JAMČENIK Statut poljički

Jamčenik Traditur Knez Pristav prvi Pristav drugi Pristav treći Sužanj Glas najamnikov Glas kmetićev Glas gospodarov Glasovi

Šuškaju stinčicepod nogama. Jamčenik i Traditur putem razgovaraju.

Traditur: Kume, upeklo danas u time. Jamčenik: U počelu je, Jure, bilo deset sunaca,

devet ji je zmija popila, a deseto lastavica pod krilo sakrila.

Sveti Arnir u klancu blizu Dubrove, gdje su 4. kolovoza 1180. kamenovali splitskog nad-biskupa Arnira zbog spora s Kačićima oko zemljišta. Duborvci vele »di je pâ na tle, provrila je voda čudotvorna, danas pod oltarom, a u stini su ostale udubine od bisku-povih kolina«. U Poljicima je još živa i predaja da su Arnira kamenovali jer ih je ra-srdilo i ponizilo što im je on rekao da »jedu, ako već nemaju ništa drugo, kruha i sira«.

Traditur: I ovo jedno žeže! U daljini istiha bruji narod. Jamčenik: Sunce goji i gori, a misec ispija snagu

iz čeljadeta. U dubini radostan Glas kmetićev: »Pčele se orojile

na momu, hvala ti sveti Jure!« Glas gospodarov: »Nisu na tvomu, nego na momu, kmetiću!« Glas kmetićev zdvojan: »Moja maslina, tvoja zemlja, gospodaru! Smi-luj se, meda mi triba dici za bolest!« Glas gospodarov: »Dobro! Neka more svak živ biti, jere ništar nie ča e vazda bilo!« Opet kliktav kmetićev Glas mami roj u ulišće: »Sidi majko! sidi majko! domak majci! domak majci! u kućicu čele moja!« (Pčele bruje kao da pje-vaju, zatim zveknu konjska kopita.)

Traditur: Knez jaši na bilu konju... eheee! Jamčenik: A i ni mu lahko! Traditur: Bit će mu jošće teže, kad čuje sva zla, ka

su se u Poljicin nakupila od zbora općenoga. Jamčenik: Tko zlo čini, sebi čini... Traditur: Pušći ti, to su riči. A kad dojde pri glavi

− i ćaću po glavi! Jamčenik: Ali, Jure, tko je svoga oca tuka, sva-

komu je ruka virila iz greba. Traditur: Boje da ti ruka usane na onomu svitu

nego na ovomu. Jamčenik (blago ga koreć): Brate... Traditur: Daj nam ga danas, kaže i očenaš. Ali ča

je danas da vako sunce, sunce mu njegovo! Jamčenik: Dobro da je kupni zbor na sridi Poljic,

tako je svakomu pravo hodit po vun vrućini. Traditur: Pravo je onima ki su u sridi. Jamčenik: Ne misliš li o djavlu, unda je svakomu

pravo. Traditur: Odnija ti nečastivi naše sejačke misli. Jamčenik: Slušaj! Traditur: Čujen ji svaki dan. Jamčenik: Ali vako kupni nisu uvik. Glasi puka na zboru. Glas: »Svaka te se zvir okusila, orli i gavrani od

smrada ne mogli!« Glas: »Klekni drači, pa jun plači!« Glas: »Jao ti se onomu koga bidaju, a lako je onomu koga djavlu daju.« Glas: »Jezikom lopataj, rukama ne takaj!« Glas: »Nema dušetinu, nego paretinu.« Glas: »Bliže mora, bliže Boga.« Glas: »Jedan drpljenje, drugi trpljenje.« Glas: »Koga su zmije ujidale, i gušćerice se boji.«

Jamčenik: Triba se, brate, u životu nagovorit, u svakom selu sagradit kuću.

Traditur: Je! Gora se s gorom ne sastaje, a čovik s čovikom je.

Iz žamora se izdvoji Traditurov glas. Traditur: Kneže, Sućić odsiče nos. Knez: Komu? Traditur: Marku Kuhačiću, vanjaninu. Knez: Zač, brate? Traditur: Van brez uzroka. Knez: To još Bog ni zapozna. Traditur: I baš na svetoga Arnira, pomoga nas! Knez: Braćo Poljičani, gdi je osičen nos, kameno-

van je biskup Arnir. Unda je devetero naših obišeno. Sagradili smo mu i crikvu našin znojen. Sveca mu, do-klen ćemo tako?

Traditur: S toga nosa izgubi župa poljička veliko blago.

Knez: Počtovana župa učini i odluči skladno i do-govorno, da ni on ni od njegove kuće ni od njihova kolina nigdar nije vićnik ni sudac u općini poljičkoj, a nategne li tko ili prigovori da mu se učini pomilovanje, da se oni čovik ubije kamenom, a on upiše u počtovani statut kako i Sućić.

Traditur: Svitli kneže, ter jošće nî sve... Knez: Nî...? Traditur: Jedna ženska glava pobacila dite. Knez: Kako znadeš? Traditur: Kosti mu sakrila u gomilu, zač je krupa

otukla moj dolac pod Semejinon, gdi je višćica sranila zlo dilo.

Pristav prvi: Ja san pristav otogaj mista, zač mi nisi kaza sramotu?

Traditur: Tko bi doznal, da ni munja kosti izmet-nula.

Knez: Sažgat će nas, braćo, grom iz vedra neba! Traditur: A ta je žena jošće morina. Je, je! Pritva-

rala se u kokoš, skokni na zipku pa guši dite koje spa-valo. Stavili se ukućani, čemu ona kokoš skače na ko-livku i sve se primiče onom ditetu, bit će ništo. Uvatili je jedan dan na ditetu, pa š njon pod cripnju na vatru, da se ispeče. Malo je podržali, pa pušćali vraga ća vanka, a ona odlepurala u selo. Sutradni našla se u selu žena sva popečena. Prozvali je »Peka Prdeleta, nosi kožu od ja-reta«. Je, ovoga mi zlamena!

Knez: Braćo, hoće zakon stari od višćic i čarobnic, ako bi se istinito našla koja višćica ali čarobnica ali vra-žarica, od parvoga obnašastja ima se vruštati, ako li se veće najde, ima se sažgati!

Traditur: A, braćo, nek je i Zlodre dužan glavon,

kî je razbijao i silova žensku glavu. Pristav prvi: Ku? Knez: Da, nu, pake ima se razabrati, kako je i po

koji način i s kojim uzrokom i tko je človik i ke vrste, i ženska glava od ke je pravi i od koga glasa i od koje rabote. Toj sve potribuje razabrati i prociniti, kako je i ča je, zač se ne mogu sve stvari izimenovati.

Traditur: Sotona hara Poljicin! Pristav prvi: Ča je jošće? Traditur: Zatekal san u grihu nepodobnu starca, kî

opći s kokošon, tere joj od dragosti zavrće vraton. Knez: Brate Jure, tko se najde u grihu nepodobnu,

ča se zove grih sodomski, ali bi bila muška glava ali ženska, kî bi bio u tom nečistu grihu, ima se sažgati prez svakoga smilovanja!

Traditur: Žeži! Pristav prvi: Lahko je reći! Traditur: Ne štuje se statut počtovani. Knez: Živi se živinski. Traditur: Eto! Najamnik Iviša ne dostavši vrime

svoje od godišća, ošad od gospodara prez nikoga po-dobna uzroka, zač mu j e gospodar voljan ne platiti ništar. Nu li bi ga gospodar prez uzroka dostojna odagnao prije dostanja, ima ga platiti za pun najam.

Pristav prvi: Pa dal mu je dva zlatnika. Traditur: Ako li se najamnik najao za ku hoć cinu,

hoće zakon počtovani da mu se ne plati ništar ili pun najam.

Knez: To je bio zakon stari. Traditur: Stari ili novi − oteto je prokleto! Knez: Da sada Poljica priuzakoniše milostiviji za-

kon ovako: ako bi najamnik stao niko vrime, a ne uči-nivši nikoga zla ali šćete, voljan je pitati od gospodara oni dio najma, koliko je vrimena zastao tere pojti lipo pokloniv se. Ako li bi pake gospodaru toliko je uzhotilo se u koje hoć vrime učiniti račun s najamnikom svojim, voljan ga je plativ za onoliko koliko je stao ter mu dati prošćenje, a to za toj, neka je svak slobodan. Nego samo tribije vrimena prociniti od godišća, zač je zima trudnija hranom nego lito, a lito vridnije rabotom nego zima.

Traditur: Braćo, otkad je Split pod Bnecima, ča su se Poljica kupno dogovorila?

Knez: Svi ko jedan, da splicki mlini, sela i solane, ča se najdu u Poljicin, pripadnu nami tere ih branimo krvju ustriba li.

