Mihail Bahtin

PROBLEMI POETIKE DOSTOJEVSKOG

OD PISCA

Ovaj rad je posveen problemima poetike Dostojevskog i u njemu se razmatra stvaralatvo Dostojevskog samo iz tog ugla.

Dostojevskog smatramo jednim od najveih novatora u oblasti umetnike forme. On je stvorio, po naem miljenju, potpuno novi tip umetnikog miljenja, koji smo uslovno nazvali polifonijskim.

Ovaj tip umetnikog miljenja doao je do izraaja u romanima Dostojevskog, ali njegov znaaj prevazilazi okvire iskljuivo roma-nesknog stvaralatva i dotie se nekih osnovnih naela evropske es-tetike. Moe se ak rei da je Dostojevski stvorio novi umetniki model sveta, u kome su mnogi osnovni momenti stare umetnike forme podvrgnuti korenitom preobraaju. Zadatak ovog rada je upravo u tome da putem knjievno-teorijske analize otkrije to prin-cipsko novatorstvo Dostojevskog.

U obimnoj literaturi o Dostojevskom, naravno, nisu mogle ostati neprimeene osnovne specifinosti njegove poetike (u prvoj glavi ovoga rada dat je pregled najhitnijih stavova o tom pitanju), ali ono principijelno novo to te specifinosti nose, kao i njihovo organsko jedinstvo u umetnikom svetu Dostojevskog u celini, ni iz daleka nisu jo potpuno otkriveni ni osvetljeni. Literatura o Dostojevskom bila je prvenstveno posveena ideolokoj problematici njegovog stvaralatva. Efemerna zaotrenost ove problematike potiskivala je dublje i trajnije strukturne momente njegove umetnike vizije. esto se sasvim zaboravljalo da je Dostojevski pre svega umetnik (istina, izuzetnog tipa), a ne filozof ili publicist.

Posebno izuavanje poetike Dostojevskog ostaje aktuelan zadatak nauke o knjievnosti.

Naa knjiga, koja je prvi put izala 1929. godine pod naslovom Problemi stvaralatva Dostojevskog, ispravljena je i znatno dopu-njena za ovo, drugo, izdanje. Ali, naravno, i ovoga puta ona ne moe pretendovati na potpunost u razmatranju postavljenih problema, naroito tako sloenih kao to je problem celine polifonijskog ro-mana.

Kurzivom su oznaena sva mesta koja je Bahtin podvukao, a reci koje je podvukao Dostojevski ili neki drugi autor oznaene su boldom (prim. prev.).

GLAVA PRVA

POLIFONIJSKI ROMAN DOSTOJEVSKOG I OSVETLJAVANJE TOG ROMANA U KRITIKOJ

LITERATURI

Pri upoznavanju sa obimnom literaturom o Dostojevskom, do-bijamo utisak da se u njoj ne govori o jednom autoru-umetniku koji je pisao romane i novele, ve o itavom nizu filozofskih stavova ne-kolicine autora-mislilaca - Raskoljnikova, Mikina, Stavrogina, Ivana Karamazova, Velikog inkvizitora i drugih. Za knjievno-kri-tiku misao stvaralatvo Dostojevskog se raspalo na niz samostalnih protivrenih filozofskih konstrukcija koje zastupaju njegovi junaci. Tu ni izbliza nisu na prvom mestu filozofski pogledi samoga autora. Za jedan deo kritiara glas Dostojevskog se stapa sa ovim ili onim njegovim junakom, za druge je on specifina sinteza svih tih ideolokih glasova, za tree, najzad, glasovi junaka prosto zagluuju glas autora. Kritiari polemiu sa junacima, ue od njih, pokuavaju da razviju njihove poglede do celovitog sistema. Junak je ideoloki autoritativan i samostalan, tretiran je kao autor sopstvene ideoloke punovredne koncepcije, a ne kao objekat umetnike vizije Dostojevskog koja mu daje definitivan oblik. U svesti kritiara direktan punovredan smisao reci junaka razbija monoloku ravan romana i poziva na neposredan odgovor, kao da junak nije objekat autorove reci, ve punovredan i ravnopravan nosilac sopstvene reci.

Potpuno tanu ocenu ove karakteristike literature o Dostojev-skom dao je B. M. Engeljgart. "itajui rusku kritiku literaturu o delima Dostojevskog" - kae on - "veoma se lako moe zapaziti da ona, uz malobrojne izuzetke, ne prevazilazi duhovni nivo njegovih omiljenih junaka. Ne gospodari ona materijalom, ve materijal u potpunosti vlada njome. Kritika literatura jo uvek ui od Ivana Karamazova i Raskoljnikova, Stavrogina i Velikog inkvizitora, za-petljava se u protivrenosti u koje su se zapetljavali i oni, zastaje u nedoumici pred problemima koje oni nisu resili i smerno priklanja glavu pred njihovim sloenim i munim unutranjim doivljava-njima."1

1 B. M. Engeljgart: Ideoloki roman Dostojevskog. V.: "F. M.Dostojev-ski. lanci i materijali", zb. II, u red. A. S. Dolinina. Moskva, izd. "MI>KAI>", 1924, str. 71.

MihailBahtin

Analogno je zapaanje i J. Majer-Grefea. "Je li ikome ikada palo na pamet da uestvuje u jednom od mnogobrojnih razgovora u Vaspitanju oseanja?A s Raskoljnikovom svi raspravljamo i to ne samo sa njim ve sa svakim statistom."2

Ova se karakteristika kritike literature o Dostojevskom ne moe, naravno, objasniti samo metodolokom nemoi kritike misli niti se moe posmatrati kao potpuno naruavanje autorovih umet-nikih intencija. Ne, takav pristup kritike literature, isto koliko i pristup italaca, koji su bez predubeenja, i koji uvek spore sa junacima Dostojevskog, stvarno odgovara osnovnoj karakteristici strukture dela ovog autora. Dostojevski, poput Geteovog Prometeja, ne stvara neme robove (kao Zevs), ve slobodne ljude, kadre da stanu pored svog tvorca, da se ne sloe sa njim, pa ak i da se pobune protiv njega.

Mnotvo samostalnih i neslivenih glasova i svesti, stvarna poli-fonija punopravnih glasova doista je osnovna odlika romana Dosto-jevskog. U njegovim delima se mnotvo karaktera i sudbina ne razvija u jedinstvenom objektivnom svetu u svetlosti jedinstvene autorove svesti, ve se tu mnotvo ravnopravnih svesti i njihovih sve-tova spaja u jedinstvo nekog dogaaja, uvajui pri tom svoju ne-slivenost. Glavni junaci Dostojevskog nisu, stvarno, u stvaralakoj zamisli umetnika samo objekti autorove reci, ve i subjekti sop-stvene reci koja neto neposredno znai. Zato se re junaka ovde uopte ne iscrpljuje obinim karakterolokim i siejno-pragmati-nim funkcijama3, ali isto tako i ne slui kao izraz autorovog linog ideolokog stava (kao kod Bajrona, na primer). Svest junaka data je kao druga, tua svest, ali ona se ne opredmeuje u isti mah, ne zat-vara, ne postaje prosti objekt autorove svesti. U tom smislu lik ju-naka kod Dostojevskog nije obian objektni lik tradicionalnog ro-mana.

Dostojevski je tvorac polifonijskog romana. On je stvorio su-tinski nov romaneskni anr. Upravo zbog toga se njegovo stva-ralatvo ne uklapa ni u koje okvire, ne podaje nijednoj od onih knjievno-istorijskih shema koje smo se navikli da primenjujemo na vidove evropskog romana. U njegovim delima se pojavljuje junak iji je glas koncipiran onako kako se u romanima obinog tipa kon-cipira glas samoga autora. Re junaka o sebi samom i o svetu isto je toliko punovredna koliko i uobiajena autorova re; ona se ne pot-

2 Julius Meier-Grafe: Dostojewski der Dichter, Berlin, 1926, str. 189. Citirano prema opsenom radu T. L. Motileve Dostojevski i svetska knjievnost (Ka postavljanju pitanja), objavljenom u zborniku Akademije nauka SSSR Stvaralatvo F. M. Dostojevskog , Moskva, 1959, str. 29.

3 To jest ivotno-praktinim motivacijama.

PROBLEMI POETIKE DOSTOJEVSKOG 9

injava objektnom liku junaka kao jedna od njegovih karakteristika, ali i ne slui kao glasnogovornik autorovog glasa. Njoj pripada izu-zetna samostalnost u strukturi dela, ona kao da zvui naporedo s autorovom reci i kao da se na poseban nain sjedinjuje s njom i s punovrednim glasovima drugih junaka.

Otuda proizlazi injenica da su obine siejno-pragmatine veze predmetnog ili psiholokog reda u svetu Dostojevskog nedovoljne: jer one pretpostavljaju objektnost, opredmeenost junaka u autorovoj zamisli, one povezuju i sjedinjuju zavrene likove ljudi u jedinstvu monoloki percipiranog i shvaenog sveta, a ne mnotvo ravnopravnih svesti s njihovim svetovima. Obina siejna pragmatika u romanima Dostojevskog ima drugostepenu ulogu i ima posebne, a ne obine funkcije. Fundamentalne pak spone koje sainjavaju jedinstvo njegovog romanesknog sveta druge su vrste; osnovni dogaaj koji se otkriva u njegovom romanu ne podaje se obinom siejno-pragmatinom tumaenju.

Dalje, i sama usmerenost pripovedanja, bez obzira ko ga vodi -autor, lice koje pria ili jedan od junaka - mora biti potpuno drugaija nego u romanima monolokog tipa. Pozicija s koje se vodi pri-povedanje, konstruie opisivanje ili daje obavetenje - mora biti na nov nain okrenuta prema tom novom svetu - svetu punopravnih subjekata, a ne objekata. Narativna, opisna i informativna re moraju izgraditi nekakav nov odnos prema svome predmetu.

Prema tome, svi elementi strukture romana kod Dostojevskog duboko su originalni; svi su oni odreeni onim novim umetnikim zadatkom koji je samo on umeo da postavi i resi u svoj njegovoj irini i dubini: zadatkom izgraivanja polifonijskog sveta i ruenja sazdane forme evropskog, uglavnom monolokog (homofoninog) romana.4

Sa take gledita konsekventno-monolokog vienja i shvata-nja prikazivanog sveta i monolokog kanona konstrukcije romana, svet Dostojevskog moe izgledati kao haos, a konstrukcija njegovih romana - kao nekakav konglomerat raznorodnih materijala i razliitih principa oblikovanja. Jedino u svetlosti osnovnog umetnikog

4 To ne znai, naravno, da u istoriji romana Dostojevski predstavlja izplo-vanu pojavu i da polifonijski roman koji je on stvorio nije imao prethodnika. Ali u ovom trenutku mi se ne moemo baviti istorijskim pitanjima. Da bi se Dostojevski pravilno istorijski lokalizovao i da bi se otkrile njegove sutinske veze s prethodnicima i savremenicima, pre svega je neophodno pokazali u emu je svojevrsnost Dostojevskog, neophodno je pronai Dostojevskog - u Dostojevskpm, makar takvo definisanje njegove originalnosti pre opsenijih istorijskih izuavanja imalo samo preliminaran i prijentacioni karakter. Bez takve preliminarne orijentacije istorijska istraivanja se degeneriu u nepovezan niz sluajnih komparacija. Tek u etvrtoj glavi ove knjige dotai emo se pitanja tradicije knjievnih vrsta kod Dostojevskog, tj. pitanja istorijske poetike.

10____________________________________MihailBahtin

zadatka Dostojevskog koji smo upravo formulisali, moe postati shvatljiva duboka organska povezanost, doslednost i celovitost nje-gove poetike.

To je naa teza. Pre no stoje budemo razvijali na materijalu de-la Dostojevskog, pratiemo kako se osnovni kvalitet njegovog stva-ralatva o kome smo govorili prelamao u kritikoj literaturi. Ne-mamo nameru da ovde dajemo ni priblino potpunu studiju o literaturi o Dostojevskom. Od radova iz XX veka zadraemo se samo na nekima, upravo na onima koji se, prvo, dotiu pitanja poetike Do-stojevskog i, drugo, na onima koji se najvie pribliuju osnovnim specifinostima te poetike onako kako ih mi shvatamo. Izbor je, prema tome, izvren sa take gledita nae teze te je, naravno, i sub-jektivan. Ali taje subjektivnost izbora u datom sluaju i neizbena i neminovna: jer mi ovde ne dajemo ni istorijsku studiju, ne dajemo ak ni pregled. Nama je jedino vano da odredimo nau tezu, nae gledite u odnosu na gledita o poetici Dostojevskog koja ve postoje u literaturi. U procesu tog odreivanja razjasniemo pojedine momente nae teze.

