#KLIMATOLOGIJA#ISPITNA_PITANJA_2015

1. ATMOSFERA - GRANICA I SASTAV 2. VERTIKALNA STRUKTURA ATMOSFERE3. RAZVOJ PROUAVANJA ATMOSFERE4. METEOROLOGIJA I KLIMATOLOGIJA5. KLIMATSKI ELEMENTI I KLIMATSKI FAKTORI6. SUNEVO ZRAENJE I SOLARNA KONSTANTA7. RADIJACIONO-ENERGETSKI BILANS ZEMLJE8. MERENJE SUNEVE RADIJACIJE9. ZAGREVANJE I HLAENJE VAZDUHA10. INSTRUMENTI ZA MERENJE TEMPERATURE11. DNEVNI I GODINJI TOK TEMPERATURE VAZDUHA I TIPOVI GODINJEG TOKA12. MESENE I GODINJE IZOTERME, TOPLOTNI POJASEVI13. TEMPERATURA VAZDUHA NA PLANINAMA I U SLOBODNOJ ATMOSFERI14. INVERZIJE TEMPERATURE VAZDUHA15. MERENJE ATMOSFERSKOG PRITISKA16. PROMENE VAZDUNOG PRITISKA SA VISINOM I NJEGOV DNEVNI I GODINJI TOK17. GEOGRAFSKA RASPODELA VAZDUNOG PRITISKA18. POSTANAK I MERENJE VETROVA19. STALNI VETROVI20. PERIODINI VETROVI21. LOKALNI VETROVI22. VODENA PARA, ISPARAVANJE I VLANOST VAZDUHA23. OBLANOST I NJEN GODINJI TOK24. MAGLA25. OBLACI I NJEGOVI GLAVNI TIPOVI26. OBLICI PADAVINA27. MERENJE PADAVINA28. GENETSKA KLASIFIKACIJA VISOKIH PADAVINA29. GEOGRAFSKA RASPODELA PADAVINA NA ZEMLJI30. VAZDUNE MASE I NJIHOVE OSOBINE31. VAZDUNI FRONTOVI32. SINOPTIKE KARTE33. VANTROPSKI CIKLONI34. TROPSKI CIKLONI35. ANTICIKLONI I VREMENSKA STANJA U NJIMA36. ATMOSFERSKE NEPOGODE37. DEFINICIJA KLIME, SOLARNA I FIZIKA KLIMA38. KLIMATSKI I TEMPERATURNI POJASEVI39. MAKROKLIMA, MEZOKLIMA I MIKROKLIMA40. RELJEF I MIKROKLIMA41. VEGETACIJA I MIKROKLIMA42. JEZERA I MIKROKLIMA43. OSNOVI KEPENOVE KLASIFIKACIJA KLIMATA44. GEOGRAFSKI RASPORED KEPENOVIH KLIMATA NA ZEMLJI I U SRBIJI45. OSNOVI KLASIFIKACIJE KLIMATA EMANUELA DE MARTONA46. ALISOVLJEVA KLASIFIKACIJA KLIMATA47. KLASIFIKACIJA KLIMATA ZA POTREBE TEH- NIKE48. POJAM O PROMENAMA I KOLEBANJU KLIME I NJIHOV ZNAAJ49. KLIMA HOLOCENA50. HIPOTEZE O PROMENAMA KLIME U PROLOSTI51. OTKRIVANJE UZROKA CIKLINIH KOLEBANJA KLIME52. METODE PROUAVANJA KLIME GRADA53. VAZDUH, RADIJACIJA I SUNEV SJAJ U GRADU54. TEMPERATURA VAZDUHA U GRADU55. VETAR U GRADU56. VLANOST VAZDUHA, PADAVINE U GRADU I GRADSKA MAGLA57. IZBOR MESTA STAMBENE I INDUSTRIJSKE ZONE U GRADU58. ORIJENTACIJA ZGRADA I OPTIMALNA KRIPTOKLIMA59. ANTROPOGENI UTICAJI NA VREME I KLIMU60. VREME, KLIMA I RAT61. PROBLEM KISELIH KIA62. OZONSKI OMOTA ZEMLJE I NJEGOVA OTEENJA63. ANTROPOGENI EFEKAT STAKLENE BATE

50

1. ATMOSFERA - GRANICE I SASTAV

Povrinski deo Zemlje sainjavaju njena etiri omotaa: vazduni - atmosfera, vodeni - hidrosfera, stenoviti - litosfera i prostor prvih triju sfera nastanjen ivim svetom - biosfera. Sve etiri sfere se razvijaju pod jakim meusobnim uticajima. Tako da se bilo kakve promene u bilo kojoj od njih odraavaju i na ostale sfere.Atmosfera ima odluujui znaaj za razvoj mnogih pojava i procesa koji se deavaju u ostalim trima sferama. Atmosfera je nevidljiva, ali je stalno oseamo - ega i mraz, kia i sneg, tiine i vetrovi itd. Ona preobraava energiju Sunevih zrakova, zadrava primljenu toplotu i titi Zemljinu povrinu od rashlaivanja. Kada bi Zemlja ostala bez atmosfere, priroda nae planete bila bi sasvim drugaija.

GRANICE ATMOSFERE:1. Donja granica jasno je odreena: nju predstavljaju povrina Svetskog mora, kopno i povrine vodnih objekata na kopnu.2. Gornja granica ne moe se odrediti, jer ona na velikih visinama postupno prelazi u vrlo razreeni gasoviti meuplanetarni prostor. Uslovno je prihvaena tzv. fizika granica atmosfere. Ona je iznad polova na visini od 21 644 km, a iznad polutara na visini od 35 711 km (na toj visini iznad Zemljine povrine dolazi do izjednaavanja vrednosti sile Zemljine tee i centrifugalne sile). Fizika granica atmosfere je mnogostruko puta via od gornje granice atmosfere, koja se moe odrediti promatranjem nekih optikih pojava u njoj:- Polarna svetlost - predstavlja svetlenje razreenih gasova atmosfere pod uticajem jonizovanih estica koje izrauje Sunce. Za gornju granicu atmosfere mogla bi se uzeti visina na kojoj prestaje pojavljivanje polarne svetlosti - oko 1000 km iznad Zemljine povrine.- Sagorevanje meteora - poinje najee na visini od 160 - 180 km iznad Zemljine povrine. Meteori uleu velikom brzinom u atmosferu (od 11,2 do 64 km/sec.). Zbog velikih brzina meteora vazdune estice nisu u stanju da se sklone u stranu, nego se sabijaju do usijanja, zbog ega se zapale i izgore.- Srebrnasti oblaci - ukazuju se na visini od 80 - 85 km iznad Zemljine povrine. Toliko su tanki da se zvezde provide kroz njih. Zapaaju se samo zbog svog srebrnasto-plaviastog sjaja. Najvie ih ima na severnoj strani horizonta.

SASTAV ATMOSFERE:Atmosferski vazduh nije nikakvo hemijsko jedinjenje, nego mehanika smea gasova zastupljenih u postojanim meusobnim srazmerama i raznih primesa u promenljivim koliinama. Vazduh bez primesa, u koje spada i vodena para, naziva se suvi vazduh.Njegovi stalni sastojci su - (oznaka) - (prosean sastav suvog vazduha u procentima zapremine)1. Azot (N2) - (78.084)2. Kiseonik (O2) - (20,964)3. Ozon (O3) - (1,0 x 10-6)4. Argon (Ar) - (0,934)5. Ugljen-dioksid (CO2) - (0,033)6. Neon (Ne) - (1,80 x 10- 3)7. Helijum (He) - (5,24 x 10- 4)8. Metan (CH4) - (2,0 x 10-4)9. Kripton (Kr) - (1,14 x 10-4)10.Ksenon (Xe) - (8,7 x 10-6)11.Vodonik (H2) - (5,0 x 10-5)12. Azot oksid (N2O) - (5,0 x 10-5)13. Amonijak (NH3) - (1,0 x 10-7)14. Super oksid vodonika (H2O2) - (1,0 x 10-7)15. Jod (J) - (3,5 x 10-9)16. Radan (Rn) - (6,0 x 10-18)

Samo azot i kiseonik sainjavaju 99% zapremine atmosferskih gasova u suvom vazduhu. Po teini azot sainjava 75,6% vazduha, kiseonik 23,1%, argon 1,29% i ugljen-dioksid 0,05%.

Azot (N2) je inertan gas. U atmosferi se spaja se kiseonikom i vodonikom samo pri elektrinim pranjenjima, obrazujui amonijak (NH3) i alitrenu kiselinu (NH4OH). Azot uestvuje u biolokom kruenju materija u prirodi (azot u atmosferi - azot u organizmima - azot u atmosferi). Ciklus takvog kruenja ukupne mase azota u atmosferi po K.Oru traje oko 100 miliona godina.Kiseonik (O2) je vrlo aktivan gas. Znaajan je kao meteoroloki klimatski inilan jer slabi Sunevo svetlosno zraenje. On omoguava disanje i sagorevanje. Biljni svet nae planete oslobaa procesom fotosinteze, oko 400 milijardi tona kiseonika. Uestvuje u biolokom kruenju materija u prirodi (kiseonik u atmosferi - kiseonik u organizmima - kiseonik u atmosferi). Trajanje ovog ciklusa iznosi oko 3000 godina.Ugljen-dioksid (CO2) je veoma znaaj sastojak atmosfere, ali i meteoroloki klimatski inilac jer intenzivno apsorbuje deo dugotalasnih zrakova koje izluuje Zemljina povrina i time utie na bilans zraenja. Biljni svet koristi za svoje potrebe godinje oko 550 milijardi tona CO2, zelene biljke ga razlau procesom fotosinteze, uzimajui iz njega ugljenik za svoju hranu, a oslobaaju kiseonik. I ugljen-dioksid ima svoj ciklus kruenja u prirodi koji za svu njegovu masu u atmosferi po K. Oru traje od 1 - 3 godine.Ozon (O3) je hemijski vrlo aktivan gas. Veoma je znaaj meteoroloki klimatski inilac. Najvie ga ima na visinama od 22 - 25 km iznad Zemljine povrine odakle se smanjuje kako prema Zemlji, tako i prema veim visinama. Taj deo stratosfere, sa velikom koncentracijom ozona, naziva se ozonosfera. Ozon apsorbuje najvei deo Sunevih ultraljubiastih zrakova koji imaju jako baktericiodno dejstvo. Ranije se smatralo da je ozon koristan zbog navodnog osveavanja vazduha, meutim eksperimentima je utvreno da je on vrlo opasan za oveija plua.

Ostali gasovi atmosfere, sastojci suvog vazduha, nemaju vei znaaj. Meu primesama najvei znaaj ima vodena para koja se obrazuje isparavanjem vode sa povrine Svetskog mora, kopna i biljnog pokrivaa (transpiracija). Svakog minuta ispari proseno oko milijardu tona vodene pare. Vodena para ima vei znaaj kao meteoroloki klimatski inilac nego bilo koji drugi gas u atmosferi. Ona vrlo intenzivno apsorbuje Sunevu radijaciju i infracrvene zrake koje Zemlja izrauje.Prizemni sloj atmosfere sadri i veu ili manju koliinu lebdeih primesa: estice praine, vulkanski pepeo, a, estice soli, spore biljaka, bakterije i dr. One se zajednikim imenom nazivaju atmosferske aerosoli.Vie slojevi atmosfere takoe imaju primesa. Uglavnom su to estice koje izbacuju i oslobaaju vulkanu pri erupcijama (praina, pepeo,...)

2. VERTIKALNA STRUKTURA ATMOSFERE

Atmosfere se deli na pet glavnih slojeva koje se nazivaju sfere. One su izdvojene po svojevrsnim promenama temperature vazduha sa visinom, ali se razlikuju i po svom sastavu i elektrinim svojstvima.1. TROPOSFERA: je najnii i najgui sloj atmosfere. Sadri oko 80% mase atmosfere. Njena prosena visina u polarnim oblastim iznosi - 8-10km, u srednjim irinama - 10-12km u ekvatorijalnim oblastima - 16-18km. Troposfera se ne zagreva neposredno od Sunevih zrakova, koje lako proputa. Sunevim zagrevanjem zagreva se Zemljina povrina. Deo primljene toplote vraa u atmosfere. Troposfera apsorbuje najvei deo izraene toplote. Stoga, ona je najtoplija. Merenjem temperature vazduha utvreno je da temperatura opada proseno za 6,5 C pri poveanju visine za 1 km. U troposferi se nalazi skoro sva vodena para, ijom kondenzacijom nastaju oblaci i padavine. U njoj se deavaju mnogobrojne pojave i procesi, koji utiu na vreme i podneblje.U troposferi se mogu izdvojiti tri razliita sloja: Prizemni sloj - najnii sloj troposfere, prosena visina 100m iznad topografske povrine, velika su dnevna kolebanja temperature i vlanosti vazduha zbog dodira sa Zemljinom povrinom.Pogranini sloj - lei priblino izmeu 100 - 1500 m, a izuzetno i do 3000 m iznad Zemljine povrine, i u njoj se izrazita dnevna kolebanja temperature i vlanosti vazduha, brzine vetrova su velike i poveavaju se sa poveanjem visineVii sloj (slobodna atmosfera) - lei izmeu pograninog sloja i gornje granice atmosfere, sa izuzetkom visokih planina ne oseaju se uticaji neravnina u reljefu na pravac i brzinu vetrova, dnevne amplitude temperature i vlanosti vazduha opadaju sa visinom.Tropopauza predstavlja prelazni sloj izmeu nie troposfere i vie stratosfere Ima neznatnu debljinu od 500-3000m. Nije jedinstven sloj koji razdvaja troposferu od stratosferu, nego je isprekidana na dodirima razliitih vazdunih masa.

