Ksenija Atanasijević ETIKA HRABROSTI...6 Ksenija Atanasijević vima, ni malo ne umanjuju principijelnost kritičkih analiza ﬁ lozofkinje. Tekstovi Ksenije Atanasijević sakupljeni

Ksenija Atanasijević ETIKA HRABROSTI

Priredila Ljiljana VuletićBeograd 2011.

3ETIKA HRABROSTI

ETIKA HRABROSTIKSENIJE ATANASIJEVIĆ

“Doista, i pojedinci i kolektivi stoje usred teško zamršene omraze i zakrvavljenosti, i zlopate se u njima grčevito i obe-zglavljeno. I to u veku kad su se spoljašnji životni uslovi usavršili do ranije neslućenoga stepena, i kad je materija-lno postojanje ljudima izvanredno olakšano pronalascima dosad i fantaziji nepristupačnima…Vrtoglavica zaslepljenog hrljenja za onim što donosi ličnu korist zahvatila je da-nas čovečanstvo kao požar nedoglednih razmera. I najo-ptimističkije nastrojeni priznaju da je nezapamćeno i bez-primerno današnje nepoštovanje tuđe ličnosti i smelost za prigušivanje i skrnavljenje tuđih prava…I na njih se više niko ne buni, jer se suviše često ponavljaju, i jer su ljudi odveć velike kukavice da bi ustali u odbranu tuđih prava.”

Ksenija Atanasijević, 1938.

Već i letimični pogled na bibliografi ju1 od preko četiri sto-tine jedinica otkriva složenu stvaralačku ličnost fi lozofkinje Ksenije Atanasijević (Beograd, 1894 - Beograd, 1981). U njenom bogatom opusu izdvaja se serija kraćih tekstova pi-sanih, mahom, kao direktan odgovor na konkretne povo de iz društvene stvarnosti njenog vremena prema kojima ona,

1 Zora Stanković, “Bibliografi ja Ksenije Atanasijević”, Filosofske studije,

1972, br. 1, str. 57-69.

4 Ksenija Atanasijević

u skladu sa, sopstvenim shvatanjem misije fi lozofa, ne samo što nije mogla da ostane ravnodušna, nego se smatrala i pozvanom da javno izrazi svoj stav. U tekstu “Savremeni aspekti” (1935), fi lozofkinja daje lapidarnu ocenu epohe kad kaže da je “Vreme u kome živimo strahovito ozbiljno”, dok u članku “Nekonvencionalne laži” (1936), upozorava da je takvo vreme ipak naše vreme, za koje smo odgovorni2 svi mi koji ga primamo i podnosimo”.

Specifi čna, zajednička, prepoznatljiva obeležja ovih te-ma tski inače raznovrsnih tekstova, koja ih kao crvena nit povezuju, jesu: izrazita aktuelnost (štampani su, najčešće, u dnevnim novinama, u rubrikama društvena hronika, aktu-alija, dnevni osvrti), naglašena kritičnost prema fenomenu koji se razmatra i društveni angažman zasnovan na jasno iskazanoj vrednosnoj orijentaciji.

Izbor sadrži devetnaest tekstova koji se odlikuju aktuelnošću, kritičnošću i angažovanošću. Ovih devetnaest tekstova objavljuju se po prvi put u formi knjige kao jedi-nstvena celina, što se naznačuje i jedinstvenim naslovom Eti ka hrabrosti, kojim se obuhvata i konkretizuje značenje, suština i smisao svih ovih napisa.

Većina odabranih napisa publikovana je od 1929. do 1941. godine, u beogradskim novinama Pravdi (12), Politici (1), Vremenu (1), Jugoslovenskoj ženi (1) i u časopisima Život i rad (2) i Hrišćanska misao (1). Tekst “O zloupotrebi govorene i pisane reči” preuzet je iz ostavine Ksenije Atanasijević3 i, koliko je meni poznato, nije dosada publikovan. U ovako

2 Kurziv Lj. V.

3 U Muzeju Srpske pravoslavne crkve.

5ETIKA HRABROSTI

koncipirani izbor spadao bi, svakako, i tekst “Javna govorni-ca: Povodom Hitlerovih progona Jevreja”(1936), koji je obja-vljen u Jevrejskim novinama (prema bibliografi ji Ksenije Ata nasijević), do koga se danas, na žalost, ne može doći4.

Lepeza pitanja koja je Ksenija Atanasijević otvorila ovim napisima, koja su zaokupljala njenu pažnju, o kojima je ja vno izražavala kritički stav, iako u žiži aktuelnosti njenoga doba, neprevladan su problem do današnjih dana, povod aktu-elnim debatama, sporenjima, nedoumicama. I iz današnje perspektive gledano, Ksenija Atanasijević je iznenađujuće relevantan kritički mislilac, savremenica XXI veka.

Tekstovi sakupljeni u Etici hrabrosti duboko su involvi-rani i u intelektualnu i u životnu biografi ju autorke. Kritičkim tekstovima ostavila je Ksenija Atanasijević svojevrstan do-kument o svom vremenu, mentalitetu i običajima sredine u kojoj je živela i radila. Takođe, i o samoj sebi, svojoj “ličnoj jednačini”, koja se u njima otkriva više nego u ma kojim drugim njenim delima. Uostalom, jedan broj tekstova in-spirisan je gorkim ličnim životnim iskustvom fi lozofkinje ste-čenim u akademskoj zajednici i neviđeno brutalnom medi-jskom hajkom, koju su pripadnici političke i akademske elite beskrupulozno vodili protiv nje.5 Autobiografske refl eksije i bolna lična iskustva koja proplamsavaju u pojedinim teksto-

4 Istraživanja fondova u Biblioteci grada, Narodnoj biblioteci i Univerzi-

tetskoj biblioteci u Beogradu, u Nacionalnoj sveučilišnoj biblioteci u Za-

grebu, u bibliotekama Jevrejskih opština u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu

nisu urodila plodom. Među primercima beogradskih Jevrejskih novina, koji

su sačuvani u nekim od tih bibliotečkih fondova nedostaje upravo primerak

od 2. decembra 1936. godine, u kojem je publikovan pomenuti tekst.

5 Videti opširnije, Ljiljana Vuletić, Život i misao Ksenije Atana si-

jević, Beograd, autorsko izdanje, 2005.


vima, ni malo ne umanjuju principijelnost kritičkih analiza fi lozofkinje.

Tekstovi Ksenije Atanasijević sakupljeni u Etici hrabro-sti reprezentativni su izraz njenog društvenog aktivizma i angažmana, gest nemirenja i pobune, trag njenog načina bivstvovanja u svetu. U njima se otkriva njena snažna indi-vidualnost koja je izraz njenog vlastitog stanovišta o svetu i životu. A koliki je bio kritički potencijal i odjek tih tekstova, vidi se, između ostalog, i po tome što su oni svojoj autorki i u vremenu kad su nastajali i u potonjim vremenima doneli velike nevolje i stradanja.

*

Na prvi pogled, upravo zbog njihove aktuelnosti, kriti čno-sti i angažovanosti, pa i zbog toga što je većina objavljena u dnevnim novinama, može se učiniti da je ova grupa te-kstova pisana ad hoc, te da nema utemeljenje u fi lozofskom opusu Ksenije Atanasijević. Ipak, oni su suštinski povezani sa njim, zapravo na njega se oslanjaju, iz njega emaniraju. U kritičkim tekstovima Ksenije Atanasijević konkretizuju se njene glavne fi lozofske ideje, a pre svega ona teme-ljna ontološko-etička: da sva ljudska bića imaju istovetnu suštinu, te da se, samim tim, ličnost svakog ljudskog bića mora poštovati.

Filozofi ja Ksenije Atanasijević je naglašeno antropološki usmerena. U Filozofskim fragmentima6, njenom glavnom fi lozofskom delu, predmet analize jeste ljudski individuum kao osnovni entitet humane stvarnosti. Jer, smatra fi lozo-

6 Filozofski fragmenti, knj. I, Beograd, Geca Kon, 1929; Filozofski fra-

gmenti, knj. II, Beograd, Prosveta, 1930.

7ETIKA HRABROSTI

fkinja, “Vrhovne istine ostaće uvek za ljude nedohvatljiva oblast; kad se to ima na umu, onda metafi zičari koji veruju da su otkrili tajnu sveta u svim njenim pojedinostima iz-gledaju čudni stvorovi”7. Filozofi ja je mudrost o svetu, ni ka-kva metafi zika, nikakvo učenje o poslednjim istinama, već prevashodno misao o svetu – misao o ljudskoj individualnoj i društvenoj stvarnosti, o stvarnosti života. Filozofi ja ispi-tuje pretpostavke smisla i vrednosti ljudske egzistencije. Mudrost o svetu nema prečeg zadatka do da egzistenciju ljudskog bića učini smislenijom, boljom, vrednijom, da do-prinese humanizovanju individualnog i društvenog života. Ali, i individualni i društveni život zagadjeni su različitim oblicima negativnosti, nasilja, nepravičnosti, diskriminacija i apsurda. Zlo, u različitim svojim vidovima – ontološkom, psi hološkom, etičkom, socijalnom, ekonomskom ili nekom drugom – prisutno je u ljudskom životu u masivnim koli-či nama. U odnosima među ljudima nema ni logičnosti, ni moralnosti, oni su, često, pravi pakao. Zlo nije privid, već je realna, tragična činjenica što obara vrednost egzistencije, antropološka konstanta, neizbežni pratilac ljudskog posto-janja. Međutim, uzaludno je tragati za objašnjenjem pore-kla zla u svetu. Metafi zički uzroci porekla zla su praiskonski duboki, te ni najumniji mislioci ne mogu da ih rasvetle na zadovoljavajući način. “Ali sa zlom se mora računati, jer se u čitavom krugu iskustvenosti na sve strane sa njime su-kobljavamo i o njega ranjavimo. I to zlo - koje je osnovna negativna datost egzistencije – može postati tako virulentno i dobiti tako ružne aspekte, da preti ne samo poništavanjem celokupne vrednosti života, nego – kao što to danas dobro

7 Ksenija Atanasijević, Filozofski fragmenti, knj. I, str. 9.


znamo – i biološkim uništenjem ljudskog roda.”8

Ksenija Atanasijević analizira različite fenomene u koji-ma se zlo inkarnira, njegovu sveprisutnost, ljudskoj prirodi inhe rentnu sklonost da se pasivno povodi za rđavim. Pa ipak, ni pesimizam, ni defetizam, ni mizantropija nisu poslednja reč njene fi lozofi je. Naprotiv, Ksenija Atanasijević se zalaže za neumornu i upornu borbu protiv zla i u individualnom i u društvenom životu. Filozofkinja oštro kritikuje stoičku dok-trinu trpljenja, a, naročito, polaznu maksimu stoičke etike: “Podnesi i odreci se”. Predmet njenih kritičkih razmatra nja je i poznato Tolstojevo učenje o neopiranju zlu. Etička shva-tanja Ksenije Atanasijević dijametralno su suprotna ova kvim gledištima. Filozofkinja upozorava: “Samo slabi ili zastrašeni doktrinari preporučuju pokornost i krotkost. Trpljenje uve-ća va zlo, i nejako ustupanje pred nasiljem obara čoveka do krajnje nizine. Nepravda se širi brže nego opaka zaraza kad se povije glava pred njom, a suzbija se, donekle, samo nepoštednim utamanjivanjem”9.

Dužnost moralno odgovorne individue jeste da se zalaže za ono što je konstruktivno i što podiže vrednost egziste-ncije. Nedopustivo je nezainteresovanošću, indiferentnošću i kukavičlukom doprinositi umnožavanju zla. “Do poslednjeg daha ne smemo da pobegnemo sa bojišta, niti da položimo oružje.”10 “Treba biti razumno načisto sa time da je bolje poneti se sa jednom javnom borbom, makako ona krvnička bila, nego pomiriti se sa prigušenim trpljenjem kroz ceo

8 Ksenija Atanasijević, Smisao i vrednost egzistencije, Beograd,

autorsko izdanje, 1968, str. 18-19.

9 Filozofski fragmenti, knj. II, str. 79.

10 Nav. delo, str. 78.

9ETIKA HRABROSTI

život.”11 U sistemu vrednosti Ksenije Atanasijević, razliko-vanje između moralno ispravnog i moralno neispravnog delovanja nije podložno zamagljavanju i relativizaciji. “Kad treba rešiti je li nešto pošteno ili nije, onda je kompromisni odgovor etička contradictio in adjecto”.12

*

Kao angažovana intelektualka, Ksenija Atanasijević je svoje fi lozofsko stanovište konkretizovala u dijalogu sa iza-zovima epohe. Ideje izložene u Filozofskim fragmentima i drugim njenim fi lozofskim delima bile su široki etički i aksiološki osnov za opiranje zlu “ovde i sada”. Krvava epoha XX veka i egzemplarno tragična lična životna sudbina, poda-strli su joj bogatu evidenciju ne samo o zlu kao antropološkoj konstanti, nego i o pogubnom učinku kukavičkog zatvaranja očiju pred njegovim štetnim manifestacijama. Zlo ima svoje mnogobrojne pojavne oblike i svoju neumitnu destruktivnu dinamiku. A kad se u realnom životu suočimo sa nekom od njegovih konkretnih manifestacija, naivno je zavući glavu u pesak, “zaronjavati u metafi zičke dubine, sve do pro ble-ma zla”, mudrovati u „kuli od slonovače“, iščekivati da se ono samo od sebe rasprši. To se neće dogoditi. Protiv zla treba delovati hic et nunc, hrabro, otvoreno, beskompro-misno. Tako se časno ispunjava misija fi lozofa da bude ak-tivni učesnik u javnom životu. Tema je aktuelna i danas. U delu Kraj hrabrosti francuska fi lozofkinja Sintija Fleri13, analizirajući kritički savremenu epohu u kojoj se hrabrost kao vrlina izgubila, ili je instrumentalizovana i, samim tim,



13 Cynthia Fleury, La fi n du courage, Paris, Fayard, 2010.


obezvređena, ukazuje da je najpouzdanije sredstvo da se društvo suprotstavi entropiji demokratskih vrednosti i to-talitarizmu upravo uspostavljanje etike hrabrosti. A koliki je značaj hrabrosti u borbi protiv zla, u očuvanju demokratskih i humanih vrednosti, fi lozofkinja Sintija Fleri ilustruje ocenom Vinstona Čerčila iz njegovog memoarskog dela Drugi sve tski rat. Naime, on tvrdi da se mogla izbeći najveća tragedija u istoriji čovečanstva - Drugi svetski rat - da su političke i in-telektualne elite imale viziju i hrabrost da se blagovremeno suprotstave zlu, da nisu “oni vrli svojom slabošću dali pod-streka malicioznosti zlih” 14.

Tridesetih i četrdesetih godina XX veka, Ksenija Ata na-sijević, u tekstovima sa aktuelnom tematikom, najčešće u dnevnim novinama, veoma hrabro artikuliše etički profi li-sanu kritiku konkretnih negativnih pojava u društvenom, političkom i kulturnom životu. Ovim svojim tekstovima po-kazala je Ksenija Atanasijević nedvosmisleno, u konte kstu sve zaoštrenijih polemika u vezi sa bitnim pitanjima egzi-stencije i budućnosti čovečanstva između dva svetska rata, za koje se vrednosti ona zalaže. Svako njeno reagovanje bilo je ne samo sofi sticirana fi lozofska eksplikacija, nego i veoma smeli javni gest. Filozofskom artikulacijom, pre sve-ga, antinacizma, antirasizma, pacifi zma, feminizma15, anti-totalitarizma, takođe i kritikom neodgovornog ponašanja političkih i intelektualnih elita, kritikom poražavajuće niskog nivoa javnog diskursa, Ksenija Atanasijević se pri hvatila go-tovo pionirskog posla, dajući, de facto, značajan doprinos


15 Vidi, Ksenija Atanasijević, Etika feminizma, priredila Ljiljana

Vuletić, Beograd, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2008.

11ETIKA HRABROSTI

razvoju kritičkog toka u srpskoj fi lozofi ji XX veka. To joj, dosada, niko nije priznao, ali su zato napadi dolazili i sa desnice i sa levice. Zanimljivo je da ju je, među ostalima, oštro kritikovao i levičar Velibor Gligorić koji nije prepoznao izrazito humanističku, antifašističku, socijalnu i kritičku usme-renost ideja Ksenije Atanasijević, te je njenu etiku di skva-lifi kovao kao “misli malograđanke”. “Ovaj humanist je u osno vi jedan egoist, gotovo mizantrop koji kao lek od stva-rnosti preporučuje šimere, opsenu, utapanje u vanzem-aljske duhovne veze.”16 Nakon Drugog svetskog rata, nova vlast i intelektualna elita nastavile su da grubo diskvalifi -kuju Kseniju Atanasijević.17 Potisnuta je iz javnog života. Utamničena je 1946. godine, a dela su joj stavljena na in-dex librorum prohibitorum. Tih prvih posleratnih godina, za dlaku je izbegla likvidaciju.18

Razobličavanje zla u društvu bilo je za Kseniju Atanasijević ne samo njeno fi lozofsko vjeruju, nego još više - delatno načelo njenoga života, njena individualna vertikala. U so-cijalnoj mreži svoga doba bila je izvan postojećih pozicija moći. Više od polovine njenog životnog veka proteklo je u društvu u kojem žene nisu imale ni osnovno političko pravo – pravo glasa. Ali, iako marginalizovana, Ksenija Atanasijević nije izgubila ni hrabrost, ni moralnu autono-mnost, nije pokleknula pred razornim silama zla, nije zapala u “stanje iscrpljenosti i erozije sopstva”19. Naprotiv, “izuze-

16 Velibor Gligorić, „Neohumanisti“, Stožer, br. 9-10, 1931, str. 243-250.

17 Dušan Nedeljković, „Reakcionarna fi lozofi ja stare Jugoslavije“, u:

Zbornik Filozofskog fakulteta, Beogradski univerzitet, 1948, str. 22.

18 Ljiljana Vuletić, Život i misao Ksenije Atanasijević.

19 Cynthia Fleury, La fi n du courage, str. 15.


tno umna i plemenita Ksenija Atanasijević je razvila jednu fi lozofi ju individualnog otpora i borbe protiv zla i besmisla društva u kome je živela”.20 A herojski stav individualnog otpora zavredjuje da bude upamćen. Takav stav ima viso-ku, neprolaznu vrednost. Često, i visoku cenu. Iz kulturne i društvene istorije čovečanstva, poznato je da su mora-lno autonomne ličnosti svoju doslednost, ponekad, platile i životom: Sokrat, Hipatija, Djordano Bruno… A, kada je reč o novijem dobu i ovdašnjoj sredini, Ksenija Atanasijević jeste paradigmatičan slučaj. Celog svog dugog života, pa i post-humno, izložena je dejstvu erozivnih sila zla, najviše zbog hrabrosti i doslednosti sa kojima je zastupala kritičke ideje. U nizu nevolja i nepravdi koje su je snašle, najgora jeste ta što je zaboravljena, i pre nego što su joj dela proučena, iako je bila originalna fi lozofkinja, istaknuta feministkinja, antifašistkinja i pacifi stkinja. O toj pojavi upravo govori Sin-tija Fleri u delu Kraj hrabrosti kad ističe da hrabrost da se na javnoj sceni zastupaju kritičke ideje, a to su one ideje koje društvo najčešće nije spremno da prihvati, jer se u njima ogledaju bitne mane tog istog društva, povlači za sobom, kao odmazdu – stigmatizaciju, izolaciju, i, konačno, name rni zaborav onih ličnosti koje ih promovišu. Upravo ta oko lnost, okolnost da je bila zadivljujuće hrabri, često usa-mljeni glas u javnosti, uz to, ženski, daje izuzetan dignitet i autentičnost javnom angažmanu Ksenije Atanasijević.

*

Da su ideje i kritičke ocene Ksenije Atanasijević izdržale istorijsku proveru, da su problemi kojima se bavila aktuelni

20 Bogdan Šešić, „Filozofi ja smisla Ksenije Atanasijević“, Zbornik

za društvene nauke, 1976, sv. 65, str. 28.

13ETIKA HRABROSTI

i u XXI veku, ubedljivo pokazuju napisi sakupljeni u Etici hrabrosti. Moralno-psihološki profi l čoveka njenog vremena, nije se mnogo izmenio ni u današnje doba: “Za njega su, piše fi lozofkinja, izgubile svaki značaj idealne vrednosti; one su mu postale daleke, nestvarne, izlišne. Ne bi znao šta sa njima da preduzme, i kad bi mu najbolje od njih pale u krilo… A većina snova modernoga čoveka može se kupiti, nabaviti, izmeniti za druge artikle. Sve je izvodljivo preobratiti u no-vac i njime isplatiti”. Neki tekstovi, kao što su, na primer, “Za otvorenu borbu”, “Nekonvencionalne laži” i “Kob novca”, mogli bi biti komentari naših aktuelnih društvenih prilika, iako su napisani pre sedamdeset i pet godina u formi otvo-rene, oštre kritike sasvim određenih događaja i situacija!

Zaslužuje da bude posebno istaknut i visoko vrednovan odvažni javni angažman Ksenije Atanasijević protiv nacio-nalsocijalizma i antisemitizma. Ona je bila među prvima koji su, u našoj sredini, a i u Evropi, pisali protiv nacionalsocija-lizma i osuđivali proganjanje Jevreja. Još 1933. godine, da-kle, u vreme kada je Hitler tek postao državni kancelar, piše tekst “Oko za oko…Jedan odjek privođenja u delo hitlerovske teze o čistoj rasi” za beogradski dnevni list Pravda. U ovom napisu oštro žigoše hitlerovski program i metode, a posebno osuđuje nacističko proganjanje Jevreja. “Hitlero vski pro-gram i metode neizbežno razbuktavaju, do najluđeg paro-ksizma, orijentaciju da se učinjeno zlo proganja osvetom. Time hitlerizam, u prvoj liniji, stvara temeljne prve članove onoga užasnoga kauzalnoga lanca gde iz jedne negativnosti proizlazi druga.” U zlokobnom istorijskom kontekstu između dva svetska rata, sudbina Jevreja, kao nezaštićene ma njine, jeste, po mišljenju fi lozofkinje, “jedno od najaktue lnijih i


najbolnijih pitanja današnjice”.21 U tekstu “Savremeni as-pekti” iskazuje duboku uznemirost zbog pogubne mo ralne ravnodušnosti “pretežno poslovno i pohlepno na stro jenog modernog čoveka”. ”Mi stojimo zaprepašćeni, piše fi lozo-fkinja, pred svim udarima što pogađaju čitave na rode, i gle-damo kako se, sve jasnije i sve uočljivije, sklapa konstel-acija za jednu novu, opštu katastrofu.” Tih godina, Ksenija Atanasijević čini sve što je bilo u njenoj moći da se suprot-stavi širenju rasističkih predrasuda o jevrejskom narodu. Piše tekstove protiv antisemitizma, drži predavanja u Jevre-jskom domu u Beogradu i objavljuje u Jevrejskim novinama, sve do napada Nemačke na Kraljevinu Jugosla viju. Indika-tivno je za odnos Ksenije Atanasijević prema nacionalsoci-jalizmu i prema političkoj eliti, da je zbog njenog teksta sa alegorijskim naslovom “Razarajuće nemani”, obja vljenog u Pravdi 18. februara 1941, neposredno posle sastanka ju-goslovenskog predsednika vlade Cvetkovića i ministra ino-stranih poslova Cincar-Markovića sa Hitlerom, 16. februara u Berghofu, to izdanje novina cenzura zabranila. Iako se u pomenutom napisu Ksenije Atanasijević ne pominju izrično ni imena ni sam događaj, iako je ukupna stilizacija teksta ale-gorijska, politička elita se nije dvoumila o čemu fi lozofkinja piše. Tekst je protumačen kao oštra ja vna kritika namere da Kraljevina Jugoslavija pristupi trojnom paktu, namere koja će se u neposrednoj budućnosti i ostva riti. Bilo kakvo pakti-ranje sa silama zla, bilo je za Kseniju Atanasijević nezamis-livo. Nijedno zvanično objašnjenje toga sastanka, kojima je onovremena štampa vrvela, nije moglo biti, za fi lozofkinju,

21 Ksenija Atanasijević, „Uspeli godišnjak Jugoslovenskih Jevre-

ja“, Pravda, Beograd, 14. mart 1934, str. 7

15ETIKA HRABROSTI

opravdanje za pregovore sa “razarajućim nemanima”, sa nacistima, koji su poništili “sva načela koja su prva u rang listi društvenih i etičkih vrednosti”. Zbog te kstova protiv na-cionalsocijalizma i antisemitizma organi Gestapoa su priveli i saslušavali Kseniju Atanasijević oktobra 1942. godine.

U patrijarhalnoj sredini, koja idealizuje ratnika kao hero-ja, krajnje je redak pacifi stički stav. Kao malo ko, Ksenija Atanasijević je dosledno i beskompromisno popularisala, zagovarala i teorijski obrazlagala pacifi stičku doktrinu. Bila je najistaknutija fi lozofkinja pacifi zma u ovdašnjoj sredini. “Posmatran sa gledišta eminentno fi lozofskog mišljenja, rat se prikazuje kao jedna od najodvratnijih i najbezobzirnijih manifestacija sebičnosti, zaslepljenosti i svih vrsta i rodo-va negativnosti, koje su sudbonosno ukorenjene u ljudsku prirodu.”

Ksenija Atanasijević je imala istaknutu ulogu u među-na rodnim feminističko-pacifi stičkim organizacijama Mala že-nska antanta i Internacionalna organizacija žena za mir. Međunarodna Konferencija za mir i razoružanje u čijem su radu učestvovale predstavnice i predstavnici iz gotovo svih evropskih zemalja, održana je u Beogradu 1931. godine, zahvaljujući, između ostalog, i ugledu Ksenije Atanasijević u međunarodnom pacifi stičkom i feminističkom pokretu.

U seriji pacifi stičkih tekstova fi lozofkinja odbacuje bilo kakvu mogućnost opravdavanja rata i nasilja kao načina da se urede odnosi među pojedincima, društvenim grupama, državama, narodima. Izričito se suprotstavljala glorifi kaciji rata inherentnoj patrijarhalnoj kulturi. S druge strane, na-glašavala je i obrazlagala povezanost i komplementarnost


feminističke i pacifi stičke ideologije, koje, obe, polaze od temeljnog etičkog stava da se ličnost svakog ljudskog bića mora poštovati, a utoliko pre, mora se respektovati život svakog čoveka. “Feminizam, nužnim načinom, podrazume-va, kao nepobitnu, ideju da svako ljudsko biće jeste nepriko-snoveno, i da ima prava da na puni i neometani način razvi-je sebe… Zato feministkinje šire oko sebe atmosferu sloge i mira. Pošto za njih važi stav o poštovanju svake ličnosti, nji-hova politička koncepcija biće, da se i prema slobodi svako-ga naroda mora osećati pijetet, jer je svaki stranac bližnji.” U predavanju održanom na Konferenciji za mir i razoružanje o uticaju žene na širenje pacifi stičke ideje, zalagala se za harmoničnu saradnju obe polovine čovečanstva, i žena i mu škaraca, na stvaranju atmosfere sloge i mira. ”Sa visine ove koncepcije izgleda nedostojna, odvratna i čudovišna cela istorija, sa nepreglednom povorkom krvavih ratova i slepog uništavanja ljudi, vođenih, najčešće, radi toga da se zajaze ambicije, nezasitosti, ludilo i poroci nekih nečovečnih ličnosti.” U tekstu “Altruističko dejstvo žene” ukazuje na društvenu i političku štetnost isključivanja žena iz javnih poslova i predlaže da se “ženama pruži više političkog ma-ha i sociološke inicijative, ali i odgovornosti”. Jer, “Dok su muškarci pretežno upravljali državama, čovečanstvo nije izlazilo iz pomrčine sukobljavanja, omraza i gotovosti da se proliva krv. Ta činjenica stoji, u svoj svojoj žalosnoj po-tpunosti, i nikakvo protivno dokazivanje nije u stanju da je izgladi ili poništi.”

Pitanje odnosa morala i politike, krajnje je aktuelno i u današnje vreme. Upravo taj odnos problematizuje Kseni-ja Atanasijević u kratkom, idejama pregnantnom tekstu,

17ETIKA HRABROSTI

“Filozofi ja i politika” (1929). Budući da je vođenje države najzamršenija i najodgovornija od svih dužnosti, “neophodno je da oni koji su na vrhovima uprave imaju najprobuđeniju savest i najsigurniju svest”. Filozofkinja zaključuje, ilustrujući svoju tvrdnju navođenjem poznatih primera uzornih vlada-vina u istoriiji čovečanstva, da jedino visoko moralni i odgo-vorni upravljači vode države i narode putem humanosti i prosperiteta. U istom tekstu, vizionarski artikuliše misli bliske onima koje će tek nakon masovnih stradanja naroda, država i pojedinaca u Drugom svetskom ratu postati idejna osnova Opšte deklaracije o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija, usvojene 1948. godine. Naime, ona se zalaže za to da pijetet prema ljudskoj ličnosti “bude polazna tačka sva-kog etičko-političkog sticaja i procenjivanja”. Samo tako biće moguće “da se zagarantuje puna sloboda razvoja i svakom individuumu, kako najistaknutijem, tako i najneznatnijem, i svakome narodu, kako najmnogoljudnijem, tako i najma-njem. Sa jednog višeg fi lozofskog stanovišta, sve grube po-vrede ličnosti, i danas još tako uobičajene, - jer su principi demokratije, slobode i pravičnosti zvanično sankcionisani, ali su stvarno ljuske bez bitnosti i odjek bez sadržine, - i sva pritešnjavanja i potiskivanja razvoja pojedinaca, zajednica, država i naroda imali bi da otpadnu kao čudovišnosti koje dalje ne mogu da se podnose. Tek kad se politički odnosi postave na etičku bazu22, moguće je izgladiti rugobe nasilja, svireposti, skrnavljenje tuđe ličnosti i tuđe slobode, i svih drugih neravnina koje sputavaju zamah ljudskim zajedni-cama i narodima”.

