Koštano tkivo 

Koštano tkivo je specijalizovano vezivno tkivo, koje se sastoji iz ćelija i vanćelijskog matriksa. Izrazitu čvrstinu i tvrdoću koštanom tkivu daje specifična struktura vanćelijskog matriksa koji sadrži visok procenat minerala. 

Kosti predstavljaju organe skeletnog sistema i u njihovoj izgradnji, pored koštanog tkiva, u manjoj meri učestvuju i druga vezivna tkiva, epitelno tkivo, glatke mišićne ćelije i nervno tkivo. Skelet čoveka izgrađen je najvećim delom od koštanog tkiva i zajedno sa mišićima čine muskulo-skeletni sistem. Pojava skeleta tokom evuolucije omogućila je značajno uvećanje mase organizama, a u sprezi sa mišićima, i pokretljivost. 

Glavna uloga kosti je u izgradnji skeleta koji pruža potporu i omogućava održavanje telesnog oblika i kretanje, štiti vitalne organe u kranijumu i grudnoj duplji i koštanu srž smeštenu u kostima. 

Takođe, kosti su važne u metabolizmu minerala, posebno kalcijuma koji je uskladišten u kostima (99% od ukupne količine kalcijuma u telu). 

Klasifikacija koštanog tkiva 

Pre svega, koštano tkivo se deli na zrelo (lamelarna ili sekundarna kost) i nezrelo (fibrozna ili primarna kost). 

Kod lamelarne kosti, koja predstavlja normalan zreo oblik koštanog tkiva, mineralizovani matriks se sastoji iz koštanih listića (lamela), u kojima su kolagena vlakna pravilno raspoređena u vidu paralelnih snopova.

Specifičan raspored lamela pruža najveći otpor dejstvu fizičkih sila. 

Kod nezrele ili fibrozne kosti, vanćelijksi matriks je nepravilnog izgleda pošto su kolagena vlakna međusobno isprepletana. Ovaj tip koštanog tkiva sadrži 4 puta više nasumično raspoređenih osteocita, brže se stvara i ima viši stepen obnove. Normalno se sreće u toku osteogeneze kao primarna kost, a zamenjuje ga lamelarna kost tokom 4. i 5. godine uzrasta deteta. 

Kod odraslih, ovaj tip koštanog tkiva se zadržava u alveolarnim nastavcima viličnih kostiju, na mestima pripoja tetiva i ligamenata, slušnim koščicama i u predelu epifiznih ploča tokom rasta. Takođe, pojavljuje se u toku zarastanja preloma ili u patološkim stanjima koja stimulišu stvaranje koštanog tkiva, kao što su različite metaboličke bolesti, neoplazme ili zapaljenja. 

Fibrozna kost je znatno slabija od lamelarne i ispoljava izotropne mehaničke karakteristike, tj. mehaničko ponašanje je slično bez obzira na pravac dejstva sile. Nasuprot njoj, lamelarna kost ispoljava najveću snagu paralelnu sa pravcem pružanja kolagenih vlakana. 

S druge strane, tkivo zrele, lamelarne kosti pojavljuje se u dva osnovna oblika: 

kompakta ili kortikalna kost i spongioza ili trabekularna kost, koje se mogu razlikovati golim okom na preseku kosti i na radiografijama. Kompakta se nalazi na površini kostiju i predstavlja gusto, solidno koštano tkivo prožeto mikroskopski vidljivim kanalićima. 

Meko-tkivni elementi (krvni kapilari, ćelije) zauzimaju svega 10% ukupnog volumena kompakte. Spongioza se sastoji od koštanih gredica i pločica raspoređenih u vidu sunđeraste mase sa brojnim šupljinama u kojima je

smeštena koštana srž ili druga meka tkiva, koja čine 75% volumena spongioze. Najveći deo koštanog tkiva (80%) čini kompakta, dok trabekularna kost učestvuje sa svega 20% u ukupnoj masi tvrde supstance čitavog skeleta. 

Kompakta i spongioza su različito zastupljene u zavisnosti od vrste kosti. Sve kosti se na osnovu oblika dele na duge, kratke, pljosnate i nepravilne. Kod dugih kostiju, kao što su tibia, femur ili metakarpalne kosti, jedan od dijametara (dužina) znatno nadmašuje ostala dva. Kod svake duge kosti razlikuju se centralna osovina, dijafiza i dva proširena okrajka, epifize, koje su sa dijafizom povezani pomoću metafiza. U središnjem delu dijafize nalazi se centralna šupljina. 

Spolja je kost prekrivena specifičnim fibroznim omotačem, periostom, izuzev u predelima pripoja tetiva i ligamenata, ili na zglobnim površinama gde je prekrivena artikularnom hrskavicom (bez perihondrijuma). Prema medularnom kanalu i šupljinama u spongioznoj kosti, koštane površine su prekrivene endostom. Najveći deo dijafize čini kompakta, dok se tanka spongioza proteže prema medularnom kanalu. 

U epifizama i metafizama je obrnut raspored, centralni delovi ispunjeni su spongiozom, dok se na periferiji nalazi tanka kompakata. Kod kratkih kostiju, slično kao i kod epifiza, spolja se nalazi tanka kompakta, dok središnji deo sačinjava spongioza. Kod pljosnatih kostiju kompakta je predstavljena sa dve relativno debele ploče povezane međusobno spongiozom (diploe), dok se kod nepravilnih kostiju zapažaju kombinacije predhodno navedenih tipova.

Periost 

To je vezivno-tkivna struktura koja oblaže kost sa spoljašnje strane i pripaja se za nju putem penetrirajućih snopova

kolagenih vlakana, nazvanih Šarpejeva (Sharpey) vlakna. Sastoji se iz dva dela: spoljašnjeg sloja koga čini gusto

nepravilno vlaknasto vezivno tkivo i unutrašnjeg (cambium), koji je rastresitije građe, više vaskularizovan i celularan.

Sadrži ćelije koje mogu da se diferentuju u osteoblaste. Periost je razvijeniji kod dece, s obzirom na njegovu ulogu u

rastu kosti u debljinu. Takođe, ima važnu ulogu u srastanju koštanih preloma. Periost nedostaje na mestu pripoja tetiva,

kao i na površinama prekrivenim zglobnom hrskavicom. 

Sezamoidne kosti, takođe ne poseduju periost. Spoljašnji deo pljosnatih kostiju lobanje prekriven je periostom, dok je

unutrašnji prekriven tvrdom moždanicom. 

Unutrašnje koštane površine prema kostnoj srži obložene su tankim specijalizovanim vezivnim tkivom, koje sadrži

osteoprogenitorske ćelije i osteoblaste i koji se naziva endosteum. 

Koštani matriks 

Matriks zrele kosti, kao što je pomenuto, deponovan je u obiku koštanih lamela koje se sastoje od organskog dela u

kome su u vidu kristala organizovane mineralne materije. 

Neorganski deo sačinjava oko 65% mase sveže kosti, organska nešto više od 20%, dok oko 10% mase čini voda. 

Organski deo matriksa (osteoid) sastoji se najvećim delom iz proteina kolagena (90%) prisutnog u vidu kolagenih

vlakana i manjeg dela različitih glikoproteina, proteoglikana i lipida koji čine amorfnu komponentu matriksa ili osnovnu

supstancu. 

U okviru osnovne supstance najzastupljeniji je mali protein, osteokalcin koji je specifičan za kost i čini 1-2% ukupne

mase proteina. 

Osteokalcin, polipeptid od 49 amino kiselina (Mr=5.800), sintetišu praktično isključivo osteoblasti, a doprinos od strane

odontoblasta (ćelija koje stvaraju dentin u zubima) je zanemarljiv. Mada tačna funkcija nije još uvek poznata, prisustvo

tri gama-karboksiglutaminske kiseline, ukazuje na visok stepen vezivanja za kacijum, odnosno hidroksiapatit. Vitamin K

je esencijalan za njegovu biosintezu, koju stimuliše vitamin D3. 

U matrisku se u nešto manjoj meri nalaze i osteonektin (povezuje mineralne kristale za matriks), osteopontin (važan za

adheziju ćelija za matriks), koštani sijaloprotein (modulator mineralizacije), glikoprotein-75 asociran kostima (vezuje

kalcijum), adhezivni proteini (fibronektin, vitronektin i trombospondin), proteini bogati leucinom (osteoadherin –

adhezivni protein i osteoglicin – vezuje TGFβ/BMP), kao i mali proteoglikani (dekorin i biglikan), lipidi, itd. Uloga

navedenih supstanci nije sasvim jasna, niti su sve dovoljno okarakterisane, ali smatra se da su neophodne za proces

mineralizacije koštanog tkiva. 

Pored navedenog, u malim količinama prisutni su i različiti faktori rasta i citokini, kao što su: faktor transformacije rasta

β (TGF-β), insulinu slični faktori rasta (IGF), interleukini (IL-1, IL-6) i koštani morfogenetski proteini (BMP 1-6). Oni

doprinose diferencijaciji, aktivaciji i proliferaciji koštanih ćelija, kao i obnavljanju koštanog tkiva. 

Kolagena vlakna se najvećim delom sastoje od molekula kolagena tipa I, a u veoma maloj koncentraciji nalaze se i

kolageni tipa III i V. Kolagen tipa V nalazi se u unutrašnjosti fibrila, dok se kolagen tipa III nalazi na periferiji. Kolageni

fibrili ispoljavaju tipičnu poprečnu ispruganost na elektronskim fotomikrografijama. Vlakna daju čvrstinu koštanom tkivu

na sličann ačin kao što armiranom betonu daje čelična armatura. Kolagena vlakna predstavljaju osnovu za

mineralizaciju, koja izgleda da započinje na mestima intermolekulskih lateralnih razmaka (pora). 

Neorganski deo matriksa sastoji se od kristala sličnih hidroksiapatitu, samo što za razliku od čistog hidroksiapatita, u

koštanim kristalima se pored kalcijuma i fosfata nalaze karbonati, natrijum citrat, magnezijum, u manjoj meri fluoridi,

kao i veliki broj dvovalentih katjona u tragovima (gvožđe, bakar, olovo, mangan, aluminijum, itd.). 

Kristali imaju izgled iglica, tankih pločica ili listića dužine 10 nm i dijametra 1,5-3 nm. Oko samog kristala nalazi se

hidratisana ljuska kroz koju se vrši razmena jona sa kristalom. 

Kristali hidroksiapatita nalaze se vezani za kolagena vlakna, čije prisustvo je neophodno i za sam proces mineralizacije.

Pored kolagenih vlakana, za ovaj proces neophodni su i već pomenuti nekolageni proteini koštanog matriksa. 

Neorganski deo matriksa obavlja dve osnovne funkcije: daje izrazitu čvrstinu kostima i kompresivnu snagu, ali služii kao

rezervoar jona kalcijuma, fosfata, magnezijuma i cinka.

Ćelije koštanog tkiva 

U koštanom tkivu nalaze se dve osnovne ćelijske populacije. Jednu čine ćelije koje učestvuju u stvaranju i održavanju

koštanog matriksa (osteoblasti i osteociti), dok druge, osteoklasti, omogućavaju resorpciju koštanog matriksa i na taj

način remodelaciju koštanog 

tkiva. Pored ovih ćelija, u unutrašnjem sloju periosta i endosteumu nalaze se progenitorske ćelije koje mogu da se

diferentuju u osteoblaste. 

Osteoprogenitorske ćelije 

Smeštene su u unutrašnjem celularnom sloju periosta, oblažu Haversove kanale i endosteum. Vretenastog su oblika i

sadrže svetla okruglasta jedra. Njihova oskudna citoplazma sadrži malu količinu granulisanog endoplazminog

retikuluma i slabo razvijen Goldžijev aparat, uz prisustvo veće količine slobodnih ribozoma. Potiču od mezenhimske

matične ćelije i imaju sposobnost diferencijacije u osteoblaste. Međutim, u određenim uslovima, posebno u prisustvu

niskog parcijalnog pritiska kiseonika, mogu da se diferentuju i u hondroblaste, te da stvaraju hrskavični matriks. 

Osteoblasti 

Ostoblasti nastaju od osteoprogenitorskih ćelija i imaju ulogu u sintezi praktično svih organskih komponenti koštanog

matriksa, uključujući molekule kolagena, nekolagenih proteina i proteoglikana. Uvek se nalaze na koštanim površinama

koje prekrivaju u grupama, a imaju kockast ili nisko prizmatičan oblik. To su jasno polarizovane ćelije, čija se jedra

nalaze udaljena od koštane površine na koju izlučuju i deponuju organski materijal. U citoplazmi sadrže dobro razvijene

sekretorne organele, granulisani endoplazmin retikulum i Goldžijev aparat, kao i male sekretorne vezikule sa

flokulentnim sadržajem (konstitutivni tip sekrecije). Ćelije su međusobno povezane neksusima, posebnim tipom ćelijskih

veza koje omogućavaju međućelijsku komunikaciju, propuštajući male molekule iz jedne ćelije u drugu. Izlučen organski

deo matriksa (osteoid), koji se nalazi uz osteoblaste, nešto je svetlije 

boje u odnosu na dublje delove matriksa koji je mineralizovan. U toku procesa mineralizacije, soli kalcijuma deponuju se

u osteoid, ali osteoblasti koji ostaju na površini uvek su odvojeni od mineralizovanog matriksa tankim slojem

nemineralizovanog osteoida. Deponujući osteoid, 

osteoblasti se polako udaljuju jedan od drugoga (iako ostaju povezani dugačkim citoplazmatskim produžecima i

neksusima) i bivaju okruženi matriksom sa svih strana. Tada se transformišu u zrele koštane ćelije, osteocite. 

Kada osteoblasti koji se nalaze na površini prekinu sa lučenjem matriksa i pređu u mirujuće stanje, oni se smanjuju i

tada se nazivaju koštane oblažuće ćelije ili površinski osteociti. Morfološki ih je teško razlikovati od osteoprogenitorskih

ćelija, ali razlikuju se po tome što im nedostaje sposobnost za deobu. S druge strane, mogu ponovo da se aktiviraju i da

stvaraju koštani matriks. Ovi mirujući osteoblasti su takođe odvojeni od mineralizovanog matriksa tankim slojem

osteoida debljine 1-2 µm. Pored toga, deo osteoblasta po obavljenoj funkciji isčezava putem programiranog procesa

ćelijske smrti, apoptozom. 

Osteoblasti poseduju receptore za hormon paratiroidne žlezde (parathormon, PTH) na ćelijskoj membrani. PTH po

vezivanju za receptore inhibira sintezu alkalne fosfataze, a stimuliše osteoblaste da oslobađaju faktore kojima stimulišu

aktivnost osteoklasta (vidi kasnije), koji onda vrše resorpciju koštanog matriksa. Istovremeno, osteoblasti luče enzime

koji uklanjaju osteoid, te na taj način ogoljuju mineralizovani matriks koji tada privlači steoklaste. Na osteoblaste deluje

i 1,25(OH)2 vitamin D3, koji stimuliše sintezu osteokalcina. Takođe, 

glukokortikoidi, estrogen, leptin, insulin, prostaglandini i faktori rasta ostvarjuju svoj efekat na osteoblastnu aktivnost. 

Stvaranje koštanog matriksa je dvofazan proces. Najpre osteoblasti luče osteoid, koji naknadno mineralizuje. Kako je

koštano tkivo mineralizovano, ono može da se uvaćava jedino dodavanjem novog koštanog matriksa na površinu već

postojećeg. Na taj način kost raste iskuljučivo putem apozicije. 

Tako, pre početka stvaranja novog koštanog matriksa, na koštanoj površini prvo se zapažaju preosteoblasti i

osteoblasti, koji tek posle oko 9 dana od pojavljivanja započinju da luče osteoid. Sinteza osteoida traje sledećih oko 10-

15 dana, pre nego što on počine da mineralizuje. Mineralizacija se odvija na spoju osteoida i tek mineralizovanog

matriksa, region nazvan mineralizacioni front ili lamina limitans, koji je udaljen od osteoblasta 8-10 µm. 

Proces mineralizacije napreduje dok čitav osteoid ne postane mineralizovan. Jedino tanak deo osteoida ostaje

nemineralizovan oko samih ćelija. 

Sam proces mineralizacije povezan je i sa kolagenim fibrilima. Na mestima intermolekulskih zjapova uočavaju se prvi

kristali hidroksiapatita, koji se posteopeno nakupljaju i maskiraju strukturu kolagenih fibrila ispunjavajući i interfibrilarne

prostore. Pretpostavlja se da određeni nekolageni proteini, neophodni za proces mineralizacije, se vezuju za kolagene

fibrile, upravo na mestima intermolekulskih zjapova, te omogućavaju precipitaciju kalcijumovih i fosfatnih jona i

stvaranje kristala. 

Iako se mineralizacija odigrava kontinuirano, sam proces može da se podeli u dve faze, primarnu i sekundarnu fazu

mineralizacije. Primarna mineralizacija traje nekoliko dana i dovodi do 70% od ukupnog stepena mineralizacije.

Sekundarna mineralizacija, koja se odvija tokom sledećih nekoliko meseci obezbeđuje kompletiranje ovog procesa. 

Osteociti 

To su zrele koštane ćelije koje nastaju od osteoblasta kada se ovi, deponujući matriks, potpuno okruže sa njim.

Osteociti su najbrojnije ćelije u kostima. Pravilno su raspoređene u mineralizovanom matriksu, smeštene u malim

šupljinama, koje se nazivaju lakune. Osteociti 

pružaju brojne tanke citoplazmatske produžetke kojima se povezuju sa istim takvim produžecima drugih osteocita. Na

taj način su svi osteociti u okviru jednog osteona međusobno povezani i komuniciraju putem već opisanog tipa

komunikacijskih veza, neksusa. Ovi produžeci ispunjavaju tanke koštane kanaliće (canaliculi ossei) koji međusobno

povezuju susedne lakune i Haversov kanal. Tako, osteociti putem ovih kanalića dobijaju neophodne hranljive materije i

gasove iz kapilara koji se nalaze u Haversovim kanalima. 

Ovakva povezanost osteocita u okviru jefnog osteona čini ih najozbiljnijim kandidatima za mehanosenzornu ulogu u

detekciji potreba za povećanu produkciju ili razgradnju koštanog tkiva prilikom funkcionalne adaptacije skeleta ili

potreba za reparacijom usled nastalih mikrooštećenja. Osteociti svakako detektuju promene protoka intersticijumske

tečnosti u koštanim kanalićima nastalih zbog dejstva mehaničkih sila,odnosno reaguju na promene koncentracije

hormona, kao što su estrogen i glukokortikoidi, koji utiču na njihovo preživljavanje a cirkulišu u istoj tečnosti. Zbog toga,

oštećenje međusobne povezanosti osteocita verovatno povećava i koštanu fragilnost. 

Osteociti su značajno manjeg volumena od osteoblasta, telo im je vretenastog oblika i ispunjava lakunu u kojoj se

nalazi. U citoplazmi sadrže znatno slabije razvijene sekretorne organele, granulisan endoplazmin retikulum i Goldžijev

aparat. Međutim i pored znatno manje aktivnosti u odnosu na osteoblaste, njihovo prisustvo u koštanom tkivu je

neophodno za održavanje viabilnosti, jer uklanjanjem osteocita koštani matriks brzo biva razgrađen. 

Osteoklasti 

Osteoklasti su ćelije koje nastaju fuzijom mononukleusnih progenitora monocitno-makrofagne ćelijske porodice. Njihova

osnovna funkcija je resorpcija kosti, pa tako zajedno sa osteoblastima imaju centralnu ulogu u stvaranju skeleta i

regulisanju ukupne mase kosti. 

Osteoklasti su krupne, pokretljive, multinukleusne ćelije koje sadrže od 2 do 50 jedara, veličine oko 150 µm. Pored

većeg broja jedara, osteoklasti sadrže veliki broj mitohondrija i dobro razvijen Goldžijev aparat, što doprinosi njihovoj

acidofiliji na histološkim preparatima. 

Kada su aktivni, pripojeni su za koštanu površinu pomoću integrinskih molekula, tako da kontaktna površina ima kružan

oblik i odvaja centralni deo gde se odvija resorpcija od ostalog dela površine ćelije. Citoplazma u zoni kontakta sadrži

brojne mikrofilamente (aktinske filamente) koji stvaraju gustu vlaknastu strukturu u vidu prstena. Deo plazma

membrane okružen aktinskim prstenom se uvećava ugrađivanjem membranskih vezikula, te ima naboran izgled. 

