Izrada casopisa

ФАКУЛТЕТ ЗА УМЕТНОСТ И ДИЗАЈН

ДИПЛОМСКИ РАД

Тема:

Материјали и технике за израду часописа "Стриполис"

Предмет: ГРАФИЧКИ ДИЗАЈН

Професор: Студент:

Београд, 2015

Материјали и технике за израду часописа "Стриполис“

САДРЖАЈ:

УВОД......................................................................................................................................3

1. ПАПИР.............................................................................................................................4

1.1 Историја развоја папира..............................................................................4

1.2 Сировине за производњу папира..............................................................8

1.3 Својства папира.........................................................................................13

1.4 Формати папира.........................................................................................15

1.5 Класификација папира..............................................................................17

1.6 Општа својства штампарских папира.....................................................20

2. ЛЕПИЛА..........................................................................................................23

2.1 Теорија лепљења........................................................................................23

2.2 Класификација лепила...............................................................................25

2.3 Састав и својства лепила...........................................................................27

2.4 Лепила у графичкој индустрији...............................................................30

3. ГРАФИЧКЕ БОЈЕ И ЛАКОВИ.................................................................31

3.1 Појам и основна својства графичких боја...............................................31

3.2 Пигменти у графичким бојама.................................................................38

3.3 Везива графичких боја..............................................................................42

3.4 Врсте графичких боја...............................................................................47

3.5 Механизми сушења..................................................................................48

3.6 Лакови за лакирање штампаног материјала...........................................51

4. ИЗРАДА ЧАСОПИСА.................................................................................52

4.1 Карактеристике производа......................................................................52

4.2 Припремна производња..........................................................................53

4.3 Завршна производња...............................................................................55

4.4 Маркетинг................................................................................................55

ЗАКЉУЧАК....................................................................................................56

ЛИТЕРАТУРА................................................................................................59

Факултет за уметност и дизајн 2


УВОД

Бојазан да ће брз развој електронских медија, као и других материјала на којима може да се штампа( нпр. полимерних материјала), негативно утицати на развој производње и потрошње папира показала се као неоправдана. У последњих петнаестак година упоредо са развојем електронских медија повећава се и број штампаних књига, часописа, каталога, као и потрошња папира, картона и лепенке у другим областима примене. Папир и картон су били и остали основни репродукциони материјали графичке индустрије.



1. ПАПИР

Папир је композитни материјал, који се формира у облику танких или дебљих листова изливањем водене дисперзије влакана, најчешће биљног порекла, пуниоца и различитих адитива, на сито папир машине уз њено одводњавање. Папир је првобитно коришћен као материјал на којем се цртало и писало, односно коришћен је превасходно за пренос информација. Данас се папир, поред те основне намене, све више користи за израду амбалаже, одржавање хигијене и за различите примене у индустрији.

Картон је производ, који се као и папир, формира изливањем водене дисперзије биљних влакана, пуниоца и адитива на сито папир машине, уз њено одводњавање. Картони са мањом површинском масом састављени су из једног слоја, док се картони са већом површинском масом састоје од два и више слојева. Ови слојеви се спајају одмах при формирању на ситовој партији папир машине, под дејством притиска и применом различитих лепила.

Лепенка се разликује од папира и картона по квалитету коришћених влакана за њену израду, по граматури. Машине за израду лепенке су много једноставније од машина за израду папира и картона.

1.1 ИСТОРИЈА РАЗВОЈА ПАПИРА

Папирус

Најстарији непосредни претходник папира је папирус. Сам назив папир или хартија, као појам, везан је са именом биљке папирус, од које су се правили листови, за писање и цртање, односно исликавање. Папирус је мочварна биљка која расте уз реку Нил и може да израсте до 3 метра у висину, са стабљиком дебљине руке. Проналазак папируса као носиоца подлоге за писање, потиче из времена развоја египатске цивилизације (3000-3500. п.н.е.). У Грчку је донесен и употребљиван од 7 века п.н.е., одакле је пренешен у Рим и остале делове Европе, где је коришћен све до 10 века. Папирус се добија ламинацијом трака срчике биљке. Нема уситњена влакна, као папир у папирној смеши, већ је ређан и лепљен, што чини суштинску разлику.У древном Египту, стабљика папируса је сечена 15x10 cm дугачке комаде. Тврда кора слике је гуљена ножем, а затим је влакнаста срчика резана на траке, широке до 3 cm, које су унакрсно слагане на тврду подлогу. Намакањем, ударањем и пресовањем, уз деловање исцеђене воде и скроба из срчике, настајали су смеђебели листови-плагуле, који су сушени, орезивани, а затим и обрађивани, односно глачани шкољком, или глатким комадом камена. На тај начин су прављени појединачни листови-фолије. Ако је лепљено више листова у низу, добијана је дужа трака, а ролне су мотане око танког штапа.



Слика 1. Цртеж на папиру

Пергамент

Порекло пергамента је Пергамон, град у Малој Азији, који се налазио на територији данашње Турске. Пергамент је израђиван од очишћених и кречом штављених животињских кожа, углавном овчијих, козијих, телећих, псећих и зечијих.Најскупоценије врсте су израђиване од кожа тек ојагњене јагњади. Прве прераде кпже у пергамент изведене су третирањем сирове коже гашеним кречом. Квалитетније и мекше врсте пергамента су израђиване штављењем коже соком од урми. Нешто савршенију технологију прераду коже бележимо у Европи. Обично је унутрашња страна коже премазивана кречом, који је остављен да делује неколико дана. Након тога, се длака скидала металним лопатицама, кожа се намакала кречном водом, а затим напињала на посебно конструисане оквире за сушење. Глачање је обављано пловућцем, уз повремено посипање коже кречом и кредом, што је уједно доприносило бељењу њене површине. Својство непрозирности постизано је талком, а ако се пак желео прозиран материјал, кожа је накнадно третирана калијум карбонатом.Откриће папира није угрозило производњу пергамента. Производио се и након тога и користио за исписивање трајних (свечаних) докумената, а после изума штампе и за штампање црквених и шлолских књига, енциклопедија, календара и сл.Напола порозан пергамент је отпоран и еластичан материјал, који старењем постаје крт и ломљив. У већини случајева посиви и добије пеге, под дејством влаге се шири и набира, а на топлоти се скупља у правцу извора топлоте.Бојење површине листова пергамента бележимо већ у 4 и 5 веку. У Цариграду и Риму „длакава“ страна пергамента је често бојена јарко црвеном бојом, али су се користиле и црна, плава, зелена и тд. На тако обојеној основи текст је исписиван златом и сребром. Коже су се штавиле биљним штавом, храстовом, смрековом, или врбовом кором, шишаркама и сл.



Историја папирних носилацаХартија је у протеклих 20 векова обележила три велике културе:-азијску-кинеску са великим утицајем на своје суседе,-блискоисточну-арапску и-западну-европску.Те се према томе, историјски развој производње папира може поделити у три периода.

Источноазијска производња папира

Папир се на Истоку помиње већ на почетку 2 века п.н.е. Најстарији примерак сачуваног папира је танак , жућкаст, влакнасти папир биљног порекла, који датира из 202. године п.н.е. На овом тлу, за писање су се користиле и траке бамбусове трстике, а касније и ткање свиле. Због недостатка материјалних доказа, у литератури производња папира се најчешће везује за 105. годину н.е., када је Тсаи Лун поднео цару извештај о усавршеном поступку( што значи да је поступак био познат и пре).У свом усавршеном поступку Тсаи Лун, уместо крпица од свиле, користи конопљу и лан. Сировине кува с кречом, туца у каменом авану дрвеним тучком и темељно испира у текућој, речној води. Од добијених влакана прави ретку кашу, коју вади помоћу сита направљеног од бамбусових штапића и свилених конопаца. Затим уједначеним покретима сита одстрањује воду, при чему се влакна преплићу стварајући лист. После тога, лист скида и суши га на сунцу, или на некој загрејаној подлози, а затим слаже један на други и у свежњевима пресује у дрвеним пресама. Након тога долази, евентуално, лепљење ( премазивање садром, желатином од лишајева, или скробом), и глачање слоновом кости, са циљем постизања чврстоће, глаткоће и сјаја. Лепљење се врши површински,или потапањем у лепак биљног порекла. Листови су често посипани талком , а као везиво се прво употребљавао скроб, а касније туткало.Над оваквим начином производње папира Кинези су имали монопол и извозили су овај производ у сва подручја источних цивилизација.

Арапска производња папира

Кинези су брижљиво чували тајну добијања папира све до 610. Године, када су за процес производње сазнали Кореанци, а потом исте године и Јапанци.године 751., са процесом производње папира упознају се и Арапи, који пре тога највише користе пергамент и папирус, али и увозни папир. До откривања тајне процеса производње папира Арапи долазе преко заробљених Кинеза.Арапски народ је брзо унапредио производњу папира и прилагодио својим потребама. Основне измене, у односу на кинеску технологију су:

1. Целулозна влакна се не уситњавају више дррвеним тучком у каменом авану већ се уситњавају у тзв. папирним млиновима, користећи водену снагу

2. Поред целулозних влакана од старих крпа, као сировину већ у 8 веку користе и памучна влакна(вату)



3. Нежна сита од бамбусових и свилених влакана која су се користила у Кини замењују металним ситима

4. Као везиво, у папирној каши,или као површински нанешено, користе квалитетније скробно везиво од финог брашна

5. Производе папир у разним бојама, поред белог и плави, црвени,жути(додавањем пигмета у папирну кашу).

За свакодневну употребу су користили избељени папир, за светковине црвени, за смртне пресуде плави, а жути папир је био привилегија богатих. Први млин-фабрика на европском тлу био је Хатива 1151 године који подижу Арапи. Због све већег броја произвођача папира већ 1154. године наилазимо на први водени жиг (заштита квалитета папира фабрички утиснутим жигом).У 8 веку, због процвата европских универзитета, пре свега у Италији, и све веће потражње 1276. године оснива се близу Анконе, у градићу Фабриано позната фабрика папира „Фабриано“ која ради и данас. Затим следи отварање низа мањих млинова изван Италије,1338. године у Тројесу (Француска) и тек крајем 14 века1389/90. године у Нирнбергу, а касније и у Келну и Маинцу (Немачка). Друге земље све до краја 15 века увозе папир. У Енглеској се прва фабрика оснива 1494. године, у Мексику 1575. године и у Русији 1576.Адекватну примену папир достиже тек процватом штампарства. Најстарији штампани текст на папиру који је сачуван је Повеља царице Схоиоку из 770. године.Вештина штампања није стигла раније у Европу, пре свега због чињенице да су Арапи забрањивали умножавање текстова. Године 1234. у Кини су већ била позната и метална помична слова за штампање, тако да су претпоставке о спони између источњачке традиције и Гутембергових открића врло вероватне. Изумом помичних слова и древен пресе за штампу(Јохан Гутемберг, око 1440. године,Мајнц) започиње ера „модерне“ штампе која убрзо узрокује знатно повећање потрошње папира и константан недостатак, већ тада важног стратешког материјала.

Европска производња папира

Европска производња папира није се много разликовала од арапског начина производње: папирна маса се уститњавала у папирним млиновима, избељивала уз додавање пунила и везива, цедила довољно дуго па се постепено претварала у нешто гушће, танке плоче, које су се пресовале између слојева филца и сушиле у загрејаним просторијама. Тако је добијан ручно произведен папир, са карактеристичним неједнаким и истањеним рубовима и карактеристичном структуром, која зависи од врсте сита на којем је маса цеђена. Произведени папир се накнадно туткалисао, глачао, евентуално бојио и цена му је била виша од цене тканине. Ручна производња папира задржала се у Европи све до 1799. године,када је француски механичар Николас Луис Роберт пронашао и патентирао прву машину за производњу папира са дугачким ситом. Његова машина је покретана ручно и састојала се од једног великог дрвеног резервоара у који је уношена дисперзија целулозних влакана.Из овог резервоара је дисперзија целулозних влакана, помоћу судова на једном точку који се ротирао, избацивана на покретно сито кроз које је одвајана вода. Тако су целулозна влакна формирала траку папира дужине 12-15 метара, која је скидана са сита, глачана и



сушена. У Енглеској је прва папир машина прорадила 1804 године.Све до 1843. године у Европи су за производњу папира коришћена стара одећа и платна од памука, лана и кудеље. На бази ових сировина добијан је папир врло доброг квалитета. Међутим, све до половине 15 века, када је Гутембергов начин штампања папира помоћу покретних слова и пресе почео да се шири по Европи, осетила се несташица ове штампарске подлоге. Да би се произвела потребна количина, више није било довољно, до тада коришћених сировина, и дошло је до несташице папира на тржишту. Овај проблем је делимично решен тек 1843.године када је Фридрих Келер у Немачкој развио поступак развлакњивања дрвета брушењем. Показало се да се коришћењем овако добијених влакана добија папир са лошим механичким својствима, који поред тога и врло брзо мења боју. Са циљем побољшања квалитета поступка развлакњивања, у Шведској, Немачкој и Америци 1865. године истовремено је развијен хемијски-сулфитни поступак издвајања целулозних влакана из дрвета. Прва фабрика целулозних влакана која је користила нову технологију је прорадила у Шведској 1874. године. Датуми вредни помена су још и 1889. година, када је развијен сулфатни поступак производње целулозних влакана, 1945. година, када је развијена прва папир машина за континуалну производњу папира, као и 1955. година, када је започета континуална производња целулозних влакана сулфатним поступком у Шведској.

