KAZIMIR MALJEVIČ

BOG NIJE ZBA^EN

UMETNOST

CRKVA

FABRIKA

1.

Smatram da je princip i uzrok onoga {to nazivamo `ivotom

uzbu|enje, koje se manifestuje u najrazli~itijim formama – kao ~isto,

nesvesno, neobja{njivo, nikada ni na koji na~in dokazano da stvarno

postoji, bez broja, egzaktnosti, vremena, prostora, apsolutnog i relativnog

stanja.

Smatram da je drugi stepen `ivota misao, u kojoj uzbu|enje poprima

vidljivo stanje realnog u sebi, ne napu{taju}i granice unutra{njeg. Misao je

proces ili stanje uzbu|enja koje se pojavljuje u vidu realnog i prirodnog

delovanja. Zato misao nije ne{to pomo}u ~ega je mogu}e promisliti pojavu,

tj. shvatiti, saznati, razumeti, znati, dokazati, zasnovati. Ne, misao je samo

jedan od procesa delovanja nesaznatljivog uzbu|enja. Ni{ta prema tome ne

uti~e na mene, i “ni{ta”, kao bi}e, ne odre|uje moju svest, jer sve je

uzbu|enje, kao jedinstveno stanje, bez ikakvih atributa koje odre|uje jezik

`ivota u zajednici. Sve ono ~to je putem misli kao sredstva razmi{ljanja

stvarno, koje raz-otkriva, koje zna da raz-dvoji stvarno od nestvarnog, i da

tako poka`e ~oveku ovaj ili onaj predmet u njegovoj egzaktnosti i stvarnosti

– sve je to apsurd; u stvari mi uvek vidimo ono {to nikada ne mo`emo

saznati ni stvarno videti. I to {to ~ovek manifestuje, ili {to se manifestuje u

svetu uop{te, bez obzira na sva ~ovekova “o~igledna”, “nau~na” i “druga”

obrazlo`enja, ostaje nedokazano, jer sve su manifestacije rezultat

nesaznatljivog uzbu|enja.

2.

Bezrazlo`no uzbu|enje svemira, kao i svake druge manifestacije u

svim raspr{ivanjima, nema zakona, i jedino kada se uzbu|enje raspr{uje na

stanja realnog i prirodnog pojavljuje se prvi zakon, tj. ritam – prvi i

najglavniji zadatak svega {to se manifestuje u `ivotu. Bez tog ritma ni{ta se

ne mo`e kretati ni stvoriti; ali ne smatram da je ritam muzika, jer se, kao i

sve drugo, muzika temelji na tom zakonu. Muzika je kao i sve {to je

ograni~eno, ali je ritam neograni~en. Ritam ma{ine je muzici mo`da stran,

muzika je delovanje koje poku{ava da pove`e ritmove u jedinstvo. In`enjer

povezuje ritmove u ma{inu. A mi ipak ne smatramo in`enjera

kompozitorom. Pri odgovarajucim pore|enjima treba shvatiti da muzika nije

zakon ritma, ve} ne{to {to se gradi na ritmu pojave.

3.

Smatram da su uzbu|enje i misao najglavnije osnove ~ovekovog

`ivota u zajednici i u svemu {to je uzbu|eno i misli u sebi. No, ~itav `ivot

delim na tri stanja uzbu|enja: prvo je – uzbu|enje, drugo – misao u

realnom, i tre}e – realnost u prirodnom, drugim re~ima, stvarna ~injenica

kao prirodna. Ova tri dela stvaraju mno{tvo me|usobnih odnosa, i tako se

stvara `ivot zajednice. Ipak, ~injenice tog `ivota dele se na dva stanja:

unutra{nje i spolja{nje; u unutra{nje treba ubrojiti one ~injenice koje se

nalaze u duhovnom ili u uzbu|enju – te ~injenice se nazivaju

oduhovljenim, a one ~injenice u kojima uzbu|enje postoji u najmanjoj meri

nazivaju se spolja{njim. Ali to je stanovi{te `ivota u zajednici, dok se,

ustvari, ~isto ispoljavanje uzbu|enja nikada ne mo`e dosti}i u kontemplaciji

prirodnog, i ono {to nazivamo unutra{njim nikad nije mogu}e realizovati.

Ono se uvek nalazi unutar i ne podle`e ni realnom ni prirodnom; ni prvo

ni drugo nije mogu}e spoznati kao uzbu|enje, i da bi se fiksirala

beskona~nost, ocrtale njene granice, `ivot je pribegao jednom zakonu

uslovnosti, zbog ~ega `ivot dobija posebno uslovan izgled i podse}a na

veliku de~iju sobu u kojoj se deca igraju svih mogu}ih igara sa

uslovnostima koje se mogu zamisliti, pro`ivljavaju}i stvarnost – grade kule,

zamkove, tvr|ave, gradove, potom ru{e, posle opet grade; roditelji to

smatraju besmislicom, ali jedino zaboravljaju da je besmislica dece rezultat

besmislice odraslih.

4.

U svojim manifestacijama ~ovek te`i da mi{ljenjem dostigne

savr{enstvo, tj. da saop{ti stvarnost svog uzbu|enja, ali onog trenutka kada

o~ituje formu zaboravlja na to da je forma uslovnost, da u stvari forma ne

postoji. Kako je onda mogu}e da on ispolji uzbu|enje kada uzbu|enje nije

forma i nema granica; drugo, dopustimo da je uslovnost uslovna realnost ili

prirodnost, ali i tada }e se samo uzbu|enje uslovno pojaviti u unutra{njosti

forme. No ~im je forma ispoljena ona postaje mrtva, jer je u sebi dovr{ila

odre|eno savr{enstvo, ta~nije u~inila korak ka savr{enstvu. Misao je pak

ve} pre{la u uzbu|enje druge forme, savr{enije po o~itovanju uzbu|enja, i

tako mi `ivot vidimo u formama kao stepen uzbu|enja. Ali `ivot u zajednici

vidi u `ivotu predmetna, prakti~na, zakonita oblikovanja – dakle, su{tinu

uzbu|enja kao bespredmetnog prakti~na svest smatra predmetnom.

5.

Uzbu|enje je kosmi~ki plamen koji `ivi od bespredmetnog, i samo u

lobanji misli rashla|uje svoje stanje u realnim predstavama svoje

neizmerljivosti; i misao, kao izvestan stepen delovanja uzbu|enja, u`arena

njegovim plamenom, kre}e se sve dalje i dalje, stvaraju}i za sobom

kosmi~ke svetove. Uzbu|enje kao duhovno unutra{nje, ~ovek ceni iznad

svega u `ivotu. Visoko ceniti unutra{nje i o unutra{njem brinuti – u tome

je pravi plan ~oveka, koji te`i da unutra{nje prenese u `ivot i bori se sa

spolja{njim; sve spolja{nje on ho}e da preobrazi u unutra{nje. Uzbu|enje

kao kosmi~ki plamen, talasa se u unutra{njem ~oveka bez cilja, smisla,

logike, ono je bespredmetno u delovanju. Te`nja ~oveka da svoje

manifestacije u~ini unutra{nje obdarenim – te`nja je da doka`e njihovo

uzbu|enje, ali po{to svaka njegova manifestacija prelazi u predmetni plan

prakti~nog, uzbu|enost ne mo`e da se izrazi u svojoj ~istoj snazi. ^ovek

kao misao i uzbu|enje brine se o savr{enstvu svog `ivota. Misli li i brine li

se priroda o svojim savr{enstvima, ili je pak ona svojevremeno promislila o

njima i vi{e ne misli, pa se sve zaustavilo u ve~nosti kretanja i nema

potrebe ni za kakvim savr{enstvima ni popravkama, dok je ~oveku ostala

briga o savr{enstvima i popravljanju svog `ivota. U tome je razlika izme|u

njega i prirode: on misli o savr{enstvima, a priroda vi{e ne misli, ili su

mo`da njihove misli razli~ite. Razlika izme|u njih je u tome {to je misao

prirode jednostavno delovanje bespredmetnih pojava, dok je njegova misao

prakti~no predmetna, zbog ~ega njegov `ivot zapo~inje u ve~nom

popravljanju i savr{enstvu; snabdev{i se turpijom on ho}e da raspr{i

prirodu i da joj da novi smisao, ho}e da je preobrazi u predmetno

osmi{ljeno stanje, ho}e da je u~ini umnom, onom koja razmi{lja o slo`enim

pitanjima, a u njoj nema ni{ta od toga i nemogu}e ju je raspr{iti, jer u njoj

nema materijalne jedinice ni forme. U njoj ne postoje ni granice. Sve to

~ovek te`i da u njoj izgradi i da je usavr{i. Razmi{ljaju}i o savr{enstvu

prirode njegova misao odlazi sve dalje i sve vi{e ~oveka od prirode deli

provalija – ta provalija je njegova bezumna briga za usavr{avanjem

predmetnog sveta. Priroda je za njega postala tajna – tajna se pojavila pred

njegovim zami{ljenim ~elom, o~i budno promatraju i napregnut je sluh,

razum napre`e sve snage rasuda (razsudok) da bi je rasudio (razsudit’), sledi svaki njen pokret da bi je shvatio; ali avaj! Beskona~nost nema ni

granice ni poda, ni temelja ni horizonta, i zbog toga njegov sluh ne mo`e

~uti {um kretanja, oko ne mo`e dopreti do kraja, um ne mo`e pojmiti.

Razum ni{ta ne mo`e raz – umeti, rasud (razsudok) ni{ta ne mo`e raz –

suditi (raz-sudit’), jer u njoj nema ni~ega {to bi bilo mogu}e raz-suditi,

razumeti, iz-pitati, nema u njoj jedinice koju je mogu}e uzeti kao celinu. A

sve {to naizgled vidimo odvojeno, pojedina~no je laz, sve je povezano - i

razvezano, ali ne postoji ni{ta odvojeno, i zbog toga nema niti mo`e biti

predmeta i stvari, zbog toga je bezuman poku{aj da se do njih dopre. A {ta

je mogu}e obuhvatiti kada ne postoji ni linija, ni povr{ina, ni volumen;

nema toga {to je mogu}e izmeriti, i zbog toga je geometrija uslovna

vidljivost nepostojecih figura. Nema te ta~ke od koje bi bilo mogu}e povu}i

liniju, ~ak ni u ma{ti nije mogu}e odrediti ta~ku, jer sama ma{ta zna da

nema praznog mesta, a nije mogu}e povu}i ni liniju neke druge figure, jer

je sve zauzeto i popunjeno, i sama ta~ka ili linija ve} su mno{tvo, ve}

beskona~ni i u {irinu i dubinu i visinu, i u vremenu i prostoru, i sve }e u

beskona~nosti biti ni{ta, tj. neobuhvatno za svest koja je nameravala da

ovlada manifestacijama linije ili volumena i povr{ine. Svet je kao poroznost,

i to poroznost koja nije {uplja. Pa {ta }u ja onda izrezati iz te beskona~ne

poroznosti sita, liniju ili ta~ku, u ~emu je mo`da stvarnost; a mi smo,

videv{i liniju ili ta~ku, uvereni u njihovu realnost i postojanje.

6.