2. STRATOSFERA: lei izmeu nie troposfere i vie mezosfere, priblino do visine od 50-55km iznad Zemljine povrine. Prosena temperatura na gornjoj granici stratosfere bliska je 0 C, a kree se izmeu - 20 C i + 20 CSadraj vodene pare je neznatan, povremeno se zapaaju sedefasti oblaci (na visinama izmeu 20-30 km) za koje se pretpostavlja da se sastoje od najsitnijih kapljica prehlaene vode. Istraivanjima je utvreno da je sastav stratosfere vrlo blizak sastavu troposfere - izuzetak je koncentracija ozona (O3) koji lei na visini od 22-25 km koji se naziva ozonosfera. U donjim slojevima preovlauju zapadni vetrovi, a u gornjim istoni vetrovi. Stratopauza je prelazni sloj izmeu nie stratosfere i vie mezosfere. Ima debljinu do 5 km. Odlikuje se naglim porastom temperature usled ozonove apsorpije Sunevih ultraljubiastim zrakova.

3. MEZOSFERA: je sloj atmosfere izmeu nie stratosfere i vie termosfere. Poinje priblino na visini od 55 km, a zavrava se na visini od 80 km iznad Zemljine povrine. Poetak mezosfere odlikuje se naglim porastom temperature sa visinom (maximum je na visini od 55km - preko + 50 C), ovo poviavanje temperature posledica je koncentracije ozona, nakon toga ponovo se sniava temperatura i na gornjoj granici mezosfere iznosi - 80 C. Gornji sloj mezosfere odlikuje se pojaanom turbulencijom - po kretanju srebrnastih oblaka utvreno je da u njemu ima vrlo snanih vetrova, ija brzina dostie od 250 m/s.Mezopauza je prelazni sloj u atmosferi izmeu nie mezosfere i vie termosfere. Ima priblinu debljinu od 5 km, a lei na visini od 80-85 km iznad Zemljine povrine.

4. TERMOSFERA: je sloj atmosfere izmeu nie mezosfere i vie egzosfere. Lei izmeu 80 i 800 km iznad Zemljine povrine. Odlikuje se neprekidnim poviavanjem temperature, na visini od 200 km, temperatura dostie do + 250 C. Vazdune estice u termosferi naelektrisane su pozitivnim i negativnim elektricitetom - takve estice se nazivaju joni. Oni nastaju procesom jonizacije: pod uticajem kosmikih zrakova i Suneve ultraljubiaste radijacije. Sa poveanjem broja jona raste raste elektroprovodljivost vazduha u termosferi - jonosfera.Prouavanjem jonosfere bave se jonosferske opservatorije koje raspolau posebnim radio ureajima. Utvreno je da u jonosferi postoji nekoliko slojeva sa poveanom koncentracijom jona. Ti slojevi oznaeni su velikim slovima abecede. Pri tom polo se od slova D, jer se pretpostavljalo da e biti otkriveni novi slojevi koji bi se oznaili sa A, B i C i za njih se verovalo da lee ispod sloja D. Najnii jonizovani sloj je sloj D koji se nalazi na visini od 80 km. On postoji samo danju. Sloj E lei na visini od 90 do 120-150 km, u njemu se nalazi donja granica pojavljivana polarne svetlosti. Ovaj sloj nije potpuno homogen, pa se na njegovoj gornjoj granici izdvaja sloj E2. Na visinama od 200 - 500 km nalaze se dva sloja: nii sloj F1 na visini od 260 km iznad sloja Zemljine povrine i sloj F2 koji lei na visini oko 320km. Iznad sloja F2 povremeno se pojavi sloj G.Termopauza je prelazni sloj izmeu nie termosfere (jonosfere) i vie egzosfere.

5. EGZOSFERA: lei na visini od 800 do 3000km iznad Zemljine povrine. U njoj je vazduh toliko razreen da se moe porediti sa vakuumom koji se stvara u savremenim fizikim laboratorijama. Brzina kojom se estice vazduha kreu vea je od 11 km/s, zbog ega neke od njih, naroito joni vodonika, a zatim azota i kiseonika, odlaze iz egzosfere u meuplanetarni prostor.

3. RAZVOJ PROUAVANJA ATMOSFERE

Prva sistematska osmatranja najvanijih atmosferskih pojava vrili su jo Vavilonci pre vie 6000 godina. Egipani i Grci su pristupili tome kasnije, za njih je utvreno da su raspolagali napravama za merenje brzine i pravca vetra. U Rimskoj imperiji su voene iscrpne beleke o vremenu i njegovim promenama. Prve korake u promatranju atmosferskim pojava uz naunu osnovu nainio je G. Galilej 1597.godine kada je konstruisao termometar, a zatim je Torieli 1643.godine konstruisao barometar.Najstarija instrumentalna promatranja zapoeta su u Firenci 1654.godine, a potom u Parizu od 1658.godine, u Londonu 1666.godine a u Peterburgu (Lenjingradu) od 1724.godine. Kasnije se tome pristupalo organizovanije, V. Bering 1733.godine stvara prvu mreu meteorolokih stanica. Manhajmsko meteoroloko drutvo organizuje 1780.godine mreu sa 39 stanica.U naoj zemlji najstarija instrumentalna promatranja meteorolokih pojava zapoeta je u Beogradu 1851.godine. Promatranja je vodio Vladimir Jaki koji je 1857.godine objavio rezultate svojih merenja za period od 1851. - 1856.godine.Krajem 19.veka poinje primena manjih vazdunih balona od eleastine gume. Napunjeni vodonikom, znatno lakim od vazduha, takvi baloni su se izdizali do stratosfere nosei pod sobom privezan meteograf (aparat koji je ubeleavao za sve vreme leta promene temperature vazduha, njegov pritisak i vlanost).Izmeu dva svetska rata poela je primena radio-sondi, koji su okaeni za balone ispunjene vodonikom dostizale visine i do 20 km iznad Zemljine povrine- Za prouavanje fizikih procesa u stratosferi koriste se i specijalne ozono-sonde koje slue za merenje koliine ozona, dok se aktinometrijske radio-sonde koriste za prouavanje bilansa zrane energije pri razliitim vremenskim prilikama.Posle Drugog svetskog rata za prouavanje atmosfere koriste se i sasvim nova sredstva:1. Primena radara - zasniva se na svojstvu odbijanja radio-talasa od krupnih vodenih kapljica i lebdeih estica koji se nalaze u oblaku. Odbijene radio-talase prihvata vrlo osetljivi prijemnik radara. Na njegovom ekranu vide se bele mrlje koje pokazuju kraj u kojem se izluuju padavine.2. Rakete - koriste se za prouavanje viih slojeva atmosfera (naroito termosfere). Na najvioj taki putanje izbacuju se instrumenti, koji neoteeni dospeju do zemlje pomou padobrana. Tom prilikom instrumenti belee temperature vazduha, njegov sastav, pritisak i vlanost.3. Meteoroloki sateliti - primenjuju se od 1959.godine. Prema visini orbite dele se na tri grupe: prvoj grupi pripadaju sovjetski sateliti iz serije Kosmos koji lete na krunim putanja oko Zemlje na prosenoj visini od 600km. Drugoj grupi pripadaju ameriki meteoroloki sateliti Nimbus i Esa (ESSA - Enviroment Survey Satellite). Treoj grupi pripadaju ameriki sateliti iz serije ATC (Applications Technological Satellite) i sovjetski Munja koji se kreu iznad ekvatora od zapada ka istoku i istom uglovnom brzinom koji ima Zemlja pa zbog toga izgledaju kao da lebde na visinama izmeu 35 800 - 36 000 km. Meteoroloki sateliti Esa u toku obdanice snimaju Zemljinu povrinu kamerama za za vidljivi deo Sunevog spektra. Svaki snimak obuhvata prostor veliine 2450 X 2450 km..

Poseban znaaj za prouavanje atmosferskih pojava u troposferi i niim slojevima stratosfere imaju specijalni avioni tzv. letee laboratorije. Uzleu jednom, katkad i dva puta dnevno, radi prikupljanja potrebnih podataka o uslovima letenja u odreenim pravcima i na odreenim visinama. One raspolau specijalnim radarima. Pored pilota u njima se nalaze i grupa meteorologa koji za sve vreme leta vre meteoroloka promatranja. Po zavretku leta, oni daju pilotima putnikih aviona izvetaje o najpogodnijim visinama za letenje na pojedinim koridorima avionskog saobraaja.

4. METEOROLOGIJA I KLIMATOLOGIJA

Meteorologija je nauka o atmosferi. Zadatak joj je da utvrdi zakone po kojima se javljaju atmosferske pojave i procesi i ustanovi njihove uzajamne veze. Svrha ili cilj meteorologije jeste primena njenih rezultata prouavanja u pojedinim granama narodne privrede. Slui se fiziko-matematikim metodama prouavanja. Ona je fizika atmosfere i spada u grupu geofizikih disciplina. Prvu meteorologiju, pod nazivom Ta meteora, napisao je Aristotel. Savremena meteorologija obuhvata vie posebnih disciplina: opta meteorologija, aktinometrija, dinamika meteorologija, sinoptika meteorologija, teorijska meteorologija, aerologija, atmosferska optika, atmosferska akustika, atmosferki elektricitet i dr.Prema grupama korisnika deli se na: primenjena meteorologija, pomorska meteorologija, aviaciona meteorologija, graevinska meteorologija, poljoprivredna meteorologija, medicinska meteorologija i dr.U novije vreme sve ee se govori o fizikoj meteorologiji: fizika prizemnog sloja, fizika pograninog sloja, fizika slobodne atmosfere, fizika stratosfere, fizika mezosfere, fizika termosfere.

1. OPTA METEOROLOGIJA prouava fiziko stanje atmosfere (njenu temperaturu, vazduni pritisak, vetrove, vlanost vazduha i isparavanje, oblanost i trajanje Sunevog sijanja, padavine i sneni pokriva, elektine, optike i akustine pojave - meteoroloke elemente)2. AKTINOMETRIJA prouava zraenje Sunca, Zemlje i njene atmosfere i preobraaj zrane energije u atmosferi.3. DINAMIKA METEOROLOGIJA prouava kretanje atmosfere i s njim povezane preobraaje energije u atmosferi.4. SINOPTIKA METEOROLOGIJA prouava kretanje vazdunih masa, obrazovanje vremena i daje njegovu prognozu za krai ili dui period.5. TEORIJSKA METEOROLOGIJA bavi se mnogobrojnim problemima meteorologije6. AEROLOGIJA je meteorologija viih slojeva atmosfere.Predmet prouavanja ostalih meteorolkih disciplina jasan je iz njihovim naziva.

Klimatologija prouava viegodinji reim tipova vremena, tj. klimu ili podneblje odreenog mesta, neke teritorije, kao i cele Zemljine povrine. Zadatak joj je da objasni uslove pod kojima se obrazuju razliita podneblja na Zemljinoj povrini, da prouava njihov uticaj na mrtvu i ivu prirodu nae planete, kao i da utvrdi promene klime u blioj i daljoj prolosti. Svrha ili cilj klimatologije je da svojim rezultatima prouavanja podneblja pomogne u reeavanju raznolikih problema pojedinih grana narodne privrede. Slui se statistikim metodama prouavanja. Ona je geografija troposfere. Pripada grupi geografskih disciplina. Prva klimatoloka zapaanja potiu jo od Herodota.

Savremena klimatologija se deli na optu klimatologiju i niz primenjenih disciplina.1. Opta klimatologija prouava razliita podneblja na Zemljinoj povrini, objanjavajui pri tome i naine njihovog obrazovanja. Deli se na pet uih, posebnih disciplina:* klimatologija toplotnog bilansa - prouava bilans toplote na Zemljinoj povrini i u atmosferi* sinoptika ili dinamika klimatologija - prouava ulogu opte cirkulacije atmosfere u obrazovanju podneblja* teorijska klimatologija - se tek razvija, koristi se matematikim metodama da bi izraunala neke elemente* mikroklimatologija - prouava podneblje malih reona i uzroke njihovih razlika sa klimom okolnih veih oblasti, kao i klimu prizemnog sloja vazduha (nieg od 2 m)* paleoklimatologija - izuava promene klimata u prolosti i uzroke koje su izazvali izmene

2. Primenjene klimatoloke discipline prouavaju uticaj podneblja na oveka, na ivi svet, na razliite ljudske delatnosti i objekte stvorene rukom oveka. U ove discipline se ubrajaju: bioklimatologija, terapijska klimatologija, turistika klimatologija, aviaciona klimatologija, pomorska klimatologija, agroklimatologija, industrijska klimatologija (predmet prouavanja je jasan iz njihovih naziva).

5. KLIMATSKI FAKTORI I KLIMATSKI ELEMENTI

Klima zavisi od kompleksa pojava, koje se svrstavaju u dve grupe; prvu ine klimatski elementi, a drugu klimatski faktori (inioci).Klimatski elementi imaju vrlo promenljive vrednosti, zavise od niza pojava i procesa u atmosferi. Najznaajniji klimatski elementi su:1. radijacija (kratkotalasno i dugotalasno zraenje)2. temperatura vazduha i povrine Zemlje3. vazduni pritisak4. pravac i brzina vetra5. vlanost vazduha i veliina isparavanja6. oblanost i trajanje Sunevog sijanja7. padavine8. sneni pokrivaManje znaajni su: elektricitet u vazduhu, sadraj aerosoli u vazduhu i dr.

