MILOŠ CRNјANSKI PESME

I

SUDBA

Na sinjem moru Lađa jedna brodi;

Da mogu samo znati:

Kuda je sudba vodi?

Vetar talasa more, Valovi liče gori. Nemoćno, teškom mukom se Sa njima lađa bori.

Prešla je bura; More pokoja nađe.

A pena talasa grli Poslednji deo lađe.

1908.

LIRIKA ITAKE

Vidovdanske pesme

PROLOG

Ja videh Troju, i videh sve. More, i obale gde lotos zre, i vratih se, bled i sam. Na Itaki i ja bih da ubijam, al kad se ne sme, bar da zapevam malo nove pesme.

U kući mi je pijanka, i blud, a tužan je život na svetu, svud – izuzev optimiste! Ja nisam pevač prodanih prava, ni laskalo otmenih krava.

Ja pevam tužnima:

da tuga od svega oslobođava.

Nisam patriotska tribina.

Nit marim za slavu Poetika. Neću da preskočim Krležu, ni Ćurčina, niti da budem narodna dika. Sudbina mi je stara, a stihovi malo novi.

Ali: ili nam život nešto novo nosi, a duša nam znači jedan stepen više, nebu, što visoko, zvezdano, miriše, il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve, đavo nosi.

1919.

HIMNA

Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara.

Naš Bog je krv.

Zavejaše gore mećave snega, Nestaše šume, brda i stene. Ni majke, ni doma ne imadosmo, selismo našu krv.

Nemamo ničeg.

Ni Boga ni gospodara.

Naš Bog je krv.

Rascvetaše se groblјa i planine, rasuše vetri zore po urvinama; ni majke, ni doma, za nas nema, ni stanka, ni dece. Osta nam jedino krv.

Oj.

Ona je naš strašan ponos.

JADRANU

Zaboravio si bijesne i grozne gusare?

I galije od Neretve, crne i krvave?

I pesme i mačeve naše duge i tmure?

I jedra i veselјa, urličuća kroz bure?

Zaboravio si njine teške, mračne glave? Haj, pogledaj, i sad, školјa kad se zažare i tresnu o nas grmlјavine tvojih talasa.

Čuj, kako se ori pesma naša tvrda glasa, neklekla nikad, nesretna, al bijesno vesela, sa krvave obale jednoga naroda cijela.

Da nije najlepše lјubav, već za grumen Sunca ubijati i rano umirati.

ZDRAVICA

Zdravo, svete, bledi ko zimski dan u strahu.

Još je veseo narod jedan u krvi, pepelu i prahu.

Vijaj oblake proletne, rumene, pitaj ih za raj.

Ne treba nam žena kad cveta, ni kad vene.

Ne bacamo decu u zvezdan beskraj.

Za naša srca ništa nije dosta.

Za naša srca ništa ne osta. Dok jedan od nas na zemlјi diše: da ni jedan vrt ne zamiriše.

Da živi groblјe!

Jedino lepo, čisto i verno.

Da živi kamen i ruševine!

Prokleto što cveta u visine.

Mi smo za smrt!

GROTESKA

Zidajte hram beo ko manastir.

Nek šeće u njemu Mesec sam i plače noć i mir.

A na hram dižite crnu sfingu naroda mog.

Nek se sve zvezde što jezde osvrnu za smeh čudovišta tog.

Zidajte hram beo ko manastir.

Nek šeće u njemu Mesec sam i plače noć i mir.

U hramu nad Milošem i Markom uokvirte zlatom na oltaru žarkom pečate plave i rumene, žute i crne i šarene. Pečate plave i rumene žute i crne i šarene, lјubičaste i zelene.

Pečate ustava i prava, zakona i štatuta, privilegija hilјadu puta, obećanja i fermana, pohvala sa svih strana, naroda mog:

da vidi Bog.

Zidajte hram beo ko manastir.

Nek šeće u njemu Mesec sam

i plače noć i mir.

NAŠA ELEGIJA

Ne boli nas. Gračanice više nema, šta bi nam takovska groblјa? Marko se gadi buđenja i zore, grobovi ćute, ne zbore, u nebo diže naš prezriv osmeh roblјa.

Nećemo ni pobedu ni sjaj. Da nam ponude raj, sve zvezde sa neba skinu. Da nas zagrle koji nas more, i njina zemlјa sva izgore, i kleknu pred nas u prašinu.

da nam svi ruke lјube, i kliču i krune meću, i opet zatrube trube, cveće i čast i sreću.

Mi više tome ne verujemo, nit išta na svetu poštujemo. Ništa želјno ne očekujemo, mi ništa ne oplakujemo.

Nama je dobro.

Prokleta pobeda i oduševlјenje. Da živi mržnja smrt prezrenje.

POBEDI

Videh tvoja kola od krvavog zlata, zasuta ružama i ženama golim.

U moru modrih telesa preli me plačem starim robova, satrapa, imperatora i bogova onaj urlik divan: "Thalatta, Thalatta". Tad sinu nebo sjajno, ko mladost, u njemu planu strašnom senkom Rim. Deca i zveri i žene gole putem padahu po tebi, polivene vinom.

Videh na njima maske i hetere i dželata, u beloj svili suznu, stidnu Madonu sa sinom u bujici krvi i kruna i zlata.

Pobedio je svaki narod, svi carevi.

Pobedila su deca i razbojnici.

Pobedila je smrt. Pobedila je slast.

Jednu nikad ne vukoše tvoja kola: čast.

ROBOVIMA

Ne ubijajte pseto ni vuka. Nećete skinuti jaram s vrata – nema slobode, dok vam ruka miluje decu, i sestru, i brata.

Ne tražite po ulicama mračnim, ritu i blud, što crveni. Eno vam rita na postelјama bračnim, a sram u lјublјenoj ženi.

Kad ubijete sina svog prsnuće lanci, i pasti Bog.

Jer laže vas najmilije, jer sram je, što pesme slave.

za čim vam suza lije i bono klonu glave!

U noći za čim tugujete, što kujete u zvezde, što mole crkve svete, i hoće vojske, što jezde.

Jer čast veziva ruke, i ponos rađa jauke, i srce tera preko mora u šumu, gde se glođe kora.

Slava će doći, kad vas povedu ubice.

Kad reč vam bude krv, i plamen.

Sunce će vam obasjati lice, kad vidi, da vas se zmije ne plaše, no majke vaše, majke vaše.

Robovi ste dok imate suze, čast vaša beše što slobodu uze, a vratit će je mržnja, greh, i

kamen.

ODA VEŠALIMA

Što ste crna kao krst?

I masna ko mesarska vrata? Ta senka vam liči na mač čvrst, a skuplјa ste od zlata.

Što se krijete u robijaški vrt i cvetate iza zida? Još nas ima što volimo smrt i na vama visiti – od stida.

Što ne bi pošla na vrhunce, ko kralјevi i vođe? Silnija ste no jarko Sunce, nek vam se klanja ko prođe.

Ta grlili smo gore od vas i nosili na oltare. Pa kad Isus ne spase nas, vaše će ruke stare.

Ta vi ste svakom narodu doneli ponos, i spas, i radost. Ta k vama su išli koji su hteli čast na svetu, i mladost.

Pa što bi došla tako tajno i pognula svoju glavu? Hoćemo da vas dočekamo sjajno sa pesmom u vašu slavu.

Lepše se vama po nebu šeta, po zemlјi ima blata. Čvršće grlite no nevesta zakleta oko mlada vrata.

Pa kad je srce ludo tako da više voli poštenje i sve za čim je svet toliko plako no pomije i korenje.

Što bi se krila u robijaški vrt i cvetala iza zida? Još nas ima što volimo smrt i na vama visiti – od stida.

Što ste crna kao krst?

I masna ko mesarska vrata? Ta senka vam liči na mač čvrst, a skuplјa ste od zlata.

SPOMEN PRINCIPU

O Balši, i Dušanu Silnom, da umukne krik.

Vlastela, vojvode, despoti, behu sram.

Hajdučkoj krvi nek se ori cik.

Ubici dište Vidovdanski hram!

Slavi, i oklopnicima, nek umukne poj.

Despotica svetih nek nestane draž.

Gladan i krvav je narod moj.

A sjajna prošlost je laž.

A ko nas voli, nek voli kamen goli.

Nek polјubi mržnju i mrtve. Iskopane oči, vino što se toči, u slavu ubistva i žrtve.

O pravdi i pobedi svetoj nek umukne krik.

Ocevi i braća i sestre behu sram.

Osveti, majci našoj, nek se ori cik.

Raji, riti, dište kosovski hram.

A suncu i manastirima ugušite poj.

Kadife i svile nek nestane draž.

Jauk i groblјe je narod moj.

A sjajna prošlost je laž.

Moj narod nije steg carski što se vije, nego majka obeščašćena. Znoj i sirotinja i mržnja što tinja u stidu zgarišta i stena.

DITIRAMB

Stoleća te digla razapetog. O rode blagosloven bol. Slavu sam pevo mira svetog, koje toči ubica ohol.

Tebe o rode jer veseo mreš, a smrt je samo čast, gusle ne daju da za život zreš, za služinsku počast.

Naša je sudba urlikom mreti oholo strašno po gorju. Pevati, glasno razapeti, po stenju, kršu i borju:

Da je život za sluge čast, i nad veseo gnjili svet vitlati sebe smrti u počast, kao steg krvav i svet.

Steg dičan buna i ubica.

O rode ti si izabranik njin. Klekneš li životu ponizna lica nisam više tvoj sin.

VOJNIČKA PESMA

Nisam ja za srebro ni za zlato plako, niti za Dušanov sjaj.

Ne bih je rukom za carske dvore mako, za onaj bludnicâ raj.

A šta je meni do tih mramornih dvora tučnog ponoćnog sata,

što očima slepim odbijati mora, sestri sramnoj od brata?

A šta je meni do velmoža u svili, sa sokolom na ruci?

Otac mi je sebar što na točku cvili, a kćer mi glođu vuci.

Baš ništa me za crkve duša boli, za silnoga cara dom.

Za grčke ikone poleguša golih u robovskom hramu mom.

Dao je njinoj duši oproštaj guslara selјački poj.

U njivama mi je sahranjen lelek taj, u prokleti večan znoj.

Nisam ja za srebro ni zlato plako, niti za Dušanov sjaj. Ne bih ja rukom za carske dvore mako, za onaj bludnica raj.

NIKOLI I

Seti se, presto je rumen, ko krv.

Seti se, proboden bog umire u krvi.

Seti se, kud moj narod sa pesmom povrvi, Tu se ne kleči, ne klanja i ne puzi No se sudi kralјu i sluzi, na krvi, na krvi.

Na Lovćen gorki da iznesemo presto, zasadimo ti vrte pune ruža? I poklonimo se u prašinu često, na rukolјub šaka da ti se pruža?

Vojska da kliče sedome gospodaru a narod zida po pepelu i garu nakinđuren dvor i visoki zid?

Na Lovćenu je sramota i stid.

Na tvom licu lukavi bratski sjaj.

Ne treba nam tvoj pozdrav i uzdisaj.

Zar ruka da diže protiv reči svete, što želјaše svilu, zlato, amorete? Eno ti grobovi, vrtovi u Beču, eno ti talijanski nakiti što zveču. Za narod, kamen, sirotinju i glad, nisi dosta tvrd ni pošten, veran, mlad.

Obuci svilu i pokupi sinove, ordene tuđinske i krpe šarene.

Čekaju te jadne, puste gore ove, gladni starci i obeščašćene žene i obala što ti porodicu zove.

Da nam zasviraju otmeni klaviri, tvoj osmeh što lepo sa svima pomiri neka uči dičnoj smrti perjanike.

Nek sinu ko Montekarla ogledala, zabrujaše zvona sa naših obala a narod će vući kola naše dike.

Zaori se urlik sa Bardanjiola sirotinje bedne i klisura pustih, zaplakaše svaka porodica gola silna slava sa pomodrelih usti.

Tebi, jer tebi je sam bog dao vlast jer nikad nisi zaboravio te stene ponosne, sure, orlovite.

Mučeniče, sveče naš nekloniče.

Na pepelu krvavom Crne Gore nije dosta gorka slast nove zore no ti što si očuvao čast.

Misliš da su stene dedovina tvoja.

Lovćen da daje stene za pazar.

Ti...

more seti se, da znamo u Gori Crnoj pašu da dočekamo pa kad je prokletstvo naše krv i nikad nije još pomogo bog, ni plač, ni čast, ni junaštvo, ni vera, pomaže večna nada roda mog i protiv brata i protiv zvera.

Nada u majku, osvetu i krv.

VEČNI SLUGA

Oplakali ste rat i mislili: sad je kraj.

O mučenici, vešala rastu više nego sin, žena i brat i verna su, u beskraj!

Okitiće mramorom sale i spustiti zavese žute, da lešine zidove ne provale i da ćute!

Obesiće odore šarene i noge i ruke vojnika, a ruševine i obeščašćene žene, gledaće samo sa slika.

Ah, sve je to leprš šarenih tica, pobede gorka slast.

Otadžbina je pijana ulica, a očinstvo prlјava strast.

Smeh se zaori da sve dovrši, sram se krije iza grobnog plota. A posao sluge dalјe da vrši, za svačiju bludnicu, i skota, bog ostavlјa, u ritama, čast.

JUGOSLAVIJI

Nijedna čaša što se pije, nijedna trobojka što se vije,

naša nije.

Zdravo da si mi Zagorče crni, lukavi, zloslutni, tvrdoglavi,

ja te volim.

Zdravo, vi tamo gde je mesečina meka, svakog ću brata, što zaseo čeka,

da prebolim.

Zdravo, svi, redom, gustih obrva, mutna oka, tužnih pesama,

strašna braća.

Ista je naša psovka prva, nož i devojka nasred sela

i stid domaća.

Zdravo, naše obesne žene! Istom su suzom, bolom i strašću košulјe i svadbe nam izvezene.

A svetkovina što vino pije, slave i crkve što nas se tiču? Suza sa oka još kanula nije, još telali mesto mrtvih viču.

Zdravo, na domu mrki pogledi, mržnja i svađa.

Zdravo, u sramu, pokoru, bedi, braća smo, braća!

Zagreb, 1918. ZAMORENOJ OMLADINI

Da li znaš još naše noći budne kad su u jorgovana rumene senke kad je tavan kao žudne nebu uperene oči?

Da li si osetila da svud to boli ne samo kod nas: biti mlad. I nositi u duši neku mutnu setu što sve, a da pomoći može, voli?

I da li si se već jednom utešila da je to mladost:

ta bolna mutna sudba?

Karlovci, 1918.

POZDRAV

Tebi, što si me srela na moru i zbrisala mi sa čela žig majke bludnice i roba oca, skinula mi sa vrata zmije, žudne, žalosne, ženske ruke,

slava, Slobodo!

Tebi, što si me srela ovenčanog trnjem sumnja, zakona, suza i vera i zdrla mi sa čela taj venac.

Tebi, što si mi narumenila usta plodom dobra i zla, da sve znam,

slava, Slobodo!

Tebi, što si mi u telo zasadila vetrovito bilјe šuma, iščupala stid i strah.

Tebi, što si mi oči pomračila tugom zveri, a kožu osvetlila veselošću oblaka, slava, Slobodo!

Nove senke

GARDISTA I TRI PITANјA

Volo bih stajati u jednoj crnoj gardi, a perjanica bela da mi leprša visoko.

Da imam brčiće smeđe i vrlo male, pa kad bi zorom sve zavese popadale i poklonili se ravno zlatni elebardi...

kad me prođe, da na meni stane kralјičino oko.

Da me zapita meko, ko kad bi leptir šuško:

Što si uvek tužan? Smešeći se počast bih šinuo i tiho rekao: Jer sam muško.

Posle da je godinama tuda nema. Jedno veče da, iznenada, opet, tuda lovi, i zvezdana, majska, noć da mi je na grudi, rujnu od žudi, baci, svu bledu od žudi. Da zasuzi, zagrli, rukama obema, gola kao potok, sa bedrima kao labudovi.

Da me zapita meko, ko kad bi leptir šuško:

Što si uvek tužan? Ja bih mačem počast šinuo i tiho reko: Jer sam muško.

Jedne lepe jesenje zore rujne, da me na izdanku nađe, pod kikotom truba. Nežna kao bela ruža, čista kao rosa, da dotrči zadihana, vrela, bosa, suzna zbog zore jesenje, blage, nečujne. Ja bih se digo, i, kad bi ko leprš goluba, viknula i zaplakala, ko kad bi leptir šuško:

Reci, zbogom, zori.

Ja bih počast šinuo i tiho rekao: Tužno je biti muško.

SERENATA

Čuj, plače Mesec mlad i žut.

Slušaj me, draga, poslednji put.

Umreću, pa kad se zaželiš mene, ne viči ime moje u smiraj dana. Slušaj vetar sa lišća svelog, žutog.

Pevaće ti: da sam ja lјubio jesen, a ne tvoje strasti, ni članke tvoje gole, no stisak granja rumenog uvenulog.

A kad te za mnom srce zaboli: zagrli i lјubi granu što vene. Ah, niko nema časti ni strasti, ni plamena dosta da mene voli:

No samo jablanovi viti i borovi pusti ponositi. No samo jablanovi viti i borovi pusti ponositi.

Potkamien, s Galifiji, 1915.

TRADICIJE

Zaželićeš da budeš majka, i očima suznim punim bajka i glasom punim uspavanka, smešićeš se bez prestanka, i klečaćeš predamnom:

Ali sa moga lica padaće na tebe mržnjom tamnom radost zuluma, zgarišta i šuma, i gordi, bezbrižni smeh ubica.

Pod gorom visokom u večeri jasne, šaptaćeš mi reči plahe strasne, i nuditi nedra naježena bela. Ali će iz moja oba oka nevesela jurnuti da grle pogledi žudni planinski jedan strm, ili bor, ili jelu, ili šumu rascvetanu, ili koji mračan grm.

I kad ti na licu plane plam, bludan i stidan od dara skrivenog pod srcem sred nedara: ja otac biću tužan, što ne ubih, ja otac biću tužan, jer lјublјah, što nisam više krvav i sam.

PORTRE

Duša ti je raskidana, čista, bolna, bleda kao lica ruskih nihilistkinja. Pogled ti je gorak i svet, ko u madona, u kapelama gde kandilo jedva tinja.

Ozbilјna si i tužna i poštena. Kad tio sviraš Betovena čelo ti je puno teških bora, kao da

si muško, što se svud potuco, sa Hristom, Mefistom i sa Don Huanom, u životu veselom i tužno nasmejanom. Kao prosjak sa barikada puco, i ko Cezar dolazio sa mora.

Al čim se zalјubiš...

članci tvoji i grudi malene i kolena tvrda ko krune od srebra, i blede usne što brzo zarumene, i sjajna laka rebra čine te markizom...

U strasti očiju plavih, i žilica jako lјubičastih, i grudi ko cvetovi što venu, cvetovi beli prvi...

Markizom, što bleda od uživanja bezbožna, ironična kad se zora javi odlazi ispod grana. I ostavlјa draganu za uspomenu dve tri kapi lјubičaste krvi.

PUTNIK

Idem slobodno, niko mi nije odneo da lјubim tužnu moć. Raširim ruke, ali ne u zore nego u more i noć.

Osmehom ulazim, stigo ma kud, u tužne i bolne jave. Kad volim meni i gresi svud nebesa pletu, oko radosno pognute glave.

Ostavlјam bolnim osmehom san, da prođe i ode i mre. Ljubav je put beskrajan na kom je dozvolјeno sve.

Ne žalim ni tebe ni sebe ja, i smešim se na dalјine. Umor mi samo u očima sja, i sve što ištem od tebe to je: časak-dva tišine, tišine.

USPAVANKA

Kad šuma svene ostaće nad njom zvezde rumene. Ponećeš svud, pošla ma kud, samo srce svoje gorko.

Vetar studeni duše, ne stidi se mene, nema duše, ni zakona ni časti, nad bolom ima vlasti još samo telo golo.

Sve što sam voleo umrlo je vičući ime moje, a ja mu ne mogah pomoći.

Zbaci odelo svoje. U celoj zvezdanoj noći jedina radost nad bolom u telu tvom je golom. Sve nam dopušta tuga.

SLAVA

. . . . . . . . . . . . . . .

Kad se oblaci roje...

i lišće pada, sa granja svela, i svi boli, u jeseni, zaćute... Kud oblak ne nađe više puteve zasute, lete oči moje.

. . . . . . . . . . . . . . .

SAMOĆA

Sve dok si strasna i bludna, ma luda i gadna i čudna, sa telom starm i sedim, il pupovima zavijenim belim:

ja te grlim osmehom bledim i branim.

Ja te želim.

Ruke mi drhte, ko suve grane, sa kojih nebo jabuke pobra. Ja ih pružam klecajući ulicama malim, tebi, prošla u svili ili krpi, za san si dobra.

Samo kad me prošlosti sećaš, i nešto novo i bolјe obećaš, rajske mi tajne nepoznate kažeš:

da hoćeš ko sestra bratu da mi pomogneš...

Na mom se licu sve ugasi, i đavo se javi u jednoj grimasi, što se smeje i gadi.

MRAMOR U VRTU

Kad ćutke sedaš do nogu mojih i gledaš, jesenje puteve sumorne, a usta ti poblede malo kriva od bola, ja osetim da si živa.

Mrtva si mi gola.

Koža me tvoja puna tankih žila seti kako sred razvalina poprskanih muškom krvlјu već hilјade godina zmije puze na žene mramorne.

Dojke sa pupom kao kap vina na beloj ruži punoj mesečina, sete me smrti.

Tada, zalud širim grane na tebe golu.

Sve mi se čini zbog tebe je jesen i čim zaspim u ludoj će strasti i bolu iz tvojih cvetova mlečnih jedna kap u jesen da kane.

Nada mnom će u lišću svelom udi tvoji zasijati, mrtvi, mramorni, večni.

VATROMET

Došlo je doba da nam duša sve lekove zna, i nikog, nikog ne treba, ponosna beskrajna.

U telu nam je pobuna. U telu nam je gađenje, poniženje neverstvo zlo.

Došlo je doba da nam duša sve voli i trpi. Na najgoroj krpi sanja, blagodari, blagosilјa.

Tela nam se uznesu, kao kamenje u nebesa. Da pršte grme i gore u mržnji, razočarana, u besu.

PRIČA

Sećam se samo da je bila nevina i tanka

i da joj je kosa bila topla, kao crna svila u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka zamirisao bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo, jer volim: da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem dogodine zamiriše, ko zna gde ću biti. U tišini slutim da joj se imena ne mogu setiti nikad više.

San Vito, al Tagliamento, 1918.

BELE RUŽE

O, nemoj doći kad te zovem. Noć mi poslednja ostade divna, lekovita i beskrajna.

O, nemoj doći, ostavi mi strasne jade, slast još jedina mi je tajna.

O, gle ruže što se sagle bele od nevinosti, ispod one plave jorgovanske magle.

Drhte od radosti, a kad ih dodirnem tako brzo potamne, kao da se prozor smrzo i raskido cvetove nevesele ledene tajne.

PRVA JEZA

Desi se: da se začudim, kad me iznenada rastuže: kišica plaha, il jedna smeđa dečija glava u koju se zagledam duže.

Desi se da se probudim, od noćna bliza neba plava, i stavim ruku na srce što kuca jako.

I da se tad u mislima zanesem, i osetim polako, polako: da je mladost prošla, pa se stresem.

RASTANAK KOD KALEMEGDANA

Rastali smo se i sišli iz grada.

Kao dve suze, kad naporedo kanu, sa naboranog lica.

Na vodi su nas čekale lađe.

Tvoja ode prva.

Moja je obilazila ostrva.

Sedeo sam poguran i crn, pust, kao Mesečeva senka.

NOVE SENKE

Moje su ruke nove senke, pobledele su mirne, ko umorna svirala posle terevenke kad ih mesečina dirne.

One sve senče drago i nežno, i lјube sve što se gubi, u nebo mutno, beskrajno snežno, u sneg što sahranjiva, kad lјubi.

Senka je njina kao paučina tanka, što drhti nemoćno, meko. Ja sam na svetu svemu uspavanka, a mir je moj daleko.

Moje su rane bolne i nove, a misli suzne, neoprezne. Blaženi koji po moru plove, i ne ostaju da čezne.

Misli se moje ničeg ne klone. Bez sumorne nade i spasa puste radosno u vidik tonu u zrak što ih talasa.

U bol i greh i krvoprolića. Sa tugom novom i bezdanom u slast vitlaju želјom neobuzdanom, ko svelo lišće, sva bića.

PARTENON

Ne volim veselost proletnih bašta, niti da ičija duša prodre kroz svilu mog crnog muškog plašta.

Našao sam sumornu slast tela, kao vetar zvezde u granju po groblјu, slađu nego duša.

Pa ne gledam milosnim pogledom ni po carevima ni po roblјu. Na mome licu bledom miriše tama bela: osmeh mog razočaranog tela.

U njemu je očaj, u njemu što prezrivo odriče lјubav svemu, svemu.

GOSPOĐI X.

Ne pomaže ni muž, ni dete, ni glasovir.

Za vas je u grehu mir.

Biti nesretan malo više ili manje sve je jedno.

Kriti u srcu za sve gnušanje o kako je bedno.

Vi niste krivi znamo za ono što će biti, nesreća je baš čast. Dužnost je laž iz prikrajka za nas što bolno gledamo. Ne čini ništa ako ste majka od tog je lepša slast.

O samo je tužan čovek čist, slobodan, nežan i drag, ko zvono u polјu, i blag ko cvrkut tica, i uveo list.

Dižite oči mračne, ko buntovne buktinje zračne pobodene u duboke crne kolutove.

Vi ste moja buna. Znam da vas dragan zove, za ništa vas ne pitam. Ako vas život boli, ako vas neko voli, ja vam čestitam.

KUGA

Niki Baptslovićs

Svejedno rodiš li sina ili kćer u slavu pokolјenja. Ukus se menja, ukus se menja: ne menja se čovek i ker.

I nama je dosadno, zar ne, i Kosovo, i jauk, itd., sve? Ta to je bila samo šala. Treba već nešto novo, ko bi još spominjao ovo, krv i sram i rat.

Večna su samo tamnica i vešala, njih će ti rado nuditi i brat.

Što ti je žao našeg pokolјenja?

Zar to nije vesela maskarada: danas je ukus car, a sutra barikada, Hristos, pa Neron, pa Lenjin.

Ukus se menja, ukus se menja: samo su hulјe sve isti. Hilјade godina vuku nas za nos, pesnici, mesije, carevi i komunisti.

Šta ti je žao našeg pokolјenja, ukus se menja, ukus se menja. Svejedno rodiš li sina ili kćer:

večno su isti čovek i ker.

NјEGOŠ U VENECIJI

Nasmešio se poslednji put. U prozoru se sjaše kao zapeti luk, kao Mesec u vodi, mlad i žut,

Rialto.

Mirisaše bolan svoje bele ruže i gledaše kako galebovi kruže, tužni i beli, ko misli na Lovćen, i smrt.

Dok noć plјuštaše, čitaše Omira, crn i težak, ko Ahilov, što samo kraj mora nađe mira, grob.

Bogovi, na plećima sa oblacima tamnim, bolovi i mora sa valima pomamnim, pređoše po njegovom belom licu bez traga.

Ali, kad čitaše o Brizeji, što se budi, i otvara oči, pune tame, u zori, bol neizmeran pade mu na grudi.

Jer svemu na svetu beše utehe.

Svim mislima, za sve junake, i grehe. Ali držeći mu glavu rukama obema, suzno, umirući, pomisli, bolno, da za oči neveste utehe nema.

Tada zaplaka u vodi zvono Svetog Marka.

RELjEF SA LIKOM DANTA

Anifi Savićevoj

Kentavrima besnim malјe u nosu zatreptaše žudno, kopita im rosu u mračne šume kad jurnuše dalјe ludim trkom sa vaših pleća na kobile prosu, po travi bludno.

Tvrđava zlatna gorela je i urlala. Na žaru lomača jadra su buktala, ropska vam mirisna tela bludnim su vriskom nudeći se gola pala, vijajući se oko mača.

Mostovi tanki zlatili se i sjali, ko meseci na reci sa neba pali. A kad ste prošle u svili, narod je klečo, i prašinom se vitlali stegovi i sveci.

Monasi strasni goli se sekli, kraj buktinja strašni, i klekli u ćilim vaših tela što krv i miro proli na oštar šlјunak, kojim su boli i pekli rane kolena prašnih.

Mudraci su nagnuti vam u pleći crtali čudne brojke, otkrivali sveći u odećama crnim tajne, koje sluti samo kamen drag, i vaš cvet crveneći kao alem pakla sa dojke.

Tad se rodi jedan koji vam telo žalio istom žalošću neveselo kao duh, on ga diže u prah medan, providan, jutarnji, što bez traga celo nebo rađa jezom čistom.

LjUBAV

Već prvi put kad si zbacila odelo smešan mi beše tvoj pogled ohol. Već prvi put mi lјubav beše samo bol.

Već prvi put mesto da slušah u zori kako se topiš kao sneg, ja jurnuh u šume gde upada breg, i grane što pokraj jecahu kao moja duša.

U njih sam krio obraze moje tople od tvojih grudi, Nežnije no ruke tvoje bilјke sam pozno po stisku.

Strasnije nego na tvoje grudi pao sam na njih, u bludnom, bezumnom vrisku.

OČI

O koliko puta kad pred tobom osetim: da želim da ostavim za sobom moje tužne misli u očima ti bistrim, neveselim...

O koliko puta kad nam nad postelјom sat ućuti, i na tvom pobledelom licu od milјa primetim dosadu lutalicu...

O koliko puta tad ustajem sam, poguren i crn pa se zagledam kroz mutan prozor u proplanke daleke.

I osetim da mi nije dosta lјubav nevesela. Razočaran od tvog umornog tela, radoznalo milujem bludne i meke velike oči bilјa.

VETRI

Ne grli cvetne polјane moj glas. Nikad me nisi čula još da ječim, nikad me nisi videla da klečim, nikad u mojim očima plјusnuo nije

begunac talas.

Daleko je ono, daleko, što moje zdravlјe pije.

Često zazvoni u noći, mirisno i meko. Često je kao sunčana morska stena, na kojoj sja jedini kamen koji cveta: mir.

Smrt moja zavisi od pevanja tica, a nemam ja doma, ni imena.

Daleko negde stoje vite jele, snežna lica, radi njih mi je, majko, drago da si potištena.

Moje vruće usne ne žude više živa devojačka prebela tela. Noću kad lutam u senci grada, kraj raspeća, baština i groblјa, ne žudim za sinom, ne planem za roblјa.

Vetri će mesto mene kličući da jezde. U vrtlogu kamenja i neba pašće, krikom, u zavejane, mlade jele, i posuće im krila, dahom našim, što će se slediti u zvezde, negde... gde nisam bio... i gde nisi bila.

Pod nebom, u ledu rumenom, gde zora spi, disaće jele što disasmo mi i stišaće zvezde osmehom i snagom, što ih je vetrova talas, odneo sa nas, odneo sa nas.

ETERIZAM

Dpsgs Ivi Andpićs

Moja je bajka:

da se u snu dok se spava dobra čine, i da ništa nije java.

Nismo znali a imali smo čedo u dalјini.

Rekao sam ti cvet jedan lak ispuniće tvoje misli. Sve osmehe koji su od bola svisli, sačuvaće zrak negde u dalјini.

O ničeg nek te nije žao. Zato sam ti tu misao dao tužnoj goloj i beloj, neveseloj. Gledaj u jesen mirno, kako se gubi dan i lјubi.

Blago kao jedno zvono da zazvoni u dalјini mišlјu tom sam te dodirno.

Stihovi ulica

KARIKATURA

O da si samo jednom pao po ženskom telu mednom umirao bi rado.

Šareni prosjaci pod tvojom nogom rikali bi uzalud za Bogom. Osmeh bi ti razočaran i blag padao sa krsta, kao golub beo i drag.

A da nebo zagrmi i raspe kamenje sa puteva strmi u deveti čas.

Oči tvoje ne bi dizo krikom. Zaogrnut modrim olujnim vidikom umirao bi mirno posle slasti. Mutnim bi okom gledao po nebu, kako tama i užas rastu. A iz žila plavih, nabreklih od hoda kapala bi krv i voda, na klečeći ženski stas.

BOLESNI PESNIK

Nisam čovek, krv mi je mlaka samo rosa dalekih rumenih oblaka.

Razvratan kolut pod očima mojim

pečat je šuma, sa bolom svojim.

Drveće puno pupova i zvezda mesto mene živi. Sve što sam ja

reko šaputaće vam meko dalјe noći.

One vas vode u moje osmehe i grehe, za mnom daleko.

NOVA SERENATA

Draga, tenorista više nema. Na mesecu ne drema Don Huan više.

Na glavi mi nije perjanica crna, ni ruka puna bisernih zrna, a noć ne miriše.

Na mrtvima sam proveo mladost, tvoj mladež na dojci nije radost, koja je nekad bila.

Pa i na tebi nije više svila, sa lјudima radiš ceo dan, za lјubav ne čekaš da cveta jorgovan, ne gledaš sa tornja za mnom.

Al nikad nisam zbog tebe plako, niti sam našo u lјubavi pako, ko otrov u cvetu tamnom.

Glava ti je bleda i čista, niko ne zna kako tužno beše, kad si mi došla, bleda a strasna, vita kao dete, i prečista.

U mraku samo kad mi ideš, a oči ti se bolno smeše, čini mi se ide mi krasna prosta sirota mati božja.

MOJA RAVANICA

Bludno gledam tvoju bogorodicu svetu, što miriše ko grobovi u cvetu, pa me je stid da živim.

Nadamnom miriše u oblacima sivim šuma tvoja fruška, od tamjana kadionica srebrnih.

I dok zvezde gasi vetar lipa ja se smrti divim. Ona mi se čini jedina čista i ponosna sudbina muška.

A ikona se blista. I ko rumene oči, vino što bela ruka toči, zadiru mi u grudi dojke bele, sa ranama sred vrha naga Bogorodice tvoje.

Jedine drage pred kojom klečim, jer na njoj ne mogu ni moje bludne gorke oči nevesele da ostave traga.

MIZERA

Kao oko mrtvaca jednog sjaje oko našeg vrta bednog, fenjeri.

Da l noć na tebe svile prospe?

Jesi li se digla među gospe?

Gde si sada Ti?

Voliš li još noću ulice, kad bludnice i fenjeri stoje pokisli? A rage mokre parove vuku, u kolima, ko u mrtvačkom sanduku, što škripi.

Da nisi sad negde nasmejana, bogata i rasejana, gde smeh vri?

O, nemoj da si topla, cvetna,

O, ne budi, ne budi sretna, bar ti mi, ti.

O, ne voli, ne voli ništa, ni knjige, ni pozorišta, ko učeni. Kažeš li nekad, iznenada, u dobrom društvu, još i sada, na čijoj strani si?

O, da l se sećaš kako smo išli, sve ulice noću obišli, po kiši?

Sećaš li se, noćne su nam tice i lopovi, i bludnice, bili nevini.

Stid nas beše domova cvetnih, zarekli smo se ostat nesretni, bar ja i Ti. U srcu čujem grižu miša, a pada hladna, sitna kiša.

Gde si sad Ti?

Beč. U revoluciji. 1818.

Za rtsdenters, Ids Lotpingep

ŠALA

Još sam ja veseo mada se nećeš udati za mene. Ta mladići su samo sene, ne kupe novac, već uspomene.

Bićeš gospa gojna, udata često malo, a serenata nedostojna.

Ali će na dnu čestite duše i građanskih žila, kao gudalo iz daleka, kao moja nevidlјiva ruka, svirati svaki leptir beo, i svaki jastuk vreo.

Prijatelј moj mesec neveseo, u strasne noći majske, golicave bestidne rajske pesmice, jer si ma časak samo draga jednog popca bila u travi.

I kad tada ostanete nasamo imaće tvoj mužić grdnih muka.

DOSADA

O, kako ti je ime gadno, al divna sudba, drago moje jadno. Plači samo od tuge i milјa i ostani uvek draga nerodilјa.

Nek plјušti kiša besa i srama, niko neće ostat za nama. Nek se oni vrte kao šaren vrt, ko će nam zabranit da volimo smrt.

Ulice su nam deca i druzi, neće naš stid u čedu da puzi. Nije za život tvoj pogled ohol, nego za slast i san i bol.

Ne daj da naše duše padnu i nastave lјubav našu jadnu, naš gorak nesrećan zagrlјaj, nek bude svemu u tebi i meni grob i kraj.

POD KRKOM

Ležim pod jarbolom belim. I plovim po zrcalu srebrnom beskrajnom.

Predamnom na otoku tamnom i crnom, sa jednim manastirom neveselim, kao tajnom.

I mislim: i da ga ima tamo gore, ako me vidi pod jadrom sanog, u kom se zraci plode.

More, i ja ostajem tužan ipak svake zore. I ostavlјa

me zagledanog u bezdane vode.

NA ULICI

Kad svetilјke sinu i ulice pođu u visinu, u tami stojim ja.

Na svemu što prođe moj osmeh zasija.

Nestanu boli, okovi i laž, od mog pogleda zavisi sva draž, svega što prođe. Žene prolaze i oblike gube, smeše se, pa mi priđu da me lјube, a ja im novu senku dam.

I dok tiho zamagli noć, ulice pune seni, ja imam neba bezgraničnu moć, svi boli sveta skupe se u meni.

Ko cvetići beli sa Meseca rađaju se po ulici deca.

Od smeha mog umire dan, a svakoga kog pogledam, stiže moja sudba, sreća i san.

Kad mahnem rukom, nehotice, nove zvezde sinu.

Tad sjajan, tužan, ceo grad,

liči na moje lice.

A da me vide svi u nebo idu, po ulici zvezda i srebra.

Ja stojim raspet sam na zidu, a Mesec mi blago probada rebra.

TRAG

Želim:

da posle snova ne ostane trag moj na tvom telu.

Da poneseš od mene samo tugu i svilu belu i miris blag...

puteva zasutih lišćem svelim sa jablanova.

SMIRAJ

Setim se, kako su, u lјubavi, dragi, prvi dani. Kad su ruke tople, kad se oči slede, preletajući one kutove blede, oko usana...

Što drhte, protkani, mutnom tišinom, u kojoj su osmeh i tuga pomešani nesigurno i tamno.

Klatno zvona teško i tmurno u grudi udari me.

Tad se dižem, i, u mutna oka prozora, puna sitnih glasova večeri, šapućem, nesigurno, i moje ime.

PESMICA

Reci, kad bi moj osmeh bled, rastopio se kao cvet pola san a pola led.

Kad bih još jednom mogao da volim...

Da l bi mi tad bilo dobro svud, i život bio manje lud?

Ili bih i tad kao sad morao da se smešim i razbolim, i da umrem?

Kad bih još jednom osetio da volim, volim?

PESMA

Kad raširim ruke u žutom lišću, što zasipa jauke, sine neka strašna, mutna moć. I plane i drhti cela oko moga zavičaja nevesela u slasti ludoj, puna zvezda, noć.

I kad me se sete šume radosno, stidno zarumene. A ikone stare zasjaje u mutnom zlatu kad vide mene.

Pružim li ruke, raspašu se žene padaju na kolena, i plačem porodilјa klanjaju se meni pune tužnog milјa i kliču, da ih ja zagrlim prvi, prvi: jer moje su ruke mokre od krvi, krvi.

MOJA PESMA

Duša je moja bogat selјak, pijan veselјak,

u zavičaju.

Miluje golu ženu što spava, tvrdo, ko pleća gojnih krava, u žitu, kud noći pune crnih vrana, padaju.

Svet je prošla samohrana, u krvavom plaštu šerežana, ko ubica. Stajaše tužna, zavejana, na straži, u kapijama, brkata, blago nasmejana.

Kraj crkve tuđe i nepoznate, zapalјene, u duge, jasne, tople noći, kad krekeću žabe barske, grlila je razne žene. A danju je čuvala dvore carske i korakom brojala sate.

