Univerzitet u Novom SaduFilozofski fakultetOdsek za filozofiju

Seminarski rad iz filozofske antropologije

ŽAN ŽAK RUSO’’ RASPRAVA O POREKLU I OSNOVAMA NEJEDNAKOSTI MEĐU

LJUDIMA’’

Profesor: Dr Dragan Prole Student: Marko Kravić

Novi Sad

SADRŽAJ

Rezime 3

Prirodno stanje 5

Poreklo nejednakosti 6

Politička filozofija 7

Zaključak 9

Literatura 10

2

Rezime

Ovo delo s jedne strane predstavlja Rusoov odgovor na društvenu nejednakost koja

je nužno nastajala kao plod socijalizovanja, razvoja razuma i obrazovanja čoveka,

a s druge strane predstavlja revolt jednog otuđenog filozofa koji žali za prirodnim

stanjem, koje je za razliku od Hobsa (koji prirodno stanje smatra ratom svih protiv

sviju i u kom vlada načelo homo homini lupus est) smatrao najzgodnijim za mir i

najpodobnijim za čovečanstvo.

3

4

Prirodno stanje

Ruso prirodno stanje opisuje kao stanje predistorije, apsolutne jednakosti i

apsolutne slobode, gde su ljudi lišeni bilo kakvih sukoba. Kod njega dominira jak

kult prirode i prirodnog čoveka, pod kojim on podrazumeva čoveka koji ne teži

drugim ljudima, koji nije opterećen time da bude najjači, najpametniji, najbogatiji,

već mu je glavni ideal i zvezda vodilja život, kao takav, odnosno, prosto

preživljavanje, ali što je bitno, u slobodarskim uslovima. Glavni uzrok za izlazak iz

čistog prirodnog stanja u kome su ljudi živeli slobodno, Ruso vidi u napredovanju

ljudskog razuma i socijalizovanju čoveka. Ruso nije bio preterani optimista u

pogledu mogućnosti i korisnosti čovekovog intelekta, ali je zato pripisao čoveku

jednu prirodnu vrlinu, koja je usađena u čovekovoj prirodi, nevezano za njegovu

društvenu pripadnost. To je milosrđe, antipod razumu, osobina koja ima za cilj da

bude kočnica čovekovoj racionalnoj i egoističnoj strani, koju su u prvi plan isticali

liberali. U prirodnom stanju čovek je živeo u miru sa sobom, jer se život svodio na

osnovnu potrebu preživljavanja. Civilizovan čovek, naprotiv, beskrajno je

iskomplikovao život. On kaže da je glavni izvor sukoba interesa i nejednakosti

među ljudima nastao kada je čovek ogradio parče zemlje, nazvavši ga svojim, kao i

da je nejednakost drastično manja u prirodnom stanju nego u društvu. Čini se da je

Ruso ispoljio preterani pesimizam prema savremenom čoveku, kada je govorio o

tome da se milosrđe ne javlja na individualnom planu savremenog čoveka koji je

egoističan, već samo kada preti opasnost po celo društvo. Ruso zanemaruje i da su

se ljudi u prirodnom stanju mogli ubijati, ne zbog egoizma, nedostatka milosrđa,

nejednakosti ili iz koristi, već iz osećaja straha od nepoznatog.

5

Poreklo nejednakosti

Dakle za Rusoa glavni izvor sukoba i nejednakosti među ljudima je svojina,

čovekov autonomni prostor koji je u njemu probudio ono racionalno i egoistično,

kategorija koja je jednog čoveka učinila dominantnim nad drugim. U početku se

svojina ticala porodice, kao primarne društvene zajednice. U okviru porodice su

prvi put počeli da se kristališu odnosi između nadređenog oca, koji je obezbeđivao

egzistenciju, i podređenog deteta. Kako je vreme prolazilo, a ljudi se sve više i više

naseljavali, više porodica se grupisalo u veće zajednice, i pripadnici zajednica sa

istim obeležjima su počeli da se definišu jedni s drugima. Ljudi su sve više počeli

da budu međuzavisni, i sve više im je bilo bitno šta drugi članovi društva misle o

njima, pa je to, pa mišljenju Rusoa, bio prvi korak prema nejednakosti. Onaj ko je

bio cenjen u javnosti, imao je svoju vrednost. Onaj ko je bio najjači, najveštiji,

najlepši, najrečitiji, je najviše i cenjen. Iz ovog isticanja nikle su, s jedne strane,

sujeta i prezir, a s druge strane, stid i zavist. Iz tog odnosa među ljudima je

postepeno počeo da se formira i odnos poštovanja, koji je jako bitan, jer je

prećutno uveo u zajednicu kodekse moralnog ponašanja koje se ticalo poštovanja

uspešnih, a svako nepoštovanje pomenutih je za sobom nosilo i neku vrstu

društvene osude, svojevrsne sankcije koja je u čoveku izazivala poniženje. Upravo

u tim odnosima poniženih i uvređenih, s jedne strane, i uspešnih i nadmenih s

druge, Ruso vidi osnovu za krvave sukobe. Najveće zlo je za Rusoa vlada jednog

čoveka, kraljevina, jer nejednakost koja se ispoljava između vođa i naroda, osetiće

se ubrzo i među pojedincima i dobiće razne oblike. Ovakvo viđenje kraljevine je

Ruso verovatno izneo kao direktan napad na tadašnjeg kralja Luja XV i socijalnu

nejednakost u tadašnjoj Francuskoj, praktično pozivajući narod na revoluciju.