Putem vezikula u membranu se ugrađuju protonske pumpe (vezikularna ATP-aza) i izlučuju brojni hidrolitički enzimi

uključujući katepsin K (cistein-proteaza koja prevalentno razgrađuje kolagena vlakna pri kiselom pH). Osteoklasti

razgrađuju kost i stvaraju udubljenje, resorpcionu lakunu ili Haušipovu (Howship) lakunu. 

Resorpcija koštanog tkiva je višefazni proces koji započinje proliferacijom nezrelih prekursora osteoklasta, njihovom

diferencijacijom u osteoklaste i konačno se završava razgradnjom neorganskog i organskog dela koštanog tkiva. Razvoj

osteoklasta na samom početku prati razvoj moncitno-makrofagne loze, za čiju proliferaciju ideterminaciju je neophodna

aktivacija gena PU.1. Nedostatak ovog gena je letalan za miševe, kojima nedostaju prekursori i makrofaga i

osteoklasta. 

Za razvoj osteoklasta neophodno je prisustvo mezenhimskih stromalnih ćelija (stroma kostne srži) ili osteoblasta,

odnosno njihovih prekursora. Ove ćelije eksprimiraju dva različita molekula čije prisustvo je neophodno za nastanak

osteoklasta, faktor stimulacije makrofagnih kolonija (M-CSF) i ligand (RANKL) za receptor aktivacije nukleusnog faktora

kapa B (NF-κB) (RANK). M-CSF je sekrecioni produkat (solubilni citokin) koji je neophodan za sazrevanje makrofaga, i

koji vezujući se za receptor c-Fms na prekursorima osteoklasta obezbeđuje sinale za njihovo preživljavanje i

proliferaciju. Pored ovog solubilnog faktora, za nastanak osteoklasta neophodan je kontak između osteoklastnih

prekursora i ćelija strome ili osteoblasta, na čijoj površini se nalazi RANK ligand. 

Vezivananje ovog liganda za RANK (receptor) na površini osteoklastnih prekurzora, dolazi do aktivacije NF-κB,

transkripcionog faktora koji dovodi do ekspresije odgovarajućih gena neophodnih za diferencijaciju osteoklasta.

Generisani miševi kojima nedostaje RANKL nemaju funkcionalne osteoklaste i razvijaju težak stepen osteopetroze. 

Pored ćelija strome i osteoblastnih prekursora, aktivisani T limfociti takođe eksprimiraju RANKL, tako da je na taj način

otkrivena molekularna veza između aktivnosti imunskog sistema i razgradnje koštanog tkiva. Na taj način, aktivacijom

osteoklastogeneze nastaje prateća destrukcija zglobova u reumatoidnom artritisu. Preko povećanja ekspresije RANK

liganda deluje i veći broj osteoklastogenih agenasa, kao što su na primer parathormon (PTH) i 1,25-dihidroksivitamin

D3. 

S druge strane, sekcrecija jednog drugog proteina, osteoprotegerina (OPG) ima inhibitorno dejstvo na aktivaciju

osteoklasta. Naime, OPG je solubilni receptor mamac, proteinski molekul koji se vezuje za RANKL, te tako sprečava

njegovo vezivanje za RANK i aktivaciju osteoklasta. Kod transgenih miševa sa povećanom ekspresijom Opg gena, te

povećanom koncentracijom cirkulišućeg OPG javlja se težak stepen ostoeopetroze zbog sprečavanja terminalne

diferencijacije osteoklasta. Opg gen normalno eksprimiraju veći broj različitih tkiva i njegovo fiziološko dejstvo je u

sprečavanju osteoklastogeneze. Na taj način, ravnoteža ekspresije RANKL i OPG određivaće veću ili slabiju aktivaciju

osteoklastogeneze. 

Neki citokini, takođe imaju pozitivan efekat na osteoklastogenezu, kao što su interleukin-1 (IL-1) i faktor tumorske

nekroze (TNF) koji svoj efekat ispoljavaju putem povećanja ekspresije M-CSF u ćelijama strome kostne srži. Ovaj njihov

efekat inhibira estrogen. 

Razgradnja kosti započinje pripajanjem osteoklasta za ogoljen koštani mineralizovani matriks. Priljubljivanjem za

koštanu površinu stvara se izolovan vanćelijki deo između dela ćelije okružene pripojem i same koštane površine.

Kontaktna zona citoplazme, kao što je već 

pomenuto, sadrži snopove aktinskih filamenata u kojoj nema organela, pa se naziva svetla zona. 

Mesta pripoja sadrže tačkaste protruzije plazma membrane (bogate aktinskim filamentima) i nazivaju se podozomi. 

Ovakve strukture nalaze se i kod nekih drugih ćelija u toku pripoja za podlogu, kao što su makrofagi. Pored aktina,

podozomi sadrže i druge citoskeletne proteine kao što su vinkulin, talin i α-aktinin, koji povezuju integrine

(transmembranske proteine) sa aktinskim filamentima. Sa spoljašnje strane, integrinski molekuli se čvrsto pripajaju za

matriks, ostavljajući prostor između membrane i matriksa od samo 10 

nm. Nije sasvim jasno da li čvrsto slepljivanje osteoklasta za matriks ima ulogu u potpunom odvajanju resorptivne

mikrosredine od okolnog vanćelijskog prostora da bi se omogućila koncentrisanje molekula u ovom delu ili jednostavno

pripoj aktivira osteoklaste da započnu proces resorpcije. 

Pripajanjem osteoklasta za matriks i obrazovanjem pripojne prstenaste formacije, deo membrane okružen prstenom

počinje da se uvećava i stvara brojne prstolike izvrate, naboranu membranu, koja predstavlja jednu od specifičnih

fenotipskih karakteristika aktivnog osteoklasta. 

Resorpcija matriksa započinje najpre demineralizacijom, a kasnije i razgradnjom organskog dela matriksa. 

Demineralizacija se odvija zahvaljujući acidifikaciji ograničene vanćelijske mikrosredine ograničene podozomalnim

pripojem, naboranom membranom i koštanom površinom. Acidifikaciju omogućava prisustvo protonskih pumpi na

naboranoj membrani (vakuolarne H 

-adenosin trifosfataze (H-ATPaze)). 

Vodonikove jone (protone) obezbeđuje citoplazmatski enzim karboanhidraza II, koji od CO2 i vode, stvara bikarbonatne

jone i 

vodonikove jone. H-ATPaza pumpa protone (H) u spoljašnju sredinu, dok istovremeno da bi se intracelularni

pHosteoklasta održao u fiziološkim granicama, sa suprotne strane na plazma membrani vrši se energetski zavisna

razmena jona hlora (koji ulazi u ćeliju) za bikarbonatni jon (koji izlazi iz ćelije). Konačno, elektroneutralnost prezervira

prisustvo membranskog jonskog kanala za hlor na naboranoj membrani, koji oslobađa jone hlora u vanćelijski prostor.

Značajne energetske zahteve ovih procesa obezbeđuju brojne mitohondrije u osteoklastima. 

Konačni rezultat ovih jonskih transportnih događaja je sekrecija HCl u resorptivnu mikrosredinu, što snižava pH na 

približno 4.5. 

Kiselost sredine dovodi do rastvaranja koštanih minerala, a tek kasnije demineralizovan organski deo kosti biva

razgrađen oslobađanjem lizozomskih proteaza, pre svega katepsina K koji razgrađuje kolagen. Pored katepsina K,

oslobađaju se i katepsin B i L, kao i matriksne 

metaloproteinaze, čija uloga nije u potpunosti rasvetljena. Nastale degradacione produkte osteoklasti unose putem

endocitoze, zatim ih transportuju na suprotnu stranu i oslobađaju van ćelije (proces poznat pod imenom transcitoza). 

Po prestanku resorpcije, osteoklast se odvaja od kosti i kreće ka nekom drugom mestu gde započinje novi ciklus

degradacije ili umire putem programirane ćelijske smrti, apoptoze. 

Iako način na koji se zaustavlja proces resorpcije nije u potpunosti rasvetljen, pretpostavlja se da prisustvo visoke

koncentracije jona kalcijuma u blizini resorptivne površine osteoklasta deluje na specifične receptore koji zaustavljaju

proces resorpcije i dovodi do odvajanja osteoklasta od površine. S druge strane, estrogen i bifosfonati 

koji imaju inhibitorno dejstvo na razgradnju koštanog matriksa, deluju delimično i putem indukcije apoptoze

osteoklasta. Osteoklasti poseduju i receptore za kalcitonin, hormon koga luče parafolikularne ćelije tiroidne žlezde i koji

dovodi do deaktivacije osteoklasta.

LOKOMOTORNI SISTEM 

Skelet čovečijeg organizma predstavlja skup velikog broja kostiju medusobno povezanih spojevima, zglobovima. Kosti i

zglobovi čine pasivni deo lokomotornog sistema. Aktivni deo lokomotornog sistema predstavlja mišićni sistem čijom

akcijom dolazi do pokreta. Pokret, nastao dejstvom mišićnog sistema, ispoljava se promenom položaja pojedinih delova

ili čitavog tela, u odnosu na prirodno okruženje. Svi pokreti koje organizam izvodi odigravaju se suprotno dejstvu sile

zemljine teže, pa se lokomotorni sistem naziva i antigravitacioni sistem. 

Osteologija - Ova nauka izučava koštani sistem, skeletčovečijeg tela. Koštani sistem ima mehaničku ulogu, koja se

sastoji u zaštiti i potpori mekih tkiva i organa. Pored toga, kosti učestvuju u metabolizmu mineralnih materija. Kosti se

razvijaju iz mladog vezivnog tkiva koje se naziva mezenhim i u kojem se razvijaju dve vrste ćelija, mlade koštane ćelije,

osteoblasti i velike koštane ćelije, osteoklasti. Osteoblasti dovode do stvaranja koštanog tkiva a osteoklasti su ćelije

koje dovode do promena grade koštanog tkiva. Obe vrste ćelija deluju neprekidno i uporedo, što je važno za normalan

razvoj i oblikovanje ovog tkiva.Površina svake kosti je pokrivena, tankom, beličastom vezivnom opnom koja se naziva

pokosnica (periost). 

Delovi kostiju koji su u sastavu zgloba, nisu pokriveni pokosnicom već zglobnom hrskavicom (cartilago articularis). Kosti

su izgrađene od dve vrste koštanog tkiva, zbijenog i sunđerastog. 

Zbijeno koštano tkivo (substantia compactd), gradi površni sloj kostiju a sunderasto koštano tkivo (substantia

spongiosa) se nalazi u dubljim slojevima kostiju. Zbijeno koštano tkivo grade kružno raspoređeni koštani slojevi

(koštane lamele) izmedu kojih se nalaze uzdužni kanalići kroz koje, u dubinu kosti, prodiru krvni sudovi. 

Sunderasto koštano tkivo je izgrađeno od koštanih gredica i listića, koji okružuju šupljinice, različitog oblika i veličine,

nazvane areole. U ovim šupljinicama nalazi se koštana srž (medulla ossium) koja se deli na crvenu koštanu srž

odgovornu za stvaranje krvnih zrnaca i krvnih pločica i žutu koštanu srž koja je pretežno ispunjena masnim

materijama. 

Skelet odraslog čoveka ima više od 200 kostiju koje se, na osnovu građe dele na, duge, kratke, pljosnate i mešovite.

Duge kosti imaju središnji deo, telo (corpus) i dva okrajka (extremitas), gornji, proksimalni (extremitas proximalis), i

donji, distalni okrajak (extremitas distalis). 

Primer za duge cevaste kosti su: ramena kost (humems) i butna kost (femiir). Kratke kosti se nalaze u predelu šake i

stopala. Pljosnate kosti imaju znatnu površinu, ali nemaju debljinu. U ove kosti se ubrajaju kosti krova lobanje. Ove kosti

su izgrađene uglavnom od sunđerastog koštanog tkiva, koje se nalazi izmedu dva sloja zbijenog koštanog tkiva. 

Kosti glave 

Kosti glave čine kosti lobanje (ossa cranii) i kosti lica (ossa faciei). 

Kosti lobanje 

Kosti lobanje (ossa cranii) izgraduju koštanu lobanjsku duplju na kojoj se opisuju krov (calvaria) i baza lobanjske duplje

(basis cranii). U lobanjskoj duplji smešten je mozak (encephalori). Neparne kosti lobanje su, čeo na kost (os frontale),

sitasta kost (os ethmoidale), klinasta kost (os sphenoidale) i potiljačna kost (os occipitale). Parne kosti lobanje su

slepoočna kost (os tempomle) i temena kost (os parietale). 

Čeona kost (os frontale) učestvuje u izgradnji prednjeg dela krova i baze lobanje. Ova kost se nalazi iznad kostiju lica a

ispred ostalih kostiju lobanje. Sastoji se iz vertikalnog dela, Ijuska čeone kosti (squama frontalis) i horizontalndg dela

koji ima središnji, nosni deo (pars nasalis) i dva bočna, orbitalna dela (partes orbitales) koji grade krov očne duplje

(orbitd). Oba orbitalna dela su napred povezana nosnim delom čeone kosti dok su pozadi razdvojeni medusobno

sitastim urezom (incisura ethmoidalis). U sitasti urez se uvlači horizontalni deo sitaste kosti (lamina cribrosa ossis

ethmoidalis). U donjem delu čeone kosti, nalazi se čeoni sinus (sinus frontalis). 

Temena kost (os parietale) je u obliku četvrtaste koštane ploče i nalazi se u središnjem delu krova lobanje, odnosno iza

čeone kosti (os frontale), ispred potiljačne kosti (os occipitale) i iznad slepoočne kosti (os temporale). 

Potiljačna kost (os occipitale) izgraduje zadnji deo krova i baze lobanje. U središnjem delu ove kosti uočava se veliki ,

kružni otvor (foramen magnum) preko kojeg su neposredno spojena lobanjska duplja i kičmeni kanal. Potiljačna kost

ima bazilarni deo, dva bočna i ljuskasti. Bazilarni deo (pars basilaris) je u obliku četvrtaste koštane ploče i nalazi se

ispred velikog otvora (foramen magnum). Na gornjoj strani bazilarnog dela nalazi se uzdužni žleb (clavus) na kome leže

produžena moždina (medula oblongata) i moždani most (pons), a prolazi bazilarna arterija (a. basilaris). Njegova donja

strana gradi svod ždrela. Bočni delovi (partes laterales) leže spolja od velikog otvora, i na njihovim donjim stranama

nalaze se zglobna ispupčenja (candyli occipitales) koji se spajaju sa prvim vratnim pršljenom (atlas). Ljuskasti deo

(squama occipitalis) se nalazi pozadi velikog otvora (foramen magnum). 

Sitasta kost (os ethmoidale) je deo prednje lobanjske duplje, očne i nosne duplje. Posmatrana spreda ova kost je u

obliku terazija, tako da se na ovoj kosti opisuju horizontalni, vertikalni i dva bočna dela. Horizontalni je rešetkasta

pločica (lamina cribrosa) na kojoj se nalaze brojni sitni otvori (foramina cribrosa) za prolaz mirisnih živaca (nn.olfactori).

Vertikalni deo je rešetkastom pločicom podeljen na gornji manji deo , petlova kesta (crista galli) koji leži u lobanjskoj

duplji, i donji veći deo, uspravni list (lamina perendicularis) koji gradi koštani deo nosne pregrade. Bočni delovi, labirint

(labyrinthus ethmoidalis), desni i levi, nalaze se između očne i nosne duplje. Na unutrašnjoj strani bočnih delova nalaze

se gornja i srednja nosna školjka (concha nasalis superiorir et media). Librinti se sastoje iz velikog broja sitnih, koštanih

šupljina koje grade sitasti sinus (sinus ethmodalis). 

Klinasta kost (os sphenoidale) je neparna kost koja je poput klina umetnuta između susednih kostiju. Ispred nje su

čeona i sitasta kost, bočno su slepoočne kosti i pozadi je potiljačna kost. Ova kost je deo građe zidova srednje lobanjske

duplje, očne i nosne duplje. Klinasta kost je u obliku leptira raširenih krila, pa se na njoj opisuju telo i tri parna nastavka,

mala krila, velika krila i krilasti nastavci. Telo klinaste kosti (corpus sphenoidale) je središnji deo ove kosti koji ima oblik

šuplje kocke. Gornja strana tela je izdubljena u malu jamu (fossa hypophysiallis) u kojoj se nalazi hipofiza. Zadnja strana

tela se spaja sa bazilarnim delom potiljačne kosti. Od bočnih strana tela polaze mala i velika krila klinaste kosti. Donja

strana tela gradi zadnji deo krova nosne duplje i od nje polaze krilati nastavci (processus pterygoidei). U unutrašnjosti

tela klinaste kosti nalazi se klinasti sinus (sinus sphenoidalis). Mala krila (alae minores) polaze sa dva korena između

kojih se nalazi kanal vidnog živca (canalis opticus) kroz koji prolazi vidni živac (n.opticus). Velika krila (atae majores)

polaze sa tri korena sa bočnih strana tela klinaste kosti između kojih se nalaze tri otvora, prednji, kružni (foramen

ovale) kroz koji prolazi gornjovilični živac (n.maxillaris), srednji, ovalni (foramen ovale) kroz koji prolazi donjovilični živac

(n.mandibularis) i zadnji (foramen spinosum) kroz koji u lobanju ulazi srednja moždanična arterija (a.meningea media). 

Slepoočna kost (os temporale) je parna kost koja izgrađuje bočne delove lobanje i srednji deo baze lobanje. Slepoočna

kost se sastoji od tri dela, ljuskastog, bubnog i petroznog. Ljuskasti deo (pars squamosa) ima uspravni deo koji

izgrađuje bočni deo na čijoj se spoljašnjoj strani vidi donjovilična jama (fossa mandibularis). Bubni deo (pars tympanica)

predstavlja tanku koštanu pločicu koja zajedno sa ljuskastim delom izgrađuje spoljašnji slušni otvor i kanal (porus et

meatus acusticus exenus) Petrozni deo, piramida (pars petrosa) je najveći deo koji ima oblik trostrane piramide čija je

baza okrenuta pozadi i upolje a vrh napred i unutra. U petroznom delu slepoočne kosti smešteni su srednje i unutrašnje

uho. Kroz njega prolazi kanal unutrašnje karotidne arterije (canalis caroticus) i kanal VII moždanog živca (canalis

facialis) kroz koji prolazi istoimeni živac. Zadnja ivica petroznog dela, zajedno sa bočnim delom potiljačne kosti, gradi

jugularni otvor (foramen jugulare) kroz koji se iz lobanje pružaju IX, X, XI moždani živac (n.glossopharyngeus, n.vagus i

n.accessorius) i završni deo sigmoidnog venskog sinusa (sinus sigmoideus) na koji se nastavlja unutrašnja jugularna

vena (v.jugularis interna) 

Kosti lica (ossa faciei) 

Kostur lica izgrađuje 15 kostiju, od kojih su 3 neparne i 6 parnih. Neparne kosti lica su:donja vilica (manidibula), ralo

(vomer) i podjezična kost (os hyoideum). Parne kosti lica su: gornja vilica (maxilla), nepčana kost (os palatinum),

jabučna kost (os zygomaticum), nosna kost (os nasale), suzna kost (os lacrimale) i donja nosna školjka (concha nasalis

inferior). Kosti lica su čvrsto spojene sa kostima lobanje tako da zajedno učestvuju u izgradnji očne duplje (orbita),

nosne duplje (cavitas nasi), usne duplje (cavitas oris), slepoočne jame (fossa temporalis), podslepoočne jame (fossa

infratemporalis) i krilastonepčane jame (foss pterygopalatina). 

Gprnja vilica (maxilla) je parna, središnja kost lica na kojoj se opisuju telo i četiri nastavka. Telo gornje vilice (corpus

maxillae) ima oblik šuplje trostrane piramide čija baza (facies nasalis) gradi spoljašnji zid nosne duplje. Vrh je upravljen

upolje, prema jabučnoj kosti. Gornja strana (facies orbitalis) izgrađuie pod očne duplje. prednja (facies anteriar} se

nalazi pod mekim delovima lica, a zadnja (facies infratemporalis) gradi prednji zid potslepoočne jame (fossa

infratemporalis). U unutrašnjosti tela gornje vilice nalazi se gornjovilični sinus (sinus maxillaris). Nastavci gornje vilice

su čeoni (processus frontalis), jabučni (processus zygomaticus), nepčani (processus palatimis) i zubni nastavak

(processus alveolaris). Zubni nastavak i zubi zajedno obrazuju zubni luk gornje vilice (arcus alveolaris). 