1.2 СИРОВИНЕ ЗА ПРОИЗВОДЊУ ПАПИРА

Папир може да се производи и од синтетских влакана израђених од полипропилена, полиетилена, полиамида итд., али је производња таквих папира занемарљива у односу на производњу папира од природних влакана.Основне сировине за производњу папира су: -целулозна влакна(примарна)-дрвењача-влакна из старог папира(секундарна).Помоћне сировине за производњу папира су:-адитиви-пуниоци и пигменти-остале помоћне сировине:

соли алуминијума скроб синтетске помоћне сировине.

Последњих година дошло је до благог повећања удела старе хартије (секундарних влакана) у основним сировинама за производњу папира и то на рачун целулозних влакана(примарних влакана). Удео помоћних сировина-адитива за производњу папира у свету, у наведеном периоду, се практично није мењао, али се укупна количина утрошених адитива, упркос повећању њихове ефикасности,значајно повећала, због повећања укупне производње папира.



Слика 2. Просечни удео основних и помоћних сировина за израду папира

Основне сировине за производњу папира данас се добијају из дрвета,једногодишњих биљака, старог папира и,у мањој мери, још увек из старе одеће и тканина израђених од влакана памука,лана, јуте, палме. Будући да је основна компонента наведених основних сировина целулоза, односно целулозна влакна, највећи број својстава папира зависи од њихове величине и грађе.

Основне сировине за производњу папира, картона и лепенке(примарна и секундарна биљна влакна) најчешће се добијају на следеће начине:-поступком механичке и термомеханичке обраде дрвета, при чему се добија дрвењача(примарна влакна)-термо-хемо-механичком обрадом дрвета и једногодишњих биљака, при чему се добија полуцелулоза(примарна влакна)-хемијском обрадом дрвета и једногодишњих биљака, при чему се добијају целулозна влакна(примарна влакна)-поступком обраде старог папира, при чему се добијају секундарна влакна.Основни задатак свих поступака обраде дрвета у циљу добијања основних сировина за производњу папира састоји се у томе да се дрвна маса развлакни , и ако је потребно , целулозна влакна што је могуће више ослободе лигнина, хемицелулозе и осталих непожељних састојака дрвета.Влакно памука скоро да нема лигнин и хемицелулозу и има другачију расподелу фибрила у односу на влакно дрвета,те практично, након прања, млевења и сортирања, може директно да се користи за производњу најквалитетнијих врста папира.Својства папира, картона и лепенке, у највећој мери зависе од дужине влакана, при чему четинарско дрво има предност у односу на листопадно и углавном се користи за добијање сировина за производњу квалитетних папира.



Помоћне сировине за производњу папира

Производња папира различитог квалитета при доступним техничким условима била би немогућа без примене помоћних сировина-адитива. Посебно место међу помоћним сировинама за производњу папира и картона заузимају пуниоци и пигменти. Према количини пуниоца и пигмената, која се троши при производњи неких врста папира, ове помоћне сировине би могле да се сврстају и основне сировине.Пуниоци за картон и папир су беле, фино спрашене и у води нерастворне неорганске супстанце, које се додају у дисперзију целулозних влакана пре изливања на сито папир машине.Најчешће коришћени пуниоци су:

- калцијум-карбонат у различитим облицима- каолин- талк- титанијум-диоксид- баријум-сулфат- магнезит- цинк-оксид.

Пуниоци значајно доприносе побољшању штампарских својстава папира, као што су:

- повећање белине- смањење прозирности- повећање глаткоће- боље налегање папира на штампарску форму.

Пошто су пиниоци јефтинији од целулозних влакана, њиховим коришћењем се снижава цена папира. Међутим, додавање велике количине пуниоца доприноси погоршању механичких својстава папира, зато што честице пуниоца практично спречавају повезивање целулозних влакана водоничним мостовима.Треба напоменути да се наведени пуниоци, такође користе и у својству белих пигмената у премазима, који се наносе на површину папира и картона у циљу побољшања њихових штампарских својстава.Остале помоћне сировине за производњу папира деле се у две основне групе. У прву групу спадају помоћне сировине које превасходно олакшавају, односно омогућавају рентабилну производњу папира на савременим папир машинама, међу којима су:

- ретенциона средства- антипенушавци-средства за уклањање мехура ваздуха- средства за уклањање штетних супстанци- флокулациона средства- микробиоциди.

У другу групу спадају помоћне сировине које превасходно омогућавају производњу папира са побољшаним, или потпуно новим својствима. Помоћне



сировине за побољшање квалитета производа су:- лепила- средства за повећање затезне чврстоће у влажном стању- боје и оптички избељивачи- везива у премазима за побољшање површине папира (пуниоци и пигменти).

Помоћне сировине за побољшање производње папира

Ретенциона средства Најважнија операција при производњи папира је раздајање чврсте фазе (целулозна влакна, пуниоци, део помоћних средстава) од течне фазе- воде на ситу и формирање траке папира. Пожељно је да на ситу остане што је могуће већи удео чврсте фазе, а да кроз сито прође што је могуће већи део воде. Да би се то остварило, у дисперзију (целулозна влакна, адитиви, вода) пре изливања на сито папир машине додају се ретенциона средства. Ова средства имају задатак да повећају удео чврсте фазе на ситу, а самим тим и да смање удео чврсте фазе у води која прође кроз сито.Као ретенциона средства најчешће се користе: комбинација деривата колофонијума и соли алуминијума, катјонски скроб, катјонски и анјонски полиакриламид, полиамини и неки други анјонски и катјонски полимери, као и комбинације неких од наведених супстанци.

Адитиви за уклањање штетних супстанци из масе папираШтетне супстанце представљају лепљиве нечистоће које се издвајају на деловима папир машине и могу да буду пренете на папир, на којем стварају флеке и дефекте, који пак, могу да проузрокују пуцање траке папира при штампи. Ради елиминисања дејства штетних супстанци, дисперзији влакана, пуниоца и адитива, додају се макромолекулске супстанце релативно мале моларне масе, које су јако катјонски активне.

Микробиоциди Вода у фабрикама папира и картона има температуру између 25 и 60 и садржи органске хранљиве супстанце, што је врло погодна подлога за развој различитих микроорганизама. Настали микроорганизми се повезују у слузаве – лепљиве агрегате(биомуљ), који могу да лебде у води, или се издвајају на површини цевовода и деловима папир машине. Ако агрегати биомуља доспеју на сито папир машине, они проузрокују грешке на траци папира. Да би се сузбило размножавање микроорганизама и елиминисале могуће штетне појаве, дисперзији целулозних влакана се додају микробиоциди, који имају задатак да онемогуће размножавање бактерија, гљива и алги.

Помоћне сировине за побољшање квалитета папира

Лепила Једно од најважнијих средстава за побољшање квалитета графичких папира, папира за амбалажу и картона су лепила. Разликују се лепила за лепљење масе и површине папира. У својству површинских лепила најчешће се користе синтетски кополимери стирена и



анхидрида малеинске киселине и кополимери стирена и естара акрилне киселине, који су синтетизовани емулзионом кополимеризацијом. Ова лепила се наносе на површину папира помоћу класичне „лајм-пресе“, или савременије „филм-пресе“.Лепила позитивно утичу на следећа својства папира: везивање влаге, димензиону стабилност, глаткоћу, порозност, коефицијент трења, белину, затезну чврстоћу, крутост и смањење прашења папира.

Средства за побољшање затезне чврстоће папира у влажном стањуЗа примену неких врста папира, као што су филтер-папири, хигијенски папири, папири за израду кеса, тапета,етикета…неопходно је да они имају задовољавајућу вредност затезне чврстоће у влажном стању. Због тога се у дисперзију целулозних влакана морају додати и средства за повећање затезне чврстоће у влажном стању. У ту сврху се за сада најчешће користе три групе поликондензационих смола уреа-формалдехидне смоле, меламин-формалдехидне смоле, или смоле на бази епихлорхидрина.

Боје и оптички избељивачи Боје се користе за бојење масе и површине папира. Као боје за бојење масе папира користе се првенствено водорастворне синтетске органске боје. Боје са неорганским пигментима користе се само за бојење површине папира.Да би се у папиру елиминисали трагови жуте боје, који су последица присуства лигнина, или недовољно пречишћених целулозних влакана из старог папира, при производњи папира се користе оптички избељивачи. У индустрији папира се за избељиваче најчешће користе деривати диаминостилбендисулфонске киселине. Производња квалитетног папира је практично незамислива без примене оптичких избељивача.

Производња папира

Прва операција при производњи папира је припрема масе папира-пулпе. Под масом папира,подразумева се дисперзија влакана, пуниоца и других помоћних сировина у води, чијим се изливањем на сито папир машине формирају траке папира.Припрема масе започиње избором врсте и удела основних сировина, пуниоца и помоћних сировина-адитива. Поред тога, неопходно је помоћне сировине довести у облик у којем могу да се додају маси папира, а затим одредити редослед и место додавања појединих помоћних сировина. Изабране основне сировине се пре уношења у сабирни резервоар развлакњују, ослобађају евентуално присутних агрегата влакана и затим дефибрилирају, мељу до жељеног степена и сортирају. Степен млевења влакана зависи од врсте и намене производа.После млевења и пречишћавања, влакна се мешају са помоћним сировинама у сабирном резервоару, а затим додатно хомогенизују пропуштањем кроз рифајнер и транспортују у суд за наливање папирне масе на сито папир машине.Може се слободно рећи да добра припрема папирне масе омогућава формирање квалитетне траке папира на ситу брзих папир машина и обезбеђује жељена крајња својства папира.У уређају за наливање, који је саставни део папир машине у ужем смислу, папирна маса се разблажује водомдо потребне концентрације, а затим се под притиском излива на сито



папир машине.Сито папир машине је у облику бескрајне траке, израђене најчешће од полимерних, а све ређе од металних влакана. Сито се креће одговарајућом брзином, која је усаглашена брзини кретања осталих покретних делова папир машине. На ситу се прво одводњава папирна маса под дејством земљине теже и вауума и формира се трака папира.

Слика 3. Хидфофилна природа целулозних влакана и њихово везивање помоћу молекула воде

Форма траке настаје преплетањем целулозних влакана, која се повезују водоничним везама преко молекула воде. Ако је у масу папира додаван пунилац, тада се при формирању траке папира, његове честице смештају у поре између целулоузних влакана. У папир машину могу да буду укључени:

- преса за површинско лепљење, тзв. лајм-преса- цилиндри за површинско бојење- цилиндри за сатинирање- уређај за премазивање.

1.3 Својства папира

Папир је сложен вишекомпонентни композитни материјал. Комбинацијом основних и помоћних сировина и различитих начина дораде и оплемењивања, омогућена је производња око 3000 врста папира са својствима која су прилагођена за различите намене.Дебљина папира је својство великог значаја, нарочито када се користи за равну, високу, флексо, или дубоку штампу, јер се према дебљини папира одређује зазор између



цилиндара у штампарској машини. Граматура папира по дефиницији представља масу једног квадратног метра папира.Густина и специфична запремина папира. Густина папира представља масу јединице запремине узорка папира. Специфична запремина представља реципрочну вредост густинеСадржај пуниоца у папиру. Највећи број врста папира садржи пуниоце, јер они углавном имају позитиван утицај на својства папира. Међутим, када је пунилац слабо повезан са целулозним влакнима, или када је у папир унета количина пуниоца већа од оптималне, могу се јавити тешкоће при штампању у виду прашења папира, или повећане кртости, која може да има за последицу и лако пуцање папира при даљој обради.Врста влакана у папиру. Према врсти влакана од којих су произведени папири се деле на:

- бездрвне папире, који садрже само примарна целулозна влакна- папире израђене од дрвењаче и- папире који су израђени од секундарних влакана, односно влакана из старог

папира.

