ISSN 1849-0425

Slavica GazibaraMislav Bartoš

Robert VrbnjakAntonia

KraljZoran Žmirić

Miloš Petronijević

Željko MarinkovićVergilije Franizz

Tamara ČapeljFlorian Hajdu

Kodrata Majević Maae

ISSN 1849-0425

časopis za književnost i umjetnost godina 3. / br. 1 / proljeće 2015.

foto

: Zo

ran

Žm

irić

, Slo

n

1

književnostuživo

2

književnostuživo

Književnost uživo, časopis za književnost i umjetnost / godina 3., broj 1, proljeće 2015. / izdavač [studio TiM] / www.studiotim.hr / glavne urednice broja: Tea Marković, Dunja Matić, Mirela Fuš / uredništvo: Igor Beleš, Alen Brabec, Tamara Čapelj, Mirela Fuš, Sonja Huncinger Smirčić, Slaven Jelenović, Tea Marković, Moris Mateljan, Dunja Matić, Tamara Modrić, Senka Staniševski, Robert A. Vrbnjak, Milan Zagorac, Zoran Žmirić / dizajn Sanja Kapidžić / lektura: Mirela Fuš i Tamara Čapelj / časopis je namijenjen za online besplatnu distribuciju / ISSN 1849-0425 / časopis je objavljen uz financijsku pomoć Grada Rijeke, Ministarstva kulture Republike Hrvatske i Primorsko-goranske županije

SadržajUvodnik umjesto uvodnika, s opravdanim razlogom! 5

Apsurd ne umire

Mislav Bartoš: Glupa pitanja 8

Robert Vrbnjak: Pazite što lajkate 9

Blago Vukadin: Glupa rima 10

Vergilije Franizz: Finojutarnja 11

Robert Vrbnjak: Prvog siječnja 12

Miroslav Mimi Džambić: Ime 13

Miloš Petronijević: Dnevnik beskućnika 14

Antonia Kralj: Praznina pojela svemire 15

Milan Zagorac: Pobratimstvo lica u svemiru 16

Sara Mrak: Pisati o brodu koji odlazi 17

Više nas u meni

Milan Zagorac: Kapetan Ahab 20

Zdravko Lukanović: San il’ java 21

Tamara Čapelj: Trajni znaci zabrane 22

Denis Kožljan: Promjena 23

3

književnostuživo

Sandra-Anina Klarić: Portreti prošlosti 24

Slavica Gazibara: Više nas 25

Ivana Vrdoljak: Beznaslovna 26

Vergilije Franizz: Definicija skoro 27

Florian Hajdu: Dan nedeljni, bez Čokia, na Pisarou 28

Intervju: Zoran Žmirić “Slika je odskočna daska za priču” 31

Intervju: Željko Marinković, Kodrat Majević, Maae “Književnost podvojenosti, grmljavine i majčinstva” 41

Kodrata Majović Maae: Vratiće se rodeo Mister Baishon u romanu 48

Relativno te više ne volim

Dejan Đorđević: Njen mobilni svijet 90

Ivo Anić: Samo na tvojoj ruci sam ono što znam 92

Zdravko Lukanović: Trebam 93

Julijana Plenča: Pod novogodišnjim velom 94

Slavica Gazibara: Kalendar 95

Zoran S. Piljević: Jednom kad snjegovi okopne 97

Miroslav Mimi Džambić: Ona 98

Slavica Gazibara: San 98

Bruno Šantek: Vakuum 99

Slavica Gazibara: Tulum 100

Željka Kovačević Andrijanić: Crveno i crno 101

Antonia Kralj: Herojske relativnosti 102

Tamara Čapelj: Sve što ostane poslije ONE ljubavi 103

Ante Jure Antić: Sve 104

4

književnostuživo

foto

: Zo

ran

Žm

irić

5

književnostuživo

Uvodnik umjesto uvodnika, s opravdanim razlogom!

Milan Zagorac

Drage čitateljice i čitatelji, ušli smo u 3. godinu časopisa i, istina je, mnogo toga se dogodilo. Glavna nam je urednica u pravom trenutku postala majka (bravo Tea, a još više bravo malom hrabrici!!!), Moris nam je otišao u Irsku (e, moj Moris, tek kad odeš na Novi Zeland, onda ćemo biti pravi world wide web, jel’tako Slavene?), entuzijazam nam ovisi o motivacijskim govorima na fejsu kao i trenutnim uspjesima, ali i bezbrojnim ograničenjima naših pojedinačnih egzistencija; s Katapultom smo privremenom zastali, unatoč odličnoj suradnji, dok se ne dogovorimo kako dalje (naravno, ova je cijela priča konstantno otvorena!), održali smo već ne znamo ni sami koliko predstavljanja u javnosti i medijima, dobili tisuće lajkova, postali nezaobilazna točka književne produkcije iako će mnogi mahnuti rukom i reći, bah, jaka stvar!

Dobro, možda ni nije jaka stvar, ali pokrenuti sve od nule, isključivo s ljudskim kapacitetima, jasno, bez para, i sve to održavati s minimumom financija (hvala vam svima koji ste nam i do sada pomagali kao i hvala onima koji će nam tek pomagati u ovom vremenu koje je tako tjeskobno za izdavaštvo).

Vaš i naš časopis je totalni novum, svojom otvorenošću, principima koji su do sada bili nepojmljivi, ali i kvalitetom samih sadržaja koje uporno i stalno ističemo na našem portalu www.knjizevnostuzivo.org, a od čega ćemo u posljednjem, zimskom broju ove godine napraviti jedan veličanstveni vatromet vrhunske književnosti koja je nastala u virtualnim bespućima za sada balkanskih internetskih gudura...

Stoga, čitajmo se i nadalje, život književnosti je kao i život čovjeka, usponi i padovi su neminovnost, ali bez ove radosti entuzijazma, iskre uzbuđenja od novoga, želje za istraživanjem novih područja, sve bi se činilo puno tjeskobnije.

Do skora čitanja u ljetnome broju! I da, ne zaboravite, tiskano izdanje čeka na vas!

6

književnostuživo

foto

: Zo

ran

Žm

irić

Apsurd ne umire

8

književnostuživo

Mislav Bartoš Glupa pitanja

„Kako to da se ne ošišaš?“

U glavi mi sijevnu dva napoleonska konja,

tri razapeta Krista,

četiri inkvizicijska vješanja

i repriza svih zemaljskih ratova.

Konjušari su počeli ispitivati glupa pitanja

u glupa vremena,

a ne posjeduju ni konja

ni ženu

ni mozak.

„Kako to da ne briješ bradu?“

„Kako to da čitaš knjige?“

„Kako to da pišeš?“

Upućuju poglede općinskih sudaca

u poslijeratnim procesima,

oceanima daleko od tolerancije,

svađe bez argumentacije

u državi bez demokracije.

Znaju za papire i disertacije,

ali ne i život.

Ne i spoj magle na rijeci

uz jeftino vino na obali,

razgovore ni očemu

koji su upakirani za sjećanja

i spremni da se iskrcaju sa zahrđalog broda

za dvadeset i kusur godina.

Njihovi džepovi kao impozantna imovina.

Prva srednjoškolska lektira kao vodič za život —

na silu pročitana.

Čekanja u bankama

i crni cigaretni opušci pred vrtićima.

Veliki stomaci nad prljavim stolovima

s na silu oženjenim ženama,

rasplakanim bebama

i neplaćenim računima i stanovima.

Život je milina, kažu oni,

život je masna jetrena oteklina.

Zašto se ne ošišam...

Možda bih se tada lakše mogao

objesiti o kravatu u kupatilu.

Ja se jebem s knjigama,

oni se jebu brigama — u medijskome žutilu.

9

književnostuživo

Robert Vrbnjak

Pazite što lajkate

Pazite što lajkate

Jer sve se vidi

I sve se zna

Tko se kome dopada

I tko je protiv

A tko za koga

Pazite što govorite

I na misli isto tako

Jer misliti vlastitom glavom

Nije uvijek preporučljivo

I kad hodate oprez

Da ne zastranite

U ovim našim bespućima

Već

Idite uvijek istim stazama

I bez skretanja

Tiho na prstima

Da vas ne zamijete

I da ne stanete

Govnu na žulj

Pripazite

10

književnostuživo

Blago Vukadin

Glupava rima

Daj ljudima uniforme,

parole,

ideje.

Ubijaju iznad norme,

a da vole

bleje.

11

književnostuživo

Vergilije Franizz

Finojutarnja

Dobar jutar

Mehak putar

Razmazan tanko

Po njem’ slatko

Žena bijesna

Želja tijesna

Koža šesna

U oratoriju jutra

Slavimo sutra

Dovikujemo

Ustajte, o vi ljenštine

Da maslom mažemo kruvac

Tanak

Med da ližemo s prsta

Žele drhtav

12

književnostuživo

Robert Vrbnjak

Prvog siječnja jedemo sarme

Prvog siječnja jedemo sarme i prosljeđujemo SMS poruke, šarena drvca, sobove i snježne pahulje, želimo mir i dobro svima pa i onima koje tri stotine šezdeset i četiri dana godišnje izbjegavamo na stubištu, u autobusu, prolaznicima koje ne vidimo i ne pozdravljamo, ljudima zbog kojih prelazimo na suprotnu stranu ulice, onima koji na isti način i isto toliko izbjegavaju nas. Prvog siječnja, godinu dana stariji i umorni od najluđe noći, navlačimo zastore, masiramo sljepoočnice, slušamo bečke filharmoničare, gledamo reprizne filmove i slike vatrometa iz svjetskih metroplola: New York, Sydney, Moskva, Amsterdam, Berlin, mijenjamo program ne saznavši što su domaći celebrityji radili tijekom novogodišnje večeri, tko je imao kakvu haljinu i cipele, ni koliko je djece ozlijeđeno petardama. Prvog siječnja odlazimo u posjete, izmjenjujemo kalendare, poklanjamo rokovnike, prepuštamo se poljupcima, sjedimo za prekrcanim stolovima nevoljko se smiješeći podbulim neznancima, dok nam, kroz krupne zalogaje pečenja govore o svojim, zdravim novogodišnjim odlukama. Prvog siječnja hodamo gradom ljuti što ni jedan dućan ne radi — jer, baš smo se zaželjeli nečega, iako ni sami ne znamo čega, kad guzice su nam pune svega — umotani šalovima prolazimo usnulim trgovima. A poslije, na reprizama dočeka, povraćamo po kičastim zahodima s dizajnerskim pločicama i hightech WC školjkama izbacujući iz sebe miris kolača s limunom, okus hladne janjetine i neke ljude i događaje za koje bi najbolje bilo da se nikad nisu ni odigrali. Prvog siječnja brišemo usta parfumiranim papirom i sanjajući novi početak promatramo svoje lice u ogledalu. Prvog siječnja izlazimo u bijelu noć i ne zastajkujući pokraj blještavih izloga, kuglica i borova, pokraj akcijskih tarifa i najpovoljnijih ponuda, produžujemo bez osvrtanja.

I hodamo misleći kao i svake: Ova će biti bolja, biti bolja, biti bolja...

13

književnostuživo

Miroslav Mimi Džambić

Ime

hoda, korača,

nogom pred nogu.

lijeva ispred desne,

desna ispred lijeve.

tiho, lagano,

u ritmu usnulog grada.

šunja se,

krišom zagleda u mračne

prozore.

pojava, stvar, neminovnost,

ime...

ispunjenost prazninom.

14

književnostuživo

Miloš Petronijević

Dnevnik beskućnika

8. jul 2014.

Ima onih koji misle kao što mislimo mi, i nekolicine otpadnika koje treba pohapsiti da bi se naučili da misle kao što mislimo mi.

12. jul 2014.

Ne znam gde ću prespavati… U rancu su mi dve konzerve i imam nešto dinara u džepu − podmiren sam za danas i sutra. Što ono rekli, dobro je da bolje ne može biti.

Digao sam ruke od izvesnosti sutrašnjice i kajanja, a nevođenje računa o onome što mi se može strefiti dalo mi je slobodu. Sve sama neverovanja su u meni.

Gledam ove ljude što stalno nekud samouvereni jure da bi ostvarili nešto u svetu i među ljudima, čuvajući samopoštovanje da prijatnost života i sreću, da lagodnost i varku trajanja ne bi izgubili.

Svrha mi njihovog bitisanja izmiče, jer ne verujem da je sticanje imovine smisao ovoga sveta.

Vetrovi su u nepovrat odneli vreme kada sam imao visoko mišljenje o sebi, i s podozrenjem snatrim o fantazmi večnosti preda mnom, gde je sva istorija tek samo pogibeljni košmar ljudskih juriša ka boljitku.

Možda ću napisati pesmu o Božjoj svemoći, gde trougao ima četiri strane.

15

književnostuživo

Antonia Kralj Praznina pojela svemire

Ponašaju se kao da su bogovi,

a b od božjeg

nikad oslutili nisu.

Satrali su me ovi mravi,

ovaj red bezličnih stvorova...

K'o na traci ištampana

šupljina... praznina... šupljina...

u njihovim očima, na njihovim licima.

Mene oblijeva očaj ili panika,

svejedno...

Prisiljena, a opet svojevoljna marioneta,

svjesna, a opet izdresirana sluga,

sama sebi postajem glupa.

Apsurdna besmislica!

Niste bogovi, šupljoglavi mravi,

vaše su praznine

i b od božjeg u svijetu isprale...

Pa i oni koji su imali šanse

da ne oglupe,

kroz kolotečinu zaboravljaju na svemire...

I tako proplakaše i vragovi,

jer i oni umiru od dosade.

Očaji ili panike,

mravi ili marionete,

svejedno zar ne?

Apsurd ne umire,

zdrav razum je taj što ispušta posljednje izdahe.

Usrane li budnosti,

ma blago mravima,

još samo idioti robuju svjesnosti...

Svjesnost je boleština,

apsurdna besmislica.

16

književnostuživo

Milan Zagorac

Pobratimstvo lica u svemiru po drugi put

Jednom

kad se oslobodimo

te frekvencije

titranja struna

shvatit ćemo

da je

krivnja

bila iluzija

kao i sve ostalo

oh, kakva će tuga

uhvatiti

sve one

koji

su rado

svoju krivnju

denominirali

u tuđu

misleći

tako

lako

postati

sretni

za račun tuđe nesreće

ipak

njihova će tuga proći

tada

jednom

kada se

promijeni

titranje struna

shvaćamo

da postoji

samo

pobratimstvo

lica u svemiru

17

književnostuživo

Sara Mrak Pisati o brodu koji odlazi

Pisati o brodu koji odlazi,

o starici mekih kostiju,

kući na rubu grada i mokroj zemlji,

dok se iza naših leđa raspada sve što smo poznavali,

a onaj drugi dio nama poznatih stvari trune ispred očiju.

Pola Europe se sasipa u Dunav, na obali rijeke

leže komadići stakla u kojima se ogleda mjesec

i nekoliko raspolovljenih zgrada.

Jasno ti je, opet se bojim: rata, kiše i mačaka

koje razvlače naše kosti po dnu Volosove pećine,

mržnje u tajnoj komori naših grla koja bi

u ruci lako mogla držati nož.

Tamno je doba.

A možda bi bila dovoljna samo jedna potpuno čista misao

da nas vrati u nevinost.

foto

: Zo

ran

Žm

irić

Više nas u meni

20

književnostuživo

Milan Zagorac

Kapetan Ahab

O, kapetane, moj kapetane,

ahabe,

ahasveru,

idemo za bijelim kitom, zar ne?

stavio si nam i jamstvo

obećanje u zlatu,

lijep iznos,

kako bismo vjerovali

da ćemo se

s putovanja

vratiti

živi

zdravi

veseli

čili

jednoga dana

donijeti ženama poklone

djevojčicama lutkice

dječacima najljepši gadget,

ali

nismo sigurni,

kao što ni ti nisi siguran

hoćemo li to ikada stići

jer

bijeli kitovi

postoje samo u pričama,

zar ne?

O, kapetane, moj kapetane!

21

književnostuživo

Zdravko Lukanović

San il’ java

Tihi glas očajnika

u noći prepunoj oluje,

govorim glasom stradalnika,

al' srce neće da čuje.

Izđi iz kolotečine

predaj se zovu daljine

u noći punoj grmljavine

neka te tuga mine.

Uz oluju, munje i jeku

vučen vihorom dušu da spasim,

jer ovdje mjesto nije čovjeku

negdje ću drugdje dušu da skrasim.

Dal' san il' java bješe tad

pitam se često u nemiru svom,

olujom ponesen u bespuće svoje,

s čim da se borim, javom il' snom

22

književnostuživo

Tamara Čapelj

Trajni znaci zabrane

O hodanju

Kako objasniti djetetu

u sebi

koje se toliko bojalo sječiva

da je život hod po rubu

postavljenih oštrica?

Možda je lakše objasniti

ženi u sebi

da živi uzbudljivu bajku

i da će iza sedam mora

i sedam gora

pronaći sreću na kraju.

Trajni znaci zabrane

Ono što gradim umom

srce razgrađuje,

minira let u carstvo

Ledene Kraljice,

ne čujem mu glasove,

tihuje,

duž Trga neostvarenih želja

postavlja znakove

i samovoljno određuje

kuda će savjest proći,

a kuda

u džungli htijenja

nipošto ne smije.

23

književnostuživo

Denis Kožljan Promjena

jesen na izmaku,

magla

rekla je svoje

ili možda i nije,

hoće li zidovi

sutradan napokon

osvanuti

u nekoj svježoj

nijansi, pitam sunce

može li navući snagu

i iscrtati dugino

prekrasno jutro,

ali brod i dalje drži

pravac

kormilo

odbrojava milje,

mornar se povratku

u luku raduje,

ali bjeline snježne

nedostaje

u opisu

pejzaža,

gdje li je krivac,

obavlja li svoj

posao

na braniku straža,

zaljubljenici

u ljubav

i dalje

žive u sanjama

bisernih

školjki,

ja polako

budim se mokra

od noćne more,

promjena je neminovna,

a s njom

i nove neke zore...