Klimatoloki faktori (inioci) su praktino nepromenljivi. Najznaajniji su:1. Zemljina rotacija2. Zemljina revolucija3. geografska irina4. geografska duina5. raspored kopna i mora na Zemljinoj povrini6. nadmorska visina7. reljef zemljita (njegova ekspozicija prema Suncu u toku dana i godine)8. vrsta podloge (voda, sneg, led, stene i razni tipovi tla)9. biljni pokriva (uma, travni pokriva, golo tle itd.)Ovde dodajemo jo i dva znaajna, ali promenljiva inioca, atmosfersku cirkulaciju uz smenu i preobraaj vazdunih masa i delatnost ljudskog drutva (antropogeni uticaj).

6. SUNEVO ZRAENJE I SOLARNA KONSTANTA

Svi procesi i pojave na Zemljinoj povrini razvijaju se pod uticem Sunevog zraenja ili radijacije tj. energijom kojom raspolau njegovi zraci. Sunevi zraci imaju svojstvo elektromagnetnih talasa, koji se kroz Kosmos kreu brzinom od 299.793 km/s. Prouavanjima je utvreno da one imaju nejednake talasne duine () koje se izraavaju u mikronima (mk). Raspodela zrane energije po talasnim duinama naziva se spektar. Ultraljubiasti deo spektra sainjavaju zraci sa talasnim duinama manjim od 0,40 mk. Oni su nevidljivi za ljudsko oko i imaju snano bioloko dejstvo - izazivaju crvenilo koe i neke bolesti krvi. Infracrveni deo spektra sainjavaju zraci sa talasnim duinama veim 0,76 mk. Oni su takoe nevidljivi za ljudsko oko. Vidljivi deo spektra svetlost u uem smislu sainjavaju zraci sa talasnim duinama izmeu 0,40 i 0,76 mk.Na ultraljubiasti deo spektra otpada 7%, na infracrveni 45% i na vidljivi deo spektra 48% Suneve zrane energije .

U meteorologiji je usvojena podela na kratkotalasno i dugotalasno zraenje. Kratkotalasni zraci su sa talasnim duinama od 0,1 do 4 mk, a dugotalasnim iznad 4 mk. Suneva radijacija pripada kratkotalasnom zraenju, a dugotalasnim pripadaju zraenje Zemljine povrine i atmosfere (od 4 do 120-150 mk). Sva energija koju atmosfera i Zemljina povrina primaju od Sunca naziva se insolacija (sunevo zraenje, radijacija) i izraava se u kalorijama na kvadratni centrimetar u minutu (cal/cm2/min). Sunce ima jo jednu vrstu zraenja - korpuskularnu radijaciju. Ona se preteno sastoji od protona i elektrona, koje izluuje aktivne oblasti Sunca - naroito njegove pege. Ove elementarne estice sa pozitivnim i negativnim elektricitetom kreu se brzinom izmeu 400 i 2000 km/s. Ova radijacija je veoma znaajna zbog njegovog delovanja na u viim slojevima atmosfere zbog ega nastaje jonizacija vazduha, utie i na magnetno polje Zemlje, kao i magnetne bure. Bez delovanja ove radijacije ne bi bilo polarne svetlosti. Korpuskule prodiru u Zemljinu atmosferu do visine od 90 km iznad povrine Svetskog mora.

SOLARNA KONSTANTA predstavlja vrednost intenziteta Sunevog zraenja na gornjoj granici atmosfere pri srednjoj Zemljinoj udaljenosti od Sunca. Nije direktno merena. Deo njene veliine dolazi sa merenjima Suneve radijacije na Zemljinoj povrini. Proraunima se dolo do stvarne vrednosti solarne konstante (Io) koja se usvojila:

Io = 1,98 cal/cm2 * min.

Za klimatoloke proraune usvojena je vrednost od 2,00 cal/cm2 * min. Solarna konstanta nije konstanta. Menja se u zavisnosti od rastojanja izmeu Zemlje i Sunca, i zavisna je od broja Sunevih pega. U januaru kada je Zemlja blia Suncu, solarna konstanta je vea za 3,4 %, a kada je najudaljenija od Sunca (u julu), ona je 3,5% manja od svoje srednje vrednosti.

7. RADIJACIONO-ENERGETSKI BILANS ZEMLJE

Razlika izmeu apsorbovanog Sunevog zraenja i efektivnog izraivanja naziva se radijacioni bilans Zemljine povrine. Meri se u kalorijama sa kvadratnog centimetra horizontalne povrine u jednom minutu (cal/cm2 x min). Ima pozitivne i negativne vrednosti. Radijacioni bilans je negativan nou, danju ostaje pozitivan kada je Sunce 10-15 iznad ravni horizonta. Ako je zemljite prekriveno snegom ovaj ugao morao biti 20-25 jer zbog velikog albeda sneg ne moe da apsorbuje znatniju koliinu globalnog zraenja. Veliina radijacionog bilansa ne zavisi samo od visine Sunce iznad horizonta i vrste, on zavisi i od sadraja vodene pare u vazduhu i oblanosti koji utiu na protivzraenja atmosfere. Poseban znaaj ima geografska irina. Merenjima je utvreno da je na severnoj polulopti junije od 39 geografske irine, radijacioni bilans uvek pozitivan, u srednjim i irim irinama on je zimi negativan, a leti pozitivan.Postoji ravnotea izmeu kratkotalasnog i dugotalasnog Sunevog zraenja, kojim Zemljina povrina i atmosfera prima najvei deo toplotne energije. Sunevo zraenje na gornjoj granici atmosfere, solarna konstanta predstavljena je vrednou 100%. Od te koliine energije 27% se reflektuje od oblaka i vraa u meuplanetarni prostor, dok sledeih 7% odlazi u istom smeru zbog delovanja difuzne energije. Sama atmosfera apsorbuje 18% - 12% oblaci i 6% atmosferski gasovi.Sve to sainjava 52%, a ostatak od 48% Sunevog kratkotalasnog zraenja dospeva do Zemljine povrine i to 30% direktnim Sunevim zraenjem a 18% difuznim ili nebeskim zraenjem. Njihov zbir predstavlja veliinu totalnog zraenja.Meutim od Zemljine povrine odmah se reflektuje 2% difuznog i 3% direktnog Sunevog zraenja - ukupno 5% energije. Pri prolasku kroz atmosferu, oblaci i atmosferski gasovi apsorbuju od toga 2%, dok ostatatak od 3% odlazi u meuplanetarni prostor.Time je od ukupnog Sunevog zraenja izgubljeno 37%, atmosfera apsorbuje 20%. Ostatak od 43% apsorbuje Zemljina povrina, pri emu 27% otpada na direktno Sunevo zraenje, a 16% na difuzno.

GEOGRAFSKA RASPODELA RADIJACIONOG BILANSA:Na osnovu podataka 1500 stanica izraene su karte radijacionog bilansa za celu Zemljinu povrinu.Godinji radijacioni bilans na istim irinama ima vee vrednosti na okeanima nego na kopnu jer voda vie apsorbuje radijaciju. Maksimalne vrednosti godinjeg radijacionog bilansa su na okeanima: Indijski okean (u Arapskom moru) do 140 kcal/cm2, centralnom Pacifiku - 120 kcal/cm2, na kopnu u istim ovim geografskim irinama ove vrednosti se kreu izmeu 70 i 90 kcal/cm2. Minimalne vrednosti godinjeg radijacionog bilansa su na Antarktidi - od 5 do 10 kcal/cm2.

RADIJACIONI BILANS U JULU: ima pozitivne vrednosti na celoj severnoj polulopti. Njegova vrednost u julu na junoj polulopti, gde je tada zima, negativna je u oblastima koje lee u viim irinama od 50 june irine. U niim irinama ona se neznatno poveava, oko junog povratnika iznosi 5 cal/cm2. RADIJACIONI BILANS U JANUARU: ima negativne vrednosti na severnoj polulopti u irinama koje lee severnije od od 40-45 severne irine. Oko 60 severne irine, ova vrednost je negativna i iznosi - 2 kcal/cm2. Prema niim irinama se poveava i u suptroskim oblastima iznosi 6 - 8 kcal/cm2.Prosena vrednost radijacionog bilans za celu povrinu Zemlje iznosi oko 60 kcal/cm2 x god.

8. MERENJE SUNEVE RADIJACIJE

Za merenje trajanja Sunevog sjaja postoje mnogi instrumenti. Trajanje Sunevog sjaja meri se pomou instrumenata koji se nazivaju heliografi .Najpoznatiji je Kembel-Stoksov heliograf (obian heliograf) - (opis principa rada nalazi se u udbeniku na strani br. 51). Pogodan je za registovanje trajanje Sunevog sjaja samo u srednjim irinama. Ne moe se upotrebiti leti u krajevima koji lee severnije od 56 severne irine (npr. od Moskve) jer je tada Sunce na severnoj strani neba, pa njegovi zraci ne mogu dap adnu na heliografsku traku, uvek okrenutu ka jugu i radi toga se u viim geografskim irinama upotrebljava Kembel-Stoksov univerzalni heliograf.Za odreivanje dnevnog toka Sunevog sjaja uzeti su asovi od 6 do 18, mada ga u letnjim mesecima ima i pre i posle tog vremena.Trajanje Sunevog sjaja izraava po progoretini na heliografskoj traci (ona je neprekidna ako je Sunce sijalo celog dana, ako je isprekidana, Sunce je tada bilo iza oblaka). Ukupna duina progoretina na heliografskoj traci daje duinu trajanja Sunevog sijanja. Trajanje Suneva sjaja izraava se u asovima na dan ili u mesecu. Najvie sjaja imaju pustinje u suptroskom pojasu (u junoj Libiji, gornjem Egiptu i donjem Sudanu Sunce sija godinje u proseku oko 4000 asova, a isto toliko i u pustinji Atakama i kraju oko ua Kolorada,...). U oblanim i kinim ekvatorijalnim krajevima trajanje Suneva sjaja iznosi manje od 1400 asova u zapadnoj Amazoniji... U Jugoslavij najvee trajanje Suneva sjaja ima Hvar - 2749 sati.

Direktna Suneva radijacija meri se instrumentima koji se nazivaju aktinometri. Postoje dve grupe aktinometara: apsolutni (pirheliometri) - koji pokazuje intenzitet direktne Suneve radijacije naposredno u kalorijama, i relativni - iji se uslovni pokazatelji moraju preraunavati u kalorije.Najpoznatiji je Ongstremov kompenzacioni pirheliometar (opis principa rada nalazi se u udbeniku na strani br. 53).

Globalno Sunevo zraenje se u naim meteorolokim stanicama odreuje pomou Robievog aktinografa (opis principa rada nalazi se u udbeniku na strani br. 54). On daje intenzitet globalnog Sunevog zraenja ucal/cm2 * min, a odnosi se na horizontalnu povrinu. Njegova traka se menja po zalasku sunca (izmeu 19-20 h po lokalnom vremenu). Veliina albeda meri se pomou instrumenata koji se nazivaju albedometri. Runi ili portativni albedometar koristi se za utvrivanje veliine albeda na terenu. (opis principa rada nalazi se u udbeniku na strani br. 54-55). Radijacioni bilans se meri pomou bilansomera i bilansografa. U praksi se najvie koristi Mihelsonov apsolutni bilansomer (opis principa rada nalazi se u udbeniku na strani br. 55).

9. ZAGREVANJE I HLAENJE VAZDUHA

ZAGREVANJE VAZDUHA: Atmosfera zadrava selektivnom apsorpcijom samo 15% Suneve zrane energije, te se ona stoga ne moe znatnije zagrejati. U niim slojevima vazduh je znatno topliji, jer prima toplotu iznad koje nalazi. Prema tome, vazduh se zagreva odozdo navie. Najintenzivnije zagrevanje vazduha u atmosferi nastaje turbulentnim prenosom toplote koji se sastoji u tome da se vrlo male koliine toplog vazduha zamenjuju u prostoru sa isto tako malim koliinama hladnijeg vazduha. U haotinom komeanju estica dolazi do razmene toplote. Turblentnim prenosom toplote obavlja se predaja toplote iz podloge u nie slojeve vazduha, vertikalnom - toplotna konvekcija.Na promenu temperature vazduha utiu i njegova vertikalna kretanja. Pri izdizanju vazduha poveava se njegova zapremina uz izvestan utroak toplotne energije. Suprotna pojava je pri sputanju vazduha. Prema tome vazduh se promenom visine dinamiki hladi odnosno zagreva. Ovakvi procesi u vazdunoj masi, koje nastaju uz utroak unutranj toplote, bez priticanja energije sa strane nazivaju se adiabatski.

GODINJA TURBULENTNA RAZMENA TOPLOTE: ima najvee vrednosti u subtropskim pustinjama - izmeu 40 - 60 kcal/cm2. U centralnom Arktiku i na Antarktidi ova vrednost je negativna jer podloga ne predaje toplotu, ve je prima (albedo je velik).TURBULENTNA RAZMENA TOPLOTE U JULU: najvea je u suptropskim krajevima na severnoj polulopti - izmeu 4 i 8 kcal/cm2. Na junoj polulopti u istom periodu najvea turbulentna razmena je u Brazilu i severnoj Australiji.TURBULENTNA RAZMENA TOPLOTE U JANUARU: ima negativne vrednosti na kopnu severne hemisfere (severnije od 50 severne irine). Na junoj polulopti je tada pregrejano kopno u pustinjama Australije, June Amerike i June Afrike. Najvei na zagrevanje vazduha u januara na severnoj hemisferi ima topla Golfska struja koja utie na klimu Zapadne i Severne Evrope.

