Milorad Belani

O demokratiji koja e doi

1

Predgovor

U knjizi O demokratiji koja e doi sabrani su tekstovi koji nemaju samo filozofske ve i praktine motive. Zato ta za nae prilike neobina knjiga ne nudi samo filozofske odgovore na neka ivotna pitanja ve i ivotne odgovore na filozofska pitanja. Pomenuta uzajamnost ivotnog i filozofskog utoliko je neophodnija to mi, danas, ulazimo s brojnim predrasudama u veliku tranzicionu promenu. Same predrasude dolaze kako odozgo tako i odozdo. Nedostaje nam znanje o tome ta nas zaista eka posle golemog i, svakako, neuspenog istorijskog eksperimenta sa totalitarnom (ili: klasnom, narodnom) demokratijom. Da li ve sam raskid sa starim oblicima (meko-totalitarne, dravotvorne itd.) autoritarnosti prua dovoljan povod da bismo bili oarani mogunostima i perspektivama koje stoje pred nama? Odgovor na to pitanje je, bez dvoumljenja, sledei: ta god da nas eka, eka nas u isti mah i razoaranje. U stvari, najvee razoaranje dolazi (i zapravo ve je dolo!) onda kada mislimo da je dovoljno da se prepustimo spontanoj, liberalno-tolerantnoj recepciji onoga to nas eka! Ako bi se bez predumiljaja prepustili planetarno dominantnoj strategiji (i ideologiji) istog liberalizma (ili: neoliberalizma) koja (iz razloga u koje ovde ne moemo da ulazimo) potiskuje dvadesetovekovna iskustva liberalno-socijalne demokratije, te tako iskljuuje svaku demokratsku intervenciju (ija bitna mogunost cilja na proirenje individualnih sloboda u pravcu zajednikih, nad-individualnih sloboda), to bi moglo da se po nas zavri suprotno dobrim oekivanjima. U stvari, ukoliko mislimo da je danas dovoljno spontano preputanje igri ili konkurenciji subjektivnih (individualnih) snaga na jednom (sad ve globalizovanom) tritu ideja, volja i roba, onda, zaista, moemo da oekujemo razoaravajui razvoj dogaaja, razvoj dogaaja u kojem e naa oaranost post-tota-

2

litarnim ansama biti izjalovljena i izigrana. Ali kod nas je, naalost, takav razvoj dogaaja ve poeo! Pri tom, mi nismo uvek spremni da, u datim uslovima spontano nastalo i stalno obnavljano razoaranje, kritiki deifrujemo, da mu definiemo prave razloge, da mu otkrijemo ako ne optimistike onda bar odgovorne alternative. Zato knjigu O demokratiji koja e doi (iji naslov je, u stvari, prevod jedne sintagme aka Deride: dmocratie venir) treba, najpre, itati kao prilog kritici naeg tekueg konceptualnog i praktinog nesnalaenja u susretu sa dilemama koje nisu samo nae (iako su nam zadate u izuzetno tekom razdoblju tzv. tranzicije), jer su i evropske, pa i globalne. Najvanija teza oko koje se ideje i tekstovi u ovoj knjizi grupiu jeste teza o neophodnosti da se neoliberalni spontanitet (mada, politiki gledano, nije jasno u kojoj meri je to zaista spontanitet, a koliko je stanje proizvedeno s jedne meta-instance) trinog ponaanja zameni re-definisanim, izmenjenim, novim konceptom (jo uvek liberalne, ali i socijalne) demokratije. Takva demokratija je neto o emu tek treba da se misli i to tek treba da doe: ne neto to e izvesno sutra doi, ne neka budua (narodna ili meunarodna, dravna ili trans-dravna) demokratija, nego demokratija koja traba da ima strukturu obeanja dakle i pamenja neeg to donosi budunost ovde i sada (v. J. Derida: Lautre cap). Knjiga koja se nalazi pred nama je, na prvom mestu, pokuaj promiljanja najvanijih (praktinih i filozofskih) uslova-mogunosti, pa i neophodnosti, jednog takvog obeavajueg koncepta demokratije U Beogradu 10. 2. 2006.

3

Dva veka uzurpacije slobode

Srpska politika i kulturna istorija poslednja dva veka je istorija osvajanja i gubljenja slobode. Sloboda se uglavnom osvajala (ili: otimala) od drugih, a gubila od svojih! Zato je, obino, vailo pravilo da su pobednici u ratovima gubitnici u miru (re je, naravno, o narodu, ne o voama). Najvaniji oblik gubitka (ve zadobijene) slobode, u navedenom razdoblju, vezan je uz pojam uzurpacije. Nije re o tradicionalnoj uzurpaciji prestola, krune itd., nego o modernoj uzurpaciji slobode. U poslednja dva veka u Srbiji uzurpacija (narodne) suverenosti/slobode, to svojevrsno izigravanje (obmanjivanje, stvaranje privida itd.) slobode, bilo je najznaajnije obeleje ne samo politikih nego i kulturnih procesa. Ono ni danas nije izgubilo svoj znaaj! Pri tom, svakako, uzurpacija slobode izvorno nije bila lokalni, srpski nego, upravo, univerzalni, evropski izum. Jedan od utemeljivaa modernog liberalizma i teorije o ogranienom suverenitetu naroda, Benamen Konstan objavio je 1813. godine svoj uveni polemiki spis O duhu osvajanja i uzurpacije u njihovim odnosima sa evropskom civilizacijom (v. B. Konstan: Principi politike i drugi spisi, Bgd. 2000). Ta godina je za nas znaajna po tome to je u njoj Prvi srpski ustanak doiveo vojni slom. No, ona je bila izuzetno znaajna i za Evropu, jer u njoj je Napoleon doiveo poraz u bici kod Lajpciga. Benamen Konstan (Benjamin Constant de Rebeque 1767-1830) bio je moda najznaajniji kritiar Napoleona Bonaparte (mada ga je, svog savremenika, iz razumljivih razloga, u svojim spisima retko pominjao). Na udaru kritike je bila Napoleonova uzurpacija slobode kako francuskog, tako i okruujuih naroda: "To je zauvek sramno doba u kome smo videli jednu perfidnu vlast kako ispisuje svete rei na svojim zloinanim stegovima, remeti mir, kri nezavisnost, upropauje prosperitet svojih nevinih suseda, poveava skandal u Evropi laljivim za-

4

klinjanjem da potuje ljudska prava i vodi revnosnu brigu o oveanstvu" (isto, 181-182). Sloboda je posao koji niko ne moe, u odluujuem smislu, da obavi za drugog i umesto drugog. Svako to mora sam za sebe da uini. Jer, svaki pokuaj da se sloboda osvoji za drugog i umesto drugog, ukoliko se odvija u politikom registru, ima u stvari znaenje uzurpacije slobode. U istorijskim uslovima koji su oduvek bili uslovi prisile i nasilja, slobodu je mogue osvojiti samo u jednom procesu u kome subjekt emancipacije nju upotrebljava kao svoje sredstvo i svoj cilj. To pravilo vai i u spoljnopolitikom i u unutranjepolitikom ivotu. Mehanizam navodne (naroito spoljne) emancipacije za ili umesto drugog (recimo, druge nacije) Konstan je smatrao upravo naj-perfidnijim oblikom izigravanja slobode u korist nekih sasvim drugaijih (mi bismo danas rekli: geostratekih) ciljeva. Pisac spisa o uzurpaciji je uoio neobinu injenicu da je za vreme Francuske revolucije izmiljen jedan do tada nepoznat izgovor za rat: "oslobaanje naroda od jarma njegovih vlada za koje se pretpostavljalo da su nelegalne i tiranske". Takvo oslobaanje nije moglo da ima smisao stvarnog oslobaanja, ve izvesne simulacije koja slui drugim ciljevima prikrivajui ih... Naravno, tu situaciju koja je situacija uzurpacije slobode treba razlikovati od situacije u kojoj emancipacija jedne zajednice zavisi od pomoi spolja. Takav je bio sluaj s Prvim srpskim ustankom: ustanici su bitku izgubili tek poto je Rusija sa Turskom sklopila mir, u Bukuretu, 1812. godine (budui da je na pomolu bio rat sa Napoleonom), odnosno kada su u konfrontaciji, na frontu sa Turskom ostali sami. Drugi moe da pomogne ili odmogne, na instrumentalnom planu, neijoj emancipaciji, ali ne moe da je ostvari umesto njega (subjekta) samog. Napoleonovo ustanovljenje i uvrivanje (sve u ime slobode) jednog belicistiki nastrojenog poretka i, zatim, njegova (oslobodilaka) osvajanja u Evropi predstavljali su, poet-

5

kom XIX veka, paradigmatian primer unutranje i spoljanje uzurpacije slobode, kao i primer cezaristike, plebiscitarne zloupotrebe naela suvereniteta (ne samo svog nego i tuih) naroda. Postavlja se pitanje kako je ta zloupotreba slobode/suvereniteta uopte bila mogua? Naravno, nije svako oduzimanje slobode (svom ili tuem) narodu isto to i uzurpacija. Turska vladavina u Srbiji pre i posle Prvog srpskog ustanka, naprosto, nije bila uzurpacija slobode nego, kako bi rekao Konstan apsolutni despotizam. Jer, Turci nisu ni pretendovali na to da vladaju nad Srbima u ime slobode ili suvereniteta naroda nego, samo, u ime neprikosnovene suverenosti carske krune. Zato je s njima, politiki gledano, sve bilo sasvim jasno! Protiv apsolutnog despotizma mogua je, samo, borba za slobodu. Bez sumnje, i protiv poretka uzurpacije mogua je i nuna borba za (stvarnu) slobodu, a ipak ta situacija je drugaija od one u kojoj imamo ropstvo pod apsolutnim despotizmom. Naime, kao i svaka uzurpacija tako i ta podrazumeva da je neka vrednost (kruna, sloboda, mo, poloaj itd.) dospela u tue, nezakonite ili nelegitimne ruke. Pa kao to uzurpacija krune (despotske vlasti) podrazumeva da kruna, kao i nasledno pravo na krunu, postoji, tako isto i uzurpacija slobode podrazumeva da sloboda i (prirodno) pravo na slobodu postoje. Ova poslednja pretpostavka, naravno, rauna s modernim vremenima u kojima je svest o individualnoj i zajednikoj slobodi postala uslov sine qua non legitimnog politikog miljenja. Prema tome, kada je jedared (ostaviemo po strani pitanje o tanom datumu i mestu), u modernom (Konstan bi rekao: civilizovanom) dobu, naelo slobode ustanovljeno kao utemeljujue kako za zajednicu tako i za pojedince, tada postaje umesno da se svako protivzakonito prisvajanje, prigrabljivanje, otimanje, presezanje u tuu slobodu jednostavno nazove uzurpacijom! A pisac navedenog spisa o uzurpaciji samo to i ini. Po njemu je uzurpacija izvesna nesloboda uvijena u (ideoloki) privid slobode. U stvari, ona je izigravanje, krivotvorenje, plagiranje, falsifikovanje i skretanje slobode. Ona je

6

tiranija koja hoe da, u ime prie o slobodi, iznudi i znakove pristanka, odobravanja, legitimisanja. Zato je protiv nje u izvesnom smislu tee boriti se nego protiv iste tiranije. Evo jednog primera iz Konstanove uporedne analize: "Kada Veliki Gospodar poalje svileni gajtan jednom od svojih ministara koji je pao u nemilost, delati su nemi kao i rtva; kada uzurpator progna nevinost, on nareuje klevetanje da bi, ako se kleveta ponavlja, izgledala kao narodni sud: despot zabranjuje diskusiju i zahteva jedino poslunost; uzurpator propisuje, kao uvod u odobravanje, ispitivanje javnosti koje je vredno podsmeha" (211). S razliitim oblicima uzurpacije (slobode, prava, zakona itd.) imamo, bez sumnje, neistu i u neemu nepovoljniju situaciju od one koja postoji u despotizmu. U svakom sluaju, Konstanova upozorenja su u toj 1813. godini bila izuzetno znaajna. Ona su ukazivala na nesumnjivu injenicu da put iz ropstva u slobodu nikada nije jednostavan. Sama elja, tenja ka slobodi, borba, pa i uspeh u toj borbi (!) nisu dovoljni. Budui da je uvek mogue izigravanje tek zadobijene slobode! Uzurpacija je ideoloki pervertovani nain da se po sticanju slobode (suverenosti), sloboda odmah izgubi. To je, ujedno, bila pretnja koja je stajala pred srpskim ustanicima u borbi protiv Turaka. Sloboda koja e se zadobiti/osvojiti pobedom nad Turcima jo nije bila garant da e u ustanovljenoj zajednici postojati stvarne slobode. Moe se, ak, rei da je bilo prilino neizvesno kakav projekt slobode je pokretao i motivisao srpske ustanike na bitku protiv apsolutnog despotizma. Da li je motiv bio uspostavljenje jednog novog, sada legitimnog jer naeg apsolutnog despotizma? Ili je to ipak bila jedna (koliko-toliko) moderna vizija slobode? Simptomi ove dileme bili su vidljivi ve u ranim fazama Prvog srpskog ustanka. Naime, na inicijativu nekih uglednijih ustanika pokualo se sa osnivanjem "Srpskog Sovjeta", tela koje bi imalo izvrnu vlast. Savet je posle izvesnih tekoa osnovan (1. 10. 1805) u duhu Uredbe savetske iji autor je bio Boidar Grujovi (ro-

