Ранко Јаковљевић

ОД ЗЛАТА УДИЦА ПРАВА НА ЂЕРДАПСКИМ ВИРОВИМА И ГАРДАМА

Ранко Јаковљевић

ОД ЗЛАТА УДИЦА ПРАВА НА ЂЕРДАПСКИМ ВИРОВИМА И ГАРДАМА

2016

''Године 1876. ухваћена је [у Кладову] до тада највећа моруна која је тежила 330 кила. Кад су је распарчавали, нашли су у њеном месу једну малу удицу од чистог злата, коју је неки странац откупио за 20 дуката''

-Ник.Зега, ''Етнолог'' бр.1 1926-1927,с.40-

ОД ЗЛАТА УДИЦА- ПРАВА НА ЂЕРДАПСКИМ

ВИРОВИМА И ГАРДАМА

АПСТРАКТ: Предмет овога рада је истраживање основа и начина коришћења риболовних места на Ђердапу- правних односа насталих поводом: а) издавања вакуфских добара у закуп и њихове експлоатације; б) регулационих радова уређења пловног пута на Дунаву изградњом система насипа и канала; затим међународни споразуми, закони, уредбе, правила, са значењем релеватних извора права у односу на ђердапске вирове и гарде.

Кључне речи: Риболов, Дунав, рибари, вир, гарда, право, тужба, уговор, тапија, закупци, општина, држава, вакуф, хас, Турска, међународни уговор, власништво, закуп, штета, регулација, Угарска, Србија, Ђердап, Пореч, Доњи Милановац, Кладово, Сип, Текија

Сагласно Речнику српскохрватског књижевног језика САНУ ,,ђердап'' има значења: а) вртлог, ковитлац, вир; б) опасна, тешка ситуација, стање пуно тешкоћа, напетости, опасности. Међународно јавно право овим појмом именује сектор који повезује средњи и доњи Дунав, почевши од Голупца односно Винце на српској и Молдаве Веке на румунској страни, до Трајановог моста (Кладово- Турну Северин).

Тешкоће за коришћење благодети моћне реке, проистичуће из каменитог речног дна наизменично са импресивним дубинама и плићацима, вртлозима и брзацима, драстичног сужења речног корита, мноштва стења, спрудова, учиниле су подручје Ђердапа специфичним, како по техници саобраћаја, тако и рибарења, следствено томе и по односу власти и њених поданика у форми правне регулативе и праксе њене примене, како кроз правила пловидбе, тако и норме о модалитетима риболова, њихових домена, начину експлоатације, титуларима права, обавеза и одговорности. На измаку 19. века драстично су се сукобили интереси безбедне пловидбе и природно стање велике реке, коначно резултирајући изградњом система пловидбених канала и насипа, уз огромна оштећења дунавског корита, његове конфигурације, стеновитих масива, делова обале, привремених станишта прастарих морских риба, вирова и

инсталација за привредну експлоатацију ''дунавске њиве''- великих риболовних гарди код Сипа.

Становништво регије Ђердапа миленијумима је егзистирало уз обале Дунава имајући риболов као основ опстанка. Недавно је на локалитету Власац светлост дана угледао налаз из мезолитског гроба са дунавске обале: стотине обрађених зуба шарана који су чинили део покрова или одеће сахрањене особе; сведочанство о преко 8000 година старој симбиози човека и плодова моћне реке. О надвременском значају рибе за живот сведоче на свој начин и монументални риболики људи исклесани од стране лепенског човека у камену, бог Дагон у човечијем обличју и крљуштима, са локалитета Доње Бутроке, ванредно лепа бронзана фигура Нептуна са харпуном и рибом у руци, из атара Сипа, други век нове ере. Приказ два становника водених дубина уклесан на Трајановој табли узводно од Текије, преко пута Оградине са леве обале реке, 100.г.н.е, које је марљиви истраживач Феликс Каниц означио као делфине, имајући у виду место постављања споменика доиста гранидозном подухвату усецања пута у ђердапско стење, изглед главе и фигуру тела, смели бисмо определити као прве познате представе гигантске рибе моруне, по величини и грађи свакако достојне да импресионирају Римљане (Каниц 19987, 514). Примера ради, много векова касније путописац лекар Едвард Браун посведочио је како та риба у Дунаву достиже ''понекад дужину од 20 стопа''- око 6,5 метара! (Храбак 1960, 62). Још су импресивнији подаци који говоре о највећој уловљеној моруни- у Волги је 1927. године ухваћена примерак дужине 9 метара, тежак тону и по, 1924.г. улов од 1228 кг са 248 кг икре; на бугарском делу Дунава била је то неман од 882 килограма (Сребрев 2008)...

Почев од првог века, доба принципата, подручје данашњег Ђердапа припадало је Римском царству. Уловљена риба, сагласно начелу Res nullius primi occupantis, по правилу је путем оригинарног начина стицања- окупацијом, постајала власништво рибарево. Како професор Мирослав Милошевић наводи у свом уџбенику римског права, у класичном Риму постојала је потпуна слобода риболова, чак и на туђем земљишту, ако оно није ограђено и ако се тиме не наноси штета власнику: дивљач [значи и риба] није сматрана делом или припатком непокретности на којој стално обитава (2009, 272-273). Велики римски правник Гај, за кога постоје мишљења да је родом из Дакије у склопу које се налазила и регија ововременског Ђердапа, у својим Институцијама II- 66, пише: ''У начине за преношење својине засноване на природном праву спада ипак не само традиција, већ и окупација путем које постајемо... што пре тога није никоме припадало, какав је случај када се ухвати оно што је на земљи, у мору или у ваздуху'' (Станојевић 1976, 12; 1982, 105). Обзиром да је риболов на Ђердапу изискивао учешће већег броја актера, могућа су била неформална удруживања учесника у подухватима који у ортаклук/ societas уносе имовину- рибарске алатке, пловило или рад са циљем добијања имовинске користи, уз права међусобне деобе добити у улову или губитка уложеног, било на једнаке делове, било на други начин- сразмерно уложеном. За удруживања у таквим

активностима погодне су и породичне задруге, нарочито када је број чланова једне фамилијарне заједнице задовољавао оптималне потребе функционисања у постављању риболовних справа и њиховој експлоатацији.

У средњем веку бивало је да градска или сеоска општина има свој риболов- риболовно подручје- piscaciones- које је могла издавати у закуп члановима заједнице, но конкретних података да је тако поступано на Ђердапу из тога раздобља нема, што опет није сметња претпоставци о таквим гестовима као деловима обичаја, на чему се може градити и представа о колективној својини у познијим временима. Након Ангорске битке 1402.г. Деспот Стефан Лазаревић, као савезник угарског владара Жигмунда, задобио је власт над делом Подунавља код Гвоздених Врата, Ада Кале са околином (Роман, 2005, 17). Константин Филозоф у његовом Житију - 85, спомиње да је деспот дошао у Видин и ''идући реком заузео острво угарско... опет дошавши ка Северину [18 км низводно од Аде Кале]...'' (Томин 2001,335). Уколико је тамошњу управу уредио по систему који је успоставио за Београд, то би значило, казано речима Константина Филозофа: ''даде ослобођење граду од разних намета, даде и повластице... да који хоће какву куповину да чини... па неће давати нигде царине ни пролаза; а измоли и утврди од околних обласних господара, па и од самог краља [Жигмунда ], по овим крајевима свако ослобођење трговаца...'' (Томин 2001, 314).

По местима иделаним за риболов одређиване су локације станишта па и праисторијских храмова, попут Лепенског Вира, Падине, Власца, Хајдучке воденице, Скеле кладовске... За добру ''водену жетву'' неопходна је била снага и вештина читаве групе из заједнице риболоваца, исто тако за њену припрему и обраду улова. Отуд првобитно колективна својина на појединим ђердапским риболовима- дефинисаним границама и посебним називом места за изловљавање: Госпођин Вир, Гребен, Врбица, Пена, Радомир, Сирч, Иконе, Поповац, Кашајна, Џеврин, Калника, Крст, Зидине, Петриље, Иљана, Крива Накла, Душа, Фацет, Тресетница, Поминџанта, Кашајна, Плоча, Соларија, Косовица, Вршка, Босна, Смиљ, Камен, Ћуприја, Косовица, Капу-канал, Бук, Гура Гардули [вирови- дубока места у речном кориту са вртложастим кретањем воде], Караташ, Домоглед, Црквиште, Калаишидор, Сибирфишта, Канлисућут [канлисућут-''крвава врба'', на турском] Ласа, Аловиште или Пиринџана, Горњак- Корнак [гарде- дуги плотови састаљени у левак на чијем је ужем отвору мрежа за лов]. Чак је једно острво носило назив по гардама- Острво Таш Гарда, северно од Давидовца, касније Караташ (Тричковић 1973, 280). Забележен је и случај да се по Пиринчаном острву, узводно од Сипа, називала тамошња гарда, или по острву ''Крвава врба'' оближња гарда (Катић 2005, 40, 62).

У повељи кнеза Лазара за манастир Горњак из 1376 /датовање по болоњском препису/ или 1380.г. /датовање по врдничком препису/ споменути су ''Вир више Пореча и Гребен'': Тога ради и ја правоверни кнез Лазар, самодржац све Српске земље, потрудих се да овај мали дар принесем Владичици мојој, пресветој Богородици, и

сазидах цркву на месту које се зове Ждрело браничевско и приложих и уредих сваким потребама, колико је довољно дому пречисте Богородице: село Бистрица са свим међама и правима, како излази од Црте низ поље извор Меслековце, а на састанку Бистрице Орловица, а посред луга ка горама Винов црвени, а на реци Извору село Новаци, село Бистрице, село Станица са свим међама, село Коварне и с њим Хлахоли у Венчаници, село Вошаповац на Млави и Дунаву, Костолац и Бискупље с Трстеником и свим међама и правима, Вир више Пореча и Гребен (Петковић, 57). ''Краљевска риба'' моруна услед своје снаге и дуговечности послужила је као мотив сликару из 15. века за приказ краља Жигмунда, владара обеју дунавских обала на Ђердапу. Овај је, непосредно пред долазак у Кладово, 1418.г. издао повељу којом манастиру Водице дарује поседе за које се верује да су раније били предмет поклона учињено истим поводом од стране кнеза Лазара Хребељановића (Грујић 1939, 369). Иначе је Жигумундова судбина била ''у рукама'' једног голубачког дунавског вира 1428.године, када је приликом битке за Голубац поражен од стране султана Мехмеда Другог. Током борбе пао је у немирне воде Дунава, одакле су га спасили Стефан Рогозњи и његова супруга Цецилија Сентђерђи- ''Стефан га је извукао док је супруга, која је свог мужа пратила на ратиште, држала чамац у равнотежи'' (Рокаи 2002, 136). Тај се чин испоставио поводом првог случаја у историји Угарске да једна жена наследи део имања, раван уделу мушких санаследника- ''у знак захвалности Жигмунд је дозволио да Цецилија наследи поседе свога оца равноправно с браћом'' (Рокаи, 2002, 136). Не можемо тврдити да је знаменита ликовна представа угарског владара на Дунаву како безбедно плови ношен снагом две моруне, настала услед овог догађаја, али свакако да је кадра пробудити асоцијације данашњег посматрача на Жигмундово спасење.

Вирови, као права драгоценост у форми рибљих резервата навођени су и у писменој потврди коју је Јован Хуњади/ Сибињанин Јанко/ 1444.г. у подунавској Оршави, преко пута српске Текије, издао манастирима Тисману и Водице, основаним од стране Преподобног Никодима Тисманског и раније дароване истим поседима од стране кнеза Лазара Хребељановића: ''...И што имају вршишта [вршиште- преграда на реци на чији се отвор постављају вршке- кошаре од прућа, с једне стране округлим ушћем отворене, са шиљцима ка унутрашњем простору, а с друге стране зашиљена и затворена] и вирове на Дунаву, све да им је слободно као што је прво и било...'' (Мијатовић, 1896, 27-29). Почетком 16. века Кладово, односно Фетислам, у склопу истоимене нахије, припадало је Видинском санџаку а риболовна подручја била су султаново власништво.

1582/1583 Шеријатски суд у Фетисламу /Кладово/ верификовао је три документа везано за издавање у закуп риболовног подручја у Видинском санџаку, у сврхе преласка закупних права са Јеврејина Абрахама на Хусејина, житеља града Фетислама:

1) Ово је копија урађена на основу оригинала, са знањем убогог Махмуда сина Мухамеда, кадије [кадија- судија, задужен за спровођење правде на територији

кадилука- казе] у Фетисламу. Печат: Поуздајући се у хваљеног бога, убоги Махмуд син Мухамеда. Повод писању документа је следећи: Особа по имену Хусејин син Мемија, која живи у касаби Фетислам, у махали Мухамед-пашине џамије, дошла је на часни шеријатски скуп, опширно објаснила и изложила своје намере и замолила да закупи мукату [муката- предмет закупа, оно што се издаје у закуп] четвртине рибе која се налази у видинском санџаку. Пошто је рекао да има корисне јемце и замолио да се заведу у регистар, речени јемци приступили су часном шеријатском скупу. Из поменуте махале: Мустафа син Мусе, Мухамед син Али аге, Меми син Мустафе и други Мухамед син Алија; из махале месџида Балабана: Абди син Мухамеда, Ибрахим син Турхана и Турхан син Хизира; из махале месџида Мухамеда Хоџе: Бехрам син Абдулаха, Карадурак син Сејидија и Ахмед син Дурмуша, укупно десет лица. Пошто су рекли да јемче у случају надокнаде штете и мањка рате, зналац је упитао да ли су поменути јемци способни да плате речени износ. Тада је сваки од њих рекао зналцу да су они имућне и добростојеће особе и да могу да плате дату суму. Оно што се догодило уписано је у сиџил после молбе. Написано у првој декади шевала 990. године. (29. X – 7.XI 1582). Сведоци чину: хатиб Мустафа Хоџа, имам Хизир Халифа, Мустафа син Хамзе, Рамазан син Алија, Салих син Јусуфа и други. (Амадеоски 2006, 277-278);

2) Кадија Фетислама, онај који се моли за вас, мевлана Бедредин, послао је представку о томе да је особа по имену Хусејин син Мемија, становник Фетислама, дошао [на шеријатски суд] и закупио мукату четвртине рибе моруне која се налази у видинском санџаку, а која је од првог дана рамазана 989. године (29. IX 1581) била под одговорношћу Јеврејина по имену Аврахам за 150000 акчи. Хусејин је, под условом да за време док држи поменуту мукату редовно полаже рачун и уз повећање од 10000 акчи, закупио на три године за 160000 акчи. Одлучено је да као и раније [приход мукате] буде за државну благајну и тврђавске плате. Затим је показана копија сиџила, са потписом фетисламског кадије мевлане Бедредина, о томе да је 10 лица дало јемство за надокнаду штете. Зналац је још известио да су јемци способни да плате износ за који јемче и да је поменути Хусејин способан да прихвати дужност [закупца] путем еманета. Зато се обзнањује да је, ради добробити државног иметка, поменута муката дата реченом на описани начин. [Закуп путем] еманета мукате четвртине рибе моруне у видинском санџаку коју је преузео у дужност закупом Јеврејин Абрахам. Дневно 10 [акчи]. Старе плате: дневно 10 [акчи]. Молба Хусејна сина Мемија из касабе Фетислам да [узме у] закуп у складу са представком мевлане Бедредина, фетисламског кадије. Дневно 10 [акчи]. Поменути је закупио речену мукату од првог дана рамазана 989. године (29. IX 1581), на три године за 160000 [акчи]. Одговорност за поменуту мукату од реченог датума сноси Јеврејин Абрахам, повереник закупца, коме је допала у дужност. На три године 150000 [акчи]. Повећање од 10000 [акчи] на три године. Јемац имовином путем представке и копије сиџила мевлане Бедредина, фетисламског кадије; 10 особа. Због новог [закупца јемче] целом имовином. Припада првој канцеларији. (Амадеоски 2006, 278-280);

3) Поменути закупац, Хусејин је у складу са представком и копијом сиџила фетисламског кадије мевлане Бедредина, замолио закуп речене мукате с тим да [плати] 10000 акчи више [у односу на] ранији. Међутим, када се погледало у дефтер муката који се налази у царској благајни, утврђено је да су неке мукате продате другим закупцима, и да није могуће дати [речену мукату] коју је он замолио. Зато је поменути закупац Хусејин, дошао на високи Диван и замолио милост да му се изда часни берат о томе да је примио и узео у закуп [речену мукату] на три године за 160000 акчи, пошто је [платио] 10000 акчи више у односу на већину претходних закупаца. Заповеђено је да му се изда берат у складу са изложеним. 18. реџепа 991. године. (7. VIII 1583)'' (Амадеоски 2006, 278-280).

За разлику од ранијих исправа о риболовима на Ђердапу, којима се уступа право коришћења одређених риболовних места, вирова, вршишта, у документима шеријатског суда фетисламског, предмет правног односа дефинисан је као ¼ рибе моруне која се налази у Видинском санџаку, подручју у оквиру којег је егзистирала и Фетисламска нахија са својим риболовним ревирима. Као гаранција за исплату закупнине прихваћено је јемство ''имућних и добростојећих''- платежно способних особа из Фетислама. Посао је орочен на трогодишњи период- толико је било допуштено време трајања по шеријатском праву (Фотић, 2010, 77). Детаљи о модалитетима утврђивања удела од '' ¼ рибе моруне'' нису прецизирани, као ни врста јемства, но са апсекта исламског учења верификованог кроз шеријатско право то није било неопходно, као ни посебна форма да би облигација производила правно дејство. Ради се о уговарању путем продаје употребе- коришћења ствари, где је проста сагласност воља довољна за важност посла а по исламским правилима тумачења, ''у уговорима се пажња даје намери и смислу, а не речима и формама'' (Карчић 2011, 238).

Након владарских повеља кнеза Лазара Хребељановића из 1376/1380 и Јаноша Хуњадија из 1444.г, најстарији познати нам општи правни акт важећи за део Ђердапа, посвећен регулисању односа власти и појединаца или њихових заједница по основу улова рибе, из 1586 г јесте Канун о мађерији [канун- основна правна уредба]-, дажбини из предосманског периода јер назив потиче од румунске речи magerie, majrеie- рибарење, риболов, на фетисламској скели, за коју Душанка Бојанић Лукач сматра да је наслеђена из предтурског периода, садржао је норму о убирању прихода од уловљене дунавске рибе транспортоване реком: ''од рибе моруне узима се по једна аспра на сваку рибу; од брода ситне рибе узима се једна добра риба; од две јесетре узима се једна аспра, од сома узима се једна аспра'' (Бојанић-Лукач 2011 42). Још је детаљнија регулатива Кануна о скели Фетислама из исте године за случај прелаза са супротне на ову обалу: од ситне рибе узима се четвртина, од рибе моруне која се улови у Дунаву и гардама узима се четвртина; од рибе моруне која долази из вирова узимају се прва четвртина и последња четвртина; глобе од арамија [арамија-

бандит, разбојник...] који буду ухваћени на Дунаву да кријумчаре рибу, емини [емин-службеник администрације задужен за контролу управљања закупљеним порезима или добрима, инспектор] узимају у корист државе (Бојанић-Лукач, 21). Овде се по први пут срећемо и са гардама, уз дунавске вирове, као предметима нормативног регулисања. Трећи фетисламски канун, о баждарини [баждарина- тржна такса коју за државну благајну прикупља баждар] 1586.г, везано за трговину рибом садржи норме: Од целе рибе моруне, осам аспри; ако се у граду раскомада, 4 аспре; од самарског товара усољене рибе моруне, осам аспри; од самарског товара, две аспре; од робе у самарском товару, 4 аспре (Бојанић- Лукач, 40). Сагласно баждаринском кануну за Фетислам иста је такса наплаћивана на име купопродаје роба и целе рибе моруне- по осам аспри. Дажбине за рибу експортовану из Фетислама у суседну, прекодунавску Оршаву регулисане су 1586. Кануном о тржишној баждарини села Оршаве: Од кола са четири точка која доносе рибу из Фетислама и иду у унутрашњост узимају се четири аспре баждарине, а од кола са два точка две аспре; од рибе која излази у коњском товару, две аспре (Бојанић-Лукач 40).

Подручје Кладова, укључујући Сип и Текију било је подређено власти Видинског пашалука, а Пореч се налазио у границама Београдског пашалука. Колико је улов рибе заступљен у османској трговини, говори и путописац Евлија Челебија, иначе склон претеривањима, тврдећи како је 1666.г. у Фетисламу, ''где су сви становници града богати трговци рибом'' нашао чак 50 рибарница (Зиројевић 2011, 22). Од њега потиче и информација да су ђердапски риболови ''изпарцелисани'' на 200-300 далјана дати у закуп видинском санџакбегу за 70 товара тј. 7 милиона акчи, ''од које су се суме могле издржавати све посаде на Дунаву'' (Зиројевић, 2011, 22). Податак о узимању риболова у закуп од стране видинског губернатора уклопив је у околност, према Олги Зиројевић, да су ''приходи од риба у Подунављу одувек спадали у регална права владара [хас- оно што припада султану] које је он могао уступати на коришћење, привремено или трајно, санџакбеговима (војни намесник санџака- провинције, са правом надзора у односу на економске активности) или спахијама'' (2011, 22). Османско царство имало је више категорија власништва над некретнинама. Царска-државна имовина били су хасови. Њих је султан- ''Алахова сенка на земљи''- могао додељивати великашима, војним и црквеним великодостојницима, доносећи уживаоцима приходе од 100.000 акчи/аспри, или више, чиме су издржавани царски двор и војно- феудални апарат (Јанковић 1980, 85). Уколико их је султан давао у закуп, ове некретнине биле су ''мукате'' [муката- оно што се даје у закуп, закуп]. Некретнине дароване верским установама у форми [налик] задужбине представaљале су вакуфе као феуде исламске заједнице (Јанковић, 85). Вакуфске некретнине биле су заувек завештаване тако да је њихова употреба у функцији остварења општекорисног циља- издржавање џамије, болнице, народне кухиње, библиотеке... (Карчић 2011, 221-222). У начелу, оделиту правну природу има земљиште- вакуфско добро- ''муката вакуф'' уступано теретним правним послом као би се на њему подигао неки објекат, чији власник постаје особа која је закупила вакуфско добро. И сам закупни однос, у

случајевима ''иџарејтен вакуфа'', подразумевао је двоструку престацију на страни закупца: а) плативу у једнократном износу по основу стицања права употребе факуфског добра; б) периодична закупнина, у месечним или годишњим оброцима током трајања закупног односа.