HLAENJE VAZDUHA: Vazduh se hladi izraivanjem vlastite toplote i pri dodiru sa hladnom podlogom. Termiim promenama najvie podlee prizemni (dodirni) sloj vazduha. Dogaa se da pri tihim i vedrim noima, kada je izraivanje toplote iz podloge mnogo vee od protivzraenja atmosfere, podloga moe da se jako ohladi a od nje i vazduh iznad prizemni sloj vazduha - tada se deava da je vazduh iznad prizemnog sloja topliji (temperaturna inverzija - temperatura se poviava sa visinom). Vazduh se rashlauje i pri isparavanju vode. Stoga je leti posle kie hladno, jer se toplota troi na isparavanje zaostale kinice. Toplotna energija utroena na isparavanje vode nije izgubljeno. Ona se oslobaa i vraa u atmosferu zbog prelaska vodene pare u teno ili vrsto stanje. Iznos ove vezane (latentne) toplote je vei pri direktnom prelazu vodene pare u vrsto stanje.

10. INSTRUMENTI ZA MERENJE TEMPERATURE VAZDUHA

Pod temperaturom nekog tela podrazumevamo njegovo toplotno stanje. Temperatura se izraava u stepenima, a meri instrumentima koji se nazivaju termometri.Svi termometri rade na principu da se tela ire pri zagrevanju, a skupljaju pri hlaenju. Najpravilnije reagovanju na promene toplotnog stanja pokazuje iva.

Prvi termometar sa ivom izradio je Farenhajt 1724.godine. Termometar se sastoji iz tri dela:1. staklena kapilarna cev - u njoj se nalazi iva2. graduirana skala - za nju se privruje staklena kapilarna cev3. zatitna staklena cev - u koju se stavljaju prethodna dvaDanas su najvie upotrebljavaju termometri sa Celzijusovom (C) i Farenhajtovom (F) skalom, ranije je u upotrebi bila Reomirova (R) skala. Celzijusovu skalu upotrebljavaju narodi Evrope (osim Velike Britanije) i Sovjetskog saveza, a Farenhajtova u anglo-saksonskim zemljama i njihovim nekadanjim kolonijama. Kod Celzijusove skale taka mrnjenja je na 0 C , kljuanja na 100 C. Kod Farenhajtove skale taka mrnjena je na 32 C, a kljuanja na 212 C. Ovakvi termometri se nazivaju prosti (obini) termometar.U praksi se koriste specijalni ekstremni termometri.Maksimalni termometar slui za merenje najviih dnevnih temperatura, dok minimalni termometar registruje najnie dnevne temperature. Na njima se temperature vazduha itaju dva puta dnevno (u 7h i u 21h po lokalnom vremenu).Posebnu vrstu termometra predstavljaju psihometri. Oni se sastoje iz dva istovetna termometra, jedan od njih ima rezervoar obloen vlanom tkaninom (vlani termometar), a drugi nema (suvi termometar). Ukoliko vazduh nije zasien vodenom parom, vlani termometar uvek pokazuje niu temperaturu. Iz razlike temperature vlanog i suvog termometra moe se posredno odrediti stepen vlanosti vazduha.Za merenje temperature tla upotrebljavaju se kolenasti ivini termometri. Oni se postavljaju na dubinu do 40 cm. Rezervoar se postavlja u horizontalni poloaj u dubini tla ija se temperatura trai. Termograf je insturment koji neprekidno registruje temperaturu vazduha. Sastoji se iz vie delova: najvaniji je Burdonova cev ispunjena alkoholom, prenosni mehanizam sa kazaljkom (K) i valjak (V) sa satnim mehanizmom. Termograf se navija jednom nedeljno (svakog ponedeljka u 7h po lokalnom vremenu, kada se i menja traka termografske hartije). Termograf je manje taan od ivinog termometra.Temperatura vazduha meri se na 2 m iznad tla na temrometrima koji su zatieni od direktnog Sunevog zraenja, a istovremeno izloeni slobodnoj cirkulaciji vazduha. Ovo se postie u tzv. termometarskim zaklonima (meteorolokim kuicama).Osmatranje temperature vri se tri puta dnevno (u 7h, 14h i 21h po lokalnom vremenu). Srednja dnevna temperatura dobija se kada se saberu temperature vazduha u 7h i 14h, a tome se doda i udvojena temperatura u 21h i podeli se sa etiri.

11. DNEVNI I GODINJI TOK TEMPERATURE VAZDUHA I TIPOVI GODINJEG TOKA

DNEVNI TOK TEMPERATURE VAZDUHA: U toku noi Zemlja izrauje toplotu, te joj se povrina rashlauje. Zajedno sa tlom hladi se i prizemni sloj vazduha. Pred izlazak Sunca, oko 4h30min, i Zemlja i vazduh imaju najniu temperaturu. Meutim, kako zraci ujutru padaju pod otrim uglom, zemljite se skoro ne zagreva, jer Zemlja i dalje ima vei rashod toplote nego primanja. Tek kada se ugao zraka povea i priticaj Suneve toplote bude vei od Zemljinog izraivanja, poinje postupno zagrevanje zemljita i vazduha. Ukoliko Sunce zauzima vei poloaj, njegovi zraci padaju pod sve veim uglom, i sve vie zagrevaju vazduh i tlo. Posle oznaenog vremena Zemljino izraivanje ne moe da pokrije ukupne gubitke toplote, te zato nastupa postepeno hlaenje vazduha i tla do izlaska Sunca sledeeg jutra.GODINJI TOK TEMPERATURE VAZDUHA: Zemlja na severnoj hemisferi primi najveu koliinu Suneve toplotne energije 22.juna, na dan letnjeg solsticija. Iako su dani u junu najdui, mesena temperatura nije tada najvea, nego u julu. Tog meseca vazduh se zagreva i izluivanjem toplote koje daje zagrejano zemljite. Na primorskim oblastim, najvie mesene temperature javljaju se u avgustu zbog toga to se vodene mase (velikog toplotnog kapaciteta), zagrevaju sporije od kopna (isto tako se sporije i hlade).Najmanju koliinu toplote Zemlja dobija od Sunca na severnoj hemisferi 22.decembra. Mesene temperature nisu tada najnie, jer se on tada zagreva primanjem Zemljine toplote. Zemlja se najvie rashladi u januaru, kada je zrana energija koju Zemlja primi od Sunca manja od rashoda.Prema tome, juli je najtopliji mesec na severnoj polulopti, a najhladniji na junoj, dok je januar najhladniji na severnoj polulopti, a najtopliji na junoj.

OSNOVNI TIPOVI GODINJEG TOKA TEMPERATURE VAZDUHA:Godinji tok temperature vazduha nije podjednak u svim u svim oblastima na Zemlji, jer on zavisi od geografske irine, udaljenosti od mora, osobina reljefa, kao i od nadmorske visine. Od svih ovih inilaca najvaniji je geografska irina i na osnovnu toga su izdvojene etiri grupe (ekvatorijalni, tropski tipovi, tip umerenih irina i polarni tip), a u vezi sa udaljenou od mora dati su njihovi kontinentalni i maritimni varijeteti.

1. EKVATORIJALNI TIP: U polutarskim oblastima Sunevi zraci padaju pod uglom od 66 33 u doba solsticija pa do 90 u doba ravnodnevnice. Na samom polutaru Sunce je dva puta u zenitu, pa neposredno iza njegovog prolaza nastaju dva topla perioda. Ali, njegovi zraci pod uglom manjim od 90 u toku druga dva perioda, pa krajevi oko polutara primaju manju koliinu toplote - tada nastaju dva prohladna perioda. Razlika izmeu ova dva perioda je neznatna, u kontinentalnim oblastima iznosi do 7 C, u primorskim od 3 C, a na ostrvima do 1 C.

2. TROPSKI TIP: ima dva predela: sa najviom temperaturom vazduha pre letnjeg solsticija i prohladni sa najniim temperaturama vazduha oko zimskog solsticijuma. Amplituda temperature nije velika: u unutranjosti kontinenata do 20 C, a u primorjima 5-6 C.

3. TIP UMERENIH IRINA: ima maksimume temperature vazduha posle odgovarajuih letnjih solsticija (u julu odnosno januaru, zavisno od Zemljine polulopte, sa zakanjenjem od jednog do dva meseca u primorskim i ostrvskim mestima). Najnia temperatura je posle zimskih solsticija odgovarajue hemisfere (januar - severna; jul - juna hemisfera), a u primorskim mestima se javljaju sa zakanjenjem do dva meseca. Godinje amplitude su velike: u unutranjosti kontinenata - do 40 C, u primorskim mestima do 8 C. Pored toplog i hladnog perioda u umerenim irinama javljaju se i dva prelazna doba - proleno (temperature se naglo poviavaju) i jesenje (temperature se sniavaju). Zbog velike irine umerenih zona u sklopu njih izdvajaju se tri manja pojasa: subtropski, stvarni umereni i subpolarni.

4. POLARNI TIP: odlikuje se dugom zimom u kratkim letima. Najnia temperature vazduha su u februaru ili martu (ovo zakanjavanje posledica je trajanje polarne noi do marta na severnoj hemisferi, a do septembra na junoj). Najvie temperature javljaju se veinom u julu na severnoj hemisferi, a u januaru na junoj. Godinja amplituda temperatura vazudha u kontinentalnim krajevima vea je od 60 C, a u primorskim izmeu 20 i 26 C.

12. MESENE I GODINJE IZOTERME I TOPLOTNI POJASEVI

Na geografskim kartama sva mesta sa jednakim temperaturama spajaju se pomou linija - izotermi. Poto na temperature utie i nadmorska visinaa mesta, one se moraju svesti na morski nivo.Na kartama se najee nanose temperature srednje mesene i srednje godinje izoterme vazduha, vode i tla.MESENE IZOTERME:1. Januarske izoterme: pokazuju termike suprotnosti mora i kopna. Tople struje Golfske struje u Atlantiku i Kuro ivo u Tihom okeanu prodiru daleko na sever i pri tom one odaju ogromnu koliinu toplote koja zagreva vazduh iznad severoistonog Atlantika i severnoj Pacifika. U Tihom okeanu izoterma od 0 C dopire do 72 s.g.. Nasuprot tome povrina evroazijskog kopna jako se rashladi. Najvee rashlaivanje je u severoistonom Sibiru gde se javlja pol hladnoe sa srednjim mesenim temperaturama ispod - 50 C. Janurske izoterme povijene su iznad mora prema severu, a iznad kopna prema jugu.2. Julske izoterme: jako su izvijene u pravcu severa na kontinentima, a u pravcu juga na okeanima (izuzetak ine jugozapadne obale June Afrike i June Amerike pored kojih teku hladne struje). Pol hladnoe je na Antarktidi gde je zabeleen apsolutna minimalna temperatura vazduha od - 88,3 C na ruskoj stanici Vostok. Termiki ekvator le u julu iznad okeana 3-5 , a iznad kopna i do 25 g.. severnije od polutara. Amplituda ekstremnih temperatura na Zemlji iznosi 144,4 C.GODINJE IZOTERME: date su na osnovu podataka o srednjim godinjim temperaturama vazduha. Njihov poloaj slian je januarskim izotermama, samo sa razlikom to su na istom uporedniku manja temperaturna odstupanja. Godinja izoterma od 0 C dopire u Severnom ledenom okeanu do 75 s.g.., a na junoj je paralelna sa 60 j.g.. Termiki ekvator nije na polutaru nego oko 10 s.g..

TOPLOTNI POJASEVI:Na Zemlji imaju odreene granice: 1. Topli - izmeu 23 27 severne i june geografske irine (lei izmeu povratnika) 2. Umereni - izmeu 23 27 i 66 33 na obema irinama (lei izmeuoba povratnika i obe polarnice) 3. Polarni - severno od 66 33 s.g.. i juno od 66 33 j.g..Topli pojas lei izmeu godinjih izotermi od 20 C, dok umereni pojasevi lee izmeu godinjih izotermi od 20 u julske izoterme od 10 na severnoj, a januarske izoterme od 10 na junoj polulopti. Severno od julske izoterme od 10 C lei i severni hladni pojas, dok je juno od januarske izoterme od 10 C prostire juni hladni pojas.