7

en kao Teodor Filipovi: dolaskom u ustaniku Srbiju promenio je ime; pre toga je studirao i doktorirao prava u Peti). Ipak, Savet nikada nije preuzeo na sebe funkciju izvrne vlasti, ne zato to u uslovima borbe za to nije bilo vremena, niti zato to su ustanici bili poraeni, nego zato to je, po Vukovim reima, Karaore na zasedanju Saveta (u Smederevu) s pitoljem u ruci suprotstavljao njegovim lanovima. Da li je ve to nagovetavalo nameru ustanikog voe da uzurpira slobodu (lanova Saveta) i da ustanovi jo jednu despotiju (tiraniju)? Da li se Karaore suprotstavljao lanovima Saveta (s pitoljem u ruci) u ime slobode ili u ime (despotske, tiranske) samovolje? Naravno, to je isto retoriko pitanje, jer, kako misli Konstan, svako insistiranje na uzurpaciji, pre ili kasnije, zavrava u despotiji/tiraniji! Ipak, uzurpacija moe i da se suzbije ili slomije u ime slobode i demokratije. U Uredbi savetskoj sloboda je bila kljuna vrednost: "svoboda nas razluava od zverova... svoboda nas ljudima ini", tako da je "bolje neiveti, nego u poganom robstvu biti", i tavie, "rob gori je od zvera, jerbo oveku robu ono se oduzima, to ga ini ovekom". Vienije ustanike voe su brzo uvidele da sloboda nije samo sloboda od Turaka nego da je i zakonom regulisani ivot u kome "poglavar" nee moi da ini iste stvari koje su inili Turci. Pa ako on ini iste stvari kao i Turci, samo sada u ime slobode ili narodnog suvereniteta, onda on, naravno, postaje uzurpator! Da bi osujetila takav razvoj dogaaja (koji je svako ko je poznavao Karaorevu hirovitost mogao da nasluti), Uredba je tvrdila da je "poglavar" duan da obezbeuje "sigurnost ivota, imanja i asti" svakom pojednicu u zajednici. Tu vrstu sigurnosti (ili: garantovanih individualnih sloboda) moe svako da "ite od zapovednika", pa "ako poglavar njima svima ivot, imanje i ast sauvati nee, ili nemoe" onda on "nije dostojan biti poglavar"... Dakle, dunost poglavara nije samo da oslobodi "neosvobodene" nego i to da "svobodu vilaetsku" sauva! Vilaetska

8

svoboda ima u ovom kontekstu znaenje narodne suverenosti, a ta suverenost/sloboda mogla je da se sauva od spoljanjeg i unutranjeg despotizma samo uspostavljanjem "dobre konstitucije", koja bi bila u stanju da slobodu vilaetsku zatiti i spolja i iznutra. Slobode, tvrdi Uredba, ima samo tamo gde je ureena vlast pod zakonom. Sve ostalo je ili tiranija ili uzurpacija vilaetske slobode! "Gdi jedan ili vie njih, po svojoj volji zapovedaju, zakon ne sluaju, no ono to hoe ine tu je umro vilaet, tu nema svobode, nema sigurnosti". Zato prvi gospodar i sudija u vilaetu moe da bude samo sam zakon. Zakon je vilaetu isto to je "jednom oveku rana, pie, vazduh, odelo, i kua; tj. kako ovek kada rane i pia i proe nestane, umreti mora, tako vilaet bez zakona mora da propadne, da opet u robstvo doe, i da se sasvim rastrgne i pogine" (navodi iz Uredbe savetske citirani po Memoarima prote Mateje Nenadovia, Bgd. 1867, str. 295-297; detaljnije o tome v. Milan Suboti: Sricanje slobode, Gradina, Ni, 1992). Naravno, ideje sadrane u Uredbi savetskoj ne svedoe o tome da su Srbi te 1805. godine bili jedan moderni narod, samosvesno opredeljen za slobodu, i ne samo za slobodu od turske despotije nego i slobodu da ive u poretku bez vlastitih tirana/despota. Ipak, navedena Uredbe svedoi nam da je ideja (ili: duh) slobode bila, ve na samom poetku srpskog XIX veka kod umnih ljudi prisutna i svojom racionalnou ona se nametala ili se, bar, nije mogla izbei. A opet, za mnoge ustanike sloboda nije bila nita vie od tog: ubiti i opljakati Turina! Problem je bio u tome to Srbi, do tada, nisu poznavali drugi zakon sem turskog koji je, za njih, naravno, bio zakon nasilja. Zato je Dositej Obradovi mogao da, pomalo proroki, tvrdi kako e se Srbija, vremenom, osloboditi od Turaka, "ali ako narod u ovim zemljama ne pone otresati od sebe sujeverje i ne iskoreni (...) bogomsku vradu i mrzost na zakon, oni edu sami sebi biti Turci i muitelji"... Vremenom, Srbi su stekli svest o izvesnoj spoljanjoj i unutranjoj slobodi, ali time izra-

9

van put ka slobodi nije naen! Mogunosti uzurpacije su uvek bile brojne. Da li je Srbija, oslobodivi se od Turaka, time, odmah, iskoraila iz opozicije suveren-podanik? Svakako ne. Sloboda od Turaka sama po sebi nije donela Srbiji poredak pravom/zakonima garantovanih sloboda za sve. Vuk Karadi je bez ustezanja Kneza Miloa ocenio kao pravog tiranina i najveeg bezakonika, ali je u pismu od 12/24. 4. 1832. godine pokuao na njega prosvetiteljski utie jednom dosta zanimljivom argumentacijom: "Kad svaki ovek u narodu bude siguran sa svojim ivotom, imanjem i au, onda ete samo i Vi biti sigurni s Vaim ivotom, s Vaim imanjem i s Vaom au... A dokle god imate vlast, svakoga po svojoj volji, bez ikakva uzroka, pogubiti, uzeti mu sve to ima, ili makar to od njegova imanja, i osramotiti ga, dotle i narod ima pravo, kako mi bude mogue, initi od Vas i Vae dece, to im je volja." Vukov argument, bez sumnje, hoe da kae da je suverenost naroda uvek najvia, te da je, prema tome, via i od suverenosti vladara (koji ovu prvu samo re-prezentuje), tako da vladaru sama zloupotreba, ako u nekontrolisanom zlu koje ini pretera, moe i da se obije o glavu... Ipak taj argument vri bezrezervnu apologiju naela suverenosti (bez liberalnih ogranienja) koja je istorijski umesna samo kada je narod ugroen. A poto suverenost naroda ne moe da bude direktna, ve, samo, re-prezentovana u jednoj ili vie linosti, pa i u linosti pobunjenikog voe, ona onda, ukoliko je liena ogranienja, nuno implicira niim ogranienu, despotsku vlast svakog, sadanjeg ili budueg suverena... Bez sumnje, dugi niz godina i, zapravo, uz izvesna krivudanja sve do danas Srbija (podrazumevajui tu i razliite moduse Jugoslavije, u ijim okvirima je postojala) se profilisala kao poredak u kojem se ispoljavanje sloboda, na odluujui nain, odvija unutar razliitih oblika despotije i uzurpacije! ta je razlog to Srbi nisu uspeli, u XIX i XX veku, da na moderni, liberalno-demokratski nain artikuliu svoju slobodu, odnosno da

10

se prikljue civilizovanoj Evropi? Ima tome, bez sumnje, vie razloga. Koji je bio glavni? Benamen Konstan je (jo uvek smo u 1813. godini) tvrdio da je svet dospeo u "epohu trgovine, epohu koja mora nuno zameniti ratna vremena, kao to su ova vremena morala nuno da joj prethode. Rat i trgovina su samo dva razliita sredstva da se doe do istog cilja: da se ima ono to se eli" (169). Naravno, rat je "divlji impuls" i kao takav je stariji od trgovine. Ali, trgovina je "civilizovani proraun" koji donosi koristi koje se ratom vie ne mogu zadobiti. Rat je, naime, postao suvie skup. "Jedini cilj modernih nacija jeste (...) bogarstvo, a kao izvor bogatstva industrija. Rat je svakim danom sve neefikasnije sredstvo za postizanje tog cilja" (170). Po Konstanu, dakle, tradicionalno drutvo je ratniko, moderno/civilizovano je drutvo slobodne trgovine i industrije. Naravno, to je bila implicitna kritika Napoleonovih pohoda. Ali, time se objanjavalo i mogue zaostajanje svih onih zemalja koje su, bilo iz nude bilo iz navike, spoljanjem i unutranjem belicizmu uvek davale prednost... Naravno, srpsko drutvo je spadalo u tu skupinu, pa je ono moralo biti tradicionalno ve zato to je u njemu bitka za nacionalnu emancipaciju suvie dugo trajala. Pa ako je srpsko drutvo nuno bilo ratniko, onda je za njega moralo da vai to to tvrdi Konstan: "ratniki sistem, nezavisno od ratova u sadanjosti, sadri klicu buduih ratova; a vladar koji je krenuo tim putem, povuen sudbinom koju je prizivao, ne moe ni u jednoj epohi postati miroljubiv" (179). Ukratko, spoljanji belicizam podstie unutranji, i obrnuto. U mirnijim periodima tradicionalno (ratniko) drutvo je moglo da uini neke ustupke ideji slobode, ali sloboda u njemu nikada nije bila dovoljna i primerena civilizacijskoj uslovnosti. tavie, ona je uvek bila izigrana, tako da u takvim okolnostima nikada nemamo stvarnu emancipaciju nego, samo, prelaz iz despotije u uzurpaciju. U reim sluajevima, uzurpacija je prelazni oblik iz neslobode u slobodu; ee, ona je nain da se prevari sloboda i uvrsti nesloboda (despotija).

11

Dobar primer za to je bio komunizam u Srbiji (i SFRJ) koji, zacelo, nije bio tek jo jedan despotski ili totalitarni reim. Pre bi se moglo rei da je to bio poredak u kome se vrila uzurpacija slobode. U stvari, taj poredak je, samo, usavrio mnoge procedure i modalitete uzurpacije slobode! Najzad, zbog tragova koje je ostavio za sobom, period izgradnje socijalizma pod Titom je za dananju Srbiju izuzetno vaan period... Paradoks samoupravnog socijalizma kao izuzetno, u svetskim razmerama, originalnog projekta uzurpacije slobode bio je u tome to se on, argumentacijski, oslanjao na kritiku liberalno-demokratske alternative kao, upravo, ograniene mogunosti koja ne razvija nego uzurpira ljudsku slobodu! Vodei ideolog samoupravne demokratije, Edvard Kardelj video je u partijskom pluralizmu graanskog drutva samo "sistem ograniavanja demokratskih i ljudskih prava", budui da su tu u pitanju "prava koja ne ugroavaju stvarnu vlast klase sopstvenika kapitala i tehnobirokratije" (v. E. Kardelj: Pravci razvoja politikog sistema socijalistikog samoupravljanja, Izdavaki centar Komunist, Bgd., 1980. str. 61). Na pitanje zato bi vei broj partija od jedne na bilo koji nain predstavljao sistem ograniavanja demokratskih i ljudskih prava? Kardelj ne daje nikakav odgovor. On samo tvrdi da je kapitalistikom poretku potrebna pria o viepartijskom sistemu, slobodi i demokratiji u cilju ouvanja stvarnog politikog monopola. "A taj je monopol" Kardelj podvlai te rei "zadran kao privilegija vrhova politikih partija, izvrnih organa drave i vanparlamentarnih stvarnih nosilaca klasne vlasti" (isto). To je, dakle, monopol koji protivzakonito (jer svaki monopol je neprirodan ili protivzakonit) prisvaja tuu slobodu uveravajui, pri tom, pokradenog da on, ipak, ivi u najslobodnijem od svih moguih drutava. Kardelj ne upotrebljava izraz uzurpacija slobode, ali taj izraz bi, u njegovoj analizi, bio podoban! Problem monopolskog ponaanja ak i u viepartijskom sistemu moe biti ozbiljan problem, ali nije mogue dogmatski tvrditi da je u takvom sistemu a priori ili u nekom supstancijal-