Садржај влаге у папиру. Највећи број својтава папира, а нарочито механичких, битно зависи од садржаја влаге, те је његово одређивање врло значајно. Ph вредности папира. Од поступка производње (кисели или базни поступак) и услова бељења и испирања влакана, као и од врсте пуниоца и адитива зависи pH вредност папира. Кисели папири мање су постојани од неутралних и слабо алкалних папира. За сваку врсту штампе одређена је оптимална област вредности pH папира. Ако је pH вредност папира изван те области, могу се у току штампе оштетити штампарске форме и изменити тонске вредности боја које се наносе на папир.

Смер влакана у папиру. При производњи папира, одмах на ситу, влакна се оријентишу у смеру кретања сита. Због тога је папир анизотропан материјал, односно његова својства, као што су затезна чврстоћа, истезање, отпорност на савијање или димензиона стабилност, нису иста у правцу и нормално на правац оријентације влакана. Будући да ова својства знатно утичу на штампање и даљу обраду папира, то је неопходно познавати правац оријентације влакана у папиру. При сечењу папира у стандардне табаке требало би да је смер влакана паралелан са дужом ивицом табака, али то није увек случај.

Степен лепљења папира.да би на папиру могло да се пише и штампа, при производњи му се додају лепила. Задатак лепила је да делимично хидрофобизује папир и смањи његову способност да веже воду, те га тако учини погодним за писање и штампање. Степен лепљења папира је обрнуто пропорционалан способности папира да везује воду.

Отпорност папира на прашење и чупање. Папири са великим садржајем пуниоца, као и папири са кратким и недовољно испреплетаним влакнима, могу приликом штампања услед појаве трења да изразе већу или мању склоност ка прашењу и чупању. Издвојени део пуниоца и влакана прља штампарску форму и тако негативно утиче на квалитет отиска. Чупање је појава извлачења(чупања) влаканаца са површине папира, или у случају премазаних папира, одвајање слоја премаза од основе папира током штампе. Најчешћи узрок појаве чупања је низак степен преплитања и повезивања влакана на површини папира или слабо везивање премаза за папир.



Одређивање механичких својстава папира. Да би папир издржао сва оптерећења, којима је изложен у току производње, штампања и дораде, он мора да има задовољавајућа механичка својства. За произвођаче папира, штампаре и кориснике производа од папира, од нарочитог интереса су следећа механичка својства:

- зетезна чврстоћа папира у сувом и влажном стању- дужина кидања папира- отпорност на притисак- отпорност на савијање(крутост)- тврдоћа.

За одређивање затезне чврстоће папира могу се користити универзалне кидалице које имају одговарајуће чељусти и опсег сила потребан за одређивање механичких својстава папира и картона.Узорци за ова испитивања се припремају тако што се од табака, или ролне папира, помоћу уређаја за припрему узорака, исецају траке папира стандарди-зованих димензија. Исечене траке папира, се аклиматизују при дефинисаној температури и влажности ваздуха у клима комори, постављају се једна по једна у чељусти кидалице и, такође једна по једна. подвргавају затезном напону, као што је то приказано на слици 4.

Слика 4. Машина за испитивње затезне јачине папира

1.4 ФОРМАТИ ПАПИРА

Трака папира која се формира на папир машини се после сушења намотава у ролне, које могу да буду широке и до 11 м и да имају масу до 60 т. Тако велике ролне папира најчешће не могу директно да се користе, већ се у зависности од намене конфекционирају уздужним сечењем у мање ролне, или уздужним и попречним сечењем у табаке нормираних димензија. Димензије ролни одређује купац према својим машинама за штампање, или некој другој намени (нпр. производња различите амбалаже).Табаци папира се сортирају, броје и пакују у пакете од 100, 250 или 500 табака. На сваком



пакету мора бити назначена врста папира. формат, граматура, количина и смер влаканаца.Формати табака папира су нормирани према потребама графичке индустрије. У ту сврху се у свету као и код нас најчешће користе DIN норме. Према DIN нормама формати папира се групишу у један основни ред - А и два допунска реда - В и С.Површина почетног фор мата реда А износи 1 m² има правоугаони облик и обележава се са АО pресавијањем деобом формата АО на начин приказан на слици 5., добијају се мањи формати. У администрацији начешће коришћени формат је А4 са димензијама 210x297 мм.

Слика 5. Конструкција нормираних формата иподела табака АО на мање формате

Према дефиницији дужа страна правоугаоника је једнака производу краће стране правоугаоника и квадратног корена из два.У табели 1. наведене су димензије основног формата АО и димензије допунских формата ВО и СО, као и формата изведених по моделу приказаном на слици 5.Димензије формата папира наведене у табели 1. одговарају обрезаним форматима. Произвођачи папира испоручују такозване сирове формате папира који имају за око 5% веће димензије.



Табела 1. Димензије основних АО,BO ,CO и из њих изведених формата



1.5 КЛАСИФИКАЦИЈА ПАПИРА

У свету се производи око 3000 врста папира. Имајући у виду број области примене, начине производње и број основних и помоћних сировина које се користе при производњи папира, постаје јасно зашто до данас није било могуће направити једноставну класификацију која би обухватила све врсте папира. Jедна од основних класификација папира је класификација према граматури. Према граматури разликују се:- папир. до граматуре 150 g/m²- полукартон, од 150 до 250 g/m²- картон, од 250 до 600 g/m²

Тако, на пример, разликује се:- свилени папир, 18 g/m²- прозиран папир, 30 g/m²- новински папир, 45 g/m²- писаћи папир. 70 g/m²- јаки пакпапир, 120 g/m²- танак картон, 150 g/m²- картон, 200 g/m²Врло значајна класификација папира је прeма намени. По овоме критеријуму папири се деле на:- папир, картон и лепенку као амбалажни материјал- штампарске папире за новине и књиге- канцеларијске и административне паиире техничке и специјалне папире- хигијенске папире, слика 6.

Слика 6. Подела папира према областима припреме



Врло значајна класификација папира је према намени. По овом критеријуму папири се деле на:

- папир, картон, лепенку као амбалажни материјал- штампарске папире за новине и књиге- канцеларијске и административне папире- техничке и специјалне папире- хигијенске папире.

Папири се класификују и према уделу основних сировина, и то у четири основне групе:

- бездрвни папир- папир који садржи претежно дрвењачу- папир који садржи претежно секундарна влакна- папир који садржи претежно влакна добијена из текстилног отпада.

Папири се такође могу класификовати према томе да ли им је на површину нанет премаз или не. Према овом критеријуму папири се деле на: непремазане и премазане. У прву групу спадају бездрвни папири као и папири са великим уделом дрвењаче, или секундарних влакана, који су само машински глачани и/или сатинирани. Овакви папири се користе за штампање дневних листова, књига,формулара или за копирање.У другу групу спадају једнострано или обострано премазани папири, који такође могу да буду бездрвни , са великим уделом дрвењаче, или секундарних влакана. Премазани папири се користе за квалитетну штампу и могу се штампати свим техникама.

Акварелни папирПовршина овог материјала може бити сјајне или мат структуре, храпава, екстра храпава, фино зрнаста, грубо зрнаста, или попут грубог платна. Израђује се на машинама са округлим ситом, влакнасте је структуре и сличан је ручно произведеним папирима.

Бездрвни папир Папире и картоне који су произведени искључиво из целулозе или остатака бездрвног папира зовемо бездрвни папир. Ове папире карактерише постојаност на старење и постојаност на светлосно зрачење.

Ребрасти папири- папири са структуромТекстура на површини неких папира може бити рељефна и добија се утискивањем одређене форме са ваљка. Уколико је форма ребраста, онда је структура одређена бројем линија по дужном центиметру. Фини ребрсти папири обично имају 8 до 9 ребара по центиметру.

Библијски папири То су глатки папири мале граматуре. Употребљава се за штампање графичких производа попут Библије, речника и било којих обимнијих дела из прве и друге групе квалитета. Због мале дебљине листа папира и дебљина књиге је знатно смањена.



АП-папири АП је скраћеница за оне врсте папира који се употпуности или претежно производе од старог папира као влакнасте компоненте.

Цигаретни папириЦигаретни папири су лагани папири израђени без лепила, којима се помоћу пуниоца регулише брзина горења. Израђени су од ланених, и памучних крпа,н кудеље или у новије време од специјалних врста целулозе.

Етикетни папириТо су једнострано премазани папири који су погодни за штампање класичним и у новије време дигиталним техникама штампања. Ови папири морају да имају способност примања разних врста лакова, металних боја и лаког штанцовања.

Натрон папири Они се углавном употебљавају за паковање. Производе се из сулфатне целулозе и дрвењаче, а битно својство им је велика чврстоћа, те се од ове врсте папира израђују папирне кесе.

Новински папириТо су машински глатки папири који се испоручују у ролнама. Као влакнаста сировина користи се стари папир, дрвењача и целулоза, у различитим уделима, зависно од врсте папира. Може се рећи да се данас глатки папири за штампање дневних новина производе уз 80 до 90 % учешћа старог папира.



1.6 ОПШТА СВОЈСТВА ШТАМПАРСКИХ ПАПИРА

Штампарским папирима се називају оне врсте папира које се наменски производе за штампање књига, каталога, новина, часописа… Ови папири треба да имају посебна својства, која су условљена наменом финалног производа и техником штампе. Међутим, независно од технике штампања, сви штампарски папири треба да задовоље и читав низ општих захтева:

- да имају хомоген састав и уједначену дебљину- да имају хомогену и задовољавајућу белину, која се не мења брзо под дејством

светлости- да имају што мању и хомогену провидност- да имају довољно добра механичка својства у сувом и влажном стању- табаци и ролне папира морају имати дефинисане димензије с ивицама без

остатака ситних влаканаца и без крзавости, као и дефинисану влажност.

Наведена општа својства папира зависе, између осталог, и од врсте и удела основних и помоћних сировина, које се користе за израду папира, од услова формирања, сушења и дораде траке папира на папир машини, као и од начина оплемењивања папира. Поред тога, на сва својства папира значајно утичу и температура и влажност ваздуха у магацинима за складиштење папира пре штампе, а и у самој штампарији.

У последњих двадесетак година дневна и недељна штампа су се значајно измениле. Број страна дневне штампе се перманентно повећава. Чак и дневни листови се, због појаве реклама, штампају у боји. Издавачи желе да смање масу папира,а повећају број страна издања.Погодност за штампуШтампарски папир, поред потребних механичких својстава, треба да има и способност да у делићу једне секунде, колико траје контак папира и штампарске форме, веже потребну количину боје неопходне за верну репродукцију оригинала. Тако су, на пример, папири за штампање дневне штампе у поређењу са другим папирима релативно храпави. Стање површине папира и способност упијања боје, су два својства папира која значајно доприносе добром квалитету отиска.Поузданост у раду је својство које се одређује бројем кидања папирне траке у штампарској машини. Прашење и чупање папира се смањује добрим лепљењем масе папира, као и наношењем квалитетних премаза на његову површину.Стабилност димензија папира Да би се остварила добра репродукција тонских оригинала у боји и уопште добар квалитет штампе, димензије папира не смеју да се мењају нити у правцу кретања, нити нормално на правац кретања траке папира.

Статичко наелектрисање папира

При кретању траке папира у папир машини или штампарској машини, услед њеног трења о различите делове машине и брзог раздвајања од тих делова, јавља се статичко наелектрисање папира. Оно може да настане и при намотавању, или одмотавању траке



папира са ролне при конфекционирању, или оплемењивању папира.

Својства папира за високу и флексо штампуШтампајући елементи штампарских форми за високу штампу, издигнути су у односу на нештампајуће елементе. Штампање, односно пренос слике с оригинала на папир обавља се тако што се штампајући елементи премажу бојом и на њих помоћу притисног цилиндра притисне папир. Када се штампарска форма одваја од папира, долази до цепања боје, при чему највећи њен део треба да остане на папиру и да формира оотисак оригинала који се умножава.

Да би се оригинал верно пренео на папир, неопходно је да папир има следећа својства:

- оптималну еластичност- мекоћу- упојност и глаткоћу- одговарајућу отпорност на прашење и чупање.

Слика 7. Шематски приказ преноса боје са штампарске

форме на папир током високе штампе

Својства папира за офсет штампу

Штампајући и нештампајући елементи ове технике штампе се на штампарској форми налазе у истој равни, а разликују се само по карактеру површине. Штампајући елементи штампарске форме су хидрофобни и везују превасходно боју, док су нештампајући елементи хидрофилни и превасходно везују воду.