^ovek namerava da pojmi i sazna “sve”, no da li je to “sve” pred

njim, mo`e li on to “sve” staviti na sto ispred sebe i istra`iti ga, opisati u

knjigama i re}i: evo knjige gde je “sve” opisano, prou~ite je i sve }ete

znati. Meni se ~ini da je istra`ivati, prou~iti, saznati mogu}e jedino onda

kada ja budem u stanju da izdvojim jedinicu koja ni na koji na~in nije

povezana sa ~itavom okolinom, i koja je slobodna od svih uticaja i

zavisnosti; ako ja budem u stanju da to u~inim – pojmi}u, ako pak

jedinice nema – ne}u pojmiti ni{ta, bez obzira na gomilu odre|enih citata i

zaklju~aka. Da li }e islednik zavr{iti rad na isle|ivanju ubistva onda kada

prona|e ubicu i motiv koji ga je naterao na ubistvo radi plja~ke

dragocenosti, ili pak on treba da ispita psihologiju, nervno stanje i druge

osobine ubice, a potom da optu`i Dr`avu i njen sistem koji nije predvideo

zlo~in, i koji nije znao da raspodeli dragocenosti i sl.

7.

Priroda je skrivena u beskona~nosti i mnogostranosti i ne otkriva

sebe u stvarima, u svojim manifestacijama ona nema ni jezika ni forme,

ona je beskona~na i neobuhvatna. ^udo prirode je u tome {to je ona sva u

malenom zrncetu, pa ipak se sve to ne mo`e obuhvatiti. ^ovek koji dr`i

zrno – dr`i svemir i istovremeno ne mo`e da ga ispita, bez obzira na svu

o~iglednost nastanka zrna i “nau~na obrazlo`enja”. To maleno zrno treba

razumeti da bi se otkrio i ~itav svemir.

8.

Sve stvari su obelezja uzbudjenja, koja coveka dovode u uzbudjenje,

tj. stvari su znak da u njima postoji uzbudjenje kao bespredmetno stanje.

Stvar iz stvari, uzbudjenje iz uzbudjenja, iz pocetka u pocetak, iz

bespredmetnog u bespredmetno, potpuna besmislenost vecnog kruznog

kretanja ispunjava svoju putanju kovitlacima prostornih prstenova. Svi

ljudski smislovi takodje se krecu u kovitlacu predmeta, tera ih prakticna I

ekonomska svest, oslonac sveg smisla I logike, ali uprkos tome smislovi su

jednaki ranijoj nemoci, jer na oba kraja za sve predmetne smislove stoje

polovi besmisla kao bezdani koji prozdiru svojom nedokucivoscu, koji, u

kovitlacu, epohu za epohom savrsenstva odnose u nistavilo.

9.

^ovekova lobanja predstavlja istu tu beskona~nost za kretanje

predstava, ona je jednaka svemiru, jer je u njoj sme{teno sve ono sto ~ovek

u svemiru vidi, u lobanji se tako|e kre}u sunce, ~itavo zvezdano nebo

kometa i sunca, i isto se tako oni kre}u i svetle kao i u prirodi, isto tako

se u lobanji pojavljuju komete, i kao {to i{~ezavaju u prirodi i{~ezavaju i u

njoj, u njoj postoje svi projekti savr{enstva. Epoha za epohom, kultura za

kulturom pojavljuju se i nestaju u njenom beskona~nom prostoru.

Nije li i svemir ista ta ~udna lobanja u kojoj bez kraja jure meteori

sunca, kometa i planeta, i nisu li oni tako|e samo predstave kosmi~ke

misli, pa su ~itavo njihovo kretanje, njihov prostor i one same

bespredmetni, jer ako bi bili predmetni – ni u kakvu lobanju ne bi se

mogli smestiti. Misao se kre}e, jer se uzbu|enje kre}e, i u svojim

kretanjima stvaraju realne predstave, ili u stvarala{tvu komponuju realno

kao stvarnost, i sve {to je komponovano menja se i odlazi u ve~nost

nebi}a, kao {to je i do{lo iz ve~nog bi}a. I to ve~no slu`i za neprestano

~ovekovo istra`ivanje, a samo istra`ivanje je jednostavno komponovanje

predstava, ta~nije onoga {to ~ovek sebi ne mo`e predstaviti, jer ako bi

~ovek mogao ne{to predstaviti za njega bi to bio kraj. @ivot i beskona~nost

za njega se sastoje u tome {to on ni{ta ne mo`e sebi predstaviti – sve {to

je predstavljivo neuhvatljivo je u svojoj beskona~nosti, isto kao i sve drugo.

Na taj na~in njemu je te{ko da komponuje, da pojmi stvarnost, njemu ne

uspeva da utvrdi stvarnost, jer ne postoji trenutak koji se ne bi promenio

na bezbroj puta. ^ovekov zbir je promenljiv, oscilacije stvarnosti su

beskrajno treperave u talasima ritma, zbog ~ega ni{ta nije mogu}e utvrditi

u tom ritmu uzbu|enja, sama predstava svetluca kao zvezda, i ne postoji

mogu}nost da se zbog svetlucanja odredi njena stvarnost, ili da se odrede

predmeti.

10.

Istra`ivati stvarnost zna~i istra`ivati ono {to ne postoji, {to nije

shvatljivo, a ono {to nije shvatljivo za ~oveka ne postoji; prema tome,

istra`uje se ono {to ne postoji. ^ovek je odredio postojanje stvari koje su

za njega ranije bile neshvatljive, nepostoje}e, i ho}e da ih istra`i; ako

uzmemo bilo koju stvar koju je ~ovek odredio i poku{samo da je istra`imo,

vide}emo da se ona pod pritiskom istra`iva~kog aparata raspada na

mno{tvo stvari od kojih je sastavljena, koje su potpuno samostalne, i

istra`ivanje }e pokazati da stvar nije postojala, da je postojao samo zbir

stvari. Ali da bi se odredio zbir stvari i kojim brojkama se on izra`ava,

potrebno je razjasniti zbir svake stvari iz zbira koji se raspao; po~inje se sa

istra`ivanjem stvari koje su se raspale, i pod pritiskom istra`ivanja stvari se

opet raspadaju na mno{tvo stvari. Istra`ivanje stvari pokaza}e da su se, sa

svoje strane, raspadnute stvari raspale na samostalne stvari i prouzrokovale

mno{tvo novih veza i odnosa sa novim stvarima, i tako bez kraja.

Istra`ivanje }e pokazati da stvari ne postoje, a da, istovremeno postoji

njihova beskona~nost, “ni{ta” i istovremeno “ne{to”. Dakle, istra`ivanje

nije ni{ta doprinelo razumevanju, nije napisalo zbir stvari, jer ukoliko bi

poku{alo da da zbir, onda bi donelo ~itav niz brojeva ~ija beskona~nost ne

bi bila pro~itana. @ivot u zajednici postupa jednostavno sa tim zbirom, deli

ga, pode{ava za sebe razumljivi zbir, beskrajno ga umno`avaju}i prema

planu koji sam razume. Smatram tako|e da i ~itava nauka kao nau~na

obrazlo`enja ne~ega postupa na isti na~in. Razbijaju}i beskona~ni niz

besmislene skupine brojeva na posebne zbirove, ~iji op{ti zbir ne mo`e biti

poznat, `ivot u zajednici se raduje {to je pro~itao zbir i on je prema tome

jasan i razumljiv, ali to je samo radost i obmana `ivota u zajednici; a, u

stvari, on ni{ta nije razumeo, jer nije pro~itao sve stranice. Ne postoji ni

prva ni poslednja stranica, a isto tako nisu poznati ni prvi ni poslednji

brojevi. Koji brojevi se nalaze u stvari i koji broj op{teg zbira ~ini stvar?

Dakle, nije mogu}e sa~initi zbirove kao {to nije mogu}e izgraditi predmet.

11.

Pred ~ovekom stoji svet kao nepromenljiva ~injenica stvarnosti, kao

postojana realnost (govor `ivota u zajednici); ipak, u tu postojanu realnost,

kao stvarnost, ne mo`e u}i dvoje ljudi kako bi dobili jedan zbir, kako bi je

jednako izmerili. Ma koliko ljudi da u|e u tu stvarnost, svaki }e doneti

razli~itu stvarnost, a neko ne}e doneti ni{ta, jer ne}e videti ni{ta stvarno-

svako }e doneti svoj sud o onoj stvari koju je po{ao da vidi i njihov sud

}e biti stvarnost koja dokazuje da ne postoji objekt o kojem je re~, jer ~ak

sami sudovi pri uzajamnoj razmeni stvaraju mno{tvo nijansiranih

protivre~nosti. Zbog toga je ono {to nazivamo stvarno{}u beskona~nost, koja

nema ni te`inu, ni meru, ni vreme, ni prostor, ni apsolutno, ni relativno,

koje se nikad nije uobli~ilo u formu. Ona ne mo`e biti ni predstavljiva ni

saznatljiva. Ne postoji saznatljivo, a istovremeno postoji to ve~ito “ni{ta”. A

~ovek ve~no brine o tome da sve kod njega bude obrazlo`eno, osmi{ljeno i

tek tada pristupa izgradnji stvari, grade}i je na pouzdanom nau~no

zasnovanom temelju, zaboravljaju}i da pouzdani temelj za stvar gradi na

onome {to nema temelja. Takva je njegova neuni{tiva predmetna logika.

12.

^ovek je tako|e Kosmos ili Herkul pored kojeg se okre}u sunca i

njihovi sistemi, prema tome pored njega se, u kovitlacu, okre}u svi

predmeti koje je stvorio; on, kao sunce upravlja njima i vu~e ih za sobom

u za njega nepoznati put beskona~nog. Kao {to svemir sa svim svojim

uzbu|enjima mo`da te`i ka jedinstvu, tako i svi ~ovekovi raspr{eni

“predmeti” ~ine jedinstvo njegovog centra, koji se, sa svoje strane, kre}e

putevima svemirskog zanosa. Tako se jedinstvo za jedinstvom, uklju~uju}i

se jedno u drugo, usmerava u beskona~ni put bespredmetnog.

13.

Nalaze}i se u jezgru svemirskog uzbu|enja, ~ovek ose}a da je pred

tajnom savr{enstva. Pla{e}i se mraka tajne on `uri da otkrije savr{enstva, a

on ih mo`e otkriti putem usavr{avanja (mi{ljenje `ivota u zajednici), jer

jedino stvaraju}i najsavr{enije sredstvo saznaje ili razbija tajnu, kako govori

logika `ivota u zajednici. Tako mu sve {to je o~igledno u prirodi snagom

svog savr{enstva govori da je svemir kao savr{enstvo-Bog. Poimanje Boga,

odnosno poimanje svemira kao savr{enog, to je za njega postao najva`niji

zadatak. Poimanje je spoznaja svih manifestacija prirode, jednostavno

prirode, bez da joj se pripisuje prvenstvo ili titula savr{enstva, ili ne - bez

te spoznaje njene mudrosti ~ovek ipak ne mo`e napraviti nikakvo

savr{enstvo; prema tome, put njegovog `ivota je put izgradnje savr{enstva,

`ivot je - put ovih poslednjih. Takvo je gledi{te ~itavog `ivota u zajednici.

^ovek je po~eo da razmi{lja o svim pojavama u prirodi i na osnovu snaga

razumnih spoznaja o njima namerava da gradi svoj svet predstava. Priznav{i

svemir kao savr{enstvo priznao je Boga, i samim tim je priznao da priroda

ne misli, misli jedino on, jer Bog, kao apsolut savr{enstva prirode, vi{e ne

mo`e da misli. Tim priznanjem on je sebe izdvojio kao misle}e bi}e i

isklju~io iz savr{enstva Bo`anskog stvaranja. Koji razlozi su ga pobudili na

to napu{tanje? Ne mogu da zamislim kako je on iza{ao i isklju~io se iz

op{teg apsolutnog savr{enstva, i za{to mu je postalo neophodno da misli,

kad je jednom sve ve} bilo u apsolutu? On, jedan jedini, po~eo je da se

ustremljuje na saznavanje prirode kao Boga savr{enstava; napustiv{i ne-

mi{ljenje kao apsolutno savr{enstvo ~ovek opet te`i da se pomo}u svojih

savr{enih predmeta otelotvori u savr{enstvu apsolutnog ne-misle}eg kretanja

– kao da je do{lo do nekakve nesmotrenosti, kao da se on okliznuo i ispao

izvan ruba apsoluta. I tako on, kao ~estica apsolutne misli koja je napustila

op{tu orbitu apsoluta koji se kre}e, sada te`i da se uklju~i u orbitu. Mo`da

zbog toga u zemlji priprema svoje telo kako bi ga hitnuo u beskona~nost.