12

nom smislu prisutan (klasno profilisani) monopol vlasti. Zato Kardelj potre i jedan dodatni argument. Po tom argumentu, graansko drutvo i njegov parlamentarni sistem ne mogu ljudima da obezbede istinski demokratska prava i slobodu, jer je to "u svojoj sutini jo uvek sistem otuivanja oveka od neposrednog upravljanja drutvom" (64). Ovaj argument je, naravno, utopijski. Neposredno upravljanje drutvom nije nikad i nigde bilo mogue. Razlog tome je jednostavan: svako upravljanje je uvek ve neko posredovanje. Neposredno upravljanje bi bilo upravljanje bez upravljanja, a takvo, naravno, uopte nije mogue, bar ne u drutvu. Pa ipak, Kardelj smatra da je Savez komunista organizacija koja tu nemoguu misiju manje-vie uspeno obavlja! Po njemu, to je u stvari organizacija koja ima posebnu (supstancijalnu!) istorijsku odgovornost: da politiki omogui (neotueno) neposredno upravljanje drutvom! Ili, drugim reima, to je organizacija koja, u sistemu samoupravljanja, izraava interese i vlast radnike klase, odnosno pluralizam interesa samoupravnih subjekata... (v. str. 68)! Dodatni, ali ne i najmanje vani momenat te odgovornosti je "odgovornost za odbranu revolucionarnih tekovina", to, naravno, ima i precizne politike, vojne, plicijske i sudske konsekvence... Iz svega toga, najzad, E. Kardelj izvlai zakljuak da Savez komunista, za razliku od vladajuih partija u liberalnodemokratskim drutvima, "ne vlada putem politikog monopola" (68)! On je puno rei potroio da bi svoje itaoce uverio da Savez komunista, zapravo, uopte i nije partija ili, bar, da nije onda kad mu dobro ide, ali da to postaje im nastupe neke tekoe ili krizne situacije. Ipak, pokazalo se da, s one strane lepih ideolokih pria, Savez komunista predstavlja jednu monopolsku partiju na vlasti. I on je bio monopolska partija (ili: partija sa monopolskim pravom na propisivanje supstancijalnog, neprikosnovenog smisla istorije) ako ni zbog ega drugog, onda zato to je radnom narodu propisivao nemogue/utopijske ciljeve i zadatke. U stvari, komunistika partija je stvarnu slobodu ljudima oduzi-

13

mala da bi im podarila iluzornu. To je projekt kojim se vrila uzurpacija efektivne slobode u drutvu u ime utopijske. Da li je dovrenje komunistike utopije, sa raspadom SFRJ, znailo kraj uzurpacije slobode? Svakako ne. Reim Slobodana Miloevia nedvosmisleno demantuje tu priu... Iznutra to je bio homogenizovani reim na bazi izigravanja pluralizma, demokratije i slobode (o tome detaljnije u mojoj knjizi: Odgoena demokratija, Bgd. 2004), a spolja taj reim je postavljao politiki nemogue ili utopijske ciljeve (recimo: svi Srbi u jednoj zemlji koja se, meutim, ne bi zvala SFRJ). Da li je izvesno priznanje stvarnog politikog pluralizma posle Miloevievog sloma 5. oktobra znaio povratak od uzurpacije slobode ka realnom liberalno-demokratskom profilisanju politikih i drugih sloboda u Srbiji/Jugoslaviji? Elementi te vrste transformacije su, bez sumnje, postojali. Ipak, razliiti modaliteti uzurpacija slobode su sve do danas sauvani! Uvoenje stvarnog politikog pluralizma u periodu posle 5. oktobra trebalo je da rezultira ukidanjem monopola na politiku i drugu vlast, a ipak, to se nije desilo! U stvari, ukinuto je samo jednoumlje, ne i monopol/monopoli. Svako ko doe na vlast ponaa se i dalje monopolski! Takav nain miljenja i ponaanja nastavio je ivot i u novim uslovima. Monopol i uzurpacije makro i mikro vlasti su sada samo de-centrirani i re-feudalizovani, ne i ukinuti! Politiki pluralizam se, danas, uspostavlja kroz rasreditenje jedne istorijske strukture koja je oduvek bila ili ista neslobodna (despotska, tiranska, autoritarna) ili uobliena u uzurpaciju, manipulaciju, izigravanje demokratije i slobode; a, najee, i jedno i drugo! Ako se za Titov/Kardeljev reim moglo rei da je bio meki apsolut, danas imamo samo politiku, ekonomsku i kulturnu fragmentaciju i pluralizam mekih/malih apsoluta... Sve to znai da kraj homogenizacije ne podrazumeva nuno i prelazak na liberalno-demokratske pretpostavke. Iako u post 5. oktobarskoj Srbiji vie ne vlada jednoumlje kao opte/obavezujue organizaciono naelo i kao vladajui model svojine-nad-ljudima (nai ljudi), u njoj je, ipak, prisu-

14

tan i predominantan jedan policentrini (politiki, ekonomski, kulturni itd.) kadrovski sistem, odnosno mrea formalnih i neformalnih interesnih grupa koje se u svom ataru jo uvek samoupravno organizuju nipodatavajui elementarna liberalna naela: naelo vladavine zakona i naelo individualnih sloboda i prava. Time se, ujedno, izigrava ili izvrgava ruglu i samo demokratsko naelo, odnosno naelo veinskog/solidarnog odluivanja u drutvu. U XIX i XX veku u evropskoj istoriji opozicija izmeu slobode i neslobode profilisala se kao procedura osvajanja (proirivanja i produbljivanja) slobode, zatim njenog uzurpiranja (izigravanja, skretanja i ponitenja) i, najzad, ponovnog pada u despotiju, da bi, najzad, sve opet krenulo iznova... ini se da je tim modernim procesom komandovala neka hirovita dijalektika, bez jasnog usmerenja i cilja, dijalektika koja jo uvek traje! Ali, zemlje koje su uspevale da iz stanja uzurpacije slobode ne zapadnu u despotiju nego upornim reformskim radom preu u stanje njenog oploavanja mogle su da raunaju na istorijski napredak. I u Srbiji, poslednja dva veka, na delu je ista ta hirovita dijalektika slobode i neslobode, to mahnito kruenje od slobode ka uzurpaciji, zatim despotiji i opet iznova, u traganje za slobodom... Ipak, iz razliitih istorijskih razloga (Konstan bi, zacelo, rekao da je od svih najvaniji taj to u Srbiji trgovina i industrija nisu dovoljno uzeli maha), sloboda u Srbiji nije ostavljala dovoljan trag. Iz uzurpacija se uvek rae iskoraivalo u neslobodu (despotiju, tiraniju) nego u slobodu. Neki teoretiari, imajui u vidu sve srpske ratove i naroito one na kraju XX veka, a zatim i intervencionistiku politiku Sjedinjenih Amerikih Drava na kraju prolog i poetku ovog milenijuma, skloni su da tvrde kako je politika, ipak, sudbinski centrirana u polemosu. Ona je, samo, rat voen drugim sredstvima. Prema tome, ona poiva na deobi, diferencijaciji izmeu prijatelja i neprijatelja i ne nalazi uporite, kako misle liberali i demokrati, u neutralnoj, na pravnom naelu zasnovanoj poziciji.

15

Ali, istorija poslednja dva veka je jasno pokazala da su u njoj bolje prolazili, da su se pokazali globalno nadmoni, oni drutveni poreci koji su se opredelili za industriju i trgovinu, odnosno za liberalno-demokratski (dakle: neutralni i meki) model politikog organizovanja drutva, a ne oni koji svuda, u sebi i izvan sebe, vide samo neprijatelja, dakle, decizionistiki i polemocentriki. Time, naravno, nije potpuno ukinut divlji impuls u politici, jer njegov povratak je uvek bio i jeste mogu... ali mainstream svetske politike danas je, bez sumnje, poploan liberalno-demokratskim idejama. Mada je ideja slobodnog svetskog trita, poetkom osamdesetih godina XX veka, dovela do neoliberalne (= strategija liberalizma bez demokratije) zloupotrebe i, zapravo, svojevrsne uzurpacije upravo liberalno-demokratskih sloboda (ili: poremeaja vane i nezaobilazne ravnotee izmeu liberalnog i demokratskog principa) u svetu, evropske nacije danas reaguju na tu krizu i tee da se vrate izvornom konceptu demokratije. Nas su, meutim, praktina posrtanja zaustavila na stupnjevima na kojima su dileme globalnog sveta ostale nedodirljive, nama spoljanje i neshvatljive. Naa delovanja esto su bila voena lepim eljama i papirnatim nadama, ali sva zalaganja su na kraju, uvek, bila izigrana, a slobode zloupotrebljene, otuene ili prisvojene, kao mo i interes, od strane onih kojima one, naravno, ne pripadaju... U tim uslovima ostaje, samo, da se jo jednom upitamo: kako i zato se to dogaalo i dogaa? Pri tom, nikakva analiza i teorijski odgovor na to pitanje nee biti dovoljni. Jer, prva pretpostavka valjanog odgovora na to pitanje jeste van-teorijska: potreba da se srpsko drutvo, naprosto, otvori za tu vrstu upitnosti, da se oslobodi izanalih mitova i ideologija i da samu upitnost shvati kao oblik sopstvene odgovornosti za greke prolosti i anse budunosti... Jer, bez sumnje, sloboda je veoma odgovorni posao koji niko ne moe, u odluujuem smislu, da obavi za drugog i umesto drugog. Svako to mora sam za sebe da uini.

16

emu jo kritika?(u Srbiji poetkom XXI veka) Moe li se rei da je od 1945. godine do danas u Srbiji bilo i da jo uvek ima kritike elite/inteligencije? ini se da je, u ovom trenutku, opravdano tvrditi da takve elite, bar u filozofiji na naim prostorima, jednostavno nema. I ta to onda znai? Da li to znai da ona nije ni potrebna? Ili: da je ipak potrebna, ali sada u jednom re-definisanom, preobraenom i, svakako, demokratizovanom obliku koji, meutim, na ovim prostorima jo nije uhvatio maha? Zacelo, to pitanje cilja na jedno ire ili temeljnije: da li je drutvu u tranziciji i, zatim, drutvu ve adaptiranom na uslove ivota u liberalnoj demokratiji (ili: u modernim evropskim uslovima) uopte i potrebna kritika elita ili inteligencija? Da li su takvom drutvu potrebni pojedinci koji u kritici ne isturaju sebe ispred same kritike nego kritiku ispred sebe i koji, u tom smislu, prethode ili prednjae? Bez sumnje, mogui su razliiti odgovori na ova pitanja i oko njih se danas na evropskoj sceni lome koplja! Naravno, svi koji iskreno podravaju demokratsku tranziciju bez predumiljaja bi podrali i koncept kritike koja je uperena protiv recidiva totalitarne i autoritarne logike drutvenog organizovanja. Ali, pravi problemi s (filozofskom) kritikom nastaju u uslovima u kojima je liberalna demokratija ve postala, makar i u grubim crtama, utemeljujue naelo drutva. Mnogi e, naprosto, rei da u tim okolnostima ni filozofska ni drutvena kritika vie nisu potrebne. Danas, zaista, ima puno teoretiara, ekonomista, ideologa, pa ak i filozofa koji su spremni da tvrde kako je svaki kritiki (ili: angaovani) filozofski diskurs, u stvari, pretenciozan i izlian. Sutina tih primedbi je sledea: takva kritika tei da sebe uspostavi kao meta-diskurs koji bi hteo da arbitrira u demokratskim sporovima, odnosno da se postavi iznad demokratije... Ma koliko ta primedba delovala razumno, imajui u vi-

17

du loe istorijsko iskustvo, nama ipak ostaje da se upitamo: zato bi se filozofska, pa i socijalna, kritika u liberalnim uslovima nuno izvrgavala u autoritarni meta-diskurs, u veliku priu sa nuno represivnim posledicama? Zato ne bi bio mogu i jedan drugaiji, mnogo demokratskiji ili bar u odnosu na demokratiju ne-antagonistiki oblik kako filozofske, tako i socijalne kritike? U ovom tekstu pokuau da obrazloim ideju da je jedna demokratski profilisana kritika na poetku XXI veka, u naem drutvu, mogua i neophodna, ali da nje naalost nema. Reena kritika u bilo kom svom obliku, od filozofskog do socijalnog, ne bi imala potrebu ili elju da arbitrira u demokratskim sporovima, jer bi se ustanovila u imanenciji same demokratije, unutar njenih institucija i, generalno uzev, poev od uslova-mogunosti koji daju ansu dijalokom modelu drutvene komunikacije. Ali ako drutvo iz ovog ili onog razloga nije spremno da u sebi uini raspoloivim takve (institucionalne) uslove-mogunosti, onda kako filozofskoj tako i socijalnoj kritici ne bi preostalo nita drugo nego da se uspostavi izvan, to onda moe da stvori utisak tradicionalnog i, ak, utopijskog meta-diskursa. Ubudue, sve to nije u igri, ma koliko ona bila prljava, smatra se utopijskim-izvan. Ali, ta vrsta osude i potiskivanja ima u svakom drutvu, pa i u naem, svoju cenu. Pored ostalog, ta cena je nuno uspostavljanje, s one strane prljave drutvene komunikacije, jednog kritikog meta-diskursa koji je bez obzira na svoju apstraktnu izdvojenost savreno legitiman. Kritika svega postojeeg U drugoj polovini XX veka, odnosno u razdoblju praktine i teorijske dominacije oficijelnog i jo vie neoficijelnog marksizma, kod nas je bio aktuelan, iz Marksovih ranih radove preuzet, zahtev za tzv. kritikom svega postojeeg. Naime, Marks je meseca septembra 1843. godine, u jednom pismu Rugeu, pominjao bezobzirnu kritiku svega postojeeg koja se, navodno, ne boji svojih rezultata, a isto tako ni sukoba s postojeim silama. Ta kritika imala je, u Marksovim i zatim izvesnim marksi-

