UNIVERZITET EDUCONSFAKULTET ZA USLUŽNI BIZNIS«FABUS»SREMSKA KAMENICA

Diplomski (bachelor) rad

Karakteristike procesa ekonomske globalizacije

MENTOR: STUDENT:Prof. dr Milenko Dželetović Danica Vučković

1586/07

Sremska Kamenica, oktobar 2010.

SADRŽAJ

Uvod.................................................................................................................31.Pojam, razvoj i karakteristike globalizacije...................................................41.1. Pojam i razvoj............................................................................................41.2. Karakteristike globalizacije.......................................................................51.3.Efekti i posledice globalizacije...................................................................71.4.Ekonomski aspekti globalizacije................................................................8

2. Proces globalizacije svetske privrede...........................................................92.1.Karakteristike procesa globalizacije...........................................................92.2.Preduzeće i proces globalizacije.................................................................132.3.Međunarodna trgovina i proces globalizacije.............................................142.4.Inostrane direktne investicije (IDI) i proces globalizacije..........................172.5.Strategijske alijanse (SA) i proces globalizacije........................................18

3. Manifestacije ekonomske globalizacije........................................................203.1. Karakteristike ekonomske globalizacije....................................................213.2.Suština ekonomske globalizacije................................................................223.3.FDI kao generator ekonomske globalizacije..............................................233.4.Virtalizacija kao akcelerator ekonomske globalizacije..............................253.5.Transnacionalizacija kao komponenta ekonomske globalizacije...............27

4. Funkcionisanje svetskog tržišta u globalnoj svetskoj privredi.....................304.1.Ulaganja u inostranstvu kao činioci globalizacije svetskog tržišta.............32

5.Perspektive procesa globalizacije..................................................................335.1.Vizija sveta na početku XXI veka..............................................................335.1.1.Perspektive razvoja za naredne dve decenije...........................................34

6. Karakteristike i posledice globalne ekonomske krize od 2007.....................366.1.Odgovori na krizu u razvijenim zemljama.................................................376.1.1.Realni sektor i standard građana..............................................................37

Zaključak..........................................................................................................38Literatura...........................................................................................................40

2

UVOD

Procesi globalizacije označili su početak novog vremena i začetak novog svetskog društva koje je, činilo se, konačno prevladalo dotadašnje razlike i podele. No, gledajući sada, s vremenskim razmakom, pokazalo se da su istovremeno upravo ti procesi, uveliko uticali na produbljivanje razlika unutar društva. Ovo se posebno odnosi na ekonomsku dimenziju globalizacijskih procesa, područje koje danas izaziva najviše polemika.

Iako je globalizacija na početku imala obećavajući potencijal procesa koji će rezultirati rešenjima svetskih problema nejednakosti i siromaštva i stvoriti prosperitetno svetsko društvo, čini se da su razlike i problemi veći nego ikada.

Globalne svetske ekonomske promene i ekonomska globalizacija, što se pre svega odnosi na stvaranje globalnog svetskog slobodnog tržišta, ipak nisu postigle željene rezultate. Istorija se, izgleda, opet ponavlja – s jedne strane imamo većinu potlačenih i obespravljenih ljudi, a s druge nekolicinu bogatih koja živi na račun većine.

I dok tradicionalno bogate zemlje i regije, moćni finansijski i naftni krugovi, multinacionalne i transnacionalne korporacije i ostali 'veliki igrači', postaju još bogatiji i ostvaruju nezamislivo velike profite kojima bi zaista mogli ispuniti prvobitnu renesansnu ulogu globalizacije, ostatak sveta živi na rubu egzistencije, boreći se sa promenama i zahtevima koje je takva globalizacija donela sa sobom.

Globalizacijska tvrdnja kako će svetsko društvo, organizovano u jedinstveno svetsko slobodno tržište, rezultirati smanjenjem siromaštva i povećanjem opšteg blagostanja možda i nije postigla planirane rezultate, no jedno je sigurno - globalizacijska atmosfera kloniranog turbokapitalizma i novih ekonomskih odnosa otvorila je vrata novih mogućnosti za multinacionalne i transnacionalne korporacije, što ove i koriste.

Pojam globalizacije, zbog njegove višedimenzionalnosti, slojevitosti i protivrečnosti, nije moguće izraziti na jedan sveobuhvatan način nekom opštom definicijom. Globalizacija je jedna dinamička, a ne statička kategorija, podložna stalnim promenama i prilagođavanjima. Reč je o društveno-ekonomskom procesu koji izlazi iz okvira regionalnih, nacionalnih, rasnih, verskih ograničenja i time dobija globalni karakter.

Njene glavne karakteristike su univerzalizacija, homogenizacije i unifikacija. Ona se izražava u sve tešnjoj, rastućoj i funkcionalnoj međuzavisnosti i povezanosti svih aktera na tržišnoj sceni i njihovih aktivnosti širom sveta, nacionalnih država, njihovih privreda, regiona.Ta saradnja na globalnom nivou obuhvata organizaciju proizvodnje, upravljanje, cirkulaciju finanijskih sredstava, utvrđivanje standarda.

Na nastanak globalizacije uticali su brojni faktori, a najveći uticaj u tom pogledu imala su sledeća tri faktora:

1. svestrano širenje svetskog tržišta,2. fantastičan razvoj sistema komunikacija, kao što su Internet i mobilna telefonija

i stalno smanjivanje troškova transporta, komunikacije i kompjuterizacija,3. progresivno smanjivanje barijera u trgovini, dobrima i uslugama kao i u

mobilnosti kapitala u svetskim razmerama.Pored proizvodnih tradicionalnih kompanija, globalizacija svetske privrede

doprinosi i transnacionalne kompanije iz sfere usluga, posebno banke, kao i informacione kuće, i niz međunarodnih institucija kao što su: svetska komora, međunarodna organizacija za standardizaciju i druge međunarodne organizacije koje donose konkretne međunarodne standarde, značajno doprinose ujednačavanje uslova privređivanje tj. globalizaciji svetske privrede.

3

1.POJAM, RAZVOJ I KARAKTERISTIKE GLOBALIZACIJE

1.1. Pojam i razvoj globalizacije

Slobodna cirkulacija dobara, ideja, informacija, ljudi nije nova, ali je nova brzina i lakoća sa kojom se to danas čini. U jezgru grlobalizacije su nove informacione i komunikacione tehnologije koje su dovele do onoga što je Entoni Gidens nazvao ubrzanje vremena i zgušnjavanje prostora. Transnacionalne kompanije i slobodna svetska trgovina dovele su ekonomiji do onoga što se naziva korporativna globalizacija. Ekonomisti razlikuju globalizaciju tržišta, industrije i preduzeća.

Posle globalizacje kapitala i pada istočnog bloka, na red je došla i globalizacija usluga – osiguravajućih, pravnih, zdravstvenih, obrazovnih, socijalnih institucija.

Globalizacija je zahvaljujući novoj tehnologiji, komunikaciji i novoj ekonomiji nametnula svetu nova pravila, nove sadržaje, nove dimenzije i nova znanja.Globalizacija je u civilizacijskom razvoju ljudskog društva veoma složen, neravnomeran, izrazito protivrečan i dugoročan proces. U tom procesu društvo ima različite stavove u zavisnosti od stepena razvoja, ekonomskih i političkih interesa. Jedni povezuju svet u jedinstvenu ekonomsku celinu (razvoj tehnike itehnologije), a drugi se bore protiv svih oblika ekonomske i političke zavisnosti kao i za slobodu nacionalnog i kulturnog razvoja.

Globalizacija traži puteve i načine da postane progresivan proces u budućnosti čovečanstva i da postane pozitivan civilizacijski znak ove epohe.1

Globalizacijom se naziva treća faza procesa internacionalizacije u svetskoj privredi. U prvoj fazi, od Drugog svetskog rata do kraja šezdesetih godina, glavnu ulogu je odigrala svetska trgovina, a stepen internacionalizacije se merio udelom u svetskom izvozu. U drugoj fazi internacionalizacije, tokom sedamdesetih godina, dominantna je uloga stranih investicija. Treća faza internacionalizacije ili proces globalizacije, odvija se uglavnom pod uticajem tehnologije. Sposobnost da se inoviraju, adaptiraju i primene raspoložive tehnologije postaje ključni element industrijske konkurentnosti, uz prateće nove oblike investiranja i modele industrijske organizacije.

Postoji veliki broj definicija globalizacije ovde ćemo navesti neke:Entoni Gidens - globalizaciju definiše kao intenzivne društvene odnose na

svetskom planu, koji povezuju udaljena mesta tako što lokalna zbivanja uobličavaju događaji koji su se odigrali kilometrima daleko i obrnuto.

Dejvid Hold - globalizacija je preobražaj prostorne organizacije društvenih odnosa koji su određeni njihovim obimom, intenzitetom, brzinom i učinkom stvarajući transkontinentalne tokove i mreže delovanja.2

Urlih Bek - globalizacija znači iskustveno dostupno nestajanje svakodnevnog delovanja u raznim dimenzijama privrede, informisanja, ekologije, tehnike... nešto što iskustvenom prinudom elementarno menja svakodnevnicu i sve prisiljava na prilagođavanje i odgovore. Novac, tehnologija, informacija i roba otrovi "prekoračuju" granice kao i da ne postoje.3

Nužnost razmene između zemalja (međunarodnu razmenu) uslovljava više faktora, od kojih su najznačajniji:

1. različit raspored prirodnog bogatstva u svetu,

1 http://www.megatrend-info.com2 http://www.megatrend-info.com3 Urlich Back, Vas ist Globalisierimg, Frankfurt, 1998 str.44,45

4

2. razvoj krupne kapitalističke robne proizvodnje,3. produbljivanje podele rada između različitih zemalja,4. kako na bazi prirodnih (prirodno bogatstvo), tako i na bazi stečenih

prednosti.Sedamdesetih godina zapažene su sledeće tendencije u kretanju svetske privrede.

Prvo: mnoge firme su snažno krenule prema transnacionalnoj ekspanziji. Drugo: pored direktnih investicija, novi oblici su bilateralni sporazumi između zapadnoevropskih zemalja i sa zemljama Bliskog Istoka. Sve veći značaj na periferiji dobijaju licencni ugovori, industrijska kooperacija, subkontrakting itd. Treće: u internacionalizaciji ekonomskog života težište se sve više prenosi u sferu kretanja kapitala, transfera naučno-tehnoloških dostignuća i u sferi same proizvodnje.

Početkom devedesetih Drucker već govori o novom talasu globalizacije koji nacionalne ekonomije dovodi pred još složenije probleme.

Prva velika promena koja svetsku privredu čini sasvim drugačijom je ta što će veze u sve većoj meri biti odnosi između trgovinskih blokova, umesto zemalja koje trguju.

Druga velika posledica ovih procesa i informatičke revolucije je integracija privrednih delovanja u svetsku privredu savezništvom participacije, zajedničkih ulaganja, istraživačkih i marketinških konzorcijuma itd.

Osnovni zakon globalizacije je da ruši sve granice. Zato se opravdano očekuje usklađivanje ekonomskih prilika, deregulacija ekonomskih tržišta, rast svetske trgovine i nastavak svakojakih poslovnih savezništva, mimo nacionalnih drugih granica i ograničenja. Ekonomska delatnost redovno se prepliće sa sve izrazitijim međunarodnim obeležjima privređivanja koje prati preuzimanje preduzeća, osnivanje zajedničkih, zajedničko investiranje, marketinški sporazumi... Globalno privredno preduzeće mora da bude veliko i snažno, ali dovoljno fleksibilno, koliko je potrebno da bi se koordinirala međunarodna podela rada. Naglasak se prenosi na pitanje kakvi se proizvodi izgrađuju. Ekonomiju obima potiskuje i zamenjuje ekonomija raznovrsnosti.4

1.2. Karakteristike globalizacije

Globalizaciju karakteriše sve veća međuzavisnost nacionalnih ekonomija sa svetskom privredom. Zemlje u svetu su povezane u multidimenzionalnu mrežu ekonomskih, socijalnih, i političkih veza. U meri u kojoj te veze postaju značajnije i kompleksnije pojedine nacionalne ekonomije osećaju sve više pozitivne i negativne efekte opštih kretanja u svetskoj privredi. Sve države su u poziciji da traže neki balans ekonomske samostalnosti i stepena uključenosti u međunarodnu ekonomiju. Teško je naći u svakoj situaciji neki reciprocitet, posebno kada se radi o zemljama u razvoju. Sve je veći broj ekonomskih problema koje ne može nacionalna ekonomija uspešno izolovano da rešava. Uloga nacionalne države u eri globalizacije mora bitno da se razlikuje od njene uloge u eri merkantilizma.

Ocenjuje se da izloženost međunarodnoj konkurenciji ima za posledicu povećanje produktivnosti rada u nacionalnoj ekonomiji. Kada se to desi u jednoj ili par grana koje su u većoj meri izložene procesima globalizacije to nosi sa sobom i određene opasnosti. Ta opasnost je stvaranje opštih standarda produktivnosti kojih se u određenom vremenskom periodu moraju pridržavati i ostale grane u nacionalnoj ekonomiji. Zato je pogrešno reći unapred da se globalizacija ne odnosi na granu ili grane u kojima naše

4 Gračanac A., Globalno bankarstvo, FABUS, Novi Sad, 2007. str.11

5

preduzeće obavlja svoju poslovnu aktivnost.Nema sumnje da je tržište glavni pokretač procesa globalizacije. Porast dohotka

po glavi stanovnika u brojnim zemljama povećava učešće potrošača sa diskrecionim dohotkom koji su nosioci tražnje. Sistemom ugledanja dolazi do konvergencije stila života i ukusa potrošača u savremenom svetu. Sve je veći broj globalnih proizvoda koji se prodaju širom sveta sa veoma malo ili nimalo modifikacija ukusima i zahtevima potrošača u svakoj zemlji ponaosob. Turizam i putovanja kao i sistem informisanja i komuniciranja doprinose stvaranju globalnog potrošača odnosno ujednačavanja ukusa i zahteva. Sve je veći broj proizvoda koji imaju svetsku marku i koji se distribuiraju preko globalnih kanala distribucije uz podršku svetske promocije.

Globalizacija proizvoda i grane utiče na sniženje troškova istraživanja i razvoja, inženjeringa, dizajna, proizvodnih troškova od investicija do proizvodnje i marketinga, posebno distribucije i promocije. Pritisak da se stvaraju globalni proizvodi se povećava sa povećanjem zahteva za kapitalim investicijama potrebnim za uvođenje novih proizvoda u proizvodni program. Globalna ekonomija dobija na značaju kada tržišta pojedinih zemalja nisu dovoljno velika da omoguće stvaranje preduzeća optimalnih veličina.

Veličina preduzeća omogućava da se obezbedi tržišno učešće na većem broju nacionalnih tržišta kombinujući veći stepen standardizacije proizvoda sa koncentracijom određenih aktivnosti u lancu vrednosti. Podsticaji za globalizaciju preduzeća ne dolaze samo od ekonomije veličine već i od ekonomije širine odnosno od širenja aktivnosti - ide se na više linija proizvoda i više poslova. Visoki troškovi razvoja proizvoda relativno prema veličini nacionalnog tržišta su stimulans za globalizaciju preduzeća i grane. U brojnim slučajevima je bolje ići samo na par globalnih proizvoda nego na mnoštvo proizvoda namenjenih uskom nacionalnom tržištu.

Tehnologija je jedan od glavnih podsticaja globalizacije. Nije teško uočiti da se svet kreće ka konkurenciji u globalnim tehnologijama. Tehnologija je "proizvod" koji po stvaranju dosta brzo postaje pribavljiv svuda. Nema ozbiljnih barijera za korišćenje novih tehnologija u dobrom broju zemalja.

Povećanje međunarodne trgovine, inostranih direktnih investicija (IDI) i smanjenje barijera za kretanje roba i usluga kao i faktora proizvodnje preko nacionalnih granica otvara prostor za globalnu konkurenciju. Konkurenciju možemo definisati kao stepen u kome jedna nacija može, u uslovima slobodnog i fer tržišta, da proizvodi robe i usluge koje prolaze test međunarodnog tržišta, a istovremeno da se održava ili povećava realni dohodak njenih građana. Konkurencija se može i drugačije definisati, ali kada se radi o globalnoj privredi biti konkurentan na globalnom tržištu znači ostvariti tim poslovnim aktivnostima veći životni standard ili kako se sada kaže veći kvalitet života svojih građana. Produktivnost i stopa rasta produktivnosti su efektivno merilo konkurentnosti. Zato sve vlade pojedinih država treba da stimuliraju one grane i preduzeća koja mogu da ostvare visoku produktivnost i steknu konkurentnu prednost na globalnom tržištu.

U zatvorenim lokalnim granama nema opasnosti od novih konkurenata. U granama koje su zahvaćene procesom globalizacije ili su globalne uvek postoji mogućnost pojave novog konkurenta. Od značaja za postojeća preduzeća u grani je da pažljivo proučavaju ne samo uslove konkurencije već i teškoću ili lakoću ulaska u granu i izlaska preduzeća iz grane.5

5www.ien.bg.ac.rs, posetila sajt 7.09.2010.

6

1.3. Efekti i posledice globalizacije

U proceni stvarnih efekata globalizacije treba najpre imati u vidu činjenicu da ne postoji saglasnost o tome da li je reč o novom fenomenu ili samo delu opšteg procesa integracije.

Internacionalizacija tržišta ima za posledicu neuravnoteženi rast investicija, a najveći deo novih ulaganja odlazi u azijski, američki i evropski region u okviru kojih je već ostvaren zavidan nivo integracije tržišta.