Donja vilica (mandibula) je neparna kost lica koja se sastoji od tela i grane donje vilice. Mesto spoja tela i grane gradi

ugao donje vilice (angulm mandibulae). Telo donje vilice (corpus mandibulae) ima potkovičast oblik. Na gorniem delu

tela (pars aheolaris) nalazi se 16 zubnih jamica (alveoli dentales) u kojima su smešteni zubi donje vilice. Grana donje

vilice (ramus mandibulae) je četvrtasta kaštana ploča postavljena u sagitalnoj ravni. Na njenoj unutrašaioj. strani vidi se

otvor (foramen mandibulae) koji se nastavlja u istoimeni kanal (canalis mandihulae). Kroz ovaj kanal prolaze

vaskujarno-živčani elementi donje vilice (a. v. i n. alveolaris inferior). Na gornjoj ivici grane vide se dva koštana

nastavka: prednii, koronoidni (processus coronoideus) i zadnji, kondilarni nastavak (processus condylaris) na kojem se

vide glava (caput mandibulae) i vrat donje vilice (collum mandibulae). 

Kosti trupa 

Kičmeni stub (colitmna vertebralis) predstavlja deo skeleta koji se pruža od baze lobanje, zadnjom stranom vrata i trupa

do karličnih kostiju. Kičmeni stub izgraduju 33 - 34 kičmena pršljena (vertebrae), koji su međusobno spojeni. Pršljenovi

se dele na 7 vratnih (vertebrae cervicales), 12 grudnih (vertebrae thoracicae), 5 slabinskih (vertebrae tumbales), 5

krsnih (vertebme sacrales), koji su međusobno srasli u krsnu kost (sacmm) i 4 - 5 trtičnih (verlebrae coccygeae). 

Na svakom pršljenu razlikuju se, telo, lukovi, pršljenski otvor i nastavci. Telo (corpns vertebrae) je prednji, najmasivniji

deo pršljena valjkastog oblika. Nalazi se ispred kičmenog otvora. Telo pršljena je sve masivnije što se pršljenovi nalaze

na nižem delu kičmenog stuba. Luk pršljena (arcus verlebrae) je zadnji deo koji se sastoji iz dva dela, korena (pedicuhts

amis vertebrae) koji polazi sa zadnje-bočnog dela tela pršljena, i pločice luka (lamina arcus vertebrae) postavljena iza

korena luka. 

Pršljenski otvor (formen vertebrale) se nalazi u sredini pršljena. Nastavci pršljena su, parni, poprečni (processus

transversus), zglobni gornji i donji (processus articularis superiores et inferiores), i rtni, neparni nastavak (proces-sus

spinosus. 

Vratni pršljenovi imaju najmanje pršljensko telo, pršljenski otvor je trouglast, a poprečni nastavci imaju otvor (foramen

transversarium) kroz koji prolaze kičmene arterije (a. vertebralis). Prvi (atlas)i drugi (axis) vratni pršljeni se bitno

razlikuju od ostalih vratnih pršljenova. 

Grudni pršljenovi poseduju zglobne rebarne jamice (foveae costales) na bočnom delu tela, uz gornju i donju ivicu za

spoj sa glavom rebra. Takođe, na njihovim poprečnim nastavcima postoje zglobne jamice (foveae costales procesus

transversales) za spoj sa kvržicom rebra. 

Slabinski pršljenovi su masivnih tela, dugih i debelih poprečnih nastavaka koji predstavljaju zakržljala slabinska rebra.

Krsni pršljenovi su medusobno koštano srasli tako da grade krsnu kost (sacrum). Krsna kost je trouglastog oblika sa

bazom okrenutom naviše. Na njoj postoje: baza (basis ossis sacri), strane, prednja (facies petvica) i zadnja (facies

dorsalis) i vrh (apex ossis sacri) koji se spaja sa trtičnom kosti. Trtični pršljenovi su takođe međusobno srasli, grade

trtičnu kost (os coccygis), koja predstvlja završni deo kičmenog stuba. 

U središnjem delu kičmenog stuba nalaz se kičmeni kanal (canalis vertebralis), u kome je smeštena kičmena moždina

(medulla spinalis). Posmatran u celini kičmeni stub imal oblik izduženog slova S. 

Na njemu se nalazel četiri krivine, vratna i slabinska, ispupčene napred, i, grudna i karlična ispupčene nazad. Između

dva susedna pršljenska luka, nalaze se otvori (foramina intervertebralia) kroz koje kičmeni kanal napuštaju kičmeni

živci (nn. spinales). Duž zadnje strane kičmenog stuba pruža se rtni greben koji grade rtni nastavci pršljenova. 

Kosti grudnog koša 

Grudna kost (sternum) izgraduje središnji deo prednjeg zida grudnog koša. Ova kost se svojim gornjim delom spaja sa

ključnim kostima, a bočno sa prvih sedam rebarnih hrskavica. Grudna kost se sastoji iz gornjeg dela, ručice (manubrium

sterni), tela (corpus sterni) i mačnog nastavka (processus xiphoideus). 

Rebra (costae) su duge kosti kojih ima 12 pari, u obliku su luka ispupčenog upolje. Prvih 7 pari rebara su prava rebra

(costae verae). Osmi, deveti i deseti par su lažna rebra (costae spuriae). Jedanaesti i dvanaesti par rebara su slobodna

rebra (costae fluctuantes).Na svakom rebru razlikuju se telo i dva okrajka. Telo rebra (corpns costae) je srednji, izduženi

deo, na kojem se razlikuju spoljašnja i unutrašnja strana, gornja i donja ivica. Okrajci rebra su: prednji, koji se spaja

preko rebarne hrskavice sa grudnom kosti i zadnji, na kojem se razlikuju: glava rebra (caput costae), vrat (collum

costae) i kvržica rebra (tuberculum costae). Prvo rebro je najkraće rebro. 

Kosti gornjih ekstremiteta (ossa membri superioris) 

Kosti gornjeg ekstremiteta ili ruke. čine kosti ramenog pojasa (cinsnlum membri superioris) i kosti pokretnog dela ruke

(paa libera membri superioris). Kosti ramenog pojasa su ključna kost i lopatica, a kosti pokretnog dela ruke čine:

ramena kost, žbica, lakatna kost i kosti šake. 

Ključna kost (clavicula) je postavliena horizontalno između grudne kosti i lopatice. Ključna kost ima telo i dva

okrajka.Telo (corpus claviculae) ima dve strane gornju i doniu (facies superior et inferior) i dve ivice prednju i zadnju

(margo anterior et posterior). Okrajci su unutrašnji (extremitas sternalis) i spoljašnji (extremitas acromialis). 

Lopatica (scaoula) je pljosnata. trouglasta kost koja je priljubliena uz zadnji zid grudnog koša. Lopatica ima dve strane.

prednju (jacies costalis) koia je izdubljena u podlopatičnu jamu (fossa subscapularis) i zadnju (facies dorsalis) koja je

grebenom lopatice (spina scapulae) podeljena na gornji, manji deo, nadgrebenu jamu (fossa suprasmnata) i donii veći

deo, podgrebenu jamu (fossa infmspinata). Spoljašnji deo grebena lopatice proširen je u vidu četvrtaste ploče koia se

nazivainatplećak (acromion). Ivice lopatice su gornja, spoljašnja i unutrašnja (margo snperior, lateralis et medialis).

Uglovi lopatice su gornji, donji i spoljašnji (angulus superior, inferior et lateralis). Na spoljašnjem uglu se nalazi lopatična

čašica (cavitas glenoidalis), a iznad i ispred nje je kljunski nastavak (processm coracoideus) 

Ramena kost (humerus) je duga kost koja povezuje lopaticu sa kostima podlakta. Na njoj se razlikuju telo i dva pkrajka.

Telo (corpus humeri) ima tri strane, prednju i unutrašnju (facies anteromedialis), prednje spoljašnju (facies

anterolateralis) i zadnju (facies posterior) i tri ivice prednju, spoljašnju i unutrašnju (margo anterior, lateralis et

medialis). Okrajci ramene kosti su gornii i donji. Gornji okrajak (extremitas superior) se sastoji od glave (caput humeri),

vrata (collum humeri), velike kvrge (tuberculum majus), male kvrge (tuberculum minus) i međukvržnog žleba (sulcus

intertubercularis). Donji okrajak ramene kosti (extremitas distalis) grade srednji, zglobni deo (condylus humeri) koji se

sastoji od glavice ramene kosti (capitulum humeri) i kolotura ramene kosti (trochlea humeri) i dva bočna, nezglobna

dela, epikondilusi, unutrašnji (epicondylus medialis) i spoljašnji (epicondylus lateralis). 

Žbica (radius) je duga, spoljašnja kost podlakta čiji se gprnji okrajak spaja sa ramenom kosti i gornjim okrajkom lakatne

kosti, a donji okrajak sa kostima ručja i donjim okrajkom lakatne kosti. Sastoji se iz tela i dva okrajka. Telo žbice (corpus

radii) im tri strane: prednju, spoljašnju i zadnju (facies anterior, lateralis et posterior) i tri ivice prednju, unutrašnju i

zadnju (margo anterio, nterosseus et posterior). Na gornjem okrajku (extremitas superior) vide se glava (caput radi),

vrat (collum radi) i kvrga žbice (tuberositas radii). Na donjem okrajku (extremitas inferior) vide se zglobne površine za

spoj sa kostima ručja i donjim okrajkom lakatne kosti, i šiljasti nastavak (processus stylideus). 

Lakatna kost (ulna) je duga, unutrašnja kost podlakta čiji se gornji okrajak spaja sa ramenom kosti i gornjim okrajkom

žbice a donji okrajak sa kostima ručja i donjim okrajkom žbice. Ova kost ima telo i dva okrajka. Telo Lakatne kosti

(corpus ulnae) ima tri strane, prednju, unutrašnju i zadnju (facies anterior, medialis et posterior) i tri ivice, prednju,

spoljašnju i zadnju (margo anterior, interosseus et posterior). Na gornjem okrajku (extremitas superior) vide se lakatni

nastavak (olecranon), kljunasti nastavak (processus coroneideus) i koloturalni urez (incisura trochlearis). Na donjem

okrajku (extremitas inferior) vide se glava lakatne kosti (caput ulnae) i šiljasti nastavak (processus styloideus) 

Kosti šake (skeleton manus) izgrađuje 27 kostiju koie čine kosti ručja, kosti doručja i kosti prstiju. 

Kosti ručja (ossa carpi), koiih ima 8, raspoređene su u dva reda: gornji proksimalni i donji distalni. Gornji red izgrađuju:

čunasta kost (os scaphoideum), polumesečasta kost (os lunatum), troroglja kost (os triquetrum) i graškasta kost (os

pisiforme). Donji red izgrađuju: trapezna kost (os trapezium), trapezoidna kost (os tmpezoideum), glavičasta kost (os

capitatum) i kukasta kost (os hamatum). 

Kosti doručja (ossa metacarpi). Ima ih 5, a obeležavaju se rimskim rednim brojevima od I-V. počevši od palca. 

Kosti prstiju šake (ossa digitonim manus). Koštanu osnovu prstiju grade male kosti koje se nazivaju članci (phalanges)

koie čine proksimalne (phalanx proximalis), srednje (phalanx media) i distalne (phalanx distalis). Svi prsti šake imaju po

3 članka, osim palca koji ima 2 (proksimalni i distalni). 

Kosti donjeg ekstremiteta (ossa membri inferioris) 

Kosti donjeg ekstremiteta ili noge, čine kosti karličnog pojasa (cingulum membri inferioris) i kosti slobodnog dela noge

(pars libera membri injerioris). Kosti karličnog poiasa su predstavljene karličnom kosti a kosti slobodnog dela noge su:

butna kost, čašica, golenjača, lišnjača i kosti stopala. 

Karlična kost (os coxae) je parna, masivna kost nepravilnog oblika, koja učestvuje u izgradnji zldova karlice (pelvis).

Karlične kosti se napred međusobno spajaju a pozadi se krsna kost (sacrum) u vidu klina zavlači između karličnih

kostiju. Tokom razvoja i rasta karlična kost se prvobitno sastoji iz tri kosti, bedrene (os ilii), preponske (os pubis) i

sedalne kosti (ps ischj). Ove tri kosti su prvobitno razdvojene hrskavicom u obliku slova Y koja okoštava izmedu 15 - 20

godine života. Na karličnoj kosti postoje dve strane i četiri ivice. Na spoljašnjoj strani, u srednjem delu, nalazi se duboka

jama, zglobna čašica (acetabulum) koja služi za zglobljavanje sa glavom butne kosti (caput femoris). Iznad acetabuluma

nalazi se krilo bedrene kosti na kojem se pripajaju sedalni mišići (mm. glutei) a ispod njega je veliki, zaporni otvor

(foramen obturatorium) zatvoren zapornom opnom (membrana obturatoria). Na unutrašnjoj strani nalazi se lučna linija

(linea arcuata). Iznad lučne linije nalaze se, napred, bedrena jama (fossa iliaca), a pozadi, zglobna uvasta površina

(facies auricularis) za spoj sa krsnom kosti. Ispod lučne linije je zaporni otvor (foramen obturatorium). Prednja ivica

karlične kosti je izdubljena i preko nje prolaze krvni sudovi i živci, prema butu, namenjeni donjem ekstremitetu. Gornja

ivica je ispupčena i odgovara karličnom grebenu (crista iliaca). Na zadnjoj ivici vide se dva ureza, veliki i mali sedalni

urez (incisura ischiadica major et minor) između kojih se nalazi sedalna bodlja (spina ischiadica). Donja ivica pozadi

prelazi u hrapavo sedalno ispupčenje (tuber ischiadicum). 

Karlica (pelvis) - Koštanu karlicu izgrađuju, napred i bočno, obe karlične kosti (os coxae) a pozadi krsna (sacrum) i

trtična kost (os coccygis}. Karlica je podeljena graničnom linijom (linea terminalis) na gornji, širi deo, veliku karlicu

(pelvis major) koja pripada trbušnoj duplji, i donji, uži deo, malu karlicu (pelvis minor) u kojoj su smešteni organi

karlične duplje. 

Butna kost (femur) je duga kost koja se gornjim krajem spaja sa karličnom kosti, a donjim sa čašicom i gornjim krajem

golenjače. Na butnoi kosti se opisuju telo i dva okrajka. Telo (corpus femoris) je srednji dugi deo, koji ima prednju,

spoljašnju i unutrašnju stranu (facies anterior, lateralis et medialis) i tri ivice-spoljašnju, unutrašnju i zadnju. Jasno

uobličena ivica je samo uadnja, hrapava linija (linea aspera). Na gornjem okrajku (extremitas superioris) se razlikuju:

glava (caput femoris), vrat (collum femoris). velika (trachanter minor) i mala kvrga (trochanter minor). Donji okrajak

(extremitas inferior) je masivniji od gornje. na niemu se vide dva koštana ispupčenja, spoljašnje (condylus lateralis) i

unutrašnje (condylus medialis). Ova dva kondila su napred spojena glatkom čašičnom površinom (facies patellaris), a

pozadi su razdvojeni dubokom međukondilarnom jamom (fossa intercondylaris). 

Čašica (patela) je mala, sezamoidna kost bademastog oblika koja se nalazi u tetivi m. guadriceps femoris, ispred donjeg

okrajka butne kosti. 

Golenjača (tibia) je duga, unutrašnia kost potkolenice koja se svojim gornjim okrajkom spaja sa butnom kosti i

lišnjačom, a donjim okrajkom sa lišnjačom i skočnom kosti. Na golenjači se opisuju telo i dva okrajka. Telo (corpus

tibiae) ima 3 strane: spoliašniu, unutrašnju i zadnju (facies lateralis, medialis et posterior) i tri ivice: prednju, spoljašnju i

unutrašnju (margo anterior, interosseus et me dialis). Gornji okrajak (extremitas superior) je masivniji i na njemu se

vide dva koštana ispupčenja, spoljašnje (condylus lateralis) i unutrašnje (condylus medialis). Na prednjoj strani ovog

okrajka nalazi se golenjačno ispupčenje (tnberositas tibiae). Donji okrajak (extremitas inferior) poseduje zglobne

površine koje služe za spoj sa donjim okrajkom lišnjače i skočnom kosti. Na njegovom unutrašnjem delu vidi se koštani

nastavak, unutrašnji gležanj (malleolus medialis). 

Lišnjača (fibula) je duga, spoljašnja kost potkolenice čiji se gornji okrajak spaja sa golenjačom a donji sa golenjačom i

skočnom kosti. Na lišnjači se razlikuju telo j dva okrajka. Telo (corpus fibulae) ima tri strane, spoliašnju. unutrašniu i

zadnju (facies lateralis, medialis et posterior). Na gornjem okrajku (extremitas superior) vidi se glava (caput fibulae) i

vrat lišnjače (collum flbulae). Donji okrajak (extremitas inferior) je spoljašnji gležanj (malleolus lateralis) koji se

zglobnjava sa donjim okrajkom golenjače i skočnom kosti. 

Kosti stopala (ossa pedis)- U stopalu ima 26 kostiju raspoređenih u tri grupe, kosti nožja, donožja i prstiju stopala. 

Kosti nožja (ossa tarsi) sačinjava sedam kostiju koje su raspoređenc u dva reda, zadnji i prednji. U zadnjem redu nalaze

se petna (calcaneus) i skočna kost (talus). U prednjem redu nalaze se kockasta kost (os cuboideum), čunasta (os

naviculare) ispred koje se nalaze tri klinaste kosti - unutrašnja, srednja i spoljašnja (os cuneiforme mediale,

intermedium et laterale). 

Kosti donožja (ossa metatarsi) su 5 kostiju koje sačinjavaju donožje i one se obeležavaju rimskim brojevima (I-V). Prva

kost donožja pripada palcu. 

Kosti prstiju stopala (ossa digitorum pedis) grade članci prstiju (phalanges), kojih ima 14. Članci se dele na proksimalne

(phalam proximalis), srednje (phalam media) i distalne (phalanx distalis). Svi prsti imaju po tri članka osim palca (halux)

koji ima dva članka (proksimalni i distalni)

Zglobovi 

Zglob (lat: arthrosis, articulatio, junctura) predstavlja spoj dve ili više kostiju. 

Postoje dve vrste spojeva elemenata skeleta: sinartroze i diartroze. 

Sinartroze (lat: synarthroses) su kontinuirani spojevi kostiju, gde se između zglobnih elemenata nalazi potporno tkivo. U

zavisnosti od vrste ovog tkiva, sinartroze se dele na vezivne i hrskavičave spojeve. 

Diartroze (lat: diarthroses) su spojevi kostiju, kod kojih postoji šupljina između zglobnih površina i tzv. zglobna čahura.

Ova vrsta spoja se naziva takođe i sinovijalni zglob. 

Vezivni spojevi 

Vezivni spojevi (lat: articulationes fibrosae) su vrsta zgloba, kod koga se između zglobnih elemenata nalazi tanki sloj

vezivnog tkiva ili jake fibrozne veze. Postoje tri vrste ovog zgloba: 

* šav, 

* klinasti spoj i 

* sindesmoza. 

Šav (lat: sutura) je fibrozni spoj između pljosnatih kostiju lobanje. Razlikuju se tri vrste šava: ravni šav (lat: sutura

plana) koji spaja jednostavne ravne ivice kostiju, zupčasti šav (lat: sutura serrata) kod koga su zglobne ivice kostiju

nazupčene i ljuskasti šav (lat: sutura squamosa) gde su ivice kostiju veoma stanjene i u toku zglobljavanja preklapaju

jedna drugu. 

Klinasti spoj (lat: gomphosis) je vrsta zgloba koji povezuje koren zuba sa čašicom (alveolom). Zub je poput klina usađen

u šupljinu alveole i sa njom je povezan preko periodontalnih vlakana. 

Sindesmoza (lat: syndesmosis) se odlikuje prisustvom jakih ligamenata koji povezuju međusobno udaljene kosti.

Sindesmoza može biti fibrozna i elastična. 

Hrskavičavi spojevi 

Hrskavičavi spojevi (lat: articulationes cartilagineae) su vrsta kontinuiranog zgloba, kod koga potporu čini hrskavičavo

tkivo. Vremenom se broj ovakvih spojeva smanjuje, jer se hrskavica postupno zamenjuje koštanim tkivom. Razlikuju se

primarni (sinhondroza) i sekundarni hrskavičavi spoj (simfiza). 

Sinhondroza (lat: synchondrosis) je tranzitorni (prolazni) spoj kostiju izgrađen od hijaline hrskavice, koja omogućava

rast i razvoj skeleta. Vremenom se ona zamenjuje sinostozom, kada dođe do okoštavanja hrskavičavog tkiva. 