Рибарења на Ђердапу доносила су знатне приходе а дунавска моруна и кавијар радо су виђени артикли чак и у Дубровачкој Републици, о чему сведочи документација тамошњег архива. Дубровчанин Томаш Глеђе обратио се 22.септембра 1614.г. писмом Ивану Грапову у Београду, захтевајући: ''Да бисте ми купили веома лиепа хавиара, једно 25 ока, неслана, а нека Габро аспри да'' (Храбак 1960, 63). Од 22.децембра 1627.г. је налог отпослат из Дубровника у Београд: ''...Зато нађите једнога дјетића и подајте му динаре да ми учини један барјелац галутине од лиепе рибе и други добра хавиара, јоште моруне и једно 15-20 језика'' (Храбак 1960, 63). Постоји и запис о чињењу поклона од стране смедеревског санџакбега Синан- паше Дубровачкој Републици чак столеће пре- 1513. године: он је као посебни знак пажње јадранској поморској трговачкој сили послао дунавску рибу! (Храбак 1960, 60). Гроф Луиђи Фердинандо Марсиљи 1688.године током боравка на Ади Кале- пре изградње тврђаве познато под именом Сан, приметио је ''како се свакодневно лови и траншира 50-60 а понекад и 100 моруна'' (Зиројевић 2011, 16). Свакако да је велика површина под спрудовима уз обод овог града- тврђаве уз присуство брзака погодовала риболову, но имајући у виду да је Ада Кале представљала тржни и откупни центар за улов из сипских гарди и вирова, такође под острвском управом, могло би се сматрати да је ипак Марсиљијево виђење ствари обухватало улов и са острвских и са ревира уз рибарско село Сип, могуће и Текије. Марсиљи је оставио запажен траг у изучавању Подунавља књигом Danubius Pannonico Mysicus 1726, специјално одељком о дунавским рибама -Piscibus in Aquis Danubii viventis- уз цртеже и опис становника дунавских вода. И други путописци имали су сличне импресије о богатству, драгоцености рибљег фонда на Ђердапу. Ото Дубислав Пирх посетивши почетком 19.века једно друго острво, узводно од Аде Кале: ''Положај Пореча је диван... Испод острва река се шири као какво језеро... Код Пореча је јак риболов. Видесмо неколико моруна, које баш онда уватише, 6 до 8 стопа дугачке [стопа- 0,316081 метар]. Ту се одмах справља ајвар за књажев сто'' (Виноградов 2008, 240).

Права на риболове у Фетисламској нахији, за време и по одлуци султана Махмуда Првог, прешла су у вакуф- верску задужбину- султанске библиотеке и имарета [имарет- јавна, ''народна'' кухиња, за бесплатно дељење оброка хране] код Велике Аја Софије. То је учињено царским указом од јула 1742, након потпадања 63 села, селишта и острва фетисламских под режим вакуфа путем одлуке о њиховом издвајању из царског хаса 25.11.1741.г (Бојанић-Лукач, 2011, 45; Катић 2005, 16). Битни документ о статусу Фетислама, датиран 7.марта 1743.г. гласи:

''У смислу ајета: ''А што се тиче благодети твога Господа, преноси их''- ради преношења благодети и због тога што је увећавање добрих дела и умножавање милостиња најпреча дужност и најважнија брига честитих султана- раја самог Фетислама и саме Оршаве и осталих села, острва и земаља у Видинском санџаку, који су раније Његовом вољом- Нека је хваљен и узношен!- поново постали делом моје штићене царевине и који су увакуфљени и назанчени службеницима и за трошкове једне од мојих царских задужбина, вакуфима моје сјајне царске библиотеке и мог узвишеног имарета, које су сада од моје царске личности подигнуте- постала је мој нови царски фетх. А како је она тек нашла спас из руке ђаурске окупације, како је достојна моје високе царске милости и, како су речени Фетхулислам и Оршава и остала места не само часни вакуф, и пролазна места на Дунаву у околини Видина, Ниша, Београда него и јер су фетисламска и оршавска скела по једна скела без премца на обали Дунава- зато се, слично панађуру у Еласонији, који је вакуф покојне Валиде Султаније близу Багче Капије у Царигарду, панађуру у самом Сливену, који је вакуф покојног султана Мурат Хана у Једрену, панађуру у Свиштову, који је вакуф мајке покојног пређашњег султана у Ускудару и слично Дољан панађуру, који је миријска муката, установљује панађурски трг, о Митрову дне у Оршави и о Ђурђеву дне у Фетисламу. Како је јасно да ће трговци и други из градова и касаба које се налазе посвуда у вилајету Румелији долазити у ова два места са својом робом, стварима и тканинама и трговати и да ће то бити лепа намера, која ће довести до подизања земље, а то је њен основни циљ, а временом и до благостања народа и земље- ти, који си поменути, донеси дефтер вакуфа и твојим пером упиши у дефтер вакуфа да се упоменутим местима на објашњени начин установљује по један панађурски трг по једанпут у години у одређено време, да дажбине које се узимају на начин који је уобичајен на другим панађурима убире мој царски вакуф и да су оне прикључене мојим царским вакуфима.У складу са високославним ферманом, који је упућен овом презреном, заведено у дефтер. Дана 10. Мухарема године 1156'' (Тричковић 1973, 244). Сагласно класичном шеријатском праву ''вакуф се не може ни продати, ни поклонити, ни наследити'', но изнимно, када би јавни интерес тако нешто налагао, нпр. изложеност добара пропадању, од правила се могло одступити под условом да је добијени новац коришћен у исте сврхе у које је вакуф основан (Џанановић 1983, 12). Исламске енциклопедијске одреднице о њима гласе: ''Вакуф је дарована имовина заштићена од продаје, отуђења или других облика развлашћења, дата у верске или добротворне сврхе, путем коришћења њених плодова [прихода ]'' (Машовић, 1983, 124). У прилог тези о значајним уловима су и резултати истраживања М.Лутовца према којима је риболов у Кључу крајем 18. века представљао главни финансијски извор (1959, 34).

Тапијом сроченом и овереном код шеријатског суда у Кладову/Фетислам 2.8.1761-22.7.1762, Хаџи Ибрахим располажући вакуфским иметком потврдио је право Хусеин Аге на држање гарде крај Караташа са обавезом предаје ¼ улова емину вакуфа уз 2000 акчи годишње апанаже за мукату вакуфа; исправа је снабдевена клаузулом са дејством

erga omnes ''да ову гарду поседује и да му се нико не меша и да га не омета у поседовању'' (Катић 2005, 25, 26). Изузев гарди као инсталација на погодним местима- плићацима, речним спрудовима, имовину вакуфа чинила су и сама таква места. Тако је констатовано у тапији из 1794/95 године, уз прецизирање граница вакуфског добра без гарде ситуираног око 5 км низводно од Кладова, ван области Ђердап: ''место за подизање риболовне гарде омеђено с четири стране: од места званог Корондраг [Курвинград] на реци Дунаву па све до стубова моста [Трајанов мост] и од Алваџијског острва [Губавац, Шимијан, Симион] с једне стране до муслиманске обале с друге стране; до сада још нико није затражио нити пожелео да ту изгради и подигне [гарду] те је овом место постало пусто и запуштено'' (Катић 2005, 53-54). Јавно публикована забрана ометања стицаоца права је сложеније и обухватније формулисана од ранијих ''Све док из године у годину буде предаво вакуфу закупину а уловљену рибу продавао на фехтисламској скели и једну четвртину од ње предавао еминима, у држање и притежавање реченог места и градњу гарде унутар њега нека се нико с наше стране, нити с било које друге стране, не меша и нека га не омета и не спречава'' (Катић 2005, 54). Било је још случајева из ранијих година уступања места за подизање гарде, попут оне у Кладушници, но са мање прецизним садржајем јавне исправе која такав закуп прати. Кладовски шеријатски суд верификовао је одобрење од 21.2. 1776- 8.2. 1777.г, издато од заменика управитеља царског вакуфа у Кладову Мехмед Јегена на име Хаџи Хусејин аге, џабије вакуфа, да сагради гарду Кладушницу код Армут Аде, на њеној доњој страни, уз услов да улов дистрибуира на кладовском пристаништу, емину вакуфа предаје ¼ улова уз годишњу закупнину вакуфу 120 акчи. Исправа је оверена потписом ''Мехмед Јеген мутевелијин кајмакан, бег фетисламски садашњи'' уз печат: ''Мехмед и имена седам спавача из Ефеса: Јемлиха, Мексалина, Меслина, Мернуша, Дебернуш, Шазнуша, Кефештатујуша и пас Китмир'' (Катић 2005, 33). Како Татјана Катић објашњава, имена ''спавача'' су заштитни знак практикован код Османлија, чији су симбол седморица страдалника верских прогона римског цара Деција, средина трећег века, уснулих заједно с псом у ефешкој пећини, како би се пробудили у неком бољем свету, у доба цара Теодосија, почетак петог века. ''Спавачи'' су такође веома поштовани у хришћанском свету, а чини се занимљивом нека врста минијатурне коинциденције са околношћу да, према једној претпоставци, злогласни цар Деције је смрт нашао у мочварама што ће много времена касније постати део Фетисламске нахије, као мочварно земљиште у околини данашњег Неготина. Сагласно исламским канонима, имена спавача поседују рукју- духовно заштитне капацитете, чијим призивањем се даје сигурност у односу на покушаје насилног кршења норми, у случају овере реченим печатом. Додатни документ публикован у Кладову поводом коришћења кладушничке гарде датиран је 21.3.1781.г. и односи се на уговор којим је дотадашњи закупац Хаџи Хусејин ага, са атрибутом џабија [џабија- убирач вакуфских прихода] на основу чега је стекао право притежања, описану гарду ''уступио и продао драговољно'' своме сину Хасан аги, с тим да нови закупац преузима и обавезе ранијег титулара на плаћање закупнине у новцу и у натури. Управо по том основу шеријатски

суд издаје нову тапију којом су призната права ''поседовања и притежања'', уз јавну забрану ''да нико неко његово притежање са наше стране, а ни са неке друге стране, не спречава, не онемогућава'' (Катић, 2005, 33- 34). Тапију је суд уручио новом титулару права закупа ''за држање и притежање'', што имајући у виду значења ових термина и у следујућем српском законодавству- Српски грађански законик 1844 параграф 199 који такође наводи ''држатељ или притежатељ'', али и у контексту актуелног уговора о закупу представља синониме, са једином можда разликом у нијансама да је притежање ''просторни однос према ствари'' а држање право у којем је она инкорпорисана и из којег проистиче обезбеђење економског интереса титулара. Значи, у случају апстрактног правног појма ''државина''- изведеница од ''држање, држатељ'', она се може третирати као ''правом заштићени интерес'', разликујући се од ''притежања'' као фактичке апрехензије- ''просторног односа ствари без економске власти над њом'', буквално ''физички додир ствари'' (Гамс 1971, 238); код неких аутора ова врста апрехензије иде у правцу схватања да је таква радња ''правно-технички назив за поступке који значе државину'' (Станковић- Орлић 1999, 33). У предмету кладовских тапија, подразумева се да су риболовни вирови и гарде све време ексклузивни домен царског вакуфа, у смислу правне власти на ствари, не и фактичке која је предавана закупцима. Наравно правни основ стицања државине- фактичке власти- није само пренос права власништва већ, као у актуелној ситуацији, уговор о закупу, или залога, службеност, послуга, плодоуживање...

Из 1779/1780 потиче тапија за гарду Аловиште [горњи део Демир Капије, уз Пиринчано острво] у чијем се уводном делу децидно наводи како се ради о сегменту фетисламске мукате припадајућем ''часним вакуфима Царског имарета који је у богоугодне сврхе подигао у близини царске џамије Велике Аја Софије у Истанбулу покојни и блаженопочивши Султан Махмуд-хан Газија'' (Катић 2005, 40). Из њеног садржаја да се сазнати како је могуће за једну гарду имати истодобно више издатих и важећих тапија, у овом случају кроз назнаку да је Хасан-ага, син Хаџи Хусејин аге, ''један део [четвртину закупних права] притежавао самосталном тапијом'', те да је шеријатски суд уважавао уступања права уговореног закупа гарде и по основу доброчиног располагања- угвором о поклону, овде поводом прославе обрезивања (Катић 2005, 40-41). У српском правном систему дуго времена, па и по основу законодавних решења из 1850.г, био је на снази ранији турски тапијски систем, чије је важење пролонгирано и Законом о издавању тапија из 1929. и 1930.г, међутим ту није постојала могућност истодобног важења више тапија за исту непокретност, већ је једино у случају да се врши пренос тек једног дела некретнине, тај део постајала нова непокретност за коју се мора тражити посебна тапија, док се ранија тапија утолико смањује (Гамс 1971, 229). Евидентно је тапија из 1779/80 јавна исправа у смислу потврде правног посла, чији домен није лимитиран правима о деривативном стицању некретнине у српском систему. Закупљена риболовна места односно гарде могли су бити предмет даљег промета између легитимних закупаца и нових стицалаца по основу поклона или куповине, односно наслеђем. Специфични случај из 1830.г. збио се

поводом смрти субкета права који иза себе није оставио наследнике. Мутевелија царског вакуфа издајући посебну исправу навео је како је покојни Салих ага био преузео на себе четврти део од уловљене рибе ''места које је на маргини тапије названо Халов [Аловиште, Пиринчана гарда] а припада фехтисламској мукати. Међутим, пошто је он умро без деце, речени део остао је упражњен, па је [постао] државна земља и продат је Хусеин аги; његовом узимању прихода од риболова на овом делу нека се с никоје стране нико не меша'' (Катић 2005, 49). Ради се о ситуацији када је део закупљеног вакуфског права смрћу титулара који је остао без наследника, припао услед тога царском хасу, којим поводом је теретним правним послом [продаја] пренет у притежање новог субјекта права на закуп царског вакуфа! Смрт закупца гарде који није имао мушког потомства уз напуштање поседа другог поседничког удела од стране кладовског башкнеза, испоставили су се поводом издавања тапије од стране Дервиш Мустафе са Аде Кале 3.12.1815- 20.11.1816, и то новом закупцу ½ гарде Сибирфишта. ''Ове године преузели смо с високом заповешћу у дужност [и] закуп један од вакуфа Двеју Царских Светиња, и то мукату Фетхислама и околине и у оквиру ње гарду познату по имену Сибирфишта која се налази преко пута села Сип, на реци Дунаву. Од 40 делова ове гарде, 20 су притежавали Абдулхалим- ага, његова братанац Мехмед- ага и други његов брат Сулејман- ага. Пошто су Алаховом вољом преминули, не оставивши за собом мушку децу, њихов део је као упражњен припао вакуфу. Право на тапију за тај упражњени део имала је Сулејман- агина ћерка, али је она није желела, па је поменутих 20 делова, заједно с пет делова који су припадали башкнезу Фетислама [Радукан Никола- Николајевић био је башкнез до 1811, од јула те године до 1813 када је пребегао у Аустрију- Крачун Николајевић; Сима Милутиновић Сарајлија даје појашњење- Крачун, име једнога србскога Румуна, што му је сестру био потурчио и за жену узео бивши адакалски командант Реџеп-ага , (Војиновић 1987, 29) ], који је пре извесног времена пребегао у непријатељску земљу, сачинило укупно 25 делова. За ове делове затражили су тапију од вакуфа Сејид Мехмед- ага, узор племенитих и једнаких, и његов брат Салих-ага. Они су за познат износ пристали притежавати 25 од 40 делова уловљене рибе у поменутој гарди с познатим границама, с тим да сваке године дају оно што је одређено за вакуф, и то 2000 акчи закупнине а да службеници ове вакуфске мукате испоручују четвртину уловљене рибе, као што је уобичајено. Пошто све предају, нека притежавају ову гарду како им воља, а с наше стране, нити са стране било ког другог неће бити ометања, ни спречавања'' (Катић 2005, 58-59). Први хришћанин идентификован као закупац гарде, башкнез Кладова могао би бити један од браће- Радукан и Крачун, некада познати трговци у Раму. Кнез Милош је Радукановом ћерком Станијом оженио свог посинка Вула Глигоријевића, познатог поречког капетана, која је дуго времена провела на кнежевом двору у Крагујевцу. Трећи брат од ових Николајевића, претпоставља се да је био чувени хајдук Гица, претходно харамбаша Реџеп- аге, знан и по чињеници да се 1811.г. у Кладову оженио Јеленком, од 1822.г. Милошевом миљеницом (Јанковић, 1967, 81-84).

Наредни документ адакалске администрације насловљен ''тапија на гарду'' датиран 12.7.1816.г. тицао се рибловног места крај Сипа и односио на трансфер права постављања гарде на делу Дунава у вакуфском режиму, укључујући дозволу за градњу и локацијско допуштење, а на којем је у прошлости већ била постојала таква инсталација, уз то и уговарање будућег закупа: ''У саставу фетхисламске мукате, која нам је поверена узвишеним ферманом од 1231. године, на месту званом Ђердап од давнина постоји место за гарду познато под именом Канлисућут гарда, која се с 4 стране граничи са Зидинама и острвом Канлисућут. Пошто је Видинац Каракулукчизаде Мехмед- ага затражио и замолио од државе тапију да на том месту изнова подигне и изгради гарду, ми смо му, у складу с нашом дужношћу управитеља вакуфа, продали то место за 150 гроша. Да би часни вакуф имао користи, поменути Мехмед-ага условљен је да даје и предаје часном вакуфу годишњи закуп од 500 акчи, а затим му је издата дозвола да на празном месту изнова изгради и успостави гарду. Убудуће, пошто часном вакуфу сваке године даје и предаје закупнину, нека с наше стране нити са стране било ког другог нема ометања и спречавања у поседовању, због чега му се у руке издаје ова потписом и печатом оверена тапија на гарду'' (Катић 2005, 62-63). У продужетку исте тапије, након изградње гарде Канлисућут- Зидине, поводом смрти правног претходника и пресуде високог муслиманског верског достојанственика, на захтев малолетних санаследница, дана 4.4.1828 од стране мухафиза ''Велике Аде с Фетисламом'' извршен је упис њиховог правоследбеништа, додуше без опредељења наследних удела: ''Пре извесног времена овај у тапији именом поменути Кара Кулукчизаде Мехмед- ага преминуо је за свога притежавања, па је наслеђе ове гарде с четири границе, познате по имену Канлисућут Зидине, прешло, сходно часној фетви на његове ћерке: Емину, Рукију и Ајшу, те су ове малолетне ћерке Емина, Рукија и Ајша затражиле и пожелеле нову тапију на гарду да је заједнички притежавају. Да би часни вакуф имао користи, условљено им је да плаћају годишњи закуп од 500 акчи, и то да га сваке године дају и предају часном вакуфу. Према давнашњем закону, из руку поменутих узета је такса за издавање тапије, те је ова тапија написана на маргини старе, да изнова буду притежаватељке...'' (Катић 2005, 62-63). Као и већина тапија и потврда о ђердапским гардама, и ова садржи појам ''муката'' у шеријатском праву коришћен као синоним за право грађења на туђем земљишту, али у контексту цитираних докумената са придаваним ширим значењем ''закупна јединица''-иначе уклопивим у дати појам ''фетисламска муката'' (Карчић 2011, 157; Катић 62-63...). Такво значење појму муката придавао је и Стојан Новаковић (1906, 79-80). Домен овога правног појма у односу на вакуфско земљиште огледао се и у својеврснoj симбиози вакуфског режима у смислу ствари- некретнине ван промета, нпр.земљиште за градњу или у нашем случају дунавски спрудови погодни за подизање гарди, с једне стране, и грађевине- рибарске колибе, инсталације, гарде на којем градитељ стиче право власништва, с друге стране. У односу на коришћено вакуфско земљиште добијали су право државине уз дужност плаћања годишње закупнине- мукатаи зенин (Калчић 2011, 157). Супротно начелу римског права у таквим комплексним односима код

шеријатског права није на снази начело superficies solo cedit/ земљиште и оно што је са земљиштем у чврстој вези- зграда, растиње… једна је целина припадајућа истом лицу; не може бити један субјект власништва на земљишту а други на грађевини.../. То значи да зграде, стабла... у нашем случају рибарске инсталације усађене у водно земљиште, могу имати другог власника, што не тангира вакуфску својину на самоме земљишту или риболовном месту као ствар ван промета (Калчић 2011, 156). Такав статус требало би имати и земљиште обухваћено тапијом од 12.5.1832 ''од даљана испред села Сипа до нивоа мреже Канлисућут гарде на дунавској страни...и то од места по имену Плоча реком до нивоа мреже Саид- агине гарде на дунавској страни код Канлисућута'' уступљено у сврхе подизања једне гарде и једне колибе ''уз услов да према давнашњем обичају плаћа годишњи закуп за земљиште'' (Катић 2005, 77-78).