22 Kurziv Lj. V.


*

U jednom od svojih poslednjih radova, ispitujući izno-va pretpostavke smisla i vrednosti egzistencije, Ksenija Atanasijević je napisala: “Ako je ljudski individuum uspeo da makar malo razmrsi, raskrči i potisne zlo u svojoj sre-dini, ako je pošteno izvršio svoje obaveze prema društvu i prema sebi samom, on je pravilno shvatio i upoznao mo-ralnu suštinu egzistencije i dao joj svoj častan doprinos.”23 Izbor tekstova Etika hrabrosti, koje je Ksenija Atanasijević napisala raznim povodima, pokazuje osnovni kvalitet njene misli: spoj mudrosti i hrabrosti, mudrosti koja je hrabra i hrabrosti koja je mudra.

Ljiljana Vuletić

23 Ksenija Atanasijević, Smisao i vrednost egzistencije, Beograd,

autorsko izdanje, 1968, str. 26.

19ETIKA HRABROSTI

UZ ETIKU HRABROSTIKSENIJE ATANASIJEVIĆ

Skupivši u knjižnu cjelinu 19 manjih radova velike mi-sliteljice Ksenije Atanasijević, Ljiljana Vuletić je dala još je-dan značajan doprinos oslobađanju njezina opusa od usuda marginalizacije i od nezasluženog zaborava. Ljiljana Vuletić je i prije ove knjige dala veoma zapažene doprinose rea-ktualizaciji mišljenja Ksenije Atanasijević, tako da se ovo djelo može promatrati na liniji kontinuiteta njezinih napora da ovu veliku misliteljicu otrgne od zaborava. Čitateljskoj publici koja je upoznata s knjigom Ljiljane Vuletić Život i misao Ksenije Atanasijević ne treba vjerojatno detaljnije objašnjavati tko je bila ova misliteljica i zbog čega joj prida-jemo epitet velika. Potpisani autor ovih redaka bi sa svoje strane s ponosom mogao dodati samo jedan podatak: Imao sam priliku i čast da se koncem sedamdesetih godina prošlog stoljeća osobno upoznam s Ksenijom Atanasijević. Zbilo se to u tada novoj zgradi Filozofskog fakulteta u Beogradu, na margini jednoga fi lozofskog simpozija (tek je pred smrt ona doživjela da je pozivaju na takve simpozije i na pojedine konferencije).

U knjizi pod naslovom Etika hrabrosti sabrani su eseji i popularna predavanja koje je Ksenija Atanasijević izvorno obja vljivala uglavnom u dnevnim listovima (najviše u Pra-vdi), a tu je i njezin odgovor na očitovanje svojedobnoga rektora Ćorovića u vezi s njezinim uklanjanjem s Beogra-


dskog univerziteta objavljen u Politici, te, konačno, neo-bjavljeni rukopis „O zloupotrebi govorene i pisane reči“ koji je pronađen u autoričinoj ostavštini. Budući da su članci namijenjeni dnevnim novinama popularizacijskog karaktera napisani primjereno mjestu objavljivanja, moglo bi se pre-tpostaviti da će njihova razina biti niža od razine svojstvene glavnim djelima Ksenije Atanasijević (a kako upravo takvi članci čine najveći dio ove knjige, onda bi se ta pretposta vka odnosila i na razinu knjige u cjelini, pa bi onda Etika hra-brosti bila marginalna u cjelini njezinog opusa). No, takva pretpostavka je, valja naglasiti, posve neosnovana: posre-dstvom popularnih formi izlaganja ona na najvišoj razini misaonosti elaborira jednu utemeljenu i konzekventnu kon-cepciju praktičke fi lozofi je, koncepciju koju je priređivačica s punim pravom imenovala etikom hrabrosti. Fragmenti od kojih se ova knjiga sastoji predstavljaju jednu zaokruženu cjelinu i prezentiraju jedno mišljenje koje je po svojoj prirodi sve prije nego fragmentarno.

U praktičko-fi lozofi jskom smislu njezina etika hrabrosti predstavlja valjano razrješenje jednostranosti etike odgo-vornosti i etike brige. U aktualnim raspravama o etici ima zastupnika i naročito zastupnica neodržive postavke prema kojoj bi etika odgovornosti bila po svom karakteru muška, izvedeno dakle i patrijarhalna, dok bi etika brige bila ženska, pa stoga u svojim konzekvencijama feministička etika. Sli-jedilo bi da se feministička etika treba osloboditi od robova-nja navodno patrijarhalnim principima odgovornosti. Koliko je takva pseudofeministička etika brige bez odgovornosti neodrživa i neprihvatljiva – posebno je pitanje. Srećom, takvi su pogledi u okviru ozbiljne feminističke teorije posve

21ETIKA HRABROSTI

marginalni. Ksenija Atanasijević defi nira sebe kao femini-stkinju (ali i kao pacifi stkinju, kao zagovornicu principa ne-nasilja, te kao misliteljicu koja se zalaže za jednakost među svim ljudskim bićima, odakle proizlazi njezin konzekve-ntan antifašizam). Upravo kao feministkinja, ali ne robujući esencijalističkoj ontologiji i antropologiji roda (koju defi nira kao obmanu prema kojoj bi se ženama trebale pripisati sve pozitivne strane a muškarcima sve negativne strane lju dske prirode), ona uzima u obzir činjenicu da su žene uslijed svoje razgranatije osjećajnosti milosrdnije i altruističnije od muškaraca te su stoga one otvorenije za empatiju. Stoga su one i otvorenije za ispunjavanje epohalne zadaće, a ta se zadaća sastoji u ukroćivanju egoizma. No, empatija nije dovoljna. Ksenija Atanasijević naglašava da je djelovanje (i to ne bilo kakvo djelovanje, već djelovanje koje je junačko, neustrašivo i beskompromisno) usmjereno na suzbija nje dominantne materijalne i moralne bijede nezaobilazan za-htjev trenutka.

I upravo se u tom njezinom zalaganju za beskompro-misno odgovorno djelovanje zasnovano na empatiji sastoji njezina etika hrabrosti. Ta etika ima svoje uzore u prošlosti, te Ksenija Atanasijević (slično kao i nekoliko desetljeća kasnije Karl Jaspers) navodi plejadu duhovnih učitelja koji nas mogu uputiti na prihvaćanje i prakticiranje doktrine o nužnosti stalnog mira među ljudskim bićima, a upravo je ta doktrina polazište njezine feminističko-pacifi stičke etike hrabrosti. Među tim učiteljima najistaknutija mjesta zau-zimaju Buda i, posebno, Isus Krist (kojega ona prezentira na način koji se temeljito razlikuje od svih likova svojstvenih najraznovrsnijim tipovima institucionaliziranoga kršćanskog


dogmatizma). Recepcija religijskih učenja i njihovo ukorje-njivanje u etiku hrabrosti neće se, dakako, svidjeti dogma-tskim materijalistima i ateistima (što je bio jedan od razloga zbog kojih se njezina marginalizacija nastavila u razdoblju nakon Drugoga svjetskog rata), iako, s druge strane, njezini sinkretički pristup fi lozofi jskoj i religijskoj baštini nipošto ne može naići na razumijevanje zastupnika bilo kojega religi-jskog dogmatizma i bilo koje vrste pravovjerja.

Zapanjuje mjera u kojoj je Ksenija Atanasijević svo-jom koherentnom sintezom principa feminizma, pacifi zma i antifašizma anticipirala etiku Žena u crnom. U tom smislu ona je ne samo naša duhovna pretkinja nego uistinu i naša suvremenica. Mnoge konkretne pojave s kojima se ona su-očavala u razdoblju između dva svjetska rata danas nisu aktualne, mnoge druge su samo promijenile odjeću u kojoj se javljaju, a neke su ostale posve neizmijenjene (dovoljno je spomenuti njezine analize fenomena intrige, koje kao da su pisane početkom ovoga milenija). No, njezin odgo-vor na probleme s kojima se suočavala nije ništa izgubio od svoje aktualnosti. Stoga se smijemo nadati da će rece-pcija njezina opusa (uključujući posebno i recepciju njezine etičke koncepcije) plodonosno utjecati na oslobađanje duha naše epohe od svih taloga koje nam je u nasljeđe ostavila recentna (kao i ona manje recentna) prošlost.

Lino Veljak

Ksenija Atanasijević ETIKA HRABROSTI

Ksenija Atanasijević24

NAPOMENA

Tekstovi sabrani u ovoj knjizi objavljuju se u izvornom obliku, bez usaglašavanja sa danas važećim pravopisnim sta ndardom. Pojedine reči koje nisam mogla da pročitam zbog znatnijeg ostećenja izvornika, označene su rečju “ne-čitko” u uglastim zagradama.

Ljiljana Vuletić

25ETIKA HRABROSTI

FILOZOFIJA I POLITIKA

Kroz sva vremena i kroz sve kulture fi lozofi ja je ima la jednu veoma važnu i složenu ulogu. Ta uloga nije se ogra-ni čavala samo na postavljanje i rešavanje pitanja bića i ma krokosmosa, nego se pružala i do težeg i blagorodnijeg zadatka, da poveže nekim smislom i normama stav i ispra-vnost čovekovu prema drugim ljudskim ličnostima i pre ma društvenim zajednicama.

U doba kad fi lozofske discipline nisu bile razdvojene i razdeljene, koncepcije mislilaca bile su organskije izlivene, i pojedini delovi njihovi držali su se čvršće nego što će to biti docnije, kad su neposrednost teorija počele da koče deobe i kategorisanja. Otuda u razvijanju mudrosti o svetu starih fi lo-zofa imamo svežu i temeljno postavljenu povezanost između ontologije, kozmologije, etike i politike, povezanost koja nije česta pojava u sistemima modernih fi lozofa. A sta ri mudraci posedovali su tako široki zamah misli, da su njime bili u sta-nju da obuhvate kako ceo svemir, tako i sitne i neskladne lju-dske pojedinosti u njemu. Zato su njihova etička i politička učenja imala dalje vidike i širi osvrt nego što ga mogu imati razdvojena moralisanja i politička ispredanja.

U najstarijem periodu formiranja fi lozofske misli u Grčkoj, prva sedmorica mudraca istovremeno su mislioci, zakono-davci i uticajni političari. U svojim sažetim maksimama koje se odnose na razne tačke čovekovog saznanja, oni istovre-meno postavljaju i osnovne linije praktične politike svoga


vremena. A Grcima onoga doba činila se stvar po sebi ra-zumljiva da najumniji među njima vode politiku, i da, pre nego iko drugi zakone propiše gnomičar Solon, najbolji po-znavalac čovekovoga položaja u vaseljeni. Kroz celo razviće grčke fi lozofi je mislioci ne napuštaju vezu sa politikom. Zatvorena zajednica pitagorejska ima i naglašeno politički ka rakter. Heraklit iz Efeza ruži svoje sugrađane što su iz za-visti izagnali najboljeg svog čoveka; atomističar Demokrit pre poručuje da se interesi države stave na prvo mesto, isti če dobra što ljudi imaju od zakona, i naglašava velika preimućstva demokratije. Ekstremisti kiničari, raskidajući, kao teretne, sve socialne i političke veze, unose u političku ideologiju starih Grka jedno upadljivo kozmopolitsko obele-žje, koje će stoičari prihvatiti i dalje razgranati.

Kad se uzme u obzir paralelizam između fi lozofskih i političkih interesa u Grčkoj, izgleda sasvim prirodno što dva najveća grčka mislioca, Platon i Aristotelo, imaju svoja sistematski podignuta fi lozofska učenja. Platona muči ostva-rivanje jedne idealne države toliko da, još i sasvim star, na napornim putovanjima proverava njenu mogućnost. U sva-kom slučaju, ostaje ingeniozan jedan poduhvat zamišljane države uređene po principima aristokratskog komunizma, gde će dijalektičko obrazovanje predstavljati najvišu vre-dnost, gde će najveći fi lozof imati vrhovnu vlast, a gde će že ne biti potpuno ravnopravne ljudima. Aristotelo, koji je tvorac koncepcije da je čovek društvena životinja, dokazuje da je država ono što je prvobitno po prirodi, da je, kao takva, ona starija od porodice. Država ima da omogući vrli-nu građana: dakle temelj njen mora da bude strogo etički. Razvijajući čitavu opširnu teoriju da ove stavove obrazloži,

27ETIKA HRABROSTI

Aristotelo mudrački traži da vrhovni upravljač svojom vrli-nom bude daleko superioran ostalim ljudima. U opšte, svi grčki mislioci koji su i na politici radili dali su jako naglašen etički smer svojim shvatanjima o odnosu i položaju ljudi u državi.

Car Marko Aurelije, stoički fi lozof na prestolu, imao je prilike da stvarno primeni antičke fi lozofske stavove o upra-vljanju ljudima. Retko duševan vladalac, koji je usred ble-ska počasti i praska ratova produbljivao misli da ničem pro-laznom ne treba pokloniti pažnju, i da valja želeti neosetlji-vost kamena, Marko Aurelije, sproveo je, za vreme svoga upravljanja, nezapamćenu blagost, i pokazao je svetu koli-kim se dobrom izdvaja vladavina osnovana na rasvetljenom razumevanju sudbine i potrebe ljudskih bića. Tako je care-vanje Marka Aurelija ovekovečeno čovečnom brazdom podnošenja i popravljanja ljudi. Drugi car – fi lozof, Julijan Apostata, pored tragičnih pokušaja da povrati životnu snagu već ugašenoj antičkoj kulturi, ostavio je trag na svoju carsku delatnost i mnogim razumnim i umesnim reformama. Drugi vladalac bi, besumnje, krvavo obeležio svoju antipatiju pre-ma hrišćanstvu; Julijan Apostata, budući fi lozof, zadovoljio se ironičnom kritikom hrišćanskih doktrina i predpostavio je nasilju ličnu tragediju.

Da se ne zadržavamo na daljim istorijskim primerima kojih je mnogobrojno, a koji svi jednodušno pokazuju da istinski prosvećeni vladari i političari skoro bezizuzetno blagotvorno dejstvuju. Baš zato što je vođenje države najzamršenija od svih dužnosti, i što je vezana sa najtežim odgovornostima, neophodno je da oni koji su na vrhovima uprave imaju najprobuđeniju savest i najsigurniju svest. Ili,


Platonovim rečima kazano, ali u modernom smislu uzeto, neophodno je da upravljači, pored neizostavnih urođenih etičkih dispozicija, imaju i korenito fi lozofsko obrazovanje. Naime, tek jedan fi lozofski upravljač bio bi u stanju da oseti istinski pietet prema ljudskoj ličnosti, koja je, kao takva, uvek neprikosnovena. A kad jednom oseti taj pietet, koji treba da bude polazna tačka svakog etičko-političkog sticaja i procenjivanja, i kad, shodno tome, počne da postupa, tada više neće biti teško da se zagarantuje puna sloboda razvo ja i svakom individuumu, kako najistaknutijem, tako i najne-zna tnijem, i svakome narodu, kako najmnogoljudnijem, tako i najmanjem. Sa jednog višeg fi lozofskog stanovišta, sve grube povrede ličnosti, i danas još tako uobičajene, - jer su principi demokratije, slobode i pravičnosti zvanično sankcionisani, ali su stvarno ljuske bez bitnosti i odjek bez sadržine, - i sva pritešnjavanja i potiskivanja razvoja poje-dinca, zajednica, država i naroda imali bi da otpadnu kao čudovišnosti koje dalje ne mogu da se podnose.

Tek kad se svi politički odnosi postave na etičku bazu, moguće je izgladiti rugobe nasilja, svireposti, skrnavljenje tuđe ličnosti i tuđe slobode, i svih drugih neravnina koje spu tavaju zamah ljudskim zajednicama i narodima. A neo-phodnosti da se cela društvena i državna hierarhija izgradi na etičkim temeljima najpre i najjasnije će biti svestan fi lo-zof u pravom i najboljem smislu te reči, to jest fi lozof i po prirodnom taktu, i po kulturi.

(Vreme, Beograd, 6-9. januar 1929, str. 24)

29ETIKA HRABROSTI

RELIGIJSKA I FILOSOFSKA PODLOGA PACIFIZMA

1.

Događanja1 iz oblasti empirije ukazuju nam, neodstupno i mnogostruko, da se odnos čoveka prema čoveku, od naj-starijih vremena do danas, dosledno svodio na sve oblike borbe i sukobljavanja. Ova činjenica kao takva veoma je teška, jer se od nje, najkraćim putem i nužnim načinom, prelazi na zaključak kako je, prirodan i neizmenljiv uzajamni stav ljudi adekvatno izražen u onoj beznadežnoj maksimi o ratu sviju protiv svakog. Da bi ublažili ovako pesimistički re-zultat iskustvenih istraživanja, neki dobronamerni sociolozi tvrdili su, da prvobitno stanje između ljudi nije isključivo proganjanje nego da u njemu ima i ispravnih momenata. Tako navode da i onda kad se nalazi na najnižem stepenu razvitka, čovek živi u miru sa svojim srodnicima. Ovakvo tvr đenje, međutim, ništa ne ulepšava istinu, da je čovek ego istično biće u kome se nalazi kao samonikla sopstvenost ljubav prema bližnjem. Baš ta njegova samoživost ga i goni da se, radi lepše samoodbrane i napredovanja, udružuje u manje grupe – porodice i plemena, ili u veće – u naro-dne. Kao što ljudski individuum, prema svome najdubljem insti nktu, potiskuje i ništi sve prepreke, tako su, od uvek, i pojedine porodice, kao celine, branile interese i prava svojih članova, i neprijateljski postupale prema drugim sličnim za-

1 Predavanje Ksenije Atanasijević u Ženskom klubu.


jednicama. Analogno ovome, društva pretstavljaju zatvo-rene celine, opet organizovane u egoističnome smeru. Kao monade, okrenute sebi, države se, pre svega, staraju da obezbede sebe, i da obezbede sebi uslove za neometano napredovanje. Ovo napredovanje za lični opstanak pojedi-nih država kao i svakog čoveka, sasvim je opravdano sa moralne strane gledišta. Samo to teženje da ostvare svoj puni život, i da po sebe najbolje iskoriste sve njegove mogu-ćnosti, dovodi vrlo brzo, i u direktnoj liniji i ljudski indi vi-duum i ljudske zajednice u sukob sa drugim individuama i zajednicama što isto tako hoće da afi rmiraju sebe. Uz to, ovde nailazimo na jednu činjenicu, aksiološki osobito nega-tivnu: i čoveku, i porodici, i plemenu, i državi, nije dovoljno da održe sebe, nego se u njima javlja želja da, preko gra-nica naših potreba, unapređuju sebe, ili da se čak zasipaju izlišnostima, na štetu ili na propast drugih. I pored toga što je takvo postupanje etički sasvim neodržljivo, ono je u nedopuštenoj meri često. Na svakoj strani ljudi ili istorija država nailazimo na postupke, da je daleko manje nevolja proizašlo iz opravdane potrebe za samoodbranom, nego iz nezajažljivosti da se prigrabi tuđa svojina, i da se upada u strana područja.

U toku istoriskog procesa postalo je jasno da se pod ve-ćinom nesreća ljudi guše otuda, što je zamah novih egzi ste-ncija sputan teretom nametnutih ili izazvanih suko bljavanja. Nesumnjivo je da neće moći da se posveti nekakvom višem opredeljenju čovek koji se neprestano iscrplju je u odbrani svoga položaja, katkad, i gologa života. Isto tako, i nama je osobito jasno, narod koji ne ispušta oružje iz ruku, ne stiže da čvrsto utemelji svoju kulturu. Trza vice, razračunavanja i

31ETIKA HRABROSTI

ratovanja sistematski iscrpljuju obdarenost i individua i na-roda, i zato za sve vreme dok se zbivaju, presecaju sva-ko pozitivno izgradjivanje. Tako su spoljna proganjanja i metode inkvizicije ugušile bar polovinu stvaralaštva jedne onako izvanredne vizionarske genijalno sti kao što je bila ona Đordana Bruna. Na suprot tome, stari Hindusi, taj na-rod izvanredno metafi zički obdaren, izgradio je veoma rano svoja religiska učenja i fi losofske misli zato što su ga plodno zemljište i zgodne istoriske prilike poštedili grubih materi-jalnih briga. Isto tako, za vreme ratovanjem ne uznemira-vanog razgranjavanja Periklove Atine, stekli su se u njoj elitni duhovi Grčke, i proizveli su umetničke i fi losofske elemente koji su, možda bili mnogobrojniji nego igde, i u ma kome drugome vremenu. Grčki narod je od uvek nosio u sebi uzvišenu želju da prednjači postavljanjem nepro-padljivih tekovina. Blagotvorno nemarenje za otima nje ze-malja, zamenila je kod Grka želja da budu prvi u fi losofi -ji, književnosti i skulpturi. I daleka prošlost toga maloga naroda ima za nas toliko privlačnosti, baš zbog toga što je on u mesto u ratnoj, obezbedio sebi časno mesto u kultu-rnoj istoriji. Izlišno je navoditi dalje primere iz istorije svih naroda, koji potvrđuju da ratovanje i sve vrste neredovnih stanja u državama nisu ni malo zgodan okvir za podizanje neprolaznih sadržaja.

2.

Najblagorodniji od osnivača religije i fi losofi je nisu mogli da bez pogovora i bez pokušaja ispravljanja i ulepšavanja, jednostavno prime i pomire se sa malo utešnom istinom, kako uzajamna naklonost ne leži u prirodi ljudi. Oni su,


nadahnućem svojih prečišćenih duša i vidovitošću svojih prosvetljenih svesti, radili na tome da čovečanstvo odvedu jednom podnošljivijem i solidnijem životu, gde će, ume sto razdora i krvavljenja vladati uzajamna saglasnost i pošto-vanje. Zacelo je pre svega zasluga i tekovina verskih pro po-vednika i pretstavnika mudrosti o svetu ideja o otkla njanju uzroka ratovanja mirnim načinom, jer su oni stvorili do-ktrinu o nužnosti stalnog mira, i donekle pripremili na nju ljudski rod.

Ontološko-religiska učenja Hindusa, naročito Budizma, sva su natopljena ukazivanjem na obmanljivost svih bor-bi između živih bića. Nanošenjem štete drugome, čovek škodi sebi, jer je živo u suštini jedno isto, jer su i napa-dnuti i na padač stvoreni od iste životne supstancije. Prema tome, bi ća se samo prividno rađaju i umiru, u stvari, ona jedino menjaju oblike. Nužnost rađanja, međutim, znači kob čovekovu, a najviši zadatak mislioca jeste da otkrije ljudima kako da se, pomoću saznanja, reše bolova što sve nova rađanja neizostavno povlače za sobom. Iz ovakvih premisa neizbežno sleduje obustavljanje neprijateljstava, ne samo između ljudi, nego između svega što živi, i vaspostavljanje opšte izmirenosti. U Bhagavad Giti, hinduskoj metafi zičkoj poemi retke lepote, nezaboravno je istaknuta efemernost i taština svih svetskih zavojevanja, kad se upoznaju večne istine. Junak Ardžuna, pred sudaranje dveju vojska, izgo-vara reči što odaju vrhovno fi losofsko izdizanje nad uvek nesigurnim i tegobnim sklopom sveta postajanja i nesta-janja: “Ja ne želim pobedu... ni kraljevstva, ni zadovoljstva; našto mi kraljevstvo... našto zadovoljstva, ili i sam život?... Znajući da je (ono što oživotvorava telo) nerazorivo, večito,

33ETIKA HRABROSTI

nerođeno i nepromenljivo... kako i koga čovek može da ubi-je, ili da bude ubijen?” Kada bi svi ratnici posedovali ovakvo saznanje ratnih žrtava uopšte ne bi bilo.

Sa svoje ni od koga nedomašene visine sveizmirujućeg prodiranja u fenomene, Buda uči da se ne zaustavljamo na ubogim sitnicama nebitnih zbivanja i da se, usred njih, uza-jamno ne ranjavimo, nego da samilosno podnosimo ljude, naše sapatnike, ukvržene, zajedno sa nama, u teške oko-ve čitavog niza življenja, i da radimo na svom spasenju pomoću utonuća u isceliteljsku Nirvanu. Nama se čini da je Budin nauk o miru jedini radikalan: naime tek uviđanjem svoje istovetne suštastvenosti i zajedničkog udesa, ljudi mo gu da se uspnu do stanovišta na kome će biti u stanju da prevaziđu svoja sužena merila i ograničene radnje, i da pri đu svim bližnjim sa saosećanjem i naklonošću.

U staroj persiskoj religiji, po kojoj postoji borba između principa dobra i principa zla, stoji da će na kraju zlo biti po beđeno, a njegovim padom doći će jednom za svagda kraj neslogama ljudskim. Obnovljenim svetom zavladaće večni mir. Dakle u ovoj religiji eksplicitno je istaknut mir kao konačni i najeminentniji cilj.

Stara jevrejska vera, orijentisana prema otsečnom načelu odmazde, kreće se u pravcu celishodnog ovozema-ljskog morala, kad oštro osuđuje povredu čovekovih dobara i njegovog života, koja sa sobom povlači odgovarajuću ka-znu. Osobito je važan stav ove religije da je neprikosnoven čovek kao takav. U I. knj. Moj.gl. 9. 6., stoji: “Ko prolije krv čovečju, njegovu će krv tražiti čovek: jer je Bog po svojemu obličju stvorio čoveka”. Etički je nedopušteno činiti nasilje


nad ličnostima i narodima; ko se o taj princip ogreši ima da ispašta, shodno svom prestupu. U knjizi pror. Isajije gl. 33. 1., nailazimo: “Teško tebi, koji pustošiš, a tebe ne pustoše, i koji činiš nevjeru a tebi se ne čini nevjera; kad prestaneš pustošiti, bićeš opustošen, kad prestaneš činiti nevjeru, činiće ti se nevjera”. A u knjizi proroka Avakuma gl. 2. 8., ista misao dobija još određeniji izražaj: “Što si ti oplijenio mnoge narode, tebe će oplijeniti sav ostatak od naroda, za krv ljudsku i za nasilje učinjeno zemlji, gradu i svjema koji žive u njemu”. Polazeći od ovoga u Starom zavetu mir među ljudima i narodima idealiziran je kao cilj svetliji od svih drugih. U 34 Psalmu (14) kaže se: “Kloni se oda zla, i čini dobro, traži mira i idi za njim”.

Hrišćanstvo je po prevashodstvu religija Mira, dostižnog pomoću ljubavi prema Božanstvu i bližnjem i pomoću praštanja. Ovde se obustavljanje neprijateljstva i ugušivanje sebičnosti ne postiže podizanjem saznanja, kao u Budizmu, nego živim osećanjem simpatije koga Hristos svojim stra-danjem, unosi među ljude. Izvorna učenja Hristova prika-zuju ga kao najbeskompromisnijeg pacifi stu što je ikad po-stojao: čitavo njegovo delo upućeno je, poglavito tome da otrgne ljude iz ograđenog zemaljskog prostora osvetoljubi-vosti i odmazde, time što će ih, upitomljavanjem njihovih duša, načiniti milostivima i krotkima. Hristos samog sebe naziva Mironoscem, nadmoćnim svima zlim sejačima zabu-na u svetu: “Ovo vam kazah, da u meni mir imate. U svijetu ćete imati nevolja; ali ne bojte se, jer ja nadvladah svijet”. (Jev. po Jov. gl. 16, 33). Vrhovno biće Hrišćanstva zove se Bog Mira, a jevanđelje hrišćana obeleženo je izrično kao jevanđelje mira.

35ETIKA HRABROSTI

Tek postignućem pomirenja sa svima, čovek će i sebe i druge povesti sunčanijim putanjama. Bez mira sa svim bližnjima niko neće videti Boga (posl. Rimlj. 12, 18; posl. Jevr. 12, 14). U Jev. po Mat. gl. 5, 9 stoji: “Blago onima koji mir grade, jer će se sinovi Božji nazvati”. Težište Hri stove delatnosti na ovoj zemlji i svrha njegove smrti jeste da zakreči mržnju, da izgladi razdore, da očudotvori i krvnike u prijatelje, jednom reči, da izmiri ljude i narode. Zato niko od onih što šire oko sebe atmosferu zemaljskih izukrštanih razračunavanja nije preobražen Hristom. Jer u Poslanici Efe-sima gl. 2. 13-17, čitamo sledeće reči koje apso lutno jasno, razgovetno i precizno pokazuju da se Hristos majsto rijama krivog dokazivanja ne može dovesti u vezu ni sa kavim sankcionisanjem ratova, niti sa ma kojom drugom vrstom svetskih sudaranja:

“A sad u Hristu Isusu, vi koji ste negda bili daleko, blizu postadoste krvlju Hristovom.