Kritika literatura o Dostojevskom bila je do sasvim nedavno isuvie direktan ideoloki odziv na glasove njegovih junaka da bi mogla objektivno uoiti umetnike specifinosti nove strukture ro-mana Dostojevskog. Osim toga, pokuavajui da se teorijski snae u tom novom mnogoglasnom svetu, ona je jedino uspela da pronae put monologiziranja toga sveta na uobiajeni nain, to jest da pos-matra delo sutinski novih umetnikih prostora s gledita starih, na koje smo navikli. Jedni, okupirani sadrajnom stranom ideolokih stavova pojedinih junaka, pokuavali su da ih samu u sistemsko-monoloku celinu, ignoriui sutinsko mnotvo neslivenih svesti; mnotvo koje je upravo i ulazilo u stvaralaku koncepciju autorovu. Drugi, koji se nisu podali direktnoj ideolokoj sugestivnosti, pretvarali su punovrednu svest junaka u objektno percipirane opredme-ene psihe i shvatali svet Dostojevskog kao obian svet evropskog socijalno-psiholokog romana. Umesto dogaanja meusobnog de-lovanja punovrednih svesti, u prvom sluaju dobijali smo filozofski monolog, u drugom - monoloki shvaen objektni svet, korelativan jednoj i jedinstvenoj autorovoj svesti.

Ni vatreno kofilozofiranje sa junacima, ni objektno hladno psi-holoko ili psihopatoloke analiziranje tih junaka nisu kadri da prodru u specifinu umetniku arhitektoniku dela Dostojevskog. Va-trenost prvih nije sposobna za objektivno, pravo realistiko vienje tuih svesti, a realizam drugih "sitnu igru igra". Sasvim je razum-ljivo da i jedni i drugi, u stvari, ili sasvim zaobilaze umetnike prob-leme ili ih obrauju samo sluajno i povrno.

PROBLEMI POETIKE DOSTOJEVSKOG___________________11_

Put filozofske monologizacije je osnovni put kritike literature o Dostojevskom. Tim putem su ili: Rozanov, Volinski, Merekov-ski, estov i drugi. Pokuavajui da mnotvo svesti koje je umetnik prezentirao utisnu u sistemsko-monoloke okvire jedinstvenog po-gleda na svet, ovi su kritiari bili prinueni da pribegnu ili antino-mici ili dijalektici. Iz konkretnih i celovitih svesti junaka (i samog autora) isecane su hirurkim noem ideoloke teze koje su ili raspo-reivane u dinamian dijalektiki niz, ili suprotstavljane jedna drugoj kao neuklonjive apsolutne antinomije. Umesto uzajamnog delo-vanja nekoliko neslivenih svesti supstituisala se korelacija ideja, misli i stanja autarhinih jednoj svesti.

U svetu Dostojevskog prisutne su stvarno i dijalektika i antino-mika. Misao njegovih junaka stvarno je ponekad dijalektina, ponekad antinomina. Ali sve logike veze ostaju u granicama izdvojenih svesti i ne upravljanju njihovim meusobnim akcionim korelacijama. Svet Dostojevskog je duboko personalan. On svaku misao poima i prikazuje kao stav linosti. Zato su ak i u granicama izdvojenih svesti dijalektiki ili antinomiki niz samo apstraktan mo-menat, neraskidivo povezan s drugim momentima celovite konkretne svesti. Kroz tu konkretnu svest, otelotvorenu u ivom glasu celo-vitog oveka, logiki niz se prikljuuje jedinstvu prikazivanog dogaaja. Misao uvuena u dogaaj postaje sama dogaajna i dobija onaj poseban karakter "ideje-oseanja", "ideje-snage" koji stvara neponovljivu specifinost "ideje" u stvaralakom svetu Dostojev-skog. Istrgnuta iz akcionog uzajamnog delovanja svesti i utisnuta u sistemsko-monoloki kontekst, makar i najdijalektikiji, ideja neiz-beno gubi tu svoju specifinost i pretvara se u ravu filozofsku tezu. Upravo zato sve velike monografije o Dostojevskom, stvorene na putu filozofske monologizacije njegovog stvaralatva, pruaju tako malo za razumevanje specifinosti strukture njegovog umetni-kog sveta koju smo mi formulisali. Ta specifinost je, istina, izazvala sva ta istraivanja, ali je u njima ona najmanje postigla svoje os-miljenje.

To osmiljenje poinje tamo gde se ine pokuaji da se objek-tivnije prie stvaralatvu Dostojevskog, i to ne samo idejama samim po sebi ve i delima kao umetnikim celinama.

Prvi put je osnovnu specifinost strukture umetnikog sveta Dostojevskog naslutio Vjaeslav Ivanov5 - istina, on ju je samo do-takao. On definie realizam Dostojevskog kao realizam koji nije zasnovan na spoznaji (objektnoj), ve na "prodiranju u drugog". Princip pogleda na svet Dostojevskog je: potvrivanje tueg "ja" ne

5 V. njegov rad Dostojevski i roman-tragedija, u knjizi Brazde i mee, Moskva, izd.' Mycarer", 1916.

12 ________________________________MihailBahtin

kao objekta, ve kao drugog subjekta. Potvrivanje tueg "ja" - "ti jesi" - to je upravo onaj zadatak koji, po Ivanovu, treba da rese junaci Dostojevskog kako bi savladali svoj etiki solipsizam, svoju izolovanu "idealistiku" svest, i pretvorili drugog oveka iz senke u istinsku realnost. U osnovi tragine katastrofe kod Dostojevskog uvek lei solipsistika izolovanost svesti junaka, njegova zatvorenost u svoj sopstveni svet.6

Prema tome, potvrivanje tue svesti kao punopravnog sub-jekta a ne kao objekta predstavlja etiko-religiozni postulat koji odreuje sadraj romana (katastrofa izolovane svesti). To je princip autorovog pogleda na svet na osnovu kojeg on shvata svet svojih junaka. Ivanov pokazuje, dakle, samo isto tematsko prelamanje toga principa u sadraju romana, i to prvenstveno negativno: jer junaci doivljavaju neuspeh poto ne mogu do kraja potvrditi "ti jesi" drugoga. Junakovo potvrivanje (i nepotvrivanje) tuega "ja" tema je dela Dostojevskog.

Ali ta je tema sasvim moguna i u romanu isto monolokog tipa i stvarno se esto i obraduje u njemu. Potvrivanje tue svesti -kao autorov etiko-religiozni postulat i kao sadrajna tema dela - ne stvara jo novu formu, nov tip graenja romana.

Vjaeslav Ivanov nije pokazao kako taj princip pogleda na svet Dostojevskog postaje princip umetnike vizije sveta i umetnike konstrukcije verbalne celine - romana. Jer on je bitan za istraivaa samo u tom obliku, u obliku principa konkretne knjievne konstrukcije, a ne kao etiko-religiozni princip apstraktnog pogleda na svet. I samo u tom obliku on moe biti objektivno otkriven na empiri-kom materijalu konkretnih knjievnih dela.

Ali Vjaeslav Ivanov to nije uinio. U glavi posveenoj "principu forme", bez obzira na niz veoma dragocenih zapaanja, on ipak tretira roman Dostojevskog u granicama monolokog tipa. Radikalni umetniki prevrat koji je izvrio Dostojevski ostao je u svojoj sutini neshvaen. Osnovna Ivanovljeva definicija romana Dostojevskog kao "romana-tragedije" ini nam se netanom.7 Ona je karakteristina kao pokuaj da se nova umetnika forma svede na ve poznate umetnike prostore. Roman Dostojevskog, u ovakvoj interpretaciji, postaje nekakav umetniki hibrid.

Vjaeslav Ivanov je na taj nain, naavi duboku i tanu definiciju osnovnog principa Dostojevskog - potvrivanje tueg "ja" ne kao objekta ve kao drugog subjekta - monologizirao taj princip, to

V.: Brazde i mee, Moskva, izd. "Mycarer", 1916, str. 33-34. U daljem tekstu dademo kritiku analizu ove definicije Vjaeslava

Ivanova.

PROBLEMI POETIKE DOSTOJEVSKOG__________________13_

jest ukljuio ga u monoloki formulisan autorov pogled na svet i shvatio ga samo kao sadrajnu temu svega prikazanog iz ugla mo-noloke autorove svesti.8 Osim toga, on je vezao svoju misao s nizom direktnih metafizikih i etikih teza koje ne podleu nikakvoj objektivnoj proveri na samom materijalu dela Dostojevskog.9 Umetniki zadatak konstrukcije polifonijskog romana, koji je prvi resio Dostojevski, ostao je neotkriven.

Slino Ivanovu definie osnovni kvalitet Dostojevskog i S. As-koljdov.10 Ali i on ostaje u granicama monologiziranog religiozno-etikog pogleda na svet Dostojevskog i monoloki shvaenog sa-draja njegovih dela.

"Prva etika teza Dostojevskog" - kae Askoljdov - "predstavlja neto na prvi pogled krajnje formalno a ipak u izvesnom smislu krajnje vano. 'Budi linost' kae nam on svim svojim sudovima i simpatijama."11 Linost se pak, po Askoljdovu, razlikuje od karaktera, tipa i temperamenta, koji obino slue kao predmet prikazivanja u literaturi, svojom izuzetnom unutranjom slobodom i potpunom nezavisnou od spoljne sredine. Takav je, dakle, princip autorovog etikog pogleda na svet. Od tog pogleda na svet Askoljdov neposredno prelazi na sadraj romana Dostojevskog i pokazuje na koji nain i zahvaljujui emu junaci Dostojevskog postaju u ivotu linosti i ispoljavaju sebe kao takve.

Tako linost neizbeno dolazi u sukob sa spoljnom sredinom, pre svega u spoljni sukob sa onim to je na najrazliitije naine opteprihvaeno. Otuda "skandal" - to prvo i najspoljnije manifes-tovanje patosa linosti - igra ogromnu ulogu u delima Dostojev-skog.12 Daleko dublje manifestovanje patosa linosti u ivotu pred-stavlja, po Askoljdovu, zloin. "Zloin je u romanima Dostojev-skog" - kae on - "ivotna reija religiozno-etikog problema.

8 Vjaeslav Ivanov ovde ini tipinu metodoloku greku: on od autorovog pogleda na svet prelazi neposredno na sadraj njegovih dela, mimoilazei formu. U drugim sluajevima Ivanov pravilnije shvata uzajamni odnos pogleda na svet i forme.

' Takva je, na primer, Ivanovljeva tvrdnja da su junaci Dostojevskog razmnoeni dvojnici ponovno roenog autora koji je jo za ivota napustio svoj zemaljski plat. (V.: Brazde i mee, izd. "MycareT , 1916, str. 39,40).

'O V. njegov lanak Religiozno-etiki znaaj Dostojevskog u kniizi "F. M. Dostojevski. lanci i materijali", zb. I, u red. A. S. Dolinina. Moskva-Le-njingrad, izd. MucAb, 1922.

1' Ibid., str. 2. 12 Ibid., str. 5. -

14_______________________________________Mihail uantm

Kazna je oblik njegovog razreenja. Zato i jedno i drugo predstav-ljaju osnovnu temu stvaralatva Dostojevskog..."13

Prema tome, sve vreme je u pitanju nain otkrivanja linosti u samom ivotu, a ne naini umetnikog vienja i prikazivanja ivota u uslovima odreene umetnike konstrukcije - romana. Osim toga, i sam uzajamni odnos izmeu autorovog pogleda na svet i sveta junaka predstavljen je nepravilno. Neposredni prelaz od patosa linosti u autorovom pogledu na svet na ivotni patos njegovih junaka, a onda opet na monoloki zakljuak autora - to je tipian put mo-nolokog romana romantiarskog tipa. Ali to nije put Dostojevskog.

"Dostojevski" - kae Askoljdov - "svim svojim umetnikim simpatijama i sudovima proklamuje jednu veoma vanu tezu: zloinac, svetac, obian grenik, koji su doveli svoj lini princip do gornje granice, imaju izvesnu jednaku vrednost upravo u kvalitetu linosti koja se suprotstavlja bezbrojnim strujama "sredine" to sve ni-velie."r4

Takva vrsta proklamacije karakteristina je za romantiarski roman, koji je poznavao svest i ideologiju samo kao patos autora i kao zakljuak autora, a junaka samo kao ostvarioca autorovog patosa i objekta autorovog zakljuka. Upravo romantiari neposredno izraavaju svoje umetnike simpatije i ocene u samoj stvarnosti koju slikaju, objektiviui i opredmeujui sve ono u ta ne mogu da unesu akcenat svog sopstvenog glasa.

Specifinost Dostojevskog nije u tome to je on monoloki pro-klamovao vrednost linosti (to su inili i drugi pre njega), ve u tome to je znao da je objektivno-umetniki vidi i pokae kao drugu, tuu linost; on od nje nije stvarao lirsku linost, nije sjedinjavao s njom svoj glas niti ju je svodio na opredmeenu psihiku stvarnost. Nije se u njegovom pogledu na svet prvi put pojavila visoka ocena linosti, ve je u njegovim romanima prvi put u punoj meri ostvaren umetniki lik tue linosti (ako se prihvati ovaj termin Askoljdova) i mnogih neslivenih linosti sjedinjenih u jedinstvu izvesnog duhovnog dogaaja.