18

stikim tekstovima, funkciju pripreme (pripremne radnje) za mogue suoavanje filozofije i zbilje, odnosno iskuavanje puteva i pravaca, prepreka i ansi za mogue (trans-filozofsko) ostvarenje filozofije. Ipak, pored te nemogue, jer utopijske funkcije, kritika svega postojeeg je u realnom kontekstu SFRJ, na kraju njenog istorijskog mandata, imala (ili je mogla da ima) funkciju evakuisanja izvesne ideoloko-politike heteronomije (drugozakonitosti) iz polja filozofije: nee filozofiji nikakav spljanji, tui, pa ni partijski autoritet da diktira pravac miljenja... Zato je pravo na kritiku svega postojeeg bilo u isti mah (a to je tu ipak najvanije) i pravo na kritiku svih onih filozofiji spoljanjih (ideoloko-politikih) naloga i sila koji tee da nju instrumentalizuju i funkcionalizuju. Odnosno, da je ideoloki prepariraju. Upravo odbijanje praxis filozofije (jer o njoj je ovde re) da se iz straha, kukaviluka, udobnosti ili lenjosti pokori heteronomnim nalozima jednoumlja na vlasti, predstavljalo je in bez koga bavljenje filozofijom kao filozofijom, a ne ideologijom, u SFRJ, uopte ne bi bilo mogue. Dakle, ta kritika upravo kao kritika (ne svega nego neega) postojeeg (dakle: s one strane njene utopijske funkcije) zaista je otvarala vrata i prostor za artikulisanje filozofije kao poziva koji ima izvesnu samozakonitost (ili autonomiju). I ta samozakonitost, ubudue, nije bila profilisana samo u kljuu (doktrinarnog ili ne) marksizma. Filozofija je morala biti prvo filozofija pa tek onda marksistika (pravoverna), poto je (u to vreme) to bilo njeno dominantno, ali ne i jedino uoblienje. Tako su, onda, marksisti, na univerzitetu ili drugde, bili u stanju da toleriu ne-marksiste i ne-marksistike teme. U izvesnom smislu, kritika svega postojeeg (pravo na nju i pravo nad njom) bila je uslov mogunosti same filozofije kao takve, a ova, pak, nije mogla da stupi u kontradikciju ili da kritikuje to to praktiki predstavlja ili re-prezentuje sam uslov njenog postojanja. U stvari, praxis filozofija je, s jedne strane, bila zatiena od mogue filozofske kritike, a, s druge strane, ona je uzurpirala ili monopolisala pravo na neoficijelnu kritiku, iako sama kritika elita (tj. praxis filozofi) to,

19

moda, nije elela. Naravno, itava pria se odvijala u okruenju oficijelnog marksizma, odnosno marksizma na vlasti. To okruenje je definisalo granicu koju kritika svega postojeeg ne sme da pree, a praxis filozofija je ansu prekoraenja te granice, ipak, iz razumljivih razloga, nije htela da koristi. Zato praxis filozofi nikada nisu bili u pravom smislu disidenti, odnosno bespotedni kritiari marksizma na vlasti. Njihova kritika se iscrpela i sagorela u taktici i strategiji borbe protiv staljinizma, birokratizma i etatizma, nadmeui se sa oficijelnim marksizmom oko prava na autentinog Marksa (velikog Klasika) i njegovo tumaenje iz prve ruke... S druge strane, ni pravi disidenti, sa svojim politikim traumama, nisu doprinosili ouvanju ionako ogranienih kritikih sloboda u drutvu. Svi ti sporovi i te dileme danas vie nisu aktuelni. Oni odiu antinomijama bespredmetne i pogrene kritike. Sama kritika svega postojeeg bila je u isti mah mogua (kao utopijska) i nemogua (kao realna), tako da pretpostavljenu misiju ozbiljenja filozofije (ili: kritikog projekta emancipacije), naprosto, nije mogla ni da zapone, a kamoli da zavri. Ipak, ta kritika je u drutvu imala znaajne kako teorijske tako i praktine posledice koje nisu sledile njenu osnovnu (utopijsku) intenciju. Ona je neoficijelnoj kritici (i posebno onoj za koju je ustanovljeno da nije konstruktivna) nudila filozofski okvir ili okrilje, a utopijsko okrilje je, svakako, bilo bezbednije od real-politikog. Pitanje o kritici, pa, ako hoete, i o drutvenoj kritici ili o statusu kritike u drutvu jeste najpre filozofsko pitanje (i, ini se, nije samo pitanje politike filozofije ili teorije), pa kada drutvo ima osiguranu instancu jedne takve upitnosti, ono onda ima bolje pretpostavke za kritiko deifrovanje vlastitih problema. Drutvo koje je lieno filozofsko-kritike svesti o pravci vlastitog kretanja teko da bi tu svest steklo u bilo kom drugom obliku. Ipak, danas su u Srbiji te filozofske pretpostavke za rad konkretnog tumaenja, naprosto destruirane. Ne treba sumnjati da je kritika svega postojeeg filozofiji nudila izvesno dostojanstvo i da je uticala na irenje (sekundarnih) kritiarskih slo-

20

boda, koje nisu stajale u konkurentskom odnosu sa vladajuom ideologijom i politikom. To je bilo mogue zahvaljujui injenici da se glavni pravac konfrontacije profilisao unutar opozicije izmeu oficijelne (drutvene kritike) i neoficijelne kritike (svega postojeeg). U tom pogledu instruktivna je bila knjiica E. Kardelja s naslovom Beleka o naoj drutvenoj kritici, koja se obraunala na prvom mestu s filozofskom kritikom. Kardelja je najvie uljala upravo utopijska kritika, naprosto zato to ona sasvim nekritiki i nairoko otvara vrata i kritici koja svesno radi na restauraciji ovih ili onih elemenata starog drutva ili na konzerviranju ovih ili onih preivelih prelaznih oblika drutvenih odnosa (v. Kultura, Bgd., 1966, str. 7). Ipak, u uslovima totalitarne nezrelosti itavog drutva praxis filozofija je trpela nunu patogenezu. Inercijom te prisilne (totalitarne) nezrelosti i nespremnou da stupi u totalni sukob ili potpuno disidenstvo (= kritiku poziciju s one strane marksizma), praxis filozofija je bila prinuena da samu sebe, bar delimino, podvrgne operaciji koju je Kant nazvao samoskrivljena nezrelost. Naime, njena kritika samozakonitost (koja, po Kantu, podrazumeva javnu upotrebu uma bez tueg vostva, bez tutora) bila je ograniena najpre samim doktrinarnim kodom (Marksom kao tutorom ili, ako hoete, klasikom) kojim se a priori legitimisala dubina i horizont kritike i, zatim, injenicom da je taj kod bio precizno selektiran, odnosno radikalno i utopijski profilisan (mada su u marksizmu, naravno, postojale i drugaije, po pravilu dogmatske kodifikacije), to je iskljuivalo mogunost da u Srbiji (u razdoblju posle pada Berlinskog zida, ali i pre toga) ta, pa onda i ukupna drutvena kritika, pretrpi socijal-demokratski preobraaj, odnosno da iz komunistike utopije na prirodan nain sklizne u u isti mah demokratsku i socijalnu kritiku opciju. Naprosto, praxis filozofija nije bila pripremljena za preobraaj u pravcu utemeljenja drutvene kritike (leve opcije) u uslovima stvarne demokratije i pluralizma. Zato je kraj marksizma na vlasti u Srbiji rezultirao i krajem same kritike svega postojeeg, a time i krajem onoga to je bilo uslov mogunosti kritike kao takve! Pria o radikalnoj

21

kritici bila je mogua i smislena samo dok je u Srbiji/SFRJ (manje ili vie) dogmatiki marksizam bio na vlasti! Danas, naravno, tu priu vie niko ne pria. Ali time je, generalno uzev, destruirana filozofska instanca (uvek diskutabilnog) kritikog tumaenja razliitih pojava u drutvu, pa onda i samog drutva kao (ukupne) pojave koja se kree u odreenom pravcu... Mi danas, naprosto, nemamo odgovornu, angaovanu, kritiku filozofiju. A opet, mnogi e rei da nam to nije ni potrebno. injenica tog odsustva, ipak, nuno obeleava i ukupnu poziciju kritike i kritike elite/inteligencije u drutvu. Naime, uklanjanjem filozofske ravni biva obezvreena i sama uloga kritike u drutvu, kako onom koje stupa u tranziciju, tako i onom koje je ve prihvatilo liberalno-demokratska pravila igre. Zato se kritika ili ono to se, posle svega, jo tako naziva suvie esto temelji na dogmama, iluzijama ili predrasudama. Antikomunizam kao metafiziko naelo Genealoki gledano, poredak u kojem na poetku XXI veka ivimo je, po nekim inercijama koje emo jo dugo morati da istraujemo, pred-kritiki ili pred-moderan. (Ima li nekog ko bi rekao da je taj poredak post-kritiki ili post-moderan?) On je pred-kritiki/moderan zato to se temelji na tekim i, zapravo, supstancijalnim ideolokim predrasudama koje konstitucionalno osujeuju mogunost da se u njemu demokratija ustanovi kao sloeni proces unutar kog se kritiki ispituju drutvene pojave i nude odgovarajua, esto i alternativna reenja. O kakvim predrasudama i o kakvoj genealogiji je re? S raspadom SFRJ Srbija je ula u postkomunistiko razdoblje, ali to nije odmah bilo i razdoblje tranzicije, odnosno evolucije u pravci demokratije. Period tranzicije datira od 5. oktobra 2000. godine i traje s neizvesnim, krivudavim kretanjem do danas. Razdoblje pre 5. oktobra i ono posle, iako se razlikuju, imaju i jednu zajedniku ideoloku pretpostavku: antikomunizam. U emu se ona sastoji? U Miloevievievom vremenu antikomunizam je pod-

22

razumevao kritiku i kraj nadnacionalne i internacionalne komunistike (= titoistike) strategije, a zatim je prihvatio i opravdanost raspada SFRJ u cilju ustanovljenja nacionalne drave. Na taj nain, protivljenje nadnacionalnom konceptu zajednice uobliilo se u svojevrsnu ideoloku strategiju ije idealno geslo je glasilo: Svi Srbi u jednoj zemlji (razume se, pod uslovom da to vie nije SFRJ). Cilj te sloene ideoloko-politike operacije bio je, bez sumnje, dravotvoran. Pri tom, njene pretenzije ukljuivale su i nunu rehabilitaciju i reafirmaciju svih nacionalistikih ideologija prolosti, a zatim i njihovu simbiozu sa zdravim patriotskim snagama, meu kojima je bila i nova levica. U stvari, pojavila se potreba za nacionalnom homogenizacijom koju je Miloevi nazivao jedinstvom, a nacionalistika desnica slogom. Ta homogenizacija bila je kritiki uperena protiv svih neprijatelja u razliitim trenucima razliito projektovane (posle sloma SFRJ) srpske dravnosti, neprijatelja koji su takoe pretendovali na nacionalne/dravotvorne projekte. Tako se, onda, antikomunizam ili antititoizam stavio u funkciji stabilizacije autoritarne (miloevievske) nacionalne drave. U toj simbiozi autoritarnog i nacionalnog mnogi nacionalisti su bili razoarani kada su uvideli da je Miloevi ono nacionalno instrumentalizovao u korist autoritarnog, a ne obrnuto. Sada se postavlja pitanje: u emu se razlikuje antikomunizam pre i posle 5. oktobra? Odgovor je sledei: posle 5. oktobra ideoloko odbijanje komunizma dobilo je novi kritiki zadatak: da iskljui sve to protivurei stvarnim ili umiljenim procesima usmerenim u pravcu demokratije. Ali, komunizam se i tu profilisao kao prvorazredni neprijatelj. Redefinisanje osnovne ideoloke funkcije antikomunizma nije ponitilo (dravotvornu) legitimaciju koju je on imao u prethodnom razdoblju, to zatim znai da ni prostor apriorne smislenosti (takorei demokratinosti) svih ideologija koje su u komunizmu bile inkriminisane nije bio poniten. Ve u tome se nazirao budui problem. U Srbiji su ekstremne nacionalistike, klerikalne i sline ideologije oduvek bile antidemokratski i antievropski orijentisane. Antikomunizam