24

književnostuživo

Sandra-Anina Klarić

Portreti prošlosti

Linijama pera provlačim sjenke prošlosti

niz odraze sjećanja

ispisujem stranu po stranu

redove nabacanih slova

skupljanih u memoriju

tokovima prohujalih vremena

samo lice mijenja se

urezuju se tragovi opstanka

na površini ovog surovog asfalta preživljavanja

al' onaj isti odsjaj ostavljen još u plamu

rođenih šarenica

odaje onu djetinju bit

nepromjenjivu ni najjačim udarcima sudbine

samo ojačanu kroz godine skupljana iskustvenih izazova

Linijama pera provlačim sjenke prošlosti

stvarajući portret

jedne jedinstvene prirode postojanja

uobličene u ljudsku materiju

nazvanu svojim imenom.....

25

književnostuživo

Slavica Gazibara

Više nas

Više nas

Ima nas više u meni.

Svako ja svoje misli ima.

Oštricom ruba vremena odvajam

Tisućljeća, stoljeća.

Svako svoje misli misli,

svako svoje snove sanja.

U kutiji uspomena

čipkom izvezenom,

pretincu zaborava

fotošopom urešenom

grizu se vremena

svih mene.

Osjećaj

još bi pratile suze,

ali ove slike

sotonski smijeh

prosipaju djeci bez danas

žrtvovanoj onome sutra

uz glazbu bez duše,

uz pjesme bez riječi.

Tko sam i gdje sam,

hoću li imati dovoljno sati

i kako poći

u danas bez jučer.

Konflikt

Amebe me uče pameti,

Punoglavci kako kročiti kroz život.

U stalnom sam konfliktu sa sobom:

leđa se pognuše pod osjećajima,

davno sam zarezala dugu,

a krvari i danas.

U stalnom sam konfliktu s drugima:

reći ili ne,

krenuti ili ne.

Ustuknuti pred gluposti

strah nije.

Odustati od sebe

ponajveći.

26

književnostuživo

Ivana Vrdoljak

Beznaslovna

U praznini i ništavilu često se najbolje vidi,

kad tiho i ponizno siđeš u one predjele sebe kamo često ne odlaziš

Pa se pokloniš sam u sebi tiho svakoj opekotini,šamaru,ljubavi,

nemiru,čežnji

Pa se pokloniš u sebi svim ljudima,pa i onima koji su krvoločno

odgrizli dijelove tebe i onima čije ožiljke kao amajlije nosiš

U praznini i ništavilu sve se jasnije vidi

Ne silazimo mi često u sebe od straha što bi sve zatekli

Koliko bi krikova poletjelo iz grla ko jata ptica pred kišu,koliko bi

nježnih riječi zakopali još dublje,da se razveselimo kad ih jednom pronađemo?

Poklonite se u sebi svakoj opekotini,šamaru,ljubavi i čežnji

i ne nosite ko ja ožiljke ko amajlije

27

književnostuživo

Vergilije Franizz

Definicija skoro

Pre

Prerasto prerano

Sazreo prerano

Zavolio prerano

Razočaran prerano

Došao pameti

Prekasno

Definicija skoro

Samohranost je oprezna definicija

Samohranost je smisao života

Samohranost je način življenja

Samohranost je ljutnja

Pretočena u izbor

Većini godi

I inatu

Uzgred

Pompozno zvuči

Liči na hrabrost

28

književnostuživo

Florian Hajdu Dan nedeljni, bez Čokia, na Pisarou (4. nastavak)

Tada je širom otvorila vrata, zakoračila još jedan korak u sobu držeći se, još čvrsto, levom rukom za ovalnu hromiranu kvaku, glavu je okrenula ulevo, sasvim iza vrata, gde je stajala česma sa pravougaonolikim većim belim keramičkim lavaboom, iznad koje je visilo jajoliko metalno uramljeno, verodostojnoliko ogledalo, koje su bolesni iz sobe koristili, ako su mogli, hteli, za manja lična vizuelna i druga doterivanja, neophodne ručne, oralnoobraznu, glavošnu higijenu, kada je konstatovala da Karlo ni tu nije, glavu je polako, nadajno, vraćala udesno, u pravcu kreveta, zadržavši kratko strahoispitivački pogled, koncentrirajući sluh do maksimuma, na odškrinuta vrata toaleta, pored lavaboa desno, u taj tamni polumetarski razmak, da u tom delu možda čuje zvuke ili vidi očekivanu, željenu pokretljivost i time uspe da smiri, uravnoteži sve u sebi, potmuli bol u bilima, muklo, sve jače bubnjanje u ušima, ubrzani ritam srca, jako drhtanje tela koje ju je obuzimalo, od čega su joj kolena klecala, obezbedi dostatnu količinu kiseonika u plućima koji joj sve više nedostaje, konstatujući da ni tu nema nikoga, glavu je sasvim ispravila, pogled joj se zaustavio na prostranom dalekom vidiku, kroz veliki podnoplafonski zidni prozor koji se prostirao paralerno iza Karlovog praznog kreveta, videla je sebe na horizontu kako se iz peska stvara, majku koja joj se iz daljine blagosetno smeši, maše, pa potom u sfumatu sasvim nestaje, oca koji nad njom, bolesnom, bdi toploglasno tiho, altom, smireno, ubedljivo, milozvučno, sporo, tečno čita, držeći joj ruku, po obrazu nežno mazi, kako ovce tamo jedu samo crvenim mirisom omirisano cveće, bilo ono bodljikavo ili ne, udav je progutao bez žvakanja slona, kada se to nacrta, svi odrasli kažu - crtež uvek mora da liči na šešir, mali prinčevi u Sahari žive na asteroidu ili planeti malenoj kao kuća, sa tri vulkana (dva aktivna, jedan ne) i ružom, to sva deca znaju, odraslima to brojevima B612 mora da se kaže da bi

29

književnostuživo

razumeli, „Pustinju to ulepšava što se u njoj negde krije bunar...” Videla je zatim toplookerbojni vreli isparavajući pesak u zenitu sunca na kraju daljine, otiske svojih stopala koja po njemu trče i odmah stapaju u krila koja u visinu pokušavaju da lete, osetila je žmarce u predelu bedara i čula mirni odlučni zov nepoznatog eho glasa iz dubine svetlosti k njemu, Balaton kao ogromno pokošeno zrelo pšeničnobojno more koje se uvalama, fjordovima do Remscheida prostire i tu u Leneppu, do bolničkog prozora, podiže u usne Karlove, pretvara na oknu, željno mokrim šumom je zove, palate Budima, gde se sa Karlom šeta, ljubi, ushićeno srećnovoljeno priča, tri koraka zapleše, na grudi mu se pripije, sve na svetu ima, ogledalotečni smireno smirujući pariškoplavi Dunav ispod Lánchida u rani sumrak i bacanje jedne zauvekne zajedničke želje u njegov zmijniodtekući tok pre odlaska u novi život, svet, onda je sve ispred nje nestalo: vidik, prozor, soba, svi ostali detalji okolo, ostao je krevet, Karlo na njemu venčano obučen sedi, jabuku u ruci neprirodno drži okrenutu prema dole, kao akvarelom naslikano lice mu stoji, kosa mu je žuta poput oreola, donju mu usnu poput marionete nešto pokreće, on ne priča, ali mu ona čuje glas, zakorači prema njemu, pusti ruku sa kvake, otvori usta da duboko udahne jer vazduha nema više, snaga joj noge ne drži, pokuša nešto da kaže, glas više svoj, nikakav, ne čuje, vidi samo jednu tačku kao svetlost veoma daleko koja se udaljuje, stropošta se pored vrata otvorenih usta, očiju bez sjaja, iz tašne pored desne ruke zastala je zarobljena virujuća četrdeset deveta jabuka…

foto

: Zo

ran

Žm

irić

, Slo

n

31

književnostuživo

Intervju vodila: Tea Marković

Slika je odskočna daska za priču: intervju sa Zoranom Žmirićem

Zoran Žmirić riječki je pisac, urednik i glazbenik, pa iako će nam njegova mrežna stranica ponuditi nešto suženiju verziju njegovih aktivnosti, internet srećom nije sklon skromnosti kojoj jest sam Žmirić i jednostavnom ćemo pretragom dobiti širu sliku Žmirićeva rada. Upravo je slika, točnije, fotografija ono što nam „ovdje i sada“ privlači pažnju.

Već od prve godine izlaženja Književnosti uživo, Zoran Žmirić sudjeluje u stvaranju (osim ostalih, i) vizualnog identiteta ovoga projekta, a posljednji je broj, kao i ovaj, u potpunosti opremljen Žmirićevim fotografijama. Upoznajmo, stoga, i Žmirića fotografa: pogledajmo što

Već od prve godine izlaženja Književnosti uživo, Zoran Žmirić sudjeluje u stvaranju (osim ostalih, i) vizualnog identiteta ovoga projekta, a posljednji je broj, kao i ovaj, u potpunosti opremljen Žmirićevim fotografijama. Upoznajmo, stoga, i Žmirića fotografa: pogledajmo što radi, što mu „upada u oko“, pitajmo ga gdje se i kako napaja inspiracijom i kako to da svugdje nosi fotoaparat, a nigdje ga (gotovo) ne spominje.

32

književnostuživo

radi, što mu „upada u oko“, pitajmo ga gdje se i kako napaja inspiracijom i kako to da svugdje nosi fotoaparat, a nigdje ga (gotovo) ne spominje.

Kako se radi o „našem“ čovjeku, dopustit ću si hibridni intervju prisne relativnosti. „Hibridni“ zato što ću tijekom zapitkivanja rado i sama dekonstruirati Žmirićev rad, a „prisnost“ će se očitovati u jednostavnoj i ugodnoj zamjenici „ti“...

Pa pogledajmo kako se Zoran Žmirić snalazi bez onog finog, udobnog odmaka koji autor dobiva prije negoli njegov rad biva predmetom recenzije i upoznajmo još jednu-dvije(-tri) njegove dimenzije!

Koliko se dugo baviš fotografijom, kako je krenuo i čime je pogonjen (što održava) tvoj fotografski „nagon za igrom“?

Iskreno, krenulo je tako što sam slijedio suprugu koja u svim segmentima, od promišljanja do tehničkog pristupa i realizacije, radi daleko bolje fotografije od mene. Počelo je prije desetak godina, a s povremenim prekidima traje i danas. Goni me, kao i u svemu, potreba za izražavanjem. Znaš ono... Kako pisci kažu „kad ne bih imao olovku i papir, pisao bih noktima po zidu“. Moraš imati alate za ostvarivanje kreativnosti, konačno, to je prije svega potrebni oblik ponašanja.

Naravno, osnovno je pitanje uvijek drugo — što te inspirira?

Prepoznavanje priče tamo gdje je nitko ne vidi. Motiv u naizgled ničemu. Fotografija može biti ogledni primjer tehničkog savršenstva, ali ako mi ne budi emotivni podražaj neću trošiti oči na nju. Meni jedna

33

književnostuživo

od najdražih fotografija koju sam napravio prikazuje željezni ukošeni rukohvat na zidu koji skriva stepenice. Pri dnu zida su dvije mrlje, veća i manja koje izgledaju kao veliko uho i oko. Rukohvat izgleda kao povijena surla. Fotku sam nazvao 'Slon'.

Voliš se igrati slikom pa često zabavljaš svoje Facebook prijatelje raznim domišljatim fotoinstalacijama, zabavnim i gotovo uvijek u boji. S druge strane, poznajemo i ozbiljnog Žmirića čiji se fokus voli osloniti na „usamljenost“ stanovitih objekata, motiva i doživljaja, a potonji su često crno-bijeli. Odakle ova dualnost prikaza i što za tebe znači crno-bijela fotografija?

Prepoznavanje priče tamo gdje je nitko ne vidi. Motiv u naizgled ničemu. Fotografija može biti ogledni primjer tehničkog savršenstva, ali ako mi ne budi emotivni podražaj neću trošiti oči na nju. Meni jedna od najdražih fotografija koju sam napravio prikazuje željezni ukošeni rukohvat na zidu koji skriva stepenice. Pri dnu zida su dvije mrlje, veća i manja koje izgledaju kao veliko uho i oko. Rukohvat izgleda kao povijena surla. Fotku sam nazvao 'Slon'.

34

književnostuživo

Kolor fotografija skriva 16 milijuna nijansi boja, a crno bijela tek 256 nivoa tonova pa samim time C/B fotka nudi veći izazov za definiranje kadra i provociranje dinamike, hahaha. A dvojnost, čuj... To je osnovni element propitkivanja i temeljna postavka svakog inteligentnog bića. Dualizam postoji da bi nešto s nečim mogli usporediti. Kada bi cijeli svemir i sve u njemu bilo bijele boje, kako bismo znali da je to bijelo kad ne bi postojao pojam o crnom ili recimo crvenom? Mene ta tema zaokuplja otkad pamtim da imam svijest. U jednoj fazi života svodila se na propitkivanje raznih oblika stvarnosti, u drugoj na odvagivanju principa unutar odnosa čovjeka, društva, svijesti i nadsvijesti... Da ne kompliciram; bila to filozofska, religiozna, socijalna ili duhovna kategorija. Dualizam vidim kao referentnu točku za bilo koju vrstu rasta. Time se bavim ponajviše u književnosti, pa nije ni čudno da ih netko kao ti sad, primjećuje i u fotografiji.

Motivi koje susrećemo u tvojoj fotografiji uglavnom su riječki, a ne nedostaje im ni stanovitog „religioznog“ tona u smislu pokidane riječke industrije, lučkog grada koji polagano ovu prvu referencijalnu odrednicu ustupa kulturi, stoga vidimo skulpture, stolice, lica... Dijelove neke nove zajednice u kojoj susrećemo likove za razliku od napuštenih industrijskih krajolika u kojima susrećemo tek samoću nekadašnjih mjesta života. Čini li te ovo nostalgičarem riječke industrijske priče? Kako doživljavaš Rijeku koju fotografiraš?

Nisam nostalgičar, fokus mi nije na prošlosti jer ona ne postoji, jednostavno... Prošla je. :-) Zanima me sadašnji trenutak. Ljudi i ovako

35

književnostuživo

nostalgiju pogrešno vežu uz neko bolje, ljepše vrijeme dok je u stvarnosti riječ o žalu za osobnom prolaznošću. Kad čovjek provede djetinjstvo u siromaštvu, vratio bih se u djetinjstvo ne zbog siromaštva, već zbog djetinjstva. Ja prošlost gledam samo kao odjek koji rezonira u sadašnjosti. Rijeku doživljavam kao i svaku drugu lokaciju koju sam imao priliku fotografirati, dakle nemam doživljaj fotogeničnosti prostora već motiva. Rijeka je tu u prednosti jer tu živim cijeli život i to je sve.

Kada bih si dopustila da kažem da su dva temeljna koncepta tvoje fotografije oni „progresivnosti“ i „usamljenosti“ (kako individualnog, tako i kolektivnog), bi li se složio i kako bi prokomentirao njihovu međusobnu povezanost na razini slike?

Nisam nostalgičar, fokus mi nije na prošlosti jer ona ne postoji, jednostavno... Prošla je. :-) Zanima me sadašnji trenutak. Ljudi i ovako nostalgiju pogrešno vežu uz neko bolje, ljepše vrijeme dok je u stvarnosti riječ o žalu za osobnom prolaznošću. Kad čovjek provede djetinjstvo u siromaštvu, vratio bih se u djetinjstvo ne zbog siromaštva, već zbog djetinjstva. Ja prošlost gledam samo kao odjek koji rezonira u sadašnjosti. Rijeku doživljavam kao i svaku drugu lokaciju koju sam imao priliku fotografirati, dakle nemam doživljaj fotogeničnosti prostora već motiva. Rijeka je tu u prednosti jer tu živim cijeli život i to je sve.

36

književnostuživo

To je točno i vidljivo je i u mom pisanju. Slika je nadogradiv materijal, odskočna daska za vlastitu priču. Ako čovjek koji gleda fotografiju iz nje ne može iscrpsti dovoljno goriva za lansiranje u svijet izvan osobnog, mentalnog ograničenja, takvu je fotografiju trebalo obrisati još na kartici. Isto mislim o svakoj vrsti kreativnog rada.

Dobri stari Platon kaže nam da su geometrijska tijela i prikazi jedini zdravi vizualni sadržaji koje valja promatrati na/u slikama, a i kod tebe vidimo ovu tendenciju. Radi li se o idealizmu i stanovitoj klasičnosti naspram, možda avangardnih preferencija? Postoji li za tebe ona bodlerovska „estetika ružnog“ ili si skloniji klasičnom poimanju vizualne umjetnosti?