Zadivljujua, unutranja samostalnost junaka Dostojevskog, koju je Askoljdov tano zapazio, postignuta je odreenim umetnikim sredstvima. To je pre svega, u samoj strukturi romana, njihova slo-boda i samostalnost u odnosu na autora, tanije u odnosu na uobiajena autorova definisanja koja eksteriorizuju i definitivno uobliuju. To ne znai, naravno, da junak ispada iz autorove koncepcije. Ne, ta njegova samostalnost i sloboda upravo ine sastavni deo autorove koncepcije. Ona kao da predodreuje junaka za slobodu (relativnu, naravno) i kao takvog ga uvodi u strog i proraunat plan celine.

13 Ibid, str. 10. 14 Ibid, str. 9.

PROBLEMIPOETIKEDOSTOJEVSKOG________________1J_

Relativna sloboda junaka ne naruava strogu odreenost konstrukcije, kao to ni stroga odreenost matematike formule ne naruava prisustvo iracionalnih i transfinitnih veliina u njoj. To novo postavljanje junaka ne postie se izborom teme, apstraktno uzete (iako, naravno, i ona ima znaaja), ve sveukupnou izuzetnih umetnikih postupaka u konstrukciji romana koje je Dostojevski prvi put uveo.

I Askoljdov na taj nain monologizira umetniki svet Dosto-jevskog, prenosi dominantu toga sveta u monoloku propoved i time svodi junake na prostu ilustraciju te propovedi. Askoljdov je pra-vilno shvatio da je kod Dostojevskog osnovno - potpuno novo vi-enje i prikazivanje unutranjosti ovekove, pa, prema tome, i do-gaaja koji vezuju unutranjosti ljudske, ali je preneo svoje obja-njenje te pojave na ravan autorovog pogleda na svet i ravan psiho-logije junaka.

Kasniji lanak Askoljdova - Psihologija karaktera kod Dosto-jevskog15 - isto tako se ograniava na analizu isto karakterolokih odlika njegovih junaka i ne otkriva principe umetnikog vienja i prikazivanja tih junaka. Razlika izmeu linosti i karaktera, tipa i temperamenta data je, kao i ranije, na psiholokoj ravni. Ipak se u tome lanku Askoljdov daleko vie pribliava konkretnom materijalu romana, i zato je on pun izvanredno dragocenih zapaanja o pojedinim umetnikim kvalitetima Dostojevskog. Ali Askoljdovlje-va koncepcija ne ide dalje od pojedinanih zapaanja.

Treba rei da je formula Vjaeslava Ivanova: potvrivanje tueg "ja" ne kao objekta ve kao drugog subjekta - "ti jesi" - bez obzira na svoju filozofsku apstraktnost, daleko adekvatnija od As-koljdovljeve formule "budi linost". Ivanovljeva formula prenosi dominantu u tuu linost i, osim toga, ona vie odgovara unutranje dijalokom prilazu svesti junaka kod Dostojevskog. Askoljdovljeva formula je monologinija i prenosi teite na ostvarivanje sopstvene linosti, to bi na planu umetnikog stvaralatva - da je postulat Dostojevskog bio stvarno takav - dovelo do konstrukcije romana subjektivnog romantiarskog tipa

Istom ovom osnovnom kvalitetu Dostojevskog, samo sa druge strane sa strane same umetnike konstrukcije romana prilazi i Leonid Grosman. Za Grosmana je Dostojevski pre svega stvaralac novog, najoriginalnijeg vida romana. "ini se" - kae on - "da nakon ispitivanja njegove obimne stvaralake aktivnosti i svih raznolikih stremljenja njegovog duha, treba priznati da glavni znaaj

15 U drugom zborniku "F. M. Dostojevski. lanci i materijali", 1924.

26________________________________MihailBahtin

Dostojevskog nije toliko u filozofiji, psihologiji ili mistici koliko u otvaranju nove, zbilja genijalne stranice u istoriji evropskog ro-mana."16

Leonid Grosman je nesumnjivi osniva objektivnog i dosled-nog izuavanja poetike Dostojevskog u naoj nauci o knjievnosti i to mu se mora priznati.

Osnovnu specifinost poetike Dostojevskog L. Grosman vidi u naruavanju organskog jedinstva materijala, jedinstva koje zahteva uobiajeni kanon, u sjedinjenju najraznorodnijih i najrazliitijih ele-menata u jedinstvo konstrukcije romana, u naruavanju jedinstvenog i celovitog pripovednog tkiva. "Osnovni princip njegove kompozicije romana je sledei:" - kae on - "podrediti polarno razliite elemente pripovedanja jedinstvu filozofske koncepcije i olujnom toku dogaaja. Sjediniti u jednu umetniku tvorevinu filozofsku is-povest i kriminalni sluaj, ukljuiti religioznu dramu u fabulu bulevarske prie, dovesti preko svih peripetija avanturistikog pripovedanja do otkrovenja nove misterije - to su umetniki zadaci koji su se postavljali pred Dostojevskog i pozivali ga na sloen stvaralaki rad. Uprkos prastarim tradicijama estetike, koja zahteva sklad izmeu materijala i obrade koja pretpostavlja jedinstvo i, uvek, istovrsnost i srodnost elemenata konstrukcije date umetnike tvorevine, Dostojevski sjedinjuje suprotnosti. On baca odluan izazov osnov-nom kanonu teorije umetnosti. Njegov zadatak je: savladati najveu tekou za umetnika - stvoriti od raznorodnog materijala, materijala razliite vrednosti, meusobno duboko tuih, jedinstvenu i celovitu umetniku tvorevinu. Eto zbog ega se knjiga o Jovu, Otkrovenje Jovanovo, tekstovi iz jevanelja, slovo Simeona Novog Bogoslova, sve to napaja ove ili one glave i daje im ton, na izuzetan nain sje-dinjuje sa novinskim tekstovima, sa anegdotom, parodijom, ulinom scenom, groteskom ili ak pamfletom. On smelo baca u svoj lonac za topljenje sve nove i nove elemente, znajui i verujui da e se u vatri njegovog stvaralakog rada sirovo komade svakodnevice, senzacije bulevarskih pria i bogom nadahnute stranice iz svetih knjiga rastopiti, sliti u novu smesu i primiti dubok otisak njegovog linog stila i tona."17

To je sjajna opisna karakteristika kompozicijske strane romana Dostojevskog i njihovih odlika kao knjievne vrste. Njoj se ne moe gotovo nita dodati. Ali objanjenja koja daje L. Grosman ine nam se nedovoljna.

16 Leonid Grosman: Poetika Dostojevskog, Moskva, Dravna akademija nauka o umetnosti, 1925, str. 165.

7 Leonid Grosman: Poetika Dostojevskog, Moskva, Dravna akademija nauka o umetnosti, 1925, str. 174-175.

PROBLEMIPOETIKEDOSTOJEVSKOG________________ 17

U stvari, teko da bi olujni tok dogaaja, ma koliko bio snaan, i jedinstvo filozofske koncepcije, ma koliko ona bila duboka, bili dovoljni za reenje tog sloenog i protivrenog kompozicijskog za-datka koji je tako lucidno i jasno formulisao L. Grosman. Sto se tie olujnog toka, u tome bi s Dostojevskim mogla da se takmii naj-plia filmska pria. Jedinstvo pak filozofske zamisli samo po sebi, kao takvo, ne moe sluiti kao fundamentalna osnova umetnikog jedinstva.

Po naem miljenju, nepravilna je i Grosmanova tvrdnja da itav taj najraznolikiji materijal Dostojevskog dobija "duboki peat njegovog linog stila i tona". Kada bi to bilo tako, po emu bi se onda roman Dostojevskog razlikovao od obinog romana, od one "epopeje floberovskog tipa koja kao da je isklesana od jednog ko-mada, izbruena i monolitna". Roman poput Buvara i Pekiea, na primer, objedinjuje sadrajno najrazliitiji materijal, ali ta se razno-rodnost u grai romana ne ispoljava niti se moe ispoljiti otro, jer je podreena jedinstvu linog stila i tona, koje je svu proima, jedinstvu jednoga sveta i jedne svesti. Jedinstvo pak romana Dostojevskog je iznad linog stila i iznad linog tona kako ih je shvatao roman pre Dostojevskog.

Sa stanovita mbnolokog shvatanja jedinstva stila (a zasada postoji samo takvo shvatanje) roman Dostojevskog predstavlja spoj mnotva stilova ili uopte nema stila; sa stanovita monolokog shvatanja tona, roman Dostojevskog ima mnogo akcenata i po vred-nostima je protivrean; protivreni akcenti ukrtaju se u svakoj reci njegovih dela. Kada bi taj tako raznorodan materijal bio situiran u jedinstvenom svetu, korelativnom jedinstvenoj monolokoj autorovoj svesti, onda zadatak spajanja nespojivog ne bi mogao biti reen i Dostojevski bi bio rav pisac, pisac bez stila; takav monoloki svet se "fatalno raspada na svoje sastavne, neodgovarajue, meusobno tue delove, i pred nama e se otvoriti, nepokretno, besmisleno i bespomono, jedna pored druge, stranica iz Biblije i beleka iz dnevnih vesti, lakejska poskoica i ilerovski ditiramb radosti".18

U stvari, najmanje spojivi elementi materijala Dostojevskog rasporeeni su u nekoliko svetova i u nekolikim ravnopravnim sves-tima; oni nisu dati u jednom vidokrugu, ve u nekoliko potpunih vidokruga jednake vrednosti; taj se materijal ne sjedinjuje direktno u vie jedinstvo, ve se ti svetovi, te svesti i njihovi vidokruzi sjedinjuju u vie jedinstvo, da tako kaemo -jednog drugog reda, u jedinstvo polifonijskog romana. Svet poskoice sjedinjuje se sa svetom ilerovskog ditiramba, vidokrug Smerdjakova sjedinjuje se s vido-

"* Leonid Grosman: Poetika Dostojevskog, Moskva, Dravna akademija nauka o umetnosti, 1925, str. 178.

18 MihailBahtin

krugom Dimitrija i Ivana. Zahvaljujui tim razliitim svetovima, materijal moe do kraja da razvije svoju originalnost i specifinost, ne razbijajui jedinstvo celine i ne mehanizujui ga. Ovde kao da se ajedinjuju razliiti sistemi raunanja u sloenom jedinstvu ajntajn-jvskog kosmosa (naravno, uporedivanje sveta Dostojevskog sa Ajn-Stajnovim svetom samo je komparacija umetnikog tipa, a ne nauna analogija).

U drugom radu L. Grosman se vie pribliava upravo mnogo-glasnosti romana Dostojevskog. U knjizi Put Dostojevskog on istie izuzetan znaaj dijaloga u njegovom stvaralatvu. "Forma razgovora ili rasprave" - kae on - "gde razliita gledita mogu, jedno za drugim, dominirati i reflektovati razliite nijanse suprotnih ispoves-ti, naroito odgovara inkarnaciji te filozofije koja se veno sainjava i nikada ne skamenjuje. Pred takvim umetnikom i posmatraem likova kao to je Dostojevski, u trenutku njegovih tako intenzivnih razmiljanja o smislu pojava i tajni sveta, morala se pojaviti takva forma filozofiranja u kojoj svako miljenje kao da postaje ivo bie i izlae se uzbuenim ljudskim glasom."19

Ovaj dijalogizam L. Grosman je sklon da objasni protivreno-stima u pogledu na svet Dostojevskog koje nisu do kraja preva-zidene. U njegovoj svesti rano su se sukobile dve mone snage -humanistika skepsa i vera - i one vode neprekidnu borbu za pre-vlast u njegovom pogledu na svet.20

Moguno je ne sloiti se s tim objanjenjem, koje u sutini izlazi iz okvira objektivno datog materijala, ali sama injenica postojanja mnotva (u konkretnom sluaju dvojnosti) neslivenih svesti tano je zapaena. Pravilno je uoena i personalnost shvatanja ideje kod Dostojevskog. Svako miljenje kod njega postaje ivo bie i neodvojivo je od inkarnisanog ljudskog glasa. Uvedeno u apstraktni sistemsko-monoloki kontekst, ono prestaje da bude ono to jeste.

Da je Grosman povezao osnovni princip kompozicije kod Do-stojevskog spajanje najraznorodnijih i najinkompatibilnijih ma-terijala - s mnotvom centara svesti nedovedenih do jednog ideo-lokog zajednikog imenitelja, on bi se sasvim pribliio umet-nikom kljuu romana Dostojevskog - polifoniji.