Simfiza (lat: symphysis je trajni spoj kostiju građen od fibrozne hrskavice. 

Sinovijalni zglobovi 

Zglob kolena 

Sinovijalni zglobovi (lat: articulationes synoviales) se karakterišu prisustvom zglobnih površina kostiju, zglobne čahure,

zglobne šupljine i određenog broja sporednih delova. 

Glavni delovi 

Zglobne površine (lat: facies articulares) su delovi kosti koji učestvuju u formiranju zgloba. Prekrivene su tankim slijem

hijaline hrskavice (debljine 2-5 mm) koja ublažava pritisak i štiti zglob. Obično je jedna zglobna površina ispupčena

(konveksna) a njoj analogna je udubljena (konkavna), tako da odgovaraju jedna drugoj. 

Zglobna čahura (lat: capsula articularis) je vezivna membrana koja povezuje zglobne elemente i hermetički zatvara

zglobnu šupljinu. Njen spoljašnji sloj je fibrozna opna koja se pričvršćuje na pokosnicu, a unutrašnji sloj je sinovijalna

opna. Sinovijalna opna je tanka, ružičasta i glatka, a građena je od rastresitog veziva sa prisutnim elastičnim vlaknima,

krvnim sudovima i živcima. Ona luči zglobno mazivo (sinovijalnu tečnost) koja vlaži i podmazuje zglobne površine. 

Zglobna šupljina (lat: cavitas articularis) je pukotina lokalizovana između zglobnih površina, zatvorena zglobnom

čahurom i ispunjena sinovijalnom tečnošću. 

Sporedni delovi 

Zglobni kolut 

Ligamenti stopala 

Zglobne veze (lat: ligamenta) osiguravaju kontakt zglobnih površina i ograničavaju ili čak sprečavaju pokrete zgloba.

Mogu biti ekstrakapsularne i intrakapsularne. 

Zglobni kolut (lat: discus articularis) je vezivno-hrskavičava pločica koja je postavljena između zglobnih površina i u

potpunosti ih razdvaja. Ona omogućava zglobljavanje površina koje nisu podudarne, povećava broj kontakata i

ublažava silu udaraca. 

Meniskus (lat: meniscus articularis) je takođe vezivno-hrskavičava tvorevina koja ima oblik srpa. Na njemu se razlikuju

središnji deo i dva roga. 

Zglobna usna (lat: labrum articulare) prati ivicu konkavne (udubljene) zglobne površine i na taj način je produbljuje. 

Masni jastučići (lat: corpora adiposa) su prisutni kod nekih zglobova između fibrozne i sonovijalne opne zglobne čahure.

Oni sprečavaju nastajanje vakuuma unutar zgloba u toku pokreta. 

Zglobni mišići (lat: musculi articulares) su vlakna susednih mišića koja se pripajaju na čahuri zgloba, a koja imaju ulogu

da sprečavaju uklještenje čahure između zglobnih površina. 

Inervacija i vaskularizacija 

Sinovijalni zglobovi su dobro snabdeveni krvnim sudovima koji se izdvajaju iz periartikularne arterijske mreže i

završavaju u čahurama i zglobnim telima. Prati ih mreža venskih i limfnih sudova. 

Nervna vlakna za zglobove potiču od živaca koji inervišu okolne mišiće, a mogu da budu senzitivna i vazomotorna. Prva

prenose osećaj bola, a druga oživčavaju zglobne arterije. 

Pokreti 

Postoje četiri osnovne vrste pokreta sinovijalnih zglobova tj artrokinematichki pokreti u zglobu: 

* klizanje ili translacija, 

* ugaoni pokret ili angulacija (pregibanje, opružanje, odmicanje i primicanje), 

* obrtanje ili rotacija (supinacija, pronacija, everzija, inverzija), 

* kruženje ili cirkumdukcija (složeno kretanje). 

Podela 

U zavisnosti od broja kostiju koje ulaze u njihov sastav, zglobovi se dele na: proste (lat: articulatio simplex) i složene

zglobove (lat: articulatio composita). 

Prema obliku zglobnih površina i broju osovina oko kojih se mogu vršiti pokreti, oni se dele na: 

* ravni zglob (lat: articulatio plana), 

* zglob šarke (lat: ginglymus), 

* točkasti zglob (lat: articulatio trochoidea), 

* bikondilarni zglob (lat: articulatio bicondylaris), 

* jajasti zglob (lat: articulatio ellipsoidea), 

* sedlasti zglob (lat: articulatio sellaris), 

* loptasti zglob (lat: articulatio spheroidea) i 

* zdelasti zglob (lat: articulatio cotylica). 

Dosta o anatomiji i fizilogoji, da pochenmo sa mojim omiljenim delom   

Patologija kostanog sistema lokomotornog sastava 

Tri najcesce bolesti kostiju, zglobova i vezivnog tkiva: 

1. osteoporoza 

2. rahiticnost kostiju 

3. reuma i njene vrste 

Pored ovih oboljenja postoji josh mnoga patoloshka stanja, privremena ili trajna. Mogu biti podeljenja sa vishe osnova. 

Razlikujemo 

-mehanichke, nastale pdejstvom neke sile na kostano tkivo, sile koja je veca od elastichne sposobnosti kosti (prelomi,

krash, blast povrede), 

-biohemijske, izazvane dejstvom mikroorganizama (tuberkuloza kostiju) 

-metabolichke (osteoporoza, osteomalacija, Pegetova bolest, morbus Birger, giht) 

-maligne (prelomi i osteoplazije usled pojave tumora u ktkivu kosti), -cistichne, beningni tumor (patoloski prelomi,

kontrakture), 

-degenerativne promene (artroze, artrogrifoza, RA) 

-idiopatske povrede (nepoznatog uzroka). 

Najchesce povrede su ipak mehanichke, pa cemo prvo o njima. 

Mehanichka povreda kostiju i zglobova je svaka ona koja nastane dejstvom neke spoljne sile u toj meri da dodje do

prekorachenja sile elastichnosti kosti, zgloba i dodje do povrede. 

Povrede mogu biti pojedinachne, ali su najcheshce kombinovane, zbog pripoja i nachina prenoshenja dejstva sile sa

jednog segmenta na drugi, pa imamo kostano-zglobne, kostano-ligamentne povrede.... 

Najlakshe povrede su one kod kojih nema prekida kontinuiteta kostoju ili ligamenata i strukture zgloba. 

Iščašenje zgloba 

Od povreda, dešavaju se još i luksacije i subluksacije. 

Iščašenje, luksacija je gubitak međusobnog kontakta između dva zglobna tela. Ako se zglobna tela delimično dodiruju,

stanje se naziva subluksacija. Kad se dogodi iščašenje, jedna od kostiju koje čine zglob bude izbačena iz svog prirodnog

i normalnog položaja u zglobu usled jakog istezanja i kidanja ligamenata. Mišići i tetive koje okružuju zglob obično se

istegnu prilikom iščašenja. Javljaju se otok i bol, često deformacija zgloba. Aktivni pokreti nisu mogući dok su pasivni

bolni i ograničeni. 

Sumnja na iščašenje postavlja se nakon razgovora s bolesnikom o nastanku poremećaja i simptomima. Sumnja se

potvrđuje pregledom i rendgenskom snimkom zgloba. Kod dece uvek treba snimiti isti zglob druge strane. 

Prva pomoć kod iščašenja zgloba 

Odmah posle iščašenja potrebno je staviti led na zglob kako bi se smanjili bol i otok. Zglob treba da se učvrsti,

transportom imobilizacijom i bolesnika hitno prevesti u najbližu zdravstvenu ustanovu. Nestručne osobe ne smeju da

pokušavaju da nameste zglob. 

Lečenje iščašenja zgloba 

Repozicija, nameštanje zgloba se radi što je pre moguće, a potom se radi kontrolni rentgenski snimak da bi se potvrdila

uspešnost nameštanja. 

Zglob se u fiziološkom položaju učvrsti gipsom koji se skida posle 1-2 nedelje u zavisnosti od stanja. 

Posle skidanja gipsa uvek treba sprovesti fizikalnu terapiju da bi se ojačali mišići i smanjila mogućnost za ponovna

iščašenja. Proces zarastanja ligamenata traje još dugo nakon što se povuku simptomi iščašenja.

Prelom kosti 

Prelom ili frakura je povreda pri kojoj dolazi do prekida kontinuiteta kosti. Najčešće nastaje delovanjem spoljne sile,

padom ili udarcem. Prema odnosu preloma i mekog tkiva prelom može biti otvoren i zatvoren. Otvoren prelom je

povreda kod koje postoji prekid u kontinuitetu kože iznad kosti zbog pomeranja delova kosti. Zatvoreni prelom je

prelom kod kojeg je očuvan kontinuitet kože. 

Na prelom treba posumnjati nakon traume kada je neki deo tela bolan, nepokretan, otečen. Kod malog deteta treba

posumnjati na slomljenu kost kad dete povredjeni deo tela ne koristi nakon pada ili ako jako i dugo plače kad se dodirne

povredjeni deo. Teško je razlikovati iščašenje od preloma kosti na prvi pogled, međutim oba su stanja hitni slučajevi i

tako ih treba i tretirati. 

Posmatranjem se utvrđuju spoljašnje promene, pregledom se utvrđuje bolnost i pokretljivost. Treba izmeriti oba oba

ekstremiteta da bi se utvrdilo eventualno skraćenja kostiju. Rentgenski snimak je glavna dijagnostička pomoć.

Omogućuje sigurnu dijagnozu i temelj je za planiranje lečenja. Potrebno je snimiti kost u najmanje dve projekcije.

Neophodan je celokupan pregled lekara da se utvrdi da li postoji oštećenje još nekog organa. 

Šta ne sme da se radi pri sumnji na prelom kosti? 

- NE pomerati bolesnika dok se potpuno ne učvrsti i imobiliše povredjeni deo tela pomoćnim metodama imobilizacije

(daščice,presavijene novine...) 

- NE pomerati bolesnika sa slomljenim kukom, karlicom ili natkolenicom ako nije neophodno. Ako ga treba pomeriti,

najbolje je vući ga za odeću gornjeg dela tela, a nikako ne dizati povredjenog 

- NE pomerati bolesnika kod kojeg se sumnja na povredu kičme sve dok ne stigne medicinski obučeno osoblje, ne

pokušavati ni u kom slučaju nameštanje kičme 

- NE pokušavati da se ispravi slomljena kost ili zglob ili da se promeni njihov položaj osim ako cirkulacija izgleda

ugrožena 

- NE testirati funkciju povredjenih delova tela 

- NE davati povredjenom ništa da jede i pije 

- NE dirati ranu koja se pojavila usled otvorenog preloma kosti, ranu, samo je prekriti sterilnom gazom 

Prva pomoć kod preloma 

Proverite povredjenom disajne puteve i cirkulaciju. Ako je potrebno, treba započeti veštačko disanje, masažu srca ili

zaustavljanje krvarenja. Treba pozvati hitnu pomoć ili povredjenog odvesti u zdravstvenu ustanovu ako može da hoda,

(ako je prelom ruke, ako se povredjeni dobro oseća). 

Učvrstite deo tela u položaju u kojem se nalazi. Za imobilizaciju se mogu koristiti savijene novine, daščiće, trougao iz

automobila. Svaki tvrdi predmet je potrebno omotati najpre zavojem, vatom ili komadom odeće kako ne bi nastale

dodatne povrede. Pre postavljanja imobilizacije ne skida se odeća i obuća da ne dodje do nepotrebnih bolova. Potrebno

je imobilizovati dva susedna zgloba. Može da se stavi led da se smanji bol i otok. 

Nakon imobilizacije potrebno je proveriti cirkulaciju. Pritisne se koža na delu tela ispod imobilizacije. Ona prvo pobledi, a

nakon dve sekunde se boja mora vratiti. U slučaju da se boja ne vrati, ako je koža hladna i plava, ako se pojavljuje

trnjenje ili bockanje ili nema pulsa na arterijama, znači da ste previše stegli, pa treba popustiti stisak. Ako se sumnja na

povredu glave, vrata ili kičme povredjeni se ne sme pomerati. 

Lečenje preloma 

Nakon što je bolesnik stigao u zdravstvenu ustanovu, potrebno je isključiti povrede koje ugrožavaju život. Ako je

potreban hirurški zahvat za lečenje preloma, obavlja se nakon što se bolesnikovo stanje stabilizuje. Otvoreni prelomi

mogu biti inficirani pa je potrebno obraditi ranu. Pre pokušaja nameštanja kostiju u prvobitni položaj treba napraviti

rentgenski snimak u najmanje dve projekcije. 

Nakon nameštanja kostiju, sledećih dva-tri dana treba pažljivo posmatrati bolesnika i zabeležiti svaki ispad osećaja ili

cirkulacije. Ako se nakon postavljanja gipsa javi bol ili smetnje cirkulacije, potrebno je vratiti se u zdravstvenu ustanovu

gde se gips iseče i stavlja ponovo. Nekad je potrebna i operacija. 

Nakon skidanja gipsa i hirurškog zahvata potrebno je sprovesti fizikalnu terapiju.

Degenerativna oboljenja zglobova 

Artroze zglobova spadaju u grupu najčešćih bolesti. 

Praktično nikada ne dovode do smrti pacijenta, ali su uzrok velikih tegoba (bolova, ograničenja kretanja i dr.) velikog broja ljudi. 

Struktura zgloba 

Zglob najmanje dve kosti prekrivene zglobnom hrskavicom i aparat za učvršćivanje zgloba (sinovija,

kapsula, ligamenti). 

Zglobna hrskavica je glatka, sjajna, bele boje, poluprovidna. Najdeblja je na mestu najvećeg pritiska, a na periferiji se stapa sa sinovijom zgloba. Sastavljena je od ćelija hrskavice i osnovne mase, hondromukoida koji je sastavljen od belančevine (proteina) i hondroitin-sumpome kiseline. Nema krvne sudove, ni nerve. 

Funkcija joj je da svojom elastičnošću ublažava (amortizuje) pritisak koji se prenosi preko zgloba i da svojom glatkom površinom ovlaženom zglobnom (sinovijalnom) tečnošću omogućava pokrete u zglobu. 

Na pritisak visina zglobne hrskavice se smanjuje i tako ublažava (amortizuje) opterećenja (sile) koje se prenose preko zgloba. Hrskavica u zglobu trpi velika opterećenja, koja idu do 350 kg/cm2 u zglobu kolena. 

Laka pokretljivost zgloba je obezbeđena glatkom površinom hrskavice i osobinom zglobne (sinovijalne) tečnosti da izuzetno dobro podmazuje površinu hrskavice. 

S obzirom da nema krvne sudove i da je vezivna ploča između kosti i hrskavice praktično nepropusna, hrskavica se ishranjuje upijanjem (imbibicijom) hranljivih materija iz zglobne tečnosti. Zato je osetljiva na različite metaboličke i endokrine poremećaje. 

Kost, na kojoj je hrskavica, ima svoju strukturu sastavljenu odćelija kosti i koštane mase. 

Aparat za učvršćivanje zgloba se sastoji od kapsule, sinovije i veza (ligamenata). Kapsula je sastavljena od vezivnog tkiva koje je jako bogato kolagenim vlaknima, povezuje zglobne elemente i dozvoljava njihovo

pokretanje. 

Pojedini delovi su dodatno ojačani ligamentima (vezama). Sinovija, ili sinovijalna membrana, oblaže unutrašnju površinu kapsule. Bogata je krvnim i limfnim sudovima i nervnim završecima. Proizvodi zglobnu (sinovijalnu) tečnost. 

Zglobna (sinovijalna) tečnost je viskozna, bezbojna dožućkaste boje, specifične težine 1010 do 1012, alkalna je, tj. pH vrednost je 8,2 do 8,4. 

Uloga joj je mehahička i nutritivna. Mehanički podmazuje zglobne (hrskavične) površine i omogućava lako pokretanje u zglobu. Svojim sastojcima omogućava ishranu zglobne hrskavice. 

Bolesti zglobova 

Bolesti zglobova se dele na: reumatske, zapaljenske artritise, artroze, metaboličke artropatije, neurološke artropatije, tumore, hemofilične artopatije i druge bolesti. 

Reumatski artritisi mogu biti akutni, subakutni, hronični (poznat i kao reumatoid artritis), ankilozirajući rematizam kičme, psorijatični i palindromični (intermitentni). 

Uzroci zapaljenskih promena u zglobu su gonokok, streptokok, bruceloza, tuberkuloza, sifilis, kao i zapaljenja u sklopu dmgih bolesti, npr. preikterična zapaljenja u zglobovima kod zarazne (infektivne)žutice, zapaljenja zglobova kod crvenke (rubeole) i dr. 

Artroze se definišu kao oštećenja zglobne hrskavice, uz

bujanje (proliferaciju) okrajaka kosti, bez zapaljenja sinovije, ili je to zapaljenje slabo i sekundarno. 

Od metaboličkih artropatija je najčešća i najpoznatija podagra ili giht, tj. poremećaj metabolizma mokraćne kiseline (acidum uricum). Oštećenja zglobova su i zbog raznih neuroloških poremećaja, najčešće zbog sifilitičnog tabesa i siringomijelije. 

Tumori zglobova mogu biti dobroćudni (benigni) npr. sinoviomi, hemangiomi, lipomi, fibromi, osteohondromi, ili mnogo ređe zloćudni (maligni) npr. sinoviosarkomi, hondrosarkomi i dr. 

Kod hemofilije dolazi i do ponavljanih izliva krvi u zglobove,što daje posebna oštećenja zglobova poznata pod nazivom hemofilična artropatija. I različite druge bolesti mogu imati promene na zglobovima, npr. sarkoidoza, Sindrom Henoch-Schoenlein i dr. 

Artroze 

Artroze su hronična oštećenja zglobova za koje je karakteristično razorno (destruktivno) oštećenje hrskavice uz bujanje (proliferaciju) kostnih delova. Promene na sinoviji obično nisu prisutne, ali se mogu ponekada javiti, obično naknadno (sekundarno). 

Osim termina artroze, koriste se i: degenerativni hipertrofični osteoartritis i degenerativni zglobni reumatizam. 

Najčešće su na međupršljenskim zglobovima, kuku, kolenu, krajnjim zglobovima na prstimašake, i zglobovima

palca našaci i stopalu. Obično zahvataju jedan zglob, ali mogu zahvatiti i više. 

Hrskavica je obično najviše oštećena u centru zglobne površine, tako da je površina hrskavice neravna, sa brazdama, udubljenjima i drugim oštećenjima. Promene na kostima se sastoje u promeni strukture kosti neposredno ispod hrskavice u smislu povećanja tvrdoće (osteskleroza) i bujanju perifemih delova kosti (osteofitoza). 

Ispod sloja sa osteosklerozom postoji sloj sa razređenom građom (strukturom) kosti (osteoprozom) koja može biti toliko izražena da se stvaraju delovi bez kostne građe tj. pseudociste. Oštećenja sinovije i kapsule su otsutne ili se kasno javljaju. 

Artroze se uglavnom javljaju posle četrdesete godine i njihova učestanost se povećava sa godinama. Češće su kodžena. 

Osnovni simptom je bol kod pokreta. 

Ograničenje pokreta je u početku blago a kasnije može biti izuzetno ozbiljno. Postiji tarež u zglobu (krepitacije). Nema znakova zapaljenja, tj. povišene temperature, povišene sedimetacije krvi i dr. 

U najvećem broju slučajeva radi se o degenerativnom procesu na hrskavici, ustvari preranom starenju zahvaćenog zgloba. 

Ove su promene anatomske, mehaničke, biološke i hemijske. Anatomski hrskavica postaje suva, rapava, sa izmenjenim sjajem, uz izmene u građi (histološkoj strukturi). 

Mehanički hrskavica je manje elastična. Biološki

smanjena je sposobnost hrskavice da koristi neophodne materije, tj. respiracija hrskavice. Hemijske promene su smanjena količina hondrotoin-sumpome kiseline kojaje bitan sastojak polimera kojičine hrskavicu. 

Po istraživanjima patologa artroze postoje kod 95% osoba odčetrdeset godina, a praktično kod svih prekošesdeset godina. Uzroci ovakvog preranog starenja nisu dovoljno jasni. 

Teorijski se radi o lošem kvalitetu hrskavice i ponavljanim mehaničkim povredama (traumama). Kao uzroci lošeg kvaliteta hrskavice se pominju endokrini razlozi, nasledna komponenta i oštećenja u prokrvljenosti (vaskularizaciji) zgloba. 

