Uvod

Poziciju Srbije kao centra biodiverziteta u Evropi značajno određuje geomorfologija, klimatski uslovi i činjenica da je Srbija predstavljala utočište za veliki broj vrsta tokom ledenog doba. Iz tog razloga, Balkansko poluostrvo i Panonska nizija predstavljaju skrovište za ogroman broj endemičnih reliktnih vrsta koje vode poreklo iz prethodnih geoloških doba.

Podaci o endemičnim vrstama koji su izneti u knjizi ''Biodiverzitet Srbije'' nisu ažurirani iako se podaci o određenim taksonima mogu pronaći u objavljenoj literaturi, rukopisima i bazi podataka Vlade Republike Srbije [1]. Srbija nudi sklonište za mnoge nomadske vrste uključujući i one koje su ugrožene. Ukupan broj svih vrsta koje žive u Srbiji čini 43,3% od svih postojećih vrsta u Evropi.

1. Endemične vrste na Balkanskom poluostrvu

Prema nedavnom istraživanju, na Balkanskom poluostrvu postoji 2600 endemičnih biljnih vrsta. 287 vrsta i podvrsta endemičnih taksona Balkanskog poluostrva, koji predstavljaju 8,06% flore Srbije, su zabeleženi na teritoriji Srbije, a lokalne endemične vrste čine 1,5% ili 59 endemičnih vrsta. Broj endemičnih taksona na Balkanskom poluostrvu se povećava od Panonske nizije Vojvodine prema oblastima sa visokim planinama.

Centri diverziteta endemične flore su uglavnom visoke planine, kao što su Šar planina, Prokletije, Koritnik, Paštrik, Kopaonik, Stara planina i Suva planina. Dok u nizijama Srbije (Vojvodina) dominiraju poljoprivredni pejzaži, ostatak prirodnih pašnjaka predstavlja staništa za endemične vrste panonske biogeografske regije.

Prikaz 1.1. Broj endemičnih taksona (vrsta i podvrsta) u UTM mreži (50x50) na Balkanskom poluostrvu.

1.1. Biodiverzitet flore i faune u Srbiji

1

Srbiju karakteriše ogromna raznovrsnost biljnih i životinjskih vrsta. Brdske i planinske oblasti Srbije, kao deo Balkanskog poluostrva, predstavljaju jedan od šest podcentara biodiverziteta.

Broj vrsta u Evropi

Broj vrsta u Srbiji (uklj. podvrste)

Sisari 250 100Ptice 700 360

Reptili 150 25Amfibijski organizmi 70 23

Ribe 500 110Beskičmenjaci 90000 12000

Gljive 8000 625Alge ~16000 1000Lišaji 1500 586

Briofiti 1687 400Spermatofiti and Pteridofiti 3662

Tabela 1.1. Broj registrovanih vrsta u Evropi i Srbiji (izvor ''Biodiverzitet Jugoslavije'' Stevanović i Vasić, 1995 i SEPA)

Na osnovu raspoloživih podataka, oko 44,200 taksona (vrsta i podvrsta) su zvanično zabeležene u Srbiji. Uzimajući u obzir da mnoge grupe organizama nisu adekvatno istražene, stručnjaci pretpostavljaju da u Srbiji postoji oko 60,000 taksona.

1.2. Biospeleološka istraživanja na Balkanskom poluostrvu

Biospeleološka istraživanja kavernikolnih (pećinskih) organizama na Balkanskom poluostrvu su počela pre dva veka. Objavljen je obiman naučni materijal u časopisima tako da se javila potreba za objedinjavanjem materijala [2]. Napori koji se odnose na prezentaciju i sistematizaciju biospeleološkog istraživanja su počeli sa Hamanovim radovima (Hamann, 1896), a doprinos im je dao Wolf (Wolf, 1934-1937). Ovi napori su nastavljeni, a nedavno su dopunjenim Lebretonovim (Lebreton, 1998, 1999) radovima.

Potreba za integralnom biospeleološkom bibliografijom je višestruka. Pre svega, ona treba da posluži kao kamen temeljac biospelolozima za pravljenje liste pećinskih organizama na Balkanskom poluostrvu, koja će se kasnije primenjivati u brojnim istraživanjima u biologiji. Projekat ,,Evropska fauna'' je pokazao da u Evropi ima u opsegu 200000 vrsta. Biospeleološka istraživanja pokazuju da veliki broj pećina sadrži jednu ili više endemičnih vrsta, a u pećinama koje su najpoznatije i najviše istraživane ima i do 40 endemičnih vrsta.

