1. ПОЈАМ, ПРЕДМЕТ И ЗАДАТАК КРИВИЧНОГ ПРОЦЕСНОГ ПРАВА

А) Појам кривичног процесног праваУвек се мора имати у виду да је кривично процесно право грана кривичног

законодавства која уређује кривични поступак у коме долази до расветљења и решења кривичне ствари. У теорији кривичног процесног права постоје три схватања у одређивању појма КПП: реалистичко, јуристичко и реалистичко – јуристичко схватање.

Код реалистичког појма као основно и битно обележје кривичног процесног права се, поред кривичнопроцесних субјеката, предмета и задатка, узима кривично процесна радња која се појављује као основни кривичнопроцесни појам. На овај начин се кривично процесно право одређује на основу његове спољашње стране, на основу онога што је примарно опажајно, на први поглед видљиво, тј. на основу кривичнопроцесне радње. Код јуристичких дефиниција као основни појам кривичног процесног права се, поред кривичнопроцесних субјеката, предмета и задатка, узима кривичнопроцесни однос па се на овај начин кривично процесно право одређује са његове унутрашње стране и тиме се даје примат кривичнопроцесном односу. Реалистичко – јуристички појам истовремено узима у обзир и кривичнопроцесну радњу и кривичнопроцесни однос и на овај начин се појам кривичног процесног права одређује тако што се дају две одвојене дефиниције или једна јединствена дефиниција, а основни недостатак оваквог дефинисања јесте одређена опширност и њихова одвојеност јер се правилност и целовитост дефинисања једне друштвене појаве не постиже са мноштвом дефиниција.

С обзиром на изнесено појам кривичног процесног права би се могао одредити на следећи начин. Кривично процесно право је систем правних прописа којима се одређују кривичнопроцесни субјекти и регулишу њихови кривичнопроцесни односи који настају предузимањем кривичнопроцесних радњи у циљу расветљења и решења кривичне ствари као предмета и задатка кривичног процесног права. Самим тим, као основна обележја кривичног процесног права се јављају: кривичнопроцесни субјект, кривичнопроцесна радња, кривичнопроцесни однос, предмет кривичног процесног права и задатак кривичног процесног права.

Б) Предмет кривичног процесног праваПредмет кривичног процесног права је кривична ствар. Кривична ствар је

реалан догађај који својим садржајем указује на одређено кривично дело и на одређено лице као извршиоца тог дела.

У зависности од доказа и нивоа сумње који у конкретном случају говоре у прилог томе да је извршено кривично дело и да је одређено лице извршилац тог кривичног дела, треба разликовати кривичну ствар у неправом смислу и кривичну ствар у правом смислу. Кривична ствар у неправом смислу се јавља када се располаже са доказима који говоре у прилог основа сумње, тј. када постоје чињенице које посредно указују да је учињено кривично дело или да је одређено лице учинилац кривичног дела. У таквом случају ради се о претходном поступку (предистражни поступак и истрага). Такође, у истрази се може доћи до доказа

1

који говоре у прилог основане сумње, тј. скуп чињеница које непосредно указују да је одређено лице учинилац кривичног дела. Међутим, овај ниво сумње није довољан за подизање оптужбе, али јесте за предузимање неких других радњи према осумњиченом у истрази као што је нпр. одређивање притвора. Кривична ствар у правом смислу присутна је у случају када постоји оправдана сумња, тј. када постоје чињенице које непосредно поткрепљују основану сумњу и оправдавају подизање оптужбе и као таква је присутна од момента подизања оптужбе па до краја кривичног поступка.

В) Задатак кривичног процесног праваЗадатак кривичног процесног права је расветљење и решење кривичне

ствари и примена материјалног кривичног права на тако расветљену и решену кривичну ствар. Овај задатак се остварује у кривичном поступку и у потпуности остварује доношењем правноснажне судске одлуке.

2. ИЗВОРИ КРИВИЧНОГ ПРОЦЕСНОГ ПРАВА

Извори кривичног процесног права су правни акти у којима су садржани прописи ове гране права. Кривично процесно право је законско право што значи да су једини извор закони донесени од стране надлежних законодавних органа, као и ратификовани међународни уговори. Обичаји нису извор кривичног процесног права као ни судска пракса јер по правилу судови само примењују закон у конкретном случају, мада постоји огроман утицај праксе виших судова на примену права од стране нижих судова. Такође, ни доктрина није извор кривичног процесног права.

Различити су критеријуми за класификацију ових извора. Постоји подела на међународне и унутрашње изворе при чему се под међународним изворима подразумевају међународни уговори (билатерални и мултилатерални), а под унутрашњим изворима многобројни закони. Најприхватљивија је подела на главне – основне и споредне – допунске изворе. Главни извори су законски прописи који се у целости односе на кривично процесно право и којима се регулишу основна питања ове гране права. Главни извор српског кривичног процесног права је Законик о кривичном поступку од 26.09.2011. године који је почео са применом 15. јануара 2012. године у поступцима за кривична дела за која је посебним законом одређено да поступа јавно тужилаштво посебне надлежности (Тужилаштво за организовани криминал и Тужилаштво за ратне злочине), а у осталом делу је, након одговарајућих измена и допуна, отпочео са применом 1. октобра 2013. године. Споредни извори су они законски прописи који садрже поједине одредбе које се тичу кривичног процесног права, а у основи регулишу материју других правних подручја. Најзначајнији споредни извори су: Закон о уређењу судова, Закон о јавном тужилаштву, Закон о полицији, Кривични законик, правила међународног права и др.

Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода је најважнији међународноправни акт који је донет у оквирима Савета Европе и правно је обавезујућа. Наша држава је пријемом у Савет Европе (2003. године)

2

обавезана на поштовање одредаба Европске конвенције, као и одлука Европског суда за људска права, у поступцима у којима је наша држава учесница у спору. У том смислу битно је истаћи да Европска конвенција о људским правима, са становишта кривичног материјалног и процесног права, садржи следеће важне гаранције (тзв. минималне стандарде): забрану мучења, забрану смртне казне, право на слободу и безбедност личности, право на поштовање приватног и породичног живота, право на правично суђење, право на делотворни правни лек, кажњавање само на основу закона (начело легалитета) и др.

ВАЖЕЊЕ КРИВИЧНОГ ПРОЦЕСНОГ ПРАВА

3. ВАЖЕЊЕ КПП У ВРЕМЕНУ

Прво и основно питање временског важења КПП се састоји у одређивању момента у којем почиње и престаје да важи кривичнопроцесни закон. У погледу питања када почиње да важи кривичнопроцесни закон важи правило tempus reдit actum према којем се закони примењују од момента њиховог ступања на снагу. Према општем правилу уставног права закон ступа на снагу најраније осмог дана од дана објављивања, осим ако се из оправданих разлога предвиди да ступи на снагу раније. Временски период од момента објављивања закона до његовог ступања на снагу назива се vacatio leдis (ослобађање закона). У погледу другог питања, када престаје да важи кривичнопроцесни закон, важи правило да се закон примењује све док не дође до његовог укидања које може бити изричито и прећутно. Изричит начин престанка важења закона регулише се прелазним и завршним одредбама новог закона, а прећутни начин престанка важења закона постоји када се донесе нови закон који на другачији начин регулише исту материју која је била предмет регулисања ранијег закона.

Веома је значајно питање односа старог и новог закона, тј. који ће се процесни закон примењивати на преостали део поступка када у току поступка дође до ступања на снагу новог кривичнопроцесног закона. Правило је да се кривични поступак води према закону који важи у време суђења, тј. на тај поступак ће се применити одредбе новог процесног закона, а радње које су у поступку већ предузете, остају на снази (постоје изузеци).

4. ВАЖЕЊЕ КПП У ПРОСТОРУ

За оцену просторног важења КПП од значаја је начело територијалности што значи да се на читавој територији Србије примењују њени кривичнопроцесни закони. Под територијом Србије се подразумевају сувоземна територија, водене површине унутар њених граница, као и ваздушни простор над њима.

Постоје и одређени случајеви проширења овако одређеног појма територије који подразумевају да прописи КПП важе и за сваког ко учини кривично дело на домаћем броду, без обзира где се брод налазио у време извршења кривичног дела (“принцип заставе брода”), као и за сваког ко учини кривично дело у домаћем цивилном ваздухоплову док је у лету, или у домаћем војном ваздухоплову, без

3

обзира где се ваздухоплов налазио у време извршења кривичног дела (“принцип регистрације авиона”).

Такође, постоје и случајеви ограничења појма територије Србије (тзв. екстериторијалности). Наиме, постоје одређена места и објекти на која се не може примењивати домаће кривично процесно право иако се налазе на територији Србије. Нпр. одређена привилегована места на основу међународног права као што су просторије дипломатских установа (амбасаде, конзулати), као и страни ратни бродови и страни војни ваздухоплови који се на домаћој територији нађу по дозволи домаће власти.

5. ВАЖЕЊЕ КПП У ОДНОСУ НА ЛИЦА

Кривично процесно право важи за сва лица (домаћа и страна) која на територији Србије учине кривично дело (за случајеве када су одређена кривична дела учињена у иностранству и када се може применити домаће кривично процесно право важе допунски принципи предвиђени Кривичним закоником). Међутим, од овог правила постоје изузеци у погледу једног броја лица која уживају кривичнопроцесни имунитет. Кривичнопроцесни имунитет је установа кривичног процесног права којом се искључује кривично гоњење одређених категорија лица иако су испуњени сви стварни и правни услови за вођење кривичног поступка. Од кривичнопроцесног имунитета треба разликовати кривични материјалноправни имунитет који представља основ за искључење кривичног дела или кажњивости одређених лица (нпр. посланик не може бити позван на кривичну одговорност за изражено мишљење или гласање у вршењу своје посланичке функције). Разлика се огледа у томе што код материјалноправног имунитета уопште не постоји кривично дело или кажњивост, а у случају процесног имунитета кривично гоњење се само привремено не може вршити иако се кривично дело и кажњивост не доводе у питање.