6

Politička filozofija

Namera ovog dela, ali i cele Rusoove političke filozofije bila je da povrati čoveku

veru u ljudstvo, da čovek shvati svoju unutrašnju moć i da na osnovu toga shvati i

kolika bi bila moć naroda koji više ne živi u neznanju, koji više nije voljan da ga

vlastodržci tlače. Njegova politička filozofija prosvetiteljstva i angažovanje u

celini inspirisali su francusku građansku revoluciju koja se može smatrati

fundamentom kasnijih društvenih promena, pa i sveta u kome danas živimo.

Pobornici revolucije nosili su mantile koji se zakopčavaju na ledja, a to je bio

simbol poverenja u svoje saborce, simbol poverenja u drugog čoveka . Ruso

upozorava na to da je političko stanje nastalo prvenstveno iz ljudske podele na

bogate i siromašne, koji se kasnije predstavljaju kao vlast i narod, ali imaju

tendenciju da na kraju postanu gospodari i robovi, ali je razlika u bogatstvu i

imovini osnovna. Vidljiv je Rusoov strah da će iz celokupnih narodnih buna i

nereda uspeti jedan oblik vladavine, despotizam. Tada narod neće imati ni vođe, ni

gospodare, već samo tirane čija će samovolja biti jedini zakon, a jedina vrlina će

biti slepa poslušnost. U tiraniji su takodje svi ljudi jednaki, ali su jednaki zato što

nisu ništa, zato što su prazni, uopšte vise ne osecaju sebe kao ljude, za razliku od

prirodnog čoveka koji je sebe osecao u svojoj potpunosti, koji je potpuno živeo u

sebi. Ruso je bit praktičkog političkog života zasnovao na beskonačnoj snazi

slobodne volje. Razumevajući mišljenje kao slobodno i čovekovu volju kao

slobodnu, on je propremio duhovno tlo na kojem će stasati filozofija nemačkog

klasičnog idealizma.

7

U toj pripremi omogućeno je da se sama teorijska filozofija misli i gradi iz stava o

spontanosti ljudskog mišljena. Ruso je slobodu shvatio kao ono apsolutno vezujući

je s voljom, s praktičkim životom. Opšta volja treba da obezbedi uspostavljanje

novog prirodnog stanja kao građanskog stanja. Suverenitet mora biti nedeljiv i

neotuđiv, a objektivacija opšte volje ima najprikladniju formu u maloj zajednici.

Mala zajednica može se organizovati na principu neposredne demokratije. Ruso

preporučuje uspostavljanje građankse vere na prosvetiteljskoj deističkoj paradigmi.

Iako se zalagao za razvoj neposredne demokratije, njegova je filozofija obojena

pesimizmom, pošto je uveren da ljudski rod hrli u propast, jer iako je mogao da

živi, čovek savremene civilizacije je na samrti. Ruso kaze da je kobni napredak

doveo čoveka u stanje beznazdežnosti. Ruso ističe dalje da je jedninstvo moguće

ostvariti samo u malim državama, oslonjenim na zakonodavca koji prosvećuje

narod i na vladu kojoj je povereno da vrši vlast, a koja joj se može ograničiti,

preinačiti i oduzeti. Zakonodavci su ličnosti koje su obdarene ne samo genijem

nego i besprekornom moralnom savešću. Pored vlade jednog čoveka, kraljevine,

postoji i vlada nekolicine, plemstva, a treća ujedno i vlada koja je najbliža

prirodnom stanju samim tim i najkorisnija za ljude, je narodna vlada. On smatra da

je protivno zakonu prirode, ma kako on bio shvaćen, da budala vodi pametnog

čoveka, da dete naređuje starcu i da se šaka ljudi guši u izobilju, dok izgladnelo

mnoštvo nema ono što mu je najpotrebnije.

8

Zaključak

Rasprava o nejednakostima Rusou nije potrebna da bi se afirmisao kao knjževnik,

već da bi se jos više istakao u svojoj različitosti, u svojoj prirodnosti. U ovoj

raspravi reč je o istorijskom položaju čoveka, koji nije stvoren iskvaren vec je to

postao. Ako je čovek tokom vremena oblikovan da bude zao, da bude drugom

čoveku najgori neprijatelj, to znači da se on može oblikovati i da bude dobar, da

služi svojoj svrsi, a ne svrhama vlastodržaca!

9

LITERATURA

Žan-Žak Ruso, Rasprava o poreklu i osnovima nejednakosti među ljudima, Filip

Višnjić, Beograd, 2003.

Milenko Perović – Istorija filozofije (Odsek za filozofiju, Novi Sad, 2003/04)

10