Uticaj endokrinog sistema je kod loše funkcije jajnika (disfunkcija ovarijuma). U prilog ovome govori znatno veća učestanost artroza kod poremaćaja funkcije jajnika i dobro delovanje ženskih polnih hormona (estrogena) na artroze. Estrogeni, pored ostalih uloga,štite zglobove. Takođe poremećaji u fimkciji hipofize,štitastežlezde (tireoideje) i paratiroideje mogu uticati na artroze. 

Pitanje naslednosti je davno uočeno, ali još uvek nije detaljno ispitano. Vaskularne lezije uopšte, a posebno u predelu zgloba su jedan od elemenata koji utiče na pojavu artroza. 

Sva ostečenja zglova i zglobne hrskavice mogu dovesti do artroze. Ponavljana mehanička oštećenja takođe utiču na pojavu artroza. 

Kao komplikacija kod artroza se mogu javiti infarkti u hrskavici ili u tkivu ispod hrskacice, pa tako mogu biti stvorene "rupe" u hrskavici,često sa delom hrskavice ili

hrskavice i kosti, koji je odvojen od svoje podloge i koji se kreće po zglobu uz stvaranje dodatnih tegoba. 

Atroza kuka (koksartroza) 

Artroza kuka ili koksartroza zauzima prvo mesto među artrozama zbog svoje učestanosti i težine oštećenja. Sreću se, najčešće, kod osoba prekočetrdeset godina, ravnopravno kod oba pola. 

Dele se u dve grupe: primarne i sekundarne koksartroze. 

Primarne ili idiopatske koksartroze su one kojima ne predhodi ni jedno poznato bolesno (patološko) stanje kuka. Takvih je oko 42% od svih koksartroza. 

Sekundarne koksartroze se razvijaju posle raznih bolesnih stanja na kuku. Najčešće su posle razvojnog poremećaja kukova (raniji termini: urođeno iščašenje kukuova, kongenitalna luksacija kukova i dr.). Oko 40% svih koksartroza su posle razvojnog poremećaja kukova. Od drugih stanja se sreću koksartroze posle protruzije acetabuluma, posle povreda (trauma), zapaljenja i dr. 

Razvojni poremećaj kukova ječešći kodženskog pola, uz dosta izraženu naslednu komponentu. Dijagnoza i lečenje ovog poremećaja je posebna tema, pa zato ovde nećemo o tome opširnije. 

Klinički znaci (simptomi) artroze kuka su bol pri hodu i progresivno ograničenje pokreta u kuku. 

Bol pri hodu je osnovni znak koksartroze. Javlja se posle 200m, 500m, 1km ili više, zavisno od stepena artroze. U početnom stadijumu artroze prestaje uz odmor i ležanje, ali se u odmaklom stadijumu zadržava u toku celog dana, kasnije i u toku noći. Lokalizuje se najčešće u prednjem

delu nadkolenice sve do kolena, ili u prednjeunutrašnjem delu nadkolenice. 

Ređe lokalizacije bola su zadnji deo nadkolenice ili ispod kolena. 

Ograničenje pokreta najkasnije zahvata pokrete savijanja noge u kuku ("fleksije"), a mnogo cešće se javljaju ograničenja rotacije noge u kuku i ograničenja u odmicanju noge u stranu ("abdukcije"). 

Sreću se i krepitacije tj struganje ili tarež u kuku, kao i povremene blokade pokreta u kuku. 

U kasnijoj fazi se javljaju bol kod pritiska na kuk i hipotrofija mišića nadkolenice, tj smanjena masa i snaga mišića nadkolenice. 

Rendgenski znaci koksartroza su smanjenje zglobne pukotine, javljanje koštanih izraslina ("osteofita"), izmenjena građa (struktura) kosti, deformacijačašice (acetabuluma) i glave butne kosti i pomeranje glave butne kosti u odnosu načašicu. 

Rendgensko suženje tj. smanjenje zglobne pukotine je rezultat propadanja zglobne hrskavice koja prekriva krajeve kosti. 

Kostne izrasline tj. osteofiti se stvarajučešće načašici, ali se mogu stvoriti i na glavi butne kosti. Mogu biti na ivici zglobnih površina, ali isto tako i na samim zglobnim površinama. 

Tok bolesti (evolucija) je postepen i progresivan, a razlikuje se kod različitih uzroka koksartroze. 

Koksartroza kao posledica razvojnog poremećaja kukova (raniji nazivi: luksirani ili iščašeni kukovi) je najčešći oblik

sekundame koksartroze. Ovaj oblik počinje ranije nego primame koksartroze, u dobi od 35 do 45 godina starosti. 

Lecenje može biti neoperativno (medikamentozno) ili operativno (hirurško). 

Neoperativno lečenje je uz upotrebu lekova, fizikalne terapije i ortopedskih pomagala. Od lekova se koriste lekovi protiv bolova (analgetici) u obliku tableta, kapsula ili injekcija i kortikosteroidi u obliku injekcija u zglob kuka. 

Operativno se rade dve velike grupe operacija. Kod blažih oblika se rade operacije koje imaju za cilj da poboljšaju stanje postojećeg kuka, tzv. biološke operacije. Ove se operacije rade na karličnim kostima ili na butnoj kosti. 

Kod teških promena se radi ugrađivanje veštačkih kukova (endoproteza). Postoje različiti modeli veštačkih kukova, ali je osnovna podela na "cementne" i "bezcementne". Kod "cementnih" kukova se veštački kuk lepi za postojeće koštane delove posebnim dvokomponentnim materijalom, koji nema nikakve veze sa cementom, ali se taj naziv ipak koristi. 

Kod bezcementnog modela veštački kuk se učvršćuje (fiksira) direktno za kost raznim načinima (navoj i dr.). Tehnika ugradnje veštačkih kukova je rutinska metoda u mnogim našim bolnicama. Rezultati su u velikom procentu dobri, ali ipak postoje i loši rezultati (kao rezultat raznih komplikacija) u oko 3% operisanih. 

Nekada su se koristile i druge oeracije kao na primer operativno ukočenje zgloba kuka (artrodeza)što daje bezbolan kuk, ali bez pokreta. Kod komplikacija se radi kada je to neophodno, naročito kod upornih infekcija, i resekcija (isecanje i vađenje) glave i vrata butne kosti. 

Artroza kolena (gonartroza) 

Artroza kolena ili gonartroza je izuzetnočesta. Po ispitivanju Parkera 1934. godine preko 60% osoba starijih od 30 godina ima artrozu kolena, a preko 90% kod osoba starijih od 40 godina. 

Može biti primarna ili sekundarna. Primarna je kada ne postoji ni jedan jasan faktor koji dovodi do promene, a sekundama je posledica nepravilnostu u kolenu kaošto su "0" noge (varus kolena), "X" noge (valgus kolena), nepravilan položajčašice i dr. 

Koleno je složen zglob koji u jednoj kapsuli ima dva zgloba i to: 1. zglob između butne kosti (femura) i golenjače (tibije) i 2. između butne kosti ičašice (patele). Koleno stabilizuju posebne veze i to:čašična veza (ligamentum patellae), spoljna i unutrašnja bočna veza (lateralni i medijalni kolateralni ligamenti) i prednja i zadnja ukrštena veza. Pokreti su savijanje i opružanje. 

Primarna gonartroza je mnogo češća kod žena, naročito posle četrdesete godine, mnogočešće kod gojaznih osoba i kod osoba koje imaju smetnje sa cirkulacijom. Postoji određena porodična skolonost. Osobe sa gonartrozomčešće imaju ravne tabane. 

Obično je obostrana, mada može biti i asimetrična. Po pravilu tegobe počinju u zglobu između butne kosti ičašice (patelofemoralnom zglobu), a kasnije se nastavljaju na zglob između butne kosti i golenjače (femorotibijalni zglob). 

Bol je prvi klinički znak gonartroze. Obično počinje kao bol sa prednje ili unutrašnje strane kolena, mnogo ređe sa

spoljne ili zadnje strane, a kasnije zahvata celo koleno. U početku se javlja pri hodu, naročito po neravnom terenu. 

Javljaju se preskakanja iškripa (tarež, krepitacije) u kolenima. Ukočenja kolena (blokade) su retke i obično su posledica drugih oštećenja zglobe hrskavice ili meniskusa. Otok kolena i strvaranje veće količine tečnosti u kolenu se javljaju u kasnijoj fazi. 

Ograničenje pokreta, naročito savijanja se javlja više godina posle početka bolesti. 

Sa napredovanjem bolesti dolazi do poremećaja u osovini i stvaraju se "0" ili "X" noge (Varus ili valgus kolena). Dugotrajni bolovi i smanjena aktivnost dovode do slabljenja mišića nadkolenice, naročitočetvoroglavog mišića (kvadricepsa). 

Prvi radioloski (rendgenološki) znaci gonartroze su promene na zglobu između butne kosti ičašice koje se manifestuju kao izraštaji (osteofiti) na zadnjegornjem i zadnjedonjem rubučašice. 

U zglobu između butne kosti i golenjače prve izrasline su na zadnjegomjem delu golenjače, a zatim na ostalim strukturama kolena. Kod dugotrajnih artroza dolazi do naknadnih (sekundarnih) poremećaja u osovini kolena. 

Radiografija kolena uz pomoć nekog kontrastnog sredstva ili vazduha se retko koristi u dijagnostici artroza. Ona može da pokaže oštećenja na zglobnoj hrskavici i drugim delovima kolena. 

Ne postoje posebne laboratorijske analize. Sedimentacija krvi je normalna, ili kod naknadnih zapaljenskih komplikacija blago ubrzana. Osobine zglobne tečnosti su već ranije opisane. 

Tok bolesti (evolucija) je različit. U početku može postojati samo bol, bez drugih znakova, ali se bol može javiti i znatno kasnije kada su već jasno izraženi radiološki znaci gonartroze. 

Bolovi mogu biti samo posle dužeg hoda, ili trajati nekoliko sedmica, a postoje i periodi bez bolova. Posle više godina bolovi zahvataju uvek oba kolena i postaju trajni. Ograničena je sposobnost kretanja, naročito u kasnijoj fazi kada se razviju i poremećaji u osovini kolena. 

Lečenje može biti neoperativno (medikamentozno) ili operativno (hirurško). 

Neoperativno lečenje se sastoji u davanju lekova (tableta, kapsula i drugih oblika) koji smanjuju bol i zapaljenske reakcije, ali se ne daju kortikosteroidni preparati u obliku tableta. 

Kortikopreparati (kortizon i slični preparati) se daju isključivo direktno u zglob.

Degenerativne promene zglobne hrskavice, koje zatim uzrokuju promene i na ostalim delovima zgloba (zglobna čaura, kost), a pre ili posle se karakterišu bolom i oštećenom funkcijom zgloba, nazivaju se arthrosis, osteoarthrosis ili osteoarthritis. 

Učestalost 

S obzirom na moderan način života, artroze danas predstavljaju veliki socio-medicinski problem, naročito u razvijenim zemljama. Epidemiološka istraživanja pokazala su da se u visoko razvijenim zemljama sveta u 50% osoba starijih od 40 godina na zglobovima mogu dokazati artrotske proene, ali su u toj dobi pretežno klinički bez simptoma. 

Uzrok nastanka 

Uprkos intenzivnim istraživanjima, uzrok nastanka degenerativnih bolesti zglobova još uvek je nedovoljno poznat. Proces starenja tkiva, mnogi spoljašnji faktori, poremećaji hormonske ravnoteže i nasledna predispozicija, predstavljaju faktore odgovorne za nastanak artroza. Zavisno od uzroka nastanka degenerativnih bolesti zglobova, razlikujemo primarne i sekundarne artroze. Kod primarnih artoza, uz normalno opterećenje, postoji “slabost” hrskavice nepoznatog porekla. Kod sekundarnih artroza, uz normalnu hrskavicu postoji preopterećenje, a može biti posledica povrede, urođene anomalije zglobova, metaboličkih i endokrinih bolesti, upala itd. 

Klinička slika 

Deformacija zglobova, krepitacije - čujnost pri pokretanju zgloba, osetljivost na palpaciju - bolna osetljivost područja stvaranja koštanih apozicija, nestabilnost zgloba–zbog čestih izliva u zglobnu šupljinu, uz smanjenu funkcijsku sposobnost zgloba. 

Artrotski proces može zahvatiti svaki zglob, ali pretežno su zahvaćeni nožni zglobovi ( kuk, koleno, skočni) i zglobovi kičme jer su najopterećeniji. Najpre dolazi do razmekšanja i stanjenja zglobne hrskavice usled čega se sužava zglobni prostor. 

To uzrokuje reakciju okolne (subhondralne) kosti koja se zgušnjava (sklerozira), stvaraju se nove koštane nakupnine (osteofiti), a na kraju i popušta usled opterećenja pa nastaju koštane ciste tj. šupljine u kosti. 

Usled svih opisanih promena, javljaju se simptomi u vidu bola, smanjene pokretljivosti, smanjenog tonusa i propadanja okolne muskulature i dr. Simptomi bolesti napreduju s vremenom i intenzitetom degenerativnih promena. kontraktura zgloba, zadebljanja zgloba, 

Dijagnoza 

Osim na osnovu simptoma, bolest možemo dijagnostikovati i na temelju rendgenografije. Karakteristične radiološke promene na zahvaćenim zglobovima potvrđuju dijagnozu, ali valja napomenuti kako radiološke promene nisu uvek u korelaciji s kliničkim simptomima. U izuzetno retkim slučajevima u dijagnostici se možemo koristiti i drugim radiološkim pretragama (CT, NMR). 

Lečenje 

Nažalost, promene na hrskavicama i kostima su ireverzibilne (nepopravljive). 

Lečenje se sastoji u smanjenju bolnosti i mišićnog spazma, poboljšanju funkcije, sprečavanju kontraktura i osposobljavanju za aktivnosti dnevnog života. 

Lečenje može biti: 

lekovima – antireumatici, antiflogistici, miotonolitici, 

fizikalna terapija – hidroterapija (omogućava pokrete u zglobu sa smanjenim opterećenjem), kineziterapija (rasteretne vežbe i potom jačanje mišića stabilizatora zgloba) i elektroterapija (uglavnom analgetska) 

hirurško lečenje (palijativni, kauzalni, artroplastike, artrodeze I eksperimentalni pokušaji zamene ili regeneracije hrskavice)

Burzitis 

Burzitis je zapaljenje burze, male zatvorene vreće ispunjene tečnošću smeštene u unutrašnjosti zglobova. 

Burze izgledaju kao balon ispunjen sa malo tečnosti i spljošten imeđu ostalih tkiva. 

Njihova funkcija jeste da smanje trenje između tetiva i kosti, između tetiva i tetiva, između koštanih izbočina i same kože. 

Uzrok nastanka 

Postoji više vrsta burzitisa koji nastaju različitm mehanizmima - trenjem, hemijskim agensom ili septički. Trenje se događa kod ponovljenih kretnji tetive preko same burze, što je često kombinovano sa učešćem spoljnog pritiska. To se javlja kod onih osoba ili sportista koji učestalo ponavljaju iste pokrete, kao što je to kod tenisera, trkača, bacača (diska ili koplja), kod čistačica, zidara i nekih drugih profesija. Mehanička iritacija stimuliše upalu koja dovodi do izlučivanja tečnosti u samu burzu, što na kraju dovodi do otoka i javljanja bola. Hemijski burzitisi odnose se na stanje u kojem je upala burze nastala kao posledica hronične upale u okolinih tkiva, posebno tetiva. Septički burizitis je i najređi, a odnosi se na upale uzrokovane prodiranjem bakterija u burzu, bilo putem krvotoka ili direktnim ulaskom prilikom udarca koji ošteti kožu i samu burzu. 

Klinička slika najčešćih burzitisa 

Studentski lakat - radi se o upali burze na samom laktu ispod kože, a iznad koštanog vrha, upravo tamo gde lakat dodiruje podlogu kada se naslonite na sto. Kod dugotrajnog naslanjanja na laktove (prilikom učenja za stolom, ili drugih sličnih aktivnosti) dolazi do pritiska na sluznu vreću, koja zatim reaguje upalom. Upala dovodi do bubrenja burze u kojoj se nakuplja tečnost, a sve je to praćeno očitim stvaranjem "jastuka" na laktu uz prisutnu bol, pogotovu kod pritiska. 

Prepatelarni burzitis - na samom vrhu kolena nalazi se koščica koju zovemo patela, a između nje i kože nalazi se tzv "prepatelarna burza". 

Ona se relativno često upali, bilo kod dužeg čučanja, manjih i čestih udaraca, ili kod jednog jačeg udarca ili pada. 

Ovo je stanje gotovo profesionalno oboljenje parketara i keramičara, ali se često viđa i u svim onim sportovima u kojima su padovi ili kontakt sa podlogom česti, od odbojke i košarke, preko rukometa i fudbala pa sve do borilačkih veština i gimnastike. 

Bekerova cista - jedna od burzi koja je smeštena u zakolenoj jami može biti povezana i sa kolenim zglobom. Na taj način tečnost koja služi za podmazivanje kolena pri kretanju može puniti ovu sluznu vreću. Tada dolazi do njenog otoka, koji ne mora uvek biti vezan za upalni proces ali može da stvara smetnje u kretanju. 

Trohanterični burzitis - u području velikog trohantera natkolene kosti (spoljašnja strana kuka) postoji više burza čija upala može nastati iz dva razloga: direktna trauma – pad na bok, što je ređe i prenaprezanje – veći broj mikrotrauma, što je češće, a nastaju nakon dugotrajnog sedenja, stajanja, trčanja na duge staze. 

Bol je glavni simptom i uvek se javlja sa spoljašnje strane, koja se može širiti duž butine prema kolenu, a pojačava se pri pokretima kao što su izlazak iz automobila, penjanje uz stepenice Bol možemo izazvati i u mirovanju, dodirivanjem spoljašnjeg dela kuka. 

Burzitis u području kuka ne uzrokuje vidljivi otok ili crvenilo kože jer su burze u tom području smještene duboko ispod "debelih“ mišića. 

Dijagnoza 

Za dijagnostiku, osim anamneze i kliničkog pregleda, koristimo se i laboratorijskum nalazima,rendgenografijom, ultrazvukom i magnetnom rezonancom. 

Lečenje 

Mirovanje i pošteda od fizičkih aktivnosti. 

Zatim rashlađivanje kako bi smirili upalu. U tu se svrhu upotrebljava i veliki broj metoda fizikalne terapije, od elektroterapije, magneta, lasera, pa sve do ultrazvuka. 

Lekovi su ponekad neophodni, posebno nesterodni antireumatici. Punkcija je česta procedura, a sastoji se od ulaska iglom u područje otečene burze, zatim izvlačenja tečnosti špricem. 

Dobro je nositi elastični povez kako bi se povećao pritisak u otečenom području, a time i poboljšala resorpcija otoka. U koliko sve te mere ne daju dobar rezultat može se primeniti i hirurško odstranjivanje kompletne burze.

Reumatoidni artritis - RA 

Reumatoidni artritis predstavlja hronično, progresivno, zapaljenjsko reumatsko oboljenje čiji uzrok još uvek nije dovoljno poznat. 

Ova bolest zahvata mezenhimno tkivo čitavog organizma, tako da se klasifikuje u sistemska oboljenja vezivnog tkiva. 

Glavna karakteristika ove bolesti je smanjenje celularnog imuniteta, povećanje broja B limfocita, hipergamaglobulinemija. 

Učestalost 

Reumatoidni artritis je najčešće oboljenje iz grupe zapaljenjskih reumatoidnih bolesti. Učestalost ove bolesti u populaciji je oko 0,5%. 

Kod većine pacijenata bolest se razvija između četvrte i šeste decenije života. 

U generativnom periodu ova bolest dva do tri puta češće pogađa žene, međutim sa starošću se ovaj odnos smanjuje. 

Uzrok nastanka 

Uzrok nastanka reumatoidnog artritisa je još uvek nepoznat, iako je učinjen znatan napredak u razumevanju geneze ove bolesti. 

Pretpostavlja se da su okidači bolesti mikroorganizmi (bakterije, virusi). Takođe, jedan od uzroka nastanka bolesti su i autoimuni poremećaji u samom organizmu. 

U nastanku reumatoidnog artritisa značajnu ulogu ima i genetski faktor. 

Klinička slika 

Pre pojave simptoma same bolesti javljaju se nespecifični znaci poput prisustva slabosti, brzog zamaranja, gubitka apetita, gubitka telesne težine, rezdražljivosti, depresije, pojačanog znojenja, hladne i vlažne ruke i noge. 