Traditur: Nu Sinovac je kukavno, u strahu od bne-tačke osvete, učinil vanjaninu ča bi samo smio bratu. Opovio je priko rike, ka je poljički mejaš, da mu se čini

šćeta. U drugom zastanju pake ubio prasca, ter gospo-daru od onogaj prasca dao glavu, kako tribuje po Statutu počtovanom!

Knez: Vanjanin je vanjanin! Za nj ni zakon od Poljic!

Pristav prvi: Svoj svoga vodi nad jamu, ali ga u nju neće baciti.

Traditur: Hoće! Pristav prvi: Reci − tko?! Traditur: Otkako su Bneci zasili na naše granice,

običaj se stari izmeće. Pristav prvi: Izimenuj! Traditur: Ne mogu! Tugarani su niki uhitili pok-

reju, a kako je bilo živo, bilig su mu uha urizali. Nu nisu pošli k pravdi, nego s onim uhom od biliga, rugali se po Tugarin.

Knez: Da stari zakon hoće, tko bi se lupež našao u selu mejusobac, tada ne samo dužan je obišenjem, da i svim ča ima.

Traditur: Tugarani tribuju odati lupeža mejusobca, ter da se on obisi, plemenšćina mu ostane bližnjemu, a ino blago općini.

Knez: Poludio narod. Pristav prvi: Nema roda bez ukora ni šenice bez

kukolja. Traditur: Bacit kamen, a krit ruku. Ne, i ne! I braća

Slidinići izdaju stare navade. Oteli svomu selu turmu trgovac, ki su pogodili vino o Božiću s cilin selon, a zna se, kada bude vrime od prodaje vina, u svu dvadeste katunarih u Poljicih da nima nitko iz svoga sela u drugo poći prid turmu ni u svome selu priuzeti drugu turmu, nego s kim se najpri pogodi. Tko li bi ovi zakon pri-stupijo, bude li namirnik od Poljic ali vanjanin, da raz-jagme i popiju vino, u naš odgovor slobodno da pruži ruke svak.

Knez: Braćo Poljičani, u ovo vrime otili bi Turci da smo njiovi, a Latini da smo njiovi, a mi budući vazda pod zapovidju kliškom. Zato svi jedni i skupno, redov-nici i glavari, sa svim pukom odlučimo virami i dušami, da stojimo na naših kuća i u našemu zakonu! Izgubimo li običaje, smetnemo li poljičko počtenje, propast će i naše granice stare.

Traditur: I ovoj neka se zna! Kad je odbigao sužanj kralja Tvrtka, uhićen je u Poljicima, ali nije minula jedna noć, tere taj sužanj nije onoga ki ga je poslija uhitio. Je li tako, kneže?

Knez: Tako je, brate! Traditur: Unda sudi!

Knez: Čuli ste, braćo! Budu li njegove osvade is-tinite, Poljica su se našla navišćena za prokleta, i kad bi nas u tom proklectvu dostigla smrt, nimamo se ukopati s inimi krstjani.

Traditur: Sami sebi kopamo kosti! Knez: A, brate Jure, budu li riči tvoje i panjke laž-

ne, izgubio si u Poljicima greba za vike vikova. Traditur: Tko li bi ovolika zla isisa iz prsta?! Knez: I tko bi pomenuja silu prući se prid knezom

i prid suci, jurve sila ne more poginuti, ali na onomu koga imenuju, da ju je učinio, ali na onomu ki je imenuje. Ti si, brate, spomenija izdaju, i kazna za nju ne more uminuti, ili na onomu koga si imenova, ili na tebi, ne dokaže li se krivnja, koja sad tišći Poljica. Kako je optu-žba teška zarad nevirstva, hoće li se naći čovik jamčenik u Poljicima, ki će jamčiti za ovoga čovika?

Muk. Jamčenik: Ja ću! Skupa smo došli. Knez: Zakon stari uzakonjuje, da je voljan čovik

čovika izstupiti, ali toj zakon tribuje, da istup ne ima imati odstupa, jere od neuzmožnoga nitkor nije dužan.

Jamčenik: Ja, braćo, jamčim za ovoga čovika. Ali ja ne izstupam za nj, nego virujem u naše poljičko po-čtenje.

Pristav prvi: Kad jamčiš, unda jamči! Jamčenik: Ovim perčinom jamčim, koji mi je up-

lela pokojna mati. Ne budu li riči njegove istinite, neka mi se ostriže.

Knez: Pristavi! Pojdite kroz Poljica, razviditi ča je i kako je!

Pristav prvi: Najde li se ona žena višćicom, ima se od parvoga obnašastja vruštati šćapom.

Pristav drugi: A najdu li se izdajice Poljica, ima im se kuća sažgati, a oni se izrenuti s didovine, da im greb bude indi!

Traditur: Jesu li, kneže, pristavi podobni i dostojni viri?

Knez: Pristavi su rotni! Traditur: Neka pristavuju skladno i strne se, kako

ne bi bila koja jala ali hitrost. Knez: Ako li bi tko porekao pristava, a navlastito

rotnoga, tere ga dostigne za kriva pristava, jest zakon stari, da mu se imaju izsići tri rebra i nije veće virovan nizaštar...

Pristav prvi: Ako li ga ne bi dostigao kî ga je pore-kao, nego se našao prav, a tadaj na onogaj toj pada kî ga je prava porekao! Brate Jure, rebra će se sići meni ili tebi! I jesi navalio na sva Poljica, ka da su ti braća tvoja

obid izila. Traditur: Ča im ja mogu. Tko s djavlom tikve sadi,

o glavu mu se razbiju. Knez: Braćo, u Poljicin neka more svak živ biti,

jere ništar nie ča e vazda bilo. Zakon za kokoši brani kokoš, i ka čini šćetu u vrtlu ili vinogradu, tada gospodar opovidivši voljan je ubiti i izisti jednu, ako jih i veće, ako li je pivac meju njimi, voljan je ubiti inu, da ne pivca. Naš zakon šćiti i vola kako sirotu, i kad se zemlja teži i ore, ako težak ne ima sada ili podvornice, voljan je u tu-jemu gaju vole napasati dok se priobuje. Dok se istrese zemlja iz opanka, stara je poljička mira počtenja. Poljica uzakoniše i ono ča je svačije, da zakon na put stane onom tko posegne za Božjim darom. Tako voda živa ima biti općena gdi godir je na čigovoj godi zemlji. Voda rvenica osobito onoga je tko ju na svom izavre. Voda daždeva, tko ju navodi na svoju zemlju kada je mala, da mu dobro čini i korist, tada ima trpiti i veliku kada dojde, ne mora je bižati i odtisnuti na druga. Ako li se velike liči, tada nima ni male vazimati. Poljičanin, kî je ovdi na didovini, vazimlje malu radost i velu nevolju ove zemlje.

Kiša. Krupa. Bura. Slavuj. Psalam bratimskoga zbora. Gregorijanski koral.

Knez: Pristave, ča je bilo s višćicon? Pristav prvi: Vražji... piljak... Uša mi putem u

opanak. Knez: I, i? Pristav prvi: Braćo i kneže, pristavjujuć kroz Po-

ljica razvidil sam ča je bilo sa ženskom glavon ku je naš brat Jure navistio višćicon.

Traditur: Ča je moglo bit?! Pristav prvi: Kokoš je skakala na dite, živa istina,

nu to biše kokoš ča je propivala. Osikli joj glavu i bacili priko krova kućnoga, a ženi se Jure narugao, jere je takovu kokoš pekla pod pekom.

Traditur: Ja?! Pristav prvi: Tako su svidočili! Ti si ju, brate, i

prozvao »Peka Prdeleta«... Traditur (smije se trenom): I je! Pristav prvi: Unda ta ženska najahala na te pso-

stmi. Traditur: I dilila mi roge, govoreć: »Na ti ćaći i

materi!« Pristav prvi: Sažgemo li sve one koji dile roge, tko

će ostat? Knez: Po Statutu počtovanom, ako li bi koja ženska

glava na koga najahivala psostmi, nije zato voljan udriti da odgovoriti, nu li bi ka ženska glava na koga naskakala

bojem ali kom zarvom na skubanju ali na boj prez nje-gova podobna uzroka ali krivine, i totu ako bi je prišća-pio do praga njeje, za to ne plaća ništar... Zač je nisi prišćapio, jesi muško?

Traditur: Neka je zakon vrušta šćapom! Knez: Ti si, brate, silu spomenuo prid Stolom polji-

čkim, ter sila ne more uminuti. Imaš se ti šćapom šibati, kako bi čarovnica ta od prvoga obnašastja.

Traditur: Braćo... Budete li virovat višćican, mliko će sisat materan, ispijat srca jedincima...

Pristav prvi: A dite je bilo samo nekršćeno, pa je pokopano izvan greblja u gomilu.