Боја се наноси на штампајуће елементе штампарске форме, а средство за квашење на нештампајуће елементе. Папир који се користи при овој техници штампе, мора да има добру димензиону стабилност, зато што се у току штампе са обе стране кваси водом. Поред тога папир треба да има и добра механичка својства, упојност и одговарајућу глаткоћу.Димензиона стабилност ових папира обезбеђује се добрим лепљењем и то применом синтетских лепила и коришћењем средстава за повећање затезне чврстоће у влажном стању.Будући да се код ове технике штампе боја са штампарске форме преноси на папир преко гуменог цилиндра, па се за успешну репродукцију тонских оригинала, могу користити и храпавији папири. Међутим, када треба одштампати квалитетне књиге, часописе или каталоге, тада се користе премазани папири различитог сјаја.Офсет штампа се у последње време користи и за штампање папирне и картонске амбалаже, односно подлога са много већом граматуром од новинског папира.

Својства папира за дубоку штампу

Дубока штампа се разликује од других поступака штампе по томе што штампајући елементи на штампарској форми представљају јамице различите дубине, а површина штампарске форме, између јамица, нештампајуће елементе. У току штампе јамице се пуне бојом, вишак боје са нештампајућих елемената се уклања ракел ножем и штампарска форма се притисне на папир. При томе папир делимично продире у јамице, долази у контакт са бојом, и добар део боје се упија, односно веже. Овом техником штампе може се остварити највећи број отисака и најбољи квалитет репродукције, нарочито тонских оригинала.Папири који се користе у дубокој штампи треба да имају добра механичка својства, велику мекоћу,еластичност, упојност и глаткоћу, као и велику отпорност на прашење.



Слика 8. Шематски приказ преноса боје са штампарске

форме за дубоку штампу при ротационој штампи

2. ЛЕПИЛА

2.1 ТЕОРИЈА ЛЕПЉЕЊА

Лепила су чисте супстанце или смеше супстанци органског или неорган-ског порекла, које су, захваљујући сиојим својствима, погодне за чврсто повезивање предмета од истих или различитих материјала. Основна својства, које једно лепило треба да поседује су веома изражена адхезија према материјалима које слепљује, као и довољна кохезија и стабилност између самих молекула лепила, тако да веза између слепљених предмета буде чврста и трајна. За разлику од других поступака спајања (нпр. заваривање), при лепљењу се практично не мењају својства и облик материјала који се слепљују.

Супстанце, или смеше супстанци које имају својство лепљења, деле се на:

лепила у ужем смислу везива.

Лепила у ужем смислу служе за повезивање предмета с обрађеним и прилагођеним површинама, а везива за повезивање предмета који имају неправилан облик и чије површине нису претходном обрадом прилагођене. Иста супстанца може се у једном случају корисгити као легшло, а у другом као везиво.

Раствор уреаформалдехидне смоле служи као лепило за лепљење фурнира за дрво, док се као везиво користи при повезивању комадића дрвета да би се формирале плоче иверице, или лесонита.

На слици 9. дат је шематски приказ два предмета која су спојена лепилом као и границе фаза које при томе настају. Једино у овим границама фаза долази до промене својстава, али се та промена развија у бар две области, граница фаза према предмету и граница фаза према лепилу.



Слика 9. Шематски приказ оновних структурних компонената

два предмета повезаних лепилом

Без обзира на врсту лепила и материјала који се слепљују, типичан процес лепљења састоји се од следећих операција:

превођења лепила у стање у којем се може наносити на површине предмета који се слепљују (растварање, топљење итд.)

припреме површина предмета за слепљивање механичком, или физичко хемијском обрадом и наношења лепила на њих

спајање површина предмета који се слепљују, на које је нането лепило.

Операција спајања може се извести при повишеном притиску, или температури. У занисности од карактера лепила, чврсти слој лепила формира се:

отпаравањем, или упијањем подлогом растварача, или дисперзионог средства (лепила која се користе у облику раствора или дисперзија)

очвршћавањем растопа полимера хлађењем (термолепила) или услед хемијскнх реакција (реактивна синтетска лепила).

Разлике у евојствима материјала који се слепљују и супстанци које се користе за справљање лепнла, као и сложеност самог процеса лепљења, разлог су зашто до данас није било могуће у једној речеиици дати одговор на питање - зашто лепило слепљује.

При контакту лепила и предмета које треба слепити долази до интеракције - привлачења молекула, функционалних група, атома и јона који се налазе у површинским слојевима (граници фаза) лепила и предмета који се слепљују. Услед ових интеракција настаје везивање, односно адхезија лепила за површину предмета (подлоге). Силе привлачења између разлнчитих врста молекула, како је већ поменуто, називају се адхезионим силама и јављају сс у граници фаза предмет/лепило. Силе привлачења истих молекула у унутрашњости једне фазе називају се кохезионим силама и оне држе молекуле једне супстанце на окупу.



Слика 10. Шематски приказ места дејстава адхезије и кохезије,

односно адхезионих и кохезионих сила

Специфичан случај адхезије јесте такозвана аутоадхезија која се јавља када се доведу у контакт два предмета од истог материјала и када је привлачење последица сила интеракције исте врсте молекула, атома или јона.

Да би могло доћи до лепљења два предмета неким лепилом, неопходно је да лепило кваси те предмете, односно да молекули лепила приђу молекулима предмета који се слепљују, довољно близу да би деловање сила адхезије могло да почне.

Да ли једно лепило кваси површину чврстог тела, може се лако проверити наношењем капи лепила на исту.

2.2 КЛАСИФИКАЦИЈА ЛЕПИЛА

Врој нових материјала, врло различитих својстава као и лепила којима се ови материјали могу слепити, повећава се из дана у дан. Због тога није могуће начинити једну свеобухватну класификацију лепила, већ се још увек користи већи број класификација.

Једна од најстаријих класификација лепила је класификација према пореклу. Према овом критеријуму, лепила могу бити природна и синтетска. Лепила природног порекла даље се деле на две подгрупе - лепила биљног и лепила животињског порекла. Синтетска лепила обично се деле према хемијској грађи на термопластичне, термореактивне и еластомерне.



Слика 11. Класификација лепила према пореклу

Најважнија термоиластична лепила дата су у табели 2, најважнија термореактивна у табели 3, а најважнија еластомерна у табели 4.

Табела 2. Термопластична лепила



Табела 3. Термореактивна лепила

Табела 4. Еластомерна лепила

Према области примене, лепила се могу разврстати на лепила за:

дрво кожу полимерне материјале метале керамику итд.

Слика 12. Општи преглед појединих врста лепила

Оваква подела има практичан значај јер олакшава избор лепила али допушта могућност да



се једно те исто лепило појави у више група.

Према температури примене, лепила се деле на:

лепила која се везују на хладно (15-30 °С) лепила која се везују на топло (50-80 °С) лепила која се везују при повишеним температурама (80-160 °С).

Лепила се, такође. могу класирати према сваком својству значајном за примену. Тако на пример постоји класификација према коначном својству лепила (отпорност на воду. органске раствараче, микроорганизме итд.), према начину очвршћавања (физичко или хемијско), или према облику у коме се лепило примењује (раствор, дисперзија, растоп итд.).

2.3 САСТАB И СВОЈСТВА ЛЕПИЛА

Лепила су, са изузетком термо-лепила, најчешће смеша неколико компонената:

макромолекулске супстанце, односно полимери растварачи дисперзиона средства омекшивачи пуниоци угушћивачи разблаживачи очвршћивачи средства за побољшање квашења подлоге стабилизатори биоциди антипенушавци итд.

Присуство и удео појединих компонената у лепилу зависе од врсте, наме- не и начина коришћења лепила, као и од врсте предмета који се слепљују.

Макромолекулске супстанце.

Основну активну компоненту лепила чине макромолекулске супстанце. Адхезија и кохезија макромолекула, а самим тим и способност лепљења неког лепила, зависе од хемијске грађе и моларне масе макромолекула. Макромолекули са реактивним функционалним групама показују веома изражено својство лепљења. На својство лепљења макромолекула утиче не само присуство већ и распоред функционалних група дуж макромолекулског ланца као и гипкост самих ланаца.

Утицај моларне масе макромолекула на својства лепила врло је сложен. Макромолекули мале моларне масе имају ииску температуру топљења. лако се растварају и имају добра адхезиона својства, али слабу кохезију. Макромолекули велике моларне масе имају вишу температуру топљења и веома изражену кохезију, којој доприносе, не само функционалне групе, већ и преплитање макромолекулских ланаца, али им је лепљење, односно адхезија са подлогом слабија.



Приликом вођења процеса полимеризације, односно кополимеризације могуће је ути цати на моларну масу макро- молекула и његов хемијски састав (садржај функционалних група), па према томе и пројектовати својства која ће обезбедити и добро лепљење за изабрану подлогу.

Растварачи.

Чврст слој лепила између предмета који се слепљују настаје било отпаравањем, или упијањем растварача, или дисперзионог средства, очвршћавањем растопа, или хемијским реакцијама. У свим случајсвима долази до смањсња запрсмине лепила и до појаве унутрашњих напона у њему, што негативно утиче на чврстоћу лепљеног слоја.

Омекшивачи

Да би се избегла појава унутрашњих напона, лепилима се додају омекшивачи. То су нискомолекулске супстанце, као на пример дибутил- фталат, трикрезил-фосфат, етилен-гликол, или глицерин. Ове супстанце повећавају гипкост макромолекула и на тај начин смањују унутрашње напоне у чврстом слоју лепила. Поред тога, неки омекшивачи повећавају адхезију лепила и подлоге.

Пуниоци

Велики број лепила садржи пуниоце. Под пуниоиима се подразумевају органске или неорганске супстанце које се додају лепилима најчешће у облику фино диспергованог праха, ради побољшања његових својстава и снижења цене. Као пуниоци се користе силикагел, калцијум-карбоиат, каолин итд. У специјалним случајевима, када лепилу треба побољшати топлотну проводљивост или га учинити електропроводним и применљивим у електроници као пуниоци се користе прахови метала (сребро, алуминијум, гвожђе итд.), или електропроводни полимери.

Угушћивачи и растварачи

У неким случајевима, ради олакшаног коришћења, лепилу треба повећати, или смањиги вискозност. При константном садржају основне компоненте у њега се додају угушћивачи за повећање вискозности који су најчешће неутралне макромолекулске супстанце. Са циљем смањења вискозности, у лепило се додају разређивачи, који су нискомолекулске супстанце и најчешће растварачи за макромолекулску компоненту лепила.

Очвршћивачи повећавају моларну масу макромолекулске компоненте лепила и доприносе настајању чврстог нерастворног слоја.

Средства за побољшање квашења подлоге лепилом најчешће су нискомолекулске површински активне супстанце, чија молекулска структура треба да буде прилагођена површинским својствима материјала који се слепљују.

Антипенушавци се додају лепилима која се на подлогу наносе великим брзинама, као што је то случај с машинама за повезивање и коричење књига. У својству антипенушаваца користе се нека силиконска уља или н-бутил-фосфат.

Стабилизатори се обично додају термолепилима и имају функцију да успоре његову



разградњу при наношењу и касније погоршавање својстава са старењем.

Конзерванси или биоциди додају се лепилима да би се спречила ензимска разградња и погоршање његових својстава. Биоциди се обавезно додају лепилима на бази биљних и животињских сиронина.

Прва фаза при лепљењу два предмета јесте превођење лепила у течно стање и наношење на површину предмета који се слепљују. Основни услов за успешно слепљивање је добро квашење површина предмета који се слепљују лепилом.

Друга фаза лепљења састоји се у спајању предмета који се слепљују површинама на које је нането лепило.

Од врсте лепила зависи да ли предмете који се слепљују треба спајати одмах по наношењу лепила и да ли се максимапна сила слепљивања достиже одмах по спајању, или тек после одређеног времена.

Уколико је потребно да растварач, или дусперзионо средство испаре, предмети на које је нането лепило могу се спајати тек по истеку минималног времена сушења..

Лепила са сталном лепљивошћу могу се успешно користити тек после истека максималног времена сушења. Она задржавају лепљивост и после потпуног удаљавања растварача или дисперзионог средства и за њих је карактеристично да им је почетна чврстоћа лепљења једнака максималној чврстоћи.

Термолепила која се користе у облику раствора, или дисперзија, такође се могу успешно користити тек после истека максималног времена сушења. Успешно слепљивање се постиже тек после загревања спојених предмета при чему се лепило топи и достиже максималну чврстоћу слепљивања. Отворено време слепљивања стандардних термолепила износи 1-30 секунди, па се ова лепила збогтога све више користе за машинско континуално повезивање материјала.

Слепљивање два предмета биће јаче уколико је остварен бољи контакт између лепила и подлоге. Стварна. реална површина неког тела увек је већа од геометријске, због њене храпавости. Приликом наношења лепила на површину тела, врло ретко долази до потпуног попуњавања пора лепилом, па је због тога ефективна површина (површина оквашена лепилом) увек мања од стварне, а већа од геометријске. Повећање притиска утиче на боље попуњавање пора на површнни предмета који сс слепљују а самим тим и на повећање површине контакта и чврстоћу слепљивања.

