1.bioloske osnove psihickog zivota Da bi razumeli psihoticna stanja koja se javljaju kod dece (autizam, decija shizofrenija, pseudoretardacija itd.) neophodno je poznavati osnovni nacin f-nja neurotransmitera, jer je dokazano da u osnovi tih oboljenja lezi poremecaj transmiterskih sistema. Mozak nije zatvoren sistem, njegovo f-nje neposredno zavisi od spoljasnje sredine. Po dosadasnjim saznanjima most izmedju spoljasnje sredine i transmitera obezbedjuju neuropeptidi (supstance koje igraju ulogu neuromodulatora). kateholamini - noradrenalin, adrenalin i dopamin. To su sva organska jedinjenja koja sadrze nukleus katehola. Kateholamini se sintetizuju u srzi nadbubrezne zlezde, mozgu i simpatikusu. Dopamin je neposredno prethodnik noradrenalina, a nejgova distirbucija u mozgu odgovara distribuciji noradrenalina, izuzev u slucaju nucleus caudatusa i putamena, u kojima postoji velika kolicina dopamina i niska koncentracija noradrenalina. Dopamin, kao noradrenalin inaktivise MAO (monoamino oxidaze) i COMT (catehol-o-metil transferaza). Dopamin se luci u simpatickim ganglijama, striatumu i ostalim delovima hipotalamusa, u limbickom sistemu, delovima neokortexa. Perkusor kateholamina je aminokiselina Triozin, koja se preko dopamina i noradrenalina pretvara u adrenalin. Tirozin se iz hrane putem krvi transportuje u mozak, putem aktivnog transporta. Po ulasku u neuron tirozin se u vegetativnom n.s. pretvara u noradrenalin, a u CNSu u adrenalin. Odrzavanje homeostaze kateholamina od vitalne je vaznosti za funkcionisanje mozga. Kateholamini se stalno razmenjuju turnover mehanizam. Deponovanje oznacava odlaganje kateholamina unutar neurona u vezikulama, koje su speciajlnom membranom odvojene od ostalog dela neurona. U vezikulama su deponovani i ATP i enzimi. Oslobadjanje podrazumeva izlucivanje transmitera u sinapticku pukotinu pomocu egzocitoze . Razgradnja kateholamina je vezana za odredjene enzime : MAO (monoamino oksidaza) i COMT. Tu takodje ucestvuje i Reuptake mehanizam koji ima za cilj da vrati oslobodjene kateholamine u neuron.

Noradrenergicni neuron - po ulasku tirozina dolazi do dejstva enzima tirozin hidrolaze koja se pretvara u noradrenalin, koji se deponuje u vezikule. Pod uticajem kalcijumovih jona, vezikule pucajui oslobadja se noradrenalinu sinapticku pukotinu, gde na njega deluju enzimi MAO i COMT i reuptake mehanizam. Ipak jedan deo noradrenalina se vezuje za receptore kako bi izazvao dejstvo na drugi neuron. Specificni receptori za noradrenalin su alfa 1,2 i beta 1, 2. Svi oni su pre i post sinapticki osim alfa1 koji je uvek locran postsinapticki. Alfa receptori imaju excitatorni efekat, a beta inhibitorni. 70% noradrenalina se luci u nucleus cerulesu. Noradrenalin ima bitnu ulogu u kotroli stresa. Dopaminergicni neuron desavaju se slicni dogadjaji kao i kod noradadrenericnog neurona. Dopaminski receptori su D1,D2,D3 i D4. Dopamin ima prvorazerednu ulogu u kontroli finih pokreta. U prisustvu adrenalina osoba postaje budnija, spremna na akciju, a paznja postaje kvalitetnija, popravlja se proces ucenja. SEROTONIN Rasprostranjen je u celom oranizmu coveka. Komunikacija izmedju telesnog i mozdanog serotonona je otezana jer telesni ne prelazi hematoencefalnu barijejru. Biosinteza mozdanog serotonina je nezavisna od telesne. Perkusor je a.k. Triptofan. Aktivnim transportom i reuptake mehanizmom triptofan ulazi u neuron. Potom na njega deluje enzim triptofan-hidroxilaza pa se pretvara u 5HTP, a ovaj se pomocu enzima pretvara u Serotonin. U razgradnji serotonina ucestvuje enzim MAO, bas kao i kod kateholamina. F-ja kontrolise najveci deo psihickih f-ja i primetnim delom na somatske f-je. Utice na raspolozenje nedostatk izazvia depresiju; apetit; ciklus spavanja; libido i sexualne funkcije; cirkadijalan ritam a posebno na rad i regulaciju endokrinih zlezda. Takodje ima siroku ulogu u modulaciji brojnih brojinih oblika ponasanja i fizioloskih procesa.

Izvor serotonina su Nuclei Raphe. Iz gornjeg, rostralnog jedra put vodi u neokorteks, bazalne ganglije i cerebellum. Iz kaudalnog jedra u cerebellum i kicmenu mozdinu. Pored kateholamina i serotonina poznato je jos 40 neurotransmitera i svioni imaju ulogu u psihickim f-jama. 2.kateholamini Da bi razumeli psihoticna stanja koja se javljaju kod dece (autizam, decija shizofrenija, pseudoretardacija itd.) neophodno je poznavati osnovni nacin f-nja neurotransmitera, jer je dokazano da u osnovi tih oboljenja lezi poremecaj transmiterskih sistema. Mozak nije zatvoren sistem, njegovo f-nje neposredno zavisi od spoljasnje sredine. Po dosadasnjim saznanjima most izmedju spoljasnje sredine i transmitera obezbedjuju neuropeptidi (supstance koje igraju ulogu neuromodulatora). kateholamini - noradrenalin, adrenalin i dopamin. To su sva organska jedinjenja koja sadrze nukleus katehola. Kateholamini se sintetizuju u srzi nadbubrezne zlezde, mozgu i simpatikusu. Dopamin je neposredno prethodnik noradrenalina, a nejgova distirbucija u mozgu odgovara distribuciji noradrenalina, izuzev u slucaju nucleus caudatusa i putamena, u kojima postoji velika kolicina dopamina i niska koncentracija noradrenalina. Dopamin, kao noradrenalin inaktivise MAO (monoamino oxidaze) i COMT (catehol-o-metil transferaza). Dopamin se luci u simpatickim ganglijama, striatumu i ostalim delovima hipotalamusa, u limbickom sistemu, delovima neokortexa. Perkusor kateholamina je aminokiselina Triozin, koja se preko dopamina i noradrenalina pretvara u adrenalin. Tirozin se iz hrane putem krvi transportuje u mozak, putem aktivnog transporta. Po ulasku u neuron tirozin se u vegetativnom n.s. pretvara u noradrenalin, a u CNSu u adrenalin. Odrzavanje homeostaze kateholamina od vitalne je vaznosti za funkcionisanje mozga. Kateholamini se stalno razmenjuju turnover mehanizam. Deponovanje oznacava odlaganje kateholamina unutar neurona u vezikulama, koje su speciajlnom membranom odvojene od ostalog dela neurona. U vezikulama su deponovani i ATP i enzimi. Oslobadjanje podrazumeva izlucivanje transmitera u sinapticku pukotinu pomocu egzocitoze .

Razgradnja kateholamina je vezana za odredjene enzime : MAO (monoamino oksidaza) i COMT. Tu takodje ucestvuje i Reuptake mehanizam koji ima za cilj da vrati oslobodjene kateholamine u neuron. Noradrenergicni neuron - po ulasku tirozina dolazi do dejstva enzima tirozin hidrolaze koja se pretvara u noradrenalin, koji se deponuje u vezikule. Pod uticajem kalcijumovih jona, vezikule pucajui oslobadja se noradrenalinu sinapticku pukotinu, gde na njega deluju enzimi MAO i COMT i reuptake mehanizam. Ipak jedan deo noradrenalina se vezuje za receptore kako bi izazvao dejstvo na drugi neuron. Specificni receptori za noradrenalin su alfa 1,2 i beta 1, 2. Svi oni su pre i post sinapticki osim alfa1 koji je uvek locran postsinapticki. Alfa receptori imaju excitatorni efekat, a beta inhibitorni. 70% noradrenalina se luci u nucleus cerulesu. Noradrenalin ima bitnu ulogu u kotroli stresa. Dopaminergicni neuron desavaju se slicni dogadjaji kao i kod noradadrenericnog neurona. Dopaminski receptori su D1,D2,D3 i D4. Dopamin ima prvorazerednu ulogu u kontroli finih pokreta. U prisustvu adrenalina osoba postaje budnija, spremna na akciju, a paznja postaje kvalitetnija, popravlja se proces ucenja. 3.serotonin SEROTONIN Rasprostranjen je u celom oranizmu coveka. Komunikacija izmedju telesnog i mozdanog serotonina je otezana jer telesni ne prelazi hematoencefalnu barijejru. Biosinteza mozdanog serotonina je nezavisna od telesne. Perkusor je a.k. Triptofan. Aktivnim transportom i reuptake mehanizmom triptofan ulazi u neuron. Potom na njega deluje enzim triptofan-hidroxilaza pa se pretvara u 5HTP, a ovaj se pomocu enzima pretvara u Serotonin. U razgradnji serotonina ucestvuje enzim MAO, bas kao i kod kateholamina. F-ja kontrolise najveci deo psihickih f-ja i primetnim delom na somatske f-je. Utice na raspolozenje nedostatk izaziva depresiju; apetit; ciklus spavanja; libido i sexualne funkcije; cirkadijalan ritam a posebno na rad i regulaciju endokrinih zlezda.

Takodje ima siroku ulogu u modulaciji brojnih brojnih oblika ponasanja i fizioloskih procesa. Izvor serotonina su Nuclei Raphe. Iz gornjeg, rostralnog jedra put vodi u neokorteks, bazalne ganglije i cerebellum. Iz kaudalnog jedra u cerebellum i kicmenu mozdinu. Pored kateholamina i serotonina poznato je jos 40 neurotransmitera i svi oni imaju ulogu u psihickim f-jama. EPIDEMIOLOGIJA 1.demografske karak.mr lica poznato je da se m.r. nejednako distribuira u raznim segmentima populacije, pa je negde cesca, negde redja. Godine starosti m.r.l. u odnosu na prevalenciju: Skoro sve studije pokazuju da broj indetifikovanih raste sa godinama ispitivane populacije, a zatim u poznijim godinama opada. M.r. deteta se najcesce dijagnosticira po polasku u skolu. Pad broja m.r. u poznijem dobu se moze pripisati gubljenju kontakta sa m.r.l. po zavrsenoj srednjoj skoli i rehabilitaciji. Prevalencija m.r. u odnosu na pol: Mnoge studije pokazuju da je m.r. cesca kod decaka nego kod devojcica. I to donos je oko 2:1. ovo se moze objasniti time da je muski fetus i novorodjence muskog pola, osetljivije na neke vrste trauma, muske bebe se cesce radjaju ka prematurusi, a i cesce pate od nekih vrsta mozdanog ostecenja. Psihosocijalni faktori takodje mogu uticati na razlicitu prevaelnciju m.r.l. u odnosu na pol. Ostali brojni faktori podjednako uticu na oba pola, sto znaci da nema velike razlike u prevalenciji medju polovima. Putem spekulacije se moze pretpostaviti da je broj zenskih osoba koje pate od teskog i tezeg oblika m.r. veci u odnosu na muski pola zbog povecane smrtnosti potonjih. Odnos socio-ekonosmkih slojeva i prevalencije m.r. 1.prevalencija mr u odnosu na pol m.r. je ucestalija kod osoba muskog pola. Proporcionalni odnos je 2:1. na osnovu nekih cinjenica kao sto su te da su muski fetusi i novorodjencat osetljiviji na neke vrste trauma, da se muske bebe cesce radjaju kao prematurusi i cesce pate od raznih vrsta mozdanih ostecenja moze ici kao objasnjenje ovakve rasprostranjenosti m.rm. medju osobama muskog pola. Medjutim ovakva tvrdnja je opovrgnuta od strane brojnih naucnika a jedan od njih, Mercerova je na osnovu detaljnog istrazivanja dosla do proprcije 1:1.