Karakteristino je Grosmanovo shvatanje dijaloga kao dramske forme kod Dostojevskog, i tretiranje svake dijalogizacije iskljuivo kao dramatizacije. Knjievnost njegovog vremena poznaje samo dramski dijalog, a delimino i filozofski dijalog, sveden na prosti oblik izlaganja, na pedagoki postupak. Meutim dramski dijalog u drami i dramatizovani dijalog u pripovedakim formama uvek su

19 Leonid Grosman: Put Dostojevskog, Lenjingrad, izd. Brokhaus-Efron, 1924, str. 9-10.

20 Ibid., str. 17.

PROBLEMI POETIKE DOSTOJEVSKOG_________________19_

uokvireni u vrste i nepomerljive okvire. U drami taj monoloki okvir ne nalazi, naravno, neposredna izraajna sredstva, ali je upravo u njoj posebno monolitan. Replike dramskog dijaloga ne razbijaju pri-kazivani svet, ne razlazu ga u vie planova. Naprotiv, da bi bile stvarno dramske, njima je potrebno najmonolitnije mogue jedin-stvo toga sveta. U drami taj svet mora biti napravljen od jednoga komada. Svako slabljenje monolitnosti dovodi do slabljenja drama-tinosti. Junaci se dijaloki susreu u jedinstvenom vidokrugu au-tora, reisera, gledaoca, na jasnoj pozadini jednolanog sveta.21 Koncepcija dramske radnje, koja razreava sve dijaloke konflikte, isto je monoloka. Stvarno postojanje vie planova razbilo bi dramu, jer dramska radnja, koja se oslanja na jedinstvo sveta, ne bi vie mogla da je povee i razrei. U drami je nemogu spoj celovitih vidokruga u jedinstvo koje bi bilo iznad njih samih, jer dramska konstrukcija ne daje podloge za takvo jedinstvo. Zato u polifonijskom romanu Dostojevskog pravi dramski dijalog moe igrati samo potpuno drugostepenu ulogu.22

Hitnija je Grosmanova tvrdnja da romani Dostojevskog iz pos-lednjeg perioda predstavljaju misterije.23 Misterija je stvarno vie-planska i do izvesnog stepena polifonina. Ali to postojanje vie planova i polifoninosti u misteriji je isto formalno, jer sama kon-strukcija misterije ne dozvoljava da se sadrajno razviju mnotvo svesti i njihovi svetovi. Ovde je, od samog poetka, sve predodre-eno, zatvoreno i zavreno, iako, istina, ne u jednoj ravni.24

U polifonijskom romanu Dostojevskog nije u pitanju obina dijaloka forma obrade materijala shvaenog u monolokim okvirima na vrstoj osnovi jedinstvenog predmetnog sveta. Ne, re je o fundamentalnoj dijaloginosti, to jest o dijaloginosti fundamentalne celine knjievnog dela. Dramska celina je u tom smislu, kao to smo rekli, monoloka; roman Dostojevskog je dijaloki. On nije graen kao celina jedne svesti koja je objektivno primila u sebe druge svesti, ve kao celina uzajamnog delovanja nekolikih svesti, od kojih nijedna nije postala do kraja objekt druge; to uzajamno de-lovanje ne daje onome ko posmatra oslonac za objektivaciju obinog monolokog tipa itavog dogaaja (siejno, lirski ili spoznajno), ve ini, dakle, i onoga ko posmatra uesnikom. Ne samo da

U drami je raznorodnost materijala o kojoj govori Grosman prosto ne-zamisliva.

22 Zato i nije tana formula Vjaeslava Ivanova - "roman-tragedija". 23 V.: Leonid Grosman: Put Dostojevskog, Lenjingrad, izd. Brokhaus-

Efron, 1924, str. 10. 24 Na misteriju kao i na filozofski dijalog platonovskog tipa vratiemo se jo

u vezi s problemom tradicije knjievnih vrsta kod Dostojevskog (v. etvrtu glavu).

20 Mihail Bahtin

roman ne daje nikakav vrst oslonac za treu, monoloki sveobu-hvatnu svest van dijalokog rascepa - naprotiv, sve se u njemu tako gradi da dijaloko suprotstavljanje bude beskrajno.25 S take gledita indiferentnog "treeg" ne gradi se nijedan elemenat dela. U samom romanu taj indiferentni "trei" uopte nije predstavljen. Za njega nema ni kompozicijskog ni smisaonog mesta. U tome se ne ogleda slabost autorova, ve njegova najvea snaga. Time se dolazi do novog stvaralakog stava, koji prevazilazi monoloki stav.

I Oto Kaus u svojoj knjizi Dostojevski i njegova sudbina ukazuje na mnotvo jednako autoritativnih ideolokih stavova i na krajnju raznorodnost materijala kao na osnovni kvalitet romana Dosto-jevskog. Nijedan autor, po Kausu, nije sjedinio u sebi toliko protiv-renih shvatanja, toliko sudova i ocena koji se meusobno iskljuuju - kao Dostojevski. Ali od svega najvie iznenauje to to dela Dostojevskog kao da opravdavaju sva ta najprotivrenija gledita: svako od njih stvarno nalazi oslonac u romanima Dostojevskog.

Evo kako Kaus karakterie tu izuzetnu mnogostranost i posto-janje mnogih planova kod Dostojevskog:

"Dostojevski je domain koji se odlino prilagoava potpuno razliitim gostima, koji je sposoban da prikuje panju najrairenijeg drutva i koji ume sve da dri u istoj napetosti. Staromodni realist se moe s punim pravom oduevljavati slikanjem robije, petrogradskih ulica i trgova, prikazivanjem tiranije samodravlja, a mistik se sa nita manjim pravom moe zanositi kontaktom s Aljoom, s knezom Mikinom i Ivanom Karamazovom, koga poseuje avo. Utopisti svih boja mogu uivati u snovima "smenog oveka", Versi-lova ili Stavrogina, a religiozni ljudi mogu jaati svoj duh onom borbom za Boga koju u tim romanima vode i sveci i grenici. Zdravlje i mo, radikalni pesimizam i plamena vera u ispatanje, e za ivotom i enja za smru - sve se to ovde sukobljava u borbi koja se nikada ne razreava. Nasilje i dobrota, ohola gordost i pokornost spremna na rtvu - sva neizmerna punoa ivota ostvarena je u reljefnoj formi u svakoj estici njegovog dela. Uza svu najstrou kritiku savesnost, svako moe na svoj nain da protumai poslednju re autora. Dostojevski je mnogogran i nepredvidljiv u kretanjima svoje stvaralake misli; njegova su dela puna snage i namera medu kojima, reklo bi se, lee nesavladive provalije".26

Kako Kaus objanjava ovaj kvalitet Dostojevskog?

Nije u pitanju, naravno, antinomija niti suprotstavljanje apstraktnih ideja, ve akciono suprotstavljanje celovitih linosti.

26 Otto Kaus: Dostojewski undsein Schicksal, Berlin, 1923, str. 26.

PROBLEMI POETIKE DOSTOJEVSKOG 21

Kaus tvrdi da je svet Dostpjevskog najistiji i najesencijalniji izraz kapitalistikog duha. Svetovi i planovi - socijalni, kulturni i ideoloki - koji se sudaraju u stvaralatvu Dostojevskog ranije su bili autarhini, organski zatvoreni, okamenjeni i unutranje osmiljeni u svojoj izdvojenosti. Nije bilo realne, materijalne ravni za njihovo sutinsko dodirivanje i uzajamno proimanje. Kapitalizam je unitio izolaciju tih svetova, ukinuo je zatvorenost i unutranju ideoloku autarhinost ovih socijalnih sfera. U svojoj sveniveliuoj tendenciji koja ne ostavlja nikakve druge podele osim podele na proletera i kapitalistu, kapitalizam je sudario i isprepleo te svetove u njihovom protivrenom postajuem jedinstvu. Ti svetovi jo nisu izgubili svoj individualni okvir, izgraivan vekovima, ali oni vie ne mogu biti dovoljni sebi. Njihova lepa koegzistencija i njihovo mimo i ubeeno ideoloko uzajamno ignorisanje okonani su, a njihova uzajamna protivrenost i njihova istovremena povezanost otkrili su se u svoj svojoj jasnosti. U svakom atomu ivota treperi to protivreno jedinstvo kapitalistikog sveta i kapitalistike svesti, ne dozvoljavajui niemu da se smiri u svojoj izolovanosti, ali, istovremeno, i ne razreavajui nita. Duh toga sveta koji postaje upravo je u stvaralatvu Dostojevskog naao svoj najpuniji izraz. "Moan uti-caj Dostojevskog u nae vreme i sve nejasno i neodreeno u tome uticaju nalaze objanjenje i svoje jedino opravdanje u osnovnoj odlici njegove prirode: Dostojevski je najodluniji, najdosledniji i naj-neumoljiviji pesnik oveka kapitalistike ere. Njegovo stvaralatvo nije posmrtni mar, ve uspavanka naeg savremenog sveta, roenog u ognjenom dahu kapitalizma."27

Kausova objanjenja su u mnogo emu pravilna. Stvarno, poli-fonijski roman se mogao ostvariti samo u kapitalistikoj epohi. I ne samo to, najpogodnije tlo za njega bilo je upravo u Rusiji, gde je ka-pitalizam nastupio gotovo kao katastrofa, zatekavi netaknutu raz-nolikost socijalnih svetova i grupa, ija individualna zatvorenost nije, kao na Zapadu, slabila u procesu postepene ofanzive kapitalizma. Ovde se protivrena sutina socijalnog ivota u nastajanju, koja se ne uklapa u okvire sigurne i mirno posmatrake monoloke svesti, morala ispoljiti naroito otro, a istovremeno je individualnost svetova koji su se pomerili iz svoje ideoloke ravnotee i koji su se sudarili morala biti naroito intenzivna i markantna. Time su se stvarali objektivni uslovi za sutinsku egzistenciju mnogih planova i mnogoglasnosti u polifonijskom romanu.

Ali Kausova objanjenja ostavljaju zatvorenom injenicu koju je on najvie objanjavao. Jer i "duh kapitalizma" je ovde izraen jezikom umetnosti, i to jezikom jednog posebnog vida romana. Pre

27 Ibid., str. 63.

22__________________________________MibailBahtin

svega je neophodno otkriti specifinosti konstrukcije toga vieplan-skog romana, lienog uobiajenog monolokog jedinstva. Taj zadatak Kaus ne reava. Poto je tano ukazao na injenicu postojanja vie planova i na mnogoglasnost smisla, on prenosi svoja objanjenja s ravni romana neposredno na ravan stvarnosti. Kausova vrlina je u tome to se on uzdrava od monologizacije toga sveta, uzdrava se od bilo kakvog pokuaja spajanja i pomirenja protivrenosti koje u njemu postoje; on prima te planove i protivrenosti kao sutinski momenat same konstrukcije i same stvaralake zamisli.

V. Komarovi je u radu Roman Dostojevskog "Mladi" kao umetniko jedinstvo priao drugome momentu te iste osnovne odlike Dostojevskog. Analizirajui ovaj roman, on u njemu otkriva pet izdvojenih siea, vezanih veoma povrno samo fabulom. To ga pri-morava da pretpostavi nekakvu vezu s onu stranu siejnog pragma-tizma. "Istrgnuvi ... komade stvarnosti, dovodei njihov "empiri-zam" do vrhunca, Dostojevski nam ni za trenutak ne dozvoljava da se zaboravimo u radosnom prepoznavanju te stvarnosti (kao Flober ili L. Tolstoj), on nas plai upravo zato to upa, kida sve to iz zako-nomernog lanca realnog; prenosei to komade sebi, Dostojevski ne prenosi i prirodne veze naeg iskustva: roman Dostojevskog se ne zatvara sieom u organsko jedinstvo."28

Stvarno, u romanu Dostojevskog je narueno monoloko jedin-stvo, ali iskidano komade stvarnosti se u njemu nikada neposredno ne spaja u jedinstvo romana: to komade zadovoljava celovit vidokrug ovog ili onog junaka, ono je osmiljeno na planu ove ili one svesti. Kada bi se to komade stvarnosti, lieno pragmatinih veza, neposredno spojilo kao emocionalno-lirsko ili simbolino saznanje, u jedinstvo jednog monolokog vidokruga, onda bi pred nama bio svet jednog romantiara, na primer svet Hoftnana, nikako ne svet Dostojevskog.

Fundamentalno, vansiejno jedinstvo romana Dostojevskog, Komarovi tumai monoloki, ak izuzetno monoloki, iako je on taj koji uvodi analogiju s polifonijom i s kontrapunktskim sjedinje-njem glasova fuge. Pod uticajem monoloke estetike Brodera Hristi-jansena, on tretira vansiejno, vanpragmatiko jedinstvo romana kao dinamiko jedinstvo voljnog akta: "Teleoloka koordinacija pragmatiki razdvojenih elemenata (siea) predstavlja, dakle, osnovu umetnikog jedinstva romana Dostojevskog. U tom smislu on moe biti uporeen sa umetnikom celinom u polifonijskoj muzici:

28 "F. M. Dostojevski: lanci i materijali, zb. II, u red. A. S. Dolinina, Moskva-Lenjingrad, izd. "MbKAb", 1924, str. 48.