Мноштво тапија издаваних за ђердапске гарде садржале су различите формулације, ознаке вакуфа којима припадају, из чега се може закључити да су приходи из њих припадали различитим местима, штавише некада је навођено ''вакуф''- једнина а некада ''вакуфи''- множина. Тако располажемо формуацијама ''вакуф Двеју Часних Светиња''– Мека и Медина, када се говори о гарди Сибирфишта, ''Часни вакуфи царског имарета које је у богоугодне сврхе саградио и подигао у близини часне џамије Велике Аја Софије у Истанбулу покојни султан Махмуд хан Газија''- за Аловиште, ''царски вакуфи''- Горњак гарда, ''Вакуфи царског величанства''- Кладушничка гарда... (Катић 2005, 58, 72, 42, 32). За ''Два света града'' ишли су приходи гарде Ласа, сагласно тапији од 20.5.1830.г, овереној печатом мутевелије часног вакуфа и мухафиза Велике Аде Омера, са урезаним натписом ''почаствован светлошћу месеца''- покоран Мухамеду: ''...Мукати Два света града припада гарда на доњем делу села Сипа, позната под именом гарда Ласа, која је ограничена и одвојена с горње стране местом званим Халов [вакуф царског имарета саграђеног у близин Аја Софије Истанбул] а с доње стране Канлисућут гардом, а с остале две стране реком Дунавом...'' (Катић 2005, 67). Међутим, постији и објашњење у прилог тези да се ипак ради о једном вакуфу: ''Вакуф Махмуда Првог био је у надлежности канцеларије вакуфа два света града, Меке и Медине, на чијем челу се налазио старешина харема; он је контролисао рад свих вакуфских муката, па и фетисламске, због чега је народ веровао да је Крајина била султанијино апанажно добро''- пише Татјана Катић (2005, 16). Од личности високог ранга своједобно присутних у султанском харему, кћер кнеза Лазара Хребељановића, принцеза Оливера, везана је делом биографије за подручје каснијег фетисламске вакуфске мукате- после Тамерланове победе над Бајазитом, неко време боравила је у манастиру Манастирица, пар километара далеко од ђердапских риболовних ревира код Сипа , подигнутог од стране њеног рођака Никодима Тисманског. Утолико се могло веровати да је њен статус код Бајазита био особена залога познијег третмана вакуфског добра, како се овде сматрало- ''султанијиног поседа'' за целу област данашњег Кладова. Познато је да су неки султани поклањали поседе султанијама родом из племићких српских породица, како је то учинио Мехмед Други у корист султаније Маре, кћери деспота Ђурђа Бранковића, са некретнинама у Јежеву,

Македонија, где се ова касније и настанила. Из извештаја аустријског изасланика на Порти Херберта из 1797.г. и аустријског губернатора Оршаве Хенига 1794, 1800, знано је да приходи Кључа и Крајине ''припадају Шах- султанији, сестри султановој, а да два оборкнеза, један у Кладову, други у Неготину, одговарају врховној власти посредством бега у Кладову'' (Пантелић 1949, 23).

И неке ђердапске гарде имале су судбину да буду у легалном поседу жена, нпр. особе означене као сестра имаоца права. Тако се збило 1830.г. са већ споменутом гардом Ласа, када је Шериф- ханума наследила брата Сејид Мехмед- агу и добила тапију на сопствено име (Катић 2005, 67). Већ после три године, 21.7.1833, пошто је Шериф Ханума продала своја права на Ласи Узун Али- аги из Фетислама, на његово тражење као један од закупаца гарде, у уделу од ¼ а по основу од њеног мужа извршеног откупа права од претходног носиоца, титулар је постала његова супруга Хатиџе; ½ уписана је на име Узун Али- аге и ¼ на име његовог брата Хасана (Катић 2005, 68). Сагласно шеријатском праву жена је имала пословну псособност, могла наслеђивати имање и њиме располагати правним пословима, с тим да је наслеђивала ½ оног што би припадало мушкарцу.

Нешто другачији став по питању права царског хаса и касније вакуфа на Ђердапу, у односу на онај манифестован турским старим тапијама, где локални Турци нису могли имати право власништва односно располагања потпуним отуђењем, изнео је Михаило Петровић Алас у капиталном раду Ђердапски риболови у прошлости и у садашњости 1941.г, баштинећи га мање на правним изворима општег карактера а више на чињеницама до којих је долазио теренским истраживањима: ''До почетка 19.века вирови око Кладова припадали су Турцима што су живели на острву Ада Кале и у граду Фетисламу код Кладова. Кад су власници тих вирова, за време српског и руског рата са Турцима напустили места становања и отишли незнано куда, право власништва на те вирове прешло је на турски царски вакуф'' (1941, 794). По Петровићевом ставу, радило би се о ''мулк'' стварима, које је султан преносио у екслузивно власништво феудалца, тако да их овај може даље ''продати, поклонити, заложити или увакуфити'' (Јанковић 1980, 85). Своје мишљење базира на садржају тапије издате 1819, где се децидно наводи од стране ''мохафиза [мустахфиз- посадник, чувар тврђаве је тек део састава на чијем је челу диздар, овде са значењем ''чувар области'', кладовски бег; Катић 2005, 17] адакалског и мутевелије [старатеља, надзорника, тутора] фетисламског вакуфа'': ''За време српског и руског рата [Први српски устанак] притежаоци риболова [далјана] који постоји на Дунаву на Ђердапу у Фетисламској мукади [мукада-''царски спахилук''], побегли су те је тиме поменути риболов припао царском вакуфу [верска задужбина]'' (Петровић 1941, 794). На основу од турских власти изнетих констатација да је основ новог уговорног односа о праву експлоатације риболовних подручја бекство ''притежалаца'' који је термин синоним за ''држалац'', ''корисник'', као тек један од атрибута појма ''власништво'', закључак да је услед напуштања риболов ''припао царском вакуфу'' односио би се на повраћај државине односно поседа- права

коришћења, што не дотиче својину, не даје за право мишљењу да су адакалски и фетисламски Турци били власници ђердапских вирова, гарди. Документ из 1819 садржи и констатацију да уступилац права као мутевелија [тутор] царског вакуфа [некретнина дарована верској задужбини], по наплати прописаног ресума [''ресум''- такса] за ''меаријску'' благајну издао им је тапију ''да они означени риболов притежавају'' (Петровић 1941, 795). Потпис гласи: ''Абдурахман Мирмиран [паша, беглербег] Мохафиз [чувар, управник области] адакалски [титула владара фетисламске нахије, пресељног на Аду Кале наком слома Првог српског устанка] и мутевелија [старатељ] фетисламског вакуфа'' (Петровић 1951, 795).

У том контексту чини нам се важним знати да је исправа ''тапија'' у османском праву имала сложеније значење посматрано према карактеру ''тапије'' у српском праву односно у овдашњем уобичајеном смислу. Тако и документ на који се М.Петровић позива јесте само ''накнада за посед'' а не потврда власништва, то је ''најамна наступнина односно марифетнама- дозволница која се креира код давања у закуп непокретне имовине'' (Тодоровић, 469-470). Као непосредна потпора таквом ставу стоје бројне тапије кладовског шеријатског суда из ранијег периода. Према Роберу Мантрану ''риболов на мору, рекама и језерима имао је нарочити економски значај... ту су гајене моруне, од којих се добијао драгоцени кавијар, на кога је монопол имала држава'' (2002, 257). Коначно, сагласно исламском праву, почивајућем на Корану, природна богатства, као што су ''земља и оно што се налази испод ње'' сопственост су султана (Мантран 2002, 150). Султан је даље своја права конзумирао или непосредно или уступањем на коришћење другим особама, султанијама, велможама, па и конституисањем стварноправних овлашћења царског вакуфа. Није неважно знати да у народном језику дуго времена нису постојале речи- изрази за апстрактни појам својине, власништва, сопствености; чак ни Вуков ''Рјечник'' не познаје појам ''својина'' односно ''власништво''. Зато су, тврди Андрија Гамс, ''постојале друге речи за присвајање и ако не у смислу пуног и искључивог присвајања; понекад се чак не зна да ли се реч односи на означење самог предмета присвајања или на начин присвајања, попут речи ''баштина'' за земљу наслеђену од предака (1971, 39).

Први српски устанак донео је и акумулацију капитала у рукама српских великаша. Један од њих, Петар Добрњац са компањоном Петром Томићем, обогатио се, између осталог, тргујући племенитом ђердапском рибом- моруном и јесетром, и кавијаром. Писмом од 21.10.1810.г. отпослатом из Кладова, П.Добрњац понудио је другом велетрговцу из Крајове, Хаџи Јанушу, 12.000 ока усољене моруне, шаљући му као поклон кацу са 30 ока кавијара и две рибе (Перовић 1980, 189). У Срба је бављење риболовом имало велики значај о чему, посредно, говори и богатсво речи употребљваних за рибарске алате, пловила, субјекте, чак и пословице попут оне забележене од стране Вука Караџића ''Двије се рибе на једној ватри пеку, па једна другој не вјерује'' (Караџића 1935, 649). У његовом Рјечнику постоје, изузев класичних и општепознатих, још и одреднице: ''даљан''- ''преграда какве воде дирецима између

којих се намјесте мреже те се хвата риба''; гарде- ''заграда у Дунаву гдје се моруни хватају /од Пореча доље/''; ''рибати''- ''ловити рибу''; ''рибарица''- ''лађа с које се риба хвата''; ''рибарити''- ''носити рибу по селима те продавати, као што у Сријему и бачкој чине многи''... (1935, 88, 114, 649). У нормативним актима, једно је време чак прављена разлика између појма ''рибарење'' и ''риболов'', при чему је прво резервисано за занат, уз то и ''рибар''- занатлија, док је ''риболовом'' детерминисано бављење таквом активношћу али не у лукративне сврхе. Други велики српски просветитељ Доситеј Обрадовић крајем 18. века сачинио је малу поучну причу ''Рибари'': ''Рибари извлачећи мрежу из реке, осете да је врло тешка, почну викати и скакати од радости, ублажавајући дан и срећу своју. А кад једва извуку мрежу, нађу у њој на место рибе великачак пањ и мрежу сви искидату. Онда почну псовати и проклињати таку срећу. 'Немојте, браћо', рече један од њи', 'ви добро знате да су радост и скорб [жалост] две сестре која једна за другом долазе, ви сте се мало пре одвећ радовали, време је да мало и поскорбите'' (Обрадовић, 332).

Године 1815, 25. октобра по старом календару, споразумом београдског везира Марашли Али паше и Милоша Обреновића у име српских устаника, овај је признат за врховног кнеза Србије а већ фебруара 1816, издати су од стране султана фермани по којима сваки Србин ужива слободу кретања и трговања у Турској царевини, да војне посаде буду само у градовима... Знајући од времена Првог устанка зе предности трговине рибом и њеним прерађевинама, нарочито кавијаром (ајваром), Милош Обреновић је из Поречке нахије- Београдски пашалук, посредством посленика српске управе у тамошњем магистрату, примао испоруке рибе и уговарао послове продаје у иностранству и унутрашњости, убрзо након споразума са београдским везиром. Ђумручка тарифа из 1828.г. правила је разлику по питању увозне таксе између авгутара [авгутар-''суха рибља мрест''] и ајвара [хајвар-''посољена икра, врста салате''] . За први се на границама Београдског пашалука наплаћивало у српском ђумруку 5 гроша, за други- 3 гроша (Перуничић 1964, 410). Увоз моруне царињен је по истој тарифи 1 грош и 20 пара (Перуничић 1964, 410). Како се сматра, све мукате Београдског пашалука кнез Милош успео је до 1826.г. узети у закуп, чиме је заокружен привредни амбијент у Србији, погодан за развој робноновчаних односа (Јевтић- Поповић 2009, 115).

У Аналима београдског суда од 5. јануара 1826.г. забележен је случај санкционисања преварних радњи око продаје ајвара: ''За процес измеђ бакала овдашњиј и Мајмуке Димитрија, терговца овдашњег за подсмех бакалима од Мајмуке, за ајвар што је 28 декемврија звао Димитрију бакал- башу овдашњега у кафану Димче пиле и погодио 700 ока ајвара, оку по 110 пара, и руку уфатили и пазар прекинули. И Димитрије бакал-баша сабро бакале све по дужности и кантарџију, и отишли да ајвар премере и да приме од Мајмуке; и изишо за подсмех бакалима, а ајвара мајмука имо није, но подсмева се им. Зато енсаф бакалскиј тужио се ови суду и по испиту и извиђењу пресуђено- да Мајмука бакалима до два дана, као што је на пазару погодио, ајвара

700 ока набави, и није за 8 дана набавио. Зато је платио од ајвара у касу ресум 100 гроша и 5 ока воска у церкви за каштигу подсмеха еснафу бакалском'' (Перуничић 1964, 229). Поред конзервиране икре, солидну тржишну вредност имали су рибља маст, усољена риба... Риба је била и предмет крађа, о чему је поречки магистрат спроводио истрагу поводом тражења Дервиш аге из Фетислама (Миловановић 2012, 181).

Из 1829.г, 15.октобар, потиче извештај поречког магистрата кнезу: ''По налогу Вашег Сијатељства од 10. овог месеца пошиљем вам 70 ока [ока- 1281,84 грама] ајвара у 15 кутија, 650 ока чисте морунске рибе, 370 ока есетре [јесетра] и 5 суви батока [батока- очишћена и на каишеве исечена крупна риба] од јесетре, једну врећу и два чабра сира задржао сам овде 120 ока моруне и јесетровине глава знајући да тамо своју цену немаду, 15 ока рибље моруне масти и ако соизволите ја ћу вама и ово послати'' (Миловановић, 2012, 138). 18. новембра, из поречког магистрата је у Пожаревац послато ''15 ока рибње масти за мазање интова [интов- кола са опругама за превоз путника, кочије, каруце; попречна гредица постављена преко колске руде која служи као предњи ослонац горње каросерије, с рудом гвоздeним клином скопчана] по налогу Јего Сијатељства послао сам ви...'' (Миловановић 2012, 140). 23.октобра 1831 из Пореча је ''отпремљена риба господарска у три десетака 1065 ока морунске, 495 ока јесетре у 28 фучија [фучија- дрвена посуда у форми бурета], ајвара чистог ока 8 батокова суви од којег пет фучија на којима су по два печата ударена и 4 батока да оделе и с приложеним писмом к Јеје Светлости [књегиња Љубица] у Београд отпреме а остатак до воспоследујућег Њиове Светлости решенија при себи да задрже'' (Миловановић 2012, 231). Једна већа трансакција за рачун кнеза извршена је из Пореча новембра 1831 продајом рибе и ајвара у Пожаревцу за цену од ''у турским новцима 3197 гроша'' (Миловановић 2012, 232).

Закупци турских права на риболове у поречком крају били су и угледни локални трговци, попут оца и сина, Ђорђа и Јована Барлана [Боркана], експлоататора Госпођиног Вира, у завичајној историји упамћених као особе које су у једној прилици, пре но што је овај постао владар Србије, помогле Петру Карађорђевићу да код њиховог дунавског ревира чамцем безбедно пређе преко Дунава (Виноградов 2008, 262). Чини нам се да исте особе Михаило Петровић Алас означава презименом ''Боркан'' уместо ''Барлан'' (1941, 788). Особа која их је описала презименом ''Барлан'' био је свештеник доњомилановачи али Рус емигрант, М.Петровић је имена писао на основу теренских истраживања, но није немогуће да се десила трансформација првобитног презимена у оно које је у ствари надимак- ''Боркан''- на влашком језику бокал, какав се случај збио са најпознатијим кладовским рибаром из половине 20.века Борканом чије је право име било Спиридон Прокопис. На крају, не и по значају, у службеним документима везано за спор око накнаде штете за ђердапске риболове, джава Србија спомиње презиме Боркан, не Барлан. Опис места из ''старих времена'', пре подизања нивоа Дунава и пре регулационих радова, указује на потенцијално

богаство у рибљем улову, али и опасности које су носили дунавски брзаци: ''Госпођин вир је једно стрмо и много дубоко место на Дунаву, уз једну стену, а ту је и један камен који излази на површину воде. Вода ту има толико напора и бистрине, да изгледа као да ври. Чамцем је уз ово место немогуће проћи јер чамац ту вода увуче и однесе под воду. Сваке године ту се дешавају несреће са путницима који пролазе по овом месту а којима нису познате прилике места... Међу стенама и камењем била је намештена диреглија [прам], са које су бацали једну широку и дугачку мрежу. Када су на диреглији осећали да је у мрежу упала риба, судећи по напору и држању мреже, одмах су мрежу на особит начин затварали и вукли из воде. На овакав начин су биле ухваћене јесетре од 120-170 килограма и уопште крупна риба која је наилазила на Госпођин вир у великом броју, нарочито када је вода опадала...'' (Виноградов, 261). Изузев чланова фамилије Барлан или Боркан, закупци Госпођиног Вира су, ''али за краће време'' Ђорђе Стешић (1903- 1907.г. уз годишњу закупнину 2000- 2800 динара), трговац из Доњег Милановца, Крста Јордачевић кафеџија из Текије. Од стране писаца који су походили ове крајеве, попут Милана Ђ Милићевића, као локације за рибарење посебно су уочени ''Госпођин вир где је риболов; Гребен- под њим је грдна дубина воде која се окреће у ковитлац, ту је риболов; Канлика, при уласку у оршавско стење, ту имају неке справе од греда, где људи седе те лове рибу...'' (1876, 852-953).

Област Кључа са Кладовом и околним селима, Видински пашалук, присаједињена је Србији тек новембра 1833. Тиме је заокружено јединствено подручје под непосредном управом српских велможа. Интензивиран је откуп турских имања и преузимање привредних активности по основу уговора са турским властима. Српски владар покушао је издејствовати од адакалског Осман паше сагласност да султански хатишериф подразумева да су Србији дати на управу и риболовни вирови и гарде на Ђердапу. Писмом од 18.1.1834, Но.170, он износи гледиште: ''Најновији Султански Хатишериф од месеца Реџепа 1249 заповједи, да Срби, плаћајући данак одсјеком, уђивају све приходе и производе Отечества свога, и они да управљају ђумруком. По гласу ови свети султански рјечи припадају Србима и све скеле, и сви каици, и сви риболови по водама, које се у Србији налазе...'' (Петровић, 1901, 1- 244). Испоставило се да вакуфски режим на вировима и гардама султановим актом није тангиран те је Обреновић приступио споразумевању које му је донело право коришћења као и ранијим закупцима вакуфских добара, уз то и веће претензије- да постане ималац парва градње, па и права располагања на њима. Тако је Кнез Милош почео да експлоатише и риболове из ранијег домена коришћења адакалских Турака, укључујући гарде на српској обали, по основу правног посла склопљеног пред шеријатским судом у Фетисламу/Кладово- надлежном за послове вакуфа, већ наредне године уступивши уговорна права сину Михаилу (Зиројевић 2011, 19).

Дана 21.4.1834.г. сачињена је исправа којом се потврђује продаја ''рибарских права'' кнезу Милошу: ''Ми становници Фетхислама, у чијим рукама се налазе гарде на Дунаву, у близини фетхисламске мукате, продали смо [за шта по шеријатском праву

није потребна посебна, писана форма] и предали београдском башкнезу Милош- бегу места за коље које је потребно [за изградњу] гарди. Новац за места на којима је је коље од наших гарди у поптуности смо примили из руку поречког капетана Тенке. Пошто од сада надаље немамо никаквих права на гарде, предали смо капетну Тенки и сенеде [потврде ] које смо имали у рукама како од београдског башкнеза Милош- бега немамо ниједну акчу и ниједну пару потраживања. Овај сенед му је предат у руке од стране свих нас. Потребно је да с наше стране и са стране било ког другог не буде ометан. Поздрав. Саид- ага, Мустафа, Осман, Мула Емин, Чован Али Баба, Узун Али- ага, Омер- бег, Хусејин- ага. Сведоци чину: мухазим Тахир- ага Фетхисламац, писар Мола Хусејин Фетхисламац, Сулејман Фетхисламац'' (Катић 2001, 82).

Уступиоци права на гардама издали су 21.4. 1834.г. и посебну потврду: ''Свидјетељство. Сваком коме надлежи знати вједомо творимо да смо ми долу подписати под данашњим датумом све гарде наше, а имено Љау, Канлисућут, Криву наклу, Церквиште, Горњак, Домоглед, Караташ, Кладошницу, Врбицу, Корбову, Вајугу и Брзу, као и остала места риболова која смо до данас ми и наши притјежавали све смо то Господару књазу серпскому Милошу Обреновићу продали и за све преко к[апетана ] Тенке примили смо по погодби нашој новце исправно. За које и давајући свидјетељство ово Господару књазу Милошу потврждено именем и печатима нашими и вручавајући му као правом од сад притјажатељу вишеназначени и неназначени места риболова од Адакала до Брзе паланке да као прави притјажатељ и сајбија таковим по својим произволенију располага и управља, содржи или коме оће прода, а да му се нитко од нас, или потомства нашији у то мешати не може нити за тражити моћи, додавајући и то да ако би се који нибуд с каквом тапијом усудио какво вишеназначено место риболова тражит убудушче закључавамо да се она тапија за нишча незначећу и лажну сматра, ибо смо ми за сва риболовна места као што горе гласи продавшији исправно примили новце. У Фетисламу 9-го априлија [по старом календару]. Продавци риболовни места од Адакале до Брзе... Сведоци чину: мулазим Тахир- ага Фетхисламац, писар Мола Хусејин Фетхисламац, Сулејман фетхисламац'' (Катић 2005, 87- 88). Овај документ није оверен, верификован од стране кадије већ садржи отисак прста Саида из Видина, те назнаке ''познати'' и печате: Мустафе Фетисламца, Дервиш Османа Фетисламца, Али бабе Фетисламца, Мула Емина Фетисламца, Узун аге Фетисламца и Хусејин аге Фетисламца. Индикативно је како нити у једном од три документа издата Милошу нема назнаке да су у питању мукате, да се ради о некретнинама у вакуфском власништву; штавише у првој исправи од 41.1.1834 стоји назнака да се гарде налазе '' у близини фетхисламске мукате'' (Катић 2005, 82)! Такође је децидно наведено да се ''у рукама'' издавалаца потврде- фетисламских Турака налазе гарде а да они Милошу ''продају и предају места за коље''. Једини од три документа истим поводом који је оверио кадија фетисламски, од 22.4.1834.г, гласи да су одређени становници Фетислама продали гарде Милошу и за то добили новац (Катић 2005, 85). Индикативно

је да се ради о продаји, уступању права за каква су раније имаоци могли склапати теретне правне послове, или доброчине, или да буду предмет наследства, но они су тек давали основ титуларима да могу експлоатисати вакуфску имовину под раскидним условом редовног плаћања годишње закупнине. Ове околности допуштају закључак да је Милош искористио опцију куповине права градње или коришћења већ постојећих гарди, рибарских инсталација, на вакуфском земљишту које је само по себи била ствар ван промета. Формулација да се ради о гардама у близини фетисламске мукате, мада када се упореде називи из другог документа, очито је да се ради о стварима на земљишту са ранијим третманом вакуфског добра, није била предмет овере односно потврде од стране шеријатског суда, који је тек посредно инволвиран у целу ситуацију око уговора апострофирањем у исправи од 22. априла да је она ''од шеријата оверен сенед'': ''Ове 1249. године дванаестог дана месеца часне Зилхиџе, од стране српског башкнеза цењеног Милош- бега приспео је у Фетхислам његов човек капетан Тенко са својим чиновником. Овај, од стране шеријата печатом оверен сенед, послат је реченом бегу о томе да су становници Фетхислама у чијим рукама су гарде од Брзе Паланке до Велике Аде [Ада Кале ], добровољно продали те гарде поменутом бегу за познату суму новца и да су тај износ новца узели од капетана Тенке. Убоги Сејид Мехмед Тахир, кадија Фетхислама и Велике Аде'' (Катић 2005, 85). Универзално правно начело ''Тек оно што сам имаш, можеш другом дати'' /Nemo plus iuris ad alium transferre potest quam ipse habet/ подразумева да кнез Милош није могао стећи апсолутно право располагања односно власништво и на земљишту на којем су гарде постављене и гардама, већ евентуално на гардама као инсталацијама, и то, уколико је важио вакуфски режим који су његови правни претходници признавали, под условом плаћања годишње закупнине. Додуше, није немогуће да је царски вакуф неком одлуком у рангу акта којим је и конституисан, престао егзистирати, или да је настала ситуација када је изузетно допуштена измена режима на начин да се изврши једнократна исплата вредности вакуфског добра, али то онда не би могло бити чињено плаћањем куповне цене ранијим закупцима вакуфског добра.