Jer je on mir naš, koji oboje sastavi u jedno, i razvali plot koji je rastavljao, neprijateljstvo, tijelom svojijem,

Zakon zapovjesti naukama ukinuvši; da iz oboga načini sobom jednoga novog čovjeka, čineći mir;

I da pomiri s Bogom oboje u jednom tijelu krstom, ubivši neprijateljstvo na njemu.

I došavši propovjedi u jevanđelju mir vama daljnima i onima koji su blizu.”

Dok Budizam posredno, putem saznanja, miri čoveka sa čovekom, Hrišćanstvo neposrednije, na emocionalnoj po dlozi, svojim doktrinama, ugušuje sve negativnosti u


odnosima između ljudi i zamenjuje ih strpljivošću, prego-revanjem i naklonošću. Zato se iz ove dve religije razilaze odlučujući potsticaji za svaki pokušaj da se jednom za sva-gda uguše međučovečna i međunarodna podjarmljivanja i pritešnjavanja.

Od fi losofa, jedni smatraju da je izvodljivo proširiti uske granice individua i naroda u korist izravnjavanja negativno-sti i postizanja saglasnosti; drugi, međutim, uče da se nika-kvim upućivanjima i naporima ne može unaprediti ni izme-niti priroda ljudska, vezana samo za sebe. Zadržaćemo se, pre svega, na mišljenjima prvih, koja su za nas značajnija.

Najsjajniji mislilac antike, Platon, u svome političkom sistemu, predlaže da vladaoci budu fi losofi . “Dokle god ili fi losofi ne postanu vladari, ili vladari ne postanu fi losofi , dok vlast i razum ne budu u jednoj ruci, dotle, veli Pla-ton, nema kraja patnjama naroda i države”. Ovaj predlog Platonov je spasonosan, jer, doista, plemeniti fi losofi na-jbolje uviđaju svu čudovišnost istrebljivanja ljudi u rato-vima; prema tome, oni su pogodniji od ostalih da uprave [nečitko] svojih podanika poglavito u pravcu kulturnih, tih jedino vrednih dobara. Iako je u Antičkoj fi losofi ji bilo vrlo uglednih pretstavnika - da pomenemo samo Aristotela - koji su, kao stvar po sebi razumljivu, prihvatali ropstvo i podelu svih naroda na Grke i Varvare, ona je ipak plodonosno uti-cala na problem o kome govorimo zbog toga, što je u njoj doktrinom kosmopolitizma, dobila konkretan smer potreba da se postavi jedna altruistička zajednica između država. Još predsokratovac atomističar Demokrit, smatra da pame-tnoga čoveka ne vezuju države i političke granice, nego da je njemu otadžbina valjane duše (f.f.247). Kosmopolitizam

37ETIKA HRABROSTI

je bio jedno od glavnih učenja kiničara: oni su neumorno propovedali da fi losof nije ograničen na svoju užu otadžbinu. Stoičari idu još dalje, i dosledno se stavljaju nad svim ra-zlikama i nejednakostima što postoje između naroda; po njima svi ljudi sačinjavaju jednu celinu, ili delove velikog svetskog razuma, istovetnog božanstva; prema tome, svi su ljudi srodni jedni drugima, oni su braća, još više, oni su svi i građani jedne velike svetske države. Stoičar Marko Au-relije, rimski car, tvrdi da se pojedine države odnose prema opštoj kao kuće jedne varoši prema njoj celoj. Seneka izja-vljuje da je čitav svet zajednička otadžbina sviju ljudi.

Pre nego što su mislioci Novog veka pripremili zemljište za pacifi zam, uvideo je francuski kralj, Henrih Četvrti, da je srećna samo država koju ne rastržu borbe; čuveni ministar ovoga kralja Sili razvio je misao o jednome savetu evro-pskih država koji će svojim radom pripremiti i omogućiti nenarušivi svetski mir. Posle toga, bilo je još dosta napora da se ideja o miru što bolje teoriski obrazloži. Imamo, pre svega, izraziti pokušaj Huga Grocija iz kraja 16. i početka 17. veka, koji je u svome poznatom delu De iure belli et pacis – O pravu u ratu i u miru dao nacrt jedne teorije pri-rodnoga prava, da dokaže kako se rat sme voditi jedino u neizbežnoj odbrani, ali i tada uvek samo na čovečan način. Ovaj naučnik i fi losof tražio je i to da hrišćanske snage posreduju pomirljivo u slučajevima međunarodnih sukoba. Od prilike u isto doba kad i Grocije izložio je opat Sen-Pjer u delu Plan o večnom miru (Projet pour rendre la paix per-petuelle) svoje racionalističko shvatanje u geometrijskim proporcijama. Obrazloženja Sen-Pjerova privući će Lajbnica, iako je ovaj fi losof smatrao da ona pored ubedljivih razloga,


sadrži i dosta fi kcija. Ali i Lajbnic je verovao kako dobrom voljom ljudi čovečanstvo može da se oslobodi rata kao i kuge i gladi. Verujući da je francuska revolucija otvorila sigu ran put boljem i pravičnijem odnosu između naroda, Kant je na samome kraju 18. veka objavio svoj spis Zum ewigen Frieden. [nečitko]U svome stilu Kant proklamuje da sam um ističe stanje mira kao apsolutnu dužnost. Kenigsberški fi losof smatra da se sadašnje države nalaze u skroz nemo-ralnome stanju borbe. Rat je opravdan samo u slučaju kad jedna država brani svoj opstanak: međutim, rat bi mogao da se izbegne kad bi se u svima državama ostvarila ideja o pravu naroda i kad bi sve one postale sposobne da sklope savez koji bi imao da mirnim putem rešava njihove rasprave. Taj savez mogle bi sačinjavati samo države gde volja naroda odlučuje o pitanjima spoljašnje politike. Građani tih država osećali bi prijateljski jedni za druge. Na ovaj način ostva-rio bi se na još uvek dalekom kraju svetske istorije večni mir među narodima, koji Kant smatra za najviše političko dobro i za krajnji cilj prava naroda. Skoro sve pojedinosti Kanto vog delca o miru poslužile su teoriski kao [nečitko]za program “pacifi stički” ustanova sadšnjosti: nažalost, one nisu privedene u delo jer njih danas oživotvorava istinitost ubeđenja fi losofa.

3.

Herder, u jednome svome osobito licidnome pismu, pre-tstavlja rat kao najjezovitiju od nesreća što snalaze lju-dski rod. On kaže: “Kad nije iznuđena samoodbrana, rat je nečovečno, gore nego životinjsko postupanje… a prati-oci rata, strašniji nego on sam, jesu bolesti, bolnice, glad,

39ETIKA HRABROSTI

kuga, otimanje, nasilje, pustošenje zemalja, podivljavanje duša, razoravanje porodica, i.t.d.

Nasuprot mišljenjima navedenih verskih osnivača i fi lo-sofa, koji su oduševljeno razvijali teoriju o miru, bilo ih je koji su u suprotnome smeru, obrazložavali doktrine kako je čovečanstvu, po prirodnome opredeljenju, nemoguće da izadje iz pakla neprestanoga sukobljavanja i ratova. Neki od njih tvrdili su da je rat svet, jer se njime ostvaruju tajanstve-ne namere proviđenja. Tako je Mestr, posmatrajući kako narodi teško grcaju u neizlaznostima ratnih okršaja, stvorio čudovišnu jezuitsku koncepciju da Bog uživa kad se proliva ljudska krv, zbog toga što je ona sredstvo kojim čoveka, preko ispaštanja, dostiže prečišćenost. Kad se ratovanje tu-mači pozivanjem na transcendentne i čoveku neshvatljive namere jednoga vrhovnoga i svedobroga bića, onda takvu interpretaciju ne samo da treba odbaciti kao neverovatnu, nego i kao odvratnu i ciničnu. - Ni Volter nije mislio da se miroljubivo učenje opata Sen Pjera može ostvariti. Dobar poznavalac čovekovih nedostataka, kod koga je hladno opserviranje bilo daleko pretežnije od duševnosti, Volter je držao da je trpeljivost najveće dobro što se među ljudima može ostvariti; sve dalje težnje ostaju čiste utopije.

Ima zastupnika rata, koji razlažu da on diže moral kod ljudi, da potstiče njihove vrline i energiju, dok ih mir ra-zmekšava i slabi. Samo, ovi učitelji krvavljenja zabora vljaju da nabroje one poroke što rat pretpostavlja, i da iznesu kakvo moralno rasulo on ostavlja posle sebe.

Posmatrajući samo spoljašnje pojave istorije sveta, He-gel je stao na stranu rata, i izrekao površnu formulu, da rat,


tobož, sprečava stagnaciju naroda.

Niče ide do krajnjih granica u potvrdjivanju Darvinove ideje o borbi kao normalnome i nužnome stanju živih bića. U svojoj tragičnoj antihrišćanskoj zastranjenosti, on podvlači da se večito sudaranje između nacija, kao i između ljudi, ni na jedan način ne može obustaviti, i da je sreća što je tako, jer borbe i ratovi podižu životnu i stvaralačku snagu čovekovu. “Kultura ne može da se liši strasti, pa onda ni zlosti”, kaže on u delu Ljudsko, odviše ljudsko. Dakle sem teoretičara, koji su propovedali potrebu stišavanja nepri-jateljstava i mirnoga rešavanja omraza između naroda i ljudi, bilo je i drugih, koji su grubo oduzimali čovečanstvu nadu da će se ikad osloboditi najgore nevolje od koje pati. A mi još nismo navodili mnogobrojne izjave raznih političara koji su, najčešće sofi zmima ili pustim deklamacijama, po-ku šavali da opravdaju svoje samovoljne postupke što su narode bacali u jade ratova. Možda bi kao utešna pro-gnoza za budućnost, mogla da posluži nesumnjivost da se, u novijem vremenu, pacifi stičke organizacije množe: tako, u 19. veku osnivaju se u Evropi i Americi društva etičko-socijalnoga smera, koja u svoj program uvode, kao jednu od glavnih tačaka, rad na održavanju mira među narodi-ma. Slične ustanove podignute su na široj bazi, u našim danima. Pri svem tom, one nisu nimalo uspele da ostvare veoma ozbiljan smer radi koga su postale: tako, n. pr., na haškoj konferenciji nije izvršeno opšte razoružanje, a nema verovatnoće ni da će Liga Naroda današnjice doista rešiti međunarodne sukobe diplomatskom veštinom. Taj neuspeh se svodi na površinsko dejstvo ovih organizacija. Naime, stvar o kojoj govorimo ne unapređuje se bitno od ovog ili

41ETIKA HRABROSTI

onog poteza diplomatskog, nego od lečenja korena zla što postoji u ljudskim odnosima, od oplemenjavanja i ozara-vanja čovekove duše, obično usredsređene na lične izglede, a gluve i slepe za sve altruističke osvrte. Trebalo bi, bar u sa dašnjosti, da pacifi stička ideja ima za pristalicu svakog isti nski prosvećenog čoveka, koji zna da u ratu ne samo ću te zakoni i muze, nego da se u njemu i njime koči svaki čovečni, kulturni i naučni elan. Ovde se nameće primedba da nauka svoja najbolja usavršavanja i izume stavlja na ra-spoloženje državama, i da, na taj način, omogućava da se u ratovima sve nepoštednije uništavaju čitave mase ljudi.

Pred svim mučnim izgledima ne ostaje nam ništa drugo, nego da se tešimo verovanjem kako će unapređenje ne sle pe mehanizacije života, nego eminentno produševljenje nau-čnosti, pri čemu, progres kulture imao bi da bude pogla vito upravljen ublažavanju bezobzirnosti i agresivnosti čoveka prema čoveku i naroda prema narodu.

Mi mislimo da iz strahovitoga kruga uzajamnoga prigu-ši vanja i istrebljivanja, čovečanstvo može da spase jedino snaženje fi losofskoga i naučnoga saznanja i jačanje pravih religioznih osećanja. Na toj podlozi čini nam se da postoje dva puta ka dostizanju istinski pacifi stičkog stanovišta, da-leko nadnesenog nad bezizlaznošću gušenja u sredinama gde svaki čovek i svaki narod ludački juri za utvarom so-pstvenog slavoljublja, ni malo ne misleći, pri tome, da, sem njega, postoji i ko drugi. Prvi put je transcendentan: njime se upućuje onaj ko je apsolutno izgubio interesovanje za ze-maljske događaje, zbog toga što ih je upoznao kao prazne, beznačajne i nedobrotvorne i ko se sav okrenuo nekom višem religijskom ili metafi zičkom principu. Ljudi ovako isce-


ljenih duša, otkinuti od ukletosti trvenja u prostoru gde va-lja otimati ne samo svoja prava, nego i svoj opstanak, jesu pacifi stički nastrojeni u najvećoj meri, oni ne zameću kavgu ni sa kime, i ne primaju povode za razračunavanje ni od koga, jer im ništa od taštih zemaljskih dostignuća nije ni potrebno. Tako su pravi, doista sublimirani mironosci, jedino ljudi potpuno posvećeni kakvom izvanzemaljskome idealu, ljudi koji su za uvek prevazišli svet množine i varljivosti.

Do drugoga puta ka ostvarivanju mira, manje radika-lnog, ali zato bližeg našem zemaljskome životu, dolazi se opet pomoću ulaženja u religijske ili fi losofske istine. Samo u ovome slučaju altruizam je vezan za aktivnost u okviru učestvovanja u zakonima i zbivanjima ovoga sveta. Ljudi koji su se duboko proželi istinom kako im je prva dužnost da osiguraju sebi i svojim bližnjima mirnu egzistenciju, sve-sno će podizati temelje jedne duševne etike, čije će prvo načelo biti neprikosnovenost svakoga čoveka, bez izuzetka. Iz ovakvoga morala proizlazi, kao njegova nužna posledica, jedna politička doktrina, koja će proglasiti da svaka država, prostrana, isto kao i mala ima podjednaka prava na samo-stalan i slobodan život i na nepritešnjeni razvoj. A tek kad kultura zadobije etičko obeležje, iščeznuće opasnost da se tehnički pronalasci iskorišćavaju za unišravanje i istreblji-vanje ljudi. Naše je uverenje da je samo prosvetljena svest u stanju da obuzda egoistične i otimačke instinkte čoveka i naroda, i da ih ujedini u zajedničkome radu na opštem do-bru. Samo mudrošću i verom pripitomljeni čovek moći će da uspostavi, shodno ovosvetskim mogućnostima, relativni mir koji, razume se, nikad neće biti neodstupno poštovan, jer će se, čovekova priroda, mnogo puta, i dalje otimati ispod

43ETIKA HRABROSTI

kontrole svesti i samilosti. Ali velika će stvar već biti posti-gnuta, ako se u budućnosti bar izbegne ponavljanje krvavih i pustošnih ratova, sve ako se u njoj i ne ostvari onaj od Hrista propovedani idealni mir na zemlji. Tako razdanjavanje opako spletenih odnosa među ljudskim bićima, pojedinačno i u državama, moći će da se izvede samo pomoću ulaženja u ontološke i kozmološke bitnosti i pomoću visokih mora-lnih orijentacija za praktično postupanje iz njih izvedenih. Otuda bi od početka istorije do danas, ljudima i narodima daleko manje štete bilo naneseno, da su se u državama slušali saveti uzvišenih proroka i mudraca. I otuda se izgledi za budućnost mogu poboljšati samo ako se u danima što nastupaju poveruje njima, pre nego svima drugima, - jer su oni jedini pozvani i osposobljeni da iscele svet mirom.

(Pravda, Beograd, 21. decembar 1930, str. 10; 22. decembar 1930, str. 4; 25. decembar 1930, str. 3)

45ETIKA HRABROSTI

O UTICAJU ŽENE NA ŠIRENJEPACIFISTIČKE IDEJE

Pokret1 žena da zadobiju sva prava što im pripadaju, kao svesnim ljudskim bićima, neosporno se osniva na dubokom etičkom i ontološkom temelju. Težnja tr plje njem i sazna njem probuđenih žena da unaprede lični život, i da poboljšaju so-pstveni položaj, u svima stepenima njenoga razvoja poka-zala se kao prevashodno socialna i pacifi stička. Naime, ona je uvek bila strogo podignuta na principu poštovanja ličnosti, nezavisnosti i dostojanstva čovekovog.

Feminizam, nužnim načinom, podrazumeva, kao nepobi-tnu, ideju da svako ljudsko biće jeste neprikosnoveno, i da ima prava da na puni i neometani način razvije sebe. Otu-da feminizam, preko unapređivanja žene, i neposre dno sa njime, vrlo živo radi i na una pređivanju čitavoga čo večanstva, izgrađujući, tako re ći, jednu novu etičku do ktrinu. On dela na postizanju jednoga boljega i plemenitijega odnosa među ljudima koji će isključiti svako fi zičko i moralno zloupotre-bljavanje drugoga.

Ideologija feminizma jeste visoko idealistička. Ona računa sa onim što je najblagorodnije u čoveku. Probuđene žene, radeći na tome da zaštite sebe, istovremeno oblagorođavaju i čovekova shvatanja o ženi, i uspostavljaju, kao princip,

1 Predavanje Ksenije Atanasijević na međunarodnoj Konferenciji

za mir i razoružanje, održanoj u Beogradu od 17. do 19. maja 1931.

godine.


harmoničnu saradnju između dva dela čovečanstva. U pra-vome feminizmu ima mnogo elemenata morala samilosti i ljubavi. Polazna tačka njegova jeste ukidanje nasilno posta-vljenih razlika i nejednakosti između ljudskih bića. Uz to, u njemu ima dragocene optimističke vere, da je moguće upi-tomiti samoživu ljudsku prirodu, i među ljudima uspostaviti uslove za življenje u individualnoj slobodi, u simpatiji i u miru. Ovakav optimizam daje feminiskinjama sposobnosti za jedan uzvišeni rad na otklanjanju uzroka što vode su-kobljavanjima, razmiricama, proganjanjima i svim vrstama povreda tuđe ličnosti. Jer dopušteno je, i, možda, za misleno biće, neizbežno, teorijski raščlanjavati nedostatke i negati-vnosti ljudske prirode, ali je grešno skrstiti ruke, i pasivno gledati kako ona, sirova i neoblagorođena, dolazi do izraza u mnogobrojnim manifestacijama društvenoga života. Zato, i kad poznaju sve teškoće što čekaju onoga ko pokuša da spletenosti među ljudima razdani, one postupaju po onome tragično idealističkome principu fi lozofa Gijoa: ’’Misliti kao ske ptik, raditi kao čovek koji veruje’’. Zato feminiskinje šire oko sebe atmosferu sloge i mira. Pošto za njih važi stav o poštovanju svake ličnosti, njihova politička koncepcija biće, da se i prema slobodi svakoga naroda mora osećati pietet, jer je svaki stranac bližnji. Sa visine ove koncepcije izgleda nedostojna, odvratna i čudovišna cela istorija, sa nepregle-dnom povorkom krvavih ratova i slepog uništavanja ljudi, vođenih, najčešće, radi toga da se zajaze ambicije, nezasi-tosti, ludilo i poroci nekih nečovečnih ličnosti.

Kao matere, feminiskinje će uliti u krv svojoj deci istinu, da ljudi ne postoje na svetu zato, da ubijaju jedni druge. Ideal mira žene, kao nastavnice, veoma uspešno šire među

47ETIKA HRABROSTI

mladim generacijama, i vaspitavaju ih za pacifi stičko shva-tanje. Žene razumeju bolje od ljudi mudrost i istinitost reči, da će poginuti od mača onaj ko mačem seče.

Kulturan čovek uviđa, da se punoća njegovoga života neće nimalo okrnjiti time, što će i drugim ljudima biti data sredstva da je pomoću svojih egzistencija ostvare. Kad je-dan čovek poseduje nezavisnost, i kad ne podnosi nikakvu nepravičnost, on nema više opravdanoga razloga da se greši o nezavisnost drugoga. Isto tako, narod slobodan i nezavi-san, nema nikakvoga razloga da zalazi u tuđa područja, iz grabljivosti i iz želje za otimanjem. Ako bi se u njemu takva želja i pojavila, dužnost drugih bila bi da je spreče. Danas postoji veliki broj ljudi, i još veći broj žena, koji ne dvoume više o tome, da treba pribegavati kakvom čovečnijem načinu rešavanja međunarodnih rasprava, nego što je ubijanje.

Ovi ljudi i ove žene znaju da nauka, svojim pronalasci-ma, doprinosi da ratna sredstva postanu sve razornija, gora, ubilačkija. Te naučne izume, koji imaju da unište čoveka, potiskuju oni blagorodnim dejstvom snaženja saznanja. A saznanje kazuje čoveku, da je njegova moralna dužnost da živi u miru sa svojim bližnjima. Dalja konzekvencija njego-va jeste, da je dužnost naroda da živi u slozi sa ostalim narodima.

Ovakva doktrina bila je osnovana i samopregorno širena od najplemenitijih između religijskih osnivača i fi lozofa svih vremena. Program feminizma, jednom od svojih bitnih ta-ča ka, poklapa se sa onim čemu su težili najveći mislioci čo-ve čanstva. Ta činjenica dovoljno ističe svu etičku i socijalnu visinu ovoga pokreta. A sama pacifi stička težnja pretposta-


vlja važenje metafi zičkog stava, da sva živa bića imaju je-dnu, nerazorivu i večnu suštinu, zato su iluzorni i amoralni svi povodi za sukobljavanje ljudi i naroda. Pošto besmrtna životvorna supstancija samo menja oblike, treba obustaviti sva neprijateljstava, i vaspostaviti opštu izmirenost. Femini-skinje, sa svoga pacifi stičkog stanovišta, rade na tome da ovaj stav ne ostane samo apstrakcija, nego da se on pra-ktično i stvarno primeni.

Nijedan napor nije suviše težak, kad je utrošen na ostva-rivanje najveće fi lozofsko-religijske ideje, koja je ikad bila postavljena o odnosima između ljudi. Radeći neodstupno na tome da mir među narodima zavlada, feminiskinje će sma-trati da su njihova naprezanja iskupljena, ako, u budućnosti, sagledaju sve jasnije konture jedne internacionalne sloge i harmonije, koju nijedna zabluda i nijedna rđavština neće više biti u stanju da pokolebaju.

(Pravda, Beograd, 20. maj 1931, str. 2)

49ETIKA HRABROSTI

ALTRUISTIČKO DEJSTVO ŽENE

Već u nekoliko mahova, kod mnogih kulturnih naroda, obhrvanih teškom ekonomskom krizom današnjice, a i kod nas, čula su se mišljenja, više ili manje energično izražavana i obrazložavana, da bi se fi nansijske nevolje znatno uma-njile, kad bi se žena vratila isključivo kućnoj delatnosti. Ova shvatanja bila su živo pobijana od feminiskinja, i od nekih naprednih muškaraca, uverenih u nesumnjivost da se dalekosežne socijalne nepravde mogu ublažiti samo onda, kad se osigura puno pravo slobodnoga postojanja svakom svesnom ljudskom biću. Povodom toga, nameću se izvesna rasmatranja.

Daleko od toga da bi onemogućavanje ženama da javno rade moglo poboljšati, ma i najmanje, sudbonosno socija-lno stanje sadašnjosti, - mnoga bi se materijalna, politička ili etička teškoća racionalnije rasvetlila i savladala, kada bi se inicijativi prosvećenih i dobronamernih žena dalo više ma ha nego što se daje. Naime neosporno je da se opit sa sprovođenjem ideja žena – političara i državnika ne bi mogao svršiti nepomirljivom naoštrenošću naroda jednih prema drugima, i opštom opasnošću od ekonomskoga kra ha, - stanjem do koga je dovelo vođenje države skoro isklju čivo od strane ljudi. Ako se ne treba zanositi obmanom da su kod žena sva preimućstva, dodeljena ljudskom rodu, a kod muškaraca sve negativnosti, i ako se mora prizna-ti da mogućnosti i za dobro i za zlo postoje kod oba dela


čovečanstva, - ne može se stavljati u sumnju da su žene, zbog svoje, prirodom dodeljene, razgranatije osećajnosti, samilosnije i altruističkije nastrojene, a, sledstveno, da su i pre određenije za izglađivanje razdora i omraza nego muškarci. U vezi sa ovim treba podvući površnost verovanja da tupost osećanja služi na korist unapređivanju razuma; naprotiv, dubina emocionalnosti tesno je spojena ne samo sa proširivanjem svesnosti, nego i sa dostizanjem dalekovi-dosti. Načelno govoreći, zato što žene poseduju mekšu dušu i duh obasjaniji toplinom nego ljudi, kod njih postoji i više izgle da da savladaju isključivo upravljanje prema prohtevima sopstvenoga egoizma, i da shvate istinu, - propovedanu od najdobrotvornijih religijskih i fi lozofskih pretstavnika istoka i zapada, u raznim oblicima, i u raznovrsnim stilizacijama, - po kojoj svakom živom biću treba prilaziti sa saosećanjem i simpatijom. Pošto su žene, samim svojim opredelenjem matera i vaspitačica ljudskoga roda, podobnije nego ljudi da savladaju samoživost, one bliže i neposrednije mogu da budu osvetljene vrhovnom etičkom neminovnošću, sho-dno kojoj u svima bližnjima treba gledati stvorove srodne i slične sebi. A kad se ta nužnost jednom primi, u njenom sve obuhvatnom dobrotvornom smislu, otpašće, kao štetne zablude, sve namere i svi pokušaji da se klasnom mržnjom, separatističkim slepilom i nacionalističkom isključivošću i dalje truju staleži, plemena i narodi.

Dok su muškarci pretežno upravljali državama, čove-čanstvo nije izlazilo iz pomrčine sukobljavanja, omraza i gotovosti da se proliva krv. Ta činjenica stoji, u svoj svojoj žalosnoj potpunosti, i nikakvo protivno dokazivanje nije u stanju da je izgladi ili poništi. Zato se nameće potreba da

51ETIKA HRABROSTI

se i snage žena plodnije i mnogostrukije iskoriste za javni život. Pokušaj da se ženama pruži više političkoga maha i socijološke inicijative, ali i odgovornosti, ne bi, izvesno, u najgorem slučaju, i najpesimističkijim merilom procenjivan, ni u koliko pogoršao aktuelni poredak stvari. Zašto ga onda ne učiniti? Materijalno teško iznurenom, i psihološki i etički očajno razrivenom čovečanstvu, nužna je hitna pomoć. A ona mora poći od oplemenjavanja unutrašnjosti, koje će se kre-tati naporedo sa pravičnim preustrojstvom postojećih prilika, gde će svim članovima društva biti zagarantovana ekono-mska bezbednost i individualna sloboda. Za to preduzeće, od najozbiljnijeg duhovnog i materijalnog domašaja, žene poseduju neosporne sposobnosti, do sad, samovlasnošću muškaraca, dovoljno neiskorišćene za usavršavanje života. Time je, u stvari, prema čitavom čovečanstvu činjen pre-stup, koji je bio često nesvesan, proizašao iz nanosa malou-mnih tradicija, i, katkad, čudovišnih predrasuda, - ali koji je, često sprovođen sa punom i žalosnom svesnošću.

U svojoj mučnoj evoluciji, kulturni svet došao je u krajnje kritično stanje. Slom je moguće izbeći samo ukroćivanjem egoizma, - u svim mnogobrojnim njegovim pojavama, - i opre deljivanjem za širokogrudost, pravičnost i samilost. Va-lja dopustiti ženama da dadu punu meru svojih priloga za to opredeljivanje. Jer njihovi prilozi, ni u kom slučaju, neće biti ni manji, ni kvalitativno neznatniji, od onih što su pružili altruisti između muškaraca, - u korist universalnoga dobra.

(Jugoslovenska žena, Beograd, 21. maj 1932, str. 1)

53ETIKA HRABROSTI

OKO ZA OKO...POVODOM HITLEROVOGPROGANJANJA JEVREJA

Jedan odjek privođenja u delo hitlerovske teze o čistoj rasi

Došlo je vreme kad je, sasvim teškoga srca, valjalo osta-viti možda najizbavilačkiju i najskladniju varoš na svetu, - go spodstveni Salcburg, krcat tradicijama visoke umetnosti i prave spiritualnosti. Zauzimam mesto u kupeu gde još sede jedna stara austijska astmatična gospođa, kojoj je lekar pre poručio talijansko primorje, i dobrodušni Salcburžanin, koji treba da u našem Dubrovniku leči svoj reumatizam.

Odjednom, sa mnogo šuma, zakrčuje čitav hodnik voza povorka ljudskih bića iz kojih, već sasvim na prvi pogled, iradira nemir i teška razbijenost. Jasan je odmah ceo sticaj: jedna tipično jevrejska porodica uzmiče ispred hitlerovsko-ga žalosno primenjivanoga fi lozofi ranja o čistoj rasi, koje izgleda još jezovitije, kad dobije neko tobožnje ideološko tumačenje. Pre svega, sedmogodišnja devojčica, jako ko-vrdžave crne kose, i malo ispalih, sjajno graorastih očiju, sa ogromnom turističkom torbom na leđima. Pa dečko, uspeli tip sefardskog Jevrejina, nešto veći od sestre, natovaren ve likim paketima. Zatim mati, žena svežega lica, sasvim uo čljivo gravidna, koja vodi za ruku trogodišnjeg dečka,


od napora putovanja već dobro obesnaženoga. I, najzad, otac porodice: čovek preteći zapaljenoga crnoga pogleda, duge brade, jakih usana i lako pogrbljenih leđa. On brzo i nervo zno skida polucilinder, i stavlja na glavu crnu jevrejsku kapu. Za njime ulaze dva nosača, sa čitavim brdima stvari. Gospođa Austrijanka blago objašnjava da ona, svakako, ima prava na kut gde je stavila svoj prtljag. Otac porodice je, očevidno, u onome stanju razdraženosti kad čovek učestano oseća potrebu da zameće kavgu: praskavo se obraća svima nama, i preti da će dozvati šefa stanice. “Umeću već da izvo jujem svoje pravo, znajte!” Ubrzo oseća da mu niko od nas pravo ne osporava; odmah se sasvim uljudno izvinjava, i jada kako nije nikakvo zadovoljstvo putovati sa decom, naročito ne prevaljivati put od Lajpciga do Palestine.