Слика



13. Шематски приказ лепљења предмета

са глатком и храпавом површином

2.4 ЛЕПИЛА У ГРАФИЧКОЈ ИНДУСТРИЈИ

Процес слепљивања се широко примењује у графичкој индустрији и у знатној мери одређује квалитет и век трајања књига, каталога и других графичких производа. Да би се извело квалитетно и довољно јако слепљивање материјала који се користе у графичкој индустрији (папир, полимери) и да би се оно извело на најбољи начин. лепила треба да поседују следећа својства:

да добро квасе материјале који се слепљују и да адхезија буде довољно велика да се формирани слој лепила чврсто веже за подлогу

да им је вискозност прилагођена својствима материјала који се слепљују и технологији слепљивања

да се лако и равномерно распростиру по површини и иродиру у поре материјала који се слепљују, али да не пролазе до друге површине предмета

да одмах по наношењу имају довољну лепљивост, како би могла да држе спојене делове до коначног очвршћавања, што је нарочито битно при коришћењу континуалних машинских процеса слепљивања;

да приликом њиховог машинског наношења на подлогу, не стварају пену, која може довести до њиховс неравномерне расподеле по површи-ни која се лепи

да су безбојна и да не изазивају промену боје подлоге да немају непријатан мирис и да не дају испарења штетна по здравље да им рН вредност износи 5-9. како не би изазвала интензивну разградњу папира да су по очвршћавању довољно еластична да не доводе до појаве унутрашњих

напона.

Лепила која се користе у графичкој индустрији најчешће су макромоле-кулске органске супстанце природног или синтетског порекла.

У графичкој индустрији примењују се лепила у неколико различитих облика и то као:

водени раствори водене дисперзије раствори у органским растварачима реакционо способна лепила чврста термо-лепила лепљиве траке.

3. ГРАФИЧКЕ БОЈЕ И ЛАКОВИ



3.1 ПОЈАМ И ОСНОВНА СВОЈСТВА ГРАФИЧКИХ БОЈА

У складу са различитим значењем речи „боја" у свакодневном језику. реч„боја“ се и у науци користи двојако. У физици, боја се посматра као оптичкифсномен, који настаје међудејством светлости са електронима у молекулу, доксе у органској хемији боја дефинише као материја која има специфичну моћдавања обојења другим материјама. Oceћaj боје код човека ограничен је навидљиви део спектра електромагнетног зрачења.

Без обзира на порекло, природно или синтетско, боје као материјали седефинишу као интензивно обојена незагићена органска једињења која су способнасобна да обоје друге необојене материје са довољном постојаношћу. Карактеристичнода се боје, односно материје којима се боји, апсорбују у супстанцукоја се боји. Задржавају се на супстрату механизмом апсорпције, солватацијеили хемијским везама.

Под графичком бојом подразумева се таква обојена материја, у обликутечности или пacтe (дисперзни систем), која има одређену обојеност и способностда се у току процеса штампе веже за подлогу на којој се штампа. Графичкабоја се састоји од всћег броја различитих компонената. које све заједно дају бојиодређена штампарска својства. Компоненте боје. у току процеса производње бојамеђусобно се добро хомогенизују у пасту потребне конзистенције која зависиод саме технике штампе. Улога овако припремлене боје је да слику са штампарскеформе верно пренесе на подлогу. Као подлоге (супстрати) при штампањукористе се папир, пластичне масе, метал. стакло, керамички материјали итекстил. Поред квалитета одштампаног отиска и његове постојаности на разли-чите утицаје, од графичке боје се захтевају и друга својства. попут могућностипримене одређене графичке боје у различитим техникама штампања.

Састав графичких боја

Графичке боје, с обзиром на различиту примену која зависи од врстематеријала, намене одштампаних производа и периода њиховог коришћења.треба да имају велики број специфичних карактеристика. Да би испуниле свеове услове, графичке боје представљају смешу различитих једињења у тачноодређеним односима.

Једно једињење без обзира на своју структуру и својства која поседује не може да има сва потребна својства која се траже од графичке боје ,те се може рећи да се она састоје од две основне компоненте:

- обојене супстанце. пигмента или боје и- везива, течности у којој је обојена супстанца суспендована или

растворена.

Компоненте везива графичке боје различитог су хемијског састава и могубити у ља, смоле, растварачи, сикативи и други додаци.



Ове наведене компоненте дају графичкој боји потрсбна физичко-механичкасвојства и утичу на процес сушења у одрсђеној техници штампања на различитимштампарским подлогама.

Основна својства графичких боја

Својства штампарске боје потребно је прилагодити различитим условимаштампе, техникама, брзини штампе и подлози за штампу. Основна својства бојакоје се пажљиво разматрају при коришћењу за штампање су:

- конзистенција- адхезија- кохезија- лепљивост- вискозност- течљивост- тискотропија- површински напон.-Конзисшснција описује опште сгање боје у маси. Код квалнтетних боја

конзистенција се устали тек три до четири дана након израде боје. Уколико компоненте међусобно реагују, систем није стабилан и таква боја није погодна заштампу. Мења се променом температуре и одређеног степена мешања, а допромена може доћи и с временом. током стајања боје.

Адхезија је привлачна сила између честица различитих материја и од њедиректно зависи лепљивост. Код наношења боје у процесу штампе,силе адхезије морају бити довољно јаке да би штампарска форма прихватила боју,а затим је у целини пренела на подлогу за штампу а да при том не остане на штампарској форми или пак да чува папир који се најчешће користи као подлога за штампу.

Кохезија је привлачна сила између честица исте материје. За штампарскубоју је најважнија кохезија везива. Разликујемо боје јаке кохезије, тзв. "дуге" 6o-је које се при отискивању, односно при одвајању штампарске форме од подлогеза штампу развлаче у дуге нити и боје слабе кохезије, тзв. "кратке" боје које серазвлачењем кидају.

Лепљивост се дефннише као отпор боје развлачењу. Зависи од површин-ског напона и вискозности. Лепљива боја се развлачи у дуге нити, а код бојанезнатне лепљивости евентуално настале нити ће се одмах прекинути.

Премала лепљивост боје узрокује таложење боје у бојанику и попуњавање растера наштампарској форми. Превисока лепљивост боје узрокује лепљење за штампарску форму и чупање матсријала, а тако и настајање нечистог отиска.

Вискозносш јс реолошко својство боје. To је појава која се јавља услед трењаа између честица боје која тече, односно унутрашње трење или фрикција. Вискозностзависи од температуре. Порастом температуре вискозност се смањује ибоја постаје течнија, што зависи од структуре материје односно од састава бојеза штампу.

Teчљивост или флуидитет је величина обрнуто иропорционална динамичкојмичкој вискозности. To је својство материје да лако тече. За разлику од вискозностиности, течљивост је пропорционална повећању температуре. Боја са добрим те-



чењем добро ће се распоредити no ваљцима за разрибавање.Tиксотропија је пожељно својство неких колоидних раствора који мировањем

прелазе у псеудогел (лажни гел), који се мешањем разара и прелази утечно стање. Карактеристична је за већину пастозних штампарских боја којимасе дужим стајањем мења вискозност, односно ствара се гел. Ова појава се објашњавакао последица електричног напона честица, којс се због тога оријентишу управилне низове, или мрежице, те стварају псеудогел. Мешањем се такав распоредчестица поремети и боја поново постаје течљива.

Поиршински напон. Молекул у унутрашњости неке течности окружен је сасвих страна суседним молекулима, који узајамно делују једни на друге једна-ким кохезионим силама, што их одржава у стању равнотеже. На молекуле, којисе налазе на површини течности, делују са једне стране привлачне силе сусед-них молекула, а са друге стране адхезионе силе молекула материје са којом су удодиру. Те две врсте сила нису у равнотежи па на површинске молекуле делујусиле које настоје да их увуку у унутрашњост и на тај начин смање укупну површинутечности.Основна улога графичке боје је да пренесе поруку или слику, те је она безвредна ако се не нанесе, или не веже на задовољавајући начин за подлогу после штампања.

Услед изложеног, графичка боја мора да испуни и већи број захтева: треба да има жељене визуелне карактеристике треба да буде подесна за одређену врсту штампе њено сушење се мора изводити под одговарајућим условима треба да се вежс за одговарајући материјал и да буде постојана

Визуелне карактеристике графичких боја су одређене количином и природомобојене супстанце (пигмента или боје) која се користи н дефинишу се:

обојеношНу транспарентношћу или опацитетом, тј. прозрачношћу сјајем.

Обојеност је сложен појам и објашњава се са три међусобно повезана појма

- обојеност или шон обојене супстанце указује на то да ли је она црвена, плава ,жута

- јачина обојспосши је мера интезитета или засићености графичке боје- чисшоћа обојеносши која указује на то колико је графичка боја светла

или тамна.

Хемијска структура обојене супстанце има одлучујући утицај на њенуобојеност, али, такође и величина честице, карактеристике површинс и количина обојене супстанце која ће се наћи у посматраном филму графичке боје.Уопште, што је већа концентрација одређене обојене супстанце. већа ће бити ја-чина обојености.

Врста смоле, уља или растварача која се употребљава за добија ње графичкебоје, може утицати на обојеност, или чистоћу одређене обојене супстанце.Разлог томе може бити обојеност самог везива, или обојеност која настаје придисперговању исте обојене супстанце у различитим везивима. Неки адитивикоји се користе да би помогли дисперзију могу утицати на обојеност или јачину.

Графичка боја мора бити способна да држи честице обојене супстанце у



диспергованом стању, јер се у противном може десити да се оне исталоже и даизгубе јачину. Зато је избор везива графичке боје веома важан и може значајноутицати на јачииу обојености. Такође, свако везиво графичке боје, које продирекроз супстрат ће повући нешто пигмента са собом, смањујући јачину графичкебоје.

Да би се постигао жељени изглед отиска, графичке боје треба да имајупроменљиве степене опацишеша и транспарентности. Један од главних утицајана транспарентност фабричке боје је избор обојене супстанце и степен њеногдисперговања.

Различите обојене супстанце се различито понашају према дејству светлости. Обојене супстанце са већим опацитетом имају всћу склоност ка рефлектовањуи рефракцији светлости, и на то утичу величина честица и индекс рефракције.

Сјај графичкс боје је мера способности графичке боје да рефлектује упаднусветлосг и зависи у великој мери од тога да ли графичка боја гради гладак филмна површини супстрата и покрива евентуалне неправилности. При уласку rpaфичкебоје у супстрат она губи сјај. Степен сјаја зависи од природе обојене супстанце, величине њене честице, облика и карактеристике површине. количине.

Избор графичких боја у зависности од типа штампарске подлоге

Штампарске подлоге на којима се штампа су веома различити материјалиса различитим својствима. Ове материјале можемо грубо поделити на:

материјале који упијају материјале који не упијају графичку боју

У материјале који упијају графичку боју спадају папири, картони. текстили неки други материјали, али се сви они међусобно разликују у процесу штампе.Својства ових материјала се битно одражавају на способност већег или мањегупијања графичке боје, с обзиром на различит хемијски састав компоненатаод којих су сачињени, различиту микропорозну и макропорозну структуру идруга својства, као што је површински напон на границама фаза графичка боја подлога.Материјали који не упијају графичку боју могу бити различитог порекла.Штампање на металним површинама, стаклу. пластичним материјалима, као ина материјалима који су добијени специјалним прерадама и модификовањемприродних сировина, у које спада, на пример, целофан, захтева графичке бојепосебних својстава. У извесним случајевима чак и облик материјала, што наро-чито долази до изражаја при штампању амбалажних производа, условљава једанодређени тип графичке боје.

ПОЈАМ БОЈЕ И ОБОЈЕНОСТИ

Појам боја u пшмената

Боје су обојене супстанце које се карактеришу способношћу да апсорбујувидљиву светлост. Обојене супстанце се могу поделити на више начина, рецимопрема порсклу на:



1. неорганске2. органске

- природне- синтетске,

али, најважнија подела обојених супстанци је она која их дели на:- боје- пигменте

Идеални пигменти се карактеришу тиме што су нерастворни у медијуму помоћу којег се наносе на неки супстрат док се боје потпуно или делимично растварају у таквом истом медијуму. Боје за разлику од пигмената морају да имају посебан афинитет према супстрату за који су намењене.

Органске обојене супстанце могу се класификовати на више начина, например: према хемијском саставу, према начину употребе или према начинуослобађања апсорбоване енергије. Поделе према саставу и начину употребе понекаднекад се преклапају, јер се поједине обојене супстанце, одређене хемијскеструктуре, могу употребљавати на различите начине, или наносити на различитесупстрате.