13. TEMPERATURA VAZDUHA U SLOBODNOJ ATMOSFERI I NA PLANINAMA

TEMPERATURA VAZDUHA NA PLANINAMA: Vazduh se zagreva preteno toplotom koju odaju zemljite i vodene mase. Zbog toga su nii (prizemni) slojevi vazduha topliji od viih. To je glavni uzrok opadanju temperature vazduha sa porastom nadmorske visine. Sniavanje temperature nije jednako, ali ono proseno iznosi oko 0,6 C na svakih 100m visine. Ovakvo sniavanje temperature naziva se termiki gradijent ili vertikalni temperaturni gradijent. Njegova veliina se menja tokom godine i u istom mestu.Pri izradi izotermnih karata srednje mesene i srednje godinje temperature svode se na morski nivo po obrascu:t0 = H * TG / 100 + tsr

t0 - temperatura vazduha svedena na morski nivoH - nadmorska visina mesta TG - termiki gradijenttsr - srednja temperatura mesta

Vrednost godinjeg termikog gradijenta zavisi od nekih geografskih inilaca:1. UTICAJ GEOGRASKE IRINE - nije velik, tako godinji termiki gradijent iznosi na planinama oko polutara 0,61 C, a u planinama severnog umerenog pojasa 0,55 C2. UTICAJ KONTINENTALNOSTI - promenljiv je na raznim geografskim irinama. U tropskim primorskim planinama i planinama na okeanskim ostrvima godinji termiki gradijent 0,45 C, dok je na tropskim planimama 0,62 C3. UTICAJ RELJEFA - zavisi od njegovih oblika. Na zatalasanim planinskim platoima - 0,43 C, na bregovitom terenu - 0,54 C, na relejfu sa strmim padinama - 0,64 C. 4. UTICAJ OBLANOSTI - je velik. Pri vedrom vremenu - 0,40 C, a pri oblanom - 0,62 C

Ekstremne vrednosti termikog gradijenta utvrene su u severoistonom Sibiru - zimi TG= 1,84 C, a leti TG= 0,81 C.TEMPERATURA VAZDUHA U SLOBODNOJ ATMOSFERI: prouavana je u svim geografskim irinama na visinama do 18 km. Na veim visinama u slobodnoj atmosferi temperatura vazduha opada sa nadmorskom visinom kao i sa geografskom irinom. Merenjem temperature vazduha na velikim visinama u slobodnoj atmosferi odreena je donja granica stratosfere.Najnia temperatura iznad tla je u januaru, na visini od 2km u februaru, dok je na visinama 3-9 km u martu. Pomeranje ekstremnih temperatura vazduha na velikim visinama u druge mesece deava se zbog konvektivnih struja, oslobaanjem temperature pri kondezaciji vodene pare i toplotnog zraenja.

RAZLIKE IZMEU VAZDUHA NA VISOKIM PLANINAMA I U SLOBODNOJ ATMOSFERI: istovremenim merenjem temperature vazduha na visokim planinama i u slobodnoj atmosferi utvreno je da je slobodna atmosfera u zimskoj polovini godine, i ujutru i po podne toplija od vazduha nego na visokim planinama. (ovaj primer je utvren na vrhu Sentisu u vajcarskoj), dok je leti u oba vremena neto hladnija, a u proleu je ujutru toplija, po podne hladnija.

14. INVERZIJE TEMPERATURE VAZDUHA

U posebnim vremenskim uslovima pojavljuje se poveanje temperature vazduha sa porastom visine - temperaturna inverzija. Po uzroku postanka razlikuju se etiri tipa inverzija:1. RADIJACIONA (PRIZEMNA) INVERZIJA: karakteristina je pojava u toku zime. Obuhvata prizemni sloj vazduha i obrazuje se pod sledeim uslovima:- neophodno je da Zemljino izraivanje dugotalasnim zraenjem bude vee od ukupne primljenje toplote kratkotalasnim ili Sunevim zraenjem (mogue je zimi)- neznatna veliina apsolutne vlage u atmosferi, zbog ega je vei deo Zemljinog dugotalasnog zraenja odlazi u svemir- minimalno protivzraenje atmosfere (pri vedrom vremenu ili vrlo niskim temperaturama)- vreme bez vetra (pri kojem nema meanja toplog vazduha sa hladnim)- sneni pokriva koji reflektuje vei deo Sunevog zraenja)U polarnim oblastima, gde sneg i led tokom cele godine pokrivaju Zemljinu povrinu, radijaciona inverzija je normalna pojava; debljina inverzionog sloja dostie 1000m. U naim krajevima, debljina ovog sloja nije vea od 100 - 200 m, katkad ne premaa ni 20.2. VISINSKA INVERZIJA: formira se u slobodnoj atmosferi u dva sluaja: u graninoj zoni dveju vazdunih masa sa razliitim brzinama kretanja, i iznad gornje povrine sloja oblaka a pri intenzivnom nonom izraivanju toplote dugotalasnim zracima.3. INVERZIJA SPUTANJA VAZDUHA (INVERZIJA KOMPRESIJE): formira se u slobodnoj atmosferi. Do ovakve inverzije dolazi tako to se hladniji vazduh sputa ka niim slojevima, ali se pri tom on dinamiki zagreva, pa ne moe biti topliji od prizemnog sloja vazduha.4. FRONTALNA INVERZIJA: nastaje na dodiru razliitih vazdunih masa. Pri kretanju hladnog fronta topliji vazduh se izdie iznad hladnijeg. Do iste pojave dolazi i na toplom vazdunom frontu, kada topliji vazduh nalee na hladniju vazdunu masu. Poto se vazduni frontovi kreu brzinom izmeu 30-50 km/h (hladni do 100km/h)frontalne inverzije temperature vazduha nastaju brzo one su praene frontalnim padavinama.

U naim krajevima su este inverzije temperature vazduha. Poseban privredni znaaj imaju radijacione inverzije u prvih prolenih noi kada rashlaeni vazduh moe naneti velike tete usevima i procvalim vokama. Najbolji primer temperaturne inverzije je Celovaka kotilina koja je opkoljena visokim planinama i zimi ispunjena masom prehlaenog vazduha. Pojava inverzije je veoma znaajna i za klimu gradova. Inverzija izaziva stabilnost vazdunog sloja u kojem se razvije, ime prestaje mogunost konvektivnog izdizanja iznad tog sloja. U svetu je najistaknutija inverzija iznad Los Anelesa gde je ugroeno celo podneblje zbog stalne inverzije.

15. MERENJE ATMOSFERSKOG PRITISKA

OGLED: (detaljniji opis nalazi se u udbeniku na stranama br. 83,84 i 85)Italijanski fiziar Torieli odredio je 1643.godine teinu vazdunog stuba atmosfere do njene gornje granice. Za ovaj ogled upotrebio je ivim barometar koji se sastoji od suda sa ivom i staklene cevi. U sud sa ivom ulije se iva do izvesne visine. Sa njom se napuni i staklena cev koja je zatvorena na jednom kraju, na njen otvor stavi se prst, a cev se okrene i zaroni u ivu u sudu. Kada se prst potom ukloni iva u staklenoj cevi spusti se do odreene visine (na povrini mora - oko 760 mm (na 45 g.. i pri 0 C), na visini od 2000 m - 600mm, na visini od 10 km iznad mora - 200mm). ivin stub u cevi zastaje na odreenoj visini. Svojom teinom on stoji u ravnotei sa vazdunim stubom koji svojom masom pritiskuje na ivu u otvorenom stubu i ne doputa da istee iz cevi.Za merenje pritiska upotrebljavaju se, pored ivinog, metalni barometri ili aneroidi. Oni se sastoje od metalnih kutijica, elastinih zidova, prenosnog mehanizma, kazaljke, skale i zatitnog okvira. Iz kutijice je izvuen skoro sav vazduh, a poto su joj ivotu elastini, ona se pri poveanju vazdunog pritiska ugiba, dok se pri njenom smanjivanju postepeno iri. Te promene se prenosnim mehanizmom prenose na kazaljku, koja na skali pokazuje veliinu vazdunog pritiska. Postoje i kompenzacioni aneroidi koji sa dovoljnom tanou pokazuje nadmorsku visinuBarograf je instrument koji automatski belei promene vazdunog pritiska (slian je termografu). Sastoji se od valjka, prenosnog mehanizma, kazaljke, 8-10 meusobno spojenih aneroidnih kutijica. One reaguju na promenu vazdunog pritiska, a to se preko mehanizma i kazaljke prenosi na pero, koji hemijskim mastilom belei tok vazdunog pritiska na traci obmotanoj oko valjka. Ta traka se menja ponedeljkom u 7h, kada se navija satni mehanizam koji pokree valjak. Vazduni pritisak se osmatra u isto vreme kada i temperatura vazduha. Prosene vrednosti pritiska u toku dana, meseca, godine ili za dui period dobijaju se na isti nain kao i za temperature vazduha.

16. PROMENE VAZDUNOG PRITISKA SA VISINOM I NJEGOV DNEVNI I GODINJI TOK

Vazduni stub ima najveu visinu na morskoj povrini, pa mu je tamo i najvei pritisak - 1013 mb ili 760 mm Hg. Ako se ovek penje uz planinu onda e vazduni stub nad njim biti krai za iznos nadmorske visine njegove stojine take, pa e zbog toga i vazduni pritisak biti manji. Smanjivanje vazdunog pritiska je vee u niim slojevima atmosfere, jer su oni gui od viih slojeva. Smanjenje vazdunog pritiska za 1 mm Hg pri morskom nivou odgovara visinskoj razlici od 10,51 m (ako je temperatura vazduha 0 C).DNEVNI I GODINJI TOK VAZDUNOG PRITISKA: * dnevni tok vazdunog pritiska ne podudara se sa dnevnim tokom Sunevog zraenja, temperature vazduha i tla. Za razliku od njih u koji u toku 24h imaju po jedan minimum i maksimum, vazduni pritisak ih ima po dva. Prvi maksimum vazdunog pritiska nastaje oko oko 9-10h, a drugi oko 21-22h, dok se prvi minimum pojavljuje izmeu 15-16h a drugi oko 3-4h. Dnevni tok vazdunog pritiska je naroito pravilan i izrazit u polutarskim i tropskim oblastima. Dnevni maksimum i minimum su izrazitiji od nonih. U umerenim i polarnim oblastima dnevni tok vazdunog pritiska zapaa se samo pri tihom vremenu, jer ga poremeuju esti vetrovi. Pravi uzroci dnevnog toka vazdunog pritiska nisu jo objanjeni, ali Margusovi matematiki prorauni ukazuju da je on u vezi sa dnevnim tokom temperature vazduha.* godinji tok vazdunog pritiska je u najuoj vezi sa godinjim tokom temperature vazduha. On je najpravilniji u visokim irinima, dok je veoma nepravilan u ekvatorijalnim oblastima.Maksimalni pritisak javlja se na kontinentima zimi, a minimalan leti, dok su na okeanima najvei pritisci leti i zimi, a najnii u prolee i jesen.

17. GEOGRAFSKA RASPODELA VAZDUNOG PRITISKA

Da bi se stekla tana predstava o raspodeli vazdunog pritiska na Zemljinoj povrini, koriste se izolinije koje spadaju mesta sa jednakim vazdunim pritiskom - izobare. Na izobarskim kartama ucrtava se pritisak vazduha sveden na morski nivo. Normalni vazduni pritisak na nivou mora iznosi 1013 mb (760mm). Na izobarskim kartama predstavljen je izobarski reljef pomou izobara. Osnovna karakteristika izobarskog reljefa na Zemljinoj povrini uoavaju se na januarskoj i julskoj izobarnoj karti.JANUARSKA IZOBARSKA KARTA: pokazuje samo oko polutara pojas niskog vazdunog pritiska (do 1008 mb - 758 mm), koji se naziva bariki ekvator koji je proiren naroito iznad veih kopnenih povrina june polulopte. Od barikog ekvatora pritisak se poveava u pravcu polova dostiui maksimum u subtropskim oblastima. JULSKA IZOBARSKA KARTA: pokazuje nizak vazduni pritisak u ekvatorijalnoj oblasti, sa tendencijom pomeranja prema severu (gde je tada leto). U subtropskim oblastima je tada povien vazduni pritisak, naroito na junoj polulopti (gde je tada zima). Anticiklon sa najveim pritiskom je u Indijskom okeanu - 1023 mb (oko 30 j.g..), u Atlantskom okeanu (oko 24 j.g..) lei prostrani anticiklon sa pritiskom od 1024 mb, koliko ima i onaj izmeu 35 - 45 s.g.. U severoistonom Pacifiku je takoe izraziti anticiklon sa sreditem oko 40 s.g.. i pritiskom od 1027 mb.

Iz raspodele vazdunog pritiska na Zemlji, koji prikazuju januarska i julska izobarska karta, mogu se izvui zakljuci:1. u ekvatorijalnoj oblasti visokih temperatura vazduha preovlauju ulazna strujanja vazdunih masa, pa je je zato nizak vazduni pritisak2. u subtropskim oblastima preovlauju sputanja vazdunih masa, pa one pored visoke temperature, imaju visok atmosferski pritisak (najizrazitiji je anticiklon sa sreditem oko Azorskih ostrva koji je znaaj za vreme u naim krajevima3. u subpolarnim i hladnijim predelima zimi postoje oblasti niskog vazdunog pritiska (za Evropu poseban znaaj ima islandska ciklonska oblast, kojoj u Pacifiku odgovara aleutska)4. zbog nejednakog zagrevanja kopna i mora, zimi je na kontinentima visok vazduni pritisak, a na okeanima i morima nizak vazduni pritisak. Leti je obrnuta pojava, kontinenti su pregrejani i na njima je nizak vazduni pritisak, na neto hladnijim okeanima on je tada vii5. na raspodelu atmosferskog pritiska ne utie samo razlika u zagrevanju Zemljine povrine, nego i rotacija Zemlje, zbog ega se deavaju esti poremeaji u velikim kretanjima vazdunih masa

18. POSTANAK I MERENJE VETROVA

POSTANAK VETROVA

Kretanje vazduha u atmosferi i preteno u horizontalnom pravcu naziva se vetar. Vetar nastaje zbog razlike u vazdunom pritisku na Zemljinoj povrini, kao posledica nejednakog zagrevanja. Vazduh iznad kopna bre se zagreva od vazduha iznad mora, iri se, postaje rei i laki, pa se podie i vis. Tako nastaje njegovo ascedentno ili uzlazno (uspono) kretanje. Kao posledica toga dolazi do zgunjavanja i nagomilavanja vazduha u viim slojevima iznad kopna. Vazdune estice, ne nailazei na otpor sem meusobnog trenja, pokreu se na visini du sloja, a u smeru kopno - more. Takvo kretanje trebalo bi da traje sve dotle dok se ne izjednai nastala razlikau pritiscima. Iznad mora dolazi do naglog nagomilavanja vazdunih estica, te se one sputaju na dole. Tako nastaje descedentno ili nizlazno (nispono) kretanje. Razlika u vazdunom pritisku izraava strujanja vazdunih estica sa mora, gde je pritisak vii, prema kopnu, gde je on nii. Tada se kao posledica u primorskim krajevima, u toku dana, javlja vetar pod imenom danik.U toku noi stanje je obratno.Vazdu iznad kopna se rashladi vie nego iznad mora, te nastaju odgovarajue promene u vazdunom pritisku. Laki morski vazduh die se iznad mora u visinu, dok na njegovo mesto dolazi onaj sa kopna, koji je hladniji. Tako nastaje drugi vetar suprotnog pravca, koji u primorju duva nou s kopna na more - nonik.Sline termike razlike i poremaaji postoje jo i izmeu jezera i okoline, velikih reka i njihovih dolina. Za razliku od prvih poremeaja koji imaju lokalne odlike, te obrazuju lokalne vetrove, nejednakosti u pritiscima kojepostoje na Zemljinoj povrini uslovljavaju pojavu planetarnih vetrova. Zbog razliitog zagrevanja kopna i mora, u toku leta i zime, pojavljuje se periodini vetrovi.