Najpre je sam oslobodio svoje noge, zatim ih je podigao, {to je bilo prvo

odvajanje od zemlje, i tako postepeno, preko brzine to~kova ka krilima

aviona, sve dalje i dalje ka granici atmosfere, a potom jo{ dalje ka svojim

novim orbitama, sjedinjuju}i se s krugovima kretanja ka apsolutu. Te`e}i

da prevlada savr{enstvo prinudjen je da gradi svoju prirodu – otuda je

jasno da ~ovek svemirskom ili apsolutnom mi{lju jo{ nije otelotvoren kao

savr{enstvo; on se samo kre}e prema misli, njegov put vodi ka

~ove~anstvu, a odatle ka Bogu kao savr{enstvu. Njegova misao je

napregnuta i prva re~ na usnama je re~ savr{enstvo, ili prakti~nost stvari u

savla|ivanju problema njegovog `ivota, a po{to je savr{enstvo Bog, onda }e

prva njegova re~ uvek biti: Bog. Preko svih svojih proizvoda on se nada da

}e dosti}i Boga ili savr{enstvo, sprema se da dopre do prestola misli, kao

apsolutnog kraja, na kojem on ve} ne}e postupati kao ~ovek, ve} kao Bog,

jer on se otelotvorio u njega, on }e postati savr{enstvo. Ali {ta je potrebno

u~initi da bi do toga do{lo? Malo: upravljati zvezdanim prostorom sunca,

svemirskim sistemima. A dotle }e ga na{a zemlja u svom bezumnom padu

odnositi u beskona~no ni{tavilo, u sumu bespredmetnog kretanja ritmi~kog

vrtloga svemira.

14.

^ove~anstvo kroz svoje napore izdvaja iz svoje sredine misao koju

uzdi`e na vladarski presto, ili pak nova istina uzbu|uje ljude i po{to se

nastanila u njima uzdi`e sebe na presto novoga puta. Sve istine su

utemeljene u ~ove~anstvu i raspaljuju se u njemu, zbog ~ega istina te`i da

se probudi u svemu, kako bi sve premestila u novi put. Takva misao istine

ve} nije ljudska, jer stvara putem svoje zapovesti: “Neka bude”. Ona je

vi{i princip, iznad ljudi, ona misli za njih, sami oni ni{ta ne misle, kao {to

ne misle o tome kuda i za{to se kre}e zemlja i kuda ih ona odnosi. Takva

misao je samo iskra onoga {to ~ove~anstvo, kao celovito jedinstvo, mora

dosti}i u budu}nosti, zbog ~ega svako te`i da se otelotvori u svemirsku

misao kao ~istu misao, kako bi stigao na presto jedne misli kao apsolutnog

savr{enstva (`ivot u zajednici). Dakle, ~ove~anstvo se kre}e ka apsolutnoj

misli putem svoje proizvodnje (iako u njoj vidi proste upotrebne predmete).

A kakav je krajnji smisao ~itave proizvodnje? Jedan: oslobo|enje od fizi~ke

stvarnosti u novi ~in delovanja. ^injenje u ~istoj misli do}i }e do toga da

}e misao biti sredstvo preobra`aja (neizbe`an rezultat koji proizlazi iz

uslova dostizanja savr{enstva `ivota u zajednici). A sva sada fizi~ka

stvarnost osloni}e se na nove organizacije koje samoproizvode u ve~nom,

kako je to ostvareno u prirodi. Osloba|anje ~oveka od fizi~kog rada je

uslov tehnike, u tome je njena su{tina. I ne treba li zbog toga rehabilitovati

legendu ili stvarnost Boga, kao kona~nog cilja svih sudova i savr{enstava

`ivota u zajednici. A isto tako rehabilitovati legendu o stvaranju raja i

proterivanje ~oveka iz raja, u kojem mu je bila pru`ena mogu}nost same

kontemplacije ve~nog samostvaraju}eg nepogre{ivog kretanja Bo`anskog

tehnikuma, izgra|enog bez pomo}i nauke, univerziteta, pismenosti,

in`enjera, inteligencije, radnika i seljaka.

15.

Najveli~anstvenija samoproizvodnja u slavi Boga oslobo|enog od

stvaranja sveta bila je ba~ena u beskona~nost. Taj Bog, najsavr{eniji

mislilac (`ivot u zajednici), pomo}u svoje misli je stvarao svet ne

upotrebiv{i ni jedan minut rada (osim oblikovanja ~oveka od gline).

Pomo}u {est puta “Neka bude” stvorio je svet. [est dana stvaranja i postao

je svemir – obrazac Bo`anskog savr{enstva (`ivot u zajednici), u kojem je

~oveku, kao tako|e dovr{enom zemaljskom stvoru, bila dodeljena najva`nija

od svih uloga u raju. Ali kasnije se pokazalo da ~ovek nije bio savr{en, on

je zgre{io. Otuda greh nije ni{ta drugo do rezultat nesavr{enosti sistema –

zlo~in je njena posledica. Da je Bog izgradio sistem u savr{enstvu, Adam

ne bi zgre{io, a ukoliko bi ~ovek izgradio svoju rajsku dr`avu u njoj ne bi

bilo ni suda ni zlo~ina. Pa u ~emu je gre{ka? ^itava gre{ka je u tome {to

je u sistemu utvr|ena granica. Sistem koji nema granicu je bez

nedostataka. Bog je o~ito, tobo`e probe radi, odredio granicu, i ta ga je

proba posle skupo stajala. Raj se sru{io, i umesto da u njegovom sistemu

pomo}u granice bude savr{enstvo, to savr{enstvo je po~elo da se ru{i.

Dakle, u zabrani le`e gresi i nesavr{enstva. U stvaranju normalnih `ivotnih

uslova sva ~ovekova podru~ja se razvijaju preko zabrana, tj. utvr|ena istina

odre|uje zabrane za novu istinu.

^ak je podru~je tehnike u stanju zabrane istine, ~ini se da je njeno

podru~je vrlo jasno u prakti~nom smislu, a ipak su mnogi pronalaza~i

morali da nastradaju (Mollera, pronalaza~a tka~ko-pleta~ke ma{ine, `itelji

Dancinga su utopili). I stvarno, izgradnja sistema ne proti~e druga~ije do

preko zlo~ina, ru{enja predhodnog sistema i gra|enja novog; svaki sistem

konstrukcija jedinica, tako da nijedna, kre}u}i se u svom ozna~enom

mestu, ne bi mogla iza}i van granica sistema. Krah sistema je neizbe`an

kada jedna jedinica izlazi van njegovih granica i nema sistema dok jedinice

nisu dovedene u njegove granice. Savr{enstvo sistema ozna~eno je time {to

nijedna jedinica, po~inju}i slobodno kretanje, ne ose}aju}i prinudu, ipak ne

mo`e iza}i van granica sistema. Takav sistem nazva}u rodnim. Rodna

spajanja i stvaraju rodne sisteme. Za{to je taj prvi greh sistema zadesio

samo zemaljski raj, a ne sav svemir, ~ak ni sama zemlja nije ostala u tom

grehu, i zbog toga vidim da je svemir bezgre{an u sistemu. On, rodni

sistem, ne poznaje ni zabrane, ni svr{etke, ni granice, ni zakone. Nema niti

mo`e biti u njemu ru{enja, jer i{~ezavanje planeta, njihovo uni{tenje, to {to

`ivot u zajednici naziva katastrofom, u njemu ne postoji. Rodna spajanja

sa~uva}e svoju snagu i `ivot kretanja, a po{to u njima nema savr{enstva

`ivota u zajednici, onda su ove ili one njihove forme ve~no jednake u

svojim spajanjima, njihova svest nikada ne i{~ezava. Adam je prekora~io

granicu zabrane, {to je bilo dovoljno da se ~itav njegov rod kazni

progonstvom. Po~ela je istorija njegovog ljudskog stradanja, znoja, `uljeva,

krvoproli}a, istorija rada. Tako je grozno bio ka`njen ~ovek od strane Boga.

Raj se sru{io, sve se raspr{ilo i zadivljalo. Rajsko bogatstvo je nestalo, a

onda je Adam bio prisiljen da samo kontemplira ve~no lepo kretanje, ~ak

da ni{ta ne misli, jer je o svemu ve} mislio Bog.

16.

Dakle, Bog je zamislio da stvori svet, da bi se zauvek oslobodio od

njega i postao slobodan, a zatim uzeo za sebe potpuno ni{tavilo ili ve~ni

mir, kao bi}e koje vi{e ne misli, jer nema se o ~emu vi{e misliti - sve je

u~injeno. A time je hteo da nagradi i ~oveka na zemlji. Ali, ~ovek nije

podneo sistem, prekora~io ga je i napustio njegov plan, i ~itav sistem se

sru{io, a njegova te`nja je pala na ~oveka. Drugim re~ima, ose}aju}i u sebi

te`inu, Bog ju je raspr{io u sistemu – te`ina je postala laka i rasteretila je

Boga i postavila ~oveka u beste`inski sistem i ~ovek je, ne ose}aju}i

njegove `ile, `iveo kao ma{inovo|a, koji ne ose}a te`inu svoga voza u

kretanju, ali je dovoljno da izdvoji deo iz sistema pa da ga njegova te`ina

pritisne i ugu{i. Tako je i Adam prekora~io granice sistema, ~ija se te`ina

sru{ila na njega. I ~itavo ~ove~anstvo se napre`e u znoju i stradanjima

zbog toga {to se osloba|a ispod te`ine sru{enog sistema, ~ezne da rasporedi

te`inu u siteme, ponovo se sprema da ispravi gre{ku, zbog `ega se njegova

kultura i sastoji u tome da se te`ina rasporedi u beste`inske sisteme. I

tako je svaki sistem novi poku{aj, nova krv osloba|anja.