Како налази Владимир Стојанчевић, кнез је за фетисламске риболове дао 26.000 гроша добивши седам гарди са 6537 колаца/стубова пободених у води/, сепаратним споразумима са притежаоцима: Узун Алијом, Сејитом, Аџи Салијом, Дервиш агом, Усеин агом јузбашом, Али Шаовим (?) Али Бабом- све за 22.497 гроша и 20 пара; ''уз то је купљено и 15 прамова и ораница, 16 мрежа и 4 канталије, све у вредности 3686 гроша [грош- у 19.веку вредео 40 пара или 160 акчи; прам- специјална дрвена лађа која је испод дна имала сетове- рибарске мреже које би се саме затварале када би се напуниле рибом]; педесетак људи постарало се да се ове гaрде оправе и одржавају априла 1834'' (2013, 212).

На крају, тапије и сенеди које су имали ранији закупци, издати и потврђени ид шеријатског суда, предати су Милошу и он је накнадно 1835.г. унео у њих податке да је стечена права отуђио поклоном у корист малолетног сина Михаила, старог 12 година.

Без обзира на настојања Милошевих правних претходника да на њега пренесу више права него што су сами имали, и у случају даље егзистенције царског вакуфског режима у односу на ђердапска риболовна места, шеријатско право признавало је застарелост подизања тужбе у спорним ситуацијама, ако правоследбеник држи вакуфске некретнине 36 година (Карчић 2011, 224). Тај би рок у сваком случају наступио неколико година пре него што Србија стекне независност од османске власи на Берлинском конгресу. Међутим, постојао је још један специјални институт Српског грађанског законика из 1844.г. који је признавао држаоцу већа правa проистичућа- изведена из уговора о мукати. По параграфу 289 СГЗ ''Што се тиче особито случаја, гди је са знањем и и уговором од пређашњих времена ко здање на туђој земљи саградио, за такови постоји особита уредба од 3.априла 1840.године /време владавине Михаила Обреновића/, КВ Но 227-С Но 387'': ''Како се у пређашња времена, када је још свеза спахијска у Србији била, често догађало да су Срби права сопствености на земљи не имајући куће, дућане, стаје и остале зграде на туђим земљама градили, за које су сајбији, т.ј. господару истих земаља по погодби неку годишњу опредељену непремену цену плаћали, не могући без допуштења његовога, своја здања изнова подизати, тако је и после добивеног права сопствености на земљи исто у разном виду и по разним поводима и основима заостало; откуда се догађа, да се многе распре између господара здања и господара земље или места рађају...-6. Ако се обе стране из какава му драго узрока у заједничкој свези даље остати сагласити се не би могле, онда долази случај деобе... но будући да се здање од земље без повреде оцепити, и оделити и тако сваки у свом праву на тај начин обезбедити се не моће, зато долази случај откупа...''. Не располажемо доказима да је на било који начин судским путем конституисано власничко право прво Милоша а потом Михаила на ђердапским вировима, односно водном земљишту за постављање риболовних инсталација, али је неспорно да су они и њихов наследници уживала несметана права државине, од никога оспоравани по питању располагања гардама.

Гарде кнеза Милоша /од 1835.г Михаилове/ код Сипа састојале су се од у речно плитко дно пободених стабала, греда, дасака- ''на брзацима ројевито расустих стена код села Сипа, сва ова маса дрвене грађе била је постављена усправно у два реда, попут две високе ограде са узводним и низводним отворима. Горњи, узводни отвор, био је широк од 20 до 40 метара, некада и 80. Пружајући се низводно, овако постављене ограде су се приближавале и на доњем крају правиле отвор широк свега 3-4 метра... на доњем отвору рибари су постављали јаке мреже у облику великих кеса. Брза вода је својом снагом гурала рибу кроз предњи отвор, а затим је ова изграђеним каналом ношена ка излазном крају и пунила разапету мрежасту кесу. Рибари су вадили мреже три пута дневно, са богатим уловом'' (Вучковић- Неимаревић 108). Левкаста конструкција ''гардијске стазе'' давала је енормно убрзање води што је њоме отицала тако да ни снажне рибе избачене на уском завршетку у мрежу нису могле вратити се истим путем из замке. Јула 1834 приход од Милошевих гарди износио је 9200 трговачких гроша, уз то ''од вршака сипских 2600‘‘ и од аловишта кашајнских 1600

гроша (2013, 2012). Ђумручке таксе као кнежевски приход тим поводом износиле су: за велике рибе- моруна, јесетра, паструга, кечига- ''пета ока'' тј.1/5 а за мале- сом, шаран, штука- ''десета ока''-1/10 (2013, 212). Овде бисмо приметили да се подела није вршила према величини већ квалитету и реткости рибе. У првој групи била је племенита морска риба са већом вредношћу на тржишту и уз то погодна за справљање кавијара. Другу групу чинила је речна- дунавска риба, нешто ниже тржишне вредности. Такса је могла бити плаћана ''било у риби- натурално, било у новцу''. Тако је за целу 1837.г. од Милошевом сину Михаилу уступљених прихода од гарди код Сипа на име ђумручке таксе наплаћено 36.519 гроша и 14 пара, док је знатно мањи прилив средстава за рачун кнежевића Милана, ушао од гарди код места Добра и од Госпођиног Вира- свега 3572 гроша и 12 пара за ''митровско полугође'', с тим да је износом обухваћена и такса од милановачких винограда! (Стојанчевић 2013, 212). Код толиких прихода, српски кнез је знао себи дозволити да буде ''широке руке'' према кладовским Турцима допустивши им 1834 да могу привремено ''побити гарде и бацати удице у тврђавском реону Кладова''- Фетислам (2013, 212). Српски историчари, попут Владимира Стојанчевића, посебне заслуге Милошу признају на име успеха у спорењу са адакалским Осман пашом по питању ''градњи гарди и држања кајака од стране адакалских Турака'': ''После оштре преписке са адакалским пашом, успео је, позивајући се на султанов хатишериф из 1833.г [хатишериф не спомиње царске вакуфе, иначе по шеријатском праву ствари ван промета], да одузме Осман паши право на коришћење привредног богатства Дунава уз српску обалу... Практично овим је кнез Милош елиминисао још једно дотадашње несумњиво право Турака, овим гестом истовремено доказавши сву позитивну делотворност и вредност тек извојеване српске аутономије'' (2013, 213). У ствари, могло би се радити о напуштању, дефакто одрицању од вакуфског власништва на ђердапским риболовним вировима и гардама тамо где су они били припатци територије српске кнежевине, уз десну обалу Дунава, без обзира што је Ада Кале и задуго после 1833 остала под османском управом, но сводећи се након Милошевог успеха у опонирању Османпашиним претензијама на српске поседе, тек на део у непосредном окружењу великог острва, укључујући тамошње, адакалске, риболовне ревире.

Како у духу ставова Мите- Димитрија Петровића и Михаила Петровића Аласа, запажа Видосава Стојанчевић ''и у овим пословима огледала се традиционална обичајна црта колективних радова у вировима, који су били заједничка сеоска и породична својина, или заједничка својина неколико суседних рибарских села'', са коренима у родовском и племенском власништву (2001, 115). За разлику од земљишта, риболовни ревири на Ђердапу били су доступни и лицима која нису морала имати директну правну везу са предметом обраде, па се често збивало да се тим послом баве дошљаци, ''беземљаши'' (Стојанчевић, 115). Битна одлика колективне својине јесте њена подељеност, што је значило право убирања прихода и оних који нису неподредно укључени у експлоатацију. Отуд у крајњој линији и обавеза давања дела улова или

прихода представницима власти, што по основу самог изловљавања, што по основу стављања у промет.

Обзиром да су феудални односи у Србији укинути издавањем хатишерифа од 26.октобра 1833, а нарочито полазиштем у Закону за повраћај земље, издатом од стране српског намесништва по Милошевом повлачењу са власти, 28.јула 1839, чл.6- ''Од године 1833, 26. октобра кад је свеза спахијска у Србији престала, постали су сви Срби праве сајбије [''сахибија''- власник спахијског поседа] своји земаља и изравнали су се са онима, који тапије на земље имају. И зато како је који онда што притежавао, и где се који у оно време затекао, онако је оно постало његова сопственост, која је морала бити невредима, нити се правично без редовног иследовања и суда одузети могла'', мишљења смо да су и српски поданици, као и колективитети у смислу групе мештана односно целог рибарског села, који су у то доба били притежаоци- држаоци риболовних ревира или гарди, а да притом нису до поседа дошли силом, преваром или злоупотребом поверења, стекли легитимно власништво на таквим стварима; у истом смислу и Драгослав Јанковић закључује како је земља припала сељацима који су је обрађивали (Јанковић 1980, 133).

Устав из 1838, реафирмишући раније хатишерифе, укинуо је спахилуке, зијамете и тимаре, и уз то прогласио је и право располагања имовином, укључујући наслеђивање ''саображавајући се законима државе''. Такав статус легитимних власника и титулара права располагања приватном имовином стекли су, примера ради, ''Стеван думенџија [''думенџија''- крманош], Крачун думенџија, Илија думенџија и Јован, сви из Текије'', као и Настас Ђина Јовановић, Ћорђе Чундрик и Никола Благојевић из Кладова, Јован Благојевић, Ђорђе Благојевић из Сипа... (Петровић, 1941, 795-796). Држава је третман власника придавала појединцима и верификовала и кроз попис становништва 1863, прецизно евидентирајући вирове као власништво неких од житеља рибарских насеља, уједно их са тим основом опорезујући. Податке о томе валидно је установљавала комисија која се састојала од два представника министарства финансија- значи државе, и од проценитеља из редова општине обухваћене утврђењем чињеничног стања релеватног за примену Закона о порезу од 17.августа 1861.г.

Према параграфу 292 Аустријског грађанског законика, ''нетелесне су ствари које у чула не падају, као на пример право лова, риболова и сва друга права'' (Станковић- Орлић 1999, 18). Исто је регулисано одредбом 184 Српског грађанског законика из 1844.г. Међутим параграф 190 Српског грађанског законика, по узору на аустријски и француски, права која се односе на непокретности убраја у непокретне ствари (Станковић- Орлић 18). Њихови титулари могле су и општине- ''сматрају се законом као једно лице морално'' (параграф 36 СГЗ); '''општина једна сматра се у призрењу приватних права као једно лице морално, коме сва она права припадају, која јединстевним лицима'' (параграф 59). На таквим становиштима биле су и српске власти приликом спровођења пописа среза Кључког 1863.г, децидно наводећи да су

риболовни вирови некретнине пописиваних субјеката, некад физичких лица, некад општине (Благојевић 2005, 121, 125). И далеко касније, у почетној етапи социјалистичког државног уређења заступано је исто становиште- Основни закон о поступању са експроприсаним и конфискованим шумским поседима из 1946.г- као шумски посед третирао је и лов и риболов на шумском поседу и право њиховог искоришћавања'' (Станковић- Орлић, 18-19). Почетком друге половине 19.века из Кладова које је имало око 1300 становника и Текије настањене са око 900 људи, срез Кључки са нешто мање од 10.000 житеља, извожени су риба и ајвар у Аустрију и Влашку (Пчелар 2009, 236-237). Негде у то доба збивао се и увоз у Крајину одређених количина квалитетне рибе и кавијара, преко ђумрука у Вршкој Чуки, близу Зајечара- граница са Бугарском и у Радујевцу, близу Неготина- граница према Влашкој. За годину 1840/41 постоје подаци о увозу у Србију из Бугарске: моруне у тежини 7.390 ока, шарана 8.749 ока, јесетре 1951 ока, ајвара 199 ока (Џамбазовски 1984, 88); из Влашке је преко Радујевца увозно оцарињено: ''разних риба 39.039 ока, али не и кавијара- период 1.11.1840- мај 1841.г (Џамбазовски, 88). За претпоставити је да је то чињено у сврхе даљег лиферовања по вишим ценама у оближњу Аустрију или у унутрашњост Србије, било у непромењеном или у прерађеном стању.

Паралелно са Кладовом до 1867.г. егзистирао је турски град Фетислам где се од око 500 људи значајан број такође бавио рибарством и извозом (Пчелар, 235, 248). Занимљиво је да је релативно мало житеља среза Кључког 1863.г, изузев за место Џеџерац, приликом пописивања становништва евидентирано да су рибари односно да им је риболов главно занимање. У Текији су, од 226 домаћинстава то тек: Прван Ј. Талијан са приходом од занимања 5 талира, Мартин Гика, приход 5 талира и Јован Јон Рађа са приходом као думенџија и рибар од 7 талира (Благојевић 2005 88,103). Презимена рибарских професионалаца иду у прилог тези Видосаве Стојанчевић како су се тим послом много бавили странци односно ''дошљаци'' (2001, 115). Али, зато је трговаца и шпекуланата било чак 24!

Истодобно у Кладово је од 339 домаћинстава, пословало свега 21 трговаца- шпекуланата и тек један ''професионални'' пописани рибар- Гаврил Стојановић са приходом од занимања 5 талира (Благојевић 2005, 42). Риболови су у ова два места приликом пописа апострофирани још по неким основима: Црква кладовска имала је приходе од риболова ''од гроша 1 пару- одприлике месечно 10 талира, уз то од корманушлука сипског код 1060 гр, 3 талира'' (Благојевић, 77). Текијска општина имала је евидентирано ''непокретно имање 7 вира и шуме, укупна вредност 1248 дуката а дају приход 8300 гроша годишње'' (Благојевић 112). Као општински службеници- ''вирске слуге'' забележена су имена двојице старешина домаћинстава- Ђорђе Миклућ са месечном платом 3 талира и Костандин Дуца са месечном платом 4 талира (Благојевић 109, 110 ). У непокретним стварима чији су власници Текијанци налазили су се и риболовни вирови. Осамдесетогодишњи Крачун Николајевић власник је једне четвртине вира у Сипу (Благојевић 2005, 82). Права је реткост да је жена (у

сл.евиденцији није назначено да је удова) власник непокретности укључујући и ''осму част вира у Сипу''- Марија М.Димитријевића, доведена од пописивача у везу са Милошем Димитријевићем, пиљаром, из чега би се могао извести закључак да се можда радило о њеним миразним добрима која је била унела у заједницу накнадно раскинуту. Маријин иметак вредан 171 дукат цесарски обухватао је, поред сипског вира, кафану, ливаду, њиву, док је Милош пописан без иметка (Благојевић 2005, 101, 106). Јон Гица ''солдат земљеделац'' стар 22 године, живући у Текији, сопственик је ''пете части вира у Сипу'' (Благојевић 2005, 104). Текијанац Мијаило Николић, по занимању слуга што ''служи једино за 'рану и одело'' поред куће имао је својину на ''16-тој части вира у Сипу'', мада стар свега 15 година Благојевић, 2005, 109). Попис Текије 1863 као следећег власника вира наводи председника општинског суда Јанка Недељковића –''1/4 вира у Сипу'', што је скупа са њивом од ½ дана орања вредело 41 дукат цесарски (Благојевић 2005, 110). Од Кладовљана, сопственик вира сипског са уделом ½ био је Бела Димитријевић, да би га као удовички ужитак, скупа са магазом на Дунаву, дућаном, механом... кроз наследство стекла удова Јула (Благојевић 2005, 51).

Сипска општина званично није била пребивалиште нити једног рибара, уз само једног ''трговца с лађом'', а државна пописна комисија регистровала је да управо она од непокретног имања има вирове Петриље, Зидина и Крст- ''сва три вреде 350 дуката цесарских'' а од својине на њима годишње приходује 2100 талира, двоструко више него од општинске шуме вредне 200 дуката даване у закуп за брст коза (Благојевић, 126). По неким подацима из познијег периода, велики рибарски трговци били су Крачун Димитријевић, Мелаћ Добрић и Јован Благојевић, овај последњи пописан као механџија међу чијим некретнинама је убележено и ''30 драма вира'', са приходом од занимања 40 талира (Благојевић 115). Једино значење израза драм јесте мера за тежину од 1,78 грама или нешто више од 3 грама као четристоти део оке, па би се у контексту формулације ''30 драма вира'' могло говорити о погрешном писању или транскрипцији термина дан, као што је било уобичајено за обим коришћења воденица. За Мелаћа Добрића са главном професијом земљоделац државна комисија утврдила је да се у саставу његовог непокретног имања налази и ''вир у Ђердапу''. Вир је, заједно са кућом пет ливада од 6 и по коса, виноградом од 1 мотике и њивом од 1 мотике, процењен као Добрићев иметак вредан 85 дуката цесарска, што када се упореди са другим вреднованим имањима без вира, чини овај сегмент драгоценим делом породичног богатства (Благојевић, 121). Попис 1863 за Џеџерац, општина Џеџерачко- Кладушничка, обухватио је рибаре: Ђорђе Сореј, од занимања 7 талира; Ђорђе Фасуј, од занимања 6 талира; Јон Шеињан, од занимања 4 талира; Ђорђе Долбочан, од занимања 7 талира; Јован Цурка, од занимања 6 талира; Јон Краку од занимања 2 талира; Петар Фасуј, од занимања 2 талира; Петар Сореј – ''риболовац'' од занимања 5 талира; Јован Мијај- ''риболовац'' од занимања 6 талира; Динул Сореј- ''риболовац'' од занимања 6 талира; Ђорђе Гица- ''риболовац'' од занимања 5 талира; Илија Рафа- ''риболовац'' од занимања 5 талира; Думитру Васиљевић од прихода 5 талира; Јован Рафа- ''риболовац'' од занимања 4 талира; Јон Прцуш од занимања 3

талира. Значи, од 74 пописаних породица у чак у 15 су носиоци домаћинства означени као рибари- риболовци, увек уз додатак да се баве и земљорадњом. Суседно место на Дунаву, које се буквално наставља на Џеџерац, у оквиру исте општине- Кладушница имало је пописаног као риболовца само једно лице: Јон Туран, од занимања 4 талира (Благојевић, 149). Нешто даље низводно од Ђердапа, село Бурдељ/Љубичевац, у употреби је био термин ''удичар'' па је чак 15 носилаца домаћинстава имало комбиновано занимање ''земљеделац- удичар'' (Благојевић 334-362). Разлике у употребљаваним терминима ''рибар'', ''риболовац'', ''удичар'' нису појашњене од стране аутора. На тлу среза Поречко-речког у Доњем Милановцу 1863.г. евидентирани су као делатници рибарског заната: Милош Вељковић ''риболовац'' месечни приход од занимања 3 талира; Лаза Дачић,''риболовац'' месечни приход од занимања 8 талира; Јон Јовановић, ''рибар'' месечни приход од занимања 3 талира; Барбул Ђурин ''рибар'' месечни приход од занимања 2 талира (Војиновић 2013, 13, 33, 46, 51). Пописом су обухваћени 16 механџија и тројица кафеџија, који су свакако у јеловницима имали рибу, међу њима Јон Боркан, зачетник породице чији су чланови све до осамдесетих година прошлог века сврставани у најуспешније рибаре (Војиновић, 42). И у европској књижевности тога доба присутни су описи лова у ђердапским водама Дунава: “Between the islets, the narrow branches of the Danube are disrupted [by] double post structures made from robust timber, arranged in a V-shape, opening downstream... Once the sturgeons enter, it is not their habit to turn downstream. As they proceed in the ever-narrowing funnel, they wind up in the ‘death chamber’ at the end...” (Jokai 1872, 7). У плену би се, с временана време, нашли доиста капитални примерци попут моруне тешке 900 килограма, што је бележено и у 20 веку као улов рибара из Доњег Милановца (Bartosiewitcz и др, 46).

Улов великих количина рибе подразумевао је њено конзервирање, чишћење, распарчавање, издвајање масти, глава, ајвара, усољавање, сушење на сунцу и ветру, димљење, конзервирање желатином и паковање у бурадима... што је доводило у рибарске крајеве велетрговце из других средина. Нотирани су случајеви да је Неготинац Лазар Лазаревић, са званичним ''годишњим окретом шпекулантске радње 500 дуката'' имао салану у атару Текије (Благојевић 2001, 33). Ту је постојала још једна салана, власништво у уделу 1/2 угледног текијског трговца Јеремије Милошевића, чији је иметак процењен на 1823 дуката цесарка (Благојевић 2005, 79). У Кладову је салану држао Ђока Станојевић, неготински трговац, која је скупа са кафаном и њивом процењена на 530 дуката цесарских (Благојевић 2001, 50); такође и трговац- председник општине Кладовске Николча Петровић (Благојевић 2005, 77) У најбогатије крајинске предузетнике 1863 сврставана су браћа Михаило и Јован Коркођеловић, власници салане у Текији процењене на 100 дуката цесарских (Благојевић 2001, 54). Њихов укупни капитал у некретнинама износио је око 6000 дуката цесарских. Милан Ђ Милићевић нашао је да варош Кладово 1870.г. има 328 пореских глава, уз назнаку да се ту хвата и продаје многа риба; многа се одатле преноси и у Турн Северин (1876, 992). Само вредност једногодишњег закупа 1889. г. за право риболова на Ђердапу била

је 164.400 динара (Пауновић, 1970, 831). Уговори су склапани након лицитација јавно обзнањиваних у службеним новинама, што је чињено још 1844.године.