Putem spekulacije moze se utvrditi da je broj tesko i teze m.r. veci kod osoba zenskog pola, usled vece smrtnosti muskaraca. Smrtnost medju m.r. sa IQom ispod 25% tri puta je veca nego u zdravoj populaciji. 1.socio-ekonomski odnosi poznato je da u etiologiji l.m.r znacajni uticaj imaju kulturni faktori, tj. ekonomski status roditelja, kao i profesija roditelja, njihova edukacija, kvalitet kucnih odnosa. Takodje je potvrdjeno da je l.m.r. znatno ucestalija medju nizim slojevima. Mercerova je nasla da oko 59% l.m.r. potice iz veoma niskog socio-ekonomskog statusa. A Richardson je nasao da je prevalencija l.m.r 5 puta veca u nizim socio-ekonomskim slojevima nego u srednjim i visim. Prevalencija tezih oblika m.r. skoro je podjednako distribuirana medju svim socio-ekonomskim slojevima, dok su laksi oblici evidentno zavisni od socio-eknomskog statusa porodice. Smatra se da kod nizih socio-ekonosmkih slojeva postoji znacajan kognitivni i verbalni deficit, koji vuce korene iz najranijeg detinjstva. Neki pak smatraju da je razlika u socioek. statusu iskljucivo hereditarno uslovljena. Treci negiraju postojanje kognitivnoh deficita vec smatraju da je stil misljenja i jezik kod ove grupe drugaciji od onih koji pripadaju visim slojevima. Tri faktora sredine imaju znatan uticaj u nastanku l.m.r. ili funkcionalne m.r.. to su: 1-kulturno lisavanje, 2-nedostatk verbalne stimulacije, 3-interakcija odnosa majka-dete. 1.DEFINICIJA MR danas postoji niz definicija koje paralelno egzistiraju. Postoji 5 osnovnih kriterijuma koji se nalaze u raznim definicijama, koji se upotrebljavaju da bi se postavila definicija m.r. 3 od 5 ovih kriterijuma obuhvaceni su skoro svakom definicijom, dok su ostala 2 prisutna u vecini.

1. govori da m.r. vodi poreklo iz razvojnog perioda. Jedino razmimoilazenje kod autora je u definiciji razvojnog preioda. Neki smatraju da se isti zavrsava 18 godinom a neku 16om. Iako je ovo jedan od vaznih parametara, on sam ne moze blize da odredi m.r.

2. intelektualni deficit. Najveca rzmimoilazenja. Od tvrdnji da je ovaj kriterijum jedini validan do potpunog negiranja istog.

3. socijalna neadekvatnost. Osoba koja nije sposobna da ispunjava zahteve sredine, mentalno je retardirana. I ovde ima problema. Naime, dokazano je da koncept mentalne retardacije, baziran na ovom kriterijumu varira od kulture do kulture. Socijalna neadekvatnost ne zavisi samo od pojedinca vec na nju utice niz

drugih faktora, prvenstveno okolina koja okruzuje osobu. Takodje, socijalna adaptacija zavisi nekada vise od strukture licnosti nego od inteligencije.

4. organska osnova m.r. izvestan broj autora ukazuje da kod svih oblika m.r. postoji organska osnova, patoloski proces, dok drugi negiraju patolosku osnovu, narocito kod laksih oblika. Poznato je da 25% svih slucajeva m.r. sigurno ima mikro ili makro organsku patolosku osnovu, dok se kod ostalih 75% slucajeva ne moze dokazati bilo kakva. Ovaj odnos se uklapa sa procentom slucajeva tezih oblika m.r. i dovodi do zakljucka da je l.m.r. bez organskog osnova.

5. neizlecivost stanja. Povezan je sa prethodnim, organskim stanjem, i prisutan je kod svih oblika m.r. izuzev kod l.m.r. kod tezih slucajeva dolazi do ostecenja nervnog tkiva, za koje znamo da se ne moze regenerisati. Medjutim, kod slucajeva l.m.r ne mozemo govoriti o podizanju IQa ali se pravilnim tretmanom moze podici nivo socijalne adaptilnosti, te se mogu uklopiti u potpunosi u sredinu, znaci maximalno se socijalno i profesionalno rehabilitovati.

Svih 5 kriterijuma je prisutno u nasoj definiciji m.r. u dediniciji AAMDa svi su prisutni, samo se kod organskog porekla pokazuje dvoumljenje.

AAMD definicija m.r. je funkcionisanje na nizem intelektualnom nivou od prosecne populacije, koje nastaje u vreme razvojnog perioda, a povezano je sa losim adaptivnim ponasanjem.

Nasa definicija m.r. dete je ono dete koje je zbog zaostajanja u mentlanom razvoju, primarnog ili sekundarnog porekla, u znatnoj meri usporeno u svom opstem sazrevanju i osteceno je u sposobnosti ucenja i prilagodjavanja zahtevu drustvenog zivota i rada u toj meri da su mu potrebni zastita, nega, vaspitanje, obrazovanje i osposobljavanje za rad po posebnim uslovima. 1.klasifikacija mr M.R. nije jednostavna bolest/stanje ciji su uzroci poznati. U vecini slucajeva tacan uzrok je nepoznat u 75% slucajeva, sto znaci da je svega u 25% slucajeva uzrok poznat. Shodno tome, u svetu postoji veliki broj sistema klasifikacije m.r. Medjutim, trenutno 2 najpoznatije i one koje se najcesce primenjuju su, a ujedno i dopunjavaju su:

AAMD klasifikacija: ista je pretrpela vise promena od 1919 do 1973. poslednja promena je i dan danas na snazi. AAMD klasifikacija se bazira na tezini simptoma., tj. na validnom testu inteligencije a povezana sa bihevioralnom skalom. Osnovni merni instrument je koeficijent inteligencije. Ovde se granicnim slucajem oznacava svaka osoba koja f-se na nivou ispod 1 standradne devijacije, a retardiranom se smatra ona koja f-se na nivou ispod 2 stan. devijacije. AAMD skala ukljucuje i etiologiju, uzroke m.r. Termini koji se ovde upotrebljavaju su endogeni, egzogeni, primarni i sekundarni. Drugi sistem kalsifikacije je biomedicinski sistem. U med. Smislu m.r. je pojava u cijoj osnovi lezi bolesni proces ili stanje, a osnovni cilj ovakve klasifikacije je da se uklopi u ostalu medicinsku klasif. Mnogo cvrsca klasifikacija uzrocnika m.r. je ona koje uzrocnike deli na 2 grupe:

1. uzrocnik se nalazi u naslednim celijama hrom. Aberacije i genetski por.

2. uzrocnik je nastao usled elovanja spoljasnjih faktora U ovoj klasifikaciji sve bolesti, poznate medicini nalaze se pod sifrom. Kako smo rekli da se u 75% slucajeva m.r. ne zna uzrok ovi slucajevi se zavode pod sifru koja oznacava stepen retardiranosti po bihevioralnoj klasifikaciji. F70-F79 M.R. F70-L.M.R F71-UEMRENA M.R. F72-TESKA M.R. F73-DUBOKA M.R. F78-DRUGA M.R. F79-NESPECIFIKOVANA M.R. 1.f-70 L.M.R. Medjunarodna klasifikacija psihickih poremecaja, poremecaja ponasanja i razvojnih poremecaja. F70-F79 sadrzi stanja zaustavljenog ili nepotpunog psihickog razvoja, koje se narocito karakterise poremecajem onih sposobnosti koje se pojavljuju tokom razvojnog perioda i doprinose opstem nivou inteligencije. Cetvrto mesto u sifri se upotrebljava da bi oznacili stepen poremecaja ponasanja. 0-bez, ili sa min. por. Ponasanja

1- znatan por. Ponasanja 8- drugo 9- nespecifikovano

Ako je uzrok m.r poznat tada se dodatna sifra sa drugog mesta iz ove klasifikacije upotrebljava. IQ 50-69. l.m.r osobe nauce da govore sa izvesnim zakasnjenjem, ali se najveci broj osposobi za koriscenje govora u svakodnevnom zivotu. Vecina uspe da se brine o sebi samima, nezavisna je u prakticnim i domacim poslovima. Glavene teskoce se ispoljavaju u skolovanju i mnogi imaju probleme u citanju i pisanju. Organska etiologija se moze utvrditi kod veoma malog broja osoba. Prihvaceno je misljenje da je etiologija ovog stepena retardacije u uskoj vezi sa socioekonomskim slojevima iz kojih pomenuta osoba potice. 2.f-71 umerena IQ 35-49. Cesta je neuskladjenost profila sposobnosti, neki daju bolje rezultate pri obavljanju vizo-spacijalnih vestina, nego na verbalnim zadacima, neki su opet naglaseno nespretni ali uzivaju u socijalnoj interakciji itd. Ove osobe pokazuju usporen razvoj razumevanja i upotrebe jezika. Neki opet nikada ne ovladaju vestiom govora. Takodje su ostecene sposobnosti samobrige, tako da je nekima potrebna stalna nega. Izvestan broj osoba ovlada osnovnim sposobnostima potrebnim za citanje, pisanje i racunanje. Odrasle osobe su obicno sposobne za obavljanje jednostavnih prakticnih poslova. Medjutim, potpuno samostalni zivot retko kada ostvaruju. Organska etiologija se moze ustanoviti kod vecine u.m.r.l. Epilepsija, neuroloska i telesna ostecenja su cesta pojava. 3.f-72 teska IQ 20-34 Ova kategorija je slicna umerenoj m.r. po klinickoj slici, organskoj etiologiji, uz postojanje nizih nivoa dostignuca od gore pomentuih. Najveci broj osoba ima znacajna motorna ostecenja i druge udruzenen deficite, koji ukazuju na klinicki znacajno ostecenje CNSa ili poremecen razvoj. 4.f-73 duboka m.r. IQ je ispod 20. vecina osoba sa ovim stanjem je nepokretna ili veoma ograniceno pokretna. Razumevanje i upotreba govora je veoma ogranicena. Sposobni su za veoma rudimentne forme neverbalne komunikacije. U najboljem slucaju komunikacija se svodi na

razumevanje osnovnih naredbi i upucivanje jednostavnih zahteva. Gotovo da nisu u mogucnosti da se sami o sebi brinu i zahtevaju knostantnu pomoc i nadzor. Irganska etiologija se moze ustanoviti u vecini slucajeva. Cesta su teska neuroloska ostecenja koja ometaju pokretljivost. Epilepsija, ostecenje vida i sluha. 5.F-78 Druga M.R. F78 se upotrebljava samo kada je sama procena stepena intelektualnog zaostajanja otezana ili

nemoguca zbog udruzenih senzornih ili telesnih ostecenja. Slepi, gluvonemi, osobe sa veoma

izmenjenim ponasanjem ili somatopedni.

6.f-79 nespecifikovana m.r. Ako je uzrok m.r poznat tada se dodatna sifra sa drugog mesta iz ove klasifikacije upotrebljava. Prisustvo m.r. uz nedovoljno informacija neophodnih da bi se osoba svrstala u jednu od prethodnih grupa. 1.nasledjivanje psih.oboljenja u ovu grupu ubrajaju se down sy., trizomija 18, trizomija 13-15, cat eye sy., abnormalnosti polnih hromosoma kao sto su : turner-ov sy., klinefelterov sy., brojcane abnormalnosti X i Y hromosoma kao i sindrom fragilnog X. Ispricati malo o genima, mol. Genetici, sintezi belancevina, nacinima nasledjivanja i hrom. aberacijama. 2.molekularna genetika ova grana se bavi proucavanjem mehanizma delovanja gena u stvaranju odredjenih fenotipa. Deo molekularne genetike biohemijska genetika se bavi patofizioloskim problemima metabolizma. Nukleinske kiseline, DNK i RNK prenose genetske informacije i materijalni su osnov nasledjivanja u svim oblicima zivota. DNK i RNK su izgradjene od jedinica koje nazivamo nukleotidima. Svaki nukleotid je sastavljen od fosforne kiseline, secera penstoze, i jedne organske baze purina ili pirimidina. Purinske baze adenin i guanin, pirimidinske citozin, timin i uracil.

Molekuli DNK i RNK se razlikuju po sastavu secera i baza. Molekuli DNK sadrze baze = A, G, C i T, a secer je 2-deoxi-D-riboza. RNK sadrzi iste baze ali umesto T i U, a secer je D-riboza. Medjusobnim vezivanjem nukleotida nastaju lanci nukleinskih kiselina. Deo nukleotida koji sacinjavaju secer i baza vezana za njega, se naziva nukleozid. 1953 Watson i Crick otkrivaju strukturu molekula DNK. Molekul DNK ima oblik 2struke spirale, sacinjen je od 2 veoma duge nukleotidne vrpce, skelet je predstavljen fosfornom kiselinom i secerom pentozom. Ove vrpce su bocno povezane sa parovima nukleotidnih baza koje su smestene sa unutrasnje strane spirale, a parovi baza su medjusobno spojeni labavim hidrogenskim vezama. Izmedju G i C nalaze se 3, a izmedju T i A nalaze se 2 hidrogenske veze. A se vezuje samo za T, a G samo za C. Celije bilo kog tipa uvek sadrze istu kolicinu DNK bez obzira na f-ju koju celija obavlja. DNK je sastavni deo genoma, kome je osnovni zadatak da stvara i kontrolise aminokisleine. RNK se raznosi po celoj celiji i kontrolise stvaranje posebnih proteina. Ti proteini mogu biti strukturalni, i cesto se vezuju sa lipidima i stvaraju strukture celija i organela ali, najveci deo stvorenih proteina su enzimi koji kataliziraju razne hemijske reakcije. Molekul koji prenosi genetsku informaciju mora zadovoljiti odredjene norme:

- genetski materijal mora sadrzavati stabilna, bioloski korisna uputstva.