Estetika ružnog! :-) Imao sam negdje 2008. samostalnu izložbu tog imena. Bio je to serijal koji je nastao u industro- okružju, komplet statične geometrije bez imalo mentalnog podražaja, pravilni, skoro pa dosadni prizori kolabirane energije — strojeva koji su nekad inducirali pokret, a koji je ubilježen na fotografiji potpuno utišan. Na fotkama su dominirale ogromne, nekad moćne mašinerije koje u konačnoj fazi propasti industrije pričaju o prolaznosti. Iza tih strojeva valjala se priča o proizvodnji, djelovanju, radu, stvaranju, energiji… Ti su strojevi hranili na tisuće obitelji, producirali na milijune proizvoda koji su služili svojim tvorcima, a na koncu su ostali zarobljeni u kadru, sami, nepokretni, u smiraju... Nedostajao im je tek promatrač koji bi ih svojom emocijom potakao da poput Nexusa 6 u sjedištu Tyrell korporacije zapitaju svog kreatora za još koju godinu života. Bila je to serija skoro pa nalik na groblje slonova, istovremeno depresivna i zavodljiva, izazivala je jednako i poštovanje i sjetu. Taj je serijal na ljude ostavio dublji dojam nego jedna

37

književnostuživo

kasnija izložba portreta koju sam napravio tijekom boravka u Indiji 2011. Dakle, ako odškrineš vrata i ostaviš čovjeku da bude aktivni sudionik tog kadra, bilo da im neće prići zadovoljan onim što mu nudiš, bilo da će u mašti posegnuti rukom i otvoriti ih do kraja otkrivajući prizor koji njemu odgovara, na emocionalnoj razini utiskuješ dublji pečat nego li kad ma kakvu ljudsku priču serviraš na 'izvol'te'. To balansiranje između krajnosti stvara osjećaj koji me privlači bez obzira na motiv i tehniku.

Nedavno je objavljen i tvoj drugi roman Snoputnik čija je promocija vremenski tek malo udaljena od posljednjeg broja Književnosti uživo, a koji je u potpunosti opremljen tvojim fotografijama. Snoputnik se bavi jednim osobnim putovanjem, kako vanjskim, tako i unutarnjim, lika koji „ističe“... Pronalazi se i gubi istovremeno, a čitava je radnja zaogrnuta (snažnim i posvudašnjim) simbolima srca i uma, čuvstvenog i racionalnog. Slično, posljednji broj Književnosti uživo obilježen je motivima puta i jednokratnosti lika (kao takvog) na putu do spoznaje koja je „iznad znanja“. Ovaj bismo roman mogli uzeti kao stanovitu točku preklapanja Žmirića-pisca i Žmirića-fotografa i stoga pitam samo Žmirića — savjetuješ li nam (kao promatračima i čitateljima) da je samoća („usamljenost“) inherentna spoznaji („progresiji“)?

Ako je istina da se u grupi lakše putuje, onda ne! :-) Ja jesam samotnjak i većina mog stvaralaštva pliva u samotnjačkom opredjeljenju, izuzev glazbe gdje funkcioniram kao dio kolektiva, no spoznajni trenutci su kruna iskustvenoga koje uvelike ovisi o interakciji s okolinom. Dakle samoća implicira mir unutar kojega čovjek može čuti svoje unutarnje ja,

38

književnostuživo

no do tog trenutka prepoznavanja dolazi se ne nužno kroz samoću, jer opažajući samoću možeš opaziti uglavnom samoću. Snoputnik sugerira da je za prepoznavanje cilja čovjek sam sebi dovoljan, no uz uvjet da opaža svijet i opaženo primjenjuje. Za postizanje iskustvenog nije dovoljna akcija, bez reakcije nemamo referentne točke od koje gradimo iskustvo. Čovjek jest jedinka, ali je istovremeno i skup svih iskustava, socijalnih uvjetovanja, tuđih očekivanja... Snoputnik je slojevit roman prepun simbolike u kojemu glavni lik ostvaruje dvije razine putovanja: jedno je stvarno, fizičko putovanje na daleki Istok, a drugo je putovanje u prošlost, imaginarno, snovito, iznova proživljeno u mašti. Dekonstrukcija prošlosti opet je konstrukt, pa ponovno raščlanjivanje iskustva potkrijepljeno novim saznanjima traje onoliko koliko traje i život. Kraj života je kraj učenja.

Mi u uredničkom timu Književnosti uživo znamo da ćeš nam se uvijek (i u rekordnom roku) odazvati na pozive za (vizualnu i inu) suradnju... Pa ipak, rijetko ćeš gdje spomenuti svoj fotografski rad, a naglasiti gotovo nikako... Zašto fotografiju, unatoč objavljivanosti, još uvijek nekako čuvaš od fokusa javnosti? Izražava li te lakše ili teže od riječi?

Ako je istina da se u grupi lakše putuje, onda ne! :-) Ja jesam samotnjak i većina mog stvaralaštva pliva u samotnjačkom opredjeljenju, izuzev glazbe gdje funkcioniram kao dio kolektiva, no spoznajni trenutci su kruna iskustvenoga koje uvelike ovisi o interakciji s okolinom. Dakle samoća implicira mir unutar kojega čovjek može čuti svoje unutarnje ja

39

književnostuživo

Pišem kad osjetim neopisivu želju za time. Fotografiram slučajno. Nikad ne idem ciljano fotografirati, čak se zna dogoditi da ponesem opremu i da aparat uopće ne klikne. Fotografija je reakcija na podražaj. Oko opaža detalj, a prst reagira.

...

Unatoč obilju koncepata, motiva pa i kompleksnosti narativne strukture, iza Zoranovog je rada jednostavna filozofija.

Usamljenost i progresivnost, slika i priča, to jest san i put zapravo su „isti“ polovi dualiz(a)ma koji je naprosto referencijalna stvar. Kreativnost je ključ, ona je „potrebni oblik ponašanja“ i zaista, za nju „moraš imati alate“.

To je filozofski prijedlog za spoznaju Žmirićeva rada.

Gledajući Zoranove fotografije sada, čine mi se jednako zanimljivim, ali ipak „nepotpunim“ jer smatram da je za potpuni doživljaj Žmirića istog potrebno i čitati. Nužno, štoviše.

To je praktičan prijedlog za spoznaju Žmirićeva rada.

Kad sam sjela da pročitam odgovore koje mi je Zoran poslao pomislila sam kako je on „prešao“ mene, koja sam formom ovog intervjua pokušala „prijeći“ njega. Kako?

Pa ponegdje je Zoran „zorno zažmirio“. (Kad žmirimo, ne znači da ne vidimo.) ;)

Hvala, Zorane.

41

književnostuživo

Intervju vodila: Dunja Matić

Književnost podvojenosti, grmljavine i majčinstvaIntervju sa Željkom Marinkovićem, Kodratom Majovićem i Maaem.

U ovom broju Književnosti uživo naići ćete na masivan komad teksta. Gromadu na cesti. Nemojte je zaobići, kao što mi zamalo jesmo. Taj krupni komad teksta našao se na našem putu kao početak romana u nastajanju. Iskreno, čuvali smo ga za crne dane nedostatka proze. Urednica ga je greškom poslala prvo jednom adminu, a zatim i drugoj urednici. Jednom pročitan, tekst je iz “slučajne pogreške” postao sjajno otkriće. Stranice pred nama same su letjele. Stoga stanite i uživajte. Kao mali poticaj za ovu preporuku prilažemo i intervju s autorom. Ili autorima… Između ostalog, u nama je uvijek već više njih…

Za početak, reci nam nešto o sebi. Čime se inače baviš, otkada i što pišeš?

Malo mi je nezgodno da odgovorim na ovo pitanje, jer mi ono nameće još jedno unutrašnje pitanje: ko sam ja koji pišem. Počeo sam sa šesnaest. Prvo sam pisao pesme. Prva koju sam napisao bila je inspirisana mojim pubertetskim osećajem neslobode i muzikom grupe

42

književnostuživo

„Iron Maiden“. Nedugo potom sam se i po prvi put zaljubio, pa sam dobio novu inspiraciju. Nisam mislio da ću ikada pisati ništa drugo sem pesama, jer nisam imao strpljenja ni volje da širim te moje emotivne munje i gromove.

Zašto sam ih pisao? Takoreći, i nisam. One su nastajale same. Ja sam ih samo zapisivao. Nijedan pesnik mi nije bio uzor, niti sam mnogo čitao pesme. Štaviše, moj književni čitalački opus nije za primer. U njemu se nalaze pretežno klasici: Remark, Dostojevski, Hese, drugovi Markes i Borhes, Igo, od kojih sam pročitao sve što sam našao, i pokoji roman koji mi s vremena na vreme slučajno padne pod ruke i kupi me u prvih deset strana.

Prvu priču sam napisao sa devetnaest. Tada mi se javila potreba za dužim proseravanjem. Bila je izmišljena, a motivisana mojom unutrašnjom borbom za sopstveni život posle raskida s prvom ljubavi. Kako sam počeo čitati tek u pubertetu, jer sam bio katastrofalan đak, literaturu koju sam čitao doživljavao sam kao druga u nevolji i smernice za život. Tako sam i sâm počeo da pišem priče, koje su bile iskreni komadi moje duše upakovani u kolaž likova, mirisa, boja i zvukova iz moje mašte, da bih onima koji me čitaju ostavio trag tog transcendentalnog životnog iskustva i njima bio drug u nevolji i smernica za život.

Prvih godina pisanja moje priče su nastajale kao i pesme ranije. Uđem u taj kišni oblak i dok dobro ne izgrmim, ne smirujem se. Kada stavim poslednju interpunkciju, uvaljujem priče okolo da čujem mišljenje. Sećam se kako sam se uvek osećao loše zbog toga, jer su te prve verzije priča bile katastrofične. A ja sam ih doživljavao kao rođenu decu.

Kako je moje majčinstvo nad pričama uzimalo maha, tako sam počeo da se razdvajam od sebe. Jedan „ja“ je živeo spoljni život, a drugi

43

književnostuživo

ja je živeo unutrašnji. Onaj „ja“ što je živeo spoljni je bio pokusni kunić ovom što je živeo unutrašnji. Taj unutrašnji je izlazio napolje kroz reči. Usložnjavanje života ovog spoljnog nateralo me je da se pobunim protiv unutrašnjeg despota koji je svaki moj korak pretvarao u priču. Ništa nisam mogao od njega da radim što bi mi omogućilo da vodim normalan život i osećao sam se kao u Velikom bratu. Nisam mogao ni da se opredelim da budem pisac, jer nisam pisao za publiku. Sve moje priče bile su memoari mojih osećanja i mašte u datom trenutku. One su bile kao neki moj javni dnevnik. Javni, jer sam ih nudio drugima na čitanje, ali su ostajale samo moje. Već sam rekao da su one moja deca. Pa koja majka bi prodala svoju decu?

I tako je došlo do prvog raskida mene koji piše i mene koji živi. Svesno sam prestao pisati. Onda je svašta počelo da se dešava: i nova ljubav, i brak, i završen faks, i još jedan faks, i bend, i posao, i troje dece. No, stavljanjem pampura u dupe nećemo sprečiti prdež. Onaj pisac iz mene je izletao s vremena na vreme, ostavljao pokoji trag, a u međuvremenu vrištao i grdio me što mu ne posvećujem više pažnje. Imao je i svojih dominantnih trenutaka, ali hajdemo na sledeće pitanje, da ne krenem u psihoanalizu..

Zašto sam ih pisao? Takoreći, i nisam. One su nastajale same. Ja sam ih samo zapisivao. Nijedan pesnik mi nije bio uzor, niti sam mnogo čitao pesme. Štaviše, moj književni čitalački opus nije za primer. U njemu se nalaze pretežno klasici: Remark, Dostojevski, Hese, drugovi Markes i Borhes, Igo, od kojih sam pročitao sve što sam našao, i pokoji roman koji mi s vremena na vreme slučajno padne pod ruke i kupi me u prvih deset strana.

44

književnostuživo

Što za tebe znači pisati pod pseudonimom?

S jedne strane to i nije pseudonim. Kodrat Majović Maae je stvarni lik. On je poeta i pisac, klesar života, jedan ludak koji mi nekad zagorčava, a nekad ulepšava postojanje. Ne patim od šizofrenije, ali on je meni tako jasan lik i tako je drukčiji od mene. On je, za razliku od mene, potpuno slobodan. Njegovo jedino ograničenje sam ja koji mu ne dam da preuzme kontrolu nada mnom. A tu dolazimo i do istinske potrebe za pseudonimom. S obzirom na to da je Kodrat Majović Maae egzibicionista, u smislu bebinog plača, on je čist Id, a da ne uspevam da ga potpuno eliminišem, jer sam zaljubljen u njega i jer se plašim da bih bez njega izgubio sebe, njegovim imenom potpisujem priče i pesme koje on stvori, da ne bih na sebe navukao lošu karmu, pošto se profesionalno bavim decom, a samim tim i njihovim roditeljima koji bi mogli da mi zamere zbog opusa ovog ludog pankera.

Tko je Kodrat Majović, a tko poeta Maae?

Maae je stariji brat Kodrata Majovića. Mada, možda bih po toj hijerarhiji mogao da ga nazovem i Kodratovim ćaletom. S obzirom na to da je pesnik, poeta, Maae je još slobodniji i luđi od Kodrata, ali mojim ugnjetavanjem njihovog bivstva oni su se toliko ujedinili da su sada jedno. Kodrat je u neku ruku promišljeniji, jer je za pisanje priča potrebno više razmišljanja onim delom mozga koji nije samo povezan sa osećanjima, ali to ne treba da se shvati kao apsolutno, jer njegova promišljenost je opet poetske prirode i nema nikakve stvarne veze sa stvarnim životom.

45

književnostuživo

Možda te zanima kako su dobili svoja imena? Kodrat je ime nekog apostola koji je u pravoslavnom crkvenom kalendaru na datumu mog rođenja. Iako nisam hrišćanski vernik, odnosno sebe ne smatram pripadnikom nijedne poznate konfesije, ovo mi je delovalo originalno, a i dopalo mi se ime. Prezime je sinteza prezimena mojih roditelja. Maae nema neko posebno značenje. To je ustvari uzvik, tj. ono što izgovaram kad prevagne ono što bih voleo nad onim što je pametnije: „Ma, ae!“, u prevodu: „Jebeš pametno!“.

Kako je nastala ideja za roman i što u njemu možemo naći?

Mister Baishon je ime benda čiji sam jedan od osnivača, kompozitora, tekstopisaca i čiji sam bio frontmen. Bend se raspao jer je bilo previše kreativaca u njemu koji nisu mogli da se slože. Uprkos tome, Mister Baishon je nastavio da živi u mojoj mašti kao neki ortak. Ovaj roman treba da bude omaž tom liku. Zamislio sam ga kao antisuper junaka koji spopada nekog labilnog emotivca nasukanog na život. Šta ćete u njemu naći? Naći ćete život. A u kom je fazonu, slikovito će pokazati jedna naša pesma koja je dole na kraju teksta.

S jedne strane to i nije pseudonim. Kodrat Majović Maae je stvarni lik. On je poeta i pisac, klesar života, jedan ludak koji mi nekad zagorčava, a nekad ulepšava postojanje. Ne patim od šizofrenije, ali on je meni tako jasan lik i tako je drukčiji od mene. On je, za ra-zliku od mene, potpuno slobodan. Njegovo jedino ograničenje sam ja koji mu ne dam da preuzme kontrolu nada mnom. A tu dolazimo i do istinske potrebe za pseudonimom.

46

književnostuživo

Koji su tvoji literarni i/ili drugi uzori i inspiracije?

Moja jedina inspiracija je sam život. Način na koji ga oslikavam je moj lični. U početku sam verovatno i bio pod nesvesnim utjecajem klasika, ali sam u međuvremenu postao samom sebi uzor. Istripovao ili ne, uveren sam da hvatam rečenice iz sveta ideja i stavljam ih na papir.

Novinar i književnik Andrej Nikolaidis jednom je prilikom rekao kako autor mora biti nemilosrdan prema svojim likovima. Kakav je tvoj odnos prema protagonistu u ovom romanu?

Meni likovi nisu bitni. Ono što mi je bitno je kontekst, neka ideja ili poruka koju želim da prenesem. Ako lik mora da bude mučen da bih preneo tu poruku, mučiću ga, ako treba da je lud, biće lud, ako treba da je samo sećanje, neće biti ništa više od toga. Meni su likovi krajnje sporedna stvar. Ovaj roman se bavi idejom slobode. Ona je za mene glavni junak. S njom ću se igrati tako što ću protagonistu romana stavljati u razne situacije i različita stanja svesti.

Distanciraš li se kao autor od onoga što pišeš ili ostaješ osobno povezan s likovima i situacijama koje stvaraš?

To ti je kod mene jako zeznuto. Iako moji junaci ne slikaju mene, oni uvek slikaju život iz moje perspektive. To me žešće ometa u komunikaciji s ljudima. Prosto ne umem da se stavim u tuđe cipele. Osim kad su deca u pitanju. Njih razumem, i osećam, i umem s njima. Ljudi su

47

književnostuživo

mi nepoznanica. A ipak pišem o ljudima. Pišem o idealnim tipovima koje stvaram u mašti. Jebi ga, koliko me to čini piscem, ne znam, ali potreba da pisanjem prenesem neke meni bitne poruke i stvorim novi, paralelni život, ne da mi da prestanem.

Planovi za budućnost i gdje te možemo nastaviti čitati?

Planiram da nađem načina da se pomirim i ujedinim sa Kodratom Majovićem Maaeom. Želim da pišem i da me to ne opterećuje nego oslobađa. Voleo bih da počnem da objavljujem svoje pisanje u štampanoj formi. Planiram, takođe, da svoju kreativnost oslobađam i kroz druge umetničke forme, poput muzike, pozorišta i filma.

Deca su mi još uvek mala i moja organizacija života je takva da za sada uspevam samo da pišem, i to u sitne sate kada sve uspavam. Problem je što mi se i samom tada spava, zbog čega gubim kontinuitet, elan, inspiraciju, ali potreba koja katkad tinja a katkad gori i nikada se ne gasi, tera me da uvek nastavim. Zato se nadam da ću imati neki uspeh na tom polju. Uspeh koji će me uvek motivisati da teram dalje i da pravim manje pauze.

Ovaj intervju i to što ste mi objavili početak romana doživljavam kao uspeh. Hvala vam.

Za sada me možete čitati na mom blogu i u vašem časopisu, a videćemo kako će se dalje odvijati stvari.