-Zar idete u Palestinu?

-Kako ne. U našu zemlju. Jer to je jedino naša zemlja. Povlačimo se iz razbojničke države.

-Sramno, doista!

-Sad razumete što sam vikao. Suviše je ovo mučno.

-Znam. I pored najboljih nastojanja, nervi, najzad, sa-svim popuste.

Na moje kazivanje putnik je strahovito raširio oči, i počeo da sipa reči gromovitošću koja je parala, u isti mah, i sluh, i asocijativne centre u mozgu.

-Razumete, ništa oni meni nisu učinili. Ni ja, ni moja po-rodica, ni najmanje trpeli nismo. Verujte. Zakleću se na to. Pozvaću za svedoka onoga gospodina što šeta peronom; on će vam potvrditi da sam mu, maločas, ovo isto rekao. Da

55ETIKA HRABROSTI

nismo moja porodica ni ja apsolutno ništa izdržali. Ali u toj zemlji, poslednjoj od sviju, neću da rastu moja deca.

Austrijanac je mirno rasklopio usta, puna veštačkih zuba, i ubedljivo kazao:

-Meni su svi ljudi jednaki. Ma kome narodu pripadali. A vama doista nije lako.

Voz koji je pošao razlegao se od vikanja:

-Nemac je politički nezreo. Kažem vam. On mrzi svaku naciju. A Nemačka je najnemoralnija država od svih što su ikada postojale. I najvarvarskija. Divljaci u Centralnoj Africi su kulturni, kad se sa Nemcima uporede.

-To je već šovinizam, pokušala je gospođa Austrijanka. Mi saosećamo sa vama, ali tako uopštavati ipak je preteranost.

-Onda, gospođice, vi presudite, uputio je reči meni. Ka-kva je to zemlja gde preti opasnost svakoga časa da vas be zočna mladež uhvati za bradu, nasred ulice, i da vam je iseče, - zato što je jevrejska.

Na to nisam ništa kazala. Šta bi se na to, uopšte, moglo reći?

-A koje ste vi narodnosti, gospođice?

Pa kad je čuo, osuo je, ushićeno!

-U vašoj zemlji Jevreji su potpuno ravnopravni sa ostali-ma. Mislio sam da dođem u Zagreb. Umalo što nisam došao u Zagreb. I novac je vaš jevtin.

Sledovalo je vrlo iscrpno ispitivanje koliko dinara vredi je dna marka, i opširno i skoro detinjski raskliktano sraču-


na vanje koliko bi godina jedna izbeglica iz Nemačke, sa izve snim kapitalom što bi donela sobom, mogla bezbrižno i ništa ne radeći da živi, u srećnoj i gostoljubivoj zemlji Ju-goslaviji.

Ali se to svršilo, i stari tokovi misli ponovo su naišli.

-Pet stotina godina živela je moja porodica u Nemačkoj. Borio sam se kao nemački vojnik, i ranjen sam triput. Čuvao sam srpske zarobljenike.

Recite svuda, gospođice, pričajte svima svojima kako su Nemci postupali sa srpskim vojnicima.

Zasuo me je, bez milosti, vrlo drastičnim slikanjima koja bi bilo i beskrajno tužno i potpuno uzaludno ponavljati, - čak i kad bi svaka pojedinost u njima bila verna. Ali moj sa putnik pomamno mi je iznuđavao obećanje da ću verno isporučiti, širom Jugoslavije, sve što sam od njega čula.

Da učinim kraj povodu svoje melanholije i njegovoga nastupa, navodila sam Filona Aleksandrijskoga, Maimoni-da, moga Spinozu, i sve dalje, - do najutančanije glumice sadašnjosti, od koje je najzapažljiviji fl uid besmrtnosti pro-strujao nemačkim pozornicama, - od Elizabete Bergner koja se od hitlerovske maloumnosti sklonila u London.

Bio je oduševljen, i izvadio iz putne torbe Talmud, na sta ro-jevrejskom, i, naporedo, nemačkom jeziku, za mene.

Salcburžanin, u svojim nastojanjima za pravičnost i obje-ktivnost, odjednom se usudio:

-Ali Jevreji su ipak bili krivi za infl aciju u Nemačkoj.

Naelektrisanost se ovoga puta prelila. Putnik za Palestinu

57ETIKA HRABROSTI

je kriknuo, a ja sam bila spremna da za koji dan prekinem put, kao svedok iskrenoga procesa, u nekome mestu Austrije.

-U dobar čas! Malo odmazde unapred. Ali vidite li moga sina? Već čita Talmud, i upoznaje našu religiju. – A ja pripa-dam konzervativnoj stranci, i ubeđen sam da se religija ne sme modifi kovati ni u čemu, jer je od Boga data. – Kad odraste, moj sin će učiti svoje kako Nemce ne treba odje-dnom ubijati, jer je to suviše slabo za njih, nego kako im treba otkidati sa tela komad po komad mesa. A vi, gospo-dine, hvalite Boga što imate Dolfusa. Jer vama je Hitler pred vratima.

Oči su mu bile potpuno bezumne. A reči osvete, sipao je na čisto nemačkom jeziku.

Pojavio se, odjednom, u našem vagonu gospodin, ne-prijatno nalik na Lenjina, i nagao se nad Talmud u mojim rukama.

-Vi znate jevrejski?

A posle sa nevericom:

- Otkud da tako mislite o Jevrejima, kad niste Izrailjka?

Poljski je Jevrejin, već iseljen u Palestinu. Dolazi svake godine u Poljsku, da obiđe svoje fabrike. Po njemu, u Pale-stini su se dobro snašli oni koji su ranije otišli, proriče da neće gore biti ni novima. Stavlja mi beskonačna pitanja o načinu života i cenama u Jugoslaviji.

U Jesenici odvojila se grupa za jevrejsku postojbinu. Otac porodice piše mi svoju adresu, i uzima moju. Javiće mi se čim stigne. Ravno šest puta uzastopce pita me:


- Ali vi ćete mi odgovoriti?

U bifeu, pre ulaska u drugi voz, popio je, sa slašću, čašicu srpske rakije.

Voz je već odlazio, a on je vikao kroz prozor:

-Odgovor vaš ću dobiti? Sigurno?

Ovaj nesrećni i već izmoždenih nerava sin izabranoga na-roda ipak ne izgleda takav osvetnik, kao što preti da će biti.

Ali neotklonjivo ostaje jedan izgled.

Hitlerovski program i metode neizbežno razbuktavaju, do najluđega paroksizma, orientaciju da se učinjeno zlo pro-ganja osvetom. Time hitlerizam, u pravoj liniji, stvara te-meljne prve članove onoga užasnoga kauzalnoga lanca gde iz jedne negativnosti proizlazi druga. Tek najspiritu alniji od po svetu razvejavanih sinova Izrailja primenjivaće saznanje da nesreću koja ih je snašla treba opet, po koji put u isto riji jevrejskoga naroda? – podneti kao Božju volju; još više, da onaj ubistveni uzročni neksus treba prekinuti, na taj način što će se doživljene povrede podneti bez osvete, i što se na jedno oskrnavljenje neće odgovarati drugim. Ali pošto vrlo duga evolucija svesti prethodi takvome saznanju, - koliko će trovanja mržnjom i snovanjima odmazde izazvati slepi prestupi Hitlera i njegovih sledbenika u dušama potomaka sazdavača jednoga veličanstvenoga monoteizma? Valjda onoliko isto zapletenih i čvornovatih nizova koliko i sve osta-le metode nepoštovanja ličnosti i nasilja, od posta nka sveta do danas.

A zar je izvodljivo, u ovaj čas, današnjim jevrejskim izbe-glicama, raskućenih domova, pokidanih niti uobičajenoga

59ETIKA HRABROSTI

bivstvovanja, i ružno ponižavanih, - uspešno prići sa rečju najvišega sverazrešilačkoga opraštanja, koju je izrekao naj-o svetljeniji među Jevrejima:

“A ko te udari po jednome obrazu, pruži mu drugi”?

(Pravda, Beograd, 3. septembar 1933, str. 3)

61ETIKA HRABROSTI

SAVREMENI ASPEKTI

U preterano ubrzanome ritmu svakidašnjih promicanja ne-bi tnih pojava i tmurnih događanja od kojih, već sutra, neće biti nikakvog pozitivnoga spomena, - ljudima izgleda sve aktu elnije i preče nego potsećanje na sadržinu starih mudrih učenja o miroljubivosti i dobroj volji. Bože moj, - sve su to kra sno i zlatousto nanizane reči, ali za njih nedo staje vreme-na u ovome štedljivo omeđenome životu gde treba svako napredovanje silom otimati, a za svaku varljivu počast mučki se krvaviti. I zato ljudski stvorovi, su stali od trke za utva-rama, i izbezumljenih živaca od jezovito narasle slavoljubi-vosti, kad se nađu u nevolji zbog svojih nezajaženih žudnja, i kad zagrozi opasnost njihovom otpra vnom osvajanju sve daljih stupnjeva u društvenoj hijerarhiji, pribegavaju – kao onome što im najbrže može pomoći – savremenim meto-dama odbrane, - satkanim isključivo od mržnje, osvetolju-bivosti, proganjanja i podmuklih zabadanja noža u leđa. Jer, pored toga što ove metode jedine mogu da izbave čoveka sadašnjice iz njegovih spoljašnjih zapleta, imaju one i to pri vidno preimućstvo što su aktuelne, saobražene čitavome toku stvari, i što im se, zaista, ne može prebaciti nikakva zastarelost. A pretežno poslovno i pohlepno nastrojeni mo-de rni čovek ne pravi pitanje od je dno ga neosporno bitnoga nedostatka tih metoda, - što one ne razvedravaju dušu, niti podižu duh, nego ih i dalje osta vljaju u ukletom i neizlaznom krugu opsena, u okviru koga ne može naići ni sa koje strane ni tobožnje, - a kamoli pravo umirenje i olakšanje.


Ovakva orijentacija modernoga života, u najobimnijem njegovome delu, donosi one crne ishode katastrofa koji sve učestanije potresaju naše dane. Ako ikoje, naše doba predočava nam, sasvim konkretno i rasipno štedro, u kakve sve fantastično nakazne forme osećanje mržnje može da se uobliči. Mi ne moramo da se naprežemo oko predviđanja i zamišljanja: na naše oči ostvaruje se očaj bezizlazne sklo-pljenosti obnevidelog i krvničkog uzajamnog proganjanja, - po sebi razumljive posledice preovlađivanja negativnih duševnih pokreta, izrađivanih i prerađivanih – shodno duhu vremena – u smislu terora. Pred tako neposrednim odigra-vanjima, gledaoce podilazi jeza, i moraju im padati na pa-met slike pretstava iz jevrejskih proroka ili iz apokalipse. Ali – za čudo – oni sami ipak pribegavaju svemu pre, nego jedino mogućem isceliteljskom sretstvu, - upitomljavanju so pstvene unutrašnjosti, i blagorodnijem stavu prema oko-lini. Suviše smo pozitivnim pitanjima i trezvenim planovi-ma preopterećeni danas, da bi nam preostajala dokolica za staranje o duši! A u svim vremenima – počev od najdavnijih – bilo je ljudi, obasjanih istinom da mržnja nosi u sebi samo klice opustošenja i poraza: rešeni da ponište svoj ovosve-tski život radi jedne više misije, oni su i druge toj istini učili. Na žalost, ljudski rod potvrdio je bezbroj puta dosad da je slabo prijemljiv za ovakva učenja: još više, da mu se ona čine nenasušna, nevažna, sporedna. Ako se zlatna nit ovih elitnih doktrina nije prekinula, - u toku svih čudovišnosti ra znih istorijskih doba, - uprkos nepodobnosti većine lju-di da ih primi, - zaslugu za to nose samo najplemenitiji i naj umniji u ljudskome rodu, u čijim je dušama pobednički živelo vrelo neusahnjive vidovitosti. I to vrelo bilo je tako božanski životodavno, da ga nisu mogle zamutiti ni sve

63ETIKA HRABROSTI

emanacije taloga iz duhova, ugušenih svim oblicima gre-hova. A sukcesivnim obnavljanjem saznanja o iskupljenju, kroz nadvlađivanje sebičnosti, i kroz ljubav, održan je most koji čoveka, bedno biće, potčinjeno ništavnostima, može, najkraćim putem, da uvede usred večnosti, - čiju iskru nosi u sebi, iako najčešće sa svih strana pretrpanu nanosima što mu služe samo na sramotu i na propast.

Za stremljenje tome izbavilačkome mostu kao da smo konačno onesposobljeni mi, žalosno rastrzani ljudi sada šnji-ce. Mi stojimo zaprepašćeni pred svim udarima što pogađaju čitave narode, i gledamo kako se, sve jasnije i sve uočljivije, sklapa konstelacija za jednu novu, opštu katastrofu. I sve što činimo, pod tom stravičnom sugestijom, znači samo – svesno ili nesvesno, uračunljivo ili neodgovorno, ali kobno aktivno, - uvećavanje zabune, doprinošenje jadu, razbukta-vanje zlosti i ubrzavanje sloma. Daleko od nas ostaje jedini dostojni izlaz iz svih beda u koje smo oklopljeni: delatnost u smislu pregorevanja sopstvenih sitnih interesa, i ozari va -nja naših postupaka altruizmom i časnom željom da pre -ma našim snagama pripremimo mogućnost za jedno har-moničnije postojanje, i za unošenje dobre volje između pojedinaca, društava i naroda. A doklegod se taj izlaz ne primi, kao poslednje utočište, jedna nesreća smenjivaće drugu, i jedan bogohulni potres sledovaće drugom, - dok će čovek stajati bespomoćan, usred pakla koji je samome sebi pripremio, svojim slepilom i svojom negativnošću.

Pokrećući glomazni i složeni logički aparat sopstvene moći zaključivanja, ljudsko biće očajno pokušava, svim raciona-lnim sretstvima što mu stoje na raspoloženju, da oslobodi


sebe tamnice življenja među tuđinima i neprijateljima. A ne pada mu na pamet da istinsku pomoć potraži sasvim bli zu: u onoj svetloj pregršti moralnih propisa kojima se, kroz razbesnele smetnje što mu stavljahu tadašnji duhovni vođi Jevreja, probio do večnosti, pre toliko vekova, učenik Ese njana, i poznavalac hinduskih tajnih znanja i nauka, pre-tsta vnik božanstva na zemlji, Isus iz Nazareta. I zato što su nepodobni da pribegnu istinitome putu, ljudi bezuspešno sta vljaju u pokret čitave povorke zabluda, i zamahuju u pra-zno, sejući ludilo i sebi i drugima.

Ničem blagotvornom ne služe pokušaji da se bleskom ško-lski mehanizirane učenosti prospe lažna svetlost po pomrčini naših neizbavljenih i nepreporođenih individua lnosti. Zar je išta na svetu tako jasno kao činjenica da sama učenost nije stvorila nikavu utehu, i da nije sazdala nijedan najmanji element dobra? A poslednje je vreme ostaviti izukrštane stranputice, i poći, neposredno, putem što vodi spasilačkom otkrovenju, - uviđanju da se jedino oblagorođavanjem duša može izbeći krajnji, najsramniji slom što je ikad doživelo čovečanstvo.

Potsticati mržnju, ma u kome vidu, i ma u kome smeru: političkom, socijalnom, nacionalnom, - ili drugom kakvom, - mračno je bogohulni posao. I tim bogohulniji, što je po-stu pak kojim se ovo izvodi izvežbaniji, krasnorečiviji, na-kinđureniji. Vreme u kome živimo strahovito je ozbiljno. S toga, u njemu kao da svako ispoljavanje zla poseduje neku posebnu magičnu snagu da ogromno naraste, i da se čudovišno umnogostruči. I zato, na onima što u sadašnjosti prednjače u podržavanju i raspirivanju zla, – i prema čijim

65ETIKA HRABROSTI

se postupcima ravnaju njihovi sitniji pomagači i bezbrojni podražavaoci, - ostaje moralna odgovornost, tako teška, da se čini kao da je neće iskupiti ni duga večnost ispaštanja.

(Pravda, Beograd, 6- 9. januar 1935)

67ETIKA HRABROSTI

G-CA KSENIJA ATANASIJEVIĆ ODGOVARA REKTORATU UNIVERZITETA U BEOGRADU

„Za svoj odlazak sa univerzitetaimam da zahvalim podmu klim intrigama,prikrivenim univerzitetskom ‘autonomijom“

Mnogopoštovani gospodine direktore,1

Najlepše Vas molim za ljubaznost da moj odgovor na izja-vu rektorata univerziteta o mome slučaju izvolite otštampati u Vašem cenjenome listu.

Posle čekanja od šest nedelja, a pod pritiskom javno sti, rektorat univeziteta, svakako u licu rektora g. Ćorovića, koji je – priznati se mora – sa zadivljujućom okretnošću izvo dio sve mahinacije oko moga uklanjanja sa univerzi teta, i koji je o meni, na bezbroj mesta, dao bezbroj usmenih “oba-veštenja”, - dao je najzad i pismeno svoju reč. Pre toga, rektor univerziteta je, na sve moguće načine, pokušavao da uguši svaki pokret javnosti u moju korist, i nije se ustručavao

1 Pod redakcijskim naslovom „G-ca Ksenija Atanasijević odgovara Re-

ktoratu univerziteta u Beogradu“, Politika je, 2. decembra 1935. godine,

objavila odgovor Ksenije Atanasijević na tekst Rektorata Univerziteta u

Beogradu povodom njenog uklanjanja sa Univerziteta, koji je objavljen u

Politici prethodnog dana. Videti o tome opširnije u: Ljiljana Vuletić, Život i

misao Ksenije Atanasijević, Beograd, 2005.


ni sretstava zastrašivanja. (Na primer, gospođama koje su potpisale protest protiv moga uklanjanja sa univerziteta pre tio je da će ih tužiti sudu.) Želeti je da javnost često zatraži od “autonomnoga tela” obaveštenja za izvesne stva-ri koje se odigravaju na njemu.

Rektor će mi oprostiti što se ne izražavam stilom koji on upotrebljava, i što ću biti jasnija. On je objavio referat komisije koja je, po tužbi dr. Vasića, ispitivala moja popula-rna predavanja, samo zato što zna da ja prepis toga refe-rata imam kod sebe. Usmeno, međutim, šireni su glasovi da su svi moji radovi plagijati. – Što se tiče samoga referata, ja ni do danas, na sva moja raspitivanja, nisam uspela da doznam šta sam mogla pozajmiti iz Rudolfa Azmusa, Kaiser Julians Philosophische Werke – kad je to p r e v o d dela cara Julijana Apostate sa grčkog na nemački, a nije nikakva rasprava ni studija o caru kao fi lozofu. Ako je smrtni greh ne navesti izvor za svaki biografski i istoriski podatak čak i u popularnim predavanjima, iako sam ja bila među sve samim naučnim puritancima, - onda ćemo se postarati da što pre iznesemo u javnost “originalnosti” izvesnih profeso-ra fi lozofskog fakulteta koje zbog njih ne samo da glava nije zabolela, nego su još dobijali najviša naučna unapređenja. I javnost će tražiti da oni zbog toga povuku konzekvencije...

Krajnje je zanimljivo da se danas, 1935 g., rektor i nje-govi pomagači očajnički hvataju za moja popularna preda-vanja iz 1924 i 1925 godine, - kao da od toga doba nije proteklo punih deset godina, i kao da sam ja, za to vreme, sedela skrštenih ruku, i da ni reda više nisam napisala... Referat koji je rektor objavio, međutim, pogrešno je dati-ran; on nije napisan, kao što stoji u jučerašnjoj Politici 9

69ETIKA HRABROSTI

novembra 1935, nego 9 novembra 1928 godine.

Kako se, dalje, može razumeti da Filozofski fakultet odr-đuje komisiju koja utvrđuje da “inkriminisana mesta obu-hvataju mahom opšte istoriske činjenice i biografske poda-tke o fi lozofi ma”, - ali da ne vrši svoju dužnost i ne šalje taj referat Veću, nego ga, po priznanju samoga rektora, drži dve godine, - dok se sa Filozofskog fakulteta, od izvesne grupe profesora, vrlo “kolegijalno”, šire, po celom Beogradu, naj-gori glasovi o meni? G. Ćorović se, svakako, seća da je u toj akciji protiv mene i on imao lepu i vidnu ulogu. A kad sam ja zahtevala da se moj predmet ponovo uputi Veću, onda je isti fakultet koji me je jednoglasno izabrao za vanrdnog profesora, rešio, na jednoj sednici, da ne ostane pri svome izboru. Razume se da se na toj sednici fi lozofskog fakulteta, kao i obično, kad je bila reč o meni, najmanje govorilo o mojim radovima i naučnim kvalifi kacijama, - ali su se zato neumorno širile intrige. G. Nikola Popović mi je, sa dirljivom naivnošću, ove godine, priznao da su, pre tih sednica, obi-čno bile podeljene uloge, - tojest da su izvesna gospoda dobijala nalog šta će ko protiv mene da govori. Na jednoj od njih tvrdilo se da sam ja napisala studiju g. S. Pandurovića o g. Bogdanu Popoviću; na drugoj, da sam za poslednjega gospodina kazala da je “matora džukela” (neka me izvini publika, ovo nije moja reč!), što je g. Bogdan Popović čuo od neke “dame” kojoj je dao “kavaljersku reč” da je neće odati. Naravno da ja za tu vrstu inkriminacija nikad nisam bila saslušavana, da bi se utvrdila istina, nego su moji izbori na osnovu takvih infamija poništavani...

Neka g. rektor pokuša da odrekne da se, na sednici od 24 oktobra ove godine, nije uopšte ni govorilo o mojim


naučnim kvalifi kacijama. Bedni referat, napisan o meni, bez čitanja mojih radova, čak i bez spiska njihovog, navodio je nekoliko mojih studija, pisanih od 1922-1927. god. Kad su, na toj sednici, neki objektivni i uviđavni članovi fakulteta primetili da je referat nepotpun, jedan od mojih predlagača izjavio je da je čitao moje radove, i da su svi oni dobri. Po-tom je osuta paljba intriga. Govorio je g. Košutić o meni, kao o svojoj “rođenoj ćeri”, one lepote koje sam ga naterala da objavi u Vremenu. Govorio je rektor, moj osvedočeni dugogodišnji “prijatelj”, o tome kako sam strašno uvredila Fakultet, jer sam, u svojoj molbi za penziju ministru pro-svete g. Ćiriću – koja se našla kod g. Ćorovića, iako sam je poslala direktno ministru – napisala rečenicu: “Na žalost, na Filozofskom fakultetu kao da se ne vodi uvek mnogo računa o moralnim i naučnim kvalifi kacijama”. To nije bila samo po vreda “autonomije”, nego i strahovita uvreda za članove fakulteta. I onda su svi, listom, ustali protiv mene, sem mo ja dva “predlagača”, koji su me tako iskreno i savesno “predložili”...

Dostojna je sažaljivog osmeha “istinoljubiva” tvrdnja g. rektora o tome kako je fakultet bio prema meni “predu-sretljiv” i “sa puno obzira”. Valjda zato što su neki njegovi čla novi neodgovorno rasprostirali protiv mene klevetu za kle vetom, dok je meni bila uskraćena svaka mogućnost da se branim.

Koliko je fi lozofski fakultet – preciznije rečeno, izvesna gospoda na njemu – bio “predusretljiv” prema meni, vidi se najbolje i po tome, što je u toj “predusretljivosti” požurio da me, bez obzira i na sam zakon, ukloni sa univerziteta, - što je odlukom Senata, a na osnovu mišljenja pravnog fakulte-

71ETIKA HRABROSTI

ta, najočevidnije pokazano. Preko toga poništavanja neza-konitoga izbora fi lozofskoga fakulteta g. rektor prelazi, kao preko nečega sasvim sporednog. On, prirodno, ne pominje ni to da je “predusretljivost” fakulteta išla tako daleko da je tu nezakonitost hteo sprovesti ne u oktobru ove godine, nego još u maju, što je i bio razlog da od g. Ministra pro-svete tražim penziju. Na žalost, moja molba nije uvažena, jer se od strane g. rektora opet insistiralo da ne navedem prave i istinite razloge iz kojih tražim penziju, nego da svoju molbu motivišem bolešću i lažnim lekarskim uverenjima. Kad bi neki činovnik hteo da se posluži lažnim uverenjem, on bi odgovarao po krivičnom zakonu, a kad pretstavnik najvišeg prosvetnog zavoda traži to od jednoga člana toga zavoda, onda on ne odgovara, nego još tuži onoga ko na to ne pristaje.

A kad sam se na slične postupke, kao nedopuštene, i prema meni, i prema ustanovi u kojoj sedim, žalila na dle-žnim vlastima, onda g. rektor, u svom stilu, piše da je “gca Atanasijević za rešavanje svoga slučaja na universitetu po-kušavala da uvede lica na vlasti, koja su bila van škole i van zakonskog prava da se mešaju u odluke universiteta”. On izrično kaže: “Iz tih razloga fakultet je, kad se preda nj postavilo pitanje izbora gce Atanasijević, odbio da je zadrži u svojoj sredini”.

Dakle, sada smo načisto. Jedan član fakulteta može biti klevetan, maltretiran, zadržavan u svom zakonskom napre-dovanju, prema njemu se može samovoljno iskretati duh i tekst zakona, - ali on se ne sme žaliti, jer fakultet ne prizna-je nikakvu vlast nad sobom, jer je on “autonoman”.


Ceo svet, međutim, zna da rektor lično ne izbija od “lica na vlasti”, i da ne bi mogao steći ni svoje položaje ni boga-tstvo, ni sve benefi cije koje ima i drži, da nema te “vlasti”, - dok sam ja odgovorna što sam od istih vlasti tražila samo zaštitu od besprimerne samovolje i nezakonitosti. Ali ja od tih vlasti nisam nikad ni tražila ni dobila nikakve nagrade, koristi ili priznanja, i ostala sam siromašna, sa svojom skro-mnom platom i dugovima, učinjenim zbog napredovanja u svome radu.

G. rektor se ne ustručava da kaže kako sam ja, po svaku cenu, uporno želela da ostanem u sredini fakulteta, iako sam izjavljuje da sam još 1928 g. podnosila ostavku, i da sam tražila penziju, u maju i oktobru mesecu ove godine. Mogu da ga obavestim o tome da sam, poslednjih dana, uputila još dve molbe gospodinu ministru prosvete da me što pre penzioniše!

A što sam izgubila sve “prijatelje” na fakultetu, kako tvrdi g. rektor, to je i psihološki i moralno sasvim pojmljivo. Ja, zaista, nisam u toj meri lišena ličnoga dostojanstva da se klanjam i onima koji me vređaju, klevetaju i gone, niti mogu pristati da ćutim, kad mi se oduzima položaj koji sam s pravom stekla, i na kome sam vredno radila, i kad se radi protiv moje časti i egzistencije.

Ja sam izgubila svoje “prijatelje” zato što sam se posve-tila samo svome poslu, a potpuno se povukla iz sredine gde su intrige glavni instrumenti borbe i uspeha; jer mi lično nije bilo moguće da se borim tim sredstvima, jer sam, prizna-jem, bila odveć naivna, pa sam verovala da se na fakultetu, ipak, rad, ma kad, mora uzeti u obzir. Stekla sam, međutim,

73ETIKA HRABROSTI

malo pozno, ali dragoceno iskustvo da je rad za neke pro-fesore na fi lozofskom fakultetu u Beogradu stvar najspore-dnija i najnevažnija.

Sem toga, nije nikakva tajna da je dr Nikola Popović, pro-fesor fakulteta za teorijsku fi lozofi ju, koji me je tobož pre-dlagao za izbor, radio u svim pravcima i svim sredstvima na tome da me sa universiteta ukloni. Bivši ministar prosvete g. Stevan Ćirić, lično mi je kazao da je moje napredovanje u universitetskoj karijeri onemogućeno, jer se protiv mene suviše angažovao g. Nikola Popović. Poslednji gospodin je, još 1923 g., činio sve da spreči i moj dolazak na universi-tet. Od toga doba on je, svakom prilikom, čak i na svojim redovnim časovima, govorio protiv mene. Podaci koje sam pribrala o njegovom radu protiv mene izgledaju meni samoj neverovatni, iako ih imam u ruci. G. Nikola Popović je, u svojoj bezobzirnosti, išao dotle, da mi je lično, maja ove godine, rekao “kako nema vremena da čita moje radove”, i ako je bio moj stručni referent. On je, u sistematskoj borbi protiv mene, i u nizu čitavih godina, harangirao vrlo mnoge svoje kolege, iznoseći da sam o njima govorila i ono što nikada nisam ni pomislila. On je pronalazač i one “divote” da sam ja pisala studiju o g. Bogdanu Popoviću, i sprovo-dnik one lepe reči koju sam tobož rekla o istom profesoru.