- Ta uputsva se moraju replicirati i verno prenositi od celije na celiju, iz generacije na generaciju

- Da bi evolucija uopste bila moguca, genetski materijal mora imati sposobnost varijacija

- Genetski materijal mora sadrzavati mogucnost transkripcije sadrzine informacija u smislu sinteze drugih bioloskih molekula

Sve ove zahteve ispunjavaju i DNK i RNK.

Osobine nukelinskih kiselina: - u organizmu sadrze jednak broj purinskih i pirimidinskih baza

A+G=T+C - kolicine A i T, odnosno G i C takodje su jednake A=T;G=C - odnos baza A+T/G+C je razlicit, ali je za odredjenu vrstu

stabilan. Kada se 2 lanca DNK razdvoje, svaki lanac predstavlja kalup za sintezu novog polinukleotida, tj. sifru za stvaranje 2 nove spirale DNK. Sifrovana poruka sastoji se od tripleta baza. Svake tri uzastopne baze cine sifru, a redosled sifrovanih poruka odredjuju aminokiseline u proteinskom molekulu posle sinteze proteina u celiji. DNK ima sve enzime koji su ukljuceni u sintezi proteina a to su polimeraza I, II i III. RNK je pronadjena nakon pronalaska DNK. DNK, sa izuzetkom u mitohondrijama, se nalazi samo u jedru. RNK se javlja u jedru kao i u citoplazmi, takodje se javlja i u ribozomima koji okruzuju grubi e.r.. Neko vreme naucnici su sumnjali u vezu izmedju DNK i proteina. Celije embriona sadrze visok nivo RNK. Ribozomi su sacinjeni od 2/3 RNK-rRNK i 1/3 proteina. RNK se sintetise iz DNK zdrave celije pre nego sto pocne sinteza proteina. Krikova centalna dogma: informacioni tok (sa izuzetkom obrnute transkripcije) ide od DNK ka RNK putem procesa transkripcije, a potom do proteina putem procesa translacije. Transkripcija je pravljenje RNK molekula od modela DNK. RNK polimeraza otvara deo DNK kao bi se prepisala. Samo jedan lanac DNK je prepisan. RNK nuklepotidi su dostupni u delu hromatina i povezani su slicno DNK procesima. AUG je kodon inicijator. Bez njega nema transkripcije. Translacija je konstrukcija sekvence amino kiseline polipeptida od RNK molekula. Translacija je proces konvertovanja dela kodona mRNK u amino kiselinsku sekvencu.

mRNK predstavlja model za konstrukciju proteina. rRNK predstavlja mesto gde se protein pravi. tRNK prestavlja kamion koji isporucuje odgovarjaucu amino kiselinu na mesto pravljenja proteina u tacno vreme. Ona nosi odgovarajucu amino kiselinu do ribozoma i to kada ih kodoni pozovu. Postoje 61 razlicite tRNK, gde svaka ima drugacije mesto vezivanja za amino kiseline i razliciti antikodon. antikodon koji je komplement kodona. Nova tRNK donosi svoje amino kiseline na otvoreno mesto vezivanja na ribozom/mRNK komplexu. Na taj nacin se formira peptidna veza izmedju amino kiselina. Taj komplex se zatim pomera zajedno sa mRNK do sledeceg tripleta otvarajuci mesto A. Nova mRNK ulazi tuda. Kod se satoji od, najmanje, tri baze. Kod od 20 amino kiselina predstavlja genetski kod i on se mora sastojati od najmanje 3 bazna para tripleta 4 baze. Genetski kod sadrzi 61 amino kiselinske kodirajuce kodone i 3 terminaciona kodona, koji zaustavljaju proces translacije. Redosled baza u polinukleotidnom lancu DNK komplemetarno se prepisuje na redosled baza RNK, tj na posebnu RNK mRNK. Ova pojava se naziva transkripcija. mRNK nosi dalje genetsku sifru do tRNK i ribozoma, gde se aminokiseline slazu po datoj sifri stvarajuci protein. Ova pojava se naziva translacija. 3.sinteza proteina najslozeniji enzimski proces u kome ucestvuje vise od 100 molekula. Ova proces se moze podeliti na 4 osnovna procesa:

1. aktivacija vezivanje amino kiseline sa odgovarajucom tRNK aminoacil tRNK. To je jedinjenje koje ribozomu osim amino kiseline dovodi i energiju.

2. inicijacija pocetak sinteze proteinskog lanca. Aminoacil tRNK, mRNK i ribozomalne subjedinice se sastaju u cilju formiranja aktivnog ribozoma. Pocetak sinteze je obelezen prisustvom inicajlnog kodona AUG i mRNK. Bez AUG nema sinteze. Prvo se za subjedinicu ribozoma vezuje mRNK, pa se onda za ovaj komplex veze inicijalna tRNK i na kraju velika subjedinica ribozoma, kada se i stvara aktivni ribozom koji je sposoban da stupi u proces elongacije.

3. elongacija izduzivanje polipeptidnog lanca za po 1 a.k. deli se u 3 faze:

a) vezivanje aminoacila tRNK, tj. prepoznavanje kodona. Na ribozomu postoje 2 mesta vezivanja. Prvo je peptidno P, drugo aminoacil-mesto A.

b) sinteza peptidne veze c) translokacija pomeranje ribozoma duz lanca tRNK za 1

kodon

4. terminacija zavrsavanje stvaranja polipe. lanca i otpustanje sintetisanih proteina. Kada u A lokus dodje bilo koji od 3 terminaciona kodona. U mestu P aktivni ribozom se raspada na zavrsni polipeptidni lanac, mRNK, tRNK i veliku subjedinicu ribozoma.

DNK je nosilac genetske informacije u celokupnom celijskom zivotu. Informacija, koja se nalazi u DNK, sluzi kao model za sintezu proteina iz animo kiselina. Biosinteza proteina ukljucuje 2 glavana koraka, transkripciju (DNK usmerenu sintezu mRNK) i translaciju (mRNK usmerenu sintezu proteina). U prvom koraku, transkripciji, informacija koja se desifruje u DNK a to je neophodno za sintezu specificnih proteina, je kopirana iz DNK na drugi molekul nukleinske kiseline mRNK. Potom, mRNK se koristi kao model za sintezu proteina u drugom koraku translaciji. tRNK sluzi kao snabdevac amino kiselinama. Postoje 20 razlicitih tRNK, svaka za jednu amino kiselinu. tRNK prepoznaje genetski kod i donosi amino kiselinu koja korespondira sa informacijom na mRNK. Sinteza proteina se vrsi pomocu ribozoma, koplexne molekularne masine koje se sastoje od 2/3 rRNK i 1/3 proteina koji katalizuju peptidne veze izmedju amino kiselina koje su donesene putem tRNK. Molekuli koji se sastoje od 2 ili vise amino kiselina zovu se dipeptidi, oligopeptidi ili polipeptidi. Polipeptidi su linearni polimeri: svaka amino kiselina je vezana za sledecu po principu glava-rep. Proteini se sastoje od 2 ili vise polipeptidna lanca. DNK i RNK ucestvuju u sintezi proteina po teoriji jedan gen-jedan enzim, tj. jedan gen jedan polipeptid. Najmanja promena u strukturi molekula DNK dovodi do promena u redosledu amino kiselina u novosintetizovanim polipeptidnim lancima. Ove promene dovode do promene u organizmu, od kojih neke mogu biti i fatalne. Vecina ovih bolesti se naziva molekularnim bolestima, zbog promena u molekularnoj strukturi DNK.

Strukturu polipeptida odredjuje strukturalni gen, a njegovu f-ju operator gen. Ovaj mehanizam se naziva mehanizam genetske kontrole. Postoje 2 mehanizma koji kontolisu biohemijske aktivnosti u celiji.:

1. genetska regulacija kontrolise aktivnost gena 2. enzimska regulacija kontrolise rad enzima u celiji.

4.mutacije na molekularnom nivou

5. hromosomi i hromosomske mutacije 6. strukturalne aberacije 7. numericke aberacije

8.dominantno nasledjivanje nasledjivanje psihijatrijskih oboljenja/molekularna genetika/tipovi nasledjivana monogeneske monofaktorijalne bolesti monogenske bolesti su rezultat mutacija 1 gena, tj 1 ili oba alela genskog lokusa homologih hromosoma. Zavisno do toga da li je lokus genskog para autozomalan ili se nalazi u polnim hromosomima, kao i od toga da li je gen dominantan ili recesivan, razlikuje se vise tipova Mendelijanskog nasledjivanja: Autozomno dominantno AD Autozomno recesivno AR Polno vezano X dominantno XD X recesivno XR Procenjuje se da se kongenitalne bolesti javljaju u oko 1% zivorodjene dece. Zbog promene gena nastaju promene u strukturi, f-ji i kolicini proteina. Zajednicko za monogenske bolesti je da su to stanja ciji se simptomi obicno ne primecuju po rodjenju. AD nasledjivanje Sustina ovog tipa nasledjivanja je da se expresija dominantnog gena ispoljava vec kod heterozigota. Dovoljna je mutacija samo na 1 alelu. Ad bolesti uglavnom zahvataju strukturne proteine, receptore ili proteine nosace. Prema klinickim karakteristikama to su uglavnom blaze bolesti u odnosu na AR bolesti. Osnovna obolezja nalsedjivanja su:

1. oboljenje se jednako manifestuje u hetero i homozigotima, a u homozigotima eventualno moze da se pojavi i u tezoj manifestaciji.

2. ne racunajuci slucajeve nove mutacije, bar 1 od roditelja bolesnika je takodje bolestan

3. podjednako su obuhvacena oba pola 4. deca roditelja koji nisu bolesni ne mogu biti bolesna 5. expresivnost moze da bude razlicita i unutar iste oprodice 6. na porodicnom stablu lanac slucajeva je veritkalan, nema

preskakanja generacije 7. paralelno sa staroscu oca povecava se i broj novih mutacija 8. opsta populaciona ucestalost oboljenja koja se na ovaj nacin

prenose najvisa je medju monogenskim aberacijama 9. oboljenja nisu teska ahondroplazija, arahnodaktilija, brahiaktilija, neurofibromatoza, policisticni bubrezi, polidaktilija, sindaktilija

9.ar nasledjivanje nasledjivanje psihijatrijskih oboljenja/molekularna genetika/tipovi nasledjivana monogeneske monofaktorijalne bolesti monogenske bolesti su rezultat mutacija 1 gena, tj 1 ili oba alela genskog lokusa homologih hromosoma. Zavisno do toga da li je lokus genskog para autozomalan ili se nalazi u polnim hromosomima, kao i od toga da li je gen dominantan ili recesivan, razlikuje se vise tipova Mendelijanskog nasledjivanja: Autozomno dominantno AD Autozomno recesivno AR Polno vezano X dominantno XD X recesivno XR Procenjuje se da se kongenitalne bolesti javljaju u oko 1% zivorodjene dece. Zbog promene gena nastaju promene u strukturi, f-ji i kolicini proteina. Zajednicko za monogenske bolesti je da su to stanja ciji se simptomi obicno ne primecuju po rodjenju. AR nasledjivanje Ar bolesti se ispoljavaju kod homozigota. Nasledjuju se, uglavnom, od fentipski zdarvih roditelja. Osnovni principi AR nasledjivanja su:

1. roditelji obolelog deteta su zdravi heterozigoti

2. kada roditelji imaju 1 obolelo dete, rizik za svako sledece je 1:4 i donosi se podjednako na oba pola.

3. ove bolesti se javljaju unutar 1 generacije horizontalno prenosenje

4. deca oba pola imaju jednaku mogucnost da obole, sa podjedankom klinickom slikom

5. roditelji obolelog mogu biti u krvnom srodstvu 6. zdrave heterozigotne osobe mogu preneti recesivni gen na

potomstvo 7. ako su roditelji oboleli homozigoti sva deca ce oboleti pod uslovom

da su recesivni geni aleli za ove bolseti je karakteristicna konstantna expresivnost. Albinizam, cisticna fibroza, galaktozemija, fenilketonurija, Tay-Sachcova bolest, tirozinemija. AR oboljenja uglavnom zahvataju enzimske defekte i dr. Klinicka slika je obicno ozbiljna u odnosu na AD bolesti. 10.nasledjivanje vezano za pol ovaj oblik moze biti dominatnog ili recesivnog tipa, gde je ovaj poslednji znatno ucestaliji. Zenska osoba ima XX konstituciju, gde je jedan X hromosom od majke a drugi od oca. Muskaraca ima XY konstituciju, gde je Y od oca. U zena je jedan X hromosom inaktivan , dok je kod muskog pola X aktivan u svakoj celiji. To znaci da ce svaka mutacija na X jromosomu kod muskog pola imati svoju fenotipsku expresiju. Otac ne prenosi X vezane gene na sinove. Musko-muska transmisija iskljucuje X vezano recesivno nasledjivanje. X vezano recesivno nasledjivanje (XR) Ove bolesti su uzrokovane mutacijom na X hromosomu. Prakticno obolevaju samo muskraci, mada se mutacija moze javiti i u zenskom polu (homozigoti).

