marinkovic_manhajm

Manhajmova sociologija znanja: potraga za sintezom

Sociologija Karla Manhajma već dugo vremena s pravom pri-pada novim sociološkim klasicima. Iako su veoma retki oni soci-olozi čija se dela još za života autora mogu okarakterisati na ovaj način, Manhajmov sociološki legat nosi trajan pečat fundamen-talnog, nezaobilaznog i uvek iznova inspirativnog štiva. Nakon Ideologije i utopije – Manhajmovog remek-dela – koje je deceni-jama dominiralo kao njegovo jedino dostupno delo prevedeno na srpsko-hrvatski jezik, Esejima o sociologiji znanja otvara se, ili pre dopunjava, široki, ali još ne i sistematizovani prostor jedne neopravdano marginalizovane discipline – sociologije znanja. U tom smislu, Eseji se mogu čitati i kao nastavak Ideologije i utopije, ali i kao relativno zasebna celina nikada dovršenog Manhajmo-vog projekta o onim problemima koji temelje sociologiju znanja. Naime, ovi Eseji samo su prvi, ali i jedini tom sakupljenih i po-smrtno objavljenih Manhajmovih manuskripta iz njegovog ranog perioda (1923-1929) koji je obeležen potragom za sintezom i ute-meljenjem sociologije znanja, što čini njegov trajni i najznačajniji doprinos klasičnoj sociološkoj teoriji.

Karl Manhajm (Károly Mannheim) je rođen 27. marta 1893. godine u Budimpešti, u jevrejskoj porodici koja je pripadala sred-njoj klasi. Ranu mladost, sve do završetka gimnazije, Manhajm je proveo u Budimpešti. Nakon tog perioda započinje studije u Ber-linu, Parizu, Frajburgu i Hajdelbergu. Ova rano otpočeta lutanja po evropskim univerzitetskim gradovima nikada se neće zausta-viti, te se s pravom može reći da je on jedan od onih evropskih

386 Eseji o sociologiji znanja

socioloških migranata, poput Luisa Kozera, Maksa Šelera, Alfreda Šica koji su prenosili ideje hermeneutičke i istorijske nemačke sociološke tradicije. Ukoliko bi se mogla skicirati izvesna peri-odizacija Manhajmovog života, ona bi svakako trebala da obu-hvati sledeće: mađarski period (do 1919. godine) koji je obeležen bliskim prijateljstvom i značajnim, ali često u preispitivanjima Manhajmove sociologije i precenjenim uticajima Đerđa Lukača i budimpeštanskog kruga angažovanih intelektualaca. Ovaj peri-od se završio raspadom Mađarske sovjetske republike kada Ma-nhajm trajno napušta Budimpeštu i seli se u Nemačku; nemački period (od 1919. do 1933. godine) obeležen je Manhajmovim bo-ravkom na mnogim univerzitetima, kao i snažnim uticajima naj-značajnijih nemačkih sociologa i filozofa tog vremena. Još 1914. godine Manhajm je slušao predavanja Georga Zimela u Berlinu, a kasniji presudni uticaji dolazili su od Vilhelma Diltaja, Edmunda Huserla, Maksa Vebera i Maksa Šelera. Od 1922. do 1925. godine Manhajm boravi na hajdelberškom univerzitetu gde je i doktori-rao, a disertacija pod nazivom Strukturna analiza epistemologije (1922) već tada je nagovestila njegovu trajnu zaokupljenost pro-blemima znanja i potragu za sistematizacijom i sintezom. U tom periodu angažovan je kao saradnik Alfreda Vebera, čiji su uticaji takođe ostavili trajan pečat na njegovu sociologiju. Godine 1926. Manhajm od Vebera dobija i zvaničan poziv da predaje sociolo-giju u Hajdelbergu, nakon habilitacije u Privatedozen-ta (1925). Na istom univerzitetu 1929. godine postaje profesor sociologije i ekonomije. Na Univerzitet Johan Volfgang Gete u Frankfurtu u periodu od 1930. do 1933. godine dobija angažman profesora sociologije, a jedan od njegovih asistenata bio je i Norbert Elijas; engleski period (od 1933. do 1947. godine) započinje dolaskom nacista na vlast kada Manhajm, kao i mnogi jevrejski intelektu-alci tog vremena, trajno napušta Nemačku. Kao već afirmisan i uticajan evropski sociolog, Manhajm je angažovan kao predavač na Londonskoj školi za ekonomiju (LSE) sve do 1941. godine, kada prihvata poziv Freda Klarka, direktora Instituta za obrazo-vanje pri Londonskom univerzitetu, da pored Londonske škole za ekonomiju, predaje sociologiju i sociologiju obrazovanja kao