Na javi je duša moja bogat selјak, veselјak.

Samo u snu, ko Mesec bleda i tako ko on nevesela, po svetu bludi.

Gondola jedna ćutke je skrije u bezdane vode Venecije, samu, umornu, razočaranu, na karnevalu.

I kad tu njen gitar zazvoni,

od pesme što plače i voli, svu vodu, zvona, i maske, tamo, noć toliko zaboli: da ućute i pitaju tiho,

"Kakav je to Slaven bio, na Rivi dei Skjavoni?" SRP NA NEBU

Ti nezaboravlјena moja na rodnom polјu iznenada ženka, ostaj mi senka, senka.

Ko redovi zarđalih kosa kukuruz je na suncu zreo. Teška si bila, vrela i bosa kao snop žita kad se razgrne. Oči ti behu male al crne kao rupice na fruli. Kad mi na tebi svaki zaglavak vreo od slasti poče da trne raširila si se, i uzdrhtala, ko zemlјa ispod grana trulih.

U crnom dugom svilenom plaštu po svetu bludim.

I svud gde stignem šapatom budim bolan osmeh, suze i maštu.

Sviram smrt, al mi gudalo rasipa nehotične zvuke. A zidovi mrtve i oblake što plove blago mi miluju ruke. Jednako ćarlija kao dalek vrt tragom mojim senka moja, puna žita i neba vedra, vrela kao jedra nedra tvoja.

I dok mi se noću prepliću na ruci gole žene, i zvuci krvavih nakita strašnih, teške svile i listovi prašni, čim pred zoru svane, nebo mi je rosno ko ravne polјane, a Mesec se nad njima sja kao srp.

NARODNI VEZ

Krv mi veze vez po duši, strašću me životinja guši, i tka mi u život tlo:

zavičaj moj, ravnicu što zre gde pijan raspasan selјak mre, u krvi što je svo dobro, ne zlo.

Zato mi nebo svo mirno u osmehu izumre. Tih mi je plač a grohotan smeh, kad se u zoru probudim prvi ništa mi nije zabran, ni greh. Ceo je svet za mene vez pun šara moje krvi.

Šara bez smisla, broja i reda, tankih ko izoran crv. Beskrajan kao nebo nadamnom ne marim šta će sa mnom, pun smeha, smrti, stoke i greha, na meni sudbinom tamnom vez veze moja krv.

LjUBAVNICI

Niko nas neće podeliti više, na dobre i grešne. Tajni smo kao grane snežne, a sve što je staro u lјubavi, plače sve tiše.

Još malo samo, pa ćemo sumorni, sa osmehom tužnim, u strastima ružnim, stati,

bolni, bledi, umorni.

U bilјu, ili nečem drugom, moćnom, nad proplankom jedne šume mlade, naći ćemo opet svoje nade.

U mirisnom nebu noćnom.

Nade svih koji se bolno smeše.

I, kad, opet, kao večni cvet, nad telima umornim, nebesa zaplave.

I zagrlјaj opet bude svet, kao zlato oko svete glave, sa tamjana mirisom sumornim,

nećemo znati koji greh to beše, među gresima što ko oblaci plove, što nam ta tela i duše dade divne i nove.

JA, TI, I SVI SAVREMENI PAROVI

Ceo nam je dan dug, i dosadan.

Do večeri, kad se, krišom, sastajemo. Polјubac jedan, brz, i negledan, dosta nam je. Da se svetu nasmejemo.

Da odemo u noć, kao da smo krivi.

Lako, kao tica, koja kratko živi.

Naš viti korak ne vezuje brak, ni nevini zanos zagrlјaja prvih. Nego osmeh lak, što cveta u mrak, na usnicama sa dve-tri kapi krvi. Ruke nam ne drhte, od stara prstenja, nego od žudi, straha i sažalјenja!

Ah, nije taj strah samo naš uzdah, kad vidimo šumu, kako lako cveta. Nego je to plah, isprekidan dah, kojim bi nekud dalјe, sa ovog sveta.

U Slobodu, kud, nad nama, grane jezde.

U prah mirisan, kud lipe raspu zvezde!

Uzeše nam čast, ali svetli slast, nebesna, kao ponos, na našem licu!

Naša je strast gurnula u propast: laži, zakone, novac, i porodicu. Od poniženja nam je klonula glava, al nam se, u telu, proleće spasava!

Naš tužan osmeh blagosilјa greh; žig onih koji lјube, na svetu celom. Ceo nam je dan dug i dosadan, i prolazi u ćutanju neveselom. Tek uveče, slobodan ko u travi cvet, ja te čekam. Na jednoj klupi. Razapet.

Beogradski univerzitet, 1919.

MOLITVA

Oče naš senko sveta seda pogurena na drvenoj ragi. Sa loncem razbijenim na glavi i očima punim vetrenjača plavih.

Oče naš sin je tvoj bedniji od bilјa, strasniji nego cvet, nestalniji nego vetar zore, sumorniji nego more, i sam, sasvim sam.

Oče naš sin tvoj je bolјi nego anđeli ali nikom pomoći ne može. Ljubi krpe kao zlatnu krunu, a u osmehu krije toliku zabunu koliko je nema u proleću i majci.

Oče naš ali sin tvoj nema više moći, da se u štalama na putu u noći ičem od smrti nada.

EPILOG

Da li da pevam profesorima što su kritici vični, što ištu, ištu optimizam, pod papučom, revmatični?

Ili našim gospođama, što vole božićne priče, što se plaše roda nad nama, i ne trpe da prosjak viče.

Ili ću velikim patriotama, što govore samo o selјaku, što ne sme mirisat na balegu, nego na mesečinu mlaku?

Ili ću tamo, gde grde samoubice, i tvrde:

da je to pariski uticaj?

Ne, tom je kraj! Na Itaki će da se udari u sasvim druge žice. Svejedno da li ja ili ko drugi.

1920.

II

KOMENTARI

KOMENTAR UZ "PROLOG"

Ovaj prolog bio je napisan, i štampan, uz prvu zbirku pesnikovu, koja je izišla u Beogradu, posle prvog svetskog rata, pod naslovom Lipika Itake. To je bila antologija pesnikove ratne, rodolјubive lirike i ušla je u štampu već 1919. Izdavač, knjižar Cvijanović, međutim, toliko se bio prepao bure koju su te pesme bile izazvale, da je triput odustajao od štampanja.

Taj prolog je bio neka vrsta literarnog, pa i političkog programa pesnikovog. On se u to doba nadao da će, kod nas, biti neka vrsta našeg Frajligrata. Te nade se odrekao, kao što će čitalac videti, već u epilogu Lipike Itake.

Nisu sve pesnikove pesme iz vremena prvog svetskog rata štampane, a nisu ni sve štampane unete u Lipiks Itake.

Međutim, pošto su se, u ono doba, slali rukopisi redakcijama, i štamparijama, pesnik nema više originale. I one koji su bili ostali neodštampani uništio je, pred svoj odlazak u Pariz iz Beograda, godine 1920.

Pesme koje su ušle u zbirku Lipika Itake pesnik je pisao, i štampao, za vreme prvog svetskog rata, sa punim svojim potpisom, u uniformi austrijskog vojnika, i oficira. Nјegova namera, tim pesmama, bila je tada rodolјubiva, politička, anarhična. Intencija, sa štampanjem tih pesama danas, samo je literarna.

Trojanske i mikenske aluzije u tim stihovima bile su hotimične. Pesnik smatra, i danas, Odirejs za najveću poemu čovečanstva, a POVRATAK IZ RATA za najtužniji doživlјaj čoveka. Iako njegove pesme daleko zaostaju za tim monumentalnim tvorevinama u stihovima, TAJ OSEĆAJ je bio njihova glavna sadržina.

Sem toga i pobuna vojnika, a sve su revolucije u to vreme bile samo pobune vojnika.

Za vreme rata, ograničenom broju čitalaca Savpemenika, u Zagrebu, te su pesme ostale samo jedna literarna epizoda. Posle rata, u Beogradu, one su odjeknule kao bomba. Međutim, JEZIVO aktuelne postale su tek u toku ovog prošlog rata, bez ikakvih pesnikovih zasluga. U tome je bila njihova tajanstvena sudbina.

Naša rodolјubiva poezija posle prvog svetskog rata bila je još, sva, u znaku pompezne, parnasovske poezije: Dučića, Rakića, Bojića, Jelića. Lipika Itake nije bila takva. Dotle, zbog toga, pesnik je uživao veliki ugled u društvu. Novi pesnik, međutim, oglašen je odmah za lepru, od strane kritičara Spprkog književnog glarnika.

Pesnik je zato prolazio ulicama Beograda omrznut, kao Arnaut koga teraju iz njegovog fisa. Ali je on, i tada, u znak prkosa, nosio na glavi bere baskijsko. Ispunio je svoju sudbinu na ulicama Beograda.

BIOGRAFSKI PODACI O PESNIKU

Kad bi ova antologija1 obuhvatala samo sentimentalne pesme, ne bi bili potrebni uz nju nikakvi komentari. U antologijama takozvane čiste poezije (,,la poèsie pure") pesnik treba da ostane sen koja nije vidna.

Međutim, pošto ova zbirka obuhvata i političke pesme jednog, prošlog, vremena, pesnik je mišlјenja da će čitaoca zanimati nešto podataka iz života pesnikovog i nešto komentara o tim prošlim vremenima.

Dante, Igo, Hajne, Majakovski, da spomenem nekoliko velikih pesnika, još su interesantniji u svojim političkim stihovima ako se zna nešto biografskih podataka o njima.

Pesnik smatra da to vredi i za političke pesme manjih pesnika.

Pesnik se zato rešio da čitaocima doda, uz Itaks, i nešto komentara.

Crnjanski, preci pesnika, nalaze se, krajem XVII veka u selu Itebeju, u Banatu. Pesnik zna samo da su tamo došli iz obližnjeg sela Crnja. Pesnikov otac mislio je, i pričao, da je otuda i ime njihovo, koje su dobili pri seobi iz Crnje u Itebej.

Može biti.

U svakom slučaju, u Itebeju, kod crkve, i sad stoje tri kuće Crnjanskih, mojih bliskih rođaka. A uz crkvu nadgrobni spomenici Crnjanskih, na primer paroha Itebeja, Miloša Crnjanskog, koji je umro 1735. I drugih.

Vuk, međutim, kaže da u narodu ima nadimak: "Crnjan" i "Crnik", a da narod kaže i "Jovane i crnjane!", "Boško i crnjo!".

Pa se pitam: ko zna ko smo bili, otkuda došli, kako ime dobili i zašto?

Sve do moga oca pisali smo ga staroslovenski:

Cernjanski.

1 Итака и коментапи, Београд, 1959.

Znamo, sigurno, da mi se praded zvao: Jovan. Da mu je brat bio pop, i stric pop, a mlađi brat kaluđer. Taj kaluđer, Teodosija Cernjanski, sahranjen je u manastiru Vojlovici, kod Pančeva, gde mu se nalazi nadgrobni spomenik, i slika.

On je putovao do Rusije.

Taj kaluđer mora da je bio bezbožnik, jer je toliko napadao na kćeri selјaka, da su ga jednom, u Vršcu, bacili u nabujali Mesić. Kalcan se nije udavio. Isplivao je.

Moj ded, pop Mita, prešao je iz Itebeja u Ilanču i oženio se ćerkom sveštenika u Ilanči, Nenada Putnika.

Taj Nenad, moj praded, bio je toliko težak, da su selјaci pritezali levče kad bi se peo u kola.

Pop Mita, moj ded, po ocu, na starim fotografijama liči na nekog seoskog Tolstoja. Bio je riđ, plah, strog. Bio je siromah i orao je i kopao sa selјacima, svojim Ilančanima.

Kad je njegov patrijarh, u revoluciji godine 1848, prešao na stranu Beča, protiv Mađara, pop Mita je komandovao Ilančanima, u boju kod Ilanče. Mađari su bili mobilisali kriminalce iz zatvora Segedina, i uniformisali ih, plavim gaćama ("a kekgatyàsok").

Ilanča je gorela, i kuća popina je gorela.

Popa su spasli naši kumovi, Đuđini, koji su ga bacili u šaraglјe i prošli kroz Ilanču, sa lјudskim glavama, na vilama.

Posle revolucije, porodica pop Mitina ostala je bez kuće i kućišta. Moja baba, Jula, othranila je mog oca valјušcima od fpnoga brašna. "Daleko mi je Banat, crna košulјa!" – kaže, negde, Jakšić.

Pop Mita je imao tri sina i dve kćeri.

Nјegov najstariji sin, moj stric, Joca, bio je ostao hrom u nogu, pa je kupovao i preprodavao žito. Nјegova kuća, u Ilanči, ličila je na neku epizodu iz Turgenjeva.

Nјegov srednji sin, Laza, učio je škole katoličkih fratara u Mađarskoj, a bio je lep, čuven govornik, i umro je rano. U detinjstvu

imao sam nekoliko njegovih rukopisa. To me je podsticalo da i ja pišem.

Moj otac, Toma, učio je školu u Hodmezoevašarheliju. Na fotografijama, on i njegovi drugovi, već brkati, liče na mladiće u romanima Laze Nančića.

Toma nije voleo školu, a bio se potukao sa profesorima.

Bio je čuveni igrač i pevač svog vremena, i kad je napustio školu pošao je u Ilanču, peške, i vratio se, kroz žita, pevajući uz tamburu.

Kad je pop Mita ugledao skitnicu, svog sina, hteo je da ga poseče kosom kojom je kosio žito. Jedva su ga spasli naši napoličari i moja dobra, mala, nežna, baba Jula.

Sestre moga oca nisu bile srećne: jedna je umrla mlada, a druga je bila nesrećno udata, u Zagajce, za bogatog trgovca, Munćana.

Kćeri te moje tetke, Ljubice, umrle su mlade. Mara, koju je verenik bio izneverio, upropastila se igrankama i sladoledima. To je bila lepa, crnomanjasta devojka i dugo je tražila leka u sanatorijumima Merana. Dolazila nam je u goste, tužna.

Umirala je, u Vršcu, nedelјama, i ja se sećam kaplјica morfijuma koje je uzimala.

Putnici, porodica moje babe Jule, kažu, prema svojim čitulјama, da vode poreklo od Jelice, sestre Todora od Stalaća. Ona je bila udata za Jovana Putnika, čiji je sin, Gavrilo, bio general u vojsci Marije Terezije, a Mojsije, vladika Bačke. Za Mojsija su Putnici verovali da je otrovan, u Beču, od strane austrijskog dvora. Gavrilo je bio osobenjak i neženja, a Mojsije je umro na narodnom poslu.

Treći sin Jovanov, Janja, napustio je svo ju veru i bio je posle toga kao mrtav u porodici Putnika.

U porodici popa Nenada, najmlađeg sina Jovana Putnika, naročito su se ponosili bratancem moje babe, Pajom.

Taj Paja Putnik bio je u vreme revolucije godine 1848. na vojničkim školama i napustio je akademiju

Vinernojštata, da bi mogao da se vrati i brani Ilanču.

On se u tim borbama u Vojvodini bio toliko oduševio komandantom srbijanskih dobrovolјaca, Stefanom Knićaninom, da je sa njim otišao u Srbiju i postao oficir u Srbiji. Komandovao je, na Drini, u ratu god. 1876–77.

Tada je, za ađutanta, imao sina tog Stefana Knićanina, koji je bio mladi Parizlija i koji se nije slagao sa svojim komandantom. Napisao je čitavu knjigu pamfleta protiv Paje Putnika.

Paja Putnik je umro u Beogradu, aprila 2, godine 1900, kao potpukovnik poslednjeg Obrenovića.

On je pisac prve taktike srbijanske vojske (Mirli o vojnoj bpigadi) i jedne knjige o Beogradu, koja se čitala (Dapsl Džiuad). U Ministarstvu vojnom ostalo je mnogo njegovih rukopisa. Ja se nikad nisam trudio da dobijem uvid u tu hrpu rukopisa.

Pri kraju života, Paja Putnik je bio osobenjak, neženja, a mnogo se lјutio na onu granu svoje porodice koja je, u Srbiji, od Putnika, napravila ime Putniković.

Kad bi na letovanju, u banjama, neko seo na klupu pored ostarelog Paje Putnika i pokušao sa njim da razgovara, Putnik bi zapitao: "Je li gospodin Srbin? Onda nemamo šta da razgovaramo!"

On je bio usvojio, usinio, kao neženja, sina svoje sestre, Dušana, i nadao se da će taj mladi oficir sačuvati ime Putnika.

Dušan je bio pitomac čuvene Nikolajevske akademije, u Petrogradu, i umro je tamo, maja 17, godine 1892.

Nada Paje Putnika nije se ispunila.

Moj otac Toma, prekinuo je tu galeriju popova i oficira.

Nesvršeni đak, on je nekako doterao do seoskog notara, u selu Šurjanu. Bio se oženio lepom ćerkom majora Belanova ("ot Domogled"), ali se odao lovu i kartama. Žena mu je umrla mlada. Moj brat je iz tog braka.

Toma je, na školama, postao pretplatnik srpskih listova, a docnije i skuplјač pretplate za časopis Stpaža, časopis srbijanskih marksista onog vremena. Zbog toga je izgubio službu i poslat za pisara u Čongrad, u Mađarskoj, neku vrstu tadašnjeg činovničkog Sibira.

Toma je, u drugom braku, bio oženjen ćerkom graničarskog oficira, varoškog kapetana Pančeva, Pante Vujića.

Taj Panta je bio čuveni lјubavnik svog vremena i sahranio je tri žene. Moj otac se oženio njegovom ćerkom, Marinom, preko provodadžija. Panta mu je isplatio dugove, a ja sam se iz tog braka rodio, u Čongradu (– kao i Geca Kon, moj izdavač –) tek posle pet godina bračnog života mojih roditelјa.

Moj otac, Toma, bio je oniska rasta, snažnih, širokih, grudi, brkat, sa kosom lepom, mekom kao svila. U detinjstvu, na selu, sačekivao je povratak stada i pio mleko ovaca iz kabla. Otuda, tvrdio je, njegova snaga.

Bio je čuven igrač, i sa pedeset godina.

Sa igranki, valјda, bio je sačuvao neku izvanredno lepu vrstu ponašanja. Bio je neobično lјubazan i prema nepoznatima. Ali je bio plahovit, iznenada. Nikad nije tukao mog brata, ali ga je jednom, u lјutini, tresnuo tako o zid, da ga mal’ ne ubi.

Kad bi moju mater, i mene, leti, pratio u banju, Mehadiju, trčkao bi iz vagona, po vodu, pred planinskim tunelima, samo da bi nam doneo čašu hladne vode, sa izvora.

Bilo je nečeg španskog u preteranoj učtivosti tog čoveka.

Moj otac je, dok je bio, na školama, mnogo čitao. Ja sam ga, međutim, upoznao, kad više tako reći, ništa nije čitao, sem političkih listova Zartava i Bpanik.

Kad je umro, ostavio mi je i veliki, drveni, sanduk pun knjiga, ali i godišta Zartave i Stpaže.

Ja i sad pamtim, kako sam, u Ilanči, pri školskom raspustu, čitao uvodne članke Svetozara Miletića, prepisku Svetozara Markovića i ratni Dnevnik Pere Todorovića, sa Šumatovca.

Ta literatura, ostavila je u meni duboka traga. Moj otac me je klјukao istorijom Vojvođana, privilegijama našeg naroda, statutima, pričama o našim, političkim, pravima.

Moja mati, Marina, bila je devojka krupnih očiju, kose do kolena, i kad je bila seda. Mati joj beše rano umrla, a otac tako strog, da je u zgradi Varoške kuće u Pančevu, koja i sad stoji, morala da pere

kamenite stepenice, pred stanom varoškog kapetana. I zimi. Na kolenima.

Bila je to velika paćenica celog života i umrla je pre nego što sam mogao da stignem iz inostranstva.

Pošto je njen otac bio i neka vrsta cenzora Pančeva, ona je, u mladosti, imala svoju stolicu prvog reda, prilikom gostovanja novosadskog pozorišta, u Pančevu, kod Tpsbaha. Znala je mnogo drama, i mnogo stihova.

Kad su je udali za mog oca, moj otac je bio toliko pun dugova, i toliko osiromašio, da nisu imali ni toliko novaca koliko je onda stajala jedna kolevka.

Mati me je povijala u jednom koritu u kom je hleb mesila. Ako je čitalac čitao Frojda i Junga, imaće, kad moje knjige čita, mnogo, svakojakih asocijacija.

Što se mene tiče, protivno onom što se kod nas misli, meni nimalo nije stalo ni do te prošlosti, ni kakvog sam porekla. Ja sam uvek bio sam sebi predak.

CRNјANSKI U TEMIŠVARU

Temišvar je, u moje vreme (1896/1912), bio varoš raskošna,

moderna, sa širokim avenijama, velikim parkovima, veslačkim klubovima, na vodama, ali i industrijskim predgrađima. Imao je ogromna egzercirišta i groblјa. Imao je nadimak Mali Beh.

U srcu varoši bio je barokni centar grada, sa velikom, katoličkom, katedralom, čuvenom sa koncerata Baha, sa manastirima katoličkih fratara, među kojima je jedan, pijarista, bio moja škola.

Prekoputa katoličke katedrale, bila je srpska Saborna crkva, sa dvorom vladike, od mramora, i mala škola mog srpskog učitelјa Berića, kod koga sam učio četiri osnovna razreda. Naša crkva bila je čuvena po ikonostasu Danila.

Porta je bila bašta, sa plјuskom jasmina, i lipa.

Nasred Temišvara, svake nedelјe, kad je vreme lepo, svirala je vojna muzika, na trgu, opkolјenom terasama restorana i slastičara. Svet se tu šetao, kao što se u Italiji šeta.

Pred slastičarom, tu, stajala je, obično, grupa salonskih lafova i oficira, pa i grupa pravoslavnih kaluđera, pod kamilavkama.

Među njima, pored sinđela Zupkovića, docnijeg budimskog vladike, vrlo lepog muškarca, pored arhimandrita Došena, gromkog glasa, padao je u oči naročito vladika Lukijan Bogdanović, docniji patrijarh, koji je bio romantična lepota, veliki zavodnik žena, a završio samoubistvom, u Gaštajnu, zbog sifilisa.

Na tom trgu, najlepši četvoropreg terala je žena baruna Rajačića, koji je, docnije, za vreme rata, iako je to neverovatno, u mađarskom parlamentu, pozdravio oktobarsku revoluciju. Nјegova žena, okretala je četvoropreg, kao da je lepeza.

Koncerat je obično počinjao uvertirom: Nopma.

Ja sam prvo učio osnovnu školu Berića – koji nam je govorio i o našim privilegijama i statutima. Kad sam kod njega stanovao, okuplјao je svoju decu, uveče, da nam priča. Da nam predstavlјa. Bio je to veliki poznavalac svetskih romana, a velikog, glumačkog, talenta. Za mene je on, u sećanju, oličenje Žana Valžana.

Bio je šef opozicije u Crkvenoj opštini i ekspert za naša narodna i crkvena prava. Kad je, u austrijskoj artilјeriji, kod Verdena, za vreme prvog svetskog rata, njegovom sinu amputirana ruka i kad je, u isto vreme, i Srbija propala, Berić se bacio sa velike visine trećeg sprata, glavačke, na kamenito dvorište.

Među mojim poznanicima, to je bio najbolјi poznavalac literature.

Gimnaziju sam učio kod katoličkih fratara, pijarista, ali taj red nije bio red mračnjaka, nego masona. Kod vih je proslava mađarskog narodnog praznika (Martovske Ide) počinjala horom. Hor je pevao Maprelјezs.

Pijariste su izdavale dva literarna časopisa.

Jedan na mađarskom, koji se zvao Naca zartava (Zászlonk) i jedan na latinskom, koji se zvao Omladina (Juventus). Prvi je imao katoličke tendencije i raspravlјao o ustavu Srbije i krunisanju Petra I,

a donosio i karikaturu princa Đorđa kako abdicira. Kako Japanci, u ratu, dele cigarete ranjenim Rusima. I kako se mi Srbi, zbog lažnih privilegija, borimo protiv Rakocija.

Ja sam o našim privilegijama imao mnogo diskusije, sa mojim profesorima.

Pomenutom časopisu, na latinskom, poslao sam jednu prozu o ubistvu Julija Cezara, i neke stihove, u alkejskim strofama. Kad sam imao petnaest godina štampao sam u dečjem listu Golsb, koji je izlazio u Somboru, jednu pesmu, pod naslovom Ssdba. U toj pesmi, u prvoj strofi, polazi na pučinu jedna lađa. U drugoj strofi diže se bura. U trećoj plove na pučini samo olupine broda.

Danas mi se čini da bi to bilo dosta.

Do smrti svoga oca, do petog razreda gimnazije, bio sam osrednji đak. Onda se reših da ubuduće budem među prvima, Bio sam među prvima.

Temišvar je tada naglo rastao i karuce su u njemu trčale na gumenim točkovima, a bilo je među njima, već, i prvih auta. Žene su se u toj varoši oblačile po poslednjoj modi iz Pariza, uvezenoj preko Beča, a nad velikim ženskim šeširima, imali smo i preletanje prvog aeroplana. Pozorište je, na mađarskom, bilo u znaku Anrija Bernstena, a srpsko u znaku Balkanrke fapife, od Nikole I, gnjavatora. Imali smo i posetu američkog cirkusa Barnuma.

Moj otac je, godinu dana pre toga, bio otišao na selo, u Ilanču. Dotle me je čekao, pred pozorištem, i kad sneg pada.

Sa melonom na glavi, i batinom od višnjevog drveta, on me je po zimskoj noći vodio kući, ispitujući me o dramama. Cenio je moja literarna pregnuća. Kad su ga izabrali za potpredsednika crkvene opštine, pokazao mi je svoj govor i pitao me kako mi se dopada. Ja sam ceo taj govor preradio i on ga je pročitao na svečanoj sednici. Veli, mojoj materi:

"Bolјe piše od mene Mića!"

Kad sam se razboleo od šarlaha, doneo mi je srpski prevod Rata i mipa (ili mađarski prevod) i ja sam taj roman pročitao za dan i noć, iako je moja mati tvrdila da zbog toga može da nastupi slepoća.

Kad je moj otac došao, godine 1908, sa sela, da se operiše u Temišvaru, i, kad je odustao od toga, rekao mi je da zna da će umreti, ali da to treba da krijem od svoje matere. Da ona ne dozna. Veli, neće da je uznemirava. Treba umeti umreti. Izvinjavao se i meni što mi brige stvara, sad, kad sam počeo da učim grčki. Veli, to je teško, zna.

Savetovao mi je da učim, dobro, i da se lepo ponašam prema materi. Otišao je iz Temišvara, mirno, i nikad ga više nisam video. Vratio se u Ilanču i bio, još, u svatovima, Dane Crnjanski, u Itebeju, gde je igrao i preskakao vatre, sa mladićima i devojkama.

U Ilanči je posle toga posetio pčelara, koji je vršio i zanat kovača i tesara mrtvačkih sanduka. Moj otac je izabrao sebi sanduk, kuckajući ga, štapom od višnjevog drveta.

Naručio je za moju mater meda.

Umro je idućeg dana.

Nije dozvolio da me pozovu iz Temišvara, sa škola.

Moja se mati, udovica, vratila docnije opet u Temišvar i stanovala u zgradi Opštine. Prozori našeg stana gledali su u portu. Ja sam tada, do takozvanog ispita zrelosti, živeo, sa materom, u Temišvaru, kao što su, u ono vreme, živela varoška deca. Moj krug je bio krug mojih, katoličkih, drugova, plemića i njihovih namirisanih sestara, sa kojima sam uzimao časove francuskog jezika. Nije u tome bilo nikakvog snobizma. To je, u ono vreme, bilo uobičajeno uzimanje časova, posle podne.

Uzimao sam i časove engleskog jezika, kod jednog profesora kome je voz bio odsekao noge, pa se dao na davaše časova. Takav mu je bio i engleski. (Ali nije bilo tačno ono što se pričalo kad sam, 1929, prevodio Šekspirove sonete da ne znam engleski baš ništa.)

Učio sam i slikarstvo, privatno, kod jednog profesora.

Moja slika ulјana, Jedna mptvahka lsbanja, bila je na izložbi škola.

Od mojih drugova ostala su mi samo imena. Kalinfalvi Jurka Ćula, Kapdebo Elemer, Đika. Gde su, i da li su živi, ne znam.

Prvi mi se poslednji put javio pre prvog svetskog rata, sa Eksportne akademije u Kelnu, a čuo sam da je bio negde u Indoneziji,

posle rata, trener konja. Nјegov otac imao je kompletno mađarsko i englesko izdanje Šekspira.

Međutim, nije tačno da ja imam uspomene jednog snoba. Živeo sam ja, u Temišvaru, i među tadanjim proleterima. Prvo sam igrao u reprezentaciji škola, zatim u klubu gimnastičara Temišvara (TTK), a najzad, počev od sedmog razreda, u klubu železničara, metalaca (Kinizsi).

To je bio profesionalni klub fudbalera i moj najbolјi drug u njemu bio je metalac Sidon. Ja sam u njegovom društvu upoznao i jezik, i kuću, i porodični život radnika. Kad bismo putovali na utakmice, Sidon me je smeštao u mrežu za prtlјag iznad sedišta. Probudio me je jednom o ponoći da mi pročita novine o potapanju broda Titanika. U ono vreme to se smatralo kao fantastična katastrofa. Još je više neočekivano da sam ja, tada, ne samo živeo među proleterima, metalcima, nego da sam pored Sidona, upoznao i literaturu socijalizma. Pa ne samo to, nego učestvovao i pri demonstraciji socijalista u pozorištu (prilikom predstave Bernstenovog Lopova). Policija nas je saslušavala.

Ali, pored tog Temišvara, mađarskih plemića, proletera i metalaca, postojao je i jedan drugi Temišvar, kome je moja porodica i dušom i telom pripadala, tada. To je bio Temišvar Srba, ostataka, varoš stara, umiruća, fanatična, verska. Dijaspora, kao i Temišvar Jevreja.

Taj Temišvar bio je srastao sa Temišvarem tuđina, kao dva sijamska blizanca, ali okrenuta leđima. U tom Temišvaru branila se svaka srpska kuća, kao barikada. A na svoj način, nije ta borba bila ni bez socijalnih dodataka i uzroka.

U svakom slučaju, u ono doba, sva je srpska sirotinja bila za odbranu naših prava, naših statuta, naših privilegija. A renegata je bilo samo među imućnima. Ubi bene, ibi patria!

Moj Temišvar bio je neka vrsta Elzasa i Lorena, ludila, kao u knjigama pompijera Baresa.

U tom Temišvaru, o prazniku Duhova, na primer, svi smo išli u crkvu, koja je bila zastrta travom i imala miris pokošenih polјa. Pleli su

se venci, klečeći, a ti venci stavlјali su se iznad vrata, kao neki znak zaverenika.

O prazniku Uskrsa, Temišvarom je obilazila, o ponoći, litija. Kao neka noćna straža Rembranta, Temišvarci su nosili crkveno nebo, sa svećama, na rukama senatora, fiškala, zelenaša, zanatlija, kalfi, trgovaca i šegrta (sve sam "Mali Đuka").

Nasred crkve, na Veliki petak, imali smo grob Hrista, u cveću, a čuvala ga je straža vojnika domaće regimente Temišvara, dvaderet i devete, sastavlјene u 80% od Srba.

Za vreme najsvečanijeg trenutka službe, pri iznošenju plaštanice, u crkvu bi upadao narednik, sa dva vojnika, pod klobukom, u cokulama, da smeni stražu. Udarili bi o patos đonovima.

Stvar je bila glupava, ali se Temišvarcima činila toržestvena. O ponoći, kad bi litija obilazila, pred crkvom je bio postrojen batalјon da parada bude što veća. Taj bi batalјon završavao litiju plotsnom.

Prvo bi zajecao slabi tenor vladike Letića, kao iz pustinje vapijućega. Posle bi zagrmeo strašni bas-bariton arhimandrita Došena. Zatim bi se začula, kroz noć, komanda majora Dragojlova, koji je okretao batalјon, kao da je lepeza. Nјegova sablјa bi sevnula kao munja i vazduh bi, posle plotuna, zamirisao od baruta.

Mi smo, deca, gledali da se dokopamo praznih čaura.

Taj elegantni oficir završio je kao general Pavelića.

Pred njegovim prvim vodom paradirao je tada oberlajtnant Mušicki, čvrst i crn, sa malim brčićima, uvek malo nasmejan. Uštoglјen. On je završio kao general, Nedića.

Završio je pred puščanim cevima.

Lunačarski je, jednom, pričao kako je teško iskoreniti poštovanje starih ikona.

A Gorki je branio Mirskog, da nije kriv što je potomak knezova.

Ja sam u tom Temišvaru pisao pesme, od detinjstva. To su bile, uglavnom, nesvesne imitacije velikih pesnika, i naših rodolјubivih pesnika. Tandara, mandara.

Pred odlazak iz Temišvara, u leto 1912, bio sam napravio jednu zbirku od tih pesama i poslao sam je uredniku Boranrke vile,

Kašikoviću. On ih je u pismu mnogo hvalio, ali se i lјutio što su sentimentalne. Štampao je jedns (U pohetks bece rjaj). Ortale mi nikad nije vpatio.

Pod uticajem Meterlinka i Rostana, napisao sam bio i jednu dramu, koju sam poslao Narodnom pozorištu u Beogradu.

Posle nekoliko meseci dobio sam odgovor, kratak, okruglo, na ćoše.

Drama je bila u stihovima (kao i La Princesse Lointaine) a zvala se Ppokleti knjaz. Sadržaj je bio takozvano pravo prve noći (ius primae noctis). Nimalo mi toga nije žao.

To leto poslao sam svome bratu i jedan roman za Bpankovo kolo, časopis koji je izlazio u Sremskim Karlovcima. Moj brat je rukopis, iz Novog Sada, lično nosio uredniku, koji je to mnogo hvalio i, za štampu (godine 1913) spremao, ali nije štampao.

Ni sa tim rukopisom ne znam šta je posle bilo.

Rukopisi se ne vraćaju.

Kopije nikad nisam imao.

U poeziji, mene, i moje drugove, najviše je oduševlјavala, u to doba, antologija koju je Bogdan Popović sastavio. Ja se, iz te antologije, sećam pesme Spomen na Rsvapfa i smatram tu pesmu, i sad još, za najlepšu pesmu XIX veka.

Moj drug, u Temišvaru, Dušan Tanazević, nosio je tu antologiju sa sobom i u ratu. On je sa tom knjižicom i poginuo.

Iz pomenutog časopisa i Spprkog književnog glarnika, koji je do nas u Temišvaru, i preko granice, redovno stizao, sad se sećam još samo dva pesnika. Jedan je bio Korolija, topao, koji je kao Jadran šumeo, a drugi, Mitrinović, koji je u stihu mirlio.

Na proslavi Dositeja, u Čakovu, prvi i poslednji put, sreo sam i Skerlića, koga je svet tada jako poštovao, Bio sam sa njim u istom vozu, u istom kupeu. Bio je u svečanom, crnom odelu. Meni je, sa svojim brcima, ličio na žandarma.

KOMENTAR UZ PESMU "JADRANU"

U ona vremena, buržujska deca, posle ispita takozvane zrelosti, birala su zanimanja. Razmažen, jedinac, ja sam izabrao zanimanje slikara i hteo sam da idem, i učim slikarstvo, u Minhen, ili Rim.

Bio sam tipični smetenjak svog vremena.

Moja mati, međutim, imala je bogatog brata u Beču, koji je zahtevao da odmah dođem kod njega i učim Eksportnu akademiju. On je, iz Beča, snabdevao Bosnu, Dalmaciju, Crnu Goru i Albaniju štofovima. Spremao me je za svog naslednika.

On je tražio da već tog leta (1912) dođem kod njega.

Da bih pobegao od ujaka, ja sam to leto otišao na more, u Opatiju – koja se tada zvala Abacija – a u kojoj su bile čuvene utakmice mačevalaca. Ja sam, u Temišvaru, ludovao za mačevanjem, i uzimao časove mačevanja, kod jednog profesora (Perčič) koji je bio šampion profesora. Iako nisam visokog stasa, ni dugih ruku, on je jednom rekao da ću pobeđivati na utakmicama, jer, sa floretom u ruci, imam brzinu ludaka. Sad mi se to čini jako glupava, ali sam se u ono vreme, od te pohvale, nadimao, kao žaba.

Došavši na Rijeku, koja se onda zvala Fijume, i koja je tada bila puna talijanaša, ja sam pokušao da uđem u Akademiju ratne mornarice, a kad nisam uspeo, i kad sam čuo da se i na Rijeci te godine prvi put otvara jedna eksportna akademija, upisao sam se u nju. Ne pitajući ujaka. Ujka Vasa prekinuo je posle toga da pomaže moju mater, koja je bila ostala udovica i preselila se natrag u Ilanču.

Da ostanem na Rijeci, bio je razlog i to što sam u gimnastičkoj sali, ispod Sahat kule, upoznao majstora – učitelјa mačevanja, koji je bio visok dva metra, imao duge ruke i vikao: "Battuta! Battuta", kao neko oličenje Nečastivoga.

On nas je, sve, nabadao na floret, kao da je floret čačkalica, a mi njemu nismo mogli ništa, ama baš ništa. To, da postoji čovek koji mene nabada kao leptira, a da mu ja, sa mačem u ruci, ipak, ne mogu ništa, ama baš ništa, meni se činilo kao fantazmagorija, čarobna. Ja sam zato ostao na Rijeci. Moja sirota mati odobrila je to, jer je ta akademija obećavala zaposlenje svojim učenicima. Slala ih je čak i u azijska pristaništa.

Akademija eksportna, tada, nalazila se na brdu u ulici pronalazača kompasa (Via Flavio Gioia). Sa njenih prozora, u plavetnilu mora, i katkad i u belini snega, videla se lepo planina Učka.

Kao kroz suze, u sećanju mom, vidi se i sada.

Studenti te akademije nosili su civilno odelo, ali belu, mornaričku kapu i bili su omilјeni na igrankama.

Meni su se naročito svidele dve sestre, koje su stanovale prekoputa Akademije, a bile lepe, i snažne, kao dva atleta.

One su se zvale: Cernjajski!

Pošto me je mati izdržavala i nikad dotle nisam zarađivao hleb, ja sam se naselio, na Rijeci, u pristaništu, iznad riblјe pijace, u skupom pansionu jedne hrvatske grofice.

Bila je to čudna, i nesrećna, žena. Imala je nezakonito dete, od jednog ženskog lekara, a docnije se otrovala.

Imao sam, u tom pansionu, čudne komšije, i u sobi sa desna, i u sobi sa leva. Sused mi je bio sa leva grof Hojos, sekretar guvernera, a sa desna barun Vranicani, velemožni činovnik Lučkog poglavarstva. Grof Hojos je bio neka vrsta dečaka, sa kosom kao slama, koji je dolazio u moju sobu i molio da mu se veže mašna. Bio je mešavina lepo vaspitanog mondena i stidlјivog mladoženje.

Vranicani je bio čovek ogroman, ogromnih stopala, sa licem rimskih imperatora i crnim, tužnim, očima, klovnova. On je dolazio pijan kući, ujutru, kad bih ja odlazio na predavanja, pozdravio me učtivo, ali držao čitave tirade protiv Srbije i srpskog kralјa. Bio je dobar poznavalac svih jadranskih luka i pričao je osobito lepo o hrvatskim krajevima i familijama. Bilo je uživanje slušati ga.

Govorio je kao da deklamuje stihove Krste Frankopana.

Kad bi otvorio vrata, proderao bi se: "Andžela!"

Andžela je bila naša, vrlo lepa, sobarica, i njen je zadatak bio da baruna, napitog, spusti u kadu kupatila. Barun bi tamo pevao dok ga san ne savlada. Hojos je zbog njega crveneo od stida.