PROBLEMI POETIKE DOSTOJEVSKOG__________________23_

pet glasova fuge, koji postepeno ulaze i razvijaju se u kontra-punktsku harmoniju, podseaju na uvoenje glasova u romanima Dostojevskog. Takvo poreenje ako je tano vodi uoptenijem definisanju same osnove jedinstva. Kao u muzici, u romanu Dosto-jevskog se ostvaruje isti onaj zakon jedinstva koji postoji u nama samima, u ljudskome "ja" - zakon svrsishodne aktivnosti. U romanu Mladi, pak, taj princip jedinstva savreno je adekvatan onome to je u njemu simbolino predstavljeno: "Ijubav-mrnja" Versilova prema Ahmakovoj je simbol traginih poriva individualne volje prema nadlinom; u skladu s tim, itav roman je izgraen po obrascu individualnog voljnog akta."29

Osnovna Komarovieva greka, kako nam se ini, sastoji se u tome to on zahteva neposredno spajanje izdvojenih elemenata stvarnosti ili spajanje izdvojenih siejnih nizova, dok je, meutim, u pitanju spajanje punovrednih svesti i njihovih svetova. Zato se ume-sto jedinstva dogaaja u kojem ima nekoliko punopravnih uesnika dobija prazno jedinstvo individualnog voljnog akta. I polifoniju je u tom smislu on potpuno nepravilno protumaio. Sutina polifonije je upravo u tome to u njoj glasovi ostaju samostalni i to se kao takvi sjedinjuju u jedinstvo vieg reda nego stoje homofonija. Ako se ve govori o individualnoj volji, onda se u polifoniji upravo i dogaa sjedinjenje nekoliko individualnih volja, zbiva se principsko izlae-nje izvan granica jedne volje. Moglo bi se ovako rei: umetnika volja polifonije jeste volja za sjedinjenjem mnogih volja, volja za dogaajem.

Nedopustivo je da se jedinstvo sveta Dostojevskog svede na individualno jedinstvo emocionalno-voljnih akcenata, kao to je ne-dopustivo svoditi na njega i muziku polifoniju. Posledica takvog pojednostavljenja je injenica da u Komarovievoj interpretaciji roman Mladi predstavlja nekakvo lirsko jedinstvo uproeno-mono-lokog tipa, jer se siejna jedinstva spajaju po svojim emocionalno-voljnim akcentima, to jest po lirskom principu.

Moramo podvui da poreenje romana Dostojevskog s polifo-nijom koje mi upotrebljavamo ima jedino znaenje slikovite analogije i nita vie. Slika polifonije i kontrapunkta samo ukazuje na nove probleme koji se pojavljuju kada graa romana izae iz okvira obinog monolokog jedinstva, kao to su se u muzici novi problemi pojavili kada se izilo izvan granica jednoga glasa. Ali muzika i roman su suvie razliite materije da bi se moglo govoriti o neem viem no to je slikovita analogija, no to je prosta metafora. Mi tu metaforu pretvaramo u termin "polifonijski roman" poto ne moe-

29 F. M. Dostojevski. lanci i materijali, zb. II, u red. A. S. Dolinina, Moskva-Lenjingrad, izd. "MucAb", 1924, str. 67-68.

24 ______________________________Mihail Bahtin

mo da naemo pogodniji izraz. Jedino ne treba zaboraviti na meta-foriko poreklo naeg termina.

ini nam se da je B. M. Engeljgart u svom radu Ideoloki roman Dostojevskog veoma duboko shvatio osnovni kvalitet stvaralatva Dostojevskog.

B. M. Engeljgart polazi od socioloke i kulturno-istorijske de-finicije junaka Dostojevskog. Junak Dostojevskog je intelektualac-neplemi koji se odvojio od kulturne tradicije, od tla i zemlje, to je predstavnik "sluajne generacije". Takav ovek uspostavlja poseban odnos prema ideji: on je bespomoan pred njom i pred njenom moi, jer nema korena u ivotu i lien je kulturne tradicije. On postaje "ovek ideje", on je opsednut idejom. Ideja pak postaje u njemu ideja-mo, ona svemono odreuje i deformie njegovu svest i njegov ivot. Ideja vodi samostalan ivot u svesti junaka; ne ivi, u stvari, on, ve ivi ideja, i pisac romana ne daje ivotopis junaka, ve ivotopis ideje u njemu; istoriar "sluajne generacije" postaje "istoriar ideje". U liku junaka ne dominira kao karakteristika bio-grafska dominanta obinog tipa (kao, na primer, kod Tolstoja i Tur-genjeva), ve ideja koja njime vlada. Otuda proistie anrovska de-finicija romana Dostojevskog kao "ideolokog romana". Ali to, ipak, nije obian idejni roman, roman sa idejom.

"Dostojevski je" - kae Engeljgart - "slikao ivot ideje u indi-vidualnoj i socijalnoj svesti jer je nije smatrao odredujuim fak-torom intelektualnog drutva. Ali to ne treba shvatiti kao da je on pisao idejne romane i novele s tendencijom i da je bio tendenciozni umetnik, vie filozof nego pesnik. On nije pisao romane s idejom, niti filozofske romane po ukusu XVIII veka, ve romane o ideji. Kao to je za druge romanopisce centralni objekat bio dogaaj, anegdota, psiholoki tip, istorijska slika ili slika iz ivota, za njega je to bila "ideja". On je kultivisao i izneo na neobinu visinu potpuno izuzetan tip romana, koji, kao suprotnost avanturistikom, sentimentalnom, psiholokom ili istorijskom romanu, moe biti nazvan ideolokim. U tom pogledu njegovo stvaralatvo, bez obzira na poleminost koju sadri, nije ustupalo u objektivnosti stvaralatvu drugih velikih umetnika reci: on je sam bio takav umetnik i postavljao je i reavao u svojim romanima pre svega i iznad svega isto umetnike probleme. Samo je materijal kod njega bio veoma oso-ben: njegova junakinja je bila ideja."30

30 B. M. Engeljgart: Ideoloki roman Dostojevskog. V.: "F. M. Dostojevski. lanci i materijali", zb. II, u red. A. S. Dolinina, Moskva-Lenjingrad, izd. "MbicAb", 1924, str. 90.

PROBLEMI POETIKE DOSTOJEVSKOG______________ 25

Ideja kao predmet slikanja i kao dominanta u graenju likova junaka dovodi do razlaganja sveta romana na svetove junaka, sve-tove to su ih organizovale i oblikovale ideje koje vladaju njima. B. M. Engeljgart izvanredno precizno otkriva postojanje vie planova u romanima Dostojevskog: "Ovaj ili onaj oblik ideolokog odnosa junaka prema svetu predstavlja princip isto umetnike orijentacije junaka u sredini koja ga okruuje. Kao to kompleks ideja-snaga koje gospodare junakom dominira u umetnikom prikazivanju junaka, tako stanovite s kojeg junak posmatra ovaj svet predstavlja dominantu u prikazivanju stvarnosti koja nas okruuje. Svakome junaku svet je dat u posebnom aspektu, prema kome se i konstruie prikazivanje toga sveta. Kod Dostojevskog se ne moe nai takoz-vano objektivno opisivanje spoljnjega sveta; u njegovom romanu, strogo govorei, nema svakodnevnog ivota, nema ni gradskog ni seoskog, nema prirode, postoji samo - as sredina, as tlo, as zemlja, ve prema tome na kome planu sve to posmatraju njegovi junaci. Zahvaljujui tome, u umetnikom delu se javljaju oni raznoliki planovi stvarnosti koji kod naslednika Dostojevskog esto dovode do svojevrsnog raspadanja stvarnosti, tako da radnja romana protie istovremeno ili naizmenino u savreno razliitim ontolokim sferama."31

Zavisno od karaktera ideje koja upravlja sveu i ivotom junaka, Engeljgart razlikuje tri plana u kojima moe da protie radnja romana. Prvi plan je "sredina". Tu vlada mehanika zakonitost; tu nema slobode, svaki akt ivotne volje predstavlja prirodni produkt spoljnih uslova. Drugi plan je "tlo". To je organski sistem narodnog duha u razvitku. Najzad, trei plan je "zemlja".

"Trei pojam, zemlja, jedan je od najdubljih koje nalazimo kod Dostojevskog" - kae o tome planu Engeljgart. - "To je ona zemlja koja se ne razlikuje od dece, ona zemlja koju je ljubio plaui, ri-dajui i zalivajui je suzama Aljoa Karamazov i pomamno se za-klinjao da e je voleti, to je sve - itava priroda, ljudi, zveri i ptice -onaj divni svet koji je odnegovao gospod uzevi seme iz svetova drugih i posejavi ga na zemlji ovoj.

To je via realnost i istovremeno onaj svet gde protie zemaljski ivot duha koji je dostigao stanje istinske slobode... To je tree carstvo - carstvo ljubavi, pa prema tome i pune slobode, carstvo vene radosti i veselja."32

Po Engeljgartu su to osnovni planovi romana. Svaki elemenat stvarnosti (spoljnjeg sveta), svako doivljavanje i svaki in neiz-

3 * Ibid, str. 93. 32 Ibid.

26________________________________MihailBahtin

ostavno ulaze u jedan od ta tri plana. Engeljgart rasporeuje i os-novne teme romana Dostojevskog prema tim planovima.33

Kako se ti planovi vezuju u jedinstvo romana? Koji su principi njihovog povezivanja?

Ta tri plana i teme koje im odgovaraju, posmatrani u meuso-bnom odnosu, predstavljaju, po Engeljgartu, pojedine etape dijalek-tikog razvitka duha. "U tom smislu" kae on - "oni obrazuju je-dinstveni put kojim, sred velikih muenja i opasnosti, prolazi onaj koji traei stremi apsolutnom potvrivanju bia. I nije teko otkriti subjektivno znaenje toga puta za samog Dostojevskog."34

To je Engeljgartova koncepcija. Ona veoma jasno osvetljava najhitnije strukturne odlike dela Dostojevskog, dosledno pokuava da prevazie jednostavnu i apstraktnu idejnost kojom se obino njegova dela tumae i ocenjuju. Ipak nam se ini da u ovoj koncepciji nije sve pravilno. A zakljuci koje Engeljgart izvodi na kraju svoga rada o stvaralatvu Dostojevskog u celini izgledaju nam sasvim nepravilni.

B. M. Engeljgart prvi daje tanu definicuju mesta ideje u ro-manu Dostojevskog. Ideja ovde stvarno nije princip prikazivanja (kao u ostalim romanima), nije njegov lajtmotiv, niti zakljuak iz njega (kao u idejnom, filozofskom romanu), ve je predmet pri-kazivanja. Ona samo za junake35 predstavlja princip vienja i shva-tanja sveta, i oblikovanja toga sveta iz aspekta date ideje, ne i za samog autora - Dostojevskog. Svetovi junaka sagraeni su po obinom idejno-monolokom principu, upravo kao da su ih oni sami sagradili. "Zemlja" ovde isto predstavlja samo jedan od svetova koji ulaze u jedinstvo romana, jedan od njegovih planova. Neka na njoj i lei odreeni hijerarhijski vii akcenat u poreenju sa "tlom" i "sredinom", ipak je "zemlja" samo idejni aspekt takvih junaka kao to su onja Marmeladova, starac Zosima, Aljoa.

Ideje junaka koje lee u osnovi toga plana romana predstavljaju iste predmete prikazivanja, iste "ideje-junakinje" kao i ideje Rasko-Ijnikova, Ivana Karamazova i drugih. One uopte ne postaju principi prikazivanja i konstrukcije itavog romana u celini, to jest princi-

33 Teme prvog plana: 1) tema ruskog natoveka (Zloin i kazna), 2) tema ruskog Fausta (Ivan Karamazov) itd. Teme drugog plana: 1) tema Mota, 2) tema strasti kojom gospodari ulno "ja" (Stavrogin) itd. Tema treeg plana: tema ruskog pravednika (Zosima, Aljoa). V.: "F. M. Dostojevski. lanci i ma-terijali", zb. II, u red. A. S. Dolinina, Moskva-Lenjingrad, izd. "Misao", 1924, str. 98 i dalje.

34 B. M. Engeljgart: Ideoloki roman Dostojevskog, str. 96. 35 Za Ivana Karamazova kao autora Filozofske poeme ideja predstavlja i

princip prikazivanja sveta, ali zar nije svaki junak Dostojevskog potencijalno autor.

PROBLEMI POETIKE DOSTOJEVSKOG__________________27

pi samoga autora kao umetnika. Jer u protivnom sluaju dobio bi se obian filozofsko-idejni roman. Hijerarhijski akcenat koji pada na te ideje ne pretvara roman Dostojevskog u obian monoloki roman, koji je u svojoj fundamentalnoj osnovi uvek monoakcentan. S take gledita umetnike konstrukcije romana, te su ideje samo ravno-pravni uesnici radnje u njemu, uporedo sa idejama Raskoljnikova, Ivana Karamazova i drugih. Ne samo to, ton u graenju celine ini se da daju upravo takvi junaci kao to su Raskoljnikov i Ivan Kara-mazov; zato se u romanima Dostojevskog tako otro izdvajaju ha-giografski tonovi u govoru Hromonoke, u priama i besedama put-nika Makara Dolgorukog i, najzad, u itiju Zosime. Kada bi se au-torov svet poklapao s planom "zemlje", romani bi bili graeni u hagiografskom stilu, koji odgovara tome planu.