Manhajmova sociologija znanja 387

gostujući profesor na ovom institutu. Godine 1946, samo godinu dana pre smrti, u potpunosti zaokupljen sociološkim problemima obrazovanja, prihvatio je mesto redovnog profesora na Institutu za obrazovanje. Tokom svog engleskog perioda Manhajm je ure-đivao i čuvenu Internacionalnu sociološku biblioteku (Internati-onal Library of Sociology and Social Reconstruction) u kojoj su objavljene brojne uticajne sociološke studije. Neposredno pred kraj života bio je nominovan za direktora UNESCO-a, ali ovu funkciju nije mogao da prihvati. Umro je 9. januara 1947. godine u Londonu u pedest i trećoj godini. Iako je prerana smrt ovog velikana sociologije sputala njegove težnje da zaokruži sociološki opus raznorodnih i velikoj meri nesistematizovanih i nepoveza-nih tema, Manhajmove su ideje upravo stoga do danas ostale žive, obavezujući sve one koji nastoje da društvo vide iza događajne istorije i empirijske pojavnosti, na širinu i mnogostrukosti znače-nja koje ljudi pripisuju sebi i svetu koji stvaraju.

Iako nesistematizovana i neuobličena u celovitu sociološku teoriju, Manhajmova sociologija sasvim opravdano zauzima ista-knuto mesto u sistemu klasične sociološke teorije. Kao i njegovi duhovni uzori poput Alfreda i Maksa Vebera, Vilhema Diltaja, Heinriha Rikerta i Karla Marksa, kroz Manhajmovu sociologiju se protežu mnoge velike teme koje je nemoguće sistematizovati na uobičajen način. Zbog toga ne treba da zbunjuje stalna Manhaj-mova težnja da istovremeno postavlja nova pitanja i otvara nova tematska polja sociologije i da traga za putevima sistematizaci-je i novih sinteza. Pod uticajima njegovih prethodnika – upravo onih koji su i oblikovali savremenu sociologiju – u njegovim de-lima uvek se iznova preispituju sva ona velika sociološka pitanja društvenih sukoba; društvenih klasa; društvenih i političkih po-kreta; ideologije; moći; potencijalnih nosilaca sinteze društveno „neuslovljenog“ znanja; odnosa društva i znanja (egzistencijalna uslovljenost znanja); čovekove slobode i determinacije; mogućno-sti i ograničenja da se društvo i čovekov život učine boljim i hu-manijim; nužnosti da se demokratskim planiranjem rekonstruiše društveni svet sa aspekta ljudske slobode i čovekovih mogućnosti da stvara i da se aktuelizuje kao kreativno i moralno biće. Manhaj-movi napori da se ove ključne sociološke teme iznova preispitaju,


da se povežu, te da im se utvrdi disciplinarni okvir u kojem će biti moguće tragati za sintezom, rezultirali su ne toliko obimnim, koliko značajnim literarnim opusom. Pored Ideologije i utopije – Manhajmovog prvog, najuticajnijeg i svakako najznačajnijeg dela iz 1929. godine – samo se još tri mogu smatrati zaokruženim ce-linama: Čovek i društvo u doba rekonstrukcije (1935), Dijagnoza našeg vremena: ratni eseji jednog sociologa (1943) i Sloboda, moć i demokratsko planiranje (1947/1950). Sva ostala dela posthumno su sabrana i objavljena u tri toma eseja: Eseji o sociologiji znanja (1952), Eseji o sociologiji i socijalnoj psihologiji (1953), Eseji o so-ciologiji kulture (1956) i dve studije: Sistemska sociologija: uvod u proučavanje društva (1958)1 i Uvod u sociologiju obrazovanja (1962).