Globalizacija prema nekim rešenjima doprinosi stvaranju "socijalnog dampinga" koji nastaje uvozom roba sa tržišta koja imaju niže troškove proizvodnje i visoku produktivnost. Visoka produktivnost i niža cena rada u zemljama "azijskih tigrova" obezbeđuju proizvodnju koja je visokokonkurentna na svetskom tržištu. Na cenu proizvoda utiču i veoma mala izdvajanja u fondove osiguranja, što se odražava i na ukupna poreska opterećenja privrede a time i na konačnu cenu proizvoda.

Sve veće jedinstvo svetskog tržišta nametnulo je između ostalog i problem suverenosti nacionalnih sistema, a u okviru toga i funkcionisanja jedinstvenog tržišta. Zemlje u razvoju ne prihvataju uslove razvijenih i insistiraju na uvažavanju svojih tradicionalnih i kulturnih vrednosti, pa je otuda najveći broj organizacija nastalih na regionalnom nivou.

Takav vid povezivanja dozvoljava visok nivo integracije brisanjem carinskih i drugih barijera, što obezbeđuje povoljnije uslove za izlazak na svetsko tržište. Ali istovremeno, o efektima globalne svetske privrede formulišu se i neka druga pesimistička gledišta koja se svode na to da svetska mašina tržišnog mehanizma rada proizvodi: spekulativnu finansijsku ekonomiju, velike disfunkcije i sramna rasipništva, bezgraničnu slobodu delovanja privatnog kapitala, eksploataciju malih i srednjih preduzeća koje postaju zapravo obični profitni centri velikih korporacija.

Multinacionalne kompanije nisu samo produžeci moći države one su samostalni akteri sa sopstvenim interesima isprepletenim na globalnom, supranacionalnom planu, akteri koji sad već skoro samostalno pletu mrežu globalnih institucija i odnosa. Vođeni interesima osiguravanja prosperiteta i dobrobiti države postaju "grabljivice" koje štite svoja preduzeća i napadaju ona druga.

Akademske rasprave vode se o prirodi globalizacije - da li je globalizacija stvarna pojava ili samo analitički artefakt (mit). Uprkos širokoj primeni ovog pojma, posebno danas, mnogi analitičari sumnjaju i osporavaju stvarnost pojave globalizacije u istoriji. Takođe, mnogi tvrde da glavne odlike i pojavne karakteristike globalizacije nisu ni izbliza ukorenjene toliko koliko se smatra. Globalistička intervencionistička politika Sjedinjenih američkih država takođe je kamen spoticanja za one koji tvrde daje globalizacija došla u fazu neminovnosti. Stoga mnogi autori radije koriste termin internacionalizacija. Prostije rečeno, uloga i značaj nacije i države mnogo je veća u internacionalizaciji, dok globalizacija negira nacionalne države. Tako mnogi autori ističu da granice nacija, u širem smislu, i dalje opstaju, i da su države-nacije daleko od odumiranja, upravo iz razloga što se proces globalizacije zapravo i ne odvija. Po ovom stavu, istorijski gledano internacionalizacija još nije ustupila mesto globalizaciji. Projekat stvaranja Evropske unije ili trgovinski sporazum NAFTA navode se kao glavna potvrda ovog stava.

Međutim, današnji svet nailazi na sve više zajedničkih problema koji nemaju veze sa pojedinim nacijama. Na primer, zagađenje životne sredine ili globalno zagrevanje,

7

problemi kojima se bavi pokret koji se začudo zove antiglobalistički, a koji zapravo predstavlja globalni pokret koji želi da se bavi ovim problemima upravo mimo država - nacija; svojim radom, narastanjem u društvenu organizaciju koja prevazilazi granice država - nacija, ovaj pokret je zapravo argument protiv teorije internacionalizacije, i predstavlja stvarnu pojavu globalizacije današnjeg društva.6

1.4. Ekonomski aspekti globalizacije

Ekonomski gledano, može se reći da su uzroci i posledice globalizacije kapitalistički način proizvodnje, tehnološki napredak i međunarodna regulacija.

Proces izjednačavanja cena proizvodnih faktora na različitim delovima globalnog tržišta ići će sporije. Cene kapitala su različite još dugo vremena zbog različitih rizika koji su dominantno posledica neekonomskih faktora; cena rada takođe će se sporo izjednačavati, pre svega zbog kulturnih, jezičnih, i drugih razlika, a ponajviše zbog nemobilnosti rada.

Kao ekonomska doktrina globalizma slovi liberalizam. Dva su osnovna efekta globalizacije:

1. omogućava optimalnu kombinaciju ulaganja proizvodnih faktora u svetskim razmerama,2. ostvarivanje teoretski idealne ekonomije.Dovoljan uslov je da struktura i veličina tako proizvedenih dobara odgovara

strukturi i veličini svetske potražnje. Jedan od načina postizavanja tih uslova proizvodnje su otkup i spajanja poduzeća širom sveta. Proces globalizacije omogućava ovakve prekogranične poslove s jedne strane, dok istovremeno na drugoj strani ovakvi poslovi pospešuju proces globalizacije.

Na globalnom nivou faktori proizvodnje - prirodni resursi, kapital, tehnologija, rad, informacije - kao i dobra i usluge slobodno kreću svetom. Špekulanti zarađuju prebacujući navedene faktore s mesta gde su jeftiniji na mesto gde su skupi, a proizvođači lociraju svoje pogone tamo gde je to najjeftinije - u nerazvijene zemlje, gde profitiraju ne samo na nižim cenama nadnica, nego i na nepropisanim standardima rada i zaštite okoline (maloletni radnici, otpad koji bi bio zabranjen kod razvijenih), niskoj nivo ljudskih prava, i neorganizovana vojsla radnika (nepisana, ali uspešno sprovođena zabrana postojanja sindikata). Nerazvijeni "profitiraju" transferom tehnologije koja je na zapadu davno zastarela i prevaziđena, te oko 10 % većom plaćom nego kod domaćih poslodavaca.

Domaće tržište više ne postoji, ono je deo jedinstvenog globalnog tržišta, a privilegiranje "domaćih" proizvođača je zabranjeno međunarodnim konvencijama (premda je praksa drukčija). Svetska konkurencija i globalizacija utiču na deregulaciju, odnosno smanjenu intervenciju države, čime se formira "realna opasnost da se deregulirana tržišna Ekonomija transformiše u raspojasani laissez-faire kapitalizam koji će ličiti na rat svih protiv sviju i dovesti u pitanje socijalni mir."

Globalizacija je naročito ubrzala nakon kolapsa socijalističkih privreda, što je dovelo do dominacije liberalnog koncepta društva i ovisnosti postsocijalističkih zemalja o svetskim središtima ekonomske i političke moći. Ona je proces pluraliziranja sveta po normama i pravilima igre koje su zadane interesima kapitala i političke moći. "Po prvi put u istoriji političke vođe i narodi trećeg sveta i "druge Evrope" susrele su se sa situacijom da im je budućnost zadana, a ime toj zadanoj budućnosti jest tranzicija po

6 www.wikipedia.org.sr

8

pravilima što su ih odredile zapadne sile."

2. PROCES GLOBALIZACIJE SVETSKE PRIVREDE

2.1. Karakteristike procesa globalizacije

Globalizaciju karakteriše sve veća međuzavisnost nacionalnih ekonomija sa svetskom privredom. Zemlje u svetu su povezane u multidimenzionalnu mrežu ekonomskih, socijalnih, i političkih veza. U meri u kojoj te veze postaju značajnije i kompleksnije pojedine nacionalne ekonomije osećaju sve više pozitivne i negativne efekte opštih kretanja u svetskoj privredi. Sve države su u poziciji da traže neki balans ekonomske samostalnosti i stepena uključenosti u međunarodnu ekonomiju. Teško je naći u svakoj situaciji neki reciprocitet, posebno kada se radi o zemljama u razvoju. Sve je veći broj ekonomskih problema koje ne može nacionalna ekonomija uspešno izolovano da rešava. Uloga nacionalne države u eri globalizacije mora bitno da se razlikuje od njene uloge u eri merkantilizma.

Globalizacija je prepoznatljiva po mnogim trendovima od kojih se većina razvila nakon Drugog svetskog rata. Najopštije, to su veći uvećavanje protoka dobara, novca, informacija i ljudi; razvoj tehnologija, organizacija, pravnih sistema i infrastrukture kao glavnog nosioca ovog pokreta (npr. internet).

Iako proces globalizacije finansijskih tržišta nije nov i karakterističan samo za kraj dvadesetog i početak dvadeset prvog veka, njegov intenzitet i posledice su najuočljivije u savremenoj fazi razvoja svetske privrede. Globalizacija svetskog tržišta je omogućila da se ponuda i tražnja finansijskih instrumenata susretnu na znatno širem prostoru —međunarodnom finansijskom tržištu. Proces ekonomske globalizacije podrazumeva približavanje i integraciju nacionalnih ekonomija u jedinstveno svetsko tržište.7

Dve markantne karakteristike procesa globalizacije u liberalizovano kretanjeproizvodnih faktora i opadajući značaj državnih granica u realizaciji međunarodnihekonomskih transakcija. Ekonomska globalizacije se, zapravo, manifestuje kroz dvaodvojena ali međusobno, tesno, povezana procesa:

prvi, globalizacija proizvodnje i trgovine i drugi, globalizacija kretanja kapitala i finansijskih tržišta

poznatiji kao proces finansijske globalizacije.8

Finansijska globalizacija (globalizacija tokova kapitala) je proces integracije nacionalnih finansijskih tržišta u međunarodno finansijsko tržište. Ovim procesom se privrednim subjektima omogućuje da se, u traženju izvora za finansiranje svojih potreba, sve više okreću internacionalnom finansijskom tržištu. Drugim rečima, pri-kupljanje slobodnih finansijskih sredstava dobija karakter internacionalni karakter. Međunarodni monetarni fond finansijsku globalizaciju definiše kao kompleksan proces koji čine četiri segmenta:9

tehnološki nivo opremljenosti za analizu, upravljanje i izvršavanje poslova vezanih za finansijske rizike;

integrisanje nacionalnih tržišta (investitora i zajmotražilaca) u globalizovano finansijsko tržište;

7 Dželetović M.,Finansijska tržišta i instrumenti, Beoprint-Petrović, Beograd, 2006., str.1058 Dželetović M.,Finansijska tržišta i instrumenti, Beoprint-Petrović, Beograd, 2006., str.1059 IMF International Capital Markets Developments, Prospects, and Key Policy Issues, September 1998.

9

minimiziranje razlike između finansijskih institucija, aktivnosti i segmenata tržišta na kojima se pojavljuju i

razvoj globalnih banaka i međunarodnih finansijskih konglomerata.

Navedenim karakteristikama finansijske globalizacije treba dodati i nastanak i razvoj finansijskih instrumenata svojstvenih jedinstvenom međunarodnom finansijskom tržištu, kao još jednu specifičnost procesa globalizacije i element po kojem se globalizovano razlikuje od nacionalnih finansijskih tržišta.

Globalizacija međunarodnog finansijskog tržišta predstavlja strukturnu tendenciju razvijanja integrisanog tržišta i internacionalizacije širokog spektra finansijskih tokova. Iako je to prvi indikator internacionalizacije finansijskih tokova, finansijska globalizacija se ne reflektuje samo preko ekspanzivnog rasta volumena finansijskih resursa na finansijskom tržištu. Ekspanzivni razvoj finansijskih tržišta postoji i u uslovima iskazivanja u realnim indikatorima, koji se dobijaju na bazi isključivanja efekata deviznog kursa, dvostrukog računanja i delimičnog prekrivanja između individualnih tržišta.10

Praktične koristi od globalizacije finansijskih tržišta proističu iz pojačane konkurencije među tržišnim akterima, ekonomski racionalnije alokacije finansijskih resursa, bržeg razvoja finansijskog sektora, diverzifikacije portfolija investitora u međunarodnim razmerama, kreiranju novih instrumenata na međunarodnom tržištu.

Globalizovanom međunarodnom finansijskom tržištu u današnjem smislu, prethodio je razvoj koji je započeo sa pojavom novca uopšte.11

Izloženost međunarodnoj konkurenciji ima za posledicu povećanje produktivnosti rada u nacionalnoj ekonomiji. Kada se to desi u jednoj ili par grana koje su u većoj meri izložene procesima globalizacije to nosi sa sobom i određene opasnosti. Ta opasnost je stvaranje opštih standarda produktivnosti kojih se u određenom vremenskom periodu moraju pridržavati i ostale grane u nacionalnoj ekonomiji. Zato je pogrešno reći unapred da se globalizacija ne odnosi ne granu ili grane u kojima naše preduzeće obavlja svoju poslovnu aktivnost.12

Po Porter,13 država treba da stvara uslove da se faktori proizvodnje ulažu u delatnosti sa najvećom produktivnosti rada. U pojedinim granama na globalnom tržištu konkurišu preduzeća, a ne zemlje. Konkurentska prednost zemlje u nekoj grani je ralativna. Ekonomski i poslovni dinamizam vodi konkurentskoj prednosti a ne kratkoročna prednost u troškovima. Tražnja je faktor koji dinamizira privrednu aktivnost. Prednost zemlje u nekoj grani je obično geografski koncentrisana. Konkurentska prednost zemlje u grani se stvara u periodu od deset i više godina, a ne u jednom četvorogodišnjem ciklusu. Porter posebno naglašava da pojedine zemlje u nekim granama ostvaruju konkurentnu prednost zbog različitosti a ne zbog sličnosti sa drugim. Proces održavanja relativno trajne konkurentske prednosti zahteva veoma veliki napor menadžmenta i zaposlenih u preduzeću.

Nema sumnje da je tržište glavni pokretač procesa globalizacije. Porast dohotka po glavi stanovnika u brojnim zemljama povećava učešće potrošača sa diskrecionim dohotkom koji su nosioci tražnje.14 Sistemom ugledanja dolazi do konvergencije stila

10 Jović S., Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990.,str.505.11 Dželetović M.,Finansijska tržišta i instrumenti, Beoprint-Petrović, Beograd, 2006., str.10612 Milisavljević M, Proces globalizacije svetske privrede, Ekonomski fakultet Beograd, 2008.,str.713 Porter E.M. Konkurentska prednost nacija, The Macmilan Press Ltd London1990., str. 617-62514 Ohmae K. Putting Global Logic First, Harvard Business Review January-February, 1995., str.119, u članku "Stavljanje globalne logike na prvo mesto" kaže da je u savremenoj ekonomiji bez granica

10

života i ukusa potrošača u savremenom svetu. Sve je veći broj globalnih proizvoda koji se prodaju širom sveta sa veoma malo ili nimalo modifikacija ukusima i zahtevima potrošača u svakoj zemlji ponaosob. Turizam i putovanja kao i sistem informisanja i komuniciranja doprinose stvaranju globalnog potrošača odnosno ujednačavanja ukusa i zahteva. Sve je veći broj proizvoda koji imaju svetsku marku i koji se distribuiraju preko globalnih kanala distribucije uz podršku svetske promocije.

Zajedničke potrebe potrošača predstavljaju okvir do koga potrošači u različitim zemljama imaju iste zahteve za kategorijom proizvoda ili usluga u definisanoj grani.15

Zajedničke potrebe olakšavaju da se participira na glavnim tržištima jer manje proizvoda može da opsluži više tržišta. To je razlog što su neki globalni standardni proizvodi veoma prihvaćeni u velikom broju zemalja. Svakako da zajedničke potrebe potrošača po pojedinim zemljama veoma variraju po granama u zavisnosti od brojnih faktora (stepen privrednog razvoja, nacionalna kultura, fizička sredina i dr.).

Mnoga globalna tržišta ne nastaju sama po sebi već su smišljeno stvarana planskim marketing naporom.16 Kao primer navodim bezalkoholna osvežavajuća pića. Uspešna globalna preduzeća su otkrila da potrebe bitnih segmenata mogu da se zadovolje globalnim prisustvom na odabranim proizvod - tržištima. Uspešne globalne strategije se zasnivaju na obavljanju globalne funkcije ili opsluživanja globalne potrebe. Svaka grana koja u ovome uspe je ozbiljan kandidat za globalizaciju.

Globalizacija proizvoda i grane utiče na sniženje troškova istraživanja i razvoja, inženjeringa, dizajna, proizvodnih troškova od investicija do proizvodnje i marketinga, posebno distribucije i promocije. Pritisak da se stvaraju globalni proizvodi se povećava sa povećanjem zahteva za kapitalim investicijama potrebnim za uvođenje novih proizvoda u proizvodni program. Globalna ekonomija dobija na značaju kada tržišta pojedinih zemalja nisu dovoljno velika da omoguće stvaranje preduzeća optimalnih veličina. Veličina preduzeća omogućava da se obezbedi tržišno učešće na većem broju nacionalnih tržišta kombinujući veći stepen standardizacije proizvoda sa koncentracijom određenih aktivnosti u lancu vrednosti. Podsticaji za globalizaciju preduzeća ne dolaze samo od ekonomije veličine već i od ekonomije širine odnosno od širenja aktivnosti - ide se na više linija proizvoda i više poslova. Visoki troškovi razvoja proizvoda relativno prema veličini nacionalnog tržišta su stimulans za globalizaciju preduzeća i grane. U brojnim slučajevima je bolje ići samo na par globalnih proizvoda nego na mnoštvo proizvoda namenjenih uskom nacionalnom tržištu.

Tehnologija je jedan od glavnih podsticaja globalizacije. Nije teško uočiti da se svet kreće ka konkurenciji u globalnim tehnologijama. Tehnologija je "proizvod" koji po stvaranju dosta brzo postaje pribavljiv svuda. Nema ozbiljnih barijera za korišćenje novih tehnologija u dobrom broju zemalja.