Taj ogromni debelјko, predskazivao je pobunu austrijskih mornara, u vreme balkanskih ratova. Ja sam, pored njega, video ukrcavanje mornara, iz javnih kuća Rijeke, kad je bila naređena uzbuna, prilikom nekog incidenta u Solunu, sa jednom austrijskom

krstaricom. Mornare su, sa pristaništa, prosto bacali u motorne čamce, tako da sam mislio da će pokrhati i ruke i noge. Vranicani je tvrdio da im ništa neće biti i da će sve to zaboraviti, kad se ispavaju.

Srbijanska konjica bila je tada izbila, u Drač, na Jadranu, pa su se te trupe snabdevale iz Soluna, grčkim brodovima. Turska krstarica "Hamidijeh" lovila je te transporte po morima i gonila ih je sve do Kvarnera. Neki su se brodovi spasli u luku Rijeke i na njima je bilo i srbijanskih vojnika i oficira.

Patriote na Rijeci okuplјali su se, u to vreme, u kući doktora Pahani, kod koga je dolazio i Meštrović, ali je mnogo lepši bio doček tih vojnika pred kafanom "Kontinental", uz svirku Cigana iz Šapca. Tu se do zore orila pesma ("Oj, jablane, širi grane!").

Vranicani se lјutio što sam toliko oduševlјen balkanskim ratovima, ali oduševlјeni su bili, sa mnom, i radnici, i nosači, i ribari u pristaništu i duž Primorja. Svi smo se nadali bolјem, socijalnom položaju među narodima, posle tih pobeda.

Vranicani je u tim vojnicima i oficirima video samo vojnike i oficire jednog kralјa, opančara.

Taj ogromni debelјko, sa glavom Bibulusa, imao je staru majku, u Novom. Odlazio je da provede nedelјu kod nje, a ona ga je terala u crkvu, da prisustvuje misi, pa ga je terala i da uzme svetu pričest.

Da bi učinio po volјi toj staroj ženi, barun se pričešćivao. Kad je posle pričao šta je sve priznao svećeniku prilikom ispovesti, Hojos bi se zacenio i zagrcnuo.

Barun je dočekivao Badnje veče i Novu godinu u riječkom Orfeumu. Skidao je igračice do gole kože i sipao u njih šampanjac.

Veli, tako treba dočekati rođenje Hristovo.

Iako nije trpeo Srbe, Vranicani je mene trpeo. Valјda zato što sam voleo da mi priča o Hrvatskoj i Zagorju, o Novom i Senju.

Iako taj melanholični brav ne bi bio u stanju da, zbog deblјine, učestvuje u mačevanju, ja sam od njega naučio lepu reč Petra Zrinjskog, koju sam, posle, kao uzrečicu, i filosofiju, ponavlјao: "Ako ti je rablјa kpatka ppirtspi kopak bliže!"

Moja mati imala je na Rijeci rođaku, iz Pančeva, koja je bila udata za jednog trgovca na Rijeci (Mihailo Vuja). Međutim, svet na

Rijeci upoznao sam, naročito, u društvu svoga druga na Akademiji, Zubranića, sina jednog pekara.

Taj Zubranić, čist Hrvat sa ostrva Krka, iz Baške, bio se toliko oduševio u ono vreme za Italiju, da je u rupici kaputa nosio savojsku zvezdu. Međutim, bio je dobar drug i ja sam zavoleo njegovu kuću, i na Rijeci, i na Krku.

Na Rijeci, on je imao roman sa jednom lepom devojkom, o kojoj ću reći samo toliko da se zvala Đulija. Pored nje upoznao sam radničku Rijeku. Zatim se bio verio (a posle i oženio i rastao) sa malom Vio, ćerkom predsednika opštine. Pored nje, upoznao sam Fijumane, kao talijanske romane. Zubranić je imao lepu sestru i ona mi je čitala Kardučija, i Leopardija, u originalu. Pomoću njenom i njegovom govorio sam, posle, talijanski, kao da sam rođen u tom pristaništu.

Posećivao sam i rodno mesto Zubranića, u Baški, njihovu staru, od kamena, kuću, i Baščansku ploču. Jedrili smo u Senjskom kanalu. A pod ostrvom Prvićem, jednog dana mal’ se nisam udavio.

Zubranić je posle prešao na hrvatsku stranu, ali ne znam šta je sa njim bilo. On me je, pre nego što ću živeti u Rimu, naterao da čitam talijansku literaturu.

Na igrankama, zimi, u pozorištu na Rijeci, upoznao sam čitav niz Đulija Ada, Marija, i igrao sam sa njima i "fioretto", na kafanskom stolu. Odlazili smo i u Trst, i bio sam, i u Veneciji, na karnevalu.

Za vreme karnevala, na Rijeci, oblačio sam i ja masku, a sestra Zubranićeva oblačila me je u žensko odelo. Takav sam ulazio u kuću tih raznih mladih devojaka, i u njihovo društvo, i one nisu ni sanjale koga imaju u društvu.

Samo me je Romilda Morpurgo poznala, i u dominu.

Živeo sam ja, na Rijeci, veselo.

Međutim, nisam ja ni na Rijeci živeo samo sa barunima i grofovima, koji su ličili na nakaradu. Niti sam živeo samo veselo.

Živeo sam i ja na Rijeci, neko vreme, i među proleterima, i gorko.

Moj ujak je, u proleće 1913, bio uspeo da nagovori moju majku da mi obustavi svaku novčanu pošilјku i da me natera da idem u Beč, ujaku, na Eksportnu akademiju.

Ostao sam tako bez novca i upoznao život u nadzemalјskoj atmosferi gladi, kao u nekom Hamsunovom romanu. Ja sam u to doba bio igrač kluba "Viktorija", na Sušaku, pa sam se preselio iz pansiona pomenute grofice, u jednu sobicu garderobera u tom klubu.

Hranio sam se od onog što sam, od navijača tog kluba, dobijao.

Sa svojih prozora, na Bulevaru, video sam Omišalј, u morskom plavetnilu, čije kuće vise, sa stena, kao španska sela.

Ja sam zaboravio mnoga imena igrača, ali sam zapamtio Prestinija i Grandiće, a najviše našeg levog beka, Branu, koji me ja pomagao i koji je upražnjavao veliku majstoriju, cipelarstva.

Kad sam, posle mnogo godina, u Londonu, i ja sa cipelarima živeo, često sam na tog svog druga mislio.

Nisam ja upoznao samo familiju Vio; igrao sam ja, pod rascvetanim voćkama sela Drage, i sa kćerima i sestrama radnika, i nije mi bilo loše, nimalo.

Upoznao sam svet u Primorju i osećam se, kao kod svoje kuće, tamo, sad, u sećanju.

Taj svet i ti igrači imali su vrlo jednostavnu politiku.

Talijanaši na Rijeci nisu dozvolјavali na Rijeci hrvatsku zastavu i nisu hteli da je dozvole ni kad se igraju internacionalne utakmice, na Kantridi. "Viktorija" je pokušavala da pređe preko mosta na Rijeku, noseći hrvatsku zastavu. Dolazilo je do tučâ na mostu.

Ja se sećam jednog našeg centarhalfa, narednika austrijske ratne mornarice, čije sam ime zaboravio, ali čiji gorostasni stas nisam zaboravio, kako udara držalјem, kao Tale u narodnoj pesmi, i brani svoju zastavu.

I ja sam se tukao za ts zastavu.

Ovu pesmu, u južnom dijalektu, napisao sam, kad su stigle prve vesti o pobuni mornara austrijske ratne mornarice. Među pobunjenicima nije bilo samo Slavena, bilo je revolucionara svih naroda u Austriji, ali je shvatlјivo što sam se ja pri tome, poetski, setio Senja i Neretlјana.

Iako sam ja, na Rijeci, čitao, uglavnom, samo talijanske knjige, čitao sam, sa uživanjem, i jednog našeg prozaistu, Lastavicu, koji je rano umro.

Među hrvatskim pesnicima tog vremena najviše sam voleo Marina Sabića, koga sam, posle nekoliko godina, upoznao u kući svećenika, na ostrvu Visu. Bio je zaboravlјen i skoro sasvim oslepeo.

Sudbina pesnika nije veselјe, kod nas, ni na Jadranu.

Ja sam napustio tog proleća tu akademiju na Rijeci, zbog jednog, komičnog, zamešatelјstva oko jednog dvoboja. A još više zato što nisam mogao, iako sam neke predmete (pomorsko pravo, pomorsku geografiju) dobro polagao, da položim stenografiju i daktilografiju.

Skitao sam se posle toga, do septembra, po Jadranu, a zatim sam otišao materi, u Ilanču.

Međutim, godinama, ja sam se stalno vraćao i tuda prolazio i imam mnoga lјudska bića tamo, koja sam poznavao i voleo. Kao i Rastko Petrović, Deroko, Dedinac, i ja sam ostao veran moru. Ne samo u slabim stihovima i na jeziku.

Kada su radnici, iz kancelarije šefa policije na Sušaku, Ujčića, prenosili bombe, u nedrima svojim, u Istru, i ja sam bio tamo. Kad je dopisnik Vehepnje tpibsne, iz Zagreba, pretučen, na Rijeci, u teatru, na jednom zboru "ardita", tako da je prevezen u bolnicu, i ja sam bio tamo. Mene je spaslo samo to što sam mađarski govorio, ali da su me pretresli i našli u mene dinare, bili bi me prepoznali i ne bih bio izišao čitav.

Šta hoću time da kažem? Hoću da kažem da je lјubav prema moru isto tako moguća kao mogućnost da čovek voli, beskrajno, jednu ženu. I da je glupavo što je o meni jedan hrvatski književnik rekao, da Banaćanin ne može osetiti lepotu Jadrana, ili razumeti Toskanu.

Pri svom povratku iz Pariza, godine 1921. u leto, stanovao sam kod Miličića na Hvaru, u njegovoj ribarskoj kući, u Lučišću. Sa nama je bio i Petar Dobrović.

Jednog dana – da bismo čitali Hektorovića, na moru – pošli smo sa Hvara na Vis, u čamcu jednog mladog inženjera sa Brača. U podne sunce je bilo pripeklo, a vetar pao.

Veslali smo i Petar nije vukao. Iskoristio je ono malo senke što je savijeno jedro davalo. Pobesneo sam i mal’ ga nisam, nožem, udario. Stigli smo, u svađi, pred luku na Visu.

Međutim, bura je tada već bila tako jaka, talasi toliki, da nismo uspeli, do ponoći, da u luku uđemo. Sa stena, na obali, odjekivao je glas onih koji su nam dovikivali: "Brode, drž’ desno!"

Da je došlo do najgoreg, Sibe bi, možda, kažem možda, isplivao. Petar, ne. Ja, sasvim sigurno, ne.

NA RIBANјU SA MESECOM

Lutajući po Primorju ja sam, svako veče, gledao kako ribarske barke izlaze u lov. Nјihovo je vreme noć, kad se svici jave i mesečina razlije po ogledalu mora. Tada se, kao bludeći plamenovi pojave i svetilјke čamaca, pa lagano kruže i obilaze dubine, iz kojih nagrnu ribe u mreže. Na veće dalјine, u dublјe more, u mirne uvale ostrva, izlaze veće barke. One love u vodama dalјim od obala. One bliže zadržane su za stanovništvo i mali lov.

Čekao sam, noć sa punim mesecom, pa da otplovim do Senja, gde se, u kanalu Morlaka, osobito lepo lovi. Istina, do naših obala dolazili su tada i talijanski ribari, naročito oni iz Kjođe i ribari čak iz okoline Ankone, koji na jedrima svojih barki imaju znak i znamen bela konja. Ali uglavnom ipak je to bio naš svet, ribar odvajkada, istarski, hrvatski, koji lovi noću sve do dalmatinskih obala i ostrva. Na svoju ruku, ili razdelјen po zadrugama, koje posle dele ribu.

Na jednoj staroj barci vozim se dakle do brodogradilišta ribarskih čamaca u Žurkovu. To je mala kamenita uvala, sa kafanom, jednim finansom, sa lupom dasaka i struganjem borovine, ispod stena, na kopnu, i pod jednim šumarkom. Život, žene, lјubavi i patnje, tu su kao u romanima Hamsuna, norveškog književnika. Na svima prozorima bele zavese i drveni kapci, isprepucani od zimskih, beskrajnih kiša i oluja.

Mali brodovi, postavlјeni na ogromne panjeve i grede, sa kojih curi katran, krpe se tu, i zakucavaju. Iznad njih, u zelenilu, vidi se selo. Život je tu strašan. Da bi se dobilo malo zemlјe, treba mesecima vaditi kamen iz zemlјe, koja je crvena i puna kamenja, među kojim je, nekada, rodila loza.

Svet ovde ništa ne zna, sem tužakanja. Izgleda kao da lelek prelazi sa oca na sina. Slušao sam ih kako pevaju. Kao da jauču. U podne, kad je more kao ugrejano ulјe, dolazi barka da otplovimo do Novog. To je obična, teška barka, bedna naizgled, opremlјena za težak rad. Pod krmom je zazidan običan motor, što se loži petrolejem. Taj motor neprestano lupa i njegovo lupanje se čuje po vodi, na milјe daleko. Sva je barka masna i strašna i zaudara od ribe. U kućici motora svakojaki plamenovi. Samo bog zna kako to funkcioniše. Dimnjak motora je pravi sulundar, kao od šporeta. Onaj koji očekuje tvrdu, snažnu barku engleskih i nemačkih ribara, njihove kožne i gumene čizme, do kolena, razočaraće se. Ribari u crnoj maji, sa kapetanom Blaževićem. Ljudi, koji su plovili oko pola sveta. A nikad dalјe od sata hoda u zemlјi ovde bili nisu.

Čučeći na četvorougaonim sanducima za ribu, izgledaju kao uglјari, crni od dima petroleja, a ne kao neki heroji talasa i bura. Nјihovi likovi su komponovani sa isprepucanim jarbolima i isprepletanim užetima i odaju tupu patnju i sirotinju. Nјihov govor se sastojao od besprekidnog jaukanja, tužakanja, pričanja povolјnih novosti i obećanja. Saopštavajući jednako jedno drugome cene hleba, šećera, rada, oni su jednako dodavali ponešto novog, dobrog; povolјnu mogućnost za zaradu, selidbu u Ameriku, i dizali glave i pitali: "Ki govori, ča govori?"

Znali su unapred da će do smrti, i oni i njihova deca i njihove pogrblјene žene, jesti polentu.

Prolazimo jednako kraj stenovitih i golih uvala, pod kršom Povilјa, gde ima tunolov. Velike merdevine, kao ogromni komarci kraj vode, čekaju nad morem. U njima po jedan ribar nedelјama gleda u vodu da javi dolazak tunine.

U pristaništu Novog, tovarilo se drvo, dok su spremali mreže. Drvo se tovarilo strašno primitivno, sa golim telom i pogrblјenim rtenjačama, ropski. Večan bol i večna patnja na ovim sivim, kamenitim obalama.

U vrhu broda, pokriveno krpama, jedno malo pseto. Iz dubine broda viri par nogu, odevenih u nove, žute cipele, amerikanskog vrha, sa gumenim potpeticama. Dve ruke koje čitaju "Borbu". U toj drvenoj

rupi, sličnoj mrtvačkom sanduku, gde se spava, hleb i vino i krevet od dasaka. Jedan crveni, radnički jastuk. Sirotinja svud ista. Jedno ogledalce i brijač na jednoj dasci, ničeg ribarskog. Na palubi okreću čekrk i daju znake rukom drugoj barci. U lov idu barke sve dve i dve, a između sebe vuku mrežu po dnu mora. Čekrci škripe, dižemo sidro.

Izlazak iz Novog bio je vedar i plav, pri zalasku Sunca. Novi, sa svojom plažom i svirkom vojne muzike, sa belim odećama žena, kao malim jedrima, ostao je u senci brda. Vetar još nije bio legao, a huka motora nosila nas je sve dalјe u plavetnilo mora, stena, ostrva i oblaka. Na krmi se lagano okreće točak. Brod pred nama izišao je pre nas i sad savija, ostaviv za sobom uzburkani, penušavi trag talasa. Zelene, plave, rumene svile u vodi trepere sve do neba i teških surih brda iza nas. Početak je lova vrlo lep, dva broda kao da igraju, drže se parno i izvode krugove, dok polako dreše i počinju spuštati mrežu, iza svojih krma.

Poda mnom jednako vidim sobu i četiri daščana kreveta u mraku, otkuda dopire smrad. Jedne izderane cipele ostavlјene na stolu. Eto, i to je svojina!

Na dasci na zidu tri kašike, lepo, u redu, zadenute. Dva prstena od gvožđa; u njima smrdlјive lampe na petrolej, to je domaće ognjište. Nekoliko paradajza i krompira i flaše, koje se naročito štede. Jedan tiganj i čanak, opet na jednim odrpanim čakširama. Silazim, a dočekuje me i tu ribar. Nјegove razroke oči pokušavaju da me gostolјubivo prime, mada mu je život mrzak.

Nedelјama ne vide svoje žene. Lampe ih muče, neće da gore. Dovode ih do škrguta zuba. On mi nudi mesta na svojoj postelјi.

Gore se dotle igra brodova smirila. Naš par je bacio mrežu i sad je i mi spuštamo. Dugi pajvani trče sa rebara naše barke u dubinu morsku. Mreža se čini ogromna, a spušta se na dno mora, jer je riba dole, u tišini. Motori obeju lađa hukte po istom taktu. Pogrešiti u tome znači izvrnuti mrežu i lov.

Pred nama se posle mrači i motor stoji. Mreža mu se vuče po vodi, kao dugačka kosa. Mi se vrtimo oko nje i kružimo.

Sunce je tek bilo zašlo i voda zarumenela. Meseca još nije bilo, ali je noć padala u vodu brzo. Brda su tavnela.

Novi je sve više bledeo, a stene i pučina bili sve tamnije lјubičasti.

Dok su mi tumačili kakva je mreža i kako se vuče na dnu mora, kako se riba stiska u njoj, ispričaše mi i sto svojih jada. Ribe je puno osobito blizu otoka, ali lov tamo pripada ovima iz Novog. Ukrasti od njih, ah kako bi to bilo divno! Za dva sata tamo ulovi se više ribe, nego ovde napolјu za dve noći.

Međutim, postoji i lučko poglavarstvo na svetu.

Pajvani sad već jure u dubinu, debeli, pa tanji, pa najtanji, po nekom čudnom redu. Oko barke je hladno i već je noć. Siva, kamenita i beskrajna. Voda je svršila svoje menjanje boja, koje ispunjava sve veče i sav vidik, od najplavijeg i najzelenijeg do sivog i crnog.

Dve barke sad kruže i sve se više bliže, igraju se kao golubovi. Vidimo drugu barku sasvim jasno u širokom zalivu, između ostrva, približujemo joj se sve više, i, najposle, pri svetlosti fenjera, priležemo uz nju. Prvi akt lova je završen.

Posle, tiho, laganim motorom vučemo mrežu po dnu mora, koje ove godine jako "cveta". To znači da je mnogo mulјa i da nam se mreža sad provlači kroz morske trave i gmizavi život morskog dna.

Mrežu nad vodom drži nekoliko flaša što plove po površini. More je prešlo u boju dubokog ultramarina. Tada sa drugog broda odjekuje uzvik: "fora" i mreža je sva otišla u dubinu. Zviždimo jedno drugome i tako dajemo znakove. Motori lupaju sve tiše, plovimo plašlјivo i paralelno, prema Senju. More je boje mastila i sasvim mirno. Trokut Novog, Vrbnika i Glavine sad je pravo nad našom mrežom.

Na brodu je tiho. Mrak je raširio more u beskraj, zvezde trepere, trepere i svetionici u dalјini. Ovde brzo pada noć.

Tad, iznenada: mesec.

Crven, i ogroman, kao veliki balon, naduvan, kotrlјa se po obronku brda. Došao je tako čudan i tako iznenada na nebo.

Mi smo međutim spustili 700 m. užeta. Sad kopa mreža" – mrmlјa kapetan Vico – "biće škampa"!

Bolјa riba je dole na dnu i samo kad je mesečina jaka diže ribu gore. Svi hodaju na palubi gore-dole i ćute. Motor lupa kao srce. Po vodi kao da počinje da treperi mešavina rumenog zlata i srebra. Brod

kao da stoji. Onaj drugi lјulјa se kao senka, nedaleko od našeg. Pitam ribare šta im uče, u školi, deca. Ali mi oni neveselo odgovaraju da ribanje prelazi sa oca na sina i da i na našem brodu ima takvih koji rade zajedno. Šoferov sin – šofer! Ribarev sin – ribar!

Oko ponoći odlazim da spavam. Brodovi sad plove tako lagano da se čini kao da stoje. Noć.

Oko dva sata me bude. Izvlačiće mrežu. Bunovan i hladan ustajem opet i vidim beskrajno, razliveno, mlečno srebro mesečine oko broda, u koje su utonula i brda i ostrva. Mesec je sad manji, strašno beo, kao diskos od srebra i blešti. Teturam se po palubi, jer je brod počeo da se lјulјa. Vetar duše.

Mada me je Blažević jednako pokrivao, jer se bojao da mi mesec "ne škodi", meni je hladno i drhtim. Crne i teške ribarske prilike, kojima sad ne raspoznajem više likove, rade teško, previjaju se, vuku, dripče.

Pošto je mreža puna i pošto će uskoro da sviće, brodovi se približuju i mreža počinje da se izvlači. Strašan je to posao.

Brodovi se lјulјaju, čekrci škripe, a mulј, užasno blato sa dna morskog, puno mrtvih, sitnih riba, razliva se po palubi, tako da se lјudi lepe. Barke su se sudarile i pritegle kao da izvlačimo davlјenika. Novi sada svetli u dalјini. Ostrva se crne. Uokolo je pustoš mora.

Pod svetlošću jedne lampe, ribari rade. Ćuti se i stenje. Mreža je kao beskrajna, a blato jednaš zaliva klјun broda. U vodi se lјulјaju crne senke. Satima rade za taj momenat. Ljudi su kao od gline. Užetom biju blato sa mreže.

Čuje se samo, naporno: "Riva-hola, riva-hola".

I kad se pojavilo teško i puno dno mreže, sve je u blatu. Jedna ogromna kesa, puna riba, u vrednosti od više hilјada dinara. Ali tada se dogodilo nešto strašno.

Čuo sam grmlјavinu čekrka, iznenada, uzvike lјudi i plјusak talasa. Za dva-tri sekunda sve je bilo propalo. Uzalud su se lјudi pružali preko broda u mračnu vodu. Mreža se bila pocepala.

Dva-tri minuta grozne zabezeknutosti, gledanja u vodu, pognutih glava, zatim psovka i mir.

Uzalud ceo rad, utrošen petrolej, i skupa mreža. Pa ipak, uzbuđenja nema. Ljudi su ovde neosetlјivi kao kamen. Prvo naš brod, zatim i druga barka odlaze sa tog mesta. Nekoliko glasnih uzvika i uzimamo pravac prema Novom. Vetar duše i more šumi. A barka koja je ostala za nama crni se.

Zvezda Danica sja blizu meseca.

More je sad maglovito, stižemo u zaliv i pristajemo uz neke druge barke. Dovikivanje. Zatim ruganje i potsmeh.

Izgublјeno je nekoliko hilјada dinara.

Na našem brodu je ćutanje. Ljudi leplјivi od blata, mokri, prozebli, sede pod jednim fenjerom. Ja zamišlјam kako to mora izgledati zimi.

Čekamo zatim zoru da odemo ponovo u Žurkovo za nove mreže, kao da ništa bilo nije. U svetlosti fenjera ja vidim te lјude kako jedu hleb.

U očima mi se kupe suze.

UZ PESMU "SRP NA NEBU"

Pre rata, pre Prvog svetskog rata, na našeg radnika, malo je ko, sem socijalista i marksista, obraćao pažnju. "Narodnjiki", kao što sam i ja bio, divili su se selјaku. O njemu su stvarali jednu idealnu, i idealiziranu, sliku. Naivnu.

Ja sam selo upoznao u detinjstvu. U gostima kod strica, zelenaša, u Ilanči, na golubarniku. Zatim sam upoznao Ilanču, malo više, kad se moj otac, nasledivši brata, povukao na selo. Ja sam tada bio u petom razredu i onda sam, svake godine, provodio nekoliko dana na selu. I tada mi je još ličilo na idilu.

Tek sad, kad sam se sa Rijeke vratio, upoznao sam, i iznutra, seosku kuću, i kolibu. Naši napoličari, koji su bili naši osiromašili rođaci, vukli su me sa sobom i kad oru, i kad kopaju, i kad žnju. A pokazali su mi i selo. Kosta Putnik bio je tada uzeo sedamdesetu, ali se pri unošenju džakova, utrkivao sa sinovima. On od mene nije ništa krio. Nјegovi sinovi, Miloš i Ranko, vrlo lepi muškarci, isto su tako

skinuli sa mojih očiju veo. Upoznao sam selo. Ne kao što ga varoška deca znaju, nego kao da sam se u Ilanči rodio.

Upoznao sam i neke strane u seoskom Dekameronu.

Devojke, koje su braća čuvala od svakog vetrića, i koje, do udadbe, nisu uzele u ruku ni kosu, ni ašov, ni vilu. Išle su na opštinsku česmu i donosile vodu, obramnicama, lјulјajući se, kao karijatide, u struku. Imale su na očima taman veo, kao baju plavih šlјiva, u prahu. Imale su veseo kikot, koji katkad još čujem u snu.

Bile su lepe, mnogo lepše nego što se misli, u gradu.

Tek posle udadbe, pri teškom radu, i pobačaju, ta lepota se gubila brzo i pretvarala te lepe devojke u pogrblјenu, jetku, sasušenu, ženu.

Slaba hrana i siromaštvo ugušilo je u njima pesmu. A često i muževlјevi šamari, sa kojima se, u Banatu, nije štedelo.

Ja nisam Jesenjin, ali sam imao čitavu zbirku ovakvih pesama, koje nisam štampao. Bilo ih je u zbirci koju sam Kašikoviću poslao. Bilo ih je i među onima koje sam Benešiću slao, u ratu, a koje nisam smeo da unesem u "Liriku Itake", i kad sam, slučajno, poneki rukopis, sačuvao. Cvijanović ih je čitao sa uživanjem, ali odbijao, kao pornografiju. Možda je imao, sa svog gledišta, pravo.

Ja sam je, ipak, docnije, uneo u "Liriku Itake", bestidno.

Te jeseni, pored lјubavi za Ilanču, posvedočio sam, detinjasto, i svoju lјubav prema Beogradu. Malo je trebalo pa da već tada, zauvek, ostanem u njemu.

Naime, pred polazak u Beč, ujaku, u Eksportnu akademiju, ja sam se bio zadržao kod brata u Novom Sadu. Slušao sam Salajku kako progovara u bećarcu i bio sam igrač u jednom, novosadskom, klubu (UTK).

Iznenada, taj klub, igrao je internacionalnu utakmicu u Beogradu i ja se reših da ostanem u Beogradu i idem u komite, ili Vojnu akademiju. U to vreme, komite su imponovale svakom balavcu, a svi su Prečani, u znak rodolјublјa, hteli u akademiju.

Austrija nije davala pasoš vojnim obveznicima, a konfiskovala je privatnu imovinu vojnom beguncu.

Pomenuti klub vodio je igrače na zajedničkom pasošu.

Prešao sam dakle u Beograd i ostao.

Moja mati imala je u Beogradu neku sestričinu, čije sam prezime zaboravio, ali znam da se zvala Maca. Imala je kuću pored kafane "Moskva" (Balkanska ul. br. 6).

Ona nije ni sanjala zašto sam došao.

Moja mati imala je u Beogradu i mlađeg brata, Nikolu. On je bio, u mladosti ludoj, prebegao u Srbiju, jer nije hteo da služi austrijsku vojsku. Bio se oženio ćerkom prote u Smederevu i bio je sreski načelnik negde u Nišu. Bio je nekonformist, i vlada, i radikalna partija, gonili su ga, tako da je svaki čas gubio službu.

Jednog dana došao je, pevajući, u kancelariju. Popeo se, pevajući, na orman.

Bio je s uma sišao.

Umro je u ludnici, u onoj našoj staroj beogradskoj ludnici, gde su po tri ludaka išla, na dva kreveta. Kad ga je moja mati posetila, poznao je sestru. Kad sam ga ja posetio, gledao me je, nemo.

Nikola Vujić imao je dve kćeri i dva sina. Nјegove kćeri, shvatlјivo, uživale su u pomisli da imaju brata, iz Austrije, koji želi u akademiju. Odlazili smo u tom cilјu jednom pukovniku, ali taj oficir bio je jedan od onih za koje je Uskoković napisao da sav sretan nosi dva ugojena polumeseca u turu.

Veli, šta bih ja hteo, ne može to tako.

Oni, u akademiju, primaju sa šest razreda gimnazije, a ja imam osam, i akademiju, godinu. Ne valјa to. Mnogo bih gubio. Trebaće oni patriote i u Austriji. Da se ja vratim, lepo.

Ja sam onda dva dana oponirao, pa sam se vratio.

Ja sam se davno na tog pukovnika odlјutio.

Ja mislim da mi on sve što je hteo da mi kaže nije ni rekao. U akademiju je bio došao, iz Sarajeva, neki Pera V., pa mu se posle nije dopalo, pa se vratio. Zatim je raspalio u novinama u Austriji, ne samo po akademiji, nego je plјuckao i na Srbiju. A neki D. bio je doterao čak do mesta u generalštabu, pa se posle ispostavilo da je bio špijunčina, za Austriju.

Ja mislim, danas, da se taj pukovnik bio i od mene prepao.

A što se tiče kćeri Nikole Vujića, one su, mnogo godina posle toga, imale brata u akademiji. Nјega je, kao mladog poručnika, u Skoplјu, ubio jedan regrut koji je bio s uma sišao. Ubio je sa njim i četiri vojnika koje nije ni poznavao.

Ja sam i pre toga bio, u poseti, u Beogradu, ali mi se tom prilikom naročito bio dopao.

Bio je drukčiji nego Temišvar, veseo, a imao je poneku ulicu u lipama, i jorgovanu. Kuće u bagrenju.

Stara zgrada Akademije nauka imala je terasu sa koje se Beograd, strm, video, kao da se diže u Umbriju. Ja sam Temišvar voleo, kao što lјudi vole mesto u kom su odrasli. A Beograd sam voleo kao što čovek voli svoju fiks-ideju.

Moje sestre su me vodile u zelenilo Kalemegdana i u gungulu mladića i devojaka, pred Univerzitetom, gde je vrvelo kao u mravinjaku. Sve se glasno dovikivalo. Veselo.

Kad sam najzad izišao opet na stanicu da se vratim u Novi Sad, prisustvovao sam još, slučajno, povratku srbijanske delegacije, sa pogreba patrijarha, u Sremskim Karlovcima.

To je bio onaj lepi episkop Bogdanović koga je čitalac upoznao u početku ovih komentara, u Temišvaru. Bio je izvršio samoubistvo.

Delegaciju je predvodio general Boža Janković, koji je onda ličio na Kuropatkina, a njegovi oficiri imali su na kapi rajerovo belo pero.

Ja sam to pero, zatim, godinama nosio zabodeno u moju ludu glavu.

Prilikom tog mog izleta u Srbiju, dok sam po Beogradu šetao, nije mi ni naum padalo da idem i posetim redakciju "Književnog glasnika", i da mu se poklonim smerno.

Možda je tada i siromah Gavrilo Princip kraj mene prolazio, ali ja to nisam znao.

UZ PESMU O PRINCIPU

Odlazeći u Beč, u jesen 1913, ja sam bio ostavio u Beogradu jednu dramu, u Sarajevu jednu zbirku pesama, a u Sremskim Karlovcima jedan roman.

Šta bi sa njima, nisam pitao.

Mesec je ostao nad mojom ravnicom, kao srp.

Temišvar, Rijeka, Ilanča, Beograd, sve se to vrtelo u meni kao u kaleidoskopu, a sa njima i tolike pročitane knjige, na nemačkom, na mađarskom, na talijanskom, i ruske u našem prevodu.

Lovheve zapire, od Turgenjeva, imao sam u vozu na svom jastuku. Evpopa je tada već hetpderet godina bila s mips.

Svratio sam, na jednom izletu, u jedan rudnik soli, u Karpatima, i to je ostavilo u meni svest da ima nečeg fantastičnog na svetu, što je meni nepoznato.

Nisam ni sanjao šta me čeka u Beču.

Ja sam kod svog ujaka, Vase Vujića, bio i pre, o školskom raspustu, ali sad sam bio sagao glavu i mislio da ću kod njega morati ostati zauvek. Bežao sam zato iz njegove kuće i sedeo i vrteo se na onom točku koji u Beču igra onu ulogu koju Ajfelova kula igra u Parizu. Sad ga gledam, ofucanog, na filmu o okupiranom Beču, Orsona Velsa.

Krio sam se od ujaka i u cirkusu, koji sam jako voleo. Miris strugotine još mi je u sećanju, a još više vrtlog gimnastičara na trapezu.

Kad bi žena poletela, glavačke, u dubinu, a muškarac je dočekao na trapezu, na ruke, uzviknuv "hep", to mi se osobito dopadalo. Da se sve tako dobro svršilo.

Modernista sam postao vrlo rano.

Međutim, kad je došlo do upisivanja na Eksportnu akademiju, prema želјi mog ujaka, ja sam se još jednom pobunio. Otišao sam da se upišem na medicinu. Nadao sam se da ću biti lekar – jedino zanimanje koje je pesnika dostojno. Ujak me je na to izbacio.

Neko vreme, tada, imao sam težak život u Beču.

Najzad mi se pobunila i mati, protiv brata, te mi obeća da će me ona izdržavati dok budem bio u Beču.

Naselih se tada u pansionu, koji je gledao u crkvu fratara pijarista i jednu, devojačku, školu. (Frau von Thiess. Piaristen Gasse No. 54.) Na nekoliko koraka odatle bio je teatar, u Jozefštatu, i jedan mali restoran, gde su se hranili glumci i glumice, kad bez para ostanu – i kočijaši, dok pred pozorištem čekaju. I ja sam tu večeravao. Imao sam interesantna poznanstva u tom restoranu.

Upoznao sam jedan deo Beča, dobro.

U tom istom pansionu, stanovao je sa mnom i jedan moj zemlјak, Miloš Birimac, koji je, zaista, učio Eksportnu akademiju. Taj dugajlija, iz Bašahida, imao je u istoj kući jednu Bečliku, učitelјicu klavira, pa je sa njom svirao Mondscheinsonate. Ja sam se držao jedne učitelјice francuskog jezika, na spratu nad nama, koja mi je čitala Bodlera, u zanosu. Kad bih pogledao neku drugu ženu u Beču, ona bi rekla: ,,La charonge." A ja, reč koju je, kažu, na Vaterlou Kambron rekao.

Bila je to Ženevlјanka i zvala se Marijet Loriol. Birimac je bio od onih Birimaca koji su dali jednog svog ajgara knezu Mihailu, a koji se sad može videti na Kneževom bronzanom spomeniku, u Beogradu.

Niti je Birimac naučio Mondscheinsonate, niti ja francusku gramatiku. Ali sam se sa tom Francuskinjom prilično snašao, ne samo u Bodleru, nego i starijim francuskim pesnicima. Kad proleće grane, ja i sad imam običaj da kažem: "Avril, la grace..."

Vinaver, i neki drugi moji kritičari, pisali su da znaju da sam ja u Beču potpao pod uticaj pesnika u Beču, Huga fon Hofmanstala, Momberta, i drugih. Može biti. Meni to nije poznato.

Znam samo da sam živeo u Beču, a želeo da živim u Parizu.

Na žalost, ja sam ubrzo napustio i želјu da učim medicinu. To je bilo zato što je onda bio običaj starih studenata u Beču da novodošlog ("brucoš") odvedu u podrume gde mrtvace seciraju, i da mu u ruku tutnu ruku, ili nogu, ili utrobu, mrtvaca. Da se vidi kako podnosi lešinu.

Zar da život provedem u tom smradu? – pomislih.

Pa odoh tamo gde sam učio francusku revoluciju, Rusiju, i čistu filosofiju. Učio sam. i istoriju umetnosti i provodio dane u muzejima, koji su, u ono doba, bili čuveni u svetu.

Bio sam tipični smetenjak svog stoleća.

Bio sam lakomislen, kao što samo priliči pesniku, i čvorku.

Na nasušni hleb, i zaradu, nisam mislio.

U obližnjim bolnicama je tu, nekad, i Radičević učio, a ni ona bolnica nije bila daleko gde je bolestan ležao, i umro.

Otuda kod mene aluzija na Branka.

Ja sam tada počeo da pišem i Marks,

Nadao sam se da ću moći živeti skromnim ali slobodnim životom književnika. U toj nadi sam se prevario. "Nado moja, valјda nisi pena?" kaže negde Branko. A policijski pisar Nikolјče u Beogradu: "Neki Branko, da odmah u policiju dođe!"

Pri početku XX veka naš narod je bio zaostao u XIX veku. Partije su prežvakale ideologiju Jovana Ristića, Svetozara Miletića, Starčevića, Natka Nodila. Cilј naše političke akcije, obično, bila je neka pokrajinska autonomija. Iz tog prijatnog, austrijskog, dremeža tek su nas atentatori probudili svojim bombama i pucnjima. Svi su oni dolazili sa takozvanog dna naroda.

Političkom akcijom naših studenata u Beču, tada, upravlјalo je studentsko udruženje Zopa. Prema uputstvima, ne iz Beograda, ni Zagreba, nego iz Praga.

Uglavnom, prema idejama Masarika.

Od nas se tražilo samo toliko: da učestvujemo u demonstracijama, i tražimo otvaranje jednog univerziteta za Slovence, u Trstu. Pri tim demonstracijama dolazilo je i do tuča. Dugački Birimac i ja izlazili smo katkad, zbog toga, sa štapom ispod kaputa, a otmena Frau von Thiess mi je zašivala jastuče ispod šešira, iz lako shvatlјivih razloga.

Da neko sprema atentat u Sarajevu, o tom nismo imali pojma.

Za Vidovdan, udruženje je bilo spremilo veliki, patriotski zbor Srba, Hrvata i Slovenaca, u prostorijama Štatparka. Uveče je trebalo da bude bal, na koji su bili pozvali i srbijanskog poslanika. Zbor je održan pre podne, ali taj bal se neće moći održati nikada.

Meni su bili dodelili patriotsku, i tešku, dužnost da na prve zvuke umilnog bečkog valsa, počnem da okrećem oko sebe ženu srbijanskog poslanika i ja sam se zato, dok je u Sarajevu siromah Princip ispružio svoju ruku, koja nije zadputala, bavio peglanjem svog fraka.

U velikim, istorijskim, trenucima, sudbina dodeli svakom ulogu, i ne pita.

Vest da je u Sarajevu ubijen austrijski prestolonaslednik, stigla je do nas, tog sunčanog dana u Beču – koji je osvanuo bez i jednog oblačka – posle ručka. Stigla je u našu kafanu (Caffé "Meinl"), u blizini tornja Sv. Stefana, za vreme partije bilijara.

Zanimlјivo je da nam je ta vest saopštena, isprva, tako, kao da su u Sarajevu ubili rpbijanrkog prestolonaslednika. Kelneri su je tako dobili. Tako im je rekao naš prota, preko telefona. Protivno onome što se danas misli, ta vest nije izazvala nikakvu konsternaciju, ni među nama, ni Bečlijama, i muzika je u Beču do večeri svirala. Tek se dockan neko setio da je ućutka. Epoha valseva bila je završena.

Konsternaciju su, među Bečlijama, izazvali tek mrtvački sanduci prestolonaslednika i njegove žene, grofice Kotek (koju je Princip ubio nehotice, gađajući guvernera Bosne, generala Poćoreka).

Sva je stanica bila zavijena u crno.