MERENJE VETROVA

Za poznavanje osobina nekog vetra, potrebno je ustanoviti njegov pravac, brzinu i jainu.PRAVAC VETRA oznaava se po strani sa koje duva. Radi oznaavanja tih strana horizont je podeljen na 8 glavnih pravaca sveta. Ovi pravci se obeleavaju:N - North (S - sever)NE - Northeast (SI - severoistok)E - East (I - istok)SE - Southeast (JI - jugoistok)S - South (J - jug)SW - Southwest (JZ - jugozapad)W - West (Z - zapad)NW - Northwest (SZ - severozapad)

Za oznaku tiina (vreme bez vetra) upotrebljava se slovo C - Calm i obeleava se sa 00. Za tanije oznaavanje pravca vetra dodaju se jo i stepeni. Ponekad se pravac vetra oznaava njegovim azimutom zj. uglom koji ima na pravac vetra prema meridijanu.Pravac vetra utvruje se pomou Vildovog vetrokaza. Sastoji se iz visokog drvenog stuba i metalnih delova: eline cevi koja je postavljena na nepokretnu vertikalnu osnovu oko koje se moe okretati. Na vrhu cevi na jednoj strani postavljen je luk sa osam zubaca, a na drugoj protivteg. Za donji kraj cevi privrena su metalna krilca sa loptom za ravnoteu krilca. Krilca se okreu na vetru tako da je lopta usmerena prema pravcu iz kojeg on duva. Taj pravac se lako odreuje po rui vetrova. (detaljan opis i izgled Vildovog vetrokaza nalazi se u udbeniku na strani br. 93).

BRZINA VETRA predstavlja put koji vazdune estice preu u jednoj sekundi, a izraava se u m/s. Brzina vetra se odreuje pomou limene ploe i lune skale na vetrokazu, kao i pomou anemografa i anemometra.Brzina vetra pomou vetrokaza odreuje se po odstupanju limene ploe od vertikalnog poloaja. Ukoliko je vetar bri utoliko se ploa otklanja od svog normalnog poloaja. Tanije podatke o brzini vetra daje Robinsonov anemometar. Pomou njega odreuje se srednja brzina vetra. Sastoji se iz tri ili etiri metalne uplje polulopte. One su postavljene na kracima horizontalnog krsta, ali tako da je upljina sa jedne polulopte okrenuta ispupenom delu susedne polulopte. Vetar udara u polulopte i pokree ih promenljivom brzinom oko vertikalne osovine sa beskrajnim zavrtnjem na njenom donjem kraju. Preko zubanika beskrajni zavrtanj u vezi je sa kazaljkama koje pokazuju ukupan broj metara koje su prele vazdune estice za vreme odreeno pomou toperice. (detaljan i izgled Robinsonovog anemometra nalazi se u udbeniku na strani br. 94).Anemografi belee automatski pravac i brzinu vetra, ali takav instrument imaju samo meteoroloke stanice prvog reda.

JAINA VETRA predstavljena je pritiskom koji on vri na vertikalnu povrinu. Meri se pomou specijalnih anemometara. U nedostatku instrumenata jaina vetra procenjuje se od oka prema Boforovoj skali koja pokazuje kakav je efekat vetra na pojedinim predmetima na kopnu i na stanje morske povrine.

19. STALNI VETROVI

Opta cirkulacija atmosfere ostvaruje obimnu razmenu vazdunih masa. One se kreu izmeu viih i niih irina, izmeu kontinentalnih i okeanskih povrina. Opta cirkulacija atmosfere omoguava kruenje vode u prirodi, a tome posreduje i ivot na Zemlji. Ona zavisi od geografske raspodele vazdunog pritiska i posledica je nekoliko inilaca: 1. loptasti oblik Zemlje 2. Zemljina rotacija 3. Zemljina revolucija 4. postojei raspored kopna i moraDugo se mislilo da je opta cirkulacija atmosfere jedinstvena. Kasnije, tokom Drugog svetskog rata, dolo se do zakljuaka da takva hipoteza nije mogua jer su zapaena mnoga neslaganja sa predstavom o optoj cirkulaciji atmosferi. Sada se pouzdano zna da se ekvatorski pojas tiina sastoji iz nekoliko posebnih i razdvojenih celina.1. PASATI - polaze kao stalni istoni vetrovi samo iz istonih polovina subtropskih anticiklona, te su izraziti u istonim polovinama okeana (u zapadnim tropskih zonama okeana pasati nisu postojani kao u istonim, pa se tamo pojavljuju tropski cikloni). Pasati duvaju u prizemnim slojevima troposfere (500-2000 m iznad tla). Iznad njih duvaju istoni vetar koji ima znatno veu monost (iznad okeana na visini od 10 km visine) i naziva se prapasat. Njegova monost se smanjuje ka subtropskim anticiklonima iznad koji duvaju zapadni vetrovi; oni se mogu smatrati antipasatima jer imaju suprotan smer od prapasata.2. ZAPADNI VETROVI polaze iz subtropskih anticiklona, ali nisu postojani. Remete ih prizemni prodori vazdunih masa iz viih irina, ali u veim visinama postoji stalno zapadno strujanje. Ono je najjae neposredno ispod tropopauze, gde u tzv. mlaznim vetrovima dostiu brzinu od preko 500 km/h. Zapadno strujanje vazdunih masa postoji i iznad ivinih pojaseva polarnih kalota, u kojima pak duvaju istoni vetrovi. U pojasu zapadnih vetrova neprekidno se sudaraju tople tropske i hladne polarne vazdune mase na polarnom frontu - ovaj pojas nazvan je planetarnim frontom. Zapadni vetrovi su jai u viim geografskim irinama i vie zimi nego leti.3. MLAZNI (STRUJNI) VETROVI uestvuju u optoj cirkulaciji atmosfere. Oni predstavljaju snano i uzano strujanje vazduha sa kvazihorizontalnom osom u viim slojevima troposfere ili u stratosferi, a odlikuje se velikim vertikalnim i horizontalnim pomeranjem sa postojanjem jednog ili vie maksimuma brzine vetra. Minimalna brzina mlaznog vetra, du njegove ose, je 30 m/s (108 km/h). Otkriveni su tek 1920-tih. Oni duvaju najee na visinama od 8-12 km. Prouavanjem tih slojeva troposfere bave se aeroloke stanice, sa kojih se u atmosferu putaju baloni sa radio-sondama svakodnevno, 3-4 puta. U radio sondama nalaze se tri insturmenta: termograf, barograf i hidrograf. Mada radio-sonda alje neprekidne podatke, za potrebe meteoroloke stanice uzimaju se razultatit merenja samo za odreene visine - ti nivoi nazivaju se izobarske povrine. Prema podacima radiosondiranja atmosfere, prave se visinske karte vremena - karte barike topografije na kojima se visina daje u geopotencijalnim metrima. Prema visini na kojima se pojavljuju dele se na:a) Troposferne - dele se prema oblastima iznad kojih se nalaze * mlazni vetrovi umerenih irina - nastaju izmeu visokih ciklona i anticiklona na du frontalne zone sa velikim horizontalnim gradijentom temperature vazduha* mlazni vetrovi subtropskih irina - nastaju na severnoj polulopti, na severnoj periferiji visokih subtropskih anticiklonab) Stratosferne - pojavljuju se preteno iz zapadnog, a leti iz istonog pravca...najvee brzine dostiu na visini od okoo 60 km (na granici stratosfere i mezosfere)

20. PERIODINI VETROVI

U jednom istom mestu, a u razliitim godinjim dobima duvaju vetrovi suprotnih pravaca, prouzrokovani sezonskim promenama atmosfere pritiska. Takvi vetrovi nazivaju se monsuni. Oni duvaju ne samo sa mora na kopnu i obratno, nego i preko prostranih okeanskih i kopnenih povrina. Prema poloaju oblasti u kojima duvaju postoje tropski i vantropski monsuni.VANTROPSKI MONSUNI su posledica termikih suprotnosti kopna i mora odnosno sezonskog premetanja oblasti visokog i niskog atmosferskog pritiska. Zimi je iznad rashlaenog kopna visok vazduni pritisak, pa tada duva zimskim monsun sa kopna na more, dok je leti stanje obratno, iznad pregrejanog kopna vazduni pritisak je nii nego iznad manje toplog mora - zato letnji monsun duva sa mora na kopno. Najbolji primer vantropskg monsuna je onaj na Dalekom istoku, a monsuni ovakvog tipa duvaju jo na primorju Severnog ledenog okeana, na Aljasci, severozapadnoj Kanadi, jugozapadnoj Evropi i u jugozapadnoj Australiji.TROPSKI MONSUNI duvaju u pojasu koji je priblino ogranien sa 20 s.. i 15 j.. Glavni uzrok njihov pojave jesu termike razlike tropskog pojasa u zimskoj i letnjoj polovini godine odnosno premetanje poloaja barikog ekvatora. Tropski monsuni su zapravo pasati, koji u oblastima veeg pomeranja barikog ekvatora imaju novo svojstvo - da sezonski menjaju opti pravac duvanja. Kod tropskih monsuna preovlauje razmena vazdunih masa izmeu Zemljinih polulopti. Oni su zastupljeni iznad okeanskih i prostranih kopnenih povrinama. Najtipinija drava u kojoj se javljaju tropski monsuni jeste Indija u kojoj postoje letnji i zimskim monsun.Letnji monsun donosi obilne kie, on je ustvari juni pasat. Polazi sa Indijskog okeana iz oblasti visokog vazdunog pritiska (centar oko 30 j..) ali pod uticajem Zemljine rotacije kada pree polutar, promeni pravac, tako da u Indiju ulazi sa jugozapada. On se kondenzuje iznad planina Gata i junih padina Himalaja stvarajui oblake (kumulonimbuse i nimbostratuse) iz koji se izluuje ogromne koliine padavina (erapundi - izlui se 1562 mm padavina).Zimski monsun je ustvari severostoni pasat, suv severoistoni vetar koji duva od novembra do februara i ija brzina nad kopnom iznosi samo 1 m/s. Iznad okeana brzina mu se poveava do 5-7 m/s. Suv kontinentalni vazduh zimskog monsuna polazi iz Pendaba i podnoja Himalaja. Zimski monsun nije svuda istih osobina, u Indiji je suv, a vlaan du zapadnih obala Japanskih ostrva.