23

je ne samo tolerisao nego i kritiki legitimisao (po principu: neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj) razliite, ukljuujui tu i ekstremne, antidemokratske ideologije. Zatim, kao oivotvoritelj tih opasnih ideologija, on je postao temeljna odredba drutva koje stupa u demokratsku tranziciju! Bez obzira na unutranje protivurenosti i, pre svega, injenicu da u sebi nosi i demokratsku i antidemokratsku legitimaciju, antikomunizam je bio i ostao, i u samom razdoblju tranzicije, nepisano naelo (arhe) ivota u Srbiji. Njegova ultimativna ili naredbodavna samorazumljivost temelji se na dravotvornom znaenju. Ubudue, anti-titoizam je pretpostavka svih pretpostavki ili nova politika zakletva/metafizika. Ne samo zato to je uslov-mogunosti novog, post-komunistikog (ta god da to znai) poretka nego, pre, zato to je utemeljujui instrument novog nacionalnog poretka. Anti-titoizam je nacionalizam. Ili, ako hoete, on je nepovrediv, sakrosanktni ideoloko-dravni aparat. Zato je u sadanjem srpskom drutvu anti-titoizam uvren kao rtvom (srpskog naroda) posveen i neoskvrnjiv a priori. Pre i iznad svake diskusije, on je unapred legitimna kritika meta-naracija, zbog koje to drutvo, u stvari, i dalje istrajava na pred-kritikim ili dogmatikim osnovama! S kojih god ideolokih, mitskih, doktrinarnih, fanatinih i istorijski posrnulih stanovita da se kritikuje i odbacuje komunizam (i pre svega epoha SFRJ-a), to je moralo biti legitimno! Rezultat ovog svojevrsnog kritiko-ideolokog egzorcizma bio je takav da, sada, na sceni imamo gore ideologije i predrasude od onih koje su funkcionisale u razdoblju mekog (samoupravnog) totalitarizma. Oblici drutvene kritike, razvijani na fonu tih dogmatikih legitimacija, bili su takorei unapred patologizovani. Najgore aveti prolosti probuene su da bi, zatim, postale inspirator skandalozne ideoloke dreke. Na udaru je, naravno, i sam koncept demokratije. Postkomunizam bi, po definiciji, trebalo da bude raskid sa sistemskim dranjem ljudi u stanju totalitarne nezrelosti. Ali taj raskid, danas, ne proizlazi iz ideje tranzicije (ili: usmerenja ka demokratiji), ve iz bezrezervnog i nediferenciranog antiko-

24

munizma uz koji, bez sumnje, pristaju i iju apriornu legitimaciju koriste sve retrogradne, duboko nedemokratske politike i ideoloke snage. Eto zato se na ovim prostorima od 5. oktobra do danas ivi na vrlo liberalan nain unutar naizmeninih sinteza i antiteza demokratskih i antidemokratskih stremljenja, odnosno unutar tranzicije koja stalno zapada u agoniju. U stvari, svaka unapred osigurana, apriorna legitimacija novog (postkomunistikog) poretka, uperena protiv nezrelosti ancien rgimea, i sama nuno proizvodi nezrelost. Na tom fonu se svakodnevno ustanovljuje konsenzus ili kvazi-pomirenje (to je mnogo vie od liberalne tolerancije) demokratskih i antidemokratskih snaga. Paradoks itave operacije svodi se na injenicu da se stvarni, u navike i obiaje upisani komunizam nije uopte iskorenio! On je ostao da ivi kao obiajna forma, ovog puta liena prepoznatljivih sadraja i simbola. Zato su se i zakleti antikomunisti, manje-vie, ponaali kao decentrirani, na drugu poziciju smeteni komunisti! Jer, svaki pokuaj da se prebrzo raskrsti s komunizmom nuno se zavravao kontrasvrhovitim kretanjem: rutine, obiaji i navike, steeni u ancien rgime-u, ostali su isti... Konkretno naslee komunizma ostalo je kritiki neprotumaeno i netransformisano. Zato mi, danas, jo uvek ivimo u titoizmu (!), u njegovoj obiajnosti i njegovim navikama, sada samo bez njegovih ideolokih simbola i znamenja, bez Titovog imena i bez nekih drugih imena i imenica koje su idealizovale nastojanja starog komunistikog reima. U stvari, mi danas ivimo naslee titoizma mnogo realnije nego to je ono ivljeno u samom titoizmu. Iza sadanjih realistikih ideologija, poev od ravnogorskog, svetosavskog ili ljotievskog realizma, smei nam se, ipak, na prvom mestu neprevladani realni komunizam ili ono to je na socijalizam realno bio. I to mi jo uvek realno jesmo... Konstruktivna kritika Da bismo razumeli to to danas jesmo, potrebno je jo jednom ispitati nae komunistiko naslee, imajui pre svega u

25

vidu poziciju kritike u njemu. Bez sumnje, u mekom, samoupravnom totalitarizmu politike namere su, grubo reeno, bile moderne ili kritike (re je, naravno, o marksistikoj kritici istorije), a posledice pred-moderne. U tom razdoblju bila je aktuelna deoba izmeu legitimne, dakle, konstruktivne i nelegitimne ili destruktivne kritike. Ukratko, postojao je jedan ideoloki a priori (ve smo ga identifikovali kao titoizam) koji nije mogao da zapadne u krizu niti da se podvrgne kritici. To je bio neprikosnoveni, apsolutni konstrukt. Svaka kritika koja bi se na bilo koji nain (ak i kroz daleke aluzije) suoavala s tim konstruktom rizikovala bi da se, s oficijelne pozicije, proglasi destruktivnom. Ipak, u meri (nikada sasvim precizno odreenoj) u kojoj je to razdoblje imalo obeleje mekog totalitarizma, u njemu su se tolerisale i (izvesne) stvarne kritike slobode. Naravno, im bi kritika poela da (opasno) zadire u politika i ideoloka pitanja, ona bi odmah postajala neprijateljska i, prema tome, nelegitimna ili destruktivna... Sintagma konstruktivna kritika cilja na meta-diskurs koji se postavlja iznad (i zapravo ispod) svake kritike i iz te neupitne i neproblematine misaone jezgre uspostavlja merila za moguu bezbednu kritiku. Konstruktivna kritika je unapred odluena i osigurana, to je kritike bez dilema, dijaloga i rizika. U Miloevievom razdoblju Srbija je, i dalje, bila meavina modernog i predmodernog stanja, s tim to je politika paradigma promenjena: umesto mekog totalitarizma uvedena je tvrda autoritarnost vlasti s kojom se preko nacionalno-dravotvornog projekta branilo, u stvari, Miloevievo samovlae. Politiki pluralizam koji je, navodno, legitimisao slobodnu kritiku u drutvu, bio je ili potinjen viem nacionalnom cilju ili, u protivnom izigran. Napetost izmeu konstruktivne i destruktivne kritike je i dalje postojala (ak se i terminologija sauvala, sve do danas!), ali sadraj konstruktivnog je bio izmenjen. Naime, kao neprikosnoveni meta-diskurs, konstruktivna kritika je dobila predznak nacionalnog koje se, po potrebi, definisalo as kao etniko as kao dravno i bila je uperena protiv svega to u

26

svetu ili kod nas protivurei tom ambicioznom zadatku re-konstrukcije nacionalne zajednice. Ta re-konstitucija je, naime, bila u isti mah partijski/dravno oktroisana (odozgo) i populistiki-spontano indukovana (odozdo). Vladajui meta-diskurs je postao meovit: spontano/oktroisani diskurs. U toj prii su i sami intelektualci mogli, na svoj nain, da uestvuju, pa onda i da prednjae. Neki su tu ansu svesrdno iskoristili i pri tom su, tavie, bili ponosni: Ja sam ponosan to sam koautor Memoranduma. Mislim da je to sjajan dokument koji je dijagnosticirao situaciju (...) re je o dokumentu koji je znaio krupan korak u sagledavanju nae drutvene stvarnosti i silno (je) uticao na kritiko miljenje u naoj javnosti (Kosta Mihajlovi, 27. 12. 1990). A ipak, bio je to alostan primer samoobmanjivanja! Jer Memorandumom inspirisana drutvena kritika, bez obzira na iluzije koje je o sebi imala, bila je mogua tek zato to je i sama bila konstruktivna, dakle, podudarna sa (nikada sasvim precizno definisanim) dravotvornim projektom iji je krajnji cilj bila stabilizacija (na kraju se videlo: bezuspena) Miloevieve autoritarne piramide. Ali, takvo utemeljenje kritike dovelo je kod nekih praxis filozofa do, rekli bismo, karikaturalnih idejnih metamorfoza. Odlian primer za to ponudio nam je Mihailo Mrkovi, koji se i sam ogledao kao pisac Memoranduma: U naoj filozofiji postoje ljudi koji se vezuju za postmodernizam, najpre zato to je on bio poslednja moda koja je dola sa zapada, i zato to odbacuje sve velike ideje i principe moderne epohe, ukljuujui i humanizam. U stvari oni se u svom ivotu najvie bave blaenjem srpskog naroda, njegovim okrivljavanjem za rat i ratne zloine (28. 8. 1996.). Ali, paradoks je u tome to ni sam Markovi nije, bar ne na prvom mestu, bio nikakav humanista, budui da je uvek bio blii dijalektikom materijalizmu (dijamatu) kao spekulativnoj konstrukciji (koja prebraja, razvrstava i skladiti svoje principe) nego praxis filozofiji shvaenoj kao filozofija moderne subjektivnosti. Zato je Markovi mogao samo sinkretiki da spaja nespojive stvari, u ovom sluaju: ideju o humanizmu, koja cilja na modernu antropocentriku univerzalnost, na opte-

27

ljudsku emancipaciju i tome slino, sa belicistikom idejom emancipacije putem nacionalistikog rata na tlu razorene Jugoslavije, rata iji bi cilj bio da ouva celovito srpsko nacionalno bie ili, jednostavnije reeno, veliku Srbiju (ne vodei nimalo rauna o tome u kojoj meri je to realno i ko bi i ta bi time bilo ugroeno). Ovaj ratoborni humanizam i tenkovska emancipacija mogli su da podrazumevaju samo jedan potpuno bezobziran i krajnje nehuman kocept slobode-od svega to ne pada u korpus privilegovanog modela homogenizacije ili totalizacije. Za Markovia naci-patriotizam je, u stvari, bio poslednja faza humanizma i same modernosti, pa je, zato, sasvim razumljivo to se na fonu te misli (koja, uostalom, i nije originalna) apsolutno nita nije razumelo od danas aktuelnih dilema postmodernog pluralizma, dilema u kojima se ne odbacuju velike ideje i principi moderne epohe, ve se vri njihova dekonstrukcija, utvrivanje njihove unutranje uslovnosti i granice. Dvolinost nacionalizma Posle temeljno nekritikog dogaanja koje se zadnjih decenija deavalo na naim prostorima primorani smo da se, za trenutak, zaustavimo na pitanju: kakvu su ulogu u tome imali nacionalizmi, koji su bili posledica (a ne uzrok) anti-titoizma? Izdvojiemo, ovde, tri mogua odgovora. Svaki tvrdi nacionalista bi rekao da je uloga njegovog nacionalizma bila pozitivna ili ak spasonosna. Po njemu, iskreni (to naravno uvek znai na) nacionalizam vodi ka jedinstvu, slozi ili homogenizaciji naroda, a to je, onda, najbolje stanje za dobrobit tog istog naroda, naroito u opasnim vremenima. Neto meki ili umereniji nacionalista tvrdio bi da je nacionalizam dobar onda kada je izraz postojane brige za vlastite nacionalne ciljeve, a lo kada prerasta u ovinizam i mrnju prema drugima. Postoji, naravno, i tree shvatanje po kome briga za nacionalne ciljeve ne povlai za sobom nikakvu totalizujuu ideju (ili: izam), nikakav privilegovani i homogenizujui ideoloki meta-diskurs nego sugerie potrebu da se data politika sredina konstituie kao demokratska za-

28

jednica u kojoj e (ekonomski, kulturni i drugi) problemi veinske nacije i nacionalnih manjina biti reavani na civilizovan (u isti mah demokratski i multikulturalan) nain. Ratovi koje je Srbija u poslednjoj deceniji XX veka izgubila, kao i petooktobarski prevrat, uinili su da ideoloka opcija tvrdih nacionalista (koja pravocrtno ukljuuje ideju homogenizacije) bude (da li definitivno?) poraena. Na idejnoj sceni (kao neto to moe da se brani) ostao je, sada, s jedne strane, umereni nacionalizam (kog je mogue nazvati i demokratski) i, s druge strane, ista demokratska opcija koja ideju nacionalnog uvaava i demokratiju shvata, najpre, kao nacionalnu demokratiju, s tim to se nacionalno tu razumeva pre u politikom/dravnom kljuu nego kao etniko odreenje. Ukratko, ta opcija nije spremna da od ideje nacionalnog stvara izam. Aktuelna je i opcija koja itav problem stavlja u zagrade, budui da zastupa isto-liberalni ili neo-liberalni koncept zajednice koja ne zna za bilo kakve (pa ni nacionalne) granice. Ideje demokratskog nacionalizma i nacionalne demokratije se, u ovom trenutku, politiki ne iskljuuju, bar ne nuno, ali se, bez sumnje, iskljuuju teorijski (ili: logiki). Sve to nam govori da danas jo uvek postoji zbrka u vezi sa znaenjem rei nacionalno i nacionalizam. Otkuda ta zbrka? U Titovoj Jugoslaviji termin nacionalizam je imao jasno peorativno znaenje, jer vladajui meta-diskurs je bio nadnacionalnog tipa. To znamo vrlo dobro: zvanino-ideoloki se preporuivala i uvaavala ideologija proleterskog interncionalizma i, shodno tome, parola o tzv. bratstvu i jedinstvu (naroda i narodnosti). Posle dogaanja naroda re nacionalizam je poprimila afirmativno znaenje i postala jedan od najvanijih ideolokih mehanizama za opravdavanje nastupajuih ratova (kao, naravno, pravednih/odbrambenih), odnosno za opravdavanje sukoba sa drugim nacijama, prilikom rasparavanja SFRJ. Konflikti koji su se pojavili nalagali su brzu homogenizaciju suprotstavljenih nacija i na taj nain su, uzvratno, legitimisali afirmativnu upotrebu rei nacionalizam. tavie, neki teoretiari koji su hteli da objektivno posmatraju ovaj proces (le-