^ovek ho}e da sve br`e i br`e projuri kroz sisteme, podnose}i

te{ko}e, sve br`e ho}e da projuri kroz prostore kazni i zlo~ina. I zar je

mogu}e da ga ~itavo vreme kaznama mu~i Bog koji mu se sveti, zar je

mogu}e da je ~oveku su|eno da kroz poredak an|ela i |avola prolazi ispod

njihovog bi}a, i ne tr~i li zbog toga da bi izbegao tu zamisao Bo`anskog

poretka, zonu zlo~ina i kazni? Da bi izbegao zakone i da bi se obreo na

putu bezakonja, da bi, kona~no, iza{ao s onu stranu ~ove~anstva gde bi

prestao da se samobi~uje (`ivot u zajednici). To je drugi smisao

rasu|ivanja. Tre}i smisao ili razlog njegove jurnjave je u borbi, "borbi za

opstanak", i treba ga tra`iti u te`ini, ili u prvoj pretpostavci - u borbi s

te`inom, kako ga ona ne bi ugu{ila. I ~etvrti smisao je te`nja ka Bogu-

savr{enstvu, u kojem po~inje sre}a. Na te ~etiri pretpostavke mogu}e je

bazirati razloge pojavljivanja svih ~ovekovih na~ina proizvodnje. Prema

tome, u prvom slu~aju smatram da je razlog stvaranja sveta svemira u Bogu

raspore|ivanje te`ine, oslobo|enje u beste`inskom stanju. Bog je skinuo sa

sebe te`inu, odnosno Bog je, kao te`ina, raspr{io sebe u beste`insko stanje,

ali raspr{lo je misao u beste`insko stanje a sam ostao na slobodi. Tako|e i

~ovek kroz sva tri podru~ja te`i ka tome, ka raspore|ivanju te`ine, ka tome

da sam do|e u beste`insko stanje, tj. da u|e u Boga. Ali, da li je tako, da

li je ta~no da bi ~ovek te`io ka Bogu s kojim je do{lo do raskida? ^ovek

je postao zlo~inac kojeg je Bog proterao na ve~nu robiju rada; da li su se

oni sasvim razi{li, ili ne? Ne, Bog nije napustio ~oveka, kroz svaki njegov

korak sam se pokre}e, odnosno ~ovek bez Boga ne mo`e napraviti ni

koraka (`ivot u zajednici). Bog ga prati danas, pratio ga je ju~e i prati}e

ga sutra, i tako oni iz dana u dan idu udvoje, kroz rad raspr{uju}i te`inu

greha. I u tome {to oni idu zajedno sastoji se `ivot. A u kom pravcu oni

idu? Idu ka sebi, ka savr{enstvu ka ve~nom mirovanju, i ~ovek ide svom

svojom snagom. Sva njegova nastojanja su proizvodnja savr{enstva, i samo

zbog toga {to predstavljaju korake ka savr{enstvu ta nastojanja imaju cilj i

smisao. Ali istovremeno on se, idu}i ka Bogu, sprema da ga svrgne, no

kako to uraditi i sta je potrebno u~initi da bi se Bog svrgnuo kad je Bog u

svakoj stvari koju je ~ovek stvorio. Jer svaka je stvar izgra|ena radi

savr{enstva, tj. izgra|ena je u Bogu. Naravno, svaka stvar jos nije Bog, jer

ona ide ka Bogu, ona je misao, a misao jos nije Bog kao ve~ni slobodni

mir. Svrgnuti Boga, svrgnuti savr{enstvo stvari, a ~ovek ostaje pri tom

savr{enstvu, u njemu se do sada nalazi su{tina. Dakle, `ivot u zajednici je

za sebe izgradio Boga, jer bespredmetni svemir nije progovorio ni re~ o

njegovoj prisutnosti, nije pokazao ~oveku njegovo prebivali{te. On sam je

zaklju~io da je priroda obele`je koje govori o velikom tvorcu nedoku~ivih

beskona~nih pojava. I gra|evina Boga kao apsolutnog savr{enstva ~vrsto je

sazdana. Narodi na razli~ite na~ine prikazuju Boga, ali bilo kako da ga

prikazuju sve predstave se svode na jedno: da je Bog savr{enstvo.

Odre|ivanje Boga kao savr{enstva je apsolutno savr{enstvo, a {ta pred

~ovekom ve~no stoji ako ne samo pitanje o savr{enstvu. To }e i biti njegov

Bog, samo drugim re~ima izra`en.

17.

Svaki ~ovek hita ka svom savr{enstvu, te~i da bude bli`i Bogu, jer je

u Bogu njegovo savr{enstvo; prema tome, svaki ~ovekov korak mora biti

usmeren prema Bogu, radi ~ega on iznalazi puteve ili sredstva -

jednostavno traga za bo`anskim obele`jima. Razmi{ljaju}i o dostignu}ima,

on je za sebe izgradio dva puta: religijski tehnikum i svetovni ili fabriku,

odnosno izgradio je crkvu i fabriku. Religijski tehnikum te`i da u~ini

~oveka duhovno savremenim, i kroz duhovno savr{enstvo te`i da dostigne

Boga. Religijski tehnikum menja svoje sisteme, usavr{ava ih. Otuda pojava

mno{tva religijskih sistema koji predstavljaju najbli`i put za dosti`anje

Boga. Dva tehnikuma idu ka istom cilju, pred oboma stoji usavr{avanje

tehni~kih pitanja pomo}u kojih je mogu}e dosti}i ili ostvariti cilj. Kako u

najdubljem, tako su i u spolja{njem smislu dva tehnikuma jednaka: obredni

obi~aj, sveto dr`anje, obo`avanje, vera, nada u budu}nost. Kao {to crkva

ima svoje vo|e, interpretatore savr{enih religijskih sistema, tako i fabri~ki

tehnikum ima svoje, prvi veoma ceni i po{tuje svoje vo|e, drugi svoje.

Zidovi oba tehnikuma jednako su prekriveni likovima i portretima, jednako

prema zna~aju i rangu; kako u prvom tako i u drugom postoje mu~enici ili

heroji, njihova imena se na sli~an na~in upisuju u kalendare svetitelja.

Prema tome, nema razlike, u svakom pogledu sve je jednako, jer je i

problem isti, cilj i smisao su isti - traganje za Bogom. Ako je Hristos

rekao: "Ne tra`ite Boga nigde osim u sebi", onda i bilo koji tehni~ar mo`e

reci: Tra`ite savr{enstvo stvari jedino u sebi. Ali, kako u prvom tako i u

drugom slu~aju to mesto nije mogu}e na}i ni u sebi, jer gde ja po~injem i

gde se zavr{avam (kakva bezumna istra`ivanja je smislio `ivot u zajednici)?

No, bez obzira na sve, ~ovek tra`i Boga pomo}u ova dva puta. Izme|u njih

se odvija, odnosno mo`e se odvijati spor samo u ravni koji }e od sistema

pre dosti}i ono mesto gde }e u prvom slu~aju biti Bog, a u drugom slu~aju

prakti~no savr{enstvo, a nikako ne u optu`bama za predrasudu, jer kao i

prvi, tako je i drugi put mogu}e okriviti za predrasudu dostizanja

savr{enstva. Ako pak tu`ilac ne bude mogao da okrivi, onda }e dokazati

jedino to da se oba kre}u ka Bogu kao ljudskom vrhuncu savr{enstva. A

udubljuju}i se u problem savr{enstva, otkri}emo da je dostizanje Boga ili

savr{enstva kao apsoluta - predrasuda.

18.

^ovek je Boga u~inio apsolutnim savr{enstvom namerno ili slu~ajno,

ali u svakom slu~aju u definiciji Boga u apsolutnom ~ovek je bio postavio

granicu, jer u protivnom slu~aju nikada ne bi dostigao Boga. U apsolutu je

granica savr{enstva, i ukoliko Bog ne bi imao granica, onda ~oveku ne bi

izgledalo da ga mo`e dosti}i. Ali druga strana govori ne{to drugo: na

primer, svemir nema granica savr{enstva kao Bog, on je bezgrani~an; zbog

toga je te{ko odrediti apsolut, ali s ta~ke gledi{ta crkve Bog je bezgre{an;

prema tome, apsolut se odre|uje pomo}u nepogre{ivog savr{enstva, ali sama

nepogre{ivost kao i savr{enstvo Boga mora biti sme{tena u naju`asnijem,

takav je smisao; eto o tu se liticu razbijaju putevi fabrike i crkve. Bog

mora biti smisao, a zbog toga njegovo savr{enstvo mora imati smisao. A

kakav }e on dosti}i smisao i mo`e li ga Bog dostizati? Ne, ako Bog bude

dostizao smisao, onda on dosti`e ne{to vi{e nego {to je on sam; prema

tome, on sam ne mo`e biti smisao, on je samo ~ovekov smisao. Sa druge

strane, ukoliko on nije smisao po sebi, onda kakav smisao vidi ~ovek i {ta

ho}e da dostigne, i kakvi moraju biti smislovi koji su ga doveli do

savr{enstva, i do kakvog savr{enstva? Bog ne mo`e biti smisao jer smisao

uvek ima pitanje "za{to"; prema tome, Bog ne mo`e biti ni ljudski smisao,

jer dosti`u}i ga kao kona~an smisao ne}e dosti}i Boga, budu}i da je u

Bogu granica ili, ta~nije: pred Bogom stoji granica svih smislova, ali iza

granice stoji Bog u kojem ve} nema smisla. I tako, sve u svemu, svi

ljudski smislovi koji vode smislu-Bogu kruni{u se nesmislom, otuda Bog

nije smisao ve} nesmisao. Njegov nesmisao i treba videti u apsolutnom,

kona~noj granici, kao bespredmetno. Dostizanje kona~nog je dostizanje

bespredmetnog. Dostizati Boga negde u prostorima neba stvarno nije

potrebno, jer se on nalazi u svakom na{em smislu, jer je svaki na{ smisao

istovremeno i nesmisao.

19.

Uvo|enje novih religijskih sistema ima ista sredstva kao i svi

ekonomski, politi~ki odnosno svetovni tehnikumi. Neznabo{tvo je uni{tavalo

hri{}anski sistem, zatim su hri{}ani uni{tavali jeretike, tako i svetovni

sistemi uni{tavaju jedan drugog. Svaki religijski sitem dokazuje narodu

svoju prednost i sre}u u dostizanju Boga. Isto tako i svetovni sitem

dokazuje svoju sre}u i najbr`e njeno ostvarenje u savr{enstvima. Govor oba

sistema svodi se na sre}u, ali na kakvu sre}u? Prvi vidi sre}u u duhovnom

postojanju sa duhovnim Bogom. Kakva je sre}a drugog? Ako se uzme u

obzir razvoj tehnike koji treba da oslobodi telo od fizi~kog rada,

preuzimaju}i sav rad na sebe, tako|e se svodi na isto. A {ta }e uraditi

telo? Ono je oslobo|eno, ali ne mislim da }e na sebe preuzeti isklju~ivo

ulogu `dranja, ono treba da ima druge potrebe: novi fizi~ki `ivot u

duhovnom. A ako ne, onda }e, oslobodiv{i telo od fizi~kog, Bog dokazati da

je izgradio ili obnovio raj u kojem }e ~ovek biti u polo`aju Adama. To }e

ozna~avati isto nebo do kojeg crkva, religija namerava da dovede svoje

parohijane, s tom razlikom {to prva dovodi svoje parohijane bez tela,

dovodi samo du{u, a druga }e zadr`ati svoju parohiju u telu. Ali, ako se

uzme u obzir drugi dolazak Hrista, da sudi gre{nicima, onda }emo videti

da }e se svi mrtvi ponovo zaodenuti u telo i tek takvi stupi}e na nebo;

prema tome, u oba sistema, i u sistemu religije i u sistemu fabrike postoje

jedna te ista savr{enstva. Jedan je Bog i jedna je sre}a i ako jedan

drugome prigovaraju za predrasude, onda su ti prigovori za mene ne

razumljivi. Religija ~ita svojim parohijama sveta pisma o savr{enstvima

svojih svetaca, fabrika ~ita svoje nau~ne knjige o savr{enstvima. Prva u

svetim pismima u~i kako da se dostigne religijsko savr{enstvo, da bi se

postalo svetac, fabri~ki tehnikum u~I o istome - kako dosti}i nau~nika. Od

svih koji su u~ili od religije samo se nekolicina susre}u tokom vekova,

odnosno, sveci spajaju vekove; na isti na~in se me|u stotinama hiljada

susre}e nekolicina nau~nika, savr{enih ljudi, ostali ostaju gre{nici, i ovde

kao i u prvom slu~aju. Religija, odnosno crkva progla{ava svece one koji

su u~inili ~uda na tehni~koj nemo}i ~oveka. Fabrika progla{ava nau~nike

one koji su tako|e u~inili ~udo na tehni~koj manjkavosti ljudskog `ivota. U

oba slu~aja postoje neznabo{ci koji uni{tavaju propovednike religije i

tehni~kih savr{enstava fabrike. Kako jedne, tako su i druge spaljivali,

utapali, progonili. Kako jedni, tako se i drugi bore za savr{enstva, bore se

za Boga.