Priznajem da su mi takve i slične metode u fakultetskoj borbi bile odveć odvratne, da ih, povučena, i posvećena svome radu, nisam ni mogla ni htela suzbijati, jer mi je to bilo ispod dostojanstva, i jer mi se činilo da su one takvog kvaliteta, da ih niko pametan ne može uzimati u obzir. Me-đu tim, neki članovi fakulteta, nezadovoljni i uvređeni mojim “stavom”, pravili su sve čvršći front protiv mene, - dok,


naj zad, nisu uspeli da, iz slepe mržnje i neprijateljstva pre-ma meni, stvore aferu ne samo svome fakultetu, nego, pre-ko njega, i celom Univerzitetu.

Blagodareći tim mojim “prijateljima”, rektor može biti uveren da je danas svaka iluzija o našoj najvećoj prosve-tnoj ustanovi razbijena, čak i kod naše široke publike. G. re ktor poentira svoju izjavu frazom: “Za svoj neuspeh u Univerzitetu g-ca Atanasijevic ima da zahvali samo sebi.” A ja ću svoju završiti rečima: “Za svoj odlazak sa Univerziteta imam da zahvalim podmuklim intrigama, prekrivenim uni-verzitetskom “autonomijom”.

Izvolite primiti, gospodine direktore, uverenje o mom najboljem poštovanju.

Dr. Ksenija Atanasijevic

Beograd 1 decembra 1935 g.

(Politika, Beograd, 2. decembar 1935, str. 8)

75ETIKA HRABROSTI

ZA OTVORENU BORBU

U svim krugovima našega kulturnoga života ide danas naopako i zlo. Da je to osveštana istina, neprestano se utvr đuje, podvlači, ističe; zbog toga se na sve strane žali i jadikuje. Većina ljudi krajnje je nezadovoljna, jer ne može biti više ni u kakvoj sumnji o tome da je naša današnjica zagušena opakim neispravnostima, nepravdama, nakazno-stima. Od potmulih pobunjenika i ogorčenika umiruju se i prestaju da ropću samo oni koji uspevaju – srećom, ili svo-jom veštinom – da se dograbe kakvoga unosnijega mesta. Ostali se i dalje ožučavaju – ali, skoro redovno, prigušeno i podmuklo. Jer, otvoreni sudari donose, neizbežno, mnoga preinačavanja i prevrate; a čovek, makako teorijski hrabar bio, praktično se boji javnosti kao bauka – zato mu skrivene metode borbe izgledaju, obično, zgodnije i prihvatljivije. Ali, baš zbog toga, iako su kritike postojećega stanja sve oštrije, a protesti sve češći – nikakvoga ishoda na bolje nigde nema. Gusto nagomilana ali racionalno neiskorišćena snaga troši se u pobunama bez odjeka; zato se razvedravanje ni od kuda ne pomalja. A krajnje je besmisleno iscrpljivati se u jalovim, sitno-kritičarskim pothvatima, raznošenim šapatom – onda kad se sa nevoljom treba poneti javno, na život i smrt.

Za lečenje današnje sveopšte moralne i materijalne bede potrebne su sasvim drugačije efi kasne mere. Umesto golo-ga protesta valja da dođe delanje: junačko, neustrašivo, beskompromisno. Bojažljivo nagoveštavanje tužnih i očajnih


neispravnosti našega društva treba da smeni muško skida-nje obrazine sa neistinitoga i smelo razbijanje lažnih vre-dnosti. Ne sme se podnositi, ni na jednom mestu, da se u ime neke tobožnje ideologije sprovode najniže lične pobude. Ne sme se dopuštati da se na osnovu nezdravih i izvito-perenih sopstvenih simpatija i antipatija odlučuje o tuđim sudbinama. Treba razvejati sve jazbine gde se, gnusnim i mračnim načinima, začinju i snuju sva ogrešenja ne samo o etičnost, nego i o svaku normalnu dopuštenost. Valja, najkraćim postupkom, izbaciti iz organizacija čiji je program borba za unapređenje života u ma kome smislu – one što su se u njih uvukli da štite interese i mržnje svoje i svojih porodica. Moraju se izobličeni svrgnuti sa mesta, vezanih sa odgovornošću, svi oni koji su ih se nezasluženo dokopali, moralno potpuno za njih nedorasli. Mora se jasno, razgo-vetno i nepoštedno žigosati sve neispravno, namešteno i izopačeno u ukletome krugu gde smo osuđeni da danas u mukama i u gušenju postojimo. Mora se onemogućiti da neki tipovi, obdareni okretnošću za sticanje materijalnih do-bara, primaju i drže sve dostupne benefi cije – dok se dru-gi grče od oskudice u najprvobitnijim potrebama. Mora se nezavijeno kazivati i razglašavati istina o svim rđavštinama i posuvraćenostima od kojih naš kulturni život teško boluje. Da bismo se spasli slepaca koji nam se nameću za vođe; beslovesno nepismenih koji se usuđuju da povlače tobožnje kulturne linije; nevaljalaca koji nam sa nečuvenom drskošću drže lekcije iz morala! Da bismo jednom zatvorili lažljive usne onih koji, u spolja mirno stilizovanim besedama, bljuju otrov vlastitih – najnižih - afekata! Da bismo demaskovali one čiji su svi podaci o sopstvenome životu falsifi kat i laž!

77ETIKA HRABROSTI

Da bismo na njihova prava mesta otpravili umobolnike koji kao da postoje na svetu samo zato da budu privođači u delo svih zamišljivih nevaljalstava!

Tek otvorenim postupanjima pri borbi biće izvodljivo dati putokaze za izlazak iz grozne pomrčine što nas je sa svih stra-na skolila kao mora. Jer skriveni revolti ostaće uvek osuđeni na to da se nejako i krto izviju, pa brzo zamru, ne donevši nikakva poboljšanja. A oni koji se njima služe biće uvek opredeljeni za to da se u sopstvenome kukavištvu uguše, ne domašivši nikad zračan i vedar dah slobode i istine.

(Život i rad, Beograd, sv. 148, 1936)

79ETIKA HRABROSTI

NEKONVENCIONALNE LAŽI

Ne želimo da govorimo o nužnim lažima opštenja koje je jedan sociolog i psiholog svrstao u kategoriju konvencio-nalnosti.

One danas izgledaju detinjski bezlobne.

Ne mislimo da govorimo ni o običnim svakidašnjim lažima kojima se ljudi današnjega društva obilno služe za postiza nje mnogostrukih svojih ciljeva; o ocrnjivanju drugih da bi se, tim putem, izvukla kakva lična korist; o prikazivanju se be u najboljim bojama; o prikrivanju neke svoje osobine ili neko-ga svoga dela koja će osuditi svet ili pojedinac, - i o sli čnim obma njivanjima, koja se, iako po sebi teška, pred daleko kru pnijim savremenim neistinama, mogu učiniti naivna.

Nego uzimamo u obzir jezovite i gnusne slučajeve kad je čitava javna delatnost jednoga čoveka, svesno i sa njego-vom punom voljnom odlukom, lažno postavljena; kad se ona potpuno razmimoilazi sa svima bitnim sposobnostima i sa svima glavnim težnjama bića, toga individuuma, ali se, ipak, uporno i prividno vrši, radi osvajanja društvenoga ugle da i ranga, i radi sticanja materijalnih dobara. Oduvek, i u svim vremenima, bilo je primera za takvu neistinitu dela-tnost, u svim oblastima života; danas zahvaljujući neupo-redivome moralnom i materijalnome rasulu našega “kultu-rnoga doba”, njih ima toliko da se više uopšte ne primećuje postojanje kakvoga iskrenoga i autentičnoga rada.


U krasnoj našoj današnjici, očima gledamo i ušima slu -šamo fi lozofe po profesiji, koji mogu da posluže kao naj sa-vršeniji primerci notorne, beznadežne gluposti. Ili: sretamo stvorove sa etiketom naučnika, koji su najobičnije varalice, - i to čak demaskirane varalice; ipak, oni nikom ne odgovara-ju za svoje malverzacije, Bog zna zbog kakve tamne i etički normalnome čoveku neshvatljive povezanosti sa dru gim još neotkrivenim hohštaplerima. Pa onda: otkri veni su slučajevi kad veštom i spretnom biću polazi za rukom da mistifi kuje, zajedno sa svojim svedodžbama, ne samo ce lu svoju kari-jeru, nego čak i događaje svoga privatnoga života.

I ne samo da zbog toga nije potčinjeno nikakvoj krivičnoj odgovornosti, nego je još osobito proslavljeno kao pojava obdarena izuzetnom duhovnom snagom.

A ta snaga najčešće se oseća po njenome zakulisnome dejstvovanju u po nekom tamnom vedrenju i oblačenju što od nje proizlazi. A svi oni što znaju nesumnjivost o tome biću, i onda kad u njemu ne gledaju nekakvu sa neba po-sla tu vrednost, - ćute, jer smatraju za nedopušteno remetiti ovako sjajan tok stvari...

Ali, ovo nije sve. Povorka navoda u ovome smislu nepre-gledna je.

Nekoliko još, bez sistematičnosti. – Imamo “staratelje o opštem dobru” i “zaštitnike radnika”, koji su postali mnogo-struki milioneri preko gladi i znoja bedne, iscrpljene, ne i-shranjene sirotinje. Uočavamo pretsednice humanih dru šta-va koje premlaćuju svoje služavke; kao što, s druge strane, raspolažemo i sa “zaštitnicama prava žena” koje sa perfe-ktno izdajničkom podmuklošću lome vrat svakoj ženi čiji je

81ETIKA HRABROSTI

rad nesaobrazan njihovim ambicijama.

Na svakome uglu ulice sudaramo se sa tipovima koji su, po tituli, duhovni radnici: svrha njihovoga života, međutim, fi ksirana je određeno na neumorno i nezaustavno sejanje intriga nepromašivoga uspeha.

Ili, sa drugima, iste titule, koji besomučno i pomanitalo reklamiraju sebe, u svima oblicima, i u svima sticajevima, i koji na mrtvo razglašavaju, kao vaseljensko događanje, svaku beznačajnost što iz sebe iscede.

Svi poznajemo ličnosti, na pozicijama gde treba da pomo-gnu potrebitima i nevoljnima, koje ove jadnike dočekuju i za uvek otpraćaju sa ljubaznim obećanjima koja se nikad neće ispuniti. Uši su nam zagušene od preporučivanja ideologa koji pregršt pojmova ne uspevaju da ukrste u sve sti, i od slavljenja vođa naroda, nemuštih po rođenju. A svi skupa možemo da se podičimo jednom međunarodnom ustano-vom koja staje pojedine države basnoslovne sume, i koja je postala u cilju da sprovede – pacifi zam!

Sve simptome pacifi zma osećamo danas neposrednije nego ikad!

Ali, u svakom slučaju, i toj ustanovi, i svim mnogim orga-nizacijama koje bdiju nad “dobrom naroda”, ne može se odreći jedno: obilje kongresa, konferencija, ručkova, večera, zdravica i beseda, okićenih blistavim frazama, - svih stvari ko je, pored prijatnosti, donose još i lepe novce onima što u njima učestvuju.

Ređanje u beskraj ovakvih krasota prekida stid od nedo-stojnoga vremena koje je, ipak, naše vreme, i za koje smo


odgovorni svi mi koji ga primamo i podnosimo.

Jer jedna je olakšavajuća okolnost po nas činjenica da su nam, doista, ruke, sa svih strana, krvnički vezane, i da se svaka naša pobuna smesta nepromašeno ugušuje. Ostaje nesumnjivost: u takvome dobu mi postojimo...

Psihološka neizdržljivost daljega podnošenja atmosfere, ovako štedro presićene i preopterećene lažima, prešla je, najzad, u organsko gušenje.

A kad ono naiđe, onda čovek, prirodnim i ničim više neotklonjivim pokretom, traži put što će ga izvesti na čist i svež vazduh.

(Pravda, Beograd, 1. oktobar 1936, str. 1)

83ETIKA HRABROSTI

INTRIGA I NJENI PRETSTAVNICIU DANAŠNJEM DRUŠTVU

Intriga kao oružje u životnoj borbi

Svi ljudi što su, silom svoga zvanja, svojih sposobnosti, interesovanja ili ambicija, upućeni da žive i kreću se u tako-zvanim intelektualnim krugovima, imali su bezbroj prilika da izvedu jedan krajnji žalosan, ali neoporeciv zaključak koji se, postupno, kristališe i taloži u gorko saznanje. Naime uvideli su da među ljudima što pretstavljaju duhovnu elitu jednoga naroda, napreduje i uspeva, daleko obilnije i bujnije nego u drugim, manje cenjenim sredinama, jedna neman koja se, kao strahoviti bič božji, spušta na veze među ljudima, da ih do neizdržljivosti pomuti i zamrsi. To gnusno čudovište koje savršeno raspolaže veštinom prerušavanja i preobražavanja, pa ume da uzme gorostasnu obimnost, ali i da se, prema potrebi, pretvori u jedvadodirni dah; to prokletstvo što u stopu prati bedne intelektualce jeste gnusna i n t r i g a.

Ko je prvi proizveo tu moru, i gde je početak njenoga postojanja? Ovo su pitanja na koja je, zaista, uzaludno tražiti odgovora, sa iskustvenoga domena. A zaronjava ti u metafi zičke dubine, sve do problema zla, - bilo bi su vi še zaobilazno. U ostalom, jedno prihvatljivo ontološko obja-šnjenje ne bi izmenilo stanje stvari, i ne bi ublažilo u naj-većoj meri pustošno i razorno dejstvo predmeta, teorijski pro tumačenog. Jer, u svakome slučaju, činjenica ostaje


ista: da su ljudi što duhovno rade, od svojih profesiona-lnih drugova, na svakome koraku sputavani nekim crnim uho đenjima i mračnim splitanjima, i da su, katkad, takvim postupanjima dovođeni do očajne neizlaznosti.

Na koji način i kojim se povodima začinje prva, središna spletka oko jednoga čoveka? Izlišno je pokušavati da se pro-dre u tu skroz iracionalnu oblast. Ali stoji nesumnjivost da skoro nijednoga intelektualca ne mimoilazi jedan isti udes, ispoljavan samo u raznim varijantama. Naime, svaki od njih, u prvi mah nečujno i nevidljivo, - a obično u trenutku kad to najmanje iščekuje, - biva obavijen kakvim tkanjem zlonamernih, neprijateljskih, katkad bogomrskih izmišljanja koja se, postepeno ali metodično, šire, a docnije grlato i u sav glas trube i prepričavaju. Ti proizvodi naoštrenih, zlo-bnih ili pervertiranih tuđih uobrazilja odnose se na čovekov život, rad ili značaj, a često skrnave čak i njegovo ljudsko dostojanstvo. Potkrepljivanje ovoga fakta živim primerima, uzetim iz svakodnevnoga postojanja, odvelo bi nas u jednu skroz nezdravu, zlokobnu, tamnu, možda zločinačku oblast, čiji su sadržaji satkani iz svih vrsta negativnosti; neke od ovih poslednjih, po svome slepilu, graniče se sa idiotstvom ili izbezumljenošću.

Ko su oni što zlurado ispredana i pakosno ubačena ocrnja-vanja dalje neumorno rasprostiru? Na to pitanje odgovor je prost i lak: njih je čitav legion, u kome ima zvanih i nezva-nih, podmuklih i licemernih poznanika, tobožnjih prijatelja i otvorenih neprijatelja čoveka o čijoj se sudbini radi. Ima ih raznovrsnih po individualnostima i sklonostima, po vaspi-tanju i ponašanju, ali kompaktno istovetnih u jednoj težnji: da, što je moguće niže, svuku onoga koga su uzeli za centar

85ETIKA HRABROSTI

svojih nišana. A kad već jednom ta krasna družina počne o nekome na ovaj način da se “stara”, onda nikakvih izgleda nema da će ga skoro ispustiti iz vida: onda jedan zao sud povlači za sobom gustu povorku drugih, a prvo bacanje bla-tom čitav niz sledećih. I to se tako produžuje, dok se sva moralna i intelektualna, čak i fi zička ličnost klevetanoga ne obavije pogrdnim i sramnim tvrdnjama, kao gadnim zarezo-tinama. Čudotvorno dejstvo intrige izmiče svakome pokušaju suzbijanja ili otklanjanja, jer je ona kao takva elastičnija, hitrija i prijatnija od svakoga etičkoga napora za ispravlja nje neistinitoga i za postavljanje jedne pravilne procene stvari. I jer, na žalost, ispredanje, primanje i prenošenje spletke bolje “leži “ čoveku od moralnih delatnosti.

Raznosioci spletke ne propuštaju neiskorišćenu nijednu priliku: znaju oni kako je plodonosno ubaciti opaku reč onde gde treba. Zato se svaka okolnost najmarljivije iskorišćuje. Sasvim neodgovorno i ludački zapenušano dopušteno je tvrditi o nekome svaku gadost koju kakva raspomamljena zavist može da nadahne, - ako se govori u zatvorenome i “autonomijom” zaštićenome krugu. Oblik “dobronamernih” iskaza mora, razume se, biti stilizovaniji u okviru kakvoga posela ili gozbe, gde jelo i piće najbolje prija uz muziku ogo-varanja i klevetanja. A kad se, kao zgoda da se o nekome živome rekne koja “usrdna” reč, iskoristi kakav pogreb – kad se on već ne upotrebi na to da se kritički pretrese sam mrtvac što se do groba prati, - onda ton kazivanja mora bi ti rastužen, saosećajan, nalik na načelno vapijanje nad žalosnim nedostatcima ljudske prirode. – Ali ma gde bile po sejane, klice intrige donose ogromne, tropski raskošne, zasićene plodove. Ukus tih plodova osećaće oklevetani ce-


loga života, ma kako dug on bio. Neće mu pomoći ni raspo-laganje izuzetnom sposobnošću zaboravljanja neprijatno-sti: uvek će se oko njega naći neko da ga potseti na ono što se jednom o njemu pronelo. Radikalno je otklonjena mogućnost da budemo bezbrižni: naši bližnji su oko nas! A zadivljujući budno jeste njihovo staranje da mi, slučajno, ne smetemo sa uma kako, u istini, stojimo u očima, i – naročito – u ustima sveta. Samo, kakva šteta što naši potsetnici ne raspolažu još i sposobnošću da svojim oštrim pogledom za-vire u našu unutrašnjost, i da i nju zamute, onako kako nađu za shodno!

Beskrajna tuga obuzme čoveka kad, bez ikakvih iluzija više, zagleda u mehanizam odnosa onih koji, nominalno bar, pretstavljaju duhovne vođe jednoga društva, i kad otkrije da se taj mehanizam u glavnom intrigama stavlja u pokret. I mrtvački mu je u duši kad uvidi da ostaje nemoćan svaki rad na tome da se ovakvo stanje stvari smeni nečim izlaznijim, vedrijim, blagorodnijim. U ostalom, njemu je sasvim jasno i to, da bi takav pothvat mogli započeti samo nestvarni ljudi, - oni koji još nesavremeno računaju sa pretežnošću etičkih vrednosti. A realne, moderne ličnosti ravnaju se prema ono-me usred čega se nalaze.

Ali, iako se ne dižu, hrabro i odlučno, da onemoguće dalje cvetanje i razvijanje infamnoga pokretača društvenoga bi-vanja, svi, bezizuzetno, složno osećaju kako se mizerno davljenički živi u atmosferi okuženoj neprekidnim i neu-mornim spletkarenjem, gde neprestano valja biti budan, - da kakav podlo smišljeni ubod u leđa ne bi izazvao nepopravni pad. I svi su, zbog toga, blaženi kad im se pruži prilika da se, makar za malo samo, izmaknu iz toga užasnoga, ukle-

87ETIKA HRABROSTI

toga kruga i da postanu nedohvatljivi za njegova dejstva. Na žalost, ma koliko ugodno bilo u zaklonu, dalekome od sputanosti u smutnje, - valja se opet vratiti u stare šine, jer jedino u njima može se praviti karijera, za koju je današnji intelektualac, ipak, gotov i vragu dušu da proda.

Čudovišne metode kopanja jame svojim bližnjima, međutim, neće doneti čak ni spoljnju obezbeđenost i pobedu onome ko se njima služi, - jer njih i drugi iskorišćuju. Otuda pandemonijum, ratovanje svih sa svima, opšte gušenje, kolektivni okršaj, jednom reči, slika potpunog ostvarivanja nekog mračnog prokletstva nad onima koji bi trebalo, pre svih drugih, da rade na postizanju mira sopstvene duše i na unošenju harmonije u svoju okolinu. Upućeni na to da žive usred strahovito nemoralnih sticajeva, svi se tuže na njihovu neizdržljivost, ali svi, složno i dosledno, doprinose tome da ih načine još gorima. Gledajući sa strane tu negativnu usta-lasanost, aktivnu bez predaha, prirodno se stvara pitanje: otkud učesnicima dokolica da smisle i bace u svet sva ova zla koja se, slično nekome sklupčanome bauku, kovitlaju u atmosferi? Jer zlotvorna snovanja i izdajnička postupanja ne poništavaju samo moralnu ličnost čovekovu, nego mu oduzimaju i vreme. A ljudi čija je oblast duhovnost treba-lo bi njome bez ostatka da budu apsorbovani. Ili, možda, njegove tvorevine i jesu takve kao što su radi toga što je ono malo duha kojim raspolažu u glavnom snovanjem zla ispunjeno?1

1 Ovaj deo studije “Intriga i njeni pretstavnici u današnjem društvu ”

objavljen je u Pravdi 4. avgusta 1935. godine pod naslovom “Za etičnije

odnose”. Ksenija Atanasijević je integralnu veziju studije objavila i kao

separat, naslovivši ga “Likovi intrige” (Beograd, 1937).


Intriganti na čelu našega života

Među legijom intriganata moramo, ilustracije radi, iza-brati najupadljivije. Razume se, mnogo radosnije nego ocrta-vati mračne ličnosti naše pometene i preteći natuštene da-našnjice, bilo bi, zacelo, davati skicu tipova kod kojih svo-jstva dobra, poštenja i čovekoljubivosti nadmašuju ma ne i slabosti, nerazlučne od čoveka samom njegovom prirodom i rođenjem. Na žalost, ljudi zamračenih, spletkarskih duša i niske svesti upadljivije dejstvuju među nama, i svojim ne skromnim stavom više nam se nameću na uviđaj nego če stiti ljudski stvorovi koji, srećom, još uvek postoje, iako neuočljivi, povučeni i tihi.

Antički mislilac i psiholog Teofrast isklesao je oštro, kao u mramoru, niz ljudskih karaktera, koji nam se da nas čine idilično pozitivni. A dirljivo naivne izgledaju siluete proizve-dene La Brijerovim sledbeništvom Teofrastu. Jer mi da-nas živimo usred ličnosti fantastično složenih negativno-sti. Iako u sadašnjici postoje odlučni pokreti za socijalno izjednačenje, ljudi su se individualizirali do granice koju raniji staromodni psiholozi nisu mogli domašiti ni u naj-sme lijim svojim pretpostavljanjima. Kad je reč o ljudskim svo jstvima, možemo, zbog orientacije, zadržati najširu she-mu dobrog i zlog, shvaćenu, razume se, uvek relativno; međutim, ako želimo da pristupimo bližim odredbama one tajanstvene i često jezivo razorne supstancije što se naziva ljudska duša, moramo se zadržati na svakoj pojedinačnoj, nezavisno od toga da li u njoj preovlađuje nevaljalstvo ili dobronamernost.

Rekli smo da mnogo stvarnije nego altruistički nastrojeni

89ETIKA HRABROSTI

ljudi, na razvoj naše spoljne i materijalne situacije dejstvuju oni što su proizašli iz oblasti gde nesmetano caruje Bog zla i mraka, od persijske religije nazvan Ariman. Jer ako treba da čekamo kao na čudnu blagonaklonost udesa kakvu iskrenu potporu sa strane, neki prijateljski pokret, ili, bar, koju lepu reč, - zasipani smo u izobilju, i sa svih strana, podmeta-njima nogu, pri svakom našem koraku, mučkim zabada njem noža u leđa, izvođenjima svih vrsta zlotvornih snovanja i neuračunljivo gnusnim i odvratnim pričanjima stvorova koji ne poznaju težinu reči. Zapljuskivani neprekidno čitavim bre govima talasa mržnje i neprijateljstva naših bližnjih, nagnani smo da postavimo skeptičko pitanje: da takozvani aksiološki dualizam između dobra i zla nije, u stvari, sveden na razmeru visine Himalaja prema Avali?

Seriju izlaganja savremenih tipova, štedro obdarenih svim zamišljivim i nezamišljivim okretnostima za intrigu, treba, razume se, ograničiti na najuspelije u svome rodu. A oni su, u isti mah, toliko reprezentativni, da raščlanjavanje njih daje pojam i o ostalim, njima srodnima. Izabrali smo, razume se iz neposrednoga iskustva, jedino nevarljivoga, če tiri tipa intriganata. Njima je zajedničko pripadništvo Ari-manovome području i rad na sejanju bede i propasti među ljudima najotrovnijim i najnepromašivijim sretstvima mo-derne borbe za prevlast i za afi rmiranje sebe.

Intrigant - glupak

Ovaj naslov izgleda, na prvi pogled, contradictio in ad-jecto. Ali videćemo da nije tako. Osnovni pokret prirode ovoga tipa jeste podlaštvo, koje će u njegovome kužnome postojanju doći do izraza pod svim uglovima i u svim pre-


secima gledanja. U koliko je ograničeniji, nesposobniji, glu-plji, u toliko njegovo jedino oružje za domašivanje viso-kih društvenih lestvica mora biti instinktom izoštrenije, krvničkije, mučkije. Pogrešno je shvatanje da se sa glupaci-ma lako izlazi na kraj, da su oni bezopasni. Naprotiv, empiri-ja potvrđuje, na svakom koraku, da je otsustvo sposobnosti mišljenja i rasuđivanja često najtešnje vezano sa izvanred-nom veštinom za postizanje sopstvenih ciljeva, ma na koji način, i ma po koju cenu. Zlo se provode oni što potce-njuju svoga protivnika zbog njegove neosporne gluposti. Pošto mora biti neke ravnoteže u svim delovima vaseljene, potrebno je da beznadežni glupaci od same prirode dobiju kakvu naknadu, koja im može poslužiti kao instrument za borbu. Ta naknada njima je, toliko puta, pružena u vidu po-dmukle majstorije da podzemnim kanalima sklanjaju ispred sebe one koji im smetaju. A posebno zanimljivi posao bilo bi procenjivanje kakvi slavoljubivi prohtevi žive i očajnički se koprcaju u bićima što, po svojim intelektualnim moćima, stoje duboko ispod srednje mere čovekovih sposobnosti.

Daleko od toga da su im spletkarenja ništavna, ambi-ciozni glupaci mogu postati opasni po život. Jedno posebno poglavlje moglo bi se posvetiti njihovim čudotvornim uspe-sima da obesnaže svakoga ko im se suprotstavi. Načini kako oni dolaze do svojih postignuća u najvećoj meri su neotgo-netljivi: ključ njihov oni ne puštaju iz svojih grabljivih, ružnih ruku. Ne treba ni pokušavati da im se taj ključ otrgne, jer će trud, sasvim pouzdano, ostati promašen. Ali ishode podze-mnih intrigarenja ipak je vredno uzeti u obzir.

Sa nekim stojite u najskladnijim i najprijateljskijim odno sima. Sve drugo možete pre slutiti, nego da će vas

91ETIKA HRABROSTI

on, je dno ga dana, okriviti da ste se nepovoljno o njemu izražavali, ili da ste se makako o njega ogrešili, - jer vam, doista, nikad ni do svesti nije došlo da tako postupate. A, ipak, dočekate, sasvim iznenada, da vas dojučerašnji vaš prijatelj označi kao nelojalnog, i da se, bez ikakve vaše kri-vice, zdere jedna veza koja je izgledala lepa. Pitate se za uzrok svega toga. I doznajete, zaprepašćeni: intrigantski glupak posetio je onoga koga ste smatrali za prijatelja, i dugo mu je šaputao nešto u četiri oka. Šta je to moglo biti, ostaće za večita vremena za vas misterija. Ali vas i ne zanima više suština ubačene intrige, jer ste suviše zauzeti gađenjem na bednika koji se ravnao prema izmišljanjima jedne moralne nakaze i teškim okrivljavanjem sebe što ste svoju simpatiju tako nesrećno plasirali. Ali u jedno možete biti isto tako uvereni kao u činjenicu da ćete jednoga dana umreti: ako vam osećanje ličnoga dostojanstva ne dopušta da ravnim srtstvima poništavate dejstva toga spletkara, vi ćete, za prilično kratko vreme, svoje nedavno dobre po-zna nike, kojima nikad nikakvo zlo niste učinili, videti trans-formirane u čitavu povorku neprijatelja, protiv vas raspo-mamljenih žestinom besnih pasa.