U ranom stadijumu bolesti prisutni su povremeni bolovi u mišićima, naročito ramenog pojasa, ukočenost zglobova šaka

i ručnih zglobova bez vidljivih promena. 

Posle izvesnog vremena uočava se vretenasti otok nekog malog perifernog zgloba šake i stopala. 

Otok je bolno osetljiv. 

Jutarnja ukočenost, bol, otok i ograničena pokretljivost postepeno se pojačavaju. 

U daljem toku bolesti nataju otoci i na drugim zglobovima praćeni deformacijama. Ova bolest osim zglobova zahvata i druga tkiva i organe, a manifestuje se pojavom reumatoidnih čvorića, malokrvnošću, ranicama na koži. 

Lekari su definisali nekoliko kriterijuma karakterističnih za poslednje tri nedelje bolesti, a to su: 

-jutarnja ukočenost -bol i osetljivost pri pokretima -otok zgloba -potkožni čvorići -ubrzana sedimentacija -pozitivan reumatoidni faktor -uveitis 

Dijagnoza 

Diajgnoza se lako postavlja kada se determinišu karakteristični kriterijumi iz poslednje tri nedelje bolesti. 

Vreme trajanja zglognih simptoma i znakova iznosi 6 nedelja. 

Laboratorijskim analizama se potvrđuje prisustvo anemije, povećanja broja belih krvnih zrnaca, smanjenje broja trombocita, ubrzana sedimentacija. 

U serumu se nalazi reumatoidni faktor. 

Postoji i porast IgM, IgG i IgA. 

Rendgenski nalaz zavisi od stadijuma bolesti. 

Lečenje 

Bolest je hronična i zahteva dugo lečenje, ali zbog nepoznate etiologije nema adekvatnog medikamenta kojim bi se postiglo izlečenje. 

Terapija se pre svega zasniva na otklanjanju simptoma i smanjenja zapaljenjskog procesa u organizmu. 

Opšte mere obuhvataju odmor i imobilizaciju najviše zahvaćenih zglobova. 

Od medikamenata najčešće se koriste nesteroidni antiinflamatorni lekovi, a u pojedinim fazama se kratkotrajno primenjuju i kortikosteroidi. 

U savremenom konceptu lečenja sve veću primenu imaju soli zlata, koje omogućavaju dugotrajnu profilaksu pogoršanja bolesti. 

Plan lečenja sprovodi se u saglasnosti sa stavovima referentnih reumatoloških ustanova.

Padžetova bolest je oboljenje koje se karakteriše prekomernom resorpcijom, produkcijom i dezorganizacijom kosti. 

Uzrok nastanka 

Uzrok nastanka nije poznat. Češće se javlja kod muškaraca. 

Klinička slika 

Dominiraju bol, deformacije i frakture (prelomi kostiju). Najčešće su zahvaćeni karlica, kičmeni stub i lobanja. Važno je povećanje temeperature nad obolelim kostima. Frakture su vrlo često prvi znaci oboljenja. Bolest godinama može biti asimptomatska. Oboljenje ima sporu progresiju. Prognoza zavisi od broja i težine oštećenja zahvaćenih kostiju. 

Dijagnoza 

Postavlja se na osnovu rendgenografskog snimka. Na snimcima se vide osteoporoza, osteoklastične zone, dezorganizacija kosti, pa kosti imaju "vunast" izgled. Zapažaju se i mnoge frakture, i to najčešće na dugim cevastim kostima. U serumu je povišena alkalna fosfataza. Nivoi kalcijuma i fosfora u serumu su normalni. 

Lečenje 

Koriste se: analgetici, nesteroidni antireumatici, kalcitonin, difosfonati i mitramicin. Kod fraktura i kompresije nerava dolazi u obzir ortopedsko - hirurško lečenje. Rehabilitacija je važan elemenat lečenja.

Ankilozirajući spondilitis (Morbus Bechterewi) 

Ankilozirajući spondilitis (Morbus Bechterewi) predstavlja hroničnu, progresivnu zapaljensku bolest lokomotornog sistema. 

Ovo oboljenje najčešće počinje u zglobovima karlice, zatim se širi na zglobove kičme zahvatajući same zglobove i pripoje fibroznog diskusa, kao i ligamente u predelu kičmenog stuba. 

U kasnijim stadijumima bolest se širi i na druge zglobove, najčešće na zglob kuka i ramena. Ponekad ovom bolešću mogu biti zahvaćeni i organi (oči i srce). 

Bolest se posle više godina bolovanja završava osifikacijom svih veznih struktura i ankilozom zglobova, tako da kičmeni stub postaje nepokretan i daje sliku „ bambusa“. 

Učestalost 

Bolest je 5 do 7 puta češća kod muškaraca nego kod žena. Najčešće se javlja u dobi između 18. i 30. godine života. 

Uzrok nastanka 

Kao i kod većine ovakvih bolesti, uzrok nastanka nije dovoljno poznat. Naravno da genski faktor ima značajnu ulogu u nastanku oboljenja, ali se takođe u poslednje vreme sve više govori o udruženom dejstvu genetskog i hormonskog činioca u etiopatogenezi oboljenja. 

Pojedina istraživanja ukazuju da do nastanka ankilozirajućeg spondilitisa mogu dovesti i infektivni agensi (enterobakterije). 

Takođe, kao jedan od mogućih uzroka nastanka se navodi i fizička trauma. 

Klinička slika 

Bolest najčešće počinje bolom u krstima, koja je najača posle mirovanja, naročito ujutru, a smanjuje se posle razgibavanja. Bol je obostrana i širi se iz krsnog predela duž jedne ili obe natkolenice. Tipično je i da se utrnulost nikada ne javlja. Bolnu senzaciju prati i osećaj ukočenosti. Razvitkom bolesti progredira i simptomatologija, tako da se bolne senzacije šire i na gornji deo kičmenog stuba. Bolesnik ima bolove u leđnom delu kičme i pod rebarnim lukovima uz osećaj stezanja u grudima , posebno pri izdisaju. Na kraju biva zahvaćen i vratni deo kičmenog stuba, tako da bolesnik oseća jake bolove u ovom predelu uz prilično ograničene pokrete u svim pravcima. Tok bolesti je spor i obično se posle 10 do 25 godina završava ankilozom zglobova. 

Dijagnoza 

Dijagnoza je gotovo sigurna kada se radiološki nađe sakroiliitis. U dijagnozi pomaže i podatak o postojanju ankilozirajućeg spondilitisa ili neke druge spondiloatropatije u bliskih srodnika, kao i nalaz HLA - B 27 antigena. 

Lečenje 

Do sada nije ustanovljena terapija koja bi zaustavila napredovanje bolesti. Lečenje je simptomatsko, a najčešće se propisuju nesteroidni antiinflamatorni reumatici koji smanjuju bol i ukočenost. Preparati koji se najčešće propisuju su indometacin i fenilbutazon, ali se koriste i diklofenak, ibuprofen, ketoprofen, itd. Glikokortikoidi se koriste samo lokalno upaljene zglobove. Bitan aspekt lečenja predstavlja fizikalna terapija koja u mnogome može smanjiti bol i ukočenost i poboljšati opšte stanje bolesnika. Posebno se preporučuje kineziterapija. Hirurško lečenje se primenjuje kada postoji veće oštećenje zglobova kuk i kolena ili kada postoji veća deformacija kičmenog stuba. 

Komplikacije 

Jedna od najozbiljnijih komplikacija je oštećenje nervnog sistema, koje nastaje pri dislokaciji zgloba koji spaja vratni deo kičme i lobanju. Takođe, komplikacije mogu nastati i usled osteoporotskog procesa i tada nastaju frakture(prelomi) na kičmenom stubu.

Osteoporoza 

Osteoporoza je bolest koja se manifestuje smanjenjem gustine kostiju, zbog čega one postaju porozne. 

Smanjuje se količina kalcijuma koji normalno osigurava čvrstinu kosti i koštanog tkiva, koje omogućava potpornu funkciju kostima. 

Takve krhke i porozne kosti pojačano su osetljive na različite fizičke stresove (udarce, padove). 

Osteoporoza je jedan od glavnih uzroka ozbiljnog invaliditeta starijih ljudi. 

Prelom kuka uzrokovan osteoporozom zahvata jednu od tri žene i jednog od pet muškaraca u dobi do osamdeset i pet godina. 

Uprkos postojanju objektivnih mogućnosti, osteoporoza je i dalje nedovoljno dijagnostikovana i lečena. 

Epidemiološki status 

Osteoporoza je bolest sa kojom se suočava populacija tzv. "trećeg životnog doba", odnosno starije osobe. Od osteoporoze boluje 75 miliona ljudi u Evropi, SAD-u i Japanu. 

Smatra se da je u Srbiji ovom bolešću pogođeno oko 375 hiljada žena. 

Prema najnovijim istraživanjima broj ljudi kod kojih je ustanovljena osteoporoza će se udvostručiti u narednih 50 godina, usled starenja svetske populacije i uticaja raznih faktora, među kojima značajno mesto zauzima način života. 

Klinička slika 

Problem kod ove bolesti je to što protiče najčešće bez simptoma, do trenutka kada nastaju najteže posledice, odnosno frakture. Smanjenje visine, pogrbljenost i bolovi u leđima najčešće se pripisuju drugim razlozima ili jednostavno starenju. Smanjenje koštane gustine je praćeno i uvećanim rizikom za nastanak preloma, često nakon minimalnih trauma. Njen neizbežan pratilac je visoka učestalost preloma pršljenskih tela i vrata butne kosti sa velikim patnjama i invalidnošću. 

Postoje dva različita tipa osteoporoze : 

* tip 1 ili postmenopauzalna osteoporoza i * tip 2 ili senilna (staračka) osteoporoza. 

Postmenopauzalna osteoporoza se javlja kod žena nakon menopauze (poslednje menstruacije), praćena je prelomima pršljenova. 

Senilna osteoporoza se javlja u oba pola nakon 70. godine, prezentuje se poglavito prelomima kuka i uzrokovana je starenjem. 

Najčešći uzroci sekundarne osteoporoze (uzrokovane bolestima ili lekovima) su : lečenje steroidima i antikonvulzivima (lekovi za lečenje epilepsije). Osteoporoza dugo vremena ostaje klinički neupadljiva – ona nema karakteristične simptome i što je najvažnije, ne boli. Stoga se s pravom naziva "tihim kradljivcem" jer godinama osiromašuje koštanu masu sve dok ne spadne ispod takozvanog "praga za frakture" kada se javljaju klinički dramatične komplikacije bolesti - prelomi pršljenova. 

Prelom pršljenova najčešće nastaje pri naglom pokretu, savijanju, dizanju tereta, a ponekada i bez ikakvog vidljivog povoda. Prelom pršljena dovodi do pogurenog držanja

karakterističnog za osteoporozu. Telesna visina se smanjuje sa svakim prelomom - oko 2-4 cm. 

Lečenje 

Najsavremenije metode lečenja osteoporoze uključuju primenu novih lekova - bisfosfonata. Oni dokazano smanjuju rizik za nastanak vertebralnih i preloma kuka. To su sada najefektniji lekovi za lečenje osteoporoze i kod žena i kod muškaraca. 

Jedan od preparata koji je pokazao najbolje rezultate u primeni je Bonviva (ibandronat 150mg). Ovaj preparat spada u nehormonske lekove koji se koriste u prevenciji i lečenju osteoporoze i jedinstven je među bisfosfonatima po tome što se uzima jednanput mesečno, oralno. Bezbednost, efikasnost i tolerancija u odnosu na lek Bonviva proučavani su kroz opsežan program kliničkih ispitivanja na oko 11.000 pacijenata u periodu od tri godine. U velikim registracionim studijama, ovaj lek pokazao je snažno antifrakturno dejstvo, tj. pospešuje gustinu/čvrstinu kostiju. Istraživanja pokazuju da će mogućnost ređeg uzimanja leka povećati izglede da se nastavi sa lečenjem. 

Prevencija 

Najbitniji put u sprečavanju nastanka osteoporoze je prevencija. Dovoljan unos kalcijuma i vitamina D hranom vrlo su značajan faktor u pravovremenoj zaštiti. Neophodno je da posmenopauzalne žene unose 1200 mg kalcijuma i 400-800 IU vitamina D dnevno, da vežbaju jačanje muskulature i izbegavaju preteranu upotrebu duvana, unosa alkohola i kafe. Dobri izvori kalcijuma u hrani su mleko polumasni jogurt, sir, brokoli, sok od narandže i drugi proizvodi. 

Vežbanje može pomoći u izgradnji jakih kostiju i usporavanju gubitka koštanog tkiva. Pušenje povećava gubitak koštanog tkiva, zbog smanjenja količine estrogena koje telo proizvodi i smanjene apsorpcije kalcijuma iz creva. Supstituciona hormonska terapija je najvažnije sredstvo za smanjenje rizika od osteoporoze tokom i nakon menopauze. Više od dva alkoholna pića dnevno mogu smanjiti formiranje kostiju i smanjiti telesnu sposobnost apsorpcije kalcijuma.

Osteomijelitis 

Osteomijelitis predstavlja oboljenje kod koga nastaje zapaljenje koštane srži izazvano različitim uzročnicima. 

Uzrok nastanka 

Uzročnici mogu biti nespecifični ili specifični, pa se, prema uzročnicima osteomijelitis i deli u dve glavne grupe: 

* nespecifične infekcije * specifične infekcije (TBC, sifilis, tifus, lepra) 

Klinička slika 

Nespecifični osteomijelitis, koji je najučestaliji oblik osteomijelitisa, prema intenzitetu kliničke slike, deli se na akutni i hronični oblik. 

Akutni hematogeni oblik 

Najčešće nastaje kao posledica sepse, tj. prodora bakterija u krvotok, najčešće iz nekog već postojećeg žarišta (upala srednjeg uva, angina, piodermije, i druga moguća žarišta).

Takav osteomijelitis ima različit karakter s obzirom na životno doba u kome se javlja pa tako razlikujemo: 

* novorođenački i dojenački osteomijelitis, nastaje najčešće kao posledica infekcije pupka ili petne kosti prilikom uzimanja krvi za laboratorijske pretrage. Najčešći su uzročnici pneumokok ili meningokok. Dojenče u prvim mesecima života nema zadovoljavajući imunitet. Zbog toga detetovo opšte stanje ne mora uvek odgovarati i stvarnoj težini bolesti. 

* osteomijelitis kod male dece, razlikuje se od dojenačkog po tome što je propraćen odgovarajućom kliničkom slikom koja odgovara intenzitetu infekcije. Naime, tek nakon dve godine života dete može adekvatno da reaguje na infekciju: nastankom bolnog otoka u predelu metafize, neposredno uz zglob. Zglob nije zahvaćen, osim ako se ne razvije izliv. Nastaju visoke septične temperature, opšte stanje je poremećeno, mogu da se stvore i nova septikopiemična žarišta. Ukoliko gnoj prodre prema koži stvaraju se fistule. Ako je virulencija uzročnika oslabljena, ili rezistencija organizma dobra, može da nastane Brodijev absces (ograničena gnojna kolekcija). 

* osteomijelitis kod odraslih, putem krvi je retkost, zbog čvrstog spoja periosta s kostima teže dolazi do subperiostalnih apscesa i stvaranja sekvestara. Ali, prelazak u sekundarni hronični oblik je znatno češći nego kod dece. 

Ako je pravovremeno i adekvatno lečen može se očekivati potpuno ozdravljenje. Dužina lečenja zavisi od intenziteta bolesti i od stvaranja tzv. sekvestara. Moguć je recidiv i posle više godina. 

Dijagnoza - laboratorijske analize obuhvataju pregled hemokulture, sedimentaciju, diferencijalne krvne slike, pregled mokraće. U obzir dolazi i rendgenografija koja u početku bolesti ne mora pokazati nikakav značajan nalaz, dok se u uznapredovanoj fazi bolesti mogu videti promene na kostima. 

Lečenje - hirurško i konzervativno. Na postavljenu sumnju mora se započeti visokim dozama antibiotika, parenteralnom primenom gamaglobulina za jačanje prirodnog imuniteta. Hirurško lečenje se odnosi na inciziju apseca ako postoje, ispiranje antisepticima i otvoreno lečenje žarišta. Bolesnik mora da miruje sa obolelim ekstremitetom u povišenom položaju. 

Akutni egzogeni (spoljašnji) oblik 

Infekcija nastaje direktnim kontaktom sa uzročnikom, najčešće zbog traume, tako da se ova vrsta osteomijelitisa najčešće i naziva posttraumatskim osteomijelitisom. Egzogeni osteomijelitis ima ili isključivo akutni oblik ili s vremenom prelazi u sekundarni hronični oblik, koji karakteriše dugotrajnost i sklonost recidivima. Uzroci za učestalost nastanka ovog oblika osteomijelitisa su pre svega porast broja saobraćajnih nesreća, povreda na radu i sportskih povreda. 

Na nastanak i razvoj osteomijelitisa utiče celi niz faktora: imunitet i kontaminacija rane patogenim bakterijama, lokalni faktori, vrsta preloma (otvoreni ili zatvoreni), vrsta i trajanje hirurškog zahvata, operativna tehnika. U toku bolesti, posebno ako traje duže, česte su i mešane infekcije tj. infekcije sa više uzročnika istovremeno. 

Klinička slika - osim opštih znakova povišene temperature, leukocitoze i ubrzane sedimentacije krvi, lokalno nalazimo: crvenilo, otok, bol. Rana obično vlaži, a prema kvalitetu i kvantitetu sekreta često možemo zaključiti o intenzitetu i vrsti infekcije. 

Lečenje - potrebno je pre svega sprečiti prelazak akutne u hroničnu formu bolesti. Potrebna je primena antibiotika što hitnije i nije moguće uvek čekati analizu obrade rane i antibiograma. To su većinom antibiotici širokog spektra koji se primenjuju parenteralno i

u dovoljno velikim dozama. Otvaranje i obrada žarišta takođe spada u hitne mere terapijskog pristupa. Povišen položaj i mirovanje ekstremiteta ima cilj da se smanji otok koji se normalno javlja posle svake operacije, a koja je u uslovima infekcije još izraženija. Osim toga mirovanjem se sprečava širenje infekcije. 

Nespecifični hronični osteomijelitis 

Sekundarni hronični osteomijelitis Nastaje kao posledica neizlečenog akutnog oblika bolesti. Osnovne su mu karakteristike dugotrajnost i sklonost recidivima. Između akutnih pojava, koje se klinički ne razlikuju od akutnog osteomijelitisa, različito su duge faze zapaljenskog procesa koje obično bitno ne narušavaju bolesnikovo opšte stanje. Često takva rana izlučuje gnojav i obilan sadržaj. 

Lečenje - u fazi akutne faze bolesti lečenje je isto kao i kod akutnog oblika bolesti inače. Hirurško zbrinjavanje osteomijelitičnog žarišta je najvažniji oblik lečenja. U novije vreme sa uspehom se primenjuju antiseptici koji su se pokazali uspešniji od antibiotika.

Osteohondroza 

Osteohondroza (Osteonekroza, Avaskulne nekroza) znači "koštana smrt". Ovo je grupa bolesti nepoznatog uzroka koja se karakteriše prekidom dotoka krvi u delove gde se odvija mineralizacija kosti odnosno okoštavanje. 

Uzrok nastanka 

Uzrok nastanka ove bolesti je nepoznat. 

Klinička slika 

Osteohondroza ili osteonekroza se odnosi na proces izazvan poremećajem ili prestankom snabdevanja krvlju osifikacionih centara kosti. 

Bol je glavni simptom bolesti. 

Postoji više oblika bolesti: 

* Pertesova bolest - u ovom slučaju proces se dešava na glavi butne kosti koja je u bliskom dodiru sa karlicom i čini zglob kuka. To nije često oboljenje, sreće se kod 1od 10000 dece. Kod dečaka u uzrastu između 3. i 12. godine, ova bolest je 4 - 5 puta češća nego kod devojčica. Najveća učestalost je između 4. i 9. godine. Kod većine dece hramanje je prvi znak bolesti, praćen jačim ili slabijim bolom u kuku, ponekad i bez bolova. Obično je zahvaćen jedan kuk, ali u 10% slučajeva proces je obostran. Pokretljivost u kuku je ograničena i uglavnom bolna. Prognoza je bolja ako je dete mlađe od 6 godina. 