Pošto je procenjeno da na Balkanskom poluostrvu postoji između 30000 i 50000 speleoloških mesta, sigurno je da na tim mestima postoji i nekoliko hiljada vrsta. Biospeleološka istraživanja treba da daju jasan doprinos projektu ''Evropska fauna''.

Balkansko poluostrvo je nastalo kao posledica niza geodinamičnih događaja. Savremena geološko-tekstonska razmatranja uvek uključuju poreklo i genezu živog sveta na određenoj

2

teritoriji. Stoga, poreklo i geneza Balkanskog poluostrva, čak i same Evrope, se najbolje mogu protumačiti kroz analizu kavernikolnih organizama. Ova bibliografija na indirektan način treba da doprinese novoj biogeografskoj hipotezi koja se kritički odnosi na ustanovljenu klasifikaciju koju je izneo Gueorguiev (1977).

Prirodni resursi su uvek bili osnov ekonomskog prosperiteta određene regije. Resursi kao što su krhki i nedovoljno poznati pećinski organizmi, zaslužuju posebnu pažnju u okviru društveno-ekonomskih razvojnih planova. Takođe, politika očuvanja biodiverziteta je zastupljena na globalnom nivou.

1.3. Coleoptera: Carabidae: Trechinae

Trčuljci mogu biti male do srednje veličine i žive u veoma vlažnim staništima. Mnoge vrste koje su se prilagodile životu u pećinama imaju redukovane oči ili su ih potpunosti izgubile. Pravi stanovnici pećina su svetlo braon boje, izgubili su svoju karakterističnu tamnu pigmentaciju koju imaju drugi trčuljci. Vrste koje ne žive u pećinama žive u vlažnim staništima iznad zemlje kao što su mesta pored šumskih potoka.

Prikaz 1.2. Trehini

Najvažnija karakteristika trehina su žlebovi na glavi koji se u obliku vijuge spuštaju oko očiju (ili okularne oblasti, ukoliko nemaju oči). Oni često imaju žlebove u delu vrata zbog čega im glava deluje široko. Takođe, imaju karakterističan raspored dlaka oko ivice elitre.

Postoji oko 2500 vrsta trehina širom sveta. Većina trehina se može pronaći u regijama sa umerenom klimom ili u tropskim oblastima. Oni su široko rasprostranjeni na severnoj hemisferi, posebno u Evropi, Severnoj Americi, Kini i Japanu.

3

1.4. Coleoptera Carabidae

Trčuljci pripadaju porodici Carabidae, koja sadrži više od 40 000 opisanih vrsta i najveća je porodica podreda Adephaga. Od svog pojavljivanja u tercijarnom periodu, naselili su sva staništa osim pustinja [4]. Naše znanje o karabidama je usmereno na vrste koje žive u severnim regijama sa umerenom klimom. Većina karabida su grabljivci, jedu različite vrste hrane i često se suočavaju sa nedostatatkom hrane u oblasti u kojoj žive. Najznačajniji uzroci mortaliteta su abiotički faktori i grabljivci. Patogeni i paraziti mogu biti važni u nekim razvojnim fazama. Karabide se u velikoj meri nalaze u poljoprivrednim poljima širom sveta i mogu biti važni prirodni neprijatelji poljoprivrednih štetočina.

2. Javorella, novi rod endemičnih trčuljaka iz zapadne i jugozapadne Srbije

Novi rod i vrsta kavernikolnih trčuljaka (Javorella javorensis n. gen., n.sp) opisan je iz pećine pod Kapilijama, selo Trudovo blizu Nove Varoši, Javor, jugozapadna Srbija [5]. Tipska vrsta roda Javorella n. gen. je J. Javorensis n. sp. Pomenuti rod uključuje i vrstu J. Suvoboresis opisanu iz pećine u Brezacima, selo Brezaci, Rajac, Suvobor, okolina Valjeva, zapadna Srbija [6]. Dve vrste novog roda se jasno razlikuju po mnogim važnim svojstvima. Novi rod i njegovi predstavnici pripadaju staroj i zasebnoj filetičkoj liniji, različitoj od svih postojećih. Ove forme predstavljaju relikte i endemite pećina Srbije, pa tako i Balkanskog poluostrva i jugoistočne Evrope.