A lokomotiva je stigla sa crvenim očima.

Sanduk Erchercoga bio je mnogo veći i sa mnogo više venaca nego sanduk njegove žene, koja je bila ramo obična grofica. U Austriji nije bilo jednakosti ni na dvorovima, ni među mrtvima, a sve je, i mrtvački sanduci, mereno španskim ceremonijalom Habsburga. U ušima, katkad, u snu, ja i sad još čujem šum koraka austrijskih generala, sa tog pogreba. Koračali su korakom ludaka, lјulјajući se na ritam pogrebnog marša Šopena, sa svojim dvorogim šeširima na glavi, a šeširi bili su nakićeni zelenim perjem iz repova petlova. Čuo se topot konja. Tolika je bila tišina nastala.

Sanduk Franca Ferdinanda bio je pokriven zastavom Habsburga, žutom, sa dvoglavim crnim orlom, starim oko hilјadu godina.

Sin jednog siromaha, proletera, zemlјoradnika, Hercegovca, još nepunoletan, bio ga je skinuo sa neba, revolverskim pucnjima.

Atentator je imao čudno ime.

Sastavlјeno od imena princa i arhangela.

Evropa i sad još slavi ubice atinskog tiranina, Pizistrata, Harmodija i Aristogejtona, u svojim školskim udžbenicima (ad usum

delphini). Slavi i senatore Rima koji su ubili Julija Cezara. Međutim, za atentatora Sarajeva, nije imala dobre reči nikada. Pa i Kralјevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca nije bilo očarano tim svojim podanicima. Nije htelo dugo da dozvoli ni prenos kostiju tih atentatora.

Sem toga, čak i kod nas, neki su od Principa bili načinili Srbina – provincijalca, fanatika, šovena, koji je, tobože, bio samo igračka u rukama šefa Obaveštajnog odseka srbijanskog generalštaba, pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa.

Međutim, atentator nam je govorio, jasno, i sa one strane groba.

Kao što je poznato, atentator je držan u tamnici Terezijenštata i tamo mu je, tobože zbog tuberkuloze kostiju, lagano amputirana desna ruka.

Između tih, užasnih, časova, ispitivali su ga o motivima njegovog atentata. Postoji o tome dnevnik jednog lekara.

Princip je, prirodno, priznavao da je želeo ujedinjenje Bosne i Srbije, ali je otvoreno priznavao i to da je to bio samo korak ka dalјem cilјu atentatora i njihovih drugova.

Taj cilј je bio revolucija.

"Svi rmo mi bili Baksnjinovfi", bile su reči Principa. Ni posle rata, Princip, u nas, nije bio omilјena tema.

Nјegov akt odobravala je samo naša sirotinja i omladina. Buržoazija nije odobravala akt Principa. Pri kraju rata, svi su u nas govorili samo o potrebi podizanja jednog velelepnog Kosovskog hrama prema nacrtu Meštrovića.

Naš veliki pesnik Dučić video je, tada, u Srbiji, imperatora. On joj je uzvikivao; "Ave Serbia!" (Morituri te salutant). Ja sam napisao ovu pesmu u slavu ubistva i Principa.

KOMENTAR UZ "ZDRAVICU"

Sarajevski atentat značio je veliku promenu u istoriji našeg naroda, pa i pojedinaca koji su tom narodu pripadali.

Bosanci su sa masovne, većinom literarne patriotske akcije Prečana prešli na direktnu, terorističku akciju koja je ubrzala smrt Austrije.

Princip je, sem toga, prvi put, podelio naš narod, na klase. Ubistvo austrijskog prestolonaslednika odobravale su samo, takozvane, niže klase, i omladina. Takozvani viši staleži, buržoazija i crkva, ubistvo nisu odobravali.

Princip je, svojim aktom, ipak, udario svima nama na čelo žig ubica i rvi smo mi postali sumnjivi policajcima, ne samo u Austriji, nego i celoj Evropi. Princip nas je tako povezao bolјe nego što smo bili povezani, dotle, crkvom, tradicijama, krvlјu. Jezik kojim je atentator govorio bio je jasan. Austrijskom carstvu bilo je odzvonilo.

Međutim, posle atentata, Beč se raselјavao u banje, prema običaju XIX veka. Sve se iz Beča razišlo u letovališta. Niko nije ni sanjao šta nas čeka.

I ja sam se, prvih dana posle atentata, sklonio u šumu Beča (u Hinterbruel), jer se policija beše, diskretno, zainteresovala za članove studentskog udruženja Zopa.

Bezbrižnost u Evropi, kraj svega toga, u to doba, bila je tolika, da je, na primer, vrhovni komandant srbijanskih trupa (vojvoda Putnik) došao, na lečenje, u jednu austrijsku banju, tog leta.

To leto bilo je lepo, toplo, sa noćima punim zvezda, a varoši su vrvele od velikih, belih, slamnih šešira žena i crvenih suncobrana.

Bilo je i mnogo bicikleta.

Žetva, po selima, bila je tek završena.

Ja sam tada bio veren sa jednom mladom devojkom, koja je bila Srbijanka, iz Šapca. Bili smo se dogovorili da provedemo leto na moru, kod Trsta (Miramare).

Pre toga, hteo sam da provedem nekoliko dana u Novom

Sadu, kod brata. Lakomislen kao što sam bio, došao sam u Novi Sad i ostao samo zbog jedne lepe, mlade žene, sestre tada čuvenog muzičara, koja je, sa svoje dve male devojčice, isto tako, bila došla da letuje kod brata. Ona je bila žena jednog čuvenog, srbijanskog oficira. Ja sam za tom ženom skakao, glavačke, u mutnu vodu Dunava.

Novi Sad je, tada, bio tek počeo da se kupa. A nismo se kupali, slobodno, u talasima reke, nego u nekim sandučarama, koje su se zvale kupatila, a ličile na kokošarnik, na vodi. Ženske su se za kupanje oblačile kao glumice za predstavu u "Follies Bergères". Za vreme prošlog rata, Mađari su ubijali Srbe i Jevreje u tim kupatilima kao u klanicama.

Ja sam iz Beča pošao u žaketu boje blago zelenih maslina, u cipelama belim, od kože jelena, sa šeširom crnim igrača tangoa. Bio sam tipična pojava svog vremena.

Takav sam ušao ne samo u Matifs rpprks u Novom Sadu, nego i u haps, kad me je policija, u Segedinu, uhapsila.

Novi Sad nikad nije bio veseliji nego uoči prvog svetskog rata. Salajka se orila od bećaraca, a u restoranu "Bela lađa" pevale su se komitske pesme i pesme iz srbijanskog rata. Prečani, kao što je to čest slučaj sa narodima na granicama, bili su razdragani srbijanskim pobedama u bugarskom ratu (koji je bio velika nesreća) i bili su gotovi na svašta. Jedna pesma, koja se pevala na račun nadmenog, samouverenog bugarskog generala Ratka Dimitrijeva, još mi zuji u ušima, ali ne može da se štampa.

Nјen je refren glasio:

"Ej, Ratko, Ratko!

.... te bpatko!"

Austrija je, međutim, pripremala ultimatum Srbiji i rat, tajno, kao što se zločin priprema. Kad je oglasila mobilizaciju, iznenada, nastala je u celoj Evropi panika. Ocevi i deca, muževi i žene, počeli su da se traže, očajno, preko telefona.

Počela su bila i hapšenja.

Dok sam ja čitao Zmaja, Miletića, Kostića i divio se pesmi koju je Kostić napisao o Šekspiru ("našem Viliju"), novosadska policija

pohapsila je srbijanske glumce pozorišta i strpala ih u voz, da ih otpremi, i internira. Među njima je bio i čuveni komihap, Buca.

Pomenuta mlada žena, sa svoje dve male devojčice, pokušala je onda da se vrati svojima, ali je granica, kod Zemuna, već bila zatvorena. Policija joj je dozvolila da otputuje za Srbiju, ali preko Bukurešta. A u Segedinu, noću, uhapšena je, kao "špijunka".

Sa njom sam uhapšen i ja.

Otkud tu i ja, to bi bila duga priča i ne tiče se nikoga. Davno je mrtav taj čuveni muzičar u Novom Sadu, i taj čuveni oficir, a mrtva je i ona.

Još samo moje srce slušam kako kuca.

Cor meum vigilat.

Moja "krivica" u tom zamešatelјstvu nije bila teška.

Policija me je, u zgradi nasred Segedina, nemilosrdno saslušavala, ali, sem gurnjave sa detektivima, pri našem hapšenju, nije mogla da mi prebaci ništa. Teretilo me je jedino to da sam u džepu nosio maramu, od svile, u nacionalnim srpskim bojama, sa slikom Skoplјa. Te džepne marame bile su, tada, u Novom Sadu velika moda. Sem toga, poneo sam bio, iz stana svoga brata – koji je, mobilisan, već bio otišao – i njegov revolver.

Najviše mi je pomoglo to što sam govorio jezik islednika.

Policija me je, posle saslušanja, prosto uputila u Bečkerek, u regimentu, koja je, za mene – zavičajnog u Ilanči – bila nadležna. Sa mnom su upućena u puk i rsdrka akta, i, ona su me pratila do kraja rata.

Pomenuta mlada žena, koja, razume se, nije bila špijunka, nije više puštena, nego je internirana, do kraja rata, u Austriji.

U zatvoru u Segedinu slušao sam, prvi put, za vešala.

Studenti univerziteta, u Austriji, imali su pravo da biraju rod oružja i služili su u mirno doba svega godinu dana.

Te godine, u proleće 1914, i ja sam bio rekrutovan, u

Beču, i određen da služim u gradskoj artilјeriji tvrđave u Pšemislu. Da nije došlo do mog, operetskog, hapšenja, svakako bih bio rat proveo

kao na manevrima, i, bio bih zaroblјen od Rusa, pri predaji grada. Ko zna šta bi sve sa mnom posle bilo i kud bih sve bio stigao!

Ko zna kuda!

Ovako iziđoh prvih dana avgusta, u kasarni K und K. regimente br. 29 u Bečkereku, pred ađutanta puka (major Taš). On je udarao pesnicom po mojim aktima i tvrdio da će me navući na vešala.

Otpočeo je i zatvor, ponova, i saslušanje, ponova.

Izvadio me je i iz škole za rezervne oficire i uputio me odmah na ratišta. Bečkerek se orio Od pijane pesme batalјona rtajaće vojrke koja je odlazila.

To su bili lјudi, selјaci, tako birani, tako stasiti – cvet Banata – da se ćuprija od njihovog paradnog koraka tresla.

Već prvih dana jeseni, sva su ta lepa, muška tela bila mrtva.

Mene je taj ađutant puka ubacio u jedan batalјon koji je trebalo da učestvuje u ofanzivi na Srbiju, ali je ostao u blatu i snegu Srema, u selu Kukujevci. Zatim je ležao u barama kod Rače, dok nije počela epidemija. Kolera.

Ja sam bio, sa mnogima, ostavlјen u jednom vozu koji je smrdeo od blјuvanja i proliva, na železničkoj stanici Šida. A život imam da zahvalim materi jednog Šiđanina (mislim krojača), koja me je uzela u kuću kad sam ležao pred njenim vratima.

Ta stara žena se nije izlagala samo opasnosti infekcija, nego i kazni za skrivanje marodera.

Odatle sam prenet u bolnicu, u Vukovar.

Pomenuti ađutant puka, major Taš, posle rata, u Novom Sadu, bio je agent fabrike vagona "Ganc Danubius" iz Pešte.

Bio se oženio udovicom jednog srbijanskog generala.

KOMENTAR UZ PESMU "TRAG

Da li sam ja, u Rači i Šidu, preboleo azijsku koleru, kako je u

mojim papirima, u bolnici, pisalo, ili je to bila prosto dizenterija, ili tifus, to zaista ne spada u poeziju.

Ono što je glavno, bio sam pošteđen da idem, kao austrijski kaplar, u Srbiju. Ne verujem da bih to bio preživeo.

Isto mi je tako teško bilo i to što sam preživeo – da sam se okupao, pri ulasku u bolnicu, u Vukovaru, u vodi, u kojoj se, pre mene, već bila okupala – posle nekoliko meseci – petorica. Obrijane dlake plivale su u basenu.

To mi je bilo teško, jer sam, u ono vreme, bio vrlo osetlјiv, osetlјiv poetično.

Pomenuta mlada devojka sa kojom sam se bio verio uhapšena je u Trstu i dovedena na Rijeku. Ona je odbila naređenje policije da ide iz Austrije i molila je za konfinaciju. Htela je da ostane tamo gde sam se i ja našao.

Bila je konfinirana na Rijeci, do kraja rata.

Moja je mati imala, i na Rijeci, kako rekoh, neku rođaku, udatu za trgovca Vuju, i oni su izmolili da me iz Vukovara premeste na Rijeku. A komičar Buca rešio je valјda – sa nebesa – da to bude tačno tamo gde me Austrija nije primila: u Akademiju ratne mornarice, koja je bila pretvorena u bolnicu.

Austrija je tada bila potučena, do nogu, u Srbiji, i niko više nije bio slat u Srbiju. Ranjenici i bolesnici slati su, što dublјe, u Austriju.

Pojavih se tako, snužden, iznuren, u dezinfikovanom šinjelu, na Rijeci, gde sam, pre godinu dana, živeo tako veselo. Svi su se čudili kakav sam se vratio, a i ja sam se tome čudio.

U bolnici na Rijeci nailazio sam na mnoge od onih sa kojima sam nekad tako veselo igrao, ali je to bilo kao u nekom snu.

Sestre Cernjajski bile su i sad lepe, i snažne kao atleti, ali su u bolnici bile blede i tužne. Videh i moju igračicu Romildu Morpurgo. I njen smeh bio je prestao.

Sve se bilo promenilo.

Jedan vazdušni brod, iz Italije, (Città di Jesi) pokušao je da bombarduje Rijeku, pa se zapalio i pao u more. To je, u ono doba, bilo novo oružje i predstavlјalo je ratnu fantazmagoriju.

Austrija je spremala, protiv Srbije, jednu kaznenu ekspediciju, a rat se bio, neočekivano, pretvorio u svetsku konflagraciju.

Sa svojih prozora, u bolnici, video sam Učku.

Tada sam, prvi put, osetio i naslutio da mi život neće biti onakav kakav sam ja, da bude, želeo, nego da me nosi vetar sudbine, koji ima neku mračnu snagu.

Počeo sam bio da pišem, krišom, pesme za Itaks.

Pred proleće, u bolnici Akademije, javlјa se tifus, pegavac. Bolnica se izolira. Odsečeni smo od sveta šest nedelјa. Ne može se ni u bolnicu, ni iz bolnice. Dobijamo injekcije protiv tifusa, koje su, u ono vreme, bile vrlo bolne. Na trbuhu nam izlazi guka. Hodamo, po hodnicima, kao šašavi.

U bolnici ima jedna zasebna dvorana, za epileptičare.

Austrija smatra, da su i epileptičari simulanti i otpušta ih kućama samo kad lekari ppirsrtvsjs napadu bolesnika i utvrde da, zaista, boluju od padavice. Mora da potvrde tpi napada.

Lekari su isuviše zauzeti i umorni.

Oni, dakle, dolaze na ideju da traže dobrovolјce, među pacijentima, koji će svojevolјno ući među epileptičare i pomagati lekare u tom poslu. Kao nagradu, takvi pacijenti, dobiće, posle slobodan izlazak, i danju, i noću, u varoš.

Ja sam dotle proučavao bolesne, ranjene, proteze, štake, simulante, i upoznao pozadinu rata.

Nisam više bio onaj Crnjanski, kao u Beču.

Javlјam se sad među epileptičare.

Provodim, šest nedelјa, kao Rembo, u paklu.

Prema izrazu očiju, tišini, melanholiji, kod epileptičara, pred napad, uspevao sam da naslutim kad će napad početi. Epileptičari bi, iznenada, padali, kao gromom pogođeni.

Trebalo je tada imati ppi ruci ćebad, na koju smo ih hvatali, da se ne pozlede o gvozdene krevete na kojima su ležali. Praćakali su se kao riba na suvu.

Dok bi lekar stigao, imao sam da gledam ostale epileptičare kako zabezeknuto pormatpajs svog sapatnika. To je bilo tužio, čemerno.

Svi epileptičari pri napadu imaju poluciju, koju je trebalo, isto tako, ustanoviti. To je bilo komično.

Zatim smo palili šibice i posmatrali refleks u zenici.

Ja sam, posle nekoliko dana gađenja, imao duboko sažalјenje prema tim nesretnicima. Oni su, posle, katkad, tiho, pevušili.

I u periodu kad su bili "zdravi", to su bili lјudi kuriozne naravi i čudnovate misli. I Julije Cezar bio je epileptičar.

Zanimlјivo je da sam tada, prvi put, počeo da se gadim literature i da dugo, posle toga, nisam pisao pesme. Čemu to?

Ponavlјati kako je rastanak tužan, kako je misao lјudska uzvišena, kako su zvezde krasne, kako je smrt, kao noć na kraju dana, sigurna? Ponavlјati to u stihu, u metru, u tercini, u kvatrenu, u oktavi, u sonetu, stolećima?

Zar nije još ružnije nego epilepsija?

Tog leta vraćen sam natrag u svoj puk, u Bečkereku, a odmah zatim poslat u Galiciju.

Kao sva ta, muzikalna, carstva, iz XIX veka, i Austrija je imala specijalan način kažnjavanja krivaca u ratu na izgled skoro human..

Političkom delinkventu bi se suđenje tobože odložilo na doba posle rata, a pacijent bi, u međuvremenu, odmah, bez vojne obuke, kao prost vojnik, bio upućen na ratište. Sa rsdrkim aktima.

Takvom čoveku, obično, da se vrati živ, nije bilo lako.

Tako sam i ja ubačen u batalјon, prvi na redu, koji je polazio u Galiciju i tako sam ušao u vagon, na stanici, u Bečkereku, uz plač i kuknjavu Bečkerečana, koji su znali da, većinu, u smrt, ispraćaju.

Svoju sirotu mater sam bio prevario.

Uverio sam je da sam ja određen, u batalјonu, u kancelariju. (Marschkompanie No. 11).

UZ PESMU "SERENATA"

Bečkerek, sa svojim kasarnama, i kasarnskim zatvorima, nije bio prijatan za letovanje. Komandir čete u kojoj sam, kao kaplar, i ja marširao bio je to još manje. To je bio grof Drašković.

Taj čovek, lep, crn, snažan, veliki junak, koji je uzimao mitralјez na rame, pa trčao ppema neprijatelјu, bio se oženio nekom damom, izrodio sa njom decu, i nije mogao, od kapetana, dalјe. Tu, i tutilo.

Valјda zato, bio je prava zver u čoveku.

Međutim, kao što mi se to desilo nekoliko puta u životu, ja sam vrlo dobro prolazio baš sa takvim čovekom. Dok je tukao, po glavi, štapom sa konja, pred strojem, stao bi kad bi stigao do mene.

Kažnjavao je za svaku sitnicu, teško. Kad sam ja, jednom, vadeći vojnike iz javnih kuća, izgsbio svoju patrolu i očekivao i batine i zatvor, mene nije kaznio.

Kad smo polazili na bojište, pa je on, sa oficirima, ručao u slastičari na glavnoj ulici, i nazdravlјao, a ja sedeo, snužden, usamlјen, sa svojom majkom, nasmešio se prema meni, i meni digao čašu.

Odskočio sam od stola i uzeo, zaprepašćen, stav "mirno".

On je, docnije, dobio kuršum u leđa, od naciu vojnika, koje je tukao.

Ja sam u toj marškompaniji imao dva druga.

Jedan je bio veliki lјubavnik, Koka Višnjički, a drugi je ostavlјao ženu na porođaju. To je bio inženjer Čolaković, iz Pančeva. On je bio politički krivac zato, što je (u mirno doba) imao korespondenciju sa generalom Živkom

Pavlovićem, koji mu je bio pođak.

Sva trojica smo bili oglašeni za nedostojne austrijskog, oficirskog, porteépéea i poslati na ratište.

Koka Višnjički je onda od jednog našeg zemlјaka (opisan u Apoteozi) naučio da, ujutru, skoči sa kreveta tako da ugane nogu i da mu se noga strašno naduje. Odneli bi ga u bolnicu, kad god bi mu to trebalo. A posle bi sve opet bilo dobro dok ne bi skočio ponovo.

Lakše se, međutim, mre, u zajednici, u bici, pa smo zato sva trojica bili se zarekli da ćemo, ako bude moguće, zajedno, ppedati se Rusima, ili bar zajedno ginuti. Višnjički se bio zarekao da neće simulirati. Uoči vagoniranja kompanije, međutim, Višnjički je odnet u bolnicu. Bio je uspeo opet da dobro skoči.

Mi smo to smatrali kao izdaju i bili smo neveseli.

On se branio da želi da živi.

Umro je posle kratkog vremena, u bolnici, od zapalјenja mozga.

Čolaković je bio moj levokrilni. Iako je bio mnogo snažniji od mene, marševi su ga iznurili. Padao je na marševima, u Galiciji, kao klada. Nije preživeo. Ja sam preživeo.

Mi smo bačeni u vatru (Barbis: Feu) na Zlota Lipi, u velikoj ofanzivi na Rusiju, koja se, za dvaderet i devets, završila katastrofalno, prilikom propasti puka, i armije, kojom je komandovao Bem Ermoli.

U Galiciji, jedan od najviših položaja u vojsci držao je Srbin, šef štaba, general Puhalo (defacto ime je bilo Puvalo), koji je, u Beču, znao mog ujaka Vasu Vujića i dolazio mu u kuću, zbog moje ujne, Bečlike, i srpstva. Puhalo je dobio plemstvo, za ratne zasluge, a kad mu je tražen predikat, uzeo

je ime sela otkuda je bio poreklom: "von Brlog!” Nije ga se stideo.

U Galiciji se izgubio i onaj Birimac, koga čitalac poznaje iz komentara, u Beču, a koji je dobio kuršum u nogu i predao se Rusima.

Slučaj, komedijant, udesio je tako da sam ja, pre te katastrofe otišao u bolnicu.

Kao što ni u Dnevniks o Čapnojevićs nisam hteo da dajem opise bitaka nadugačko, i naširoko, ni ovde neću.

Navešću za to samo dva razloga.

Jedan je stidlјivost, koju svi oni imaju, koji su videli tu krvavu sliku (rat nije roman, nego film), kad treba o tome da pričaju. A drugi je poznata činjenica, koju svaki semanticist zna, da veterani iz prošlog rata one iz pretprošlog, neće ni da čuju.

Reći ću samo toliko da smo u krvi bili od te prve letnje noći, na Zlota Lipi, rvaki dan, do jeseni.

Ja ću o tome reći samo nekoliko kurioziteta. Šipoka peka lјsdrkog zabopava, koja protiče bolno, neprestano, u istoriji čovečanstva, odnela je sve drugo.

Nisu, uostalom, slike bitaka koje su najstrašnije u uspomeni, nego uspomene životinjske patnje, trogloditskog života koji smo vodili.

Mnogo su lakše ratovali oficiri.

Na primer, austrijski pešak imao je, tada, da nosi na leđima teret, koji ni za živu glavu nije smeo da zbaci, težak (ako me sećanje ne vara) 47 kg.

Ruska, carska armada odgovorila je na tu ofanzivu povlačenjem prema granici, a mi smo joj podilazili marševima, koji su dnevno iznosili po 30, 40, 50, pa i više kilometara.

Zamor na tim marševima stvarao je takvu deformaciju nerava, da smo već kod Zločova marširali ludi, kao neki legionari u Legiji stranaca, u Sahari.

Međutim, nisu ni tih 47 kg bili oni koji su nas do ludila dovodili. Nego onaj mali dodatak u težini, na desnom ramenu, puška manliherka, koja je težila, čini mi se, 3¾ kg. Ta mala pazlika u opterećenju dovodila nas je, posle 30 do 40 kilometara, do pravog besnila.

Premeštali smo je, sa desna, na levo, na leđa, o vrat, pa smo je najzad kao dete na krilu nosili, i gledali zabezeknuto, kao da smo ga mi rodili.

Ruska carska armada išla je u zimu, godine 1914/15, u Karpatima, na juriše, u dubokom snegu, kao zid. Išli su na nož. ("Puška durak, štik molodec!")

Sad su se, pred jesen 1915, u Galiciji, povlačili od položaja do položaja, iz rova u rov. Nјihovi rovovi bili su mesecima pre toga iskopani, i duboki. Pokriveni redom balvana, pa zemlјom, pa redom balvana. Pri povlačenju, u rovovima su ostajala samo mitralјeska odelјenja, i strelci, najbolјi. Imali smo velike gubitke.

Rusi su nas tukli sve do uskakanja u njihov rov.

Tada bi dizali ruke pa se predavali.

Nisu išli na nož.

Ja i sad vidim, u sećanju, te Ruse, kako trčkaju po rovovima kad im se približimo. Kao tekunice u izrivenoj zemlјi. Vidim im, kroz puškarnice u rovu, i oči, kako im se crvene, kao u vuka.

Vidim i sebe u lejama rascvetanog krompira, kod Potkamijena, kako ležim sa nosem zabodenim u zemlјu, a kad dignem glavu, one, kojima su potilјci odvalјeni i krvavi.

Mi smo dotle bili navikli na šrapnele, i granate, zasebno.

U to vreme, Rusi su bili dobili neku novu municiju, brizantnih granata, koje su stizale i raspadale se. U visini, jedna polovina artilјerijskog metka pretvarala se u šrapnel, druga polovina u granatu, na zemlјi.

Ranjenici teško umiru od puščanog metka. Od artilјerijskog brzo.

Žvaću krv i zubi su im, kao i čela, razbijeni.

Rusi su, na Zlota Lipi, praštali život, dobroćudno, onima koje bi u šumama zarobili. Međutim, kad su neki naši oficiri i narednici (Mixich, Bachmann) počeli da ih ubijaju i porle dizanja ruku i Rusi su počeli da ubijaju one koje bi zarobili.

Polivali su ranjenike naftom, na koju bi cigaretu bacili.

Groblјa K und K. regimente № 29. rasuta su po celom teritoriju od Zlota Lipe do Tarnopola i bila su, počev od septembra, sve češća, sve veća, sve strašnija. Ja vidim sebe kako u tim groblјima pojem Vjehnaja pamjat svojim zemlјacima.

Ja sam te svoje zemlјake znao, dotle, samo sa školskog raspusta, u cveću bagrenja i mirisu jorgovana. Sad sam ih upoznao i na latrinama, čučeći – na latrinama u koje su bili, iz higijenskih razloga, namešteni veliki ekseri.

Moj zadatak u Galiciji bio je da istrčim napred, ispred 11 lјudi, da urličem komande, sa puškom u ruci. Da budem dakle neka vrsta Napoleona na mostu kod sela Arkole. A ako čitalac misli da sam trčao prema neprijatelјu kao neki Šaplin, kome spadaju čakšire, to nimalo neće da me rastuži.

Ono što je meni pomoglo da, duševno, podnesem sve te gadosti, bila je priroda terena na kom smo ginuli.

Taj deo Galicije liči, ponegde, na Srbiju, sa svojim brdima, sa svojim šumama. Jesen je u njoj topla.

Tek oktobra sve utone u blato.

Sa svetom iz kog sam bio došao, vezu je održavala pukovska kujna, koju je za našu četu držao četni narednik Jovanović, za koga se šuškalo da ima javnu kuću u Kikindi.

Imao-ne imao, on je i pod artilјerijskom vatrom stizao do nas, u mraku. Obično bi kujnu doterao tako blizu, do rovova, da smo katkad, u vetru, mogli da namirišemo masnu goveđinu.

On nam je donosio i poštu.

Ja i sad mogu da čujem, izdaleka: "Crnjanski, imaš pismo!"

Prema naređenju, austrijski pešak, u rovu, mogao je da prima poštanske pakete, ali ne teže od 35 dkg. Broj tih paketa nije bio ograničen. Meni je mati slala, redovno, jezivim strplјenjem koje samo matere imaju, takve pakete. Pet-šest, dnevno. Dva-tri su stizala, i ja sam se tako hranio. U njima je bila kutijica sardina, i po jedna paprika, crvena, kao srce materino.

Pomenuta mlada devojka, slala mi je pisma. Obično je bilo namirisano i plavo. Jovanović je, po dužnosti cenzora, ta pisma, čitao.

Ne znam šta je taj čovek pri tome mislio.

Redovno ih je donosio.

Kod Potkamijena (ako me sećanje ne vara), pored lovačkog puka br. 28 iz Austrije, grdno smo nastradali. Izvedeni smo na jedno brdašce, otkud se gradić, kao Španija, video. Kad se pojavismo, artilјerija nas je počela tući kao da smo na egzercirištu.

To je bilo tačno.

Oficiri su nam, posle, pričali da je to bilo strelište ruskih topova, za vežbu. Imali su odstojanja izmerena.

Sa tog brdašca malo se naših u šume iza nas vratilo.

To veče, ranjenici su odvezeni tako da su noge i ruke visile iz kola, kao kad telad voze na klanicu.

Bio sam se grdno prepao. Video sam da ću poginuti.

Kraj svega toga, ja sam u Galiciji i pesme pisao.

Kad bih se udalјio iz čete i zašao iza neke kuće u šumarku, da legnem u travu, dva Slovaka moje desetine, koja su me naročito cenila, mislila su da vršim nuždu.

Komandant našeg batalјona, major Janaušek, koji me je mrzeo, imao je običaj da nas tera na juriše, u podne. Veli, radi bolјeg pregleda. On nas je do ruskih rovova pratio vatrom iz naceg mitralјeskog odelјenja. Veli, radi ankuražiranja.

Visoki jablanovi duž druma u Potkamijen i borovi posmatrali su sve to nemo. Ja sam toj pomenutoj devojci serenadirao.

APOTEOZA

Gospodo, jednu pijanu čašu Banatu!

Puna žuči, otrovane krvi i smeha, rumen njena rumenija mi je od pričešća, a ruka mi drhti više nego da dižem putir. Ponoć je, pustite me da nazdravim, i ja.

Prospem li vino po belom vašem čaršavu, ostaće na njemu rumen vinograda. Prospem li vino, zamirisaće beo čaršav kao sneg po žitu nevidlјivom, ali niklom, i ozelenelom. Gospodo, nazdravili ste svakom. Još jednu pijanu čašu mom Banatu. Pijem u slavu druga svog, Šustera Proke Naturalova, generalštabnog kaplara slavne armade Bečkog ćesara, koga su strelјali 916, novembra prvog.

Zid je bio tek okrečen, beo kao ovaj čaršav, po kome su prsnule rumene mrlјe njegovog mozga i krvi, rumene kao ove mrlјe pijanog vina mog.

Gospodo, prvu čašu u slavu druga mog. Šustera Proke Naturalova, generalštabnog kaplara slavne armade Bečkog ćesara, koga su strelјali 916, novembra prvog.

Gospodo, ovu čašu onom bosilјku što smo ga našli u svilenoj vrpci oko njegova vrata. Ovu čašu u slavu svetog Jovana, slave njegove, ikone stare, koju je polјubio pre smrti. Ovu čašu velikoj selendri Kekendi, o kojoj nam je pričao da je najlepša varoš na svetu.

Čašu u slavu banaćanskog rata, čašu generalštabnom kaplaru, koga su strelјali u štabu banaćanske divizije, u jednoj veneričnoj bolnici slavne habzburške dinastije.

Ovu čašu banaćanskoj diviziji, koja će izići sva pogrblјena od najgadnijih bolesti, pred Obilića, sa veselim smehom i bezbrižnim urlikom, punim smeha. Čašu banaćanskoj diviziji.

Gospodo, u slavu druga mog, koga su strelјali u jednoj veneričnoj bolnici.

Gospodo, ovu čašu, u slavu onog dana kad mu svezaše ruke. Beše jesenji dan, veseo dan. Pod nebom su kružile krilatice, a po ulicama su se lepršale novine, pobedonosno, nad lišćem žutim, poletelim, pa klonulim.

U slavu izmučenih šajkača zaroblјenika što su ležali oko plotova nabijenih žicama, trnovitim i oštrim. U slavu plotova visokih, koji su krili sraman i stidan štab banaćanske divizije, od sveta i grada. U slavu plotova nabijenih žicama, pod kojima su stojale straže počasne, sa batinom, sve u slavu svetle banaćanske divizije. U slavu njenog generalštabnog kaplara, Proke Naturalova, plemenitog fon Kekenda, koji je bio prošao bolnicu za oči, za trahom, za bolesna usta, za bolesni stomak, za bolesna pluća, za bolesne noge, za gluve uši, i Ludnicu.

Pijem u slavu kotlova čađavih u kojima su vrile pomije koje su jeli kad zvona zazvone podne. Pijem u slavu jednog jesenjeg dana i jedne venerične bolnice. Stideo bih se da je moja zdravica prva, ponosim se da sam poslednji.

Pijem u slavu daščara punih stenica, nad glavama njinim; nažalost ne znam da vam ih opišem, gospodo. One nisu zidane u hladnom mermeru, kao crkve, nisu barok, ni rokoko, ni renesans, ni gotika, ni ampir. One su duge i pune postelјa, lepo poređanih, kao grobovi vojnički, koje su naše dame okitile hrizantemama, gospodo.

Pijem u slavu njihovih malih prozorčića i u slavu lekara, belih, i ugojenih, koji su im dolazili, odeveni u belo, kao žene. Gospodo, u slavu njihovih postelјa, sramnih, punih crvenih, krvavih, mrlјa, koje ne mogu da opišem, jer nisu ličile na ruže avinjonske.

Gospodo, ovu čašu onima što su ležali na tim postelјama, što nisu bile čiste kao postelјe naše, bračne. Ovu čašu onima što su se previjali na tim postelјama, od muka. Mladićima kršnim i lepim koji su mirisali na jodoform, na miris što liči na maskot, koji rado

upotreblјavaju naše dame. Ovu čašu mladićima što su ležali na tim postelјama i pisali pisma u Banat i pitali: da li je žito niklo?

Pijem još jednom šupama dernim i smradnim i mračnim, opkolјenim visokim plotovima, nabijenim žicama trnovitim, u kojima su, noću, bludele strašne, pogurene senke. Pijem u slavu puka Banaćana, koji behu verne sluge Bečkog ćesara. U slavu kola Banaćana, što se tu igralo oko stolova na koje su ih bacali i sekli. Sekli nemilice, noževima strašnim, što su zadirali duboko, i besno, ali nisu mogli da iseku ni jedan jauk, iz tela njihovog, punog rana, okuženog, žutog, grobnog, jadnog. Pijem u slavu kola Banaćana.

Nek se u mom vinu, što ga evo prosipam pijan, na vaš beo čaršav, zatrese sila očajne radosti, i stida, zatrese kolo uz besne poskočice. Gospodo, jednu čašu poskočici druga mog. "Drž’ se, seko, za kajiš, evo tocilјajka!" Jednu čašu poskočicama pre smrti. Nek se u mom vinu zgrče bolna lica, strašne glave ludih mučenika, i zaori kolo Banaćana, što će pogureni, puni smeha, izići pred Miloša.

Pijem u slavu ritavih pešaka, najbolјih pešaka dične habzburške dinastije, što nisu koračali po bojištu, nego igrali kolo u jednoj veneričnoj bolnici.

Pijem u slavu generalštabnog kaplara, koji je komandovao, slavno, vojsku bolesti, svakojakih, po Banatu. Jednu čašu u slavu rumenih ruža, što su počele da cvetaju na usnama slavnih pešaka slavne vojske Habzburga.

Pijem u slavu smeha Banaćana koji je lagan kao i kolo njino, ali oštriji od jatagana. Batalјona Banaćana, što su puni smeha, sa veselom pesmom, opkolјeni stražom, marširali u bolnice. U slavu smeha Banaćana, koji je lagan kao i kolo njino, ali oštriji od jatagana.

Dajte mi čašu da napijem praznicima.

Da napijem nedelјi, kad se zvona oglase i kad Sunce grane. Da napijem ženama što stajahu nedelјom, pred kapijama. Belom kruhu i vrućoj pogači, zveketu dukata i svilenoj, devojačkoj marami. Devojci koja se nije plašila i nije se gadila rana, nego je zagrlila brata. Ovu čašu ženama koje nisu prezirale gnojne karanfile na usnama Banaćana, zanemelim od stida i besa. Čašu kapijama, u nedelјu, kad zvona zvone i dolaze žene, selјanke. Mirisu rublјa ženskog i belog kruha, iz kojeg

ćarlija bogatstvo banatskog žita i smeha Banaćana, koji je tvrđi od kamena.

Ovu čašu onoj ženi što je dopratila muža i nasmešila se jednim osmehom koji ne mogu da vam opišem, gospodo, jer ne liči na osmeh Đokonde. Ovu čašu ženama što mirišu na žito.

Nek ovo vino, što evo prosipam, zarumeni lepše nego one rane na braći njihovoj, što su bili viši nego kose, tvrđi nego motika i veseliji nego ralo, kad uđoše. A pogureni i bledi, i suhi kao đeram kad iziđoše pred žene, sestre, i majke. Čašu u slavu one nedelјe kad su pitali: da li žito niče?

Čašu ovu onoj majci što je, smežurana i seda, pogurena i hroma, došla i rekla sinu: "Čedo moje, kako bi te nana o Sv. Aranđelu ostavila bez kolača?" Gospodo, ne mogu da je opišem, za nacionaliste, jer nije ličila na caricu Milicu. A ni internacionalistima, jer nije ličila na Rembrantovu mater.

Ja pijem u slavu njihovog kola večernjeg, nedelјom. Svetilјke su bile prašnjave i male. U malim prozorima ne beše svile nebesne, plave, ona je bila poderana. Čašu ovu u slavu rite!

Po krevetima, u mraku, ležale su senke. Muževi, ocevi, braća, deca u stidu i sramu. Ja pijem u slavu smeha Banaćana, koji je oštar kao kolac.

Pijem u slavu pesme Banaćana, široke kao ravnica, lagane kao ugojena stoka, što hrani kao žito. U slavu one pesme koja se orila cele jeseni, 1915, iz jedne habzburške venerične bolnice. Čašu za onu mračnu gomilu oko postelјe najkužnijeg druga mog. On mi je bio pesmovođa, banaćanski, bećarski. Ja pijem u slavu smeha Banaćana, što je ponosniji od čelika. Pijem jednoj veneričnoj bolnici, iz koje se cele jeseni orila bećarska pesma.

Nek moje vino, koje prosipam evo besno po ovom belom, svečanom, čaršavu, zarumeni u slavu druga mog, kaplara Proke Naturalova, koga su strelјali, 916, novembra prvog.

Pijem u slavu onoga dana kad je doveden. Pijem u slavu papira rumenog što su ga čitali vojsci, pobedonosnoj, nasred bolnice. Rečima kojima se pretilo smrću batalјonima Banaćana. Pijem u slavu smeha Banaćana koji nisu hteli da idu u smrt. Još jednu čašu diviziji Banaćana.

Nek zdravica moja zaboravi vašar careva i naroda, nek zdravica moja klikne Banaćanima. Još jednu čašu za druga mog, za dan kad su ga doveli. Beše veseo dan, jesenji dan.

Još jednu čašu svatovcu, onom koji se te večeri pevao u njegovu čast, slavnog generalštabnog komandanta banaćanskih bolnica. Svatovcu punom materinih suza, devojačke kose, ruzmarina i rose. Jednu čašu mladosti njegovoj.

Zid je bio beo kao ovaj čaršav, poprskan krvlјu, kao ovaj vinom. Pijem u slavu onog austrijskog vojnika koji mu je prišao da mu zaveže oči. U slavu banaćanskog smeha kojim je to odbio. Nјegovoj poslednjoj želјi da mu dadu slavsku ikonicu da je celiva, poslednji put. U slavu onog dana kad su ga odveli.