* Oboljenje Ozgud - Šlater - bolest je posledica ponovljenih povreda koje vrši tetiva natkolenog mišića na mestu pripoja za prednju površinu potkolene kosti. Sreće se kod 1% adolescenata, češće kod onih koji se bave sportom. Bol se pojačava pri aktivnostima kao što su trčanje, skakanje, hod uz i niz stepenice i klečanje. Karakteristična je osetljivost ili bol, ponekad udružen sa otokom na mestu pripoja patelarne tetive (tetive natkolenog mišića koja prelazi preko čašice ) za potkolenu kost - golenjaču. 

* Severova bolest – zove se i “kalkanearni apofizitis”. To je osteohondroza na mestu gde se Ahilova tetiva (tetiva mišića zadnje strane potkolenice) pripaja za petnu kost. To je jedan od najčešćih uzroka bola u peti u pedijatriji. Severova bolest je posledica fizičke sile vučenja i mnogo je češća kod dečaka. Obično počinje između 6. i 10. godine života bolom

u predelu pete i ponekad hramanjem nakon fizičke aktivnosti i dužeg hoda. 

* Frajbergova bolest - je osteonekroza druge donožne kosti stopala. Njen uzrok je najverovatnije povreda. Ova bolest je retka i većinom se javlja kod devojčica u adolescenciji. Bol se pojačava sa fizičkom aktivnošću. Fizičkim pregledom lekar može da otkrije osetljivost i ponekad otok u predelu glavice druge donožne kosti. 

* Šojermanova bolest - ili juvenilna kifoza (okrugla leđa) je osteonekroza prstena između kičmenih pršljenova. Mnogo je češća kod dečaka adolescentnog uzrasta. Većina ove dece ima loše držanje sa ili bez bolova u leđima. Bol zavisi od aktivnosti i u mirovanju obično popušta. 

Dijagnoza 

Dijagnoza se potvrđuje vizuelnim metodama. Rendgenski snimak pokazuje redom, najpre rasparčavanje («ostrvca» unutar kosti), spljoštavanje i sklerozu (povećanu gustinu, te kost izgleda belja na snimku). Često se uočava novoformirana kost koja ponovo obnavlja konture kosti. 

Lečenje 

* Pertusova bolest - decu koja imaju ovaj problem, treba uvek da kontroliše dečji ortoped. Lečenje zavisi od težine bolesti. U vrlo blagom obliku dovoljno je samo povremeno kontrolisati bolesnika. U težim slučajevima primenjuje se lečenje sa ciljem da se glava butne kosti zadrži unutar zgloba kuka. To je važno da bi glava butne kosti, kada dođe do stvaranja novog koštanog tkiva, zadržala svoj kuglast oblik. Da bi se to postiglo kod mlađe dece se stavljaju kaiševi koji drže kukove u razmaknutom položaju. Kod starije dece se primenjuju ortopedske intervencije (osteotomija tj.odsecanje ivice kosti da bi se glava zadržala u boljem položaju unutar udubljenja na karlici). 

* Oboljenje Ozgud - Šlater -lečenje se bazira na prilagođavanju stepena fizičke aktivnosti tako da dete nema bolove. Primena leda nakon sportskih aktivnosti i odmor mogu da smanje tegobe. Ovo stanje se smiriju tokom vremena. 

* Severova bolest - nema potrebe za posebnim lečenjem izuzev prilagođavanja stepena aktivnosti da se dete oslobodi bolova. Ukoliko to ne uspe, koristi se poseban uložak za petu. Vremenom se ovo stanje samo od sebe smiri. 

* Frajbergova bolest - lečenje podrazumeva odmor i poseban uložak za obuću sa ispupčenjem tzv. metatarzalnim jastučetom. 

* Šojermanova bolest - kao i prethodne i ova bolest ne zahteva posebno lečenje, već samo prilagođavanje stepena aktivnosti, praćenje i u težim slučajevima potporu kičmenog stuba specijalnim pojasom.

Haglundova deformacija relativno je chesto stanje u kojem dolazi do otoka mekih tkiva na zadnjoj strani petne kosti i/ili stvaranja koshtane izbochine na pripoju ahilove tetive za petnu kost. 

Poznato i kao retrokalkanearni burzitis, ovo stanje se cheshce dogadja kod devojaka u adolescenciji, a povezuje se sa noshenjem cipela sa visokom potpeticom, ili u sportista koji preferiraju tvrde patike. 

Uobichajeno, gornji deo petne kosti (kalkaneusa) ima oblu konfiguraciju. No neki ljudi imaju vishe chetvrtast oblik. Ako takva osoba nosi obucu sa krutim i oshtrim petnim delom (kozni remen oko pete, tvrdoca nekih patika), moze se razviti karakteristichna bol, koja ukazuje na Haglundovu petu. 

Sve se to pogorshava noshenjem visokih potpetica. Nastavak trenja moze uzrokovati burzitis (upalu sluzne vrece koja u normalnim okolnostima smanjuje trenje između ahilove tetive i petne kosti, shto stvara bolni otok mekog tkiva i zadebljenje koze iznad njega. 

Pacijenti sa Haglundovom deformacijom uobichno se zale na bol i otok povezane sa koshtanim izbochenjem ili sa pratecim burzitisom. 

Prisutna može biti i promena boje koze poradi trenja kojem je izlozena. 

Chak i kod osoba koje nemaju simptome, promena nachina hodanja moze ukazivati na postojeci problem koji ukljuchuje zadnju stranu petne kosti. 

Lechenje ovog stanja zapochinje gotovo uvek sa ledenim oblozima kojima je za cilj smanjiti upalu, te promenom obuce, koja treba biti mekana i bez tvrdih i neelastichnih delova u podruchju petne kosti. 

Mekana povishenja pod petu u bolnoj fazi mogu pomoci. Potom sledi fizioterapija i to sa naglaskom na ultrazvuchno lechenje i terapiju laserom, te pulsnim magnenim poljem. 

Obavezno u ovoj fazi treba raditi na vezbama za fleksibilnost ahilove tetive i misica stopala. 

Fleksibilna tetiva uobichajeno je manje bolna. Kod sportista treba posebnu paznju posvetiti tehnici trchanja i skoka, pored izbora najboljih mogucih patika za konkretan sport i konkretnog sportiste. 

Sportski ortopedski uloshci obavezno se primenjuju kao pomocno sredstvo u lečenju ovih stanja. 

Osim shto menjaju smer sila, oni mogu dodatno smanjiti stres na petnu kost, a time i na mesto najjache upale. 

Ukoliko i pored intenzivne i dovoljno duge fizioterapije ne dodje do zadovoljavajuceg poboljshanja, tada se, u saradnji sa ortopedom procenjuje mogucnost primene terapije udarnim talasom. 

Kako je u temelju samog problema izrastanje koshtane izbochine, tako je cilj smiriti iritaciju mekih tkiva u okolini same izbochine. Ovom metodom nije moguce „razbiti" koshtanu izbochinu, iako se ona u nekim sluchajevima moze minimalno ili znatno smanjiti. 

Kada su iscrpljene sve konzervativne metode lechenja i nije doshlo do zadovoljavajuceg poboljshanja, pristupa se operativnom lechenju. U zavisnosti od celog niza faktora ono moze biti minimalno i ukljuchivati tek zahvate na mekim tkivima. Tada je oporavak relativno brz. No kod izrazitih koshtanih izbochenja operacija se sastoji u odstranjivanju dela koshtane izbochine i eventualno premeshtanju hvatishta ahilove tetive. Postoperativni oporavak je dug, a traje i do shest meseci. 

Sam Haglundov sindrom moze biti povezan i sa upalom ovojnice ahilove tetive, a poradi duzeg shepanja moze se razviti i chitav niz pratecih bolnih stanja na stopalu, potkolenici, kolenu, ali i kuku. Zbog svega toga, ali i poradi pokushaja da se sprechi pogorshanje, te ulazak u stanje koje loshe ili uopshte ne reaguje na konzervativno lechenje, valja nastojati odmah po pojavi prvih simptoma, dakle bolova i otoka na peti potraziti pomoc. Iako je chinjenica da neke manje iritacije i bolnosti prolaze naprosto same od sebe, jedan njihov deo, narochito kod sportista moze prerasti u hronichan i teshko lreshiv problem.

MENISKUS 

Najpoznatiji deo kolenog zgloba uverljivo je njegova najmanja sastavnica, mali meniskus. 

Nachinjen od hrskavice i nalik mladom mesecu ili slovu "C", on cutke odradjuje svoju na bash zahvalnu ulogu sve dok moze izdrzati napore i stres koje pred njega svakodnevno postavljamo. Kada napokon posustane pa se oshteti ili pukne, koleno se blokira, chesto otekne i postane potpuno neupotrebljivo, a jedini izlaz je oprativni zahvat. 

Osnovna je uloga meniskusa stabilizacija kolena pri pokretanju. S obzirom da je glavica zgloba u obliku valjka, a chasica vrlo plitka, gotovo ravna, uvek postoji opasnost od klizanja i iskliznuca. Tu opasnost smanjuje upravo meniskus koji je smeshten na rubu chashice chineci je dubljom. 

To pojednostavljeno znači da smo sa meniskusom od plitkog dobili duboki tanjir. Da ne bi sve bilo tako jednostavno, pobrinula se sama priroda, pa tako u kolenu imamo dve odvojene zglobne chashice, shto znachi i dva meniskusa (vanjski i unutarnji). 

Odredjene kretnje u kolenu mogu oshtetiti meniskus. Takve su kretnje obichno brze i nenadane, kada mishici i tetive svojom akcijom ne stignu fiksirati sve segmente, pa se zglobna chaura i ligamenti jako naprezu, a zglobna glavica vrshi jaki pritisak na sam meniskus ili meniskuse. 

Oshtecenje se moze dogoditi od jednom, ali je cheshca situacija zbir malih oshtecenja koja na kraju rezultiraju puknucem, uz vec spominjani otok i blokadu kolena, te nemogucnost njegova pokretanja. 

Kada se to dogodi nikakva konzervativna terapija ne daje dobar rezultat, vec samo operacija, a danas se ona izvodi pomocu artroskopa i na kozi ostavlja vrlo mali trag u vidu dva centimetarska reza, po jedan sa svake strane zgloba. 

Nakon operativnog zahvata oporavak je vrlo brz, te se hoda vec drugi dan, a sportisti trche nakon sedam dana od zahvata. 

Kako to, pitati cete se, ako je meniskus toliko bitan za funkciju kolena? 

Jedan je razlog kompenzacijska sposobnost kolena koja se vidi u jache zategnutim tetivama koje okruzuju i stabiliziraju zglob. Drugi je razlog nastojanje tela da nadomesti odstranjeni meniskus, pa tako nastaje struktura slichna njemu, ali sachinjena od tkiva koje ima slabije karakteristike no hrskavica. 

Tako nakon relativno kratkog vremena od ozlede i operacije zglob postaje potpuno sposoban za punu funkciju. 

Druga su pricha manja oshtecenja meniskusa koja izazivaju bol i manje blokade u kolenu, ali ne ugrozavaju kretanje. Lechenje takvih stanja moze biti razlichito, ali je u osnovi neoperativno. 

Kroz praksu se pokazalo da klasichna fizikalna terapija deluje tek na upalu i bol, te se redovno upotrebljavaju ultrazvuk, laser, magentoterapija i elektroterapija. 

No, tek vezbanje i to usmereno i redovno, moze dovesti do stabilizacije kolena i to putem povecanja snage mishića butine i lista, koji tada bolje i kvalitetnije prenose sile kretanja u svim smerovima. To znachi i da su pritisci na meniskus manji, kao i rizik daljnjeg njegova ozledjivanja. 

Osim same grube snage i izdrzljivosti mishica, valja u kasnijoj fazi unaprediti brzinu reakcije, balans, te eksplozivnost, a sve u cilju daljnje prevencije ponovnog ili novog

ozledjivanja. 

Valja napomenuti da je dijagnostika meniskealnih lezija poseban problem. Klasičnim fizikalnim pregledom (kada lekar vrti koleno i radi na njemu testove), moze se postaviti tek sumlja na ovu dijagnozu. Vrlo chesto oshtecenja hrskavice i meniskusa imaju gotovo identichne siptome, a njihovo lechenje moze biti bitno drugachije. 

Magnetska rezonanca kao vrlo precizna pretraga moze povecati sigurnost, ali se i tu dogadjaju pogreshke (iako retko). Tek artroskopskim ulaskom u koleno i direktnim vizuelnim pregledom može se sa sigurnoshcu utvrditi uzrok bolova i zakochenja, nakon chega sledi i odluka o daljnjim zahvatima u lečenju. No artroskopija je ipak operativni zahvat, iako minimlno invazivan i sa neznatnim rizikom, chinimo ga tek kod vecih ugroza mobilnosti samog kolena. 

Dugogodishnje pracenje onih pacijenata koji su u proshlosti artroskopski uklonili jedan ili oba meniskusa iz jednog ili oba kolena pokazalo je da imaju veću šansu razviti osteoartritis, odnosno artrozu kolena brze od onih kojima meniskus nije oshtećen i uklonjen. 

Tako danas ortopedi nastoje spasiti tu malu hrskavichastu strukturu kada god je to moguce, shto ce reci da nije retkost da se umesto potpune menisketomije (uklanjanja celog meniska) chini parcijalna, ili kod specifičnih oshtecenja chak i shivanje meniska.

Epikondilitis ili teniski lakat 

Teniski lakat vrlo je čest bolni sindrom, te bez obzira na nadimak, nije rezerviran samo za tenisere. Naime, lakat i pokreti u njemu u mnogome su koren pokretima u šaci koja nam je za svakodnevni život i sportske aktivnosti od iznimne važnosti. 

U okolini lakta hvata se većina mišića koja pokreće prste i omogućuje njihov stisak i opuštanje. To će reći sa se sve što uhvatimo, podignemo ili nosimo u rukama, neizostavno prenosi od šake preko lakta, pa sve do ramena.. No, to nije problem. 

Za prenos sila telo je ustrojeno više nego dobro. Problem nastaje onda kada se određeni monotoni poreti ponavljaju iznimno dugo, a pogotovo onda kada su izvođeni vrlo snažno. Pokreti servisa ili bekenda u tenisu izvrstan su primer za to, no ništa manje rizični ni kružni pokreti pri čišćenju, posebno pranju prozora, zidanju (mešanju betona), farbanju zidova, te nekim drugim manuelnim aktivnostima, poput kopanja. 

Sve to može dovesti do preopterećenja mišića mišića podlaktice, te posledično do upale njihovog pripoja na laktu, što zovemo epikondilitisom, ili preciznije lateralnim epikondilitisom, odnosno, teniskim laktom. 

Najznačajniji simptom u ovog sindroma, jeste bol, koja u početku može biti slabog intenziteta, da bi kasnije postajala sve jača, ali može doći i od jednom, kao oštra bol izazvana nekom kretnjom ili intentzivnom fizičkom aktivnošću. U oba slučaja bol se pojačava kod hvatanja šakom ili opružanja prstiju, što onemogućava rad u nekim profesijama. 

Za lečenje je najvažnije brzo i pravilno dijagnostikovati oboljenje i odmah započeti s terapijom. Njoj je svrha smiriti upalu, pa se uobičajeno kombinuju ledeni oblozi, elektroterapija i magnetoterapija, a kasnije i ultrazvučno lečenje, laser, presoterapija te vakuum terapija. Važne su i vežbe, pogotovo istezanje mišića podlaktice, koje ih ima za cilj opustiti i na taj način umanjiti bol. 

No, valja naglasiti da ovo oboljenje može biti vrlo uporno, pa se lečenje može protegnuti nedeljama, a ponekad i mesecima do potpunog nestanka svih simptoma. Zato je vrlo važno ne zanemariti bolove u predelu lakta i ne očekivati da oni prođu sami od sebe, jer se to u većini slučajeva neće dogoditi. 

Statistika kaže da i kod najbolje, pravovremene i dovoljno uporno sprovedene fizioterapije ostaje čak 30% onih koji ne osećaju dovoljno smanjenje simptoma za povratak u normalnu svakodnevicu ili sportsku aktivnost. Kod njih se može pokušati sa instilacijom kortizona (injekcija direktno na mesto upale), a kada niti to ne donese rezultat i sa operativnim zahvatom. Poslednjih se godina izuzetno uspješnom u slučajeva «otpornih» na klasično lečenje pokazala i terapija udarnim talasom (ESWT). 

Poseban je problem ponovni povratak na posao ili sportsku aktivnost nakon završenog lečenja, Jasno je da su upravo pokreti koji se događaju unutar njih i uzrokovali ozledu. Ako se taj povratak učini naglo i bez određene zaštite, ponovna pojava bolova, te s njima povezanih procesa, više je nego verojatna. Gde je to moguće, dobro je promeniti radni alat ili način njegovog hvatanja, te tako smanjiti stres na strukture lakta. U sportskim aktivnostima, posebice kod sportista koji intenzivno treniraju, to nije moguće, pa valja upotrebiti podlaktični steznik, koji svojim pritiskom na mišiće smanjuje njihovu maksimalnu snagu, te na taj način rasterećuje lakat. No svako rasterećenje jednog dela sastava za pokretanje dodatno opterećuje drugi, pa skladno tome i povećava rizik od ozleda. Pa opet, kratkotrajno nošenje samo u prilikama kada je stres za lakat i najveći, učiniti će dobro u ovom slučaju. 

Lekove protiv bolova, te kreme koje zagrejavaju bolno područje i na taj način smanjuju bolnost, generalno se ne preporuchuju. Bez bolova ili s njihovim smanjenjem nestaje i neophodan oprez pri fizičkoj aktivnosti, što za posledicu neretko ima i jače ozleđivanje, kao i intenzivniju bol nakon prestanka delovanja tablete ili kreme. 

Pored svog «starijeg brata» teniskog lakta, poznatog i kao lateralni epikondilitis, nije retkost bolno stanje koje nazivamo «golf lakat» ili medijalni epikondilitis. Najjednostavnije ih je razlikovati na način da je bol kod prvog locirana sa vanjske, a kod drugog sa unutarnje strane lakta. Iako su im uzroci slični, tok lečenja može biti različit, a i vreme oporavka kod potonjeg zna biti vrlo dugo. 

I ovo bolno stanje spada u grupu tzv. sindroma prenaprezanja. Razvija se polako, kako se zbrajaju mikrotraume od redovitih kretnji koje uključuju opružanje ruke u laktu u kombinaciji sa savijanjem šake. 

Možda će lakše biti zamisliti tu kretnju u koliko se zna da je ona uključena u pokret pri servisu u tenisu, smeču u odbojci, šutu u rukometu. Unutar te kretnje dolazi do snažnog povlačenja grupe mišića koji se svi hvataju na jedno malo područje sa unutarnje strane lakta. Malo po malo na mestu prelaska mišića u tetivu ili pak na pripoju tetive za kost razvija se stanje hronične upale karakterisano bolnošću na dodir, te bolovima kod pokretanja šake i podlaktice, naročito kod opisanih kretnji u sportskim aktivnostima ili svakodnevnom životu. 

Iako je moguće da bolovi nastupe od jednom, češće se događa polagani nastanak bolnog stanja, bilo da se prvo javi slaba bolnost koja se postupno pojačava s vremenom, bilo scenario u kojem se slaba bolnost javi, pa nestane nakon kraćeg odmora, da bi se pri sledećem fizičkom opterećenju ponovno pojavila. Bilo koji od ovih oblika se pojavio, važno je što pre započeti sa adekvatnim lečenjem, pre kojeg svakako treba nastojati uspostaviti pozitivnu dijagnozu (pregledom specijalsiste, te eventualno ultrazvučnom dijagnostikom). 

Fizoterapija je identična onoj u teniskog lakta. Ona, naravno, mora biti prećena adekvatnim vežbama snage za podlakticu, nadlakticu, ali i celi rameni obruč. Naime, neki autori jedan deo lateralnih i medijalnih epikondilitisa dovode u vezu sa slabošću muskulature ramenog obruča. Po njima u kretnjama koje su već opisane kao uzrok «golf lakta» rotaciju koju bi trebali izvesti mišići ramena preuzimaju mišići podlaktice, pa je to put kojimn se stvara preopterećenje na njima. 

Osim svih navedenih terapijskoh postupaka (u koje se još može uključiti i uzimanje protuupalnih lekova) vrlo je važno evaluirati tehniku samog sporta ili aktivnosti kojom se

pacijent bavi. Naime osim eventualno prisutne mišićne slabosti, jedan od najverojatnijih uzroka preopetrećenja na laktu može biti loša tehnika servisa u tenisu ili udarca u odbojci, a čak se može smanjiti ako se promeni ugao tela. Sve u svemu, lečenje ovog sindroma prenaprezanja može potrajati i do 12 meseci, naročito onda kada se sa terapijom krene tek pošto su bolovi prisutni više od 3 meseca neprekidno.