20.

^ovekova te`nja ka jedinstvu je nejasna teznja ka onome za {to se

pretpostavlja da }e se videti u jedinstvu - sveupravljanje u Bogu; to

jedinstvo je u Trojici, kao nekome ko upravlja svemirom, to jedinstvo je u

~oveku, kao upravljanje sopstvenim sve~ove~anskim `ivotom. Ali, ~ovekov

`ivot podelio se na dva shvatanja, odnosno na dve spoznaje `ivota. Jedna

spoznaja vidi `ivot u duhu, kao spoznaju Boga i slu`enje Bogu, i izgradila

je za sebe hram ili crkvu u kojoj i prolazi `ivot u slu`enju, radi ~ega je

potrebno stvarati odgovaraju}u proizvodnju sredstava, neophodnu za

slu`enje. Druga spoznaja vidi `ivot u slu`enju savr{enstvu, samom sebi,

izgradila je fabriku u kojoj se odvija slu`ba isklju~ivo u stvaranju tehni~kih

sredstava. Prva oblikuje duhovno savr{enstvo, druga savr{enstvo tela.

Rasprva izme|u njih, borba materije i duha, prisiljavaju na misao da su

telo i duh nekakva dva neprijateljska principa i koja postoje samostalno i

nezavisno; ali za{to onda izme|u njih traje bitka? Da li zbog toga {to je u

predve~nom do{lo do njihovog spajanja, pa sada ho}e da se razdvoje i da

`ive samostalno prema svojim planovima? Ali, s druge strane, duh ne mo`e

`iveti bez materije, kao ni materija bez duha; sa tre}e strane, javlja se

pitanje: da li materija postoji? I to {to mi nazivamo materijom samo su

kretanja duha, a mo`da je u sve ono {to nazivamo duhom kretanje materije.

Ali bilo kako bilo, utvrdi li se jedno ili drugo, ovog puta je neva`no; va`no

je definisanje `ivota, odnosno, pojavljuje se tre}i princip koji defini{e {ta je

`ivot, i od tog definisanja i zavisi u {ta }e se pretvarati materija kao duh,

ili duh kao materija. U jednom slu~aju je prihva}eno da je `ivot istinit

jedino u duhu, u drugom da je istina u materiji. Tako su se pojavila dva

pokreta, pokreti duhovnog i materijalnog `ivota, pa prema tome

pretpostavljenog spajanja dvaju principa nije bilo, jer je postojao jedan

princip, razmatran kroz dva plana. Pa koji je taj jedan princip? Ja

zaobilazim dva prethodna i postavljam kao princip uzbu|enje. Postoji li u

njemu duh ili materija? Prema mojim pretpostavkama, materija ne postoji,

jer pod materijom ja razumevam nedeljivu ~esticu, {to po mom sudu ne

postoji u svemiru. Dakle, pod materijom svakodnevica razumeva izvesne

kompaktnosti, ali kompaktnost je deljiva, pa prema tome materija ne mo`e

postojati; isto tako, `ivot u zajednici pod duhovno{}u razumeva posebno

stanje kojim upravlja religijski pokret. Duhovnost deluje u Bogu, ali; s

druge strane, duhovno i duh se razlikuje; duh mo`e postojati svuda u

Bo`anskom i u nebo`anskom; ka`emo da treba podi}i duh armije, podizanje

duha rezultira zauzimanjem tvr|ave, uni{tenjem korpusa ljudi, a ukoliko se

podigne duhovno stanje, onda }e armija po}i sa polja u hramove. Dakle,

duh i materija, principi koje `ivot u zajednici, realizuju}i ih, prilago|ava

svojim rasu|ivanjima, ~ista su predmetna tehni~ka potreba, to su principi

la`no podeljeni i pogre{no shva}eni. Prihvativ{i kompaktnost kao materiju,

po~injemo gra|evinu pogleda na svet, kao ne~eg realno stvarnog, tako da

}e realizam ili stvarnost zavisiti od toga kakav }emo temelj zate}i; u

zavisnosti od toga kakav je temelj, takva je gra|evina. Mo`e se re}i da

~ovek nije podigao ni jednu gra|evinu, jer se postoje}i pogledi na svet

me|usobno glo`e, to su samo sudovi o nepoznatom, koje mo`da i ne

postoji. Gra|evine jo{ nema, i nisam siguran da li }e je ikada biti; ne}e je

biti zbog toga {to ~ovek te`i da sve izgradi na temelju, na zakonu, smislu,

logici, prakti~nosti, tj. na onome {to ne postoji u na~elima koje je on izveo.

Tako, na primer, prihvataju}i kao princip postojanja materiju, on }e graditi

materijalni svet kao stvarnost; utvrdiv{i duhovno – gradi}e duhovno. Ali u

tom slu~aju, oba dokaza se uvek spore; prema tome, realnost postojanja je

u onima koje se spore: kod jednog ~oveka duhovna, kod drugog

materijalna. Otuda u ~ovekovom op{tem `ivotu postoje dve realnosti sveta,

odnosno `ivota, a mo`da i vi{e. Dakle, jedan ~ovek gradi `ivot ili gra|evinu

na materijalnom zakonu ili realnosti, drugi na duhovnom, i oba vide. Ali

materijalist vidi da ~ovek s duhovnim realizmom gradi gra|evinu bez

pouzdanog temelja, ~ak uop{te ne veruje da postoji temelj; drugi isto to

vidi kod materijaliste, sto rezultira time da za njih objektivna realnost ne

postoji, da svaki ima svoju subjektivnu. ^ovekov spor je u toku, a

gra|evine nema pa nema, oba ho}e da doka`u predmetnu osnovu kao

jedinu trajnost, a ustvari, oba ostaju u bespredmetnom.

21.

Jednako su visoko Bogovi i Religijskog i Svetovnog tehnikuma.

Savr{enstvo duhovne du{e ~oveka isto tako je beskona~no kao i proizvodnja

fabrika. Linija horizonta materijalnog savr{enstva jednako je udaljena kao i

sre}a, isto tako je daleko i duhovna sre}a koja se kre}e prema tom

horizontu; oni se kre}u razli~itom `estinom. Duhovni pokret vodi ljude kroz

uni{tavanje u sebi svoga "ja" kao razuma i volje: "volja moja je u Bogu,

njegovoj volji predajem sebe i sva svoja dela". Prema tome, ~ovek je bez

volje i razuma, jer sve to je u Bogu; izvukav{i iz sebe volju i razum, ~ovek

uni{tava sebe. Smisao ovog prethodnog je u tome da }e, uni{tavaju}i sebe

kao jedinicu koja posebno postoji, sam Bog kao jedinstvo biti raspr{en. A

ukoliko ~ovek sebe uni{ti onda }e se Bo`ansko koje se u njemu nalazi

otelotvoriti u Boga, sakupi}e se u njemu; zbog toga su razum i volja koji

postoje u ~oveku Bo`anski, i ~ovek ih nosi Bogu. A {ta postoji u tom

sudu? ^ovek koji se oslanja na volju Boga, poveravaju}i mu sva dela,

ostaje bez volje i razuma, smatra sebe nepostoje}im, i svako delo je delo

Boga. Ali {ta je onda i u tom slucaju ~ovek? Ja vidim jedan zaklju~ak: da

~ovek u takvoj situaciji ne postoji, ve} postoji Bog kao volja, razum i

savr{enstvo. Religijski duhovni put ~oveka jedino namerava da dostigne

nebo, da bude sa Bogom, ali nikako ne namerava da se otelotvoti u njega.

^ovek se pomirio sa mi{lju da visinu u kojoj postoji Bog nije mogu}e

dosti}i, i ne samo to, on ~ak ne sme misliti o tome. I stvarno gde je ta

~istina, gde je vrh posle ~ijeg dostizanja bismo rekli: evo nas na vrhu svih

vrhova, mi smo savr{eni, ja, ~ovek, sada sam dostigao oni granicu u kojoj

prestajem biti ~ovek, ja sam Bog. Niko ne dosti`e tu granicu, ni Religiski

duhovni put, ni materijalni, bilo kakve sisteme da pronalaze i bilo kako da

veruju.

Dakle, pred ~ovekom stoji koncipovani Bog kojeg je nemogu}e

dosti}i, iako ga je ~ovekova ma{ta ograni~ila apsolutom.

22.

Predmetni put naprosto svrgava Boga, vide}i u njemu isklju~ivo

predrasudu, a ljude koji grade `ivot na duhovnom religijskom smatra

naprosto nepromi{ljenima, onima koji nisu bili u stanju domisliti da se

njihova gra|evina gradi na predrasudi koja se oslanja na Boga.

Postavljaju}i Boga u temelj `ivota, ljudi postavljaju prazninu. A

materijalista je uveren da on gradi svoj `ivot na temelju od materije, no

meni se ~ini da je mo`da i temelj materijaliste tako|e sazdan na

predrasudi. Jer {ta je materija? Pod materijom ja razumem kompaktnost, a

{ta je kompaktnost, od kakvih se ona nedeljivih ~estica sastoji - nije

poznato. Kao {to se ne mo`e re}i da se Bog sastoji od tri dela.

^ovekov sud je izgradio Boga na principama Boga, Duha i Sina. To

je ista takva egzaktnost kao i definisanje materijalne jedinice; i ne}e li

zbog toga biti da su oba temelja predrasude. @ivot u zajednici gradi temelj

budu}i da je uveren da {tedi kamen, ni{ta drugo; ali ve} za nau~no

ista`ivanje to ne}e biti kamen ve} kompaktnost, koja se sastoji od

bezbrojne koli~ine kompaktnosti {to uop{te ne poti~u od kamena. @ivotu u

zajednici je primerom dokazano da kamen, poput vode, mo`e biti pretvoren

u paru, u te~no stanje kao izvesnu kompaktnost; a odrediti u ovoj

poslednjoj meterijalnu jedinicu jedva da izgleda mogu}e. Dakle, realizam

`ivota u zajednici, i u mnogim slu~ajevima nauke, mo`e da pretrpi neuspeh

u smislu definisanja egzaktnosti sastava ~estica. I tako ~ovek grade}i ku}u

na temelju od kamena, kao na ne~emu {to je nepobitno, trajno, nedeljivo,

mo`e da pogre{i u svom realizmu.

23.