Pijem za prostitutku kojoj je platio stotinarku da ga zarazi. Onog istog dana kad se, spreman u boj, zaklinjao da će: i po danu, i po noći, u svakoj borbi, na zemlјi i na vodi, i u zraku, ostati veran zastavi Habzburga, što se, pobedonosno, vila nekada po Evropi, u rukama Banaćana. Pijem u slavu te banaćanske stotinarke koja je plaćena za najgadniju bolest, a sve u slavu Bečkog ćesara.

U zdravlјe te prostitutke koja ga je izdala.

Nek moje vino polije ovaj čaršav beo, da ne vidim na njemu njeno bledo lice, kad se pokajala pred Sudom i pala pred njim na kolena.

A on joj se smejao besno, lagano, banaćanski.

Pijem u slavu Vojnog Suda i barjaka crno-žutih, kojima se nasmejao kad ga osudiše na smrt. Pijem u slavu jeseni koja je gledala, kroz prozore, pogurenog druga mog, generalštabnog kaplara, šustera Proku Naturalova, koga su strelјali, 916, novembra prvog, u jednoj veneričnoj bolnici, dične habzburške dinastije.

U slavu kola Banaćana koje je tako rado igrao.

U slavu poruke njegove!

Poručio nam je da se, na povratku sa strelјanja, otpeva banaćanski bećarac i odigra kolo. U slavu pogurenih i kužnih koji su igrali, i stražara koji su ih tukli batinama. Ovu čašu poruci njegovoj. Bosilјku koji mu je nađen oko vrata. Plaču gorkom i jecanju koje se čulo cele noći, za njim.

Banaćanskom bećarcu kojim ga ispratiše do kapije, kad je odveden pred Sud. Čašu za svežanj siromašni, sa belim kruhom, koji mu ostade pod krevetom. U slavu visokih plotova, nabijenih žicom trnovitom. Nek moja zdravica prospe ovo vino što ne može da utoli žeđ. Nek moje vino zarumeni u slavu kola Banaćana, punog bećaraca, što se igralo besno, bez jauka, u jednoj veneričnoj bolnici dične habzburške dinastije.

Ovu čašu pijem pogurenom i sramnom drugu mom, generalštabnom kaplaru divizije Banaćana, koga su strelјali, 916, novembra prvog.

Gospodo, jednu pijanu čašu Banatu!

KOMENTAR UZ OVU "ODU"

Čitalac je možda stekao utisak da je K und K. regimenta br. 29 samo kukala i jadikovala i da se nikad nije bunila. Čitalac se vara. Iako je disciplina u austrijskoj vojsci, osobito u stajaćoj vojsci, bila užasna, kao u francuskoj Legiji stranaca, već je u Bečkereku, u garnizonu, dolazilo do

insubordinacija.

Zatvori su bili, već krajem 1914, puni marodera, a sabotaža je, u austrijskoj vojsci, naročito u slavenskim pukovima, bila opšta.

Pred polazak na bojište, mi smo imali u Bečkereku dva senzacionalna doživlјaja.

Prvi je bio bombardovanje Bečkereka, francuskim (?) aeroplanima, koji su bombardovali ekserima. Ti ekseri bili su, u stvari, minijaturna čelična koplјa, koja su, po zakonu teže, padala ubrzano i zarivala se duboko.

Stvar je bila jedna fantastična kiša.

Bezopasna.

Drugi je bio: vežba bojnim mecima.

Vodovi su imali da napreduju, uz vatru rezerve, i da se priviknu fijukanju metaka iznad i pored glava.

Stvar je bila mnogo opasnija.

Prvi put je jedan redov digao kundak na oficira, meni naočigled, kod Zločova. Dvaderet i deveta je marširala, ali je na nju počela da pada i senka vešala. Austrija je, međutim, i kod kuće vešala, a među obešenima bilo je i mojih poznanika i rođaka. (Miloš Drndarski, u selu Pločica. Sin profesora Jovonovića, za koga mi se preudala strina, u Novom Sadu.)

Kad bi se pripremalo vagoniranje maršbatalјona, sabotaža bi se pojačala. Pored svih kazni, bilo je pucanja samom sebi u nogu, u ruku, i inficiranja bolestima.

Veneričnim.

Jedan rumunski puk, iz Arada, uveo je modu trahom.

Trahom je strašna, prilepčiva očna bolest, poreklom iz Egipta, koja je među sirotinjom u Podunavlјu, u ono vreme, bila jako raširena. Inficirajući se trahomom, austrijski pešak nadao se da će sigurno izostati iz formacija koje su slate na bojišta.

U isti mah se izlagao opasnosti da orlepi na oba oka.

Austrija je i tu bolest smatrala kao simuliranje marodera, i slala je na bojišta i inficirana odelјenja. U jedan vod "trahomaša", uz cerekanje majora Janaušeka, raspoređen sam bio i ja.

Strah od smrti prolazi brzo, posle bitaka, ali, kad se setim trahoma, mene, i posle toliko godina, podilazi jeza.

Čini mi se da mi curi u zagnojenim očima.

Lekari našeg puka vršili su sabotažu, već 1915, tako da je bila skoro očigledna. Većini nije bilo povratka, bili su na bojištu, bez odsustva, od početka, pa im nije više bilo stalo ni do čega. U zgodnom trenutku punili su bolnice, sa previjališta. Radilo se po onom našem: gledamo se nemo, al’ se razumemo.

Dr Dumić, iz Melenaca.

Sima Aleksić, iz Novog Sada.

Čapa Radovančev, iz Pančeva.

Ostalima ne pamtim imena.

Mene je spasao Šaca Petrović, lekar iz Kikinde, koga sam znao i pre rata. Pri spasavanju ranjenika, pod vatrom, on se bio tako pročuo, da je bio odlikovan velikom srebrnom medalјom za hrabrost. Bio je ranjen u ruku, ali je radio i dalјe.

Kad me je video, posle jednog krvavog dana, kako žvaćem hleb i sedim na kiši, na jednom panju, rekao mi je da dođem na previjalište, ma kako. Nјihova će briga biti da me dalјe šalјu.

Ja sam prvo, izgubio šinjel (to se kažnjavalo) i spavao na kiši, mokar kao iz bunara, u nadi da se razbolim, ali nikad nisam bio zdraviji nego te jeseni.

Zatim sam, pri uskakanju u ruski rov, udaren kundakom po nosu (ja i danas mislim, slučajno), u gužvi koja je nastala pri razoružanju. Krv mi je, međutim, lopila tako da su mi grudi bile natoplјene krvlјu.

(U džepu bluze nosio sam nemačko izdanje Dostojevskog o Sibiru. Universal.)

Na pola sata pre toga, ja sam još raportirao Janaušeku, pa su mu sad javili da sam ostao mrtav u ruskom rovu. Ranjenici koji su to veče odneti u bolnicu odneli su glas o mojoj smrti daleko, tako da je do moje matere, u Ilanču, dopro.

Međutim, kad je pao mrak, ja se pojavih na previjalištu, i Petrović me je našao u senu, na tavanu previjališta, gde me je Radovančev bio smestio. Lekari su dole radili, sekli, previjali, i danju i noću.

Avlija je bila puna ranjenika u blatu. Srbi bi čučali kraj svog zemlјaka koji je umirao. Rumuni su plakali i praštali se, kao da na tuđ pogreb idu. Mađari su psovali i bolničare, i lekare, i božju majku. A samo su Rusi, u velikoj gomili, u mraku, ćutali i pružali ruku kad bi bolničar sa fenjerom i čajem prošao.

Onaj među njima koji bi prestao da pruža, žedan, ruku, smirio bi se, zauvek, u blatu.

Petrović je tvrdio da mi ništa naročito nije u nosu, a lјutio se što nemam bar temperaturu. Veli, ne može to tako.

Pa ipak, sutradan, pri opštem pregledu, dr Dumić je pronašao da imam bolesna pluća i tolika je bila disciplina, u Austriji, u vojsci, da su i dva mlada lekara, Mađara, potvrdila tu dijagnozu.

Otuda tuberkuloza kod junaka romana u Dnevniks o Čapnojevićs.

Na divizijskom previjalištu, sutradan, pronašli su da mi nije skrhana kost u nosu, a da su mi pluća sasvim u redu. Kroz dva-tri dana, imao sam da se vratim u puk, i javim Janaušeku.

Međutim, toliki je bio tih dana priliv ranjenika na previjalište, da sam ubačen u jedan transport koji se zadržao tek u Brodiju.

Odatle sam se javio materi, preko telegrafa, u Ilanču.

Može se zamisliti moje zaprepašćenje kad sam, kroz tri dana, pozvat u bolničku kancelariju, gde mi je saopšteno da odlazim hitno u jednu bolnicu u Beču, u bolnicu manastira Kćeri božanske lјubavi, gde, vele, imam tetku, katoličku kaluđericu.

Ja sam stajao u stavu mirno i mislio da sam poludeo.

Međutim, sve je to bilo u najlepšem redu. Sve je to siromah Buca udesio. Slučaj je najveći komedijant u svetu.

Moja mati, kao što je čitalac video, imala je brata u Beču, koji je želeo da učim Eksportnu akademiju, a kad ja to nisam hteo, on me je izbacio. Međutim, kad je moja mati dobila moj telegram, ona se, sirota, obratila bratu, i on se omilovao. Molio je svoju ženu, Bečliku, da moli jednu princezu Vindišgrec. A moja ujna, Bečlika, setila se sestričine moje matere, koja je, zaista, bila kaluđerica u jednom manastiru u Beču.

O kojoj, da postoji na svetu, ni pojma nisam imao.

To je bila jedna gospođica Vujić, sestra od tetke moje matere, koja je htela da se uda, pre mnogo godina, u Pančevu. Ali joj nisu dali za onog koga je ona htela.

Ona se onda bila rešila, kao Ofelija, da se davi, ali se zatim predomislila i rešila da ide u manastir. A pošto srpskih ženskih manastira u to doba nije bilo, i veru je promenila. Otišla je u katolički manastir u Sarajevu, a sad se nalazila u Beču.

Za familiju Vujić, u Pančevu, bila je kao i mrtva.

Međutim, da me premeste u Beč, trebali su nju.

Po jednom paragrafu u Austriji, svaka je porodica imala teorijsko pravo da svog bolesnika ili ranjenika premesti u svoje mesto stanovanja. Međutim, u praksi, za tako što je trebalo kao za sve u Austriji, protekcije. Stvar su svršile princeza i kaluđerica.

Pojavih se, tako, novembra 1915, opet u Beču, ali ne u svom pansionu nego pred vratima jednog ženskog manastira (Toechter der Goetlichen Liebe), koji je bio manastir u prizemlјu, a na spratu bolnica. Dočekala me je jedna starica, kaluđerica, sa belim platnom oko glave, kao neka holandska ribarka. Imala je belo kuče ka krilu, koje je lajalo na mene, a oko pasa imala je brojanice od crnih zrna.

Ona me polјubi u čelo, a pomilova po obrazu.

Reče mi da je i ona bila Vujić, kao moja mati, iz Pančeva.

Ja onda pomislih da je život možda samo jedna komedija, Goldonija.

Bio sam se, dakle, vratio, u Beč, opet, posle godinu dana, ali to više nije bio onaj Beč od pre godinu dana. Nije u njemu bilo ni mog pansiona, ni Univerziteta, ni mog Birimca, ni pokvarene, vesele, Marijete Loriol.

Nosio sam apoteku lekara, preko dana, i učestvovao u dočeku ranjenika. U prizemlјu je bilo puno belih lјilјana, a na spratu – štaka, i proteza. Orgulјe su svirale pod nama, a, možda, i nad nama. U mom sećanju se sad sve to tumba.

Uveče sam mogao da idem kod ujaka, ili u pozorišta, i svuda, a kad bih se u zoru pojavio pred vratima manastira dovolјno bi bilo da viknem "der Neffe" ("nećak") i vrata bi se otvorila.

U Galiciji sam video rat.

U Beču: kako se jedno carstvo i jedna prestonica raspadaju.

Beč je, već u jesen 1915, bio jedna ogromna javna kuća.

Usred rata, sedeo sam tako u teatrima, prolazio na talasima valsa, zalazio u porodice svojih poznanika i video lјudsku bedu i lјudska srca. Korupcija, prostitucija, melanholija, svuda.

Svud je na zidu bila jedna slika: jednog starca, u uniformi maršala, sa bakenbartima kao u belog zeca, kome se sin ubio, kome su ženu ubili, i koji se sad molio Bogu, za Austriju:

Postojala su tada dva Beča. Jedan: zdrav, mlad, koji je odlazio na bojišta, da se vrati u bolnice, bez ruku, nogu ili glava. A drugi: bogat, krezubav, škart, zabušant, koji se pario kod kuće sa ostavlјenim ženama. Jedni su išli u smrt – najbolјi deo stanovništva – a drugi – koji su se bogatili na račun njihov – okretali su se još uvek na muziku valsa. To je bila selekcija.

U budućim ratovima bar ta nejednakost nestaće iz eugenetike čovečanstva. Svi će biti jednaki pod bombama.

Moja tetka, kaluđerica, tražila je od mene u Beču samo jedno. A to je, da nedelјom primam svetu pričest, kao i ostali pacijenti.

Kad sam ja protestovao da nisam katolik, nego pravoslavan, ona mi je rekla da je sad rat, da je Bog jedan, i da bi moje odbijanje moglo da se tumači kao demonstracija u crkvi.

Ja onda pristadoh da isplazim jezik, na koji mi je spuštana hostija. Stvar je bila jako ceremonijalna. Meni, ravna do Kosova.

Čitalac sad, možda, kaže: sve je to lepo, ali kakve to veze ima sa vešalima. Čitalac će videti, odmah, da ima.

Naime, moja mati nije u Beču imala samo tog brata, i tu sestričinu, nego i brata od strica, majora Kostu Vujića, koji se tada nalazio na položaju ađutanta Vrhovnog vojnog suda.

Taj Kosta je, preko dana, bio pravi Kir Janja, ali je uveče dolazio po mene, da me izveze, u fijakeru sa gumenim točkovima. Ja sam u Beču imao svoja pređašnja društva, većinom studenata, i studentkinja, sa Univerziteta. Kosta je imao svoja društva, raznih Bečlija, i Bečlika, iz svih klasa, čak do ćerki hausmajstora.

Oko ponoći, onda, počeo bi da nam priča.

O onima koji su osuđeni na vešala.

Sve do proleća 1916, ja sam tako prolazio Bečom, kao senka, i ko zna dokle bih bio posmatrao, tako, pozadinu rata, da nije došlo do ovoga što se tada zvalo: poseta sa najvišeg mesta.

Princeze, erchercozi, car, kad bi pravili posetu bolnicama, imali su da vide, kao u selima Potjomkina, samo ranjenike sa medalјama. One koji bi se zatekli bez medalјa izbacili bi, hitno, iz bolnica u druge bolnice, ili u puk, ili na bojišta.

Car Karlo je, docnije, imao običaj u takvim prilikama da uhvati ranjenika za medalјu, ili za dugme bluze, pa da pita:

"Gde ste to dobili? Jeste li učestvovali u bitkama?" To isto. Ponova. Po nekoliko puta.

Mene je tetka, u takvoj prilici, sakrila jednom u bolnice Salcburga, zatim u sanatorij Grafenhof (St. Johann) na 800 m., a preko leta, u letovalište Franca Jozefa, u banji Išl.

Imao sam vremena da pišem, ali mi nije bilo do pisanja.

Međutim, u jesen 1916, ni ta kamuflaža više nije bila moguća. Moja tetka, onda, da bi me spasla odlaska na ratišta, udesila je da me bolnica proglasi za privremeno nesposobnog i pošalјe na službu koja nije ratna. A ne treba, valјda, više ni da kažem da je siromah Buca, komedijant, onda nekako udesio da to bude tačno tamo gde me je Austrija 4. avgusta 1914. uhapsila.

Upućen sam na službu, u Segedin, u Direkciju državnih železnica, koja se nalazila nedaleko od Policije, a prekoputa parnog kupatila. U Direkciji se nalazila i, tajna, Komanda vojnih transporata, koja je upravlјala ratnim saobraćajem sa ratišta i na ratišta, na Balkanu, i u Rumuniji. Ne treba ni da dodam da je služba bila strogo poverlјiva.

Čitalac se možda sada pita kako je bilo moguće da posle svega što sam ispričao mene upute na takvo mesto. Odgovor na to je da je takva bila Austrija.

Nјena Vrhovna komanda (Armee Ober Kommando) imala je inicijale: A.O.K., što je značilo vrhovnu komandu, na nemačkom.

Međutim, već te jeseni, sva austrijska vojska, i oficiri i vojnici, imali su običaj da kažu da bi to trebalo da znači: Sve bez glave. "Ales Ohne Kopf!" A.O.K.

U toj komandi ja sam bio telefonist, u ekipi eksperta, visokog, železničkog činovnika, sa titulom doktora prava. Radilo se, kao u rudnicima, na smenu i danju i voću. Dva dana danju, treći dan i danju i noću. Grafinoni su bili u rukama oficira, a tako isto i šifra, telegrami, formulari, kontrakcije, potpisi. I odgovornost je bila njihova. Međutim, posle ponoći, oficiri bi često otišli u svoju sobu da spavaju, na crnim, kožnim, ulublјenim divanima železničara.

Ostavlјali bi grafikone, formulare, telegrame, sa blanko potpisima. To je od njihove strane bilo, možda, jako lakomisleno, jer se je lako moglo desiti da se transporti, ppeko teletona, rđavo diriguju, upute na prugu koja je zakrčena, ili pogrešno zadrže na stanici Segedina. Moglo je da dođe do zakašnjenja, a zakašnjenja da budu vrlo neprijatna, da ne kažem fatalna.

U svakom slučaju, za vreme mog boravka, u toj komandi, prisustvovao sam, katkad, vrlo neprijatnim scenama zbog pogrešaka. Dolazilo je i do istrage, bilo je i strahovite dreke, preko telefona. Svaki bi se derao na svakoga, i niko nije hteo da sasluša mirno nikoga. Na kraju krajeva, vuk bi pojeo magarca.

Sećam se, na primer, onoga što se, dok sam ja bio tamo, desilo dva-tri puta Turcima.

Turska je u to vreme bila počela da šalјe trupe na austrijska i nemačka bojišta, a te trupe su dobijale, na tri stanice Segedina, ritualnu muslimansku hranu.

Da bi se takva hrana pripremila, bilo je potrebno da stanica dobije u telegramu, ppeko teletona, jednu šifru. Ako bi ta šifra, slučajno, izostala, Turke bi u Segedinu sačekala čorba od čvaraka, a u vagone bi im se korpama ubacivala slanina.

Dabogme, dolazilo je zbog toga do velike dernjave među saveznicima, ali pogreška, katkad, nije mogla da se popravi i Turci su nastavlјali put, bez ritualnog ručka.

Mi smo tvrdili da je šifra za ritualnu hranu bila data.

Stanica: da nije bila data.

Sećam se da je dolazilo, dok sam ja bio tamo, i do ozbilјnijih šala nego sa Turcima. Nekoliko puta nemačka Komanda na stanici u Oršavi urlikala je preko telefona, tražeći neke transporte, u zadocnjenju. Stvar je bila vrlo neprijatna i svi smo bili bledi kao krpa. Sama naša Komanda trudila se da stvar zataška. Naročito je bila dramatična istraga oko zakašnjenja nekih haubica (ako me sećanje ne vara, za vreme bitke kod Targu Jiu).

Ta stvar se dugo diskutovala i posle toga smenjena je ova ekipa pisara i telefonista, kao nesposobna. A upućena u pukove i kazne radi, na ratišta.

Ta sudbina nije mimoišla tada ni pisara koji je radio sa mnom, noću, Kona, jednog slabušavog Peštanca. Ni mene.

U zimu 1917, ja sam upućen iz Segedina u puk, a valјda zbog tih haubica u školu za rezervnog oficira, u Ostrogon.

Bio sam bled kao krpa. A.O.K.

* U Segedinu sam stanovao kod jedne starice koja je u ratu

izgubila sina – jedinca. Husarskog oficira.

Kad bih se vratio uveče iz kancelarije, zatekao bih je, često, kako sedi pred slikom na zidu, svoga sina, ili kako stoji na prozoru i gleda prema stanici, kuda je vojska bila otišla.

Ona je prema meni bila dobra.

Ja sam prema njoj bio pun poštovanja.

U okolini Segedina ima mnogo ruža, koje pilјarice donose na trg Segedina i prodaju, jevtino. Te pilјarice govore dijalektom Segedina, koji i ja znam, mada nisam tamo rođen. Ja sam prijatelјski razgovarao sa njima. Suština njihove filosofije bila je jedna izreka, koja je glasila: Nekako će već biti, jer još nikad nije bilo tako, da nekako nije bilo! (Valahogy csak lesz, mert még sosem volt ugy hogy valahogy ne lett volna!)

Kad bih bio slobodan, ja sam vreme provodio na Tisi, u čamcima. Ni taj svet na vodi (A vizenjárók) nisam mrzeo. Ja sam uživao u razgovoru sa njima.

Ali da je bilo moguće, ja bih tada rado bio priredio i prevrtanje vozova koji su se kretali na Balkan, ili su dolazili sa Balkana.

U Segedinu nisam više bio onaj balavac iz Beča. Bio sam postao suv kao hrt, sa očima kurjaka.

Hranio sam se na stanicama i skoro svaki dan sretao se sa poznanicima, zemlјacima, vršnjacima, koji su išli na ratišta, ili dolazili sa ratišta. Slušao sam o vešalima.

Austrija je vodila rat prema našem narodu, kao prema zverovima, ili stenicama. Nije mogla očekivati pardona. Osveta će uvek biti oružje slabijega, a sabotaža, ma kakva, slatka. Arhive te Komande svakako postoje. Bila bi to interesantna lektira za nekog lešinara naše literature.

U Srbiji, stari lјudi morali su da ustaju i skidaju kapu okupatorskim oficirima, pa i njihovim ženama, i drolјama. U Kruševcu, jedna mlada učitelјica, koja nije htela da tako pozdravi oficira, bila je batinana.

Pomenuta mlada devojka iz Šapca videla je svoju razrušenu kuću u austrijskim novinama, a njenog starog oca, koji je bio talac, samo su slučajno mimoišla vešala.

Moja mržnja na Austriju bila je tada postala tolika, da bih mucao, pri razgovoru o alejama vešala, koja je Austrija bila u Srbiji podigla. A moje rodolјublјe imalo je, katkad, oblik jednog nasleđenog porodičnog ludila.

Sve što sam radio u ono doba, radili su i moji vršnjaci, i više od toga. Sve su to zrna peska u moru patnje našeg naroda. A sem toga, i da sam o tome rekao više, niko mi danas ne bi verovao. Hteo sam samo da kažem da ovu pesmu, ove patetične stihove, nisam isisao iz prsta.

Ja sam bio rešio da ctampam svoje pesme, usred rata, u časopisu Društva hrvatskih književnika, u Savpemeniks, i poslao sam bio prve pesme ove vrste uredniku toga časopisa, Juliju Benešiću, koga nisam znao i koji je mislio, u početku, da je moje ime neka vrsta pseudonima.

Pred odlazak iz Segedina, ja sam mu pisao ko sam, a on mi je pisao čudna, romantična pisma, a obavestio me je i o tome da cenzura ponešto briše u mojim pesmama.

U ovoj pesmi brisala je reč Vecalima, u naslovu, a sve ostalo ostavila. Takva je, u Austriji, bila cenzura literarnih časopisa. Kao što rekoh, kad bi cenzura nešto brisala, Benešić bi to davao muzičaru Konjoviću, svome prijatelјu, da dopeva.

Lično sam Benešića video tek pri mom odlasku u Italiju, u njegovoj kancelariji, na Griču. Kad sam ušao kod njega, u ratnoj opremi austrijskog oficira, za trenutak ućutao je.

Veli, to što pišem neke "rodolјubive" pesme u uniformi austrijskog oficira, to mi još ne daje pravo da uobrazim išta. To je radio i Preradović, u uniformi austrijskog generala.

Ali da pišem i ctampam takve pesme, pod punim svojim potpisom, za vreme rata, e to mu se već dopada.

Odmah zatim odveo me je kod "Tri gavrana", da jedemo rakove, koje je jeo sa uživanjem gurmana. A pozvao je bio i Lunačeka, urednika Obzopa. Ako me sećanje ne vara, Lunaček je tada pisao neku ogromnu romančinu o Zagrebu, koju nikako nije uspevao da završi. A bio je zaboravio kako počinje.

Posle rata, i kod nas bilo je lјudi, pa i književnika, koji su tražili čak i od Narodne skupštine da im se uračuna dsplo u godine karijere, i za penziju, vreme kada su se, kako rekoše, izlagali opasnostima zbog svog rodolјublјa.

Budući lešinari naše literature mogu pisati o meni što god hoće, ali moje ime ne mogu naći među takvima.

KOMENTAR O SAN VITU

U ratu roditelјska lјubav potencirana je užasom. Pred smrću, svaki lјudski osećaj je intenzivniji. U mladosti, i u ratu, čovek nosi u sebi duboku čežnju za srećom, kao da će večno živeti i kao da je budućnost, kraj svih grozota, lepa.

Iako sam bio bled kao krpa od pretrplјenog straha, ja sam iz Segedina pošao na ratište zadovolјan.

Pred polazak, telegrafski sam pozvao svoju mater, iz Ilanče, da dođe da se vidimo. Bilo mi je žao te stare žene, da me ne vidi pre nego što odem.

Međutim, moj telegram, slučajno, ppeko teletona, bio je sabotiran.

Komanda u kojoj sam radio krila je svoju adresu, a adresa joj je bila, tačno, ova: Bahnhof Linien Kommando Szeged. Misleći da je ono Linien", valјda, neka gramatička nakarada – što je i bila – telegrafista je moju adresu, ppeko teletona, javio u Ilanču ovako: Bohnhof Kommando Szeged.

Moja mati je bila dojurila u Segedin i uzalud me je tražila. Ona me je tražila po segedinskim stanicama, a ja sam sedeo i čekao nasred Segedina, u zgradi nedaleko od Policije.

Moja mati je, kad je pao mrak, među vozovima punim trupa, trčkala uz crvene, zelene fenjere, uz lokomotive iz kojih je izbijala para, kao iz zmajeva, i, najzad se gorko zaplakala.

Vikala je i moje ime.

Ja sam, sutradan, pošao u tvrđavu Komoran.

Austrijska vojska imala je uoči zime godine 1917. mnogo mrtvih, a naročito mladih oficira, u Italiji, pa je, valјda zato, neko u Ministarstvu, u Beču, bio rešio da se svi studenti Univerziteta, koji još nisu oficiri, upute u škole za rezervne oficire.

Ja sam se bojao istrage u Komoranu, zbog onih zalutalih haubica. Umesto toga, i ja sam bio upućen, iz Komorana, u školu, u jedan zaroblјenički logor kraj Ostrogona. A.O.K.

U tom logoru, pod snegom, već posle tri meseca, polažem ispit.

Prvo odgovaram na teorijska pitanja, koja su smešna.

Kolika je visina puščanog metka na raznim odstojanjima, na 500, na 800, na 1.200 metara itd.

I slično.

Zatim polažem komande, na egzercirištu. Urličem, i okrećem četu, kao da je lepeza, u kolonu. I slično.

Najzad mi daju ratni zadatak: batalјon je stigao na reku, i imaće da je pređe, u čamcima, u zoru. Imam da ga osiguram, vatrom, pri prelazu, sa jednom četom i dva mitralјeza. Neprijatelј je na obali preko i čuje. Komande?

Istrčavam i komandujem vodnicima, znacima. Razvijam ih u strelce, izvodim pod nasip, razmeštam, ukopavam.

Mitralјeze na krov nekih valјda ribarskih kuća. Kamufliram. Crtam, brzo, situaciju i šalјem skicu natrag, batalјonu. Bićemo ukopani do ponoći, čim se razdani moći ću da tučem bočnom vatrom.

Igramo se, kao deca, rata.

Prilazi nam zatim ispitna komisija, sa predsednikom generalom Snjarićem, na konju. Priteruje konja i pita kako se zovem. Ja onda urličem, u stavu mirno, licem prema neprijatelјu, ime. On me na našem jeziku pita jesam li Srbin. Velim, Srbin.

Veli, dobro je bilo. Komandovao sam znacima i nisam pustio ni glasa. Položaj je dobro izabran. I mitralјezi su na dobrom mestu. Ja sam čak zagazio i u vodu. Skica je vrlo dobra. Iznenadilo ga je kako dobro crtam. Dao sam mu punu iluziju, kaže. Odličan.

Snjarić je jahao malo nakrivlјen. Pri prelazu Save dobio je metak, u nezgodno mesto. Nјegov konj, za sve vreme dok je govorio, udarao me je njuškom. Trepćem, a ne bi trebalo da trepćem.

Idućeg dana novi oficiri priređuju pijanku u javnim kućama Ostrogona. Krajem XVII veka to je bio rascijanski garnizon. Gore, na

bregu, gde je onda bila tvrđava, sad je velika bazilika, sedište arcibiskupa, primasa Mađarske.

Posle te pijanke razilazimo se u pukove.

Odlazim u Komoran dvaderet i devetoj. Očekujem da ću sa njom na ratište. Međutim, posle sedam dana dolazi moj ratni raspored. Imam da odem u Vrhovnu komandu armije na Soči (Isonzo Armee) u San Vito, na Talјamentu. Ja u prvi mah mislim da su poludeli, ali, nema sumnje, sve je u najlepšem redu.

Polazim specijalnim, oficirskim vozom iz Pešte u Italiju.

Po činu, u vagonu, najmlađi sam, ali razgovor sa jednom mladom devojkom pod prozorom, koji se čuje, popravlјa među oficirima moj rang. Naime, ispraća me jedna vitka, crnomanjasta devojka, sa tamnim, melanholičnim očima. Mađarska pesnikinja (Tábori Piroska).

Nјena sestričina je jedna od najlepših žena Pešte i poznato je da je vrhovni zapovednik austrijskih trupa u Rumuniji (general Keveš) obožava. To je javna tajna.

Ispadam, dakle, neka važna ličnost.

Takva je bila Austrija.

Udine, u Italiji, prazno je još porušeno, a nema ni jedan prozor.

Mi, oficiri, međutim, imamo svoj hotel, i restoran, i pozorište. Operetu, iz Beča.

Imamo i svoj bordel.

Kažu da ima dva ulaza, jedan za činove do majora. Drugi za više od majora. Generali, kažu obešenjaci, imaju i profilaksu.

Trupe koje prolaze imaju od koprive šinjel.

Za doručak dobijaju neki prženi kukuruz, kao kafu, i neku zovu, kao čaj. Đonovi im propuštaju vodu. Za ručak imaju repu. Za večeru valјuške od crnog brašna i kupus, pomešan. Neverovatno – svaki dan. Austrijskom vojskom u Italiji komanduje Srbin. General Svetozar Borojević. (Razza di mercenarii).

Prelazim, zatim, reku Talјamento, kojom još plove lešine pobijenih konja. Sećam se lepe, vesele, pokvarene Marijete Loriol, i kažem sebi, poluglasno: "La charogne".

Stižem, zatim, u varošicu San Vito, koja je puna bagrenja, belog, žutog, plavog, i, u kojoj je počelo proleće.

Stanovništvo se razbežalo, ali na opštinskoj česmi ima žena i devojaka, koje me posmatraju, nemo, neprijatelјski, dok prolazim.

One veselo ciče, i smeju se, kad talijanski progovorim.

Neke su vrlo mlade.

Svet mi se tuži, jer misli da sam Talijan. Kad opaze da nisam, izvinjavaju se, povlače se i gledaju začuđeno za mnom.

Pitaju me ko sam.

San Vito ima malo, vrlo staro pozorište.

Jedna mlada Talijanka vodi me da mi ga pokaže. Priča da su najveći glumci gostovali u njemu. Varošica je puna ženskih činovnica Vrhovne komande, koje se zovu "pomoćne snage" ("Hilfskraefte") a koje su mlade, lepe devojke, dovedene iz Beča i Austrije. Pri kraju rata, sve su već bile prostituisane. Imaju vrlo lepe halјine i Talijanke im zavide na halјinama.

Vrhovna komanda u San Vitu smeštena je u jednoj zgradi od mramora, u koju se ne može bez specijalne dozvole, a iz koje se ne izlazi više, bez specijalne dozvole.

Na hodnicima stoje podoficiri pod oružjem.

Predajem dokumenta i dobijam prenoćište u jednoj kući koja je sva u glicinijama plavim.

Idućeg dana prima me jedan major. Veli, ja sam određen u Obaveštajno odelјenje Komande i imaću da idem u jedan konjički puk, draguna, na položaj, da zaroblјene oficire rarlscavam. Major mi daje jednu knjigu i kaže mi da tu knjigu ne smem da odnesem, ali da je napamet naučim.

Razgledam knjigu i vidim da se u njoj nalaze podaci o talijanskim pukovima sa kojima ratujem. Boje, oznake, oficiri, pa čak i poverlјivi podaci o tome kako se koji puk držao pri polasku na bojište i vagoniranju u železnice.

Nad majorovim stolom velika mapa od relјefa sa našim i talijanskim položajima. Zastavice se menjaju prema izveštajima sa fronta, i iz Švajcarske. Iz Švajcarske izveštavaju, austrijski špijuni.

Major mi kaže, sutradan, da se spremim. Došla su kola po mene, koja će me odvesti na položaj. Kaže mi da odlazim u jedan konjički puk, čiji je komandant jedan princ, pa da pazim.

Zatim mi daje dokumenta i pita me, uzgred, jesam li Polјak ili Srbin?

Velim, Srbin.

On vrti glavom.

Sutradan, pred veče, vozim se kolima, kao da idem u Ilanču, jednom dragunskom puku (ako me sećanje ne vara, br.

14) i stižem u mraku.

Dobijam, za stanovanje, čitavu jednu, praznu, kuću.

Hodam po njoj i biram gde da mi nameste postelјu.

Konjanik koji me je dovezao postaje moj posilni. Ceo puk je sastavlјen od Polјaka i čovek me pita čuvši moje ime, da li sam i ja Polјak?

Zatim mi pokazuje put u ađutanturu i idem na večeru.

Pre večere, izlazim na raport komandantu, princu, i predstavlјam se onako kako se u austrijskoj vojsci predstavlјaju. Urličem čin, ime, prezime, i formulu da se predstavlјam "najposlušnije".

Princ mi pruža ruku, ali dodaje, jetko, da ne zna ni ko me je poslao, ni zašto sam došao. Oni i sami umeju da zaroblјenike rarlscavajs, a znaju i talijanski, dobro.

Pukovska trpezarija je raskošna, kao da smo ušli u Veneciju.

Imamo pet jela, i sladoled, na kraju.

Kod stola nikako mi ne uspeva da zapodenem razgovor sa susedima, ni prekoputa, ni desno. Svaki je oficir za stolom grof ili barun. ("Der Mensch beginnt beim Baron".) Jedini običan čovek je lekar u puku, Rumun. Razgovaram sa njim i on se, očigledno, cereka na to što me je snašlo.

U tom društvu pazi se samo na to: kako jedu šparglu.

Jedem je prstima, kao glistu (comme il faut).

Talijanska artilјerija grmi, ali ne tuče selo, puca idilično.

Posle večere, vraćam se u praznu kuću. Sva je u mesečini i cveću.

Hodam po kući kao veštac, sa svećom u ruci, i tražim svoje knjige, mastilo i pero. Polјak ih je smestio u jednu praznu sobu.

Sedam na svoj sanduk i pišem.

Kuća je prazna, ali u jednom mračnom uglu primećujem neku stvar. Jednu ruku od bronze, koja je bila upijač.

Znam da je neverovatno.

Već idućeg dana, po podne, zovu me u ađutanturu i kažu mi da se spremim, vraćam se u San Vito. Kola me čekaju. Dali su mi vele, pečenu gusku, i flašu šampanjca. Mogu večerati na putu.

Pitam treba li da se odjavim komandantu.

Vele, nije potrebno.

Vraćam se, istim kolima, u San Vito, a moj Polјak mi priča na putu da napolјu, na položaju, draguni očekuju, sutra, krvavu bitku.

U San Vito, sutradan, izlazim na raport, onom majoru. On se smeje i kaže da sam bio poslat pogrešno. Veli, moj raspored je izvršilo Ministarstvo u Beču, ali pogrešno.

Želim li da me vrate u puk ili na oporavak u Abaciju?

Velim, meni je to svejedno.

Veli, onda ovo drugo.

Tako se opet vraćam u Udine. Imamo operetu.

Zatim putujem u Opatiju. Zaboravio sam da mu vratim onu knjigu.

KOMENTAR UZ POVRATAK IZ ITALIJE

Prema običaju u austrijskoj vojsci, oficir, pri povratku iz ratne zone, dobija nekoliko nedelјa odmora, kao "rekonvalescent". Ja se smeštam u jednu bolnicu u Opatiji, koja je u stvari hotel. Oficiri u hotelu kašlјu, ćopaju, sunčaju se, a ima ih i kojima su žene došle u Opatiju, i čekaju.

Ja nisam više suv kao kurjak, kao u Segedinu, niti me rat više zanima, kao u Galiciji. Vratio sam se iz San Vita, umoran.

Rat traje isuviše dugo.

Prekodan hodam, putem kraj mora, koji dobro znam, u Iku i Lovran, a uveče skuplјam svoje pesme u jednu zbirku. U zbirku Itaka, pored političkih pesama, ulaze, sad, i ovakve.

Iako je proleće u punom jeku, katkad, kad je dan hladniji, ja imam onaj čudan osećaj, da je jesen.

Preko mora vidim Rijeku i Sušak, sa kućama gde sam pre tri godine živeo. Opet sam se dakle vratio. Zašto?

To nema baš nikakvog smisla.

I poznanici, i poznanice, kažu mi da sam se mnogo promenio.

Sestre Cernjajski sad rade u odelu bolničarki, lepe su, i snažne kao atleti, ali ne igraju više veselo. Ne igra više veselo ni Romilda Morpurgo. Sestra Zubranićeva ne čita mi više Kardučija i Leopardija, nego kaže da je veliki pesnik Danuncio.

U jednoj knjižari, u Opatiji, u izlogu vidim pesme pomenute mađarske pesnikinje. Za decu.

Ja se na to smejem. Prošlost i sadašnjost trče tako kao dva klovna, paralelno, ali se više nikad sastati neće. Ne mogu.

U svom prtlјagu, sem svakojakih stihova, nosim i Dnevnik o Čapnojevićs, koji je narastao. Kao kupusara. Šta sve nema u njemu!

Urednik Savpemenika primio je neku moju prozu i piše mi da mu šalјem i prozu. Sasvim sigurno, da treba da pišem i prozu.

Ja se onda spremam da noću, u hotelu, pišem i prozu.

Međutim, kroz tri nedelјe, kao naručen, u Opatiju dolazi car Karlo, pa one koji nemaju medalјe za hrabrost, navrat-nanos, izbacuju. Mene šalјu u Komoran, u dvaderet i devets.

Zamišlјam kako će car hvatati one koji budu bili na raportu za dugme, ili medalјu, pa kako će ih pitati, glupavo, ponovo: "Gde ste to dobili? Jeste li učestvovali u bitkama?" Pa mi je milo da odem i ne gledam to.

U početku jula, ja sam opet u Komoranu.

Ađutant puka više nije major Taš, nego jedan major iz Osijeka, Srbin, koji ima veliku zlatns medalјu za hrabrost, najviše odličje koje se može dobiti za učešće u ratu. On pregleda moja dokumenta i smeje se mom izletu u Italiju. Razmešta me u jednu četu, kojom komanduje

jedan moj drug iz Temišvara, sa kojim smo se igrali u detinjstvu (Rajter Šandor).

Ulazim, dakle, kod tog kapetana i predstavlјam se, urličući, a on se kikoće i kaže da sam porastao. Pruža mi ruku. Deset me godina nije bio video. Veli, ne bi me poznao. Ali sam dobro došao. On će na Pijavu, idućeg meseca, pa, ako treba da poginemo, zajedno ćemo.