Uprkos raznolikosti tema kojima se bavio, a koje pripadaju ra-zličitim disciplinarnim okvirima (sociologija kulture, sociologija obrazovanja, sociologija politike, socijalna psihologija), ipak se sociologija znanja može smatrati ključnim i povlašćenim discipli-narnim okvirom Manhajmove sociologije. Mada se jasno mogu opaziti dva velika perioda koji dele njegovu sociologiju na rani nemački period bavljenja sociologijom znanja i epistemologijom i pozni engleski period u kojem dominiraju teme iz oblasti obra-zovanja, pedagogije, politike, socijalne psihologije, demokratskog planiranja, problema mladih i potrage za konkretnim rešenjima dugoročne stabilizacije globalnih društveno-političkih prilika na-kon Drugog svetskog rata (kroz ideju planiranja2), ipak je onaj rani nemački period od sredine dvadesetih do sredine tridesetih 1 Originalni naslov dela je Systematic Sociology i ne odnosi se na sistemsku struktural-funkcionalističku sociologiju, već na sistematizaciju i pokušaje mul-tidisciplinarne sinteze različitih nauka i pristupa čoveku i društvu. To je zbirka Manhajmovih predavanja na Londonskoj školi za ekonomiju u periodu od 1934. do kraja Drugog svetskog rata. 2 Manhajnom pojam Planning (koji je okosnica dela Dijagnoza našeg vremena i čitave Manhajmove kasne britanske faze na Institutu za obrazovanje pri London-skoj školi za ekonomiju) odnosi se na planiranje za slobodu i ne upućuje na planske modele društva u ekonomskom i političkom smislu, kakvi su komandni realni soci-jalizam ili totalitarni fašizam. Upravo suprotno, Manhajm uviđa da je za buduću de-mokratsku rekonstrukciju neophodno planiranje (za slobodu), kako se u istorijskoj i društvenoj stihiji ne bi ponovo izrodili totalitarni režimi. Njegov pojam planiranja ne bi bio moguć bez Veberove ideje odgovornosti.


godina dvadesetog veka ostavio trajan pečat i dao autentični iden-titet celokupnoj Manhajmovoj sociološkoj teoriji.

U sistemu društvenih nauka, kao i u okvirima same sociologije, položaj sociologije znanja nikada nije bio tako jasno disciplinarno određen kao što je to slučaj sa drugim disciplinarnim i subdisci-plinarnim područjima. Istovremeno, u polju teorijskih figuracija, konceptualne sheme sociologije znanja nisu mogle biti samerljive sa sociološkim teorijama društvene stratifikacije, teorijama druš-tvene pokretljivosti, teorijama društvenih promena, a još manje sa različitim tipovima teorija srednjeg obima, iako je upravo sama sociologija znanja svojom konstitutivnom tezom o društvenoj uslovljenosti znanja mogla da pruži niz empirijskih generalizacija i teorija srednjeg obima, povezujući ili pak sintetišući čitav niz temeljnih socioloških tema. Čak i u Sjedinjenim Državama, gde je doživela svoj veliki uspon nakon engleskog prevoda Manhajnove Ideologije i utopije (1936. godine u prevodu Luisa Virta i Edvarda Šilsa i posebno pripremljena autorovim Preliminarnim pristupom problemu), sociologija znanja je nosila izvesni beleg marginalnosti i sumnji, metodoloških neizvesnosti i istraživačke nepraktičnosti, teorijskih opterećenosti filozofijom i bremenom hermeneutike i istorizma i još neartikulisanog relativizma. Iako se za preteče sociologije znanja mogu uzeti mnoge filozofske i socijalne teori-je, od klasične fenomenologije, nemačkog istorizma, marksizma, francuske sociološke orijentacije s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka okupljene oko Dirkema, tek u razvojnoj liniji od Manhajma i njegovih radova sociologija znanja će početi da se artikuliše u neospornu i nezaobilaznu intelektualnu snagu, koja se poslednjih decenija pokazala kao veoma konsekventna teorijsko-metodološka oblast. Vezana pre svega za nemačku hermeneutičku i istorijsku tradiciju, ova disciplina je u svom razvoju oscilirala iz-među Wissenssoziologie – što bi odgovaralo sociologiji saznanja – i Soziologie des Wissens – što bi odgovaralo sociologiji znanja. Ono što je posebno interesantno, jeste da je većina vodećih nemačkih sociologa koji su utemeljili ovu disciplinu, otpočela sa koncepci-jom Wissenssoziologie (tj. sa sociologijom saznanja), a konačno uobličila svoja gledišta u Soziologie des Wissen (sociologiju zna-