Traditur: Braćo, ja san vidija glavicu od diteta, skakala je po gomilan tražeć majku. Braćo...

Pristav prvi: A ni Zlodre nije silovao udovicu. Do-bri ljudi se sastali, da pake razaberu, od ke je pravi žen-ska glava i od koga glasa i od koje rabote. Zlodre donija tikvu na ročište, a starcu dao čep. »Na, začepi!« pa miša tikvom amo-tamo-doli-gori. Staromu se tresu ruke, a Zlodre se smije: »Eto, braćo, bi li ja nalija, da udova nije tikvu smirila?«

Traditur: Ne bi, a je! Pristav prvi: A glede griha nepodobna, ča se zove

sodomski, u tomu se složiše dobri ljudi, da je to teška potvora na Poljica. Starac osta sam na topragu, i kako ne ima žene ka bi gledala kokošan u guzicu, da prosti svitli poljički Stol, on prstom pipne hoće li kokoš sniti jaje. Pake, istina, stari je u samoći poditinijo, pa katkad od milinja kokoši zavrne vratom.

Jamčenik: Evo, mladosti mi, kad sam bio mlaji, došlo mi katkad zadovoljit želju na kokoši. Vidin kako to pivci slobodno radu, ali se prenem i zlamenujem: »Odstupi, sotono!« Pa mislim, braćo, da starac griši mišlju potajnom, ter staviv prst na ono misto, uživa nikom slasti, pitaj Boga kakvom. Bilo bi suproć zakonu Božjemu, da sažgemo Juru zač je krivo vidio dilo sotonsko u onomu ča je samo ljudska slabost.

Pristav prvi: Ne ima li se sažgati, kako bi se sažgao starac, da je uhićen u gnjusnu dilu, ima se bratu Juri izsići tri rebra, kako je rečeno u zakletvi o pristavima.

Traditur: Sici! Pristav prvi: A da su izsikli meni, dostigav me za

krivoga pristava, ja veće ne bih bio virovan nizaštor. Traditur: Sici rebra! Pristav prvi: Izsić ćemo, ne boj se! Knez: Pristave, a najamnik? Pristav prvi: O Iviši ne imam reći ni riči, jere ne

mogu onu sriću očitovat svojom.

Glas najamnikov (kano glas sriće s drugoga svita, izvan statuta, izvan zakona i traženja pravice): »Brate, radija cilo lito. U jesen kuća protekla, uspnem se pod krov. Sini, sunce! Na rpu zlata, ma na dva cekina tekla kap. Bliskali mokri, ne odolija, uzeja medju prste. Sutra gospodar pozna, srića Božja! »Iviša, a, Iviša?!« Ja otiša bez riči. Na Brač, a gdi ću? Dušo moja, su dva zlatnika iša niz klanac. A, brate rodjeni, uz vatru starac i starica u selu molili i govorili o meni. Vidili me kroza zirku kako idjen u košuljici, gole guzice. I kad san zaplaka napogled moru, čujen jeku: »Ooo... eee!« Vila li me zove: »O, mali, vrni se!«? A starci, dušo moja mila, dočuli o dva cekina, nu nisu mislili ka gospodar, nego da san poštenjačina, kad od rpe zlata uzeja dva zlatnika, i to mokra, srce moje iz nidara! Posinili me, na nebu uz Oca stali! Nisan više na tudjemu. Na svomu sam. Iman se gdi oženit! Imat postelju, dvor i dicu! Didovinu... Što će meni zakon i Statut dokole san sritan?!... Brate, s jedne strane oganj, s druge cili svit!«

Pristav drugi (konjska kopita izdaljega): Ooo! stani, Zekane, vrag ti teret − aa!... Od rike do rike na konju, a on je, braćo, izdao, a ne mi! (Radosno i lepršavo pripovida.) Daj mišćić, da se vinom okripim!... Ee, i ja bih, brate, volijo, da se razjagmi Slidinića vino, hehe!...

Knez: I? Pristav drugi: Dakle, braćo, splicki je prasac pri-

pliva riku, ter ga ondi Sinovac zastao u žitu, a tu ga je voljan ubiti i za se istratiti, zač je bio prasac žirovni prez inih. Nu ni ga on opovi prid svidočjem, rekavši: »Tvoj mi prasac čini šćetu!«, nego ga je ubio na prvom zas-tanju, kako pravoga vanjanina. I nije poslija u želudcu našasto pobiližje od žita, da se splickom gospodaru iskaže pravda, nego je izriza žuč za urok, a glavu nije ojao njemu priko rike, nu mu je bacil u vir, rekavši: »Tako će se vrtit tvoja, pristupiš li našega tla!« Sinovac je junak, ne kukavica... Čije je ovo vino?

Pristav prvi: Bratimsko. Pristav drugi: Brate, grizi niz grlo kî mliko... He,

a nisu ono lupeži mejusobci, nego su biligom uha Juru plašili šiš-miš! To se Tugarani našalili s nikim, koga žena tirala da sve svoje čuva. Popeo se jedan na Mosor, drugi na Perun, pa zovi s gore na goru: »O, bila vilo!« − »Oj, bila vilo!« − »Večeras je Pira moj!« − »Nije, nego moj!« − »A kud ćemo š njim?« − »Na Tugare na zvonik!« Moj ti Pira biž! Doša doma, a žena: »Nisu vile, nego lupeži, uši ti se začepile!« Ter Tugarani od uha uri-zali bilig, pa se rugaj tom kožicom... šiš-miš!

Traditur: Tko se ruga, poseru ga!

Pristav drugi: Vidiš, brate, kakav si? Traditur. A kakav si ti?! Pristav drugi: Malo vesel. Knez: A glede vina? Pristav drugi: Najprvo pravda hoće, da je bratu

Juri drago kad se vino razjagmi, jere gdi pruži ruke svak, naš brat prvi pruži grlo. Slidinići nisu oteli turmu trgovac svom selu, nego je Ercegovčev konj sam doša u dvor, jere je lani u Slidinića prćen mišinama. Živa je istina, da je Slidinić Ercegovca, kako prijatelja, ponudio bukarom vina, rekav: »Živijo mi sto godina!«... Živili mi i vi, braćo − dvista!

Knez: A nos? Pristav drugi (pio je): Čiji nos? Knez: Odsiče li ga Sućić i van brez uzroka? Pristav drugi: Svrbi me nos, ljutit ću se, miša mu! Traditur: Ča me tako gledaš? Pristav drugi: Šćeta... šćeta... (Smije se.) Traditur: Nisan ti oca ubija! Pristav: Ma ča nisi i to, brate, laga, prez nosa bi

bio ka kukuvija. Radije ti izsić nos nego tri rebra... Nu, brate, mogu se još meni sići rebra, porekneš li ča prista-vujem! (Šutnja.) On stoji uzočice tere muči i ne prigo-vori mojoj pristavšćini. Pristavujem stojeći na nogah, tere čim sidnem u sudu, jur me nisi voljan ondaj opet zdvignuti ni me poreći... Eto, ja sam sio. Stina ledena, ka tvoj greb!

Jamčenik: Ja jamčim za ovoga človika, ka ča bi izstupija za sve živo u Poljicin. Nu, ne gre mi u glavu. Viruje se pristavu na počtenu rič, jere pristavuje po svidočju inih ljudih, ter se, braćo i kneže, svima viruje u Poljicin, izim počtenju brata Jure. A zač to, sunce mu nebesko, ke jednako grije!

Knez: Ti, brate, izstupaš srcem preveć, po dobroti svojoj ne vidiš varke i skrivene naume. Brat Jure je slipo oružje u ničijim rukami. Postavja zaside zakonu i hotio bi razvrgnuti stare pravice. Rekav, da vanjaninu ustu-pamo jere smo kukavice, uhodeć jedan drugomu običaj, mi postajemo mejusobci uhode. Naše bi navade nami otežale, ter bismo zvali vanjanina da nam dade svoje. Ništar nevoljnije kad se svak svakoga boji, prez podobna uzroka uzrokujuć strah, pozlobice i bolizni.

Dramatičan dolazak. Pristav treći: Braćo, odbigli sužanj nije ni rob ni

uhićenik... To je moj pobratim Hrvoje. Glasnik je kralja bosanskoga gospodina Tvrtka. Toj se razumi, nami Hrvatim priti crni vitar, a ni žuti vitar nije prista. Naš pobratim Hrvoje, ki ima priteški dan, govorit će o jošće

težim. Sužanj: Bratija, i Turci podignu tvrde gradove, tere

laskaju seljacima, hitrostju svakojakom da će biti slobo-dan kî od nas k njima otpadne. Ja ću potihomo pojti na Bnetke, nu bratija, hiža naša, i naš ostanak, u rukama su inih krstjana, dokole u domu našemu ne podili nas Bog. Sažgite izdajice, jere će biti poturice. Askeri kada dojdu u Poljica, ovojzi bit će slobodno samo bezvodje i bespu-tica, jere se Turčin petkrat opere spomoleć se Alahu. Na Jurjevu plesat ćete nimo kolo, raspločat kuće ter slamom pokrit krov, viku vikoma žit u strahu ot ognja. Bratija, rekoh našu sudbu počteno i glasito, jere dokole stoji svit, počteno žih, a počteno i legoh. Zbogom, bratija! (Stjen-čice zašuškaju, pa se korak utiša, postaje potajan.)