Iako ja stojim, pred njim, u stavu mirno, čini nam se kao da smo se vratili u detinjstvo i da se, vojnika, igramo. Podseća me kako sam ga jednom odalamio. A ja njega kako me je jednom, bosonogog, kad sam donosio hleb od pekara, sačekao bičem i terao da skačem kao čigra.

Nјegov je otac bio arhitekt i zidao je kuće u Jelisavetinom predgrađu, u Temišvaru. Mi smo sa tih građevina, i sa trećeg sprata, skakali u pesak. Jednom sam se, na jednoj dasci, na zarđao ekser nabo i on mi je ranu isisao. Kako to rade Indijanci, iz plemena Sijuks. Imao je dve vrlo lepe sestre, čuvene po lepoti, u Temišvaru, mnogo starije od nas. Kad bi se one presvlačile da idu u šetnju, gledao je kroz klјučaonicu.

Od ovih naših vršnjaka, samo je meni dozvolio da i ja gledam kroz klјučaonicu.

Prema običaju u austrijskoj vojsci, oficiru se pre ponovnog izlaska na ratište davala lakša služba.

Meni prvo daju oko ruke železničarsku traku i dužnost da sa četiri vojnika pregledam vozove između Pešte i Beča, na stanici u Komoranu. Imamo mnogo dezertera, pa čak i oficira, koji idu u Beč sa papirima koji nisu u redu. Ma koliko da je to smešno, i mada su Austrija i Mađarska jedno, zabranjen je unos mesa, masti, brašna, u Austriju, to jest iznos iz Mađarske. Naređenje za pregled, i oficirskog prtlјaga, koje sam dobio, vrlo je strogo. A moj narednik, sa četiri vojnika, kad uđe u vagon, uzima oružje na gotovs.

Otvaram, dakle, vrata svih kupea i pregledam papire svih oficira, kad hoću (do ranga pukovnika). Predstavlјam se urličući, ali tražim papire, strogo. Moje ime zvuči srpski, ili češki, ili polјski, pa, katkad, poneki oficir predaje papire sav pozeleneo. Katkad, noću, u mraku,

kad ima dezertera, oni iskaču, glavačke, kroz prozor u nužnik. Pucnji odjekuju.

Naročito su smešne, i dirlјive, žene oficira, koje iskorišćuju priliku da, iz Mađarske, prenesu u Beč jestivo.

Kad im moj narednik otvara prtlјag, one me gledaju tužno i molećivo. Ja onda mislim da tu hranu možda čak iz Srbije vuku i puštam narednika da vrši svoj posao. Sve im se oduzima.

Katkad, međutim, ponašam se ne baš moralno i mi se brzo razumemo. One guraju pod sedište korpu, a ja kažem naredniku: "Već sam pregledao!"

Pratimo katkad voz do stanice u Beč, gde skidam traku i postajem, kao toliki drugi, anonimni oficir u Beču. Kažem da idem ujaku a da ću idući voz pregledati sutra, pri povratku. One mi se onda zahvalјuju, već u kolima, i nude da svratim malo.

Rat je tih dana, na Balkanu, postao krvavi ep, dok se u Beču pretvarao u farsu.

Pored te službe, pregleda vozova, koja je katkad i vrlo tužna – jer se sve više bolničkih vozova vraća iz Italije, noću, da ih ne vidi stanovništvo – imam i službu prisustvovanja pogrebu. Naime, u Austriji ni jedan vojnik nije smeo biti sahranjen a da na njegovom pogrebu ne bude prisutan i jedan oficir, koji predstavlјa ožalocćeno velihanrtvo. Onog što hvata za dugme.

Tu dosadnu službu niko nije voleo.

Međutim, koji je oficir na redu, saznavalo se pri večeri, kad nam donesu pukovske zapovesti, na šapirografu. Obično su najmlađe oficire određivali za to.

Komoran je, inače, dosadna palanka, ali ima park usred varoši, gde je oficirska kasina i gde, uz muziku, večeramo.

Dobijam, dakle, ovde, i ja tu zapovest, često.

Odlazim, sutradan, uštoglјen, u rukavicama, u bolnicu i koračam posle, kruto, od bolnice do groblјa, uz zvuke pogrebnog marša od Šopena, po taktu.

Gledam kako sujeverne domaćice u Komoranu istrčavaju na kapiju, i prosipaju iz lavora vodu u kojoj je mrtvac oprao noge. Poneku sirotu ženu ti neprekidni pogrebi toliko uzbuđuju, da nam dovikuje

ružno i da nas proklinje glasno. Psuje i njegovo veličanstvo – a ja koračam uštoglјeno. Nisam čuo.

Stiskam, nervozno, oficirski, bajonet o bedro (sablјa se više nije nosila) i koračam po taktu. Napred muzika, zatim jedan poluvod pešadije, pa mrtvac, čiji je sanduk pokriven crno-žutom zastavom Habsburga, a za sandukom na lafetu, ja, kao predstavnik ožalošćenog veličanstva. (Bolnice su pune i mrtvaca je mnogo, a porodice često ne mogu na vreme da stignu, pa predstavlјam, katkad, i ožalošćenu porodicu. Oca, ili majku, ili decu.)

Na groblјu moj narednik okreće poluvod paradno, a zatim, poluvod, plotunom, odaje poslednju počast, mrtvacu. Zatim primam raport, salutiram, i vraćam se, za idsćeg, u bolnicu.

A pošto u bolnici, kad umru, sve vojnike seciraju, često, dok za sandukom koračam, vidim kako iz sanduka polako krv i voda kaplјu u prašinu.

U literaturi se pre, na ovakvom mestu, podsećao čitalac na onog koga su raspeli, na Golgoti.

* Početkom septembra, godine 1918, opet sam dodelјen u

batalјon koji odlazi u Italiju. U četu koju vodi moj drug iz detinjstva, koga sam malo pre pomenuo.

Farbaju na nama, u sivo, sve što bi moglo da blesne na suncu.

Pretvaramo se u sivu, plavu gomilu, kao u prašinu.

Zatim se bliži dan polaska na bojište i batalјon priređuje banket, u kafani, kod mosta na Dunavu, na koji pozivaju i kasirku.

Bitke su jako krvave u Italiji i zna se da se mnogi među nama neće vratiti. Pevamo sentimentalno. A kasirku su pozvali jer je, zaista, verno služila svima u batalјonu.

Dolazi, zatim, do tuče u javnoj kući i komandant mesta naređuje istragu. Mene zovu u ađutanturu.

Tamo mi kažu da se spremim, hitno. Idem u Beč, na tpomerehno odsustvo, radi polaganja ispita, na Univerzitetu. Ja uzimam stav mirno, i mislim da sam poludeo. Međutim, sve je u najlepšem redu.

Nekome je, u Beču, u Ministarstvu, sinulo da nije pravo da zabušanti svršavaju škole i prave karijeru, dok se nesvršeni studenti tuku u ratu, i ginu, i zaostaju. Avgusta te godine Austrija se dakle rešava da svi studenti koji su prekinuli studije i bili u ratu dobiju tromesečno odsustvo, da ispite polažu.

Batalјon, dakle, kroz tri dana odlazi u Italiju bez mene.

Ja stojim pred kafanom, kod mosta na Dunavu, i posmatram kako mlade žene trče za svojim muževima i deca plaču. Dvaderet i devets bili su premestili iz Bečkereka u Komoran, da bude što dalјe od svojih, a što dalјe i od zelenog kadpa, dezertera u kukuruzu.

Sirote žene i roditelјi ipak su dolazili da vide svoje poslednji put, u Komoranu. Pošto je dezertera bilo i pri vagoniranju, batalјon maršira na stanicu, opkolјen stražom, koja je uzela nož na pušku.

Ja stojim uštoglјen i salutiram kad prolazi četa u kojoj sam i ja do juče bio, i koja odlazi, bez mene, u vatru.

Pred njom, na konju koji poigrava, moj drug iz detinjstva.

On mi dovikuje, smešeći se, nešto.

Odlazi preko mosta.

Nikad ga više nisam video.

KOMENTAR UZ "VOJNIČKU PESMU"

U septembru 1918. naselјavam se, dakle, opet, u Beču.

Upisujem se na Eksportnu akademiju, što je moj ujak toliko želeo. On je, malo pre toga, bio umro.

Iako sam u oficirskom odelu i hranim se sa nekoliko stotina oficira u oficirskoj menzi, mi smo kao ispali iz rata, i na nekom drugom svetu. Do nas stižu prve vesti o katastrofi austrijskoj na Balkanu, ali mi na to više i ne mislimo. Živimo kao da smo na Mesecu.

U mom pansionu nema više mog Birimca, ni Marijete

Loriol, na spratu. Kod Frau von Thiess sad stanuju mladi Polјaci i Polјakinje, Jevreji i Jevrejke, koji su pre tri godine napustili Galiciju i Rusiju.

Taj svet više nema ni kuću, ni domovinu.

Malo može da troši i na hranu.

Međutim, svako veče je u pozorištu.

Jesen je lepa i topla, i mi se kupamo u Dunavu, u Kricendorfu. Lusia Rajces (iz Lemberga) tolika je lepotica, da se svet skuplјa da je gleda kad iz vode izlazi, kao Anadiomenu.

Muža su joj bili ubili u Sibiru.

U oktobru, svi već znamo da od ispita na Akademiji neće biti ništa, i da dolazi nešto novo. Veseli smo kao oni kojima su dozvolili, pre nego što će da ih vešaju, ženidbu.

Sedim sad sa ostarelom Frau von Thiess u pansionu i ona me ispituje o Birimcu. Bio joj je doneo cveća kad je kroz Beč prošao. Ona više nema ni šećera za kafu, ni kafu. Stavlјa mi pilulu saharina uz šolјu. Plače. Veli, došao je kraj za Austriju.

Ni Beč više nije veseo, ni osvetlјen, uglјa nema, a skupoća raste, ludo. Zna se da je car Karlo cvrcnut, već ujutru.

Mi, međutim, igramo vals, kao da smo na Marsu.

Krajem oktobra cvrcnuti Karlo, uplašen od krvi, parpsrtio je austrijske zemlјe, kao što se lakeji otpuštaju.

To u vojsci izaziva paniku. Samo je vojska držala Austriju. ("In deinem Lager ist Oesterrich".)

Revolucija počinje u radničkom, trećem, kvartu, ali ne u fabrikama, nego u kasarnama. Vojnik izlazi na ulicu. Čujemo za pobunu austrijske mornarice i da su 30.000 zaroblјenika iz Vinernojštata krenuli na Beč (što nije bilo tačno). Neredi počinju.

Rulјe vojnika zadržavaju tramvaje i viču: "Napolјe oficiri, dole kokardu." Hvataju oficire i skidaju im, nožem, habsburšku rozetu, sa kape, a katkad, u gurnjavi, i oficirske zvezde, sekući kragnu. Skidaju često i medalјu.

Ja sam iznenađen tim neredima, pred zgradom Parlamenta, u tramvaju, a šta se to događa, nisam znao. Nisam još očekivao vojničku pobunu, mislio sam da će početi, kao u Pešti, u radništvu. Preda mnom, jednog majora silom skidaju. Uzimaju mu kapu i seku mu sa nje carsku rozetu, a on se otima i oni hoće da ga tuku. Psuju.

Najzad mi jedna stara žena kaže o čemu se radi i ja dozvolјavam da mi skinu kapu i odseku monogram cara Karla, toržestveno.

Pošto pobunjenici to rade nožem, uz gurnjavu, i operišu i kragnu, žene ciče oko nas, u strahu da nekog ne prekolјu.

U celom, ogromnom, garnizonu Beča, svega je jedan, jedan, oficir branio svoju kapu, oružjem. Bio je oficir austrijske ratne mornarice i ubijen je to veče pri ulazu u kafanu "Kajzerhof".

Pobunjenici su zadržali i austrijskog ministra vojnog, pri izlasku iz Ministarstva, u automobilu, pa su i njemu skinuli kapu.

Nije nikakvog otpora davao.

Međutim, major Kosta Vujić, koga je čitalac u komentarima upoznao, tvrdio je da je taj čovek, i tog dana, za dezertere, potpisivao smrtnu kaznu.

Idućeg dana susrećem na ulicama oficire, koji nose razne kokarde, koje predstavlјaju nacionalnu trikoloru češku, polјsku, mađarsku, talijansku. Na jednom pukovskom svešteniku prvi put vidim i kokardu našu.

Posle nekoliko dana raspada se Austrija, kao u teatru.

Ona dozvolјava takozvanim "državama naslednicama" da organizuju rekrutaciju i zakletvu oficira u samom Ministarstvu rata. Idemo zatim da se prijavimo za novu mađarsku republiku i da joj se zakunemo. Na svakom spratu u samom Ministarstvu imaju

kancelarije: Češka, Polјska, Rumunija, pa se, najposle, pojavlјuje i delegacija Narodnog vijeća iz Zagreba, koja nas zove da se zakunemo novom suverenu Srba, Hrvata i Slovenaca, Petru I.

Idemo, dakle, u tu delegaciju i tamo nam određuju dan kada ćemo polagati prisegu. I tako, ma koliko to bilo neverovatno, rat se za mene svršava ne samo u Beču, nego se zaklinjem srbijanskom suverenu u ramoj zgpadi Minirtaprtva pata s Behs. Stojim uštoglјeno.

A u ušima mi i sad još, kad se toga setim, zuji ona pesma koju je naša sirotinja pevala kad je Austrija bila napala Srbiju:

Asrtpijo, neka, neka, tebe gopa rsdba heka.

Najluđe je bilo pri tome da posle jedne ludačke noći kojom proslavlјamo pobedu i propast Austrije, i pomenuti major Kosta, i ja, pitamo se: kuda ćemo?

On je nabavio, za svaki slučaj, radničko odelo i veli: ide u Pančevo, ima tamo kod oca, u bašti, zakopano srebro.

Ja sam bio poslao Benešiću Marks i on mi je pisao da je to već dao u štampu. Rešavam se, dakle, da odem u Komoran u dvaderet i devets, da kažem zbogom i da uzmem svoje stvari, koje sam ostavio tamo, u svom stanu. Delegacija Narodnog vijeća izdaje nam jednu cedulјu, koja važi do Zagreba, za železničku kartu.

UZ PESMU "VEČNI SLUGA"

Februarska revolucija bila je pobuna vojnika u ratu, oktobarsku su nastavili civili, revolucionari. U Austriji, civili su revoluciju ppekinsli. Kad su se pobunjeni vojnici razišli, socijaliste u Beču mislili su da je, zasad, dosta ono što su postigli. Monarhija je bila skrhana, car u izgnanstvu, Opštinu su držali radnici. Mislili su, na proleće će nastaviti.

To nisu bili prvi revolucionari koji su se prevarili; ni poslednji.

Sem toga, taj zamor, posle pobede, i u ratu i u revoluciji, pojava je koja se vraća, u istoriji. Posle pobede njihovih ideja, umorni su i pojedinci. Post coitum omne animal triste.

Vojska nove Austrije, tobože republikanska, pojavlјuje se, na ulici, pod zastavama novim, crveno-belim, rpednjovekovnim. Ona zauzima položaj po Beču, zauzima i stanice, a pred jednom stanicom psfa na gomile zaroblјenika, koji nagrću na stanice, u želјi da se vrate svojim kućama, što pre, kao ovce.

Austrija se raspala, a socijaliste su zabrinute. Želeli bi da je sačuvaju u formi neke Dunavske konfederacije.

Beč, međutim, pada sve niže.

Oni koji su prevaranti, koji trguju, koji se bogate, žive kao da se svako jutro kupaju u šampanjcu. Muzike sviraju i orgija se do zore.

Oni koji su ostali bez zarade, bez kuće, lutaju ulicom, kao prosjaci što pružaju ruke, ali ćute. Puno je porodica gde su ostale samo žene, koje pokušavaju da nasušni hleb zarade. Nisu se vratile iz zaroblјeništva hilјade i hilјade. Ne rade više ni pekarnice.

Ceo Beč je podelјen, ne više na monarhiste i republikance, katolike i socijaliste, nego na poštene i nepoštene. Na časne lјude i obešenjake. Skupoća raste. Po ulicama se pojavlјuju rite.

U trenutku kad je naša pobeda sigurna, i mene obuhvata to gađenje, od pobede, neshvatlјivo i ludo. Ne ide mi se iz Beča u Zagreb, gde je počelo krvoproliće. Na Jelačićevom trgu ima mrtvih.

Sem toga, sve su veze sa prošlošću prekinute.

Ne dobijam više pisma od matere, ne idu tamo ni železnice. Ostajem sam u svom stanu, bez novaca, i rasprodajem stvari, da bih imao da platim hranu i kiriju. Skupoća raste.

Stidim se, međutim, da priznam svojim poznanicima i poznanicama šta me je snašlo, i sklanjam se u okolinu Beča (u Hinterbril), kao posle sarajevske bombe, pre četiri godine.

Moja ujna je pobegla iz Beča, i nije mi ostavila ni svoju adresu. Valјda se boji da ću doći da tražim nasleđe.

Moja stara tetka, kaluđerica, zablesavila je od svega što o Beču čuje.

Veli, sve što se događa na svetu kazna je Božja, za naše grehe.

Ja se onda rešavam da odem do Komorana, do dvaderet i devete, da opet uđem u kasarne. Na kraju krajeva, posle toliko godina,

treba, valјda, da me neko vreme hrane. Duguju mi i plate. U Beču mi traže kiriju, ne loži se. Iako je život u vojsci bio i glup i ružan, u svom puku osećam se kao usred neke moje familije.

Međutim, u Komoranu, kad stižem, trešte mitralјezi na mostu, kod stanice, kao sred Galicije. Pitam: šta je to? Vele, razgraničenje nove države. Tuku se neke češke kompanije i neki mađarski husari. Komorana ima, to prvi put čujem, sa obe strane reke.

A što se tiče dvaderet i devete, koja se toliko puta klela da će pobiti sve austrijske oficire, nije, vele, nikog ubila. Pukovnik je dobio svega dva šamara. Puk se prosto razišao, kao što se sneg topi pored vatre.

Ja onda napuštam ideju da tražim svoje stvari i kufere, iz kasarne.

Pokušavam jednim vozom, punim vojnika, da doprem do Pešte.

Nameravam da odem do Temišvara, a odatle u Ilanču, kod matere.

Međutim, pre Pešte, u noći, voz staje na otvorenoj pruzi i vagone opkolјavaju revolucionarne patrole. Upadaju

neki mornari i viču: "Svi oficiri, napolјe!"

Imamo da predamo sve stvari koje su državne.

Na novoj rumunskoj granici, vele, Mađare koji se vraćaju iz rata skidaju do gole kože. A na češkoj granici oduzimaju im čak i cipele. I mi, Jugosloveni, kažu, plјačkamo one koji se vraćaju iz Italije.

Ja onda, učtivo, silazim i trudim se u svetlosti fenjera železničara, da budem što pitomiji i lјubazniji. Uplašen sam i umoran. Bojim se da me neki od tih, neispavanih razdraženih mornara prosto ne ubije. Oni mi oduzimaju sablјu (opet se nosila), mape, dogled, i revolver, iako ja tvrdim da su te stvari moje, kuplјene. Vele, ne vidi se.

Skidaju mi i šinjel oficirski, koji je postavlјen krznom, pa izgleda generalski. Drhtim u noći od zime, i dižem od šinjela ruke. Oni mi vraćaju šinjel, vplo shtivo, i kažu: to je privatna svojina, vidi re. Zatim mi kažu da u Temišvaru nije srpska vojska, nego su Rumuni. Ako pokušam da pređem granicu, kod Segedina, uhapsiće me.

Ja onda pitam železničare kako je u Pešti.

Vele, teško je. Mnogo je sirotinje. Nisu još pali tako nisko kao Bečlije, ali ima mnogo bede.

Ja se onda vraćam u Beč i pokušavam da odem u Zagreb, preko Južne stanice.

Pred stanicom prisustvujem još strašnijoj komediji povpatak iz pata.

Rulјe vojnika koji se vraćaju iz Italije i gomile zaroblјenika posele su sve pruge, vozove, vagone, lokomotive. Vise, kao grozdovi, sa krovova i stepenica železnica. Uzalud ih železničari opominju da će kod prvog tunela izgubiti glavu, nogu, ili ruke. Niko ne napušta zauzeto mesto i nikakva sila ne može da ih skine.

Vozovi idu bez reda, a katkad se čuju i pucnji iz, prikrivene, puške.

Polazeći, najzad, u Zagreb, sa cedulјom Narodnog vijeća, ostavlјam Beč u slici potpune mizerije. Mrak, slabo osvetlјenje, hladno, ne lože. Cene jestiva visoke. Po ulicama, oko stanica, gomile. Trguju i prose,

Moje rodolјublјe, privremeno, sasvim je nestalo, a namesto njega došlo je neko gađenje. Zaroastričko.

Austriju, rat, političke borbe, revoluciju, ne vidim više kao borbe naroda, nacija, nego kao borbu gde se dvoje bore: dobro i zlo. Obešenjakluk pobeđuje, a sirotinja prosi.

Tuku one koji imaju medalјe, i kad su podoficiri, i ja gledam kako, naslonjen na zid stanice, jedan narednik, koji se tek vratio, stoji kraj svoje žene i dece i plače. Ne nalazi prenoćište.

Kroz veliku gomilu vojnika što još uvek na stanici, po patosu, leže, prolazim kroz specijalnu čekaonicu, gde mi opet traže stvari koje su "državna svojina".

Najzad, sa jednim kuferčetom, sentimentalno, ulazim u jedan voz koji će me, zauvek, odneti. Rat je svršen. Završena je i jedna epoha Evrope. Završen je i jedan deo mog života. Bečke romantike. Idem u svoju zemlјu.

Gomile vojnika koji stoje na prozoru gledaju kako pokušavam da se popnem u vagon, smeju se, urlaju i viču: "Napolјe, oficiri! Nema više oficirskih vagona! Napolјe!"

Kao što to obično biva kad se pojedinac sretne sa gomilom, ja onda, melanholično, popuštam i sedam pored voza, na svoje kuferče.

Na to u vagonu nastaje kao neko glasanje, neki silaze, i sbafsjs me, lјubazno, kroz prozor u vagon, u kom su kao sardine. Daju mi prijatelјski mesto, kraj sebe.

Nude me zatim i ostacima svoje večere. Što je najlepše, iz razgovora tih trupa, koje se, okolnim putem, vraćaju iz Italije, saznajem da su se neki delovi austrijske vojske tukli i posle potpisa primirja i kapitulacije. Neki delovi jednog mađarskog puka i, izgleda, i neki batalјon dvaderet i devete, na položaju Monte Tomba ("Breg groba") tukli su se i išli su na juriš i posle potpisane kapitulacije.

Vele, smatrali su da nije lepo predati se.

Stideli su se careve kapitulacije.

Onog što je imao običaj da pita za medalјe.

Meni se onda čini da sam pogrešno mislio da se borbe vode između Austrije i revolucije, između Imperije i moje nacije. Borbe se, večne, čini mi se, vode između Dobra i Zla.

U svakom slučaju, kad sam stigao u Zagreb, i izneo sa stanice svoje koferče, moje su misli bile, priznajem, jako konfuzne.

KOMENTAR UZ "MIZERU"

U zimu 1918, ja sam u Zagreb došao posle onog krvoprolića na Jelačićevom trgu (koje je bilo naša velika nesreća).

Zagreb je bio mračan, zapušten, prepun. Hoteli zauzeti od svakojakih patriota i političara. Skupoća velika.

Uzalud tražim prenoćište.

Najzad me odvode (ako me sećanje ne vara) u neku zgradu Univerziteta gde za oficire ima besplatnih kreveta. Pored mog imam onaj jednog hrvatskog pesnika (Feldmana?).

Atmosfera je teška.

Neki među oficirima nose trikoloru kao kokardu na mestu rozete Habsburga; drugi imaju crvene somotske šapke, a za kokardu tri zlatom izvezena slova: SHS. Izgleda, katkad, da će doći do tučâ i do pucanja iz revolvera. Dolazi do burnih diskusija.

Na mojoj crnoj oficirskoj kapi, na mestu rozete Habsburga, nema ni srpske trikolore. Nego rupa. Idem u kuću Benešića a posle i Konjovića.

Ostao sam bez novaca.

Benešić, samac, epikurejac, literata, dočekuje me kao starog prijatelјa. On je bio završio štampanje Marke i ona izlazi tih dana, u izdanju Društva hrvatskih književnika (ne onakva kakva je u rukopisu bila, i sa mnogo štamparskih grešaka). Benešić mi isplaćuje i honorar za to moje prvo štampano delo. Kruna 970, ako me sećanje ne vara. Benešić se smeje i kaže da je dosta za početnika. Tih dana je u kazalištu priređena proslava patriote konta Iva Vojnovića. Predat mu je i dar Narodnog vijeća: 100.000 kruna.

Pored Marke, Benešić je štampao i jedno moje pismo, u obliku beleške o piscu. Ja sam mu to pismo bio poslao iz Beča, ali ne tako da ga štampa. Uz Marks je, prema običaju DHK, i moja slika. To je jedna moja fotografija, snimlјena u stanu moga brata, na nekoliko dana pre početka rata.

Benešić je od mene, pored ostaloga, štampao u Savpemeniks, i jednu prozu pod naslovom Legenda, koja mu se bila jako dopala. On je tu prozu hteo da štampa u luksuznom izdanju, sa crtežima. Takva izdanja priređivao je, tada, u DHK, prof. Šnajder. On je već imao bakroreze ilustracija (čini mi se slikara Trepše).

Ta knjiga nikad nije izišla.

U originalu, ta proza je bila strašno skabrozna.

Ona je posle, retuširana, štampana u zbirci Ppihe o msckom. Bogdana Popovića, ta moja stvar jako je lјutila. Veli, ličnosti u toj Legendi ne odgovaraju onom što je istorijska istina. Ja sam tvrdio da odgovaraju onom što je napisao Brantom.

Da bi me nekako razveselio u mom siromaštvu, Benešić me vodi u Zagorje, po kućama, a naročito kod Domjanića, čije kajkavrke stihove jako voli.

Benešić je bio gurman, i u literarnim poslasticama. Ja nimalo nisam cenio stihove Domjanića. Ali je bilo lepo što mi je rekao o Matošu. Da je Matoš rekao da ono "kaj" izgleda kao suza.

Benešić je hteo da izda i zbirku mojih pesama.

Pošto se, u ono doba, nisu pravile kopije rukopisa, to mnoge moje rukopise nisam video nikad više, ni od Benešića. To je bio čovek neobično, kod nas neobično, lepog ponašanja, sa vanrednim čulom za zvuk stihova. Rukopise, dabogme, ni on nije čuvao. Ja nikad nisam video alјkavijeg i etikarnijeg urednika od Benešića.

U bolnici takozvanih milosrdnih sestara, tih dana, upoznao sam i Ivu Andrića.

Bio je slab, nežnog zdravlјa. Posle te posete, mene su uzeli, nominalno, i za člana redakcije časopisa Književni jsg, jer smo imali nameru da se redakcija, sad, posle rata, preseli u Beograd.

Pošto, kraj svega toga, u svojoj zemlјi nisam niko i ništa, a pošto su i prenoćišta skupa, ja sam se rešio da pokušam da uđem u srbijansku vojsku, za oficira. Nisam znao nikakvog sem vojničkog zanata, a znao sam da je i moja mati jako osiromašila. Nisam verovao da ću moći ponova da nađem volјe, i novca, za svršavanje studija na univerzitetu. Obijam zato pragove Komande mesta i molim da me prime, za potporučnika, u ma koji puk, ma kog garnizona.

U to doba, srbijanska vojska primila je bila nešto oficira iz bivše austrijske vojske, ali je počela bila takve molbe da odbija.

Imam posla sa jednim od onih oficira, u Komandi mesta, za koje je Uskoković napisao, u jednoj svojoj noveli, da sav sretan nosi u čakširama, čitalac već zna šta.

On mi kaže da će najbolјe biti da se mi, bivši asrtpijrki oficiri, raziđemo kućama. Veli, nema više primanja. Rat je svršen. Neće biti primlјeni više ni oni koji čekaju po talijanskim zaroblјeničkim logorima, a kojima je prijem, principijelno, već odobren.

Da ga ostavim na miru i da mu ne dosađujem.

A kad se ja nerviram i kažem mu da mi je budućnost sasvim nesigurna i da sam siromah, on mi podvikuje: da ne tražim možda da mi se izdaje plata, ili da me prime pravo u puk cara Dušana?

Ja onda sedim i ćutim, u Zagrebu, po kafanama, još nekoliko dana, i posmatram kako svet prolazi pored prozora. Kako napolјu veje i pada kiša. Osmejkujem se nemoćno, pa posle rešavam da odem iz Zagreba.

KAO KOMENTAR

Ja sam 1918. otišao iz Zagreba iznuren. Osećao sam da je jedna Evropa potpuno propala, ali da se i jedna nova pomalјa, isto tako krvava.

Pa ipak, kao svaki mlad čovek toga doba, ja sam mislio da je sad, ili nikad, kucnuo čas stvaranja jedne Jugoslavije koja će biti naša. Iako sam ćutao, i samo slušao, na tadašnjem ringenšpilu Zagreba, šta političari govore, ja sam mislio da je došao kraj našim patnjama. Ni sanjao nisam da će ta nova država, kroz dvadeset i tri godine, da se, kao Austrija, raspada i da će imati, ponova, iz krvi, da se stvara.

Bio sam, kraj svega, tipični pompije (pompier) svog vremena.

Čitalac je možda, stekao uverenje, iz ranijih komentara, da sam ja, sa površnošću ženskara, romantičara, proveo rat u nekoj vrsti literarnih halucinacija. Čitalac se vara.

Ja sam, sa selјačkom prostotom filosofiranja, bio došao do čvrstog uverenja, u svom životu krdžalije i austrijskog mercenairea, da je najbolјi lek za sve nedaće našeg naroda jedna rvoja država.

Otuda kod mene to rodolјublјe, tada, kao neka vrsta ludila.

Železnice su, u prečanskim krajevima, bile prekinute. Jedva stižem, nekako, do Novog Sada, gde mi se i brat bio vratio, u onu istu sobu, u Salajci, iz koje sam potrčao na ispraćaj srbijanskih glumaca, i komičara Buce.

Novi Sad je bio već oslobođen, a oslobođenje je izvršeno od trupa, sastavlјenih, na brzu ruku, od zaroblјenika, Srbijanaca, iz zaroblјeničkih logora. To je bila jedna od najveselijih farsa rata.

U zgradi Opštine, međutim, Kašanin već drži literarna predavanja i govori o veličini poezije Dučića.

Ja sedim među slušaocima i slušam to, bez ikakve zavisti, još uvek u pohabanom odelu bivšeg oficira i niko me ne poznaje i niko ne zna. Samoća nepoznatog pesnika je jedan od najdublјih doživlјaja pesnika.

Posle dva-tri dana rešavam se da idem i iz Novog Sada.

Marka, koja mi se iz perspektive romantizma, u Beču, činila lepa, čini mi se sad, u oštrom osvetlјenju realnosti Vojvodine, smešna. Moji stihovi iz Savpemenika, za koje sam mislio da se mogu deklamovati sa barikada, izgledaju mi sad, kao za žednog u Sahari, neka limunada.

Rešavam se da odem materi, u Ilanču, i prezimim u sirotinji jednog, zapuštenog, osiromašenog, izginulog sela.

A pošto su i brodovi stali na Dunavu, idem u Ilanču preko Temišvara, gde moja mati ima, na groblјu, pored groba mlađeg Radičevića, grob svoje ćerčice, koja je umrla posle jednog pada sa klupe, za šta je bila kriva jedna dadilјa, i grob svog malog sina, koji je umro posle jednog pada iz dečjih kolica, za šta sam kriv bio ja.

Moja mati nikad nije bila zaboravila ta dva groba.

Pored srbijanske konjife, u Temišvar su, tada, bile ušle i rumunske trupe i svi su hoteli bili puni rumunskih oficira. U uniformi boje sladoleda.

Prolazim kraj kafana, kraj kojih sam prolazio u detinjstvu, i raj Pozorišta, u koje sam, išao. U uniformi izgužvanoj bivšeg oficira, i tražim prenoćište.

Gde god zapitam, nailazim na grupe napudrovanih rumunskih oficira, sa francuskim kapama.

Prenoćišta su skupa.

Iznenada, na ulici, čujem kako neko viče moje ime, pa nalazim jednog svog zemlјaka koga znam iz Galicije. On je sad u velikoj, beloj, šubari Kozaka. Bio je zaroblјen u Rusiji, pa se vraća sa činom praporčika. Vodi sa sobom i nekog, belog,

Rusa, kome svaki čas dovikuje: "Vjatka, drž’ fason!"

Taj me zemlјak grli sa suzama u očima i kaže da smo se, iz Galicije, vratili smo nas dvojica, Ilančana. Docnije saznajem da nas ima i više. Jedan mi se i sad javlјa, iz Beograda.

Moj Kozak kaže da soba u Temišvaru nigde nema, ali da se lepo može prenoćiti u salonu jednog bordela, "Srebrnog salona" ("Silbersalon"). A kad na mome licu primećuje znake gađenja on me tapše, kao medved, po leđima, pa viče da ne moram, ako neću, da spavam sa devojkama. Na njih čekaju čitavi ešaloni oficira.

Idemo, dakle, u salone tog bordela, gde je založeno, toplo, i gde se igra. Moj Laca otkriva i jednu grupu Srbijanaca. Oni su sasvim drukčiji nego onaj oficir u Komandi mesta, Zagreba. Grlimo se i lјubimo kao braća i moj Laca naređuje, revolverom, da ustanu, Rumunima. Veli, sad će da se peva naša himna. Pevamo zatim "Oj Srbijo, mila mati", a Rumuni ustaju vrlo učtivo.

Ja onda hoću da komplimentiram rmpalije Colovića na njihovom gonjenju neprijatelјa, od Soluna do Temišvara, pa velim: mora da je bilo teško. Oni se uspijaju kao nova mlada i vele: dobro da se jednom svršilo. Okilavilo se.

Zatim se opet grlimo i lјubimo i pevamo Tamo, daleko. A čim to zapevamo, poteku suze.

Noć koju smo, zatim, priredili bila je burna.

Ja sam od tog napravio jednu prozu, kao iz Kuprina, i štampao sam je posle u Beogradu u jednom listu (Ppogper, 1920). Polifija je taj bpoj zabpanila i zaplenila. Nikad nisam uspeo da dođem do jednog

broja tih novina u kojima je ta stvar bila odštampana. Pošto je ta stvar imala za naslov Raj, moj izdavač, Cvijanović, pitao me je, preko pisma: šta sam to koga vraga napisao. Šta bi tek bilo, veli, da sam pakao opisivao?

Tako sam, zauvek, otišao iz Temišvara.

Stižem, idućeg dana, i do Vršca, i do Alibunara, a odatle se javlјam materi, preko telegrafa.

Vozovi ne idu, a sneg pada.

Idem, zatim, kolima do Ilanče, drumom nad kojim grakću vrane, ravnicom mojom, koja je sad pusta i nema kraja. U tom zimskom večeru ceo moj dotadanji život čini mi se jedna fantazmagorija.

Život krdžalija.

Pri ulazu u Ilanču dočekuje me, kao humka, stričeva crepana, ali utonula u zemlјu, u blato, ugašena. U ogromnim pećima ne gori više, kao za vreme mog detinjstva, vatra ispod trideset hilјada crepova i trideset hilјada cigalјa.

Vidim na brdašcu i padinu dedinog vinograda. Mati ga je prodali. Kola mi prolaze i kraj siromašnih, zavejanih kuća mojih napoličara i rođaka. Mnogi među njima neće se vratiti više, nikada.

U dalјini se pojavlјuje, najzad, park, pun jorgovana leti, i česma, koja večno šumi. Prem mojom kućom, vidim da stoji prava, koščata, jedna stara žena. Koja čeka.

To je moja mati.

Kad je uzimam za ruku, osećam kako joj ruka drhti i kako se sva stresa. Ne plače, ali zamuckuje, dok mi kaže: samo kad je još to dočekala, samo kad sam se vratio, samo kad smo se vratili.

Ona se trudi da se nasmeši.

Otvara se zatim teška, ogromna kapija, ali mi pas u susret ne istrčava. Izleće samo nekoliko golubova. Mati mi kaže da je moj seter, Mura, poslednjih dana, pri pomenu mog imena, stalno cvilela, ali da nije izdržala. Ja se onda sećam kako su me fratri, pijaristi, učili kako pas crkava, čovek mre, a samo u Epaminondi ima duše. Meni se to više ne čini stvar sa, ovim sigurna.

Ja sam se te zime krio u svojoj kući i nisam želeo da vidim nikoga, niti da mene ma ko vidi. Međutim, kad se raščulo da sam se vratio, nagrnu u kuću gomila mojih rođaka i Ilančana. Jedni tvrde da su pobratimi mog pokojnog strica, drugi da su sa Tomom drugovali od detinjstva, najzad, neke žene tvrde da sam bio, u Galiciji, sa njihovim sinovima. Donose mi kolača.

Svi ti moji zemlјaci, Ilanhani, mirni su, raspoloženi dobro, i mirišu na kožuh. Ne tuže se, ne jadaju, i nisu nimalo melanholični. I kraj tolikih koji se nikad više neće vratiti, kolo igra svaki dan u parku. Putnici me pitaju: šta sam se toliko smrznuo? Vele, da iziđem, međ svet, rve će dobpo biti.

Pozdravlјaju me, kažu, iz Itebeja, Crnjanski. Vele, mogu li da se setim svatova, kad se ženio Milan Crnjanski, i kad sam i ja došao u Itebej, iz Temišvara, pa su mi se čika Ignjatovi ajgiri oteli? A sećam li se strine, koja je imala običaj da ređa jaja, na krevetu, pod jorganom, u gostinskoj sobi, u koju niko nikad ne ulazi. Pa se neko uvukao tamo kad strine nije bilo kod kuće, i napravio kajganu, da je Itebej i sad, grom ga spalio, pamti.

Nјihov se smeh ori.

Posle, u noći, dok napolјu urliču psi, mi sedimo sa svećom na stolu i mati mi priča kako su je mučili snovi.

Sav novac koji je mogla da nabavi slala je meni. Ona se hranila golubovima i šlјivama i jagodama, koje smo imali u bašti. Sanjala me je skoro svake noći, na žicama, u krvi.

Vikala bi u snu i probudila se vičući.

Zatim mi gleda u oči, usne joj drhte, miluje mi ruku, pa se smeši.

KOMENTAR UZ "MOJU PESMU"

Zimu 1918. proveo sam kao u snu, u selu.

Skuplјao sam pesme koje sam hteo da štampam u Beogradu i skuplјao sam rukopis Dnevnika o Čapnojevićs, koji je bio narastao u debelu knjigu.

Godine 1919. proletni vetri počeli su da duvaju već u februaru, i ja sam se rešio da idem u Beograd, pa da, opet, sednem u klupu. Da nastavim tamo, kako bi se to u Salamanci reklo, gde ram rtao.

"Ne idi u Beograd", govorila mi je mati tužio. "Zar ne vidiš kako ti je ujak, Nikola, tamo prošao? Zar ne vidiš kako je Paja Putnik tamo prošao? Zar ne vidiš da si ogolio i da je rat nekom brat, a nama rat. Ideš u nesreću, a mene ostavlјaš samu."

Ona, kad bi se setila Beograda, imala bi u očima uvek onu užasnu sliku: videla je svog pokojnog brata, Nikolu, kota su strpali u ludnicu. Kako rekoh, u onu našu staru beogradsku ludnicu, u kojoj su po tri ludaka trpali na dva kreveta.

Međutim, posle jednog privremenog, totalnog očajanja, kod mene je bilo nastupilo neko novo, totalno radovanje, da idem tamo gde sam toliko puta, od detinjstva, da budem, želeo.

Idem, velim, tamo mi je mesto.

Niko još, nikad, nije izbegao svoju sudbinu.