Индекс боја представља серију од неколико књига које обухватају огроманброј обојсних супстанци (преко 40 000), класификованих тако да свака боја ипигмент имају два референтна броја:

- један који дефинише начин употребе и- други додељен према хемијској струкури.

Према начину употребе обојене супстанце се у Индексу боја деле на:- киселе боје- азоик боје- базне боје- развијаче- директне боје- дисперзне бојe- флуоресцентнсе освеживаче- боје за храну и лекове- лак-боје- боје за кожу- мочилске боје- природне боје- оксидационе базе- пигмeнте- реактивне боје- металкомплексне боје (растворне)- сумпорне боје- редукционе боје.

Основни концепт обојеносш појава обојености (боје) заснована је на различитим

- физичким- физиолошким



- психолошким процесима.

Боје се дсфинишу као једињења која имају способност да интензивно апцорбују и трансформишу енергију електромагнетног зрачења (светлосну енергију) и у видљивом и у ултраљубичастом и у инфрацрвеном делу спектра, и која се примсњују за преношење овог својства на друга тела. Део спектра електромагнетног зрачења који човек види је између 380 и 760 нм,те је једино он од значаја за разматрање концепта обојености производа,слика 10.

Слика 14 . Видљива област електромагнетног спектра

Светлост може бити апсорбована у цслини, делимично. или да уопигте не буде апсорбована. Део који се не апсорбује може да се одбије од површине течности, или чврстих једињсња, или може проћи кроз гасове, течности, или сјајна чврсга једињења. Светлост која се емитује из извора светлости, као и рефлектована или пропуштена светлост, долази до ока и као резултат различи- тих процеса у оку. те се измсђу ока и мозга јавља доживљај обојености.

Ако електромагнетно зрачење допре до тела које рефлектује сву видљиву светлост на дифузни начин и уз потпуну рефлексију, онда човсково око види бслу боју. Насупрот томе, ако тело апсорбује сву светлост, боја ћс бити црна. Ако апсорбује константан део светлости у целом опсегу између 380 и 760 nm, боја ће бити cива. Бела. сива и црна боја су ахроматске боје. Оне се карактеришу константном апсорпцијом у опсегу између 380 и 760 nm. Насупрот ахроматским бојама, тела која имају хроматске боје показују једну или више трака, тј. апсорпциони максимум и минимум у видљивом делу спектра.

Ако се апсорпциона трака налази у уском делу спектра (нпр. 400-435 nm), тај део упадне светлости ће бити апсорбован. Остатак спектра ће бити рефлектован и тело ће бити жуте боје. Апсорбована светлост има одређену спектралну боју. а рефлектована светлост



даје боју телу. Ако се помешају ове две боје. добиће се бела светлост. Ове боје су комплементарне или суптрактивне.

Данас је познато да у структуру обојене супстанце улазе: Хромофора Ауксохрома Антиауксохрома

Ауксохроме су елекгрон-донорске групе (амино, алкиламино, диалкила- мино, хидрокси група), а антиауксохроме електрон-акцепторске (нитро, нигро- зо, азо, карбонилна група). Хромофоре су линеарни или циклични системи ко-њугованих двоструких веза. Спој хромофоре, ауксохроме и антиауксохроме се назива хромоген,слика 11.

Слика 15 . Општа структура обојених органских супстанци

3.2 ПИГМЕНТИ У ГРАФИЧКИМ БОЈАМА

Појам пигмената

Пигменти су заједно са бојама најважнији део графичких боја, јер одрсђују визуелни идентитет графичке боје и заједно доприносе њеној цени. И пигмснти и боје предају своју обојеност супстрату мењајући његова својства у погледу апсорпције светлости. Главно својство питената је нерастворљивост. Када сс употреби у неком везиву, на супстрату остаје на површини. или тежи да попуни празнине у папиру или друге неравнине на површини.

Да би могла да се користе за производњу штампарских боја, ова природна или вештачки произведена једињења морају имати:- одређено обојење и покривну моћ



- прашкаст облик или способ-ност лаког превођења у прах- честице оптималне всличине- лако квашеље, мешање и хомогенизовање са везивима- чисто и сјајно обојење- постојаност према светлости и температури- постојаност према всзивима и растварачима, итд.

Ради лакшег хомогенизовања пигмента с осталим компонентама графичке боје, неопходно је да се пигмснт налази у облику праха. Величина и облик честица пигмента имају утицај на физичка својства графичке боје. Што су честице пигмента мање, то им је специфична површина већа, па је и способност квашења са везивом већа. Најповољније су честице оптималне величине које дају пигменту највећу покривну моћ, док је честице крупније или ситније од оптималних, смањују. Крупније честице изазивају појаву „свиластог" ефекта, што значи да се нијанса и тон обојења мењају у зависности од угла под којим се посматра отисак. Мање честице се, пак, лако одвајају од површине одштампаног отиска и постојаност отиска је најчешће незадовољавајућа.Од посебног значаја за добијање квалитетне графичке боје је квашење пигмента везивом. При квашењу прекидају се силе између пигментних честица и омогућава се непосредан контакт везива и пиг мента, између којих се успостављају нове везе.

Брилијантност и нијансе ирсдстављају одређен естетски квалитст графичке боје. Светлост и температура могу утицати на нијансу графичке боје мењај ћи је, више или мање што зависи од постојаности пигмента.Тон графичке боје се може променити приликом мешања и хомогенизовања са различитим везивима, што је обично нежељена појава. Ова појава се у неким случајевима запажа и при разблаживању графичке боје растварачима. Инертност пигмента у односу на ове и друге састојке графичке боје је од вели-ког значаја.

Као и обојене супстанце и пигменти се према пореклу деле на:

- неорганске и- органске пигменте.а затим се свака од ових група може поделити на:- природне и- синтетске пигменте.

Неоргански пигменти

Природни неоргански пигмеити су пигменти који се налазе у земљи и нај-чешће се добијају у облику руде. Има више врста неорганских пигмената који се користе као индустријска сировина за производњу боја уопште, али мали број се може користити за



производњу самих графичких боја. Од при-родних пигмената највише се користе- барит (обојен бело)- кинеско бело- окер- умбра (обојен мрко)- различити оксиди гвожђа- бели калцијум-карбонат- ултрамарин (обојен плаво) и други.

Синтетски неоргански пигменти су важна група једињења која се користи у производњи фабричких боја. Када се захтевају непрозирност и велика покривна моћ, овај тип пигмената јс незаменљив.. Највећи број синтетских неорганских пигмсната су соли метала, а најчешће се користе:- баријум-сулфат (обојен бело)- кадмијумова жута и црвена со- калцијум-карбонат (обојен бело)- хромна зелена и жута со- више различитих типова плавих пигмсиата на бази соли гвожђа- молибденска оранж со- оловна ирвена и бела со- титан-диоксид (обојен бело)- цинк-оксид (обојен бело)- ултрамарин (обојен плаво) и др.Ова једињења имају природна сушива својства, тако да када се користе у производњи графичких боја, количина додатих средстава за сушење - сикатива је мања. Већина ових пигмената је знатно јефтинија од синтетских органских пигмената.

Органски пигменти

Органски пигменти су органска једињења природног, или синтетског порекла која у свом саставу поред угљеника и водоника углавном садрже и кисеоник,азот,сумпор.

Према структури органског дела који улази у састав пигмента, пигменти се могу поделити на азо, антрахинонске, индигоидне, хинакридонске, трифенилметинске и фталоцијане.Природни ориански аишенти могу бити бнљног. или животињског порекла. Најпознатији природни органски пигенти су:

тирски пурпур који се добија из једне врсте острига кармин из биљних ваши



индиго који је биљног порекла ализарин читава палета жутих, зелених и браон пигмената који се добијају из коре стабала

или листова различитих биљака и др.

Синтетски органски пигменти су обојена једињења, фине гранулације, од којих се могу произвести сви типови графичких боја. Данас постоји хиљаде произведених органских пигмената, који се карактеришу великим бројем нијанси, као и задовољавајућом постојаношћу. За ироизводњу синтетских боја и пигмента користе се: бензен, толуен, ксилени, феноли, нафталени, антрацени, који се добијају фракционом дестилацијом катрана. Неки од важнијих синтетских пигмената који се користе у графичким бојама су:- арилид и диарилид жуто- брилијантно жуто- пиразолон оранж- диарилид оранж- толуидин црвено- нафтол црвено различитих нијанси- литол црвено- бензимидазолон црвено- фталоцијанин зелени- фталоцијанин плави- индантрен плаво- метил-љубичасто- викторија-плаво- диазо мрко, као и многи други.

Црни пигменти

Црни пигменти представљају посебну групу вештачких пигмената. Као црни пигменти често се користе чађи различитог порекла, које се добијају непотпуним сагоревањем гасова, или уља при недовољној количини кисео-ника. Чађи су по хемијском саставу аморфми угљеник и карактеришу се од-ређеном финоћом честииа и великом специфичном површином.Поред чађи као црни пигменти користе се графит, црни оксид гвожђа, коштани пигмент добијен угљенисањем животињских костију. биљни пиг менти добијени сагоревањем биљних супстанци. минерални пигменти из каменогугља и др.Црни пигменти различитог порекла, различито утичу на својства гра-фичких боја. Они поседују велику апсорпциону способност и покривну моћ а такође и постојаност према светлости и другим утицајима. Чађи се могу користити у комбинацији са пигментима различитог порекла и великим бројем везива ради добијања одређених нијанси и тонова.

Бронзе



Металне графичке боје садрже металне пигменте у облику праха који се популарно називају бронзе. Штампањем овим праховима, може се остварити задовољавајућа постојаност отиска а ефекти могу бити веома атрактивни и декоративни.Њихова примена је ограничена, зато што штампање овим праховима захтева три фазе рада:

штампање са композицијом везнва наношење металног праха или фолије уклањање вишка праха.

Постоје и методе којима је могуће штампати бронзом у току једне радне фазе. алии се при том компликује процес дораде одштампаних отисака, па овај поступак штампања још увек није нашао одговарајућу универзалну примену. За успешно штампање бронзом неопходно је изабрати и одговарајућу подлогу на којој се штампа.Најпознатији бронзани прахови су:

златне бронзе, које се састоје од чистог бакра или легуре бакра и цинка сребрне бронзе, од легуре бакра, цинка и никла или калаја, као и алуминијумска

бронза оксиднс бронзе, од оксида метала или оксида легура.

Бронзе су постојане на светлост, што се не би могло рећи за атмосферске утицаје, јер лако оксидишу, тамне и мењају интензитет сјаја. На дејство кисели-на и алкалија су непостојане, па зато при производњи ових графичких боја мора да се води рачуна о употреби неутралних везива. Компатибилне су са пигменти-ма различитог порекла те се са њима могу мешати ради постизања одређених нијанси и тонова.

БОЈЕ У ГРАФИЧКИМ БОЈАМА

Боје као обојене супстанце се веома много користе у течним графичким бојама и лаковима. Боје које се користе у графичким бојама деле се на:

кисeле базне растворне (металкомплексне) диспeрзне боје.

Киселе боје су анјонске бојe, растворне у води и углавном нерастворне у алкохолима, кeтонима и естрима. Дају јарку обојеност, са различитом постојаношћу на светлост, од слабе до веома добрe.Базне боје су катјонске боје које се користе у графичким бојама због бри-лијантних нијанси. Имају слабу постојаност на светлост. Растворне су у води и алкохолу, али имају малу растворљивосту већини других органских растварача.Растворне или металкомплексне боје се карактеришу растворљивошћу у органским растварачима. Различите јарке боје задовољавајуће постојаности на светлост их чине популарним.Дисперзне боје су боје које су у води нерастворне. Главна им је употреба у штампи на текстилу, посебно у штампи на синтетским влакнима.



3.3 ВЕЗИВА У ГРАФИЧКИМ БОЈАМА

Везиво је течна компонента графичке боје која служи за дисперговањe и смештај честица пигмента и која одређује већину рeолошких карактеристика графичке боје. Везиво обезбеђујe пренос графичке боје на папир или неку другу површину, омогућава везивање пигмента за суппрат и садржи потребна својства за оптимално сушење штампаног материјала.Избор правилне комбинације везива је понекад важнији од избора самог пигмeнта, јер се исти пигмент може користити за различите поступке штампе, али се комбинација везива мора разликокати због различитог начина штампе.У састав везива графичких боја улазe:

уља фирниси смоле растварачи адитиви

Уља

Уља која се користе у производњи графичких боја су подељена према по-реклу на минерална, биљна, животињска и синтетска уља, слика 10.8. Животињска уља нису од великог значаја за графичке боје, тс их даље нећемо разматрати.Биљна уља се даље деле на сушива, полусушива и несушива уља. У зависности од брзине оксидације и да ли граде филмове или не. За припрему везива се најчешће користе биљна сушива уља, попут ланеног, тунговог и перила уља, a понекад и полусушива, попут сојиног уља.Биљна сушива уља карактерише способност да апсорбују кисеоник из ваздуха и тако граде еластичне филмове, или „коже", при чему се може одиграти и полимеризација. Уља су глицериди или триглицериди масних киселина, које могу бити засићсне, или незасићене. Природа масних киселина у биљним сушивим уљима и њихов међусобни однос одређују својства сушења. Засићене масне киселине не учествују у сушењу, док незасићене (линолна, линоленска) имају важну улогу при сушењу, обојености, постојаности и трајности графичке боје. Осим ланеног уља, остала уља се рстко користе за графичке боје у сировом стању.