Pristav treći: Zbogom, pobratime! Tišina, pa pučke jednoričice istiha. Glas: »Tiši-

ne.« Glas: »Tmine.« Glas: »Suša.« Glas: »Nerodica.« Glas: »Pomor.« Glas: »Gundevalji.« Glas: »Kuga.« Glas: »Skupoća.« Glas: »Glasine.« Glas: »Vanjani.« Glas: »Nesloga.« Glas: »Posiskoze.« Glas: »Osude.«

Knez: Va ime Božje amen! (Stanka. Šapat se uti-ša.) Ovoj neka se zna, kako budući kupan zbor Poljic na Majčinu i totu svi jedino i skladno vlastele i didići svi skupno prijaše i uzakoniše ovo: tko bi se godir našao ali vlastelin, ali didić, ali redovnik, ali ini koje hoć vrste čovik, ki bi ali po sebi, ali po inom, ali po pismu, ali ričju kojim zlom panjkao suproć mistu našemu, da koji bi se u tom našao, da po svaki put i preza svakoga milosrdja ali umoljenja ima biti sažgan ognjem, a inako nikakor!

Pristav prvi: Sici mu tri rebra, kako bi meni da nisam virovan!

Traditur (triput se čuje sikirica u mesu s kostima): Ah... Aaah.... Uuuuh!

Pristav drugi: Vruštaj ga šćapom, kako bi višćicu! Traditur (na svaki udarac Traditur bez rebara

govori sve žalosnije rič »brat«): Braćo!... Braaćoo!... Braaaćooo!... Braaaaćoooo!... Braaaaaćooooo!

Knez: Kako izdajici neka mu se kuća sažeže, a on veće da ni Poljičanin, tere nek se sažge ognjem!

Počinje istiha gregorijanski koral prokletstva. Braćo, pepel mu raspite pod Obišeni dub, da vitar

zmorac izrene izdajicu iz Poljic! Gregorijanski koral huče kamenjarom kano vihor

samoglasnika. Zatim utiha. Jamčenik: Noćna utiha... Braća su moja učinila ča

su imala. Izdala, osudila, mučila, šutila. Meni perčin os-trigli, jere sam jamčio za počtenje čovičje. Krit ću se od judi dokle kosa ne nareste. Niknut će side vlasi. Opet ću

ka stari starac izstupit za brata. Na jaziku mi jašćerica, nu nemam druga s kim bi je izličija. »Prodat ću ti ništo!« »Što?« pita bi me on, a ja njemu: »Višćarica, jašćerica, s mene prošla, na te došla!« Ćuk! Ćuče li nad kućom, bit će dite muško, a je li pod kućom, nije sritno. Brez perči-na nema ni vinčanja. Divojko moja nesudjena, ne boj se uroka ni nameta, neću na piru zatvorit vrata, da svit našu radost ne gleda, jere je tadar zavist najveća, nitkor mi neće osponit kljunak čarajuć: »Kad se ovi komadi sastali, unda oni dicu imali!« Nemam dice, imam mrave. Ti si me to sapuhnula, žabice! Zač se tako braniš, pa mi oteklo na ustim. Vazest ću devet pločica od brusine, tim pločicam proć kud je oteklo, a pozatim ih bacit priko sebe. Imaš zelene oči, ali nemaš zle. A čovik urokljiva pogleda, moga bi poharat Poljica, kad ne bi bilo po-čtenja. Sve more vazest. Hoće li od tujega blaga imat mliko, neka primetne uže priko grede u kući, pa pogleda s prozora u goru gdi blago pase. Klekne na kolina, a pod užem nek je vidrica, pa poteže za konop rukam ka da muze, i unda će u njega bit dosta mlika, a u onoga čije je blago, nema ga. Ne puši u me, sapuvačo! Sva su Po-ljica u snu. Ne bi im se u kožu obuka, jer se noćas dugo sanja. S jedne strane oganj, s druge tama. Nitkor ne zna kakova je snaga u ljudima. Ča sam ja? Vazda me strah zaspat na neveri, da mi tko od bližnjih u snu ne okrene glavu gdi su noge, a noge gdi je glava, pa se ne bih pro-budio ako sam višćak. Duv se rasta od tuline i iša u obla-ke smućivat zrak. Sad sivaj, mogu zaspat. Nema me tko okrenit u snu. I nek sam čaratan, repač, smetinjak, Statut me neće vruštat ni ognjem žeć. Od snage za ku ne znam, sâm ću poludit. Lipo je bit orač na nebu. Zvizde Vo-larice, četiri vola oru, a za njima zvizda gospodar, zvizda pastir, zvizda lupež. Tat vikuvični za nami gre, ka ova lisica na kokoše. (Počimlje se ništo orit, ka da se soriše svi zidići u Poljicin.) Diže mi se osičeni perčin na glavi. Braćo, vas nî strah, jer niste jamčili za čovika. Vi mirno spavate od zataje, ka ča vile živu od nikanja, kad tko reče da ne ima kad mu zaišćeš. (Ori se.) Neću pivat od stra, nego pripovidat! Niki Bašić okladi se, da će otić crikvi u gluvo doba noći i zazvonit u zvono. Doša crikvi, proša priko čimatorja, ništa, ujde u crikvu i zazvoni tri puta. Dobija okladu ka dobij a, uputi se da će natrag doma, kad taman eto ti iza zida opruži se crn čovik pa mu se izdreči: »Gdi si odija?« i zauši ga. Aa! Jesam li ja lud? Svojom šakom sebe tučem! (Ka sud svita.) Ori, ori, ori! Uvik je snaga razora veća od snage stvaranja. Ali uzidji jednu mejicu, poukodlači se za dobro dilo. Vukodlače, digni stinu starcu, ča će sutra stenjat. (Stenjanje. Ankanje.) Ča

si?... Tko si?... Ančeš li ti?.... Jesi li Jure... traditur Po-ljic... brez greba i odrišenja?... (Ka da su mu nike ručeti-ne oko pâsa.) Plešem − brate − plešem − brate − plešem − brate − plešem − brate − plešem − brate − plešem − brate − plešem − brate − ne mo... gu vi... še − plešem − brate... Brez kose sam, neću posidit od strâ, nego za-nimit... Ne za-kli-njem te: »Odstupi, hudobo paklena!« nego te molju kako brata... Braataa, a ne brata! (Pivac kukurikne, oridba pristade.) Spasili me pivci. To je ruka, to je rebro. Živ sam. Sve se prizrilo. Ništar ni soreno. Zidi na svomu mistu. Zvonici će zaslavit zdravomariju. Gre-bi nisu otvoreni. Sunce će izać. Misec više ne ispija. Prija nego mi perčin izreste, suhu ću tikvinu svoga tila pružit iz greba da mi je naliju vinom. Propit ću se na onomu svitu! Crni spuži ližu, kiša će, kiša će, kiša će. Vas vik ja ću gledat procesije, svaću i sprovode, na Veli Petak slušat pivanje muke.

Moje sunce na istok, Ti me čuvaj dan i noć. Ti me čuvaj zmije i pauka, I njiova plača i jauka.

Tristotinjak Limića, od njih 5.000 u Ukrajini, došlo se 2008. pokloniti grobu prapretka Elema, u Gornjemu Docu. Svoje su korijene otkrili u Poljičkome statutu gdje se spominju »suci zakletveni od trih plemen..., drugi od Limić...« I Ivan Pivčević kaže da su »blizu živice vode Pokornika došla iz Bosne trojica braće, a 1015. Elem se odseli u zaosoje mosorsko«.

BEREKIN Poljica bez Statuta

Starac Berekin Brat Majka Divojka Junak Gospodar Glas Starac: U staro vrime, prija sto godina, upišiva-

li u berekine, došli žendari po toga i toga, odveli ga daleko, niko se nije nada, da će se vratit, nije se zaludu pivalo: »Koga vidu vrata od Levanta, ne vidi ga ni otac ni majka«, ali nije prošlo tri godine, berekin doša u Omiš brodun, bratu mu javili: »Doša ti brat«, on otrka doli, da će prida nj, u klancu da će ga jubit: »Šta je,

U Lisičini je ispod Velike okuči stajao križ isklesan od kamena i križ uklesan u tome križu, o kojemu mi je Duje Pirić ispričao potresnu priču o »bratu berekinu«.Konjski je put kroz Lisičinu probijen kao državna pomoć za uništena polja koja je obila krupa 19. lipnja 1897, a bio je na miru donedavno dok se nije put čistilo i nehotice je malo okrhnut.

brate, di si, kako si?!« a on nožen: »Doša si me jubit, a ti si me u te muke!« I sad je križ!