nja). To je bio slučaj kako sa Maksom Šelerom tako i sa njenim najproslavljenijim nastavljačem i utemeljivačem Karlom Man-hajmom. Ono što se u istorijskom razvoju ovog disciplinarnog polja prepoznaje kao početni nacrt zainteresovanosti za odnose ideja, mišljenja i znanja prema društvenom kontekstu, zadobilo je svoje konačne disciplinarne okvire u sociologiji znanja. Dakle, terminološke oscilacije su, barem u nemačkom jeziku, razrešene u korist sociologije znanja. Što se tiče engleskog jezika u kome se ova disciplina najviše razvijala tokom druge polovine dvadesetog veka, tu velikih nedoumica nema. Engleski termin Sociology of Knowledge odnosi se na sociologiju znanja. To je donekle i razu-mljivo, s obzirom da je englesko govorno područje i anglosakson-ska sociologija dobila već kao jasno uobličene ideje zrele nemačke Soziologie des Wissen i, s druge strane, nije zanemarljiva činjenica da je najpoznatiji nemački emigrant sociologije znanja – Karl Ma-nhajm – deo svojih ranih eseja i zrelih radova koji su se odnosili na ovu oblast prevodio na engleski jezik, ili su oni prilično brzo prevođeni i objavljivani3. Pojam knowledge, dakle, odnosi se pre svega na znanje, ali se isto tako može odnositi i na saznanje. Me-đutim, klasična sociologija znanja/sociology of knowledge, jasno je odvojila svoje epistemološke i teorijske domene od proučavanja psihičkih mehanizama koji bi upućivali na saznanje kao prosec uobličavanja individualnih predstava. To su, u krajnjem slučaju, oblasti kojima se bavi psihologija i socijalna psihologija, odno-sno psihologija saznanja. Ovim problemima sociologije znanja koji su rezultirali dugotrajnom marginalizacijom nije doprinela jedino sociološka potreba da se istraživačka pažnja više usmeri na aktuelne društvene, političke, ekonomske i kulturne probleme koji su neposredno povezani sa periodom dramatičnog preobli-kovanja društvene strukture u modernim industrijskim urbanim društvima. U samom istorijskom jezgru sociologije znanja postoji velika sumnja u njene disciplinarne potencijale. Tako je prvi isto-ričar i sistematizator sociologije znanja Ernst Grinvald smatrao

3 Opširnije ogledati pregled Manhajmovih radova u: Kurt H. Wolff, From Karl Mannheim, Oxford University Press, New York, 1971. (posebno: Bibliography of Mannheim’s Writings, cxxxv).


da “sociologija znanja nije nauka čije su propozicije bezuslovno validne za svaku misleću individuu, ona je jedino moguća shema interpretacije”.4 Takođe, u vremenu kada se moglo očekivati da će upravo Manhajmovim naporima sociologija znanja biti discipli-narno artikulisana, autori poput Juliusa Krafta, Hajnca Ciglera i Gintera Šterna, a prema navodima Artura Čajlda5, izneli su stavo-ve koji su pretili daljem razvoju sociologije znanja.