Ja fabrika u volji Boga vidim isklju~ivo predrasudu, samo je moja

volja u svemu i u meni je smisao svih savr{enstava, "ja }u sagraditi carstvo

nebesko na zemlji i ne na nebu i zato ja jesam Bog" (ponovo je Bog

"carsko nebesko" na zemlji). Ja u rukama dr`im svet zemaljskih i

vazdu{nih motora, ja ih bacam u prostor i dajem materiji novu formu. Ali

ispravnije bi bilo, dajem formu svome su|enju (ali, avaj, nikakav Bog nije

u stanju da da formu materiji), "u mojim rukama su elektri~ni vodovi (za

koje sam tek nedavno saznao), zemlja }e postati novi princip, ja sam, jedan

jedini, svemogu} i mo}an, ja sam stvarnost, ja sam jasna i o~igledna snaga

pojava materije." "Ja sam gospodar sveta jer je u mojim rukama rad" i "ja

sam vasiona jer ja njome vladam". Ne}e li u tim re~ima biti skriven uzrok

- "ovladavanje svim Bo`anskim mo}ima". "Biti gospodar sveta" mo`e jedino

Bog ili neko ko je uzeo sve njegove osobine, ali ako ~ovek od Boga uzme

sve osobine ne}e li uzeti i sve njegove predrasude i sagraditi carstvo

nebesko na zemlji na tim istim predrasudama? O~ito je da ~ovek koji

svrgava Boga mora da sagradi svoj svet, nebo svoje, na potpuno novim

principima "stvarnih o~iglednih razloga", a ne na Bo`anskim bezrazloznim

predrasudama. Ali ispostavlja se da se sva ljudska proizvodnja gradi na

istim osnovama na kojim i svet Bo`iji. Ukoliko se svaka Bo`ija tvorevina u

svetu hrani, onda je i svakoj novoj ma{ini tako|e potrebna ishrana:

materijalista i uzima ovo prethodno za uzrok svih uzroka i otuda {to sve

ho}e da se hrani i {to je zbog toga nastala uzbuna, to je najo~igledniji

uzrok celokupnog materijalnog u~enja. Ali bez obzira na svu o~iglednost, ja

u taj uzrok sumnjam jer ne mogu da zamislim da bi svet kao i svemir bio

stvoren samo zato {to je nekada ne{to po`elelo da jede. Ako se u tom ni{ta

ne bi javio apetit, svemir ne bi postojao.

Prema tome, dva ~oveka su zamislili svemir na razli~it na~in, jedan

u njemu vidi duhovni princip, drugi materijalni, jedan gradi prema

duhovnom principu i vidi ne{to vi{e od onoga {to vidi materijalista, a

materijalista vidi svet kao materiju koja samu sebe pro`dire. Najbolje u

duhovnom sastoji se u tome {to duhovno ne stvara radi samopro`diranja,

ve} radi svoje bespredmetnosti, a materijalista vidi stvaranje te iste

materije kao cilj samopro`diranja - on stvara predmete za svoj apetit. Ali,

sa druge strane, nau~no dokazana o~iglednost govori da materija ne

i{~ezava, nemogu}e ju je sagoreti, ispe}i, pojesti; kako onda razumeti

materijalisti~ko shvatanje materije, shvatanje da neko ne mo`e sam sebe

pojesti - niti se skuvati u kotlu, niti pojesti sebe do kraja. Ako je to tako,

onda je delovanje predmetne svesti zaludno delovanje. Videti u tom

delovanju nekakav vi{i uzrok i davati mu preimu}stvo, ja u tome ne vidim

ve}e zasluge nego {to su zasluge duhovnog, ~ak religijskog shvatanje sveta.

I uop{te, ispred oba shvaranja sveta uvek stoji jedna ista bespredmetnost.

Ako, dakle, predmetna svet u predmetnim gra|evinama vidi samo

kulu sa koje je mogu}e razgledati svet i ostvariti da materija vidi sve svoje

preobra`aje, tada je to, tako|e, obi~na `enska znati`elja ogledanja u

ogledalu. Predmetno mi{ljenje je zauzeto pravljenjem ogledala, videti svet

je uzrok same materije. Ali i u tom "ako" tako|e nema savr{enstva jer

ogledalo ipak ne}e pokazati sve aspekte materije. Kretanje predmetne svesti

ide ka onom savr{enstvu koje bi ipak dostiglo svoj smisao, naime, izgradio

aparat da bi se utolio apetit predmetne svesti, druim re~ima, ono se sprema

da materiju izgradi tako da ona ipak zadovolji svoj apetit. Sve prethodno je

mogu}e dosti}i onda kada materija bude pojedena do kraja. Crkva te`i da

kroz svoju religiju dovede ~ovekovu svest do Boga kao savr{enstva,

materijalisti~ko te`i da dostigne savr{enstvo u ma{ini kao samoprehrani;

jedni su naumili da se hrane Bogom, drugi ma{inom.

@ele}i da sebe u~ini gospodarem sveta, fabrika istovremeno govori

"ne{to", kako bi se ono dostiglo, treba "sve" znati, saznati, razumeti,

istra`iti, "nau~no obrazlo`iti", jer samo onda kada se sve zna mogu}e je biti

gospodar i upravljati svetom. I opet to "sve"; kako se to "sve" mo`e

sakupiti i zadr`ati kako bi se istra`ilo i prepoznalo. Kako da se to "sve"

sakupi i u~ini predmetom na{eg kona~nog istra`ivanja. A koliko nas mnogo

prividnih predmeta okru`ava, a ~im ih dodirnemo umnim sredstvima oni se

razbe`e, i {to je um izo{treniji, to dalje u dubinu, u {irinu, nadole.

Predmeti na{eg ista`ivanja be`e u visinu, kao da bore}i sa za svoju

bespredmetnu istinu ne `ele da budu predmeti, i na{a se volja, razum,

praksa, "o~igleno poimanje", razbija o njihovu bespredmetnu istinu ili

prosto bespredmetnost bez ikakve istine.

Definisav{i Boga kao apsolutno, definisali smo savr{enstvo, i bez

obzira na to, ovo "sve" ipak izmi~e, njegove granice su neuhvatiljive u

apslolutnom, i granicama ne mo`emo upravljati. A kako su u stvari

beskona~ni svetovi svemira, nebrojene magline koje nose sunca sa njihovim

sistemima, kakav }e taksimetar izmeriti njihovu brzinu i postor koji su

pro{le? ^itav bezbroj sun~evih maglina juri u mraku, i mi sa na{om

zemljom kao zrnce u sveop{toj pra{ini svetova jurimo u bezumnom

kovitlacu i do sada nismo u stanju da ustanovimo odakle i kuda letimo,

za{to, i kakav smisao postoji u tom beskona~nom kovitlanju. I ~ovek ho}e

da svu tu neizbrojivost prebroji i u~ini je predmetom svoga prou~avanja i

"nau~nog obrazlo`enja", o~igledno{}u primera pomo}u eksperimenta; a nad

~im, nad kakvim predmetom vr{iti eksperiment? Neka onda ~ovek ka`e

kada }e do}i taj dan kada }e poslednji put zabrujati sirena na fabrici rada,

kada }e nau~ni tehnikum re}i da je sve zavr{eno, da je poslednja smena,

da je "sve" poznato, i kada ce ~ovek na fabrici viknuti - dosta, rad je

zavr{en, sve je istra`eno. Ja sam na vrhu svetova, odnosno, ja sam upio

svetove, ovladao sam svim savr{enstvima, "ja sam Bog".

24.

^ovekov napor u radu postoji zato {to se on kroz rad sprema da re{i

prakti~an problem. Ali budu}i da nije u stanju da re{i problem, da

dostigne granicu u jednoj stvari, primoran je da radi, da je dosti`e i dalje;

tako prolaze vekovi i problem ostaje nere{iv. Mo`e li nastupiti trenutak

kada }e se ~ovek zadovoljiti svetlo{}u? Najpre je naravno otkri}e lu~a bilo

veliko dostignu}e, ali se ~ovek nije zadovoljio i prona{ao je kerozin, zatim

elektricitet, izgleda kao da pitanje sa uvo|enjem elektrike treba da se re{i

- svetlo je dovoljno; ali rad na svetlu traje i mogu}e je da }e vremenom

na{e elektri~ne lampe jednostavno postati uljanice. I tako, kraja nema,

nema te granice gde }e ~ovek re}i: evo, sve je iscrpljeno. I zbog toga {to

je nemogu}e predvideti sve, dolazi do katastrofe izgra|enog,

nepredostro`nost dovodi do greha. Kako je ~udno sagra|en svet, da ~ovek

mora uspevati da prou~ava i gradi specijalna sredstva da bi otkrio stvarnost

sveta, da bi otkrio magline u ponoru ne-bi}a. Kada proizvodnja njegovih

stvari slu`i za savla|ivanje nepoznatog on jo{ uvek nije gospodar, fabrike

postoje jedino zato {to postoji nepoznato savr{enstvo skriveno u prirodi i

one te`e da ga sakupe u celinu njihove tehni~ke ma{ine. Tu stvar bih

smatrao vi{om osnovom materijalisti~ke svesti, ali ne i uzrokom dostignu}a

materijalisti~kih dobara izgra|enih radi ishrane. I zato je graditi svet kao

proizvodnju prehrambenih savr{enstava ~ista predrasuda. Materijalisti~ku

svest, ukoliko jednostavno gradi skele da si se uzdigla do maglina i postala

upravo magla u kovitlacu sveg kosmi~kog kru`enja, ne upu{taju}i se ni u

kakve nau~ne i "o~igledne uzroke", smatrao bih pozitivnom osobinom, ali

po{to je materijalna svest naprosto "borba za opstanak" i borba da se

priroda savlada, onda je smatram bezumnom. Celokupna proizvodnja kao

postojanje, kao nu`nost, prinu|ena je da suprostavi proizvodnju kao borbu.

Putem proizvodnje je ~ovek bi}e. Ali mo`da postojanje i nije samo u tome

{to ja stvaram predmete nego i u onom duhu uzbu|enja koji postoji u

~oveku; mo`da }e jedna te`nja da se pojmi ono {to se ne mo`e pojmiti

tako|e biti bi}e. ^ovek mo`e da postoji ne samo zato {to misli, nego zato

{to je uzbu|en, {to i jeste njegov osnovni princip `ivota. A misao, to je

samo izvesno stanje uzbu|enja. Bi}e je delovanje, ali mogu}e je delovati a

ne biti, biti zna~i praviti svrsishodne predmete, delovanje bez svrhe mo`e

se smatrati nebi}em. A kakvom postojanju ~ovek te`i? Te`i miru tj.

nedelovanju, i svako njegovo ma{insko savr{enstvo govori o tom miru.

Tako, u krajnjoj liniji, ~ovek misli da }e ma{ina olak{ati njegov rad, a u

budu}nosti mu mo`da u potpunosti priu{titi odmor. [ta }e se za vreme

odmora osloboditi? Mi{i}i i napor pri umnim otkri}ima. [ta }e kod ~oveka

nastaviti da dela? Misao o neprekidnim poimanjima nepostoje}eg, jer

pojmiti stvarnost nije mogu}e, poima se svoje sopstveno delo kao predstava

nepostoje}eg, ali u tom bi}u ni{ta ne upu}uje na sredstva pomo}u kojih je

mogu}e saznati stvarnost, jer sredstva nastaju onda kada postoji zapreka i

ako nema zapreke ne mo`e biti ni sredstava. Poimanje sveta kao

materijalisti~kog postojanja ili poimanje kao duhovno, to je samo fiktivno

postojanje u kome se i mora poimati.

25.

^ovek koji je dostigao savr{enstvo istovremeno odlazi u mir, tj.

apsolut, osloba|a se od spoznaja, znanja i raznih dokaza, i ne mo`e da se

sakrije od Boga jer je od Boga na~inio apsolut, slobodan od svakog

delovanja. Bog je mir, mir je savr{enstvo, sve je dostignuto, izgradnja

svetova je zavr{ena, u ve~nosti je odre|eno kretanje. Pokrenu}e se njegova

stvarala~ka misao, on sam se oslobodio bezumlja jer vi{e ne stvara, i

svemir se kao bezumni mozak kre}e u kovitlacu kru`enja ne odgovaraju}i

sebi kuda i za{to. Dakle, svemir je bezumlje oslobo|enog Boga koji se krio

u miru. I ~ovek koji je dostigao savr{enstvo oslobodi}e se svoga bezumlja i

posta}e Bog. Ali ~ovek ne mo`e da izdr`i mir, ve~ni mir ga pla{i jer on

oznava~a nebi}e, i kada se ve~ni mir pribli`ava on se pribli`ava Bogu, on

se podi`e svim svojim snagama svoga bezumlja i vi~e: "ne, ja ho}u da

postojim", druga~ije receno, "Ja ne}u da budem Bog!"