Dvojnice dugo sviraju. Berekin: Brate, ti si stariji, pa me pušći! Iđen gle-

dat Andrijicu Šimića, provest će ga u karoci. Izdali ga. Brat: Nećeš! Berekin: Šta se bojiš vezana ajduka? Brat: Iđen i ja, ludonja!... Nisan ja ni za nj ni

proti njemu. Nego mi se čini, mali, da ćeš, neka si mi brat, i ti obršit u opancin. Počeli su se na te niki tužit...

Berekin: Koji? Brat: Stariji, a starije triba poštivat. Gospodarova

strina Ivka donila je pribiven šćapić, žalila se da si ga ti prilomija priko kolina, a kako će staro čejade brez šćapa?

Berekin (uzbuđen potvorun): Ona je tizin šćapi-ćen obijala puten jagode! Dok je tukla po kupini, go-vorila sama sobon: »Ovo će − sirotinja − jist − pa neće doć − u mene radit... ako se najide jagoda!«

Brat: A šta to diješ? Berekin: Kamiš! Oću i ja dugu lulu... Brat: Oćeš ti dugog đavla, koji će te i odnit! Berekin: Kad gospodar prolazi na konju bilcu, di

sidu stari judi i gledaju poje, − dva ga dila samo vidu, jerbo trećina iđe gospodaru...

Brat: Pa šta unda?! On ne zakopa motikun, a na-đe dvista stolitara masta.

Berekin: I zato nosi dugu lulu, da je ne more pri-palit rukaman, unda judi skaču, utrkuju se ko će mu prižgat lulu...

Brat: Ne miči di te ne siju! Ko će tebi lulu napu-nit duvanun? I di ćeš se ti mećat s bogatin? Ne bodi se s rogatin, stara je rič! Lula je za čovika tek kad se ženi, a ti se i ne smiš ženit, jerbo san ja stariji, a tako je Bog ostavija, da se ženi samo stariji brat... (Smije se.) Samo je dijaj što dugju, pa će te njumen gospodar istuć! Boje bi ti bilo, da diješ sviralu!

Berekin: Zašto, brate, u nas naše pisme nema...? Brat: Ima, ima, brate ludi, u nas lipa pisma, koju

ti lako mogu zapivat, nastaviš li tizin stopan... (Kazu-je.) Koga vidu vrata od Levanta, ne vidi ga ni otac ni majka! (Izvan svega, ka poslovicu.) Kako zemji, tako nami. Od kiša uvatila vuna zemju... (Opet je u drami.) Moga si lipo postat sluga, bija bi sad u koga junak... Šta ti se bilo teško ozvat »Šta ću van? Šta oćete?« a kad ti lipo zapovidi »Ajde, slugo, tu i tu!« odgovorit »Oću, gospodaru!«

Berekin: Sve san tako radija, kako ste me učili ti

i mater, ali san tuje ovce dotra, svoji nisan naša. Potrali me doma!

Brat: A šta si se vraća s Brača? Tamo je bila naša ženska, i potegla te služit šta jun se nije biklo. Poslali smo te više po kumstvu nego po slugstvu!

Berekin: Kad je bila velika prostorija, di san spa-va, pa nisan zna kud ću pišat! Da ću molat vodu, pišni und, pišni vod, do balance, pišan tu, lizen na kolinin, do pjata, pišan tu, a gospodarica se probudila: »Mužu, mužu, vidi šta plaši?!« Vidu li me gola, kud ću, stala mi voda... (Čudno se smije.)

Brat: Muči! (Karoca se čuje sve bliže.) Berekin: Šimić Andrijica?! Brat: Bržje, kreni mu kapun! Berekin (smeten): Ajduku? Brat: Gospodaru!... Bacaj kamiš, kreći kapun! Berekin: Neću! Brat: Ludi brate, do zla ćeš nas dovest!... (Karo-

ca prođe, viče da nadjača štropot.) Dobro jutro, gos-podaru!

Berekin: Ja ću mu ga zatrubit u rožinu! Dugo podrugljivo trubljenje rogon. Brat: Eto, nepokorni brate, radi tvoji modrica,

koje si zaradija svojun luletinun, mora san ubit ovna... (Berekin stenje.) Oderat ću kožu, ovit ću te u nju, da se izličiš...

Majka: Ne žali, sinko, ovna radi brata! Brat: Majko, ja sve više mislin, kako bi ga se li-

po odreka na općini. Oće nas u zlo uvalit! Majka (ukorno, bratu): Sinko! Brat: Već bi tija pušit! Majka: Šta će ti, janje moje, duvan? Brat: Čim obrkati, kakav je nepovojit, oni će mu

okošći filanca na mostu ostrić cigaru u ustin, a s nju-men i brk, pa će se, majko, on mašit noža, i eto ti na-min zla s vlastiman...

Majka: Ne vaja da momak puši dok se ne stane ženit, a ti si mlaji pa pritrpi. Išlo bi stanje na sitno...

Berekin: Ja iđen, majko... (Anče.) aaan... u svit! Oženit ću se, bit ću... aaan... svoj čovik!

Majka: Jadna ti san, kukavica, kako ćeš se ti, sin-ko, u tujen svitu brez mene namirit na dobru divojku? Gledaj mater, ajde po ćer!

Berekin: Potegnit ću jednu našu... aaan!... E, ne-ću opasat pas svetoga Vrane oko gologa tila i ispovidat se svake nedije?!

Brat: Iša bi ti, pa bi se vratija! Ali ja ću reć gla-varu: »Svašta me brat smućije, pošjite ga u misto di se ore za pokoru!«

Majka (Bratu): Sinko, kobogda ti se usta na zate-ljak zavratila, budeš li još to spominjat!

Berekin: Poći ću orat u jarmu, ali neću trpit ne-pravdu... aaan!

Majka: Muči!... Vidi kroz vrž, ne sluša li rondar? Berekin: Neću trpit... aaan!... Pripovidali su,

kako je pokojni Ivan, bija je živ, ziđa meju, spušća je na tuje podlanicu, izvadija dupčić ziđuć. Doša je go-spodar od duba s puškon k njemu. »Evo san ti dupčić izgulija!« −»Pa neka si, neka... Imaš li zapalit?« Sili na meju, razgovaraju, motaju cigaru, plane itac neotice − i ništa! Sestru mu oženija, odnija stanje... (Pljune) puuu!... Aaan!

Majka: Vi bi jedan za drugoga tribali dat krvi is-pod vrata, a ne majku svoju smućivat!

Brat: On te smućije, majko! Majka: Đava i ne ore i ne kopa, nego o zlu misli!

Ona se sestra udala za ubojicu brata svoga, a drugima se zamelo cilo pleme. Jedva se i ja sićan, kad je gospodarov junak na misi, sta na ploču uz trožilni dub, govorija narodu: »Pučani, sutra gospodar kopa tu i tu, zorun budite na tomun i tomun komadu!« Svi došli, samo nisu dva brata. A junak na bilcu oblazi po poju, kako koga vidi da kopa na svojun sirotinji, šine ga korbačen po kostiman: »Gladu, ali nisi bija na misi?!«

Brat: A njima je izvadija držalo s motike, saša s konja i tuka ji u zaboju!

Majka: A, nije, krivo si čuja!... Bit će se pripla-šija braće, pa se odnikud mašija ključa, udri da udri po njijovun kozi. Oni neoženjeni, u najvećun snagi. Da ubiju lupeža junaka?!

Berekin: Ne, nego glavu! Majka (plačuć): Jadna in majka... ka šta san i ja,

kukavica... (Suspregla plač.) Gospodar dočuja, krija se osan dana. Znali su da on oblazi poje prije nego se obere, gleda nisu li očenuti grozdi prvari, a poslin traži da nije kmetić ostavija za palitak!

Berekin: Mogli su ga smirit, kad mu se konj sag-ne pit... aaan!

Majka: Sitili se oni, di će ga dočekat... (Uzdane.) Eeeh!... Osmi dan, di se klanja Gospi, jedan se brat sa-krija u graju, uzeja ploču u ruke, a drugi ćućnija pod zid, s punun puškun. U niko doba, eto ti gospodara, skine kapu s glave, klekne i prikriži se prama crikvi, pomogla nas blažena Divica, a kako se sagnija, jedan ga brat pločun po timenu. On se diga vas krvav, mašija se za kuburu, ali ga uto drugi brat iz vrtla »dum«!