Потпуну независност односно ослобођење од турског сизеренства Србија је стекла по окончању руско- турског рата 1877-78, на Берлинском конгресу, 13.јула 1878, чему је претходило српско прихватање услова које јој је поставила Аустро-Угарска, поред осталог, прихватања да ''Аустро- Угарска прими на себе терет регулисања Ђердапа, а Србија се обавезује указивати све олакшице, које би се могле захтевати у интересу извршења послова, уколико би било потребно послужити се привремено српском обалом'' (Јевтић- Поповић 2009, 162-163). Одредбе о независности Србије гласе: ''Члан XXXIV. Високе стране уговорнице признају независност Кнежевине Србије, у зависности од услова изложених у следећем члану. Члан XXXV. Ни за једно лице у Србији разлика у верској опредељености или конфесији не сме бити повод за искљученост или немогућност у погледу уживања грађанских или политичких права, рада у јавним службама, обављања јавних функција и указивања почасти, као ни у погледу обављања разних професија и делатности, у било ком месту. Слобода и видно практиковање свих облика исповедања вере обезбедиће се свим домаћим лицима у Србији, као и странцима, и неће бити никаквих препрека у погледу хијерархијске организације различитих заједница нити у погледу њихових односа с њиховим духовним поглаварима.'' Са једне стране, међународним споразумом Немачке, Аустрo- Угарске, Француске, Велике Британије, Италије, Русије и Турске, престао је било који вид турских права на имовини у Србији, укључујући некретнине- ђердапске вирове и гарде, а са друге, отворена су врата радовима на регулацији ђердапског пловног пута уз импозантне грађевинске радове на систему пловидбених канала, насипа, уништавањем стеновитих препрека минирањем, преусмеравање речних брзака, моћних водених струја, измену конфигурације терена укључујући рибља станишта, што је драстично пореметило природни амбијент и риболовне ресурсе Дунава. Једино што је од некадашње моћне исламске империје у ђердапском Подунављу остало били су острво Ада Кале и његови турски становници. У то доба Ђердап је путописцима стварао импресије налик оним виђеним од Милана Ђ.Милићевића: ''Од села Голубиња па до близу Текије, Дунаво се пробија кроз такав каменити теснац, каквих је ваљда у свету мало. С једне и с друге стране воде дижу се у небо стене неколико десетина хвата високе. Не само да оне нису истурене даље од воде него би човек рекао, да су се негде горњим крајем још наднеле над воду'' (1876, 951).

У време потписивања Берлинског уговора, овде је у важности био Устав из 1869, чије норме о државној својини су тангирале власништво некретнина- до стицања независности са третманом османских царских вакуфа: ''чл.93. Државно имање

састављају сва она непокретна и покретна добра, и сва имовна права, која држава, као своја прибавља и притежава. Законом ће се определити, како ће се то имање моћи отуђивати, или оно и његов приход заложити, или другим теретима оптеретити; чл.95. Од државног имања различно је књажево приватно имање, којим Књаз може слободно располагати за живота и на случај смрти, по прописима грађанског законика.'' Убрзо по ступању на снагу најзначајнијег међународног уговора за Србију, 26.децембра 1878.г. она је донела Закон о режиму вода, дефинишући воде што протичу кроз унутрашњост земље као јавни домен, и то у смислу параграфа 185, 248 и 264 Српског грађанског законика из 1844.г. Параграф 195 СГЗ предвиђа да ''ствари оне које ником не принадлеже, но које свачије могу бити, ко их пре заузме, зову се пусте или ничије; ствари које сви употребити могу, и нико никога од њих искључити не може, зову се свачије, као друмови, путови, реке, обале река; што је за општу потребу народну опредељено, оно је народно добро''. У одредби пак 248 стоји ''што је год по природи својој или по уредби земаљској општенародно или правитељствено добро, оно нико себи присвојити не може као што су реке, острови, обале, руде, неке шуме и њиов род итд. Што се особитим уредбама опредељује''. За протезање домена њиховог значаја у односу на добра до 1878.г. над којима је Османско царство и даље могло имати ингеренције, било је потребно донети посебан закон по стицању потпуне независности Србије. Тај закон о режиму вода садржи и норму која се односи на граничну реку какав је Дунав на Ђердапу. По чл.3, ''што се тиче већих или мањих граничних река, половина њиховог воденог тока са српске стране, сачињава део српског јавног домена према прописима међународног права и регулише се прописима овог закона''.

Својина у рангу грађанског права, након коначног стицања независности, дефинисана је Уставом Кнежевине Србије из 1888.г: ''Члан 16. Својина је неповредна, ма какве

природе она била. Нико не може бити принуђен да своје добро уступи на државне или друге јавне потребе, нити се право приватне својине може ради тога ограничити, осим где закон то допушта и уз накнаду по закону; чл.36.Закон нема повратне силе на штету права стечених ранијим законима; чл.178. Државно имање образују сва покретна и непокретна добра и сва имовна права, које држава као своја прибавља и држи. Само се законом може државно имање отуђивати, или оно и његов приход заложити или иначе оптеретити; чл.179. Од државнога имања разликује се Краљево приватно имање, којим Краљ слободно располаже за живота и на случај смрти по одредбама грађанскога законика. За ово Краљево имање не вреди 2. одељак чл. 40. овог Устава. Трошкове за одржавање оних државних имања која се Краљу на уживање уступају исплаћује Краљ.''

Приватноправни својински режим регулисан је знатно пре независноти Србије, у доба мешовитог српског и османског правног система, и то Грађанским закоником од 25.марта 1844.г. којим је, поред осталог, одређено ''Што није ничије, оно припада ономе, који први то заузме и себи присвоји, ако са штетом другога скопчано није, или закон нарочито не забрањује''- параграф 25. Код неспороног значења одредбе 195 СГЗ- јавни домен на стварима у општој употреби, гарде односно вирови смели су имати оделиту правну судбину почивајући на дугогодишњој несметаној државини, па и уговорним основима из ранијих година тј.на раније стеченим правима. Зато и стоји параграф 7 СГЗ да ''закони ови немају повратне силе; они се простиру само на унапредак'', уз резерву да се спорни случајеви ''из пређашњих дела или поступака, уколико судским путем не би коначном пресудом решена била, судиће се по овим законима''. Такође је прописано (параграф 15) ''Свакога Србина сопственост јесте невредима и стоји под заштитом и одбраном закона''. Обзиром да се као носилац права на гардама и вировима појављује и књаз (Милош и Михаило Обреновић), касније и краљ (Александар Обреновић), а да то, за разлику од права других лица и колективитета није довођено у питање, битно је начело СГЗ (параграф 19): ''У призрењу приватних права сви су пред законом и судом равни. Што је за једнога право мора и за другога право бити. Права самога Књаза и Правитељства [норма датира из периода кнежевине], која у овом закону извор и опредељење имају, хоће се по овом закону судити''.

Везано за појам ''јавни домен'', према Леону Дигију то је увек само маса добара која се због своје природе не могу присвојити, не само од стране појединаца већ и од стране управне власти. Мештим по екстензивној теорији, појединци чак могу вршити на јавним доменима стварна права нарочите врсте- тзв. стварна административна права, док генерално управна власт над њима врши право власништва (Зечевић 2007, 136). У оба случаја права трећих лица на коришћење риболовних гарди односно права риболова на одређеним местима у току реке која је иначе јавно добро, нису доведена у питање, наравно уколико за то имају одговарајући правни основ.

Михаило Петровић Алас боравећи у Кладову позних тридесетих година 20.века прикупио је и публиковао низ значајних података о начину упражњавања овог заната и о ''првацима ђердапских риболова'':''Гарде су, још од књаза Милоша, издаване под закуп, и закупна цена је у оно време, кад је риба продавана по марјаш или по два марјаша ока [марјаш- врста бакарног новца у оптицају у Србији 1836 по 1 грош и 3 паре мали односно 14 пара мали] ока, а морунски и јесетров ајвар по два или три цванцика ока [цванцик- 1836.г. вредео је 1 грош и 23 паре], била је, према годинама, по неколико стотина дуката годишње. Према успоменама данас још живих савременика некадашњег рада на гардама,

најстарији закупац гарда који је још остао у њиховом памћењу, био је Коста Гардаџија, који је дошао из Смедерева у Кладово, закупио гарде за кратко време, имао срећу да су били одлични риболови, обогатио се, па се вратио у Смедерево. После њега био је закупац, опет за кратко време, Николај Костачевић (звани Раша) из Кладова, затим румунски трговац Јоница из Турну Северина. После њега је за дужи низ година гарде држао под закуп Никола Гардаџија из Доњег Милановца, који се ради тога посла био доселио у Кладово. После Николе држао их је за време од две године трговац Преда Димитријевић у ортаклуку са Јованом Граовцем трговцем [1863.г. Јован Јоца Граовац пописан је као 36 годишњи трговац-становник Брзе Паланке; имао је жену Сару, синове Михаила, Александра, Косту, Петра, Божидара и кћер Марију; поседник некретнина вредних 223 дуката цесарских и са месечним приходом 18 талира; био је председник брзопаланачке општине 1874 и 1875.г.], али су у подузећу настрадали, јер су биле лоше риболовне године, а напослетку, пред крај њиховог закупа надошла је велика вода, па им је набујали Дунав разрушио гарде и однео собом њихове плотове. Око 1873 године гарде је закупио Димитрије Томић трговац из Кладова, добар и честит човек, познат и као такав у целоме крају [Стриц и усвојитељ Ђорђа Томића којег Феликс Каниц ословљава са ''краљ кавијара'', иначе 1895.г. изабраног за народног посланика; деда вајара Михаила Томића рођеног 1902.г.]. Кад је узео гарде под закуп, а лов је на њима у то време био обилан, приредио је на сипској ади Домоглед весеље о коме се годинама причало и о коме још постоји успомена код старих Кладовљана и Сипљана. На весеље је позвао велики број гостију из Кладова, Неготина, Оршаве и Турну- Северина. Потрошено је неколико крупних ајваритих јесетра и маса друге рибе уловљене на гарди поред аде; попијено је много најбољег неготинског вина и била је велика игранка и бучно весеље. Димитрије Томић је на гардама добро зарађивао и стекао лепо имање и трговачки капитал. Око 1894. године он се убио због неких незгода са меницама, па га је на гардама наследио његов синовац Ђорђе Томић, добар трговац кладовски и последњи закупац гарди. Од свију закупаца он је најдуже држао гарде под закуп и на њима је, нарочито првих година рада, имао доста среће. Плаћао је закупну цену око 200 дуката годишње, али је био обавезан редовно слати ајвар за Двор у Београду. У његовој кући, дућану и магазама стајали су чаброви и качице пуни морунског и јесетровог ајвара, од кога се један до продавао одмах, у свежем стању, а други је, боље прерађен и усољен, чекао на купце... Очишћени и на кајшеве исечени моруни, јесетре, крупни сомови, паструге, крупне кечиге и шарани, висили су на конопцима сушећи се на сунцу; то је била негдашња чувена ''батока''. У великим кацама у магази наслагана је била усољена риба, која ће се уз велики пост продавати не само по околини, већ и по удаљеним нашим варошима и селима, кашто и у Румунији и Бугарској. Ко се од наших савременика, зашлих већ у године, а који су у својој младости имали прилике путовати кроз Ђердап, не сећа оних горостасних моруна које су рибари на расточеним воловским колима вукли са места где су уловљени до Томићеве куће у Кладову и његове радионице за сољење рибе и справљање ајвара

[баш улица која је водила од друма за Фетислам и Сип до Томићеве куће и погона за прераду рибе у Кладову, понела је 1936.г. име Рибарска, које и до данас има, поред осталог и због тога што је завршавала северним крајем на обали Дунава одакле су се рибари отискивали у своје подухвате, свега педесетак метара далеко од Томићевог поседа], гледајући како је глава од рибе везана за предњи труп кола, а реп јој се вуче по земљи за колима? Ко се од њих не сећа оних баснословно ниских цена по којима се у то време могла у Кладову купити фина риба и њен ајвар, а зашта се, при свој нечувеној јевтиноћи, онда узимао тако велики новац? Све је то сад отишло у неповрат, а у најближој будућности, бар ако се не забележи, отићи ће и у вечити заборав. Од негдашње масе ''гардаџија'', који су радили на гардама, остало их је у животу још свега њих 5- 6. Кроз руке тих људи прошле су стотине хиљада килограма ђердапске рибе, ухваћене на гардама, а то су данас сиромашни сељани села Сипа, који грејући се на сунцу поред дунавске обале, бацају меланхоничне погледе на места на којима су некад проводили свој век. Због јако ослабљеног лова на гардама, и због штете коју је 1906. године причинио набујали Дунав, наневши му на гарде велике кладе које су разрушиле плотове, закупац Ђорђе Томић био се за једно кратко време одрекао закупа. Тада му је адвокат краљице Наталије одобрио да, пошто гарде буде оправио о своме трошку, држи их од тада бесплатно док буде имао рачуна, да би од њих бар остао траг и успомена. Светски рат учинио је томе крај; запуштене гарде разрушио је сам Дунав и оне од тада нису више ни постављане. Главни узрок њиховом напуштању лежи у томе што се дунавски брзак (љутац) одбио са плићака на коме је био раније; брзак је прешао на дубину где се не може побијати коље за плотове. Вода на местима где су биле гарде нема више снаге да утерује рибу на доњи отвор гарде где је чека и прогута разјапљена мрежа... Кад је писац ових редова, са својим рибарским момцима, почетком деветстотинитих година, ловио рибу на Ђердапу, још су постојале три гарде које су се са брода издалека могле спазити код сипских ада. То су биле гарде Црквиште, Домоглед и Караташ, Домоглед се налазио у средини између других двеју. Од Сипљана, који су у то време на њима радили, писац се добро сећа њих неколицине, и то: Јона Савића, Ђорђа Долановића [Долбочановића?], Јована Калиновића, Ђорђа и Димитрија Добрића, Јована Скалушевића, Лазара и Ђорђа Бренчића, који су радили код закупца Томића и од којих су неки и данас живи...'' (Петровић 1941, 775-778).

Друга половина 19 века период је грандиозних градитељских подухвата у свету, усмерених на побољшање саобраћајних веза. Коцесија Египта за изградњу Суецског канала дата је међународном конзорцијуму ферманима 1854, 1856 и 1866 и коначно потврђена од стране турског султана 1866.г (Андраши 1984, 195). Радови су завршени 17.новембра 1869 а коначно уговорно разрешење спорних питања експлоатације одиграло се у Цариграду 1888г. споразумом између Француске, Немачке, Аустро-Угарске, Шпаније, Велике Британије, Италије, Низоземске, Русије и Турске. Панамски канал којим су спојени Атлантски и Тихи океан био је предмет деловња Друштва основаног 1878.г, док је уговор који је предвиђао неутрализацију канала склопљен 5.2.

1900.г.е. ретходно се покушало са изградњом канала кроз Никарагву по уговору о градњи из 1850.г. између САД и Велике Британије (Андраши 1984, 199). Историја памти и настојања Мирка Сељана /1871-1913/ некадашњег геометра ангажованог на Ђердапу у реону Сип- Оршава, да светску јавност заинтересује за идеју спајања Атлантског и Тихог океана каналом који би се надовезивао на Амазон и његове притоке што извиру у високом перуанском горју, при чему су му била од помоћи знања стечена приликом извођења радова код Сипа и Оршаве (Келер 1970, 359- 465). Колико је значајна идеја о увођењу конкуренције САД-у као монополисти над Панамским каналом, путем изградње још једног трансокеанског канала, потврђује ововремена концесија у корист Кине за прокоп 278 км Никарагванског канала ширине 230- 520 м, дубине 30, намењеног прелазу 5000 бродова годишње (Чавошки Ј, 2015).

Берлинским уговором 1878.г, чл.57, одређено је да Аустро- Угарска има изводити радове ради отклањања пловидбених препрека на ђердапском делу Дунава. Како би обезбедила одлуку конгреса о независности, Кнежевина Србија је 8.јула 1878, у време трајања конгреса, закључила споразум посредством представника двеју влада- тзв. Конвенција Андраши- Ристић, чија одредба 3 гласи ''Пошто је Аустро- Угарска узела на себе да изврши радове регулисања Гвоздених варта и Катараката- [тј.оба Ђердапа- Горњи и Доњи] код Оршаве не тражећи финансијску сарадњу кнежевине, ова се обавезује да учини све олакшице које би могле бити тражене у интересу извршења радова, уколико би било потребно послужити се привремено српском обалом. Србији се обезбеђује, у односу на пловидбу кроз Ђердап (Гвоздена врата) право највећма повлашћене државе'' (Зечевић 2000, 89). Радило се о класичном двостраном правном послу међународног права који је, обзиром да је Србији тек предстојало стицање потпуне независности, значи и стицања капацитета склапања оваквих међународних споразума признањем за пуноправни субјект међународног права, оснажење добио мултилетералним уговором Берлинског конгреса, одредба чл.57. У склопу реализације договореног, Угарска је 9.7.1888 усвојила Законски чланак 26, публикован у Земљском зборнику закона 15.јула исте године. Инвестиција је падала на терет угарске државне благајне, процењена вредност 9 милијарди форинти, са роком завршетка до краја 1895.г, с тим да се на то име требала наплатити одговарајућа сума у корист инвеститора путем прикупљања средстава од такси за пролаз пловила каналисаним деловима пловног пута. У склопу проблематике реализације пројекта, егзитирало је и питање судбине ђердапских риболова као значајне привредне делатности прибрежног становништва. У извештају од 25 фебруара 1889 министарство народне привреде реферисало је министру иностраних дела: ''Како је риболов нарочити у овим крајевима најважнији извор, од кога живе ова села дуж Дунава на нашој страни и како је он и један извор за државне и општинске приходе, то мислим да треба уговорити, да се извесна накнада мора платити интересентима, који од радова ових буду претрпели штете; даље, не би требало допуштати риболов на нашој страни онима, који се буду бавили на овим радовима јер би то донело знатне штете околним становницима,

пошто ће ови радови трајати дуже времена, а нарочито радови на ''Пригради'' (Pontes de Fer ), који ће трајати неколико година''.

Са српске стране актом министра народне привреде од 17.3.1889 П.бр.655 оформљена је државна комисија за проучавање питања и вођење преговора о регулисању Ђердапа, и то у саставу: Радован Милетић- председник, Коста Стевановић, Миша Марковић и Светозар Зорић- чланови. Циљеви рада формулисани су на првој седници Ђердапске комисије, одржаној 20.марта 1889, као ''свестрано проучавање и оцена свих околности које би услед пројектоване регулације од стране Аустро- Угарске за Србију морале наступити те да се наши интереси очувају или за њих накнада тражи као и да се уреде царински и полицијски односи за време рада и тд''. Комисија је већ сутрадан 21.3.1889 на другој седници утврдила основе свога поступања, са полазиштем у чињеници да одредбом 36 Берлинског уговора ''граница Србије на Дунаву није ничим измењена'' те да је конвенцијом Србије и Аустро- Угарске од 26.јуна 1878, чл.3, Србија обавезана другој страни учинити све неопходне олакшице укључујући коришћење српске обале. Цитирајући и Правилник Лондонске конференције од 20.2.1883 и закључке Лондонске конференције од 13.3.1871.г, Ђердапска комисија посебно апострофира да ''суверенитет водене границе није ниједним закључком уговора повређен а суверено право Србије на њеној обали остаје неокрњено''. Следствено томе, она указује да се сва права службености и експлоатације могу дати само на одређени период, у духу правила о концесијама. И за грађевине које Угарска буде подигла на српској територији у функцији регулационих радова, изнето је мишљење да ''природно припадају Србији, концесија се може дати само на известан број година, после чега имају да остану као својина државе српске, на чијем су земљишту''. Трећег дана заседања, 22.3.1889. разматрана су права Угарске на ''провизорну наплату такса док се уложени капитал не исплати, амортизује''. С тим у вези предложено је да време трајања концесије (уступања земљишта за грађевине у води и на обали) треба поделити у два периода: а) највише 50 година у којем ће Србија бити обавезна на плаћање такси, б) 20-30 година за време које ће Србија бити ослобођена свих такси. По истеку тог другог периода све грађевина на њеној територији- обали и води, треба да пређу у власништво српске државе, без било какве надокнаде. У тзв ''техничком делу'', поред осталог, отвара се питање ''у погледу на риболове и користи које је имала држава и становници од тога''. Уследио је теренски рад, сагледавањем стања на лицу места, почев од 26.марта 1889.г. Наредног дана комисија је заједно са начелником среза Поречког Димитријем Павловићем и председником општине Доњомилановачке Зарићем изашла на Гребен ''где постоје букови по пловидбу веома опасни и који захватају простор око 15- 20 хектара''. Констатовано је да ће просецањем кљуна гребенског и подизањем каменог насипа од Гребена до Милановца, вода добити правилнији ток а букови ће изгубити своју снагу. У свом раду користили су и информације закупаца риболовних ревира. Ови су раније мерили дубину букова и изашли с претпоставком да ''дубина вирова износи преко 60 метара'', такође нашли да је површина Гребенског вира око 0,5 хектара, са дужином

двоструко већом од ширине. 28.марта комисија је сагледавала стање у реону Бољетина, у односу на пројектовани канал од Излаза до Гребена. По питању ''риболова Госпојиног (Госпођин Вир), који је државни, тако исто и гребенског који је општински (доњомилановачки)'', наводи се да ће извршењем пројекта бити уништени ''иако су радови у погледу на Госпођин Вир са угарске стране (по казивању арендатора-закупаца) по коме ће риба пролазити пројектованим каналом и на тај начин одбиће се од Госпојиног Вира; а што се тиче Гребенског вира, он ће као место риболовно бити сасвим уништен.'' Закупац је за Госпођин Вир плаћао 7020 динара годишње, а за ''општински вир гребенски годишње 2.600 динара''. На основу тога комисија закључује да ће ''које држава које општина изгубити 9260 динара годишње аренде; осим тога изгубиће и раденици и арендатор своју данашњу зараду, која је везана са тим предузећем, и која по казивању закупаца износи одприлике исто толико колико и аренда. Ово су позитивне штете, а колико ће да претрпи штете трговина са рибом, која се вежим делом из овог краја извози у Оршаву, Пешту и Беч, не може се без ближих података определити. Разуме се по себи, да на свима каналима који се с наше стране просецају, припада право риболова само нашој држави.''