Pored ovoga, druga grupa veoma važnih problema može se smatrati zaslužnom za unutrašnje konfuzije, pre svega na polju tematske i predmetne artikulacije sociologije znanja, a koja je ge-nerisala i poziciju marginalnosti. Naime, već po utvrđenoj navici, pojam ideologije se smatra jednim od glavnih tematsko-predmet-nih oblasti sociologije znanja, što je neosporni intelektualni legat samog Manhajma. Stoga, ako se može označiti neki bibliografski početak moderne sociologije znanja, to bi svakako bila Manhaj-mova Ideologija i utopija – stalno izvorište konceptualnih okvira same sociologije znanja, i to ne samo zbog njegovog ključnog do-prinosa koji se ogleda u neutralizaciji pojma ideologije i njenog proširivanja na Weltanschauung uz neophodnost sagledavanja istorijske perspektive, već i zbog problemskog koncepta sociolo-gije znanja sažetog u stav da je sociologija znanja na taj način si-stematizacija sumnje koja se u društvu ispoljava kao nejasna nesi-gurnost i neizvesnost6. Dok sociologija i srodne naučne discipline sporadično, nedosledno i u različitim kontekstima i za različite potrebe koriste pojam ideologije (najčešće onaj koji je blizak ne-gativnom i pežorativnom kontekstu), dotle marginalizovani po-ložaj sociologije znanja i dalje implicira institucionalne i druge teškoće da se stvore relativno koherentne teorijske ili konceptual-ne sheme ideologije. Može se pretpostaviti da bi razvoj sociologije znanja, da je tekao razvojnim tokom ostalih socioloških discipli-

4 G. W. Remmling, Towards the Sociology of Knowledge: Origin and Development of a Sociological Thought Style, Routledge & Kegan Paul, London, 1973. p. 91.5 A. Child, The Theoretical Possibility of Sociology of Knowledge, in: G. W. Remmling, Towards the Sociology of Knowledge: Origin and Development of a Sociological Thought Style, Routledge & Kegan Paul, London, 1973. pp. 81-102.6 K. Manhajm, Ideologija i utopija, Nolit, Beograd, 1978. str. 50.


na, ne samo razvio široko prihvatljive teorije ideologije, već bi se moglo s pravom očekivati da u razdoblju disciplinarnih specijali-zacija, kada se na tematsko-predmetnom sociološkom horizontu pojavljuju subdiscipline kao što su sociologija ishrane, sociologija sporta, sociologija masovnih komunikacija, sociologija zdravlja, pojavi i sociologija ideologije – kao subdisciplinarno polje soci-ologije znanja. Ne samo da je ideologija trebala da se razvija na teorijskom planu u okviru sociologije znanja, već ona isto tako zaslužuje jednu posebnu sociologiju ideologije. Ne postoji nijedan neutralni arbitrarni algoritam na osnovu kojeg je moguće presu-diti u korist važnijeg postojanja sociologije prava, morala, kulture ili porodice na primer, a ne u korist sociologije ideologije. Nena-dano spor i težak institucionalni razvoj sociologije znanja ipak je pokazao opravdanost njenih potencijala, ako ni po čemu drugom, a onda po njenoj sposobnosti da generiše disciplinarno polje so-ciologije nauke, pomogne u kasnijoj artikulaciji različitih pravaca socijalnog konstrukcionizma, feminističkih teorija, kulturoloških studija znanja i pri tome mobiliše neka od najvećih socioloških imena. Očigledno je da impulsi za ovom diferencijacijom nisu došli iz marginalnih pozicija sociologije znanja. Može se zaklju-čiti da je od njenog samog početka problem ideologije poveren sociologiji znanja kao kompleksna, enigmatična i kontradiktorna tema, koju ne treba stavljati u prve sociološke redove. Još je kom-pleksnije pitanje njene teorijske konceptualizacije, koja je oscilira-la od neutralnog ka vrednosnom i opet ka neutralnom konceptu. Manhajmov zaokret ka neutralnom konceptu ideologije bio je neosporno jedan od ključnih događaja u građenju disciplinarnog identiteta sociologije znanja, te stoga to nije nikakvo pitanje teo-rijskih kontinuiteta ili diskontinuiteta u shvatanju ideologije. Ono je pre pokušaj da se izvan klasičnog marksističkog redukcionizma na klasno, odrede društvene granice i dimenzije društveno uslov-ljenog znanja. Kao što se može jasno opaziti i u Ideologiji i utopiji i u Esejima o sociologiji znanja, nasuprot dogmatskom marksizmu koji je jednodimenzionalnim pristupom klasne položaje uzimao i kao socijalno-ontološke i kao prioritetno metodološke, Man-hajm, po uzoru na Maksa Vebera, od sociologije znanja, društvene