1. oboleli muskarac prenosi mutiran gen na svu decu zenskog pola koja ce biti fenotipski zdrava (nosioci-konduktori)

2. oboleli muskarac ne prenosi mutiran gen na sinove. 3. zenska osoba, nosliac mutiranog gena, prenosi ga na polovinu

svojih cerki (postaju prenosioci) i polovinu svoji sinova koji oboljevaju.

4. nasledjivanje je KOSO (cik-cak) sa obolelog dede, preko cerke-na unuka koji oboli.

1/3 bolesti iz ove grupe je rezultat sveze, nove mutacije.

Muskarci sa mutiranim X-hromosomom su hemizigoti. Klinicki imaju istu expresiju kao obolele zene (homozigoti). Zene sa mutacijom na 1 X hromosomu mogu imati blagu expresiju. Bolesti misicna distorfija Duchene, Hemofilija A i B, slepilo za boje, testikularna feminizacija. X vezano dominatno nasledjivanje Karakteristicno ja de zene 2 puta cesce oboljevaju od muskaraca, zbog hromosomske konstitucije XX. Klinicka slika oboljenja je varijabilna u zena, a u muskaraca uniformna. Bolesti se ne prenose musko-muskom transmisijom. Bolesti rettov sindrom itd. Y vezano nasledjivanje Muskraci prenose Y hromosom na sinove. Postoji 27 bolesti koje se prenose ovim putem. 11.poligensko nasledjivanje nasledjivanje psihijatrijskih oboljenja. Tipovi nasledjivanja. Psihicko ili somatsko stanje coveka, bilo ono bolesno ili zdravo prestavlja produkt interakcije nasledja-herediteta i zivotne sredine. Ni jedno ni drugo stanje nije konstanta. Geni su locirani u hromosomima, rasopredjeni su u parovima tako da svaki gen na homolognom hromosomu ima svoj par i takvi geni se zovu aleli ili alelomorfi. Ovi geni ucestvuju u odredjivanju istih osobina individue. Ako su oba alela identicna onda govorimo o homozigotu, a ako su razlicita onda su heterozigoti. Poligensko nasledjivanje je najcesci oblik nasledjivanja, nazivamo ga multiplo gensko nasledjivanje. U ovom slucaju, predvidjanja i pretpostavke su znatno tezi, jer se u realizovanje jedne osobine ukljucuju mnogi geni. Jedan od primera moze biti visina. Ako je neko veoma visok, u njegovom genotipu postoje akumulirani geni koji su odgovorni za visok rast i pretpostavka je da ce deca visokih roditelja biti takodje visoka ali ne mozemo biti sasvim sigurni, dokazano je da bas na visinu uticu i faktori sredine. Citav niz osobina se nasledjuje po ovom principu kao sto su pored pomenute visine, inteligencija, razni oblici psihoza, shizofrenija i neki oblici m.r. 12.molekularno-bioloski pristup mr

m.r. je stanje za koje je dokazano da je u mnogim slucajevima uzrokovano genetskim poremecajima. Ovi poremecaji su identifikovani, a novim tehnikama istrazivanja nadjeni su defekti na molekularnom nivou, pa je zapoceta terapija genima. Molekularna genetika uspela je da ovlada metodama koje su neophodne za identifikaciju i kloniranje gena koji su odgovorni za genetska oboljenja. Cak i tamo gde za pojedina oboljenja gen nije otkriven, markeri polimorfizma omogucavaju otkrivanje osoba kod kojih postoji rizik za naledni poremecaj. Na osnovu ovih otlrica vec se pokusava lecenje genima uvodjenjem nove DNK (normalnog gena) u organizam obolele osobe a u cilju korigovanja postejeceg defekta. Mapiranje hromosoma ima veliku ulogu u celoj ovoj prici. Naime, genom jesu svi nukleotidi u DNK hromosoma celije neke osobe, ili sveukupna naledna informacija koju poseduje jedan organizam u ukupnoj kolicini DNK svih celija. Mapiranje odredjivanje pozicije genskih lokusa na hromosomima, i odredjivanje sekvenci nukleotidnih parova su od velikog medicinskog znacaja. Poznavanje lokacije genskog lokusa je i preduslov dg genetickih poremecaja. Projekat humanog genoma ima za cilj da do 2005 odredi sekvencu citavog genoma coveka. Genom se sastoji od 3 biliona baznih parova. Procenjuje se da je broj strukturnih gena coveka 60.000. Fizicka mapa daje poziciju genskog lokusa, udaljenost od drugih gena na hromosomu. Geneticka mapa daje relativnu poziciju genskih lokusa prema frekvenciji rekombinacije. Posto se rekombinacija odigrava 2 puta cesce u ovocitima neogi u spermatocitima, geneticka mapa zena je oko 40% duza. Mapiranje gena ima za cilj :

1. da se odredi osnova za analizu f-je gena u odnosu na njihov bioloski znacaj razvoj, fizioloske f-je i genetske bolesti, proces starenja, poreklo karcinoma, imunoloske procese

2. poredjenje genoma i hologoih gena u razlicitih organizama radi pojasnjenja evolucionih odnosa medju organizmima.

Metode mairanja su razlicite i one se dopunjuju:

1. poziciono kloniranje bazirano na poznavanju hromosomske pozicije 2. pristup kandidat genu, gde se pokazuje da prethodno poznat gen

sa ulogom u normalnoj f-ji sadrzi mutacije 3. mapiranje na malim regionima delecije ili na mestima prekida

hromosomske translokacije

13.mongoloizam 1866 John Langdon Down detaljno opisuje ovaj sindrom. prevalencija down sy. Ucestalost svih hromosomskih aberacija kod zivorodjene dece varira od 0.5 do 0.7%, a ako bi se ukljucila i mrtvorodjena deca taj procenat bi sigurno presao 1%. Incidenca Down sy medju zivorodjenom decom, procenjuje se na oko 1-600. Istrazivanja su dokazala da je prvobitan stav Down-a o ovom sindromu kao o rezultatu etnicke degeneracije, potpuno netacan. U institucijama za m.r. smatra se da ima oko 10% osoba sa ovim sindromom. Sa pravom mozemo tvrditi kako je ovo najcesci oblik hromosomske aberacije povezan sa m.r. Sto se tice odnosa polova, po dosadasnjim istrazivanjima, utvrdjeno je da ima vise muskaraca sa Down sy od zena. Najcesce i odmah prepoznatljivo hromosomalno stanje povezano sa m.r. Kariotip: 47, +21(95%); mozaicna translokacija (5%) Spada u hromosomske aberacije, grupu autozomnih abnormalnosti. Hromosomske aberacije su abnormalnosti hrom broja ili strukture ili i jednog i drugog. Poznato je preko 600 hrom abnormalnosti. 0.5 0.7% zivorodjene dece ima hrom aberacije. Aberacije autozoma po pravilu imaju ozbiljniju klinicku sliku od aberacija polnih hromosoma. Ucestalost strukturnih aberacija proporcionalno je sa staroscu majke. Incidenca: 1:650; kod majki 20-29 1:1000, kod majki starijih od 45 1:30 Klinicka slika: Rast: nizeg su rasta. Pri rodjenju su laksi oko 400gr i nizi. Kod odraslih osoba visina varira od 135-170 muskarci, 127-159 zene. Sazrevanje skeleta kasni sve do 8 godine. Duzina trupa ke slicna kao kod zdrave populacije a mali rast je iskljucivo rezultat kracih donjih extremiteta. Glava: Lobanja je mala i brahicefalicna. Pljosnato i ravno lice. Ukosen ocni kapak ali se kosina menja i gubi tokom rasta. Epicanthus nabor preko unutrasnjeg ugla oka prisutan je u 80%, ali i ova pojava sa godinama nestaje. Interpupilarni razmak je

smanjen. Na duzici su vidljive Brushfieldove tackice, koje se karakterisu svetlije obojenim mestima i nesto su izdignute iznad ravni duzice. Prisutan je strabizam, cesce konvergentan nego divrgentan. Sirok koren nosa. Nisko spustene usi. Kratak vrat. Sake: kratka i siroka saka sa kratkim i patrljastim prstima. Druga falanga prsta je mala i hipoplasticna. Kod 60% nailazimo na klinodaktilija nagib malog prsta, koja je rezultat nedostatka ili kratkoce druge falange. Na dlanu je karakteristicna transverzalna brazda, koju zovemo Four Finger Line, najcesce je prisutna na jednom dlanu i na tu pojavu nailazimo u 50% slucajeva. Stopala: siroka stopala sa kratkim prstima. Cesto se pojavljuje sindaktilija 2 i 3 prsta. Motorni razvoj je retardiran. Dete pocinje da sedi u 11 mesecu a da hoda u 2 godini. Razvoj govora kasni u idnosu na drugu decu. Najkrace recenice sklapa u 4 godini. Artikulacija je spora. Konvulzije nisu specificne ali nisu ni retke. Primecene su u 8% slucajeva. Epilepsija se pojavljuje u kasnijem dobu sto se moze objasniti peranim starenjem ovih osoba. Hipotonija i hiperfleksibilnost su takodje jedna od karakteristika, prisutna u 85% novo rodjene dece. Mada i ovi simptomi imaju tendenciju da sa godinama nestaju, te tek kod 1/5 odraslih mozemo primetiti ovaj simptom. Moroov reflex u 85% nedostaje kod novorodjencadi. M.R.: 5% l.m.r., 20% u.m.r., 45% teska m.r., 30% duboka m.r. Osim CNSa zahvaceni su i drugi sistemi. Pojacana osetljivost na infekcije, pogotovo respiratornog trakta veoma je izrazena. Pneumonija i kongenitalna srcana oboljenja (oko 50%) jesu jedni od glavnih uzroka povecane smrtnosti. Veliki broj zenskih osoba dostize sexualnu zrelost, koja cesto veoma kasni. Vecina izmedju 1-35 ima menstruaciju, a u 50% slucajeva dokazana je i ovulacija. Opisani su slucajevi trudnoce. Muskarci imaju slabije razvijene genitalije, cryptorchidizam je veoma cesta pojava. Do sada nije zabelezemo da je muskarac imao dete. patoanatomski nalaz Daunovog sin.

Poslednjih godina, zahvaljujuci tehnickom napretku registrovano je sledece:

- Abnormalnost celija, posebno u 3 sloju celija kortexa - Ceste su sekundarne lezije - Kongenitalna srcana oboljenja i sklonost embolijama uzrocnici

mnogih cerebralnih lezija - Cest apsces mozga - Ubrzano starenje, koje dovodi do Alchajmera - hipertireoizam - leukemija

mortalitet mongoloida Ucestalost svih hromosomskih aberacija kod zivorodjene dece iznosi oko0.5%. incidenca Down Sy je 1 na 600.

Oko 30% osoba sa Down sy. Umre u toku prve godine zivota. Oko 50% u 4 ili 5 godini, a Oko 55% umire do 23 godine.