2.1. Taksonomski status

Trenutni taksonomski status mnogih vrsta i podvrsta trehina je potpuno nejasan i zbunjujući. Jeannel (1928) navodi da rod Duvalius Delarouzee naseljava ''centralnu Aziju, Kavkaz, Egejsko more, Jadransko more i Tirensko more. Istovremeno, Jeannel iskazuje nedoslednost kada je u pitanju mesto porekla ''Duvalius'' vrsta [5].

Ovo je posledica njegove površne analize, kako evolutivnih tako i filogenetskih odnosa između različitih grupa trehina i unutar samih grupa. Trenutno, Žanelove ''de Duvalius'' vrste se smatraju posebnim vrstama. Stoga, poreklo primordijalne populacije roda Duvalius Delarouzee je ograničeno samo na zapadni Mediteran [7]. Štaviše, grupe ili podgrupe ''Duvaliusa'' koje naseljavaju Balkansko poluostrvo su posebni, dobro diferencirani i različiti rodovi. Pored toga, čak i neki članovi ovih vrsta zaslužuju da budu kompletna generička vrsta.

4

U malom uzorku trehinskih trčuljaka, koji je sakupljen iz Pećine pod Kapilijama, selu Trudovu, na planini Javor blizu Nove Varoši u jugozapadnoj Srbiji, tokom 2002 i 2003. godine, na osnovu proučavanja jednog mužjaka i šest ženki, dijagnostifikovani su i ustanovljeni novi rod i nova vrsta Javorella javorensis n.gen., n. sp. Primeri ove vrste (holotip mužjak, alotip ženke i pet paratipova ženki) su sada izloženi u zbirci Centra za Biospeleologiju, Institut za Zoologiju, Biološki fakultet, Univerziteta u Beogradu [5].

2.2. Biodiverzitet novih oblika, Javorella

Sinonim – Duvalius

Tip – vrsta – Javorella javorensis n. sp.

Druge vrste - Javorella suvoborensis

Etimologija – Dobila je ime po planini javor i njenom tipičnom tlu.

Dijagnoza – Ova nova vrsta se jasno razlikuje od drugih rodova koji su slični Duvalius vrstama i podvrstama po nefunkcionalnim spljoštenim i smanjenim (redukovanim) očima, prisustvu 10-14 depigmentisanih omatidija, prisustvu pigmentisane ovalne granice oka, prisustvu dubokih i kompletnih frontalnih brazdi koje su plitke i slabije izražene u zadnjoj trećini, prisustvu potpuno glatkih obraza, prednjih tibija sa jasnim uzdužnim brazdama, posedovanju prvog članka protarzusa mužjaka koji je nešto duži nego širi, prisustvu dve elitralne diskalne sete, specifičnom položaju humeralnih seta, kao i po jedinstvenom obliku kopulatornog dela [5].

Opis - Srednje su veličine. Ukupna dužina tela (bez donje vilice) je 4,33-5,50 mm. Telo je izduženo i glatko. Boja njihovog tela varira od crvene do smeđe (Prikaz 1).

Glava im je velika, zaobljena, nešto duža nego što je šira. Prednje brazde su duboke, potpune i u obliku svoda, ali nešto pliće i manje vidljive u zadnjoj trećini. Obrazi (genae) su im ispupčeni i potpuno glatki. Oči su im smanjene, u obliku elipse, blede, spljoštene i sastoje se od 10 do 14 depigmentisanih omatidija i oivičene su blago pigmentisanim ovalnim ivicama. Na glavi se nalaze dva para očnih seta. Imaju dlakave pipke, umereno izdužene koji dosežu bar do polovine elitre (Prikaz 1.3 i 1.4.).

Pronotum je mali, veće je širine nego dužine, u obliku srca, nešto je širi nego glava i sužava se prema svojoj osnovi. Prednja prenotalna ivica je pomalo udubljena. Prednji uglovi su istaknuti i tupi. Bočne prenotalne ivice su u prednjem delu zaobljene i najšire na trećini. Zadnji uglovi su istaknuti, jako zašiljeni. Zadnja prenotalna ivica nije potpuno prava. Pronotum ima dva para seta. Pronotalni disk ima središnju brazdu i ne poseduje mikrovirilnost. Ivične brazde su umerene širine i plitke su. Bazalne fosete (jamice) su široke i duboke.