Berekin (oduševljeno): Skinija ga!... Aaan!

Majka: Miruj!... (Poučno.) Skrivala se braća je-dno vrime, ali ji naša bogataški sud. Pleme in se zatrlo, stanje razdilili gospodarovi sinovi, kuće pritvorili u pojate! Eto sad restu drače... (Uzdane.) Vidiš, moj sinko!

Berekin: Tribalo bi od one straguše salit kalež, da se posvećije po svitu... aaan..., a na križ se posrat, di su uklesali »pogibe na viri«. Posrat se na križ, i žalit šta nema više... aaan!

Brat: Na, moj ludonja! Berekin: Ja ću se ukupit u bratime, dat ću četrde-

set librica mesa i pet vijorina... aaan! Oni se štuju! Brat: Ko će ti dat pineze? Moreš bit gaštalac koji

zvoni, neka od tebe bude i korist! Majka: Opasno je kad grmi! Brat: Opakiji je njegov volovski rog! Majko, vi-

diš li ovo novo berekinstvo? Berekin (nasladno): Kad ne mogu s njiman bit

jednak, ja ću in se rugat... aaan! Rog. Berekin: Svi mi oni, majko, mogu puvat. Glavar

priti, ali san ja vidija, kad se oni izrugiju s drugiman, rugat ću se i ja š njiman! Bogati su stavili na vrata al-ku, da in ne more svako smrdit, bogati s nikin ne govo-rit, niko mu u kuću! (Omiri lakton.) Evo jin!... Na po korizme, kad ima svako pravo varat, − i nami je dan jedan dan −, iša san u gospodara u po noći, tuckan al-kun. − »Ko je?« − »Ja!« − »Ti, berekinu, kad si rođen, pridan si đavlu na sedan godina, moreš potkovat mu-šicu sa sedan čavala...«

Majka: Sedan godina on bolova! Berekin: I, majko, ja njemu velin, da san bija u

Omišu, pa su mi na pošti rekli, da mu je niki paket doša, iz Prilipa. Sutradan se ja sakrija u ruse orije, on iđe u Omiš, nosi praznu torbu, ali se i vratija prazne torbe. Smutili se svi u kući. »Ko te je zamučija za to? Ali nisi zna, da je po korizme?« Prolazin ja poslin niz Paprenicu, a on sa sinoviman sidi na zidiću. Ja uzmen takju u ruke. Govori on meni, prija nego ju je vidija: »Nisan ja odija za to. Dođi se napit!« Nisan ja zabora-vija, kako me lulun istuka, a on smetnija. Nosin takju, da se mogu branit, ali mi dade kruva iz torbe...

Majka: Dobar je čovik! Berekin: Umekša se, jer je zajeban. Naija se ja,

uzeja veliku tikvu, su dvi buže... (Smije se.) da boje iđe vino!... »A ja, mali nisan za to odija, nosija san torbu od običaja...« Dozna san, da bi volili, da in je propala od sedan stolitara bačva...

Majka: Ne smiš se s čovikun rugat! Berekin: A je li on smija mene tuć? Majka: Bija si još ditić, a sad si momčić. A triba

štokod i oprostit... Oklen ti, sinko, nove gaće? (Berekin se od srca smije.) Ali si, ne daj, Bože, komu ukreja?

Berekin (smijuć se, veselo): Tomun san se gospo-daru sta rugat, di ga vidin i ne vi din − Dupla glavo! »Ja san čovik na glasu, dat ću ti jedne gaće, nemoj me tako zvat!« Gledan ja u tumbinu pod cestun, kako smo se dogovorili, ali navečer nema gaća. − »Dupla gla-vo!« − »I ono, nisan moga, večeras ću!« I je, pošten u nepoštenju, naša san gaće, suknjene, vezane žicun.

Majka: Rugaj in se, ali s mirun. Šta je prislano, nije ni mački drago. I sakrij te gaće, moga bi ti brat bit imben, jer imaš boje gaće nego on, a on se ima ženit, ne ti!

Berekin: Dosad san jin se ruga, a sad ću ji mra-zit! Momka s curun, jer je to lako, inako se niko ne ženi od jubavi, natraju ji roditeji.

Majka: To Bogu nije ugodno. Berekin: Je − meni! Govorit ću za gospodarova

sina, da još piša u posteju! (Smije se.) Tuturututu! Majka: Nesritni ti rog baci! Gospodar je izabran

za glavara, reć će kako te plaćaju, da mu se rugaš na izboru!

Berekin: More mi puvat − evo, vako! Trubi u rog. Divojka: Šta će ti rog? Berekin (sa sobon): Da mi je vidit, šta me mami

pod suknjun, ali čičak, ali koja veća napast? Da mi je samo znat, koji je to đava?

Divojka: Šta gledaš? Berekin: Kako ti se vrti vreteno! Divojka: Ti berekinaš, a mater ti plače puten! Berekin: Di? Divojka: Bit će i doma. Kamenje frca. Berekin trči. Berekin: Šta plačeš, majko? (Uspuvan.) Brat: Šta te briga? Berekin: Majko?! Majka: Ništa, ništa... Upa mi trun u oko, kad san

nosila krtol na glavi. Berekin: Ma koji krtol? Majka plače. Brat: Opet mi praviš smutnju, poći ćeš u misto di

se ore za pokoru... Berekin: Di je krtol? Majka: Ne sad, sinko!

Brat: Po krtol triba poć za koji dan, kad se smiri gospodar... Ne znaš ti s judiman!

Berekin: Di je krtol, govori?! Brat: Ne viči na brata! Majka: Na Glavici me dočeka rondar kraj križa,

izgazija mi grožđe, razbaca list, koji san nosila prašci-man, a po krtol mi reka da mogu doć za koji dan, jer je tako boje.

Berekin: Ša − boje?! Brat: Kad se utiša gospodar, kad lipo zaboravi,

da smo uzimali od njegove trećine, koja mu gre po bo-žjen i po carskon zakonu...

Majka: Nije rondar kriv! On jide državni kruv, a mi naš sejački.

Berekin (stisne zube): Svi su meni krivi!... (Otr-či.) Svi!

Majka: Čekaj, stani! (Viče za njin, a plakala bi.) Imamo, vala Bogu, još krtolâ u kući!

Berekin tuče nestrpljivo i jako alkon po vratima. Berekin: Otvori! Junak: Ko se to junači? Berekin: Otvori, kukavico? Junak: Šta je, pivčiću? Berekin: Doša san, da mi smista gospodar da kr-

tol! Jutros ga odnija rondar mojun materi! Junak: Vidi, vidi, križ ti jubin, još se nije odbija

od sise, a navalija na tuji obor! Čeka narod i po po go-dine, a on doša odma gospodaru... Inako si mu na zubu!

Berekin: Ko si ti, što si ti? Junak (šakama se u prsi tuče): Ja san gospodarov

junak! Berekin: Sluga, a ne junak! Junak: E, križ ti jubin, zapoznat ćeš sad junaka...

Sad ćeš ti dobit svoj krtol... Ne pružaj ruku priprsnu, lupežu... nego podumisti glavu... križ ti jubin... da te mogu krtolun po tikvi!... (Zabrzano, kako ga tuče krto lon.) Dubovu ćeš koru jist... ti i tvoji doma... neće van zimi dat gospodar... ni zere brašna... na ti krtol, križ ti jubin... po berekinskun tikvini...na, na!

Berekin: Kad toliko jubiš križ, imat ćeš ga brzo... Ja ti kažen!

Junak: Berekinu jedan, nećeš imat kad! Doć će po te, odvest će te, pa ćeš vidit vrata od Levanta!

Berekin (sa sobon): Ko kopa, znoji se, criva mu pivaju, a uzimju mu, ostavili rpu od trećine, neka gnji-je gožđe na gomeli, da kmetić ne odoli, uzme, tužu ga unda na sudu, ustrašu zakonun, tujin, a ne pojičkin, a triba je na doodak zvat svidoka, samoranu ženu, koja

svidoči za mušku nadnicu, nadvladat ji poštenjen u nepoštenju...

Majka: Uđi brzo, sinko! Berekin: Evo, majko, krtol... (Smije se.) i krvava

glava! Majka: Sakrij se pod posteju! Žendari su u selu! Berekin: Mala se dica, majko, boju oružnikâ. Majka: Bit će te kokod prijavija u berekine... mo-

žda te se brat odreka na općini? Nisi bratu povojit! Muk. Brat (viče): Majko!... Majko, došlo šezdeset žen-

dara u selo! Majka: Odma mi je lašnje, čin nisu dva! Brat: Tražu ajduka, opkolili kuću. On nije doma,

eno mu mater, da će ga zvat. Glas (kroz prozor se čuje, zove sina): O, Ivane,

šuma ti mati, brda se lati, kreni kući pete, državni te judi tražu!