LINK KA PESMI

48

književnostuživo

Kodrata Majović Maae

Vratiće se rodeo Mister Baishon u romanu

I

DAN JE POČEO LOŠE

– Pokušavam da se provučem kroz gužvu. Mislim da nikada nije bilo kao danas. Zvaću te čim stignem u kancelariju – govorim verenici i prekidam vezu.

Neka prljavština mi se unosi u lice. Odgurujem je desnicom. Jednog matorog sam laktom pogodio po sred face. Grčim lice u znak izvinjenja. Nikada nije bila ovakva gužva. Gledam levo, desno, tražim izlaz iz mase. Nemoguće je pobeći.

Danas mi je jedanaesti radni dan. Nijednom još nisam zakasnio. I sad bih stigao na vreme da grad nije potpuno pomahnitao. S leđa me gura neka baba, psuje, a iz usta joj smrdi kao da je jela govna. Zarivam glavu u gomilu. Rukama ih odmičem i probijam se napred.

Laktom me obara jedan širokoplećaš sa čelom kao čašica za rakiju, izbuljenih plavih očiju i zapetom na arkadi iznad levog.

– Misliš da si ti najpametniji? Mi smo svi budale, jel' da? Marš na kraj reda! Ja čekam da prođem još od osam – odbrusi mi ovaj, rekao bih, četrdesetogodišnjak i zabada me u desni bubreg.

Puzeći bežim od njega. Uspravljam se, držeći se rukom za mesto gde sam primio udarac. Poderale su mi se pantalone, a već je devet i petnaest. Kasnim četvrt časa i ne vidim mogućnost da stignem ni za sat vremena.

Da li strah od toga da će me otpustiti sa posla ili prosta paranoja,

49

književnostuživo

agorafobija, ne mogu da objasnim, ali tako mahnito počinjem da udaram sve oko sebe da se ubrzo oko mene stvori brisan prostor. Zadihano gledam ta unezverena lica koja me pogledom pitaju šta mi je.

– Jebem li vam da vam jebem! – proderem se.

Više nisam u gužvi, ali je ona svuda oko mene. Bar mogu normalno da dišem. Strašno je to što moraš da ih biješ da bi te ostavili na miru. Razgoropađen i sada već čvrsto rešen da se izvučem iz ovog kilometraskog reda, probijam se do onog tipa koji me je šutnuo i korenom šake mu lomim nos. Grabim ga za vrat i naređujem mu:

– Pravi prolaz!

Ni ne pokušava da mi se suprostavi. Svojim snažnim rukama počinje da baca ljude naokolo da bismo mi mogli da prođemo. Kroz desetak minuta red je iza nas.

Da me ne bi složio sada tu, na licu mesta, kada smo već izašli iz gužve, i tenzija je opala jer je toliko jak da bi vuka jednom rukom zadavio, levicom mu iz zaleta jako, koliko sam mogao, odalamim šamarčinu po sred uveta. Ponizno klima glavom i beži.

Pre nego što sam prestao da se čudim, Vlastimir me ošinu po plećci. Zakašljem se od odlepljenog katrana sa pluća. Salo mi je poigralo, ali se bura ubrzo smirila. Nisam hteo da ga nokautiram. Vidim da je opet pijan. Poziva me u kafanu i, na svoje iznenađenje, polazim za njim.

– Jebem ti vlast – govori.

– Dokle ćeš više da kenjaš o istom? – pitam ga, zažalivši što sam se odlučio za njegovo društvo, ne znajući da me čekaju na poslu i da smo u sred kampanje za privlačenje slovenačkog partnera.

– Ma, mamicu im jebem. Nema reči kojima bih ovo ludilo opisao.

50

književnostuživo

Kao da su mi stavili jaram. Tegli, Vlastimire! Kopaj, pizda ti materina, kada nisi učio na vreme. Što nisam jebeni doktor nauka?

– Ako mi dozvoliš da primetim, sam si kriv za to.

– Kako sâm kada su snobovi lobirali katedru?

– Ne razumem te.

– Opet sam pao ispit.

– Koji?

– Ekologiju. Za ovih šest godina, koliko na nju izlazim, shvatio sam da reka teče nizvodno i da je neko uvek ispod i da ako je zapišaš na jednom mestu, neizostavno je da će neka keva koji stepen nadmorske visine ispod toga skuvati supu od moje mokraće. Ali kada pokušam profesoru da objasnim koliko je to meni, jebeno, jasno, on se uvredi što nipodaštavam njegov predmet, kojeg ne bi ni bilo da nije njega, ludaka, koji pravi nauku od pišanja. E, to je da poludiš.

– Vlajo, care, sad sam se setio. Moram na posao – kažem mu i potapšem ga po ramenu.

– Ne! Sada me ne možeš ostaviti. Sada kada sam ti otvorio srce. Znaj da je ono poput najčuvanijeg sefa i da ga otvaram samo onima koje bezmerno cenim i volim. A ako ti je i pored toga svejedno, onda ću i radije piti sam.

Šta sada? Kako sam mogao da se izvučem iz ove situacije. S njim sam prijatelj od malena. Lakše sam ga podnosio kada nije pio, ali nisam ga birao. Odrasli smo zajedno. To bi bilo kao kada bih rođenom bratu rekao: „Mani me se, pijan si!“ Mom prijatelju je neophodan sagovornik. Bio sam spreman da se žrtvujem za njega i da progutam gomilu govana koje će istresti.

51

književnostuživo

– Jebi ga. Stvarno moram da radim. Kasnim već pola sata. – govorim mu i sam iznenađen svojom odlučnošću.

Samo me je pogledao. Jednim okom na jedan način, drugim na drugi. Pruža mi ruku i govori da sam uobražen jer sam diplomirao i zaposlio se i da on zna kako je meni, a da ja, pošto mi je svejedno za njega, mogu i da umrem, neće mu biti krivo. Dodaje da sam završio krajnje neozbiljan fakultet i da mi je tata kupio diplomu upisavši me na Megatrend. Da mogu s njom da se puvakam samo nekima koji me ne poznaju kao što me on zna i koji ne prave razliku između Hegela i Marksa. Pljuje u stranu i odlazi.

Pripisujem to njegovom pijanstvu i potrčim put firme, brzo koliko me noge nose.

Ne znam ni da li sam dvesta metara prošao, a srce mi je u grlu. Stajem i, rukama se prislonivši na kolena, pokušavam da nadoknadim kiseonički dug. Uz zvuke koji se lome u mojoj glavi i iz svakog kao deobom nastaju dva, pa iz ta dva nova četiri, pa šesnaest, bradom zviznem o pločnik. Pošto mi se razvedrilo pred očima, zatičem sebe kako klečim, a ispod usne mi šiklja krv. Guram vrh kažiprsta u procep. Posekotina od dobra tri centimetra. Dobio sam još jedna usta na faci. Prilazi mi neki mladoliki i pita me da li sam OK. Po navici, jer su me kao klinca stalno hvatali na tu foru, gledam na suprotnu stranu od one na kojoj on stoji. Vidim okupljenu gomilu ljudi. Gledaju me. Neki zgroženi, neki sa žaljenjem. Pomišljam kako se opet priprema ona gužva i kako im nisam daleko umakao. Naglo se uspravljam želeći da pobegnem, ali mi se zamanta i prislanjam se na ovog Samarićanina što je skupio hrabrosti da mi priđe.

– Kasnim na posao – govorim mu, a on me teši da moram prvo u

52

književnostuživo

urgentni na ušivanje. Duša od čoveka. Ali nisam imao vremena da ga poslušam. Morao sam da požurim u firmu. Ovako krvav, pretpostavljam da imam dobar alibi za kašnjenje, da će se smilovati na moju sudbinu i zadržaću posao. Ne smem ga izgubiti. Ne, o tome nema ni govora. Sve, sve, ali posao nikako. Plata je tako privlačna. Još samo minut – dva. Tu je, odmah iza ćoška. Samo što nisam stigao.

Riti-riti-ri! Vibrira mi džep i idiotski pištav ton mobilnog telefona forsira me da se javim. Riti-riti-ri! I kada sam namestio ovo glupavo zvono! Dođe mi da ga prospem po asfaltu. Riti-riti-ri!

– Da! – vičem u slušalicu.

– Gde si? – ljupki glas moje verenice.

– Imao sam nesreću, ali će sve biti uredu. Ulazim u firmu. – skoro da šapućem izvinjavajući joj se što sam vikao.

– Šta se desilo? Jesi dobro? – zabrinut glas moje verenice.

– Ma, ništa. Pao sam u nesvest. Imam rupu na bradi, ceo prst može da stane. Ne mogu da smirim krvarenje. Usr'o sam ovo odelo koje smo juče kupili. Lepo sam ti rekao da ne treba tolike pare da dajemo na to sranje. – izgovaram to i nerviram se jer očekujem njen odgovor:

– Sam si insistirao da ga kupimo, ubeđujući me da se takav posao nalazi jednom u životu i da moraš da izgledaš kao jebeni japi. Nosi ga na hemijsko čišćenje i ne pojavljuj mi se na oči u sjebanom odelu na koje je otišla cela moja plata! – iznerviran glas moje verenice.

Ko me jebe kad sam lajav! Nisam morao ništa da joj kažem. A i prećutao sam da su se pantalone pocepale na kolenima. Vratiću joj pare i vratiti je mami i tati, pa neka sikće njima.

Ulazim u firmu. Telefonistkinje se počeše utrkivati koja će mi zaceliti rane. Prijatno mi je zbog toga. Na ulasku sam imao tremu i

53

književnostuživo

spremao izvinjenje. Gledajući ih kako su predane mojoj bradi, kako uplakane pokušavaju da zaustave te crvene potoke što mi beznadežno upropašćuju italijansku košulju od pedeset evra, osećam se nadmoćan. Ćijukaju kako je direktor već dvadeset puta pitao za mene.

Ne može bez mene. Naravno. Ne znam kako je svet uopšte funkcionisao pre mene. Ne, nemam kome da se izvinjavam. Doći će mi ovde, pred noge, i izviniće se on meni što sam kasnio. Biće mu krivo zbog mog stanja i radovaće se što ima tako požrtvovanog radnika koji je do poslednje kapi krvi odan njemu i kompaniji koju predstavlja. Kada bi na svetu bilo još radnika poput mene. Kada bi se bar ovi jadnici koji ovde samo zarađuju platu i jedva čekaju da klisnu svojim suprugama, muževima i deci, da kidnu u svoje jazbine i popuše džoint da se opuste, ili na časove aerobika i karatea, za koje se tripuju da im ulepšavaju živote, kada bi se bar oni, moje drage kolege i koleginice, i pretpostavljeni i suprotstavljeni, kada bi se samo ugledali na mene, bili bi kancelarija broj jedan u ovom gradu, u celoj sjebanoj zemlji. Blaženog li osećaja kada lojalnost prema poslu preraste u ljubav.

– Pa, dobro, idiote jedan, da li si ti normalan!? – zagrme šef čim me je ugledao.

Nesta ljubavi i zameni je strah. Tako je to prema Bogovima. U nekim religijama ih obožavaju, u nekima ih se plaše. Kod mene u firmi vlada religiozno jedinstvo. Kao u pravoslavlju. Mislim, ima ih dvojca, zar ne? Otac i Sin. Znam da se spominje sveto trojstvo. Tu se muva i neki, kao, Sveti Duh, ali on je samo jebeni duh. Sveti je jer može ceo svet da obiđe za tren i nekom da se javi, a nekoga ocinkari Ćaletu, mislim, Ocu. Isusovom ocu. Bogu. On mu dođe kao kurir, ali su glavni Otac i Sin. Na ovom svetom mestu unutar JU Biznis Centra, Otac je firma i nju volim svim svojim srcem. Sin je ovaj moj šef koji sada dreči i tera me

54

književnostuživo

da se osećam jadno i od koga strepim. Eto, u trećem milenijumu su se zamenile uloge. Pre dve hiljade godina, plašili su se Oca, a Sina voleli. Ali tada je Otac kažnjavao, a Sin praštao. Danas je obrnuto.

– Tornjaj se odavde i ne pojavljuj se više! Pobrinuću se da nikada više ne radiš, majmune jedan! – završi direktor svoj glasni esej o tome kako sam neodgovoran i što sam zakasnio i što sam krvav došao i krupnim koracima izlazi iz prostorije.

S nekim ljudima nikada nisi načisto. A tako je bio divan kada smo razgovarali i kada mi je s ponosom saopštio da sam odsad deo njegovog tima.

II

POVRATAK NA POSAO

Izlazim iz Doma zdravlja. Upravo su me zakrpili. Riti-riti-ri! Opet mobilni.

– Ljubavi! – vičem u slušalicu.

– Nemoj sad da mi se šlihtaš. Tražim te celo jutro. Što uopšte imaš taj telefon kada ne znaš da ga koristiš? Prvo mi kažeš da si povređen, pa mi se ne javljaš. Šta treba da pomislim? Već sam htela da te tražim po bolnicama. Gde si sada?

Dobro je. Nije me tražila ne poslu. Objašnjavam joj da sam bio na sastanku i da nikako nisam mogao da joj odgovorim.

– A bradu su mi ušili. Ništa me ne boli. Malo šuškam kad pričam

55

književnostuživo

zbog gaze i flastera, ali nije to ništa. Ne brini. Izvini, moram da prekinem sada jer me čekaju da se vratim. Idemo na poslovni ručak.

– Ko tebe vodi na poslovni ručak? Nisi ni dve nedelje tu. Nemoj da me lažeš! Reci mi gde si – zahtevajući glas moje verenice.

– Ma, ne idem ja da pregovaram nego je šofer otišao u Novi Sad, pa ću da ih vozim na ručak i da ih sačekam dok ne završe. Ako i meni daju da jedem, doneću i tebi malo. Važi? Moram da prekinem, evo mi mašu. Ljubim te.

Nadam se da sam za sada miran. Iz ovih stopa idem nazad u kancelariju da pokušam da ispravim grešku. Mislim da još nisu zaključana vrata za mene tamo. Možda sam napravio sranje što sam se u onakvom stanju pojavio, ali time sam hteo da dokažem privrženost kompaniji. Nisu me dobro protumačili. Daću im još jednu šansu da isprave grešku. Primiće me nazad, nema šta. Da sam ja neki direktor, odmah bih zaposlio sebe i smešio se zadovoljno što sam našao čoveka koji mi završava posao. Moram im to i dokazati. Riti-riti-ri.

– Kaži srce – javljam se.

– Nemoj, molim te, da se blamiraš i da tražiš da ti pakuju hranu. To je poslovni svet i tu se ne ponaša tako kako si ti navikao. Trudi se da ne brišeš nos za vreme ručka ako budeš sedeo sa njima, a ako ti je frka, idi u WC pa ga istresi. I nemoj suviše često da ustaješ od stola. Molim te, nemoj da ponovo uprskaš stvar. Ovo ti je treći posao za dva meseca. Znam da su do sada drugi bili krivi što nisu razumeli kakvo blago su dobili s tobom, ali drago blago, molim te, pokušaj da zadržiš ovaj posao. Sam si rekao da je ovo life time chance. Don’t blow it – podučavajući glas moje verenice.

– Naravno, ljubavi – odgovaram ubedljivo i prekidam vezu.

56

književnostuživo

Primećujem da me prolaznici značajno gledaju. Jebo te, još sam sav krvav i poderanih pantalona. Proveravam koliko imam love u džepu. Nedovoljno za taksi. Ulećem u autobus na zadnja vrata. Zavlačim se između zadnjeg stakla i šipke od vrata leđima okrenut saputnicima.

– Kartu, molim – čujem glas iza sebe.

Pokušavam da ga ignorišem. Klempavi ćelavac, uvijena nosa i čkiljavih očiju, drmusa me po ramenu. Gledam ga preko istog. Unosi mi ridžovansku legitimaciju u lice. Okrećem se prema njemu. Iznenađen je mojim izgledom.

– Jutros sam jednog već zaklao zubima. Nadam se da si pametniji od njega – dobacujem mu i ostavlja me na miru.

Na ulazu u zgradu javljam se bivšoj komšinici sa prvog. Viđala me je ona i u gorem pakovanju. Zvonim na vrata stana svojih roditelja. Keva otvara.

– Šta se desilo? – pita me zabrinuto.

– Ništa. Jel’ tu tata?

Samo da njega nema. Držao bi me jedno tri sata dok bi mi objašnjavao kako sam nepromišljeno postupio i da nije za jednog dvadesetosmogodišnjaka da ide krvav ulicom, pogotovo u sred bela dana.

Govorim kevi da se strašno žurim i da nemam vremena ni da jedem ni da joj objašnjavam šta je. Tražim joj peškir i nešto da obučem. Molim je, ako može, da mi ušije pantalone i opere sve. Jedva je dočekala da mi učini po želji.

Živeći sa ćaletom, navikla je da radi po naređenjima. Ne verujem da bi išta mogla da uradi sama kada ne bi bilo nikoga da joj zapoveda. Njen ćale je tako maltretirao njenu kevu, a kada je ona stasala, i nju je sve više

57

književnostuživo

rabio. I eto, pobegla je od jednog smarača i automehaničara zaposlenog u vojsci na remotu tenkova u zagrljaj još većeg smarača, kapetana iste te vojske.

Moj matori je bio pretpostavljeni njenom ćaletu. Jednom ga je videla kako joj se izd'rao na oca, na tog čoveka čeličnih ruku i opaka pogleda od kojeg je više zazirala nego što ga je poštovala. Da li je bilo tu ljubavi prema roditelju, ne bih znao, ali znam da se smrtno zaljubila, videvši svog oca kako trpi dreku čoveka nešto starijeg od nje i postupa po njegovom naređenju. Deda je tim brakom bio prezadovoljan, iako su vrata naše kuće, bio tata tu ili ne, za njega i babu bila otvorena samo sredom. Gospodin kapetan je izdao takvo naređenje. Majka je udajom dobila čoveka koga ni danas nije prestala da voli i poštuje. I nikada joj nije smetalo to što nas je ćale, kada je bio tu, redovno postrojavao za smotru i davao nam ostave ako je smatrao da nešto nismo uradili kako valja. Hvala ti, Bože, što si mi omogućio da se iselim.