Постоје различите врсте кривичнопроцесног имунитета. Апсолутан је онај процесни имунитет који према лицу које ужива имунитет спречава кривично гоњење и предузимање било које кривичнопроцесне радње због извршеног кривичног дела, осим у случају одобрења надлежног органа (нпр. посланички имунитет), а код релативног може доћи до предузимања кривичног гоњења и појединих кривичнопроцесних радњи према лицу које ужива имунитет (нпр. судија не може бити лишен слободе у поступку покренутом због кривичног дела учињеног у обављању судијске функције без одобрења Високог савета судства, али се поступак може водити). Трајан је имунитет кад надживљава функцију која се врши, а привремен постоји само док траје функција на коју се односи. Безуслован је онај имунитет који се не може одузети до истека функције, а услован онај који важи док од стране надлежног државног органа не буде укинут, без обзира што функција на коју је окривљени изабран још увек траје.

Правно средство за одузимање кривичнопроцесног имунитета је одобрење за кривично гоњење.

Кривичнопроцесни имунитет по свом дејству може бити потпуни и делимичан. Потпуни кривичнопроцесни имунитет, тзв. дипломатски имунитет

4

уживају шефови страних држава када су у званичној посети нашој земљи, шефови дипломатске мисије, дипломатско особље и чланови њихових ужих породица. Делимичан кривичнопроцесни имунитет уживају: председник Србије, чланови владе РС, народни посланици у Скупштини Србије, судије и јавни тужиоци, судије Уставног суда и заштитник грађана.

Посланик не може бити притворен без одобрења Народне скупштине (односно, административног одбора), нити се против њега, ако се позове на имунитет, може покренути кривични поступак без одобрења НС, осим ако је затечен у вршењу кривичног дела за које је прописана казна затвора у трајању дужем од пет година – тада може бити притворен без одобрења Народне скупштине.

6. ТУМАЧЕЊЕ КРИВИЧНОГ ПРОЦЕСНОГ ПРАВА

Тумачење кривичног процесног права је мисаона активност путем које се утврђује прави смисао и значење норме закона који чини извор кривичног процесног права и то све у циљу њене адекватне и правилне примене. Приликом тумачења КПП користи се превасходно језичко, логичко, систематско, историјско, циљно и упоредно тумачење. Такође, у кривичном процесном праву се примењује екстензивно (шире) тумачење норми осим ако се ради о норми која представља изузетак било које врсте. Такве одредбе се увек морају уско – рестриктивно тумачити.

Треба нагласити да је у кривичном процесном праву дозвољена аналогија (тумачење на основу сличности) која је заступљена на два начина. Прво, путем законске аналогије правно се регулишу исте или веома сличне процесне ситуације и то на тај начин што се једноставно упућује на примену других одредаба (нпр. прописано је да ће се у скраћеном поступку примењивати одредбе чл. 496. до 520 ЗКП, а уколико овим одредбама није нешто посебно предвиђено, сходно ће се примењивати остале одредбе ЗКП). И друго, путем судске аналогије на један случај који није регулисан општом правном нормом и који представља правну празнину суд примењује правну норму која је предвиђена за неки други случај који је с њим сличан и то управо на основу те сличности.

Са аспекта обавезности тумачења и са аспекта субјекта који врши тумачење прихваћена је подела на аутентично, судско и доктринарно. Аутентично тумачење је тумачење које даје стваралац норме (скупштина) и обавезно је за све органе који примењују закон. Судско тумачење је тумачење које врше судови приликом примене ових закона на конкретан кривични случај које има обавезну снагу само за кривичну ствар на коју се односи. Доктринарно (научно) тумачење је тумачење које даје кривичноправна наука и као такво је резултат слободне делатности научника и нема обавезну снагу.

5

7. ПОЈАМ И ВРСТЕ КРИВИЧНОГ ПОСТУПКА

Кривични поступак је законом регулисано предузимање кривичнопроцесних радњи од стране кривичнопроцесних субјеката и то све у циљу доношења одлуке суда о кривичном делу, кривичној санкцији и другим процесним односима који су у вези са кривичним делом, а захтевају учешће и одлуке суда.

Постоји више врста кривичних поступака што је у зависности од врсте и тежине кривичног дела и одређених својстава његових извршилаца. То су: редовни (општи) кривични поступак, посебни (особени) кривични поступци и помоћни поступци. Редовни кривични поступак се спроводи за кривична дела за која је прописана казна затвора преко осам година. Посебни кривични поступци су такви у којима се као и у редовном кривичном поступку решава кривична ствар и доноси одлука о делу и кривичној санкцији. Основна разлика између њих је у врсти и тежини кривичних дела за која се спроводе и у својствима њихових извршилаца. У посебне кривичне поступке спадају: скраћени кривични поступак, поступак за кривична дела у којима поступа јавно тужилаштво посебне надлежности (Тужилаштво за организовани криминал и Тужилаштво за ратне злочине), поступак према малолетницима, споразум о признању кривичног дела, и др. Помоћни поступци су такви поступци у којима се уопште не решава кривична ствар нити доноси одлука о делу и санкцији већ долази само до примене одређених кривичноправних и кривичнопроцесних института чиме се решавају поједина процесна питања. То су: поступак за издавање окривљених и осуђених лица, поступак за издавање потернице и објаве, поступак за пружање међународне кривичноправне помоћи, поступак за примену мера безбедности и др.

8. ТОК КРИВИЧНОГ ПОСТУПКА

Редовни кривични поступак се спроводи за најтежа кривична дела, тј. за кривична дела за која је прописана казна затвора преко осам година и као такав има најпотпунију структуру. Редовни кривични поступак има два стадијума, административни претходни поступак и судски главни кривични поступак.

Административни претходни поступак није део кривичног поступка у правом смислу речи и његово вођење је поверено јавном тужилаштву и полицији, без активне судске улоге. Претходни поступак започиње предузимањем прве радње надлежног органа (полиције или јавног тужилаштва) у циљу откривања кривичног дела и проналажења учиниоца и траје до потврђивања оптужнице од стране ванпретресног већа. Овако конципиран претходни поступак има три фазе:

- предистражни поступак, - истрагу и- стављање под оптужбу (оптужење).

Предистражни поступак се покреће када постоје основи сумње да је извршено кривично дело и циљ његовог вођења је да се пронађе учинилац кривичног дела, да се учинилац или саучесник не сакрије или не побегне, да се открију и обезбеде трагови кривичног дела и предмети који могу послужити као

6

доказ, као и да се прикупе сва обавештења која би могла бити од користи за успешно вођење кривичног поступка.

Истрага се може покренути у два случаја: прво, против одређеног лица за које постоје основи сумње да је учинило кривично дело и друго, против непознатог учиниоца када постоје основи сумње да је учињено кривично дело. Истрагу покреће наредбом јавни тужилац који је надлежан и да је води. У истрази се, пре свега, прикупљају докази и подаци који су потребни да би се могло одлучити да ли ће се подићи оптужница или обуставити поступак. Као што се види, законодавац омогућава да се истрага води на истом степену сумње као и предистражни поступак и то како против познатог учиниоца тако и против непознатог учиниоца. Једино што разликује предистражни поступак и истрагу јесте један формални елеменат, а то је наредба јавног тужиоца о покретању истраге. Сама наредба јавног тужиоца о покретању истраге нема никакав суштински значај јер не ствара никакву разлику у погледу правне природе у односу према предистражном поступку јер је воде исти органи, тј. тужилац и полиција, а и материјални услов је исти, тј. степен основа сумње. Самим тим, истрага заједно са предистражним поступком чини део претходног поступка.

Оптужење је следећа фаза претходног поступка до које долази када постоји оправдана сумња да је одређено лице извшило кривично дело и састоји се од подизања оптужнице и њеног потврђивања. Ова фаза започиње подизањем оптужнице, а завршава се потврђивањем оптужнице од стране ванпретресног већа или обуставом кривичног поступка. Треба истаћи да од предње изнесеног правила постоји изузетак који је присутан приликом подизања непосредне оптужнице којом приликом изостаје фаза истраге.

Судски главни кривични поступак је други стадијум редовног кривичног поступка и започиње потврђивањем оптужнице од стране ванпретресног већа и траје све до доношења првостепене судске одлуке. Судски главни кривични поступак има три фазе: припремање главног претреса, главни претрес и доношење пресуде. Припремање главног претреса почиње са достављањем потврђене оптужнице председнику већа и у његовој надлежности је одржавање припремног рочишта, заказивање главног претреса и доношење других одлука које се односе на управљање поступком. Одржавање припремног рочишта од стране председника већа у фази припремања главног претреса је новина коју доноси нови ЗКП чији је циљ да се странке изјасне о предмету оптужбе, да образложе доказе који ће бити изведени на главном претресу и да евентуално предложе нове  доказе, да се утврде чињенична и правна питања која ће бити предмет расправљања на главном претресу, као и о другим питањима за која суд оцени да су од значаја за одржавање главног претреса.  Главни претрес је централна фаза кривичног поступка у којој кривичнопроцесне странке расправљају о кривичној ствари. Основ доношења судске одлуке након завршеног главног претреса могу бити само докази изнесени на главном претресу. Сам главни претрес има пет етапа: отварање главног претреса, излагање оптужбе, саслушање оптуженог, доказни поступак и завршне речи. Доношење пресуде је последња фаза главног кривичног поступка и има следеће етапе: изрицање пресуде, објављивање пресуде, писмена израда пресуде и достављање пресуде.