29

gitimisanja nacionalizama) dolazili su do (mitovskog) zakljuka da svaka nacija ima suvereno pravo na svoj nacionalizam. Iz toga je, zatim, sledilo da anti-nacionalisti ili, ako hoete, internacionalisti, mondijalisti, multikulturalisti, graanisti itd., predstavljaju, u stvari (a to bi bio i mitov zakljuak), smutljivce koji ele da poremete prirodno stanje Stvari, odnosno prirodnu sebinost svih nacionalnih zajednica. Ipak, u uslovima sukoba na fonu rasparane SFRJ, ubrzo se pokazalo da niko, u datoj zajednici, nema monopol na nacionalizam, te da nacionalistima mogu da se proglase i oni koji nisu za homogenizaciju sa stanovita etablirane (= Miloevieve) vlasti, koji to nisu zato to sebe jo uvek smatraju opozicijom. Pri tom, ta (nacionalistika) opozicija mogla je ili da (1) i sama cilja na (konkurentsku) homogenizaciju sa vlastitog nedemokratskog stanovita (to je opcija koja je uvek, pre ili kasnije, koketirala i trgovala sa reimom, odnosno sa vladajuim modelom homogenizacije, tako da se, na kraju, uvek pokazivalo da to i nije opozicija Miloeviu) ili, pak, da (2) veruje kako je mogu i demokratski nacionalizam, odnosno nacionalizam s homogenizacijom bez homogenizacije. Zbog ove okolnosti reim je odluio da promeni terminologiju. Nacionalizam se pokazao kao preirok pojam i uveden je jedan stariji i, na prvi pogled, manje podloan kritici: patriotizam. Njime se ustanovio znak raspoznavanja izmeu oficijelnog ili konstruktivnog nacionalizma i onog koji je opozicioni ili destruktivan. U meru u kojoj se opozicija izmeu konstruktivnog i destruktivnog nacionalizma zaotravala, pristalice ovog poslednjeg su potiskivane ili ak poistoveivane sa onima koji su proglaavani izdajnicima, nato-patriotima itd. Krivica tih nacionalista nije se sastojala u tome to su oni nacionalisti nego to su insistirali na demokratiji kao cilju (obliku politike zajednice) i sredstvu za reavanje politikih, socijalnih i etnikih sporova. U toj skupini mogli su se nai samo oni nacionalisti koji su u opoziciji izmeu homogenizacije i demokratije, u odluujuoj instanci, davali prednost ovoj poslednjoj. Ipak, problem je u tome to je nacionalistika ideologija, ukoliko je izvestan meta-dis-

30

kurs (u odnosu na demokratske odluke koje nikada nisu a priori, pre demokratske procedure odluene i zatim jednostavno proklamovane kao "ovakve" ili "onakve" i koje ne mogu da zadiru u prava pojedinca i manjinskih skupina), u najveem broju sluajeva teko spojiva sa demokratijom. I kada je ta ideologija spojiva sa demokratijom, tada ona, zapravo, i nije nacionalizam, nije neprikosnoveni meta-diskurs (ili: izam). Ono to je problematino i zapravo nekritiko u rei nacional-izam smeteno je, bez sumnje, u sufiksu izam. Taj sufiks nagovetava da je ideja nacionalnog (u etnikom smislu) osnovna kategorija ili vezivno tkivo datog ideolokog sklopa. A taj sklop je uvek manje ili vie neprikosnovena totalizacija koja vri (nedemokratski = unapred odlueni, autoritarni) pritisak na sve one koji nju ne prihvataju kao blanko ek i koji su spremni da je tumae kao samo jednu od raspoloivih politikih ideja i, prema tome, kao ideju prema kojoj je u slobodnom drutvu mogue postaviti se opoziciono. Zato je nacionalizam neprikosnoveni konstrukt koji ne doputa kritiku ili opoziciono delovanje, sem, naravno, u obliku izdaje kojoj se odmah lepe najgore etikete. Dakle, ne postoji problem sa rei nacionalno ili sintagmom nacionalni oseaj nego sa ideologijom/izmom kojim se od nacionalnog oseanja, opredeljenja itd., oblikuje svudprisutni kriterijum podobnosti i majorizacije, pa, ako hoete, i karikatura demokratije kao unapred odluene prie. Re je, u stvari, o neprikosnovenoj meta-naraciji koja se postavlja iznad demokratije. Ukoliko je nacionalizam kao velika pria u datoj zajednici, ujedno, izraz veinske i po tome bi se reklo demokratske volje, onda je on izraz jednog kompromisa u kome demokratija trpi patogenezu, tako to se ustanovljuje, zapravo, kao tiranija veine. U toj tiraniji pojedinci i manjine su ugroeni obvezom funkcionalnog ukljuivanja (to podrazumeva razliite oblike asimilacije) u volju veine. U protivnom preti im iskljuivanje. Taj kriterijum, postavlja isti onaj zahtev za monolitnou ili homogenizacijom koji, u idealnom obliku, imamo kako u levom ta-

31

ko i u desnom totalitarizmu i koji je, zacelo, nespojiv sa demokratijom. Naravno, mogue je da nacionalizam u sintezi sa demokratijom izgubi svojstvo izma, odnosno prisilne totalizacije koja homogenizuje dato ideoloko polje pre svake diskusije. Ali, mi danas ivimo u ovom post-titoistikom razdoblju u kojem se odbijanje nacionalizma shvata nuno kao potvrda patolokog, neprevazienog komunizma, kao potvrda ideolokih shvatanja o (proleterskom) internacionalizmu, bratstvu i jedinstvu naroda i narodnosti itd. Time se, naravno, stvara privid o spasonosnoj neophodnosti nacionalizma, ak i unutar naih "najdemokratskijih" opredeljenja. S druge strane, ak i opravdano odbijanje neoliberalne globalizacije ukoliko se ona definie kao irenje (ili trijumf) recikliranog devetnaestovekovnog liberalizma, dakle, liberalizma bez demokratije, moe da stvori privid da izlaz treba traiti u mekom nacional-izmu. Ali, nad reenim prividom se, uvek, i trajno, nadvija opasnost: da isti taj meki nacionalizam sklizne u tvrdi, u jedan model homogenizacije koji e, instrumentalizujui demokratiju ili je otpisujui, upravo nju da poniti, na jednom tritu na kojem e, ako treba, da proe i dins sa opancima... Na sadanjoj politikoj sceni u Srbiji, na alost, postoje politike snage koje i takav razvoj dogaaja ine vie nego opasno moguim! Drutvo bez krize Mnogima je izgledalo da e dovrenje epohe totalitarne i pred-moderne nezrelosti na naem tlu nepovratno (i moda ak: revolucionarno) otvoriti perspektivu mogue demokratizacije drutva. Ipak, novo doba u Srbiji, posle 5. oktobra, postavilo je pred politiku filozofiju (i ne samo nju) nova pitanja, nove mogunosti i dileme, s tim to ih politika i ideoloka elita nije uspela valjano ni da artikulie, a kamoli da razrei. Moda nikakvo (krajnje) razreenje bilo ega nije ni mogue, niti potrebno, budui da je kritika, zapravo, procedura bez konanog ishoda, bez zavrne, definitivne ili definitorne finalizacije, ali ono

32

to je poeljno jeste to da se u samu proceduru koja otvara kapiju modernosti konano zakorai. Da li se to u Srbiji desilo? Da li je Srbija, u novom milenijumu, na bilo koji nain promenila stanje nezrelosti u kojem je pre toga prebivala? Nije li posle sloma totalitarizma opta nezrelost i dalje opstajala, kao neka vrsta teko iskorenljive obiajnosti, sada samo u uslovima drugaije (policentrike) struktuiranosti? I da li je uopte mogue na neracionalan, nekritian nain zakoraiti u razdoblje slobode? Najzad, moe li se rei da je filozofija koja ima ambiciju da se kritiki odnosi prema pojavama u drutvu konano postala nezavisna od spoljanjeg, socijalno-politikog, ideolokog, mitolokog, religijskog i, ukratko, svakog doksatikog uticaja? Tvrditi tako neto bilo bi, zaista, uvreda za istinu! Pokazalo se da kraj totalitarne nezrelosti ne znai automatski, niti je mogao da znai, kraj nezrelosti uopte. Videli smo da anti-komunizam kao samorazumljiva i, zapravo, naivno-metafizika pretpostavka br. 1. novog poretka na bitan nain osujeuje ili onemoguuje upravo kritiko tumaenje komunistikog razdoblja i, posebno, ulogu tzv. drutvene kritike (oficijelan model), pa onda i kritike svega postojeeg u njemu. Reeni metafiziki antikomunizam onemoguuje i identifikovanje (spontano transformisanog) komunistikog naslea koje postkomunistiko razdoblje nuno nosi u sebi. Na taj nain se osujeuje kritiko deifrovanje politikog i ideolokog jednoumlja upravo u pluralistikim uslovima! Moda drutvo i njegove institucije nikada nee ostaviti filozofiju na miru, moda e te, kako bi Marks rekao, spoljanje sile uvek teiti da duh (ili, ako hoete: filozofe, intelektualce, novinare itd.) dre u stanju nezrelosti, neodraslosti kojoj nije doputeno da se umom slui bez tueg rukovoenja?! Filozofija, ako je liena iskrenih namera, latentno predstavlja veoma mono sredstvo za legitimisanje svega i svaega! U njenom odsustvu tu ulogu, po pravilu, preuzima ideologija. Ipak, ideoloka upotrebljivost filozofije je neto to ovu uvek moe da skrene u neeljenom (za nju) ili podobnom (za vlast) pravcu... Uvek novi pad u nezrelost je naelna mogunost koja nikakvim ho-

33

kus-pokusom nee moi da se u apsolutnom smislu iskoreni. Dogaaj pada Berlinskog zida ili sloma totalitarnog marksizma imao je na ovim prostorima zakasneli odjek. Ipak, on je odmah uinio besmislenim zahtev za kritikom svega postojeeg ukoliko se ta kritika temelji na opoziciji vladajuim silama. Jer kraj marksizma kao upravo vladajue sile znaio je, ujedno, kraj svakog marksizma, a ovaj je podrazumevao ne samo kraj bezobzirne kritike svega postojeeg nego i kraja svake kritike ukoliko je ona nepristrasno, dakle, filozofski zasnovana. Nastupajui pluralizam nije doneo nikakvu drutvenu samorefleksiju, ve samo ideoloki i institucionalno garantovani raskid s titoizmom. Takoe, on sa sobom nije doneo ni bilo kakvu okvirno-demokratski definisanu strategiju drutvene kritike. Ako u Srbiji danas izgleda da je, usled pluralizma, mogua i da je svudprisutna kritika (kao brbljanje!), to je samo privid oslobaanja, privid kritike slobode. U spisu Istorija i utopija Sioran pokuava da dubinski deifruje zaplet koji postoji izmeu marksizma i post-marksizma ili, to je u izvesnom smislu isto marksizma i pred-marksizma: Obogotvoravajui Istoriju zato da bi Bogu ubio ugled, marksizam je uspeo samo da Boga uini neobinim i jo neodoljivije prisutnim. Naravno, ono to je prethodilo marksizmu, a re je, po Sioranu, o potrebi za apsolutnim, to je preostalo i posle njega, poto su marksistiki hramovi razoreni. Zato su predmarksizam i post-marksizam jedna te ista Stvar. Pa ako je predmarksizam na ovim prostorima bio pred-moderan, onda nije udno to je to takoe i post-marksizam. e za apsolutnim je apsolutna i ona je zato nadivela; ali, sada ona nema jedno ime i jednog Boga, tako da je ubudue anti-komunizam (a u naim uslovima to zapravo znai anti-titoizam) formalni uslov legitimnosti svih bogova ma koje vere bili... Pri tome, bez sumnje, svaki ideoloki a priori, ukoliko se shvata obavezujuim, kritiku ini bitno nemoguom. Antikomunizam je konstrukt koji skoro neprimetno nastavlja isti onaj ideoloki apriorizam (sada samo promenjenog sadraja) koji je bio aktuelan u samoupravnom totalitarizmu. Tako onda