Gledam je kako pretura po ormanu i traži u šta bi me obukla. Uvek je vodila računa o tome šta ću da nosim. Mislim da je to takođe ćaletovo maslo, pošto nikada nije bio zadovoljan mojim držanjem i odnosom prema životu i garderobi, kao sastavnim delom ličnosti. On nije pobornik krilatice da odelo čini čoveka, što je i razumljivo jer su u njegovom svetu svi isto obučeni, a o tome da li će nositi košulju, vetrovku ili bundu, odlučivalo se u generalštabu. Međutim, kakvo god odelo da se nosi, ono je moralo biti pristojno i uredno, opeglano, knap i zakopčanih dugmića. Nije hteo da razgovara sa mnom kada obučem košulju na majicu sa kragnom, a kamoli da je ispašem iz pantalona ili da je nosim otkopčanu. Neću pogrešiti ako kažem da sam drogersku fazu furao njemu za inat. I te odvratne poderane pantalone iz kojih su mi vrištala kolena i bulja. I to što nisam želeo da se kupam danima. Sva vutra koju sam spržio i

58

književnostuživo

alkohol i ekseri i majice sa mrtvčkim glavama, sve sam njemu u inat turio na i u sebe. Nije mi mnogo trebalo, svega par godina, da ga, ako ništa drugo, bar shvatim u tome da treba da izgledam pristojno, jer kada sam prestao da se nosim apa-drapa, ljudi su počeli da me ozbiljnije shvataju. Uprkos tome, mami se nikako nije dopadalo kako sklapam boje, šta sa čim nosim. Lično, stvarno verujem da to nema nikakve veze. Važno je da se izgleda uredno i pristojno. Ali je mamica uvek pronalazila neke mane. Danas imam novog stilistu – moju dragu. I nikome na svetu ne smeta to što obučem, sem njima dvema. Valjda će me nekad ostaviti na miru sa insinuacijama: ne idu teget i crno; ne možeš da obučeš košulju na štrafte i karirane pantalone; seljačino, kako bele čarape na crne cipele? - i slične smicalice od kojih mi se sere. Kad sam već kod toga, moram da promenim šampon. Tretiraju kao da sam, jebeni, idiot! Gledam kevu kako pretura po ormanu i osećam odvratnost što će opet ona da me skocka. Uvaljuje mi peškir i garderobu i prati me u kupatilo.

Bacam stvari iz ruku na veš-mašinu. U tri poteza se skidam. Jaknu sam spustio niz leđa i okačio je o vrata. Košulju i potkošulju cap preko glave. I u trećem potezu pantalone, gaće i čarape stavljam u korpu za veš. Puštam vrelu vodu da pljušti po meni pazeći da ne pokvasim bradu. Kao svinja sam se ugojio. Zavrćem slavinu i penjem se na rub kade. Naginjem se i nameštam pokušavajući da se ceo vidim u ogledalu iznad lavaboa. Ne mogu više da se sagnem kao nekad. Gledam svoje krive, debele i maljave noge. Butine, kao dve velike krofne u bundi, odgurujući jedna drugu prave luk u predelu kolena, iz kojih se spuštaju dva dlakava balvana. Ta grozota se završava oteklim stopalima, ravnim kao pegla i dugačkim kvrgavim prstima. Ispod komada sala na kom je nekada boravio moj pločasti stomak, u ogledalu vidim jedan visuljak. Stidljivo viri iz gustiša mrkih dlaka što se penju do pupka u kome prave još jedan

59

književnostuživo

žbunić. Još malo pa svog mališu više neću videti bez pomoći ogledala. Sise su mi se oklembesile. Ramena mi se čine uža od kukova. I na sve to, dugačak vrat izrezbaren rozikastim gljivicama i ovo mladoliko, lepo obrijano lice. Kako se moja draga još loži na ovu telesinu? Da se nije laž uvukla u naš odnos? To ne bih podneo.

Ma, samo se tripujem. Mi smo pred venčanjem. Normalno je da posle nekog vremena uzajamno poštovanje i prijateljstvo zamene strast. Ali, ako je uhvatim u preljubi, likvidiraću je, majke mi! Moraću dobro da poradim na svom izgledu. Ne doliči oficirskom sinu da ovako zapostavi svoj stas.

Podižem ruku i smanjujem ugao između nadlaktice i podlaktice. Opipavam biceps i triceps. Ima još po koja žilica u tom pihtijastom tkivu. Gledam se u ogledalu kako izgledam na ivici kade i zamišljam kako bih izgledao nekome ko me voajeriše iz prikrajka.

Bežeći od tog prizora, nastavljam tuširanje. Sa toplom vodom i sapunicom slivaju se i negativne misli u slivnik. Planiram da počnem sa trčanjem čim skinem konce sa brade. Bataljujem pljuge. Alkohol, više ni u ludilu. Pa čak ni kafu neću da pijem. Strogo zdrav život. Buđenje u šest. Od pola sedam do sedam i petnaest trčanje. Tuširanje i doručak do osam. U devet sam na poslu. Fuck! Posao! Moram odmah da se vratim u firmu i povratim šljaku.

Dok sam se tuširao, keva je skuvala kafu. Govori kako mi lepo stoji tatina garderoba. – Ne moraš ni da vratiš. Matori nema pojma šta ima od stvari. – kaže, a laže, mazi me po licu i dodaje – Kaži majci, ko te je opet tukao? Nisi više mali. Šta ti je to trebalo?

Skrivajući bes zbog izrečene formulacije pitanja, u kratkim crtama joj opisujem jutrošnji scenario i kako sam pao u nesvest. Ne pominjem otkaz.

60

književnostuživo

– Došao sam samo da se okupam i presvučem. Moram nazad na posao. Hvala na kafi, ali prestao sam da je pijem.

Usput, na izlazu pita me za verenicu i kako sami izlazimo na kraj. Ako budemo gladni, obavezno da svratimo. Šablonski odgovaram. Gura mi u džep soma dinara. Dajem joj veliku pusu u debeli obraz. Stiže lift. Više se ne vidimo.

U njenim očima sam stalno neki jadni klinja kome je neophodna pomoć. Uvek se postavljala kao zaštitnica. Ne mogu da joj objasnim da više nisam mali i da sam vrlo odgovorno, ekonomski racionalno, tehnički pismeno i emotivno stabilno ljudsko biće i da ja mogu njoj da budem oslonac, a da meni nije potrebna njena čvrstina. Ja sam, bre, dete oficira. Sin čoveka u kojeg ona gleda kao u boga. Čime li sam zaslužio manje poštovanja nego što ga ima prema ocu? Kada njega vidi, glas joj zatreperi, a mene tretira kao neko pašče. Srećo mamina; pile mamino; mamino zlato; cico mamina. Nisam njen nego svoj! Pogrešio sam što sam odlazio kući. Ići ću popodne da uzmem ono odelo i nosiću ga na hemijsko i krojaču. Ne treba mi njena pomoć u životu.

Iznerviran šutiram papirnu kesu na koju nalećem. Jaoj! Neki pametnjaković je napunio ciglama. Pukla mi je cipela. Palac pulsira i svakim otkucajem ga osećam u malom mozgu. Prislanjam se na haubu jedne crvene bube. Izuvam se. Nokat je poplaveo. Jebeš ga! Danas mi se ne da. Nije trebalo ni da ustajem iz kreveta. Obuvam se i zaustavljam taksi.

U glavi mi alarmira da moram povratiti posao. Da još nije kasno i da se moram odmah vratiti u kancelariju. Ili prvo da odem do stana i promenim cipele? Taksista me požuruje u odluci pitanjem:

– Kuda?

61

književnostuživo

Ipak prvo kući. Ljubav je još na poslu. Nećemo se sresti. Govorim destinaciju. Taman što pomišljam na nastup u firmi, taksista me pita:

– Jeste li primijetili gužvu danas?

– Ne samo da sam je primetio, nego sam i batine dobio u njoj. Otkud toliko ljudi na jednom mestu? Koliko znam, danas nisu obarali vlast. Zar ne? – zainteresovano odgovaram i stišćem zube da ublažim bol iz cipele.

– Kako nijeste čuli? Neka budala iz njemačke je izvodila, kako su to nazvali, performa’s pod nazivom „Autobus“. Luđak je htio dočarati kako ti je to u autobusu, a na ulici. Priča se da je debelo platio da bi to izveo. Čak mu je i vaša, ona, srpska policija u tome pomogla. Od pola osam do deset. Kada ljudi žure na posa', drža' je svijet u najpromjetnijoj ulici u gradu. Bili su čak i snimatelji sa one švapske muzičke televizije za bolesnu omladinu, Em Ti Vi-ja, da zabilježe to ludilo. Sve vam je bilo sinoć na dnevniku. Čudi me da nijeste znali. Zamoljeni su gađani da izbjegnu prolazak tuda, a ostali, koji žele da učestvuju, pozvani su da dođu. Ali, napravljen je takav haos na ulici. Takav lom da su neke moje kolege ostale bez kola… Viđe jada! Jebo ti pas mater, seljačino, ne viđe li ti crveno, budaletino jedna! Ima luđaka u saobraćaju da te Bog sačuva… Nego, navikli su ti Srbi na nered i lom. Kako su se okupili, počeše da piju, da lupaju kola i da ih prevrću. Razbijale budale izloge prodavnica. Bacali su petarde i pjevali borbene pjesme Partizana i Zvijezde. Tako ti je to kada ova vaša jadna vlada više ne zna kako da se dodvori EU, pa pristaju na sve, samo da se primijeti kako može ova država, koja, ako mene ko pita, i ne treba više 'vako ni da postoji, da bude ista ka' što ti je po cijeloj Evropi. Samo da dokažu kako su otvorenih shvatanja i da mogu da priđu Zapadu. Ljube ih u dupe da bi se spojili sa njima. Kad su održali pederijadu, đe će ovo biti problem? Al’, kuršlus. Ovaj ti je njemački

62

književnostuživo

buntovnik i bogatun bolje razumio vaš mentalitet i znao je zašto je baš izabrao Srbiju, a ne neku drugu zemlju. A ove mazge na vlasti opet su nasjele i ponadale se da će sve proći mirno. Kada je ovdje išta prošlo mirno? Ljudima nedostaju demonstracije, pa to ti je. Pa, zašto se, jadan, Sloba i održao toliko na vlasti? Da je ranije otiša', ranije bi moralo da se prestane sa pravljenjem haosa i nereda.

– A ja dobio otkaz na poslu što sam zakasnio. Tako mi i treba kada ne gledam televiziju. Znao sam da se ponekad i nešto pametno kaže na vestima. Nek’ me crv pojede ako ikada više propustim informativni program. A na kom kanalu je to bilo rečeno?

– Na državnoj televiziji, naravno. Znači i ti spadaš u one što ne gledaju televiziju. Ni moj sin neće da gleda. Pravi se važan. On ti je, naime, umjetnik. Počeo je da glumi u kakvom amaterskom pozorištu. Prave predstave, da te Bog sačuva. Jedini veći luđak od onoga ko ih režira je onaj koji dođe da ih gleda. Mene je jednom zajeba', al’ više neće, očiju mi. E! Prestao je da gleda televiziju i povazdan čita knjige i priča sam sa sobom. A ništa ne uči. Reka' sam mu da može da se pozdravi sa svojom glumačkom karijerom ili da se čisti iz moje kuće. Dok ga ja hranim, ima da bude normalan. Htio je kreten i kosu da pušti. Ja da sam htio kćerku, ja bih je napravio. Đe da ga puštim da mi takav u školu ide? Neđeljama sam ga čupao za one zarasle zulufe dok nije sam naučio da treba da se ošiša. A za ovo što je sad umislio, vidim ja da nema izgleda sam da shvati da je potpuno pogrešno, pa sam morao da ga ucijenim. Još uvijek se buni, ali popuštiće. Ima da se zna ko kosi, a ko vodu nosi. Molim te, slušaj, prebacuje meni i ženi da smo, kako kaže, malograđani, što gledamo televiziju. Hej! Šta je taj pubertetlija sebi uvrtio u glavu. I mi smo bili mladi, ali nikada nisam gubio dodir sa svijetom. Ti mi djeluješ kao mlad i normalan čovjek. Pa reci sam - da li je normalno ne dozvoljavati roditeljima da gledaju televiziju?

63

književnostuživo

– Nisam iz vaše priče baš shvatio da vam on brani da je gledate.

– Eto, sada si mi odgovorio isto ka' i on. Vi mladi danas ništa ne znate, ništa ne razumijete. To ja njemu i pokušavam da objasnim da ako želi da uspije u životu, moraće da me sluša.

– Ali vidite, gospodine, vremena su se promenila. Postoji generacijska razlika zbog koje se ne razumete i mislim da je bolje da ostavite svog sina na miru da sam izabere budući poziv. On je vredan mlad momak, nije neki lenjivac kog mrzi da se pomeri. – izgovaram iznerviran i ljut na tog strvinara što želi da upravlja životom svog sina, istovremeno se plašeći da će mu to poći za rukom.

– Ko je vrijedan? On je, bre, jedna budaletina. Šta ti tu pričaš? Ko si ti da ga braniš? Izlazi napolje iz mog taksija! Ne moraš ništa da platiš! Samo marš, dok te nisam samleo, mamlaze jedan nevaspitani!

Taksista koči na sred raskrsnice i bukvalno me gura iz kola. Dodaje gas i prouzrokuje sudar, koji sâm uspeva da izbegne, ali se zakucava u tramvaj. Opšta pometnja u saobraćaju. Žurim da se sklonim iz te simfonije automobilskih sirena. Odavde nije daleko da peške stignem na gajbu. Ne treba mi više od deset minuta.

Širom otvorenih očiju i sa osmehom na licu prilazi mi, takoreći, isposnik. Na ramena, kao na ofinger, okačio je crni kaput, dug do zemlje. Brada i kosa su mu slepljene i isprepletene. Visok je jedno sto sedamdeset i izrazito mršav. Usko i duguljasto lice te, na prvi pogled, mračne kreacije, ulepšano je prodornim krupnim plavim očima. Kao da je nekom impresionističkom slikaru došlo da osvetli ovog jadnika pa mu je, onako, brzim pokretima, tirkizno plavom i belom dočarao ta dva radosna oka, zbog kojih se nisam ni zbunio, ni uplašio kada me je zagrlio.

64

književnostuživo

– Izvini, mi se znamo? – pitam ga par sekundi nakon što me je pribio na grudi.

Pušta me i čvrsto mi stišće ruku.

– Da – odgovara i očima što trepere gleda hoću li ga prepoznati.

Zaista nikog sličnog u životu nisam sreo, ali ne deluje mi kao ludak, a ni kao neko meni potpuno stran. Moguće da sam u nekoj prilici, odvaljen od alkohola i droge, gnjavio ovog nesrećnika. Nije bio redak slučaj da sam, u tom prošlom životu, prosvetljivao ljude držeći im traktate o tome kako je Gospod veliki, kako je svuda oko nas i u nama; o tome da je univerzum stvoren po božjoj logici i da je nama ljudima, kao inteligentnim bićima, dato da tu logiku spoznamo. Ako se iz tog perioda znamo, onda se, u stvari, ne znamo. Ja nisam više taj čovek. Bogu hvala za to.

Govorim mu da, ako smo ikada razgovarali, toga se trenutno ne sećam i da ne želim da ga povredim, ali sam u žurbi. Ponovo me grabi za leđa i lepi me za sebe.

– Ovo je sudbinski susret. Znao sam da će do njega doći. Znaš, ja sam tebe sanjao. – prijatnim tenorom i ushićenim glasom govori mi na uvo.

Odmičem ga od sebe. Bez namere da budem drzak, odsečno mu saopštavam da sam pošao na određeno mesto i da me ni on ni sudbina u tome neće sprečiti i da, ako zaista naš susret smatra predodređenim, on će se nesumnjivo ponovo desiti. Obećavam mu da ću sledeći put kada se sretnemo odvojiti bar toliko vremena da saslušam šta hoće. Nije oduševljen mojim predlogom, ali popušta i, triput me poljubivši u obraz, rastadosmo se.

65

književnostuživo

III

KOD KUĆE

Ulazim u stan i odlazim pravo u kupatilo. Izuvam se. Dva koraka, hop, evo ga frižider. Otvaram ladicu za led. Stavljam ga u krpu i prislanjam na palac. Boli. Samo se nadam da će sve moći da prođe bez čupanja. Na rekreativnoj u četvrtom mi je drug zalupio vrata preko srednjeg prsta. Tada su mi čupali nokat. Jedan od najstrašnijih trenutaka mog života. Bar što se tiče fizičkog bola.