uslovljenosti znanja i ideologije stvara multidimenzionalni splet u kojem se kao društveni supstrati pojavljuju i generacije, profesio-nalne grupe, društveni pokreti ili škole7. Ne osporavajući pri tome nesumnjivi dorinos marksizma samoj sociologi znanja, on skreće pažnju „da je marksizam već odavno mogao da na principijelniji način formuliše fundamentalno otkriće sociologije znanja, otkri-će o egzistencijalnoj uslovljenosti ljudskog mišljenja uopšte, pošto je njegovo učenje o ideologiji otkrilo bar polaznu tačku za to”8.

Manhajmova potraga za ideologijom kao Weltanschauungom nije ni neka nova teorija saznanja koja bi se kretala u filozofskim okvirima čistih mišljenja. Neutralna koncepcija pojma ideologije bila je težnja da se disciplinuju fluktuacije u značenjima i upotre-bi ovog pojma kroz disciplinarne okvire sociologije znanja, koja na taj način treba da bude sistematizacija sumnje koja se u druš-tvu ispoljava kao nejasna nesigurnost i neizvesnost. Pre Manhaj-ma ne postoji nijedan pokušaj sociološke sistematizacije sumnji i relativnosti znanja. No, istovremeno se mora postaviti i pitanje čime to sociologija znanja zaslužuje ulogu disciplinarnog siste-matizatora i potencijalnog sintetizatora ideologije, relativnosti i sveopštih društvenih sumnji; zašto se sociologija znanja nije prvo bavila naučnim ili nekim drugim oblikom znanja, pa tek onda ideologijom. Odnosno, kako sam Manhajm kaže, koji su koraci pripremili ovaj totalni pojam ideologije,9 ili zašto je tako mladoj i u velikoj meri usamljenoj disciplini kakva je sociologija znanja po-verena sistematizacija u najširim društvenim i istorijskim shvata-njima ideologije. Odgovor na ova važna pitanja može se naslutiti već na prvim stranicama Ideologije i utopije. Na nekoliko uvodnih mesta Manhajm je skrenuo pažnju da se sociologija znanja “još nalazi u onom srećnom prvobitnom stadijumu u kojem – i kad je uzmemo kao nauku – ne postoji u obliku ukočene sheme poretka, niti kao izdvojen rezultat, kao plod nekog načina gledanja koji je makar i prividno ovladao svojim svetom.”10 Međutim, to nije