7

Након доношења пресуде следи поступак по редовним правним лековима (жалби). Овај поступак се води поводом изјављеног правног лека пред судом вишег степена, ради расправљања и одлучивања о правилности и законитости суђења које је обавио првостепени суд. Овај поступак је факултативан.

Поступак по ванредним правним лековима води се против правноснажних судских одлука, односно одлука против којих није дозвољена употреба редовних правних лекова или које се више не могу нападати редовним правни лековима.

9. ОПТУЖНИ (АКУЗАТОРСКИ) КРИВИЧНИ ПОСТУПАК

Ово је најстарији систем кривичног поступка и био је присутан у развијеним робовласничким државама (Атина и Рим) и у раном феудализму. Најважније карактеристике овог система су следеће:

1. Покретање и трајање кривичног поступка је у целости зависило од тужиоца и суд је кривичну ствар расправљао само по захтеву тужиоца, с тим да је поступак био исти и за кривичне и за грађанске ствари. У својству тужиоца је могло да се јави само лице које је оштећено кривичним делом, а тек касније и било који грађанин и поднети тзв. популарну тужбу (actio popularis).

2. Друга страна у овом систему кривичног поступка је оптужени који је био потпуно равноправан са тужиоцем и имао је обавезу да се одазове позиву суда и да одговори на питање да ли тужбу сматра основаном или не.

3. Суд је био у пасивном положају који је имао обавезу да се стара о реду у поступку, да се докази изводе по закону, није се мешао у поступак доказивања и на основу изведених доказа је доносио пресуду.

4. Терет доказивања је био на тужиоцу. 5. У погледу структуре сам кривични поступак се одвијао на главном

претресу и није било никаквог претходног поступка.6. Судска одлука (пресуда) се доносила већином гласова и могла је бити

осуђујућа или ослобађајућа, а доношена је по принципу слободног судијског уверења, без образложења.

7. Главне тековине овог типа кривичног поступка су: раздвојеност основних процесних функција (суђење, оптужење, одбрана), јавност, усменост, непосредност и контрадикторност.

10. ИСТРАЖНИ (ИНКВИЗИТОРСКИ) КРИВИЧНИ ПОСТУПАК

Овај систем кривичног поступка добија превагу крајем 12. и почетком 13. века у окриљу католичке цркве и постепено је прешао у световне судове у феудалним државама Западне Европе и такав свој статус задржава до француске буржоаске револуције 1789. године када је уведен савремени кривични поступак. Најважније карактеристике овог система су следеће:

1. У истражном систему кривичног поступка не постоје странке и све три основне процесне функције (оптужба, одбрана, суђење) сконцентрисане су у рукама једног органа – суда који покреће поступак по службеној дужности.

8

Окривљени је био скоро потпуно обесправљен и више је сматран објектом него субјектом у праву.

3. У погледу структуре кривични поступак се састојао од истраге и суђења, с тим што је тежиште активности било у истрази. Истрага се делила на општу и посебну. У општој истрази окривљени је испитиван тако да уопште није знао које кривично дело му се ставља на терет, нити зашто се окривљује. У посебној истрази окривљени је током испитивања упознаван са делом које му се ставља на терет, с тим што је признање окривљеног био најјачи доказ, краљица доказа, а за добијање признања истражитељи су могли да примене мучење (тортуру). Само суђење као друга фаза кривичног поступка се одвијало пред већем које је судило и пресуђивало искључиво на основу списа предмета – оног што нема у списима не постоји. Фактички, на суђењу се нису појављивали ни окривљени ни сведоци.

4. Приликом одлучивања судија се није водио принципом слободног судијског уверења већ принципом законске вредности доказа.

5. Суд је поред осуђујуће и ослобађајуће судске одлуке (пресуде) могао донети и трећу врсту пресуде – пресуду на основу које се окривљени „отпушта испод суђења“ (absolutio ab instantia). Ово је била неповољна пресуда по окривљеног јер је суд у сваком тренутку могао поново повести поступак против окривљеног, а да он није имао право истицања приговора пресуђене ствари.

6. Поступак је био тајан, писмен и посредан, није било контрадикторности. 7. Тековине инквизиторског поступка су: начело официјелности и

легалитета кривичног гоњења и прикупљање доказа по службеној дужности суда.

11. САВРЕМЕНИ (МЕШОВИТИ) КРИВИЧНИ ПОСТУПАК

Француска буржоаска револуција из 1789. године је означила крај истражног кривичног поступка и почетак потпуне афирмације савременог система кривичног поступка. Основне карактеристике овог система кривичног поступка су:

1. Савремени кривични поступак је оптужно расправни кривични поступак у коме су основне кривичнопроцесне функције (оптужба, одбрана и суђење) осамостаљене и одвојене, тј. поверене су посебним субјектима.

2. Носилац функције оптужбе за највећи број кривичних дела је државни орган (јавни тужилац) и он предузима гоњење по службеној дужности. Оштећени има улогу супсидијарног тужиоца или помагача, а изузетак су кривична дела где се гоњење предузима по приватној тужби где је овлашћени тужилац приватни тужилац.

3. Суд је активни вршилац функције суђења. 4. Положај окривљеног карактерише претпоставка невиности и развијено

право на одбрану. 5. Са аспекта структуре цео кривични поступак је подељен на два основна

стадијума: претходни (припремни) и главни поступак. Основни задатак претходног поступка је разјашњење кривичне ствари до одређеног нивоа сазнања како би овлашћени тужилац могао донети адекватну одлуку о даљој судбини кривичног поступка. Главни кривични поступак се у целости одвија пред судом и на њему се дефинитивно утврђују све правно релевантне чињенице у једној кривичној ствари.

9

6. Акузаторски елементи у савременом поступку су јавност, усменост, непосредност и контрадикторност, а инквизиторски се огледају у постојању начела официјелности и легалитета. Највише инквизиторских елемената је задржано у фази истраге јер не постоји широка јавност и контрадикторност.

12. НАЧЕЛО ОФИЦИЈЕЛНОСТИ КРИВИЧНОГ ГОЊЕЊА

Начело официјелности кривичног гоњења састоји се у томе да се кривични поступак покреће и води од стране надлежног државног органа по службеној дужности – ex officio без обзира да ли то тражи оштећени или не. Оно се јавља као нужна последица саме природе кривичног дела јер се извршењем кривичног дела угрожавају основна друштвена добра и нарушава правни поредак па се самим тим кривично гоњење, сходно овом начелу, врши искључиво у друштвеном интересу. На овај начин кривично гоњење не зависи од воље оштећене особе, тј. не важи начело диспозиције какво је присутно у грађанском поступку. Дакле, начело официјелности решава питање чији су интереси одлучујући, да ли друштвени или појединачни, код покретања и вођења кривичног поступка. Полазећи од ове чињенице, обављање функције кривичног гоњења је поверено посебном државном органу – јавном тужиоцу. Према овом начелу јавни тужилац је једини субјект од којег може потећи иницијатива за кривично гоњење, осим кад је ограничена законом.

У нашем кривичном процесном праву начело официјелности кривичног гоњења је предвиђено као правило, али су предвиђени и изузеци од овог начела. Прво, кривична дела за која се гони по приватној тужби код којих је воља оштећеног одлучујућа како за покретање, тако и за вођење кривичног поступка. У овим поступцима јавни тужилац нема никакву улогу нити покретање и вођење поступка зависи од њега. Тако, ако је нпр. у питању кривично дело неовлашћено прислушкивање и снимање (чл. 143. ст. 1 и 2 КЗ) или неовлашћено фотографисање (чл. 144. ст. 1 КЗ) кривични поступак ће се покренути искључиво по приватној тужби оштећеног лица. Друго, кривична дела за која се кривично гоњење предузима по предлогу оштећеног. Код ових кривичних дела овлашћени тужилац је јавни тужилац и он предузима кривично гоњење и води кривични поступак, али само ако оштећени да свој предлог. Таква је ситуација нпр, са кривичним делом спречавање јавног скупа (чл. 151. ст. 1 КЗ) где јавни тужилац може предузети кривично гоњење, али тек по предлогу оштећеног лица.

Покретање и вођење кривичног поступка за ова кривична дела зависи од воље оштећеног лица, а оно се у реализацији те воље руководи целисходношћу вођења кривичног поступка. Код ових кривичних дела су воља оштећеног и приватни интереси доминирајући за кривично гоњење и самим тим важи начело диспозитивности.

10

13. НАЧЕЛО ЛЕГАЛИТЕТА И ОПОРТУНИТЕТА КРИВИЧНОГ ГОЊЕЊА

Начело официјелности не даје одговор на питање да ли је јавни тужилац као државни орган у обавези да врши кривично гоњење у сваком случају кад су испуњени законски услови, а ради се о кривичном делу за које се гони по службеној дужности. Одговор на то питање даје начело легалитета кривичног гоњења према којем је јавни тужилац обавезан да предузме и продужи кривично гоњење ако су испуњени законски услови за то. Наш ЗКП је у члану 6. прихватио начело легалитета кривичног гоњења и то: „Јавни тужилац је дужан да предузме кривично гоњење када постоје основи сумње да је учињено кривично дело или да је одређено лице учинило кривично дело за које се гони по службеној дужности.“ У склопу законитости кривичног гоњења, изричито је прописано да је јавни тужилац, заједно са полицијом, дужан да непристрасно разјасни сумњу о кривичном делу за које спроводе службене радње, и да са једнаком пажњом  испитују чињенице које терете окривљеног и чињенице које му иду у корист.