Brat: Sad će je žendari lipo vezat! Berekin: Oslobodit će je sin, on nije lupež, nego

državni odmetnik... (Zaneseno.) Kad san bija malan, sve žene nosile lozje, zapalili ga žendari oko ajdukove kuće, ali on spava ka zec, pod krovun, a mater doli uz vrata, za nožni mu palac zavezala konac, samo pote-gni, ajduk se probudi, i kad su zapalili lozje, on isko-čija kroz plamen, puca kratkun puškun priko ramena, dva itca zaprašija s planine, vika: »Tu san, dođite mi vamo!«

Brat: Triba bi ga kokod izdat! Nikad vako ne znaš, kad će žendari u selo.

Berekin: Izdali bi vi njega, ali ne znate ima li bande, neće li se kokod za nj osvetit? Čuja san, kako govorite, naš je čovik, ne znamo zašto ga gonu, sutra mogu tako tebe, ali niki neće odolit, odat će ga na spa-vanju... oće, oće! Uvik se jedan nađe!

Brat: Oće li se nać i za te, jerbo si ti već po ajdu-ka! Moj brate, još selo samo čeka, da te se ja odrečen, pa da te vidu vrata od Levanta.

Berekin: Evo van sviman! Rog. Brat: Govorija san ja, majko, da će nas on uvest

u zlo... Zašto si sika takje u gaju, lugar nas je da nadlu-garu, osudili su nas osan dana pržuna.

Berekin: Ja ću poć! Brat: Moran ja za te, jer si malolitan... (Podru-

gljivo.) Ti bi ka mali Bože stričev, došlo mu srat, on tuče na vrata: »Kakit ću! kakit ću!« a žendar se izdera: »Šta'š srat? Unutra!«

Majka: Ti bi se zasramija!

Brat: Ne stidi se on ni Boga ni svita... Berekin: Lugar je krivo upisa, ja san vadija reve

od drača, suvi, a on je zapritija: »Neću te vidit u gaju da Boga moliš!«

Majka (uzdane): Kako ćemo mi mali naprid, sva-ki treći dan radimo za nje.

Brat: Ustat ćeš se noćas u ponoć, znat ćemo po zvizdan Tri šćapa. S menun ćeš u Split, uzest ćeš to-vara, u kovača nametnit motike, pa kad gospodar ogla-si da se kopa, poć ćeš na nadnicu misto mene... (Ukor-no.) dok ja za te kvižin u zatvoru!

Berekin: Kad ništa ne plaća! Brat: Ne vaja se zamirit!... Majka: Slušaj ga, iz jedne ste utrobe! Brat: Radi dobro, da te i sutra zove! Prvi si put u

težacin, pokaži se da si zril, da nisi berekin, da vidi gospodar u tebi čovika!

Berekin: A di ću u Splitu vezat tovara? Majka: Prid onun kućun! Berekin: Ma kojun? Brat: Di je nika žena na prozoru, pa kad vežeš

tovara, ona će ti spušćat bukicu na špagu, a ti metni u nju jednu krunu!

Berekin: Mušno će mi bit! Majka: Ajde, sinko! Berekin: A dođe li tovaru srat, što ću s govni-

man...? Majka (smije se od srca): A, sinko moj, i u gradu

ima sirotinje, pokupit će koje dite, komu baba ne da kruva dok ne nakupi vrićicu brabaka!

Berekin: Ubijte me, neću! Brat: Unda ćeš na noge, nosit motike na kosti-

man! Šta ti ja mogu, kad imaš tvrdu glavu ka tovar! Majka: Dico moja, vaja molit Boga puten do

Splita. Brat: Rog je njegova molitva! Rog. U tišini zveckaju motike koje nosi Berekin.

Kamenjarom je sve bliži topot kopita konjskih. Gospodar (prikrito podrugljivo): Mali, reci bratu

da sutra kopan! Berekin: U pržunu je, ne more brat! Gospodar (otkrije podrugljivost): Čuja san, čuja!

(Ljudski.) Lipo ga ti izmini, ka šta je on tebe izminija u sramoti, tako ti osvitlaj obraz, pokaži se sutra da si zril čovik... Mali, daj metnit ću ti motike na konja! Motike zveckaju, Berekin zapuhan, konj se naglo udalji, topot kamenjarom, pa opet konj stane. Nu, donesi, mali, uteka mi konj! Opet isto. Nu, zaobada se konj, bržje nosi! Opet isto, mali se žuri zapuhan, konj se udalji,

topot, pa stane. Molen mu njegov, malo san ga neva-lice šinija, ode konj, trči ti, trči... Opet isto, samo jača zapuhanost, ali je sad naglo Berekin stao. Na, donesi, donesi... (Smije se.) Vidiš li sad, kako se s čovikun ru-gat?!... (Konju.) Ooo, stani, Zekane!... (S nikon luka-vošću.) Dico, o, dico! Vi tudan stojite, a ja jutros pro-ša, zaprpa, vidite šta san naša, tri zlatna novca. Prpaj, prpaj!... Evo, jedan zlatnik onomu (Zvekne zlatnik.) koji mi posadi... drž', drž1... ribicu u moju zemju... Ne tako! Glavu doli, rep gori! Vidit ćeš ti dogodine ribe!... (Smije se dugo.) Ja in platin... Tebe ne mogu, njizi mogu!... Moje zlato jače ruži nego tvoj rog!

Rog, kao da se ruga, nenadrugljiv. Junak (viče): Puče, čuj i počuj!... (Iz crkve se

čuje misni psalam »Puče moj...« Junak viče.) Pučani! Sutra gospodar kopa tu i tu, zoron da ste na tomu i tomu komadu!

Zvone motike. Kao skladba. Pasji lavež. Berekin: Zašto? Nas trideset radi, a tri pasa taru! Junak: Muči, gladu, gospodarovi su! Berekin: Gospodar će reć, da smo mi otrunili

pupe! Junak: Ajde! Zvoni podne... (Zvonjava podneva

odnikud se čuje.) Neka svak nađe svoju pločicu s koje će jist!... Šta, gladu, mašeš repun?!... Prija ćemo izmo- lit očenaš i zdravomariju za ve dare koje ćemo blago-vat da budu blagoslovljeni od Boga oca svemogućega i izmolit ćemo jedan očenaš, zdravomariju i slava ocu za duše pokojni naši mrtvi čije mi dobro uživamo da se molu prid Bogun da Bog blagoslovi naše trude... Oče naš... (Molitva.) Sad se jide!... A, ti ludi mali? Di ti je pločica?

Berekin: Nisan životinja! Neću jist sa stine!... I pasu se baca u usta! (Odlazi, stinčice šuškaju.)

Junak: Ali doma boje jideš?... Aj, ti, moj ludonja, doma! Osramotija si gospodara, uteka mu iz poja!... (Diže glas.) Berekinu, buniš svit! Oćeš li sad trubit?

Rog. Gospodar: O, Markooo! Majka (šapće s Braton): Gospodar zove s konja,

bil je ka svetoga Jure. Brat (se ozivlje): Šta ću van, gospodaru?! Gospodar (vičljivo): Oni tvoj ludi brat uteka.

Ubij berekina!... (Pritvorno.) Ali ne triba ga ubit. Ima za svakoga zakon. Ja san mu davno zapiva, da će ga vidit vrata od Levanta! Ne govori, berekinu, narod za-ludu: »Bog pomoga u selu glavara, i njegovi svi dva-nest rondara!«

Majka: Glavaru, on je malo zgrišija, ali će opet

na pravi put! Gospodar: On je berekinast o sebi!... Rog daj! Majka: Daj, sinko, daj! Gospodar: Od sedan glasača u cilin Tugarin, je-

dan glas nije zadovojan mojin izborun, on ga je platija da mi se iz planine ruga rožinun!

Majka (zabrinuto): Jesan li ti rekla?! Berekin: Ja san mu trumbija, jer se baruna oko

cura, a je udovac! Gospodar: Oborija si kruv s prozora, koji se ladi-

ja, a to nije daleko od lupeštva! Berekin (uzbuđen već nepravdon): Mater mu me-

ćala na ponistra, na visinu, da bi judi uzdisali prolazeć pokraj teple brašenice. Kad bi ga ko pita mrvu kruva, on »Evo, na, dat ću ti!« pa udri dite nogun u guzicu!

Majka: Ko muči, dva uči! Berekin: Neću mučat! Gospodar: Kad budeš ora u jarmu, neće ti milit

govorit! Rondar (se stvori): Da si diga oni kamen, koji si

bacija na put! Brat: On će nosit stine za pokoru, ka šta su ove

gomele! Majka (zdvojno): Muči ti! Rondar (neupućen, brblja): Evo, braćo, ovi mali

je berekin, jerbo je reka da je Bog u svačijun kući, sa- mo nije u popovun. (Smiju se svi.)