Prema tome, ni jedna od ideja junaka - ni "negativnih", ni "po-zitivnih" - ne postaje princip autorovog prikazivanja i ne konsti-tuie svet romana u celini. To nas upravo i stavlja pred pitanje: kako se svetovi junaka i njihove osnovne ideje ujedinjuju u autorov svet, to jest u svet romana? Na to pitanje Engeljgart daje netaan odgovor; tanije, on ga zaobilazi i odgovara, u sutini, na sasvim drugo pitanje.

U stvari, uzajamni odnosi svetova ili planova romana (po En-geljgartu: "sredine", "tla" i "zemlje") u samom romanu nisu uopte dati kao karike jedinstvenog dijalektikog niza, kao etape puta po-stajanja jedinstvenog duha. Jer ako bi ideje stvarno u svakom poje-dinom romanu bile rasporeene kao karike jedinstvenog dijalektikog niza - a planovi romana se odreuju idejama koje su u njihovoj osnovi - onda bi svaki roman predstavljao zaokruenu filozofsku celinu sazdanu po dijalektikom metodu. Pred nama bi u najboljem sluaju bio filozofski roman, roman s idejom (pa makar i dijalektikom), u najgorem - filozofija u obliku romana. Poslednja karika dijalektikog niza neizbeno bi bila autorova sinteza, koja bi ukinula prethodne karike kao apstraktne i potpuno prevaziene.

A to nije tako, u stvari: ni u jednom od romana Dostojevskog nema dijalektikog postajanja jedinstvenog duha, nema postajanja uopte, nema raenja, isto onoliko koliko ih nema ni u tragediji (u tom je smislu analogija romana Dostojevskog sa tragedijom pra-vilna).36 U svakom romanu dato je neukinuto dijalektiko suprot-stavljanje mnogih svesti koje se ne slivaju u jedinstvo duha koji po-staje, kao to se u formalno polifoninom Danteovom svetu ne sli-

36 Jedini zamiljeni biografski roman Dostojevskog, itije velikog gre-nika, koji je trebalo da prikae istoriju stvaranja svesti, ostao je neostvaren, tanije, u procesu stvaranja raspao se na niz^olifonijskih romana. V.: V. Ko-marovi: Nenapisana poema Dostojevskog. ' F. M. Dostojevski. lanci i ma-terijali", zb. I, u red. A: S. Dolinina, Moskva-Lenjingrad, izd. "MbKAb", 1922.

28__________________________________Mihail Bahtin

vaju duhovi i due. U najboljem sluaju, one bi mogle da oblikuju kao u Danteovom svetu: ne gubei svoju individualnost i ne sliva-jui se ve se spajajui - statinu figuru, neto poput okamenjenog dogaaja, kao to je Danteova slika krsta (dua blaenih). Autorov duh se ne razvija, ne postaje u granicama samog romana, ve, kao u Danteovom svetu, on ili posmatra ili postaje jedan od uesnika. U granicama romana svetovi junaka stupaju u akcione odnose, ali ti se odnosi, kao to smo ve rekli, najmanje mogu svesti na odnos teze, antiteze i sinteze.

Ali i samo umetniko stvaralatvo Dostojevskog u celini tako-de ne moe biti shvaeno kao dijalektiko postajanje duha. Jer put njegovog stvaralatva jeste umetnika evolucija njegovog romana, povezana, istina, s idejnom evolucijom, ali nesvodljiva na nju. Di-jalektiko postajanje duha koji prolazi kroz etape "sredine", "tla" i "zemlje" moe se naslutiti samo izvan granica umetnikog stva-ralatva Dostojevskog. Njegovi romani, kao umetnika jedinstva, ne prikazuju niti izraavaju dijalektiko postajanje duha.

B. M. Engeljgart, na kraju krajeva, isto kao i njegovi prethodnici, monologizira svet Dostojevskog, svodi ga na filozofski monolog koji se dijalektiki razvija. Hegelijanski shvaen jedinstveni, dijalektiki duh koji postaje ne moe da rodi nita drugo do filozofski monolog. A najmanje od svega se na tlu monistikog idealizma moe da rascveta mnotvo neslivenih svesti. U tome smislu je jedinstveni duh koji postaje, ak i kao lik, organski tud Dostojevskom. Svet Dostojevskog je duboko pluralistian. Ako bi se traila slika kojoj tei itav taj svet, slika u duhu pogleda na svet samog Dostojevskog, onda bi to bila crkva, kao optenje neslivenih dua, gde e se nai i grenici i pravednici; ili, moda, slika Danteovog sveta, gde se razni planovi prenose u venost, gde postoje okoreli grenici i pokajnici, osueni i spaeni. Takva slika je u stilu samog Dosto-jevskog, tanije u njegovoj ideologiji, dok je lik jedinstvenog duha njemu duboko tud.

Ali i lik crkve ostaje samo lik, koji nita ne objanjava u samoj strukturi romana. Umetniki zadatak koji roman reava u sutini je nezavisan od tog sekundarnog ideolokog prelamanja, kojim je on, moda, nekada bio praen u svesti Dostojevskog. Konkretna umet-nika povezanost planova romana, njihovo povezivanje u jedinstvo dela, moraju biti objanjeni i pokazani na materijalu samoga romana, a i "hegelovski duh" i "crkva" podjednako udaljuju od tog nepo-srednog zadatka.

Ako pak postavimo pitanje o vanumetnikim uzrocima i fakto-rima koji su uinili mogunim graenje polifonijskog romana, onda e i ovde najmanje biti potrebno obraanje injenicama subjektivnog reda, ma koliko one bile znaajne. Da su razni ivotni planovi i

PROBLEMIPOETIKEDOSTOJEVSKOG__________________29_

protivrenosti bili dati Dostojevskom, ili da ih je on shvatio samo kao injenicu linog ivota, kao planove i protivrenosti duha svog i tueg - onda bi Dostojevski bio romantiar i stvorio bi mo-noloki roman o protivrenom postajanju ljudskog duha, koji bi stvarno odgovarao hegelijanskoj koncepciji. Ali, u stvari, Dosto-jevski je nalazio i umeo da shvati postojanje mnogih planova i pro-tivrenosti ne u duhu, ve u objektivnom socijalnom svetu. U tom socijalnom svetu planovi nisu bili etape, ve tabori, a protivreni odnosi medu njima nisu bili putevi linosti u usponu ili padu, ve stanje drutva. Mnogi planovi i protivrenosti socijalne stvarnosti bili su dati kao objektivna injenica epohe.

Sama epoha je uinila polifonijski roman mogunim. Dosto-jevski je bio subjektivno umean u to protivreno postojanje mnogih planova svoga vremena, on je menjao tabore, prelazio iz jednoga u drugi, i planovi koji su u tom smislu koegzistirali u objektivnom socijalnom ivotu za njega su bili etape njegovog ivotnog puta i njegovog duhovnog postajanja. To lino iskustvo bilo je duboko, ali Dostojevski mu nije dao neposredan monoloki izraz u svome stvaralatvu. To mu je iskustvo samo pomoglo da dublje shvati koegzistentne ekstenzivno razvijene protivrenosti izmeu ljudi, a ne izmeu ideja u jednoj svesti. Prema tome, objektivne protivrenosti epohe nisu odredile stvaralatvo Dostojevskog u ravni njihovog ukidanja u istoriji njegovog duha, ve u ravni objektivnog vienja tih protivrenosti kao snaga koje istovremeno koegzistiraju (istina, vienja produbljenog linim doivljavanjima).

Ovde se pribliavamo jednoj veoma vanoj karakteristici stva-ralake vizije Dostojevskog, karakteristici koja je u literaturi o Do-stojevskom bila ili neshvaena ili potcenjena. Potcenjivanje te odlike dovelo je i Engeljgarta do pogrenih zakljuaka. Osnovna kategorija umetnike vizije Dostojevskog nije bilo postajanje, ve koegzistencija i uzajamno delovanje. On je video i zamiljao svoj svet prvenstveno u prostoru, a ne u vremenu. Otud njegova duboka tenja ka dramskoj formi.37 On je teio da itav smisaoni materijal i materijal stvarnosti koji su mu bili dostupni organizuje u jednom vremenu, u obliku dramskog suoavanja, da ih ekstenzivno razvije. Umetnik kao to je Gete, recimo, organski tei nizu koji postaje. Sve koegzistentne protivrenosti on nastoji da shvati kao razne etape izvesnog jedinstvenog razvitka, da u svakoj pojavi sadanjosti vidi trag prolosti, vrhunac savremenosti ili tendenciju budunosti; usled toga nita se za njega ne postavlja samo na ekstenzivnoj ravni.

37 Ali, kao to smo ve rekli, bez dramske premise jedinstvenog mono-lokog sveta.

30____________________________________MihailBahtin

Takva je, u svakom sluaju, bila osnovna tendencija njegove vizije i shvatanja sveta.38

Dostojevski je, nasuprot Geteu, teio da etape shvati u njihovoj istovremenosti, da ih dramski postavi jedne pored drugih i suprot-stavi jedne drugima, a ne da ih poreda u niz koji postaje. Snai se u svetu znailo je za njega shvatiti sve sadraje toga sveta kao isto-vremene, videti njihove uzajamne odnose u preseku jednog trenutka.

Ta izvanredno uporna njegova tenja da sve vidi kao koegzis-tentno, da shvati i pokae sve jedno uz drugo i istovremeno, u prostoru a ne u vremenu, dovodi ga dotle da ak i unutranje protivre-nosti i unutranje etape razvitka jednog oveka dramatizuje u prostoru, da nagoni svoje junake da razgovaraju sa svojim dvojnikom, sa avolom, sa svojim alter ego, sa svojom karikaturom (Ivan i avo, Ivan i Smerdjakov; Raskoljnikov i Svidrigajlov itd.). Junaci-pa-rovi, tako uobiajeni kod Dostojevskog, mogu se objasniti istom tom njegovom odlikom. Moe se ak rei da Dostojevski tei da iz svake protivrenosti u jednome oveku naini dvoje ljudi, da bi dra-matizovao tu protivrenost i ekstenzivno je razvio. Ova se odlika spolja manifestuje u sklonosti Dostojevskog prema masovnim sce-nama, u njegovoj tenji da usredsredi na jednome mestu i u isto vreme, esto uprkos pragmatinoj verovatnosti, to je mogue vie lica i to je mogue vie tema, to jest da usredsredi u jednome trenu stoje mogue veu kvalitativnu raznovrsnost. Otuda i tenja Dosto-jevskog da se u romanu dri dramskog principa jedinstva vremena. Otuda katastrofina brzina radnje, "olujno kretanje", dinamika Do-stojevskog. Dinamika i brzina nisu ovde (kao, uostalom, i svuda drugde) trijumf vremena, ve pobeda nad vremenom, jer je brzina jedini nain da se savlada vreme u vremenu.

Mogunost istovremene koegzistencije, mogunost da se bude jedan pored drugog ili jedan protiv drugog, kao da predstavlja za Dostojevskog kriterij za selekciju bitnog od nebitnog. Samo je ono to moe biti osmiljeno povezano u istom vremenu, samo to sutinski i ulazi u svet Dostojevskog; ono moe biti preneseno i u ve-nost, jer je u venosti, po Dostojevskom, sve istovremeno, sve koegzistira. Ono pak to ima smisla samo kao "ranije" ili "kasnije", to je dovoljno svome trenutku, to je opravdano samo kao prolost, ili kao budunost, ili kao sadanjost u odnosu prema prolosti i budunosti, to za njega nije bitno i ne ulazi u njegov svet. Zato se njegovi junaci niega ne seaju, oni nemaju biografije u smislu pro-

38 O toj karakteristici Getea v. u knjizi G. Zimela: Gete (ruski prevod u izd. Dravne akademije nauka o umetnosti, 1928), i kod F. Gundolfa: Goethe, 1916.

PROBLEMI POETIKE DOSTOJEVSKOG_________________31_

losti i do kraja doivljenog. Oni se seaju samo onog iz svoje prolosti to za njih nije prestalo da bude sadanjost i to doivljavaju kao sadanjost: neokajan greh, prestup, neoprotena uvreda. Dosto-jevski unosi u okvire svoga romana iskljuivo takve biografske injenice, jer se one slau s njegovim principom istovremenosti.39 Zato u romanu Dostojevskog nema uzronosti, nema geneze, nema objanjenja o prolosti, o uticaju sredine, vaspitanju i si. Svaki po-stupak junakov sav je u sadanjosti i u tome smislu junak nije pre-dodreen; njega autor zamilja i prikazuje kao slobodnog.