Najcesci suzroci smrtnosti su:

1. pneumonije i knogentialne srcane mane 75% 2. infekcije i malformacije 7% 3. leukemija, koja je relativno cesta kod ove grupe 2%

Napretkom medicine i usavrsavanjem terapeutskih tehnika opada smrtnost, sto u opstoj populaciji tako i kod osoba sa Down sy. Terapija: dokazano je da postoji niska koncentracija triptofana u krvi. Terapija sa 5 HTPom(hidroksitriptofan) pokazuje izvesno poboljsanje hipotonije, bolje kretanje, uz nesto brzi razvoj govora. Drugih specificnih medikamenata nema i terapija je uvek simptomatska 14.abnormalnost polnih hromosoma Turner nasledjivanje psih. Oboljenja, abnormalnosti polnih hromosoma. 1938 detaljno opisan od Turner-a. Ovo stanje je nemoguce dijagnostikovati pre puberteta. kariotip: 45,XO incidenca: 1:2.000. veliki broj fetusa sa ovim kariotipom ne moze da prezivi. Po nekim nalazima, cak do 95,98% fetusa nisu zivorodjeni. Smatra se da je Turner-ov sindrom jedan od najcescih uzroka spontanih abortusa.

klinicka slika: u direktnoj je vezi od kolicine X hromosoma, tj. njegovog ostecenja. infantilizam, primarna amenoreja, nizak rast, normalna inteligencija, kratak vrat sfing, nisko hvatiste kose na vratu. Sekundrane sexualne karakteristike su skoro uvek ostecene. Zlezdano tkivo dojki se ne razvija, izrazena je hipoplazija malih usana, klitoris je povecan, hipolazija vagine a uterus je rudimentaran. Najcesce se opisuju promene na srcu i bubrezima. Terapija: hormonska, pomaze razvoju sekundarnih sex. Krakterisitika. Psihoterapija. Klinefelter Hromosomske aberacije, aberacije polnih hromosoma. Kariotip 47,XXY ili XXYY, takodje ima slucajeva i sa XXXY. Pretpostavlja se da do ovoga dolazi usled nerazdvajanja polnih hromosoma u toku I ilil II mejoticke deobe, kod jednog od roditelja. Takodje moze biti i tokom Mitoze zigota odmah po oplodjenju. Javlja se i mozaicizam sa formulom XY/XXY. Klinicka slika kod ovih pacijenata je znatno blaza, M.R. je blazeg stepena i neki mogu imati potomstvo. Incidencija 1:100 vise kod sinova starijih majki. Dijagnoza uspostavlja se tek u pubertetu. Jedino kod slucajeva m.r. kod decaka u detinjstvu sumnja se na ovaj sindrom. Klinicka slika u direktnoj je relaciji sa kariotipm. Ukoliko je broj X hromosoma veci to je i klinicka slika teza. Karakteristika je evnuhoidni habitus razlicitog stepena, ginekomastija, mali i tvrdi testisi. Smanjena je sekrecija androgenih hormona, potensijal je snizen a libido je cesto sacuvan. Testosteron u plazmi je snizen. Kod vecine osoba postoje znaci M.R. kao i poremecaji licnosti, posebno kod onih sa povecanim brojem Y hromosoma. Vecina osoba sa ovim sindromom su sterilni. Pokazuju infantilizam, nesigurnost, sklonost kriminalnim radnjama, tendenciju ka agresivnom ponasanju. Cest simptom je epilepsija. Po nekim studijama u psihijatrijskim bolnicama nalazi se tri puta vise pacijenata sa ovim sindromom nego u zdravoj populaciji. Terapija preporucuje se terapija testosteronom koji deluje na razvijanje sekundarnih sexualnih karakteristika ali nema nikakvog uticaja na ginekomastiju, sterilnost i postojecu M.R. Brojcane aberacije X hromosoma

trizomija X ne daje neke vece fenotipske promene, vecina ima normalnu menstruaciju, normalan fizicki razvoj, a mnoge su fertilne. Samo u malom procentu je primecena amenoreja, siromosan razvoj sekundarnih sexualnih karakteristika, dok je m.r. cesta. Ukoliko u kariotipu ima vise X hromosoma utoliko je i klinicka slika teza. Nadjeni su slucajevi i sa 5 X i sa teskim fenotipskim promenama.

Fragilni X sindrom

Genetski nasledno stanje povezano sa m.r. prenosi se autosomno recesivno. Locirano je na dugom kraku X hromosoma. Majke su nosioci, sinovi su oboljevaju, dok su cerke prenosioci, a ponekad mogu biti blaze obolele. Razlog zasto su zenske osobe manje obolele je taj da drugi X hromosom kompenzuje onaj prvi. Otprilike 30% zenskih osoba koje naslede frgilni X bice intelektualno osteceno. Medjutim, kod njih se cesce javljaju teskoce pri ucenju, iakon im nivo inteligencije moze biti u okviru normalnog. U maju 1991, sekvenciran je gen koji je odgovoran za sindrom fargilnog X i nazvan je FMR-1(fargilni X mentalna retardacija 1 gen)

Pomocu DNA testiranja moguce je utvrditi kako obolele tako i prenosioce. Takodje, ovaj sindrom se moze dijagnostikovati i putem hromosomskog ili citogenetskog testiranja ali u ovom slucaju ne mogu se identifikovati prenosioci.

Prevalenca nosioca je 1 na 600 u zdravoj populaciji, a 10% u m.r populaciji. Ovo je, posle Downa najcesce nasledni sindrom.

Klinicka slika: dugacko, uzano lice, prominentne usi, vilica I celo. Uvecani testisi. Hipotonija muskulature. Fizicke karakteristike su mnogo suptilnije kod zena ali 50% onih koje pokazuju intelektualne deficite imaju prominentne usi I hipotoniju muskulature.

Oko 80% decaka imaju mantalni deficit, kojivarira od teske m.r. do lake m.r. Decaci I muskarci su uglavnom drustveno aktivni mada pokazuju neuobicajen nacin komunikacije sa drugima. Izbegavaju direktni kontakt

u oci tokom konverzacije, a cesto je lupkanje rukama han flapping, hand-biting. Neki pokazuju I autisticno ponasanje Lek ne postoji. Brojcane aberacije Y hromosoma NEURON 1.citologija n.c neuron ima specificnu gradju koja ga razlikuje od drugih somatskih celija. Neuroni se razlikuju i izmedju sebe, sto znaci da neuroni imaju veoma heterogenu gradju. Shodno tome, postoji vise nacina klasifikacije neurona. Jedna od mogucih je na osnovu broja citoplazmaticnih nastavaka. One najprostije imaju samo jedan axon, zatim imamo one sa dva axona-bipolarne. U ovu grupu spadaju senzorne receptivne celije retine, oflaktivnog i slusnog nerva. Sve druge se mogu svrstati pod klasu multipolarnih celija. Za njih je karakteristicno da imaju samo jedan axon ali da ime je razgranatost dendrita prilicna. Razlike medju ovom grupom neurona je u sirini i velicini receptivnog polja, kao i u duzini i sirini samog axona. U poredjenju sa somatskim celijama neuron poseduje veliko jedro, snabdeveno sa nekoliko nucleolusa. U citoplazmi se nalaze slobodni ribozomi, kao i multipli kanali grubog endotelijalnog retikuluma, gde se najverovatnije stvaraju sekretorni produkti neurona. On se nalazi samo u citoplazmi u dendritima, nikako u axonu. U neuronu se nalazi i glatki endoplazmaticni retikulum-Goldzi. Neuron je bogat mitohondrijama koje imaju sposobnost inkorporacije aminokiselina i proteina. Lokacija mitohondrija moze biti na bilo kom mestu, a cesto i u samim terminalima-sinapsama. Dendriti i axoni sadrze mikrotubule koje polaze od some i zavrsavaju se na krajevima axona i dendrita. Misli se da je osnovna f-ja mikrotubula u transportu celijskih produkata ka distalnim delovima neurona. Axoni sadrze i mikrofilamente, biohemijski identicne mikrotubulama. Odnos mikrotubula i mikrofilamenata obrnuto je proporcionalan u nastavcima neurona. 2.funkcionalne spos.nervne celije neuroni se po anatomskoj gradji bitno razlikuju. Vecina neurona u odnosu na somatske celije poseduje velike kolicine ribozoma. Oni sluze za sintezu intracelularnih materija, a posebno enzima i strukturalnih makromolekula. Za neurone je takodje karakteristicno da imaju vece kolicine grubog endotelijalnog retikuluma, kao i glatkog. Neuron je po svojoj f-ji sekretorna celija sa obiljem sintetickih mogucnosti.

Sve organele koje imaju sopsobnost sekrecije nalazimo iskljucivo u somi i dendritima, nikako u axonu. Axon dobija potrebne materije iz some koje se somatofugalno transportuju preko mikrotubula sve do krajeva axona. 3.HEMIJSKI SASTAV NEURONA 4.membrana nervne celije Celija je odvojena od svoje okoline membranom. Membrana neurona je tanka, elasticna, debljine oko7.5nm. Ona predstavlja komplex glikoproteina. Lipidni deo je dvoslojan, debljine oko 2 molekula. U lipidnom matrixu nalaze se proteini. Lipidni deo se sastoji od fosfolipida i holesterola kod kojih je jedan kraj molekula hidrofilan(rastvorljiv u H2O), a drugi hidrofoban(rastvorljiv u mastima). Lipidni sloj je nepropustljiv za vodu, glikozu, a prohodan je za kiseonik, ugljendioxid i alkohol. Imamo 2 vrste proteina:integralne i periferne. Periferni proteini prijanjaju uz povrsinu membrane ne prodiruci u nju. Kod integralnih proteina, koji su postavljeni duz cele membrane, njihovi krajevi strce u extracelularni prostor i oni su hidrofilni, a sredina im je hidrofobna. Zahvaljujuci njima voda i materije rastvorene u njoj u mogucnosti su da difunduju u celiju. Proteini su selektivni i imaju enzimske sposobnosti. 5.funkcionalni sistem cel.membrane kvalitet extracelularne i intracelularne tecnosti se bitno razlikuje. Zadatak extracl. Jeste da obezbedi stalno snabdevanje hranljivim materijama. Celijska membrana je selektivno propustljiva, znaci uzima hranljive materije pema svojim potrebama. hranljive materije kroz membranu ulaze na 3 nacina:

1. difuzijom, kroz pore ili kroz membranski matrix. Znaci to je proces gde cel. Membrana propusta neke materije u svoju unutrasnjost. Joni difundiraju sa mesta vece na mesta nize koncentracije, u cilju da se ova razlika ponisti. Znaci, ako je ova razlika izmedju dva mesta veca, joni ce se brze kretati. Difuzija takodje zavisi i od mase kao i od temperature. Voda i materije rastvorljive u istoj lako difundiraju kroz proteinski deo membrane dok, kisonik, ugljen monoxid, alkohol i masne kiseline prelaze u unutrasnjost prekok lipidnog dela. Olaksana difuzija, tj. difuzija pomocu nosaca potrebna je za one materije koje nisu lako rastvorljive u lipidima, kao sto su neki seceri i aminokiseline. Sve funkcionise tako sto se ove materije zakace za nosac, pa se tako stvoren komplex nosac-materija lako rastvaraju

u lipidima. Nosac ima ulogu da prevede materiju u unutrasnjost, da je tamo ostavi kako bi se vratio nazad na membranu. Pore pedstavljaju otvore na cel. Membrani a sastavljene su od velikih molekula. Povrsina pore je oblozena negativnim nabojem

2. aktivnim transportom, gde ucestvuje enzimski sistem uz

pomoc nosaca. Iako podseca na olaksanu difuziju ova dva mehanizma se bitno razlikuju. Za razliku od olaksane difuzije, aktivnim transportom prenose se materije sa mesta nize na mesto vece koncentracije. Posto je rec o obrnutom koncentracijskom gradijentu, potrebna je energija kako bi se ovaj mehanizam izveo. Kalijuma u extracel. Tecnosti ima u malim kolicinama. Ovim mehanizmom kalijum prelazi u unutrasnjost. Nosac mora imati afinitet za materiju koju prenosi. U slucaju kalijuma, postoji nosac koji specijalizovan samo za prenos kalijuma. Posto ovih nosaca ima malo u jednom trenutku moze doci do saturacije sto znaci da se dalji transport na neko vreme prekida. U ovom transportu posebno je zanimljiva Na-K pumpa. Pomocu nosaca, koji je uvek ATPaza, Na se prenosi u spoljasnju sredinu, a K u unutrasnju. Osobenost ove pumpe je da prenosi 3 jona Na i 2 jona K.

3. endozitozom, gutanje cestica i tecnosti 6.bioelektricna svojstva nervne celije najznacajnije svojstvo nervne celije jeste njeno bioelektricno svojstvo. Neuron je polarizovana celija, tj. uvek postoji razlika potencijala izmedju unutrasnje i spoljasnje strane membrane(70mV) U stanju mirovanja unitrasnjost neurona je negativna a spoljasnjost pozitivna. Dokazano je da ako se u celiju uvedu negativni joni, unutrasnjost postaje jos negativnija stanje Hiperpolarizacije. Ako se uvedu pozitivni joni dolazi do Depolarizacije. Extracelularna tecnost sadrzi jone, elektrolite : Na i male kolicine Ka. Intracelularna tecnost: Ka, Mg, Fosfor, Bikarbonat, malo Na i Ca. Celijska membrana dopusta relativno slobodno kretanje Ka, dok je za Na nepropustljiva. Kada joni Ka predju u extracel prostor, unutrasnjost ostaje i dalje negativno naelektrisana. Kako negativni naboj sve vise raste unutar celije, joni Ka izlaze, pa se tako uspostavlja ravnoteza koja je proporcionalna koncentraciji intracel i extracel kalijumovih jona.