Супротно начелу легалитета је начело опортунитета кривичног гоњења према којем јавни тужилац у сваком поједином случају цени да ли је целисходно покренути кривични поступак иако су испуњене све законске претпоставке имајући превасходно у виду јавни интерес. У поступку према пунолетним лицима постоје два случаја када се јавни тужилац може користити начелом опортунитета. Прво, јавни тужилац може, одложити кривично гоњење за кривична дела за која је предвиђена новчана казна или казна затвора до пет година, ако осумњичени прихвати једну или више од следећих мера:1) да отклони штетну последицу насталу извршењем кривичног дела или да накнади причињену штету,2) да плати одређени новчани износ у корист хуманитарне организације, фонда или јавне установе,3) да обави одређени друштвенокорисни или хуманитарни рад,4) да испуни доспеле обавезе издржавања,5) да се подвргне одвикавању од алкохола или опојних дрога,6) да се подвргне психосоцијалном третману ради отклањања узрока насилничког понашања,7) да изврши обавезу установљену правноснажном одлуком суда, односно поштује ограничење утврђено правноснажном судском одлуком.

У наредби о одлагању кривичног гоњења јавни тужилац ће одредити рок у којем осумњичени мора извршити преузете обавезе, с тим да рок не може бити дужи од годину дана. Ако осумњичени у прописаном року изврши преузету обавезу јавни тужилац ће одбацити кривичну пријаву и о томе обавестити оштећеног који у овом случају нема право да се појави као супсидијарни тужилац. Као што се може приметити, није прописана обавеза да суд даје одобрење јавном тужиоцу да се служи опортунитетом већ примена овог начела у потпуности самостално припада јавном тужиоцу. .

Друго, у случају кривичних дела за која је предвиђена новчана казна или казна затвора до три године, јавни тужилац може одбацити кривичну пријаву ако је осумњичени, услед стварног кајања, спречио наступање штете или је штету у

11

потпуности већ надокнадио, а јавни тужилац, према околностима случаја, оцени да изрицање кривичне санкције не би било правично. И у овом случају оштећени се не може појавити као супсидијарни тужилац.

14. НАЧЕЛО ОПТУЖБЕ (АКУЗАТОРНОСТИ)

Начелом оптужбе се решава питање покретања и трајања кривичног поступка до коначног решења кривичне ствари. Сходно томе, уколико нема оптужбе суд никако не поступа по службеној дужности, тј. суд никада не може да покрене нити да води кривични поступак по службеној дужности. Ово начело је прописано у члану 5. ЗКП према којем је регулисано питање предузимања и почетка кривичног гоњења.

У том смислу, у својству овлашћеног тужиоца може да се појави, у зависности од природе и тежине кривичног дела, јавни тужилац, оштећени као тужилац и приватни тужилац. Јавни тужилац је овлашћени тужилац за кривична дела за која се гони по службеној дужности и тада кривично гоњење започиње предузимањем прве радње јавног тужиоца, или овлашћених службених лица полиције на основу захтева јавног тужиоца, ради провере основа сумње да је учињено кривично дело или да је одређено лице учинило кривично дело. Оштећени као супсидијарни тужилац јавља се у својству овлашћеног тужиоца код кривичних дела за која се гони по службеној дужности у случају када јавни тужилац сматра да нема законских услова за кривично гоњење или у току поступка одустане од кривичног гоњења. Приватни тужилац је овлашћени тужилац за кривична дела за која се гони по приватној тужби и тада кривично гоњење започиње подношењем приватне тужбе од стране приватног тужиоца.

Треба још нагласити да постоје и кривична дела за која се кривично гоњење предузима по предлогу оштећеног. Код ових кривичних дела овлашћени тужилац је јавни тужилац с тим што он не може предузети кривично гоњење без претходно датог предлога оштећеног (нпр. силовање у браку, обљуба над немоћним лицем учињена према брачном другу).

15. НАЧЕЛО НЕПОСРЕДНОСТИ И УСМЕНОСТИ

Начелом непосредности се решава питање начина на који суд сазнаје садржину како појединих доказа тако и доказног материјала као целине. Сходно овоме начелу између кривичног суда и извора сазнања нема посредника. У том смислу суд у кривичном поступку непосредно саслушава окривљеног, вештака, испитује сведоке, остварује непосредни увид у исправе, итд.

Примена овог начела највише долази до изражаја на главном претресу на шта упућује и одредба да суд заснива пресуду само на доказима који су изведени на главном претресу. Међутим, постоје одређена одступања од начела непосредности у нашем кривичном процесном праву у складу са чл. 406 као нпр: 1) ако су испитана лица умрла, душевно оболела или се не могу пронаћи, или је њихов долазак пред суд немогућ или знатно отежан због старости, болести или

12

других важних узрока, 2) ако сведоци или вештаци без законских разлога неће да дају исказ на главном претресу, 3) ако су странке сагласне да се тако поступи уместо непосредног испитивања сведока или вештака који није присутан, без обзира да ли је био позван или не, 4) ако оптужени одступи од свог раније датог исказа, председник већа ће га упозорити на то, упитати за разлоге одступања и, по потреби, одредити по службеној дужности, или на захтев оптуженог да се раније дати исказ или део тог исказа прочита и репродукује његов оптички или тонски снимак. С друге стране, ако оптужени одбије да изнесе одбрану или да одговара на поједина питања, увек ће се прочитати његов ранији исказ или део тог исказа или ће се репродуковати оптички или тонски снимак тог исказа.

Начелом усмености се решава питање начина предузимања кривичнопроцесних радњи па се сходно томе све кривичнопроцесне радње предузимају усмено, путем живе речи, гласа или покрета. Примењује се током целог кривичног поступка, али своју најпотпунију примену достиже на главном претресу који је углавном уређен као усмени поступак. Тако, главни претрес почиње читањем оптужнице или приватне тужбе, испитивање оптуженог, испитивање сведока, вештака, завршне речи, све се одвија усмено. Неопходно је разликовати начело усмености и непосредности јер се умногоме поклапају. Тако ако се прочита на главном претресу записник о ранијем испитивању сведока удовољава се начелу усмености, али не и непосредности.

16. НАЧЕЛО ЈАВНОСТИ

Начело јавности подразумева јавност кривичног поступка уопште, а пре свега је заступљена на главном претресу као посебној фази главног кривичног поступка. Општа јавност представља право трећих непосредно незаинтересованих лица старијих од 16 година да присуствују раду суда и прате његов рад и карактеристична је за главни претрес. Такође, лица која присуствују главном претресу дужна су да се пристојно понашају и да чувају достојанство суда и ред у суду с тим да не смеју носити оружје или опасно оруђе, осим чувара окривљеног који може бити наоружан. Ограничена јавност значи да је из одређених разлога искључена општа јавност, али поред лица чије је присутво на главном претресу обавезно, може присуствовати и одређени круг других лица. Тако је прописано да веће може дозволити да главном претресу на коме је јавност искључена присуствују поједина службена лица, научни, стручни и јавни радници, а на захтев оптуженог, може то дозволити и његовом брачном другу, његовим блиским сродницима и лицу са којим живи у ванбрачној или каквој другој трајној заједници. Страначка јавност (ограничена на процесне странке, овлашћеног тужиоца и окривљеног) је увек присутна на главном претресу и саставни је део самог поступка, односно она је услов без кога се не може - conditio sine qua non за расправљање пред судом.

Постоје одређени случајеви искључења јавности и то ради заштите: јавног реда и морала, интереса националне безбедности, интереса малолетника, приватности учесника у поступку и ради заштите других оправданих интереса у демократском друштву. Одлуку о искључењу јавности доноси веће решењем, и то

13

по службеној дужности или на предлог странке или браниоца, али увек након њиховог изјашњења. Решење о искључењу јавности мора бити образложено и јавно објављено и може се побијати само у жалби на пресуду. Оно што је посебно значајно истаћи јесте да се искључење јавности не односи се на странке, браниоца, оштећеног и његовог заступника и пуномоћника тужиоца.

17. НАЧЕЛО ИСТИНЕ

Новим Закоником о кривичном поступку је на неки начин девалвирано начело утврђивања материјалне истине. Наиме, нови ЗКП у чл. 15. предвиђа да суд изводи доказе на предлог странака. Даље, суд може дати налог странци да предложи допунске доказе или изузетно сам одредити да се такви докази изведу, ако оцени да су изведени докази противречни или нејасни и да је то неопходно да би се предмет доказивања свестрано расправио. На овај начин се активност суда у поступку доказивања минимализује у складу са англосаксонском правном традицијом. Као што се може приметити у први план се ставља доказна пасивност, а не активност суда. Оно што је карактеристично за земље европско континенталне правне традиције, па и за Србију, да је суд активан приликом доказивања и да сам изводи доказе и да није ограничен доказним предлозима странака, оваквим одредбама се девалвира.

Међутим, и поред тога што суд више није дужан да сакупља и изводи доказе по службеној дужности, задржане су одређене гаранције како би се утврдила истина поводом конкретне кривичне ствари и оне се огледају у следећем:

1) суд није везан признањем окривљеног у том смислу да када окривљени признаје извршење кривичног дела, орган који води кривични поступак дужан је да и даље прикупља доказе о кривичном делу само ако постоји основана сумња у истинитост признања или је признање непотпуно, противречно или нејасно и ако је у супротности са другим доказима;

2) докази се могу подносити у сваком стадијуму кривичног поступка, чак и у поступку по правним лековима, па и после правноснажне пресуде. Такође, једном одбијени докази могу се понављати у кривичном поступку;

3) право окривљеног на извођење доказа и развијање одбране у циљу побијања тужбе;

5) јавност, усменост, непосредност и расправност; 6) слободна оцена доказа.Супротности начелу истине:1) негативна права одбране (право окривљеног да ћути и да казује

неистину);2) правноснажност пресуде.

18. НАЧЕЛО РАСПРАВНОСТИ (КОНТРАДИКТОРНОСТИ)

Начело расправности јавља се као последица начела оптужбе и подразумева могућност странака да у кривичном поступку излажу своје ставове о питањима која се расправљају и да се изјасне о ставовима противне странке.