Povećanje međunarodne trgovine, inostranih direktnih investicija (IDI) i smanjenje barijera za kretanje roba i usluga kao i faktora proizvodnje preko nacionalnih granica otvara prostor za globalnu konkurenciju. Konkurenciju možemo definisati kao stepen u kome jedna nacija može, u uslovima slobodnog i fer tržišta, da proizvodi robe i usluge koje prolaze test međunarodnog tržišta, a istovremeno da se održava ili povećava realni dohodak njenih građana. Konkurencija se može i drugacije definisati, ali kada se radi o globalnoj privredi biti konkurentan na globalnom tržištu znači ostvariti tim poslovnim aktivnostima veći životni standard ili kako se sada kaže veći kvalitet života svojih građana. Produktivnost i stopa rasta produktivnosti su efektivno merilo

funkcionisanje "nevidljive ruke" dostiglo snagu o kakvoj on nije ni razmišljao.15 YIP S.G. (1995) Total Global Strategy, Managing for Worldwide Competitive Advantage, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, N.J.1995, str. 2916 Keegan J.W. Global Marketing Management, Fifth ed. Prentice-Hall Englewood Cliffs, N.J.,1995. str. 14

11

konkurentnosti. Zato sve vlade pojedinih država treba da stimuliraju one grane i preduzeća koja mogu da ostvare visoku produktivnost i steknu konkurentnu prednost na globalnom tržištu.

Sve veći broj zemalja, odnosno njihova preduzeća se pojavljuju na globalnom tržištu. Preduzeća se orijentišu na globalno poslovanje kada je optimalni obim poslovanja potreban da se koristi ekonomija veličine i efekti iskustva neraspoloživ na nacionalnom tržištu. Globalna grana je ona u kojoj je konkurentska pozicija preduzeća u jednoj zemlji pod uticajem njegove pozicije u drugim zemljama i obrnuto. Globalna strategija je ona koja omogućava preduzeću koje posluje u globalnoj grani da ostvari globalnu konkurentnu prednost integrišući aktivnosti preduzeća u celom svetu da se ovlada povezanošću među zemljama.

U zatvorenim lokalnim granama nema opasnosti od novih konkurenata. U granama koje su zahvaćene procesom globalizacije ili su globalne uvek postoji mogućnost pojave novog konkurenta. Od značaja za postojeća preduzeća u grani je da pazljivo proučavaju ne samo uslove konkurencije već i teškoću ili lakoću ulaska u granu i izlaska preduzeća iz grane.

Globalno preduzeće koje čitav svet vidi kao jedno tržište obično nastoji da se simultano širi na više tržišta. Ono vrši transver izvora, iskustva i sistema sa jednih lokacija na druge čime stiče konkurentsku prednost. Postojanje tržištnih mogućnosti je glavni faktor za globalnu ekspanziju preduzeća. Otvaranje mogućnosti za rast jedne nacionalne ekonomije je najbolji način ulaska na nova nacionalna tržišta. Ako inostrano preduzeće preotima postojeće poslove domaćim preduzećima u zemlji ne omogućavajući nove mogućnosti za rast i zaposlenost normalno je da će naići na otpore od domaćih preduzeća. Zato globalna preduzeća i idu na tržišta sa velikim potencijalom za rast ili tržišta koja već imaju prihvatljive stope rasta nacionalne ekonomije.

Konvergencija potreba i zahteva potrošača je glavni indikator globalizacije. Globalni potrošači su grupa potrošača sa homogenim potrebama i koristima koje se traže u atributima proizvoda u nizu zemalja ili tržišta. Nema uspešne strategije bez identifikovanja globalnih tržišnih segmenata. Globalni segmenti su relativno homogene grupe potrošača sa sličnim potrebama, interesovanjima i preferencijama prisutnim u više zemalja, iako nisu glavni segmenti na mnogo tržišta. To pretpostavlja pribavljanje informacija na osnovu kojih se snaga tih segmenata može ustanoviti i proceniti sposobnost preduzeća da na njima relativno uspešno konkuriše. Osnovno obeležje globalnih segmenata je da potrošači koji ih sačinjavaju traže povoljnu kupovinu proizvoda i usluga u svetskim razmerama, odnosno najbolji proizvod po prihvatljivoj ceni između velikog broja ponuda. Rano otkrivanje i prisutnost na globalnim tržišnim segmentima je pretpostavka za stvaranje konkurentne prednosti u globalnoj privredi. Nije moguće u kratkom roku pokriti sve globalne tržišne segmente adekvatno. Globalna matrica proizvoda olaksava participaciju preduzeća na globalnim tržišnim segmentima.

Integracije pojedinih zemalja su značajan podsticaj procesu globalizacije. Pravi se razlika između četiri faze u regionalnoj ekonomskoj integraciji. Prva faza je stvaranje zona slobodne trgovine čime se eliminišu carine i kvote kao i dozvole među zemljama članicama. Druga viša faza je stvaranje carinske unije čime se ne samo eliminisu carine i kvote već se stvara zajednički sistem carina i kvota. Treća faza je zajedničko tržište što znači eliminisanje restrikcija na kretanje proizvoda i faktora proizvodnje između zemalja članica. Četvrta, za sada najviša faza integracije je stvaranje ekonomske unije koja znači harmonizaciju i unifikaciju ekonomskih politika i strategija. To je za sada učinila samo evropska ekonomska unija.

12

2.2. Preduzeće i proces globalizacije

Globalizacija se karakteriše brzim komuniciranjem i transportom, kao i sve većim i bržim kretanjem roba, usluga i faktora proizvodnje. To stvara brojne mogućnosti i izazove na koje preduzeća treba blagovremeno da reaguju. Preduzeće može ali ne mora da participira u procesima globalizacije. Da li reagovati ili ne zavisi od brojnih faktora od kojih su veličina preduzeća i grane u kojoj obavlja poslovnu aktivnost među najbitnijim. Naravno, da određene efekte globalizacije osećaju sva preduzeća nezavisno od veličine i grane u kojoj obavljaju svoju poslovnu aktivnost. Za brojna manja ali i neka srednja preduzeća po veličini još dugo će biti mesta na lokalnim tržišnim nišama. Treba imati dobro odabranu strategiju da se očuva strategijska pozicija na lokalnim tržišnim nisama.

Najveći broj danas vodećih preduzeća u globalnim granama odpočela su sa stvaranjem neke prednosti u svojoj zemlji, zasnovane na proizvodima, procesima, marketingu, što su kasnije koristila u nastupu na međunarodnom tržištu. Kasnije se te prednosti stečene na domaćem tržištu proširuju koristeći mogućnosti čitavog sistema svetske privrede. Poslovni uspeh zasnovan na konkurentskoj prednosti je dinamičan proces i u osnovi je uslovljen sposobnošću inoviranja preduzeća.

Participacija preduzeća na tržištima van svoje zemlje može biti dvojaka: internacionalizacija (geografska ekspanzija poslovnih aktivnosti) i globalizacija (globalna integracija poslovnih aktivnosti). Da bi se obezbedio globalni nivo participacije treba ostvariti značajnije tržišno učešće. Od značaja je balans između geografske pokrivenosti i tržišne pokrivenosti i prisutnosti na globalno strategijskim tržištima - zemljama.17 Karakteristike globalno strategijski značajne zemlje su: 1) veliki izvori ili dobit; 2) radi se o domaćem tržištu globalnih potrošača; 3) to je domaće tržište globalnih konkurenata; 4) to tržište je glavni izvor inovacija u grani. Globalni pristup participaciji tržišta znači da različite zemlje imaju različite uloge u okviru ukupnog poslovanja preduzeća. Bitno je birati zemlje na osnovu globalnog strategijskog značaja kao i postojećih atraktivnosti. Strategijske alijanse i zajednička ulaganja omogućavaju brz način da se stvara globalna participacija, ali slabije potencijale za potpuno integrisanu globalnu strategiju.

Slika 1. Nacionalna politika i konkurentnost nacionalnih faktora proizvodnje i nacionalnih preduzeća

Konkurentnost faktora

Konkurentnost preduzeća

Jaka Slaba

Jaka Domaća proizvodnja, jak izvoz IDI iz svoje zemlje

Slaba IDI u svoju zemlju i izvoz na toj osnovi

Uvoz jer nema domaće proizvodnje

Izvor: Ohmae K. Putting Global Logic First, Harvard Business Review January-February, 1995. str. 77

17 Milisavljević M, Proces globalizacije svetske privrede, Ekonomski fakultet Beograd, 2008.str.3-11

13

Generalno govoreći svaka grana ima potencijal za globalizaciju. Inovativni menadžeri preduzeća su pokretači aktivnosti na globalizaciji neke grane. Globalne grane nisu rođene već su stvorene. Za pojedinačno preduzece globalizacija nije sve ili ništa. Poslovanje može biti globalno u nekim elementima strategije preduzeća ali ne u nekim drugim.

Kako će se preduzece ponašati u globalnoj grani zavisi od dva faktora: 1) konkurentnosti nekih proizvodnih faktora relativno prema onima iz drugih zemalja kada se primene na posebne grane i 2) efektivnosti sa kojom preduzece posluje u toj zemlji koristeći te faktore relativno prema efektivnosti preduzeća poslujući u drugim zemljama. Relativna konkurentnost faktora je kritična u granama gde preovlađuje globalna integrisanost, dok je konkurentnost preduzeća bitna u granama u kojima konkurise miks lokalnih (domaćih) i multinacionalnih preduzeća.

Na slici 1. se na uprošćeni način prikazuju politike zemalja prema konkurentnosti njenih faktora i konkurentnosti preduzeća. Kada su u matrici oboje jaki domaća proizvodnja i jak izvoz se preporučuju. To zavisi i od veličine zemlje, a dobar primer je japanska automobilska industrija. Kada su preduzeća konkurentna, ali nacionalni faktori nisu, ide se na inostrane direktne investicije (IDI). Dobar primer su SAD u elektronskoj industriji (kapital je investiran u druge zemlje gde se obavlja proizvodnja). Kada su nacionalni faktori konkurentni ali nacionalna preduzeća nisu ide se na privlačenje inostranih direktnih investicija. Primer je jugoistočna Azija u elektronici i Irska u informatičkoj tehnologiji. Kada ni jedan faktor nije konkurentan ide se na uvoz proizvoda u zemlju. Mali je broj zemalja koje proizvode putničke avione a ogroman broj onih koji ih uvoze.

2.3. Međunarodna trgovina i proces globalizacije

Inostrani proizvodi i usluge postaju značajniji za životni standard potrošača u sve većem broju zemalja u savremenom svetu. Učešće spoljne trgovine u odnosu na bruto nacionalni proizvod varira po zemljama. Svetska trgovina raste po stopama koje su veće od rasta svetskog bruto nacionalnog proizvoda. Povećava se broj načina na koji se obavlja međunarodna trgovina. Teško je pretpostaviti orijentaciju na autarkiju bilo koje zemlje na prelomu dva milenijuma.

Stepen zavisnosti od međunarodne trgovine varira po zemljama i velika nezavisnost znači da zemlja može bez određenih roba, usluga i tehnologija. Međuzavisnost je česta pojava - to je uzajamna zavisnost, sto ne mora da znači potpunu uravnoteženost uvoza i izvoza. Velika zavisnost ima određene koristi ali i nedostatke - zemlja je ranjiva na nepovoljna kretanja u svetskoj privredi.

Iako sve zemlje sagledavaju koristi od svetske trgovine, gotovo da nema zemlje koja dozvoljava neregulisan tok roba i usluga. Uticaji su usmereni da se spreči debalans u trgovinskom i platnom bilansu. Neposredni podsticaji su često promena u vrednosti nacionalne valute i promena nivoa cena na svetskom tržištu.

Prvu teoriju svetske trgovine formulisali su merkantilisti. Po njima zemlja treba više da izvozi nego uvozi. Danas se sagledava da pozitivan trgovinski bilans nije neophodno povoljna situacija za zemlju. Neomerkantilizam je pristup koji zagovara pozitivan trgovinski bilans kao način ostvarenja nekih socijalnih i političkih ciljeva zemlje.18

Trgovinu poveća efikasnost jer ona podstiče konkurenciju što dovodi do specijalizacije i razlika u ekonomiji veličine. Specijalizacija je osnova za apsolutnu

18 Prahalad K.C. and Y.L. Doz The Multinacional Mission, The Free Press, New York, 1987.str.270

14

prednost - izvoziti u strane zemlje proizvode koji koriste posebnu stručnost i izvore zemlje odnosno gde postoji apsolutna prednost. On je pristalica slobodne trgovine. Zemlja uživa apsolutnu prednost u robama koje može da proizvodi efikasnije a time i jeftinije od drugih zemalja. Putem razmene zemlje povećavaju svoj životni standard iznad onoga koji bi imale pri autarkiji.

Zemlja uvek treba da proizvodi ono u čemu je najbolja. Komparativna prednost meri troškove proizvodnje proizvoda nemonetarno u smislu izgubljene mogućnosti da se proizvodi nešto drugo. Zemlja treba da koristi one faktore proizvodnje koje ima u izobilju. Ona treba da izvozi tim faktorima proizvedene proizvode a uvozi druge u kojima nema komparativnu prednost. Zemlje treba da se specijalizuju na proizvodnju roba gde imaju najveću relativnu prednost ili najmanje nedostataka, mereno relativnim cenama u uslovima autarkije. Situacija komparativne prednosti zemlje je pod uticajem: 1) produktivnosti raspoloživih faktora inputa - uglavnom zemlja, rad i kapital; 2) troškova tih faktora u lokalnoj valuti; 3) vrednosti lokalne valute u odnosu na druge valute (kursa razmene valute).

Razlika u produktivnosti rada je osnovni razlog za varijanse u komparativnoj prednosti. Razlike po zemljama su posledica nasleđenih i raspoloživih faktora. Relativni uticaj tih faktora ima za posledicu niže troškove. Tako visšak radne snage ima za posledicu niže troškove ovog faktora proizvodnje. Kada se radi o industrijskim proizvodima smatra da je glavni faktor tražnja. Razmena industrijskih proizvoda se, pre svega, obavlja sa zemljama sa sličnim potrebama i preferencijama potrošača.

Postoji shvatanje koje komparativnu prednost izvodi iz produktivnosti rada. Uštede u radu treba da se reflektuju u relativnim troškovima koji determinišu spoljnu trgovinu zemlje. Ovo shvatanje se zasniva na zdravom razumu i moguće je izvrsiti njegovu empirijsku proveru. Postoji određena korelacija između toka trgovine i produktivnosti rada. Ograničenje ovog shvatanja je što se pretpostavlja daje rad najbitniji faktor proizvodnje.

Dve su bitne pretpostavke teorije o proporcionalnosti faktora. Prvo, različiti proizvodi imaju različite zahteve za inputima (npr. kapitala i rada). Drugo, kao što se proizvodi razlikuju po zahtevima u relativnim inputima, zemlje se razlikuju po raspoloživosti relativnih izvora. Usmeravajući međunarodnu trgovinu u smislu oboje - raspoloživosti sa relativnim izvorima i relativnim zahtevima za proizvodima - objašnjavaju se brojne trgovinske transakcije. Zemlja koja hoće da menja komparativnu prednost treba da se fokusira u budućem periodu na modifikovanje relativne, a ne apsolutne raspoloživosti izvora.

Teorija o međunarodnom životnom ciklusu proizvoda nastala je šezdesetih godina. Inovacija proizvoda javlja se najpre u jednoj visokorazvijenoj zemlji a zatim sa vremenom širi preko razvijenih zemalja u zemlje u razvoju. Jaka izvozna pozicija može da se održi samo visokom stopom inoviranja ili skromnom stopom imitiranja. To važi posebno kod proizvoda visoke tehnologije. Komparativna prednost inovatora opada sa vremenom. Kako se proizvod kreće kroz pojedine faze u životnom ciklusu proizvoda zahtevi faktora inputa se menjaju a menja se i lokacija proizvodnih centara sa promenom komparativne prednosti. Tekstilna industrija je nastala u Velikoj Britaniji a sada su glavni proizvodni centri u zemljama u razvoju i nerazvijenim zemljama. Životni ciklus proizvoda se potpuno zatvorio. Prema Kigenu slučaj sa velikim brojem proizvoda nastalih u SAD čija se proizvodnja poslednjih dve decenije prenela u zemlje sa nižim troškovima proizvodnje.19 Izgleda da neki poslovni ljudi u SAD vide životni ciklus proizvoda kao neku neminovnost.

19 Yip S.G. Total Global Strategy, Managing for Worldwide Competitive Advantage, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, N.J.1995, str. 91

15

U fazi uvođenja odigrava se inovacija u jednoj od razvijenih zemlja, u fazi rasta se širi na razvijene zemlje, u fazi zrelosti dolazi do standardizacije i proizvodnja prelazi sve više u zemlje u razvoju, a u fazi opadanja se proizvodnja seli u manje razvijene zemlje. Marketing proizvoda počinje u fazi uvođenja samo u zemlji inovatoru uz manji izvoz u razvijene zemlje. U fazi rasta marketing proizvoda se obavlja u razvijenim zemljama a dolazi i do pomeranja u izvozu jer druge zemlje zamenjuju inovatora na nekim tržištima. U fazi zrelosti proizvod se sve više prodaje u manje razvijenim zemljama, a opada prodaja u nekim razvijenim zemljama. Konačno, u fazi opadanja proizvodnja se seli u mnoge zemlje koje postaju izvoznice proizvoda u razvijene zemlje.20

Porter je tvorac teorije o nacionalnoj konkurentskoj prednosti. On smatra da teorija komparativne prednosti ima privlačnost ali je ograničena na faktore proizvodnje kao zemlja, rad, prirodni izvori i kapital. Po njegovom shvatanju jedna zemlja ima značajan uticaj na konkurentsku prednost neke grane u zavisnosti od četiri faktora: 1) uslova faktora proizvodnje; 2) karaktera domaće tražnje; 3) postojanja podržavajućih i povezanih grana i 4) uslova u zemlji za nastajanje i organizovanje preduzeća, njihovog upravljanja i karaktera konkurencije u zemlji. Njegovo stanovište ne dovodi u sumnju teoriju komparativne prednosti nego objašnjava zasto pojedine grane imaju ili nemaju tu prednost u svetskoj privredi. Njegova bazična poruka je da se relativno trajna konkurentska prednost stvara kontinuiranim inoviranjem.