26.

Misao moja je do{la Bogu kao miru ili nebi}u - mestu gde ve} nema

savr{enstava. Ali {ta je cilj svih savr{enstava? U savr{enstvu je sadr`ana

granica nastupaju}eg ni{ta, kao nedelatni mir. Takav treba da bude Bog.

Ako je tako, onda je religijski put - put najmanjeg suprostavljanja, koji u

sebi prepoznaje "ni{ta" ~oveka, ostavljaju}i "ne{to" Boga. Na taj na~in

religija u ~oveku vidi "ni{ta", "nebi}e", a u Bogu "bi}e". Fabrika, pak, u

~oveku vidi "ne{to", a u Bogu "ni{ta", ali po{to je Bog mir u savr{enstvu i

po{to fabrika vidi tako|e u savr{enstvu mir, samim tim, dolazi Bogu kao

miru!

Te`e}i Bogu, religija te`i da ~oveka pretvori u "nebi}e", a Boga u

"bi}e". Ali preobra`aj ~oveka u bi}e ne uspeva, jer ona u njemu prepoznaje

du{u, koja }e i biti "bi}e" u Bogu, tako da se dostizanjem Boga u

religijskom savr{enstvu jo{ uvek ne dosti`e potpuni mir uni{tenja ~oveka,

jer se ~ovek osloba|a samo tela i ostaje u du{i, a du{a jo{ treba nekako da

dela u Bogu i na nebu.

Da bi se dostigao potpuni mir ili uni{tenje sebe, neophodno je

osloboditi se i du{e, ali du{a je u religijskom tehnikumu za sada nedeljiv

atom. Ako religija vidi Boga kao bi}e, onda je i svaka stvar na svetu

tako|e bi}e, jer svaka stvar u sebi ima Boga, deli} savr{enstva (`ivot u

zajednici), a ako se dublje razmotri svaka stvar onda se vidi da je u njoj

~itav Bog sa svom beskona~no{}u i apsolutom savr{enog. Kako stvar, kao i

samog Boga (`ivot u zajednici) nije mogu}e preobratiti u predmet poimanja,

pojavu stvari ili ~oveka na oltarima u religioznim sve~anostima logi~ki

opravdavamo, jer u stvari i u ~oveku postoji Bog kao savr{enstvo. Ni u

fabrici nije druga~ije, njen oltar je pokriven portretima ljudi u kojima `ivi

savr{enstvo, tj. Bog, i tako|e postoje in`enjeri koji su svoje savr{enstvo

prou~ili kao sve{tenici sveto pismo, i kao {to prvi u~e onom savr{enstvu

koje su razumeli kod svojih u~itelja, tako i drugi u~e onome {to su

razumeli u savr{enom `ivotu svetog u~itelja.

27.

^ovek je svoj `ivot podelio na tri puta: duhovno-religiozni, nau~ni-

fabriku, i put umetnosti. [ta ti putevi ozna~avaju? Ozna~avaju savr{enstvo,

po njima se ~ovek kre}e, kre}e se kao savr{eni princip ka svojoj kona~noj

postavi, tj. ka apsolutu, tri puta po kojima se ~ovek kre}e ka Bogu. U

umetnosti se Bog misli kao lepota i to samo zbog toga sto je u lepoti Bog.

Religija i fabrika pozivaju umetnost da ih zaogrne pla{tom lepote, kao da

sumnjaju u svoju dovr{enost. Kao {to se religija sve~ano kre}e u umetnosti,

tako se kre}e i fabrika. No bez obzira na uzajamnost, svaki put ipak sebe

smatra najzna~ajnijim i istinskim putem ka Bogu, samostalnim u~enjem i

poimanjem Boga. Svaki propoveda Boga koji na njegovom putu u jednoj

re~i (zivot u zajednici) ujedinjuje savr{enstvo.

28.

Religiozni ~ovek u svojoj crkvi govori: "Ja stojim na istinskom putu,

moja crkva vodi istinskom Bogu, sve ono {to govori ~ovek izvan crkve je

trule`, samo kroz mene du{a }e se preneti u one svemirske visine do kojih

nikakav ~ove~iji izum ne}e dosegnuti, ni{ta ne podi`e du{u tako visoko kao

molitva, nikakva katastrofa ili smrt ~oveka nije stra{na, jer du{a ne podle`e

nikakvoj katastrofi. Smrt postoji samo za telo kao tehni~ko spremi{te, a

du{a postoji ve~no jer ona nije ni{ta drugo do deli} Boga". Tako se sve

Bo`ansko upu}uje ka njemu. Du{a nije smrtna, Bog nije smrtan, sve {to

nije smrtno je Bog. "I zato du{a u ~oveku nije ni{ta drugo do deli}

besmrtnog Boga". Takvi su uslovi crkve. Istina, kao i svi uslovi i ovi mogu

biti opovrgnuti ili druga~ije formulisani. Na primer, vrlo je va`no znati da

li du{a postoji u ~oveku. Ako neko govori "~ove~ija du{a" - to je neta~no -

~ove~ija du{a ne mo`e postojati, jer du{a je besmrtna, a sve ~to je

besmrtno je Bo`ansko, otuda je du{a koja postoji u ~oveku du{a Boga,

otuda proizlazi i naredno shvatanje koje se u potpunosti mo`e logi~ki

opravdati, shvatanje da du{a nikada ne mo`e biti gre{na. Ma koliko da telo

nije gre{no, jer je Bog bezgre{an, on mo`e samo napustiti gre{no telo, i

~ovek, kao meso, mo`e postojati bez du{e. Ali ukoliko, iznad svakog

o~ekivanja, postoji materija, ili neka druga sila koja ~ini telo ni pod kojim

uslovima ne i{~ezava, onda ni telo nije smrtno, onda je celo telo kao

materija – Bo`ansko telo. Prema tome, svet je bezgre{an jer su i telo i

du{a Bog. Dakle, ja sam opravdao svet od greha. A sta je `ivot za crkvu?

Duhovno stanje ~oveka. Ali gde se duhovnost nalazi? U du{i, jer telo je

gre{no, i kada du{a uni{ti greh u telu, ono postaje sveto, pretvara se u

Boga, telo i{~ezava, postaje du{a, ali greh vi{e ne postoji, postoji Bog.

Du{u Bog ne mo`e da kazni jer je ona njegov deo, telo kao besmrtno –

tako|e. Otuda u Bogu nema kazni.

29.

Umetnost sebe smatra glavnom i govori: "Ja ~oveku pokazujem

lepotu, a {ta mo`e biti vi{e i savr{enije od lepote, onaj koji vidi mene ne

vidi greh.

Ko me poseduje, taj poseduje lepotu i zivi lepotom, u meni nema

greha kao u ostalim isitinama, jer ako u meni ne bi bilo lepote, druga

u~enja ne bi mnome prikrivala svoje istine, a u dodiru samnom sve postaje

prepuno lepote kao savr{enstva. U meni je harmonija Boga i zato je moj

svet savr{en, pri|ite mi, i ko u|e, u}i }e u harmoniju, ~u}e sebe u op{toj

harmoniji. Ja stavljam krunu na sve i kruni{em lepotom harmonije. Mogu

se ponositi time da je u meni Bog, jer je samo u meni harmonija, a u

harmoniji nema greha. U meni je istinski svet ljudi, u meni nema ni

zatvora ni kazni, ni{ta se samnom ne mo`e uporediti, jer sam ja ve}

dostigla Boga. Sve drugo je jo{ podeljeno na ~inove, velike i male, svete i

gre{ne, koji su jo{ u ratu i prebivaju u krvi i lancima, a ko `eli da slu{a

harmoniju ritmova, taj neka ide mojim putem."

30.

Fabrika opovrgava i crkvu i umetnost i, sa svoje strane, govori: "Ja

preure|ujem svet i njegovo telo, ja menjam svest ~oveka, ja }u ga u~initi

sveprisutnim kroz spoznaju savr{enstva u meni, kroz moj sistem svet }e se

otelotvoriti u mene, i ja }u postati sveznaju}a, ja }u postati Bog, jer samo

Bog zna svemirske stvari. U meni }e se koncentrisati sva stihija, i ja }u

postati ve~nost. Ja }u ~oveka u~initi o{trovidnim, onim koji ~uje i govori

na velikim rastojanjima, izgradi}u tehniku njegovog tela prema savr{enom

obrascu. Ja }u u sebi uskladiti svu njegovu volju, proguta}u volju vetrova,

vode, vatre, atmosfere, i u~ini}u ~oveka jedinim posednikom svega toga.

Tako da je, na kraju krajeva, ~itav svet samo neuspeli tehni~ki poku{aj

Boga, koji }u ja sagraditi u savr{enstvu". Ko to tako smelo govori ustima

fabrike? A {ta ako njenim ustima vi~e sam Bog?

31.

I tako je ~ovek, podeliv{i se na tri dela, sledio tri puta ka

savr{enstvu, kao da se ne pouzdaje u samo jedan od tih puteva, budu}i da

nije uveren da }e na tom jednom putu na}i Boga ili istinu koja }e ga

odvesti savr{enstvu kao sre}i ili Bogu. Ali, podeliv{i se, svaki je ~ovek na

svom putu na{ao istinu i izgradio crkvu, i umesto jedinstvenog ljudi su

sagradili tri jedinstva istina koje se me|usobno spore. U istini misle da

na|u sre}u, zato je i proizvode i zato svaki proizvod i jeste i nije sre}a, jer

ga je neophodno proizvesti. Treba proizvoditi dobro, stvarati istinu, jer

istina u fabri~koj proizvodnji jo{ uvek nije dostigla onu sre}u koju su

dostigle Religija i umetnost, jer tu svako sam za sebe stvara sre}u i razvija

svoj duhovni princip. Fabri~ki ljudi proizvode dobra kojima se slu`e oni

koji ih ne proizvode, zato nova u~enja socijalizma te`e da svi stvaraju

dobra za sebe kao celinu, i onaj koji ih ne stvara ne}e ih ni koristiti. Zato

crkva govori: "Onaj ko se ne moli i ne stvara dobra, ne dospeva u carsko

nebesko", fabrika je tako|e objavila istu takvu parolu: "Ko ne radi ne treba

ni da jede". I jedan i drugi ~ovek koji ne stvara dobra, ne}e ih dobiti,

ne}e se koristiti carstvom dobara. Za obojcu stvaranje dobara ima zna~enje

koje re{ava problem dostizanja nebeskog Bo`anskog carstva kao kona~ne

sre}e. Tako mora logi~ki biti; jer je savr{enstvo postavljeno kao cilj. Ako

bilo ko od njih ka`e: ho}u da se ve~no usavr{avam, da budem beskona~an,

to je isto kao re}i: ho}u da budem u beskona~nom Bogu, jer je ~ovek za

svoj cilj odredio beskona~nost Boga. Bogatstvo Religije je u dostizanju

nebeskog carstva u koje ce ~ovek u}i oslobo|en svih fizi~kih patnji tela, i

~ist u du{i se{}e sa jedne od strana Bo`anskog trona; u ve~noj molitvi

oslobodi}e se svake telesne brige jer je u carstvu nebeskom dostignuto

savr{enstvo, u kome nije potrebno hraniti telo - ne treba ni{ta savla|ivati,

sve je u~injeno i savladano, preostaje samo duhovno delovanje.