Gospodar (službeno): Rondaru, je li on berekin? Rondar (ozbiljno, žâ mu maloga): Glavaru, lako

za maloga, nego je ona nesriknjica dite rodila. Odnili ga u Split na pazar, ali ja doša noću pod prozor, vidin ja spava ona, a uza nju svića gori. Plamen je nigdi, a u nas dim! Odma meni šušak u glavu, budin svu kuću, diž' se!... Doktor izumina da je noseća, i zakon kaže, ako su radila dvojica, gubi pravo ženska, a oni je kri-vac naša drugoga!

Majka (krši ruke): Tuje dite, krupa će obit! Rondar (malo šaljivo, da mu umanji krivnju): A

za voga maloga, šta ja o njemu znan, a to je da je nosi-ja u goru mlat, kako bi ga imenova, odvalija stine, ko-pa draču, a ja ne dan vadit, ali omladak kad osičeš, opet zene. I ja kad san ga vidija, − (Kao od dragosti.) pa da nije berekin −, on rukun u oni smrič, pa rukun u drugi smrič, zamrsija mi trag, nisan zna u koji je sakri-ja mlat. Evo su mi još izbodeni prsti, kako san tražija.

Majka (javila se nada): Nije mali kriv, da si svu-kud gleda, a nisi u pravi smrič.

Rondar: E, da mi se nije ruga: »Jesi li vidija, ka-

ko san mudar, mudriji nego ti!« Berekin (ka za se): Pa i jesan! Gospodar (goni svoju, kao suđenje): A lako šta

on ne poštije rondara, nego ni filanca, koji čuva držav-ni monopol! Kad je prolazija priko brodarice, dražija filanca: »Bi li duvana? Sutra ću pronit duvan, i to po-kraj straže kod svetoga Nikola!« Uzeja on sutradan tikve verginjače, na svakun izriza čep, istrga iznutra žlicun, usuja duvan, postavija oni čep, pa tobož nosi tikve prodavat na pazar. I tako proda do struka! Bi li se sotona tomu dositila? Tako ponizit državnog čovika?!

Berekin: Jeben mu mater, i on ponizije našega čovika! Kad na mostu striže cigaru u ustin, ostriže i brk!

Gospodar: Budeš li tako vriđat, morat će za te-bun popovi kadit put!

Berekin: Zakadit ću ja vami! Uzeli ste mi rog, ali niste guzicu! (Prdi.)

Rondar (se smije): Med gospodaru, a ulišće đavlu! Gospodar (kao da sudi): Ali ovo nije za smij!...

U litno doba, obuka se naš berekin u bilu košuju, vas u bilu, uspeja se na ozimicu smokvu, one ka dubovi, a pokojni Ivan se diga, pazi smokve, umra mu bija sin od osamnest godina, a sa smokve čovik u bilu anče: »Aaan, dok san živ bija, ja san ovd smokve ija, a sad mrtav po vrtlu se skitan, aaan!« Probudija ženu: »Vra-tija se, Mare, naš Vlade, vaja platit svete mise!«

Brat: To je bogu plakat! Majka: Nećeš i ti bit suproć?! Gospodar: On ga se na općini odreka, ka da mu

više nije brat! Majka: Prokleto ti bilo mliko koje si sisa! Brat: Mora san... majko! Zarad njega bi nas za-

mrzija gospodar, selo bi nas počelo ubižat... Berekin: Odrecite me se svi, ali još ima dobri ju-

di! Kad san ima pet-šest godina, sakrija se za dub, »Daj kruva!«, prolazila Ivanica, bila divojkun, »Evo ti na, dođi, šta se kriješ, tko si, što si?« Sve lipi komad bija. A poviše ziđali meju, vidu prolazin puten, pokoj-ni Ivan zove: »Ajde, mali, odi k nami obidvat!« − »A, neću, vala van!« Iđen za zid plakat, ne zove više! (Go-tovo plače od ganuća.) Ja virujen u te dobre jude, za-rad njizi ću se vratit, vidit će me majka i kad me vidu vrata od Levanta!

Majka: Sinko, ne zaboravi slipoga Božu, najbo-jeg čovika u oboru! Kad si osta siročićen, igra se po njegovin žepin, a on ostavi za te dvi smokve (Ganuta je.), jednu bajamu... i jedan orij. (Plače od ganuća i od rastanka.) On želi da ga ti ukopaš, da mu namistiš gla-

vu u grebu! Berekin (gotovo plače, ili od ganuća ili od ras-

tanka): Oću, majko... (Prkosno, ostat će tvrd.) U tomu dvoru brat mu (Odnosi se na njegova brata.), koji ne da ništa!

Gospodar: Žendari, vodite ga! Divojka: Kud će š njin?... Svu će mladost odvest,

za koga š se udat?! Majka (viče za njin): Vrati se doma! Junak (rugljivo): Vrati se, vrati, zaboravija si − rog! Rog kratko. Berekin (sa sobun): Opet ću doć k tebi, grančice

ranjena metkun... Sićan se dana, kad se gospodar ženi-ja, a meni nije suđeno, kako smo kupili konje, trideset i pet, došli na brodaricu, na konju jaši mlada, svaća, mi vodimo konje za ular, ovd gospodar nabija pušku, po-kazat svaći svoju moć: »dokle zrno padne, bit će mo-je!« Ostalo u grančici!... Vratit ću se vami, skršene grančice od zuluma i truda, ka da se po svomu šulja narod naš. Evo otrunjen pup, oborila ga ona tri pasa, a gospodar potvorija težake, pup je ka krmej na našin očiman. Da mi je znat zašto sve propada, s kojega uz-roka mene vodu dvojica, s česa me se brat odreka?!... Opet ću doć, zemjo!

Dvojnice dugo sviraju. Divojka (viče): Evo ti brat berekin! Brat (pristrašen): Ma di?! Divojka (uzbuđena): Je, napodan klanca... iđe do-

ma ka mrav! Brat (nabraja): O, majko, da si sad živa, da si

ovu radost doživila, da se vraća oni koji je vidija vrata od Levanta, puklo bi ti srce od veseja... (Mirno.) A, če-kaš, curo, muštuluk? Evo ti na sir iz uja!... Na! (Opet vičuć, trči, frca kamenje.) Šta je, brate, di si? kako si?

Berekin (gorko): Doša si me jubit, a ti si me u te muke!

Brat (umirući): Ajme ti se meni i tebi! Divojka (kao duh hoda): Teško selu, a kamoli

kući − brat ubija brata!

NAPOMENA O SUDBINAMA

Jamčenik je sačinjen po srednjovjekovnome Po- ljičkom statutu, a potaknut je događajima nakon sjednice u Karađorđevu i sloma »Hrvatskoga proljeća«, kad se optuživalo na temelju nedokazanoga. Poljički statut po-tječe iz godine 1400. ili 1440., a u njemu su ubilježene mnoge odredbe iz rodovsko-plemenskoga društva, kakve su plemenšćina, bašćina, vanjanin. Glasoviti je spome-nik staroga hrvatskog prava, koje su ukinuli Francuzi kad su 1808. srušili Poljičku Republiku.

Berekin je napisan po sjećanju starijih Nakličana, koji su to čuli od predaka, te od prisjećanja na život iz to-ga doba. Zanimljivo je da su se najvećma točno preno-sili razgovori između negdašnjih sukobljenika, tako da je drama samo prisložena od gotovih upamćenih dijalo-ga. U zamišljenoj Poljičkoj trilogiji, koja zbori o bezako-nju kad se izgubi država, ostala je nedovršena drama Vanjanin: po Statutu stranac snosi dvostruku kaznu, a u drami vanjanin Napoleon Statut ukida!

Anđelko Vrkić, zvan Đele, rođen 1926., ispripovjedio je zašto je 1838. postavljen križ na Glavici, na kojemu se još jasno razabire: »pogibe od puške na viri«. Dakle, Aničića kuća bila je na jugu našega sela, a u njun je živila mater su dva sina, dok je put ciloga sela vodija kroz dvor Jakovčićâ. Tako ti mater dvojice Aničića gonila prašca kroz nji-jov dvor, a Iviša Jakovčić, koji je običava onoga ko tuda prolazi tuć velikin ključen, istuka i mater Aničićâ. E, njezini sinovi da bi se osvetili, našli ga di sidi na Glavici pod mejun. Jedan brat s meje na Ivišu baci ploču. Ploča pukla. Iviša se diga, ali drugi brat opali iz puške i ubije ga. Braća osuđena i doživotno odležala u Kopru. Tako se zatrlo ko- lino Aničićâ, a otkad se postavilo križ.na tome mistu, odatle se klanja Gospi na Tugarin.