Pojedine teorije međunarodne trgovine su više relevantne za određene kategorije proizvoda. Rikardova teorija relativne prednosti je dobro objašnjenje kada su u pitanju obični proizvodi koji uključuju prirodne izvore ili poluproizvode i komponente. Hekser - Ohlinova teorija je relevantna za proizvode cija se konkurentnost na tržištu zasniva na troškovima faktora proizvodnje (rada i kapitala).

Teorija međunarodnog životnog ciklusa proizvoda je dobro objašnjenje za proizvode zasnovane na tehnologiji, tako da proizvodi i tržište evouliraju sa zrelošću tehnologije.

Robok i Simonds su ukazali na ograničenje teorija o trgovini.21 Po njima jedno od ograničenja je zbog pojednostavljenih pretpostavki u modelima. Jedna od ključnih pretpostavki je da su faktori proizvodnje (zemlja, rad i kapital) nemobilni među zemljama, da postoji perfektna informisanost o mogućnostima u trgovini, kao i da su preduzeća koja trguju u pojedinim zemljama sasvim nezavisne jedinice. Eksplicitno se ne uključuje tehnologija, know-how, menadžment i marketing stručnost. Modeli pretpostavljaju potpunu konkurenciju i ne uključuju monopole i oligopole. Sve to može biti faktor konkurentne prednosti. Preduzeće se posmatra kao proizvodna jedinica a međunarodno poslovanje kao kretanje roba. Smatraju da je pogrešno pitanje ekonomske teorije "zašto zemlje trguju"? Pravo pitanje je po njihovom mišljenju "zašto se vrši transfer roba i usluga između zemalja"? Tada postaje jasno ono sto je osnovno da je jedinica odlučivanja preduzeće, a ne država. Za svako objašnjenje zbivanja u globalnoj privredi fokalna tačka treba da bude preduzeće.

20 Daniels D.J. And L.H. Radenbaugh International Business, Eight Ed., Addison-Wesley Longenmans Inc Readding , str. 20721 Robock H.S. And K. Simmonds (1989) International Business And Multinational Enterprises, Fourth Ed. IRWIN, Homewood Ill,1989., str. 41

16

2.4. Inostrane direktne investicije (IDI) i proces globalizacije

Inostrane investicije su ulaganja kapitala u stranu zemlju u očekivanju prinosa. Te investicije mogu imati više formi: javne investicije od strane države, privatne investicije pojedinaca i grupa i investicije preduzeća. Pravi se jasna razlika između portfolio i direktnih investicija. Inostrane portfolio investicije se odnose na kupovinu inostranih akcija, bonova ili drugih hartija od vrednosti u očekivanju prinosa. Prinos se očekuje u formi dividendi, kamata ili kapitalnog dobitka. Ne očekuje se kontrola nad preduzećima u koja se investira. Inostrane direktne investicije nasuprot portfolio investicijama zahtevaju angazovanje menadžmenta u poslovanju preduzeća u koja se investira. Svrha je kontrola poslovanja i pristup inostranim tržištima, veća prodaja u inostranstvu nego putem klasičnih izvoznih poslova, pristup inostranim izvorima i delimično vlasnistvo.

Inostrane investicije rastu brže od svetske trgovine s tim sto portfolio investicije rastu nešto brže od inostranih direktnih investicija. Trijada (SAD, Japan i Evropska Unija) daju preko 80 procenata inostranih direktnih investicija i portfolio investicija. Oko četrdeset hiljada preduzeća su glavni akteri u inostranim direktnim investicijama. Preduzeća sve više procenjuju regione a ne pojedine zemlje kao područja investiranja atraktivna za inostrane direktne investicije.

Postoji komplementarnost međunarodne trgovine i direktnih investicija. Naime, nezavisno od povećanja inostranih direktnih investicija da se proizvodnja obavlja za uvoz u sopstvenu zemlju, preduzeća obavljaju značajan izvoz u svoje filijale u inostranstvu. Zbog toga, IDI nisu substitut za međunarodnu trgovinu. Ustvari jedna trećina svetske trgovine je između kontrolisanih filijala, kao od preduzeća do filijala, filijala do preduzeća i između filijala. Brojni trgovinski tokovi između preduzeća i filijala se ne bi desili da nije bilo IDI.22

Inostrane direktne investicije obično impliciraju vlasnistvo akcija od bar 10 ili 25% kada strani investitori kontrolišu poslovanje preduzeća. Razlozi za investicije u odnosu na trgovinu su brojni. Jedan od ključnih je povećanje prodaje. Nema koristi od ekonomije veličine u zemlji, visoki su transportni troškovi, nema domaćih kapaciteta, postoje ograničenja u trgovini i niži su troškovi poslovanja van sopstvene zemlje. Drugi bitan razlog je pribavljanje vrednih izvora. Uštede su zbog vertikalne integracije sa filijalama van zemlje, sniženja cena pribavljenih izvora i pristupa različitim izvorima. IDI omogućavaju diversifikaciju poslovne aktivnosti u prodaji i u nabavci. Neka preduzeća koriste IDI da smanje rizik i spreče konkurenciju da stekne relativno trajnu konkurentnu prednost.

Dilema kod IDI je da li kupiti postojeće preduzeće ili izgraditi novo. Prednosti akvizicije (kupovine) su što se dobija na vremenu, izbegavaju se problemi sa kojima se suočava svako novo preduzeća, olakšava se finansiranje i ne dodaju se novi kapaciteti na tržištu. Na izgradnju se ide kada na tržištu nema adekvatnog preduzeća za akviziciju, sama akvizicija bi izazvala brojne političke i pravne probleme, a postoje i teškoće u njenom finansiranju.

Države u koje se investira zainteresovane su za privredni rast i zaposlenost, da se bolje koriste određeni izvori i da se poboljšava kvalitet proizvoda i usluga. Naravno, one nastoje da regulišu tok kapitala zahtevajući delimično lokalno vlasnistvo nad aktivom preduzeća. Neke zemlje još uvek preferiraju više zajmove plašeći se da strani vlasnici ne kontrolisu bazične sektore privrede.

22 Daniels D.J. And L.H. Radenbaugh International Business, Eight Ed., Addison-Wesley Longenmans Inc Readding ,str.341

17

Novije teorijsko objašnjenje IDI se zasniva na paradigmi "imperfektnosti tržišta". Naime, globalno preduzeće se posmatra kao oligopolista koji nastoji da stekne prednost u vlasništvu od kontrole nad aktivom koja nije raspoloživa konkurentnim preduzećima. Ta aktiva je uglavnom neopipljivog karaktera (marka, autorstvo, znanje) i omogućava diferenciranje proizvoda koje konkurenti ne mogu oponašati jer je u vlasništvu i pod zaštitom. Postojanje oligopoliste sa vlasničkom prednošću ne mora da se svodi na IDI.

Model imperfektnosti tržišta pomaže da se identifikuju grane u kojima će preduzeća verovatno proširiti svoju delatnost lokalno ili međunarodno. Da preduzeće uspešno posluje u stranoj zemlji treba da ima prednosti nad domaćim preduzećima. Zemlja domaćin mora da nudi lokacionu prednost. Mora da postoji prednost u internacionalizaciji da preduzeće vrši transver svoje prednosti u vlasništvu pre nego da prodaje patentno pravo.

Državna politika može da utiče kako na imperfektnost tržišta tako i na IDI. U matrici se mogu posmatrati efekti na tržišnu imperfektnost (ona može da se povećava i opada) i efekti na IDI (mogu se povećavati i smanjivati). U prvom slučaju na slici 2. u poziciji jedan državna politika povećava efekte kako na tržišnu imperfektnost tako i na IDI.

Sl. 2. Uticaj državne politike na imperfektnost tržišta i IDI

Efekti na tržišnu imperfektnost

Efekti na IDI Povećava Smanjuje

Povećava I II

Smanjuje III IV

Izvor: Prahalad K.C. and Y.L. Doz The Multinacional Mission, The Free Press, New York, 1987. str. 112

U poziciji dva državna politika smanjuje imperfektnost tržišta i povećava IDI. U trećoj poziciji državna politika povećava tržišnu imperfektnost i smanjuje IDI. Konačno, u četvrtoj poziciji državna politika utiče kako na smanjenje imperfektnosti tržišta tako i na opadanje IDI.

2.5. Strategijske alijanse (SA) i proces globalizacije

Pored međunarodne trgovine i inostranih direktnih investicija strategijske alijanse (SA) su treći pokretač procesa globalizacije. Koriste se i termini ugovorna saradnja i globalno strategijsko partnerstvo. Termin alijansa pokriva sve oblike saradnje između preduzeca u međunarodnoj ekonomiji koji su više od uobičajenih tržišnih transakcija a manje od spajanja i pripajanja preduzeca. Svrha ulaska u SA treba da bude jačanje konkurentske prednosti preduzeća na celini globalnog tržišta ili na segmentima i nišama globalnog tržišta. Ukoliko se to ne postiže bolje je da preduzeće samostalno nastupa na tržištu. Kao i svi ostali oblici saradnje i SA nose sa sobom kako mogućnosti

18

tako i opasnosti.

Zato je pre odluke o ulasku u SA potrebno da preduzeće postavi pitanje šta je osnova za konkurentsku prednost preduzeša? Ukoliko preduzeće vidi da mu neke aktivnosti u lancu vrednosti nisu dovoljno efikasne ako nastupa samostalno treba se opredeliti na traženje strategijskog partnera. Za dobar broj preduzeća strategijsko partnerstvo s obzirom na izvore, stručnost i sposobnost sa kojom raspolažu je jedini način da participiraju uspešno na globalnom tržištu.

Neposredni posticaji ili razlozi da se ide na SA su: 1) da se smanje troškovi razvoja novih proizvoda, 2) pribavi tehnologija, 3) da se pribavi marketing ili menadžment know-how, 4) da se lakše ide na jedno ili više nacionalnih tržišta ili neko regionalno tržište i 5) da se pribavi kapital za određena investiciona ulaganja.

Strategijske alijanse su veoma popularne iako empirijske studije ukazuju da je velika stopa promašaja. Preduslov uspeha je obostrana korist partnera. Idealan je kompetentan partner sa izvorima i sposobnošću sa kojim postoji uzajamno poverenje. To mogu biti i mala preduzeća.23

Izneta je ocena da postoje tri faktora koji su doprineli rastu strategijskih alijansi:24

1) tehnološki napredak koji je uticao na promenu tradicionalnih konkurentskih prednosti preduzeća, 2) povećanje promena i 3) intenzitet i neizvesnost istraživanja i razvoja kao i proizvoda, smanjenje trajanja životnog ciklusa proizvoda, itd. Sve to radi preduzeće: 1) da smanji rizik i da traži nove načine za pristup atraktivnim tržištima, 2) konkurencija tehnologija omogućava preduzećima da imaju pristup različitim tehnologijama koje sama ne poseduju, 3) globalizacija tržišta koja menja dimenzije inostranih investitora i kreira potrebu za fleksibilnom strukturom i novim formama organizacije da se omogući preduzećima da uspešno konkurisu na svetskoj osnovi.

Preduzeće se suočava sa dva problema kada se opredeli na SA. Prvi je izbor partnera u alijansi a drugi upravljanje alijansom kada se ona formira. Izbor partnera zavisi od cilja koji imamo u opredeljenju za SA. Pitanje je da li potencijalni partneri raspolažu sa izvorima, stručnošću i sposobnošću koje omogućavaju da zajednički ostvaruju ciljeve poslovanja. Jasno definisana misija i ciljevi su osnova za uspešno upravljanje SA kada se ova jednom stvori. Mora postojati dobar upravljački informacioni sistem da se blagovremeno korektivno interveniše ukoliko aktivnosti nisu u skladu sa dugoročnim ciljevima.

Po nekim procenama nova faza u evoluciji saradnje između preduzeća u globalnoj ekonomiji biti "preduzeće odnosa". Ono će se sastojati iz grupa preduzeća iz različitih grana i zemalja koja će imati takav zajednički cilj da će funkcionisati slično jedinstvenom preduzeću. Kako korišćeni izvori tako i ostvareni prihod će biti enormne vrednosti i "preduzeće odnosa" će biti prisutno na svim važnijim delovima globalnog tržišta. Jedna od predpostavki je i virtuelno preduzeće koje će imati dve globalne kompetentnosti - ekonomiju troškova i brzinu reagovanja na tržište.

23 Das K.T. and B.S. Teng (1997) Sustaining Strategic Alliances: Options and Guidlines, Journal of General Management, Summer,1997., str. 6124 Guller P. (1992) Building Transnational Alliances to Create Competitive Advantage, Long Range Planning, February, 1992.,str.91

19

3. MANIFESTACIJE EKONOMSKE GLOBALIZACIJE

Visokom tempu rasta tehnološkog progresa (informacionog, komunikacionog, transportnog i dr.) presudno je doprineo razvoj instituta privatne svojine, koja predstavlja osnovu ekonomske samostalnosti, individualne inicijative, motivisanosti, odgovornosti i zainteresovanosti za ostvarene ekonomske rezultate.25 Na tim osnovama se zasniva razvoj preduzetništva, visoke korporativne kulture i organizacije. Zajednički imenilac svih navedenih fenomena je interesni princip, koji predstavlja pokretački motiv svega postojećeg, a posebno kompleksnog procesa ekonomske globalizacije, koji trajno mijenja raspored ekonomske i političke moći u svetu u korist najefikasnijih društava i privreda. Interesno-profitni motivi ekonomske globalizacije su brojni, a u najvažnije spadaju: pristup novim tržištima, smanjenje raznih vrsta troškova, rast prodaje, pristup resursima stranih zemalja (jeftinim, retkim, kvalitetnim i sl.), ostvarenje konkurentskih prednosti, manji porezi ili njihovo izbegavanje, niži ekološki standardi, jeftina radna snaga, kao i sve ono što se podvodi pod prednostima vlasništva, lokacije i internalizacije.26 Sve to ponekad vodi u novu ekonomsku dogmu, determinizam i redukcionizam, ali ovog puta na globalnom nivou.

Ekonomijom vremena, prostora i novca u praksi se ostvaruje moć, kojom se najbolje štite, specificiraju i realizuju interesi. Postojanje uzročno-posledične relacije ekonomija-moć-ekonomija je ciljna funkcija interesa, a sve ostalo su sredstva za ostvarenje cilja. Dominacija novčanim, vremenskim i prostornim dimenzijama u globalnim okvirima je osnovni cilj krupnog kapitala. To je najbolji način da se (pored ostalih pomenutih elemenata) ostvaruju ne samo konkurentske prednosti na globalnom tržištu, nego monopolske top kompetencije, a preko njih profit kao osnovni pokretački motiv. Pri tome je jasno da dominacija nad novčanom i vremenskom komponentom odlučujuće utiče na mogućnost konstrukcije i/ili rekonstrukcije moći preko promjene prostornih oblika, koji sadrže resursne, tržišne i druge izazove. Na taj način, krupni transnacionalni kapital super-aktivnom, strategijski planiranom i funkcionalno-informacionom koordinacijom vremena, prostora i svojih sopstvenih razvojnih potencijala nastavlja oplodnju i dominaciju u globalnim relacijama, koja teži da se pretvori u svemoć finansijskih transnacionalnih oligarhija.

Finansijska globalizacija, virtualizacija i transnacionalizacija ekonomskih procesa su manifestacije ekonomske globalizacije koje značajno doprinose stvaranju modela tzv. »civilizacijske identičnosti«, kojoj se institucionalno prilagođava većina zemalja. Obrazac globalnog ekonomskog ponašanja i pravila igre kreiraju transnacionalne korporacije (TNK) i transnacionalne banke najrazvijenijih zemalja. Taj model se karakteriše specifičnim (nekonfliktnim i konstruktivnim) dvovlašćem TNK i najrazvijenijih država, koje deluju kao simbioza u zajedničkom interesu. Države daju TN kapitalu garancije i podršku u međunarodnoj arbitraži, oslobađaju ga od dvojnog oporezivanja, pružaju mu administrativnu i diplomatsku pomoć, osiguravaju direktne strane investicije (FDI-foreign direct investment), i sl. Kao protiv uslugu, TN kapital obezbjeđuje matičnim državama ekonomski prosperitet, moć i nedostajuće resurse po jeftinim cenama.

25 www.rifin.com, posetila sajt 9.09.2010.26 Pokrajčić, D. (2001), Multinacionalno i globalno preduzeće, Ekonomika preduzeća 3-4, Beograd, str.100-110.