7 Ibid., str. 270; Eseji, str. 235-345.8 Ibid., str. 271.9 Ibid., str. 67.10 Ibid., str. 54.


slučaj samo sa sociologijom znanja Manhajmovog, Grinvaldovog ili Šelerovog vremena. Čak i u svojoj novijoj istoriji, izuzimajući sporadične i često nepovezane pokušaje Guldnera, Remlinga, Vol-fa, Bergera, Tompsona ili van Dijka, sociologija znanja nije sazrela u svojim shematizmima; nije sazrela ni teorijski – još uvek nema neke koherentne teorije sociologije znanja koja bi sintetizovala koncepcije građene oko pojmova ideologije, društvene realno-sti, znanja, relativizma, refleksivnosti, društvene i egzistencijalne uslovljenosti znanja. Konačno, u svom srećnom razdoblju razvoja koje traje do danas, sociologiji znanja je bilo dopušteno da, kao svoj kredo, kroz Manhajmovu perspektivu izrekne „jeretički” stav o alarmantnoj činjenci da se isti svet može različitim posmatračima pojavljivati na različite načine.11 Može se s pravom reći da je soci-ologija znanja bila prvi važan sociološki uvid – primarna socio-loška refleksivnost – o slomu monolitnosti društvenog sveta. Još i dalje, može se govoriti ne samo o mnogostrukim epistemičkim narativima i njihovim dijalektimam, već o bezbrojnim ontološkim porecima.12 Time se, kroz prvobitnu naivnost sociologije znanja, ponovo otvorio dijalog između sociologije i filozofije, što je za sociologiju, koja se trudila da legitimiše svoja znanja pozitivnim kriterijumima, značilo mogući povratak ka značenjima društve-nog sveta. Manhajmu je tako bilo jasno da se “ne može potpuno izbeći rizik određene ontologije”13, odnosno, raznoliki doživljaji i konstrukcije realnosti uvek pretpostavljaju neku teoriju stvar-nosti, to jest, jednu ontologiju.14 Zato se Manhajmovo insistiranje na širokom i neutralnom konceptu opšte forme totalnog pojma ideologije ne zadržava na teoriji – totalni pojam ideologije postaje predmetom sociologije znanja.

Kako je u predgovoru Pola Kečkemetija, priređivača Eseja o so-ciologiju znanja, već dovoljno rečeno o samoj strukturi ovog dela, napomenućemo još samo neke specifičnosti koje se odnose na literarni i tematski kontinuum Manhajmove sociologije znanja,

11 Ibid., str. 8.12 Ibid., str. 15.13 Ibid., str. 17.14 Ibid., str. 18.


odnosno na Eseje kao nastavak Ideologije i utopije, iako su pisani ranih dvadesetih godina. Dok je Ideologija i utopija kao jedan od svojih ključnih zadataka imala predmetnu artikulaciju sociologije znanja kroz totalni pojam ideologije, Eseji su umnogome potraga da se započeti rad na Strukturalnoj analizi epistemologije dovrši u disciplinarnim okvirima jedne buduće temeljne, sintetišuće i sre-dišne discipline kakva je sociologija znanja, te da se odupre pri-vremenom povlačenju epistemoloških problema (Eseji, str. 171) iz sociologije. Međutim, raspon tema u Esejima koji se kreće od Tu-mačenja vizije sveta (Weltanschauunga) i Istorizma, pa do Nadme-tanja kao kulturne potrebe i Problema generacija, toliko je različit da se čitaocu može učiniti da se, ako ne potraga za sintezom, onda barem potreba za sistematizacijom, rasplinula u nepovezanom te-matskom opsegu. To ipak nije slučaj, jer ovo veoma jasno ukazuje na Manhajmove težnje da sociologija kroz ove teme još jednom preispita svoje najdublje pretpostavke o čoveku i društvu, kao i epistemološko-metodološke pretpostavke na kojima je sazdana. Tako se Eseji pretvaraju u težnju da se sociologija znanja pretvori u epistemologiju društvenih nauka sa jasno izraženim smislom za istorijsko, kulturno-vrednosno, delatno-artificijelno i relaciono (naravno, i neizbežno relativno). U tom smisli, Manhajmov za-htev za istorijski osetljivom sociologijom znanja i sociologijom uopšte je nedvosmislen:

Taj stav o istorijsko-sociološkoj strukturi intelektualnog procesa vodi nas ka zaključku da u svakom trenutku postoji nekoliko različitih si-stemskih filozofskih „stanovišta“ od kojih se može krenuti u objašnja-vanje nove činjenice koja se pojavila, novog elementa kognitivne stvar-nosti. U stvari, niko od nas ne stoji u nadvremenskom vakumu obe-zličenih istina; svi se mi suočavamo sa ’stvarnošću’ kroz već postojeća pitanja i predložene sistematizacije, a dosezanje novog znanja sastoji se od uključivanja novih činjenica u stari okvir definicija i kategorija, od utvrđivanja njihovog mesta u njemu. Ne želimo da poreknemo da ’kla-sa’ ili ’ideja’ predstavljaju objektivnu stvarnost; ipak, njima nedostaje karakter „tvrdoglavih činjenica“ koje se pripisuju stvarima (ponekad i pogrešno, čini se), jer se te činjenice nama prenose bespogovorno tačno onakve kakve objektivno ’jesu’ (Eseji, str. 185).