5

Prikaz. 1.3. Javorella javorensis n. sp. iz pećine pod Kapilijama, selo Trudovo, Nova Varoš, planina Javor.

Elitra je izdužena, ovalna, blago utisnuta u prvoj trećini (sa bočnih strana) bez mikro virilnosti. Ramena su jasno izražena, pod tupim uglom. Strane elitre su u vidu luka. Ivične brazde su umerene širine i plitke su. Strije su duboke i veoma isprekidane. Prve četiri unutrašnje strije su dobro razvijene. Spoljašnje strije čine redove plitkih rupica. Prostor između strija je blago naglašen. Elitra ima dve diskalne sete na trećoj striji svakog elitrona. Prvi par diskalnih seta se nalazi na istoj udaljenosti od treće i četvrte humeralne sete. Drugi par diskalnih seta se nalazi ispod srednjeg nivoa elitre.

Svaki humerus ima četiri sete sa proredima koje imaju specifičan položaj. Prva i druga seta se nalaze na unutrašnjoj ivici ivične brazde (prva seta je na ramenu); treća i četvrta seta se nalaze malo izvan brazdi. Prva seta je najbliža ivici elitre; druga seta je smeštena malo dalje od ivice; treća i četvrta seta su više odmaknute od elitralne ivice i na jednakoj udaljenosti od pomenute ivice. Humeralne sete nisu na jednakoj razdaljini: udaljenost između prve i druge sete je najduža, a razmak između treće i četvrte sete je najmanji.

Noge su umereno izdužene i tanke. Tibije sa uzdužnim rascepom se nalaze celom dužinom nogu. Prvi članak protarse je veće dužine nego širine kod oba pola. Kod mužjaka postoje prva dva protarsomera.

Edeagus je umereno izdužen i normalno savijen u obliku luka. Srednji režanj je savijen na levu stranu (pogled sa leđa). Trbušni deo apikalnog edeagusa je normalno savijen. Postoje paramere od kojih svaka ima po četiri sete. Kopulatorni deo je ujedinjen, ima oblik žleba sa tupim vrhom. Bočne strane kopulatornog dela su postavljene paralelno jedna ispod druge i imaju više hitina od srednjeg dela (slike 3 i 4 na prikazu 1.4.).

6

2.3. Javorella Javorensis – nove vrste

Tip lokaliteta. Pećina pod Kapilijama, selo Trudovo, blizu Nove Varoši, planina Javor, jugozapadna Srbija, 20 Avgust 2003. godina, holotip mužjaka i četiri paratipa ženki.

Etimologija. Dobila je ime po planini Javor i njenom tipičnom tlu.

Dijagnoza- Ova nova vrsta se lako razlikuje od vrste Javorella suvoborensis (Pavićević & Popović) po tome što je manje veličine, ima drugačiji oblik tela, ima ispupčene obraze, manje redukovane oči, veliki broj omatidija. Glava im je snažna, drugačiji im je oblik protonuma; drugačiji im je oblik elitre. Razlikuje se i po dužem i jačem edeagusu i po obliku kopulatornog dela (slike1-4 na prikazu 1.4.) [6].

Prikaz 1.4. Javorela javorensis novi rod endemičnih trčuljaka iz pećine pod Kapilijama. 2- alotip ženke, glava (pogled sa strane); 3- holotip mužjaka, edeagus sa kopulatornim delom (pogled sa strane); 4- holotip mužjaka, edeagus sa kopulatornim delom (pogled sa donje strane –iz predela trbuha); 5- holoptip mužjaka, urit; 6- alotip ženka, ženske genitalije.

Opis- Srednje je veličine. Ukupna dužina tela bez donje vilice je 4,33-5,02 mm. Telo im je izduženo, crvenkaste do smeđe boje. Glava i protonum imaju poligonalnu mikroskulpturu. Glava im je jaka, nešto duža nego što je šira. Prednje brazde su duboke, potpune i u obliku luka. Brazde su manje vidljive na zadnjoj trećini [5].