20

3.1. Karakteristike ekonomske globalizacije

Globalizacija je istorijski, realan, protivečan, neravnomeran, nezaustavljivi nepovratanproces, koji transformacijom i dinamizacijom svojih konkretnih oblika, mehanizama i metoda ispoljavanja bitno mijenja međunarodne ekonomske i druge odnose u smjeru njihovog sve većeg povezivanja. Redukovani termin ekonomska globalizacija predstavlja menjanje ponašanja ekonomskih subjekata uzrokovano opadanjem značaja geografskih udaljenosti, internacionalizacijom i denacionalizacij-om proizvodnje, relativizacijom nacionalnog suvereniteta, legaliteta i političkih razlika, velikom brzinom infrastrukturnog povezivanja kapitala, robe, usluga, radne snage i informacija na velikim distancama, dominacijom kapitalnih nad trgovačkim tokovima, a posebno nad rastom proizvodnje mjeren domaćim GDP, tehničko-tehnološkom standardizacijom proizvodnje, homogenizacijom zakonske, institucionalne i privredno-sistemske infrastrukture, unifikacijom međunarodnih tokova roba, usluga i resursa, tržišta, proizvodnje, tehnologije, komunikacija, finansija i sl., izuzetnom ekspanzijom krupnog kapitala, projektovanjem novih organizacionih oblika, intrafirmske razmjene, mrežnog povezivanja i virtualiuzacije poslovanja, itd.

Većina autora se slaže da je ekonomska globalizacija bitna karakteristika savremene svetske privrede. Njoj se prilagođavaju sva četiri Druckerova tipa ekonomije: nacije, regiona, TNK, novca, kredita i investicija. Ona je institucionalizovana preko raznih međunarodnih ekonomskih organizacija.

Izbegavajući precizno određenje ekonomske globalizacije, navešćemo njene osnovne karakteristike: ona je realan istorijski proces univerzalizacije, homogenizacije i unifikacije privreda po nekim značajnim principima, odrednicama i normama ponašanja, kao i afirmacija rastuće uzajamne povezanosti i uslovljenosti između pojedinih privreda i kupnih firmi. Navedeni proces se razvija uporedo s liberalizacijom i denacionalizacijom robnih i finansijskih tokova, pojavom novih oblika spajanja raznih firmi i kupovine drugih firmi (koji predstavljaju načine opstanka i jačanja međunarodne konkurentske sposobnosti) i globalnim inovacionim bumom informatičkog, komunikacionog i transportnog monitoringa. Pored toga, ekonomsku globalizaciju karakterišu:27

- razvoj po zakonima i logici krupnog kapitala,- brojnost oblika ispoljavanja: finansijskaglobalizacija, globalizacija tržišta,

formiranje i uticaj globalnih firmi i banaka, denacionalizacija i regionalizacija ekonomije, intenzifikacija, liberalizacija i standardizacija proizvodnje, intitucionalizacija svetske trgovine i međunarodni ekonomskih odnosa, megatrendovi, globalni sistemi komunikacija i masovnih medija, itd.,

- cikličnost i postepenost razvojnog procesa, koji se odigrava u dugoj istorijskoj perspektivi,

- dualnost, koja se ogleda u integraciji država i širenju TNK, koji vodi smanjivanju nacionalnog suvereniteta,

- sveobuhvatnost (pravac djelovanja je svestran i univerzalan),- heterogenost i diferenciranost (jačina i karakter djelovanja su različiti prema

raznim objektima: granama, područjima djelatnosti, zemljama i sl. - uticaj je posebno snažan prema kriznim područjima, koja su najosjetljivija),

- nesavršenost pomoćnih mehanizama (vojna i politička hegemonij a, ucene, nasilje i prinuda su osnovne neekonomske poluge koje pomažu da se sprovedu ekonomski

27 Drašković, V., Pojam, uzroci i posledice globalizacije, u: Globalizacija i tranzicija, Centar za ekonomska istraživanja Instituta društvenih nauka, Beograd, 2001.str. 141.

21

pritisci, nejednaka razmena, zavisnost i dominacija),- protivurečnost procesa,- diktiranost (nametnutost) procesa, i u tom smislu određeni stepen njegove

predodređenosti,- institucionalizovanost procesa (koncentraciju proizvodnju i centralizaciju

kapitala nameću moćne i institucionalizovane svetske monopolske strukture koje dominiraju i onemogućavaju slobodnu Manifestacije ekonomske globalizacije konkurenciju i liberalan pristup globalom tržištu, koje se dijeli na bazi međusobnih sporazuma - smatra se da svijetom dominira oko 400 TNK, koje raspolažu sa oko 80% svjetskog kapitala),

- dominacija tržišne, transnacionalne i nadnacionalne regulacije naddržavnom,- promenam subjekata koji učestvuju na globalnim tržištima, koji postaju sve

krupniji i moćniji, mijenjaju, usavršavaju i prilagođavaju svoju organizacionu i upravljačku strukturu (tehnološku, transportnu, finansijsku, informacionu, telekomunikacionu i dr.) u cilju širenja biznisa na teritorije mnogih zemalja.

- pojava novih subjekta međunarodne ekonomske saradnje: - međunarodne organizacije, 60-tak regionalnih organizacija, oko 63.000 TNK

i TN banaka sa 690.000 filijala lociranih širom svijeta28, svetski finansijski centri, institucionalni investitori (penzioni, osiguravajući i investicioni fondovi), nevladineorganizacije (razni pokreti kao što su "zeleni" i "otvoreno društvo"), kao i razne religiozne, mafijaške, terorističke, dijasporne, megapolisne i druge interesne mreže,Ekonomsku globalizaciju prate mnogi globalni ekonomski problemi, koji će pre ili kasnije zahtevati globalna rešenja, zasnovana na kvalitetno novim nivoima i oblicima međusobne saradnje država i regiona, uz stvaranje jedinstvenih političkih, ekonomskih, informacionih i drugih poligona zajedničkih usaglašenih dejstava.

3.2. Suština ekonomske globalizacije

Veliki broj autora smatra da je globalizacija teorijski zasnovana na shvatanjima transnacionalnih tržišnih neoliberala, globalista i geopolitičkih ekonomista, koji retorički nameću princip konkurencije kao dominantan i sveobuhvatan ključ globalizacije. Ali, praksa krajnje surovo redukuje proklamovani princip, jer se po potrebi lavira između korišćenja neoliberalizma kao hegemonijalnog poretka prema bogatoj manjini i protekcionizma prema siromašnoj većini. Konkurencija se guši na svakom koraku sve jačim međunaronim monopolima i kompetencijama, samo se menjaju i prividno humanizuju njihove manifestacije. Negira se tržište kao „jednakost mogućnosti.''29 Principi otvorene privrede se selektivno i po potrebi primjenjuje. Konstatno se kontrolišu i eksploatišu privreda perifernih zemalja. Potcjenjuju se tuđe kulture, istorijske tradicije i nasleđe, a nameće se zapadni obrazac života. To je realna »ideologija bogatih«, »kapitalizam bez rukavice«, »nova verzija stare borbe nekolicine bogatih protiv većine siromašnih« i „korporativni merkantilizam", koje pominje N. Chomsky (1999). On piše: „Doktrina slobodnog tržišta se pojavljuje u dva vida. Prvi je onaj zvanični koji se nameće nezaštićenima. Drugi je onaj koji bismo mogli nazvati „stvarno postojećom doktrinom slobodnog tržišta koja glasi: tržišna disciplina je zdrava za tebe, ali nije za mene, osim ako će mi doneti

28 Vidas-Bubanja, M., Kako privući investicije, Ekonomika preduzetništva, 2001. 1-2, Beograd, str.829 Ibid, str.14

22

privremenu prednost"30, i dalje: „za tebe tržišna disciplina važi, a za mene ne važi, osim u slučaju da‚igralište' naginje na moju stranu".31

Ove konstatacije ozbiljno narušavaju kredibilitet univerzalnosti pravila i principa koji se proklamuju pod parolom globalizacije, a samim tim obezvređuju sve pokušaje stvaranja globalne razvojne paradigme. Jer, ako globalizacija teži svetskoj univerzalizaciji i unifikaciji, to bi trebalo da važi za sve, pod jednakim uslovima, tako da ne bi smeli u praksi da se događaju, odobravaju i široko afirmišu od strane najrazvijenijih zemalja i najvećih TNK nametnuti dualizmi, polarizmi, principi dvojnih aršina, nejednaka razmena, brojne neravnomernosti i disproporcije. Ali, "u multicivilizacijskom svetu, konstruktivan pristup je odustati od univerzalizma, prihvatiti raznovrsnost i težiti sličnostima".32 Univerzalno jedinstvo bilo čega je uvek predstavljalo osnovu za totalitarizam, koji se realizovao ovom ili onom vrstom nasilja. Ideal ekonomske globalizacije u svojoj težnji prema opštem i univerzalnom ima nekih dodirnih tačaka s totalitarizmom. Sećanja na prošli vek još nisu izbledela, pa se možemo zapitati: da li će globalizacija biti bolja?33

3.3. FDI kao generator ekonomske globalizacije

Međunarodno kretanje kapitala je jedan od osnovnih generatora ekonomske globalizacije. Oni utiče na privredni rast, promenu privredne strukture, platni bilans, zaposlenost, privrednu stabilnost i sl., ali ima prateće društvene, ekonomske, političke, socijalne i druge efekte. Preko raznih oblika međunarodnog finansiranja, a prvenstveno FDI, krupne firme vrše razmještaj svojih diversifikovanih proizvodnih sistema i ostalih poslovnih funkcija po inostranstvu, što je dostiglo globalne razmere. Savremena mrežna organizacija transnacionalnog poslovanja zasniva se na dodeljivanju onih poslova perifernim proizvodnim lokalitetima koje oni mogu da urade najkvalitetnije, najbrže i najjeftinije. Na taj način se maksimalno se koriste razne pogodnosti (resursne, geografske, poreske i druge) koje pruža zemlja domaćin, a onda se iste prelivaju u ekstra profite i jačanje sopstvenih konkurentskih prednosti, koje se dovode do top kompetentnosti. Praksa je pokazala da je to najbolji put za stvaranje globalnog konkurentnog proizvoda, koji se stvara na bazi top kompetencija. Jer, monopolisti ne može niko da konkuriše!

Finansijski resursi ulažu se u skladu s osnovnim kriterijumom profitabilnosti. Najveći investitori su TNK razvijenih zapadnih zemalja, koje fleksibilno prilagođavaju svoju poslovnu strategiju zavisno od političke, ekonomske, sigurnosne, konjunkturne i druge situacije i globalnih promena.

Preduzetnički kapital se u međunarodnim okvirima uglavnom ulaže u obliku FDI, kod kojih vlasnik zadržava pravo kontrole nad firmom u inostranstvu. Ta kontrola može biti potpuna ili delimična, u zavisnosti od visine uloženog kapitala, nacionalnog zakonodavstva, zainteresovanosti za konkretno ulaganje, itd. Realizacija FDI može se ostvariti osnivanjem sopstvenih preduzeća u inostranstvu u vidu filijala, predstavništava, samostalnih preduzeća, zajedničkih kompanija i drugih svojinskih i nesvojinskih partnerskih oblika. Direktnim finansiranjem se osiguravaju veliki profiti i razne druge direktne i indirektne koristi preko zaobilaženja carinskih barijera,

30 (Ibid., 1998.str. 39-40)31 Hantington, P. S., Sukob civilizacija i preoblikovanje svjetskog poretka, CID, Podgorica.1998, str. 7732 Ibid.,1998, str. 35533 www.rifin.com, posetila sajt 9.09.2010.

23

korišćenja jeftine radne snage, poreskih olakšica i sl.Obim (stok) ukupnih FDI je povećan sa 500 mlrd USA$ u 1980. na 2 triliona

USA$ u 1992. a njihov godišnji tok se u istom periodu povećao sa 55 na 152 mlrd USA$.34 Faktički, njihov obim je u 1997. dostigao iznos od 3,5 triliona USA$35, a u 1999. čak 4,7 triliona USA$, dok je njihov godišnji tok iste godine dostigao 865 mlrd USA$.36 Struktura odliva i priliva FDI pokazuje da u strukturi odliva dominantno učešće od 60,9% ima pet najrazvijenijih zemalja (SAD, Velika Britanija, Njemačka, Japan i Francuska), dok u strukturi priliva dominiraju SAD, Velika Britanija, Kina, Belgija i Luksemburg sa učešćem od 44,3%. FDI se po pravilu usmjeravaju u zemlje s velikim tržištem, visokom stopom rasta GDP, visokim stepenom sigurnosti i profitabilnosti ulaganja. Tempo rasta FDI značajno prevazilazi ne samo stopu rasta realnog GDP razvijenih zemalja, koja iznosi približno oko 3,5% u periodu 1982-2000, nego i stope rasta međunarodne trgovine, koje iznose 5% u periodu 1982-1991, 7,2% u periodu 1992-1997 i 4,8% u periodu 1998-1999.37 Njihov dinamičan rast bio je izrazito skokovit, što je prikazano na grafiku koji slede za tri karakteristična vremenska razdoblja.38

Skokovitost rasta FDI (stope rasta u %)

0

5

10

15

1979-80 1980-85 1985-94

GDP V.Izvoza FDI

Razvijene zemlje su sačuvale i unaprijedile mnoge specifične razlike koje doprinose jačanju konkurentske pozicije, ali su, pored toga, izvršili i značajnu unifikaciju pravne sredine za nacionalne i strane investicije, posebno u delu zaštite svojinskih prava i jasnoće administrativnih pravila. Zbog toga termin "inostrani" kapital ima veoma uslovno značenje kad se radi o izvozu FDI iz jedne razvijene zemlje u drugu. Tome su svakako odlučujuće doprinijeli integracioni procesi u Zapadnoj Evropi. Povećana koncentracija ulaganja FDI u razvijene zemlje ispoljila se krajem 90-ih godina. Prema podacima IMF, u periodu 1990-1993. dvanaest vodećih razvijenih zemalja je izvozilo 180-220 mlrd USA$, a uvozilo 100-150 mlrd USA$ FDI, u 1997. izvoz je dostigao 370 mlrd USA$, a uvoz 230 mlrd USA$, dok se u 1999. izvoz povećao na 778 mlrd USA$, a uvoz na 646 mlrd USA$.

FDI su višestruko značajne za nerazvijene zemlje, jer kompleksni investicioni "paketi" sadrže, pored kapitala, razne nematerijalne resurse kao što su nova znanja, tehnologije, organizaciona rješenja, marketing i menadžment tehnike. Izvoz FDI u nerazvijene zemlje se povećavao sa 9-13 mlrd USA$ u periodu 1985-1987. na 24,2

34 Dragičević, M. Ekonomija i novi razvoj, Alinea, Zagreb.1996, s. 5535 UNCTAD (1997), World Investment Report 1998, Trends and Determinants, New York. pp. 373-383)36 UNCTAD (1998), World Investment Report 1998, New York. UNCTAD (2000), World Investment Report 2000, New York., p. 237 (World Economic Outlook, October 2000)38 UNCTAD (1996), Trade and Development Report 1996, New York.p. 7

24

mlrd USA$ u 1990, 105,6 mlrd USA$ u 1993, 172,6 mlrd USA$ u 1997. 39 i 208 mlrd USA$ u 1999. Posle toga je zabeležena stagnacija. FDI su usmeravane u ograničen broj nerazvijenih zemalja, a posebno u Kinu, Argentinu, Brazil, Čile, Meksiko, Koreju i Poljsku. Najveći primalac od nerazvijenih zemalja je Kina, koja je 1999. primila 40 mlrd USA$. Zemlje Centralne i Istočne Evrope su 1999. privukle svega 22,9 mlrd USA$, što je bio njihov rekord, koji preveden na relativne odnose znači svega 3% od ukupnih svetskih FDI. Od tog iznosa skoro polovinu su primili Poljska (7,5 mlrd USA$) i Češka (5,1 mlrd USA$), čemu su doprinele političke promene, spoljno-trgovinska liberalizacija i privatizacioni programi.

3.4. Virtualizacija kao akcelerator ekonomske globalizacije

Virtualne finansijske operacije su centralni sinergistički mehanizam ekonomske globalizacije, njen akcelerator i oblast u kojoj je ona najviše napredovala. Zahvaljujući liberalizaciji, deregulaciji i kompjuterizaciji, višestruko su povećani obim transakcija i mobilnost kapitala, smanjeni transakcioni troškovi, internacionalizovani njegovi tokovi i pomjereni prema institucionalizovanim investitorima. Finansijske inovacije su omogućile dominaciju ogromne virtualne sume spekulativnog kapitala. Izuzetno značajnu ulogu u globalizaciji ima pojava samostalnog transnacionalnog kapitala, koji je u ekonomskom smislu anacionalan, jer ima svoju sopstvenu ezistenciju i logiku razvoja, originalnu strukturu i unutrašnje ciljeve, veliku slobodu premještanja i slabu mogućnost kontrole. Anacionalnost znači da on, uslovno rečeno, postaje globalan, jer se sve više kreće međunarodnim tokovima i ima pristup u finansiranju sve većeg broja zemalja. Pored toga, veliko je učešće intrafirmske razmjene u ukupnom svjetskom izvozu- 1993. je iznosilo 33,3%,40 a danas je teško ustanoviti navedeni podatak u realnom iznosu.

