KOMUNIKACIJA

Pojam komunikacijePod komunikacijom kod ljudi podrazumeva se prenošenje poruka putem znakova. Dve su bitne karakteristike komunikacije: prvo, da je ona prenošenje saopštenja od jedne osobe ili ustanove do drugih osoba ili ustanova; drugo, da se to prenošenje ostvaruje putem znakova. Bitno za znakove u komunikaciji jeste da oni predstavljaju nešto i zamenjuju nešto.

Dve vrste komunikacionih znakovaTreba razlikovati dve vrste komunikacionih znakova. Prvu čine znaci koji se namerno i svesno upućuju drugima da bi im se nešto saopštilo. Takvi znaci su, na primer, reči i rečenice razgovora. Njima se označavaju određeni sadržaji za koje se želi da drugi saznaju. Takvi znaci, tj. nosioci namerno saopštenog značenja, često se nazivaju simbolima. Drugu vrstu komunikacionih znakova čine spontano, a ne namerno saopšteni znakovi. Nazivaju se i ekspresivnim znakovima. Primer takvih znakova su bledilo ili rumenilo lica ili neka grimasa i pokret, nastali kao izraz uzbuđenja, a ne namernog ponašanja. Ponekad se, radi razlikovanja od simbola kao nosilaca namernog saopštavanja, nazivaju i signalima. Ali, nije retko da se svi komunikacioni znaci označavaju istim nazivom, bilo kao signali, bilo kao simboli.

Komunikacija kao socijalna interakcijaKomunikacija je sastavni deo svakog kontakta među ljudima. Ona je uslov svake zajedničke akcije. Takva (socijalna) akcija ili interakcija bez komunikacije ne bi se mogla ni ostvariti jer svaka interakcija zahteva reagovanje jednog učesnika na ponašanje drugih. Komunikacija se i formirala tokom zajedničkog života jedinki. Najrazvijeniji oblik komunikacije - komunikacija kod ljudi putem govora - nastala je u uslovima zajedničkog ili društvenog rada. Tokom društvenog života sve više se razvijala, kao što je i sama bila bitan uslov društvenog razvitka.

Ali, i komunikacija sama po sebi predstavlja socijalnu interakciju. Ona nije samo sastavni deo zajedničkih, poslova ljudi, na primer, pri proizvodnji nekog predmeta; ona je sama po sebi i akcija koja se ostvaruje između najmanje dve osobe, dakle, interakcija.

VRSTE KOMUNIKACIJA I KOMUNIKACIONIH ZNAKOVA

Komunikacije se mogu razlikovati prema različitim merilima. Pre svega, razlikuju se komunikacije kod životinja i komunikacije kod ljudi. Ako se posmatraju komunikacije kod ljudi, postoji komunikacija kod koje se koriste znakovi kojima se svesno i smišljeno saopštavaju određeni sadržaji - komunikacija simbolima ili simbolička komunikacija i komunikacija nastala spontano, bez svesne namere upotrebljenim znacima ili ekspresivna komunikacija. Mogu se razlikovati komunikacije pri kojima se koriste neka tehnička sredstva, na primer telefon, ili se ne koriste. Prva se naziva posrednom, a druga neposrednom. Neposredna komunikacija je, na primer, razgovor između dve osobe.

Neverbalna komunikacijaJedna od važnih podela komunikacija jeste na verbalnu, pri kojoj se kao komunikacioni znakovi koriste reči različitih jezika, i neverbalnu. Tako se naziva svaka komunikacija pri kojoj se ne koriste reči.

Najviše pažnje pri komunikacionoj interakciji posvećuje se facijalnoj ekspresiji, izrazu lica, izazvanom pokretima mišića lica. Lice je pri konverzaciji najistaknutiji, najpokretljiviji i najizražajniji deo tela. U kontaktu sa drugom osobom najveća pažnja obraća se upravo na izraz lica. Na osnovu izraza lica ocenjuju se emocije, stavovi, reagovanja na saopštenja. Na osnovu trajnog, za pojedinca karakterističnog izgleda lica i crta lica i fizionomije, zaključuje se, po- nekad i netačno, o ličnosti i njenim crtama.

1

Verbalna komunikacijaVerbalnom komunikacijom naziva se komunikacija putem reči i sklopova reči određenog jezika. Ona ima nekoliko odlika: 1) da je simbolička; 2) da je karakteriše izuzetno bogatstvo znakova; 3) da postoji samo kod čoveka; 4) da je kod svakog veoma intenzivna; 5) da je moćno sredstvo ne samo prenošenja poruka, nego i razvitka pojedinca i društva.

Verbalna komunikacija počiva na sposobnosti čoveka da proizvodi veći broj glasova koji se povezuju u skupine glasova ili reči. Na izgovaranju glasova počiva usmena verbalna komunikacija, a na slovima, grafički prikazanim glasovima, pismena verbalna komunikacija.

Zahvaljujući nasleđenoj spremnosti za govor, kao i učenju, govor se javlja kao određeni jezik, kao sistem kombinacija i sklopova glasova zajedničkih svim ljudima koji se tim jezikom služe.

Zahvaljujući razvijenosti simboličkog sistema kakav je jezik, čovek je postao razvijenije i moćnije biće od svih ostalih živih bića. Celokupno njegovo ponašanje i ličnost bolje će se razumeti ako se uzme u obzir njegova specifična sposobnost govora i razvijenost verbalnog izražavanja i komuniciranja.

Komunikacioni procesKomunikacija je proces prenošenja poruka među učesnicima komunikacije. Poruka se prenosi od davaoca, ili izvora, do primaoca, ili odredišta komunikacije.

Postoji više faza u procesu odvijanja komunikacije. Prvu čini proces kodiranja. Ona se sastoji iz pretvaranja poruka, izraženih pojmovima i idejama, u verbalne komunikacione znakove, nizove i skupine glasova koji čine reči i rečenice, čime se reprezentuju poruke. Iako se odvija brzo i automatizovano, to je složen proces izražavanja različitih misli sklopovima glasova, a prema složenim pravilima jezika.

U sledećoj fazi kodirana poruka prenosi se komunikacionim kanalima i sredstvima. Kod dva učesnika u konverzaciji ona se prenosi putem vazduha zvučnim talasima različitih frekvencija. Kada se prenosi na veće udaljenosti, potrebna su veštačka, danas raznovrsna i složena tehnička pomagala.

Treća faza sastoji se u dekodiranju. To je proces pretvaranja komu nikacionih znakova ponovo u reči i rečenice kojima je izražena upućena poruka. Dekodiranje vrši primalac komunikacije. I to je složen psihološki proces koji zahteva prepoznavanje glasova ili fonema, identifikaciju i interpretaciju reči i grupa reči i njihovo povezivanje sa značenjima koje nose reči i rečenice. Konačan rezultat je rekonstrukcija poruke.

Izvor komunikacije može da bude osoba ili institucija (kao što je, na primer, redakcija nekih novina). Izvor određuje sadržaj ili poruku komunikacije, rukovodeći se ciljem koji želi da postigne.

Poruka je naziv za sadržaj i smisao komunikacije. Može biti različita po nameni; može predstavljati saopštavanje podataka, naloga i zadataka, pitanje ili traženje obaveštenja, kao i širenje određenih znanja i shvatanja.

Osoba kojoj se poruka upućuje je primalac poruke. Kada postoji više primalaca, o njima se govori kao o auditoriju.

2