Medjutim, membrana nije u totalu nepropustljiva za Na. Odredjene kolicine Na ulaze u celiju i to pomocu pora-natrijumovih kanala. Proces izlazenja Na iz celije odigrava se putem natrijum-kalijum pumpe. 7.membranski potencijal Membrane celija, ukljucujuci i nervne celije, gradjene su tako da se stvara razlika u elektricnom potencijalu izmedju unutrasnje (negativni) i spoljasnje povrsine membrane(pozitivan), tj postoji polarizacija. Ova razlika se zove potencijalom mirovanja i iznosi 70mV. Razlika, gradacija u sastavu jona unutar i izvan celije odrzava se pomocu pumpi u membrani, koje koriste metabolicku energiju za odrzavanje kostantne koncentracije jona u celiji. Ova ravnoteza se odrzava kombinovanjem aktivnog transporta i difuzije. Akcioni potencijal prestavlja citav sled elektricnih aktivnosti do kojih dolazi pri odasiljanju impulsa. Kada se dovoljno jak impuls prostire duz vlakna senzornog ili motornog nerva, membrana pocinje da se depolarizuje, tj smanjuje svoj negativni naboj. Tada se desava da je mebrana propustljiva za jone Na i to oko 5000 puta. Kada pocetna depolarizacija dostigne oko 15mV, dostignut je nivo praznjenja, i stopa depolarizacije pocinje naglo da stvara siljak : izopotencijalni nivo(nulti potencijal) premasuje se za oko 35mV. Pri prolasku impulsa dolazi do reverzije promene i nastaje repolarizacija. Prag za nastanak akcionog potencijala zavisi od experimentalnog postupka, temperature i tipa azona. Medjutim, kada impuls postane dovoljno jak da postigne ili prestigne odredjeni prag, akcioni potencijal sledi princip 'sve ili nista'. Nadrazena procesom depolarizacije i stvarnjem akcionog potencijala, nervna vlakna uticu da se iz terminala oslobadja transmiter. Nadrazeno nervno vlakno sprovodi nervni impuls bez obzira kojem delu nervnog sistema pripada. Akcioni potencijalje iste velicine od trenutka nastajanja pa sve duz nervnog vlakna do efektora. Akcioni potencijal nije u proporciji sa velicinom drazi. 8.sinapsa

Veza izmedju neurona i drugih celija se naziva sinapsa. Poruke putuju u neuronu kao elektricni akcioni potencijal. Prostor izmedju dve celije je poznata kao sinapticka pukotina. Da bi se presla sinapticka pukotina neophodna je akcija neurotransmitera. Neurotransmiteri su smesteni u malim sinaptickim vezikulama okupljenim oko vrha axona.

Dolazak akzionog potencijala izaziva neke od vezikula da se pomere do kraja axona i da izbace svoj sadrzaj u sinapticku pukotinu. Oslobodjeni neurotransmiteri se sire preko pukotine i vezuju sa za receptore koji se nalaze na drugoj celijskoj membrani. Na taj nacin oni izazivaju da se otvore jonski kamali na toj drugoj celiji. Neki neurotransmiteri izazivaju akcioni potencijal, a drugi su inhibitorni.

Neurotransmiteri su uglavnom mali molekuli, neki su cak i hormoni. Vreme neurotransmiterske akcije je izmedju 0,5 i 1 mili sekunde. Neurotransmiteri su ili unisteni u sinaptickoj pukotini od strane specificnih enzima ili poslati van pukotine ili pak ponovo vraceni u celiju. Za vise od 30 organskih molekula se misli da se ponasaju kao neurotransmiteri. Neurotransmiteri prelaze pukotinu, vezujuci se za receptore naredne celije, prenoseci bez zakasnjenjna impuls toj celiji. Acetilholin je neurotransmiter. Jednom u pukotini oni su aktivni veoma kratko. Enzimi u pukotini inaktivisu neurotransmiter. Takvi, inaktivisani su vraceni nazad u axon i recikliraju se.

Bolesti koje ostecuju f-ju signalne transmisije mogu imati ozbiljne posledice. Parkinsonova bolest ima nedostatak neurotransmitera dopamina. Progresivna smrt mozdanih celija povecava ovaj deficit. L-dopa je u hemijskoj vezi sa dopaminom koji umiruje neke od ovih simptoma ali nije u mogucnosti da zaustavi progresiju bolesti.

GABA je veoma vazna u kontroli skeltenih misica. Bez ove kontrole gubi se hemijska regulacija misicne kontrakcije. Moze biti fatalno u slucaju da su osteceni misici disanja.

Plazma membrane neurona, bas kao i kod svih drugih celija, ima nejednaku distribuciju jona i eletricnih impulsa sa obe svoje strane. Spoljasnjost membrane je pozitivno naelektrisana, unutrasnjost negativno. Ova razlika potencijala jeste ralzika potencijala u mirovanju i mere se u mV. Jonski prolazi na celijskoj membrani propustaju elektricni naboj duz celije. Voltazni potencijal je 65mV u stanju mirovanja. Ovaj potencijal predstavlja odnos razlike izmedju Na i K, oba pozitivno naelektrisana jona i negativno naelektrisanih jona u citoplazmi. Joni Na su koncentrisani na spoljasnjoj strani membrane, dok je K sa unutrasnje strane membrane. Ovaj disbalans se odrzava pomocu aktivnog transporta jona. Na-K pumpa odrzava nejednaku koncentraciju aktivnim trasportom jona protiv njihovog koncentracijskog gradijenta.

Promenjen polaritet membrane, akcioni potencijal, rezultira u propagiranju nervnog impulsa po membrani. Akcioni potencijal se brzo menja u suprotni elektricni potencijal duz membrane u toku od par mili sekundi. Natrijumova i kalijumova vrata otvaraju se u membrani kako bi dozvolila svojim jonima da prodju. Na i K joni obrcu pozicije prolazeci kroz membrani. Na prvi prolazi. Na vrhu obrnutog membranskog potencijala otvaraju se K kanali kako bi propustili jone u spoljasnju sredinu. K prolazi drugi, kao rezultat promenjene distribucije jona, koja mora biti resteovana neprestanom protoku Na-K pumpe. Napokon, dovoljno K jona prolazi u spoljasnju sredinu da bi povratila membranski potencijal na prvobitno stanje mirovanja. Celija zatim pocinje da pumpa jone nazad u svoja prvobitna stanja. K unutra, Na spolja.

Akcioni potencijal pocinje na jednom mestu membrane ali se siri po obliznjim delovima membrane sireci poruku duz cele celijske membrane. Posle prolaska akcionog potencijala, postoji krtak period period refrakcije, tokom okga membrana ne moze biti stimulisana. Ovo stanje sprecava poruku, signala da se vrati nazad.

Koraci u akcionom potencijalu

1. u stanju mirovanja, celijska membrana je vise pozitivna sa spoljasnje nego sa unutrasnje strane.

2. Na se krece unutar celije izazivajuci akcioni potencijal. Pristizanje pozitivnih jona Na cini unutrasnju stranu membrane vise pozitivnom u odnosu na spoljasnju stranu.

3. k joni izlaze van celije, vracajuci potencijal mirovanja 4. na joni se ispumpavaju van celije a joni K se upumpavaju u celiju,

vracajuci prvobitnu distribuciju jona.

9.glijalana celija ili neuroglija. Elementi koji podrzavaju ili ubrzavaju aktivnost neurona nazivaju se Glijalnim celijama-neuroglijama. Postoji nekoliko tipova ovih celija. To su astrociti, oligodendrociti i mikroglije. Astrociti: postoje 2 tipa astrocita protoplazmaticki i fibrilarni, mada nije jasno kakva je razlika izmedju njihovih f-ja. Protoplazmaticki, kako ime kaze, sadrze vise protoplazme, a njihovi brojni nastavci su razgranati. Fibrilarni su fibrozniji, a njihovi nastavci se retko kada granaju. Astrociti se identifikuju po nepravilnom ovalnom jedru bez uocljive citoplazme. Njihovi nastavci se zrakasto pruzaju u svim

pravcima iz malog celijskog tela. Oni okruzuju krvne sudove u N.S. i prekrivaju spoljsnju povrsinu mozga i kicmene mozdine. Obezbedjuju strukturnu podrsku i reprodukuju se radi zaceljivanja ostecenog nervnog tkiva. Takodje ucestvuju u sinaptickoj transmisiji i daju svoj doprinos hematoencefalnoj barijeri. Oligodendrociti: prepoznaju se po okruglim, dosta tamnim jedrima, takodje bez uocljive citoplazme. Imaju manje nastavaka od astrocita. Predominantni su u beloj masi. Grade mijelin u CNSu i mogu obezbedjivati potpornu ishranu neuronima koje okruzuju. Jedan jedini oligodendrocit moze obaviti mijelinskom ovojnicom mnoge axone. Mikroglije: imaju izuzetno izduzeno jedro stapicaste celije. Mikroglije se nazivaju lesinarima u CNSu. Kada dodje do ozlede ili infekcije jednog prostora u mozgu ili kic. Mozdini, one migriraju do mesta ozlede da bi otklonile celisjski raspadni materijal. Neke mikroglije su uvek prisutne u mozgu, ali kada dodje do ozlede ili infekcije, i ostale prelaze iz krvnih sudova u mozak. Glijalne celije su brojnije od neurona u odnosu 10:1. 10.astrociti glijalna celija ili neuroglija. Elementi koji podrzavaju ili ubrzavaju aktivnost neurona nazivaju se Glijalnim celijama-neuroglijama. Postoji nekoliko tipova ovih celija. To su astrociti, oligodendrociti i mikroglije. Astrociti: postoje 2 tipa astrocita protoplazmaticki i fibrilarni, mada nije jasno kakva je razlika izmedju njihovih f-ja. Protoplazmaticki, kako ime kaze, sadrze vise protoplazme, a njihovi brojni nastavci su razgranati. Fibrilarni su fibrozniji, a njihovi nastavci se retko kada granaju. Astrociti se identifikuju po nepravilnom ovalnom jedru bez uocljive citoplazme. Njihovi nastavci se zrakasto pruzaju u svim pravcima iz malog celijskog tela. Oni okruzuju krvne sudove u N.S. i prekrivaju spoljsnju povrsinu mozga i kicmene mozdine. Obezbedjuju strukturnu podrsku i reprodukuju se radi zaceljivanja ostecenog nervnog tkiva. Takodje ucestvuju u sinaptickoj transmisiji i daju svoj doprinos hematoencefalnoj barijeri. Oligodendrociti: prepoznaju se po okruglim, dosta tamnim jedrima, takodje bez uocljive citoplazme. Imaju manje nastavaka od astrocita. Predominantni su u beloj masi. Grade mijelin u CNSu

i mogu obezbedjivati potpornu ishranu neuronima koje okruzuju. Jedan jedini oligodendrocit moze obaviti mijelinskom ovojnicom mnoge axone. 10a.astrociti glijalna celija ili neuroglija. Elementi koji podrzavaju ili ubrzavaju aktivnost neurona nazivaju se Glijalnim celijama-neuroglijama. Postoji nekoliko tipova ovih celija. To su astrociti, oligodendrociti i mikroglije. Astrociti: postoje 2 tipa astrocita protoplazmaticki i fibrilarni, mada nije jasno kakva je razlika izmedju njihovih f-ja. Protoplazmaticki, kako ime kaze, sadrze vise protoplazme, a njihovi brojni nastavci su razgranati. Fibrilarni su fibrozniji, a njihovi nastavci se retko kada granaju. Astrociti se identifikuju po nepravilnom ovalnom jedru bez uocljive citoplazme. Njihovi nastavci se zrakasto pruzaju u svim pravcima iz malog celijskog tela. Oni okruzuju krvne sudove u N.S. i prekrivaju spoljsnju povrsinu mozga i kicmene mozdine. Obezbedjuju strukturnu podrsku i reprodukuju se radi zaceljivanja ostecenog nervnog tkiva. Takodje ucestvuju u sinaptickoj transmisiji i daju svoj doprinos hematoencefalnoj barijeri. Oligodendrociti: prepoznaju se po okruglim, dosta tamnim jedrima, takodje bez uocljive citoplazme. Imaju manje nastavaka od astrocita. Predominantni su u beloj masi. Grade mijelin u CNSu i mogu obezbedjivati potpornu ishranu neuronima koje okruzuju. Jedan jedini oligodendrocit moze obaviti mijelinskom ovojnicom mnoge axone. Mikroglije: imaju izuzetno izduzeno jedro stapicaste celije. Mikroglije se nazivaju lesinarima u CNSu. Kada dodje do ozlede ili infekcije jednog prostora u mozgu ili kic. Mozdini, one migriraju do mesta ozlede da bi otklonile celisjski raspadni materijal. Neke mikroglije su uvek prisutne u mozgu, ali kada dodje do ozlede ili infekcije, i ostale prelaze iz krvnih sudova u mozak. Glijalne celije su brojnije od neurona u odnosu 10:1. 11.oligodendrociti su kao i astrociti ektodermalnog porekla. Atrociti se razvijaju pre oligodendrocita, ali obe vrste celija prolaze kroz proces diferencijacije i posle rodjenja. Postoje 3 vrste oligodendrocita svetli, srednje svetli i tamni. Zajednicka karakteristika im je da imaju mali broj nastavaka.