Embrion razvoja virtualnog kapitala pojavio se 60-ih godina u vidu evrodolara i formiranja valutnih evrotržišta, koja su poslovala izvan nacionalnih valutnih kontrola, tako da su stvoreni novi međunarodni finansijski centri (London, Luksemburg, Singapur, Hong Kong, i dr.), koji su u cilju povećanja svoje konkurentske sposobnosti liberalizovali uslove na finansijskim tržištima. Na navedena valutna sredstva nisu primenjivani zahtevi centralnih banaka u pogledu obaveznih rezervi, niti su odgovarajuće kamate bile opterećivane porezima. To je omogućilo stvaranje značajne konkurentske prednosti. Evro-emisije su postale bitan izbor finansiranja zapadnih privreda. Njujork postaje 1981. slobodna bankarska zona u kojoj se na operacije s nerezidentima primjenjuju poreska olakšanja i oslobađanje od valutne kontrole i drugih ograničenja koja djeluju na unutrašnjem tržištu kapitala. Nakon buma informacionih tehnologija i deregulacije finansijske sfere došlo je do intenzifikacije međunarodnih valutnih transakcija. Obim svakodnevnih valutnih poslova je dostigao 1 trilionUSA$ početkom 90-ih. Sredinom 90-ih na svaki dolar potrošen za kupovinu inostrane robe otpadalo je 7-8 dolara međunarodnih transfera koji nijesu bili povezani s realnom trgovinom.41 Dnevni obrt kapitala na berzama u Njujorku, Londonu i Tokiju povećanje sa 190 mlrd USA$ u 1987. na 1.200 mlrd USA$ u 1995. godini i čak 3.200 mlrd USA$

39 UNCTAD (1998), World Investment Report 1998, New York. UNCTAD (2000), World Investment Report 2000, New York.pp. 35-3940 UNCTAD (1995), World Investment Report 1995, Transnational Corporations and Competitivenes, New York. p. 19341 Relationes Internationales No 1/1994, Vol. 2, p. 43

25

za prvih devet mjeseci 1997.42 Zbog povećanja svoje konkurentske sposobnosti, liberalizovana su lokalna, a

zatim i međunarodna finansijska tržišta, uz stvaranje novih tržišta valutnih fjučersa i opcija, razvoj mehanizma hadžiranja i upravljanja rizicima, derivata kao rizičnijeg finansijskog instrumenta, itd.. Oni su stvorili nove mogućnosti spekulacija zasnovanih na promeni valutnih kurseva, akcija i drugih finansijskih aktiva. Ubrzan je proces osamostaljenja finansijskih tržišta, koji su počeli sve više sami sebe da opslužuju, nezavisno od realnog sektora privrede. To je dovelo do nezapamćene nestabilnosti finansijskih tržišta u svetu. Davnih 80-ih P. Drucker je pisao da su finansijska tržišta počela igrati nezavisnu ulogu od tržišta roba i usluga. Finansijska globalizacija je dovela ne samo do slobodnog premještanja ogromnih finansijskih sredstava kroz polupropustljive nacionalne granice, nego i do izmjene funkcije novca u globalnoj ekonomiji. Počelo se trgovati novcem kao klasičnom robom, pa su valutne spekulacije postale najunosnija tržišna operacija.

Glavni zajmodavci vremenom su postale TNK, koj e osnivaju sopstvene banke za finan-siranje kapitalnih ulaganja i platnobilansnih deficita raznih zemalja. Vodeće TK banke s razgranatom mrežom svojih inostranih filijala postaju glavni posrednik na evrotržištima između TNK, država i međunarodnih organizacija (faktički postaju njihovo odelenje). TN kapital se nalazi izvan jurisdikcije nacionalnih država, što mu omogućuje slobodno premeštanje prema najprofitnijim tržištima i učešće u velikom broju spekulativnih operacija. U periodu od 1990-1997. dnevna suma novčanih spekulacija povećala se sa 600 mlrd USA$ na preko 1.000 mlrd USA$, što za oko 30 puta premašuje dnevnu trgovinu roba i usluga.43 Obrt finansijskih transakcija višestruko premašuje realni obrt roba i usluga, tj. postoji enormna razlika između realnog i fiktivnog kapitala. Prosečni obrt na tržištima sekundarnih hartija od vrednosti približava se cifri od 100 triliona USA$, dok ukupni fond 23 razvijene zemlje iznosi svega oko 550 mlrd USA$. Prema ocenama Harvard Business Review, na svaki dolar koji se obrće u realnom sektoru svetske ekonomije otpada oko 50 USA$ u finansijskoj sferi. Godišnji obrt finansijskih transakcija dostigao je davno fantastičnu sumu od pola kvadriliona USA$.

Navedeni podaci jasno reprezentuju stepen moći TN kapitala. Dužnička kriza i mnoge finansijske krize u svetu su dokazi za navedenu tvrdnju. Ukupne valutne rezerve TN kapitala su nekoliko puta veće od rezervi svih Centralnih banaka sveta. On je u mogućnosti da stimuliše krize u globalnim razmerama, da premeštanjem svega 1-2% svoje mase izazove promenu pariteta bilo kojih svetskih valuta i da ignoriše nacionalne države kao drugostepene sile.44 Mogućnosti da se on kontroliše i reguliše su beznačajne, a unificirani finansijski instrumenti, standardi predaje i obrade informacija, mehanizmi transnacionalnih strategijskih alijansi, partneskih mreža i integralni finansijsko-informacioni i tržišni sistem međunarodnih instituta predstavljaju idealno okruženje za njegovo slobodno kretanje. Sve to ukazuje na činjenicu da danas u svetu nema realne sile koja mu se može suprotstaviti.

Burni razvoj elektronske tehnologije omogućio je da se s lakoćom prebacuju ogromne sume novca s jednog kraja svijeta na drugi preko međunarodne finansijske mreže. Svakodnevni obim valutnih transakcija je mnogo veći od trilion dolara i stotinama puta nadmašuje iznos realno razmenjenih roba i usluga. Stalno se pojačava tendencija odvajanja finansijskih tokova od realne sfere proizvodnje i trgovine. Valutne spekulacije stvaraju svojevrsnu "kazino ekonomiju", jer u svetu raste količina

42 Capital goes Global, The Economist, October 25, 1997.43 Ekonomičeskaja gazeta No 49/1997, s. 344 Veltz, P., Mondialisation des villes et territories. L' economie d' archipel, Paris, 1996., p. 23

26

virtualnog kreditnog novca koje emituju privatne banke s emisionom licencom. Procenat rezervnog obezbeđenja emitovanog kreditnog novca je veoma nizak, tako da niče masa "fantomskog novca", koja u slučaju istovremene tražnje njihovih kreditora ne može biti isplaćena, što bi dovelo do finansijskog kolapsa.

3.5. Transnacionalizacija kao komponenta ekonomske globalizacije

Transnacionalizacija privredne aktivnosti je, pored finansijske globalizacije, najznačajnija komponenta razvoja globalne svetske ekonomije na smjeni milenijuma. Ona je kao gradivni elemenat globalizacije direktno uticala na njene tokove i domete i tako u velikoj meri postala njen sinonim, jer je bitno doprinela jačanju i ubrzanju procesa približavanja i prožimanja različitih kultura, civilizacija, država, regiona, ekonomskih sistema, tržišta i instituta. TNK su stvorile sopstvene »galaksije«, alijanse i privremena partnerstva, koji su umreženi imovinskim i neimovinskim odnosima, intrafirmskom razmenom i posedovanjem svih mobilnih, multifunkcionalnih i fleksibilnih faktora proizvodnje u kompleksu.

Najbitnije karakteristike transnacionalizacije su denacionalizovana proizvodnja i transnacionalni tok roba, usluga, znanja, tehnologija i faktora proizvodnje na svetskim tržištima i globalnom ekonomskom prostoru. Internacionalizacija i transnacionalizacija kao njen viši stepen su ne samo faktori uticaja, nego i osnovne metode realizacije procesa globalizacije. TNK su aktivni pokretači i faktori globalne i diversifikovane proizvodnje, međunarodne trgovine, penetracije kapitala radi njegove bolje "oplodnje", novih tehnologija i znanja, profesionalnog upravljanja, ekonomske aktivnosti u više država, izuzetne apsorpcije apsolutnih i komparativnih prednosti, itd. One su nosioci tehničko-tehnološkog i naučnog progresa, razvoja proizvodnih snaga i ekonomskog povezivanja, moći (raspolažu kapitalom, tehnologijom, informacijama, političkim uticajem i sl.), ali i mnogih negativnih pojava kao što su monopolizam, špekulacije, eksploatacija, itd.

Karakter i stepen ekonomske integracije koji je početkom 90-ih godina dostignut pod uticajem TNK dobro reprezentuju podaci o njihovoj izuzetno razuđenoj mreži baznih jedinica i filijala u oko 170 zemalja, velikom učešću u vlasnštvu proizvodnih fondova, proizvodnji svjetskog GDP, svetske industrijske proizvodnje, spoljnotrgovinske razmjene i trgovine visokim tehnologijama, izvozu kapitala, itd. U 1997. godini je u svetu delovalo oko 53.000 TNK sa oko 450.000 filijala u inostranstvu.45 Pored toga, međunarodna trgovina sirovinama nalazi se skoro u potpunosti pod njihovom kontrolom. U poslednje dve decenije svake godine je oko pola američkog izvoza realizovano preko američkih i inostranih TNK (to učešće je u V. Britaniji 80%, a u Singapuru oko 90%), najveći dio svih plaćanja povezanih s transferom najviše tehnologije realizuje se unutar TNK (u SAD i V. Britaniji je to učešće 80%, a u Njemačkoj oko 90%.46 Iako u svetu egzistira veliki broj TNK, eksperti ocenjuju da pet najvećih kontroliše više od polovine svetske proizvodnje roba dugoročne upotrebe, aviona, elektronske opreme, automobila i druge proizvodnje, dok je stepen koncentracije u granama informacione tehnologije takođe izuzetno visok, jer praktično 2-3 kompanije kontrolišu međunarodnu telekomunikacionu mrežu. Ekonomska moć najvećih TNK je slična GDP srednje razvijenih država, što im omogućuje da diktiraju

45 UNCTAD (1998), World Investment Report 1998, New York. UNCTAD (2000), World Investment Report 2000, New York. , ss. 1-246 (Ibid., p. 55)

27

svoju volju mnogim državama. Ukupne valutne rezerve TNK su nekoliko puta veće od rezervi svih centralnih banaka sveta.

Krajem XX veka se primjenjuju savremene globalne strategije kod najjačih i najfleksibilnijih TNK, koju su kasnije postepeno usvajale i prilagođavale joj se i ostale TNK. Jedan od njihovih glavnih oslonaca u korišćenju prednosti međunarodne podele rada predstavljaju sinergističke veze između složenih diversifikovanih sistema lociranih u raznim zemljama i na raznim tržištima. Smatra se da je strategija neke TNK globalna ako firma istovremeno uvažava sledeće zahteve:

- globalno shvatanje svetskog tržišta, konkurencije i proizvodnje, koje podrazumijeva denacionalizaciju poslovanja diversifikovanog i lociranog po celom svetu,

- dobro poznavanje svojih konkurenata i podela svetskog tržišta s malim brojem takođe globalnih firmi,

- potpuna kontrola svojih transakcija u svetu, ili u krajnjoj meri na najznačajnijim tržištima i proizvodnim pogonima,

- ponašanje u stilu „globalnog igrača", što znači biti fleksibilan, prilagodljiv, inovativan i razmišljati globalno (a djelovati lokalno),

- učešće u visokotehnološkim industrijskim granama,- razmještanje sopstvene proizvodnje na najrentabilnija mjesta, u skladu sa

zakonom komparativnih prednosti,- koordinacija svojih delatnosti pomoću adaptibilne i vrhunske informacione

tehnologije,- integrisanje svih organizacionih jedinica u jedinstveni sistem računovodstva,

a proizvodnih, komercijalnih i specijalnih filijala u jedinstvenu mrežu upravljanja, i- stalno ukrupnjavanje korporacije i diversifikovanje delatnosti.

Multinacionalna i globalna strategija

strategija pokazatelj transnacionalna globalna

tržište selektovano sva tržišta

proizvod prilagođen lok. tržištu standardizovan

proizvodna strategija fabrike locirane na stranim tržištima fabrike locirane da bi se ostvarila konkur. prednost

poslovna strategija prilagođena str. tržištu jedinstvena

izvori resursa dobavljači sa stranog tržišta dobavljači iz cijelog svijeta

distribucija prilagođena lok. tržištu koordinirana

organizacija filijale koje djeluju samostalno mrežna organizacija

Osnovne koristi od globalne strategije TNK su smanjenje troškova, poboljšanje kvaliteta i asortimana proizvoda, širenje preferencija potrošača i povećanje konkurentskih prednosti. Ali, globalna strategija ima i svoje nedostatke, koji se ogledaju u povećanim troškovima menadžmenta za dodatnu koordinaciju, standardizovani proizvod retko zadovoljava potrebe svih zemalja, globalna motivacija može narušiti lokalnu mootivaciju, uniformni marketing smanjuje prilagodljivost lokalnim potrošačima, globalna strategij a može značiti žrtvovanje profita ili konkurentske pozicije u pojedinim zemljama, itd. Postoji nekoliko osnovnih oblika strategijskog partnerstva koje se zasniva na sinergističkim vezama, i to:

- finansijske alijanse s učešćem kapitala, kao najmoćnije, koje pretpostavljaju

28

tesnu komercijalnu i tehničku saradnju na nivou istraživanja i razrada proizvodnih programa, formiranja zajedničkih marketing i prodajnih strategija i sl.;

- pristup novim tehnologijama i know-how;- podrška novih proizvođača u nerazvijenim zemljama s ciljem formiranja

prodajnog tržišta tehnologije, tehnološke opreme i delova;- dogovori krupnih proizvođača o kooperaciji radi ovladavanja određenim

segmentima privlačnih tržišta s visokim nivoom konkurencije, smanjivanja troškova proizvodnje malih obima i sl;

- kooperacija vodećih proizvođača radi zajedničkog nastupa na složenim tržištima trećih zemalja;

- specijalni dogovori radi obezbeđenja rentabilnosti zajedničke proizvodnje skupih serija (npr. teretnjaci i specijalni automobili, autofurgoni, mini autobusi i sl.);

- fuzija krupnih kompanija direktnih konkurenata radi razrade dugoročnih i skupih razvojnih naučno-tehničkih programa, posebno onih koji se podržavaju iz državnog budžeta (zaštita prirodne sredine, razvoj infrastrukture i sl.).

Sve su češće „virtualne organizacije" važan tip poslovanja kojem pripada budućnost u XXI veku. Radi se o mreži koju čini nekoliko nezavisnih firmi, koje mogu biti rivali, kupci, dobavljači, instituti i druge zainteresovane organizacije i sl. Mrežna povezanost se zasniva na visoko sofisticiranim informacionim sistemima koji omogućuju brzi dogovor i usaglašavanje oko podjele znanja, troškova, rizika i pristupa pojedinim tržištima, iako nemaju zajednički organizaciju i menadžment. Komunikacija između partnera je ne samo brza, nego i potpuna, otvorena, bez procedura, uz veliko poverenje i ulaganje top specijalnosti i sposobnosti za efikasno obavljanje pojedinih poslova. Navedena partnerstva su formalnog i nestalnog karaktera, traju samo dok postoji obostrani zajednički interes. To potvrđuje činjenicu da je mrežna poslovna saradnja i kooperacija efikasniji način opstanka na tržištu od konkurencije, u kojoj se partnerstvo kombinuje sa vlasništvom. Savremeni virtualni timski partnerski „savezi" zasnovani na fleksibilnim poslovno-organizacionim sistemima predstavljaju pouzdanu i moćnu alternativu transnacionalnoj diverzifikaciji i vertikalnoj integraciji. Oni obezbeđuju adaptibilnu sinergističku kompetenciju raznih firmi skoncentrisanu u jakom virtualnom konkurentu, koji svima donosi koristi.

Unutar TNK ne deluju zakoni slobodnog tržišta, nego se formiraju unutrašnje cene koje diktira korporacija. Kada se uzme u obzir njihov broj, veličina i ekonomska moć, proizilazi da samo jedna četvrtina svetskog tržišta funkcioniše u uslovima „slobodnog" tržišta, dok su ostale tri četvrtine obuhvaćene specifičnim korporacijsko-komandnim „planskim" sistemom. Ta činjenica nas upućuje na zaključak da na globalnom nivou egzistira svojevrsni konvergentni i redukovani ekonomski sistem koji predstavlja strategijsku kombinaciju tržišnih i planskih regulatora.

29

4. FUNKCIONISANJE SVETSKOG TRŽIŠTA U GLOBALNOJ SVETSKOJ PRIVREDI

Sa procesima internacionalizacije i globalizacije poslovanja i funkcionisanja tržišnog mehanizma, za savremenu privredu i preduzeća pojačan je značaj i uticaj međunarodnog okruženja, pre svega preko sprega međunarodne poslovne infrastrukture i institucija koje definišu okruženje međunarodnog poslovanja bez obzira na činjenicu što je on ispresecan državnim granicama i lokalnim barijerama. U suštini dojučerašnje domaće tržište u novoj konstelaciji snaga i odnosa mora se tretirati kao sastavni deo globalnog svetskog tržišta isto kao što se svetska ekonomija ne može shvatiti kao zbir pojedinačnih i potpuno zaokruženih nacionalnih tržišnih celina nego kao skup segmenata jedinstvenog svetskog tržišta koje je ispresecano političkim a ne ekonomskim granicama u vidu pojedinih država ili grupacija država.

Međunarodna poslovna infrastruktura kao okvir za obavljanje međunarodnih aktivnosti sastoji se od međunarodnih institucija, sporazuma, sistema i dogovora koji utiču na međunarodne tokove razmene, investicija i know-how pa na toj osnovi i na uslove funkcionisanja tržišta u pojedinim zemljama.

U najširem smislu međunarodnu ekonomsku dimenziju sačinjavaju faktori koji regulišu međunarodnu razmenu roba, usluga, znanja, kapitala itd. Reč je o pravilima i intencijama regulisanja prakse i procedura u odvijanju aktivnosti na svetskom tržišnom prostoru sa značajnim prerogativima i implikacijama po sve učesnike tržišne utakmice u ekonomskom smislu.