7

Obrazi su im ispupčeni, glatki i bez dlaka. Na glavi se nalaze smanjene (redukovane) oči ovalnog oblika koje se sastoje od 10-14 depigmentisanih omatidija; oči prečnika od oko 0,07 mm imaju zatamnjene ivice. Prisutna je savijena predokularna brazda i bifidni mentum zub. Pipci su dlakavi i protežu su celom dužinom elitre.

Pronotum je mali, širi je nego duži, u obliku srca je; najširi je u prednjoj trećini i smanjuje se prema osnovi. Prednja pronotalna ivica je udubljena, cik-cak oblika. Prednji pronotalni uglovi su tupi. Zadnji pronotalni uglovi su istaknuti i oštri. Pronotum ima dva para seta. Prvi par pronotalnih seta je smešten malo ispred četvrtine pronotalne dužine. Drugi par ovih seta je smešten na zadnjim pronotalnim uglovima.

Pronotalni disk je ispupčen. Ivične brazde su umerene širine i plitke su. Bazalne fosete (rupice) su široke i duboke. Elitra je izdužena, ovalnog oblika, blago pritisnuta na trećini (sa bočnih strana) i najšira je odmah ispod središnjeg nivoa elitre. Disk elitre je blago ispupčen. Humerus je jasno obeležen, pod tupim je uglom, sa oštrom ivicom. Vrh elitre je tup. Ivične brazde su umerene širine i plitke su. Četiri unutrašnje strije su vidno utisnute.

Spoljašnje strije deluju kao redovi tački. Prvi par diskalnih seta je na jednakoj udaljenosti od treće i četvrte humeralne sete. Drugi par diskalnih seta je smešten ispod središnjeg nivoa elitre. Raspored humeralnih seta je istovetan kao i kod opisa nove vrste. Noge su umereno izdužene i tanke.

Edeagus je umerene dužine i u obliku luka. Bazalna bulbusa je zaobljena. Srednji režanj je zakrivljen bočno na levu stranu, asimetričan je, sa zaobljenim vrhom (pogled sa leđa). Edeagus je subapikalan i jako proširen na leđima. Edeagus se sužava iz leđnog proširenja prema vrhu. Trbušna strana apikalnog dela edeagusa se normalno savija. Paramere su umerene širine i svaka ima 4 sete. Kopulatorni deo je u obliku žleba, unifidan, sa tupim vrhom. Bočne strane kopulatornog dela su paralelne, imaju više hitina nego središnji deo. Urit je veliki, trougaonog oblika i duži je od edeagusa (slika 5 na prikazu 1.4.).

Pregled ženskih genitalija je dat na slici 6 (Prikaz 1.4.) Gonokoksiti IX su zadebljani, zakrivljeni, delimično zašiljeni sa ogromnim gonosubkoksitima IX u osnovi. Kod ženki se nalaze u paru i struktura genitalnog dela je odvojena.

2.4. Javorella Suvoborensis

Sinonim – Duvalius (Duvalius) suvoborensis [6, str. 25-32].

Lokalitet na kome se mogu pronaći - Pećina u Brezacima, selo Brezaci, Rajac, planina Suvobor, blizu Valjeva, zapadna Srbija.

Opis - Srednje su veličine. Ukupna dužina tela: 4,50-5,50 mm [6]. Telo im je duže od tela vrste J. Javorensis n. sp.

Glava im je velika; prednje brazde su duboke i dovršene, ali su plitke i jedva vidljive u svojoj zadnjoj trećini [5]. Obrazi su im manje ispupčeni nego kod J. javorensis n. sp. Razmak između očiju je 0,18 mm (0,07 mm je razmak kod vrste J. javorensis n. sp.).

8

Svako oko se sastoji od oko 10 beličastih omatidija (kod vrste J.javorensis n. sp. postoji10-14 omatidija). Pipci dosežu do skoro polovine središnjeg dela elitre. Pronotum je srcolikog oblika, širi je nego duži. Prednja pronotalna ivica je blago udubljena (više je udubljena nego kod vrste J.javorensis n.sp.); zadnji deo pronotalne ivice je skoro prav (blago udubljen i cik-cak oblika kod vrste J. javorensis n.sp.). Zadnji pronotalni uglovi su istaknutiji nego kod vrste J. javorensis n. sp.