Važno je primetiti da se kroz ovaj Manhajmov stav prelama čitav niz fundamentalnih problema sa kojima se društvena nauka suočila u sporu (i šizmi) pozitivizma i hermeneutike, istorijskog i teorijskog, objašnjavajućeg i razumevajućeg. Stoga još jednom skrećemo pažnju da se jedan od ključnih pojmova Manhajmove sociologije – pojam historicism (koji je u Esejima zbog jezičke i prevodilačke doslednosti preveden kao istoricizam) – odnosi na istorizam. Naime, veoma često neprecizno i neodređeno kori-šćenje ovog pojma u anglosaksonskoj literaturi može da izazove nemalu konfuziju, te upućujemo čitaoce na to da je celokupna Manhajmova sociologija oblikovana pod snažnim uticajima ne-mačkog istorizma, ali i na to da ona nije njen prosti naslednik, već se pre radi o jednoj posebnoj, u značajnoj meri autentičnoj varijanti istorizma. Kako i sam naglašava, to nije samo pomod-ni hir ili preveliki uticaj njegovih prethodnika, već intelektualna snaga sa kojom se, hteli ne hteli, moramo suočiti (Eseji, str. 111). To je najčvršća nit koja povezuje teme Eseja (a i celokupnu Man-hajmovu sociologiju znanja) – preko pojma Weltanschauunga – u jedinstvenu teorijsku i metodološku celinu:

Istoricizam se razvio u intelektualnu snagu izuzetnog značaja; on oli-čava našu viziju sveta (Weltanschauung). Istoricistički princip ne samo da, poput nevidljive ruke, organizuje delovanje kulturnih nauka (Ge-isteswissenschaften), već i prožima svakodnevno razmišljanje. Danas nije moguće uzeti učešće u politici, čak ni razumeti neku osobu – bar ako ne želimo da se odreknemo savremenih tehnika tumačenja – bez obrade svih onih činjenica koje moramo uzeti u obzir jer su nastale i dinamično se razvijaju... Stoga istoricizam nije ni samo prolazni hir niti moda; on čak nije ni intelektualni trend, već sama osnova na kojoj gradimo svoja opažanja o socio-kulturnoj stvarnosti. On nije nešto ve-štački osmišljeno, nešto poput programa, već organski razvijen osnovni model, sama vizija sveta, koji se pojavio nakon što se verski određena srednjovekovna slika sveta raspala i kada je nestalo potonje prosveti-teljstvo, sa svojom dominantnom idejom o nadvremenskom Razumu (Eseji, str. 111-112).

Ovim se Manhajmova sociologija znanja jasno vezuje za ne-mačku tradiciju hermeneutike, razumevanja i istorije – za onu


tradiciju iz koje je i potekla i u kojoj je Manhajm video moguć-nost za utemeljenje sociologije znanja kao socijalne epistemolo-gije, koja će i samu sociologiju razotkriti kao konfiguraciju onih snaga koje su oblikovale moderno društvo, te kao samorefleksiv-nu i kritičku disciplinu koja je među prvima spremna da prizna svoje sopstveno društveno i klasno poreklo i unutrašnje težnje ka stvaranju sopstvenih mistifikacija i apsolutizujućih tendencija. U potrazi za sintezom, sociologija znanje je možda ostala nesiste-matizovana; disciplina koja očigledno nije iskoristila potencijale zacrtane Manhajmovim intelektualnim legatom. Ipak, Eseji uvek iznova podsećaju sve one koji se bave čovekom i društvom da su naše predstave oblikovane konkretnim životom i dinamikom istorije, te da ne postoji magični trik kojim bi se izbegle društvene pozicije i time stvorile društveno neuslovljene interpretacije real-nosti – nema tumačenja izvan društveno-istorijskih konteksta. To je trajno nasleđe za svaku buduću sociologiju znanja.

Dušan Marinković

Documents

marinkovic_manhajm