Odlika Dostojevskog o kojoj je re nije, naravno, specifinost njegovog pogleda na svet u obinom smislu reci - to je specifinost njegovog umetnikog doivljaja sveta: on je umeo da vidi i prikazuje taj svet samo u kategoriji koegzistencije. Ali, naravno, ta je specifinost morala da se odrazi i u njegovom apstraktnom pogledu na svet. U njemu primeujemo analogne pojave: u miljenju Dostojevskog nema genetikih ni kauzalnih kategorija. On stalno pole-mie - i to sa nekakvom organskom netrpeljivou - sa teorijom sredine, ma u kom se obliku ona javljala (recimo kao advokatski nain pravdanja svega sredinom); on gotovo nikada ne apeluje na is-toriju kao takvu, i svako socijalno i politiko pitanje tretira na planu savremenosti; to se ne moe objasniti samo njegovim oseanjem za urnalistiku koje zahteva tretiranje svega u preseku savremenosti; naprotiv, mi mislimo da se sklonost Dostojevskog prema urnalistici i njegova ljubav prema novinama, njegovo ozbiljno i pronicljivo tretiranje novinskog lista kao ivog odraza protivrenosti socijalne stvarnosti u preseku jednoga dana, gde se jedan pored drugog i jedan nasuprot drugome ekstenzivno prostiru najraznolikiji i najpro-tivreniji materijali, daju objasniti upravo osnovnim kvalitetom njegove umetnike vizije.40 Najzad, na planu apstraktnog pogleda na svet, taj se kvalitet manifestovao u eshatologizmu Dostojevskog -politikom i religioznom, u njegovoj tendenciji da pribliava eks-

39 Slike prolosti postoje samo u ranim delima Dostojevskog (na primer, detinjstvo Varenjke Dobrosjolove).

4" O sklonosti Dostojevskog prema novinama veoma lepo govori L. Gros-man: "Dostojevski nikada nije prema novinama oseao odvratnost karakteristinu za ljude njegovog intelektualnog formata, ono prezrivo gaenje prema dnevnoj tampi kakvo su otvoreno izraavali Hofinan, openhauer ili Flober. Za razliku od njih, Dpstojevski je voleo da se zadubljuje u novinske vesti, osuivao je savremene pisce zbog njihove ravnodunosti prema tim "najstvarnijim i najudnijim injenicama" i znao je da od sitnih odlomaka jueranjeg dana, sa oseanjem pravog novinara, rekonstruie celovit oblik tekueg istorijskog tre-nutka. "Primate li vi novine?" - pitao je on 1867. jednu svoju korespondent-kinju. - "itajte, molim vas, sada se ne srne drugaije, ne zbog mode, ve zato to nesumnjiva povezanost optih i linih stvari postaje sve jaa i sve oiglednija..." (Leonid Grosman: Poetika Dostojevskog, Moskva, izd. Dravne akademije nauka o umetnosti, 1925, str. 176).

32 ______________________________MihailBahtin

tremnosti, da ih nasluuje ve u sadanjosti, da sagledava budunost kao neto stoje ve prisutno u borbi koegzistentnih snaga.

Izuzetna umetnika sposobnost Dostojevskog da sve vidi u koegzistenciji i uzajamnom delovanju predstavlja njegovu najveu snagu ali i najveu slabost. Ona gaje inila slepim i gluvim za mnogo ta, i to za mnogo ta bitno; mnogi oblici stvarnosti nisu mogli da uu u njegov umetniki vidokrug. Ali, s druge strane, ta je spo-sobnost izuzetno izotrila njegovo sagledavanje preseka datoga tre-nutka i omoguila mu da vidi mnogo i raznoliko tamo gde su drugi videli jedno i jednako. Tamo gde su drugi videli jednu misao, on je umeo da pronae i nasluti dve misli, razdvajanje; tamo gde su drugi videli jedan kvalitet, on je otkrivao prisustvo drugog, suprotnog kvaliteta. Sve to je izgledalo jednostavno, u njegovom svetu postajalo je sloeno i vielano. U svakom glasu on je znao da uje dva glasa koji spore, u svakom izrazu - naprsline i spremnost da se odmah pree u drugi, suprotan izraz; u svakom pokretu on je hvatao sigurnost i nesigurnost istovremeno; poimao je duboku dvosmislenost i viesmislenost svake pojave. Ali sve te protivrenosti i razdvajanja nisu postajali dijalektiki, nisu se kretali na putu vremena, po nizu koji postaje, ve su se prostirali na jednoj ravni, stojei jedno pored drugog ili jedno nasuprot drugom, harmonizirajui ali se ne slivajui, ili u bezizlaznoj protivrenosti, kao vena harmonija neslivenih glasova ili kao njihov neugasiv i bezizlazan spor. Vizija Dostojevskog se zatvarala u taj trenutak otkrivene raznolikosti i os-tajala je u njemu, organizujui i oblikujui tu raznolikost u preseku datog trenutka.

Ta izuzetna obdarenost Dostojevskog da uje i razume sve gla-sove odjednom i istovremeno, kojoj bi mogla biti ravna jedino jo ona Danteova, upravo mu je i omoguila da stvori polifonijski roman. Objektivna sloenost, protivrenost i vieglasnost epohe u kojoj je Dostojevski iveo, poloaj intelektualca-neplemia i socijalnog lutalice, najintenzivnije biografsko i unutranje uestvovanje u objektivno prisutnim raznovrsnim planovima ivota i, najzad, spo-sobnost da vidi svet u uzajamnom delovanju i koegzistenciji - sve je to obrazovalo ono tlo na kojem je izrastao polifonijski roman Do-stojevskog.

Specifinosti stvaralake vizije Dostojevskog koje smo razma-trali, njegova posebna umetnika koncepcija prostora i vremena, o emu emo detaljno govoriti u daljem tekstu (etvrta glava), nalazili su oslonac u onoj knjievnoj tradiciji s kojom je Dostojevski bio organski povezan.

Prema tome, svet Dostojevskog sainjavaju umetniki organi-zovana koegzistencija i uzajamno delovanje duhovne raznolikosti, a ne etape postajanja jedinstvenog duha. Zato i svetovi junaka, plano-

PROBLEMIPOETIKEDOSTOJEVSKOG^___________________33_

vi romana, bez obzira na njihov razliit hijerarhijski akcenat, u samoj konstrukciji romana lee uz ravan koegzistencije (kao i Danteovi svetovi) i uzajamnog delovanja (ega nema u Danteovoj formalnoj polifoniji), a ne dolaze jedan za drugim, kao etape postajanja. Ali to ne znai, naravno, da u svetu Dostojevskog vlada rava logika beskonanost, nedomiljenost i rava subjektivna protivrenost. Ne, svet Dostojevskog je na svoj nain isto tako zavren i zaokruen kao i Danteov svet. Ali uzalud bismo u njemu traili sistemsko-mo-noloku, ma i dijalektiku, filozofsku zaokruenost, i to ne zato to ona nije autoru polazila od ruke, ve zato to nije ulazila u njegove koncepcije.

ta je pak navelo Engeljgarta da trai u delima Dostojevskog "pojedine karike sloene filozofske konstrukcije koja izraava isto-riju postepenog postajanja ljudskog duha",41 to jest da stupi na utabani put filozofske monologizacije njegovog stvaralatva?

ini nam se da je Engeljgart osnovnu greku nainio na poetku puta, pri definisanju "ideolokog romana" Dostojevskog. Ideja kao predmet prikazivanja zauzima ogromno mesto u stvaralatvu Dostojevskog, ali ona ipak nije junakinja njegovih romana. Njegov junak bio je ovek, a on u krajnjoj liniji nije slikao ideju o oveku, ve, kako je sam govorio, "oveka u oveku". Ideja je pak za njega bila ili probni kamen za ispitivanje oveka u oveku, ili oblik otkri-vanja toga oveka, ili, najzad - i to je glavno - onaj "medijum", ona sredina u kojoj se otkriva ljudska svest u svojoj najdubljoj biti. Engeljgart potcenjuje duboki personalizam Dostojevskog. Za "ideju po sebi" u platonovskom smislu ili "idealno bie" u smislu koji mu daju fenomenolozi Dostojevski ne zna, on ih ne posmatra niti prika-zuje. Za Dostojevskog ne postoje "niije" ideje, misli, situacije -one "po sebi". I "istinu po sebi" on predstavlja u duhu hrianske ideologije, kao ovaploenu u Kristu, tj. predstavlja je kao linost koja stupa u odnose sa drugim linostima.

Zato Dostojevski nije prikazivao ivot ideje u usamljenoj svesti, niti je prikazivao meusobne odnose ideja, ve uzajamno delo-vanje svesti u sferi ideja (ali ne samo ideja). A poto svest u svetu Dostojevskog nije data na putu svog postojanja i raenja, to jest nije data Istorijski, ve uporedo sa drugim svestima, ona se i ne moe usredsrediti na sebe i na svoju ideju, na njen imanentni ideoloki razvitak, jer je uvuena u uzajamno delovanje sa drugim svestima. Svest kod Dostojevskog nikada nije dovoljna sebi, ona se uvek nalazi u intenzivnom odnosu prema drugoj svesti. Svako doivljavanje i svaka misao junaka unutranje su dijalogizirani i polemiki oboje-

41 "f. M. Dostojevski. lanci i materijali", zb. II, u red. A. S. Dolinina, Moskva-Petrograd, izd. "MHCAB", 1924, str. 105.

34____________________________________MihailBahtin

ni, puni su otpora, ili su, naprotiv, otvoreni tuem uticaju; u svakom sluaju, nisu usredsreeni prosto na svoj predmet, ve su praeni veitim osvrtanjem na drugog oveka. Moe se rei da Dostojevski u umetnikom obliku daje neto nalik na sociologiju svesti, istina samo u ravni koegzistencije. Ali, bez obzira na to, Dostojevski je kao umetnik podie do objektivnog vienja ivota svesti i oblika njihovog ivog koegzistiranja i zato daje dragoceni materijal i za sociologa.

Svaka misao junaka Dostojevskog ("oveka iz podzemlja", Raskoljnikova, Ivana i drugih) od samoga poetka osea sebe kao repliku nezavrenog dijaloga. Takva misao ne tei zaokruenoj i definitivno oblikovanoj sistemsko-monolokoj celini. Ona inten-zivno ivi na graninoj liniji s tuom misli, s tuom svesti. Ona je na poseban nain akciona i neodvojiva od oveka.

Termin "ideoloki roman" nam se zbog toga ne ini adekvat-nim, on nas upravo udaljuje od pravog umetnikog zadatka Dosto-jevskog.

Prema tome, i Engeljgart nije do kraja osetio umetniku intenciju Dostojevskog; zapazivi niz bitnih momenata, on tu intenciju u celini tumai kao filozofsko-monoloku intenciju, pretvarajui poli-foniju koegzistentnih svesti u homofonino postajanje jedne svesti.

A. V. Lunaarski je u svome lanku O "mnogoglasnosti" Do-stojevskog veoma precizno i iroko postavio problem polifonije.42

A. V. Lunaarski se u osnovnom slae s naom tezom o poli-fonijskom romanu Dostojevskog. "Prema tome" - kae on - "ja pri-hvatam da je M. M. Bahtin uspeo ne samo da utvrdi jasnije no bilo ko do sada ogroman znaaj mnogoglasnosti u romanu Dostojevskog i ulogu te mnogoglasnosti kao najsutinskije karakteristike njegovog romana, ve i da tano definie onu izuzetnu autonomnost i pu-novrednost svakoga "glasa" koja je potresno razvijena kod Dosto-jevskog, a koja je za ogromnu veinu drugih pisaca potpuno neza-misliva" (str. 405).

Dalje Lunaarski pravilno podvlai da "svi glasovi" koji u ro-manu zaista igraju sutinsku ulogu predstavljaju "uverenja" ili "pogled na svet".

"Romani Dostojevskog su velianstveno organizovani dijalozi.

;j42 lanak A. V. Lunaarskog je prvi put objavljen u asopisu "HoBbrfi

MHp" za 1929. g., br. 10. Zatim je bio nekoliko puta nretampavan. Citiraemo ga prema zborniku "F. M. Dostojevski u ruskoj kritici', Moskva, Dravno izdavako preduzee umetnike literature, 1956, str. 403-429. lanak A. V. Lunaarskog napisan je povodom prvog izdanja nae knjige (M. M. Bahtin: Problemi stvaralatva Dostojevskog, Lenjingrad, izd. "ripneofi ", 1929).

PROBLEMIPOETIKEDOSTOJEVSKOG_________________35_

U takvoj konstelaciji duboka samostalnost pojedinih "glasova" postaje, da tako kaemo, izuzetno pikantna. U Dostojevskom se mora pretpostaviti tenja da se razliiti ivotni problemi stave na diskusiju pred te neobine "glasove", drhtave od strasti, u kojima bukti vatra fanatizma; pri tome on samo prisustvuje tim grevitim dispu-tima i s radoznalou posmatra ime e se to zavriti i kako e se obrnuti stvari. To umnogome tako i jeste" (str. 406). <

Zatim Lunaarski postavlja pitanje o prethodnicama Dostojev-skog u oblasti polifonije. Za njega su to ekspir i Balzak.