30.марта Комисија је сагледавала стање у реону Сипа, којом приликом је установљено да се ''од Сипа па до узводног краја насипа обалног налазе две риболовне гарде и три риболовна вира са горњим гардама иде и један вир Аловиште, а испод Сипа постоје три гарде (''гарде су краљеве а вирови општински''); те гарде и ти вирови биће регулационим насипима уништени, док ће гарда испод Сипа моћи и даље постојати''. Такође је нађено да аренда од гарди износи 3600 динара а од вирова 2200 динара. Записник са седнице од 30.марта садржи и два прилога. Први гласи ''Капиталисање прихода од риболова на риболовима и гардама: 1.Госпођин Вир као што се из протокола прошлих седница види доноси које аренде а које прихода- 14.040 динара; 2.Гребен- 5.200 динара. Свега: 19.240 динара. 3.Сип- а) гарде доносе које аренде које прихода државној каси које народу -27.500 динара; б) вирови села Сипа доносе селу- 7.000 динара; ц) општински вирови доносе општини Сипа- 1.800 динара. Свега: 36.300 динара. Дакле доносе вирови и гарде на Дунаву и Ђердапу где се просеца на нашој страни прихода свега- 55.540 динара. Пошто наши новчани заводи како државни тако и приватни плаћају уопште узевши по 5%, онда узимајући ову стопу процента и капиталишући горњи приход, излази капитал који одговара горњем приходу- 1.110.800 динара. Или у округлом броју- 1.200.000 динара. По томе дакле капиталисани губитак производње услед прокопавања Ђердапа за Србију износи- 1.200.000 динара.'' Из документа се даје сагледати да држава прихвата два облика тзв. Колективне својине на вировима- општинска својина Сипа и сеоска својина Сипа, при чему би ово друго могло бити директни реликт некадашње задружне својине односно власништво а групе ''саплеменика, чланова фамилије'' или пак заједничара по другом основу а чији је заједнички именитељ за дату ситуацију да су са подручја истоветне сеоске заједнице. Наравно таква својинска заједница током времена би била развргнута и вириви добијали инокосног власника или пак неколико сувласника са одређеним

уделима, како је регистровано и приликом спровошења пописа становништва и имовине 1863.г. У одељку записника Комисије насловљеном ''Општи закључак'' по питању риболовних штета усвојен је став да ''Држава има право да у целини тражи накнаду од Аустро- Угарске, а накнаду штете појединим својим држављанима да путем експропријације и на основу постојећих аренда исплати''. То подразумева и доминанти стварноправни (не облигациони) карактер закупа гарди или вирова, утолико што закупац, генерално, право закупа може истицати и према правоследбенику закуподавчевом, те да на страни закупца може бити предмет наслеђивања (Гамс 1971, 203). Уз то, важно је знатио да на подручју Доњег Милановца, Текије, Сипа, Кладова, никада нису постојале земљишне књиге у којима би био вршен упис закупног права на непокретности.

18.априла 1889.г. председник министарског савета и министар иностраних дела Сава Грујић упутио је акт заведен код Министарства иностраних дела под бројем 3466:

''Господине Министре,

У свези с мојим писмом од 7.априла о.г. бр.3222, част ми је послати вам под 1 у преводу ноту овд.ц. и кр. Аустро-угарског Посланства од 29.априла [по ''римском'' календару] т.г. Но.1609, по предмету регулисања Дунава на Демир- капији и Ђердапу, и замолити вас, да бисте имали доброту у ноти садржану молбу што пре решити и решење саопштити ми ради доставе овд. Ц. Кр. Аустро-Угарском посланству.

Примите, Господине Министре, уверење о мом одличном поштовању''

Сави Грујићу, односно српској влади Аустро-Угарско посланство упутило је ноту заведену код Министарства иностраних дела под бројем Но1609 29.априла 1889:

''Ваша Екселенцијо,

Изјаве, које су дате од Српске стране при договорима државним у Београду у времену од 18. до 20. овог месеца о извесним питањима, која се тичу регулисања Дунава на Демир- Капији и на Ђердапу, узели су Угарски пуномоћници к знању, с тим, да их поднесу Краљевско- Угарској влади на одобрење. Царско и Краљевска влада пак обратила ми је сада пажњу, на изјаву Српских заступника, која је садржана у другом записнику под бројем 11тим и према којој и њихова влада задржава себи право, да тражи накнаду за штету, коју би радови око регулисања учинили риболову на Српској страни у простору у ком се ти радови буду предузимали јер риболов тај доноси редован приход држави и грађанима.

Царска и Краљевска влада држи, да се таква резерва не може сложити са смером, који се огледа у члану 57мом Берлинског уговора, па гаји оправдану бојазан, да би отуда, у напредак могло избити врело заплетима и неспоразумима, пошто се поред оскудице

поузданих података, не би могло констатовати, да ли доходак од риболова трпи због радова око регулисања уопште какву штету, и ако је трпи, колика је та штета.

Обавезу тако опште и неопредељиве природе, не би могла Царско и Краљевска влада узети на рачун регулационих радова, пошто се данас не може пресудити какав би утицај ималата обавеза на количину регулационих трошкова и према томе, на величину пловидбених такса, одређених за намирење тих трошкова. Но Царско и Краљевској влади чини се, да би тако исто било опасно, кад би се захтев такве природе просто оставио нерешен.

Царско и Краљевска влада обратила ми је, даље, пажњу на то, да Српска влада не нуди такве повластице, да би се исте могле узети у рачун као накнада за њен захтев. Стога Царско и Краљевска влада држи, да је оправдано очекивање, да ће се Краљевска влада с погледом на велике привредне добитке, до којих ће Србија доћи, кад се изврши регулисање тог дела реке, решити да принесе жртву, која би, по њеном мишљењу, могла лежати у томе што ће се, као што она предвиђа, умањити дохоци од риболова.

Према добивеном налогу, част ми је, дакле, послужити се наклоним посредовањем Ваше Екселенције и најучтивије замолити, да бисте имали доброту, известити Краљевску владу о горњем саопштењу и, с обзиром на важност разлога, садржаних у истом саопштењу, подејствовати, да Краљевска влада одустане од захтева, изнетог у поменутој 11ој тачки.

Остале изјаве, које су у протоколима седница изнете у име Српске владе, нису Краљевско- Угарском Министартсву грађевина, дале повода ни за какве противне примедбе. Чим дакле, Краљевско Српска влада пристане на то, да одустане од тачке 11те, биће Господин Министар готов, да одобри протоколе, претпостављајући да ће исто тако формално одобрење следовати и од стране Српске.

Измена тих одобрења могла би се, може бити, састојати у размени нота.

Слободан сам замолити Вашу Екселенцију, да бисте имали доброту известити ме што скорије о закључцима које буде Краљевска влада донела по напред изложеном предмету.

Примите, Ваша Екселенцијо, израз мог одличног поштовања.

Хенгелмилер с.р.''

У датом случају, угарска страна изразила је другачије тумачење уговорених обавеза, позивајући се на чл. 57 Берлинског уговора, када је извршење радова на отклањању сметњи пловидбе њој поверено, док се приобалне државе- Србија и Румунија обавезују давати све олакшице које би се могле тражити у интересу радова; постоји и договор да Аустро- Угарска ова права и обавезе уступа Угарској. Заједничке седнице

делегације двеју влада- српске и угарске бавиле су се отклањањем препрека у тумачењу постигнутих договора, као и реализацијом преузетих обавеза обеју страна. Стандард ''све олакшице'' по тумачењу српске стране био је лимитиран делом клаузуле споразума претходећег овом, где је формулисано да оне постоје тек, једино ако би било потребно послужити се привремено српском обалом; значи односио се на привремену службеност коришћења дела територије друге земље, без искључења права на компензацију штете која би таквим коришћењем могла настати и по другу државу и по трећа лица- имаоце стварноправних или облигационоправних овлашћења по ранијим основима. Даље, угарска страна свој негативни став базира на тврдњи да уколико неко има корист од једне ствари, он ће сносисти и накнаду штете везано не само за њену употребу- што је класично начело грађанског права, већ и за њен настанак, па чак и ако ствар настаје радњама другог лица- у датом слчају Угарске. Обзиром да другачије није угворено, срспка страна је налазила да виновник штете штету има надокнадити.

Министар народне Привреде поводом таквог гледишта угарске стране, известио је председника Министарског савета (акт заведен код Министарства спољних послова под бројем П.бр1633):

''Господине Министре председниче,

Размотрив ноту овдашњег ц.Кр. аустро- угарског посланства од 29 априла по рим.т.г. [''римски'' календар уведен је у сл.употребу у Србији тек 1919.г.] бр.1609, по предмету регулисања Дунава на Демир- Капији и Ђердапу, коју сте ми изволели доставити писмом од 18.т.м. бр.3466- част ми је изјавити вам, да се не могу сложити ни у коме погледу са гледиштем Ц.Кр. владе односно накнаде за риболов, на коју Кр.срп. влада полаже право, а она јој исто право спори позивајући се само на чл.57 Берлинског уговора. За оправдање нашег потраживања односно накнаде поменуте штете, сматрам да је довољно да се позовем на чл.3. уговора између Србије и Аустро- Угарске од 26. Јуна/8.јула/ 1878 по коме Аустро- угарска узима на себе да изврши поменуту регулацију, без финансијске помоћи Србије осим олакшица, уколико би при томе било потребно послужити се привремено српском обалом.

Нема сумње, да ће регулацијом Дунава произићи сигурна штета за српску државу и држављане, који притежавају своје сталне риболове на месту регулације, из којих црпе редовне и сталне приходе, само што се не може сада тачно одредити величина те штете док се радови регулације не изврше. Али ма колика ова штета да буде поменуте регулације радом, на основу земаљских закона и с погледом на поменути члан 3 уговора између Србије и Аустро- Угарске, кр. срп. влада има право тражити накнаду за исту претрпљену штету.

По извештају наше комисије риболов назван ''Госпојин вир'' који припада држави и риболов код Гребена, који припада општини Доњомилановачкој биће уништени

регулацијом Дунава код Гребена. Међутим оба ова риболова по последњој изарендираној цени дају држави и општини годишње приходе 49620 динара.

По извештају исте комисије изнад Сипа имају две гарде за риболов и шест риболовних вирова а испод Сипа три гарде (Краљеве) за риболов. Риболови изнад Сипа биће регулацијом поништени а испод Сипа моћиће и даље постојати. Гарде су својина Краљева а вирови својина општине села Сипа. Осим тога, има још два вира риболовна приватна. Од свију ових риболова код Сипа, које држава, које приватници, имају годишње приходе до 45.380 динара.

Тиме, што се не би могло сада констатовати колику ће штету претрпити сви риболови регулацијом Дунава, не може се порећи да је неће бити и да онај који ће је претрпити има права на накнаду. Стојећи на том гледишту, сматрам да је сасвим оправдано и умесно наше потраживање накнаде штете и да се ова може приближно оценити. 1. на основу постојећих података од последњих неколико година о приходима оштећених риболова; 2. На основу заједничке процене фактичке штете риболова, свршеном регулацијом Дунава.

Држим да нема места наводу ц.кр. владе да ће бити велики привредни добитак Србије услед регулације Дунава довољна накнада за финансијске жртве горе поменуте природе, које су за нас неизбежне и велике; то велико културно дело не предузима се из обзира на Србију, већ једино из обзира на једну велику потребу светскога саобраћаја. Пошто Ђердап за наше мале и плитке лађице никаква није био сметња, већ напротив- он је био само сметња великом светском саобраћају, по томе се и немамо надати никаквим великим привредним одбицима регулацијом Дунава, па би на томе било неприродно и неправично тражити од Србије жртве које су за њу велике, за незнатну корист којој се има надати. А осим тога, сви постојећи уговори, који се односе на регулацију Дунава, не траже од Србије никаквих жртава, нити пак икоје друге државе, без накнаде, јер трошкови регулације падају једино на терет међународном саобраћају, па би и по томе неправично било тражити само од Србије да поднесе нарочите жртве ради олакшица светског саобраћаја, а по том опет да плаћа нарочите таксе за употребу оних олакшица, за које је она сама поднела нарочитих жртава.

С обзиром на све наведено, сматрам да није ничим оправдано тражење ц.кр. владе, да Србија поднесе нарочите жртве регулацији Дунава, кад је на то не обавезује ниједан од постојећих уговора и по томе кр.српска влада не би могла пред земаљским законима ничим оправдати поступак, којим би наметнула земљи жртве које се не оснивају на законским наређењима ни на уговореним обавезама.''

Овим је актуелизован проблем тумачења двостраног контрактуелног уговора између Србије и Угарске, члан 3 и легислативног колективног Берлинског уговора, члан 57, посматрајући их као ''закон за странке, извор права и обавеза''; првонаведени је уговор- погодба, временски ограничен, чија се садржина исцрпљује испуњењем циља

и предмета, при том ослањајући се на уговор- закон, какав карактер је својствен завршном акту Берлинског конгреса (Аврамов 1980, 38). Основни инструменти утврђивања смисла уговореног су граматичко тумачење са принципима да речи морају бити схваћене према њиховој свакодневној употреби у контексту у коме стоје, затим телеолошко тумачење са полазиштем у од странака жељеном циљу споразумевања, коначно логичко- уговор посматран као складна, непротивуречна целина (Аврамов 1980, 328-329). Посматрано по тим критеријумима чини се основаним закључивање да Угарска има обавезу сношења накнаде штете чији су узрок регулациони радови извођени од стране Угарске /којој је накнадно уступљено екслузивно право извођења радова од стране уговорнице Аустро- Угарске/, како српско министарство тврди, довољно је позвати се на чл.3. уговора између Србије и Аустро- Угарске од 26. Јуна /8.јула/ 1878 по коме Аустро- угарска узима на себе да изврши поменуту регулацију, без финансијске помоћи Србије осим олакшица, уколико би при томе било потребно послужити се привремено српском обалом. Као ''разлог супротности- argumentum a contrario'' стоји максима правничке логике, да ''чињење олакшица уколико би при томе било потребно послужити се привремено српском обалом'' искључује екстензивно тумачење појма ''олакшица'' као одсуства обавезе виновника штете настале извођењем радова, при том држећи се контекста ''олакшица тек по питању привременог коришћења српске обале'', једино у том случају- контексту супротно од уговореног ''без финансијске помоћи Србије''; у том правцу иду и закони синтаксе и уобичајено значење речи, израза. Утолико је уследила сагласнот да заједничка мешовита комисија за Ђердап верификује релевантне чињенице, које би послужиле за процену двеју страна уговорница о основу, висини и субјектима права на накнаду штете. Но, да би тумачење у међународним релацијама имало правну снагу, неопходна је, као у датом случају, размена нота уговорних страна, или форма додатног протокола. Како се испоставило, угарска нота није наишла на подршку код српске владе, те је уследио покушај приступања изради додатног протокола.

Заједничка мешовита комисија за Ђердап, основана као продужена рука мађарске и српске владе, поводом проблема надокнаде штета српским риболовима изазваних регулационим радовима у Београду, заседајући у периоду 5.-9.јун 1889.године сачинила је следећи ''протокол седница'':

''Предмет: Ближи споразум о тражењу кр.српске Владе, да се накнади штета, коју ће причинити регулисање Ђердапа риболову дуж српске обале, докле се ово регулисање буде протезало. Ово тражење кр.Српске владе ушло је у протокол седнице Комисије за извршење регулације Ђердапа, која је држата 7/19 априла 1889.год.бр. XI. За своје заступнике у овој заједничкој Комисији наименовала је кр.Српска Влада свога начелника одељења у Министарству народне привреде, г. А.Поповића, и свога секретара у Министарству финансија г.Павла Башкалфића, а кр.угарска Влада свога акционог саветника г.Ернеста Валанда и свога иншпектора риболова, г.Јована

Ландграфа. По држаном претходном договору о предмету своје задаће, сложила су се господа изасланици обеју високих Влада, да је неопходно потребно да се пре мериторног претресања овог предмета учини локални преглед на лицу места. Услед овог заједничког закључка позваше господа кр.угарски изасланици господу кр.српске изасланике да се 19/7 јуна у јутру у 4 и по часа користе нарочитим паробродом те да се изврши локални преглед. Пошто су господа кр.српски изасланици изјавили свој пристанак на ово путовање, закључен је и потписан протокол ове седнице. У Београду 5/17 јуна 1889. Следе потписи: Чед. А. Поповић, с.р. Начелник одељења; П.Башкалфић Секретар Мин. фин. Ернст Валанд, с.р. Кр. уг. сек. саветник; Ј.Ландграф, с.р. Кр. уг. иншпект. риболова.

Продужење протокола на локалном пароброду бр.I, 7/19.Јуна 1889.год.

Пошто је тражење накнаде за риболов у протоколу седнице од 7/19 Априла 1889, само у опште постављено, замолише господа кр.угарски изасланици господу кр.српске изасланике да обележе она места, на којима ће регулисањем риболов бити оштећен, као и да кажу колика ће та штета на овим местима, по њиховом мишљењу, моћи бити.

Пошто је Заједничка Комисија 7/19 и 8/20 Јуна 1889.год. на лицу места прегледала сва риболовна места, која ће регулацијом бити уништена или оштећена, нашли су кр.српски изасланици, да ће код села Сипа бити 11 риболовних места сасвим уништена. Ова су места: 2 т.зв. гарде Њег. Величанства Краља Србије; даље ''Аловиште'', т.ј. место на којем се пређе на обалу извлаче, а које припада текијској општини; даље 8 других риболовних места, који припадају селу Сипу и приватницима из Сипа, пошто она леже у правцу којим се има канал направити. Даље су господа српски изасланици констатовали, да ће и риболовно место које се зове ''Гребен'' и које припада општини д.милановачкој, такође бити сасвим уништено, јер ће врх Гребена, под којим се овај риболов налази, регулациом на овом месту бити скинут.

На послетку су господа српски делегати констатовали, да ће бити оштећено и риболовно место, које се зове ''Госпојин вир'' а које лежи преко пута канала, што је код Козла- дојке пројектован; ово оштећење проузроковаће се тиме, што се преко пута овога места- од Козле низ воду до испод Дојке- уклањањем камења из пројектованог паробродског канала речно корито продубљава, а више се кретању риба отвара нов пут на штету постојећега.

Колика ће бити штета, коју ће регулациони радови проузроковати риболову на поменутим местима, кр.српски делегати нису могли определити, пошто нису имали потребна /места/ дата при руци. Ову штету, као и накнаду за њу моћи ће одредити једино Министарство народне привреде и кр.српска Влада готова је, да са кр.угарском Владом ступи у преговоре о овоме. После ових објашњења изјавише кр.угарски делегати, да они тражење накнаде за штету, коју ће регулациони радови причинити, сматрају у опште као неоправдано и неосновано. /Примедба српске стране:

I- Неоправдано било би онда кад се не би штета доказала, но она је доказана. II-Неосновано би било кад се не би оснивало на земаљским законима и међународним уговорима./

Не гледећи на то, што ово тражење кр.српске Владе знатно отежава извршење регулације на доњем Дунаву, оно се не слаже ни са духом члана 57. Берлинског уговора од 1878. год нити пак са трећом тачком специјалног уговора, закљученог 8. Јула 1878. год, према коме су обалне државе обавезне, да учине све могуће олакшице, које су нужне за извршење регулације. /Примедба српске стране: На ове уговоре и ми се позивамо/.

Изасланици кр.угарске Владе признају доиста, да ће регулационим радовима поједина сада постојеће риболовна места бити уништена и да ће се принос од риболова на појединим местима Дунава за време извршења ових радова смањити; но они су уједно тврдог убеђења да ће културне и народно- привредне користи, што ће их Краљевина Србија од регулације доњега Дунава имати, бити тако велике, да ће спрам њих оштета причињена риболову бити ишчезавајућа. /Примедба српске стране: За културне добити ми ћемо плаћати, оне нам не долазе џабе. Иначе и Аустро- угарска треба да се одрече накнаде трошкова, јер ће њена трговина имати сразмерно највеће користи/.

Пошто је и Лондонским и Берлинским уговором одређено, да се наплаћивањем привремене таксе од пароброда имаду амортизовати само издатци за извршење регулационих радова, то се сума коју би краљевска српска Влада потраживала не би могла додати овим издатцима, што су потребни за извршење регулационих радова. Краљевина Србија, која ће од регулације неоспорно имати највеће користи од свију обалних држава, неће ваљда хтети тражити, да ови издатци падну на терет угарске државе. /Примедба српске стране: Али ови уговори ничија права не ниште. Српска влада није ни тражила да штету плати Угарска него цео свет који се служи Ђердапом/.

Они даље налазе да не треба оставити неспоменуту ни ту, статистичким податцима доказану околност, да риболов стално и непрестано опада не само у Дунаву, но и у опште, а нарочито у већим бродопловним рекама, које се налазе у стадијуму регулација. Према томе би се и без регулације доњега Дунава на поменутим местима, и ако спорије али неизоставно показало опадање приноса од риболова. С тога би било неоправдано ово опадање приноса, којем је риболов потчињен, стављати на рачун једино регулационим радовима на доњем Дунаву. /Примедба српске стране: Ми с правом тражимо накнаду фактичке штете а о будућности не можемо говорити /.

Односно риболовних места, која су споменули кр.српски изасланици и која су прегледана, примећују кр.угарски изасланици следеће:

1. Признаје се, да ће регулацијом Ђердапа обе Гарде бити уништене; такође је неспорно, да ће и она места, где се сада пређе извлаче на обалу, као и њихова риболовна места бити затворена. Но кора се напоменути да оба последња места могу бити премештена на друга места дунавске обале те се с тога не може тврдити, да ће принос риболова затварањем риболовних места бити уништен, ово утолико мање, пошто код поменутих риболовних места не треба никаквих инвестиција. /Примедба српске стране: Нека угарска о своме трошку премести риболове/

2. И код Гребена ће пројектованим радовима бити уништено главно риболовно место, које сада постоји на врху гребенског брда. Но такво је скидање гребенског врха саставни део пројекта и пошто је кр.српска Влада- према протоколу седнице од 20/8 априла 1889.год- бесплатно одобрила скидање овога врха, то се то сада разуме, да би требало без икакве накнаде уступити и риболов, који је са тамошњом обалом неиздвојно скопчан. /Примедба српске стране: Не разуме се по себи. Држава уступа оно што налази да јој је без штете/

3. Напослетку односно риболовног места код ''Госпојиног вира'' примећују кр.угарски делегати:

А) да ово риболовно место регулационим радовима код Козле и Дојке неће бити ни мало повређено, пошто се ово место налази на српској обали, а радови ће бити извршени само дуж угарске обале.