U okviru Ekonomsko-socijalnog saveta UN 1946. godine pokrenuta je ideja o formiranju jedne specijalizovane agencije kao međunarodne ekonomske organizacije koja bi se bavila pitanjima carina i trgovine pod nazivom Međunarodna trgovinska organizacija (International Trade Organization -ITO) . Ta ideja se nije tako realizovala, a kao privremeno i naknadno rešenje formiran je GATT (General Agreement on Tariffs and Trade) . Njegova delatnost je bila usmerena na ostvarivanje više polaznih principa mada se u praksi to svodilo na nekoliko ključnih: svođenje zaštite domaće privrede samo na carinsku tarifu, ukidanje trgovinske diskriminacije i zalaganje za liberalizaciju u međunarodnoj trgovini. GATT je bio neka vrsta prelaza sa principa bilateralizma ka multilateralizmu u regulisanju međunarodne trgovine. Tada je došlo do njegovog ukidanja i stvaranja Svetske trgovinske organizacije (World Trade Organization -Svetska trgovinska organizacija STO). STO nije jednostavno prerastanje GATT u novu organizaciju već predstavlja međunarodnu instituciju koja definiše kako države-članice moraju da oblikuju i primenjuju domaću regulativu i propise u vezi sa trgovinom među sobom, odnosno kako da definišu međunarodnu razmenu po datim pravilima. Sto je važnije, pod okriljem sadašnje STO ne rešavaju se samo pitanja carina i trgovine robom nego su obuhvaćene i necarinske mere, razmena usluga, prava intelektualne svojine, posebne robne grupe, investicije (SDI) , ekologija, itd. STO ima nekoliko ključnih funkcija:

• administriranje i primenjivanje multilateralnih i plurilateralnih trgovinskih ugovora postignutih u okviru sistema STO,

• deluje kao forum za multilatelarne trgovinske pregovore, • rešavanje nesporazuma između članica, • nadgledanje nacionalnih trgovinskih politika, • saradnja sa međunarodnim institucijama značajnim za donošenje odluka u vezi

sa globalnom ekonomskom politikom u svetu. Učešće u STO je na bazi članstva, podrazumeva potpuno i permanentno

30

sprovođenje svih pravila koja regulišu mnogo šire područje međunarodne ekonomije od robne razmene ili samo carina, a mogući nesporazumi se rešavaju po određenoj proceduri i postupku koji važi za sve punopravne članove. Za međunarodni ekonomski aspekt koji se odnosi na niz aktivnosti na svetskom tržištu, od značaja su i međunarodni robni aranžmani i međunarodne ekonomske integracije.

Robni aranžmani se javljaju kao sredstvo za kontrolisanje cena, ponude i tražnje i zaliha primarnih proizvoda kojima proizvođači odnosno izvoznici takvih proizvoda žele da se zaštite od negativnih uticaja fluktuacija cena na njihove proizvode. Sa druge strane, ovde je reč i o berzanskim proizvodima, a ključna tržišta su koncentrisana na vodećim svetskim berzama u Londonu, Njujorku, Čikagu itd. Takvi aranžmani postoje za mnoge proizvode kao što su metali, prehrambeni proizvodi, vlakna, napici (čaj, kafa, kakao), drvo, itd.

Funkcionisanje svetskog tržišta usko je povezano sa kretanjima na tržištima kapitala. Pored međusobne isprepletenosti uticaja, poslednjih godina pored tržišta kapitala, razvila su se i finansijska tržišta sa stanovišta novih finansijskih instrumentarija.

Poslednjih godina međunarodno tržište kapitala postalo je veoma integrisano, čak znatno više u poređenju sa bilo kojim periodom za vreme trajanja zlatnog standarda. Prvenstveno kada je reč o valutnoj konvertibilnosti.

Zapaženo je značajno širenje polja konvertibilnosti tokom poslednje decenije, kako u broju zemalja tako i na planu obima transakcija. Prihvatanje stvarne valutne konvertibilnosti i trgovinska liberalizacija, važni su stubovi novijih reformi u zemljama u tranziciji i zemalja u razvoju (ZUR) i uvećali su pritisak na zemlje u pravcu uvođenja realnog deviznog kursa.

Još jedna značajna karakteristika savremenih tendencija na međunarodnom tržištu kapitala je znatno veći asortiman aktiva sa kojima se danas trguje, kako na domaćem tako i na međunarodnom tržištu kapitala, nego u periodu zlatnog standarda. Rezultat ove tendencije su portfolio investicije na deviznom tržištu jer dominiraju u poređenju sa trgovinskim transakcijama. Porast volumena portfolio kapitala, povećao je osetljivost deviznih tržišta na kretanja na finansijskim tržištima, što je ujedno značajan faktor u kretanjima deviznih kurseva u evropskim zemljama.

Specifičnost novijeg perioda je narasla uloga institucionalnih investitora. Diversifikacija njihovog portfolia predstavljala je ključni pokretač kretanja kapitala u osamdesetim godinama.

Jedan od indikatora ogromnog porasta kretanja kapitala je bruto odliv kapitala iz većih industrijskih zemalja izuzimajući zvanične i kratkoročne bankarske transakcije. Ogroman obim kretanja kapitala imao je za rezultat oštar porast učešća finansijske aktive koju drže nerezidentni.

Integracija tržišta kapitala najbolje se ostvaruje kroz međugraničnu integraciju tržišta za finansijske hartije od vrednosti kojima se trguje, i u manjem stepenu kroz integraciju tržišta fizičkog kapitala (direktne strane investicije) i bankarskih zajmova i depozita. Integracija tržišta kapitala omogućuje da se pristupi inostranim finansijskim tržištima, pri čemu se ona meri direktnim i indirektinim troškovima koji prate transakcije na domaćem tržištu.

Oživljavanje priliva kapitala omogućilo je visoko zaduženim zemljama da povećaju uvoz, da podignu opšti nivo rasta proizvodnje i da deo proizvodnje plasiraju u izvoz. Priliv kapitala je formirao dodatni izvor finansiranja investicija, posebno u zemljama sa niskim dohotkom i ograničenim mogućnostima za porast domaće štednje. Zbog ograničenog pristupa međunarodnom tržištu kapitala, kao posledica dužničke krize , noviji porast priliva kapitala u

31

ZUR pomogao je da se izbegne relativna nestašica kapitala u ovim zemljama. Nasuprot iskustvu iz sedamdesetih i početka osamdesetih godina, kada je veliki deo privatnog kapitala u ZUR predstavljao bankarske pozajmice, čisto javnom sektoru, noviji tokovi su obeleženi stranim direktnim investicijama (SDI) , portfolio investicijama u obveznice i akcije. Liberalizacija trgovinskih i investicionih režima u mnogim ZUR predstavljala je ključni faktor, mada su SDI bile podstaknute i rastom intraregionalne trgovine kao i aktivnošću nekih zemalja zbog niskih troškova proizvodnje. U brojnim ZUR programi privatizacije takođe. su privukli SDI.

U mnogim zemljama koje su imale veliki priliv kapitala poslednjih godina, pozitivan stav inostranih investitora nastao je zbog unapređenja osnovnih ekonomskih parametara i tržišno orjentisane politike koja je povećala efikasnost i uvećala stopu prinosa na investicije.

4. 1 Ulaganja u inostranstvu kao činioci globalizacije svetskog tržišta

Inostrana direktna ulaganja (SDI) predstavljaju ključnu kariku integracije proizvodne i prodajne funkcije preduzeća sa svetskim tržištem.

Značaj i uloga SDI aktivnosti preduzeća je pojačana rastućim tendencijama liberalizacije u međunarodnim trgovinskim tokovima. Jednostavnije rečeno, oni se nalaze u međusobnom odnosu koji znači da pojačavanje ili slabljenje jednog ima gotovo direktne implikacije na stanje ostvarenja drugog.

Dinamički posmatrano, veza međunarodnih trgovinskih tokova i SDI se odvija kroz međusobne uticaje. Najčešće je reč o ispoljavanju pojedinih ili više elemenata u međusobnom odnosu, što se ogleda kroz moguća četiri efekta vrlo značajna i za definisanje strategija nastupa, kao što su: supstitucija, komplementarnost, širenje tržišta, generisanje (omogućavanje) trgovine odnosno razmene.

Kao fenomen svetske ekonomske scene sa današnje tačke gledišta, SDI su realno dosta doprinele zamagljivanju granica između nacionalnih ekonomija, ali su imale i značajan uticaj na usmeravanje ekonomskog razvoja pojedinih zemalja i njihovo integrisanje u širi ekonomski prostor koji nudi svetska ekonomija.

Jedna od karakteristika svetskih tokova SDI u periodu posle 1990. godine je i značajnije preusmeravanje prema zemljama u razvoju. Ovaj fenomen se može objasniti recesijom i usporavanjem aktivnosti u razvijenim zemljama, ali i sa snažnim procesima internacionalizacije u pojedinim zemljama u razvoju.

Mada SDI aktivnosti po profilu i suštini znače veću zainteresovanost za preduzetničko i tržišno ponašanje preduzeća na svetskom tržištu, u uslovima koji vladaju u globalnoj ekonomiji nije zapostavljeno ni portfolio angažovanje.

32

5. PERSPEKTIVE PROCESA GLOBALIZACIJE

Globalizacija kao fenomen 1980-tih i 1990-tih godina pružila je nova poboljšanja u vidu povećanja bogatstva i zaposlenosti. Povezivanje ekonomskih interesa i konkurencija su ključni faktori globalizacije. Globalnim povezivanjem se razvijaju nove forme. Telekomunikacije su ključni faktor tehnološkog razvoja i novi fenomeni savremenog doba na pragu 21 veka.

Nekoliko važnih razvojnih segmenata globalizacije su paralelno prisutni sa razvojnim ciljevima: visok rast, globalna znanja, informacije, jačanje neoliberalnog kapitalističkog razmišljanja sa snažnim isticanjem privatnog sektora kao preduzetničke funkcije menadžmenta.

Globalizacija ima svoje simbole baš kao što je "The Lingua Franca" -saobraćajni jezik, kreditna kartica koja efikasno supstituiše zajedničku (opštu) valutu, CNN ili Internet. Promene koje izaziva globalizacija su kompleksne slike koje uzajamno jedna drugu prepliću i izazivaju izmenjene strukture svetskog tržišta.

Povezivanje i konkurencija su glavne karakteristike globalizacije i rezultat povećanja bogatstva i poslovnih aranžmana. Ali bogatstvo takođe dozvoljava kreaciju svakog novog i šireg povezivanja kao njegovog uslova. Najvažniji izdatak su globalni neophodni koncepti razvoja u koje moraju da se uklope lokalni problemi i politike država.

Svetska Banka je predložila dva scenarija ekonomskog razvoja za sledećih 15 godina.

1. "DIVERGENT"-Divergentan scenario je jedan od onih kojim bi se postigao cilj da posle neuspeha u ekonomskim politikama sporijeg privrednog rasta, neophodnog za regulisanje globalnog karaktera ekonomije i ekonomske politike, bude postavljena nova vodilja ka globalnom rastu, široko različitog između pojedinih regiona.

2. "GLOBALIZATION"-Globalizacija kao drugi scenario objašnjava potencijalne pozitivne implikacije snažne aktivne političke akcije na domaćem nivou i svim delovima svetske politike kombinovano sa dubokimmeđunarodnim integracijama.

Generalno takođe nova i bolja ponuda u okviru globalizacije koja pruža novu priliku da se globalizacija izgrađuje iznutra, naročito u okviru transnacionalnih i multinacionalnih kompanija je širenje malih i srednjih preduzeća kao ključne faze menadžment koncepcije, ali u izmenjenim i različitim strukturalnim sektorima kao novim formama specijalizacije koje će se ponuditi tržišnim uslovima poslovanja u otvorenim tržišnim ekonomijama.

5.1. Vizija sveta na početku XXI veka

U studiji OECD "Svet u 2020. prema novoj globalnoj eri se konstatuje da, "nekoliko izazova treba da se zadovolji" u postizanju postavljenih ciljeva, koji obuhvataju:

1. Dalji proces u liberalizaciji trgovine, ulaganja i finansijskih tokova i proširenja multilateralnog sistema za olakšanje dublje ekonomske integracije između svetskih ekonomija;

2. Domaće reforme bi sprečile jake reakcije u nekim zemljama OECD protiv globalizacije, koja je ponekad snosila odgovornost za istrajnu nezaposlenost, proširujući

33

nejednakost dohotka i deindustrijalizaciju; 3. Potrebu za određene dinamične privrede da otvore svoja tržišta za dalji uvoz,

kako iz industrijskih, tako i iz zemalja u razvoju; 4. Brzo postizanje promene u zemljama (van OECD) , posebno onih u kojima je

upravo počela tranzicija od nerazvijenih ka naprednim privrednim strukturama (posebno u zemljama Afrike južno od Sahare) .

5. 1. 1 Perspektive razvoja za naredne dve decenije

Očekuje se da svetsko stanovništvo poraste sa 5 milijardi u 1990. na oko 8 milijardi u 2020. godini. Najveći porast će biti u zemljama Afrike i južne Azije. U većini zemalja OECD situacija je obrnuta i karakteriše je pad stope fertiliteta i produženja životnog veka. Međutim, u svetskoj populaciji doći će do porasta udela stanovništva od 65 i više godina.

Grafik 6. Prognoza udela stanovništva od 65 I više godina u zemljama OECD

U isto vreme, napredak u informativnoj tehnologiji, biotehnologiji i razvoj novih materijala, alternativnih izvora energije i poboljšani transport, zajedno sa dubljom integracijom u svetskoj privredi i ljudskim kapitalom, obezbediće potencijal za trajan rast u svetskom prosperitetu.

Puna realizacija potencijalnih koristi ovog razvoja u sledećih 25 godina zavisiće velikim delom od vladinih ekonomskih politika. U mnogim zemljama (van OECD) siromaštvo i marginalizacija bi mogli da ostanu glavni problem, ukoliko ne razviju potrebne kapacitete za razvoj, sistema upravljanja i društvenog, ljudskog i drugog kapitala".

U okviru scenarija "visokog rasta", gde se vlade kreću ka globalnim slobodnim trgovinskim i kapitalnim promenama i preduzimanju neophodne reforme, moguć je "prosperitetan rast". Pošto se "gep" u nivou razvoja između OECD i zemalja van OECD sužava, to će ove druge imati povećanje učešća u svetkom BDP, odnosno porast u svetskoj trgovini. Prema studiji OECD, u okviru i između svih zemalja, potrebno je naći "novu ravnotežu između uloga države i drugih javnih i privatnih aktera". Stabilna i održiva makroekonomska politika je drugi preduslov za "punu prednost globalizacije".

34

Za realizaciju vizije nove globalne ere 2020. potrebno je sledeće: Proširenje multilateralnog sistema: stvaranje Svetske trgovinske organizacije

obezbedilo je pravni okvir za multilateralni trgovinski sistem i ustanovilo "jasan autoritet" za pregovaranje i sprovođenje sveobuhvatnih pravila za međunarodnu trgovinu u robi i uslugama. Ali, ovaj proces treba da potpomognu odgovarajuće politike, posebno u zemljama van OECD, kao što je uklanjanje kontrole kapitala, liberalizacija spoljnih finansijskih usluga i ukidanje restrikcija za pristup tržištima stranih investitora i institucija. Pored toga, iznosi se da sve zemlje treba da učine napore ka "modernizaciji svojih finansijskih struktura i unaprede svoje regulatorne i supervizorske okvire".

Izazovi politika u zemljama OECD: prema procenama studije OECD u prošloj dekadi i po postalo je jasno da su ključni makroekonomski problemi -posebno visoka nezaposlenost i usporen privredni rast -uglavnom strukturne prirode. Značajan progres je učinjen u finansijskom sektoru i međunarodnoj trgovini, ali su reforme zaostajale u drugim oblastima, posebno tržištu robe i rada. Zemlje OECD se suočavaju sa "potrebom strukturnih reformi, uključujući deregulaciju tržišta robe, pitanjem socijalne sigurnosti, fleksibilnosti tržišta radne snage i politikom da se izađe na kraj sa starošću stanovništva".

Izazovi politika za zemlje van OECD: uprkos određenim uspesima, samo je manji broj ovih zemalja imao održivu visoku stopu rasta BDP. Takođe, uprkos određenom progresu u smanjenju siromaštva, poslednje procene govore da još oko 1, 3 milijarde ljudi živi u siromaštvu. Brzi privredni rast, znatno bi smanjio ove cifre.

Glavni izazov za zemlje van OECD grupacije je "prevencija marginalizacije siromašnih zemalja i siromašnog stanovništva, koji su nastali kao posledica globalizacije". Značajne mere efikasnih politika uključuju:

1. Sistem rukovođenja u okvira pravila i zakona, aktivno civilno društvo i kapacitete za upravljanje unutrašnjim konfliktima;

2. Razvoj ljudskog kapitala preko ulaganja u obrazovanje i zdravstveno i pojačano učešće celokupnog stanovništva posebno žena -u privrednom i političkom životu;

3. Odgovarajuću infrastrukturu za energiju, transport i komunikacije zaostalih oblasti i njihovo veće povezivanje za nacionalna i međunarodna tržišta;

4. Olakšani pristup, posebno za siromašne, produktivnom finansiranju preko, naprimer ohrabrenja investicija za kreditiranje mikroinvesticija.

Gledajući ka 2020-oj godini, zaključak studije OECD je da je jedan od centralnih izazova olakšanje i konsolidacija integracije zemalja van OECD u globalnu ekonomiju.

35

6.KARAKTERISTIKE I POSLEDICE GLOBALNE EKONOMSKE KRIZE OD 2007.