Elitra je izdužena, ovalnog oblika, najšira je u središnjem delu ili odmah ispod nivoa elitre (kod J. javorensis n. sp. elitra je najšira ispod ove tačke). Ramena su istaknuta i pod tupim uglom (ramena nisu istaknuta kod vrste J. javorensis n. sp.). Vrh elitre je više izdužen nego kod vrste J. javorensis n.sp. Četiri unutrašnje strije su duboko utisnute i jako izražene [5].

Edeagus je umerene veličine, zakrivljen i atipično se sužava; ima skoro ravan vrh (kod vrste J. javorensis n. sp., edeagus je duži, obimniji, sa jačim dorsalnim subapikalnim proširenjem). Bazalna bulbusa je izdužena (nasuprot zaobljenoj bulbusi koja je prisutna kod J. javorensis n. sp.). Kopulatorni deo je u obliku žleba, unifidan, sa tupim vrhom (različita struktura istog tipa je prisutna kod vrste J. javorensis n. sp.). Sa dorsalne strane, primetan je edeagus bez imalo hitina na vrhu (sa subglobularnom hitinskom strukturom kod vrste J. javorensis n. sp.). Paramere su široke i svaka ima po 4 sete.

2.5. Razmatranja

Intenzivne studije koje je sproveo Jeannel (1928) su bacile novo svetlo na mnoge nerešene probleme taksonomije karabida. Međutim, njegove zablude i neshvatanja nekih evolutivnih činjenica dovele su do prilično velikog broja grešaka, posebno kada se uzmu u obzir poreklo i geneza nekih grupa koleoptera. Jeannel (1928) je istakao da su vrste ''roda'' Duvalius prisutne na prostranoj teritoriji, od zapadne Evrope do severne Afrike.

Ovaj isti autor smatra da su evropski i azijski predstavnici ove vrste prilično različiti i pokazuju značajnu promenljivost. Jeannel (1928) čak tvrdi da su neke zapadnoevropske Duvalius vrste bliske nekom drugom rodu. Pored toga, nije stvarno moguće da kopulatorni delovi različitih Duvalius ''vrsta'' mogu biti unifidni, bifidni, trifidni ili mogu biti odsutni. Ovo je čvrst dokaz jasnih razlika unutar roda, ali ne i razlika između vrsta.

Taksonomski status nekih zapadnoevropskih vrsta koje nastanjuju Balkansko poluostrvo je veoma diskutabilan jer je čak i Jeannel (1928) tvrdio da neke Duvalius grupe tirenskih, apeninskih i balkanskih vrsta zaslužuju da budu poseban rod. Zašto on nije opisao i dijagnostifikovao ove nove rodove? On je takođe pomogao da se održe potpuno različiti i nepovezani taksoni u okviru istog roda. Jeannel (1928) je takođe tvrdio da je promenljivost nekih dijagnostičkih odlika sprečila takonomiste (uključujući i njega) da kategorički definišu prirodne rodove.

Ono što je poznato je činjenica da jedini Duvalius koji trenutno pripada ovom rodu je D. Raymondi Delarouzee (tip Duvalius). Svi drugi taksoni koji se odnose na oblike koji su slični ''Duvalius'' oblicima treba da se ponovo razmotre i ispitaju pošto oni predstavljaju novi viši takson.

9

Po nekim svojim karakteristikama, Javorella n. gen. je bliska rodu Duvalius Delarouzee (mesto i broj diskalnih seta elitre, prisustvo potpunih frontalnih brazdi, glatki obrazi, bifidni mentum, odnos dužine/širine protarsomera mužjaka). Bliska je i rodu Serboduvalius (slično mesto humeralnih seta, prisustvo bifidnog mentuma, prisustvo uzdužnih rascepa na prednjim tibijama, prisustvo dubokih i dovršenih prednjih brazdi i glatkih obraza) i Rascioduvaliusu (prisustvo dubokih i dovršenih prednjih brazdi, prisustvo bifidnog mentuma, odnos dužia/širina protarsomera mužjaka I, prisustvo uzdužnih rascepa na prednjim tibijama, mesto i broj diskalnih seta elitre, slična mesta humeralnih seta).

Međutim, postoji mnogo važnih razlika između rodova Javorella n. gen i Duvalius (mesto humeralnih seta, prisustvo/odsustvo uzdužnih rascepa na prednjim tibijama, oblik tela, oblik ramena, razlike u strukturi genitalija). Razlike postoje između rodova Javorella n. gen i Serboduvalius (odnos dužina/širina protarsomera I kod mužjaka, broj diskalnih seta elitre, mesto humeralnih seta, razlike u strukturi genitalija). Razlike postoje i između rodova Javorella n. gen. i roda Racioduvalius (setacija obraza, mesto humeralnih seta, razlike u strukturi genitalija).