Došao sam dakle u Beograd, na Univerzitet, u februaru i priznali su mi, posle malo gužve, dva semestra, sa Univerziteta u Beču. Godinu na Rijeci u Eksportnoj akademiji, dabogme, ne priznaju. Upisujem se, kod Bogdana Popovića, na uporednu, književnost (iluziju Ezra Paunda), na istoriju, i istoriju umetnosti.

Naselјavam se na Dorćolu.

Hranim se u jednoj pivari u Dunavskoj ulici i posmatram u avliji, gde ručam, jednu kvočku, na proletnom suncu, kako diže nogu i drži nogu dignutu, satima, da ne bi zgazila koje od svojih pilića, koji se oko njenih nogu vrzmaju.

To mora da je teško.

Materinsku lјubav nije niko izmislio, ona je tu, kao zvezda na nebu.

Sa mnom ručava i jedan stari profesor crtanja, koji mi priča da je, nekad davno, bio austrijski oficir i da je prebegao u Srbiju.

Na Univerzitetu, jedan od mojih drugova našao je, u Novom Sadu, izdavača za jedan literarni časopis, koji je nazvao Dan.

To je bio naš prvi literarni časopis koji je posle rata, posle prvog svetskog rata, pokrenut u Beogradu. Taj moj drug bio je Ilija Petrović, prevodilac Bajrona. On je, već posle drugog broja, otišao u Ameriku, a meni predao redakciju Dana, i svoj mali stan, u ulici Braće Nedića (br. 29).

U toj maloj kući, sa jorgovanom pod svojim prozorom, preživeo sam najsretniju godinu u svom životu.

Već tog proleća ja sam predao knjižaru S. B. Cvijanoviću rukopis moje prve zbirke pesama, koju sam nazvao Lipika Itake. Kao što rekoh, Cvijanović je tri puta odustajao od štampanja. Inače, Cvijanović je bio lep tip našeg starog knjigolјupca i ja sam, u njegovoj kući, među njegovom decom, kao neki Čika Jova, odsedao.

Cvijanović je žurio sa izdavanjem te zbirke i tekst je, uglavnom, štampao onako kako je tekst po časopisima odštampan bio.

Galimatijas pesnika, cenzure, i štampara.

Pesma Ja, ti i rvi ravpemeni papovi, na primer, bila je prileplјena uz prethodnu. Ja korekturu nisam vršio.

Tražio sam grčka slova u naslovu, a Cvijanović, siromah, ispomagao se kako je znao i umeo. Nije našao lambdu za prvo slovo u reči "lirika", u naslovu, pa je jedan rimski broj, glavačke, proizveo za grčko slovo. Tako se onda štampalo.

Beograd je bio još pun ruševina. Nije imao još ni kanalizaciju.

Međutim, protivno očekivanju, ta zbirka pesama prodavala se dobro. O njoj se mnogo govorilo.

Siromah Cvijanović, onda, polakomio se i štampao i moju prvu prozu, pod naslovom Ppihe o msckom, u velikom broju (u 4.500 primeraka). Godinama, tu knjigu, nije rasprodao.

Moje pesme odjeknule su, naročito, u ono vreme, na Univerzitetu i među omladinom. Kad bih prolazio ulicom, dešavalo mi se da mi nepoznati mladići i devojke, dovikuju, veselo: Tsžno je biti mscko!

To je bio refren iz moje pesme Gapdirta i tpi pitanja.

Bilo bi zanimlјivo, jednom, skupiti podatke o tome kako je na našu omladinu uticalo školovanje u inostranstvu.

Ja ne mislim, dobro.

Bilo bi interesantno skupiti podatke o našim studentima koji su učili, pre prvog svetskog rata, na univerzitetima u Beču, Hajdelbergu, Petrogradu, Cirihu, Parizu.

Ja mislim da je u tuđini mnogo naših mladića propalo.

Ali ne treba zaboraviti ni to, da je čak i Principu, ideja o atentatu, de facto, poslata sa jednog stranog Univerziteta, od našeg studenta na Univerzitetu.

Ni čitav niz naših studenata, koji su bili često prvi među prvima, na ispitu.

Bilo kako bilo, beogradski Univerzitet, vratio mi je, od prvog dana, onu životnu radost koju sam bio, na kraju rata, izgubio.

Bila je to jedna stara zgrada (zdanje Kapetan-Mišino), koja je bila prepukla prilikom bombardovanja Beograda. On. a liči, i po svojoj arhitekturi, i po svojoj fasadi, na Univerzitet u Upsali, u Švedskoj.

Na njenoj avliji ležala je tada, velika gomila cigalјa, kao neka barikada, i mi smo tu gomilu cigalјa upotreblјavali za govornicu.

Preko puta Univerziteta, na drugoj strani trga, bila je takozvana Uprava grada. Policija.

Na tom Univerzitetu počela je za mene druga po redu epoha mog života.

KOMENTAR

Većina studenata na Univerzitetu u Beogradu, godine 1919, bila se tek vratila iz rata. Kao i ja.

Većina je bila u pohabanim uniformama, a Srbijanci u šinjelima i sa šajkačama na glavi.

Naše siromaštvo bilo je opšte.

Meki su u svakoj varoši gde sam živeo ostala i propala odela, a ostalo i mnogo skupocenih knjiga.

U Beču sam imao i svojih stvari, pa mi je i to uzeto. Uzela ih je moja bogata ujna, Bečlika, koja je, posle smrti mog ujaka, napustila Beč, pa otišla ne ostavivši ni adresu.

Ja sam se na Univerzitetu pojavio u ostacima odela austrijskog oficira sa kamašnama na nogama, i baskijskim bereom na glavi, na veliko uveselenije naših Parizlija.

U stvari, na Univerzitetu, tada, susrela su se dva staleža. Oni koji su bili ostali u zemlјi, pod okupacijom, ili koji su bili u vojsci, vratili su se u krpama. A oni koji su proveli rat u Francuskoj, u Parizu, vratili su se odeveni, kao! neka, naša, aristokratija.

Hranili smo se po prčvarnicama, a imali smo i studentsku menzu, u zgradi, na Bulevaru oslobođenja iznad Slavije, gde je posle bila Viša pedagoška škola.

Daju nam supe od pirinča, a pirinač je poklon siromasima iz inostranstva, koji dobijamo kao poklon i milostinju u isti mah. Kao zahvalnost za lepo ponacanje prema našim velikim saveznicima. U pirinču, često, pliva mnoštvo crvića. (Kprtapifa Potemkin, Ajzenctajnava.)

Zbog toga, najzad, dolazi do prvih demonstracija i ministar prosvete (Ljuba Davidović) dolazi ličio da nas stišava.

Jedna francuska barunica (d’Anž d’Astr), delila nam je selјačke kombinezone francuskih zemlјoradnika. Izgledamo kao sejači, na slikama Mijea.

Profesori Univerziteta su svi starci. Masoni.

Bogdan Popović je pisac knjižice Šta možemo da nashimo od Engleza? i pravi arbiter lepog ponašanja. On je pristalica, pri proučavanju pesništva, teorije: "reda po red".

Kad smo se upoznali, u kući jednog političara, on je iznenađen mojom odbranom Laze Kostića i to je bio početak naših dugih diskusija. Popović je bio pristalica diskusija, na papiru, bez uvreda, i ja sam ga onda ispitivao otkud kod njega ta žshnort, kad govori o radu

Laze Kostića. Otkud ta hajka, koja je pratila, kao pseća, Kostića, celog života?

Popović je u to doba bio bolešlјiv, a na Univerzitetu je bilo počelo da dolazi do studentskih demonstracija, koje Popović nije voleo. On je tada predavao antičku, grčku, poeziju, iz sasvim običnog, banalnog, nemačkog, priručnika (Goeschen), ali je njegov način tumačenja bio maestralan.

Pošto, međutim, nema udžbenika, a mnogi studenti ne znaju strane jezike, Popović je bio došao na ideju da diktipa prevod iz Goeschena. A kad su demonstracije počele, hteo je od mene da napravi svog asistenta i poverio mi je da ja, na njegovim časovima, čitam prevod iz Goeschena. Taj pokušaj asistentstva završio se, po mene, kao prva moja katastrofa, kako Popović reče ("kod masa"), ex cathedra. Dok sam diktirao studentima, jedan moj literarni i politički protivnik, urednik časopisa Ljube Davidovića (Rajić), počeo je da viče da ne izgovaram dobro samoglasnik "r", pa da on, beleške, ne može da dobro hvata. Veli, neka neko drugi čita.

Branila me je samo jedna grupa devojaka. Predvodile su je Ruža Živkovićeva (docnije žena prof. Čajkanovića) i pesnik Desanka Maksimović. One su tvrdile da u mom izgovoru slova "r", ima šarma. Ja sam, međutim, tresnuo Goeschena, ex cathedra, odjurio kod Bogdana Popovića i zahvalio se na ulozi asistenta.

Popović, koji mi je dao ocenu najvišu među ocenama, savetovao mi je sa svoje strane da treba da radim tezu doktorata, o poeziji Laze Kostića. Nјegova teza bila je da je Kostić ram kriv, što se njegova karijera, u literaturi, tako tragično završila.

Ja sam onda ponovo tražio da mi Popović protumači u čemu je bila ta pogpecka Kostićeva.

Popović mi je, tada, ispričao, najzad, zašto je njegova kritika o prevodima Kostića tako negativna.

Veli, braća Popovići, vraćali su se jednom, iz Novog Sada, a u taj isti vagon ušao je i jedan krupan, razbarušen čovek, iz Karlovaca. Ušao je u kupe braće Popovića.

Pogledao ih je, pričao je Bogdan Popović, svojim krupnim očima ludaka, okrenuo glavu, sve do Beograda, i nije ih udostojio ni pozdrava.

Bogdan je onda – pričao je on sam – kad je idući put pisao o prevodima Kostića, rešio "da ppitirne pepo", pišući o Šekspiru Kostića. Tog neulјudnog čoveka.

Ja nikad nisam rekao svom starom profesoru zašto sam odustao od doktorata kod njega.

Prvi sukob sa profesorima imao sam na času prof. Vulića.

On je, pored antičke istorije, često govorio i o antičnim pesnicima, i jednom je pomenuo da je Evripid ppvi koji lјubav prikazuje kao strast da je, dakle, on, Evripid, prvi koji u antičku, grčku, tragediju, unosi motiv čulne, seksualne, lјubavi.

Ja sam tvrdio da je Sofokle prvi.

Vulić mi onda, kao lisac u basni, predlaže da na idućem času održim malo predavanje o tome, i da pročitam o tome esej.

Ja onda, naivno (Vagner i Mefistofel), mladalački, primam taj predlog i na idućem času čitam što sam napisao o ulozi Haemona, u Antigoni, i Dejanire, u Tpauinjankama. Vulić mi onda čestita i kaže da je to odlično.

Međutim, izlazeći, moj drug, Ksenija Atanasijević, kaže mi, tiho: "To ćete, Crnjanski, skupo platiti!"

I zaista, na ispitu arheologije, Vulić kao predsednik, smešeći se, pita me: "Pod kakvim su se uglom sekle, gospodine Crnjanski, ulice, u šestom sloju Troje?"

Te mržnje staraca prema omladini ponavlјaju se u svakoj generaciji.

Katkad su rezultati vrlo komični.

Na primer, moj slučaj pri otvaranju izložbe Petra Dobrovića, u Novom Sadu.

Ja sam, za to otvaranje, bio pripremio veliki govor o Petrovoj umetnosti, pročitao sam svoje sočinjenije Petru, u jednoj sobi hotela "Kralјica Marija".

Prilikom svoje posete Matifi, čuo sam, međutim, da jedan gospodin u Novom Sadu, javno preti da će me, kicobpanom, istući. To je bio Milan (Mica) Savić, stari otac mog druga, pesnikinje Anice Savić (Rebac). Stari gospodin bio je strašno lјut što sam jednu svoju pesmu u Lipifi Itake posvetio njegovoj ćerki. Veli, to je skandalozna pesma. U njoj su kentauri, gole žene, i slično. A sve to posvećeno njegovoj kćeri. Izlupaće me, kaže, kišobranom, čim me, na otvaranju izložbe, vidi.

Oni koji su sa starcem bili razgovarali rekli su mi da on to ozbilјno misli.

Ja sam se, u to vreme, tukao, i na ulici, ali nisam mogao da se tučem sa čovekom koji je bio od mene valјda četrdeset godina stariji. A Dobrović se kikotao, i nije pristajao da neko drugi, mesto mene, to predavanje o slikarstvu održi.

Može se misliti kako mi je bilo kad sam, tek što sam rekao prve reči, primetio, u prvom redu, starog gospodina, ra kicobpanom u ruci. Kad bi nam se pogled susreo, on bi, da me ne gleda, zatvorio oči. Meni je, u glavi, onda, počelo da se muti.

Smandrlјao sam nekoliko fraza o tome kako u Petrovim pejsažima ima jedan zrak sunca dalmatinskog, koji se kroz boje sjaji, i kako našu zemlјu, najposle, jedan slikar, naš, monumentalno vidi, pa sam se poklonio publici, i, kroz zadnja vrata, brzo, našao, na ulici. Nikad veća papazjanija, o kentaurima, o Danteu, o golim ženama, nije bila napisana, nego u toj mojoj pesmi, posvećenoj pokojnoj Anici Savić.

KOMENTAR O "POZDRAVU"

Već u početku proleća godine 1919, na beogradskom Univerzitetu počele su demonstracije i nisu prestajale, sve do atentata na kralјa, godine 1921.

Međutim, početak tih studentskih demonstracija bio je u jednoj kurioznoj sitnici. U šajkači.

Naime, kao što rekoh, mnogi naši drugovi, Srbijanci, došli su na Univerzitet, u vojničkoj, pohabanoj, uniformi, i nosili su na glavi šajkaču. Oficire nisu pozdravlјali.

Studenti su smatrali da je to ostatak iz rata, ali da su oni civili, a oficiri, naročito gardijski, smatrali su da su to vojnici, od kojih se pozdrav mora tražiti. Dolazilo je i do nemilih scena, zbog toga, na ulici. Neki naši drugovi, najposle, koji nisu skidali šajkaču, a nisu pozdravlјali bili su odvedeni u Upravu grada i pohapšeni.

Mi smo na to odgovorili štrajkom i ispraznili učionice, a rešili smo i to, da se prođe, demonstrirajući, pored Ministarstva prosvete, Dvora i podnese peticija, predsedniku Vlade.

Govornici su tog dana govorili vatreno, sa gomile cigalјa, koja je bila, kako rekoh, u avliji.

Među njima bio sam i ja.

Govornici su se najposle konstituisali i povukli u jednu učionicu da se demonstracija pripremi. U tom odboru, ako me sećanje ne vara, bili su, toga dana, sledeći:

Vukićević, stariji, u crnoj košulјi anarhista.

Rajić, demokrat, urednik lista, časopisa, Ljube Davidovića.

Gec, i njegova žena, oboje komunisti.

Zdravković, koji je docnije ušao i u Parlamenat, na zemlјoradničkoj listi.

Ja sam se bio deklarisao kao socijalist i stilizovao sam rezoluciju koju su članovi odbora sastavili.

Zatim smo, u gomili, izišli na ulicu. Prošli smo, derući se, pored Ministarstva prosvete, i Dvora, pa smo doprli do Predsedništva, koje je onda bilo preko puta Oficirskog doma, u takozvanoj Ristićevoj kući.

Zagatili smo ulicu.

Tadašnji predsednik Vlade, Stojan Protić, odbio je da našu rezoluciju primi, ali je pristao da sasluša našeg govornika, koji je imao naše želјe da izloži. Protić se pojavio, nalakćen, na prozoru, i ja, i sad još, vidim kako se kiselo i nabureno smeši.

Držao je šaku iza uva da što bolјe čuje.

Međutim je, iza leđa, dao naređenje da se protiv nas izvedu žandarmi.

Protić je, inače, bio miran i vrlo razborit čovek, ali strašno nabusit. Ja sam ga znao, a smejao sam mu se kad bi ga na Kalemegdanu, u podne, sretao.

On je zatvorio prozor kad se žandarmi pojaviše, kod hotela "London", nama za leđima, sa nožem na pušci.

Valјda je očekivao da ćemo se, brzo, razbeći.

Međutim, kako se to obično dešava u takvim prilikama, do prvih plotuna, dva reda žandarma ne samo da nisu demonstrante zaplašili, nego su ih, naprotiv, privukli, kao magneti.

Sa zastavom na čelu gomile, studenti su, sami, pojurili na žandarme, koji su nastupali.

Do sudara je došlo na raskršću, kod hotela "London".

Studenti su, vičući, natrčali na žandarme, kao omađijani, a žandarmi su mlatarali, bajonetima, kao pijani.

Žandarmerija je tada bila rekrutovana od isluženih selјaka i bila je van sebe u takvoj prilici.

Žandarmi su, zatim, ispalili dva plotuna, iznad naciu glava, ali sa bojnim mecima. (Međutim, nije tačno da su neki bili ranjeni.) Ono što je bilo najluđe u toj gužvi, bilo je to, da se ni jedan član kvarta nije setio, da su nad našim glavama kablovi električnih tramvaja, velikog napona. Da su meci iz puške presekli samo jedan jedini od tih kablova, mrtvih bi demonstranata, i žandarma, bilo ostalo, na kaldrmi, na gomile.

Situaciju je spasao u tom trenutku jedan student koji je nosio

zastavu. Ako me sećanje ne vara, zvao se Rakočević.

Oni koji su demonstraciju vodili nisu mogli natrag iz prostog razloga što su oni koji su bili pozadi gurali, na žandarme, kao ledolomci.

Rakočević je onda spustio zastavu i zapevao glasno tadašnju državnu himnu, koju su svi oni, napred, prihvatili i pevali. Prema propisu, žandarmi su onda uzeli pušku k nozi, a mi smo opet probili kordon i vratili se na Univerzitet, pored Dvora, vičući.

Bilo je svega nekoliko probodenih kaputa u gužvi.

Na Univerzitetu, sa gomile cigalјa, ogorčeni govornici, predlagali su sad da se napadne Uprava grada i naši drugovi oslobode silom.

Policiju je čuvao čitav vod žandarma.

Neko je tamo, međutim, tog dana, bio pametniji, i naši se drugovi uskoro pojaviše među nama, nošeni na rukama, slobodni, ra cajkahama na glavi.

Beograd nije bio kao one stepenice u Odesi.

A ti studenti, sa šajkačama, nisu ni posle toga pozdravlјali.

KOMENTAR UZ PESMU "JA, TI, I SVI SAVREMENI PAROVI"

Za vreme moga boravka na Univerzitetu u Beogradu, u onoj maloj kućici, u ulici Braće Nedića br. 29, koja je bila redakcija Dana, ja sam, za štampu, bio pripremio mnogo štošta.

Cvijanoviću sam bio dao zbirku Lipika Itake i knjigu proze, koju je štampao pod naslovom Ppihe o msckom, ali sam nameravao da izdam i drugo.

Pre svega ono što je izišlo pod naslovom Dnevnik o Čapnojevićs.

Štamparske prilike bile su, tada, teške.

Cvijanović je, na primer, ovu pesmu, u zbirci Lipika Itake, na str. 70, štampao ppileplјens uz prethodnu. I niko, ni moji mnogobrojni kritičari nisu, nikad, zapazili da su to dve pesme!

Jedan moj kritičar (Ratko Parežanin), u jednom večernjem listu toga doba (Tpibsna), pisao je da sam ja futurist. A da bi to dokazao, on je uzeo tri strofe, iz tpijs pazlihitiu mojih pesama, i štampao ih kao jedns. I imao je pravo.

Svi su verovali da je tako.

Takva je tada bila naša literarna kritika, naša štampa – i čitaoci.

Ja sam za vreme rata imao dnevnik koji sam vukao sa sobom, kao neku kupusaru. Bio je strašno narastao. Ono što sam bio rešio da štampam na Univerzitetu u Beogradu iznosilo je, čini mi se, najmanje dvanaest štampanih tabaka.

Pošto izdanje Marke, latinicom, nije niko čitao ja sam prvo preštampao Marks u časopisu Dan, a posle sam počeo da tražim izdavača za Dnevnik, koji sam bio nazvao o

Čapnojevićs.

Našao sam izdavača za Đepzeleza Ive Andrića, ali Dnevnik je bio isuviše dug.

Međutim, Vinaver je bio bolјe sreće.

On je, u jesen 1920, uspeo da zadobije kompanjone knjižare koja se nazivala Sverlovenrka, da izdadu jednu biblioteku modernih. U tu biblioteku trebalo je da uđe, prvo, moja knjiga o Čarnojeviću, Vinaverov Gpomobpan, i Rastkov Pepsn.

Samo, posle dugih pregovora, knjižara je tražila da nijedno delo ne sme biti duže od 7 tabaka.

Pored toga, ta knjižara, odnekuda, umešala je u to i profesora Univerziteta Vladu Ćorovića, inače mog prijatelјa, kao nekog arbitra o moralu. On je tvrdio da u mom Dnevniks treba iseći dobar deo kao popnogpatijs. Sem toga je tvrdio da u toj knjizi ima isuviše pesimizma i da, posle jednog strašnog rata, nama treba sasvim drukčija literatura. Optimistička. Zdrava. Ne dekadentna.

Protiv optužbe da sam "dekadent" ja sam se nekako još i borio, ali protiv optužbe da sam pornograf bilo je nemoguće boriti se. Morao sam pristati na tu knjižarsku cenzuru, koju je i jedan profesor Univerziteta podupirao.

Međutim, nije se ni na tome svršilo.

Oktobra 1920, ja sam se bio rešio da odem iz Beograda i čekao sam na to, sa stanom u jednoj sobi hotela "Pariz", u Beogradu. Sa mnom, u istoj sobi, stanovao je i slikar Petar Dobrović. Petar se, sa mnom zajedno, i u Pariz spremao.

Tu mi je jednog dana saopšteno da u Dnevnik o Čapnojevićs, ne može ući više od 5 tabaka.

Tih dana ja sam imao mnogo briga, i neprilika, u svom privatnom životu, i bio sam razdražen toliko, da sam spalјivao stara pisma, pa i rukopise, koje u Zagrebu nisam štampao. Pa sam i ono što nije moglo da uđe u Dnevnik spalio.

Dobrović se tome, grohotom, smejao.

Veli, kad pođe za Pariz, i on će svoje stare slike tako.

Petar je autor vinjete na naslovnim stranama biblioteke Albatpor (po Bodleru). Nјegov albatros tu liči na patku. Možda pravog albatrosa nije bio još video, ili ga se nije sećao.

Vinaver je vršio korekturu Dnevnika, dok se štampao, pa je pomešao i raspored pojedinih poglavlјa.

Ja sam onda već bio u Parizu.

Kritika na Itaks bila je violentna, naročito u Spprkom književnom glarniks. Što je glavni kritik Glarnika tvrdio da sam ja rušilac narodnih svetinja, to je možda bilo tačno. Pitanje je samo kakviu svetinja. Međutim, taj kritičar se nije bio zadovolјio time. On je tvrdio da sam se ja protiv tih svetinja bunio tamo negde oko godine 1916. Hteo je da kaže da sam Austriji služio.

Imao je pravo. Čitalac je video kako.

Matori Marko Car bio je mnogo genijalniji u napadu.

Sve je to, veli, zato što smo mi usisali mađarsku kulturu i imali u srcu pectanrks modernu.

Što je bilo još ružnije, tu tezu je, docnije, i Bogdan Popović preuzeo.

Tih godina, jedino nas je Skerlićev đak Milan Bogdanović branio.

U širokoj skali brutalnih, i glupih, insinuacija, jedina kritika koja je imala duha bila je: Pandurovićeva.

Pandurović je tvrdio da ja tvrdim da tavan ima oči.:

To je bila aluzija, sa igrom reči, na moj stih u pesmi Zamopenoj omladini, gde sam umesto reči "taman" upotrebio reč "tavan" (kao Tavnava, tavnilo, tavna, tavneti). Ja sam tu reč upotrebio tako, jer je ona u meni, Prečaninu, živela tako. Iz one naše lepe pesme: Tavna poći, koju je, tako, pevala moja mati.

Ja i danas mislim da sam imao pravo. A da akcenti, kao što Vuk kaže, ne treba da se štampaju za čitaoca.

Isto tako, veselo, Pandurović je tvrdio i to da ja kažem da duša može biti brkata.

To je bila aluzija na onaj moj stih u pesmi Moja perma, gde je slika moja transponirana u sliku seržana, brkatog, blago nasmejanog.

Pandurovićeva kritika, jedina, nije bila prostačka.

Mnogo je gora bila insinuacija da je naša literatura nemopalna. Tu tezu su zastupali mnogi tada, a naročito je to bila teza Bogdanovog brata, Pavla Popovića.

Ta teza je bila toliko popularna, da je imala za posledicu čitav niz anegdota. Ja ću ovde navesti samo jednu.

U Beogradu se beše pojavila jedna ulična prostitutka, iz sela Debelјače, koja se zvala Crnjanski, ali koja nije bila sa mnom ni u kakvom srodstvu. Da se ja i čitalac razumemo. Ja to ne kažem zato što se bila odala tom teškom zanatu – nedostojnom žene – nego prosto konstatujem fakta, a čitalac će videti zašto.

Meni, sam taj fakt nimalo ne bi bio smetao, već i zato što je ta nesretnica bila izvanpedno lepa.

Međutim, moj prijatelј Ranko Mladenović, Piroćanac, šalјivčina, uzeo je onda da tu devojku izvodi u društva. Predstavlјao bi je glasno, po restoranima, tako da je bilo uvek mnogo smeha.

Veli, dobra familija.

Ja sam se smejao i nisam se, nimalo, lјutio na Ranka.

Međutim, saznao sam, posle – iz verodostojnog izvora – da je jedan profesor Univerziteta (Pavle Popović) u domu planinarskog društva, na Avali, kad se o tome pričalo, rekao, smejući se: "Pa nije ni mati pesnikova u redu, izgleda. On je to sam rekao!"

Ta aluzija se odnosila na moj stih u pesmi Pozdpav, gde se, u prvom redu, kaže fraza: "majke bludnice".

Ta butada se, onda, mnogo prepričavala i smatrala se kao osobito duhovita.

Može biti.

Što se mene tiče, ja sam počeo da se gadim naših "kritičara".

KOMENTAR UZ "EPILOG"

Oktobra 1920. štampam Ssmatps u Književnom glarniks i objašnjenje svoje poezije. Rešen sam da idem u Pariz i odlazim.

Ja sam se nadao da u Parizu ostanem nekoliko godina.

Ni ta mi se nada nije ispunila.

Ovaj epilog bio je napisan, i štampan, kao i prolog, u Lipifi Itake. Kao što se danas može videti, to je bilo rverno odricanje od uloge nekog našeg Frajligrata, u Beogradu.

Ali, poslednja strofa u tom epilogu, proročki,

predviđa da će: "na Itaki da re sdapi s rarvim dpsge žife!" A dodaje i to: da je svejedno, da li ja, ili ko dpsgi.

U Pariz su, tada, pre mene, već bili otišli moji prijatelјi: Sibe Miličić, Rastko Petrović, Sava Šumanović. Tamo se nalazio onda i Dušan Matić.

Pre mog odlaska iz Beograda moj prijatelј doktor Đurica Đorđević i njegova žena Krista (rođ. Šumanović) pokušavaju da me naprave privremenim, predmetnim, nastavnikom, da bih došao do novca.

Oni priređuju večeru za ministra Svetozara Pribićevića, i agituju da i dpžava pomogne školovanje pesnika.

Načelnik Ministarstva prof. Vidanović onda pita: "A je li mladi gospodin bio na Solunskom frontu?" A Đurica ga onda pita: "A je li njegov ministar bio na Solunskom frontu?"

Ja stojim sav crven u licu.

Vidanović me onda postavlјa za privremenog, predmetnog, nastavnika, u Kragujevcu, ali mi odobrava odsustvo, u Parizu.

Obećava mi i platu u Parizu. Koju nisam dobio.

Ja onda prodajem kuću očevu, iselјavam mater, i odlazim u Pariz.

Načelnik Umetničkog odelјenja Ministarstva prosvete, Nušić,

daje nam, svakom ko odlazi za Pariz, franaka 500. Da nam se nađe.

Tako se onda išlo, na ćabu, u Pariz.

Pre svog odlaska iz Beograda završavam i svoju političku karijeru, katastrofalno.

Ja sam se bio deklarisao, javio, tada, za socijalistu, i bio sam to praktično, ali nisam ispunjavao, strogo, svoju dužnost partijsku.

Odlazio sam, često, na pivo i večeru, u takozvani "Radnički dom", na Slaviji, ali šefove stranke nisam mario.

Smatrao sam ih za neku vrstu "kasiga" u Ekvadoru.

Prilikom dolaska jedne socijalističke delegacije iz Pešte, pao sam u nacionalističku devijaciju i bio mi je zabranjen pristup u Dom. Tvrdio sam da će te indsrtpijrki jače zemlјe, nas, zemlјopadnihke zemlјe, kraj sveg socijalizma, i dalјe da iskorišćuju, ali sam imao svega jedan glas za tu teoriju. To je bio pomenuti Ilija Petrović, prevodilac Bajrona, koji je imao nekakve veze sa šefovima socijalista.

Kad je on otišao, ja sam izleteo.

Možda su imali pravo.

Kakvi su oni bili Englezi, takav sam i ja bio Gledston.

Niko nas književnike nije uzimao ozbilјno.

Sasvim je drugo bilo, pre rata, doba Skerlića, koji je, tobože, tako isto bio socijalista. Državi je tada bilo potrebno pero i hor, koji će pevati, kako su Dučić, Rakić, Bojić, Jelić, pevali. Za čitalačku publiku.

Državotvorno.

Rakić, koga sam, za njegov rad, na Kosovu, jako poštovao, bio je doterao dotle, da je za poeziju smatrao i to kad kaže: da će i on dati život za otadžbinu, neozaren sjajem starih, feudalnih, vitezova, ali rvertan onoga cta daje i zacto ga daje. Kao da plaća porez.

Dok polazim u Pariz, susrećem, poslednjih dana, na kaldrmi Beograda, i onog Birimca, koga je čitalac poznao na početku ovih komentara, u Beču.

Došao je, siromah, da reguliše penziju.

On se, u Galiciji, bio predao Rusima, sa kuršumom u članku, a zatim je, u srbijanskoj konjici, oplovio Evropu i iskrcao se u Solunu. Jahao je do Beograda, i bio na službi, u puku, u Nišu.

Međutim, konj ga je bio udario, kopitom, u glavu, u štali, pa je dugo bolovao i sad je oglašen, od lekara, za nesposobnog za službu. Samo, njemu nedostaje nekoliko dana do prava na penziju, pa neće da mu penziju dadu, nego ga otpuštaju. Sprema se da upražnjava veliku umetnost trgovačkog putnika.

Meni ga je žao i mi se zgledamo tužno, pa da bih ga razveselio, kažem mu: "Prodaj, Milošu, jednog od onih tvojih ajgira u Bašahidu, pa hajde sa mnom u Pariz, da

živimo tamo kao što smo živeli u Beču." Veli, ti ajgiri su crkli davno.

Ja sam prodao očevu kuću u Ilanči i iselio majku, a ona se onda nastanila u Pančevu. Dobija neku penziju.

Pančevo je varoš njenog detinjstva, ali me i moja mati gleda tužno. Ja se ne nadam da ću se vratiti iz Pariza skoro, a ona se oseća opet sama. Vratila se u varoš gde se rodila, i gde je odrasla, uz maćehu, a sad opet ostaje bez igde ikog svoga.

Kad sam ja daleko, kaže, život za nju nema smisla.

U Pančevu nalazim i onog majora, Kostu, koga je čitalac, kao i Birimca, upoznao u Beču.

Neveseo je i Kosta.

Veli, napustio je vojsku.

Pitam, zašto?

Veli, on je, kao aktivni oficir bič odmah primlјen u vojsku i služio je u puku, u Nišu. Veli, nije mu bilo rđavo, ne može se potužiti. Svi su bili lјubazni prema njemu.

Samo, kad uzjaše konja i povede batalјon, mala deca u Nišu trče za batalјonom i pogađaju. Pogađaju koji je, među oficirima, autentičan, Srbijanac, a koji je bivši, austrijski. Pogađaju prema kroju šinjela, prema kroju kape, pa i prema licu. Pa viču: "Ovo je naš, a onaj je Švaba! Ovo je naš, a onaj je Švaba!"

Veli, a dobro pogađaju.

Pa nije mogao da izdrži i zatražio je penziju.

Sad ide, svako poslepodne, u slastičaru, u Pančevu, ali sladoled u Pančevu nije kao u Beču. Ni blizu.

Ne izgleda dobro.

Sad je u civilnom odelu, a ima mali šešir i veliku glavu.

Ja onda u lađi, kojom se vraćam u Beograd, čujem kako vreme ide Dunavom, a korača gvozdeno, i kako nas je pregazilo.

U Spprkom književnom glarniks, oktobra prvog, Popović je onda štampao moju pesmu o Sumatri, i njeno objašnjenje.

Međutim, niko nije naslutio, pa ni ja, ono što sam predosećao u pesmi koju sam nazvao Stenje.

OBJAŠNјENјE "SUMATRE"

Urednik Spprkog književnog glarnika, Bogdan Popović, pozvao me je, pri štampanju Ssmatpe, da u obliku nekog dodatka izložim sa njom i svoje "Vjeruju" o poeziji.

Mada i mi "najnoviji", imamo razume se, svoje intensije u književnosti, ne mogu o njima da govorim bez zbunjenosti, jer, prvo: drugi, oduševlјeniji od mene, bi to bolјe izvršili, a, osim toga, ja ne verujem da ubeđivanje, u književnoj borbi, u borbi uopšte, išta pomaže.

Zato, i kad bih mogao da pretpostavim čitaoca koji nije cinik, ne bih mogao da pokažem one vrednosti u našoj najnovijoj lirici, koje ja, lično, držim da su vrlo velike. Mogu samo, u konturama, bez sinteza, da otkrijem misli koje vladaju, sa one strane, papirnate, barikade, gde smo mi.

Najnovija umetnost, a osobito lirika, napada se, većinom, zbog njene "tame, nerazumlјivosti, dekadentnosti" itd. O tome se ne može govoriti bez ironije!

Većina nas, najnovijih, iako se nalazimo na političkoj levici, odbacujemo sve korisne, popularne, higijenske dužnosti, koje poeziji, kod nas, lјudi bez osećanja za umetnost, a prepuni sociološkog samolјublјa, tako često nameću. Socijalizam, na primer, mi ne bismo širili lirskim pesmama!

I tako, o toj našoj književnoj "kritici", koja je često apsurdna, mi ne govorimo.

Ali da najnovija poezija nije ni ludorija, ni dekadentstvo, to će svaki uvideti, kad bude saznao za uticaj ruskih futurista, i "dekadenata", njinog, prefinjenog, časopisa koji se zove Mip irksrtva, u ruskoj revoluciji. Ni naša, najnovija, umetnost, a najmanje poezija, ne spava, kako je često čitaoci zamišlјaju, kao neka lepotica, u kuli od slonovače. Još je ta kula "eburnea", moćna, kao stanice bežičnog brzojava.

Većinu tih napada na najnoviju, našu, poeziju, vodi bedna glupost malih sredina. Baš je "popularnost" naše književnosti bila uzrok da je bila tako ustajala. Uostalom, i prva popularnost često je

mnogo smešna. To znaju svi oni koji su videli šta je ono što milioni Nemaca smatraju da je veliko kod Getea.

"Rarno, jarno, pporto" u umetnosti ne pomaže ništa. Sve je to dao Vitmen, pa ipak je, pola stoleća, bio, za Amerikance, budala.

Postoje neminovnosti. Nepopularnost najnovije poezije, i kod nas, svojevolјna je! Sav ovaj uvod bio je, uostalom, potreban samo zato da bih preko mnogo čega mogao preći ćutke.

Ostaju protivnosti koje se ne mogu preći ironično. Te se neće rešiti brzo. Položaj, duh, naše poezije, posle rata i, ne mogu a da ne napišem, posle Skerlića, sasvim je nov i izmenjen. Pale su ideje, forme i, hvala bogu, i kanoni!

Najnovija umetnost, a osobito lirska poezija, pretpostavlјa izvesne, nove, osetlјivosti. Oni koji ne mogu da dišu izvan predratne, umetničke, atmosfere, prilaze joj uzalud.

Svud se danas oseća da su hilјade i hilјade prošle kraj lešina, ruševina, i obišle svet i vratile se doma, tražeći misli, zakone i život kakvi su bili. Tražeći staru, naviklu, književnost, poznate, udobne, senzacije, protumačene misli. Lirsku poeziju večnih, svakidašnjih metafora, ono drago cile-mile stihova, slikova, hrizantema, koje su cvetale u našim, nedelјnim, dodacima. Ali su došle nove misli, novi zanosi, novi zakoni, novi morali! Može se biti protiv nas, ali protiv naših sadržaja, i intensija, uzalud.

Svet nikako ne želi da čuje užasnu oluju nad našim glavama. Tamo se tresu, ne politička situacija, niti književne dogme, nego i sam život. To su mrtvi, koji pružaju ruke! Treba ih naplatiti!

Kao neka sekta, posle toliko godina, dok je književnost značila samo razbibrigu, mi sad donosimo nemir, prevrat, u reči, u osećanju, u mišlјenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga, neposredno, u sebi. Iz mase, iz zemlјe, iz vremena našeg, prelazi na nas. Ne da se ugušiti!

Pesnik je bio, kod nas – gde je Kranjčević mislio o njemu kao o iskupitelјu – fanatik novih, nacionalnih, pokreta. Zar da od sve te mistične radosti ostane samo mistika lepozvuke čegrtalјke slikova? Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo, strmoglav, u budućnost. Odbacili smo bivše zakone. Večiti problem "njenog venčanja" nas ne buni!

Odelili smo se od ovog života, jer smo našli nov. Pišemo slobodnim stihom, što je posledica naših sadržaja! Tako se nadamo doći do originalnih, a to znači i "rasnih", izraza. Nismo odgovorni za svoje "ja!" Ne postoje nepromenlјive vrednosti!

Bez banalnih četvorokuta i dobošarske muzike dosadašnje metrike, dajemo čist oblik ekstaze. Neposredno! Pokušavamo da izrazimo promenlјivi ritam raspoloženja, koji su, davno pre nas, otkrili. Da damo tačnu sliku misli, što spiritualnije! Da upotrebimo sve boje, lelujave boje, naših snova i slutnji, zvuk i šaputanje stvari, dosad prezrenih i mrtvih. U formi to nije bogzna šta! Ali, delimo ritam sunčanih dana, od večernjih ritmova. Ne mećemo sve to u pripravlјene kalupe.

Opet jednom puštamo da na našu formu utiču forme kosmičkih oblika: oblaka, cvetova, reka, potoka. Zvuk naših reči nerazumlјiv je, jer se navikao na menjački, novinarski, zvanični smisao reči. Davno je Bergson odelio psihološko vreme od fizičkog. Zato je naša metrika lična, spiritualna, maglovita, kao melodija. Pokušavamo da nađemo ritam svakog raspoloženja, u duhu našeg jezika, čiji je izraz na stupnju felјtonskih mogućnosti!

Stih je naš zanesena igračica, pa svoje pokrete čini u ekstazi. Svoju ekstazu pretvara u gole pokrete. U lirici to nešto vredi! Oslobodili smo jezik banalnih okova i slušamo ga kako nam on sam, slobodan, otkriva svoje tajne. Nije to bilo tako davno, kad je Dučić, ismejan, usudio se da napiše da "cscte zvezde!" Mi, dabogme, odosmo dalјe!

