne dekade, predstava o potrebama je poela da sjaji kao zvezda koja se tek pojavila na semantikom nebu. Kao to je Gronemajerova tvrdila, sadanje insistiranje na osnovnim potrebama odreuje sam ljudski fenomen kao deljiv diskurs potreba podrazumeva da moete postati manje ili vie ovek. To je isto toliko normativno i

28

dvoseklo kao i neka snana droga. Definiui nae zajedniko oveanstvo zajednikim potrebama, pojedinca svodimo na puki profil njegovih potreba.

OD POTREBA DO ZAHTEVA Upravo kao to je prosvetiteljska ideja progresa pripremila tlo za neto to bi se gotovo sigurno ionako dogodilo, tako je i upravljanje drutvenim promenama u ime razvoja pripremilo politiko okruenje za redefinisanje ljudskog stanja u kibernetikom smislu kao otvoren sistem koji optimizira odravanje privremene otpornosti pojedinaca svedenih na podsisteme. I poto su potrebe postale vaan simbol koji dozvoljava menaderima da obezbede filantropsku logiku osnovu za unitavanje kultura, sada su potrebe zamenjene novim simbolom osnovnih zahteva pod kojim se moe opravdati novi cilj, opstanak planete. Tokom sedamdesetih godina eksperti su se prikazivali kao sluge koje su pomogle siromanima da postanu svesni svojih istinskih potreba, kao velika braa koja im pomau da formuliu svoje tenje. Taj san o dui koja krvari i o plavookim dobroiniteljima danas se moe lako raspriti kao besmislica prolosti. Potrebe, u daleko vie meusobno zavisnom, sloenom, zagaenom i prenapuenom svetu, ne mogu se vie ustanoviti i izmeriti, izuzev mukotrpnim timskim radom i ispitivanjem sistemskih specijalista. U takvom novom svetu, diskurs potreba postaje nadmono orue za svoenje ljudi na zasebne jedinice sa zahtevima za ulaganje. Kada se to dogodilo, naglo se uoilo da je homo economicus zastareo mit planeta vie ne moe sebi da dozvoli takav rasipniki luksuz i zamenio gaje homo sistematicus. Potrebe potonjeg dovele su do metamorfoze ekonomskih htenja u sistemske zahteve, koji su determinisani ekskluzivistikom profesionalnom hegemonijom koja uopte ne trpi odstupanja. injenica da danas mnogi ljudi ve prepoznaju svoje sistemske zahteve uglavnom ide u prilog snazi profesionalnog prestia i pedagogije i konanom gubitku line autonomije. Proces je zapoeo gubitkom zajednitva, a sada kada su ljudi gurnuti u apstraktne elemente matematikog mirovanja pojavljuje se u punoj snazi. Poslednja konceptualizacija tih apstraktnih elemenata postignuta je nedavno ponovnim tumaenjem obinog oveka, koji se sada posmatra kao ranjivi i provizorni imuni sistem uvek na ivici sloma. Literatura o ovom razvoju precizno odraava ezoterini karakter vlastite konceptualizacije. Stanje postmodernog oveka i njegovog univerzuma postalo je, prema ovom shvatanju, tako sloeno da danas samo usko specijalizovani eksperti mogu delovati kao svetenstvo sposobno da razume i definie potrebe. Ljudski fenomen tako vie nije odreen onim ta smo mi, sa ime se suoavamo, ta moemo podneti, o emu sanjamo; pa ak ni modernim mitom po kojem se moemo osloboditi oskudice, ve merom onoga to nam nedostaje i to stoga predstavlja nau potrebu. A ta mera, odreena sistemskom teorijom miljenja, podrazumeva radikalno novu koncepciju prirode i zakona, i nalae politiku ija je vea briga priprema profesionalno definisanih zahteva (potreba) za opstanak, nego line pretenzije na slobodu koje bi iznedrile autonoman nain borbe. Na pragu smo jo uvek neopaenog prelaska od politike svesti zasnovane na progresu, rastu i razvoju ukorenjene u snovima prosvetiteljstva ka novoj, jo uvek neimenovanoj svesti definisanoj kontrolnim mehanizmima koji obezbeuju odrivi sistem zadovoljenja potreba. Razvoj je zaista mrtav. Ali dobronamerni eksperti koji se zalau za potrebe sada su zauzeti ponovnom konceptualizacijom

29

vlastitog otkria i jo jednom su pokrenuli proces redefinisanja oveanstva. Graanin se sada definie kao kiborg. Prethodna individua, koja je kao lan stanovnitva postala sluaj, sada se podeava prema slici imunog sistema koji se provizorno moe odrati u stanju funkcionisanja ako se odrava u ravnotei pomou odgovarajueg upravljanja. Trideset godina unazad potrebe su bile jedan od desetine koncepata iz kojih se razvio globalni pogled na svet. Termini, kao to su stanovnitvo, razvoj, siromatvo ili planiranje pripadaju jednoj kategoriji reci koje smatram skrivenim neologizmima stare reci ije je sadanje preovlaujue znaenje novo, mada oni koji ih koriste jo uvek imaju utisak da govore ono to se oduvek govorilo. U okviru diskursa razvoja, re i koncept potreba postajali su sve privlaniji. Ona je postala najpogodniji termin za imenovanje moralnih odnosa meu strancima u snu o svetu sainjenom od drava blagostanja. Takav svet je izgubio kredibilitet u matrici novog sveta sada zamiljenog kao sistem. Kada se termin potrebe koristi sada, u novom kontekstu, on funkcionie kao eufemizam za upravljanje graanima koji su ponovo konceptualizovani kao podsistemi stanovnitva.

NAPOMENE 1 H. S. Truman, Inaugural Address, January 20, 1949.

2 H. S. Truman, Message to Congress on Point Four, June 24, 1949.

3 J. F. Kennedy, Inaugural Address, Januarv 20, 1961.

4 J. F. Kennedy, Special Message to Congress Requesting Appropriations for the Inter-American Fund

for Social Progress and for Reconstruction in Chile, March 14, 1961. 5 Citirano u R.