34

reeni konstrukt postaje negativan uslov mogunosti liberalne igre demokratskih i anti-demokratskih inilaca! Umesto da bude otvorena kritika perspektiva, drutvena refleksija se konstituie kroz nova zatvaranja, kroz nacional-izam kao najznaajniji ideoloki aparat novog zatvorenog ili, bar, poluotvorenog drutva. Ipak, moderno doba, kao otelovljena kritika svega predmodernog, mogue je tek na fonu krize svakog, svudprisutnog ideolokog apriorizma. U stvari, moderna je uvek teila da kritiki deifruje i, na taj nain, uvede u krizu ne samo prethodni, stari svet nego, esto, i vlastita dostignua ili stanja. Tamo gde se kritika suoava s nadmonim ili, ak, neprikosnovenim ideolokim a priorijem, sa nedodirljivim i dobro zatienim konstruktom, tu ona, naravno, nije mogla da proizvede i produbi krizu, te, prema tome, nije mogla ni da osigura uslove za vlastito postojanje. Danas se pomou rei kriza (od gr. krsis prosuivanje, sud; rasprava, pravda, svaa; odluka) oznaava obino neko teko, zbrkano, odsudno, odluujue, poremeeno ili prelomno stanje. A za to je uvek potrebna izvesna procena, sud, pa onda i odluka. Ukratko, bez kritikog tumaenja raspoloivih pojava, krize zapravo ne bi ni bilo, a, time, ne bi bilo ni pokuaja da se dati poredak izmeni. Drutvo bi, u tom sluaju, liilo na uspavanu lepoticu koju niko ne budi, pa je ona, tako, u stanju da prespava svoju mladost... Ukratko, krize ima zato to ima kritike; a ne obrnuto kako se esto naivno misli. Naravno, to ne znai da je kritika potpuno suverena i samovoljna u stvaranju kriza. Jer ukoliko je vrsta ideoloka ruka suvie vrsta, onda je i kritika, po pravilu, nemona, a kriza datog poretka jo-ne-postojea... I titoistiki i anti-titoistiki diskurs, svaki u svom vremenu, uspostavljali su se kao meta-diskurs koji metafiziki arbitrira drutvenim kretanjem i, u ovom trenutku, zapravo, onemoguuje demokratski alternativizam ukoliko je on jedini u stanju da odnos kritike i krize postavi na zaista produktivnu osnovu. Zato su i titoistiko i anti-titoistino razdoblje u Srbiji bili i

35

ostali politika meavina modernog i predmodernog stanja. Re-feudalizacija kritikog monopola Suprotnost i napetost izmeu iskljuivih meta-diskursa i na njihovom fonu uspostavljenih, konstruktivnih i destruktivnih kritika nije ni danas ukinuta nego je, na izvestan nain, transformisana i, u stvari, umnoena u skladu sa policentrinom strukturom moi. U nastupajuem pluralizmu, svaka politika snaga mogla je sebi da priuti predstavu o vlastitoj konstruktivnosti i tuoj destruktivnosti. Protiv destruktivnih snaga se, naravno, uvek ide takoe destrukcijom. Tako je, na kraju, umesto drutvene kritike u politikoj svakodnevici privilegovanu ulogu dobila polemika i polemos. To je onda podrazumevalo, takorei, simboliki rat sviju protiv svih. Moda bi se, ak, moglo rei da mi, sada, imamo neku vrstu decentriranja azijatske despotije. Umesto totailitarne ili etnocentrike nomenklature, imamo rasprenje koje nudi preplete i zaplete makro i mikro moi. Tu gde se nekad, tanije do l948 godine, teilo za idealnim otelovljenjem boljevike doktrinarne paradigme na alost, prilino uspeno sledio je dalekoseni (see do dananjeg dana!) lom u referencijalnom polju doktrine i pratee nomenklature. Referencijalno usreditenje u viestruko interpretiranom pojmu nacije bilo je, za vreme Miloevia, pre duhovni nego strogo organizacioni princip. Ukidanje privilegovane spoljanje reference za doktrinarnu pravovernost postalo je nad-determiniui proces. Ukidanje (hegelovsko Aufhebung) spoljanjeg hegemona podrazumevalo je, u stvari, njegovu redefiniciju kroz rasprskavanje datih struktura dominacije. Lom u doktrinarnom polju jugoslovenskog puta u socijalizam je, sa Miloeviem, dovren onda kada je, 5. oktobra, njegov aparat obezglavljen. Ali, ideoloko rasreditenje je nastupilo ve ranije, kroz bezobzirni pragmatizam vlasti. to je, zatim, uslovilo proces koji je, po neemu, imao slian efekat disperzije koji, danas, u postmodernom kljuu ima ono to se zove kraj humanizma ili kraj logocentriki suverenog Subjekta,

36

velikog podaritelja smisla. Jedina razlika je ta to je, u prvom sluaju, re o pred-modernom, a u drugom o postmodernom rasreditenju. Rasreditenje apsoluta ili, to se svodi na isto, decentriranje velikih pria ne vodi, dakle, bar ne nuno, u post-metafiziku stvarnost. Zahvaljujui tom pred-modernom rasreditenju monolita a to je, rekli smo, proces koji na ovim prostorima traje od 1948. godine imamo, najpre, samoupravni totalitarizam, zatim, homogenizaciju protiv neprijatelja, a sada re-feudalizaciju samovlaa. Militantna, u sebi iskljuiva nacional-hegemonija prestaje da bude nametljivi nalogodavni model ideolokog okupljanja, da bi svoje mesto ustupila diskretnijem anti-komunizmu, toj negativnoj konstrukciji koju, ubudue, prati umekani model svudprisutnog nacionalizma i koja otvara prostor za disperzivne, rasreditene, fragmentirane, lokalne (ili: lokal-patriotske) hegemonije. I to e tako da potraje sve dok, jednog dana, data mnotvenost Apsoluta ne osvane kao hologramska slika koja nam se upravo gubi, iezava pred nosom, uz nostalgine vapaje za divnim militaristikim uasom, na ijem fonu je nastala... U takvim uslovima, kritikovati znai isto to i izigrati, ismejati ili naruiti neprijatelja. Napetost izmeu konstruktivne i destruktivne kritike je izgubila onu ozbiljnu, skoro traginu crtu koju je imala u komunistikom razdoblju, da bi, ubudue, postala farsa, muna farsa koja proima i nosi itav na politiki ivot. I pored neverovatne brbljivosti, u ovom trenutku, u srpskom drutvu na javnoj sceni imamo injenicu velike retkosti ozbiljnih kritikih napora, sadraja, mesta i subjekata. Da bi navodna konstruktivna kritika (ili: kritiki metadiskurs bilo da je privilegovan u svom decentriranom ili monolitnom obliku) imala u datom drutvu prednost, potrebno je da stvarna, samostalna kritika, ona koja je prola dijaloku proceduru ili je spremna da u nju ue, bude potisnuta, osujeena ili izigrana. Danas kod nas postoje razno-razni mehanizmi osujeenja kritike. Ali, potrebno je da drutvo poseduje jedan nedodirljivi ideoloki a priori ili meta-diskurs koji iskljuuje svaku

37

sumnju, diskusiju, dijalog i kritiku, to onda u izvedenom smislu znai i politiki pluralizam i demokratiju! Kad se jedared u drutvu uvrsti jedna (bilo koja) ideoloka instanca kao neprikosnoveni realitet, to, ubrzo, stvara domino efekat... Eto zato u ovom trenutku postoje najrazliitiji oblici ideoloke cenzure (i autocenzure) koja nasleuju dugogodinju (totalitarnu) naviknutost na formalnu ili neformalnu kontrolu. S druge strane, naravno, nema nikakve suzdranosti kad je re o napadu na ono to se kod drugih identifikuje kao nelegitimno ili destruktivno. Postoji svojevrsna re-feudalizacija monopolskih pozicija s kojih je kritika uopte i mogua. Takoe postoje razliiti oblici uzurpacije prava na kritiku, gde onda imamo govor u ime drugih ili umesto drugih, onih koji se, pri tom, nita ne pitaju... Postoje, naravno, i medijske, programske, voditeljske ili urednike manipulacije pomou kojih se neutralie kritiki govor tamo gde se on oekuje. I najzad (a time lista nije iscrpljena), postoji simulacija kritike koja se postie javnim/medijskim brbljanjem, glupostima, svaama, polemikama, laima i pamfletizmom. Udes drutvene kritike u Srbiji danas onemoguuje nam da u raznim domenima ivota, pa i u politici, definiemo krizu u kojoj ivimo i puteve za iskorak iz nje. Taj udes se ogleda u funkcionalnoj simbiozi uobiajenih mehanizama: autocenzure, monopolisanja, uzurpacije, manipulacije, simulacije itd. Ali, samo izigravanje i osujeenje kritike svesti u drutvu mogue je zato to politiki model, koji je nastao s pojavom pluralizma i koji traje i posle 5. oktobra sve do danas, u stvari, u sebi i dalje uva princip podanikog, autoritarnog, a esto i palanako-patrijarhalnog, organizovanja. Taj model je, sada, samo dat bez jedinstvene, dobro usreditene hijerarhije moi. Nema vie komunistikog konstrukta ili monolita... Ali ono to se oblikovalo kao odlina medijska struktura-doeka za to policentrino podanitvo moglo bi se, prema uspenom izrazu jednog briljantnog publiciste, nazvati tabloidizacijom javnog diskursa! Moraemo se, ubudue, navii na nadzor, komandu i iskljuivanje koji nam dolaze iz jedne ne-jedinstvene, ne-homo-

38

gene, policentrine, re-feudalizovane (politike) nomenklature... Taj stoglavi kadrovski Levijatan podloan je, jedino, logici neprincipijelnog politikog (i drugog) grupisanja, kao iskljuivoj logici moi. Politiko grupisanje, okupljanje ili, ako hoete, mikro i makro homogenizacija postali su novac svakodnevnog ivota, opti ekvivalent razmene svih vrednosti u njemu. Stvarna kritika re potisnuta je u drugi ili, jo bolje, peti plan, a valjana procena situacije, koja bi trebalo da bude nezavisna, to nikada nije, budui da upravo zavisi od etabliranih vrednosti koje bi trebalo prevrednovati. Cinizam medijske sfere ogleda se u, takorei, uitku u besmislenoj tabloidizaciji itave javne komunikacije. U tim uslovima, ono to je podlono racionalnom autoritetu strunosti i kritike, biva potisnuto, pred autoritarnou koja podrazumeva pokoravanje bez kritike i otpora datim kadrovskim igrama i kalkulacijama. Pri tom, protiv spoljanjeg konkurenta ili neprijatelja i dalje vlada pravilo bespotedne polemike i borbe. Kalkulanstvo, poslunitvo i borba za poziciju na kadrovskoj listi ili u kadrovskoj mrei potisnuli su u drugi plan, a ponegde i potpuno istisnuli autonomnu kritiku svest na kojoj bi trebalo da poiva slika koju drutvo stvara o sebi, o svojoj prolosti i o svojoj budunosti. Tamo gde nema jasnog kritikog uvida u probleme s kojima se drutvo suoava, tu, svakako, nema ni krize (bez obzira na opte nezadovoljstvo!). A tamo gde nema kritike i krize, tu nema ni reformskog puta za koji bi se (u celosti, naizmenino ili delimino) zalagale razliite (ak i opoziciono suprotstavljene) politike snage, stvarajui time dinamino moderno drutvo. iveti izmiljenu stvarnost Ve i povran pogled na sadanju medijsku scenu u Srbiji ini opravdanom pretpostavku starogrkog filozofa Teofrasta, da izmiljotine ne nastaju sluajno nego da imaju dublje uporite u ljudima. U Teofrastovim Karakterima, pored poglavlja koja imaju sasvim oekivane nazive Licemerstvo,