21. LOKALNI VETROVI

Lokalni vetrovi karakteristini su samo za pojedine oblasti na Zemljinoj povrini. Znaajni su zato to podravaju uvek iste vremenske prilike. U naoj zemlji u lokalne vetrovee spadaju: koava, bura, vardarac, iroko i fen. U ostalim zemljama: inuk (drava Vaington - SAD), bahamos (Bahami), belat (jug Arabije) , blizard (Severna Amerika), hamsin (Egipar), norder (SAD - du Misisipija), pampero (Argentina-Urugvaj) i dr. KOAVA duva u severoistonoj Srbiji. Nastaje kada je visok vazduni pritisak nad Ukrajinom, a nizak nad zapadnim Sredozemljem. Koava je najjaa na ulazi u erdapsku klisuru (izmeu Babajaka i Golubakog rada gde pojedini njeni udari dostiu brzinu od 100 km/h). Veoma je jaka kod Beograda. Osea se u celoj Vojvodini, a ponekad i u dolini Drave do Osijeka. Uz dolinu Save do Bosanskog amca, u Srbiji skoro do Nia, Kraljeva i Valjeva. Najee duva 2-3 dana. Koava podrava vedro vreme u naim severoistonim krajevima. BURA je slapovit vetar du obale Jadrana. Najjaa je na planinskim prevojima u blizini mora, kod Trsta, Rijeke, Senja, Zrmanje i Klisa. Na tim mestima udari bure dostizali su brzinu do 180 km/h. Sputajui se na more bura podie velike talase, kada je veoma jaka dolazi do prekida pomorskog saobraaja. Traje 2-3 dana, ponekad do tri nedelje. Bura isezava na puini Jadrana. Po nastanku razlikuju se dva tipa:- Anticiklonska bura koja nastaje kada je visok vazduni pritisak nad Srednjom Evropom, a nii nad Sredozemljem. Duva prema Jadranu od oktobra do marta (katkad i do maja) kao jako severoistoni vetar kada preovlauje vedro i suvo vreme.- Ciklonska bura nastaje kada je centar niskog pritiska u junom Jadranu ili neto zapadnije. Tada na zapadnoj strani depresije duva sa severoistoka ciklonska bura, a u isto vreme na istonoj strani depresije duva sa jugoistoka jak ciklonski jugo. Naziva se oblana ili mrana bura jer donosi oblano vreme nad itavim Jadranom. Praena je padavi- nama, ponekad obilnim, moe da potraje do 8 dana.VARDARAC slapovit vetar. Nastaje kad je visok vazduni pritisak iznad sredinjih oblasti Balkanskog poluostrva, a nizak iznad Egejskog mora. Duva sa ar planine i Skopske Crne gore, niz dolinu Vardara prema Solunskom zalivu. ei je zimi, suv je i hladan. Ponekad zimi prouzrokuje pojavu leda uz severnu obalu Solunskog zaliva. Duva po 3-7 dana. Dostie brzinu do 60 km/h. Vardarac podrava vedro vreme.JUGO je preteno jugoistoni vetar, koji duva po uzdunoj osi Jadrana. Duva due u hladnoj polovini godine - do 4 dana (sa prekidima do dve nedelje). Jugo je ei u severnom Jadranu od marta do juna, a u junom od oktobra do marta. Ponekad dostie brzinu do 80 km/h kada u junom Jadranu izaziva visoke talase do 4,5 m i oteava pomorski saobraaj. Vrlo jak jugo naziva se juina. Po postanku postoje dva tipa:- Ciklonski jugo nastaje kada se Jadranu pribliava depresija iz zapadnog Sredozemlja. Predznak pojavi vetra su talasi iz junog pravca i oblaci iz zapadnog i jugozapadnog pravca. Njegovom pojavom poveava se oblanost, pojavljuje se jai topao i vlaan vetar. Ciklonski jugo skoro uvek prelazi u vetar olujne jaine praen grmljevinom i padavinama. Vazdune mase polaze iz Severne Afrike, pa preko Sredozemlja apsorbuju velike koliine vodene pare.- Anticiklonski jugo razvija se kada je visok vazduni pritisak iznad sredinjih oblasti Balkanskom poluostrva, a nizak u zapadnom ili srednjem Sredozemlju. Ovaj jugo j ustvari istoni vetar koji je na Jadranu kanalisan pravcem pruanja Dinarida i Apenina. Dosta je topao, prilino suv (te ne donosi padavine). Najee se javlja na prelazu iz toplije u hladniju polovinu godine i obrnuto. Anticiklonski jugo prelazi u ciklonski kada se priblii Jadranu, a ciklonski kasnije u buru.FEN je jak, slapoviti, topli i suv vetar tipian za severnu podgorinu Alpa, mada je est i juno od ovih planina. Obrazuje se kada je na jednoj strani planinskih masiva nizak, a na drugoj strani visok vazduni pritisak.Relativno suv i topao vazduh fena objanjava se njegovim adijabatskim zagrevanjem pri sputanju preko planinskih venaca u duboke doline i kotline. U naim Dinaridima osobine fena ima jak jugo (juina). Topao je i suv pa isuuje tle, osui biljke pa ga u Bosni nazivaju beli grad i beli vetar. U prolee izaziva bre otapanje snega, porast vodostaja na rekama u slivu Save.

U lokalne vetrove ubrajaju se i vetrovi s kopna i planinski vetrovi koji nastaju zbog nejednakog dnevnog zagrevanja i nonog hlaenja vazduha u dolinama i na planinskim vrhovima. Pregrejani dolinski vazduh struji u toku dana uz planinske strane - dolinski vetar / dolnjak / danik. Nou se pak prehlaeni vazduh sputa sa planinskih vrhova u doline - gorski vetar / gornjak /nonik. Planinski vetrovi su slabi. Javljaju se leti pri tihom i vedrom vremenu.

22. VODENA PARA, ISPARAVANJE I VLANOST VAZDUHA

VODENA PARA I ISPARAVANJE :Voda je jedina materija u prirodi koja se javlja u sva tri agregatna stanja. U gasovitom stanju ona se nazivaa vodena para. Kao takva ona je nevidljiva i nema miris. U atmosferi se mea sa ostalim gasovima, laka je od vazduha. Vodena para u atmosferu dospeva isparavanjem (procesom prelaenja vode iz tenog u gasovito stanje). Veliina isparavanja zavisi od povrine sa koje se ono vri, ali isto tako zavisi i od temperature povrine sa koje nastaje. Kada je vazduh suv i topao u stanju je da primi veu koliinu vodene pare od hladnijeg i vlanijeg vazduha. Isparavanje je srazmerno brzini vetra. Vodena para isparava i sa povrine snega o leda gde je isparavanje utoliko manje, ukoliko je nia temperatura vazduha.Najvee isparavanje je tokom letnjih meseci i u pustinjskim oblastima. Mesta u sunim krajevima imaju vee isparavanje i kada lee u viim irinama od mesta koja lee u morskim oblastima.Isparavanje se mere pomou evaporimetra (isparitelja). Na meteorolokim stanicma upotrebljava se Vildov isparitelj koji radi na pricipu vage, a pokazuje na skali sloj vode u mm koja ispari za 24h. (detaljan opis i princip rada nalazi se u udbeniku na strani br. 122)Sposobnost isparavanja (isparljivost) tanije se mere pomou specijalnih plovnih evaporimetara i ispariteljnih basena sa povrinom id 530 m2. Svi instrumenti za merenje isparavanje vode daju utoliko vee vrednosti od stvarnih,ukoliko im je manja povrina suda (basena). Biljke takoe odaju veliku koliinu vodene pare. Njihovo isparavanje (transpiracija) zavisi od vrste biljke, njene starosti i gustine na odreenoj povrini, osobina tla i njegovog mehanikog sastava, od vodenog reima tla, njegovog hemijskog sastava itd. Transpiracija je fiziko-bioloki proces koji je podloan sezonskim promenama.

VLANOST VAZDUHA:Isparena voda sa povrine mora, jezera, reka, snega, tla i biljaka dospeva u atmosferu kao vodena para. Za vazduh koji pri odreenoj temperaturi sadri najveu moguu koliinu vodene pare kae se da je zasien vodenom parom ,a njegova sposobnost da primi jo vodene pare poveala bi se njegovim zagrevanjem. Kada se takav vazduh rashladi, on postaje prezasien vodenom parom i dolazi do pojave kondenzacije (vraanja vodene pare u tano stanje).Temperatura vazduha pri kojoj dolazi do prelaza vodene pare, koju vazduh sadri, u njeno teno stanje naziva se temperatura rosne take (rosna taka).Kondenzovana vodena para pretvara se i padavine, koji se izluuju na tle. Jedan deo opet ispari, drugi ponire u zemlju, a trei se sakuplja u vodotocima i vraa u mora. Na taj nain vri se proces velikog kruenja vode.Sadraj vodene pare u vazduhu se menja, ali se on moe izraziti brojno na nekoliko naina:1. PRITISAK VODENE PARE (p) - predstavlja parcijalni napon vodene pare u vazduhu, izraen u mm ivinog stuba (mm Hg). Koristi se u meteorolokim proraunima gde god se prouava sadrina vodene pare. Godinji tok pritiska vodene pare menja se sa temperaturom vazduha (u zimskim mesecima je manja nego u letnjim). Najvei napon vodene pare je u ekvatorijalnoj oblasti, a njihov poloaj se prikazuje na kartama pomou izovapora (izolinija koje spajajau mesta sa istim naponima vodene pare). Pritisak vodene pare obino se smanjuje sa poveanjem visine.2. APSOLUTNA VLAGA (e) - predstavlja teinu vodene pare u gramima koju sadri 1 m3 vazduha. Menja se u zavisnosti od rasporeda kopna i mora, oblika mor, stanja vremena i godinjih doba. Apsolutna vlaga se poveava od polarnih oblasti ka ekvatoru.3. RELATIVNA VLANOST (r) - predstavlja odnos izmeu apsolutne vlage vazduha u odreenom trenutku i one maksimalne mogue vlanosti koju bi on imao na odreenoj temperaturi pa da bude zasien. Izraava se u procentima. Izraunava se po formuli: r = e/E * 100.Relativna vlanost od 0% oznaava da je vazduh potpuno suv. Prema procentu relativne vlanosti u bioklimatskoj praksi smatra se da je vazduhveoma suv - r < 55%suv - r = 55 - 74 %umereno vlaan r = 75 - 90%veoma vlaan r > 90%

Relativna vlanost vazduha najvea je zimi, najmanja leti.

*Za odreivanje apsolutne i relativne vlanosti upotrebljavaju se psihometri koje ne pokazuju direktno vrednosti, ve se do njih dolazi proraunavanjem. Za neposredno odreivanje relativne vlanosti slui Kopeov higrometar (detalj opis princip rada nalazi se u udbeniku na strani br. 131)Higrograf je instrument koji radi na principu promene duine vlasi pri izmeni koliine vodene pare u vazduhu.

4. DEFICIT ZASIENOSTI (D) - predstavlja razliku izmeu maksimalne koliine vodene pare koju vazduh moe da primi na odgovarajuoj temperaturi i one koliine vodene koja se u tom trenutku nalazi u vazduhu. On se poveava od zimskih ka letnjim mesecima, a potom opada prema zimskim. Deficit zasienosti vodenom parom se izraava u mm Hg (milimetrima ivinog stuba). Najvei deficit zasienosti vodenom parom imaju pustinjem i stepe, uopteno oblasti koje se nalaze daleko u unutranjosti kontinenata (srednja Azija), a najmanji primorja i ostrva.

23. OBLANOST I NJEN GODINJI TOK

Prelazom vodene pare u teno ili vrsto stanje voda u atmosferi postaje vidljiva - ona se pretvara u oblake. Veliina vidljivog neba prekrivena oblacima naziva se oblanost. Za merenje oblanosti ne postoje instrumenti, ona se procenjuje slobodnim oko: vidljivi deo neba se podeli na deset jednakih delova, a zatim se procenjuje koliko takvih delova pokrivaju oblaci. Kada je nebo sasvim vedro onda je oblanost 0, a ako je oblacima pokrivena samo jedna polovina onda je oblanost 5, dok oblanost 10 znai da je celo vidljiva povrina neba pokrivena oblacima.GODINJI TOK OBLANOSTI slian je sa tokom relativne vlanosti vazduha. U Beogradu je najvea oblanost zimi, a najmanja u letnjim mesecima. Najveu oblanost imaju polutarske oblasti. U subtropskim oblastima oblanost je najvea u najhladnijim mesecima, a u monsunskim u letnjim. U umerenom toplotnom pojasu najmanja oblanost je u letnjim, a najvea u zimskim mesecima.Jasniju predstavu o rasporedu oblanosti na Zemlji pruaju izonefe (linije koje spajaju na karti mesta sa jednako oblanou). Prosena oblanost na celoj Zemlji je 54,4 %. Ona je vea iznad okeana za 10% nego iznad kontinenata. Najoblanije su subpolarne oblasti (izmeu 60 i 70 g..) - 72% na severnoj i 76% junoj polulopti.Prosena oblanost Zemljine povrine tokom godine najvea je na kopnu u decembru, a na morima u julu i oktobru. Najvea oblanost na Zemljinoj povrini je u julu, a najmanja u martu i aprilu

24. MAGLA

Pod pojmom magla podrazumeva se zamuenost prizemnog sloja vazduha, pri kojoj je daljina vidljivosti smanjena do 1 km, a prouzrokovana kondenzacijom vodene pare i prisustvom siunih vodenih kapljica koje lebde u vazduhu. Ako je vidljivost vea od 1 km, ali ipak ne takva kakva je pri potpuno istom vazduhu, onda se ovakva pojava naziva sumaglicom (u njoj su vodene kapljice ree i sitnije nego u magli pa je vidljivost vea).Magla je prizemni oblak, koji se pri temperaturama viim od 0 C moe odrati samo pri vrlo velikoj relativnoj vlanosti vazduha. Po nainu obrazovanja magle se dele u dve grupe:1. MAGLE VAZDUNIH MASA koje se sastoje iz tri tipa:a) Magle obrazovane hlaenjem vazduha obuhvataju dva tipa magle advektivne i radijacione. - Advektivne se obrazuju pri horizontalnom premetanju toplijeg vazduha preko hladnije podloge U advektivne magle se ubrajaju magla tropskog vazduha, monsunska magla, morska i primorska magla. - Radijacione nastaju kada se prizemni sloj vazduha ohladi u dodiru sa prehlaenom podlogom. Obrazuju se u vreme tiina, mada je neophodan vetri, kako bi se magla razvila u visinu. Pri potpunoj tiini javie se rosa. U radijacione magle spadaju prizemne magle koje se obrazuju u sloju prizemne inverzije i visoke koje se obrazuju zimi, u stabilnom anticiklonu.b) MAGLE OBRAZOVANJE ISPARAVANJEM VODE SA PODLOGE najee su u jesen i zimi u hladnom vazduhu iznad toplije povrine vode. Na kopnu se obrazuju nou iznad reka i jezera (pui se povrina vode). Ovaj tip magle pojavi se i uvee posle kie, kada tlo jako isparava, a vazduh poinje da se hlade. Ovakve magle su este zimi na Severnom, Baltikom i Crnom moru i na Kaspijskom i Aralskom jezeru.c) MAGLE PLANINSKIH PADAVINA obrazuju se adijabatskim hlaenjem vazduha pri njegovom izdizanju uz padine, koja se hladi za 1 C na svakih 100m, pa se na odreenoj visini kondenzuje.