Oligodendrociti su predominantni u beloj masi. Oni grade mijelin u CNSu i mogu obezbedjivati potpornu ishranu neuronima koje okruzuju. Jedan jedini oligodendrocit moze obaviti mijelinskom ovojnicom mnoge axone. Mijelinizacija zapocinje intrauterino, i nastavlja se do 2 godine zivota, a moze trajati i do 20 godine. Kada oligodendrociti prestanu sa deobom nastaje proces proizvodnje mijelina, a kada pocne mijelinizacija samo mali broj oligodenrocita 5-10% ima sposobnost razmnozavanja. Mijelin se sastoji od kondezovane veoma otporne mebrane bogate lipidima. Omogucava povecanu brzinu sprovodjena nervnog impulsa i smanuje trosak energije. Mijelin predtsvalja 50% tezine suve mozdane mase i odgovoran je za blistavo belu boju CNSa. U svom sastavu mijelin sadrzi oko 80% lipida i oko 20% proteina. Bolesti poznate kao demijelinizacijska oboljenja nastaju usled genetskih abnormalnosti u samoj oligodendrogliji ili u vec stvorenom mijelinu. Kada su oligodendrociti ili mijelin target napada oboljenja se oznacavaju kao klasa I i tu spadaju stecena alergijska i infektivna oboljenja multipla skleroza. Klasa II su nasledne metabolicke bolesti usled poremecaja sinteze mijelina metahromatska leukodistrofija itd. POSTNATALNI UZROCI MR 1.otrovi trovanje olovom, zivom, manganom, arsenom, ugljen monoxidom, alkoholom, metil alkoholom...kao i nedostatak bakra i cinka, nepovoljno deluju po razvoj fetusa. Ceste su kongenitalne anomalije, retardacije fizickog i psihickog razvoja, pojave hidro i anencefalusa, rasecene usne i nepca, anomalije srca i pluca. Znaci siroka lepeza anomalija i ostecenja koja po pravilu prati pojava m.r. trovanje metila lkoholom moze dovesti i do smrti ali najcesce slepila. 2. malnutricija 3.endokrini poremecaji postnatalni uzroci m.r. poremecaji f-je tireoide su nekada dovodili do pojave kretenizma, medjutim danas je prica drugacija. Zahvaljujuci kvalitetnoj dijagnostici i medikamentima, pojava mentalne retardacije usled poremecaja tireoide gotovo da nije moguca. Verovatno da bi dobio na gabaritu svog udzbenika, Jakulic nasiroko pise o kretenizmu i jos nekim poremecajima. Kocher-Debre-Semelaigneov sy veoma retko oboljenje. Ovo je stanje Hipotireoizma, praceno hipertroficnom muskulaturnom distrofijom,

sto znaci da su misici uvecani, ali im je gruba motorna snaga smanjena. Terapija moguca. Kongenitalni hiperparatireoidizam uzrokovan cisticnim formacijama paratireoidnih zlezda. U serumu je povecan nivo klacijuma, dok je nivo fosfora smanjen. Hirurska terapija. hipoparatireoidizam moze biti steceno ili urodjeno. Porast serumskog fosfora, opada serumski kalciju. Lecenje uspesno. hipoglikemija idiopatska infantilna hipoglikemija deca imaju izrazito nizak nivo secera u krvi. hiperinsulinizam povecana produkcija insulina usled povecane sekrecije pankreasa. M.r. uvek prisutna. juvenilni diabetes mellitus slabljenje endokrine f-je pankreasa. diabetes insipidus abnormalna f-ja reznja hipofize i hipotalamusa. 4.posttraumatska mr u principu je odgovor na ovo pitanje toliko besmislen, bas kao i pitanje. postnatalni uzroci m.r. Pojava m.r. uzrokovane povredama-traumama glave raste. Osnovni uzrok lezi u brojnim ozledama i saobracajnim nesrecama. Bilo kakva, ozbiljnija povreda lobanje i mozdanog tkiva moze dovesti, pored ostalih poremecaja i do pojave m.r. Treba napomenuti da je kod laksih povreda pojava m.r. veoma retka. Vrsta ostecenja mentalnih f-ja proporcionalana je velicini traume i mestu gde je trauma nastala. Traume najcesce dovode do emocionalnih poremecaja i poremecaja u pamcenju, redje do pojave m.r. Patolosko-anatomske promene na mozdanom tkivu takodje variraju. Od lakog oziljka, polja nekroza do cisticne degeneracije. Smatra se da su anoxija, vaskularni poremecaji, posttraumatski edemi ili autoimune reakcije moguci uzroci ovakvim nalazima. Mada, to jos nije dokazano. Simptomi mogu nastupiti i nekoliko godina posle traume. Tada moze doci do razvijanja m.r. kao i neuroloske simptomatologije kao sto su: spasticitet, dizartrija, ataxija, epilepsija i razne promene licnosti. 5.VASKULARNI POREMECAJI 6.PSIHOALANLITICKI POGLED NA MR 7.funkcionalna mr kod vecine slucajeva M.R. tesko je odrediti samo jedan faktor kao etioloski uzrocnik m.r. uglavnom se radi o vecem broju uzrocnika. Etioloske faktore opisujemo i delimo prema tome koji od ovih dominira. Sve ove etioloske faktore mozemo grubo podeliti na 2 grupe:

1. izrazeno vidljivo organsko ostecenje mozga 2. ne postoji ocigledno i vidljivo organsko ostecenje

naravno, ova promena nije ni staticna ni nepromenljiva. Za slucajeve gde je uzrok jos uvek nepoznat medicini postoji niz naziva a sve shodno kojoj grupi misljenja pripadaju. Tako imamo naziv kao sto je Kulturna retardacija, ciji se autori zalazu za misljenje da je uzrocnik m.r. u losoj sociokulturnoj sredini. Kod familijarne retardacije autori smatraju da je primarna uloga dodeljena hereditetu. Ima i neutralnih autora koji veruju da u nastanku retardacije podjednako igraju kako bioloski tako i sredinski faktori. Oni ovaj oblik m.r. nazivaju funkcionalnom retardacijom, smatrajuci da je m.r. krajnji proizvod dugog lanca etioloskih faktora. AAMD kao etioloske faktore f.m.r. navodi kombinaciju kulturnih, sredinskih, familijarnih, psihijatrijskih i psiholoskih abnormalnosti. Po Grossmanu postoje 4 glavna kriterijuma koja determinisu f.m.r. :

1. dete retardirano f-se na intelektualnom i adaptivnom nivou. 2. postoji podaci o zaostalom mentalnom funkcionisanju unutar

detetove najblize porodice 3. iskljucuje se cerebralno stanje 4. dete je raslo u siromasnim uslovima, sto podrazumeva los smestaj,

neuhranjenost, ceste infekcije ali ipak nedovoljno jake da bi one bile glavni uzrok m.r.

prevalencija f.m.r je 59-75%od celokupne populacije svih m.r. i smatra se da je ona uzrok najvecem broju slucajeva l.m.r. naime, opisane su familije kod kojih se f.m.r. prenosila sa koleno na koleno i vecina ih je l.m.r. takodje je dokazano da je incidenca 40% veca ako se dete rodi od strane m.r. roditelja. Pretpostavlja se da 3 faktora sredine imaju poseban znacaj u stvarnju f.m.r.:

1. kulturno lisavanje 2. nedostatak verbalne stimulacije 3. interakcija odnosa majka-dete

Jezik igra centralnu ulogu u razvoju inteligencije. Rana verbalna stimulacija je u visokoj korelaciji sa kasnijom inteligencijom. Dokazano je da je upotreba verba,ne stimulacije znatno snizena kod osoba iz socioekonomskih slojeva. Takodje se ukazuje i na 2 vrste jesika 1. ograniceni i 2. razvijeni. Po mnogim autorima ove jezicke raznolikosti imaju doredjenu tezinu u vaspitavanju dece jer je jezik neophodan u razvoju misljenja, opgotovu apstraktnog. nestabilna i indiferentna majka moze uzrokovati intelektualni, emocionalni i motorni poremecaj kod deteta. Potreba za materisnkom brigom zavisi od razvoja deteta.

Kljucni kvalitet u nastanku f.m.r. je nedostatak kognitivnih stimulacija na relaciji majka-dete. Nacin vaspitanja i stepen komunikacije ne odrazavaju se posebno do 1 godine ali zavisno od stimulacije, evidentne su u 3 godini. Moze se slobodno reci da je f.m.r znatno cesca medju nizim socioekonomskim slojevima. 1.pregled defektolozi imaju spostvene metode pregleda. Medjutim, kako je poznato veci broj strucnjaka ucestvuje u pregledu m.r.o. , pa samim tim zavisno do oblasti, pregledi se ralikuju. Ipak, neophodno je znati barem osnovno a sto se tice pregleda, drugih stucnjaka tima. Medicinski pregled se bitno ne razlikuje od neuropsihijatrijskog intelektulano normalne osobe. Kod svakog pregleda neophodno je utvrditi:

1. identitet osobe koja je dosla na pregled. Ime, prezime, godina rodjenja, mesto rodjenja, adresa, porodicni sastav. Ovi podaci nam daju informacije o socio-demografskim karakterisitkama m.r.o.

2. prethodni tretman ima poseban znacaj jer tu saznajemo da li je postavljena medicinska, psiholoska, ili def. Dg.

3. razlozi dolaska na pregled. Poznato je da m.r.o. nikada same ne dolaze na pregled vec pod prisilom okoline.

4. aktuelno stanje treba detaljno obraditi. Kada je doslo do prvih simptoma, da li se klinicka slika postepeno razvijala ili su se simptomi naglo razvili. Zatim, treba utvrditi da li je u pitanju neka infekcija ili bolest koja je dovela do takvog stanja. Posebnu paznju treba obratiti na vremenski razvoj simptoma.

5. ranije bolesti se notiraju i obavezan su deo svakog pregleda. Ovde iskljucujemo m.r., vec se podaci odnose na druga, mozdana ili somatska oboljenja. Posebnu paznju treba obratiti na epi napade, visoku temp., infekcije itd.

6. licna anamneza 7. porodicna anamneza 8. somatsko stanje moze cesto biti odraz mozdanog ostecenja koje

je dovelo do m.r. 9. neuroloski nalaz koji je u domenu neurologa. Defektolog i sam

moze doci do nekih podataka kao sto su velicina glave po rodjenju, ostecenje motorike, nacin hoda, govor

10. psihijatrijski nalaz jeste opis m.r.o. koji radi psihijatar ali i defektolog moze, kao i u prethodnom slucaju da dodje do izvesnih

zapazanja. Veoma je bitan izgled m.r.o., zatim nacin ponasanja prema ipitivacu, proceniti agresivnost, gestikulaciju, nacin izvodjenja pokreta, mimika, kao i nacin i kvalitet verbalnog kontakta. Kvalitet misljenja, nacin izrazavanja.

Na osnovu ovako obavljenog pregleda u najvecem slucaju dolazi i do postavljanja dg. M.r. po haywood-u u postavljanju dg. Moguce je primeniti 3 modela:

1. model ostecenja dijagnostikuje postojece patolosko stanje i predstavlja medicinski tip dg. Ovo je etioloska dg.

2. model devijacije dg. Ponasanja. Cilj je utvrdjivanje devijantnog ponasanja i da se utvrde sposobnosti m.r.o. za odredjenu vrstu edukacije i vaspitanja

3. model habilitacije koristi tehniku neurloske evaluacije za dg. Nivoa integrativnog f-nja CNSa.

Pregledom m.r.o. treba odrediti

1. primeren progam edukacije 2. potrebe za drugim oblicima lecenja 3. potrebe za savetovanjem i pomoci porodici m.r.o. 4. program vaspitanja 5. vreme kada ce se izvrsiti reevaluacija

1.prenatalni uzroci mogu biti infekcije-virusne infekcije, bakterijske inf., spirohetne inf., parazitska oboljenja, otrovi i lekovi. Infekcije embriona ili fetusa uvek nastaju sekundarno, posle primarne infekcije majke. Najcesce do infekcije ploda dolazi usled infekcije polnih organa majke. Infekcije mogu biti razlicitog inteziteta i zavise od vise faktora: od tezine samog virusa, starosti ploda, imunoloskih sposobnosti ploda tj. majke. Shodno tome moze doci do potpunog unistenja ploda, teskih ostecenja tokom organogeneze ili do hromosomskih aberacija. Da li je doslo do infekcije fetusa sa sigurnoscu ce se znati posto se dete rodi. Pa cak ni tada pojava kongenitalnih ostecenja ne moze sa sigurnoscu da pronadje svoj uzrok u infektivnim agensima jer postoji niz drugih faktora koji mogu uticati na pomenutu simptomatologiju. Za sada se sa sigurnoscu zna da virus rubeole, citomegalicni virus i virus herpes simplex sa sigurnoscu izazivaju ostecenje ploda. Virusne najopasnije inf. mogu proci neopazeno. Rubeola katarakta, ostecenje srca, gluvoca, m.r. i mikrocefalus.