RUPTURA PREDNJEG UKRSTENOG LIGAMENTA 

ACL (u novije vreme se upotrebljava i kratica LCA) skraćenica je od «anterior cruciatum ligament», ili prednje ukrshtene veze. Reč je o vrlo snažnom unutashnjem ligamentu kolena, čije ozlede viđamo često kod sportista (bilo profesionalnih ili rekreativnih), a nakon kojih je oporavak redovito dug i komplikovan. 

Da bi razumeli značaj ovog ligamenta u celom sastavu kolena, važno je napomenuti da je zglobna čašica u najvećem zglobu u ljudskom telu (kolenu) vrlo plitka, a da glavica podseća na valjak. To s jedne strane omogućava veliku pokretljivost, ali s druge karakterishe celi sastav kao vrlo nestabilan i sklon ozledama. 

Kako bi se smanjila mogućnost «izletanja» zglobnih tela iz svojih prirodnih ležišta, koleno je okruženo s nekoliko nivoa obrane. Prvi su svakako mišići, a oni oko kolena uverljivo su najjači u celom organizmu. Zatim je prisutan celi splet vanjskih ligamenata koji ukružuju zglob i daju mu dodatnu čvrstoću. Na kraju, tu su i dva unutarnja ligamenta, zakopana duboko u samom kolenu, a zovemo ih prednja i zadnja ukrshtena veza. 

ACL sprečava da zglobna glavica ne «pobegne» prema napred pri mnogobrojnim , kako u sportskim aktivnostima, tako i van njih. 

Mehanizam ozlede, odnosno puknuća ACL-a zasnovan je na traumi i to takvoj koja vanjske sile usmerava prema kolenu u smislu njegova forsiranog opružanja i rotacije. Primeri za to su mnogobrojni, od pada pri skijanju, doskoka u odbojci, promene pravca pri napadu u rukometu, pa sve do udaraca ili blokade potkolenice u situacijama dok je telo još u pokretu (borilački sportovi, uklizavanje u fidbalu i sl.). 

Najčešće je pri samoj ozledi prisutna vrlo intenzivna bol praćena nastajanjem otoka i smanjenom pokretljivošću kolena. Za prvu pomoć treba upotrebiti led kako bi se smanjila bolnost, te učiniti kompresiju elastičnim zavojem, a sve u nastojanju da se smanji nastajanje otoka. 

Nakon toga valja tačno dijagnostikovati nastalu ozledu. 

Pri prvom pregledu lekar će nastojati iglom i špricom aspirirati (evakuirati) otok, te ako naiđe na krv, to će biti prvi znak da se vrlo verojatno radi o puknuću ACL-a. Osim toga, uklanjenje krvi iz kolena obično donosi i smanjenje bolova. Nakon toga slede testovi za koleno, te postavljanje konačne dijagnoze. Na žalost, retko je ruptrura ACL-a jedina ozleda u kolenu. S obzirom na povezanost struktura u tom zglobu, kao i na snagu sila koje moraju biti prisutne ne bi li se ova ozleda dogodila, u samom procesu njena nastajanja događaju se oštećenja i drugih kolenih struktura, od kojih najčešće strada maniskus, zatim kolateralni ligament (jedan od vanjskih ligamenata kolena), ponekad hrskavica, a ređe i stražnja ukrshtena veza (PCL). Kako bi stanje samog kolena bilo posve jasno (a to je nužno ne bi li se isplanirao najbolji način lečenja) postoje dva tipa dijagnostike. 

Prvi je MR (magnetska rezonanca), koja nam daje uvid u stanje mekih tkiva u samom zglobu. Ako je snimka jasna i pokazuje što je tačno oštećeno, valja pristupiti dogovoru oko daljnje terapije. U koliko postoje dvojbe oko toga što je tačno oštećeno i pored MR-a (ni ovo nije 100% tačna dijagnostička metoda), valja pre odluke o daljnjem lečenju učiniti artroskopiju, što je u osnovi mali operativni zahvat u kojemu se sa dve sonde ulazi u koleno, te vizualno pregledava njegovo stanje. 

Nakon što je definitivno postavljena dijagnoza rupture prednje ukrshtene veze (ACL-a), sledi lečenje koje kod ove ozlede nikada nije jednostavno, a niti kratko. U koliko se radi o delomičnom puknuću ligamenta, tada se okrećemo neoperativnom tretmanu u smislu fizioterapije i kinezioterapije. Cilj je ukloniti eventualno prisutan otok, te postupno ojačati mišiće koji okružuju koleno,a zatim ih i pripremiti za sve ono što ih očekuje u okruženju jedne sportske aktivnosti (ako je pacijent aktivni sportista). 

Celi taj proces traje oko 12 nedelja, a uključuje tehnike poboljšanja izdržljivosti, brzine reakcije i balansa. 

Kada je reč o potpunom puknuću ACL-a, stvari se još više komplikuju, jer taj ligament nije moguće naprosto «sašiti» i na taj način popraviti ozledu. Kako se radi o nedostatku krucijalnog stabilizatora kolena, danas se u modernoj ortopediji nastoji što je ranije moguće učiniti tzv. «plastika» ligamenta. Taj operativni zahvat uključuje uzimanje dela ligamenta patele ili dela tetive jednog od mišića zadnje lože natkolenice te njegovo implantiranje na mesto rupturiranog ACL-a. Koliko je ozbiljan ovaj zahvat govori i činjenica da se u procesu buši i butna i goljenična kost, te se u tako pripremljene udubine postavljaju krajevi novog ligamenta. Sve se zajedno fiksira vidama. Nakon operacije sledi dug rehabilitacijski postupak, koji neizostavno traje 6 meseci i uključuje sve što je već navedeno u neoperativnom lečenju delomične rupture. 

Valja isto tako reći da je uspešnost ovog postupka od 70°-90°, a u zavisnosti od autora studije, dok se pod uspešne ishode računaju oni pacijenti koji se mogu vratiti u potpuni opseg fizičkih aktivnosti pre operativnog zahvata (uključujući tu i sportiste). 

Treba napomenuti da postoji i alternativa operativnom zahvatu. To je već spomenuti neoperativni pristup, u kojem se nastoji kao i kod delimične rupture, osposobiti mišićno ligamentarni sastav da preuzme deo ili kompletnu funkciju stabilizacije kolena. Dobra strana tog pristupa jest činjenica da se izbegava jedna prilično opsežna operacija, te se ukupno vreme lečenja skraćuje na 3 meseca. No, opasnost se krije u tome da u koliko ponovo dođe do «izletanja» kolena, odnosno nestabilnosti pri kretanju, vrlo je verojatno da će ono pruzročiti novo oštećenje drugih struktura u kolenu (poput meniskusa, hrskavice ili drugih ligamenata). 

Stoga valja vrlo pažljivo odmeriti sve razloge za i protiv operativnog zahvata u konkretnom slučaju, te se na kraju o postupku lečenja dogovoriti i sa pacijentom. 

Plastiku ACL-a izbegavamo kod vrlo mladih i vrlo starih pacijenata. Kod ovih prvih iz razloga što rast nije završen, a kod drugih jer taj tip ozlede neće bitno utecati na njihovu pokretljivost. Isto je tako važna fizička aktivnost samog pacijenta. U koliko se radi o osobi koja se malo kreće i nema sportskih afiniteta, tada operacija neće biti neophodna. U koliko je, s druge strane, reč o aktivnom ili profesionalnom sportisti, pogotovo ako se radi o sportu poput skijanja, košarke, rukometa ili odbojke, plastika ACL-a može biti najbolje rešenje. 

Istini za volju, valja reći da postoji nemali broj sportista iz spomenutih sportova koji su se uspeli vratiti punoj sportskoj aktivnosti posle ove ozlede i bez operativnog zahvata. Isto je tako mnogo onih koji su to pokušali, ali su na kraju zbog celog niza problema bili prisiljeni učiniti operativni zahvat. Sve to govori u prilog činjenici da se u slučaju potpune rupture ACL-a (kao u ostalom i kod celog niza drugih ozleda ili oboljenja), odluka o smeru lečenja treba doneti individualno, u dogovoru sa pacijentom, a poštujući sve njegove specifičnosti.

Mortonova metatarzalgija predstavlja vrlo neugodan sindrom, a karakterishe ga bol u stopalu poradi koje je otežano, a ponekad i onemogućeno normalno hodanje, dok je uzrok tih bolova neurološki. 

Kod Mortonovog neurona radi se o promeni na jednom malom živcu koji je smešten između trećeg i četvrtog nožnog prsta, te prolazi ispod ligamenta koji spaja dve kosti na stopalu. Ta promena odnosi se na njegovo zadebljanje. Iako se u početku mislilo da je reč o tumoru, pa zatim o upalnom procesu, s vremenom su obe ove teorije odbačene. Zadebljanje se naprosto razvija kao odgovor na iritaciju, traumu ili veliki pritisak, a čak 10 puta je češći u žena no u muškaraca. 

Simptomi ovog stanja pre svega su bol i pečenje sa prednje i donje strane stopala, odnosno na „korenovima" prstiju. Ta bol se u glavnom pojačava fizičkom aktivnošću, hodanjem i trčanjem, a ponekad i samim nošenjem cipela. Moguća je takođe i utrnutost prstiju i prednjeg dela stopala, te druge neugodne senzacije u nožnim prstima. Bol će svakako pojačati nošenje cipela sa visokim potpeticama, kao i uskih cipela. Pri pregledu važno je isključiti celi niz stanja koja imaju slične simptome. 

Pre svega lom zamora, naročito u sportista, zatim artritis, reumatodini artritis, giht, te upalna stanja na tetivama. U tu svrhu potrebno je uraditi RTG dijagnostiku, a po potrebi i ultrazvučnu pretragu. Retko je potrebno dodatno potvrditi dijagnozu magnetskom rezonancom. Posebice je važno temeljito pregledati kožu donje strane stopala kako bi se isključili žuljevi ili kalusi. 

Lečenje ovog oboljenja izgleda jednostavno, no u praksi nije uvek delotvorno. Literatura uobičajeno preporučuje nošenje specijalnih ortopedskih uložaka, udobne obuće, uzimanje analgetika, ili direktno injektiranje analgetika i kortikosteroida (blokada) na zonu živčanog zadebljanja. 

U koliko sve to ne pomogne, preporuje se operativni zahvat kojem je cilj odstraniti zadebljali živac. Rezultati ovakvog postupka mogu, ali i ne moraju biti zadovoljavajući. 

Iako se u literaturi retko ili uopste ne spominje fizioterapija kao opcija u lečenju ovog stanja, naše iskustvo govori u prilog tome da ova terapijska metoda može biti od velike pomoći u smanjenju ili uklanjanju bolova kod ovog neugodnog sindroma. Dve su temeljne opcije. Prva je zasnovana na terapiji laserom i ultrazvukom. U ovom pristupu ultrazvuk svojim mikrovibracijama, a laser svojim fotostimulacijskim i termičkim učinkom smanjuju bolnost pri pokretanju . U kombinaciji sa vežbama propriocepcije moguće se minimalizirati ili potpuno ukloniti bolove kod većine pacijenata. Drugu opciju predstavlja terapija udarnim talasom i njen učinak na smanjenje osetljivosti receptora za bol putem hiperstimulacijske analgezije, opet u kombinaciji sa vežbama. 

Uz dodatak brige o adekvatnoj obući, kao i sa kvalitetnim ortopedskim ulošcima, mortonova metatarzalgija jest jedan neugodan, ali izlečiv bolni sindrom koji ne mora umanjivati sposobnost za obavljanje dnevnih ili sportskih aktivnosti.

Da malo podignem temu, poshto je ovaj period leta poznat po povecanom broju preloma kosti, pa evo nekih informacija koje ce posluziti i pomoci da se lakshe oporavite. 

Prelom kostiju nastaje usled dejstva sila na kost jače od njene čvrstoće, dolazi do prekida kontinuiteta koštanog tkiva kao i do prevazilaženja granica njegove prirodne elatičnosti. 

Anatomska struktura koštane komponente ima velik značaj u pravilnom sagledavanju traumatskih povreda sportista. Kosti imaju osnovnu potpornu ulogu u lokomociji organizma. 

Čovečiji skelet ima 206 kostiju. Kosti se sastoje od ćelija osteocita i međućelijske supstance (matriks) koja je kalcificirana u matriksu. Osnovna supstanca je kolagen koja je prožeta krečnim solima. U svom sastavu kosti sadrže 25% vode, 35% belančevina i 45% minerala. Od hemijskih materija u kostima se nalaze kalijum, magnezijum, jod, gvoždže i hlor. 

Razlikujemo tri vrste kostiju: duge , kratke i plosnate. Intenzitet rasta kostiju kod muškaraca je najizraženiji u periodu od 12. do 15. godine, a kod devojčica od 11. do 14.godine. 

Vrste preloma 

Prelomi se dele na otvorene i zatvorene: 

* Otvoreni prelomi – u direknom su kontaktu sa spoljašnom sredinom, i u praksi su teži za lečenje i oporavak. * Zatvoreni prelomi – nisu u kontaktu sa spoljašnom sredinom, javljaju se na ekstremitetima, lakši za lečenje. 

Prelomi mogu biti: prosti i složeni. 

* Prosti – naprsnuće kostiju (fisure) bez odvajanja prelomljenih segmenata. U ovu grupu spadaju i prelomi kod kojih postoje odvajanje i dva fragmenta, ali u osnovi su u kontaktu sa bazom sa mogućnošću manje dislokacije ili često bez nje. 

* Složeni – obično prelomi na dugim kostima ekstremitetima takozvani segmentarni prelomi karakteristični po lokalizaciji lezija na više mesta, a sama repozicija je otežana. 

Prelomi mogu biti: potpuni i nepotpuni 

* Potpuni prelomi – su oni prelomi kod koji je kost potpuno prelomljena u celom obimu, 

* Nepotpuni prelomi – su oni prelomi gde je kost delimično prelomljena, a tu spadaju još i pukotine, fisure i infrakcije. 

Prema dejstvu sila prelomi mogu da budu 

* Fleksorno ekstenzorni – prelomi nastali usled prekomerne sile savijanja, 

* Torzioni (prelomi uvrtanja) – nastaju usled sukobljavanja dveju sila uvrtanja koje deluju na dva okrajka ili segmenta, a izazivaju prskanje kosti u obliku spirale, 

* Avulzijski prelomi – najčešće nastaju na pripojima mišića usled dejstva sile otrgnuća, zbog snažne kontrakcije muskulature koja prelazi fiziološke granice najviše ga srećemo u praksi kod sportista. 

Terapija ne zahteva imobilizaciju, mirovanje treba sprovesti nekoliko dana, a zatim nastaviti sa kretanjem do granice bola. Retke su hiruške intervencije kod avulzijskih fraktura (koleno, peta, nadlaktna kost), 

* Smicaoni prelomi – nastaju usled dejstva dveju sila u horizontalnoj osnovi ali u različitim pravcima, i dolazi do tkz. smicanje fragmenata, 

* Dinamički prelom – dejstvo direkne sile ili eksplozije, 

* Zamorni prelomi – nastaju najčešće usled prenapregnutosti koštanog tkiva u tački maksimalnog opterećenja poznate kao „marš frakture“. 

Prema pomeranju fragmenata kod preloma razlikujemo dislokacije: 

* Ad latus – u širinu, * Ad longitudineum – u dužini, * Ad axin – po osnovi poremećaja, * Ad periferiam – u smislu rotacije: cum contractione, cum distractione, cum implantatione 

Fiziološko zarastanje preloma posle dobre repozicije i imobilizacije ima dobru prognozu. Težina preloma kostiju direkno odlučuje o brzini regeneracije. Posle nekoliko meseci ili godina nema tragova preloma na radiološkom pregledu. Sam proces okoštavanja prolazi kroz četri faza i to: prva faza hematom, druga faza organizacija hematoma, treća faza stvaranje kalusa, četvrta faza rekonstrukcija kalusa: 

Prva faza (hematom) – posle preloma dolazi do izliva krvi iz pokidanih krvnih sudova iz okolnog tkiva. Usled spazma pritiska i kontrakcije mišića dolazi do zaustavljanja krvarenja. Počinje proces taloženja zgrušane krvi (hematom) i taloženje fibrina. Sam pritisak podstiče pokosnicu i drugih delova kostiju na proliferativne ćelije. 

Druga faza (organizacija hematoma) – ćelije bujaju usled traumatskog zapaljenja, paralelno sa ovim procesom dolazi do razlaganja koštanog tkiva – osteoklazija. Osteoklasti zaravnjavaju fragmente i deluju do kraja zaraštavanja. Ćelije koje su urasle stvaraju vezu između fragmenata i time se završava druga faza. 

Treća faza (stvaranje kalusa) – dolazi do resorpcije ostatka hematoma, pojavljuju se kolagena vlakna, a tkivo između fragmenta postaje osteoid. Pri kraju treće faze dolazi do deponovanja kalcijumovih soli i fosfora između kolagenih vlakana, i nastaje koštani kalus. Najvažnije u ovoj fazi je imati dovoljnu količinu kalcijuma u organizmu, kako bi se soli kalcijuma deponavali između kolagenih vlakana, u protivnom okoštavanje ide patološkim tokom i ne postoji čvrstina kalusa. 

Četvrta faza (rekonstrukcija kalusa) – kalus dobija na čvrstini, ali njegov oblik je još u vidu prvobitnog hematoma, i potrebno je dosta vremena da se suvišni kalus izgubi. Ako se fragmenti udaljavaju jedan od drugog stvara se rskavičavo tkivo transformacijom vezivnog u koštano tkivo. Pravilnim položajem fragmenata transformacije se vrše iz minimalne količine rskavičavog tkiva. Ova faza se odlikuje i stvaranjem krvnih kapilara i koštane gredice, a kost dobija funkcionalnu sposobnost. Kalus se rukom pipa kao zadebljanje, a radiografski se to ne potvrđuje. 

Zarastanje pršljenov, butne kosti i karlice zarašćuje, za oko 12. nedelja. (kod mladih proces zarastavanja je brži nego kod starijih), tibia zarašćuje za 8. nedelja, kosti podlakta za 6. do 8. nedelja, ključn kost, fibula, i metatarzalne kosti zarastaju od 4. do 6. nedelja. Metakarpalne kosti i kosti falange od 3. do 4. nedelja, rebra za 4.do 6. nedelja. 

Klinička slika 

Najvažnije je uzeti dobro anamnezu nastanka povrede, utvrditi trenutno stanje povređenog i odrediti prioritet zbrinjavanja, pregledati i ostale ekstremitete i obavezno uzeti labaratorijske analize. Prelom se karakteriše: bol, deformacija, patološka pokretljivost, krckanje, gubitak funkcije. Kod svake sumnje na bilo koju vrstu teže povrede kod sportiste obavezno uraditi: transport u medicinsku ustanovu, radiografski nalaz. 

Lečenje preloma – dve vrste lečenja konzervativno i operativno. 

Konzervativno lečenje 

Imobilizacija, fizikalni tretman počinje odmah od nastanka preloma i to magnetno – impulsnim poljem u cilju formiranja kalusa, a nakon desetak dana (u zavisnosti od preloma) uključuju se interferentne struje i statičke kontrakcije, kao i očuvanje trofike imobilisanih mišića. Po skidanju gipsa, počinje se sa primenom hidro – kinezi terapije, (samo aktivne vežbe, pasivne vežbe ne treba sprovoditi sve dok kalus nije solidan i dok nismo sigurni da nije nastupila slabost koštanog sistema) elektroterapijom, kao i ostale procedure, a u cilju brzog oporavka i vraćanja sportiste na teren. 

Predlažemo sledeću terapiju: 

a) impulsno magnetno polje primenjuje se kod preloma kostiju odmah nakon stavljanja gipsane imobilizacije, vremenska aplikacija i do 120 minuta, b) interferentne struje, c) impulsni i kontinuirani ultrazvuk, 

d) diodinamik najviše se koristi CP oblik, e) galvanizacija i elektroforeza sa lekovima, f)kineziterapija – primenjuju se izotonične kontrakcije mišića u blizini preloma ili vežbe opšte kondicije za mišiće nepovredjenog ekstremiteta i vežbe disanja, g) vakusac – po skidanju gipsane poveske u trajanju od 15 do 20 minuta 10 do 15 aplikacija. 

Operativno lečenje 

Zavisi od mesta intenziteta i vrste preloma. Kada se to utvrdi prelazi se na operativni zahvat koji mi ovde nećemo detaljno obraditi.