Слика 16. Општа подела уља

Ланено уље се добија из семена лана и по хемијском саставу је триглицерид различитих масних киселина. Неке од њих су незасићене, тако да имају способност реаговања са кисеоником при чему очвршћавају. Ово у ланено уље се добија из семена лана и по хемијском саставу је триглице рид различитих масних кисолина. Неке од њих су незасићене, тако да имају способност реаговања са кисеоником при чему очвршћавају. Ово у ланено уље се добија из семена лана и по хемијском саставу је триглицрид различитих масних киселина. Неке од њих су незасићене, тако да имају способност реаговања са кисеоником при чему очвршћавају. Полусушива уља су компоненте у синтетским смолама, углавном алкид ним. Алкиди модификовани полусушивим уљима су обично флексибилнији, светлији и имају боље задржавањс обојености од алкида модификованих сушивим уљима. Полусушива уља која се највише користе су уље из семена дувана, сојино и сунцокретово уље. Од њих је најважније сојино уље које, углавном, служи за модификацију светло обојених алкидних смола у графичким бојама за штампу на металној амбалажи Полусушива уља су компоненте у синтетским смолама, углавном алкид- ним. Алкиди модификовани полусушивим уљима су обично флексибилнији, светлији и имају боље задржавањс обојености од алкида модификованих суши вим уљима. Полусушива ула која се највише користе су уље из семена дувана, сојино и сунцокретово уље.Од њих је најважније сојино уље које, углавном, служи за модификацију светло обојених алкидних смола у графичким бојама за штампу на металној амбалажи (конзерве).

Фирниси

Фирнис је везиво за штампарске боје које се добија укувавањем ланеног уља и раније је био једиио везиво за штампарске боје. Фирииси су главна компонента скоро свих графичких боја и веома су важни у процесу производње rpaфичких боја као међупроизвод. Састав фирниса зависн од много фактора, као што су врста штампе, врста подлоге, или начин сушсња.



Улога фирниса у графичким бојама је да: кваси пигмент и обезбеди стабилан медијум за дисперговање пигмената и боја. помогне пренос обојених супстанци на подлогу, држи обојене супстанце на површини подлоге и заштити их од rpeбања и трења

Фирниси се могу подслити на фирнисе за пастозне и фирнисе за течне графичке боје. Типични фирниси за пастозне графичке боје могу се састојати из смеше уља, смола и нафтних дестилата, загреване на одређеној температури неко време док се фирниси за течне графичке боје обично састоје из смоле растворене у једном или више растварача.Фирниси за течне графичке боје захтевају употребу пластификатора због употребе чврстих кртих смола. За разлику од пастозних где уља дају флексибилност филму графичке боје.Многе графичкс боје садрже више од јсдног фирниса у својој формулацији.Фирниси за пастозне графичке боје се састоје од уља модификованих до-датком једне, или више, у уљу растворних смола. Смола се у уљу може дисперговати уз брзо мешање, или растворити уз загревање изнад температуре топљења смоле.Уколико се користи сушиво уље и хемијски реактивна смола загревање може изазвати њихову реакиију и стварање фирниса са новимчесто непожељним својствима.

Термин смоле се користи да би се описале некристалне чврсте материје или течности, релативно велике молекулске масе. Такве материје често немају оштру температуру топљења. Смоле које се користе у графичким бојама доприносе чврстоћи, сјају,адхезији и флексибилногги графичких боја и прсдстављају везиво за пигменте.

Слика 17 .Општа подела смола

Неколико природних смола се још увек користи у добијању везива за графичке боје, обично после неке хемијске модификације. Већина природних смо- ла се добија из живих биљака мада се неке добијају и из фосилизованих облика. Шелак је изузетак, јер се добија из излучевина инсекта.



Природне смоле

Колофонијум је природна смола која се добија из бора. У зависности од начина добијања постоје и различити производи. Колофонијум је обојен ћилибарном (амбер) нијансом која подсећа на боју меда и има ниску темпсратуру топљења, око 60 °С.Колофонијум се користи у алкохолним лаковима, као и у комбинацији са минералним уљима у новинским графичким бојама. Колофонијум тежи да кри-сталише из раствора. Везива добијена из колофонијума се не суше добро и имају заосталу лепљивост. Ови недостаци су најмањи код везива колофонијум/тунгово уље.Шслак је природна смола животињског порекла и добија се екстракцијом из једне врсте биљних ваши које живе на биљкама у тропским пределима. По хемијском саставу је смеша масних киселина, воскова и пигмената. Растворан је у алкохолима и у том облику се употребљава као везиво за графичке боје за флексо штампу, водене и емулзионе типове графичких боја за дубоку штампу,лакове за папир и као средство за везивање и очвршћавање. Компатибилан је са колофонијумом, колофонијуместром, етилцелулозом, нитроцелулозом.

Синтетске смоле спадају у групу најважнијих једињења према свом значају који имају за производљу графичких боја. Применом синтетских смола омогућсно је добијање нових различитих типова графичких боја. Добијене су графичке боје које имају способност сушења испаравањем. односно оне које брзо отпуштају растварач под утицајем повишене температуре.

Растварачи

Растварачи се у индустрији графичких боја користе за растварање различитих материјала који у свом саставу садрже смоле и који стварају филм на површини отиснуте боје. Основна функција растварача је да материјал, који садржи смолу, очува у течном стању све док се боја не отисне на штампарску подлогу. Растварачи графичкој боји дају потребну конзистенцију и вискозност, јер вискозност боје мора бити компатибилна са примењеном методом. У поје-диним случајевима имају и функцију пластификатора, при чему утичу на тврдоћу филма графичке боје Они се после штампања уклањају огпаравањем и то по могућству што брже, да би се отисак што пре осушио.

Избор растварача зависи од: врсте употребљене смоле брзине машине врсте штампарске подлоге захтева крајњег производа потребне здравствене исправности производа

За неке радијационе графичке боје, растварачи су посебно изабрани теч ни мономери. Они не испаравају из графичких боја, већ учествују у полимеризацији и остају у филму графичке боје.За течне графичке боје избор растварача зависи од:

растворљивости смоле



брзине штампарске машине врсте супсграта еколошких захтева.

За патозне графичке боје избор растварача зависи од: типа графичке боје која се производи брзине штампарске машине врсте сушења компатибилности са смолама и уљима садржаја аромата и токсичности.

Према хемијском саставу органски растварачи се деле на: угљоводонике (толуен, ксилен, нафта, бензин) који представљају најважније

растварачеу индустрији графичких боја алкохоле (етилни алкохоли, изопропилни алкохоли, n-пропанол) и гликоле

кетоне {ацетон и метилетилкетон) који се због ниске тачке паљења користе само за боје које морају да се осуше великом брзином

естре (разни ацетати, етилацетат, изопропилацетат).

Адитиви

Често је потребно да се својства графичке боје побољшају додатком одређених адитива. Графичка боја може бити сувише лепљива, лако кидљива. однос но сувише „кратка" или „дуга", затим да превремено очвршћава или да се пигмент прекомерно флокулише итд. Сви ови недостаци могу се у одређеној мери уклонити, или бар умањити додатком извесних материја које се називају адити- вима или додацима. У ове адитиве спадају:

сикативи воскови пластификатори хелатни агенси антиоксиданси површинскн активна једињења антипенушавци дезодоранси и др.

Количина додатих адитива мора бити оптимална, јер у противном rpaфичка боја може имати потпуно нежељена својства. Зато је неопходно познавати својства сваког од специјалних додатака и начин на који се они одражавају на графичку боју.



3.4 BPCTE ГРАФИЧКИХ БОЈА

Графичке боје се разликују по својим физичко-хемијским својствима, техникама штампе и подлоге на коју сс наносе. Улога боје је да слику и текст са штампарске форме пренесе на подлогу за штампу са што је могуће мање губитака у информацији. Пут који код тог преноса прелази боја можс бити различит по својој дужини. Према "путу" који боја прелази графичке боје се деле на:

графичке боје које прслазе "дугачак пут" од бојаника до отиска (конвенционална висока штампа, офсет штамиа). To су боје слабе течљивости односно релативно велике конзистенције, пастозне, односно густе боје. За ове технике штампе могу се користити боје које у свом саставу немају раствараче који брзо испаравају. Боја се не сме сушити у бојанику, на ваљцима за разрибавање боје, на штампарској форми у процесу штампе, већ само на подлози за штампу.

графичке боје које прелазе "кратак пут" од бојаника до подлоге за штампу (дубока штампа,флексо штампа, тампон штампа, сито штампа). За ове техиике штампе користе се растварачи који брзо испаравају. Боје су мале конзистентније и течљивије,односно ретке.

Према физичко-хемијским својствима, графичке боје можемо поделити према:

1. конзистенцији, течљивости: течљиве боје боје слабе течљивости

2. покривности: транспарентне бојс покривне боје

3. сушењу: брзосушиве боје полусушиве боје несушиве боје

Основе технике штампе, према којима се такође, могу поделити боје, су:

1) висока (типо, флексографија, летрасет)2) равна (литографија, офсет, светло штампа, механографија, лимо штампа)3) дубока (бакро. челична штампа, тампон штампа)4) пропусна (патронирање, сито)5) дигитална (компјутерска штампа).

На основу технике штампања графичке боје можемо поделити на више група и то као графичке боје за:- високу (типо, флексо)- офсет- дубоку- сито штампу



Слика 18. Положај боје током четири основне технике штампањаа) висока штампа б) офсет штампа в) дубока штампа д) сито штампа

3.5 МЕХАНИЗМИ СУШЕЊА ГРАФИЧКИХ БОЈА

Под сушењем се подразумева прелазак графичке боје из течног у чврсто стање након њеног наношења на подлогу. Начин преласка графичкс боје у чврсто стање зависи од карактеристика графичке боје, односно од хемијске грађе и својстава компонената графичке боје. Често се у току тог процеса сушења не одвија на само један начин. Којим he се механизмом графичка боја сушити зависи како од саме графичке боје, тако и од врсте подлоге, тј. њених својстава и структуре. Графичке боје се могу сушити на више начина и то су, према важности ,сушење:

1. оксидацијом2. упијањем3. испаравањем4. полимеризацијом5. гелирањем6. очвршћавањем7. таложењем.

Сушење оксидацијом или оксидационом полимеризацијом је посебна врста полимеризације. која се одвија код графичких боја чије везиво у основи чини ланено уље или неко друго сушиво уље.Уколико се нанесе на папир, део графичке боје у извесној мери продире у пope и међупросторе влаканаца палира, што зависи од упојности папира. Нај већи део графичке боје остаје на површини где се суши до стварања трајног филма.

Сушење упијањем, пенетрацијом или апсорпционо сушење је карактеристично за графичке боје ниске конзистенције чији је пигмент диспергован у уљном везиву. У почетку су коришћена биљна, а касније минерална уља. Због еколошких захтева и природних обновљивих извора, биљна уља се поново користе.Сушење испаравањем



Графичке боје које се суше испаравањем су оне чије је везиво добијено растварањем смола у испарљивим растварачима.

Сушење полимеризацијомГрафичке боје које садрже у свом саставу реактивне мономере полимеризацијом преводе графичку боју у чврст облик. Полимеризација се може извести:- загревањем,- помоћу катализатора или- зрачењем.

Сушење гелирањемОвај начин сушења је заснован на чшвеници да ће везиво које је у облику суспендованог гела створити чврст гел одмах, ако се у танком слоју изложи дсјству кисеоника и реактивних пигмената, или других супстанци. Таква нестабилна везива могу се добити растварањем у слабо полимеризованом ланеном или тунговом уљу. Други начин је да се у погодној смсши растварача дис-пергује фтална смола која има структуру гела.

Сушење очвршћавањемОчвршћавање графичких боја услед контакта са хладном површином је метод сушења базиран на употреби чврстих лако топивих графичких боја. Графичке боје се користе у штампарским машинама које се загревају изнад температуре топљења графичких боја. Како је тачка топљења графичке боје најчешће 75-80 °С, то се машина греје на 105-120 °С. При контакту са релативно хладном површином материјала на ком се штампа графичка боја очвршћава, односно суши се одмах. Предност ове методе јс што елиминише продирање графичке боје у материјал тако да се мшу штампати папири ниске граматуре, а да rpaфичка боја не прође кроз папир.