Pored toga, rod Javorella n. gen. se jasno razlikuje od ostalih fenetički sličnih oblika trehina po spljoštenim i smanjenim (redukovanim) očima, prisustvu nepigmentisane ivice oka, dubokim i dovršenim frontalnim brazdama (koje su plitke i manje vidljive u svojoj zadnjoj trećini), glatkim obrazima, prisustvu prednjih tibija koje imaju uzdužni rascep, činjenici da je protarsomera I kod mužjaka nešto duža nego šira. Razlikuje se i po prisustvu dve diskalne sete elitre, po specifičnom mestu humeralnih seta i po obliku edeagusa i kopulatornog dela.

Može se zaključiti da Javorella n. gen. trenutno obuhvata dve vrste: J. javorensis n. sp. i J. suvoborensis. Vrsta J. suvoborensis je sve do sada bila uključena u rod Duvalius, ali je nakon temeljne analize zaključeno da ona pripada rodu Javorella. Čak i Pavićević i Popović (2001) misle da J. suvoborensis ima odvojeno mesto u podvrsti Duvalius i ne može se povezati sa bilo kojom od postojećih ,,vrsti'' [6]. Razlike između J. javorensis n. sp. i J. suvoborensis su prethodno opisane.

Može se zaključiti da Javorella n.gen. i njeni predstavnici pripadaju staroj i odvojenoj filetičkoj liniji, koja se razlikuje od svih drugih postojećih rodova trehina. Pored toga, ovi oblici su reliktni i endemični, kako za zapadnu i jugozapadnu Srbiju, tako i za Balkansko poluostrvo [5].

2.6. Ostale vrste sa istog lokaliteta

Lokalitet na kome se mogu pronaći J. javorensis n. sp. je naseljen i velikim brojem drugih taksona triglofila i triglobita: batiscina Magdalainella bozidarcurcici, trčuljak Stomis rostratus Sturm, diplopode Brachydesmus herzegowinensis Verhoeff i Polidesmus (Polydesmus) complanatus (Linnaeus), stonoge Harpolithobius tridentatus Matic, Lithobius forficatus (Linnaeus), Strigamia accuminata (Lužnica) i Cryptops anomalans Newport, kao i pseudoškorpija Roncus pantici.

10

LITERATURA

1. Serbia. Convention on Biological Diversity. Stevanović V., Vasić V. (eds.) 1995. Biodiversity in Yugoslavia - with view of international significance species. Faculty of Biology, Ecolibri. Belgrade. Dostupno sa http://cbd.int/doc(world/rs/rs-pr-04.en.doc/, pristupljeno 02/06/2013.

2. Jakšić, P. Biospeleological Bibliography of the Balkan Peninsula. Dostupno sa http://www.eds.org.rs/AES/Vol9-10/01.pdf/ , pristupljeno 03/06/2013.

3. Trehini. Dostupno sa http://www.landcareresearch.co.nz/, pristupljeno 03/06/2013.

4. Lovei, L. G., Sunderland, D.K., Ecology and behavior of ground beetles (Coleoptera: carabidae). Dostupno sa http://www.annualreviews.org/doi/abs/101146/annu-rev.en41.010196001311/ , pristupljeno 04/06/2013.

5. Ćurčić, S.B., Brajković, M.M, Mitić, M.B., Javorella, a new genus of endemic ground beetles (Trechini, Carabidae, Coleoptera) from West and Southwest Serbia, dostupno sa http://www.doiserbia.nb.rs/ft.aspx?id=0354.../ , pristupljeno 04/06/2013.

6. Pavićević, D., Popović, M., (2001). A new species of the subgenus Duvalius from western Serbia, with remarks on other species in Serbia (Coleoptera, Carabidae, Trechinae). Acta ent. Ser., 2003, 6 (1-2), 25-32, Belgrade.

7. Jeannel, R. (1928). Monographie des Trechinae. Morphologie compare et distribution geographique d-un groupe de Collepteres (Troisieme Livraison). L’Abeille 35, Paris, 379-381.

11