14

Ово начело се у кривичним поступцима спроводи на два начина. Прво, непосредним сусретом странака пред судом на који начин странке имају највећу могућност да усмено путем живе речи износе своје ставове и одговоре на наводе супротне стране. Други начин практичног спровођења овог начела је посредним путем, односно подношењем захтева, предлога и правних средстава која се по правилу подносе писмено.

Битни услови за реализацију овог начела су: прво, начело одвојености кривичнопроцесних функција према коме су одвојене три основне функције у кривичном поступку (оптужба, одбрана, суђење) и поверене посебним субјектима чиме су створени услови за практичну реализацију начела расправности. И друго, процесна равноправност носилаца основних кривичнопроцесних функција и то посебно између овлашћеног тужиоца и окривљеног.

Циљ овог начела је да се:- олакша установљавање истине о предмету суђења,- постигну гаранције за бољу судску одлуку и- обезбеди равноправност странака у кривичном поступку.

19. НАЧЕЛО ЗАШТИТЕ ЛИЧНЕ СЛОБОДЕ

Када се говори о начелу заштите личне слободе, превасходно се мисли на права која припадају ухапшеном лицу. Ухапшено лице има следећа основна права. Најпре, ухапшено лице има право да одмах на језику који разуме буде обавештен о разлогу хапшења.

У погледу његовог права да се изјасни о разлозима хапшења и другим наводима који стоје против њега ухапшени има право да ништа не изјави или да ускрати одговор на поједино питање или да слободно изнесе своју одбрану или да призна или не призна кривицу.

Затим, у погледу права на одбрану, ухапшени има право да се брани сам или уз стручну помоћ браниоца који има право да присуствује његовом саслушању, као и право да пре него што буде саслушан може са браниоцем обавити поверљив разговор који се може надзирати само гледањем, а не и слушањем.

Исто тако, ухапшено лице може захтевати да без одлагања о хапшењу буде обавештен неко од чланова његове породице или друго њему блиско лице, као и дипломатско-конзуларни представник државе чији је држављанин, односно представник овлашћене међународне организације јавноправног карактера, ако је у питању избеглица или лице без држављанства. Веома је битно истаћи да ухапшени има право да захтева да га без одлагања прегледа лекар кога слободно изабере, а ако он није доступан, лекар кога одреди јавни тужилац, односно суд.

Најзад, ухапшени има право да непосредно пре првог саслушања прочита кривичну пријаву, записник о увиђају и налаз и мишљење вештака.

У погледу поступања са ухапшеним лицем, значајно је истаћи да уколико је ухапшен без одлуке суда онда мора, без одлагања, а најкасније у року од 48 сати бити предат надлежном судији за претходни поступак, а у противном се пушта на слободу.

15

20. НАЧЕЛО ПРАВИЧНОГ ВОЂЕЊА КРИВИЧНОГ ПОСТУПКА

Право на правично суђење прописано је чл. 6. Европске конвенције и гласи: Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на:

- правичну и јавну расправу, - суђење у разумном року,- пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона.

Пресуда се изриче јавно, али се штампа и јавност могу искључити с целог или с дела суђења у интересу:

- морала, - јавног реда или - националне безбедности у демократском друштву, - када то захтевају интереси малолетника или - заштита приватног живота странака или - у мери која је, по мишљењу суда, нужно потребна у посебним околностима

када би јавност могла да нашкоди интересима правде.Претпоставка невиности подразумева да свако ко је оптужен за кривично

дело сматраће се невиним све док се не докаже његова кривица на основу закона с тим што морају бити испоштована минимална права оптуженог и то:

- да у најкраћем могућем року, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима за оптужбу против њега;

- да има довољно времена и могућности за припремање одбране;- да се брани лично или путем браниоца кога сам изабере или, ако нема

довољно средстава да плати за правну помоћ, да ову помоћ добије бесплатно када интереси правде то захтевају;

- да испитује сведоке против себе или да постигне да се они испитају и да се обезбеди присуство и испитивање сведока у његову корист;

- да добије бесплатну помоћ преводиоца ако не разуме или не говори језик који се употребљава на суду.

21. КРИВИЧНОПРОЦЕСНИ СУБЈЕКТИ

Кривичнопроцесни субјект јесте процесно способно физичко или правно лице које на основу законом му прописаних права и дужности врши у кривичном поступку одређену функцију у циљу остваривања кривичнопроцесног задатка.

Основна обележја општег појма кривичнопроцесног субјекта су: - својство кривичнопроцесног субјекта може стећи како физичко тако и

правно лице; - процесна способност коју чини стварна и оперативна легитимација.

Стварна легитимација се заснива на односу једног лица према кривичној ствари и од тог односа зависи и својство у коме се то лице може појавити у кривичном поступку (нпр. да би се лице појавило у својству супсидијарног тужиоца потребно је да је оштећено кривичним делом). Оперативна легитимација представља

16

способност једног лица да права и дужности у кривичном поступку реализује својом сопственом делатношћу и као таква је заснована на његовом узрасту и душевном здрављу;

- сваки кривичнопроцесни субјект поседује законом предвиђен фонд права и дужности;

- он је извршилац припадајућих му права и дужности у циљу остваривања кривичнопроцесног задатка и то извршилаштво може бити непосредно и посредно.

Главни кривичнопроцесни субјекти су носиоци главних кривичнопроцесних функција и стичу ово својство од почетка кривичног поступка и то су: суд, овлашћени тужилац и окривљени. Помоћни кривичнопроцесни субјекти су носиоци помоћних кривичнопроцесних функција и јављају се нешто касније вољом главних кривичнопроцесних субјеката (нпр. бранилац, пуномоћник, законски заступник).

Странке у кривичном поступку су овлашћени тужилац и окривљени. Странка је кривичнопроцесни субјект који у кривичном поступку обавља функцију оптужбе или одбране.

22. НАЧЕЛА КРИВИЧНОПРОЦЕСНИХ СУБЈЕКАТА

Општа начела кривичнопроцесних субјеката су: начело монофункционалности и начело непоновљивости кривичнопроцесног субјекта у истој кривичној ствари (ne bis in idem).

Начело монофункционалности значи да је сваки кривичнопроцесни субјекат носилац само једне законом одређене функције у кривичном поступку, тј. да сваки субјекат обавља, по правилу, само једну функцију у кривичном поступку. То значи да овај принцип значи забрану стицаја различитих кривичнопроцесних функција у рукама једног субјекта. Овај принцип се апсолутно примењује у вези са функцијом судије, јавног тужиоца и окривљеног (нпр. судија или судија-поротник не може вршити судијске дужности ако је учествовао у поступку као тужилац, бранилац, законски заступник или пуномоћник оштећеног, односно тужиоца, или је испитан као сведок или као вештак). Међутим, постоје и одређена одступања од овог принципа и то да се оштећени, оштећени као тужилац и приватни тужилац могу саслушати као сведоци.

Начело ne bis in idem значи да једном правноснажно пресуђена кривична ствар не може бити предмет новог кривичног поступка. Евентуални покушај покретања кривичног поступка у већ правноснажно окончаном кривичном поступку спречава се истицањем приговора пресуђене ствари – res iudicata. Овај принцип је изричито успостављен чланом 4. ЗКП који каже да нико не може бити гоњен за кривично дело за које је одлуком суда правноснажно ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или је поступак правноснажно обустављен. Међутим, ово начело не важи у поступку по ванредним правним лековима и тада правноснажна судска одлука не може бити измењена на штету окривљеног.

17

23. ПОЈАМ СУДА И КРИВИЧНОГ СУДА

Судови су самостални и независни државни органи који штите слободе и права грађана, законом утврђена права и интересе правних субјеката и обезбеђују уставност и законитост. Судска власт у Републици Србији припада судовима опште надлежности и посебним судовима (судови специјализоване надлежности). Судови опште надлежности су: основни судови који се оснивају за територију града, односно једне или више општина; виши судови који се оснивају за подручје једног или више основних судова; апелациони судови који се оснивају за подручје више виших судова и Врховни касациони суд Србије као највиши суд у Републици Србији. Судови посебне надлежности су: привредни судови, Привредни апелациони суд, прекршајни судови, Виши прекршајни суд и Управни суд.

Према Закону о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела образовано је Посебно оделење за организовани криминал Вишег суда у Београду. Даље, према Закону о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине образовано је Посебно оделење за ратне злочине у Вишем суду у Београду. Најзад, према Закону о организацији и надлежности државних органа за борбу против високотехнолошког криминала формирано је Посебно одељење за високотехнолошки криминал при Вишем суду у Београду. Такође, у оквиру виших судова постоје и посебна одељења која суде малолетним учиниоцима кривичних дела. Војни судови не постоје, а њихова надлежност је прешла на посебна (војна) одељења виших судова.

На крају, треба истаћи да кривични суд није никакав посебан суд већ је то теоретски назив за суд опште надлежности у случају када решава и расветљава кривичну ствар.

24. НАЧЕЛО НЕЗАВИСНОСТИ СУДА И СУДИЈЕ

Начело независности суда и судије подразумева независност у објективном смислу и независност у субјективном смислу. Независност у објективном смислу подразумева да је суд независан и потчињен само Уставу и закону, а независност у субјективном смислу да је сваки утицај на судију у вршењу судијске функције забрањен.