Б) неоснована је бојазан, да ће се отварањем канала кретању риба отворити нов пут на рачун постојећега. С обзиром на дужину овог канала и на већу брзину тока воде у њему, вероватно је, да ће се рибе и убудуће кретати досадашњим путем који је за ово кретање и удеснији. Па баш и ако би се рибе кретале каналом уз воду, то ова околност иде само у корист горње српске обале.

Пошто ће, према изјави господе кр.српских изасланика на првом месту кр.српско министарство народне привреде имати да спреми основицу за даља преговарања, и пошто је што скорије решење ове ствари у интересу саме регулације доњега Дунава- то моле кр.угарски делегати господу кр.српске делегате, да код своје високе Владе на томе пораде, да се даља преговарања између обеју високих Влада, која су у изглед стављена, што пре отпочну.

Пошто су господа кр.српски делегати горње изјаве узели ad referendum би овај протокол закључен и потписан.

На локалном пароброду No I 9/21 Јуна 1889.год

Долазе својеручни потписи свију четворице делегата'' (*Државни архив НР Србије Београд ПФ IX 9No1/889)

Председник Министарског савета, министар иностраних дела генерал С.Грујић 30.октобра 1889.г. под бројем Но 10882, упутио је допис министру народне привреде:

''Господине Министре,

С позивом на моје писмо од 15. текућег месеца бр.10327 част ми је известити, да је ц. и кр. влада саопштила свој одговор на наше потраживање односно накнаде штете која се буде причинила риболову, радовима око регулисања Дунава на Ђердапу.

По договору са угарском владом, ц.и.кр. Министартсво Спољних Послова јавља да се признању овога потраживања у начелу противе разни важни разлози. У ранијим преговорима наговештено је, да се из постојећих уговора не може изводити обавеза за накнаду штете имаоцима риболова. Кад би се таква обвеза у овом случају у начелу признала, створио би се пример за друге подобне захтеве, који би се могли убудуће изнети. Мада угарска влада разне радове око регулисања Дунава извршује, до сада јој се нико од ималаца риболова није обраћао са таквим потраживањима.

Но и ако угарска влада, са сажаљењем није у стању да призна у начелу захтев Краљевске владе, није искључено да се може из разлога правичности узети у призрење умерена, и стварним околностима одговарајућа накнада, која и се покрила приходом од пловидбених такса, уколико се та потраживања буду у цифрама означила и поднели нужни податци за мотивисање и испитивање.

Изношење ових података од стране краљевске владе, било је стављено у изглед у седници мешовите комисије, и царска влада очекује односна саопштења која би краљевску угарску владу поставила у стање да донесе дефинитивно решење по том предмету.

Саопштавајући Вам ово, част ми је молити Вас Господине Министре да овај одговор ц. и кр.владе изволите узети у оцену и да ме у своје време изволите извесити о вашем решењу.

Изволите Господинe Министре примити уверење мог одличног поштовања.

Председник Министарског Савета, Министар Иностраних Дела, Ђенерал С.Грујић''

Министар Народне Привреде одговорио је председнику министарског савета актом 4542 новембра 1889:

''Размотрио сам ваше писмо од 30. пр.м. бр.10882, којим сте ми изволели саопштити, како нам аустро- угарска влада не може у начелу признати права на накнаду штете у риболовима приликом регулисања Ђердапа; али да опет ставља у изглед да се доцније може нека накнада признати и исплатити тек од пловидбених такса, што се имају

добити и то ако се цифрама и стварним подацима штета докаже; па сам нашао да овакви наводи аустроугарске владе не могу постојати:

1. Што по члану 3 уговора закљученог између Србије и Аустро- угарске 26 јуна 1878 нити по каквом другом уговору Србија није дужна да подноси никакве жртве за регулисање Ђердапа, као што нема да вуче отуда никакве особене користи него што же је имати и други народи; дакле да Србија у начелу има права на накнаду штете, која се тим регулисањем учини риболовима;

2. И сама правичност захтева, да се накнади штета како приватним тако и општинским и државним риболовима;

3. Када се из горња два разлога свакојако за Србију има извести право на накнаду штете, онда се то има и накнадити одмах, а не да се чека и тек у своје време може да после 5- 6 година да се из такса пловидбених исплати. Ову накнаду аустроугарска влада има исплатити онако и онда како и кад исплаћује и остале трошкове око регулисања Ђердапа па после она се за то може подмиривати из пловидбених такса

4. Најважније је и најтеже питање, које се има у овоме расправити, то је како ће се права цифра за ову накнаду штете оценити; и ја налазим, да ће то понајбоље моћи урадити једна мешовита комисија, која би се имала саставити од наше и аустроугарске стране и која би цифру одштете одредила и то код општинских и државних риболова, а и код приватних- ако су се и ови давали под закуп на тај начин, кадав се закупна цена истих за неколико година узме као основица за прирачунање; а за приватне пак риболове који се нису давали под закуп, ако се приближна закупна цена оближњег риболова узме за основицу и за прорачунање.

Овде част имам напоменути вам, да не стоји онај навод да се до сад нико није жалио и тражио накнаду штете као што сте ми изволили горњим писмом саопштити да је угарска влада изјавила; јер сам ја имао част мојим писмом од 1.септембра т.г. ПБр.3591 саопштити вам, да је закупац државног и општинског вира код Поречке реке поднео жалбу и сам и преко начелства одредио одштету на 20.000 динара, што сам вам такође мојим писмом од 24.септембра т.г. ПБр 4006 и другим опет писмом од 20. октобра т.г. ПБр.4360 саопштио.

Па и закупац краљевих гарда на доњем Дунаву код места ''Аловишта'' више села Сипа такође ми је поднео жалбу и тражио одштету у 500 динара, што сам такође иамо част саопштити вам мојим писмом од 15.октобра т.г. ПБр 4290.

Саопштавајући вам све ово у свези мојих ранијих писама част ми је, Господине Председниче, поново умолити вас, да би имали доброту учинити опет нужан корак код ц.и.Кр. аустроугарске владе, да нам се одштета за риболове не само у начелу призна, него да се што пре и мешовита комисија састави, која ће ту одштету оценити, па да се у даном случају иста одмах и исплати.

Молећи вас да би имали доброту, да ме о резултату што пре известите, част ми је Господине Председниче, уверити вас о мом одличном поштовању''

Закупци вирова Ђорђе Н Боркан и Никола Ј Зарић и компанија 10.августа 1890 из Доњег Милановца обратили су се ''комисији за оцену оштећења риболова'':

''Према решењу Начелника Среза Поречког од 8. Текућег месеца и године Но.4802, част је подписатих поднети под III навода ''рачуна'' са три приложених у копији уговора из којих ће штована комисија имати подписатима извршити оцене о накнади штете појединих риболова и то:

1.општинског вира Гребена

2.државног вира Госпођина

3.државне дунавске аренде.

Према акту Господина Министра Народне Привреде ПН.305 од 20 јануара 1890. Године част је подписатих ставити комисији на расположење наше оригиналне књиге као и истих изводе рачуна на преглед и оцену, и молимо је да се по њима оцени одштета која доиста и постоји.

Стављамо дознања штованој комисији дан је регулисање Ђердапа одпочето пробањем прошле 1889. год разбијањем камена стена у Дунаву на ''Љуте'' (Јуц) динамитом, о чему смо се ми противу тога жалили Г.Министру и зато одштете тражили и Г.Министра Народне Привреде наредио је Начелнику среза Поречког да образује Комисију и исту одштету оцени и њему на даљи рад пошље, што је то и учињено.

Стога молимо штовану комисију да према приложеним рачунима има у виду оцене одштете како прошле 1889, тако ову 1890 и 1891 идућу годину, зато што подписаи имаду држати поменуте риболове од 1.новембра 1888 до 1.новембра 1891.год. А овај рад око регулације Ђердапа вршиће се и више но што је рок нашег закупа.

Нека штована комисија има у виду и то: Да се регулисање Ђердапа ради од Доњег Ђердапа- ''Сипа'' па даље уз воду до више вира ''Госпођина'' (види план регулације). Дакле сасвим је логично да риба као и свака дивљач која долази далеко из мора уз унав, вража се натраг кад се од доњег Ђердапа (Гвоздене Капије) код ''Сипа'' па до Госпођина дању и ноћу ради у води и пуца динамитом.

По приложеним рачунима нека штована комисија има у виду: да су расходи по свим рубрикама већ утрошени за 1890 год, а у рачуну Дунавске аренде није наплата извршена услед губитка општинског вира ''Гребена'' и изловљене рибе услед немања исте због регулације Ђердапа.

Изводи рачуна поднешени су од 1888 год зато што је актом Г.Министра Народне Привреде наређено да се рачуни пре почетка регулације поднесу, а регулација је отпочела од 1889. године.

Подписати су такорећи цео свој капитал за ових три година уложили у поменуте риболове, док- међутим сад нам постоји велика штета услед ове регулације Ђердапа.

Стога молимо штовану комисију да има у виду све напред поменуте одштете и исте оцени''

Сагласно домаћем праву, иначе меродавном по критеријуму места извршења деликта, тј.настанка штете, уколико се не постигне другачији споразум, важило је следеће: СГЗ параграф 31 ''ко другоме штету причини, дужан је зато накнаду учинити'', односно ''ко другоме штету какову учини, било то на имању туђем или правима и личностима; онај мора ту и накнадити''– параграф 800; ''да се штета накнади, треба све и пређашње стање да се постави, ако то не може, онда ваља да се штета процени, па по процени вредности наплати- параграф 818. Упитно је било да ли треба узети у обзир већ насталу штету или и укупну штету која ће извесно извршењем радова у трајању од седам година /1889-1896/ настати, у којој сразмери ће бити обухваћена штета уништењем ствари, којом престају и права власништва, а у којој њиховим оштећењем, све посматрано у контексту права власника, власника као закуподавца и закупца- физичка и правна лица; коначно, требало се сагласити и о обострано прихватљивом методу процене штете. Као власници евидентирани су краљ, општине, села, физичка лица– субјекти стварних права. У случају извођења регулационих радова може се говорити о некој врсти одговорности по основу уговора двеју влада о допуштењу Угарској да на тлу Србије спроводи активности у сврхе регулације пловидбе а да при том није искључено да причињена штета спада у домен дуговања субјекта чијим радњама је узрокована. На нивоу уговорних страна зато је приступљено тзв снимању укупног обима штете који ће реализацијом угарског пројекта настати по право риболова инкорпорисано у власништву на риболовним вировима и инсталацијама- гардама, укључујући права коришћења на страни закупаца. Зато унеколико аутономија воља уговарача има приоритет над императивним нормама СГЗ о тзв вануговорној- деликтној одговорности. Утолико се чинило разложним посебно се позабавити елементима апстрактне штете, предвидиве споразумом уговарача или макар као сегмент вануговорне облигације, а чији се износ има утврдити пре њеног наступања- везано за околност тј. делимичну непознаницу на који ће начин радови утицати на будуће висине улова, након завршетка изградње, на који ће начин и да ли ће рибе изменити правац кретања Дунавом и како ће се то одразити на капацитете преосталих вирова и гарди...

Лица која су претрпела штету или она извесно предстоји извођењем радова обратила су се захтевима или среском начелнику као експоненту државне управе или директно Министарству народне привреде, поред осталог позивом на то да штета настаје по

основу уговора двеју влада а да је домаћа државна управа била издала наредбе у свакој од појединачних ситуација за престанак коришћења права риболова на местима извођења радова. Сопственици вирова имали су као основ захтева и изгубљену добит услед немогућности убирања закупнине, аредне за своје вирове- спречавање по редовном току ставри иначе очекиваног повећања њихове имовине. Но, да је прихваћено становиште како је и држава Србија актер регулационих радова у смислу да ће њихови резултати у виду канала и насипа на српској страни протеком одређеног рока постати власништво Србије, отпао би основ за потраживање накнаде штете тамо где је држава трпи на риболовним ревирима, будући да је недопуштено да штета буде причињена ''самом себи''- тада облигација не постоји, као што ће уосталом престати да постоји накнадним спајањем повериоца и дужника у једној личности (Антић 2011, 453).

На основу наредбе министра финансија а поводом тражења одштете за риболовна подручја, дана 10.августа 1895.г. сачињен је'' реферат по акту ПБр:3641/95'':

''Јован Ђ Боркан и Никола Ј Зарић, трг. из Доњег Милановца, у више прилика до сада молили су Г.министра Народне привреде, да им исплати оштету која је радовима око регулације Ђердапа проузрокована њима као закупцима риболова: Госпођин-Вира, Гребена и вира од Белих вода до Госпођин- Вира. Ово тражење поновили су они и молбом својом од 13.јула ове године, која је заведена под ПБр.3461. Размотрив све акте, који се по овоме предмету налазе у Архиви Министарства Народне привреде, подписани је нашао ово што следује:

Цар.Краљевска Аустро- унгарска Влада, сходно Берлинском уговору од 26.јуна 1878.год. имала је да изврши регулацију Ђердапа.

У току ових радова нанесена је штета српским риболовима, услед чега су се сопственици и закупци истих жалили Г.Министру Народне привреде, и молили га, да се ове оштете извиде и да им се накнада даде.

Г.Министар Народне привреде одредио је био комисију са задатком, да на лицу места извиди; у колико ће риболови бити оштећени и да штету оцени. Комисија је на основу извештаја надлежних власти, нашла: да је сопственицима и закупцима проузрокована штета у 600.000 динара што са 5% годишњег интереса представља капитал од 1.200.000 динара. На основу ове Комисијске оцене, ондашњи Министар иностраних дела, нотом својом од 22. априла 1889.год. Бр:3644 тражио је од Аустро-унгарске владе горњу суму у име накнаде за оштете, које су проузроковане и које ће се доцније јавити. Но како се ова сума од 1.200.000 динара Аустро Унгарској влади учинила сувише велика, то су се обе стране сагласиле да се образује нарочита заједничка комисија, састављена из делегата српско- краљевске и аустро-унгарске Цар.Краљ.Владе, са задатком, да на лицу места извиди да ли ће у опште и у којој мери, да ли за краће или дуже време нанети риболовима штета од регулационих радова?

Ова заједничка комисија није се могла сложити у питању: у којој ће мери наши риболови бити оштећени и тако је њен рад остао без стварних резултата.

Међу тим, с пролећа 1890.год. отпочне предузеће регулације Ђердапа радове и на нашој страни. Чим су ови радови отпочели, дотичним српским властима издата је наредба да своје услуге ставе на располагање Предузећу и учине све што је потребно да би се радови могли одмах предузети. Према овом наређењу, Начелник среза Поречког решењем својим од 8.августа 1890.год. Бр: 4802 наредио је свима сопственицима и закупцима риболова да одмах, још истога дана до 6 часова по подне, обуставе даљи риболов и да дигну и уклоне све справе, остављајући им међу тим право, да Комисији поднесу представке о накнади штете.

Боркан и Зарић, као и остали сопственици и закупци риболова, којима су наредбе у горњем смислу издате, напустили су риболове и поднели комисији представке за накнаду штете. Комисија је нашла да су Боркан и Зарић оштећени са 80.000 динара. На молбу поменутих закупаца, Г.Министар Народне привреде, решењем својим од 1.децембра 1890.год. ПБр.7256 одлучио је: да им се на конто оштете, које су претрпели на Виру Гребену, изда 25% од процењене вредности гребенског вира, ако је комисија процену правилно извршила. Овим решењем молиоци нису се задовољили. Они су тражили да им се одштета плати и за остале вирове.

Међу тим, јавила се била потреба, да се образује друга комисија, која би одштету правилније оценила. Решењем Г.Министра Народне привреде, од 3.октобра 1891.год ПБр.7003, састављене су две комисије за оцену дунавских риболова. Прва комисија одређена је била за срез Кључки, а друга за срез Поречки. Обе ове комисије имале су задатак, да према уговорима закљученим између сопственика и закупаца риболова, према пореским пријавама и осталим документима, засебно оцене штету сопственика и засебно штету закупаца. Комисије су на лицу места извршиле поверен им посао и поднеле су Г.Министру извештај, који је заведен под К.ПБр.212. од 16. Јануара 1892.год. При оцењивању штета закупаца риболова комисије су имале у виду, и просечну зараду, њихову за последњих десет година- од 1876 до 1887.

Према њиховим извештајима, сопственици и закупци оштећени су:

(А) У Срезу Поречком:

1. Риболовни простор од Белих вода до Госпођиног Вира. Сопственик држава, а закупци Боркан и компанија. Одштета: сопственика-10.000 дин; закупца-4.000 дин.

2. Госпођин- Вир. Сопственик држава а закупци Боркан и компанија. Одштета: сопственика-140.000 дин, закупца-23.000 дин.

3. Вир Гребен. Сопственик Општина Доњо Милановачка, а закупци Боркан и компанија. Одштета: сопственика-50.000 дин; закупца- 20.000 дин.

(Б) У Срезу Кључком

1. Риболовни простор од Брзе Паланке до реке Кашајне. Сопственик држава, а закупац Димитрије А.Николајевић трг. из Кладова. Одштета: сопственика- 20.000 дин; закупца- 3.000 дин.

2. Вир од реке Кашајна до Кастела. Сопственик држава а закупац Јован Бузгановић трг. из Текије. Одштета: сопственика- 3.000 дин закупца- 400 дин.

3. Вир Џеврин. Сопственик Општина Текијска, а закупац Фазлија Садик трг. из Ада-Кала (умро је). Одштета: сопственика- 34.000 дин; закупца- 4.000 дин.

4. Гарде: Караташ, Домоглед, Црквиште, Калаишидор, Сваса [Ласа- Љаса? ] и Аловиште. Сопственик Њ.В. Краљ, а закупац Димитрије Томић и син трговци из Кладова. Одштета: сопстевника- 68.000 дин; закупца- 20.000 дин.

5. Вирови: Крст, Зидине и Петриље. Сопственик село Сип, а закупци Димитрије Томић и син трговци из Кладова. Одштета: сопственика- 20.000 дин; закупца- 300 дин.

6. Вирови: Иљана, Крива Накла, Душа, Фацет, Трестеница, Поринџам(т?)а [Пиринчана], Кашајна, Плоча и Соларија. Сопственици села Сип сељани. Држе сами. Оштета-.10.000 дин.

7. Вир Косовица, сопственик село Сип а закупац Крачун Димитријевић из Сипа. Одштета: Сопственика- 50.000 дин; закупца- 3.000 дин.

8. Вир Вршка, сопственик село Сип а закупац Крачун Димитријевић из Сипа. Одштета: сопственика- 50.000 дин; закупца- 3.000 дин

9. Вир Босна. Сопственици Лазар Н Добрић, Никола Ж Николајевић и Илија Белић, тежаци из Сипа, сами држе. Одштета- 4.000 дин.

10. Вир Смило (Змиљ) сопственици Лападат Благојевић, Ђорђе Чундрик и Настас Јовановић тежаци из Сипа, сами држе. Одштета- 7.000.дин.

Према овом комисијском извештају одштета износи: А) сопстевника- 451.000 дин; Б) закупаца- 84.000 дин. Свега: 535.000 динара. (Oвако је према другом, тачнијем извештају, а према првом погрешном извештају целокупна одштета износи динара: 643.498. Г.Министар народне привреде, писмом својим од 10 децембра 1891 год. Повер.бр.75. обратио се је Г.Министру Иностраних дела и молио га: да од Аустро Угарске владе, на име накнаде за оштећење риболова тражи 600.000 динара, као средња цифра између прве и друге (оне од 1.200.000 и 535.000), са додатком трошкова комисијских. Аустро- Угарска Влада није хтела ову суму да исплати, већ је српској Влади предложила, да се образује мешовита комисија од делегата обеју страна. Српска Влада прихватила је овај предлог и мешовита комисија буде образована 13.Августа 1893.год. (Види ПБр.3621/93). Делегати Аустро- Угарске владе дуго су се

опирали да приме предложену цифру, и после дужег конферисања свели су ову на 150.000 динара. Српски делегати, према добившем упутствима од Српско- Краљевске Владе, тражили су у крајњем случају на име оштете 150.000 дин. И на име комисијских трошкова 10.000 дин. Свега 160.000 дин у злату (ПБр.4730 од 26.октобра 1893).

Делегати Аустро- Угарске владе дуго су се опирали да приме предложену цифру, и после дужег конферисања свели су ову на 150.000 динара. Српски делегати, према добившем упутствима од Српско- Краљевске Владе, тражили су у крајњем случају на име оштете 150.000 дин. И на име комисијских трошкова 10.000 дин.Свега 160.000 дин у злату (ПБр.4730 од 26.октобра 1893).

Како се Аустро Угарски делегати нису сагласили са српским делегатима односно друге цифре, Српско- Краљевска Влада одустане од потраживања накнаде за комисијске трошкове, и тако буде комисијски утврђено, а од обеју влада примљено: Да се српској држави на име оштете исплати свега 150.000 дин. у злату. Ову суму новаца примила је благајна Министарства Народне привреде, и према решењу Г.Министра од ...ове године учинила је са њом такав распоред: 1. Њ.В.Краљу, за оштећене гарде- 40.000 дин. 2. Општини Сипској вирове- 40.000 дин. 3. Општини Доњо Милановачкој- 30.000 дин 4. Српској држави за оштећење на Госпођин виру и виру Бели вода до Госпођин вира- 40.000 дин. Рачуновдство је до данас издало само прву партију, одређену као накнаду штете ЊВ Краљу.

Према овако учињеном распореду са новцем, остали су неизмирени Боркан и Компанија. По оцени комисијској, њима као закупцима вирова припада: А) од риболова, који почиње од Белих вода и свршује код Госпођин вира- 4.000 дин. Б) од Госпођин вира- 23.000 дин. В) Гребен- 20.000 дин. СВЕГА 47.000 дин.