2. FRONTALNE MAGLE (NA DODIRU DVEJU VAZDUNIH MASA) javljaju se na razdvojnoj povrini dveju razliitih vazdunih masa. Njihova pojava uslovljena je advekcijom, zasienosti vazduha frontalnim padavinama i adijabatskim hlaenjem. Ove magle se javljaju u uskim pojasevima i dele se na predfrontalne i postfrontalne.Predfrontalne magle obrazuju se pri intenzivnom isparavanju kako sa tla tako i sa kinih kapljica, a postfrontalni se formira od intenzivnog isparavanja sa tla i biljnog sveta, posle prolaza vazdunog fronta.

Suva magla (aavina) predstavlja posebnu vrstu magle koja postaje zimi od tvrdih estica dima, kojima se ispuni vazduh kada se dogode vei umski poari pa takva magla sadri ai.Gradska magla (smog) javlja se u velikim gradovima i industrijskim oblastima. Postoje samo kada se vlani vazduh pomea sa esticama dima i otpadnim gasovima. Nazivaju ih prljavo-sive ili ukaste magle.

GEOGRAFSKO RASPROSTRANJENJE MAGLI:Najvei broj dana sa maglom u godini je u Arktiku (vie od 80 dana). U umerenih irinama severne polulopte najvie ima podruje Njufaundlenda (preko 80 dana), priblino isto toliko dana imaju i priobalske pustinje June Afrike i June Amerike. Oko 40 dana godinje ima morski pojas Kalifornije, Srednja Evropa i sredinji deo Madagaskara,Meu okeanima najvie magle ima Indijski okean. Malo magle je u subtropskim pustinjama, Sibiru i Kanadi. Beograd proseno godinje ima 32 dana sa maglom.

25. OBLACI I NJIHOVI GLAVNI TIPOVI

Oblak je deo slobodne atmosfere ispunjene vodenim kapima i kristaliima leda; on je veoma promenljivih oblika i neprekidno se kree. Zbog velikog klimatskog znaaja (nosioci padavina), oblaci su postali predmet posebnih izuavanja. L.Hauerd je u poetkom XIX veka izdvojio glavne tipove oblaka i imenovao ih (latinski nazivi).* Prema obliku (izgledu) oblaci se svrstavaju u tri osnovne grupe:1. gomilasti (lat. cumulus)2. slojeviti (lat. stratus)3. perjasto-pramenasti (lat. cirrus)Sem njih postoje jo tri prelazna oblika:1. slojevito-gomilasti (lat. stratocumulus)2. perjasto-slojeviti (lat. cirrostratus)3. perjasto-gomilasti (lat. cirrocumulus)* Po nainu postanka dele se na:I - stabilni oblaci (stvoreni pri lepo vremenu, tu spadaju slojeviti i talasasti oblaci - stratusi, stratokumulusi, altokumulusi i cirkokumulusi)II - nestabilni oblaci (obrazovani jakim uzlaznim strujanjem, esto vrlo vlanog vazduha, tu spadaju - kumulusi i kumulonimbusi)

* Prema visini na kojoj se kreu dele se na:a) visoki oblaci - (preko 6000 m, sastoje se od ledenih kristala) a) Cirus (Ci)- ima nenu vlaknastu strukturu i belu boju sa svilastim sjajem, bez senke na zemlji. Razliitih su oblika: usamljeni pramenovi, perjasta vlakna, svilasta vlakna sa pramicima, ... b) Cirostratus (Cs) - sastoji se od tankog beliastog vela ledenih kristalia, kroz koje se prelamaju svetlosni zraci Sunca i Meseca stvarajui halo (svetao krug oko njih) c) Cirocumulus (Cc) - sastoji se iz posebnih neosenanih grudvica (podsea na stado ovaca).

b) srednji oblaci (izmeu 2500 i 6000 m, sastoje se iz vodenih kapljica ili ledenih zrnaca, ili od oba)a) Altostratus (As) - je vlaknast ili izbrazdan veo sive ili plaviaste boje, kroz koji se Sunce i Mesec jedva naziru

b) Altocumulus (Ac) - sastoji se iz malih sedefastih grudvica nanizanih u redove, koje su esto osenene

c) niski oblaci (ispod 2500 m, sastoje se preteno od vodenih kapljica)a) Stratocumulus (Sc) - ima oblik ogromnih grudava sive boje, ali zbog velike rasprostranjenosti ostavlja utisak znatne debljineb) Cumulus (Cu) - ima na gornjoj povrini oblik kubeta, koji se sastoji iz mnogih grudava dok mu je baza skoro horizontalna. Ako je osvetljen sa strane ima belu boju ali kada zaklanja Sunce postaje taman dok su mu ivice svetlec) Stratus (St) - je ujednaeni oblani sloj, slian magli, koji lebdi na odreenoj visini i najee prekriva celo nebo

Oblaci vertikalnog razvitka:- Nimbostratus (Ns) - je tamno sivi slojeviti kioviti oblak, ija debljina dostie i do 5000m, izluuje trajniju kiu ili sneg, kod njih se zapaaju padavinske pruge (virge) jer u nekim sluajevima padavine ne dostiu do zemlje.- Cumulonimbus (Cb) - sastoji se iz velikih oblanih masa, jako razvijenih u vertikalnom pravcu, obrazuju se leti, pri labilnom stanju atmosfere, a esto su praeni nepogodom jer sem kie izluuju i grad.

26. OBLICI PADAVINA

Padavine sainjavaju svi oblici kondenzovane vodene pare u teno ili vrstom stanju koji dospevaju na zemlju iz vazduha. Dele se na: - visoke padavine (kia, sneg, krupa, sugradica, grad i ljutina) - niske padavine (rosa, slana, inje i poledica)Svi oblici padavina nazivaju se hidrometeori.KIA () se izluuje iz oblaka debljih od 700 m. Sastoji se od vodenih kapljica sa prenikom veim od 0,05 mm koje padaju kroz nepokretan prizemni vazduh brzinom od 3 m/s. Ako su kapi sitnije, mnogobrojnice i sporije padaju na tle onda se one nazivaju izmaglica ( ) ili sipea kia.Najkrupnija kapi kie imaju prenik do 7 mm. Vee se rasprskavaju u padu. esto se deava da vodene kapi zbog jakih uzlaznih strujanja vazduha ne mogu da padnu na zemlju. One ispare pre nogu to stignu do tla i tada se ispod oblaka vide visee zavese ili padavinske pruge tj. virge. Tek kada se vazduh potpuno zasiti vodenom parom, kapi dospevaju na zemlje, te nastaje kia.Pljuskovite kie ( ) izluuju se leti iz kumulonimbusa pri olujnom vetru kada za kratko vreme padne velika koliina kie - provala oblaka

SNEG ( ) postaje sublimacijom vodene pare tj. njenim direktnim prelazom u vrsto stanje. To je mogue:1. kada je temperatura nia od 0 C2. kada je vazduh zasien vodenom parom3. kada je proces sublimacije postepenProsean prenik im je 2,5 mm. Sneg se izluuje u vidu snenih pahuljica koje postaju spajanjem ledenih kristala. Sneg pada pri temperaturi vazduha izmeu - 40 i + 10 C. Pri veoma niskim temperaturama i stabilnom vremenu sneg se izluuje u vidu ledenih iglica i ploica - ljutina. Pri viim temperaturama vazduha pomea se sa kiom - susneica.

GRAD ( ) - to su ledena zrna sa prenikom od 5-50mm koji padaju iz olujnih kumulonimbusa i uvek pri temperaturama iznad 0 C. Grad priinjava velike te poljoprivredi. Najvee zrno grada sa 21,5 cm i teinom od 4,5 kg palo je u Kini 1902.godine. Grad najee traje do 10 min. U srednjoj Evropu se najee javlja u toplim mesecima (od maja do avgusta), a u toku dana u najtoplijim asovima (od 12-20h).ROSA ( ) je najvaniji oblik niskih padavina, naroito u suvim krajevima - u pustinjama i stepama. Ona je jaa leti nego zimi. Vana je za biljni svet jer mu daje deo vode potrebne za ivot. Ta koliina vode u nekim krajevima vea je od svih ostalih oblika padavina (obale June Amerike - Peru - 3 puta vie nego kie).

27. MERENJE PADAVINA

Merenje padavina obavlja se pomou kiomera, pluviografa i totalizatora.KIOMER se sastoji od plehanog cilindrinog suda, koji je na gornjem kraju otvoren, da bi u njega padavine slobodno dospevale (prenik otvora je 160mm). Oko otvora je mesingani prsten sa vrlo otrom ivicom, koja tako preseca kapi, da se u unutranjost suda slivaju samo one kapljice koje padnu na povrinu od 200 cm2 - toliko iznosi povrina otvorenog suda. U njegovoj unutranjosti je levak, kroz koji se padavine slivaju u kanticu na dnu cilindra. Postavlja se na drveni stub, tako da mu otvor bude na visini do 1,50m kako u njega ne bi dospele delovi kapljica koje padaju na zemlju. Merenje padavina vri se u 7h, a na sinoptikim stanicama i u 19h po lokalnom vremenu. Sadraj vode u kantici izruuje se u staklenu menzuru na ijoj strani je ucrtana skala od 1 - 10, te brojke predstavljaju veliinu padavina u milimetrima, koja se izlui na horizontalnu povrinu.PLUVIOGRAF automatski belei koliinu za sve vreme dok traje kia. Ima otvor iste veliine kao i kiomer (160 mm). Padavine dospevaju u uzani cilindrini sud kroz metalnu cev; u sudu je plovak, koji je preko vertikalne osovine u vezi sa kazaljkom. Na vrhu kazaljke je pero ispunjeno mastilom koji nalee na milimetarski papir. Ona je obmotana oko valjka sa asovnim mehanizmom (navija se svakog ponedeljka u 7h), koji ga okrene oko vertikalne ose za 24h. Ako nema padavina pero povlai horizontalnu liniju po nultoj podeli, ali im pone kia vode iz otvora se sliva kroz cev u sud sa plovkom. Ovaj zapliva po vodi i ukoliko je priticanje vode vee on se sve vie izdie u sudu. Plovak podie i osovinicu za koju je utvrena kazaljka sa perom, a ono ubeleava visinu. Kada je kia jaka i plovak dospe do vrha suda, nastaje naglo pranjenje cevi, kroz kolenastu cev, a zatim se voda izliva u rezervoar.TOTALIZATOR slui za merenje padavina u teko pristupanim krajevima. Ima otvor kao i kiomer, ali mu sud prima 200 litara vode.Mesene i godinje visine padavina:U mnogim mestima osnivaju se kiomerne stanice, koje se nazivaju po naselju u kojem se nalaze. Sve meteoroloke i kiomerne stanice ine mreu meteorolokih stanica. Na teritoriji Jugoslaviji postoji preko 1300 ovakvih stanica, a koliina padavina se bolje utrvuje ukoliko je vea gustina stanica na odreenoj teritoriji.Merenjem padavina utvruju se dnevna, mesena i godinja visina padavina.1. DNEVNA VISINA PADAVINA predstavlja onu koliinu padavina koja se izlui u toku 24h (od 7h po lokalnom vremenu prvog dana, do 7h drugog, sledeeg dana). Izraava se u mm (mm istvoremeno pokazuju i broj litara vode na povrini od 1 m2).2. MESENA VISINA PADAVINA se dobija sabiranjem dnevnih visina padavina.3. GODINJA VISINA PADAVINA se dobija sabiranjem mesenih visina padavina.

**- Srednja mesena visina padavina dobija se kada se saberu sve mesene padavine jednog istog meseca i zbir podeli sa brojem godina promatranog perioda.**- Srednja godinja visina padavina dobija se zbirom srednjomesenih visina padavina.**- Pluviometrijski reim predstavlja raspodelu godinje ili srednjogodinje visine padavine po mesecima i godinjim dobima.**- Broj dana sa visokim padavinama - u dane sa padavinama ubrajaju se samo oni u kojima je izluena koliina padavina bila vea od 0,1mm. Prema tome se izdvajajau dani sa padavinama 0,1 mm, 0,5 mm, 1,0 mm, 2,0 mm, 5,0 mm, 10,0 mm, 20,0 mm. Slabe kie su do 1mm, umerene kie od 1,1 do 5,0 mm, jake kie 5,1 do 10,0 mm i vrlo jake kie preko 10,0 mm na dan.** - Verovatnoa padavina dobija se deobom srednjeg broja padavinskih dana nekog meseca sa ukupnim brojem dana tog meseca.** - Intenzitet padavina za jedan padavinski dan dobija se deobom srednje visine padavina nekog meseca sa srednjim brojem nejgovih padavinskim dana.

28. GENETSKA KLASIFIKACIJA VISOKIH PADAVINA

Po nainu postanka visoke padavine se svrstavaju u tri grupe:1. FRONTALNE PADAVINE: izluuju se u prelaznoj graninoj zoni izmeu dve razliite vazdune mase, koja se naziva vazduni front. Kada hladan vazduh prodre u zagrejanu oblast, on se kree iznad zemljine povrine jer je gui i laki, dok se topliji, rei i laki naglo izdie. Tada se stvaraju uslovi za kondenzaciju vodene pare u vazduhu, jer se izdizanjem hladi, pa se obrazuju kini oblaci (nimbostratusi i kumulonimbusi). Iz tih oblaka izluuju se padavine. Frontalne padavine se izluuju u zoni vazdunog fronta, esto na duini od vie stotina metara. Zahvataju velike povrine, ali brzo prolaze.2. KONVEKTIVNE PADAVINE: javljaju se u ob