Ipak, nije bilo ništa strašnije od odrastanja sa mojim roditeljima. Koji su to kreteni! Ćale ograničen, temeljan i čvrst. Nikada se nije ni trudio da me upozna i razgovara sa mnom kao sa ličnošću. Donekle se prema meni ophodio kao prema onim gušterima u njegovom vodu. S tom razlikom što me je manje cenio nego njih i kajao se što sam baš takav, krajnje razočaravajući činilac ljudskog društva i njegovog života. Zbog njegove grubosti prema meni, keva se postavila kao zaštitnik i otišla u drugu krajnost ophodeći se prema meni kao prema detetu sa specijalnim potrebama. Naravno, nikada se nije suprodstavljala ćaletu, samo je koristila drugačije metode da bi me nagovorila da uradim ono što je otac tražio od mene. Ni ona se nikada nije trudila da me upozna. U stvari, oboje su bili uvereni da me bolje poznaju nego što znam samog sebe i da znaju šta je najbolje za mene. Moje želje su išle na porodičnu komisiju, ali uglavnom je ćale odlučivao da to što želim nema veze sa onim što mogu da budem i na šta treba da se skoncentrišem. A trebalo je da budem ekonomista ili neki inženjer. To su odlučili jer

66

književnostuživo

mi je matematika u osnovnoj išla od ruke. Zato su me posle upisali u matematičku gimnaziju, gde sam okinuo prvu godinu. Nije da je bilo teško ili da se nisam trudio, već nisam ni išao u školu. Većina mojih drugara je otišla u zanatske škole. Meni je u tim godinama bilo nebitno koju ću srednju upisati, ali sam želeo da ostanem sa društvom. Malo mi je falilo da me pošalje u vojnu gimnaziju. Izvukao sam se jer sam obećao da više neću bežati iz škole i da ću redovno učiti, samo ako mi dopuste da upišem školu koju želim. Ćale mi je tada izašao u susret, ali verovatno jer mu se svidelo to što sam hteo u ekonomsku. Za tih godinu dana, koliko je trajala prva godina u matematičkoj, sazreo sam i odluku da upišem baš ekonomsku doneo sam na osnovu toga što sam znao da bi ćale pristao na to, a i zbog riba, naravno. Ni malo me nije bilo blam što sam u razredu bio sa generacijom godinu dana mlađom. Bio sam stariji i iskusniji od njih. Donekle nadmen i prefrigan. Bio sam pravi šmeker. Imao sam i dobre ocene. Što zbog ćaleta, što zbog imidža. Eh, to su bili dani.

Nakon srednje je nastupio haos. Nisam hteo u vojsku. Nisam hteo na faks. Nisam hteo da radim. Nisam mogao da ih podnesem. Upao sam u tešku depresiju. Bilo mi je potrebno da se malo izduvam. Da bar malo ne radim ništa, da izlazim kako bih skupio snagu za težak život koji me čeka. Oni nisu imali ni tren strpljenja. Povukao sam se u osamu. Čitao sam knjige. Trpeo sam njihovu torturu. Izlazio sam sa nekim propalicma iz kraja. Pio sam. Gudrao se. Provaljivao život. Dok mi se samom nije smučio taj režim.

Jednog jutra, nakon dve i nešto godine, pogledao sam se u ogledalo i rekao sebi najgoru moguću stvar: roditelji su donekle u pravu. Ali to se odnosilo samo na to što sam rešio da se posvetim nekoj svojoj uspešnoj karijeri, verujući da je to jedini način da ih skinem s vrata. Moji dragi mama i tata nisu takvi da bi mi prepustili da se sam izborim. Veoma

67

književnostuživo

srećni zbog moje odluke, nastavili su dalje da me usmeravaju. Pristao sam i na to, progutavši hiljadu puta knedlu zbog svoje slabosti. Ali, verovao sam da mi mogu pomoći, što su i učinili, mada na moju štetu jer sam ostao vezan za njih, a ništa mi manje nisu smetali i gnjavili me. Ali, sada sam im napokon utekao.

Moja divna garsonjera. U ovih 26m² na Karaburmi imam sav mir koji mi je potreban. A i izuzetno je funkcionalna. Ulazi se u mali hodnik, koji je istovremeno i kuhinja. Napred se produžava u kupatilo. Levo se ulazi u našu sobu. Opremljena je tako da bude i spavaća i dnevna i radna soba i trpezarija.

Volim ovaj osećaj pripadnosti. Pre šest meseci, moja draga i ja počeli smo da živimo zajedno. Na taj smo se potez odlučili više iz moranja nego što smo hteli. Preterano su moji počeli da mi idu na ganglije i to je pretilo da mi upropasti psihički život i, samim tim, našu vezu. Osim toga, njeni su me roditelji smatrali totalnom zamlatom i nekim ko će upropastiti život njihove drage ćerke jedinice. Nije postojala mogućnost da im dokažemo da to nije tako, jer je njihov prvi utisak bilo nemoguće promeniti. Mesecima nisam bio dobrodošao u njihovoj kući, a njoj su stalno prebacivali da me ostavi i da je za njenu sreću važnije da se odrekne jedne avanture, iako naša veza traje već dve i po godine, i da se okrene svetlijoj budućnosti bez mene. Oboma nam je bilo strašno zbog tog. Ali, ljubav je pobedila.

Da bih učvrstio svoju poziciju u njenom životu i da bih bio načisto da neće pokleknuti pod nagovorima njenih, zaprosio sam je. Pozvao sam je na večeru. Rekao sam joj da imamo da razgovaramo o vrlo važnim pitanjima koja se tiču naše budućnosti. Znala je da sam se svakodnevno svađao sa svojima, tako da je mislila da ću da je gnjavim nešto o tome. Bilo mi je slatko što ću je iznenaditi. Ipak, nisam imao hrabrosti da

68

književnostuživo

prepustim slučaju njenu odluku i rekao sam joj da je ono o čemu želim da razgovaramo nešto krajnje pozitivno. Morao sam pripremiti njena osećanja za to da pristane. Za večerom sam joj rekao kako sam završio pisanje diplomskog i kako je samo ostalo da utvrdim datum kada ću moći da ga odbranim. Slagao sam da sam bio na razgovoru za posao, gde su mi rekli da dođem čim budem imao diplomu. Pored toga sam je kitio komplimentima da posebno zrači i da mi jako prija. Hvalio sam hranu, koja i nije bila nešto posebno, da bi joj bila ukusnija. Rekao sam joj da želim da vodim ljubav sa njom u svako doba dana i da kada budem dobio posao, pošto će plata biti dobra, treba da živimo sami. Na vrhuncu njene zbunjenosti, izvadio sam stakleni prsten, ona voli da ih nosi, i pitao je da se uda za mene. Osećao sam se vrlo muževno i, bez obzira na taktiku, osećao da je zaista volim i da ne može da ne pristane. Osećaj me nije prevario. Sve je bilo idealno te večeri. Falio je samo seks. Kod nje nismo mogli, jer sam tamo bio nepoželjan. Kod mojih smo mogli, ali bi susret s njima pokvario svu romantiku te večeri. Malo smo se izvaćarili u parku i rastali.

Pod snagom te emotivne energije, čvrstom željom i trudom prizvali smo naklonost života. Ona je našla posao koji nam je omogućio da se osamostalimo. A ja sam diplomirao. Tada. Pre šest meseci. Ovo mi je treće radno mesto od tada.

Prvo sam radio u brokerskoj kući. Posao je bio daleko ispod mojih kvalifiacija, ali sam bio zadovoljan što mogu da naučim da ga obavljam. Jedno je teorija, a drugo je praksa. Nažalost, direktor mi je bio sin ćaletovog kolege. U stvari, matori mi je i nabacio tu šljaku. Taj klinac, nešto stariji od mene, bez ikakvog iskustva obreo se u poslovnom svetu i nas radnike tretirao je kao lične robove. Celu sam nedelju trpeo njegove hirove vezane to kako da obavljam posao koji mi je poveren. Šta on,

69

književnostuživo

klinac, ima da mi se meša u rad? Jednom je uleteo u kancelariju i mahao mi ispred nosa nekim ugovorom koji sam zaboravio da prosledim, što, po mom mišljenju, i nije bio neki propust jer nije bio probijen rok i da nije tako histerično postupio, sve bi se završilo dobro i po kompaniju i po mene, a i po njega. Nisam mogao da se uzdržim. Pao mi je mrak na oči od naboja negativne energije koju mi je uputio da sam, ne želeći to, tako odalamio ovog picipevca da je pao na dupe.

Potom sam se zaposlio u Meku. Opet mi je ćale sredio. Mora on da bude u svakoj čorbi mirođija. I opet sam ga obrukao. Ali, malo manje. Posle mesec dana kasiranja, shvatio sam da me negde čeka sjajna prilika i da ne mogu da se zakucavam tu gde obavljam posao koji može obavljati i neko sa osnovnom školom i dao sam otkaz.

Za ovaj sadašnji posao sam se sâm izborio i zato ga moram sačuvati. Lepo sam se javio na konkurs. Dokazao sam im da sam bolji od ostalih kandidata i zato su me primili. I to na vrlo odgovorno mesto. Bavimo se uvaljivanjem medicinskog časopisa za široke narodne mase „Bolji život“. Firma je mlada. U stvari, tek je počeo ovaj projekat na našim prostorima. Na Zapadu to već funkcioniše godinama. Tek prikupljaju osoblje i zato im je trebao neko ko je mlad i ko ima završen fakultet iz poslovne struke. Nije im bilo neophodno posebno radno iskustvo. Važnije im je bilo da osoba koja će doći na to radno mesto ima ovakav karakter poput mog. Dovoljno poslušna i snalažljiva.

Verovatno bi nekome delovalo smešno kad za sebe kažem da sam poslušan, ali nisu u pravu. Ja sam potencijalno vrlo poslušna osoba, samo kada verujem u to što radim. A s ovim sam se poslom srodio na prvi pogled. Samo, eto. Izbio je incident sa prokletim direktorom. Nisam verovao za njega da može da bude takav nervčik. Delovao mi je potpuno miran i staložen tokom cele nedelje, koliko je trajao, da kažem,

70

književnostuživo

prijemni. Svaki razgovor s njim bio je mala škola i naučio sam, za tako kratak period, da vrlo cenim ovog čoveka. Ali, prvi utisak može itekako da zavara. Takav izliv emocija od jedne tako, na prvi pogled, hladne osobe. Čudom se čudim. I ne verujem da sam ja izazvao kod njega takvu reakciju. Ko zna šta je tome prethodilo? Možda ga je iznervirala žena?

Proveravam prst. Nije ceo modar. Led se skroz otopio. Više nije neki nepodnošljivi bol. Ustajem. U kupatilu brišem nogu. Uzimam druge cipele. Dobro je što me je draga nagovorila da uvek imam rezervni par. Njena logika bila je da ako stalno nosim jedne, brzo ću ih ishabati. Pametnica.

Iako žurim da se što pre vratim u kancelariju da utvrdim razlog za onakav direktorov ispad i da mu objasnim moju jutrošnju pojavu, ležem na krevet. Osećam kako me napušta napetost. Glavom mi sevaju slike današnjih događaja. Ovo što sam danas preživeo nekom se ne desi za ceo život. I onaj duh kog sam sreo. Koji ludak!

Zvrrr-zvrr. Zvoni telefon. Javljam se. Prekida se veza. Verovatno je njena keva. Pomirila se sa situacijom, ali i dalje neće da razgovara sa mnom. A meni loše! Kad sam već ustao, odlučujem da krenem.

71

književnostuživo

IV

PONOVNI SUSRET

Izlazim iz garsonjere. Želja da zapalim pljugu me odvlači pred trafiku.

– Izvolite – predusretljivo će prodavac.

Šta da mu kažem? Prestao sam da pušim i mislim da je to mudra odluka. Taj otrov mi ni najmanje ne prija. A nervoza nadolazi. Da, znam lek, ali mi to nije pametno. Ipak, danas je takav dan koji možda, kako je krenulo, neću ni preživeti. Ako je poslednji i ne treba da me bude briga za štetnost pušenja. Mada ću se osećati loše ako zapalim. Ako je poslednji dan, glupo bi bilo da se osećam loše. A mogu to da sprečim. Loše ću se osećati i ako ne zapalim. Šta ti je maler. Ovo je klasična narkomanska kriza. Da, ja sam jebeni narkoman. Glupan glupanski! Bar da imam neke koristi od cigareta. Samo smrdim i osećam se loše.

Prodavac je već digao ruke od mene i nešto računa na digitronu. Nije zgoreg da kupim cigarete. Ali da ih ne otvaram. Tako bih trenirao svoj karakter i verovatno bih bio manje nervozan znajući da svoju potrebu imam u džepu i da mogu, kada god to poželim, da je zadovoljim. Ali neću zapaliti jer mi to ne prija.

– Dakle, daćete mi paklu žutog kamela. I šibice.

– Dakle? – upita me prodavac.

– Da, dakle – predusretljivo mu odgovaram.

Obožavam da palim na šibice. Potpuno poseban feeling. Prvo, sâm

72

književnostuživo

način paljenja. Zatim miris fosfora. I onda kada na drvce upališ cigaretu, ma idi! Zaista volim da pušim, iako mi to ne prija. Možda bih više uživao kada bih smanjio makar na paklu dnevno. Ne, ne. Od toga nema ništa. Niti bih mogao da smanjim, niti bi mi bilo imalo lakše kada bih manje pušio. Odlučio sam da prestanem i treba da ostanem pri tome. Samo moram da budem mnogo jak. Da ne mislim na to.

Dajem prodavcu novac, uzimam pljuge i šibice i guram ih u džep. Čvrsto stišćem paklicu. Opsujem joj koju i krećem nazad u firmu. Iskreno ću reći direktoru da mi je žao zbog nesporazuma koji smo imali i da mu nisam zamerio što se onako izderao na mene.

Istovremeno ću morati da pređem preko svoje gordosti i da ga zamolim da mi pruži još jednu šansu da pokažem lojalnost kompaniji i da im dam do znanja da se nisu zajebali kada su me primili na posao. Samo se nadam da nisam odgovoran ako je propao posao sa Slovencem. Šta lupam? K’o da sam ja neki faktor zbog koga bi prslo nešto nelomljivo. Samo treba da požurim pre nego što se ohladi rana. Shvatiće i on sâm da je pogrešio i oprostiće mi što se izderao na mene.

Stiže šesnaestica. Ulazim i kupujem kartu. Jutros sam imao sreće. Sada imam osećaj da bi mi već pisali prijavu. A i neverovatno je to sa ridžovanima. Kada imam kartu, nikada ne naletim na njih. A sam bez karte, evo ih. Nekoliko puta mi se desilo čak da samo prođu pored mene i ne traže ni da im je pokažem. Toliko su uvereni da je imam. I nikad ne pogreše. Kao što ne pogreše kada je nemam. Tri prijave već imam. U svakom slučaju kada kupim kartu, miran sam. Ne zveram na svakoj stanici na putnike koji ulaze u autobus razmišljajući da li bi neko od njih mogao biti kontrolor. Ako uđu, izvoli i ćao. Mogu da se prepustim kreativnom razmišljanju.

73

književnostuživo

Nekada mi vožnja autobusom stvarno prija. Kada ne žurim. Ili kada nije gužva. Ili paklena vrućina. Imam ponekad vremena da se dobro preslišam, pa i donesem neke bitne životne odluke. Zgodno je to kada uspem da nađem racionalnu životnu brzinu i kada vreme koje provedem u čekanju, bilo da se radilo o prevoženju iz jedne tačke u drugu, ili o čekanju na red, ili da završim neku fiziološku potrebu ili slično, iskoristim da dobro promislim o svemu što mi se događa i da se pripremim za nove akcije. Evo, kao sada. Iako ne razmišljam trenutno o tome šta ću raditi i reći kada stignem tamo gde sam pošao, razmišljanje o razmišljanju daje mi elan da počnem da razmišljam o tome.

– Majstore, ne otvaraj na stanici vrata! Pokraden sam! – urla neki dekica na drugom kraju autobusa.

Stavljam prste u unutrašnji džep sakoa. Prazan je. Ostao sam i sam bez love. Žmarci mi protrče telom. Preteći gledam ko bi mogao da bude taj besramnik. Komešanje mojih saputnika i dreka onog dede me sprečavaju da realno sagledam situaciju. Guram ljude oko sebe i odlazim kod vozača da se pobrinem da ne otvori vrata pre nego što uhvatimo zločinca. Niko mi ne izgleda kao potencijalni krivac. Mogao bi biti bilo ko. Samo mi je ovo falilo! Današnji dan je stvarno poseban. Zaređala se sranja, pa to ti je. Na putu ka prednjem delu autobusa, srećem se sa poznatim plavim očima. Besi mi se oko vrata i govori:

– Znao sam da ćemo se ubrzo sresti. Ali nisam slutio da će to biti ovako brzo. Verujem da će autobus biti dugo zatvoren. Sada možemo razgovarati. Neophodno je da ti sve kažem dok ne bude kasno. A kraj se bliži.

– Izvini, ali sada nisam raspoložen ni za kakav razgovor. I ja sam pokraden. Moram pronaći lopova. Ako ga nađem, dajem ti časnu reč da ću te častiti pićem, pa onda pričaj do mile volje.

74

književnostuživo

– Ali nećeš povratiti novac. Ni ti ni ovaj deka. Vidiš, ja znam.

– Znači ti si džeparoš! Ljudi, evo ga lopov! – urlam i, čvrsto ga stisnuvši za nadlakticu, ne dozvoljavam mu da se udalji.

Ljudi se odmaknuše od nas dvojice. Kao da ga se plaše i istovremeno veruju da ja kontrolišem situaciju. Prilazi onaj deda i unosi se u lice ovom isposniku sa očima okeana. Susrevši se sa njima, matorog u trenutku prođe bes i zaplače.

– Molim te, mladiću. Molim te, vrati mi novac, ako si ga ti uzeo. Ja sam star i trebaju mi lekovi. Živim sam i nemam nikoga da mi pomogne. Neću imati ni da jedem. Danas sam podigao penziju. To je sav novac koji imam u životu. Taj novac je moj život. Bez njega, umreću. Molim te, mladiću. Molim te, vrati mi život.

– Deko, dao bih vam i svoj novac da ga imam. Nisam vam uzeo vaše malo bogatstvo. To je nesporazum. Ovo je moj prijatelj, koji me ne prepoznaje. Danas se drugi put srećemo i imam nešto važno da razgovaram sa njim, ali on se plaši tog razgovora i zbog tog straha me je optužio za lopova. Žao mi je što ne mogu da vam pomognem i ne zamerite mom prijatelju što vam je pobudio lažnu nadu. Ali, bez obzira na to, nećete naći novac koji vam je pokraden. Nemojte se nadati.