39

Neotesanost, Pokvarenost, Tupavost, Nadmenost itd. postoji i jedno, neobino, iji naslov je: Izmiljanje novosti. Taj naslov bi, oigledno, trebao da svedoi o jednom posebnom ljudskom karakteru, kako ga je Teofrast, uenik Aristotelov, video pre vie od dve hiljade godina... Na samom poetku teksta, on na sledei nain definie taj karakter: Izmiljanje novosti znai proturanje neistinitih glasina i dogaaja kojima izmilja eli da osigura verodostojnost... Za Aristotelovog uenika izmiljanje neistinitih glasina i dogaaja nije sluajna pojava u drutvu nego je ustaljena karakteristika izvesnih ljudi. Danas, ipak, teza o karakteru nije dovoljna. U Srbiji prevelika koliina izmiljanja vesti i dogaaja ne postoji zbog prevelike koliine laljivih i loih karaktera nego, pre, zato to postoje razliiti oblici organizovanog izmiljanja. Re je o obiajnosti koja nije samo deo individualne psihologije nego je i obeleje datih, formalnih i neformalnih, institucija. Laljivi ljudi i loi karakter su pre posledica te drutvene organizovanosti i obiajnosti nego njen uzrok. I sam Teofrast govori o izvesnim mestima unutar kojih izmiljai obavljaju svoj bedni zanat: ulica, trg, javno kupatilo, radionica itd. Stvar je sada postala znatno sloenija: ne samo to danas ima previe specijalizovanih (medijskih i drugih) institucija koje imaju lou naviku da izmiljaju novosti i dogaaje nego je injenica i to da se mi jo nismo u pravom smislu odvikli od jedne prakse koja traje decenijama u nazad, a to je praksa ivota u (totalitarnoj ili autoritarnoj) zajednici koja je nudila svojim graanima potpuno nekritiku, fantazmagorinu, laljivu i pri tom ideoloki borbenu sliku o sebi samoj! Probueni nacionalizam, taj kolektivni narcizam, na kraju XX veka, samo je pojaao tu lou naviku. Politika je oduvek bila performativna delatnost koja reima (zakonima, merama, projektima, nalozima) gradi stvarnost. Ali, ona to moe da ini ili u skladu sa injenicama ili uprkos njima. U toj razlici je sadrana i razlika izmeu drutva koje samo sebe obmanjuje i drutva koje poseduje mehanizme za sticanje jasnog uvida u sopstveno injenino stanje. Ta razlika bi

40

mogla da se nazove i razlikom izmeu autoritarnog i demokratskog drutva. U demokratskom drutvu medijsko polje ima znaajnu (ne i apsolutnu) autonomiju i u njemu su izmiljotine (tu ne treba imati iluzije) jo uvek mogue, ali kao izmiljotine ustanovljene u tom polju, gde onda mogu da se i demantuju. U autoritarnom drutvu medijsko polje je na odluujui (to treba shvatiti doslovno) nain priheftano uz politiko polje. Ta deoba ukazuje na mogue dvostruko, medijsko i politiko, poreklo izmiljotina u drutvu. U starom, komunistikom poretku lagarije su lako postajale hiperrealnost, odnosno realnost vea od same realnosti... Stvarnost je postajala sama (ideoloka) glasina ili, jo bolje, novinska ili televizijska vest. Generalno uzev, svi takvi poreci, zbog svoje nesposobnosti da se suoe sa injeninom realnou, pre ili kasnije su propadali. Ali, na dananji problem je u sledeem: kako je bilo mogue da mi, s jedne strane, doivimo raskid sa jednoumljem (prvo pritvorno ili deklarativno, sa Miloeviem i, zatim, stvarno sa 5. oktobrom), a da, s druge strane, nasledimo, uz izvesne modifikacije, tu politiku obiajnost po kojoj volja za izmiljanjem nije utihnula ili znaajnije promenila svoja obeleja? Kako je mogue da ta obiajnost i dalje postoji? U razdoblju posle 5. oktobra pa do danas, uvoenjem stvarnog politikog pluralizma (za razliku od prethodnog razdoblja u kojem je stalno bio izigravan) sruen je totalitarno ili autoritarno oktroisani koncept izmiljanja realnosti I mada je pokrenut izvestan proces demokratizacije drutva, ipak, drutvo nije uspelo, bar ne u potpunosti, da stvori mehanizme koji bi mu omoguili da stie jasnu sliku o sebi, o injenicama vlastitog politikog, pravnog, ekonomskog, socijalnog i kulturnog ivota. Umesto toga vidimo da u javnom prostoru i dalje caruju raznorazne izmiljotine i naroito (uzajamna) klevetanja, samo sada u novom, pluralistikom kljuu! Izmiljotine i dalje nude nadmonu osnovu za interpretaciju ivotnih injenica ili same stvarnosti. One su jo uvek najatraktivnija vest i najbolji instrument politike borbe. U datom politikom prostoru ne samo to injenice nemaju znaaj

41

nego, ujedno, ne postoji ni minimum konsenzualno prihvaenih i priznatih procedura za njihovo ustanovljenje. Mi i dalje ivimo u svarnosti u kojoj je stvarnost u mnogo emu obestvarena. Prostor normativnog, budui da je odvojen od realnosti, slui za simuliranje realnog i za klevetanje politikih protivnika, bili oni na vlasti ili u opoziciji. Najboljim odgovorom na klevete smatra se takoe klevetanje. Institucija slobodnog javnog mnjenja nije slobodna, jer biti slobodan, najpre znai biti slobodan od instrumentalizacije i tutorstva. Pri tom, ljudi su jo uvek skloni da slobodno pristaju na tutorstvo, bilo iz straha, rutine ili iz komocije i koristi. Danas, umesto velikog totalitarnog ili autoritarnog tutora, imamo pluralizam politikih skrbnika, jedno razmnoeno i raspreno tutorstvo Ipak, novi tutori imaju navike sline onima koje su imali i stari. Zato sada ivimo u jednom viestruko (mnotveno, policentrino) izmiljenom poretku, poretku u kojem su se injenice zagubile u sveoptoj medijsko-politikoj svai. Ni jedna strategija izmiljanja nije toliko nadmona da bi se ostalima nametnula kao totalitarna norma. A opet, sve zajedno su dovoljno jake da od stvarnosti koju ivimo naine izmaglicu u kojoj emo i dalje da lutamo bez oslonca i pravca. Za sve to, naravno, nije kriv politiki pluralizam nego (stara) politika obiajnost koja i dalje postoji samo sada u policentrikom kljuu. U tim uslovima stvarnost danas, kao i nekada, postaje nestvarna, takorei nadrealna Nema sumnje da e realnost koja poiva na tabloidnim izmiljotinama i bezonim klevetama pre ili kasnije da se srui. Samo, da bi se to dogodilo pre, a ne kasnije, potrebno je da se u demokratskom drutvu stvori javni i medijski prostor, pa, ako hoete, i servis, dakle, da se stvore institucije i navike pomou kojih e ljudi moi nesmetano da stiu uvid u injenice i vrednosti unutar kojih ive. Takav prostor mora da bude ne samo pravno zatien od kleveta i lai nego i zatien od bilo kojih politikih intervencija i instrumentalizacija. Tek tada bi to, ujedno, bio prostor unutar kojeg Teofrastovo izmiljanje novo-

42

sti moe da bude samo retki incident, a ne standardno, politiki podobno ili unosno ponaanje. Stara dobra vremana Poto je aktuelno politiko dogaanje postavljeno tako da ve unapred osujeuje, blokira ili ak zabranjuje kritiko deifrovanje neeljenih pojava, onda nije udno to se danas javljaju kritike sadanjeg vremena s jedne retro pozicije. Ponovo aktuelna postaju tzv. stara dobra vremena! No, ako bi sada neko rekao: stara dobra vremena, on svakako ne bi pomiljao na razdoblje ratova, sankcija, hiperinflacije i ekonomskog propadanja na kraju XX veka, to moe da se nazove i razdobljem Miloevievih dravotvornih poduhvata, nego bi pomiljao na period koji je postojao pre toga i koji se danas obino naziva titoistikim. Jer, iako je to bio period socijalizma, odnosno preterane (ili: totalitarne) politike i ideoloke intervencije ne samo u privredi nego i u svim oblicima drutvenog ivota, ipak u njemu se u mnogo emu (i, naravno, ne u svemu) ivelo srazmerno bolje nego danas. Pa ipak, danas ima onih koji u tu priu, naprosto, ne veruju. Po njima, starih dobrih vremena, imajui u vidu Srbiju u drugoj polovini XX veka, jednostavno nema. Tako da se, iza tog izraza, krije izvesna ideoloka nostalgija koja samo jo jednom daje prednost drutvenoj svojini nad privatnom, dravi nad tritem i tome slino. Meutim, nedoumice ostaju: ta ako se u dananjoj nostalgiji za starim dobrim vremenima uopte ne ali za totalitarnim reimom ili za ideolokim parolama tipa bratstvo i jedinstvo, pa najzad ni za drutvenom svojinom (jer ko bi bio spreman da privatnu svojinu nad svojim stanom zameni za drutvenu?), ve za izvesnim kvalitetom ivota kojeg je u starim dobrim vremenima bilo a sada ga, na alost, nema?! Konsultacijom niza elementarnih pokazatelja lako bi se videlo da mi danas ivimo na niem nivou ekonomske uspenosti od onoga koji nam je Tito ostavio u naslee. Zatim, ti podaci bi, u isti mah, pokazali da je privredni rast u pojedinim razdo-

43

bljima naeg samoupravnog totalitarizma bio vei nego danas. Naravno, ostaje problem kako da to objasnimo. Kako, naime, da objasnimo injenicu da su u jednom bez ikakve sumnje ekonomski neracionalnom poretku postizani bolji privredni rezultati nego danas, u poretku koji je ekonomski neuporedivo racionalniji? Rei da su za to krive politike elite koje danas vode SCG jer su, navodno, manje sposobne od elita koje su vodile SFRJ bilo bi naprosto pogreno. Nije re o elitama nego o politici i ne samo ekonomskoj nego ukupnoj politici. Naime, ukupna politika koja se u Titovom razdoblju vodila a tu je glavnu re imala spoljna politika stvorila je veoma povoljne spoljno-trgovinske i finansijske uslove za razvoj zemlje. Jugoslavija je, izmeu ostalog, od zapadnih zemalja dobila vie milijardi dolara nepovratno i u kreditima (u diskusiju o ciframa ovde se ne moemo uputati). U tim uslovima iracionalnost poretka i osnovno politiko voenje ekonomije nije na samoj privredi ostavilo tee ozlede. S druge strane, politiko voenje svih poslova u drutvu nije potpuno iskljuivalo strune kompetencije. Kadrovska politika u samoupravnom totalitarizmu je, za razliku od direktivnog totalitarizma, ostavljala vei prostor za strunjake koji se ne meaju u politiku. Najzad, postojala je samo jedna partijska lista kadrova, a ne vie njih, konkurentskih, kao danas Sve to je uticalo da i pored politikog intervencionizma i dogovornog modela upravljanja privredom meki, samoupravni totalitarizam u pojedinim fazama postie visoke privredne rezultate. Ipak ta politika je, posle Titove smrti, dospela u krizu. U poreenju s ostalim istonim zemljama, SFRJ je jo uvek bila najblia moguem ukljuenju u evropsku uniju, odnosno moguem demokratskom preobraaju. Ali, mi danas znamo: ta evolucija (federalne, asimetrino federalne ili konfederalne) Jugoslavije je izostala, jer se umesto demokratskog preobraaja (u kome bi se komunistika partija transformisala u socijal-demokratsku) dogodilo neto drugo, zbog ega, sada, ivimo unutar tridesetak i vie godina istorijskog zakanjenja...

44

I ta je to drugo to se dogodilo? Pa, dogodio se narod! Naravno, ne narod kao demos nego kao etnos (ili: populus iz politike opcije koju nazivamo populizam). Dogodilo se ideoloko i politiko re-definisanje titoistike strategije, najpre, kroz etno-nacionalistiko tumaenje krize pravnog ustrojstva SFRJ. Zatim se ta politika, umesto bratstva i jedinstva, upustila u rat sa susednim republikama, izvela iz zatvora patriote i poslala ih na bojite, razjurila sve prijatelje i saveznike, dozvolila da se u njeno ime izvre neki civilizovanom svetu neshvatljivi zloini, stvorila paranoinu teoriju zavere, dopustila sebi da zarati sa itavim svetom, izgubila taj kao i sve ostale ratove, opustoila zemlju u materijalnom i duhovnom smislu, zavela bezonu kriminalizaciju dravnih aparata, optu korupciju, pljaku itd., itd. Sve u svemu, nau zemlju nije upropastio (samoupravni) koncept drutvene svojine kao svaije i niije, iako je on mnogo manje racionalan od koncepta privatne svojine. U stvari, pre bi se moglo rei da je drutvena svojina bila rtva a ne uzrok stradanja ekonomije. Nau ekonomiju je upropastio arogantno voeni etno-nacionalni projekt koji je bio spreman da rtvuje i proari sve, pa i itavu ekonomiju, u cilju vlastitog narcisoidnog i paranoinog opstanka. Danas ve skoro zaboravljeni grafit Bravar je bio bolji!, nastao tokom devedesetih, svedoi o dubokoj sumnji u dravotvorni put koji je tada za sve nas izabrao S. Miloevi, kao i nacionalistika elita okupljena oko njega. Pa ipak, bez obzira to je sam Miloevi poraen, u ovom trenutku postoje ozbiljne tekoe da se jednostavna injenica o njegovoj poraavajuoj dravotvornoj strategiji u politici prihvati ak i od strane onih koji nikada nisu duvali u etno-nacionalistike frule. Razlog tome je sledei: pomenuti projekt (ili: dogaanje naroda, ratova itd.) na nepovratan nain je uspostavio Srbiju, jedinu zemlju u kojoj zavedeni, dogoeni i obmanuti srpski na