Практична реализација независности суда и судија обезбеђена је низом гаранција међу којима су најзначајније следеће. Прво, сталност судијске функције која пружа судији извесну гаранцију и ослобађа га неизвесности да ли ће због слободног судијског уверења зависити његов радни однос. Изузетно, лице које се први пут бира за судију, бира се на три године. Друго, начином избора судија будући да је прописано да судије бира Народна скупштина РС на предлог Високог савета судства, када се лице први пут бира на судијску функцију. За стално обављање судијске функције судије бира Високи савет судства. Треће, забраном судији да обавља службу или посао који је неспојив са судијском функцијом. Тако, судија не може бити на функцијама у органима који доносе прописе и органима

18

извршне власти и јавним службама нити може бити члан политичке странке, нити политички деловати на други начин, бавити се било којим јавним или приватним плаћеним послом, нити пружати правне услуге или савете уз накнаду. Четврто, установа имунитета. Прописано је да судија не може бити позван на одговорност за изражено мишљење или гласање приликом доношења судске одлуке, осим ако се ради о кривичном делу кршења закона од стране судије. Такође, судија не може бити лишен слободе у поступку покренутом због кривичног дела учињеног у обављању судијске функције без одобрења Високог савета судства.

25. НАЧЕЛО ЗБОРНОСТИ РАДА СУДА

Суд по правилу суди у већу с тим што се законом може предвидети да у одређеним стварима суди судија појединац. Ово начело је спроведено у свим судовима с тим што је различит састав већа како по броју тако и по личном саставу већа и то:

У првом степену судови суде у већима чији се састав разликује у зависности од тежине кривичног дела. Тако ће судови судити у већима састављеним од једног судије и двоје судија поротника (мало веће) за кривична дела за која је прописана казна затвора преко осам година, а до двадесет година. За кривична дела за које је прописана казна затвора од тридесет до четрдесет година судиће веће у саставу од двоје судија и троје судија портника (велико веће). У поступцима за које је посебним законом одређено да поступа јавно тужилаштво посебне надлежности нема судија поротника већ је првостепено веће састављено од троје судија.

Кад се примењују посебне одредбе о скраћеном поступку, тј. за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до осам година, у првом степену суди судија појединац.

У другом степену судови суде у већима састављеним од троје судија, осим кад су у питању кривична дела за које је прописана казна затвора од тридесет до четрдесет година, односно у поступцима за које је посебним законом одређено да поступа јавно тужилаштво посебне надлежности. Тада у другом степену судови суде у већима састављеним од пет судија.

Кад суди у трећем степену, веће је састављено од троје судија, односно пет судија кад су у питању кривична дела за које је прописана казна затвора од тридесет до четрдесет година, односно у поступцима за које је посебним законом одређено да поступа јавно тужилаштво посебне надлежности. Најзад, у првостепеним судовима постоје и ванпретресна већа (кривична већа) састављена од троје судија, која одлучују о одређеним питањима предвиђеним ЗКП.

26. НАЧЕЛО УЧЕШЋА ГРАЂАНА У СУЂЕЊУ

Суштина начела учешћа грађана у суђењу огледа се у учешћу у суђењу, поред судија, и судија поротника као лаичког, правно необразованог и стручно неприпремљеног елемента и они у нашем кривичнопроцесном законодавству учествују у судећим већима првостепених судова, када они суде на претресу.

19

Потпуно су равноправни са професионалним судијама и то како у одлучивању о кривичном делу тако и о кривичној санкцији.

Два су основна облика поротног суђења: право поротно суђење и поротно суђење у неправом виду.

Право поротно суђење је такав облик суђења у коме грађани образују посебна судска већа (тзв. пороту). У оваквим системима порота је надлежна да утврђује чињенице и да решава чињенична питања на претресу и да на основу утврђених чињеница да одговор на питање да ли је окривљени крив или не. Поред пороте, постоји и посебно веће састављено од судије професионалаца (или судија појединац) које решава правна питања и изриче кривичну санкцију када порота донесе одлуку да је окривљени крив. Право поротно суђење је карактеристично за англосаксонско право.

Поротно суђење у неправом виду је такав облик суђења у којем судије и судије поротници образују једно, јединствено мешовито судско веће. У овако образованом судском већу судије и судије поротници су равноправни у решавању и чињеничних и правних питања као и приликом изрицања кривичне санкције. Поротно суђење у неправом виду је карактеристично за земље европско континенталне традиције, а овакав вид суђења је најпре уведен у Немачкој половином 19. века.

27. НАЧЕЛО ИЗБОРНОСТИ У РАДУ СУДА

Начело изборности подразумева да судије и председнике судова бира Народна скупштина РС у складу са законом.

Судије по позиву бира Народна скупштина на предлог Високог савета судства, када се лице први пут бира на судијску функцију и мандат судији који је први пут изабран траје три године, а Високи савет судства бира судије за трајно обављање судијске функције.

Судије поротнике именује Високи савет судства, на предлог министра надлежног за правосуђе и он се именује на пет година и може бити поново именован.

За судију по позиву може бити изабрано лице које испуњава кумулативно следећих пет услова: држављанин Србије који испуњава опште услове за рад у државним органима; који је завршио правни факултет; положио правосудни испит; који је стручан, оспособљен и достојан судијске функције и који има радно искуство у правној струци (3 год. за основни, 6 год. за виши суд, 10 год. за апелациони и 12 год. за Врховни касациони суд).

За судију поротника може бити именован пунолетни држављанин Републике Србије, који у моменту именовања има мање од седамдесет година и који је достојан функције судије поротника. При именовању води се рачуна о полу, старости, занимању и друштвеном положају кандидата, о знању, стручности и склоности ка појединим врстама судских ствари.

20

28. СТВАРНА НАДЛЕЖНОСТ КРИВИЧНОГ СУДА

Уопште, под појмом надлежности кривичног суда се подразумева право и дужност кривичног суда да у кривичном поступку реши и расветли одређену кривичну ствар. Стварна надлежност представља право и дужност кривичног суда да расветли и реши одређену кривичну ствар у зависности од тежине кривичног дела и својства извршиоца.

Основни суд је стварно надлежан да у првом степену суди: за кривична дела за која је као главна казна предвиђена новчана казна или казна затвора до десет година и десет година, ако за поједина од њих није надлежан други суд; одлучује о молби за престанак мере безбедности или правне последице осуде за кривична дела из своје надлежности. Такође, основни суд пружа грађанима правну помоћ, међународну правну помоћ, ако није надлежан други суд, и врши друге послове одређене законом.

Виши суд је стварно надлежан да у првом степену суди: за кривична дела за која је као главна казна предвиђена казна затвора преко десет година; за одређена, законом таксативно набројана кривична дела, која би према висини запрећене казне била у надлежности основног суда (нпр. кривична дела против Војске Србије, одавање државне тајне, повреда угледа Републике Србије, убиство на мах, кршење закона од стране судије, јавног тужиоца и његовог заменика, итд.); суди у кривичном поступку према малолетницима; одлучује о молби за престанак мере безбедности или правне последице осуде за кривична дела из своје надлежности; води поступак за изручење окривљених и осуђених лица; одлучује о сукобу надлежности основних судова са свог подручја, итд.

Виши суд у другом степену одлучује о жалбама на одлуке основних судова о одређивању мера обезбеђења присуства окривљеног.

Апелациони суд одлучује о: жалбама на одлуке виших судова; о жалбама на одлуке основних судова у кривичном поступку, ако за одлучивање о жалби није надлежан виши суд; сукобу надлежности нижих судова са свог подручја, ако за одлучивање није надлежан виши суд, и др.

Врховни касациони суд одлучује о: ванредним правним средствима изјављеним на одлуке судова у РС; сукобу надлежности између судова, ако за одлучивање није надлежан други суд и преношењу надлежности судова ради лакшег вођења поступка или других важних разлога.

29. МЕСНА НАДЛЕЖНОСТ КРИВИЧНОГ СУДА

Месна надлежност кривичног суда представља право и дужност стварно надлежног кривичног суда да расветли и реши кривичну ствар са своје територије. Треба разликовати редовне и ванредне месне надлежности с тим што редовне имају приоритет и узимају се као правило у примени, а ванредне месне надлежности се примењују по изузетку.

Код редовне месне надлежности разликујемо три критеријума за одређивање месне надлежности кривичног суда.

Прво, место извршења кривичног дела. Ово је главни критеријум и заснива се на томе да је по правилу месно надлежан суд на чијем подручју је кривично дело

21

извршено или покушано. Кривично дело је извршено како у месту где је извршилац радио или био дужан да ради, тако и у месту где је у целини или делимично наступила последица дела. Међутим, постоје одређени специфични случајеви па је тако прописано да ако је кривично дело учињено на домаћем броду или ваздухоплову док се налази у домаћем пристаништу, надлежан је суд на чијем подручју се налази то пристаниште. У осталим случајевима, надлежан је суд на чијем подручју се налази матична лука брода, односно ваздухоплова или домаће пристаниште у коме се брод, односно ваздухоплов први пут заустави.

Друго, место пребивалишта или боравишта окривљеног. Овај критеријум је супсидијаран и до његове примене долази у два случаја: ако није познато место извршења кривичног дела или ако је место извршења кривичног дела ван Србије. Ако кривични поступак започне применом овог супсидијарног критеријума па се у међувремену сазна које је место извршења кривичног дела, неће доћи до преношења месне надлежности већ ће надлежан остати суд који је започео поступак по месту пребивалишта, односно боравишта окривљеног. Значајно је истаћи да ће у поступку према малолетницима увек месно надлежан бити суд према пребивалишту, односно боравишту окривљеног малолетника, а не према месту извршења кривичног дела.

Треће, према месту рођења, хапшења или самопријављивања окривљеног. Овај критеријум се примењује када није познато место извршења кривичног дела ни пребивалиште или боравиште окривљеног или су оба места ван територије Србије.

30. ВАНРЕДНЕ МЕСНЕ НАДЛЕЖНОСТИ

Надлежност првенства подразумева да је месно надлежан онај кривични суд на чијем подручју је прво покренут кривични поступак. До примене овог критеријума долази када је кривично дело извршено или покушано на подручјима разних судова или на граници тих подручја или је неизвесно на ком подручју је дело извршено или покушано. Такође, до примене овог критеријума долази и онда када је једно лице извршило више кривичних дела за која су стварно надлежни судови исте врсте. У таквом случају је такође надлежан онај суд који је први започео поступак.