– Ti nisi normalan i vrlo si drzak. Gospodine, ne verujte mu ništa što kaže, nego mu pretresite džepove.

– Ne želim da pretresam mladog gospodina. Ne izgleda mi kao lopov. Samo gubimo vreme dok je lopov ovde negde.

– Koji mladi gospodin, gospodine, molim vas! Pogledajte ga na šta liči. To je jedna narkomančina. Držim ga čvrsto. Pregledajte mu džepove.

Starac se zbuni od moje pretnje i ukopa se u mestu. Drugi ljudi

75

književnostuživo

samo stoje i znatiželjno jedni preko drugih gledaju razvoj situacije. Autobus staje na stanici i ne otvara vrata. Prilazi vozač. Nešto je viši od mene. Nosi teget odelo i sivu košulju bez kravate. Seda kosa, uredno začešljana. Donekle grubo lice. Deluje kao povučen porodični čovek.

– Jeste našli lopova? – govori i, zamahnuvši pesnicom kao da će ga udariti, kroz zube procedi – Mamicu ti jebem!

Zavlači ruku u džepove kaputa mog zarobljenika. Ne vadi ništa iz njih.

– Gde si bacio novac, smrade! – izgovara vozač i unosi se mladiću u lice.

– Ali, zaista, zaista ljudi, verujte mi. Nisam lopov.

– Kako onda znaš da nećemo pronaći novac? Da nisi možda vidovit? – pun mržnje prema samom činu krađe ispitujem ovog klipana.

– Znam da si uznemiren, ali to neće promeniti činjenicu da vas nisam pokrao, da nećeš naći novac i da moramo hitno da razgovaramo – sasvim smireno mi odgovara, kao da je bio pripremljen na to da će se ovo desiti i kao da zna ishod te ne brine.

– Ti si običan ludak! – kažem mu i odgurujem ga od sebe. – Majstore, otvaraj vrata. Hoću da izađem – dodajem.

– Izvini mladiću – obraća mi se pokradeni deda – molim vas, dozvolite da vas pretresemo.

– Šta? – proderem se – Valjda ne mislite da sam vas ja pokrao! Zaboga, i ja sam pokraden!

– Što vas je onda strah da pogledamo šta imate u džepovima. Verujte, ako izađem iz autobusa bez novca, ja sam mrtav čovek.

– Ali, to je vaš problem. Kao što je moj problem što sam ostao bez

76

književnostuživo

para. Ko će mi nadoknaditi trošak? Niko. Umesto što gubite vreme sa mnom, pogledajte malo bolje ove oko nas. Među njima je lopov.

Jeza me podilazi od mogućnosti da ovi ljudi i pomisle da sam ja džeparoš. Ja sam u odelu. Ljudi u odelu ne kradu. Kradu ljudi u ritama. Neki poput ove senke što me progoni. Glava mi pulsira kao da će eksplodirati. Osećam sramotu, a ne znam zašto se sramim. Nije mi problem da izvrnem džepove i dokažem da nisam umešan u ovu farsu, ali time bi mi bila učinjena nepravda. Umesto da me žale, okrivili su me. Krvnika i žrtvu su stavili u isti koš.

– Molim vas, mladiću, kada vas molim. Verujem da niste vi lopov, ali, molim vas, dokažite nam – uporan je deda.

Vatra mi gori u obrazima. Uši su mi vrele. Ruke su ludene i tresu se. Dlanovi su mi znojavi. Savest mi govori da ne pristajem na provokaciju jer sam ja oštećen, isto kao i taj matori jarac.

– Pokažite prvo vi šta imate u džepovima. Možda ste slagali za krađu i igrom slučaja otkrili da sam ja pokraden. Možda ste čitavu svoju glumu i izveli zbog toga što ste mi vi ukrali novac. Pre mi vi, jadni penzioneru, ličite na džeparoša nego ja. Sram vas bilo zbog optužbi. Umesto da uteramo pravdu i povratimo lovu, mi se kao dve strine ovde prepucavamo. Majstore, otvaraj vrata, hoću odmah da izađem! – izgovaram vrlo nesigurno jer mi uzbuđenje secka glas.

Vrata se otvaraju i izlazim. Za mnom istrčava i moj novi čudni samozvani prijatelj. Hvata me za rame. Okrećem se i prekim glasom mu dajem do znanja da ne želim da ga vidim nikada više i neka se trudi da me se kloni jer ću ga sledeći put odvaliti od batina, koje možda i nije zaslužio. Molim ga da i meni i sebi učini uslugu i da nestane. Zatim se hladno okrećem od njega i nastavljam pešaka put firme.

77

književnostuživo

Osećam strašnu glavobolju. U stomaku osećaj griže savesti. Poneo sam se suprotno svom moralnom kodeksu. Da optužim onog nesrećnika, bez trunke dokaza! Iz koje je priče on uopšte ispao? Šta hoće od mene? Kako li se, jadnik, osećao kada sam ga zgrabio i viknuo da je on lopov? Ništa mi nije gore od sitne krađe. Prema tome sam posebno osetljiv. Ne shvatam koja beda ili besramnost može navesti nekog da otme. Da prisvoji tuđe. Zašto mi se sve ovo dešava? Kakav je ovo dan? Potrebna mi je moja draga. Da me zagrli i uteši.

Posežem za mobilnim i pre nego što sam se setio da nemam kredita i da je ne mogu pozvati, presekla me je spoznaja da sam ostao i bez mobilnog telefona. To je novih sto evra. I ne samo to. Niko me ne može kontaktirati. Jebem ti sranje!

V

PONOVO KOD KUĆE

Oči me peku. Pune su peska koji gasi plamen da ne bih spržio sve što vidim. Desnim dlanom gulim lice. Prstima pravim brazde kroz kosu. U grudima mi se sprema uragan. Da mi nije ostalo ovo malo pameti, sada bih urlao i tukao prvog prolaznika, zviznuo rukom o zid, lomio oluke.

Pamet ili nedostatak hrabrosti? Šta me sprečava da se izrazim? Da, jebeno sam popizdeo! Zašto ne bih sada nekom slomio glavu? Nije isključeno da je taj neko kriv što sam sjeban. Što sam ostao bez posla, što sam ostao bez love, što sam ostao bez mobilnog, što mi pulsira brada u kojoj su najlonski konci, što me boli desni nožni palac, što me boli jer

78

književnostuživo

živim u ovoj u usranoj zemlji i što ne vidim nikakvu perspektivu. Naravno da je kriv. Kriv je jer je dozvolio da nam o glavama rade lopovi i seljačine. Kriv je, kao i ja što sam kriv. Krivi smo što smo pristali da budemo ovce. Krivi smo što smo fini. Krivi smo jer ćutimo. Ćutimo i kada nas pitaju i kada nas ribaju i kada hoćemo nešto da kažemo. Mutavi smo jer smo izgubili samopouzdanje.

Besmisleno je pričati kada te ne čuju. Još je besmislenije trošiti reči kada neće da te čuju. Tako samo javno iznosiš svoje slabosti. Pred sobom još više postaješ bedan. I jadan. I besmislen. I besan. Besan na sebe i na sve oko sebe.

Bečim se prema nekom penzosu koji me sitnim očima gleda kroz svoje musave naočare. Sklanja pogled kao što bih ga ja sklonio pred drugom budalom. Zašto se kačiti? Bolje je gomilati nezadovoljstvo. Tako čovek postaje teži. Brže pada i lakše tone kada skoči s mosta u breznađu.

Gole trošne stranice zgrada zaslepljujuće blistaju pod vedrim nebom. Gradska galerija na otvorenom. Izložba rupa na afaltu i fasadama, golih kandži drveća, psećeg i ljudskog izmeta na trotoarima, prepunih kontejnera, dima iz auspuha monotonih jednobojnih četvorotočkaša, akcija u izlozima, pušača u štokovima, užurbanih cipela, ruku u džepovima, zamišljenih i umišljenih pešaka pod sjajem ovog prolećnog sunca u jesen.

Pri izlasku iz autobusa kao da sam stao na ekser. Ispuvao sam se. Ako odem u firmu, neću izazvati čak ni sažaljenje. Oduvaće me gore nego prvi put. Radije bih otišao u kafanu, kad bih imao za rakiju i kafu. Pozvao bih ljubav, kad bih imao mob. Ostaje mi samo da skočim s mosta. S Brankovog mosta, s kog je i Branko Ćopić otišao u večnost. Da imam i ja neki most kojem sam imenjak, možda bi mi taj više pristajao. Eh, da sam bar neko ko je postigao nešto, kao čika Branko, pa da ljudi misle da je

79

književnostuživo

taj most moj imenjak po meni dobio ime, kao što mnogi misle da je ovaj savski most po Ćopiću nazvan Brankov. Ovi naši imbecili od političara nemaju takav osećaj za umetnost pa da nazovu most po velikanu koji se s njega ubio. Plaše se da veličaju samoubistvo, taj čin koji bezuslovno pokazuje koliku moć imamo nad svojim životom. Time bi nam priznali da smo moćniji od njih. Kada bismo svi uzeli svoj život u svoje ruke i prekinuli ga, nad kim bi vladali? Od koga bi krali? Koga bi pravili budalom?

Koliko puta sam stajao na tom mestu Brankovog prizemljenja. Ne sećam se kako sam saznao da je to baš to mesto. Možda sam i umislio, ali sam odlazio i stajao dugo, razmišljao o trenutku u kom je pisac „Orlova“, mačak Toša, doneo odluku da okonča postojanje na ovom svetu. Zamišljao sam svaki njegov korak dok je prilazio mestu sa koga će se otisnuti. Da li se kolebao? Da li je naslonjen na ogradu sa spoljne strane mosta mislio o tome šta će biti ako preživi? Sedeo sam u njegovoj zamišljenoj lokvi krvi i gledao u reku. Gustu, mutnu, prepredenu Savu koja nosi sa sobom krvi i govana što ih hlorisane pijemo jer nam je voda bakteriološki ispravna. A to što nosi u sebi DNK patnje, to nije njihova stvar. To je, doduše, nešto što im ide na ruku. Lakše je upravljati jadnicima.

Jednog jutra, u praskozorje, sedeo sam na obali Save, preko puta Brankove tačke, samo sa suprotne strane mosta, one desne kad se gleda ka gradu, sagorevao poslednje džule noćnog provoda i bio srećan jer sam živ, jer sam Beograđanin, jer sam zaljubljen u ljubav, a ne u biće, jer sam bio dovoljno mlad i glup da shvatim i Branka i sav besmisao života, jer je bilo neko vreme koje je nagoveštavalo svetliju budućnost, jer sam bio dovoljno hrabar da budem šta hoću i dovoljno naivan da budem samo jedan ja, isti za sve, i gledajući kako se užarena kugla polako

80

književnostuživo

pomalja iznad Zelenog venca, napisao sam pesmu.

Dok me mirno nosi reka,

velika reka,

mudrost i snaga

teku tiho i spokojno,

mreškaju se po površini.

Pozdravljaju prvi sunčev pogled

koji viri iznad solitera.

Teku kraj mene

i ja tečem rekom,

nemo posmatrajući

sve to,

radujem se osmehom.

Pored reke teče grad,

veliki grad,

ljudi i rad,

teku u žurbi, teku tako u istom ritmu

neko da radi, neko da spava, neko čak na more.

Dolaze i odlaze s ciljem.

Teku kraj mene

i ja tečem gradom,

81

književnostuživo

nemo posmatrajući

sve to,

radujem se osmehom.

Preko reke teče most,

veliki most,

ljubav i gordost

teku čvrsto i u mestu.

Čuvaju grad da ga ne odnese reka,

čuvaju vezu između žalosnih vrba

i solitera preko puta.

Teku kraj mene

i ja tečem mostom,

nemo posmatrajući

sve to,

Radujem se osmehom

I sve tako tečem, tečem, tečem

i sve teče oko mene i sa mnom.

Divno je osećati se zaštićen.

Divno je pripadati negde. Divno je osećati se tako kako sam se osećao tog jutra. Što bi Bora Čorba rekao: „Kako je lepo biti glup!“. Gde ću sad, koj' moj? Ma, idem kući. Moram malo da budem sam.

82

književnostuživo

Otključavam stan. Spuštam roletne. Kačim jaknu na čiviluk. Stavljam vodu za kafu. Otvaram pivo. Tri velika gutljaja. Ostavljam konzervu pored šporeta. Priroda me zove u klonju. Perem ruke. Zakuvavam kafu i sipam je u svoju saksija-šolju. Još tri velika gutljaja piva. Gužvam konzervu da ima više mesta za ostalo đubre. Kraj šporeta stojim. Polako brojim:

– Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam, devet, deset, jedanaest, dvanaest, trinaest, četrnaest, petnaest, šesnaest, sedamnaest, osamnaest, devetnaest, dvadeset, dvadeset jedan, dvadeset dva, dvadeset tri, dvadeset četiri, dvadeset pet, dvadeset šest, dvadeset sedam, dvadeset osam, dvadeset devet, trideset, trideset jedan, trideset dva, trideset tri, trideset četiri, trideset pet, trideset šest, trideset sedam, trideset osam, trideset devet, četrdeset, četrdeset jedan, četrdeset dva, četrdeset tri, četrdeset četiri, četrdeset pet, četrdeset šest, četrdeset sedam, četrdeset osam, četrdeset devet, pedeset, pedeset jedan, pedeset dva, pedeset tri, pedeset četiri, pedeset pet, pedeset šest, pedeset sedam, pedeset osam, pedeset devet, šezdeset, šezdeset jedan, šezdeset dva, šezdeset tri, šezdeset četiri, šezdeset pet, šezdeset šest, šezdeset sedam, šezdeset osam, šezdeset devet, sedamdeset, sedamdeset jedan, sedamdeset dva, sedamdeset tri, sedamdeset četiri, sedamdeset pet, sedamdeset šest, sedamdeset sedam, sedamdeset osam, sedamdeset devet, osamdeset, osadeset jedan, osamdeset dva, osamdeset tri, osamdeset četiri, osamdeset pet, osamdeset šest, osadeset sedam, osamdeset osam, osamdeset devet, devedeset, devedeset jedan, devedeset dva, devedeset tri, devedeset četiri, devedeset pet, devedeset šest, devedeset sedam, devedeset osam, devedeset devet, sto.

Razmičem prste. Šolja kreće u svoj poslednji let, kao Branko što je leteo s Brankovog mosta. Udara o pločice, kao Branko o pločnik. Puca, kao Brankova glava. Aaaaaa! Peče!

83

književnostuživo

Svlačim pantalone na gležnjeve. Listovi mi se crvene. Nemam plikove. Nije strašno. Izuvam se. Skidam čarape i pantalone. S njima skupljam ostatke šolje, kafe i soca. Pakujem ih i sve zajedno guram u kantu za đubre.

Dole u gaćama, gore u košulji, ležem na kauč. Pogledom tražim daljinac. Kada bi postojao neki alarm za te stvari, da ih lakše nalazim. Gledam ispod kauča, na prozoru. Ustajem i uzimam ga sa kuhinjskog radnog dela. Palim TV. Prvi, drugi, „Studio B“, „Discovery“ i tako dalje, do u nedogled, pa opet ispočetka.

Kao da sam i hteo nešto da gledam. Hteo sam da ubijem vreme i da pobegnem od sebe. Pritiskam „menu“, tražim neki zalutali kanal sa golotinjom. Možda na „Fashion TV-u“ ima neka kolekcija donjeg rublja. Nagovarao sam ljubav da proširimo opseg kanala, kao, da imamo „HBO“, veći izbor filmova i tako to, prikrivajući svoju potrebu za 18+ kanalima, ali je smatrala da je to besmisleno povećavanje troškova. Kako nisam ja taj koji privređuje, a i osećajući grižu savesti što bih je varao sa televizorom, povukao sam se.

Gasim TV. Gledam u mračni pravougaonik na kom su se do sekund ranije kretale šarene slike. Iz dosade krećem da pravim balončiće od pljuvačke. Pokušavam da ih oslobodim. Zažive na kratko između gornje i donje usne. Čak uspevam i da ih dovedem na vrh jezika, ali nikako da se otisnu u vazduh. Neki balončići nikad ne polete.

Od vizuelne krećem ka auditivnoj umetnost. Prestajem da tražim oblike i veličine balončića iz usta. Kocentrišem se na treperavi zvuk koji stvara vazduh dok struji između jezika i usana. Sa isplaženim jezikom dobijam dobre zvuke za ritam. Provaljujem dva osnovna: jedan kada puštam vazduh preko jezika i drugi kada pravim zvuk između jezika

84

književnostuživo

i donje usne. Gornji, donji, gornji, gornji, donji. To je osnovni bit. Uvežbavam: gornji, donji, gornji, gornji, donji. Dobro mi ide.

Teško mi je da menjam tonalitet sa isplaženim jezikom. Spojene usne su mnogo bolje za to. Prvo istražujem zvuke usana bez pomoći glasnih žica. Lako je sa glasnicama. Gole usne su još uvek neistražen instrument. Opuštenije sviraju dublje tonove, stisnutije proizvode više. Uspevam da standardizujem četiri. Potpuno opuštene, blago stisnute, jako stisnute, potpuno stisnute. I ovi zvuci su odlični za ritam sekciju. Dobra je kombinacija „potpuno opuštene“ i „jako stisnute“. Zvuči slično kao gornja i donja varijanta sa jezikom. Vežbam da ih menjam. Ne ide mi loše. Što više vežbam, sve sam veštiji.