Glupak što operiše intrigama neumoran je i nezausta-van. Životinjskim svojim instinktom koji je nepogrešan, on tačno procenjuje treba li da istupa agresivno i grubo, ili valja da se načini manji od makova zrna, čekajući strpljivo i pritajeno zgodnu priliku. Katkad se unižava do poniznog i ljigavog crva, koga je suviše odvratno i zgaziti, - katkad riče i zapoveda kao izbezumljeni tiranin, - uvek prema potrebi i situaciji. I tako se ta smena odigrava sve dok se ne ostvari najveće čudo: dok crni glupak, obema svojim šakama, ne


dokopa čvrsto poziciju namenjenu najumnijima, i dok sa nje ne počne da seje svud oko sebe propast i razorenje. A kad se jednom nađe na cilju, tada se već vrlo retko ukazuje potreba za pribegavanje stavu crva, - tada same okolnosti nalažu, kao najcelishodniju metodu socijalnoga opštenja, zavitlavanje kamdžija nad glavama potčinjenih.

Ostaje porazna nesumnjivost da su katkad, u ovome sklo pu našega bivanja, moguća postignuća apsurdna kao oživljavanje mrtvih: da, na primer, imbecili igraju ulogu mi slilaca. Ona se daje objasniti samo jednom malom, ali svemoćnom rečju: i n t r i g o m, - kojom lišeni duhovnih darova često magistralno i gromovnički raspolažu i rukuju, - na sreću svoje sredine i čitavoga čovečanstva!

Intrigant – inkvizitor

Istočnjačke religije, orfi čari i pitagorejci učili su da se po smrti duše sele iz tela u telo. Ovo verovanje, strano savremenim naučnim shvatanjima, učini se prihvatljivo, kad čo veku padne u deo retka kob da, izvesno vreme svo-ga ži vota, probavi u kužnom društvu nesrećnika kome je zapli tanje stvari u istini zadovoljavanje jedne neiskoren-jive, sadističke potrebe. Kad pregledamo onaj očaj i pustoš koje dejstvo jednoga takvoga morbidnoga intriganta osta-vlja iza sebe, - i nehotice nam se pojavi u svesti pretstava kakvoga zloglasnoga inkvizitora, jednoga od onih koji su, sledujući utvarama svoje posuvraćene fantazije, ispraćali na lomaču nezaštićene jadnike. Ako su, neopozivo sudbinskom odre dbom, duše tih krvoločnih umobolnika osuđene da se mnogo puta spajaju sa novim telima, - onda se možemo pitati: da nije koja od reinkarnacija kakvoga inkvizitora neki

93ETIKA HRABROSTI

izvanredni primerak intrigantstva, dat u obliku čoveka pred nama, od čije nam se lažne ljubaznosti kosa diže na glavi.

Jer, kako bi se drukčije nego karmičkom opterećenošću mogli objasniti svi pokori od zamršavanja situacija i ljudskih naporednosti, i sve muke nevinih bića, njima prouzrokovane, koje intrigant inkvizitorskoga tipa bez predaha izvodi, - ako ne njegovim neutoljivim, sadističkim prohtevom da kinji i da masakrira? Veoma bi olakšavajuća okolnost bila, kad bi se sve spletke što ovaj stvor čarobnjački umnogostručava, mogle svesti na neku spoljnu prinuđenost, ili na njegovo slavoljublje, ili na želju za odmazdom, - ili na pohlepnost za novcem, ili na drugi koji motiv, blizak čovekovoj moći poimanja, koji bi bacio svetlost objašnjenja na ovoliko ta-mna postupanja. Ali ničega od svega ovoga nema: taj tip već uživa sva bogatstva i sve počasti ovoga sveta, - gde stvari teku u najsurovijoj oprečnosti sa svakim razumnim i moralnim redom. Pri svem tom, svi njegovi posedi nisu u stanju da ponište u njemu organski, samim fatumom uti-snuti instinkt da upravlja intrigom kao zaoštrenim nožem, koji najuspelije izaziva vrisak bola na pravdi Boga uhvaćenih žrtava. Kao što čisti artisti rafi nirano uživaju u “umetnosti radi umetnosti” tako se biće što za nas pretstavlja savre-meno uobličenje nekog srednjevekovnog krvnika kukavnih “jeretika” – veštački naslađuje smrtonosnim dejstvom vla-stitih pakleno smišljenih intriga, i u svom čudovišnom ra-dovanju tuđim krvavljenjima, patnjama, nesanicama i su-zama, ne zna mere ni granice. B e z i n t e r e s n o s t uživanja u tuđim mukama posebno je jezovita strana akcije mode rnoga naslednika Torkvemade.

Preostaje jedana nada: jednom će, možda, ta čista i


bezinteresna radost toliko porasti, da će se pretvoriti u sa-mrtnički grč...

Intrigant – ucenjivač

Njega smo našli u redovima nepriznatih, ismejanih i odbačenih književnika i umetnika, kod kojih poljuljana vera u sopstvenu stvaralačku snagu može da se izrodi u najne-ve rovatnije planove kako da se nametne afi rmiranje sebe, makar i pozno, makar i u najnižim sredinama, potpuno odvo jenim od normalnih etičkih i socijalnih shvatanja jedne za jednice, - ali, svakako, pre smrti.

U tim planovima, razume se, intriga mora imati gla-vno mesto. Njome se pokušava osvajanje kakvoga širega priznanja ili krupnije počasti. Troši se oko toga nepregledno mnogo vremena i materijalnih sretstava. Kad se sve to izja-lovi, pribegava se krajnjim, davljeničkim pokušajima.

Ako se, na primer, pišu ismejane pesme, daje im se neki ekstremni smer, recimo pornografski, - da bi obratile pažnju na sebe. I toga radi objavljuju se stihovi od kojih svaki no-rmalan čovek oseća fi zičko gađenje. Razume se, umesto da takva “stvaranja” privuku hvale svome tvorcu, njima se kite gomile prostaka kao produktima najdostojnijega među njima, dok se prema autoru brzo utvrđuje preziranje celoga ispravnoga sveta, konačno i za uvek.

Kad ovakvi pokušaji ne pomognu tamo gde se želelo, onda se traži neko da, za bogatu nagradu, primi na sebe ulogu advokata takvih prljavština i gnusoba. Daju se divna, primamljiva obećanja, praćena okršajem laži i spletaka, - da se ponuda prikaže u prihvatljivoj svetlosti. Kad se svim ovim

95ETIKA HRABROSTI

izgledima niko čestit ne zadobije, i kad bespomoćni pisac ipak ostane sam sa svojim “kreacijama” i svojom užasnom publikom, preostaje mu još jedino da istupi kao otvoreni ucenjivač koji uliva strah.

Ako se ni njegovo zastrašivanje ne pokaže dovoljno ube-dljivo, i ako opet doživi da mu se pokažu vrata, fantazija ucenjivača priprema svoj poslednji domet. Ona gusto zbija bombu spletaka, nakaznih, prljavih i očajno idiotskih. Ra-zume se, to kukavno razorno sretstvo moguće je plasirati samo u odgovarajućoj sredini sadističkih intriganata, pre-destiniranih glupaka, mediokriteta najedenih ambicijama i dobro plasiranih ništavila. Kad prsne smradna bomba intriga koju je ucenjivač načinio i mučki bacio, digne se oko nje malo graje. Ali apsurdnost laži brzo sama po sebi splasne, a prljavštine, začete u jednome pornografskome mozgu, za čas svima ogade. I smrad se razvejava u prostoru, žagor se brzo staložava, a “pesnik” opet ostaje sam sa svojim produktima, da čeka na svoj čas, i da se, za to vreme, te ši jedinom svojom životnom utehom – intrigom, od koje oče-kuje osvetu svojih grehova, svoje zaslužene sramote, svojih prevara, svoje neutoljive žudnje za prljanjem svega i svojih kukavnih iluzija da blato koje baca neće uvek padati na nje-govo već davno uprljano lice.

Intrigant – torbar

Inkarnacija spletke mogla bi se zamisliti u obliku gnusne žene, lica nalik na crnačko, neoprano tamne kože i debelih usana, masne crne kose i toliko uočljivo problematičkoga izgle da, da je odmah jasno njeno poreklo iz porodice lopova, krijumčara, pornografskih literata i lažnih bankrota. Malo


povijenih leđa, i sa otpuštenom velikom torbom, nabijenom smutnjama, ide ona neumorno od kuće do kuće, i revno-sno vrši svoj posao uvek ponovnoga razvezivanja svežnjeva intri ga. Upada ona ljudima u stanove već u zoru, pre nego što su se digli iz postelje: tada seda uz njihov krevet, i, dok se još nisu rasanili, ubacuje im ono što dalje treba da bude razneto. A zluradnici, pakosnici i glupaci – kakva je većina onih što se u društvu vide i čuju, - prihvataju odvratna tki-va što im grozni stvor ostavlja, i dalje ih prilježno modeli-raju, prema svome nahođenju. Tako je dovoljno gnusoba uvek u opticaju. Ali raznosačica intriga koja se, upornim vršenjem svoga zadatka, sa intrigama izjednačila, oseća ipak nenormalan strah da one jednom ne presahnu; zato u njenoj veštičjoj kuhinji neprestano vlada živa pokrenutost i nezaustavan rad.

A oni nad kojima nakazna žena vrši svoje sugestije, izgle daju, zaista, sjajno etički!

(Život i rad, Beograd, 1937, sv.159, str. 24-31)

97ETIKA HRABROSTI

HRISTOVA DOKTRINAI STVARNOST

Danas, kad je nedogledni vremenski niz protekao od do-ba u koje je Isus iz Nazareta, posle pojavljivanja drugih ve likih posvećenika, sa svoje strane učio ljude uzajamnoj si mpatiji i samilosti, - čovečanstvo kao da je dalje nego ikad od ideala izvornog hrišćanstva. Umesto bratstva caruju be-zumna pocepanost i slepa omraza među pojedincima, rasa-ma, narodima, državama: umesto sveljubavi vladaju gnev, izbezumljenost, zatrovanost, rađenje o glavi, mučko zaba-danje noža u leđa; umesto razumevanja – sve beznadežnije udaljavanje, razmimoilaženje i cepanje; umesto praštanja – otrovno registrovanje i najmanje omaške, i svakoga, i najsi-tnijeg prestupa, svakoga “trna u oku brata”, sa zlom žudnjom za odmazdom, što krvoločnijom, što nečovečnijom. Doista, i pojedinci i kolektivi stoje usred teško zamršene omraze i zakrvavljenosti, i zlopate se u njima grčevito i obezglavlje-no. I to u veku kad su se spoljašnji životni uslovi usavršili do ranije neslućenoga stepena, i kad je materijalno postojanje ljudima izvanredno olakšano pronalascima dosad i fantaziji nepristupačnima.

Metafi zički uzroci porekla zla suviše su praiskonski duboki, da bi i najumniji mogli do njih prodreti jasnim pogledom. Ali sa zlim se mora računati, jer se u čitavoj iskustve noj sukcesiji na sve strane sa njime obilno sukobljavamo i mu čki o njega ranjavamo. I to zlo, koje je osnovna negativna datost egzis-


tencije, dobilo je u današnjici tako nakazno isprepletane ob-like i vidove, da preti ne samo razorava njem i uništavanjem kulturnih tekovina, već i poništavanjem ce lokupne vrednosti života. “Propast Zapada”, poodavno pretskazivana, ostvaru-je se nezaustavno i neumitno, hitrijim tempom nego što je predviđena. Tekovine civilizacije, izgrađivane u smeru osva-janja materijalnih dobara i spo ljnjeg blagostanja, pokazale su se potpuno nemoćne da spasu savremene ljude od srlja-nja u sve moguće moralne neduge, duševne unakaženosti i socijalne zločine. Bez ikakve čvršće etičke podloge, lišen jedino spasonosnoga verovanja da je dobro pojedinca neo-stvarljivo bez opštega blagostanja, čovek današnjega vre-mena grca u pandemonijumu, koji su mu pripremile njegove preterano nabujale samožive težnje i pohlepnost za svim vrstama prividnih dobara i propadljivih materijalnih koristi. Suvišno vođenje računa samo i sključivo o sebi postalo je već odavno protivprirodno. Istina je i porazna nesumnji-vost da ljudski individuum dolazi na svet ophrvan oštro i nemilostivo ukorenjenim sklonostima za dominiranjem. Ali, u sadašnjem životu, te po sebi zloglasne sklonosti postale su uvećane do karikatura, a gaženje preko mrtvih redovan je i, čini se, po sebi razumljivi metod, čim treba zadovoljiti ludačku glad egoizma.

Okršaji i pometnje što na sve strane besne, u okviru ka-ko individualnog, tako i opšteg bivanja, pritiskuju kao naj-glomaznije stene iz koloseka izbačena bića, ispretrzana, uplašena, zahuktana da dograbe kakav plen, koji ih neće ni oblagoroditi ni usrećiti, ali će bar trenutno zajaziti njihove razjapljene, samožive čeljusti. Moralisti i blagorodni učitelji spasenja zaćutali su za masu ovoga puta: govore još samo

99ETIKA HRABROSTI

uskome krugu izabranih. Suviše su jasno svesni toga da su i njihovi prethodnici propovedali gluvim ušima, i da zato nikakvoga širega praktičnoga ishoda sva njihova blagoro-dna nastojavanja nisu imala. Ali, pri svem tom, ti najsvesniji između ljudi, svojim delima, saobraznim uzvišenoj ideologi-ji, čine jedan upadljivi protivteg strahovito nadmoćnom pretezanju gadluka i neispravnosti ljudskih. A bez retkih usa mljenih i razvejanih iskrica dobra, ljudski rod bi se ne-povratno ugušio u ponoru mraka, naseljenom stravičnim avetima prestupa, grehova i beslovesnosti.

Nesavremeni pretstavnici etičkih okupacija u sadašnjosti, iako pomireni sa tim da se ni sudbina čovečanstva, kao ni udes pojedinca, ne mogu predrugojačiti, i da se celokupna evolucija kreće predodređenim i nepromenljivim etapama, ne prestaju da meditiraju o večnoj suštini svih kratkovečnih fenomena, koja jedina može da pruži urazumljavanje izbe-zumljenim i unesrećenim stvorovima. A sposobnost za me-di taciju ostaje preimućstvo namenjeno najboljima, onima od kojih je jedino moguće očekivati neko razdanjavanje. Ovi ronioci u neizmeljivo jezgro svega znaju da su jedan isti izlaz iz spletova bolova i zabluda pokazivali svi naje-minentniji vođi čovečanstva, - nezavisno od toga kome su narodu, vremenu ili veri pripadali: Buda, Mojsije, Pitagora, Platon, Isus, Toma iz Kempisa ili Paskal. Svi oni savetovali su i nalagali da se ostavi bolno i okuženo poprište opsena, ludih trzavica i svirepih patnji, i da se utone u čisti božanski, sverešavalački izvor celokupnog postojanja, iz kojega se samo mogu crpeti mir i obasjanost. A kao na jedino mogući način da se do toga dođe, ukazivali su, u primeni, na ljubav i samilost prema živim bićima. Ali ljudi, ukvrženi u nanose


na oko primamljivih privida, nisu imali smisla za reč istine, koja je uvek kratka, jasna i kategorična. Zato su i dalje išli za svojim zabludama, i dalje su se ponašali kao da je sva-ki od njih središte univerzuma, potiskujući sa beslovesno rasplamtelom voljom za samopotvrđivanjem sve što bi im stva rno ili samo fi ktivno stajalo na putu.

Vrtoglavica zaslepljenog hrljenja za onim što donosi ličnu korist zahvatila je danas čovečanstvo kao požar nedogle-dnih razmera. I najoptimističkije nastrojeni priznaju da je nezapamćeno i bezprimerno današnje nepoštovanje tuđe ličnosti i smelost za prigušivanje i skrnavljenje tuđih prava. Jer gadne nepravde i bogohulne povrede što su još juče tek po izuzetku pogađale pojedince, snalaze sad po sebi razu-mljivo, čitave narode. I na njih se niko više ne buni, jer se suviše često ponavljaju, i jer su ljudi odveć velike kukavice da bi ustali u odbranu tuđih prava.

Pri takvome stanju stvari, u trenucima kad naročito opa-ko pritiskuje dušu mora stvarnosti, davljenički krikne naj-neophodnija od svih potreba: ako ne za kakvim konačnim razrešenjem, do kojega je samo izabranima ostvarljivo doći, ono bar za kakvim utešnijim izgledom, za nekim povodom unutrašnjega razvedravanja, za kojim osloncem što neće obmanuti. I tada se, prirodno i pouzdano, nameće pribega-vanje učiteljima ljubavi, čije su reči pouzdani putokaz za izla-zak iz vrzinog kola, rata sviju protiv savakog. Nama najbliži između njih je Isus iz Nazareta, koji je propovedao ljudima da se samo putem ljubavi dokučuju neprolazna dobra. Nje-govi stavovi čine se danas rastavljeni od čovečanstva razja-pljenijim ponorom nego ikad, ali, baš zbog toga, oni blistaju u još moćnijoj svetlosti i nadzemaljskijem blesku nego ra-

101ETIKA HRABROSTI

nije. Prosvećenima mora izgledati već sad neosporno da se ukletom ukvrženi lanac zla samo praštanjem i simpatijom može negde raskinuti. Gadna povezanost uzroka – mržnje i posledice – odmazdene ne može se poseći nikakvim nega-tivnostima, jer se iz jednoga zla, fatalnim načinom rađa uvek drugo, kao što iz jedne mržnje proističe uvek druga. Kauza-lna sklupčanost uzroka i posledica negativnih radnja još je neumitnija, nego svaka druga uzročnost. Dejstva jednoga zla proizvode beskrajnu povorku drugih, gorih, mračnijih, zapletenijih: iz njih nikakvoga ishoda nema, sve dok se ne ponište životvornom, oplemenjujućom, jedino isceliteljskom strujom dobra. Umesto da se rđavština potiskuje silom, tre-ba, pre, umesto nje i nezavisno od nje, izgrađivati nove staze što vode duševnome miru, opštem blagostanju i ši-rokoj, svesnoj slobodi – tom najnevarljivijem preimućstvu čo veka. Zabluda je stvorova, zanesenih površinom i spoljnim izgledima, verovanje da sila, kažnjavanje i odmazda, mogu doprineti poboljšanju odnosa među ljudima. Zastrašivanje je jedna od metoda koje najuspešnije pothranjuju sve vrste podlosti, neiskrenosti i laži, - ta nepresušna vrela svih opa-kosti i nakaznosti. Međutim, praštanje i saosećanje, kao ne-posredne reakcije na ključanja i preplavljanja zla, i zračenje pozitivnim smerovima i konstruktivnim delima, - ostaju prava mogućnost za oslobođenje iz demonskih spletenosti i pomračenosti, u kojima smo već poodavno izgubili obličje čoveka. Valja učiniti najgorostasniji ali i najplemenitiji na-por: ugušiti u sebi onaj ružni i cinički egoizam, koji nam zastire oči slepilom za sve što nismo mi i naša korist, i koji nas gura u potpunu, stravičnu propast duše i pomračenost uma. Tek kad prokrčimo sebi izlaz na visine altruističnoga gledanja na svet, osvanuće nam, a naša unutrašnjost će


se osloboditi dželatskih lanaca, što nas drže prikovane za mrak i pustoš. A taj izlaz naznačili su svi veliki tražioci Boga i iskupljenja iz zemaljskih muka, ali ga je Isus iz Nazareta pretstavio u naročito toplim i pristupačnim simbolima. Čim prava i svima pristupačna sadržina tih simbola postane naša istinska svojina, spašće sa naših, od spoljnih užasa zgrčenih duša, svi izlišni osvrti na nebitnosti i sva zlopaćenja zbog njih, i sinuće u njima praiskonska božanska iskra, mučki za trpana i potisnuta nedostojnim i ružnim pokretima, ali ne-uništljiva i namenjena večnosti.

Ako ne budemo u stanju, međutim, da izađemo iz sklo-pa sukobljavanja, kavga i laži, imaćemo žalosnu ulogu da pripremimo opštu katastrofu, gde će izgubiti važnost svi pri ncipi čovečnosti, i rastočiti se cela životna lepota. Be-skrajno je bolje neimati aktivnu ulogu u tome sveopštem slomu i crnome bespuću, nego svojim beslovesnim postu-pcima pothranjivati stvaranje sveopšte anarhije, koja će, i bez našega udela, uostalom, neizostavno nastupiti, da po kaže do kakvih apsurda i čudovišnosti vodi odbacivanje spa silačkih i jedino kako socijalno tako i individualno pri-hvatljivih načela pravičnosti i bratstva.

A ta načela leže na domašaju ruke, odlučno isklesana i nezaboravno uobličena u svedočenjima što su ostala iz kra-tke zemaljske delatnosti Isusa iz Nazareta. Taj posvećenik najvišeg stila, “svetlost kojoj nema ravne”, istakao je jedno-stavnije, sugestivnije i nepobitnije od svih svojih pretho-dnika i sledbenika, da samo saosećanje i smisao za odava-nje pravde svakom ljudskom biću mogu izvesti čovečanstvo iz pomrčine, naseljene gadnim avetima mržnje, i rastere-titi ga košmarne opterećenosti egoizma, koja je najtamnije

103ETIKA HRABROSTI

prokletstvo čovekovo. Ovo učenje: zvanično prividno sankci-onisano, ali u bitnosti dogmatično osakaćeno i licemerno be snaženo, nije moglo pomoći ljudima, nepripravljenim da ga prime. Istinitost i spasonosnost te doktrine postaće ne-pobitne za sve tek posle zadnjega, od svih dosadašnjih na-jbednijega kraha, koji čeka čovečanstvo: preostali od ljudi jasno će pojmiti tada da metode nasilja, nikakvo olakšanje i poboljšanje ne mogu doneti. I prihvatiće i primeniće u delo stavove o pravičnij podeli životnih uslova, o jednakim pravima svih ljudskih stvorova i o altruizmu, - zato što će neosporno videti da ih samo oni mogu izvesti iz potpune moralne obezglavljenosti i socijalnog prestupništva, i uzdići ih na stepen svešću obasjanih bića.

Preostali iz najočajnijeg od svih moralnih i društvenih slo-mova što su se ikad dogodili, poći će za Hristovom ideologi-jom, ako ne iz oduševljenja, ono, svakako, iz neospornog uviđanja da samo ona može osigurati mir i prosperitet ljudi-ma i narodima. Mnogovekovna crna iskustva, kao posledica neprihvatanja izvornih hrišćanskih principa, otvoriće ljudima oči o suštini socijalne pravde i o neizbežnosti potiskivanja čovekovoga čudovišnoga egoizma.

Ali, međuvreme od današnjice, do te završne faze društvenoga razvitka, naseliće najgnusnije i najpomamnije utvare samoživosti i slepila… A nas, ljude današnjice, neće mimoići žalosna sudbina da ih gledamo sasvim izbliza…

(Hrišćanska misao, IV, br, 12, 1938, str. 131-132)

105ETIKA HRABROSTI

ANONIMNO PISANJE DANAŠNJICE

Bezimenost i neodgovornost

Pitanje anonimnog stvaranja neosporno je interesantno i veoma [nečitko]. Ono obuhvata dva, po suštini sasvim različita smera: jedan gde anonimnost proizlazi iz pleme-nitih motiva, i drugi, gde je ona bedem i zaštita za neodgo-vorno izražavanje negativnih i mračnih pobuda.

Kao što sama reč kazuje (grčki: anonimos), anoniman je onaj koji nema ime, ili čije se ime ne zna. Shodno ljudskoj prirodi korenito usađenome samoljublju, čovek želi da svoje ime vidi vezano za svoja dela, za svoja postignuća svake vrste kojima može da se ponosi, ili od kojih bar ne treba da se krije. Od te opšte, razumljive i nimalo ni prestupne ni grešne želje, ljudsko biće može otstupiti iz neke neobične po trebe za abnegacijom, za brisanjem i poništavanjem so-pstvene ličnosti, - potrebe koja se obično začinje pred vi-dicima i sagledavanjima širokog i silnog božanstva, ili bez-graničnog vasionskog prostranstva, u odnosu na koje čovek izgleda vrtoglavo i zaprepašćujuće malen. Od želje da svoje ime vidi vezano za ono što je uradio, čovek otstu pa i onda, kad mu njegov rad ne služi na čast, kada ga se on u duši stidi. U takvim slučajevima, ako u moći onoga ko postu-pcima ove vrste pribegava ne leži da pobedi sebe i pobude što ga na to gone, i da ne izvrši ono što ga pred vlastitom savešću izobličava, - u svakom slučaju stoji na domaku nje-


govih izvođačkih snaga da pred drugima zataji sebe kao vi novnika takvih radnja.

Ove poslednje, sumnjive i mračne pobude zatajiva-nja svoga imena toliko su česte postale, da je u naše do-ba anonimnost skoro izjednačena sa njima. A to nam se izjednačavanje čini neadekvatno, kad se spomenemo da su sva najstarija, najveličanstvenija dela arhitekture anoni-mnog karaktera: tajanstveni egipatski hramovi, grobnice i sfi nge, preopterećeni simboličkim i čudovišnim detaljima indijski, i ozarujuće skladni grčki hramovi. Isto tako, osta-la su nepoznata i za docnija vremena izgubljena i imena po harmoničnosti nedostižnih antičkih skulptura Apolona iz Belvedere, Afrodite sa Melosa, Medičijeve Afrodite, Niobe, Gladiatora i tolikih drugih.

Zbog još neizdiferenciranoga razlikovanja između indi-vidualnog i kolektivnog, u početku istorijskoga razvitka čo-večanstva umetnička i književna dela stvarana su anoni mno i zajednički. Tako ne znamo pisce velikih epova svih nacija, jer je u njihovom stvaranju, na neki način, ceo narod uzimao učešća. Anonimne su epopeje Mahabharata i Ramajana, kao i naša narodna poezija. Anonimne su, isto tako, indijske Vede, - svedočanstva prvobitnih religijskih shvatanja i početaka mudrosti o svetu meditativno nastrojenih Hindusa. I sre-dnje vekovni epovi – francuska Pesma o Rolandu, nemačka Pesma o Nibelunzima i skandinavske Ede, - nisu vezane za imena svojih tvoraca, jer je u religioznošću preplavljenom Srednjem Veku individualnost bila potisnuta u sporedni plan. U to doba, mnogi slikari i književnici nisu potpisivali svoja dela, koja su postala u slavu Boga. Tako je mali spis O ugle-danju na Hrista, koji je, posle Novoga Zaveta, najdragoceniji

107ETIKA HRABROSTI

izvor neizobličenoga hrišćanstva, u stvari anoniman, jer je hipotetično tek docnije pripisan nekim autorima.

Uobičajenost da tvorci potpisuju svoja dela vodi poreklo iz doba Renesansa, kad je svest o ličnosti bila pobedonosno i konačno utvrđena. Pri svem tom, anonimne publikacije i u docnijim epohama povremeno se pojavljuju: među njima ima tako značajnih dela kao što su Paskalova Pisma jedno-me provincijalcu, La Rošfukoove Maksime, La Brierovi Kara-kteri, Didroova Pisma o slepima, i Pisma o gluvo-nemima, Monteskijeov Duh zakona, Volterovo objašnjenje Svetog pisma, i Manon Lesko od Abe Prevoa. Anonimnost je obično održavana iz pojmljive opreznosti, kad su u pitanju bili spisi gde se autor borio protiv okamenjenih dogma, a za dru-štvene ili političke slobode – kao što je slučaj sa navedenim knjigama. Francuska pamfl etistička književnost 18-oga veka morala je biti anonimna, jer se kritikovanjem postojećeg stanja dopadalo Bastije.

A valja naglasiti da je anonimnost u izvesnim režimima etički opravdano oružje u borbi za slobodu. Jer, ako se na rđave režime koji pretstavljaju mrak puca iz mraka, - to je shvatljivo, i celishodno, i dopušteno.

Ali, kad se to u naše vreme radi na one koji otvoreno dejstvuju na poslu koji je vidan za svakoga, i izložen sva-čijoj kritici, - onda je anonimnost znak nemirne savesti i nedopuštenih motiva. I kad se zna koliko su ljudi tašti i sujetni, čak i onda kad im se ime samo pomene u javnosti, - može se otprilike razumeti negativnost njihovih pobuda, u slučaju kad se oni lično trude da napišu nešto i da to štampaju u javnosti, ali pod uslovom da se njihovo ime u tom “časnom poslu”ne sme znati...


Anonimno pisanje današnjice, upereno na pojedine li-čnosti, proizlazi iz kukavištva da se pobegne od odgovo rnosti zbog uvreda ili kleveta koje se ne mogu dokazati, a koje se bacaju na drugoga iz nekog negativnog osećanja: mržnje, zavisti, zlobe, u cilju da mu se naškodi moralno ili materi-jalno, ili na oba načina. Jer anonimnost je najzgodniji, iako najnedostojniji zaklon za one, koji žele da postupaju i rđavo i neodgovorno. Slična zasedama na drumu, ona je busija na javnim, kulturnim, naučnim i književnim stazama. Ano-nimna kritika je ružna stvar, jer nema očiglednijeg i rečitijeg dokaza protiv nje od činjenice, da se ispod nje ne sme staviti ime autora. Stideti se svoga dela, to nije mala stvar; ali stideti se svoga imena, to je, svakako, krajnja tačka do koje se može pasti u malverzacijama na kulturnom polju rada. O zloupotrebljavanju anonimnosti u problematične i nedo stojne svrhe pisao je Šopenhauer, sa svojom dokaza-nom književnom čestitošću i otvorenošću. “...anonimnost prosto služi da oslobodi od odgovornosti onoga koji nije u stanju da dokaže ono što tvrdi... Neverovatno je koliko su ti majčini junaci drski, i koliko ne prezaju ni od najgorih književnih nitkovluka, kad znaju da su sigurni pod senkom anoni mnosti. – Kao što postoje universalne medicine, tako je i ovo universalna antikritika, protiv svih anonimnih re-cenzija, pa bilo da hvale ono što je rđavo, ili da kude ono što je dobro: “Huljo, reci ko si! Jer pod maskom i skriven napadati ljude, koji idu otvorena lica, to ne čini ni jedan po-šten čovek: tako rade hulje i nitkovi. – Dakle, huljo, reci ko si! probatum est.”1

1 Upor. Šopenhauer, O pisanju i stilu, preveo Milan Vujaklija, Enciklope-

dijska biblioteka, Beograd, br. 1-2, str. 95.