Делегирана надлежност је један вид преношења надлежности с једног суда на други суд и то у два случаја. Прво, када је надлежни суд из правних (недовољан број судија) или стварних (оболење судија, поплава) разлога спречен да води кривични поступак. Тада је дужан да о спречености извести непосредно виши суд који ће одредити други стварно надлежни суд. Против овог решења о преношењу месне надлежности није дозвољена жалба. О овом преношењу надлежности одлучује надлежни Апелациони суд. И друго, до преношења месне надлежности може доћи уколико је очигледно да ће се поступак лакше спровести или ако постоје други важни разлози. До преношења надлежности на овај начин долази по предлогу судије за претходни поступак, судије појединца или председника већа, а одлуку доноси Врховни касациони суд.

22

Одређена надлежност када се ни по којем критеријуму не може установити који је суд месно надлежан да суди у конкретној кривичној ствари. Одлуку о томе пред којим судом ће се спровести такав поступак доноси Врховни касациони суд.

31. ОЦЕНА СТВАРНЕ И МЕСНЕ НАДЛЕЖНОСТИ И СУКОБ НАДЛЕЖНОСТИ

Под оценом надлежности подразумева се обавеза суда да по службеној дужности води рачуна о својој стварној и месној надлежности. Што се тиче стварне надлежности, суд је дужан да води рачуна о стварној надлежности до завршетка кривичног поступка. Важно је нагласити да ако после отварања главног претреса суд установи да је за суђење надлежан нижи суд, неће доставити предмет том суду него ће сам спровести поступак и донети одлуку. У погледу месне надлежности, за кривична дела за која се води редовни кривични поступак суд је дужан да води рачуна о месној надлежности до потврђивања оптужнице, а за кривична дела за која се води скраћени поступак, до заказивања главног претреса или рочишта за изрицање кривичне санкције.

Када суд утврди да није стварно или месно надлежан да поступа у одређеној кривичној ствари, огласиће се ненадлежним и по правноснажности решења уступиће предмет надлежном суду. Ако суд коме је предмет уступљен као надлежном сматра да је надлежан суд који му је предмет уступио или неки други суд, покренуће поступак за решавање сукоба надлежности. Сукоб надлежности може бити позитиван или негативан и постоји када два или више судова истовремено прихватају или одбијају надлежност у једној кривичној ствари. Сукоб надлежности решава непосредно виши заједнички суд за судове између којих сукоб надлежности постоји. Пре доношења решења о сукобу надлежности суд ће затражити мишљење јавног тужиоца, који је надлежан да поступа пред тим судом, уколико се поступак води по његовом захтеву. До доношења решења о сукобу надлежности сваки од судова је дужан да предузме оне радње у поступку за које постоји опасност од одлагања. Најзад, против решења донетог поводом сукоба надлежности жалба није дозвољена.

32. ИЗУЗЕЋЕ СУДИЈА И СУДИЈА ПОРОТНИКА

Изузеће судије или судије поротника представља установу кривичног процесног права која доводи до немогућности вршења судијске функције у једној одређеној кривичној ствари јер постоје разлози који их чине неподобним да у конкретном случају решавају кривичну ствар. Постоји обавезно и факултативно (необавезно) изузеће. Разлози за обавезно изузеће судија или судија поротника су:

1. ако је оштећен кривичним делом;2. ако му је окривљени, његов бранилац, тужилац, оштећени, њихов законски

заступник или пуномоћник, брачни друг или сродник по крви у правој линији до било ког степена, у побочној линији до четвртог степена, а по тазбини до другог степена;

23

3. ако је са окривљеним, његовим браниоцем, тужиоцем или оштећеним у односу стараоца, штићеника, усвојиоца, усвојеника, храниоца или храњеника;

4. ако је у истом кривичном предмету поступао као судија за претходни поступак или је одлучивао о потврђивању оптужнице или је учествовао у доношењу мериторне одлуке о оптужби која се побија жалбом или ванредним правним леком, или је учествовао у поступку као тужилац, бранилац, законски заступник или пуномоћник оштећеног, односно тужиоца, или је саслушан као сведок или као вештак.

Разлог за факултативно изузеће су околности које изазивају сумњу у непристрасност судије или судије поротника и изузеће могу тражити странке и бранилац. Они могу тражити изузеће само поименично одређеног судије или судије поротника који у предмету поступа, а о изузећу судије или судије поротника одлучује председник суда.

О изузећу председника суда или председника суда и судије или судије поротника, одлуку доноси председник непосредно вишег суда, а ако се тражи изузеће председника Врховног касационог суда Србије, одлуку о изузећу доноси општа седница тог суда.

33. ПОЈАМ И ВРСТЕ ЈАВНИХ ТУЖИЛАШТАВА

Јавно тужилаштво је самостални државни орган који гони учиниоце кривичних и других кажњивих дела и предузима мере за заштиту уставности и законитости.

Јавно тужилаштво Републике Србије чине Републичко јавно тужилаштво, апелациона јавна тужилаштва, виша јавна тужилаштва, основна јавна тужилаштва и јавна тужилаштва посебне надлежности. Јавна тужилаштва посебне надлежности су Тужилаштво за организовани криминал и Тужилаштво за ратне злочине с тим што је Законом о организацији и надлежности државних органа за борбу против високотехнолошког криминала предвиђено да се у Вишем јавном тужилаштву у Београду образује Посебно одељење за борбу против високотехнолошког криминала.

У погледу оснивања тужилаштава важе следећа правила. Републичко јавно тужилаштво, Тужилаштво за организовани криминал и Тужилаштво за ратне злочине, оснивају се за територију Републике Србије, Апелационо јавно тужилаштво оснива се за подручје апелационог суда, Више јавно тужилаштво оснива се за подручје вишег суда, a основна јавна тужилаштва се оснивају за подручје основног суда.

34. ПРИНЦИПИ У ОРГАНИЗАЦИЈИ ЈАВНОГ ТУЖИЛАШТВА

Принцип инокосног (монократског) уређења се огледа у томе што радом јавног тужилаштава руководи и за његов рад одговара само једно лице - јавни тужилац, као инокосни орган што значи да не постоји вршење послова и одлучивања у зборном саставу.

24

Принцип хијерархије се огледа у томе да је ниже јавно тужилаштво подређено вишем, а као последица такве организације се јављају обавезна упутства вишег јт нижем јт. Упутство се издаје у писменој форми, а нижи јавни тужилац ако сматра да је обавезно упутство супротно закону може изјавити приговор Републичком јавном тужиоцу. Такође, јавни тужилац може издавати обавезна упутства за поступање и свом заменику и то у писменој форми.

Принцип деволуције се огледа у праву вишег јавног тужиоца да преузме кривично гоњење или вршење појединих радњи из надлежности нижег јавног тужиоца и тада је дужан да донесе образложено решење. Нижи јавни тужилац који сматра да је решење непосредно вишег јавног тужиоца неосновано може изјавити приговор Републичком јавном тужиоцу.

Принцип супституције представља право вишег јт да може преузети кривично гоњење или вршење појединих радњи из надлежности једног нижег јт и ставити их у надлежност другог нижег јт, али само под условом да је надлежни јавни тужилац спречен из правних или стварних разлога да поступа у поједином предмету. У сваком случају, виши јавни тужилац мора донети образложено решење када поступа на овај начин.

35. ИЗБОР ЈАВНОГ ТУЖИОЦА И ЗАМЕНИКА ЈАВНОГ ТУЖИОЦА

Јавног тужиоца бира Народна скупштина, на предлог Владе РС, на шест година уз могућност поновног избора. На овом месту је важно напоменути да Влада РС може предлагати кандидате Народној Скупштини за избор јавног тужиоца, искључиво са листе кандидата које утврђује Државно веће тужилаца као самостални орган.

Заменика јавног тужиоца бира Народна скупштина на предлог Државног већа тужилаца, на три године, када се први пут бира, а за трајно обављање функције га бира Државно веће тужилаца.

За јавног тужиоца и заменика јавног тужиоца може бити изабран:- држављанин РС који испуњава опште услове за рад у државним органима,- који је завршио правни факултет,- положио правосудни испит, - који је достојан дужности јавног тужиоца и који поседује радно искуство у

правној струци након положеног правосудног испита (четири године за основног јавног тужиоца и три године за заменика основног јавног тужиоца; седам година за вишег јавног тужиоца и шест година за заменика вишег јавног тужиоца; десет година за апелационог јавног тужиоца и јавног тужиоца посебне надлежности и осам година за заменике апелационог јавног тужиоца и заменика јавног тужиоца посебне надлежности; дванаест година за Републичког јавног тужиоца и једанаест година за заменика Републичког јавног тужиоца).

36. ФУНКЦИЈЕ ЈАВНОГ ТУЖИОЦА

Функције јавног тужиоца су све оне активности које остварује у претходном и кривичном поступку, у оквиру својих права и дужности прописаних

25

законом. Треба разликовати функцију гоњења и функцију руковођења предистражним поступком.

Функција гоњења се огледа у томе да је основно право и дужност јавног тужиоца гоњење учинилаца кривичних дела за која се гони по службеној дужности. Да би остварио ову своју функцију јавни тужилац је надлежан да:

- одлучује о непредузимању или одлагању кривичног гоњења руководећи се начелом опортунитета;

- доноси наредбу о спровођењу истраге и да исту спроводи; - закључи споразум о признању кривичног дела и споразум о сведочењу;- да подиже и заступа оптужбу пред надлежним судом и да евентуално

одустане од оптужбе;- да изјављује жалбе против неправноснажних судских одлука, - да подноси ванредне правне лекове против правноснажних судских одлука и- да врши друге радње одређене ЗКП.