Što bih uopšte išao na posao? Navežbam ovako par numera, odem u Knez Mihajlovu ili ispod Zelenjaka, stavim šešir, i da vi’š. Tamo bih na licu mesta uvežbavao tehniku, proširivao repertoar, pravio aranžmane za neke svoje autorske radove. Prođe tako neki producent, menadžer, čovek sa nosom za biznis. Kaže mi: „Idemo u studio da snimiš album“. Ja kažem: „Jes!“. On mi kaže: „Samo ćemo morati malo da poradimo na tvom stajlingu“. E, tu mi pukne film. Dokle će više drugi da mi govore šta ću da obučem. Jok! Ovo je moj stajling. Gaće i košulja. I ne bi bilo loše da nabacim još i neku gotivnu portiklu, da ne upljujem ovako košulju svaki put.

Idemo, sad ubacujem i glasne žice. Vreme je za solo deonice. Opuštam usne i kroz njih prdim: do, re, mi, fa, sol, la, si, do, si, la, sol, fa, mi, re, do. Malo škripim, malo se gubim. Krećem ispočetka. Zajeb je odmah tu. Između „do“ i „re“. Uspevam da ga prevaziđem. Ostali tonovi se prirodno nadovezuju. Probijam oktavu i sa donje i sa gornje strane. Klizim iz tona u ton. Izvodim svoju prvu usnu obradu: „Black Betty“ od „Ram Jam-a“. Kombinujem sve otkrivene stilove sviranja. Počinjem

85

književnostuživo

jezikom: donji, gornji, donji, donji, gornji. Nastavljam samo usnama: stisn’te, stisn’te, opušene, stisn’te, stisn’te, opušene. Ubacujem melodiju. U glavi lepo ide: „Whoa, Black Betty, bam-ba-lam, Whoa, Black Betty, bam-ba-lam“, a iz usana izleće simfonija bez reči. Čista emocija. Kada bi ljudi mogli tako da govore. Tako da izražavaju svoje želje, razmenjuju doživljaje, iskustva. To bi bila prekretnica u evoluciji. Reči koje samo zbunjuju, pokušavaju da zavedu, slažu, nadmudre, bile bi zamenjene čistom izvornom prdećom melodijom usnog instrumenta.

Proba traje satima. Sve vreme vrtim istu pesmu. Sve je bolja. Sve je zavodljivija. Zvuk interfona.

Popravio sam raspoloženje. Nisam više ispuvani balon. Sad sam opet supermen. Letim ka zidu. Podižem slušalicu.

– Ja sam – mili glas moje verenice.

– Hajde, ljubavi – kažem i puštam je.

Osluškujem njene korake. Pre nego što je uhvatila kvaku, otvaram vrata. Poljubac u letu. Nije raspoložena.

– Kako je bilo na poslu? – pitam je.

– Ma pusti. Pogledaj se na šta ličiš. Kako si takav išao na taj poslovni ručak?

– Sve je bilo okej. Ne brini. Kako si ti?

– Mrtva sam. Prvo dok sam se dovukla sa Novog Beograda, pa dok sam našla parking. A danas je bila frka, nisam stigla ni da jedem.

– Sada će tebi tvoj supermen da spremi sendvič. Raskomoti se, lezi. Eto mene za čas.

Zum frižider. Vadim šta treba. Sečem tri kriške hleba. Dodajem i jednu za sebe. Stavljam u toster. Iskače. Mažem sirni namaz s belim

86

književnostuživo

lukom. Slažem: masline na kolutiće, biber, list zelene salate, tanki šnit limuna, prstohvat kozica. Točim đus u veliku čašu.

S vrata sobe gledam je polunagu na kauču. U rukama držim tacnu koja će me odvesti među njene butine. Stojim i puštam sebe da se ložim. Oslobođeni hormoni me pokreću. Hodam stazom zadovoljstva ka konačnom cilju. Bacio bih ovaj rostfrajni poslužavnik u tri lepe i skočio na nju, ali se uzdržavam. Znam da tako neću ništa postići. Da ću ostati nezadovoljen i da će mi se oslobođeni hormoni zabiti u mali mozak. U polumeditaciji smirujem disanje. Usni koja bi osmehom otkrila moje namere naređujem da se smiri. Ako plen oseti da će biti uhvaćen, pre nego što se bacim na njega, pobeći će. Lagano prilazim. Pre izgovora, podešavam dubinu glasa:

– Izvoli, ljubavi.

Gleda me čežnjivo. Potpuno sam zaljubljen. Spuštam tacnu na njen goli stomak. Odskače. Vrišti. Sendviči padaju po podu. Sok se izliva po njoj i kauču.

– U pičku materinu! Stvarno si kreten! – vrišti.

Ustaje i vojničkim koracima odlazi u kupatilo.

Jebo te, stvarno sam kreten. Nisam razmišljao da će joj tacna biti hladna. Nisam uopšte o tome razmišljao. Ali to nije razlog da me tako časti. Bolje bi bilo da je lepo isplazila jezik i isprdela mi se u lice. Isprdeo bih se i ja njoj. Ne bismo se vređali. Možda bih joj tada odsvirao svoju usnu prdeću obradu „Black Betty“ i onda bismo se bacili jedno na drugo. Strašću bismo odgodili glad. Posle bismo zajedno jeli, nasmejani i goli, držeći se za ruke i smešeći se kao dve lude.

Vraća se iz kupatila. Besna je.

87

književnostuživo

– Pokupi to! – naređuje.

Odlazi u sobu i zatvara vrata za sobom. Pffffff. Opet sam se izduvao. Dovoljno smo visoko da ne moram da idem do mosta. Mogu i s prozora da odletim u večnost.

foto

: Zo

ran

Žm

irić

Relativno te više ne volim

90

književnostuživo

Dejan Đorđević

Njen mobilni svet

I

Halo, gospođice,

Dozvolite da vam se predstavim

Ja sam vaš pesnik

Čuvam vaše mirise i tragove

Koje ste ostavljali u ovom gradu.

Mesecima pokušavam da vas dobijem.

U svome grlu nosim vaš crveni karmin

Sa jedne pivske boce

Koju ste ispili u jednom kafiću.

Vi se možda ne sećate

Izgubili ste jednu zelenu suknju

I jednu crnu svilenu košulju

U moje plave oči.

Još od prošle jeseni

Na dlanovima svojih ruku

Nosim vaš miris parfema

Koji ste ostavili slučajno

Molim vas, ne prekidajte vezu

Imam još puno toga da vam kažem....

II

Uzaludno je

Razmišljati o onome

Ko se voli.

Brojati minute

Od kojih je svaki

Podjednako beznačajan.

Kada smo se upoznali

Podelili smo se

Na plave i crne

Moj duh je zarobljen u plavom

Halo, gospođice,

Ovde vaš sluga

Ja vam zavidim,

Ali sam i zadovoljan.

Vi ste moderni

Zavode vas lepi izlozi

Vi živite s cvećem i muzikom

I možda s ponekom knjigom.

Osećam, nešto je izgubljeno

Nešto što je jednom postojalo

Izvesni miris, draž nevinosti.

Stojim vam na usluzi

Čim dobijem priliku

Preseliću se u vaš mobilni svet...

91

književnostuživo

III

Draga vitka ženo

Pratim svaki vaš pokret

Jas sam vaša senka

Pesnik je nešto drugo

Noćas je Mocart

Potrebniji od Sokrata

Moja ljubav je strpljiva

I zna da čeka

Ako nešto vredi, živeće…

IV

Vaša gospođica je nedostupna,

Čulo se sa druge strane žice

Molimo vas, ostavite poruku za sutra

Za nedelju dana, mesec dana

Ili za čitavu večnost.

Recite joj,

Bilo je lepo i nežno

Ali više nije bilo nepoznato

Nije bilo pravo ni sveto.

92

književnostuživo

Ivo Anić Samo na tvojoj ruci sam ono što znam

Samo na tvojoj ruci sam ono što znam

i moja krila i moje oči su trajno zgasnule

taj jedini nakit u koji želim da se zagledam

boje spaljenog mjeseca kao tamne masline

Postoje ptice koje pjevaju samo jednom

i traže svoj trn da skončaju na njemu

tu potrebu da budeš u pogledu njenom

da te nosi posvuda i da si joj u svemu

Samo na tvojoj ruci ja sam takva ptica

i samo zajedno mi bi snage smogli

da izbjegnemo usud sveg trnja i žica

i nikad ne bi letjeli ali zajedno bi mogli

Kroz zvjezdane kiše i nestrpljive vatre

kroz sutone zimske i kroz magle ljeti

u očima tim ako nikad se ne zatre

moj dah po kojem ti mirišu suncokreti

93

književnostuživo

Zdravko Lukanović

Trebam

Trebam nešto da napišem, a ne znam šta?

Da pišem da te još uvijek volim, to nećeš

čuti, ni kad bi pjevanjem svojim nadglasao

grmljavinu što, evo i sad, tutnji srcem mojim.

Ne žurim nigdje, svi moji putevi su zameteni,

sve moje pjesme o tebi su davno ispjevane,

sad samo stavljam zareze i upitnike na njih,

a možda ih nisam ni pisati trebao kad umiru.

Ravnodušnost me obuzima, a to nije dobro,

plašim se da neću izdržati gurajući kamen,

vrh planine mi je nekako sve dalji u nemoći,

pretežak mi je, a snagu sam već prepolovio.

Kažu mi, pišeš tužno, stihove sjetne skladaš,

‘ajde da stavimo stvari ovako, daću vam svoje

svoje srce, pa probajte s njim veselu pjesmu,

da napišete, a da ne proplače ako ste voljeli.

Nisam joj mogao probuditi uspavanu ljubav,

na kraju balade svirači spremaju instrumente,

samo vokalni izvođač stoji nijem na pozornici,

čekajući svoj zasluženi aplauz od publikuma.

I kad odem putem svojim, koji me stalno vuče,

rukav mi, evo, sav pocijepao vukući me daljinom,

razgrni uspomene kad te zabole tuđe ruke zle,

možda pronađeš i moju, ako me uopšte pamtiš.

94

književnostuživo

Julijana Plenča

Pod novogodišnjim velom

I doći ću

skivena pod

novogodišnjim velom,

nježno poput latica

cvijeta što odlaze u san,

i kad kazaljke u nepovrat pošalju

godinu staru, kad zazveči i selo i grad,

prislonit ću usnu na usnu tvoju,

utkati toplinu na tvoj dlan,

milinom obasjati ti lice,

zatitrati u tvojoj nutrini,

zakrckati u njedrima,

skutriti se u mislima tvojim,

i po nečemu nejasnome znat ćeš

da sam tu, da još postojim,

a onda ću nestati, poput vile

što životom čuva jezero blizine.

Zastat ćeš na tren,

preplavit će te toplina,

protrnut će kosa,

ustreptat će trepavice,

uznemiriti se jagodice,

a usne će popiti nektar

iz krčaga blizine i ne

htijući, ne misleći

zazvat ćeš moje ime.

95

književnostuživo

Slavica Gazibara

Kalendar

Često gledam nebo,

to uzglavlje za posustale ljubavnike

što utjehu na odmorištu vjernosti daje.

Kad se ono zatalasa,

ti znaš:

moj zagrljaj drhti za tebe.

Čekam te kao i onda.

Obilježena tvojim poljupcem,

nisam više mogla voljeti.

Zaostale mirise

Kriomice pohranjene

u duši čuvam,

kao i sliku svojih dječjih ruku

kako ih proučavam tog predvečerja

kad prvi put sami ostadosmo

da pričamo šuteći.

Čekam te kao i onda.

I nemam vremena ostarjeti,

jer ništa se promijenilo nije,

osim što kalendar bilježi

neko drugo stoljeće.

96

književnostuživo

Zoran S. Piljević

Jednom kad snjegovi okopne

Jednom kad snjegovi okopne,

i ja, u kapi pretvorim, stopim,

s rijekom, valima, krenem dalje,

u suzu sa tvoga oka, kanem,

na dlan vreli, nestanem, kao jutro.

97

književnostuživo

Miroslav Mimi Džambić

Ona

presjedila je

već nekoliko treptaja oka

pokušavajući svladati strah

od koračanja.

uzdahnuvši duboko,

skrila je svoju golotinju

haljinom satkanom od praskozorja

i zakoračila;

u san

98

književnostuživo

Slavica Gazibara

San

Sanjala sam

da nas opet ima,

prožimamo se krvotocima

i smijemo u krevetu

uz kruh i majonezu

u neku kasnu uru.

Kad je zazvonio sat,

mrzila sam ga

kao još jedan dan

bez tebe.

99

književnostuživo

Bruno Šantek Vakuum

jutro, doručak, kava

sasvim običan dan

ona se pravi da spava

a ja joj ne kvarim san

ona bi da sam netko drugi

a ni ja ne želim biti tu

dani su postali predugi

otkad se nalazimo u vakuumu

ljubav je nestala odjednom

ne znamo kako, kada, ni gdje

svatko u kutu je svom

a do jučer smo dijelili sve

tišina, praznina, nemoć

kada si ni reći nemamo što

hoćemo li uopće dočekati noć

ili ćemo do tad već biti daleko

ona bi da sam onaj stari

a i ona je starija sve više

vrijeme ne liječi već kvari

i ni jednu boru ne briše

još jedino drži nas strah

da nikog drugog nećemo naći

i kao da pod vodom držimo dah

zaboravljajuć da smo iskusni plivači

večer, samoća, čaj

ni vino više ne grije u tami

bojimo se proglasiti kraj

samo da ne bi ostali sami

100

književnostuživo

Slavica Gazibara

Tulum

Pomračenje svijesti,

zaboravnost nesvijesti

rezultirali tulumom do besvijesti.

Nakon dva dana buđenja,

prvu ljubavnu patnju

uspješno pregorjeh.

Danas sam umrla

posljednji put.

Golotinju dostojanstva

uzdahom pokrih.

Bilo je to čudno vrijeme:

ni dan ni noć,

ni toplo ni hladno,

ni kiša ni snijeg.

Gostoljubivo se oduživši,

ulica kojom sam odlazila

nije me prepoznala.

Zabubnjala je neka glupa kiša

pomiješana s njegovim riječima

što još su strano odzvanjale

I tako prokleto pribrano.

Osmjehnuh joj se:

ni tulumi nisu

što su nekad bili!

101

književnostuživo

Željka Kovačević Andrijanić

Crveno i crno

II.

(O)crni me crnilom kojim ti pero diše

dok ga gnječiš među prstima

ostavljajući trag na bijelome

nalik znakovlju nekog pradavno zaboravljenog pisma.

(O)crveni me rumenilom koje se rastvara

dok ju gnječiš među prstima

ostavljajući proziran i vlažan trag na mojim bedrima

nalik plimnom valu uzdrhtalom od igara podzemlja.

(O)bijeli me bjelinom kojom ti pulsira

dok ga gnječiš među prstima

ostavljajući trag na crvenom dlanu

nalik jogurtu kojemu je puknuo tetrapak prije namjere.

102

književnostuživo

Antonia Kralj Herojske relativnosti

Je li svejedno ugašen sjaj na preponosnom plaču heroja na početku kraja samog gubljenja? Heroji su relativni, k'o što je relativan svaki pojam da je ijedna naša riječ stvarna. Relativno sam te izgubila. Relativno me nije ni briga. Relativno te više ne volim. Relativno sam sretna. Sjaj odbljesnuo svemirom da bi nemirne zabavio... Novo lice, bez plača... Novi heroj, priča bez kraja. Relativnavrtnja u krug. Poruka bez slanja. Muka bez povraćanja.

103

književnostuživo

Tamara Čapelj

Sve što ostane poslije ONE ljubavi

Sve što ostane poslije ONE ljubavi

su strahovi,

par iznošenih tenisica

sahranjenih u ćošku podruma

kao spomenik prašnjavim krstarenjima

predjelima sreće,

jedan reklamni privjesak za ključeve

u porculanskoj kutiji za bombone

u kojoj čame nepotrebne drangulije,

nekoliko fotografija vinovnika

s docrtanim rogovima đavla

i zašaranim licima prijatelja

s kojima se godinama ne podravljaš

jer su zauzeli zna-se-čiju stranu,

ime kojem otpjevaš uspavanku

da usnije stoljetni zimski san

i pogled ranjenog tigra

koji tijelo zakuca za zrak

pa prizove uspavano ime u njedrima

uzdasima sjete

i neraskidivim okovima.

104

književnostuživo

Ante Jure Antić

Sve

Sve

je samo slutnja

što šumi na vrhu desne trepavice

vibracijama tako tihim

da ne probude ptice pjevalice

ni leptire

lijevo od pupka, malo gore

ukoso...

—

Sve

je prostrto na stolu obilja

u vrhu dekoltea na kariranoj košulji

dok se pivska pjena preliva s ruba krigle

kao da klizi okrajkom mliječnog puta

putanjom izgubljene zvijezde

na nebu punom starih svjetala

i dvije nove rupice

na rumenim obrazima

sredinom...

—

Sve

je mašinerija nemogućeg

u čvrstoj šaci stisnuto pero

klize misli i snovi izbjeglice

na zidu sat što ne pokazuje vrijeme

samo se čuju otkucaji

možda srca, možda vrisak

kukavice...

—

Sve

je na vrhu lista

ispod se crvene duge potpetice

i usne, krvavog odsjaja

ili je to samo odraz sunca u zoru

moje lice što se iznova rađa

u tvojim zjenicama

i putuje kao lađa

vjetrovima tvoga daha

daje snagu mojim

jedrima...

—

Sve

je samo iluzija

da se može prestati voljeti

jednom zapisano u sada

ostaje zauvijek

i poslije zauvijek

i nakon tisuću zauvijek

ostaje sve i ništa

ostaje energija čista,

ljubavi...

105

književnostuživo

foto: Zoran Žmirić

106

književnostuživo

9 771849 042001

ISSN 1849-0425ISSN 1849-0425

Cijena tiskanog izdanja: 75,00 kuna / 10 eur

foto: Zoran Žmirić