109ETIKA HRABROSTI

Doista, anonimnost je podjednako gnusna, i kad je činjena u cilju da vrednost obori, i kad ide na to da ništavnostima pribavi neki, ma i prividni i kratkoročni značaj. Otuda se ona i iskorišćuje tako mnogostruko od pripadnika raznih, tajnih i javnih organizacija, društava, bandi, koje su posta-le radi uzajamnoga podržavanja svojih članova, a rušenja sva koga ko tome, svesno ili nesvesno, stoji na putu. Često je anonimnost i sasvim kratkoga daha, kad joj se pribegava radi izazivanja neke trenutne zabune, ili zabadanja kakve sitne žaoke. Ima ljudi kojima je delanje ove poslednje vrste postalo neka vrsta životnog cilja.

U području usmenoga saopštavanja, anonimnome pisa-nju odgovaraju zlonamerna ubacivanja, došaptavanja, i se-ja nja raznih pometnja o ličnostima zlim i klevetničkim re či-ma, naravno pri pažljivome izbegavanju svake odgo vo r no sti zaklanjanjem za bezimenost. Klasični obrasci ovoga postu-panja poznati su. To su ona zloglasna i amoralna : “Priča se...”, “To ne kažem ja, nego drugi govore...” Zasebno je, i dostojno obrade pitanje, koliko ovakva govorenja unose bede i zagušljivosti u društveni život, i kakve su moralne mizerije oni što se njima služe.

Obe kategorije anonimnosti, međutim, i pismena i usme-na, imaju kao zajednička obeležja pribegavanje bezimeno-sti i panični strah od odgovornosti. Kao takve, one stoje na etički najnižoj lestvici, pretstavljajući jednu rugobnu dru-štvenu pojavu današnjice. Zato, u okviru pretstojeće borbe za pravičniji i napredniji tok stvari, treba predvideti i pri-manje pune odgovornosti svakoga čestitoga člana socijalne zajednice za sve ono što kaže i napiše, a što treba da je za-garantovano sopstvenom savešću i otvoreno priznatim ime-


nom. Kada se ljudi budu načinili odgovornim za svoje reči i učine, bićemo rasterećeni vrlo mnogih masivnih nanosa prljavštine, koje se iz pomrčine neometano i hitro sipaju u naš život, da ga potpuno zacrne i srozaju na niže.

(Pravda, Beograd, 12. novembar 1939)

111ETIKA HRABROSTI

RAT I FILOZOFIJA

Mudrost o svetu mora odbacivati sve vrste ratovanja

Posmatran sa gledišta eminentno fi lozofskog mišljenja, rat se prikazuje kao jedna od najodvratnijih i najbezobzirni-jih manifestacija sebičnosti, zaslepljenosti i svih vrsta i ro-dova negativnosti, koje su sudbonosno ukorenjene u lju dsku prirodu. Dok su u miru nemili talozi u ljudskoj duši u neko-liko kanalisani i primireni, u ratu oni imaju prilike da izbi-ju u svoj svojoj rugobnosti. Zato su amoralna i bogohulna sva opravdavanja rata, preduzimana sa raznih stanovišta, koja su uvek, svesno ili nesvesno, tendenciozna. Uz to, sva ona odaju krajnje nerazumevanje osnovnog etičkog stava da se ličnost svakog ljudskog bića mora poštovati, jer i u naj gorem od njih tinja, iako prigušena i zatrpana, varnica sveopštega duha. A, u toliko pre, mora se respektovati život svakog čoveka.

Zato što se taj stav nije uzimao u obzir, kao nepobitna i neotstupna istina, istoriski razvitak ljudskog postojanja na zemlji pretvorio se u nedoglednu sukcesivnost više ili manje krvavih pometnja, sudaranja, ranjavljenja i istrebljivanja. U neprekidnom sukobljavanju nalaze se i pojedinci, i grupe, i klase, i narodi. Jači ljudski individuum nasrće na slabiji, mo ćnija klasa na neotporniju, veći narod na manji. Žudnja za samopotvrđivanjem – koja se ispoljava i u individualnom i u kolektivnom vidu – postala je pokretač nebrojenih nega-


tivnih zbivanja na zemlji. Ishodi svih podviga koje takva žudnja proizvodi porazni su za nemoćne, bili oni ličnosti ili narodi. Tako se događalo uvek u istoriji, - tako se dešava i danas. I zato što je takvo stanje oduvek vladalo među lju-dima, na zemlji je mrak preovlađivao nad svetlošću, koju su slepima i gluvima obilno slali nadahnuti mudraci i u ime vrhovnoga dobra poslati posvećenici. Zbog toga se povesni-ca ljudska i sastoji, najvećim delom, iz registrovanja užasa i ogrešenja o principe ljubavi i milosrđa.

A prava, istinita, životvorna fi lozofi ja od tih i takvih pri-ncipa otstupiti ne može. Ona se o njih nikad ogrešila nije. Jer ona je, u moralnome svome delu, istovetna sa bitnošću svih pravih religija. Naime i verske doktrine, i mudrost o sve tu, zajednički i podudarno uče i ispovedaju da su svi lju-di zajedničkog porekla i da su jednaki po osnovnim linija ma svoga udesa; dakle da su svi oni srodnici i stvorovi jednog istog vaseljenskog principa. Kao takvima, dužnost im je da žive u uzajamnoj dobroti, praštanju, saosećanju i milosrđu, i da neprekidno pomažu jedni druge. Takav put, zajednički i istovetno, samo različitom terminologijom, i uz raznovrsni dokazni materijal, izlažu, nalažu i preporučuju ljudima i fi lo-zofi ja i religija. Prema tome, i jedna i druga, načelno i apso-lutno, odbacuju ratovanje i borbe među ljudima kao naj-gore povrede božanskog i neugasivog plamena u čoveku, zbog koga jedinog njegova egzistencija ima nekoga smisla i sadrži izvesnu vrednost.

Zbog toga su nakaznosti svi pokušaji opravdavanja, čak i uzdizanja rata, u ime neke tobožnje fi lozofske ideologi-je. Mudrost o svetu uvek je neotstupno služila svojoj vi-

113ETIKA HRABROSTI

sokoj nameni: skidanju vela sa životne zagonetke, u grani-cama moći čovekovoga saznanja, oplemenjavanju života i prečišćavanju i rasterećenju njegove duše. Svi veliki fi lozofi , od Sokrata i Platona, preko Sv. Avgustina, Paskala, Deka-rta i Spinoze, do Kanta i Šopenhauera, jednoglasno od ljudi traže da žive u uzajamnoj ljubavi i samilosti, i proglašavaju mržnju, razdor i otimanje o vlast za jezovite moralne pre-stupe. U odnosu na ovo pitanje, oni stoje na istovetnoj liniji sa Krišnom, Budom i Hristim – tim najsvetlijim i najobasja ni-jim od svih propovednika praštanja, samilosti i sveljubavi.

U najboljim svojim pretstavnicima, fi lozofi ja je oduvek bila vođ ljudi ka svetlosti, istini, dobroti, pravičnosti i skladu. Zato je ona morala osuđivati i odbacivati rat. Ali ona to nije činila zato što je mogla tolerirati da negativnosti bujaju i da sasvim uguše i preplave dobro. Mudrost o svetu korenito poznaje štetnost i fatalnost zla, izobličuje ga, i naznačava načine kako da se ono iz ljudske zajednice za uvek iskoreni. Ali ima i drugih načina za to, a ne samo ubijanja bližnjih. Ljudski individuum mora suzbijati zlo, ako želi da doprinese lepoti i usavršavanju života. Ali on to može činiti čovečnijim i dostojnijim putevima nego što su klanja i uništavanja, - te čudovišne metode koje u samima sebi nose svoje prokle-tstvo. Zbog toga prokletstva nijedan rat nije doneo svetu sreću ni razrešenje od životnih gnusoba.

Neka naša borba protiv zla bude socialno plodono sna, vođena u ime načela pravičnosti i bratstva, a ne radi plja-čkanja, osvajanja i ugnjetavanja drugih. Borimo se zato da postanemo braća i ravnopravni građani ove široke i pro strane zemlje, koja nas sve može nositi na sebi i obilno ishra njivati.


Samo tako, postaćemo sledbenici najvećih mudraca, onih koji su, bogovski nadahnuto, propovedali ljubav i bratstvo među ljudima.

(Pravda, Beograd, 6-9. januar 1940)

115ETIKA HRABROSTI

O ZLOUPOTREBI GOVORENEI PISANE REČI

Izgovorena i napisana reč, po svojoj prirodnoj nameni, ima da bude izraz jednog unutrašnjeg zbivanja: misaonog, osećajnog ili voljnog. Kao takva, ona može imati smi-sla samo u slučaju ako joj odgovara kakav stvarni psihički sa držaj. Kad njega nema, reč postaje lažno postavljeno i sve sno zloupotrebljeno i iskorišćeno sretstvo za dostiza-nje kakvog efekta ili svrhe, za ostvarivanje nekog računa, za prikrivanje kakve neispravnosti, za demagoško sejanje zabluda, smicalica, spletaka, kleveta, omraze i razdora, za širenje mraka, za ugušivanje istine.

Nažalost, reč veoma retko, i u naše doba sve ređe, ima za podlogu adekvatnu duhovnu i duševnu doživljenost. Ona se, bezobzirno i bezdušno, iskorišćuje u negativne, razorilačke, nesocialne, nečovečne ciljeve. Umesto da bude blagotvorna pokretačka snaga, koja potiče iz istine i vodi njenoj svetlosti, ponižena reč danas sve nepromašivije doprinosi da što gušća tama zavlada ovom, svim rodovima grešnosti i unakaženosti pritisnutom zemljom. Sve zbijenije nagomilavaju se nedo-stojni i ružni slučajevi, kad se rečima operiše radi toga da se proizvede obmana kako se nešto unapredilačko misli, oseća i hoće, - onda kad je glava prazna i pustošna, kad je duša svedena na sama grčenja od zlobe, nepravičnosti i mržnje, i kad su sva hotenja upućena isključivo smerom najgrublje


samoživosti. Poslednji slučajevi zaslužuju poseban osvrt, jer je njima preplavljen savremeni kulturni život, kako na svim drugim mestima, tako, razume se, i kod nas.

Vredelo bi odrediti visoku nagradu za najveći postignuti uspeh u prosipanju besadržajnih i jalovih reči. Nedogledna množina kandidata mogla bi se steći na ovu žalosnu uta-kmicu. Među njima bi se našlo pravih veštaka u prividnom zaplitanju i tobožnjem razmršavanju nakinđurenih, u nepri-rodnu simetričnost svrstanih, sparušenih fraza, koje se, pod prvom znalačkom analizom, nepovratno rastrošavaju, kao sasušeno cveće. Koliko se pisaca nikad nije poma klo ni stopu dalje od stalno održavanoga napora da po tpu-nu oskudicu svake inspiracije i svake obdarenosti za stru praskavim i kitnjastim rečenicama, koje se neukima i ne-prosvećenima mogu učiniti ispunjene nekom suštinom, ali od čije šturosti umnoga čoveka obuzima mrtvačka jeza. Ima autora koji danonoćno, kroz čitave duge godine, sa gvozde-nom upornošću, slažu pisane redove, gomilaju sparušene rečenice, i sa nedokučljivom okretnošću kite stupce listova i časopisa, čak i knjiga, proizvodima svojih ugašenih mozgo-va i svojih od samoživosti okorelih i za sva altruistička stru-janja neprijemljivih duša. Takvi spisatelji nailaze obično na dobar prijem kod čitalaca, koji raspolažu mentalnim spo-sobnostima srodnim njihovima. Zato neverovatne inepci-je, prevučene uglađenom formom, imaju prođu, i isto to-liko zahvalnu koliko ograničenu čitalačku publiku, koja ih prati, hvali, preporučuje, širi im slavu. Majstorija dugog i nepregledno opširnog govorenja radi toga da se ništa ne kaže, izgle da, doista, do krajnjih granica usavršena. Dalje se u ovoj veštini uopšte više ne može. Ni traga od mi-

117ETIKA HRABROSTI

sao no sti nema, svaka ideološka opredeljenost nedostaje, sve mogućnosti da se kakav etički i socijalni pokret oseti posečene su jednom za svagda, ne želi se i ne preduzima se ništa što nema tesne veze sa zajažavanjem najegoističnijih pobuda, - ali reči se nižu, skupljaju i postrojavaju; njima se prosto čarobnjački, povlače spretni potezi, - i odjednom se stvara privid kako poslušna publika ima da čuje neku istinu. A, u stvari, iza svih tih reči nikakva doživljenost ni istini-tost ne stoji, nego se one presipaju iz čitavih zgrudvano-sti zabuna, iluzija, varanja i laži, ili, još češće, iz potpune neispunjenosti, nesuštastvenosti, nebića, upravo, ontološki govoreći, iz čistoga ništa. No, srećom, slušaoci i čitaoci nisu veliki probirači. Njima nije teško ugoditi, - dovoljno je je-dno ime, preporučeno i priznato od kakvog zvanično mero-davnog tela ili lica, i dovoljno je da povorka od takvog ime-na produkovanih rečenica promiče, da se klupče ubitačno jevtinih izražajnih vlakana odmotava, - pa da se svetu učini kako je sve u najlepšem redu.

Na taj način i tim putem, “tvorci” ostvaruju svoju ambi-ciju da prednjače nerazvijenijima od sebe, dok je njihova publika dobila duhovnu zabavu koja joj potpuno odgovara. Ali ti i takvi stvaraoci metodično pripremaju sve uslove za apsolutno kočenje psihološkog, etičkog i socialnog napre-tka i razvitka čovekovog. Jer kako bi uopšte, sve i kad bi hteo, jedan kulturni radnik mogao da nadviče grlate dema-goge i nametljive objavljivače neiskrenih parola, pismenih i usmenih, danas, kad ova, krvlju presićena zemlja trešti ne samo od od ratne huke, nego i od praske isto toliko oveštalih, koliko ubitačnih fraza, bačenih u cilju da naivne privuku i bespomoćne zavedu?


Razume se, svi ovi sejači pometnja suviše su nemoćni da u duhovno budnim ljudima uguše verovanje po kome ovo kukavno i sramno kulturno stanje današnjice ne može biti završna reč istorijskog razvoja. Pametna ljudska bića znaju da je sadašnja situacija samo ružan, košmarni prelaz je-dnom boljem, rasvetljenijem i pravičnijem bivanju. Ali znaju i to, da treba imati mnogo moralne jačine, pa taj prelaz junački izdržati, bez očajanja i gubljenja sopstvene ličnosti. A tolika etička snaga data je samo malome broju ljudi.

(Tekst iz Ostavine Ksenije Atanasijević u Muzeju Srpske pravoslavne crkve)

119ETIKA HRABROSTI

O SPECIALNIM METODAMA IZLAGANJA NAUČNIČKIH POGLEDA

Primećuje se da naučnici, odnosno oni kojima se kao ta-kvima odaje priznanje, sve više u poslednje vreme prime-njuju jednu čudnu metodu izlaganja. Ona se sastoji u ko-mba tiranju gledišta za koja se ne navodi čija su, u usvajanju drugih, za koja se takođe ne pominje čija su, i u pra vljenju nekih tajanstvenih, sa svih strana zamotanih aluzija, na neke, valjda opet tajanstvene ličnosti.

Zašto se ne citiraju imena onih čija se mišljenja pobijaju? Da li zato što su ova opravdanija i obrazloženija, pa im je ne zgodno protivstaviti svoja, slabija i nedokumentovanija? Ili u nameri da se među čitaoce, odnosno slušaoce, unese izve sna pometnja? Ili, najzad, i najverovatnije, iz nastojava-nja da se izbegne svaka odgovornost za tvrđenja koja se, međutim, žele nametnuti? Drugim rečima, iz jedne težnje svojstvene mnogim modernim političarima.

Istina je: mi živimo u vremenu kamufl aže, - socijalne, po litičke, i tolikih drugih. Ali, nesumnjivo je i to, da kamu fl i-ranje svake idejice koju neko kaže nije ni u interesu nauke, ni u interesu istine. Naime, ono što ide na to da prikrije stva-ri, može služiti svemu drugom pre nego isticanju naučne istine koja – pretpostavljamo – mora biti neprikosnovena onima što se nazivaju naučnicima.

Ljubomir Nedić zamerao je jednoj od naših najviših na-


u čnih institucija što se na njoj dopušta da o indijskoj drami predaje čovek koji ne zna sanskrit, nego upotrebljava po-datke iz druge i treće ruke. Ali napredak naše nauke učinio je da se više uopšte i ne upotrebljavaju nikakvi podaci, ni iz n-te ruke, već se možda glavno delo autora o kome se go-vori uopšte i ne pročita...

Niko nije u stanju stati na put izvesnim ljudima da tako rade. To je, na kraju krajeva, njihova stvar i njihovo pravo. Ali se ne može i ne sme dopustiti da se zavijena, neodgo-vorna i neznalačka tvrđenja obavijaju koprenom tobožnjih naučnih novina i otkrića. Jer deduciranja takvih postavaka liče, možda, na popularne i zabavne razgovore ili ćaskanja, ali nikako na postavljanje i utvrđivanje naučnih teza. Zato ih ne treba na silu sabijati u naučne okvire gde im, zbilja, nije mesto. Tim pre, što se ne sme zaboraviti da u tim okvirima stvaraju i naučnici od neospornoga značaja. Postavljanje stroge distancije u tom smislu doista je za preporuku.

(Pravda, Beograd, 18. februar 1940)

121ETIKA HRABROSTI

KOB NOVCA

Čudno strašljiv i morbidan čovek i veliki fantast, ali vido-viti ideolog Francuske revolucije, Žan-Žak Ruso je, u je-dno me svom naročito prodornom razlaganju, ustanovio ta-čni smisao jedne neoborive istine. On je, naime, sa njemu svojstvenim patosom, utvrdio, da su se samoživa teženja za svojinom, a, sa njome, svi vidovi egoizma, ropstva i ne pravičnosti, začeli u trenutku, kad je prvi među ljudi-ma, obuzet žudnjom za posedom, ogradio komad ze mlje, naznačujući: “Ovo je moje”. Zaista, prisvajanje jedno ga dela ove zemlje, koja nam je svima podjednako data, razvi lo je svest o sopstvenoj ličnosti, kao izolovanoj i zatvo renoj ce-lini, suprotstavljenoj ostalim ljudskim bićima. A ta svest je, za vreme istorijskog razvitka, sve više dubila i zarezivala ra-scep između ljudi, i potsticala sve vrste zlih i neprijateljskih osećanja, kroz koja se stalno, i sve stabilnije, probijala žudnja za umnožavanjem svoje imovine, i još više: za grabljenjem i otimanjem. Paralelno sa tim, padalo je svako poštovanje prema drugom čoveku, koji je postajao samo sretstvo za iskorišćavanje, podjarmljivanje, porobljavanje. Najbogo mr-ski ji zaplet nastao je na zemlji, kad je u bližnjem prestalo da se gleda biće ravno sebi, i od njega se načinio potčinjeni stvor, namenjen eksploataciji. Tada su mučki pokopani bili najlepši principi čovečnosti: sloboda i pravičnost.

U toku navikavanja na svojinu, kao na osnovnu životnu neophodnost, i upravljanje čitave delatnosti i svega pre ga-


laštva na to da se sopstvenosti temeljno postave i sigurno održe, - novac je postao glavno, mađijsko, pakle no sre-tstvo. On se, postupno, preobratio u predmet koji pribavlja ne samo obezbeđenje svih nužnih uslova postojanja, nego i obilja, ugodnosti, raskoši, - svega što neodoljivo privlači ma-loumnike. Što ih privlači više nego zdravlje, obrazova nost, učenost, - više nego i najveće dobro ovoga sveta, - mir-noća duše. Za novac, i ono što se za njega može pribaviti i domašiti, bez ikakvog kolebanja žrtvovao se unutrašnji mir.

Tako se, u rasplitanju kulturne istorije čovečanstva, novac očudotvorio u jezovito moćno i svepobedno oruđe u svakoj borbi, u instrument kojim se zajažava svaka težnja, svaka ćud, svaka krvoločnost, - i najneumerenija, i najluđa. Zato je pojmljivo što je kult novcu postao sveopšti, džinovski uvećan i uveličan. Svi ostali padali su i tamneli su pred njime. Stica-nju novca sve se žrtvovalo: um, čast, poštenje, osećanje, ube đenje, dužnost, otadžbina. Postepeno, ali neopozivo i nepovratno, ljudi su se izradili u jadne robove novcu, u nje gove kreature i beskičmene marionete. Jedan po jedan od njih, kao podležući kakvoj srednjevekovnoj zarazi koja se više ne daje suzbiti, prodavao je dušu tom neumitnom i nametljivom đavolu, i sva druga, naročito duhovna do-bra, stavljao je pokorno pred njegove noge. Samo poneko, nenormalno ponesen spiritualnim interesovanjima – koja su kod većine izgubila svaku cenu - i psihički odeljen od gomile pohlepne na spoljnja blagostanja, uspevao je da se razreši služenja zlatnom teletu, i da ostane neranljiv od njihovih pri mamljivanja. Ali takvih je bio sasvim sveden broj. I on se, u današnje doba, neprestano smanjuje.

Jer čoveka današnjice, u svim njegovim postupcima i

123ETIKA HRABROSTI

pothvatima, rukovodi raspomamljeni delirijum da što više no vca dograbi i nagomila. Znajući da može postići skoro sve, kad je snabdeven njime, a da ne može ništa, kad ga je li šen, - pa ma bio, inače, zasut svim psihičkim darovima i preimućstvima, - savremeni ljudski individuum neotstupno se kreće po liniji najmanjeg otpora, i grčevito iznalazi sve mogućnosti koje može da materijalizira i unovči. Za njega su izgubile svaki značaj idealne vrednosti; one su mu posta-le daleke, nestvarne, izlišne. Ne bi znao šta sa njima da preduzme, i kad bi mu najbolje od njih pale u krilo. Ali one, uostalom, ni u kakvome kontaktu sa njime nisu. Umesto to ga, svega su ga obuzela smišljanja kakve poteze valja da načini, da bi se opipljivim dobrima što više mogao istaći među svojim bližnjima, koji isticanja ovakve vrste cene iznad svih drugih. Sve više se današnji čovek otiskuje od istraživanja i nastojavanja kako da razjasni krajnje probleme svemira i svoje vlastite egzistencije. Ne zahvata on ni za čim daljim, nego za onim što mu je dato kao opipljivo i dohvatljivo. Ovozemaljsko bitisanje jedino privlači njegovu pažnju, a kao središni problem o njemu javlja se naprezanje kako da se izvede što bolje osiguravanje novcem, kojim se sve želje utoljavaju i svi snovi ostvaruju. A većina snova modernoga čoveka može se kupiti, nabaviti, izmeniti za druge artikle. Sve je izvodljivo preobratiti u novac i njime isplatiti. U tome leži otpravnost i sramnost današnjega življenja.

Onoga ko još nije izgubio vezu sa idealnim važenjima, i ko još nije zaboravio da besmrtni duh živi u njemu, - podiđe jeza, kad vidi koliko su se njegovi bližnji obezduhovili, i ka-kva pomama grakće iz njih za gadnim, prljavim novcem, koji rastočava dušu i izobličuje sve one osobine što od ljudsko-


ga bića čine bogoliko delo stvaranja. Valja samo pogledati od grabljivosti ukočeni pogled, isherene crte, zgrčeno lice i podivljale pokrete onoga kome je ugrožen neki materijalni dobitak! U takvoj osobi već ni traga ostalo nije od onoga što čini čoveka “podobijem božjim”. A jadan je domen gde taj individuum upravlja, i za najdublje sažaljenje su bića pod njegovom vlašću. Uzročni lanac, gde je on početni član, može dati samo niz najodurnijih izroda i izrođenosti.

Neosporno je: nedogledno mnoštvo na našoj zemlji, be-sno zapljuskivanoj izobličenostima i porocima, nalazi se pod zavodničkim i fascinirajućim vođstvom satanskoga no vca. Zato nam i ide tako kukavno: zato smo i dočekali smak svih večnih zakona, slom svih etičkih propisa i poništavanje svih čistih norama i životvornih ideja. I zato, umesto bra-tsva, čovečnosti, pravde, istine i slobode, na zemlji caruju uzajamno rastrzanje, zakrvavljenost i utamanjivanje; laži, prevare i podvale svih rodova. Zato je zemlja i pretvorena u gnusni haos i neiscrpivo mučilište, gde se oni koji žele svež zrak i osunčane prostorije davljenički grče.

Treba prevazići u sebi izbezumljenost za grdobnim sre-tstvom za potlačivanjem slobodnoga i pravičnoga bora-vlje nja na zemlji, - za odvratnim novcem, koji od ljudi čini rastrojena i posuvraćena čudovišta, - pa tek onda ovladati mogućnošću da se postane nezavisan, Bogom nadahnut, uman i lep stvor. Usavršavanje i ispravljanje života u soci-jalnom smislu, preciznije rečeno, u pravcu ukidanja svega onoga što dopušta zloupotrebljavanje jednoga čoveka od strane drugog, - stvar je neminovne i neizbežne evoluci-je čovečanstva. Svi su izgledi da se obezbeđenje životnih uslova svakome članu socijalne zajednice neće svesti na

125ETIKA HRABROSTI

vraćanje prvobitnim, idiličnim društvenim oblicima. U sva-kom slučaju, pravo na opstanak može u budućnosti biti svi-ma zagarantovano samo na način, koji će značiti nužan ishod iz odlučujućih [nečitko] sukoba i socijalnih [nečitko]. Tome cilju može odvesti samo kolektivna delatnost i sveopšte svesno ljudsko učešće. Ali pojedinac može subjektivno da očisti sebe od naslaga samoživosti i grabljenja. U njegovom domašaju leži da, pre svega, rastereti sebe sramnoga pri-janjanja za komadiće metala koji cirkulišu od ruke do ruke da ih ukaljaju bezobzirnošću, grubošću i grehom, i da od ove zemljine kugle načine poprište pomamne grabljivosti, hije-nskih smutnja i mračnih sablazni. Do samoga čoveka stoji da nauči gospotstvenu veštinu: da zavoli siromaštvo, i da bude srećan usred njega. Ne treba, razume se, tražiti od ljudi ono što je za njih nedomašivo: da se uzdignu do samoodricanja jednoga Svetoga Franje Asijskog, koji je padao u ekstazu pred “gospođom sirotinjom”. Ne treba na njih stavljati ni zahteva da se izrade u anahoretske kiničke mudrace, čije želje nisu išle dalje od posedovanja ogrtača, štapa i torbe sa hlebom. Ali samodisciplinom izvodljivo je većini ljudi da prodru u pravilno razlikovanje suprotnosti. Kad to postignu, i upoznadu svu prazninu i bezumništvo strasti za novcem, oni se više neće mašati ničega što zalazi u obilje, raskoš i presipanje, nego će se zadovoljavaiti samo neophodnostima kulturnoga čoveka. A prilično uske granice tih neophodnosti lako je tačno odeliti, tako da nikakve nedoumice po tome pitanju ne preostane.

Oslobođenje sebe od služenja Mamonu neophodan je uslov za spiritualiziranje sebe, za dostizanje etičkih teme-lja, za ulepšavanje i obasjavanje bivanja na zemlji konstru-


ktivnim, plodonosnim i životodavnim strujanjima. Doklegod svi napori ljudski budu upravljeni poglavito zgrtanju boga-tstva i osiguravanju sebe materijalnim zavodljivostima, ljudi će se stradalnički potucati po ovome svetu u bespomoćnom samouniženju, ružni, malaksali, ispijeni najgnusnijom od svih pohota. Sve dotle, ovaj svet biće nalik na jedan od najnečistijih slojeva Danteovog pakla. A tek konačnim i ne-povratnim rastrošavanjem zlatnog teleta, mogu se ljudskom rodu ukazati bolji vidici, koji su dosad ostali gusto zakrčeni pomrčinom materijalnosti i grdobnom kobi novca.

(Pravda, Beograd, 27-30. april 1940)

127ETIKA HRABROSTI

ANONIMNA PISMAI NJIHOVI TVORCI

O potrebi moralne izolacije

Među etičkim negativnostima u ljudskim odnosima sva-ka ko su najveće i najgore one koje su spontane, neoprede-ljene spoljnim uzrocima. To su osnovna zla, zla po sebi, pro tiv kojih je svaki postupak, socialni ili vaspitni, već una-pred osuđen na neuspeh. Jer, ako se u medicini bolesti leče uklanjanjem uzroka koji su ih izazvali, i socialne bolesti za-htevaju istu terapiju, a nemoguće je otkloniti primordijalno zlo, duboko usađeno u ljudsku prirodu.