Evo ta on kae o ekspirovoj polifoninosti. "Budui netendenciozan (kako se bar veoma dugo mislilo),

ekspir je izvanredno polifonian. Mogao bi se navesti dugi niz su-dova ekspirovih najboljih kritiara, podraavalaca ili poklonika koji su bili oduevljeni upravo njegovom sposobnou da stvara lica potpuno nezavisna od njega samog, i to neverovatno razliita, sa ne-verovatnom unutranjom loginou u miljenju i postupcima svake linosti u tom beskrajnom njihovom kolu...

Za ekspira se ne moe rei ni da njegovi komadi tee doka-zivanju neke teze, niti da su "glasovi" uvedeni u veliku polifoniju dramskog sveta lieni svoje pune vrednosti za ljubav dramske za-misli ili konstrukcije same po sebi" (st. 410).

Lunaarski smatra da su i socijalne prilike ekspirove epohe analogne socijalnoj situaciji u eposi Dostojevskog.

"Kakve su se socijalne injenice odraavale u ekspirovom po-lifonizmu? Naravno, u krajnjoj instanci, u osnovnoj svojoj sutini iste kao i kod Dostojevskog. Ona intenzivno obojena i razbijena na sjajno komade Renesansa koja je rodila ekspira i ostale dramske pisce njegove savremenike bila je, naravno, takodje rezultat burnog prodiranja kapitalizma u relativno tihu srednjovekovnu Englesku. I ovde je isto tako otpoelo gigantsko ruenje, gigantska pomeranja i neoekivani sudari drutvenih ureenja i sistema svesti koji ranije uopte nisu dolazili jedan s drugim u dodir" (str. 411).

A. V. Lunaarski, po naem miljenju, ima pravo smatrajui da se u ekspirovim dramama mogu otkriti izvesni elementi, zaeci i zameci polifonije. ekspir, zajedno sa Rableom, Servantesom, Gri-melshauzenom i drugima, pripada onoj liniji razvitka evropske knji-evnosti u kojoj su sazrevale klice polifonije i iji je zavrilac - u tom smislu - postao Dostojevski. Ali govoriti o potpuno oformljenoj i svesno defmisanoj polifoninosti ekspirovih drama, po naem miljenju, ne moe se iz sledeih razloga.

Prvo, drama je po svojoj prirodi tua pravoj polifoniji; drama moe imati vie planova, ali ne moe imati vise svetova, ona dozvo-ljava samo jedan, a ne vie sistema merenja.

Drugo, ako se i moe govoriti o mnotvu punovrednih glasova, onda je to mogue jedino ukoliko se primeni na celokupno ekspi-

36_________________________________MihailBahtin

rovo stvaralatvo, a ne na pojedine drame; u svakoj drami, u sutini, postoji samo jedan punovredan glas junaka, a polifonija predstavlja mnotvo punovrednih glasova u okvirima jednog dela, jer su jedino uz taj uslov mogui polifonijski principi u konstrukciji celine.

Tree, ekspirovi glasovi ne znae pogled na svet u tolikoj me-ri koliko kod Dostojevskog; ekspirovi junaci nisu ideolozi u punom smislu te reci.

Moe se govoriti o elementima polifonije i kod Balzaka, ali samo o elementima. Balzak stoji na istoj liniji razvitka evropskog romana kao i Dostojevski i predstavlja jednog od njegovih direktnih i neposrednih prethodnika. Vie puta se ukazivalo na zajednike ele-mente u delu Balzaka i Dostojevskog (naroito je to dobro i iscrpno analizirao L. Grosman), i na to nemamo potrebe da se vraamo. Ali Balzak ne prevazilazi objektivnost svojih junaka i monoloku defi-nisanost svoga sveta.

Po naem uverenju, jedino Dostojevski moe biti proglaen za tvorca prave polifonije.

A. V. Lunaarski poklanja osnovnu panju pitanjima razjanjenja socijalno-istorijskih osnova mnogoglasnosti Dostojevskog.

Slaui se sa Kausom, Lunaarski dublje otkriva izuzetno otre protivrenosti epohe Dostojevskog, epohe mladog ruskog kapitalizma, i, dalje, otkriva protivrenost, rascepljenost socijalne linosti samog Dostojevskog, njegova kolebanja izmeu revolucionarnog materijalistikog socijalizma i konzervativnog religioznog pogleda na svet, kolebanja koja ga, jasno, nisu ni mogla dovesti od defini-tivnog reenja. Navodimo zakljuke istorijsko-genetike analize Lu-naarskog.

"Samo je unutranja rascepljenost svesti Dostojevskog, upore-do sa rascepljenou mladog ruskog kapitalistikog drutva, mogla da ga dovede do potrebe da uvek nanovo oslukuje proces socija-listikog principa u stvarnosti, pri emu je autor za te procese stvarao najnepovoljnije uslove u odnosu na materijalistiki socijalizam" (str. 427).

A malo dalje: "Ta neuvena sloboda 'glasova' u polifoniji Dostojevskog,

koja zapanjuje itaoca, predstavlja upravo rezultat sutinske ogra-nienosti moi Dostojevskog nad duhovima koje je izazivao...

Ako je Dostojevski gazda u svojoj kui kao pisac, je li on gazda u svojoj kui kao ovek?

Ne, Dostojevski nije gazda u svojoj kui kao ovek i razdva-janje njegove linosti, njena rascepljenost - to to bi on hteo da ve-ruje u ono to mu ne uliva pravu veru, i to bi hteo da porekne ono to mu uvek nanovo uliva sumnju to mu je i omoguavalo da sub-jektivno bude muan i neophodan odraz svoje epohe" (str. 428).

PROBLEMIPOETIKEDOSTOJEVSKOG__________________57

Ova genetika analiza polifonije Dostojevskog koju je dao Lu-naarski nesumnjivo je duboka i, ukoliko ostaje u okvirima istorij-sko-genetike analize, ne izaziva ozbiljnije sumnje. Sumnje poinju tamo gde se na osnovu ove analize stvaraju direktni i neposredni za-kljuci o umetnikoj vrednosti i istorijskoj progresivnosti (u umet-nikom smislu) novog tipa polifonijskog romana koji je stvorio Do-stojevski. Izuzetno otre protivrenosti ranog ruskog kapitalizma i rascepljenost Dostojevskog kao socijalne linosti, njegova lina ne-sposobnost da se ideoloki odredi, sami po sebi uzeti, predstavljaju neto negativno i istorijski prevazieno, ali to su bili optimalni uslovi za stvaranje polifonijskog romana, "te neuvene slobode 'glasova' u polifoniji Dostojevskog", koja bezuslovno predstavlja korak napred u razvitku ruskog i evropskog romana. I epoha s njenim konkretnim protivrenostima, i bioloka i socijalna linost Dostojevskog sa epilepsijom i ideolokom rascepljenou odavno su otili u prolost, ali novi strukturni princip polifonije, otkriven u tim uslovima, uva i uvae svoj umetniki znaaj u potpuno drugaijim uslovima sledeih epoha. Velika otkria ovekovog genija mogua su samo u odreenim uslovima odreenih epoha, ali ona nikada ne umiru i ne gube vrednost zajedno sa epohama koje su ih rodile.

Lunaarski ne izvodi direktno iz svoje genetike analize nepra-vilne zakljuke o odumiranju polifonijskog romana. Ali poslednje reci njegovog lanka mogu dati povoda za takvo tumaenje. Evo tih reci:

"Dostojevski jo uvek nije umro ni kod nas ni na Zapadu zato to i kapitalizam nije umro, a pogotovu nisu umrli njegovi ostaci... Otuda proistie vanost prouavanja svih problema tragine 'dosto-jevtine'" (str. 429).

ini nam se da se ova formulacija ne moe smatrati uspenom. Otkrie polifonijskog romana koje pripada Dostojevskom preivee kapitalizam.

"Dostojevtina", protiv koje Lunaarski opravdano poziva u borbu, sledei u tome Gorkoga, nikako se ne moe, naravno, izjed-naiti s polifonijom. "Dostojevtina" je reakcionarni, isto mono-lokiizvod polifonije Dostojevskog. "Dostojevtina" se uvek zatvara u granice jedne svesti, eprka po njoj, stvara kult rascepljenosti izolovane linosti. A u polifoniji Dostojevskog glavno je upravo ono to se dogaa izmeu raznih svesti, to jest njihovo uzajamno delovanje i meusobna zavisnost.

Ne treba uiti od Raskoljnikova, niti od onje, od Ivana Kara-mazova ili od Zosime, iupavi njihove glasove iz polifonijske ce-line romana (i tim samim ih ve deformiui) - treba uiti od samog Dostojevskog kao tvorca polifonijskog romana.

38 ____ __________________________MihailBahtin

U svojoj istorijsko-genetikoj analizi A. V. Lunaarski otkriva samo protivrenosti epohe Dostojevskog i rascepljenost njegove sopstvene linosti. Ali da bi ti sadrajni faktori preli u novi oblik umetnike vizije, da bi rodili novu strukturu polifonijskog romana, neophodna je bila jo i duga priprema opteestetikih i knjievnih tradicija. Nove forme umetnikog vienja pripremaju se sporo, ve-kovima, epoha stvara samo optimalne uslove za definitivno sazre-vanje i realizaciju nove forme. Otkriti taj proces umetnikog pri-premanja polifonijskog romana jeste zadatak istorijske poetike. Po-etika se ne moe, naravno, odvajati od socijalno-istorijskih analiza, ali se ona ne moe ni razvodnjavati u njima.

U toku sledee dve decenije, to jest tridesetih i etrdesetih go-dina, problemi poetike Dostojevskog ostavljeni su po strani u od-nosu na druge vane zadatke u izuavanju njegovog stvaralatva. Nastavio se tekstoloki rad, publikovani su dragoceni koncepti i be-leke Dostojevskog za pojedine romane, nastavljen je rad na ob-javljivanju pisama u etiri knjige, izuavan je istorijat stvaranja po-jedinih romana.43 Ali specijalni teorijski radovi o poetici Dosto-jevskog, koji bi bili zanimljivi s gledita nae teze (polifonijski ro-man), u tome periodu se nisu pojavljivali.

S te take gledita izvesnu panju zasluuju neka zapaanja V. Kirpotina u njegovom nevelikom radu F. M. Dostojevski.

Nasuprot veoma brojnim istraivaima koji vide u svim delima Dostojevskog jednu, jedinstvenu duu - duu samog autora, Kirpo-tin podvlai izuzetnu sposobnost Dostojevskog da vidi upravo tue due.

"Dostojevski je posedovao sposobnost neposrednog sagleda-vanja tue psihe. On je zagledao u tuu duu kao da poseduje uve-liavajue staklo, koje mu je dozvoljavalo da hvata najtananije ni-janse, da prati najneuoljivije prelive i prelaze unutranjeg ove-kovog ivota. Za njega nisu postojale spoljne pregrade, on je nepo-sredno posmatrao psiholoke procese koji se odigravaju u oveku, i fiksirao ih na hartiji...

U obdarenosti Dostojevskog da vidi tuu psihu, tuu "duu", nije bilo nieg apriornog. Ona je samo dobila izuzetne razmere, ali se oslanjala i na introspekciju, i na posmatranje drugih ljudi, i na marljivo prouavanje oveka prema delima ruske i svetske litera-

43 V., na primer, veoma vredan rad A. S. Dolinina U stvaralakoj laboratoriji Dostojevskog (istorija stvaranja romana "Mladi"), Moskva, " " 1947.

PROBLEMI POETIKE DOSTOJEVSKOG__________________39_

ture, to jest ona se oslanjala na unutranje i spoljno iskustvo i zbog toga je i imala objektivan znaaj".44

Pobijajui nepravilne pretpostavke o subjektivizmu i individu-alizmu psihologizma Dostojevskog, V. Kirpotin podvlai njegov re-alistiki i socijalni karakter.

"Za razliku od degenerisanog dekadentnog psihologizma Pru-stovog i Dojsovog tipa, koji znai zalazak i propast buroaske knji-evnosti, psihologizam Dostojevskog-u njegovim pozitivnim delima nije subjektivan, on je realistian. Njegov psihologizam je poseban umetniki metod prodiranja u objektivnu sutinu protivrenog ljud-skog kolektiva, u samu sr drutvenih odnosa koji uznemiravaju pisca, poseban umetniki metod reprodukovanja tih odnosa u umet-nosti reci... Dostojevski je mislio u psiholoki razraenim slikama, ali je mislio socijalno."45

Shvatanje "psihologizma" Dostojevskog kao objektivno-realis-tikog vienja protivrenog kolektiva tuih psiha dosledno dovodi V. Kirpotina do pravilnog shvatanja polifonije Dostojevskog, iako on sam taj termin ne upotrebljava.

"Istorija svake individualne 'due' nije data... kod Dostojev-skog izolovano, ve zajedno sa opisom psiholokih doivljavanja mnogih drugih individualnosti. Bez obzira da li se kod Dostojevskog pripovedanje odvija u prvom licu, u obliku ispovesti, ili u ime pripovedaa-autora - uvek je jasno da pisac polazi od pretpostavke ravnopravnosti istovremeno postojeih ljudi i njihovih doivljavanja. Njegov svet - to je svet mnotva obj