Sta onda fabrika misli da dostigne? Da kroz rad dostigne oslobo|enje

od rada. Na to ukazuje briga i te`nja ka samooslobo|enju kroz ma{inu,

iako, za sada, ona samo olak{ava rad ~oveka. Ako }e se kroz rad ~ovek

osloboditi od rada, onda je i crkva du`na da kroz molitvu oslobodi u

carstvu nebeskom ~oveka ili du{u od molitve, jer kakve je molitve mogu}e

stvarati kada je sve ve} dostignuto i pridru`eno Bogu, tim pre ako se uzme

da je du{a deli} Boga. I tako u budu}nosti ~ovek ne}e imati fabrika, on }e

se od toga izbaviti kada dostigne sre}u; fabrike vi{e ne}e proizvoditi dobra,

jer je jedinstvena sre}a dostignuta u savr{enstvu ili Bogu. Tako u

budu}nosti ne}e biti ni crkve ni fabrike, jer su one bile samo vodi~i

naroda. Na taj na~in fabrika te`i da u budu}nosti oslobodi ~oveka od svega

materijalnog, fizi~kog, ~ovek vi{e ne}e morati da savla|uje materiju. Nije li

u tome istovetnost sa duhovnom crkvom koja te`i da oslobodi du{u od tela

kao gre{ne materije? Ali, o~igledno je da du{a na nebu mora da deluje

kroz molitve. Pa kakvo }e to delovanje biti? Bi}e to novo sastavljanje

molitve kroz misao o Bogu. Nije li u tome istovetnost sa fabrikom, kroz

koju }e ~ovek do}i do savrsenstva delovanja, do jedne misli, i ~itav }e se

tehni~ki aparat kretati, moja misao pokre}e moje tehni~ko telo, a sve se

funkcije ostvaruju mimo moje misli koja upravlja, sve su se funkcije

oslobodile vlasti moje misli i njima ne treba upravljati. I tako, smatram da

fabri~ko-nau~no savr{enstvo tako|e te`i ka tome da njegova izgra|ena

proizvodnja obavlja sve fukcije, mimo njegovog fizi~kog, a da se zatim

oslobodi vlasti misli. Kako god da se uporedi, o~ito je da crkva i fabrika

idu ka istom (Bogu ne odre|ujem mesto). Ali izme|u njih postoji velika

razlika; razlika je u tome sto crkva osloba|a du{u iz tela priznaju}i je za

besmrtnu, jedino se du{e zasad uznose u nebo. Fabrika postupa suprotno:

du{a, kao da ne zna, vidi pred sobom ~oveka, "o~igledno", bez bilo kakvih

"nau~nih razloga", te`i da toga ~oveka pretvori u du{u, da ga u~ini ne

materijalnim ve} duhovnim, ili duhom novog tela. Ona sprema novo telo za

~oveka kao duhovnu snagu i dobi}e se slika i prilika onog ~oveka kojeg

crkva deli na telo i du{u. Oklopno oru`je, automobil, mali je obrazac

re~enog. Ako je ~ovek koji u njemu sedi jos odvojen od njega, to je samo

zbog toga {to dato telo koje je ~ovek odenuo ne mo`e da vr{i sve funkcije

potrebne du{i i zato du{a `ivi u njemu i napu{ta ga onda kada se njegove

funkije ne obavljaju; ako bi automobil bio savr{eno ispunjenje svega onoga

{to je za ~oveka neophodno, ~ovek nikada ne bi iza{ao iz njega. Ove crte

postoje u zna~ajnijem resenju; na pr. hidro-avion: u njemu su sme{teni

vazduh i voda, i kada sve bude snabdeveno, ~ovek vi{e ne}e napustiti

svoje novo telo.

I tako se fabrika sprema da ~oveka dovede u novo mehani~ko

carstvo, okovav{i njegovo telo kao du{u u novu ode}u ili oru|a, i u tom

carstvu }e ~ovek mo}i biti predstavljen onako kako se danas predstavlja

forma du{e u ~oveku. A crkva }e dovesti du{u u carstvo nebesko; u oba

stanja misao }e jo{ uvek delovati, ali misao vi{e ne}e u svemu imati vlast,

izvan nje }e ostati neka uzbu|enja. I to }e biti znak da Bog nije daleko.

Jer misao zavr{ava svoj fizi~ki rad i po~inje nemisle}e carstvo, nastupa

mir, tj. Bog oslobo|en od sveg stvaranja, Bog koji je u apsolutnom miru.

Ni{ta vi{e nema potrebu za Bogom, kao {to ni Bog nema potrebu ni za

~im. On vi{e ne upravlja svojim tehni~kim carstvom. I tako, sve te`i miru

ili Bogu kao nemisle}em stanju.

32.

Bog nije radio, on je samo stvarao, takvim ga je tvorcem u~inila

ljudska misao svojoj predstavi. Za {est dana, ili preko {est puta "Neka

bude" stvorio je svet. ^ovekova neopreznost sru~ila je na njega gnev Bo`iji.

Zbog ~ega ga je tvorac prokleo radom, ro|enjem, znojem i krvlju (`ivot u

zajednici). Je li ~ovek stvarno zgre{io i da li ga je Bog mogao kazniti? To

se nije moglo desiti jer se Bog, stvoriv{i svet, povukao u ve~ni mir, u{ao

sedmog dana u carstvo svoje nemisle}e; prema tome, on ve} nije mogao

znati {ta se desilo sa njegovim delom, bez obzira na to {to on mora biti

sveznaju}i, ali mo`da je on i znao {ta }e se desiti sa Adamom, no mo`da

je to tako neophodno. U svakom slu~aju, u{av{i u sedmi dan, povukao se u

potpuni mir jer je u savr{enstvu izgradio svet. Potreba da se u|e u odmor

Boga je obavezan uslov, jer ukoliko se Bog ne bi povukao u mir, bio bi

primoran da beskona~no gradi, a kad bi dalje stvarao, zna~i da ne bi bio

savr{en. Bog nije mogao dalje da stvara jer je izgradio savr{enstvo od koga

nema ve}eg. Stvoriv{i svet, on se povukao u stanje "nemi{ljenja" ili u

ni{tavilo mira. Da li je Gospod proterao ~oveka iz raja ili ne? Skloniji sam

da mislim da je ~ovek, ugledav{i savr{enstva u svojoj predstavi, na{ao da

su ona nesav{ena, ponovo po~eo da stvara po Bo`ijoj slici i prilici. Mozda

je taj razlog, kao prete`ak rad, i postao prokletstvo njegovog rada, `uljeva i

krvi. Tako je, naivno, odredio sebi {est dana rada, u toku kojih misli da

sagradi novi svet kao raj dobara, a tokom sedmog da se ve~no odmara kao

Bog; a u stvari je ispalo druga~ije, prolazi nedelja za nedeljom, a svaki

dan prividnog odmora samo sve vi{e otkriva nesavr{enstva, i od ponedeljka

ponovo po~inje rad na savr{enstvima. Sedmi dan je za Boga bio odmor, a

za ~oveka samo kula sa koje su uvek vidljive njegove gre{ke, i u tome je

razlika izme|u njih.

33.

Bog je sagradio savr{enstvo (`ivot u zajednici), ali od ~ega ga je

sagradio, za{to i kakvi su ga razlozi pobudili da gradi, kakvi su ciljevi i

smisao bili u njegovom savr{enstvu? ^ovekova predstava gaji nadu da }e

sve to analizirati, analizira ono {to je sebi predstavila, ali po{to svaka

predstava nije stvarnost, ni sva analizirana predstava ne mo`e biti stvarnost.

Prema tome, sve analizirano je ni{ta, tj. Bog koji se povukao u mir, i

ispalo je da je ni{ta bilo Bog, da je pro{av{i kroz savr{enstva ostalo isto to

ni{ta, jer je i bilo ni{ta. "Ni{ta" se ne mo`e istra`ivati ni prou~iti jer je ono

"ni{ta", ali se u tom "ni{ta" javilo "ne{to" ~ovek, ali po{to "ne{to" ne mo`e

ni{ta pojmiti, samim tim "ne{to" postaje "ni{ta". Postoji li, prema tome,

~ovek ili postoji Bog kao "ni{ta", kao bespredmetnost? I ne}e li jedina

stvarnost toga biti da je sve to "{to" se javlja u prostoru na{e predstave

samo "ni{ta". Svako, pak, iskustvo ili kretanje voza, ili topovskog zrna koje

ru{i zidove i ubija ljude nije dokaz. Budu}i da je vrlo o~igledno i ubedljivo

da ovo prethodno postoji, ja ne mogu da zamislim sebe, gde po~injem i gde

se zavr{avam, i kroz koji je deo moga tela pro{lo zrno, jer da bi proletelo

zrno ne treba samo da savlada prostor nego i da uni{ti mno{tvo `ivota koje

mi ne vidimo; ako bi ih ono uni{tilo ili im promenilo kretanje ni{ta se ne

bi promenilo jer ni~ega nema. Ako bi u svetu postojalo bilo {ta, to ne bi

bilo "ne{to". I tako nema ni~ega zadivljuju}eg u tome {to je Bog stvorio

svemir iz ni~ega, kao {to i ~ovek gradi sve iz ni~ega svoje predstave, i ne

zna ono {to mu se predstavilo, ne zna da je on sam tvorac svega i da je

stvorio Boga tako|e kao svoju predstavu, ali ukoliko je ~ovek svaku

predstavljivost smatrao Bogom i ukoliko je smatrao da su du{a i telo

besmrtni, onda je o~igledno da u svemiru ne postoji ni{ta, samo "on", jer

"on" nije smrtan. ^ovek je pak smrtan, ali po{to ne postoji ni{ta smrtno, ne

postoji ni ~ovek. Predstava o smrtnom nije ispravna, jer bi sru{ila Boga.

Prema tome, da bi se sru{io Bog treba dokazati smrt du{e ili tela kao

materije, ali kako nauke i svi drugi poku{aji ne mogu dokazati ovo

prethodno, onda ni zbaciti Boga nije mogu}e. I tako, Bog nije zba~en.

Mogu}e je dokazati da materija ne postoji, kao {to i ja dokazujem

~itavim svojim tekstom, ali nauke dokazuju postojanje energije od koje je

sastavljeno ono {to nazivamo telom.

Savr{enstvom svemirskog kretanja svetova ili Boga mo`emo smatrati

to da ni{ta u njoj ne i{~ezava, samo poprima novi izgled, za {ta je i sam

~ovek otkrio dokaz. Na taj na~in i{~eznu}e privida ne pokazuje da je sve

i{~ezlo. I tako se ru{e prividi, ali ne i su{tina, a su{tinu, koja je po

definiciji samog ~oveka Bog, ne mo`emo ni~im uni{titi, a ako su{tinu nije

mogu}e uni{titi, ne mo`emo uni{titi ni Boga. I tako, Bog nije zba~en.

___________________

Kao {to sam ranije govorio o tome da se ni{ta ne mo`e dokazati, definisati,

prou~iti, shvatiti, tako i sve definicije ostaju nedokazane, jer ako bi ma {ta

bilo dokazano, naravno, bilo bi dokazano za svemir i one koji dokazuju.

Otuda je svaki dokaz prosti privid nedokazivog. Svaki privid ~ovek naziva

predmetom, prema tome, predmet nepostoji ni u nedokazivom.