Herpes simplex doalzi prilikom porodjaja, jerbo se nalazi na maminom polnom organu. Tesko oboljenje. Infekcija mnogih organa, pogotovu jetre i pluca i adrenalnih zlezda. Bakterijske daju burne reakcije, pa ne mogu proci neopazeno,lako se lece. Spirohetne Kongenitalni sifilis prenosi se transplacentarnim putem, takodje postoji sansa zaraze tokom porodjaja. Mogu se razviti sva organska oboljenja CNSa. Dominira somatska i m.r. Karakteristicni simptomi su: Hutchinsov trijas, oboljenja ociju, tipican sedlast nos, razne promene na kozi i promene na somatskim organima. Lecenje je efikasno i sprovodi se penicilinom. Parazitarna oboljenja tozoplasmosis congenita transplacentarno. Okularni simptomi, hidro i mikrocefalus, zutica, uvecane limfnezlezde, m.r. lako se dijagnostikuje. Malaria proslost u nasoj zemlji mada je i danas prisutna u tropskim predelima. Transplacentarno. Pored otrova i lekova imamo jos i jonizirajuce zracenje, naoreziju i malnutriciju majke, bolesti majke, endokrine faktore 2.infekcije prenatalni uzroci mogu biti infekcije-virusne infekcije, bakterijske inf., spirohetne inf., parazitska oboljenja, otrovi i lekovi. Infekcije embriona ili fetusa uvek nastaju sekundarno, posle primarne infekcije majke. Najcesce do infekcije ploda dolazi usled infekcije polnih organa majke. Infekcije mogu biti razlicitog inteziteta i zavise od vise faktora: od tezine samog virusa, starosti ploda, imunoloskih sposobnosti ploda tj. majke. Shodno tome moze doci do potpunog unistenja ploda, teskih ostecenja tokom organogeneze ili do hromosomskih aberacija. Da li je doslo do infekcije fetusa sa sigurnoscu ce se znati posto se dete rodi. Pa cak ni tada pojava kongenitalnih ostecenja ne moze sa sigurnoscu da pronadje svoj uzrok u infektivnim agensima jer postoji niz drugih faktora koji mogu uticati na pomenutu simptomatologiju.

Za sada se sa sigurnoscu zna da virus rubeole, citomegalicni virus i virus herpes simplex sa sigurnoscu izazivaju ostecenje ploda. Virusne najopasnije inf. mogu proci neopazeno. Rubeola katarakta, ostecenje srca, gluvoca, m.r. i mikrocefalus. Mumps relativno retko. Postoji vakcina/ Herpes simplex doalzi prilikom porodjaja, jerbo se nalazi na maminom polnom organu. Tesko oboljenje. Infekcija mnogih organa, pogotovu jetre i pluca i adrenalnih zlezda. Male boginje morbili Poliomielitis Echo virusi Kosaki grupe B Hepatitis Bakterijske daju burne reakcije, pa ne mogu proci neopazeno,lako se lece. Spirohetne Kongenitalni sifilis prenosi se transplacentarnim putem, takodje postoji sansa zaraze tokom porodjaja. Mogu se razviti sva organska oboljenja CNSa. Dominira somatska i m.r. Karakteristicni simptomi su: Hutchinsov trijas, oboljenja ociju, tipican sedlast nos, razne promene na kozi i promene na somatskim organima. Lecenje je efikasno i sprovodi se penicilinom. 3.rubeola prenatalni uzroci m.r., virusne infekcije o rubeoli kao teratogenom faktoru pocelo se razmisljati 1941. tada su primeceni prve karakteristike koje su se tokom godina dopunjavale. To su: katrakta, ostecenje srca, perceptivna gluvoca, m.r., mikrocefalus, cerebralna paraliza, usporen rast, hepatomegalija, hepatitis i zutica, splenomegalija... dosta se rspravlja i o 'deci u riziku' koja su bila exponirana virusu rubeole za vreme intrauterinog zivota ali su klinicki 'normalna'. Ipak, izvestan broj ove dece tokom razvojnog perioda pokazuju pojedine abnormalnosti, a prvenstveno perceptivnu gluvocu. Incidencija visoka incidecija tokom prvih 8 nedelja trudnoce, koja zatim pada posle 20 nedelje. Vakcina je kontraindikovana kod trudnica. Posle infekcije rubeolom imunitet traje tokom citavog zivota, a osle vakcinacije oko 30 godina.

Vakcina se daje sasvim maloj deci ili samo devojcicama koje su osetljive na virus u cilju imunizacije kako bi se sprecila zaraza tokom trudnoce. 4.virus grupa - influenza prenatalni uzroci mogu biti infekcije-virusne infekcije, bakterijske inf., spirohetne inf., parazitska oboljenja, otrovi i lekovi. Infekcije embriona ili fetusa uvek nastaju sekundarno, posle primarne infekcije majke. Najcesce do infekcije ploda dolazi usled infekcije polnih organa majke. Infekcije mogu biti razlicitog inteziteta i zavise od vise faktora: od tezine samog virusa, starosti ploda, imunoloskih sposobnosti ploda tj. majke. Shodno tome moze doci do potpunog unistenja ploda, teskih ostecenja tokom organogeneze ili do hromosomskih aberacija. Da li je doslo do infekcije fetusa sa sigurnoscu ce se znati posto se dete rodi. Pa cak ni tada pojava kongenitalnih ostecenja ne moze sa sigurnoscu da pronadje svoj uzrok u infektivnim agensima jer postoji niz drugih faktora koji mogu uticati na pomenutu simptomatologiju. Za sada se sa sigurnoscu zna da virus rubeole, citomegalicni virus i virus herpes simplex sa sigurnoscu izazivaju ostecenje ploda. Virusne najopasnije inf. mogu proci neopazeno. Rubeola katarakta, ostecenje srca, gluvoca, m.r. i mikrocefalus. Herpes simplex doalzi prilikom porodjaja, jerbo se nalazi na maminom polnom organu. Tesko oboljenje. Infekcija mnogih organa, pogotovu jetre i pluca i adrenalnih zlezda. Grip je veoma rasprostranjeno virusno oboljenje koje moze biti benigno ali i smrtonosno. Infekcija trudnica uglavnom ne ostavlj aposledice na plod, ali u nekim epidemijama u zavisnosti od tipa virusa opisane su i teratogene malformacije na plodu. Azijski grip je jedan od takvih. 5.citomegalovirus prenatalni uzroci/ infekcije po svom teratogenom efektu citomegalovirus se malo razlikuje od rubeole. Uloga ovog virusa otkrivena je tek u poslednjih godina. Procenjuje se da cak 80% populacije je zarazeno ovim virusom. Otkriveno je da je intrauterina infekcija ploda veoma cesta, najcesca od svih virusnih infekcija. Medjutim, postotak infekcija ploda je relativno mali i odonsu na procenat inficiranih zena. Da bi doslo do infekcije ploda potrebno je sadejstvo citavog niza faktora kao sto su:

Prenatalni inkubacioni period, zrelost ploda, propustljivost placente za majcina antitela kao i sposobnost ploda da stvara sopstvena antitela. Dokazano je d majka koja ne poseduje antitela na ovaj virus moze da zarazi plod takosto se virus moze zadrzati u cervixu materice i zaraziti plod prilikom porodjaja. Od posebne opasnosti su primarne infekcije majke za vreme trudnoce. Opasnije su zato sto majka nema vec stvorena antitela kojima bi se fetus mogao braniti od infekcije. Virus prelazi na plod transplacentarno. Razmnozava se u placenti sto se potvrdjuje pojavom hemoragija, nekroza itd. Klinicka slika: hidrocefalu, mikroceflu, cerebralne kalcifikacije, intrakranijalne hemoragije, m.r., abnormalni EEG, konvulzije, zutica, povecanje limfnih zlezda, slepilo i gluvoca. Moze se pojaviti i Down sy. Prognoza zarazene dece je veoma losa. Vecina umire po rodjenju, a kod prezivelih se jaljaju teska ostecenja CAN i somatskih organa. Iako vakcina postoji jos uvek je predmet diskusije valjanost iste. Pokusano je lecenje dece kortizonom, interferonom ali bez vecih rezultata. 6.herpes simplex prenatalni uzroci/virusne infekcije cesca je kod starije dece i odraslih. Usled velike rasprostranjenosti ovog virusa vecina zena poseduje antitela jos u ranoj mladosti. Samim tim transplacentarna infekcija ploda je veoma retka. Cesci nastanak infekcija je kada se virus nalzi u polnim organima majke, pa se dete inficira prilikom porodjaja, i to cak do 41%. Ako dodje do infekcije novorodjenceta, javlja se tesko oboljenje praceno infekcijom mnogih organa, a posebno jetre, pluca, adrenalnih zlezda, sto moze izizvati smrt deteta. Simpoti: Visoka teperatura, opsta slabost, vezikule na kozi, zutica, cijanoza itd. Ukoliko dodje do oporavka dete ima losu prognosu usled pojave teske m.r. i horiorentitisa. Postoje 2 tipa ovog virusa:

1. negenitalni tip koji se, uglavnom, nalazi u gornjim delovima tela, mukoznim membranama i CNSu starije dece i odraslih

2. genitalni tip nalazi se u genitalnim organima odraslih i novorodjencadi sa kongenitalnom infekcijom.

Kao zadnja preventiva primenjuje se carski rez u vreme kada su plodove ovojnice jos uvek cele. 7.echo virusi prenatalni/virusne infekcije ov su mnogobrojni virusi, procenjuje se da ih ima oko 28 vrsta. Kod odraslih izazivaju asepticni meningitis, gastrointestinalne tegobe i febrilno oboljenje praceno ospom. Zarazena majka moze inficirati plod. Najcesce je ostecenje CNSa. U novijim istrazivanjima zapazeno je da ovi virusi mogu inficirati neoplodjenu jajnu celiju, pa samim tim da dovedu i do hromosomskih aberacija. 8.hepatitis prenatalni uzroci, virusi. O ulozi virusa hepatita u nastanku teratogenih anomalija postoje kontradiktorni dokazi. Od 1951 kada se smatralo da virus hepatita moze izazvati ostecenje ploda pa do danas kada se smatra da virus nema teratogeni efekat. Medjutim, smatra se da hepatit moze da uzrokuje mongoloizam, jer je dokazana povecana incidencija dece sa down sy posle epidemije hepatita. Cesti spontani abortusi majke inficirane ovim virusom ne moraju biti rezultat ostecenja ploda, vec su pre posledica teskog ostecenja zdravlja majke. 9.bakterijske infekcije infekcije-virusne infekcije, bakterijske inf., spirohetne inf., parazitska oboljenja, otrovi i lekovi. Infekcije embriona ili fetusa uvek nastaju sekundarno, posle primarne infekcije majke. Najcesce do infekcije ploda dolazi usled infekcije polnih organa majke. Infekcije mogu biti razlicitog inteziteta i zavise od vise faktora: od tezine samog virusa, starosti ploda, imunoloskih sposobnosti ploda tj. majke. Shodno tome moze doci do potpunog unistenja ploda, teskih ostecenja tokom organogeneze ili do hromosomskih aberacija. Da li je doslo do infekcije fetusa sa sigurnoscu ce se znati posto se dete rodi. Pa cak ni tada pojava kongenitalnih ostecenja ne moze sa sigurnoscu da pronadje svoj uzrok u infektivnim agensima jer postoji niz drugih faktora koji mogu uticati na pomenutu simptomatologiju. Za sada se sa sigurnoscu zna da virus rubeole, citomegalicni virus i virus herpes simplex sa sigurnoscu izazivaju ostecenje ploda. Virusne najopasnije inf. mogu proci neopazeno. Rubeola katarakta, ostecenje srca, gluvoca, m.r. i mikrocefalus. Herpes simplex doalzi prilikom porodjaja, jerbo se nalazi na maminom polnom organu. Tesko oboljenje. Infekcija mnogih organa, pogotovu jetre i pluca i adrenalnih zlezda.

Bakterijske daju burne reakcije, pa ne mogu proci neopazeno,lako se lece. 10.paraz.oboljenja prenatalni uzroci Parazitarna oboljenja toxoplasmosis congenita transplacentarno. Ovo oboljenje izaziva jednocelijski organizam Toxoplasmagondii, koji je otkriven jos pocetkom proslog veka. Ovaj parazit je rasprostranjen po celom svetu. Varira od geografskog polozaja a u nekim krajevima inficirano je cak i do 80% stanovnistva. Kongenitalna toxoplazmoza nastaje posel intrauterine infekcije ploda, transplacentarno. Infekcija ploda je u direktnoj relaciji sa staroscu trudnoce, vremenom kada je doslo do infekcije, kaoi od imunoloskih sposobnosti majke i ploda. Klinicka slika zaviswi od momenta infekcije ploda. U slucaju rane infekcije najcesci su: Okularni simptomi, hidro i mikrocefalus, zutica, uvecane limfnezlezde, m.r. vecina simptoma se registruje odmah po rodjenju. Malaria proslost u nasoj zemlji mada je i danas prisutna u tropskim predelima. Transplacentarno. Direktno ostecenje mozga, najcesce usled embolija i toxickih reakcija. 11.otrovi trovanje olovom, zivom, manganom, arsenom, ugljen monoxidom, alkoholom, metil alkoholom...kao i nedostatak bakra i cinka, nepovoljno deluju po razvoj fetusa. Ceste su kongenitalne anomalije, retardacije fizickog i psihickog razvoja, pojave hidro i anencefa