Dopuštene su, međutim, i dalje analogije. Sve se ne le-či ni lekarskim ni socialnim znanjem i veštinom. Nasledno opterećenih, neizlečivih, unakaženih, bogalja, ima i u fi zi-čkom i u moralnom pogledu. Oni drugi – pošto je reč o dru-štvu – pretstavljaju njegovu tajnu, opasnu, smradnu ranu, infektivnu koliko i odvratnu. Njihov motiv nije agresivna, otvorena i borbena mržnja, obrazložena bar unekoliko, čiji je cilj odmazda, koja, u izvesnim slučajevima može imati svoj etički lik. Njihov motiv je sasvim drugi: to je zluradost, uživanje u zlu kao takvom, tajna radost u pakosti koja se nanosi drugima, pokrivena velom pomrčine i anonimnosti.

Oruđe tog razornog dejstvovanja jeste kleveta, - ne uvre da, neotmena, neobuzdana, lična, ali ljudska i razu-


mljiva, posledica temperamenta, trenutka i raspoloženja, - već kleveta, hladna, promišljena, neodgovorna, bezimena i anonimna, koja se pušta ne zna se od koga, ne zna se odakle, kao otrovan gas, s početka nevidljiv, neopipljiv, ali zato opasniji, ubitačniji, kužniji.

Anonimnost i tajanstveni mrak jesu uslovi da kleveta po-stigne svoj cilj. Mrak je saveznik zločina, kao svetlost istine i dobra. Bez tajanstvenosti i anonimnosti, koje računaju na ljudsku slabost, radoznalost, podložnost sugestiji, naivnost, zlonamernost i glupost, kleveta bi se brzo pokazala u svojoj rugobi, nakaznosti, odvratnosti, i bila bi obezoružana. Tada bi se brzo obelodanilo da o junacima ružno govore kukavice, o rodoljubima izdajnici, o ispravnima defraudenti, o talenti-ma idioti, o čestitim ženama bludnice, o poštenim ljudima zlikovci, o vrednostima ništavila.

A tada bi zlo nišanilo u prazno, i promašilo bi svoj gadni cilj. Klevetnik, dakle, ružan, oduran, gnusoban, mora, nužnim načinom, ostati anoniman i u pomrčini. Samo tako će uspeti da nekoga zainteresuje sobom i svojim namerama, obma-nama, niskim spletkama s izgledom na mogućnost nekog uspeha. Dobri izumi ljudski poslužiće njegovoj zloupotrebi. Pre svega pisanje, koje će dobiti sraman, anonimni oblik.

Mi smo već ranije u Pravdi, u članku “Anonimno pisanje današnjice“, ukazali na žalosnu pojavu bezimenog i neodgo-vornog, a uvredljivog i klevetničkog gađanja iz busije, po-mo ću nepotpisanih opskurnih napisa, ili nekih mizernih to-božnjih ismevanja i promašenih viceva, - gađanja od kojih je, naročito kod nas, retko koji javni radnik pošteđen. Da-nas ćemo se osvrnuti na jednu posebnu vrstu anonimnosti,

129ETIKA HRABROSTI

koja dobija epistolaran oblik, razume se infaman. Tvorci te vrste pisanja raspolažu u punoj meri onom nepromašivom veštinom koju patetično izlaže Don Bazilio u “Seviljskom ber-berinu”. Snovanja, sročavanja, umnožavanja i odašiljanja ano nimnih pisama, na sve adrese odakle se može očekivati neki mračni i neprijateljski odziv, pretstavljaju najkukavniji i najkukavičkiji od svih poslova, koji je najgori po tome što je neodgovoran. Taj posao mogu vršiti samo stvorovi kod kojih ni traga ne samo od podobija božjeg, nego ni lju dskog ostalo više nije, i koji bi svoju bezočnu agresivnost začas izgubili, kad bi iz svojih jazbina bili isterani na svetlost dana. Na moralnim lestvicama pisači i raznosači anonimnih epi-stola stoje na najnižem stepenu, čiji je koren duboko zagli-bljen u blato.

O anonimnim napadačima dao je još Šopenhauer nepo-grešan sud, u svojim mislima o pisanju i stilu. “Huljo, reci ko si! Jer pod maskom i skriven napadati ljude, koji idu otvo-rena lica, to ne čini nijedan pošten čovek: tako rade hulje i nitkovi... Da li bi se trpelo kad bi kakav maskirani čovek bunio svet, ili kad bi na kakvoj skupštini hteo da govori? A pogotovo kad bi druge napadao i obasipao grdnjama? Zar ne bi on odmah, kao da ima krila, izleteo kroz vrata.”1

Protivu društvene bolesti pisanja anonimnih pisama, po-sebne po gnusnosti, nevidljivom i razornom dejstvu, po-trebne su i naročite mere. Slično medicinskom postupku izdvajanja, radi zaštite od neizlečivih: kužnih, leproznih i dru gih, princip moralne izolacije od klevetničke anonimnosti treba da bude što strožije sproveden u svakom zdravom društvu.

1 Prevod Milan Vujaklija


On bi se sveo na jednostavan postupak: svako anonimno klevetničko pismo ide na smetlište, kome stvarno pripada.

(Pravda, Beograd, 24. novembar 1940)

131ETIKA HRABROSTI

REČI I NJIHOV MORAL

Za punu odgovornost onoga što se kaže

Postoje tri odlike kojima se ljudsko biće razlikuje od ži-vo tinje: apstraktno mišljenje, viša svest i sposobnost govo-ra. Ovakva defi nicija bila bi veoma laskava za čoveka, da joj nisu neophodne bliže odrdbe. Naime, moć mišljenja u apstraktnim pojmovima, kod većine ljudi, svedena je u vrlo oskudne i kukavne granice; isto tako, masa njihovih ra-dnji obavlja se nesvesno, ili polu-svesno, dok najčešće, iza ono ga što se svakodnevno izgovara ne stoje, kao podloga, nikakva stvarnost i nikakav etički oslonac. Kad se sve ovo uzme u obzir, onda ljudski individuum ne izgleda više visoko uzdignut nad ostalim stvorovima prirode, nego se pojavlju-je na svom posebnom, prilično skromnom mestu u njenoj ogromnosti, snabdeven izvesnim izuzetnijim darovima nego niža bića.

Neizdašnost prirode u pridavanju veštine apstraktnog mišljenja čoveku gomile, uzrok je što ima neobično malo mi slenih ličnosti na svetu, a nepremostivo mnoštvo medio-kriteta, bezumnika, glupaka i umno slepih. Nejakost ljudske svesti, opet, prouzrokuje nepromišljene, brzoplete i sulude postupke, koji uvek donose čistu i vidnu štetu okolini, a kat-kad, pored redovne moralne, i materijalnu štetu izvršiocu. Iz čovekovog nedovoljnog raspolaganja svesnošću proizlazi i njegov pomućeni, zbunjeni, nerasudni način govorenja,


koji ima opako dejstvo, naročito kad se, kao što je to obično slučaj, udruži sa duševnom rđavštinom i zlobom.

Tužnu i bez pretpostavke metafi zičkog zla neprotumačljivu pojavu znači ređanje i slaganje reči koje izlaze iz usta čo ve-kovih! Te reči skoro nikad nisu saobrazne mislima i name-rama onoga ko ih izgovara, a tek po najvećem izuzetku su dobronamerne, ublažilačke i spasiteljske; isto tako, retko kad su promišljene, odmerene, mudre i sadržajne. Ali su, zato, bezbroj puta, brzoplete, bespredmetne, stupidne, a još bezbrojnije puta zlotvorne, smutljive, zločinačke, perfi -dne, - slične otrovnom nožu, koji se neočekivano mučki za bada u leđa. Iscereni, grdobni haos stvara se od ono-ga smušeno bačenog tovara unakaženih reči koje se neu-morno, uporno, nezaustavno prosipaju, iz pustošnih glava i ožučenih i zlošću natopljenih duša. Bacaju se te i takve reči u prostor, uobličavaju se u teške i zagušene fl uide, i kuže i zaražavaju atmosferu.

Stavljaju bez predaha ljudi svoj govorni aparat u pokret, i onim što iskazuju izazivaju košmarne pometnje, bezishodne zapletenosti i labirintski nesagledive tegobe svojoj okolini. Neiskrene, neistinite, lažne, uvredljive, klevetničke reči o bli žnjima, puštene u opticaj bilo iz nesvesne maloumnosti ili sa paklenim predomišljajem, lebde u vazduhu, udružuju se u guste nizove intriga i oklevetavanja, i talože se u eksplo-zive zabluda, neobaveštenosti, mržnje, obezglavljenosti i slomo va svih vrsta. Laže se do iznemoglosti, vređa se do izbezu mlje nosti, kleveta se do beslovesnosti. Upotrebljavaju se naj teže reči, i njima se operiše tako užurbano i zadi hano, kao da o njihovom pravom značenju nedostaje i najbleđi pojam.

133ETIKA HRABROSTI

Ljudski individuum, u najvećem broju slučajeva, u svom razornom dejstvovanju pomoću govora, izgubio je svaku ideju o smislu takvog postupanja i o velikoj odgovornosti koju radi toga ima da ponese na sebi. Jer svaki učinjeni pre-stup povlači za sobom kaznu, a zločini počinjeni rečima nisu mnogo manji od onih koji se vrše delom. Doista, sa logičke i moralne tačke gledišta posmatrano, nije ništa manja kri-vica iz zavisti, pakosti ili mržnje obaviti oko nekoga kužnu koprenu klevetničkih reči, nego ga zasuti otrovnim gasom. Otuda se ne može dovoljno naglasiti potreba snošenja isto tako pune odgovornosti za sve što se kaže, kao i za ono što se aktom zapečati. Oskudnost zakonodavstva, u to me pogledu, dala je množini nesavesnih ljudi mogućnost ne o-graničenog zloupotrebljavanja govorenja u najniže svrhe,iz najnemo ra lnijih motiva; na taj način formirani su mnogo-brojni slučajevi izobličenja i ocrnjivanja nevinih stvorova od strane nevaljalaca svih kategorija, koji se, za svoje gnu sne reči, ne boje nikakve kazne, jer ona zakonom nije predvi-đena. I, zbog toga, oni ne prestaju da brbljaju, toroču i pre du tkanja reči kojima ne odgovara nikakva realnost, ali od kojih se, na kraju, načini konkretna, opipljiva nesreća po žrtvu uzetu na nišan.

Valja samo izazvati u sećanju kakav skup smutljivaca, pokrenut animiranim klevetanjem! Kako se ti krasni govo-rnici utrkuju, prekidajući jedan drugog, da prednjače izgo-vorenim opakostima, koje iz njihovih kužnih usta tako brzo izleću kao metci iz revolvera. – Ovakva jedna slika dovoljna je da u poštenome čoveku ubije svaku volju za otvaranjem usta, ma i u cilju najpozitivnijeg govorenja.

Koliko su nevaljalci unizili jednu od najuzvišenijih odlika


čovekovih! Šta su počinili od reči, kojom je, po Jevanđelistu Jovanu, sve postalo što je postalo! Otsjaj stvaralačke i ži-votodavne božje reči, ljudska reč, kao od Boga određeno sretstvo za iskazivanje misli, osećanja, odluka, - postala je instrument za uništavanje i utamanjivanje. Ona, najčešće, ne služi više na čast nego na sramotu čovekovu. Ona nije više njegova oživljavalačka osobina, nego je u mračne svrhe iskorišćeni dar…

Kao lišeni i poslednje iskrice svesti i moralnosti, prosi-paju ljudi more reči, na propast svojih bližnjih, i što bolje uspevaju da izopače i unakaze činjenice, ili da nebitno pre-tstave kao bitno, smatraju da je njihovo smrtonosno govo-renje bolje dejstvo imalo.

U ponekim trenutcima saslušavanja svih gnusoba i oku-žnosti koje tako lako izleću iz ružnih usta smutljivaca, spo-ntano se pojavi žaljenje što nemoralni ljudi nisu nemi, jer bi, u tome slučaju, zacelo, manje jada drugima i manje uni-ženja sebi pričinjavali.

Etičko ograničenje ne slobode, nego razuzdanosti i izbe-zumljenosti govora omelo bi, bar spoljnjim putem, mnogu krvničku akciju, kao i mnogo nezasluženo propadanje. Za-konodavac bi, kao preki posao, imao da postojeće zakonske odredbe o uvredi i kleveti proširi, i dopuni pravičnijim poje-dinostima. Na taj način, on bi doprineo bar legislativnom su zbijanju jedne sramne i kukavičke forme nemoralnosti. Jer ne treba se zavaravati: preostala, sasvim retka samo-nikla etičnost, u našem društvu je zatajila, povukavši se u du binu duša u kojima se još nije ugasilo osećanje odgovo-rno sti, i koje još nije konačno prigušila nezdrava atmosfera

135ETIKA HRABROSTI

današnjice. Zbog toga, kad bi omeo neodgovornost laganja i klevetanja, zakonodavac bi zaista izveo jedno delo ne samo etički i psihološki, nego, pre svega, socialno blagotvorno i isceliteljsko. A takva dela su nam najneophodnija u našoj moralno razrivenoj današnjici.

(Pravda, Beograd, 6- 9. januar, 1941)

137ETIKA HRABROSTI

RAZARAJUĆE NEMANI

Postiji, tako, jedna vrsta suviše dokonih, ili, možda, pre ma prividnostima zemaljskoga življenja patološki neosetljivih lju di. Umesto da rade, misle i osećaju po liniji i shodno sklo-pu ljudskih intelektualnih i psihičkih podobnosti, oni uvek ne kako udaraju u stranu, probijajući se po neprohodnosti-ma i krvaveći se o nepristupačnosti. U ponekom preseku nezaustavnoga kontinuiteta vremena, takve ličnosti izgleda-ju manje u životu deplasirane i za njega nepodesne nego u kakvom drugom. U današnjem vremenskom otseku, kad se jezgro, srž i sveukupni smisao isto toliko opsežnoga ko-liko pustošnoga zbivanja u svetu potpuno svode na količinu razarajućih nemani, nagomilanost uništilačkih gorostasnosti i razobručenost neistinitog govorenja i neiskrenog propove-danja, - pomenutim ljudima preteško pada da pronađu ma-kar i krte niti što ih sa takvim stanjem stvari dovode u vezu. Tvrdoglavo zaostali u koloseku danas već sasvim preživelog oslanjanja na logiku i davno pogrebenog ravnanja prema principima etičnosti, oni, i kad bi hteli, ne bi znali kako da svoj stav saobraze novome toku stvari. Jer sve za šta oni veruju da je blagotvorno i unapredilačko po čovečanstvo, odbačeno je, surovo i prezrivo, kao neaktuelno, oveštalo, neprimenljivo u modernu stvarnost. Zaobilazna dokazivanja i krajnje indirektna izvođenja o nekom dalekom, konačnom poboljšanju, koje će, svom silinom, proisteći iz celokupnog okršaja pomora, satiranja života i prolivanja krvi, - čine im se vrlo malo utešna, jer podrazumevani ili podvlačeni


krajnji cilj, u vidu toga neprekidno naznačavanog, ali uvek problematičnog i nejasnog budućeg dobra, izgleda odveć skupo plaćen.

Naime, čoveku što pravoumnije misli i manje komplikova-no zaključuje, čini se da bi se do zacarivanja blagostanja na zemlji, dostupnog svim ljudima, moglo doći daleko lepšim, lakšim, neposrednijim i čovečnijim načinom: da ljudska bića ispravne pameti i dobre volje uzmu u svoje ruke upravu i vođstvo, i da sve svoje bližnje obezbede materijalno i po-dignu moralno. Drugim rečima, ovde je u pitanju vraćanje na poznatu, veoma staru preporuku mudroga Platona, je-dnoga od sasvim preživelih, ali, pri svem tom, neobično umnih nekadašnjih vođa čovečanstva. Jer svakome ko ume da prozre u pozadinu spoljnih promicanja, i suviše je jasno da se iz mržnje ma koje vrste ona bila, ništa unapredilačko iščauriti ne može. I ta jasnost sasvim razbija hipnozu za blu-de, koja zapenušano uverava da se iz zapaljenih negativnih osećanja ipak može roditi neko usrećivanje ljudske zaje-dnice, - podrazumevajući zacelo, da ono treba da se zbu de onda, kad mnogi milioni budu potamanjeni, tako da preo-stane samo mali broj onih koje treba usrećiti.

Ali, danas, opredeljenost za ovakve ideje ne može se ni formirti, ni održati. U današnjici, svetom vlada raspoma-mljeno ludilo, nepregledno zgusnute povorke nelogičnosti, neprotumačljiva i neobjašnjiva verolomstva, i fantastična, iznenađujuća udruživanja nitkova, lažova i zločinaca, kao i iznenada i ni od koga neočekivana raskidanja tih kra snih veza, - u čije razloge i uzroke nijedno normalno ljudsko bi-će proniknuti ne može. A, pre svega drugoga, svemoćno, svudprisutno, nezaustavno i suvereno caruje na sve strane,

139ETIKA HRABROSTI

caruje despotski najodvratnija i najsramnija od svih pojava u odnosima ljudi, koja nosi imena: izdajstvo, izdaja, izda-vanje, - sa obilno zastupljenim, despotski okrutnim pre tsta-vnicima njihovim: izdajicama. Ljudi nastrojeni za sagleda-vanje magijskih uticaja u događajima, mogli bi reći da se, u ovome vremenu, nalazimo pod znakom Jude, - nesrećnika koji je, svojim bogomrskim delom, postao simbol najgnu-snijeg pada čovekovog. Na sve strane sretamo izdajstva, čitamo i govorimo o njima, i slušamo objašnjenja, verodo-stojna ili ispredena, o tome kako je do njih došlo. Prvo smo se na njih zgražavali i zaprepašćivali, jer su se dešavala sa svim nepredviđeno. Da su se pojedinačno odmotavala, još bismo ih nekako mogli protumačiti, - ali ovako, u gomili, ona nam se čine kao neka apokaliptička povorka stravičnih nemani pred kojima potpuno obesnaženi ostajemo. Samo se u čudu pitamo, otkud takva moralna neuračunljivost kod tolike množine ljudi. Jer danas postoji čitava nepregledna legija izdajnika: oni vode svet, odlučuju o sudbini i životu mo ćnih i obezoružanih, jakih i slabih; njihovi otrovi se, kao[nečitko], uvlače u socialne, porodične i prijateljske or-ga nizme, naizgled zdrave, i rastočavaju ih, kao nekom zlo-kobnom čarobnom palicom. Vrlo retko koji od njih može da im odoli, - ali tim veća i neobičnija zasluga pripada njegovoj stabilnosti i nepotkupljivosti.

A ima nepregledno mnogo raznorodnih postupaka pot-kupljivanja, kojima izdajice danas magistralno operišu. Ska-la tih postupaka razleže se od grubih, providnih i jednolini-jskih, do vraški isprepletanih, mračno rafi niranih i labi rintski podlih. Iznalaženje načina sprovođenja tih mrtvački grdo-bnih stvari pripada prvacima rase izdajica; njihova prime-


na izučava se od strane u tom smeru obdarenih početnika metodski i planski. Ali i nedaroviti bivaju u njih nekako upu ćivani, jer su učitelji razorilačke veštine uporni i nepo-pustljivi. I tako se stvara obučena vojska onih koji će, sa nenadmašno izgrađenom okretnošću, razbiti u paramparčad sva načela koja su prva u rang listi društvenih i etičkih vre-dnosti. U nekima od vojnika te žalosne armije zadržala se iskra svesti o pustošnosti akcije koju vrše, - ali sila pod čiju su vlast pali suviše je osvojila korena u spletu modernih pri-lika, da bi joj se mogli suprotstaviti. Oni, do duše, ponekad doživljavaju i nejake krize kajanja, proizašle iz nemoćnih duša i slabih volja, koje - nažalost – prolaze bez posledica, brže ili sporije. Jer rad ovih istih lica teče svojim tokom, kao da pomenutih kriza i nema.

Oni u kojih su svest i savest o dobru i zlu potpuno utrnu le, otaljavaju svoju strahovitu dužnost sa lakoćom i goto vošću što na sve strane ostavlja ruševine i ponor. Ta ka te gorija izda-jica nosi glavnu i odlučujuću ulogu u savremenosti. Članovi iz porodice Jude množe se danas kao kužni insekti. Oni vode prvu reč; propovedi njihove su nametljive, piskave i smra-dno neistinite. I svima nama zaglunule su uši i pomračio se pogled od njih. A oni govore tako često i tako glasno.

Nalazi se, među izdajicima, najzad još jedan poseban tip. Njega sačinjavaju ljudi koji, po svome prirodnom impu-lsu, teže moralno zdravom i čestitom, ali čiji je karakter odveć malo otporan prema zasedama zla. Kad se oko njih gusto izatka mreža zavodničkih iskušenja i mamaca što ih na izdajnička dejstva navode, oni im se ne mogu oteti; pri svem tom što u svojoj duši nikad konačno ne posecaju izobličenu i osakaćenu čežnju za oslobođenjem iz mizerije

141ETIKA HRABROSTI

u koju su uvučeni. Rđavštine što moraju da čine ostavljaju, neposredno, odjek zaglušnog bola i mutnoga kajanja u nji-hovoj savesti; tako je, u njihovom slučaju, prestup u stopu vraćen kaznom, i donekle iskupljen.

Samo, na taj način, ipak, ništa popravljeno nije, - jer su efekti izdajničkih radnji uvek ubilački i uništilački, nezavisno od toga da li ih vrše ličnosti što su sasvim nepristupačne kajanju, ili one što na njega još nekako reagiraju. Za žrtve izdajstva, naime, nikakvoga interesa nema, koliko su njiho-vi tvorci nepokolebljivi u svojoj pokvarenosti. Uostalom, ako kukavički kolebljivi sejači zla imaju, možda, nekog etičkog preimućstva nad defi nitivno izrađenim, okorelim nevalja lci-ma, oni, psihološki još bednije izgledaju od ovih prvih.

Doista, to pitanje je i po sebi malo zanimljivo, u ovo do-ba kad iz priklještenosti u kandže groznoga čudovišta zla nijedan pokret nismo u stanju da načinimo. Razrušene su sve opredeljenosti i odredbe o datoj vernosti, zadanoj reči, obećanome stavu, zajemčenoj pomoći, rečima zapečaćenoj odanosti. Računati se ne može više ni sa kakvim etičkim, osećajnim ni duhovnim garancijama. Kao varljive i kra tko-trajne, one za tren oka bivaju odbacivane i opovrgavane. Labilne su postale sve veze, telesne, duševne, ideološke i so cialne; neuravnoteženi i skloni padu stoje svi, čak i sa najviše izgleda na neraskidljivost postavljeni odnosi. Lju-dski individuum više ne zna u koju bi tačku spasenja mogao upreti pogled; on, na svome vidiku, ne može da sagleda ni-jednu prugu što vodi izlasku iz haosa, pometenosti i tame, koji se razbokoravaju i bujaju u atmosferi gde se izdajnički podvizi i mahinacije razračunavaju kao otrovno, šaroliko i spolja primamljivo tropsko bilje.


Ipak, izlaza i spasenja mora biti, jer je moralna obaveza verovati, da je život čoveku dat radi toga, da ga provede u nepopustljivoj borbi protiv svih izlišnih bolova, poroblja-vanja i pritešnjavanja, u stvaralačkom radu, nezavisnosti od svih stega, altruističkom zračenju i isceliteljskoj lepoti. Svrha našega življenja nije grcanje u haosu, niti kovitlanje od histeričnih grčeva, usled svih zamišljivih i nezamišljivih zlosti, niti uzajamna zakrvljenost, - nego je ona vasposta-vljanje harmonije u sebi i u spoljnjem svetu, smišljena i pre kaljena borba protiv zla, i ostvarivanje sveopšte solidar-nosti, prijateljstva i bratstva. Čovek je izneverio – danas, možda, sramnije, podlije i beslovesnije nego ikad, pra-vi cilj svoga bitisanja, ali ovaj stoji nepokoleban, blistav i nezamenljiv nikakvom ideološkom grimasom ili varkom. Evo lucija života može pretrpeti izvesna usporavanja, ili se ispuniti međuprostorima retrogradnih lutanja i nerazu mnih pokušaja, ali se ona, slična nekom nesavladljivom kolosu, ne može zaustaviti, niti se njeno napredovanje može poti-snuti. I zato jadno, duševno nagrđeno, intelektualno osra-moćeno i socialno obezglavljeno čovečanstvo, koje se u sa dašnjosti, kao ukleto, kotura po stranputicama i mrcva-ri po raznim gubilištima čeka, nesumnjivo, jedna zdravija, razvedrenija budućnost. Konture te budućnosti pravilno i sigurno se ocrtavaju, i pri najturobnijem pogledu na tok života. A iz budućeg hoda događaja i sticaja prilika najveći deo empirijskoga zla mora biti otstranjen, samim normalni-jim i pravičnijim poretkom stvari. Metafi zičko zlo, međutim, neugušivo u čoveku, zbog svoje primordijalnosti, postoja-će i dalje, ali će oštrica njegovoga dejstva biti otupljena i ubla žena višim saznavalačkim ostvarenjima i razumnijim

143ETIKA HRABROSTI

i čestitijim rasporedom spoljnih događaja, koja će svesni ljudi pripremiti svojim mučnim, ali visoko konstruktivnim naporima. U takvome okviru neće više biti ni potrebe, ni mo gućnosti, ni smisla za izdajničke akcije; prema tome, rod izdajica će izumreti, kao nepotreban, izlišan, i zato dalje no-držljiv u životu.

Ali, na planu današnjice, taj rod se razmnožava, blista, pobedonosno vlada u svoj svojoj rugobnosti i nakaznosti. I, nažalost, neosporno i očevidno je da će on, pre nego što podlegne žrvnju vremena i krajnjem, sublimno razumnom i etičkom principu razvića ljudskoga roda, unakaziti, uništiti i pokositi još nebrojene žrtve.

(Pravda, Beograd, 18. februar 1941)

SADRŽAJ

Ljiljana Vuletić, Etika hrabrosti Ksenije Atanasijević 3

Lino Veljak, Uz Etiku hrabrosti Ksenije Atanasijević 19

KSENIJA ATANASIJEVIĆ - ETIKA HRABROSTI

Filozofi ja i politika 25

Religijska i fi losofska podloga pacifi zma 29

O uticaju žene na širenje pacifi stičke ideje 45

Altruističko dejstvo žene 49

Oko za oko... Povodom Hitlerovog proganjanja Jevreja 53

Savremeni aspekti 61

G-ca Ksenija Atanasijević odgovara Rektoratu univerziteta u Beogradu 67

Za otvorenu borbu 75

Nekonvencionalne laži 79

Intriga i njeni pretstavnici u današnjem društvu 83

Hristova doktrina i stvarnost 97

Anonimno pisanje današnjice 105

Rat i fi lozofi ja 111

O zloupotrebi govorene i pisane reči 115

O specialnim metodama izlaganja naučničkih pogleda 119

Kob novca 121

Anonimna pisma i njihovi tvorci 127

Reči i njihov moral 131

Razarajuće nemani 137

ETIKA HRABROSTIKsenija Atanasijević

PriredilaLjiljana Vuletić

IzdavačiceŽene u crnom, Jug Bogdana 18, Beograd

[email protected], www.zeneucrnom.org

Rekonstrukcija Ženski fond, Vlajkovićeva 15, Beogradoffi [email protected], www.rwfund.org

Centar za ženske studije, Jove Ilića 165, Beograd [email protected], www.zenskestudie.edu.rs

Beograd, 2011.

Unos teksta Ljiljana Vuletić

Korektura Ljiljana Vuletić

Recenzija Lino Veljak

Dizajn korica i prelom Marija Vidić

Fotografi ja Ksenije Atanasijević na prvoj strani koricapreuzeta je iz publikacije Žena i svet, 15. januar 1928.

Tiraž 500

Štampa Artprint, Novi Sad

Ova knjiga jerealizovana uz podršku

i

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

14 Атанасијевић К.141.72:172

АТАНАСИЈЕВИЋ, Ксенија, 1894-1981 Etika hrabrosti / Ksenija Atanasijević ; priredila Ljiljana Vuletić. - Beograd : Žene u crnom : Rekonstrukcija Ženski fond : Centarza ženske studije, 2011 (Novi Sad : Artprint). - 144 str, 7 str. s tablama : ilustr. ; 21 cm

Slike K. Atanasijević. - Tiraž 500. - Str. 3-18: Etika hrabrosti Ksenije Atanasijević / Ljiljana Vuletić. - Str. 19-22: Uz “Etiku hrabrosti” Ksenije Atanasijević / Lino Veljak. - Napomene i bibliografske reference uz tekst.

ISBN 978-86-85451-39-3

a) Атанасијевић, Ксенија (1894-1981) b) Феминизам - ЕтикаCOBISS.SR-ID 185972748

Documents

Ksenija Atanasijević ETIKA HRABROSTI...6 Ksenija Atanasijević vima, ni malo ne umanjuju principijelnost kritičkih analiza ﬁ lozofkinje. Tekstovi Ksenije Atanasijević sakupljeni