Запад – запад, мало источније

Шести по реду Запад – запад прође и није се нешто посебно променило. Исти је

укус у устима. И није горак. Ни љут. Можда јер ове године нисмо јели сремуш?!

За овај пут, на инсистирање Цветиново, померисмо се мало источније. Полазна

тачка беше Баноштор, преко Бегеча, скелом. Каже Цветин лепо је то, воле људи.

Добро, де.

детаљи са склеле

Прогноза је најављивала кишу, те се нисам надао великом одзиву, но ипак

Сремском страном дође двадесетак душа, а скелом у две туре по 7 – 8. Јутро

магловито, мирно, тихо, као да је рана јесен, а не пролеће. Но не пада, добро је.

Атмосфера позитивна док чекамо другу групу да пређе, ћакуламо, ћућоримо,

здравимо...

весели старт

Крећемо нешто пре 10 сати, једним делом села Баноштра, да би после преласка

потока Текениш окренули лево њивским путем ка брду Мајнолиш. Идемо левим

ободом брда, одакле је диван поглед на долину потока, Баноштор и Дунав. Али

то знам само ја, од претходних пута док сам обилазио и тражио стазу којом

ћемо проћи. Зна и магла која нам је заклонила поглед баш као кад ти неко

стане испред телевизора у тренутку када гледаш важну сцену у филму или

утакмици, а ти му вичеш: ''Помери се, ниси провидан!'' Или: ''Није ти тата

стаклар!'' Али магла се диже споро, споро...

Поглед од пре 10 дана, без магле...

на дан шетње - исто као у јесен, само нема грожђа на лози...

Пролазимо кроз велики виноград и полако обарамо са Мајнолиша, те десно

спуштамо у до Кленовац и пењемо се мало до Кленовачке чесме. Лепо место,

непознато планинарима, сем ако не ходају са чика Михајлом . Он је прошле

године водио групу овуда, што сазнајем непосредно пред излет, и би ми драго

што сам одабрао стазу сличну непревазиђеном водичу акција под слоганом

''Немаркираним стазама Фрушке горе''. Поред чесме ловци направише

настрешницу за 30-ак људи, те се збијамо један до другог и на паузи

доручкујемо. Много лепша слика овако сви заједно, него када се на некој

ливади издвоје и раштркају групице, свако за себе.

код Кленовачке чесме

Синпе Планинар Сланинар предлаже да се траса мало измени и обиђе оближњи

водопад Жиган, што радо прихватамо. Преузима вођство и лепо и лако

долазимо пред густиш близу водопада.

ка Жигану...

обарамо наниже

Он извиђа и по повратку каже да водопад буквално капље, да је трава висока и

мокра, те да не саветује да се иде доле до њега. Међутим нађе се необузданих

авантуриста међ' нама, те један по један кренусмо у шикару. Кад смо већ ту,

јел. А водопад доби више вау – ова него неки много, много озбиљнији. Наравно

више из шале, али нема везе. Углавном било је занимњиво, атрактивно, весело.

Каже Синпе: ''Ја нисам веровао колико је људи кренуло у онај густиш, иако сам

рекао да не вреди ићи...''.

водопад Жиган – вода се (када је има) слива низ корење, капље...

Одатле брзо стижемо до села Грабова, у једном делу преораним путем... У

Грабову кратко обилазимо диван чардачић из 1930. године.

чардак у Грабову

кроз Грабово

Потом се пуштамо се у поток, па узбрдо до под врх Орловца, а одатле хватамо

прикључак на маратонско – трансверзалну стазу до Андревља, преко

извиђачког дома.

од Орловца ка Андревљу

На Андревљу правимо паузу за кафу, чај и ручак у башти одмаралишта.

заједничка

Даље пречамо преко Угљарског потока у Поторањ и поред њега до Тестере. Ту

нам опет Синпе показује за Фрушку гору велелепан водопад у виду три озидане

каскаде на изливу воде из језера. Чак ни неки стари планинари нису знали за

њега, а веома је близу стазе, погледајте ако пролазите.

каскадни водопад на Тестери

Са Тестере се поред капелице ка истоку пењемо уклинченим путем како га ја

зовем, који је у почетку врло атрактиван. Горе по изласку на Борковац опет

Синпе предлаже импровизацију, како би скратили и убрзали завршетак

данашње шетње и стигли на време на превоз.

договори на Борковцу

Необичан Лазаров гроб на Кестену који због скраћивања не видесмо

Ко не рескира... одлично хватамо стазу и лако, лепим путићем сиђосмо у поток

Калуђерица, а низ њега ускоро и до истоимене капелице посвећене Светој

Петки. Ту опет кратко одмарамо и настављамо јачим темпом.

на Калуђерици

Прелазимо асвалт и идемо опет њивским путем до на брдо Ловра, па даље

гребеном ка Дунаву. У Баноштор силазимо око 18 сати, хватамо скелу таман на

време и група која прелази стиже да увати аутобус из Бегеча.

Не рачунајући пут Бегеч – Баноштор и натраг, препешачили смо око 22 км и

имали око 750 м пењања. Било нас је из грађанства, Нафташа, Железничара,

Сирига, Вилине водице, Бачке Паланке, Сремске Митровице...

Захваљујем се друговима из Поштара на подршци и помоћи у вођењу акције.

Синпету на успешној сарадњи у току вођења. Друговима и осталим учесницима

који су се појавили упркос лошијој прогнози и били једна одлична група.

Времену, које је опет подржало изнад најава.

Ја задовољан излетом, а колико сам чуо и схватио и остали. А како рекох на

почетку, остао је исти укус у устима, осећај у срцу... тако да није упитно –

видимо се и догодине на неким новим ређе похођеним деловима наше горе...

У здрављу.

текст Горан Ђуричић

фотографије Боривоје Вељковић, Небојша Живић, Горан Ђуричић