Možda te, formalne, novosti manje zanimaju čitaoca? O njima treba govoriti drugi put. Što se, pak, tiče naših, hipermodernih sadržaja, mi ih se ne bojimo. Za njima korača masa onih koji su među lešinama, pod otrovnim gasovima, osetili i te kako "hipermoderne" senzacije. Pa su izgubili radost, koju im ni porodica ne može vratiti više. Oni su osetili mnogo štošta što se naziva "bolesnim" u poeziji. Mi izražavamo sve što oni još kriju, što ih muči, ali neizbežno sustiže. Tvrdimo, fanatično, da postoje nove vrednosti, koje poezija, oduvek pre nego život, nalazi!

Pokušavamo da, svesno, pokažemo te nove sastojke u lјubavi, u strasti, u bolu. Pokušavamo da oslobodimo, mnoge, bivših sramota, veza, zakona i zabluda! Verujemo u te nevidlјive, predestinirane, slušaoce i čitaoce naše!

Kao što verujemo u dublјi, kosmički, zakon i smisao, radi kojeg se tuga, iz Kamoenjšovih soneta, kroz tolika stoleća, prenosi u nas.

Ako su felјtoni literatura, onda moderna poezija postaje ispovest novih vera. Inače, sva ta hrpa stihotvorstva, zanata, ne bi bila ništa drugo do odvratno traćenje vremena. Ali naš slobodni stih, naša nerazumlјivost – kome je milije "bolest" – sasvim je nešto drugo. Ono Aristotelovo: kad smo budni imamo svi isti svet, a kad sanjamo svako svoj!

Sad bi trebalo da se upustim u metričke diskusije. Međutim, za to je, prvo, još rano, a, drugo, ja nisam nikad bio toliko savestan kao neki Malerbov đak. Neću da budem ni duhovit, pa da upotrebim ironiju Edgara Poa. Bez prepirke o versifikaciji, ja ću, prosto, da ispričam kako dolazi do tih pesničkih, hipermodernih, buncanja, kao što je Ssmatpa.

*

Oretiu, jednog dana, rvs nemoć lјsdrkog života i zampcenort rsdbine nace. Video ram da niko ne ide ksda uoće i ppimetio ram veze, dorad nepormatpane. Kpaj mene rs, tog dana, ppolazili Senegalfi, Anamite; rpeo ram jednog rvog dobpog dpsga, koji re vpaćao iz pata. Kad ga zapitau otksd dolazi, on mi pehe:

iz Bskuape!

Mati ms je bila smpla i komcije njegove beus je raupanili.

Neko ms je pokpao namectaj, kod ksće. Ni portelјe, veli, nemam!

A kad ga spitau kako je pstovao, on mi pehe: "Ppeko Japana i Englerke, gde rs me suaprili."

"Pa cta mirlic rad?" – pitao ram ga. "Ne znam ni ram. Sâm ram. Ti znac da ram re bio vepio. Ona je oticla neksd. Možda pije dobijala moja pirma. Ko zna cta će i ona dohekati? Ne znam ni ram cta ćs, možda ćs dobiti merto s nekoj banfi."

Sve re to odigpalo na rtanifi s Zagpebs. Porle ram ja reo s voz i otpstovao dalјe. U vozs je bilo ppepsno rveta, napohito vojnika, žena s pitama, i mnogo zbsnjeniu lјsdi. U vozs nije bilo orvetlјenja i videle rs re ramo renke. Mala defa ležala rs, na pods vagona, oko naciu nogs. Iznspen, niram mogao oka da rklopim. Dok rs oko mene ppihali, ppimetio ram da rs i ti glarovi nekako tecki i da lјsdrki govop, ppe, nije tako zvshao. Zagledan s mpahne ppozope, rećao ram se kako mi je moj dpsg opirivao neke rnežne planine Upala, gde je ppoveo godins dana s zapoblјenictvs. On je dsgo, i blago, opirivao taj kpaj na Upals.

Oretiu tako rvs ts bels, neizmepns ticins, tamo s dalјini. Polako ram se narmeunso. Gde rve taj hovek nije bio! Sećam re da mi je ppihao i o nekoj ženi. Iz njegovog opira zapamtiu ramo njeno bledo life. On je nekoliko psta ponavlјao kako js je tako bleds porlednji pst video.

U mom rećanjs, nepvozno, pohece tako da re mecajs bleda lifa žena, od kojiu ram re i ja partajao, ili koja ram video po vozovima i bpodovima. To me je gscilo, te iziđou s uodnik. Voz je bio rtigao s Spem i ppolazio irpod Fpscke gope. Neke gpane sdapale rs s okno, koje je bilo pazbijeno.

Kpoz njega je s voz padao vlažan, mokap, uladan mipir dpveća i hso ram i žsbop nekog potoka. Stali rmo bili pped jednim pazpivenim tsnelom.

Hteo ram da ragledam taj potok cto je s mpaks žsbopio i shinilo mi re da re psmeni, i da je vereo. Ohi rs mi bile smopne od nerpavanja, a obszela me je bila tecka rlabort od dsgog pstovanja. Pomirliu: gle, kako nikakviu veza nema s rvets. Eto, taj moj dpsg voleo je ts žens, a ona je ortala negde daleko s nekoj zavejanoj ksći, rama, s Tobolrks. Nicta ne može da re zadpži. I ja, ksd rve niram icao.

A eto, ovde, kako verelo tehe ovaj potok. On je psmen, i žsbopi. Narloniu, dakle, glavs o pazbijen ppozop. Neki vojnifi, ppelazili rs, za to vpeme, ra kpova na kpov vagona. A rva ta bleda lifa, i rva moja žalort nertade s žsbopenjs tog potoka s mpaks. Voz nije mogao dalјe. Valјalo je ppeći, ppeko Čoptanovahkog tsnela, pecke.

Bilo je uladno. Icao ram s gomili nepoznatiu pstnika. Tpava je bila mokpa, pa rmo klizili lagano, a neki rs i padali. Kad rmo re srpszali na bpdo, pod nama re, s rvitanjs, skazao Dsnav, riv, maglovit. Sva ta magla, iza koje re nazipalo nebo, bila je neizmepna i berkpajna! Zelena bpda, kao ortpva nad zemlјom, nertajala rs joc s rvitanjs. Bio ram zaortao iza ortaliu.

A moje mirli, jednako rs joc ppatile mog dpsga na onom njegovom pstovanjs o kojem mi je, bezbpižan, ra gopkim usmopom, ppihao. Plava mopa, i daleka ortpva, koja ne poznajem, psmene bilјke i kopali, kojiu ram re retio valјda iz zemlјopira, jednako rs mi re javlјali s mirlima.

Najzad, mip, mip zope, polako je slazio i s mene. Sve cto je moj dpsg ppihao, pa i on ram, pogspen, s pouabanom, vojnihkom cinjels, ortalo je zasvek s mom mozgs. Odjednom ram re rećao, i ja, gpadova, i lјsdi, koje ram ja video, na povpatks iz pata. Ppvi pst ppimetiu neks ogpomns ppomens s rvets.

Na dpsgoj rtpani tsnela, hekao nar je dpsgi voz. Mada je s dalјini već rvitalo, s vozs je opet bio potpsn mpak. Iznspen, opet ram reo s mpahan kst vagona, ram ramfit. Po nekoliko psta pekou ram rebi: Ssmatpa, Ssmatpa!

Sve je zampceno. Izmenili rs nar. Setiu re kako re ppe dpskhije živelo. I pognsu glavs.

Voz je pocao i zatstnjao. Urpavlјivalo me je to da je rve rad tako neobihno, i život, i te ogpomne dalјine s njems. Ksd rve nirs rtigli naci boli, cta rve nirmo, s tsđini, smopni, pomilovali! Ne ramo ja, i on, nego i toliki dpsgi. Hilјade, milioni!

Pomirliu: kako li će me dohekati moj zavihaj? Tpecnje rs rad rvakako već psmene, a rela rs rad verela. Gle, kako rs i boje, hak tamo do zvezda, irte, i s tpecanja, i s kopala! Kako je rve s vezi, na rvets. "Ssmatpa" – pekou, opet, podpsglјivo, rebi.

Odjednom re tpgou, neki nemip s meni, koji nije rtigao ni do rverti, ppobsdio me je. Iziđou s uodnik, gde je bilo uladno. Stajali rmo opet s nekoj csmifi. U jednom vagons rs pevali. Negde je plakalo jedno

dete. Ali rvi ti zvsfi dopipali rs do mene kao iz neke neizmepne dalјine. Ppeđe me jstapnja jeza.

Video ram joc Meref, rjajan, pa re i neuotife ormeunsu. On je rvsd irti, jep je mptvaf.

Oretiu rvs nacs nemoć, rvs rvojs tsgs. "Ssmatpa", ppocaptau, ra izvernom atektafijom.

Ali, s dsci, dsboko, kpaj rveg opipanja da to ppiznam, ja ram orećao neizmepns lјsbav ppema tim dalekim bpdima, rnežnim gopama, hak tamo gope do ledeniu mopa. Za ona daleka ortpva, gde re događa ono cto rmo, možda, mi shinili. Izgsbio ram rtpau od rmpti. Veze za okolins. Kao s nekoj lsdoj ualsfinafiji, dizao ram re s te bezmepne, jstapnje magle, da irppsžim psks i pomilsjem daleki Upal, mopa indijrka, ksd je oticla psmen i ra mog lifa. Da pomilsjem ortpva, lјsbavi, zalјsblјene, blede ppilike. Sva ta zampcenort portade jedan ogpoman mip i bezgpanihna steua.

*

Posle, u Novom Sadu, u jednoj hotelskoj sobi, napravio sam od svega toga jednu pesmu.

Beograd, 1920.

III

U POČETKU BEŠE SJAJ

Daleko gore ispred mene sliva se nebo sa travom.

I svud oko mene stoje ruže tajanstveno, spuštenom glavom. Tužno je ići čak do polјana, što tamo leže čak pod nebom, ovde je svaka reč očarana ovde je svako srce očarano ovde se najlepša pesma peva svakog ubogog dana.

Tužno je ići čak do polјana, što tamo leže čak pod nebom, jer je gadno tamo reči crne jadati iz srca raskidana. I videti da od cveta do cveta i videti da od žene do žene i videti da od bajke do bajke i videti da od dana do dana uzalud smo išli.

Tužno je ići čak do polјana.

1912.

PRIVIĐENјA

SUMATRA

Sad smo bezbrižni, laki i nežni. Pomislimo: kako su tihi, snežni vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik, što ga izgubismo jedno veče, znamo da, negde, neki potok, mesto njega, rumeno teče!

Po jedna lјubav, jutro, u tuđini, dušu nam uvija, sve tešnje, beskrajnim mirom plavih mora, iz kojih crvene zrna korala, kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago, na Mesec sa zapetim lukom. I milujemo daleka brda i ledene gore, blago, rukom.

Beograd, Braće Nedića 29, 1920.

STENјE

Danas sam bio tako veseo! A sad? Gle, jedva dišem, sa osmehom mutnim, umorno.

Daleko, negde, iza škotskih obala, diže se, iz mora, modro stenje, tako grdno, tako pusto, sumorno.

Ja ga se setih! Ja ga vidim!

Nјegova modrina mrsi mi dušu, i mene obuzima grozna jeza, i neka, beskrajna, žalost.

Predosećano, u Beogradu, 1920.

POSLANICA IZ PARIZA

Život vaš i telesa još su tvrda a zidanja krivudava, neoprezna, no ja vas mirno gledam sa brda i znam što još niko ne zna.

Tela će vam se izgubiti i krv biti sve tanja i tanja; zanemeli ćete lјubiti vrhove cvetnih trešanja.

Dolazim skoro a doći će i dan kad će dosadanje biti svejedno, kad će i vaš dah biti iskidan i strešćete se već jednom čedno...

Sa osmehom jutarnjim jednom i vi zaigrati, sa srebrnim lukom, u bezdan nebesa biserno sivi, sa Šara, sa Velebita, sa Fruške gore.

Zatrešću višnje iznemoglom rukom, na gradove vaše bele, da ućutkam jednom drečeće gajde i pijanke nevesele.

Osetićete da i vama ide san i stojati pod nebom suzno goli; i leći ćete i vi u travu zvezdanu, gde ništa više ne boli...

Ispuniće se pesničke ludosti, i, kad prva proletnja noć zaplavi, videću ja još vas i život kako igrate, na nebesima, a ne na javi.

NOVO POKOLjENјE

Naše je lice bledo bez znaka, kao mesec nad vodama beskrajnim, ali sa kolutom mutnim i tajnim na očima, sjajnim kao kruna laka.

Bol jednog jablana više nas takne, no svele grudi naših dragana. A kad neko što tužno rekne o mladosti il životu bednom, naš osmeh sa strašću bolnom ali mednom zaspi, u proplanku jednom.

I mesto žena sa tihim drhtanjem nebo je naša bolјka, mami nas, šapuće strasno i meko:

da od rumeni naših usana negde daleko, puna jednog bisera slana, raspuče jedna školјka.

I tako bez moći nesretni smo i lјublјeni ko noći. I tako bez snage vladamo svetom, u jeseni blage.

Pomešali smo lјubav i oblake, a sudbu našu sa lišćem i bilјem. Gorke zakone u osmehe tužne i lake, što sve kidaju strašću i milјem.

I tako bez nade mesto u nas verujemo u šume mlade. I tako bez moći

nesretni smo i lјublјeni ko noći.

Naše je lice bledo, bez znaka, kao mesec nad vodama beskrajnim, ali sa kolutom mutnim i tajnim na očima, sjajnim kao kruna laka.

1920.

STRAŽILOVO

Lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom, rascvetane trešnje, iz zaseda, mamim, ali, iza gora, zavičaj već slutim, gde ću smeh, pod jablanovima samim, da sahranim.

I ovde, proletnje veče za mene je hladno, kao da, dolinom, tajno, Dunav teče. A, gde oblaci silaze Arnu na dno i trepte, uvis, zelenila tvrda, vidim most što vodi, nad vidikom, u tešku tamu Fruškog brda.

I, mesto da se klanjam Mesecu, toskanskom, što u reci, rascvetan kao krin, blista, znam da ću, ovog proleća, zakašlјati ružno i vidim vitak stas, preda mnom, što se roni, verno i tužno, senkom i korakom, kroz vodu što zvoni, u nebesa čista.

I, tako, već slutim da ću, skoro, dušu sasvim da pomutim. I, tako, već živim, zbunjen, nad rekama ovim, golubijski sivim.

Poveo sam davno tu pognutu senku, a da sam to hteo, u onoj gori, poznao grožđe, noć, i terevenku, i potok, što sad, mesto nas, žubori.

I, tako, bez tuge, oči su mi mutne od neke bolјe, duge. I, tako, bez bludi, na usnama mi gorka trulost rudi.

Lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom, rascvetane trešnje, iz zaseda, mamim, ali, iza gora, zavičaj već slutim, gde ću smeh, pod jablanovima samim, da sahranim.

Već davno primetih da se, sve, razliva, što na brdu zidam, iz voda i oblaka, i, kroz neku žalost, tek mladošću došlom, da me lјubav slabi, do slabosti zraka, providna i laka.

Znam da mi u kosu, po zori rumenotamnoj, tuđa, umorna, ruka, bledi sumrak prosu. A da veselosti mojoj, čiloj i potamnoj, dve zaspale, bolne, dojke ne daju da se glasnim krikom baci po trešnjama, što mi ostadoše, u zavičaju.

I, mesto da vodim, pogledom zelenim, kao pre, reku što se sliva, da skačem, kao Mesec, po gorama pustim, i zažarene šume da potpirim, sad, plavim i gustim, snegom, i ledom, smešeći se, mirim sve što se zbiva.

I, tako, bez veza, stiže me, ipak, rodna, bolna, jeza. I, tako, bez doma, ipak će mi sudba postati

pitoma. Ne, nisam, pre rođenja, znao ni za jednu tugu, tuđom je rukom, sve to, po meni razasuto. Znam, polako idem u jednu patnju, dugu, i, znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto.

I, tako, bez bola, vratiću se, bolan, voćkama naših polјa. I, tako, bez mira, patiće gorko, mnogo šta, od mog dodira.

Već davno primetih da se, sve, razliva, što na brdu zidam, iz voda i oblaka, i, kroz neku žalost, tek mladošću došlom, da me lјubav slabi, do slabosti zraka, providna i laka.

Lutam, još, vitak, po mostovima tuđim, na mirisne reke priležem, pa ćutim, ali, pod vodama, zavičaj već vidim, otkud pođoh, posut lišćem žutim i rasutim.

I ovde, rumen krina, sa devojačkog rebra, ja, zorom, umorno brišem, bez milina. A kad utopim čun Mesečev, od srebra, u novo more jutra i u trave, sednem na oblak, pa gledam svetlosti, što se na nebu, iz moje strasti, jave.

A, mesto svog života, davno živim, bure i senke groznih vinograda.

Nastavlјam sudbu, već i kod nas prošlu, bolesnu neku mladost, bez prestanka; tek rođenjem došlu, sa rasutim lišćem, što, sa groba Branka, na moj život pada.

I, tako, bez groba, veselost je neka, u meni, rugoba. I, tako, bez tela, duša mi je nevidlјiva, i nevesela.

Jednog proleća, i ja sam gorko znao da, kroz svirale devojačkog rebra, zdravlјe dajem. I grudi svoje, u grožđu, krikom, raskidao, nag, na dnu neba, opivši se zavičajem.

I, tako, bez lica, na liku mi je senka jarca, trešnje, tica. I, tako, bez stanka, teturam se vidikom, bez prestanka.

Lutam, još, vitak, po mostovima tuđim, na mirisne reke priležem, pa ćutim, ali, pod vodama, zavičaj već vidim, otkud pođoh, posut lišćem žutim i rasutim.

Drhtim, još, vitak, od reka i nebesa. Milujem vazduh, poslednjom snagom i nadom, ali, svisnuću, to i ovde slutim, za gomilom onom, jednom, davno, mladom, pod sremskim vinogradom.

Za jedan blagi stas, što, prvi put, zalјulјa višnje i trešnje, polјupcem, kod nas i poskoči, vidikom, sa ritova i mulјa.

Za društvo mu, što po vinskom mehu svelo lišće rasu, sa osmehom mutnim, preskačući, prvi put, potoke, u smehu.

A, mesto svog života, znam da, po vidiku, taj osmeh rasuh, nad svakim telom, golim, i, nad zemlјom ovom, kroz koju Arno rudi, pun

zvezda i zraka, moj se šapat sliva, u izmoždene grudi, jer se, u proleću, sve to opet zbiva, svuda, gde ja volim.

I, tako, bez reči, duh će moj sve tuđe smrti da zaleči. I, tako, bez traga, rasuće mi ruka živa tela mojih draga.

Jer lјubav će moja pomešati, tajno, po svetu, sve potoke, i zore, i, spustiti na život, vedro, i beskrajno, i kod nas, nebo, i senku Fruške gore.

I, tako, bez zvuka, smeh će moj padati, sa nebesnog luka. I, tako, bez vrenja, za mnom će život u trešnje da se menja.

Drhtim, još, vitak, od reka, i nebesa. Milujem vazduh, poslednjom snagom i nadom, ali, svisnuću, to i ovde slutim, za gomilom onom, jednom, davno, mladom, pod sremskim vinogradom.

Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim, prekrstim ruke, nad oblacima belim, ali, polako, sad već jasno slutim da umirem i ja, sa duhom potamnelim, teškim, i neveselim.

I ovde, reku jednu vidim, pod svojim telom, da hladi laku, srebrnu, zemlјu, nepreglednu. A, kad mi prospe trešnje po duhu obolelom, i, kraj Meseca, i ovde, zvezda zablista, vidim da je, u

ranom umiranju, moja, i tuđa, mladost, gorka i jedna ista.

I, mesto svoje sudbe, sa užasima novim, susrećem davni život, bolan, i prozračan. A, kroz ovu zemlјu, svilenu i prozirnu, čim, uplašeno, spustim devojačko telo, kroz maslinu mirnu, vidim, daleko, opet, lišće svelo i zavičaj oblačan.

I, tako, bez kretnje, tuđinu, polјupcem, dižem, u vetrove proletnje. I, tako, bez znaka, dozivam golu dragu iz mekog, toskanskog mraka.

A prah, sve je prah, kad dignem uvis ruku i prevučem, nad providnim brdima, i rekom. I, neizmerno slabe, sve te trešnje, što se vuku sa mnom, po svetu, sa zemlјanim lelekom.

I, tako, bez tame, duh moj sa mračnim voćkama pokriva me. I, tako, bez imena, sa istom žalošću milujem brda neviđena.

Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim, prekrstim ruke, nad oblacima belim, ali, polako, sad već jasno slutim da umirem, i ja, sa duhom potamnelim, teškim, neveselim.

Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim i otresam članke, smehom prelivene, ali, polako, tragom svojim, slutim: tišina će stići, kad sve ovo svene, i mene, i mene.

I ovde, bez boje tajne, ni jedne voćke nema, nebesne one boje, gorke i beskrajne. A kad razgrnem doline, rukama obema, i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela, na dnu je, opet, žalost, nejasna i laka, vazduhom kupanih voćaka i tela.

I, mesto srebrnih pruga, zabrežja i reka, susrećem, kao u snu, umorne misli, svoje. A, nad trešnjama i mladim višnjama, tamnu i dugu maglu, što se, svuda, širi, u životu pred nama, gde se strast, polako, u umiranju smiri, i čula upokoje.

I, tako, bez reda, mladost uvijam mirom, snegova i leda. I, tako, bez puta, moje milovanje, po umiranju luta.

A mir, svud je mir, kad raspnem šta je bilo i priklonim glavu na ono što me čeka; na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo i smeh, i divna bestidnost, daleka.

I, tako, bez mora, preliću život naš, zorama Fruških gora. I, tako, bez pića,

igraću, do smrti, skokom, sretnih, pijanih, bića.

Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim i otresam članke, smehom prelivene, ali, polako, tragom svojim, slutim, tišina će stići, kad sve ovo svene, i mene, i mene.

Fiezole, 1921.

BESPUĆA

Vas zovem samo, sa užasom u pogledu razvratnom, neveselom. Vas zovem samo, što drhtite sa vitkim, osetlјivim telom.

Vas na čijim je kolenima život izdahno zbunjen, umoran; za vas ja imam rumeno more i jedan osmeh sumoran.

Ne, neće lјubav, ni mladost, više pomilovati nam grudi; Ime će, dah će, suza će naša drugom da zamiriše.

Daleko, negde, oko sveta, gde sneg i led i nebo cveta sve će se sliti, i od svega biti: Mir, mir, mir...

1920.

ŽIVOT

Sve to ne zavisi od mene.

Setim se kako beše lep, nad vodama dubokim nekim, kao Mesec beo,

sa lukom tankim i mekim, jedan most.

I, vidiš, to, uteši me.

Ne zavisi od mene.

Dosta je da toga dana, zemlјa oko mene zamiriše preorana, ili da oblaci prolete, malo niže,

pa da me to potrese.

Ne, ne od mene.

Dosta će biti ako, jedne zime, iz vrta jednog zavejanog, istrči neko ozeblo, tuđe, dete

i zagrli me.

DEVOJKA

Rađanja su, zvezde u jezerima, nemoćan sjaj u životu. A suzan pogled mlade majke, slab, kao ruža u ćupu železnom.

Sa žena plodnih, pijanih vinograda, iz kojih jastrebovi izleću u jesen, naša bi tela, golubovi beli, u beskraj, bez žalosti, iščezla.

Tek Ti kad ideš, pođe bol, u hodu tvome, probuđenom kamenu,

tajanstveni šum peska što tone, nečujan, na dno voda drhćućih.

Tek tad sine vazduh u rasuti prah, kroz rešetke srebrne tvojih rebara, da nam osvetli povorku voćaka, što idu i zru, da mogu svenuti.

PLES

O, pustili smo svuda duše i, eto, vraća se samo strast nevesela. Odosmo po ćilimovima dragih tela u nebesa, što nas izmeniše. U blage žalosti pređe zanos ludi, u tišine jutarnjih oblaka, razočarano telo, vitko od žudi.

I užas lica, strasnih, davno pokrila je magla, kao mesečev lik, što se javlјa u nadzemalјskoj seti, žut, kao obrazina zlatna, tavno, u grobu, nad kojim se bela sen aveti, bela sen neveste, u beskraj za navek nagla.

Sve posta nestvarno, što u lјubavi čine i činim; i život, ko pusto polјe kud vetar ječi, pokrismo snegom praštanja svemu, polјupcima zbunjenim i novim.

Pa, eto, ipak, tragom se njinim kupi čemer i u zorama ovim, kad više okovan, nag niko ne kleči. I duša zagledana, nevesela, pokriva dim, pruge radosti i plesa, što u

beskraju igraju nebesa, opet samo teškim, grimiznim plaštom strasnoga tela.

1922.

BLAGOVESTI

Ljubav što beše nije više.

Sudba mi bludi po nebu ovih dana, blaga i mirna, kišom oprana, kao ruka nekad po telu dragana.

Nad zemlјom više ne miriše krin, u proleću, oštar, bludan, ženski.

Rascvetane voćke stiskam na rebra, kroz vazduh blagoveštenski.

Nestaje noć, puna žalosti i bolnog razvrata, a ja ostajem u vedrom vidiku, modrim vodama, i rujnim šumama, kao sen trske, lišća, rosnog vlata.

1924.

POVORKA

Pri kraju mladosti tek teško, čudno, obuzme me lјubav.

Prvo mi se u bludi nešto javi, belo i mirno, kao daleko stado.

Posle se susretoh sa trešnjom, i, kao u frulu, svirah, u jedan potok plavi.

Duh mi je izgubio, tako, snagu.

a telo se ispunilo nekom lomnošću.

Zaželeo sam da milujem rukom prugu vidika, bistru i blagu.

Misli mi jasne iščeznuše, u neprekidnom smešenju tamnom.

A polako se skupiše, sa svih strana, povorke procvalih trešanja, da pođu, pođu, sa mnom.

Pred njima, nasmešen, sa brda na brdo, sa reke na reku, eto, ja,

zbunjen i bezbrižan, igrajući,

poskakujući.

1924.

SERBIA

Isplivah na groblјu, u nesvesti, kao modar rak. Vaznesen u zelenom vrtlogu, iz bezdana. Sa neba je u svet oticala noć zvezdana, a Mesec, u tamu, spuštao svoj poslednji zrak.

Bezmerno je svitalo i ja, neizvesna sen, za ostrvom ovim, osunčanim vukodlakom, još u mutnom snu, u vale i pene raznesen, poskočih morem rujnim, na igru lak, i lakom.

Pogledah uvis, da li je to mesečine prah, ili je ledeni vir zore, što mi guši dah? Nisam znao da mi, trešnjom i bistrim potokom i strasnom vitkošću devojke, njinom pritokom, Ona to već, iz daleka, kolena prebija!

Prvi put izgovorih: Serbia.

Porođajem u tuđini, pod zamrzlim snegom, hraniše me tvojim glasom, slabošću i negom. Spustiše me u nemoć detinjstva, da te volim i brigom, za Tobom, za ceo život, obolim.

Poviše me u bedu, da Te divnu, rajsku, znam, ali ne dodirnem disanjem i ne sagledam. Trideset godina da čekam da mi se javiš i zenicom tvojom, groznom, nad zemlјom zaplaviš.

Talasaj, miluj, spavaj – kao jarak sad čeka zavičaj, da trulim, i da se nikud više ne vinem, živ. Kad iznemognem, i moga raspadanja talog slivaće se u tamu, kroz reka naših mulј i sliv, u zemlјu koja vri, na dnu blata ustajalog.

O, ta krpa, strašilo u žitu, ispod Mesečevog srpa, bednica što vreba put i stada, iz zaseda. To je sad Ona, odmor vranama i vrapcima, što ni sahraniti mirno u nebesa ne da, sjaj, što mi još osta, pod bolnim očnim kapcima!

Zar lutajuć mi otac tu je zemlјu video?

I njoj me mati dojila, od prvoga plača? Ljubičasti Šar zna koliko sam se stideo, jer, sa mnom, cvetno drvo, već umorno korača.

Nikad me nisu svet, ni blud, slatko opijali, već ta zemlјa koju se umaram da razgalim! Ni svila, ni strast, me nisu tako uvijali, kao zagrlјaj bolan tih mrtvih, telom palim.

Za tamni jaz lepote države sam ludeo, u duši miris gorak rađanja udisao, pa i kad bih, smućen, u tuđini zabludeo, brak, na rodnom tlu, vraćao je svemu smisao!

I sad, u toj brdini tvrdoj, bez smisla po krvi rasutoj, ne samo da senima svojim ne nađoh mira, nego ni za tuge, što se rodih da ublažim, ne znam više šapata, pogleda, ni dodira!

U Serbii, zornjaču tražim.

A biće:

ateist nisu ni ovde zenice, kad sviće, i dah je žića manje, nego u tuđini, čist. U Bogu je vedro. U nas, sve se sneveseli i, kao što jesen ne zna svaki svoj sveo list, umreću zbog Serbie, a nismo se ni sreli.

Da li je to ista moć, koja sve rasipa i razlije?

Mesec, što kotrlјa, večerom, prazni svet svoj žut? Ona magla, i dim, što stresa, lukom srebrnim, kad razdire

noć, na svetli, neznan, Mlečni Put, što se gubi u zvezdanim pustinjama crnim?

Ili sjaj jutarnje buktinje Sunca, što diže u beskraj, pa nas lјulјa, u plavetnilu, kao rosnu kap? Led večernjače, rumen, u nadzemalјskoj tuzi? Kad, u suton, prelivaju oblaci, kao slap, prolaznost, u kojoj smo svi, u providnoj suzi?

Uvek sam, bled i prazan, u svetu ovog slasti, znao da sve to gubim, u telu, i pod travom. Da i sa tih promena pada mrak pepelјasti, i veje, gusto, bliskom i dalјem, snom i javom.

Serbiu, jedinu još, hučala je ta bura, koje se sad, modar od davlјenja, gorko, stidim! Urlah, sred ludog skakanja mora i mehura, da tišinu vanrednu nad zavičajem vidim.

Nadah se da ću na brdu umoran da duhnem, začeće i veselјe polјupcem da potpirim. Rascvetane padine da vračam i ukunem, nepomičnošću, sav svet da stišam i umirim!

Pa to zar da bude meni grob? Gde je bolan Svetozar milovao lica, pod obrazinama ruskim? Zato se, kao Mihajlo, tuđine liših? I ja ću tu vrteti, po gungulama uskim, bedne znake lјubavi, sve praznijih i tiših?

I bi rat,

da se, nad groblјem našim, omili smeh i razvrat, i skine, navek, žud za sinom, sa mutna oka? Zato je zar bila tama mesa i sjaj misli, duž mladosti, neveselost

gorka i duboka, da sa Serbiom umru i mog imena smisli?

Patio sam uvek, i zar nije prah, ništa, dim, to proleće, sa svojim bilјkama i bubama? U zemlјi mog detinjstva, koju i ne vidim, nevraćenoj više dečjim, ni vojnim, trubama.

Zar me nije kiša mutna, marta i aprila, uvela u bolnu zbrku igračaka sitnih? Pa šta mi dobro osta, od svih tih toplih krila, što su me nad Frušku bacala, sa ravni žitnih? Ne ostade mi ni mila roda, što, bela, rumenom nogom, hoda.

Ni dete moje, dakle, ne silazi sa nekog, prečistog i predivnog, nežnog, sveta, dalekog u kome se nevidlјivo u vidlјivo menja, nedokučivom, sveznajućom slašću rođenja!

Stidni bol prve nepravde, lažni žig sramote, i prvo poniženje, kikotom je opeklo, ali tek kad lјubav snagu i volјu mi ote, sve je, iznemoglo, u nepovrat, oteklo.

Žar, san, svilu, pesak, šta li, sad, u ruci držim? Kad sve to, što tamo bi i prođe, ovde zahvatim. Zar sam to ja, što upalјenim pogledom spržim, sav taj svet, kuda više ne mogu da se vratim?

Da li tela, mili gradovi, ili seni, to drhte, u slabosti sna i žudi ruku grubih? Sve ono što videh drago, tužno, plemenito, zbog čega, gde sve, i šta sve, žarko, ne izlјubih?

Vratih Ti se!

Pa zar da kopnim, bolujem, mrem, u smrti, kuda si brdovita se rasula? Budućnost, što mi obeća rascvetani Srem, uzalud je, suzom braka, na Tebe, kanula.

Ljubav mutna više na usnama mi ne rudi, nit mi po nesvesti protiču preobraženja. Zgasnuo žar za Tobom sija mi još na grudi, ali pun žalosti i očajnog razdraženja.

Neću sačuvati ni misao, da sam cvetnu granu udisao.

Zanavek, zbilјa, zar, ovaj svršetak se širi, svemu što je bilo sazidano uvrh gora? Zato su frulom planini svirali pastiri i duši mojoj Serbia bilo što i zora?

Na Krfu, 1925.

LETO U DUBROVNIKU GODINE 1927.

Tla davno nestaje. I već trne, u telu mom, bezbrižnost mladosti, pre vanredna.

Razum mi još samo treperi, od zvezda ovog leta. A klone li, klonuće mi na sneg tek, drhćuća i ledna, lјubav, kao sen umorne srne.

Srem to više nije. Što sad zasja, preda mnom, izbledelim, od slasti, pre telesnih.

Ne vidim više ni znak, žutog, na bregu, drveta. Jesenjim zracima Sunca, sa Bačke, u prah nebesnih, lebde sad bat moj i ševe, sa klasja.

Od zemlјe odlazim. I već slutim, u sebi, sva mučenja prošlosti, pre miline. Skoro će razneti dim i ovo što ovde zbivah. No da l će i tad svitati zora iz zimske tišine, životu mom, da ga zlim ne mutim?

Tla davno nestaje. I već trne, u telu mom, bezbrižnost mladosti, pre vanredna.

Razum mi još samo treperi, od zvezda ovog leta. A klone li, klonuće mi na sneg tek, drhćuća i ledna, lјubav, kao sen umorne srne.

Dubrovnik, 1927.

PRIVIĐENјA

Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni, što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu, osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah? Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni, na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu, stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah?

Odlazim, dakle, sa tela toplih, i mladih, srna, ledu, na vrhu nekom, u bolnom svom hitanju? A plač mi samo vraća se, porfiru jednog zrna, što visi, o drhćućem, žarkom, koncu, u svitanju?

Tu, tu bih, u ovom životu, da me oblije slap svih divota čulnih, kao pad mirisnog mleka. A, čini mi se,

jedna jedina, takva, blista kap, nad peskom pustinja, i tla, nad zemlјom, daleka.

Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni, što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu, osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah? Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni, na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu, stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah?

U Danskoj, 1929.

IV

LAMENT NAD BEOGRADOM

JAN MAJEN i moj Srem,

Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini, priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim i mrem, i ležim, hladan, kao na pepelu klada. Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde nego neka čudovišta, polipi, delfini, što se tumbaju preko nas i plove, i jezde, i urliču: "Prah, pepeo, smrt je to." A viču i rusko "ničevo" – i špansko "nada".

Ti, međstim, partec, sz zopnjahs jarns, ra Avalom plavom, s dalјini, kao bpeg. Ti tpepepic, i kad ovde zvezde garns, i topic, ko Ssnfe, i led rsza, i lanjrki rneg.

U Tebi nema bermirla, ni rmpti.

Ti rjajic kao irkopan rtapi mah. U Tebi rve varkprne, i zaigpa, pa re vpti, i ponavlјa, kao dan i detinji plah.

A kad mi re glar, i ohi, i dau, spokoje, Ti ćec me, znam, szeti na kpilo rvoje.

ESPANјA i naš Hvar,

Dobrović mrtvi, šejk što se u Sahari beli, priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.

Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš. Samo to više nismo mi, u mladosti i moći, već neki papagaji, čimpanzi, neveseli, što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.

Jedan se "Leiche! Leiche! Leiche!" dere.

Drugi mi šapće: "Cadavere!"

Treći: "Leš, leš, leš."

Ti, međstim, cipic, kao labsd kpila, zabopav, na Dsnav i Savs, dok rpavajs. Ti bsdic verelort, cto je nekad bila, kikot, ts, i s mom kpiks, vpirks, i vapajs.

U Tebi nema fpva, ni ra gpoba.

Ti blirtac, kao kpoz rsze lјsdrki rmeu. U Tebi jedan opah peva, i s zimrko doba, ppelivci kpv, kao vino, s novi meu. A kad mi klone glava i bsds rtali rati, Ti ćec me, znam, polјsbiti kao mati.

TI, PROŠLOST, i moj svet, mladost, lјubavi, gondole, i, na nebu, Mlјeci, priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet, u društvu maski, koje je po mene došlo. Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi, nego neke ruševine, aveti, i stećci, što ostaju za nama na zemlјi, i, u travi. Pa kažu: "Tu leži paša! – Prosjak! – Pas!" A viču i francusko "tout passe".

I naše "prošlo".

Ti, međstim, rtojic nad cipokom pekom, nad pavnifom plodnom, tvpd, szdignst kao ctit. Ti pevac vedpo, ra gpmlјavom dalekom, i tkac s rtoleća, ra msnjama, i rvojs nit.

U Tebi nema moje lјsdrke tsge.

Ti imac rtpelјaha pogled ppav i nem. Ti i plah ppetvapac kao dažd s capene dsge, a uladic, ko dalek bop, kad te sdaunem. A kad dođe har, da mi re rpfe rtapo rtica, Tvoj će bagpem parti na me kao kica.

LIŽBUA i moj put,

u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni, priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko prut i prenosim i zemlјu, u sne, u sne, u sne. Samo, to više nisu, ni žene, ni lјudi živi, nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni, što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi, da im život baš ništa nije dao, pa šapću "pao, pao, pao" i naše "ne, ne".

Ti, međstim, dicec, s noćnoj ticini, do zvezda, cto kazsjs pst Ssnfs s tvoj ran. Ti rlscac rvog rpfa lsps, s dsbini, cto sdapa, ko rtenom, s mpahni Kalemegdan.

Tebi rs naci boli ritni mpavi.

Ti birep rsza naciu bafac s ppau. Ali re nad njima, porle, Tvoja zopa zaplavi, s kojs re mlad i vereo zagledau. A kad smopno rpfe moje sćsti, da rpi, szglavlјe meko ćec mi, s rns, biti, Ti.

FINISTERE i njen stas, brak, polјupci, bura što je tako silna bila, priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas, dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak. Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan, nego neki kormoran, divlјih i crnih krila, što viče: zrak svake sreće tone u Okean.

Pa mi mrmlјa reči "tombe" i "sombre". Pa krešti njino "ombre, ombre" – i naš "grob" i "mrak".

Ti, međstim, kpećec, ko nac labsd vehni, iz rmpti, i kpvi, ppema Ssnfs, na rvoj pst. Dok meni dan tope s tvoj ponop pehni, Ti re dižec, iz jstpa, rav zpafima obarst. Ja ćs negde, ram, s Sauapi, rtati, s onoj gde rs kapavani reni, ali, ko cto sz mptvog Tsapega hshi mati, Ti

ćec, do rmpti, biti steua meni. A kad mi rlome dscs, koplјe, psks i nogs, Tebe, Tebe, znam da ne mogs, ne mogs.

ŽIVOT lјudski, i hrt, sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini, priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt jednog po jednog glumca našeg pozorišta. Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više, nego neka pena, trenuci, šapat u Kini, što šapće, kao i srce, sve hladnije i tiše:

da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin, ni Tao, trešnje, ni mandarin.

Niko i ništa.

Ti, međstim, rjac, i rad, kpoz ran moj tavni, kpoz bezbpoj rsza naciu, vehan, s mpak, i ppau. Kpv tvoja ko pora pala je na pavni, ko nekad, da uladi tolikiu ramptnihki dau. Gplim joc jednom na Tvoj kamen rtpmi, i Tebe, i Savs, i Tvoj Dsnav tpom.

Ssnfe re pađa s mom rns. Sini! Sevni! Zagpmi!

Ime Tvoje, kao iz vedpog neba gpom. A kad i meni odbije har rtapi rauat Tvoj, to ime će biti porlednji capat moj.

Cooden Beach 1956.