Сушење таложењемПосебно формулисане графичке боје за типо штампу суше се таложењем. Ове графичке боје називају се и влажно везиве графичке боје.Везивање и сушење ових графичких боја је комбинација:испаравања и неутрализације испарљиве базе из гликолних графичких боја и апсорпције влаге хигроскопних гликолних везива. Крајњи резултат је таложење смоле што изазива везивање и касније сушење.



МЕХАНИЗАМ БРЗОГ СУШЕЊА

Механизам брзог сушења је данас доминантан начин сушења. Користи се код свих облика папира и картона.Везиво брзосушиве графичке боје састоји се из две фазе ограничене компатибилности. Једна фаза је веома вискозан раствор чврсте смоле у сушивом уљу, а друга фаза је нафтни дестилат веома мале вискозности. Једна и друга фаза морају бити довољно компатибилне да би графичка боја била стабилна, хомогена при дистрибуцији и преносу током штампе. По наношењу графичке боје на упојни папир, капиларним механизмом се одваја дестилат. Ако постоји ограничена компатибилност, дестилат улази у супстрат остављајући смолу у сушивом уљу и везујући пигмент за површину. Иако није скроз осушен, филм графичке боје достиже високу вискозност губсћи покротљивост. Тада се каже да је филм постављен (нанет) и тај процес трајс од 2 минута до око 20 минута, у зависности од састава графичке боје, величине филма, природе папира. темпера- туре.Затим се суши оксидацијом. У зависности од формулације, температуре, влажности и киселости, хемијска реакција се одвија 8-16 сати мада се потпуно завршава после неколико дана. На крају се добија чврст сув филм који има максималну ностојаност на трење.

.

Слика 18 .Процес сушења брзосушивих графичких боја



3.6 ЛАКОВИ ЗА ЛАКИРАЊЕ ШТАМПАНОГ МАТЕРИЈАЛА

Лакирање одштампаних графичких материјала има за циљ постизање сјаја, глаткоће или неког другог ефекта и тиме допринесе естетском изгледу производа. као и да се материјал заштити од спољних утицаја који могу да изазову непожељне промене. Због тога се лакирају алшалажни магеријали налепнице, етикете штампарски производи који имају ексклузивну и репрезентативну намену пропагандни и рекламни материјали, као и читав низ других производа. У новије времс велика се мажња посвећује побољшању квалитета отиска стварањем специјалних ефеката на истом, шго се добија комбинацијом различитих врста лакова.Тип и карактер подлоге која се лакира утичу знатно на ефекат лакирања. На упојним папирима нехомогене иовршине, тешко је остваритн задовољавајуће ефекте лакирања Насупрот томе, материјали чија је површина глатка хомогена и без пора, као што су специјални папири или металне фолије, омогућа-вају добијање идеалног сјаја.Лакирање се изводи на специјалним машинама за лакирање на којима се лак наноси помоћу система ваљака или на штампарским машинама у истом пролазу у коме се одвија и сама штампа. Лакирани отисци ношени бескрајном траком пролазе кроз комору за сушење, која може бити снабдевена различитим типовима грејних тела, до потпуног сушења и очвршћавања.

Лакови се могу поделити на две основне групе:- лакови за лакирање одштампаних графичких материјала и- лакови за графичке боје, слика 18.

Слика 19 . Шематски приказ поделе лакова



Као лакови за лакирање графичких материјала најчешће сс користе шпиритусни лак и нитролак. Данас се користе и водени дисперзиони, офсетни, као и UV лакови.

Поред лакова за лакирање површине одштампаних материјала, постоје и лакови који се додају графичким бојама ради добијања сјајних и глатких отисака. Лакови за графичке боје су раствори смола и алкидних полимера у органским растварачима. У зависности од намене ови лакови садрже и различита уља у одређеним односима. Могу бити различите конзистенције, више или мање вискозни, као и сасвим чврсти. Под утицајем повишене температуре и енергичног мешања, евентуално раслојена смеша компонената постаје течљива.За графичке боје најчешће се употребљавају битуменски, колофонијумски и сјајни лак, затим лак за сушење на повишеној температури и лак на бази тврде смоле и ланеног уља.

4. ИЗРАДА ЧАСОПИСА

4.1 КАРАКТЕРИСТИКЕ ПРОИЗВОДА

Пројекат: ЧасописБрој: 1000 kom Format: A4Oпсег: 44 str Штампа: Oфсет4/4Папир: за ревијалну штампу 80 g/m2

Дорада: обрезивање, савијање, увез жицом, лакирање омота

Одређивање потребне величине књижног блока

Задати формат часописа је А4. Због тога што је часопис штампан у марго, повећали смо његов форма (површину странице под штампом) за 5 мм у глави, ногама и спољној ивици, тако да нам се при резању неби појавила бела линија уз руб странице. То значи да нам је отиснута страница формата215 x 307 мм.Необрезани књижни блок добијамо тако да у задати формат додамо по 5 мм у главу, ноге и спољни руб. То значи да је минимални необрезани формат књижног блока нашег часописа 220 x 317 мм.



Слика 20. Одређивање потребне величине књижног блока

4.2 ПРИПРЕМНА ПРОИЗВОДЊА

У припремној производњи графички се производ осмишљава, креира и обликује. Осим изгледа, квалитете и накладе, у пројекту се одређује и технологија и време израде, утрошак материјала и енергије, дефинишу се стројне потребе те потребан број радника и њихова квалификациона структура.

Припремна производња обавља и све радње које су обавезне да би све операције у каснијем производном циклусу могле ићи несметано и без одлагања.

Припремну производњу овог часописа чине: одабир потребне технологије: рачунара, скенера, дигиталне камере, осветљивача, алата за унос, обраду и интеграцију текста и слике, уређаја за пробно штампање, израду монтажних арака и штампарске форме.

Избор и опис најповољније технологије

Рачунар

За унос текта и илустрација, те њихову корекцију користили смо рачунар ПЦ следећих карктеристика:



Процесор: Интел Цоре 2 Еxтреме QX6700 4 x 2.66 ГхзХард диск: 2 x Wестерн Дигитал 150Меморија: 4 x 1 ГБ Монитор: 19“ Самсунг Оптички погон: ДВД+/-РWГрафичка картица: ГеФорце 8800ГТX Мрежна картица: Гигабит ЛАНКућиште: Тхермалтаке Напајање: Тхермалтаке 750W Тастатура: Логитех Делуxе 250Миш: Логитех Г5 Ласер Моусе УСБ

Слика 21. Рачунар

Скенер

За скенирање смо користили УМАX ПоwерЛоок 2100XЛ. То је скенер високе резолуције, намењен професионалним корисницима у електроничком издаваштву, графичарима у комерцијалној штампи, дизајну каталога, реклами, професионалним фотографима и др. Предлози за скенирање могу бити: дапозитиви, негативи, рефлектни и транспарентни оригинали. Скенер користи технологију за бољи и оштрији квалитет слике.

Дигитална камера

Фотографије дигиталном камером се једноставним спајањем могу пребацити у рачунар гдје се даље обрађују. Олyмпус Е-300 створена је да задовољи посебне професионалне захтеве. Велике је разлучивости и опремљена је софтвером за оптимализацију слике. Има заслон који се врло брзо затвара и тиме нам омогућује снимање четири снимке у секунди, седам снимака за редом. Испоручује са посебним фотошоп плуг-ином, којим је могуће додатно обрађивати слике. Опремљена је и инфрацрвеним фокусом, који са активира притиском окидача на пола. Камеру је могуће подешавати потпуно ручно, али она у себи има и аутоматске програме снимања. То нам све даје велику слободу при фотографисању. Штампач

За израду часописа користили смо ХП ЛасерЈет 4100 и Епсон Ствлус Про 7500.

ХП ЛасерЈет 4100 испоручује са новом казетом са тонером у коју је уграђен чип који регулише потрошњу тонера и његово загревање. У старијим ласерским принтерима, када тонер нестаје, на екрану се појављују беле пруге на местима где тонера нема. Овде тога нема. У овој је казети уграђен механизам који аутоматски равномерно размешта



тонер, тј. исписивати се може све док тонера има у казети.

Епсон Ставлус Про 7500 је штампач(плотер) великог формата. Максимална дебљинаподлоге на којој се исписује је 1,5 мм. Намењен је професионалним корисницима за послове интеракације текста и слике. Има 6 боја и опремљен је резачем.

4.3 ЗАВРШНА ПРОИЗВОДЊА

Завршна производња или тзв. графичка дорада је производна фаза на самом крају технолошког поступка. Домаћи задатак графичке дораде је да се сваки графички производ доради и коначно обликује тако да буде прикладан за употребу. Графичка дорада, односно, завршни процеси у графичкој индустрији деле се у скуп послова који се међусобно знатно разликују по садржају и врсти рада те технологији обраде графичких производа. Ти се процеси деле на: књиговезачку графичку дораду, израду папирне амбалаже и дорадну прераду папира.

Књиговезачка дорада се бави довршавењем производа којима је основна намена да служе за пренос информација у најразличитијим графичким (визуалним) облицима (књиге, часописи, новине, блокови, албуми, календари) или као вредноснице (новчанице, марке). Ти се графички производи требају обликовати до употребног облика, како естетског, тако и функционалног.

4.4 МАРКЕТИНГ

Маркетинг означава пословну активност која повезује производњу са потрошњом, са циљем максималног задовољења купца или потрошача. Маркетинг стратегија у средиште пажњи ставља потрошача и његове потребе, а према томе одређује производе и услуге, цијену, продају, дистрибуцију и промоцију.

Да би фирма данас била у могућности бити конкурентна ипрофитабилна,она мора бити информисана о догађањима на тржишту, стању, структури и донамици тога тржишта.

До тих информација долази се маркетинг истраживањем,које се бави сакупљањем, евидентирањем и анализирањем чињеница везаних уз промет и продају роба и услуга, на релацији произвођач потрошач.

Циљ маркетинга је остварити одређени производ и његову верификацију на тржишту, а све то уз остварење добити. Да би данас уопште конкурисало, предузеће се мора стално прилагођавати и развијати према тржишним правилима, те жељама и потребама купца, које се стално мењају.



ЗАКЉУЧАК

Научили смо да би се неки пројект могао организовати у целости морамо пре свега познавати све податке потребне за ту реализацију. Осим тога, морамо располагати знањем како бисмо анализом тих информација могли доћи до потребних закључака те тек након тога можемо започети израду пројекта.

Израда часописа је комплексна линијска производња где нам је потребно познавати сва ограничења и законитости стварне технике и производње.



СПИСАК СЛИКА

Слика 1. Цртеж на папируСлика 2. Просечни удео основних и помоћних сировина за израду папираСлика 3. Хидфофилна природа целулозних влакана и њихово везивање Слика 4. Машина за испитивање затезне јачине папираСлика 5. Конструкција нормираних формата и подела табака Слика 6. Подела папира према областима припремеСлика 7. Шематски приказ преноса боје са штампарске форме на папир Слика 8.Шематски приказ преноса боје са штампарске форме за дубоку штампу при ротационој штампиСлика 9. Шематски приказ оновних структурних компонената два предмета повезаних лепиломСлика 10. Шематски приказ места дејстава адхезије и кохезије,односно адхезионих и кохезионих силаСлика 11. Класификација лепила према пореклуСлика 12. Општи преглед појединих врста лепилаСлика 13. Шематски приказ лепљења предмета са глатком и храпавом површиномСлика 14 . Видљива област електромагнетног спектраСлика 15 . Општа структура обојених органских супстанциСлика 16. Општа подела уљаСлика 17 .Општа подела смолаСлика 18. Положај боје током четири основне технике штампањаа) висока штампа б) офсет штампа в) дубока штампа д) сито штампаСлика 19 .Процес сушења брзосушивих графичких бојаСлика 20 . Шематски приказ поделе лаковаСлика 21. Одређивање потребне величине књижног блокаСлика 22. Рачунар



СПИСАК ТАБЕЛА

БР. НАЗИВ СТР.

Табела 1. Димензије основних АО,BO ,CO и из њих изведених формата 16

Табела 2. Термопластична лепила26

Табела 3. Термореактивна лепила26

Табела 4. Еластомерна лепила 26



ЛИТЕТАТУРА

[1] И. Живковић,Р.Алексић.: Графички материјали[2] Јури, Б.: Основе планирања и организације графичке производње, Акта графика, Загреб 2001.[3] М. Крговић П. Ускоковић, Графички Материјали, Интерна скрипта Катедре за ГИ, ТМФ, Београд, 1996.


Documents

Izrada casopisa