Kriza predstavlja stanje lakših i težih poremećaja u privredi koja se ispoljava kao kriza nedovoljne proizvodnje (oskudice) ili kao kriza prekomerne proizvodnje (hiperprodukcija). Nastali poremećaji iz kriza obično se najoštrije ispoljavaju u jednoj privrednoj oblasti nacionalne ekonomije (industrija, trgovina i agrar), a nekada mogu i da obuhvate celokupnu svetsku privedu i tada nastaje opšta, globalna kriza svetskih razmera. Ekonomske posledice ovih kriza su rušilačke i katastrofalne. Naime dolazi do ogromnih poteškoća u realizaciji celokupne proizvodnje, jer nastaje višak robe koja se ne može prodati te se gomila u zalihama.

Krize se periodično ponavljaju i u tom ciklučnom kretanju prolaze kroz više različitih faza. Uobičajeno je da postoje četiri različite faze: kriza, depresija (zastoj), oživljanje (uspon, oporavak), prosperitet (polet, bum, konjuktura). One se sukcesivno smjenjuju. Vremenski period od početka jedne krize do sledeće čini krizni ciklus. Zbog toga je potrebno razlikovati fazu krize od kriznog ili privrednog ciklusa. Znači, krizni ciklus obuhvata četiri međusobno povezane faze od kojih se svaka odlikuje posebnim karakteristikama.

Kroz proces globalizacije dolazi do uništavanja nacionalnih ekonomskih struktura i potčinjavanje svetske privrede iteresima svetske oligarhije i transnacionalnog kapitala.

K rizu bankarstva, koja je počela u rano ljeto 2007. godine krizom tržišta nekretnina u Sjedinim Američkim Državama (U SAD pod imenom "Subprime kriza" Subprimecrisis).Ova kriza se izražava u globalnim gubicima i stečajima firmi iz finansijskog sektora, a od kraja 2008., i velikog broja stečaja.47

Mnogi poslovni ljudi i analitičari mesecima unapred ukazivali su na izloženost američkih i evropskih financijskih institucija krizi drugorazrednih hipotekarnih zajmova, ali tada ih niko nije slušao, a sada je prekasno za izbegavanje krize. Počevši s kolapsom velikih finansijskih institucija u SAD-u kriza se brzo proširila po celom svetu rezultiravši problemimav i u europskom bankarskom sektoru

Tokom financijske krize posrnuli su mnogi simboli američke privrede. Izuzeci nisu ni Fannie Mae (Federal National Mortgage Association) i Freddie Mac (Federal Home Loan Mortgage Corporation). Zbog finansijske krize pod svoju ih je zaštitu uzela FHFA (Federal Housing Finance Agency), a nakon toga poteza američki ministar financija Henry Paulson rekao je da sada mirne duše može Fannie i Freddie financirati novcem poreznih obveznika.

Prema računici nemačkog „Bilda”, spašavanje svetske ekonomije koštaće najmanje 10.235.700.000.000 evra (10,2357 biliona evra). Najveći deo ove sume –8,5 biliona evra – biće potrošen u SAD kako bi tamošnja ekonomija bila sačuvaa od kolapsa. Svaki stanovnik planete (6,7 milijardi), statistički gledano, će dobiti 1527 evra.

Broj ljudi širom sveta koji žive u siromaštvu povećao se za 100 miliona u manje od dve godine, navodi organizacija Bread for the World broj ljudi koji su gladni povećao za više od 75 miliona

Do juna 2010. godine čak tri miliona Britanaca dobilo je otkaz dok Američki softverski gigant „Microsoft” u narednih 18 meseci otpustit će 5.000 ljudi ili 5,5 odsto ukupne radne snage od 91.000 zaposlenih u 105 zemalja. „Microsofta” izgubile su 45 procenata vrednosti u prošloj godini.

„Samsung” je objavio neto gubitak od 20 milijardi vona (14,4 miliona dolara) od oktobra do decembra 2008. Za poređenje, profit je u istom periodu prethodne godine

47 www.wikipedija, Svetska ekonomska kriza, sajt posetila 20.08.2010.

36

iznosio 2.210 milijardi.

6.1.Odgovori na krizu u razvijenim zemljama

U odgovoru na efekte krize, razvijene zemlje su reagovale programima za povećanje likvidnosti zemljišta. U tom smislu agrarna sredstva izdvojena i ubačena u privredu razvijenih zemalja.

Imajući u vidu da privrede ovih zemalja funkcionišu najvećoj meri na konceptu koji je suprotan državnom intervencionizmu prisutne su teške i ozbiljne debate o navedenim aktivnostima koje su poduzete radi izlaska iz krize.Ipak čini se da je postignut koncenzus oko generalnog pristupa koji se sastoji u tome da se nelikvidnost tržišta, a što se smatra osnovnim uzrokom smanjenja tražnje (posljedica je smanjene proizvodnje) može izliječiti jedino dodatnim sredstvima koja će se kroz različite kanale i forme staviti na raspolaganje privredi.

6.1.1.Realni sektor i standard građana

Naravno da će igranje velikih finansijskih institucija i njihovo beskonačno međusobno ispreplitanje na kraju platiti građani i ostatak ekonomije. Ti veliki kockari koji su delili kredite šakom i kapom bez kriterija pa te kredite sekuritizirali i prodavali dalje, a u međuvremenu su se i međusobno osiguravali, napravili su sve da kada propadne jedan povuče za sobom sve ostale.

Takvo osiguranje baš nema smisla, jer ako vaša propast direktno implicira i bankrot ili teško urušavanje institucije koja garantuje za deo vašeg porfelja onda takva osiguranja stvarno nemaju smisla. Beskonačna sekuratizacija i igranje sa najraznijim derivatima samo da bi se stvorio novac ni iz čega očito ima svoj kraj i neće se više ponoviti u sličnom obliku.

U ovom trenutku finansijske krize jedino što je sigurno da će se smanjiti ponuda jeftinog novca što ce direktno utjiecati na investicij ie ličnu osobnu potrošnju.48

,,U savladavanju današnje krize sve oči uprte su u ekonomsku politiku. Moglo bi se dogoditi da je izlaz iz ovog ambisa podjednako na strani etike koliko i ekonomije’’.

Poslovne i političke elite polagaće ispit, ne samo menadžerske i ekonomske veštine, već i ispit ljudskosti i mudrosti. Ako je suditi po retorici koja ovu krizu prati, najveći broj zapadnih, ali i istočnoevropskih društva je nespreman za taj ispit.

Sada, usled ove krize koja je krenula iz Amerike, mnoge naše firme, ali i banke neće moći da dobiju kredite u onoj meri koja im je potrebna za poslovanje. To će svakako negativno uticati na dešavanja u domaćoj privredi.

48 Pušara K., Međunarodne finansije – MMF, ''Fakultet za trgovinu i bankarstvo'', 2003., Beograd. str.64

37

Zaključak

Prividno izgleda da skoro sve što je povezano s globalizacijom počinje i završava se na tržištu kao ekonomskom regulatoru i konkurenciji kao njegovoj osnovnoj poluzi. Suštinski se sve radi da se tržište monopolski kontroliše i top kompetencijama redukuje konkurencija, da se afirmiše vlast nandnacionalne elite kao novi orijentir svetskog razvoja.

Za zemlje u razvoju, finansijska globalizacija može da igra ulogu katalizatora u generisanju mnoštva kolateralnih koristi koje povećavaju dugoročni rast i blagostanje.

Prilikom procene stvarnih efekata globalizacije treba imati u vidu činjenicu da ne postoji saglasnost o tome da li je reč o novom fenomenu ili samo delu opšteg procesa integracije. Međunarodna ekonomija prerasta u svetsku privredu.

A nije iznenađujuće što su dokazi o efektima finansijske globalizacije pomešani. Pogrešno je zaključiti da literatura ne nudi smernice zemljama u razvoju koje teže postizanju većih koristi od finansijske globalizacije.

Pozitivna iskustva mnogih zemalja sa liberalizacijama tržišta sugerišu da će pokušaji pospešivanja finansijske globalizacije biti uspešniji kada su propraćeni podržavajućim reformama u drugim područjima.Nacionalne privrede kao jedni od subjekata svetske privrede, ponašaju se u skladu sa logikom integralnog teritorijalnog funkcionisanja i razvoja. Na prvi pogled svetska privreda se integriše uklanjanjem institucionalnih prepreka međunacionalnim privredama kao celinama, na osnovu druge logike integracija se ostvaruje po funkcionalnosti, a ne teritorijalnom preseku.

Jasno je da su različite zemlje prihvatile značajno različite pristupe globalizaciji, postojeće mere razlika između zemalja su tako sirove, da u mnogim slučajevima dovode do zablude, što često prouzrokuje pogrešne zaključke.

Ekonomska globalizacija je programirana i usmeravana od strane najrazvijenijih država, najvećih transnacionalnih korporacija i moćnih svetskih finansijskih centara, u cilju obezbeđenja poslovnog kontinuiteta, širenja i izvlačenja što većih profita. Ali, mnogi autori smatraju da se ona ne proteže na sve zemlje, već zaobilazi područja koja za nju ne predstavljaju vrednost. To produkuje nesagledive koristi jednima i nanosi štetu drugim ekonomskim subjektima. Nesporna je eksternalizacija nepovoljnih operacija, sopstvenih troškova, kriza, teškoća i problema.Globalizacija prema nekim rešenjima doprinosi stvaranju "socijalnog dampinga" koji nastaje uvozom roba sa tržišta koja imaju niže troškove proizvodnje i visoku produktivnost. Visoka produktivnost i niža cena rada u zemljama "azijskih tigrova" obezbeđuju proizvodnju koja je visokokonkurentna na svetskom tržištu. Na cenu proizvoda utiču i veoma mala izdvajanja u fondove osiguranja, što se odražava i na ukupna poreska opterećenja privrede a time i na konačnu cenu proizvoda. Sve veće jedinstvo svetskog tržišta nametnulo je između ostalog i problem suverenosti nacionalnih sistema, a u okviru toga i funkcionisanja jedinstvenog tržišta. Zemlje u razvoju ne prihvataju uslove razvijenih i insistiraju na uvažavanju svojih tradicionalnih i kulturnih vrednosti, pa je otuda najveći broj organizacija nastalih na regionalnom nivou. Porast kupovne snage u zemlji uvoznici kapitala deluje u pravcu porasta uvoza, s obzirom da je priliv novčane mase izazvao u zemlji porast cena. Cilj transfera kapitala iz zemalja s visokim dohotkom je da ubrza privredni razvoj tih zemalja do one tačke gde se zadovoljavajuća stopa rasta može postići na bazi njenog samoodržavanja. Privatni kapital je vezan za određene svrhe koje ima privatni investitor. Kapital iz zvaničnih izvora ili izvora međunarodnih finansijskih institucija

38

vezan je za određene projekte koji ispunjavaju specifične uslove i ograničen je za korišćenje unutar određene zemlje ili regiona.Ciljevi međunarodnog kretanja dugoročnog kapitala su determinisani mogućnostima i potrebama investiranja u međunarodnim razmerama i ekonomsko-političkim odnosima u svetu.Neposredan motiv za međunarodno kretanje kapitala u zajmovnom obliku je razlika u ceni ovog proizvodnog faktora od zemlje do zemlje. Direktne investicije u inostranstvu predstavljaju takav tip međunarodnog finansiranja koji uključuje kontrolu domaćih rezidenata nad preduzećem kao inostranim deviznim rezidentom.Motivi za ulaženje u direktne investicije mogu biti uglavnom da se "nadomesti" izvoz ili da se fabrika približi tržištu uopšte, ili da se povećava odnosno obezbedi uvoz oskudnih roba; ili da se koristi nizak nivo nadnica u inostranoj zemlji. Kao posledica, SDI omogućavaju bržu i efikasniju integraciju tržišta u svetsku privredu, nego što bi se to postiglo uobičajenim tokovima trgovine. Mnoge vlade pogrešno interpretiraju činjenicu da bi same poreske beneficije (poreske olakšice) mogle privući SDI. Niti jedna zemlja ne sme da dozvoli sebi da zanemari domaće poslovanje. Kvalitetni i ozbiljni strani investitori više cene racionalniji poreski sistem, koji je neutralan. Strane direktne investicije kreću se prema zemljama u kojima se investiciona klima poboljšava (ili je dobra) . Zbog globalizacije zahtevi postaju sve stroži kompanije i firme su sve manje i manje zainteresovane da proizvode po nižim cenama i slabijem kvalitetu nego što su to internacionalni standardi, čak i ako mogu da profitiraju na zaštićenom tržištu. Zemlje sve više i više, moraju nuditi potencijalnim investitorima potrebne uslove da bi bili konkurentni na stranim tržištima.Nedovoljna domaća akumulacija zahteva ulivanje inostranog kapitala, kao prvu pretpostavku za trajno prevođenje stope ekonomskog rasta na viši nivo.Direktne investicije daju tzv. dinamičke efekte koji uključuju inteziviranje konkurencije kroz liberalizaciju trgovine, koja je osnovni preduslov povećanja SDI, kroz razvoj ekonomije obima, prinudu da se razvija tržišna kultura i tržišne institucije kao i kroz odgovarajuću pravnu i administrativnu zaštitu tih institucija. Krajnji efekat SDI je podizanje efikasnosti ukupne privrede. Osnovna uloga modernih finansijskih tržišta pribavljanje, kreiranje, obrada, distribucija i korišćenje informacija, što ova tržišta razlikuje od konvencijalnih tržišta roba i usluga. Od razvijenosti i stabilnosti bankarskog sistema, najviše zavisi razvijenost i stabilnost finansijskog sistema i privrede. Globalno bankarstvo u svetu, posebno u razvijenim zemljama, prati niz promena koje bitno inoviraju sadržinu bankarskog poslovanja, tako da se klasična fizionomija banke od naglašeno kreditne ustanove transformiše u modernu bankarsku ustanovu. Otuda se savremena organizacija banaka u svetu najvećim delom zasniva na bankama opšteg tipa ili univerzalnim bankama, koje se bave veoma raznovrsnim bankarskim i finansijskim poslovima koje poslovni partneri zahtevaju od takve vrste banke. U dosadašnjim procesima je globalizacija u razvijenim zemljama znatno više prisutna kod investicionog bankarstva. Komercijalno bankarstvo je do sada u razvijenim zemljama vrlo malo globalizovano, jer je ovaj tip banaka usmeren na domaćinstva i manja preduzeća, kod kojih postoji visok stepen lojalnosti prema domaćim komercijalnim bankama. Globalnim povezivanjem se razvijaju nove forme.

Politika dvojnih aršina se nalazi u srži ekonomske globalizacije, koja je za jedne majka, a za druge maćeha, jer lavira na antinomijama tipa liberalizam-protekcionizam, konkurencija-monopolizam, bogatstvo-siromaštvo, razvoj-nazadovanje, sloboda-pokroviteljsko prilagođavanje.

39

Literatura

1. Brewer L.T. Goverment Policies, Market Inperfections and Foreing direct Investments, Journal of International Business Studies, First Quarter, 1993.

2. Daniels D.J. And L.H. Radenbaugh International Business, Eight Ed., Addison-Wesley Longenmans Inc Readding

3. Das K.T. and B.S. Teng Sustaining Strategic Alliances: Options and Guidlines, Journal of General Management, Summer,1997.,

4. Dragičević, M., Ekonomija i novi razvoj, Alinea, 1996.,Zagreb.5. Drašković, V., Pojam, uzroci iposledice globalizacije, u: Globalizacija i tranzicija,

Centar za ekonomska istraživanja Instituta društvenih nauka, Beograd, 2001.6. Dželetović M.,Finansijska tržišta i instrumenti, Beoprint-Petrović, Beograd,

2006.7. Gračanac A., Globalno bankarstvo, FABUS, Novi Sad, 2007.8. Guller P. Building Transnational Alliances to Create Competitive

Advantage, Long Range Planning, February, 1992.,9. Hantington, P. S., Sukob civilizacija i preoblikovanje svjetskog poretka, CID,

Podgorica, 1998.10. IMF International Capital Markets Developments, Prospects, and Key

Policy Issues, September 1998.11. Jović S., Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990.12. Keegan J.W. Global Marketing Management, Fifth ed. Prentice-Hall

Englewood Cliffs, N.J.,1995.13. Milisavljević M, Proces globalizacije svetske privrede, Ekonomski fakultet

Beograd, 2008.14. Ohmae K. Putting Global Logic First, Harvard Business Review January-

February, 1995.15. Pokrajčić, D., Multinacionalno i globalno preduzeće, Ekonomika preduzeća

3-4, Beograd,2001.

16. Porter E.M. Konkurentska prednost nacija, The Macmilan Press Ltd London 1990.

17. Prahalad K.C. and Y.L. Doz The Multinacional Mission, The Free Press, New York, 1987.

18. Pušara K., Međunarodne finansije, ''Fakultet za trgovinu i bankarstvo'', Beograd, 2003.

19. Robock H.S. And K. Simmonds (1989) International Business And Multinational Enterprises, Fourth Ed. IRWIN, Homewood Ill,1989.,

20. UNCTAD, World Investment Report 1995, Transnational Corporations and Competitivenes, New York.

21. UNCTAD, Trade and Development Report 1996, New York.22. UNCTAD, World Investment Report 1998, Trends and Determinants, New

York.23. UNCTAD, World Investment Report 1998, New York. 24. UNCTAD, World Investment Report 2000, New York.25. Veltz, P., Mondialisation des villes et territories. L' economie d' archipel,

Paris, 1996.26. Vidas-Bubanja, M., Kako privući investicije, Ekonomika preduzetništva

1-2, Beograd, 2001.27. www.ien.bg.ac.rs, Proces globalizacije svetske privrede, Momčilo Milisavljević

40

posetila sajt 7.09.2010.28. www.rifin.com, posetila sajt 9.09.2010.29. www.rifin.com, posetila sajt 9.09.2010.30. www.wikipedia.org.sr31. Yip S.G. Total Global Strategy, Managing for Worldwide Competitive

Advantage, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, N.J.1995

41