Функција руковођења предистражним поступком подразумева да је јавни тужилац иницијатор и координатор свих активности у предистражном поступку које су усмерене на откривање кривичног дела за које се гони по службеној дужности, проналажење његовог учиниоца, као и на откривање и обезбеђивање предмета и трагова кривичног дела. У склопу његове руководеће функције у предистражном поступку јавни тужилац може наложити полицији да предузима одређене радње и тада је полиција дужна да изврши такав налог јавног тужиоца, као и да га о предузетим радњама редовно обавештава. Ако полиција не поступи по захтеву јавног тужиоца и не предузме наложену радњу, јавни тужилац ће одмах обавестити старешину који руководи органом, а по потреби може обавестити надлежног министра, Владу или надлежно радно тело Народне скупштине. Ако и у року од 24 часа од када је примљено обавештење јавног тужиоца, полиција не поступи по захтеву, тада јавни тужилац може затражити покретање дисциплинског поступка против лица за које сматра да је одговорно за непоступање по његовом захтеву. Такође, у току предистражног поступка јавни тужилац је овлашћен да од полиције преузме вршење радње коју је полиција на основу закона самостално предузела.

37. ПОЈАМ И СВОЈСТВА ОШТЕЋЕНОГ У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ

Оштећени је лице чије је какво лично или имовинско право повређено или угрожено кривичним делом. Да би неко лице стекло својство оштећеног потребно је да буду испуњена два кумулативно прописана услова: прво, да је извршено кривично дело и друго, да је извршењем тог кривичног дела дошло до повреде или угрожавања неког личног или имовинског права, без обзира на то да ли из тога потиче право на имовинскоправни захтев и да ли се он остварује у кривичном поступку.

Појам оштећеног у кривичнопроцесном смислу се разликује од појма оштећеног у кривичноправном смислу у смислу да је другачији и шири од појма пасивног субјекта кривичног дела (постоје оштећени који нису истовремено и пасивни субјекти кривичног дела).

26

У кривичном поступку оштећени може имати различита својства и може се појавити као: 1) приватни тужилац (код кривичних дела за која се гони по приватној тужби); 2) супсидијарни тужилац; 3) с предлогом за кривично гоњење; 4) с предлогом за остваривање имовинскоправног захтева који је настао извршењем кривичног дела и 5) сведок.

Појава оштећеног у кривичном поступку у било ком од наведених својстава је условљена његовом вољом, осим у случају кад се оштећени позива као сведок. Три првонаведена својства оштећеног у кривичном поступку конститутивне су природе за сваки кривични поступак и одлучујућа су за кривично гоњење, односно покретање и вођење кривичног поступка. Својство оштећеног да се појави са предлогом за остваривање имовинскоправног захтева је адхезионог карактера и оправдава се потребом да се имовинско правни захтев брзо и ефикасно реши већ у кривичном поступку.

38. ОШТЕЋЕНИ КАО ПРИВАТНИ ТУЖИЛАЦ

Оштећени у својству приватног тужиоца се јавља код кривичних дела која се гоне по приватној тужби. Ради се о кривичним делима које су мањег значаја и којима се не угрожавају основне друштвене вредности па се самим тим функција гоњења у целости препушта оштећеном лицу. Посебни део Кривичног законика РС предвиђа која се кривична дела гоне по приватној тужби (увреда, изношење личних и породичних прилика).

Лице овлашћено на подношење приватне тужбе је оштећени, који може бити и физичко и правно лице, али истовремено може бити и више лица. Право сваког оштећеног је независно од права осталих оштећених по питању гоњења учиниоца кривичног дела. Међутим, у случају смрти приватног тужиоца у току рока за подношење приватне тужбе или у току поступка, његов брачни друг, лице са којим живи у ванбрачној или каквој другој трајној заједници, деца, родитељи, усвојеници, усвојитељи, браћа, сестре и законски заступник могу у року од три месеца после његове смрти поднети приватну тужбу, односно дати изјаву да поступак настављају.

Приватна тужба, као оптужни акт за наведена кривична дела, подноси се надлежном суду у року од 3 месеца од дана када је лице овлашћено на подношење приватне тужбе сазнало за кривично дело и учиниоца. Овај рок је преклузиван што значи да у случају пропуштања овог рока нема могућности повраћаја у пређашње стање. Међутим, постоји један изузетак када окривљени против кога је поднета приватна тужба може до завршетка главног претреса и после протека наведеног рока поднети противтужбу против приватног тужиоца који је према њему истом приликом учинио кривично дело за које се гони по приватној тужби. О приватној тужби и противтужби суд доноси једну одлуку.

Основна права приватног тужиоца су да: поднесе и заступа приватну тужбу, поднесе предлог и доказе за остваривање имовинскоправног захтева и да предложи привремене мере за његово обезбеђење, ангажује пуномоћника из реда адвоката, предузима друге радње када је то одређено овим закоником с тим што му припадају и сва друга права која иначе припадају јавном тужиоцу, осим оних које јавни тужилац има као државни орган.

27

Приватни тужилац има следеће дужности: да обавештава суд о промени адресе или боравишта, да у законику прописаним случајевима накнади трошкове кривичног поступка и да се коректно понаша у поступку.

39. ОШТЕЋЕНИ КАО СУПСИДИЈАРНИ ТУЖИЛАЦ

Оштећени као супсидијарни тужилац је посебна врста овлашћеног тужиоца, који се појављује у кривичном поступку под испуњењм одређених законом прописаних услова. У том смислу треба разликовати две ситуације. Прва, када јавни тужилац у претходном поступку за кривично дело за које се гони по службеној дужности, одбаци кривичну пријаву или обустави истрагу или одустане од кривичног гоњења до потврђивања оптужнице, и тада оштећени само може да поднесе приговор непосредно вишем јавном тужиоцу. Фактички, у претходном поступку, тј. до потврђивања оптужнице оштећени не може директно преузети кривично гоњење уколико је јавни тужилац одустао од гоњења већ може уложити приговор вишем јавном тужиоцу који ће, ако прихвати тај приговор, обавезати нижег јавног тужиоца да настави кривично гоњење. У случају одбијања приговора оштећеног, поступак поводом конкретне кривичне ствари ће се окончати у тој фази поступка. И друго, када јавни тужилац након потврђивања оптужнице изјави да одустаје од оптужбе. Тада се оштећени може појавити као супсидијарни тужилац.

У својству оштећеног као тужиоца у кривичном поступку појављује се, пре свега, оштећени, односно лице чије је неко лично или имовинско право повређено или угрожено кривичним делом. Ако оштећени као тужилац умре у току рока за предузимање гоњења или у току трајања поступка, његов брачни друг, лице са којим живи у ванбрачној или каквој другој трајној заједници, деца, родитељи, усвојеници, усвојитељи, браћа, сестре и законски заступници могу у року од три месеца од дана његове смрти предузети гоњење, односно дати изјаву да поступак настављају.

Рок у којем оштећени као тужилац има право да настави кривично гоњење након потврђивања оптужнице је 8 дана од дана пријема обавештења суда да је јавни тужилац одустао од кривичног гоњења. Уколико оштећени као тужилац није обавештен о одустанку од кривичног гоњења, он има право да настави кривично гоњење у року од 3 месеца од дана када је јавни тужилац изјавио да одустаје од оптужбе.

Оштећени као тужилац има следећа основна права: да заступа оптужбу, да поднесе предлог и доказе за остваривање имовинскоправног захтева и да предложи привремене мере за његово обезбеђење, да ангажује пуномоћника из реда адвоката, да захтева постављање пуномоћника, да предузима друге радње када је то одређено овим закоником с тим што му припадају и сва друга права која иначе припадају јавном тужиоцу, осим оних које јавни тужилац има као државни орган.

Оштећени као тужилац и његови законски заступници и пуномоћници дужни су да о свакој промени адресе или боравишта обавесте суд.

На крају, својство оштећеног као тужиоца престаје у три случаја: одустанком од оптужбе, преузимањем гоњења од стране јавног тужиоца који то право има до завршетка главног претреса и смрћу, односно престанком правног лица.

28

40. ОПТУЖНИ АКТИ ОВЛАШЋЕНОГ ТУЖИОЦА

Оптужни акти су израз и манифестација функције кривичног гоњења у кривичном поступку, а оптужба је општи појам за све врсте оптужних аката овлашћених тужилаца у кривичном поступку. Носилац оптужбе је овлашћени тужилац.

Оптужба (тужба у формалном и ужем смислу) је акт овлашћеног тужиоца, састављен у законској форми, којим од надлежног суда тражи да се против одређеног лица за одређено кривично дело одреди главни претрес. Овако дефинисана оптужба у ужем смислу речи обухвата: оптужницу, оптужни предлог, приватну тужбу и предлог за изрицање кривичне санкције према малолетнику. Оптужба у ширем смислу обухвата поред набројаних оптужних аката и наредбу јавног тужиоца за спровођење истраге против осумњиченог.

Оптужница је оптужни акт јавног тужиоца у редовном кривичном поступку. Оптужни предлог је оптужни акт јавног тужиоца у скраћеном кривичном поступку. Оптужни акт приватног тужиоца, без обзира на врсту кривичног поступка, зове се приватна тужба. Предлог за изрицање кривичне санкције према малолетнику је оптужни акт јавног тужиоца за малолетнике у поступку према малолетницима.

Наредба о спровођењу истраге је оптужни акт јавног тужиоца којим се покреће истрага као друга фаза претходног поступка и то у два случаја: прво, против одређеног лица за које постоје основи сумње да је учинило кривично дело и друго, против непознатог учиниоца када постоје основи сумње да је учињено кривично дело. Јавни тужилац је надлежан и да води истрагу, а наредба ће се сматрати оптужним актом у ширем смислу само ако је њоме обухваћен осумњичени.

29