Молиоци траже да им држава горњу суму исплати. За правилно решење ове молбе, имају да послуже као основи ове околности:

Према извештају чланова комисије г.г.Ђоке Ненадовића и Светозара Зорића, који су Министарству поднели још 15. септембра 1890.год. Гребен- Вир сасвим је оштећен и он више не може послужити као риболов.

Госпођин вир и вир од Белих вода до Госпођин вира нису оштећени, они и данас служе као риболови и држава их под закуп издаје. Штета је причињена само закупцима Боркану и компанији јер за све време три године- док су у близини вирова регулациони радови трајали, они се нису могли њима користити и плаћали су држави аренду. По наређењу среске власти, као што је напред поменуто, они су морали обуставити рад на риболовима и уклонити све справе. Но и да није ове наредбе било, они се не би могли вировима користити, пошто је другим радовима у месту и околини риба била растурена.

Комисија, која је била одређена актом Г.Министра Народне привреде, од 3.октобра 1891.год. ПБр.7003 у своме извештају од 21 истог месеца и године, утврдила је факт: да је само Гребен- вир са свим уништен, а Госпођин- вир и вир од Белих вода да ће само изгубити од свога значаја.

Како последња два вира, којих је сопственик држава, и данас служе, исто онако као и пре радова на Ђердапу; и као закупци њихови, Боркан и Зарић, и данас исте вирове држе и плаћају држави онолику аренду, колику су и пређе [претходно, раније ] плаћали, то би сасвим оправдано било, да се закупцима Боркану и Зарићу исплати одштета коју су претрпели за време од три године, док су регулациони радови трајали, а не држави, која је аренду примала, а ничим није оштећена.

Што се тиче вира Гребена, ствар стоји овако: овај вир, кога је сопственик општина Доњомилановачка сасвим је поништен и према оцени комисијској има да се исплати: сопственику 50.000 а закупцима- 20.000 динара.

Према учињеном распореду са новцем, за општину доњомилановачку одређено је 30.000 динара а за сопственике ништа.

Међутим наређење је било дато комисији да засебно оцени штету закупаца, како би се свакоме по оцени исплатила. Сем тога, постоји решење г.Министра Народне Привреде од 1.децембра 1890. Год. ПБр.7526 по коме закупцима Боркану и Компанији има да се изда 25% од процењене вредности Гребена-вира, и то аконто њиховог потраживања, ако је комисија процену правилно извршила. Па како општина доњомилановачка није закупцима накнадила штету а није сама наређивала да они обуставе радове на риболовима, то би имало да се учини једно од овога двога: или да се из оних 40.000 динара колико буде претекло после прве исплате, накнади закупцима и ова одштета и да с тиме буду задовољни; или да им се из оних 30.000 динара, што су резервисани за општину доњомилановачку, даде накнада, сразмерно потраживањима њиховим и поменуте општине. Према овој сразмери имало би да се исплати: општини- 21.428,57, закупцима- 8.771,43; свега 30.000 динара.''

Цитираним рефератом из 1895.г. документовано је како су срески начелници, сходно наредби министарства народне привреде 1890.г. донели управе акте- решења којим се налаже имаоцима права да одмах престану користити риболовне вирове и гарде, те да ''дигну и уклоне све справе'', намењене експлоатацији путем улова рибе; странке су поучене да право на обештећење могу стећи подносећи ''представку о накнади штете''. Министар народне привреде формирао је 1891.године две комисије, за срез Кључки и за срез Поречки, ради ''оцене дунавских риболова'' са задатком да установе обим, висину, основе штете и субјекте чија су права риболова умањена или престају услед извођења регулационих радова на Ђердапу. По окончању њиховог рада, српска влада поднела је предлог угарској ради споразумног разрешења проблема, али је друга страна одбила предлог инсистирајући на образовању мешовите комисије двеју

влада, што је и учињено 13.авгута 1893. Коначни споразум Србија и Угарска постигле су на начин да ће наша држава добити 150.000 динара на име штете на риболовима, коју се суму Министарство народне привреде расоредним решењем доделило на име одштете: за краљеве гарде 40.000, општини Сип 40.000, општини Доњи Милановац 30.000, држави за поседе код Госпођиног Вира и у делу Беле Воде- Госпођин Вир 40.000 динара. Фирма Боркан и компанија није обухваћена распоредним решењем министарства народне привреде. Питања надокнаде базирана су на општем интересу за лишавање титулара власничких права, путем експропријације- изузев у случају када је држава власник вирова или гарди када се не може говорити о експропријацији где држава ''депоседира'' друге субјекте стварних права а не сама себе, већ једино о концесији, с тим да су предмет у оба случаја и имовинска права, права на туђим стварима и сл, не само својина. Утолико је такав управни акт правно релевантна чињеница која непосредно путем закона представља извор облигације, уз назнаку да је у актуленим случајевим међународни уговор о приступању извођењу регулационих радова значајним делом надомештао ''вољу закона'', истодобно имајући одлике концесионог, управног уговора. У временима након овог распоредног решења испоставило се спорним да ли је експропријација била апсолутна или тек врста одобрења за привремено заузеће вирова, да би након окончања радова, наравно тамо где је то било могуће обзиром на природу употребе пловидбених канала и насипа, они били враћени титуларима права конституисаним пре захвата државе у њихов домен, или је чак, како се тврдило у једној парници, право враћено ранијем имаоцу по основу уступања са карактером поклона од стране извођача радова по концесионом уговору или чак раније купца како се у тужби тврди, иначе корисника експропријације. Таква дилема провејавала је у спору мештана Сипа у чије су разрешење поводом претензија коишћења вирова, били укључени врхунски српски експерти, професори београдског правног факултета Живојин Перић и Коста Кумануди.

Са правним основом у тапији публикованој 1819.г, са утемељењем у правоследбеништва према заоставштини тадашњих носилаца права притежавања- Стевана Думенџије, Крачуна думенџије, Илије думенџије и Јована, свих из Текије, имаоци права, по писцу Михаилу Петровићу ''власници регулационим радовима оштећених вирова''- Настас Ђина Јовановић, Ђорђе Чундрик и Никола Благојевић из Кладова опуномоћили су 17.4.1895.г. ортака- кладовског трговца Анђела Ј Михајловића да у њихово име судским путем покуша издејствовати накнаду штете по основу умањених прихода од поседоване ствари. Убрзо се у спор упустио Јован Ј Михаловић ''трговац из Кладова који је био у прилици да боље ствар изведе'' (Петровић 1941, 795). За време спора, до 1905.г. риболовна права конзумирао је Јован Михајловић, чиме је био легитимисан утужити код начелника среза Кључког те године рибаре Ђорђа Добрића, Димитрија Добрића, Јована Бугариновића и Лазара Бренчу ''услед заузећа његовог вира Смиљ'': ''Мој деда Јован Благојевић из Сипа наследио је још од Турака вир за ловљење рибе на Дунаву код Сипа. За то место мој деда је добио и тапију од Турака коју је турски конзулат у Београду на српски превео. Од истог вира ја сам

наследник и уживао сам то до пре неколико дана. Има 10-15 дана како на томе виру на што ја полажем право бацају своје удице: Ђорђе Добрић, Димитрије Добрић, Лазар Бренча и Јован Бугариновић сви из Сипа. Они полажу право на то место и хватају рибу без да је њихова својина, а ја сам од истог места господар, јер као што рекох имам и тапију, па с тога достављам власти среза Кључког и молим да их позове и одбије на основу моје приложене у препису тапије... 17.августа 1905.г, Ђорђе Благојевић, трговац из Сипа'' (Петровић 1941, 796). Одговор тужених поднет суду у Неготину 16.септембра 1905.г. посредством Ђорђа Добрића, гласио је: ''Суд општине Сипске решењем својим од 14. септембра 1905.г. Бр.605 наредио ми је, као и мојим помагачима, да дигнемо своје риболовне справе из вира, наводећи да је вир својина Ђорђа Благојевића из Сипа, оснивајући то на препису његове тапије. Не пристајем на ту одлуку из ових разлога: 1) Суд није био надлежан за расправу овог спора, 2) Што нису биле испуњене ни формалности судске, није одређено рочиште за расправу, већ је ствар решена просто, као по кривичном поступку; 3) Што суд није узимао у обзир чл.1. и 2. Закона о водама и њиховој употреби; 4) Што суд није водио рачуна о чл.7. Закона о риболову, где изриком стоји да онај који има државну рибарску карту, може рибу ловити на ма коме незакупљеном месту у Сави, Дунаву, Дрини, а ја таккву карту имам; 5) Сви су сопственици вирова продали за добре паре своје вирове друштву за регулацију Ђердапа и свима је, па и тужиоцу Ђорђу потпуно исплаћена процењена сума и тиме се одрекао свога права на вир. Вирови су остали друштву на потпуно располагање, а кад је регулација довршена, они су му постали непотребни. Али у том је ступио у живот Закон о риболову 1898.г, а по томе закону свакоме који има државну рибарску карту слободно је ловити рибу на свима незакупљеним местима у Дунаву, па дакле и у вировима. И ја сам од свога деде наследио један такав вир, али, пошто сам га продао друштву и био исплаћен, налазим да немам на њега више никакво право'' (Петровић 1941, 796-797).

Као што Михаило Петровић констатује, ствар се после тога годинама вукла по судовима, како у првостепеном суду у Неготину, тако и у суду општине Сипске, док нису сва акта о предмету била упућена на мишљење Правном факултету Београдског универзитета; факултет је за референте одредио професоре правног факултета Живојина Перића (зет М.Петровића, супруг његове сестре Маре) и Косту Кумануди. Мишљење истакнутих српских правника гласи:

''Димитрије Кленцовљевић, Крачун Димитријевић и Јован Димитријевић, као пуномоћници села Сипа, изјавили су код начелства среза Кључког, 23. Новембра 1895. године, да пристају да се ови вирови исплате сељанима по оцени и не траже више ни од наше државе, ни од другог кога накнаду, нити ће тражити више но што је процењено. Ту накнаду пуномоћници су и примили у износу од 40.000 динара. Ђорђе Благојевић, пуномоћник истог села, на саслушању код начелства среза Кључког, у априлу 1910. године, казао је да су сви вирови били својина приватних лица, па су затим прешли у општинску својину, а потом у својину друштва за конструкцију

сипског канала. Из услова, по којима је сипска општина давала под закуп те вирове, после примљене накнаде, види се да су (по тврђењу закуподавца, села Сипа) вирови својина друштвена и да једино оно има право на њих, и нико више доонде док буде имало концесију на канал.

Све ово утврђује да је село Сип признало да оно није више власник вирова. Равнодушно је, за односе између тога села и српске државе, да ли су ти вирови оном исплатом од 40.000 динара од стране друштва за регулацију Ђердапа- баш и кад би било тачно да је друштво ту накнаду дало, што не стоји, као што ће се мало ниже видети- постали власништво тога друштва. По чл.2. Закона о риболову од 27 јула 1898.г, право риболова на Дунаву (као и у Сави и Дрини) припада држави, а од тога правила има се увек поћи ако би неки појединац стицао какво право у погледу риболова на Дунаву, на основу наведенога законскога прописа, такав појединац би имао, у спору који би са државом повео, да то своје право утврди, и у том спору би он био тужилачка страна, а држава тужена. Све дотле, претпоставка је да не стоји, поред државног права на риболов, изузетак предвиђен у чл.2. наведеног закона: ''уколико не би постојала никакава друга основана права сопствености'', ако би се уопште узело да би таква права била могућна на српском делу Дунава (Саве и Дрине). Према овоме, држава има права да забрани селу Сипу издавање под закуп вирова за које је то село признало да су престали бити његови, ако су, то јест, уопште икада и били његови. Све што село Сип може, то је да поведе спор против државе, у коме може истаћи и оно своје тврђење ''да је оно добило те вирове на поклон од Угарске државе (видети акт суда општине Сипске од 6.децембра 1910.г, бр.1214), тврђење ничим доказано, баш и да се узме да је Угарска држава могла те вирове селу Сипу у поклонити.

Погрешно узимају Сипљани да су вирови оном исплатом од 40.000 динара (чак и да стоји да је тај новац само то друштво положило) прешли у власништво друштва за регулацију Ђердапа. Истина, у односима тога друштва и села Сипа, постоји експропријација риболовног права: село је из свога права риболова у тим вировима то експроприсало за суму од 40.000 динара, што се види из акта Министарства Народне Привреде од 17. Јула 1895.г. Бр.3870, али што се тиче односа између друштва и српске државе, друштво није постало власник риболова у истим вировима. Образовано ради једног специјалног посла, уређења Ђердапа, друштву је било потребно само то, да при изради тога посла, има одрешене руке, наиме, било му је потребно да може свуда где је регулација Ђердапа то изискивала, па, дакле, и у реченим вировима, предузети нужне радове. Ово је, пак, повлачило за собом било друштво, било Угарску државу да обезштети све оне који су имали какво право риболова на местима на којима је оно радило, па је то исто важило и за вирове села Сипа. Ово обезштећење могло је бити двојако: или да друштво, односно Угарска држава исплати само штету причињену праву риболова, остављајући да ово и даље постоји уколико би радови ђердапски то допуштали, или да

заинтересованоме његово право потпуно исплати. Овде је био овај последњи случај, због чега, као што је казано, Сипљани немају више право риболова у реченим вировима. Овим хоћемо да кажемо да друштву за регулацију Ђердапа, односно Уграској држави, није била намера да оном накнадом за себе прибави право риболова. Најпре, само друштво, по своме задатку, није могло на то ни мислити, том накнадом друштво је само хтело обезбедити себи право располагања вировима, утолико и у толикој мери колико је то било нужно ради његових послова, и више ништа. А то ће рећи да право риболова у тим вировима, уколико овај буде могућан и после регулације, није више припадало ни селу Сипу, пошто га је се оно за горњу суму одрекло, ни друштву пошто оно није ни имало намеру прибавити га. Уосталом, не може се претпоставити да би српска држава пристала да право риболова на њеној територији припада једном страном друштву, остављајући на страну питање да ли су, и уколико, страна правна лица способна да имају таква права у Србији. Отуда и позивање Сипљана на то како им је друштво поклонило речене вирове, нема вредности, пошто друштво није могло поклонити оно што ни само нема (параграф 29. Грађанског законика). Ово резоновање има се тако исто применити и на Угарску државу, која је исплатила накнаду за вирове, јер ни она није постала власник тих вирова. Још мање би се могло допустити да је у интенцијама српске владе могло бити то, да једна страна држава има власништво вирова на српској територији. Напослетку, све то може бити питање између друштва, односно угарске државе, и српске државе, али никако то не мења факт да је село Сип престало бити власник дотичних вирова.

Шта више, сасвим је сумњиво да је уопште то село и имало право у тим вировима. Пуномоћник тог села у своме напред наведеном саслушању није могао, у прилог претензије свога властодавца да наведе ништа друго до то, да село Сип, издаје под закуп те вирове већ више од сто година. Турска тапија, која се налази у актима овог предмета, не гласи на село Сип, већ на неке појединце, а тапија Флора Николаја из Турну Северина издата је Димитрију Томићу и Настасу Џани, апстрахујући питање о вредности тих тапија. Село Сип, дакле, утврђује своје право риболова на основу дугогодишњег вршења тога права. Међутим, наше законодавство такво стицање права риболова не познаје; баш и кад би неко показао titulum acquirendi и био bona- fide, а то су услови потребни за стицање стварних права код нас, он не би могао по томе основу стећи право на риболов у Дунаву било после 12 година (са тапијом), било после 30 година (без тапије, према параграфима 926 и 931 Грађанског закона); сваки онај који би non domino прибавио право риболова на неком месту у Дунаву, не би могао бити bona- fide, т.ј. не би могао тврдити да није знао да је по закону сваки други, осим државе, non dominus код права риболова у Дунаву, нити би се могао по параграфу 14. Грађанског закона позивати на незнање закона.

Сипљани нису могли тековинском застарелошћу прибавити право риболова у овим вировима ни за време турске упарве, пошто је и тада, као што се то види из тапије издате извесним приватним лицима из Сипа од стране Адакалског мутесарифа 1819. године и потврђене и књазом Милошем 1838. године право риболова на десној страни Дунава у Србији припадало вакуфу, те стога оно што је горе речено о аквизитивној застарелости права риболова по српском законодавству треба да вреди и за време када је горња тапија издата.

Остаје само у корист села Сипа то, што је селу Министар Народне Привреде признао у своме акту МБр.3870 од 17 августа 1895 г. право власништва на дотичне вирове. Питање је само: да ли је Министар био овлашћен да такво признање за државу даје? Ако није, онда оно не веже државу и држава би могла да тражи од села Сипа повраћај оних 40.000 динара (тужбом conditio indebiti)...

Општина Сипска на вирове на Дунаву, од како је извршена њихова експропријација у корист српске државе да би моли бити предузети радови на Ђердапу, нема никаква права сопствености. Она то право није могла имати ни пре тога, ни према општим принципима међународног права, ни према међународним уговорима. Оно јој је могло бити само толерирано као остатак каквог обичајног права. А по принципима нашег унутрашњег јавног права, који се налазе у височајшим решењима о риболову 1859. године, у Закону о водама и у Закону о риболову, она то право уопште није ни могла имати, па према томе експропријација није могла бити извршена према њој, већ је држава, којој искључиво могу припадати риболови као јавна добра, могла тражити од Аустро- Угарске накнаду штете у корист своје касе, због смањења својих прихода.

Према томе, поновно уступање права својине општини Сипској од стране друштва за регулацију Ђердапа, кад би оно одиста и постојало, нема никакве правне вредности. Међутим, уступање својине не може уопште ни постојати из ових разлога: а) то друштво не располаже ни својином самог канала, већ само његовом експлоатацијом; б) експропријација вирова није ни учињена у његову корист, већ у корист српске државе, да би она могла олакшати извршење радова, нити је накнаду штете исплатило друштво, већ Аустро- угарска.'' (Петровић 1941,797-801).

Спор који је био повод изнетом мишљењу Правног факултета Универзитета у Београду, почива на околности да су регулационим радовима на Ђердапу које је Угарска изводила на основу међудржавног уговора са Србијом, извршене измене у дотадашњем режиму коришћења риболовних вирова и гарди те да су из јавних радова у општекорисне сврхе проистекле штете по питању онемогућавања приступа риболовним ревирима, њиховог потпуног или парцијалног уништења или смањења добити коју би ранији држаоци по редовном току ствари стицали уловом рибе. О тужби је расправљао првостепени суд у Неготину будући да је предмет спора стварно право на некретнини чија вредност превазилази ону детерминисану за компетенцију

општинског суда у Сипу, сагласно Законику о поступку судском у грађанским парницама, од 20.фебруара 1865. године. Крајње је необична одлука суда да, после дугогодишњег парничења- ''ствар се после тога годинама вукла по судовима, како у првостепеном суду у Неготину, тако и у суду општине Сипске'', сва акта о предмету упути на мишљење Правном факултету Београдског универзитета. За расправу питања за чија су разрешења потребна посебна научна или стручна знања, ''и њима сличних питања'' законодавац је овластио судију ''да се за помоћ обрати особеним лицима, која ће му моћи дати потребна обавештења и образложено мњење своје- experti; artis periti-; вештаци су дакле таква трећа лица која имају стручна, научна... знања, потребна за правилно схватање и пресуђење извесних факата... као и да на основу својих стручних знања, изведу закључке о истинитости доказне теме и суду их као своје мњење саопште, или да само на основу оних факата, које им је суд саопштио, даду своје стручно мњење'' (Ђорђевић 1923, 134-135). Другачији је са фромалне стране посматрано, био институт вештачког сведока, који се од ''невештачких сведока'' разликују у томе ''...што уједно сведоче и о ставовима својих стручних знања (аргументима) који се при оцени индиција као аргументи примењују, те на основу осведочених индиција и аргумената иводе закључке о истинитости доказне теме'' (Ђорђевић 1923, 135). Нити једна врста од назначених ангажовања правних експерата није сама по себи довољна да анулира општеусвојено, универзално начело процесног права ''Iura novit curia''- суд зна право, односно ''da mihi factum dabo tibi ius''- дај ми чињенице, даћу ти право. Уколико је могло бити неких неодумица то је однос међународног јавног и приватног права, те евентуална колизија међународноправних норми из уговорног односа Србије и Угарске поводом изградње пловидбених канала и насипа на Дунаву, и норми националног законодавства стварноправног карактера. Како било, еминентни професори права удостојили су нас мишљења које почива на следећем:

-тројица опуномоћених представника Сипа изјавили су 23.11.1895 код начелника сеза Кључког да пристају да се ови вирови исплате сељанима ''по оцени, и не траже више ни од државе ни од другог накнаду''; ту накнаду пуномоћници су и примили у износу од 40.000 динара... закључује се како је ''село Сип признало да оно више није власник вирова'';

-по Закону о риболову од 27.7.1898 (значи после настанка спорног односа везано за изградњу канала и насипа), чл.2 право риболова на Дунаву припада држави уколико не би постојала никаква друга основа права сопствености- у случају постојања искључујућег основа појединац или колективитет морао би утужити државу да се у грађанском спору установи такво право; следствено томе држава има право забранити селу Сипу издавање под закуп вирова;

-у односима Друштва за регулацију Ђердапа и села Сипа постоји експропријација риболовног права; село је из права риболова експроприсано за суму од 40.000 динара, што се види из акта Министартсва Народне Привреде од 17.јула 1895, бр.3870;

-по основу експропријације риболовно право није прешло на Друштво за регулацију Ђердапа- страну компанију- па га оно накнадно није ни могло уступити или вратити селу Сип; исто важи за Уграску која је исплатила накнаду;

-сумњиво је и раније право села Сип на вировима јер наше законодавство такво стицање права риболова не познаје: на основу неометаног коришћења дуже од 100 година јер се ради о несавесној државини;

-Министарство Народне Привреде није било овлашћено у име државе признати Сипу власништво на вировима, мада је то учинило службеним актом 3870 од 17.8.1895 (три године пре ступања на снагу Закона о риболову);

-Поновно уступање права својине општини Сипској од стране Друштва за регулацију Ђердапа, кад би оно доиста и постојало, нема никакве правне вредности.

Испоставило се да судски спор, у оквиру којег и мишљења правних експерата Живојина Перића и Косте Куманудија, нису ставили тачку на правне претензије прибрежних општина и њихова дугогодишња овлашћења проистичућа из неометане државине. Суд општине Сип већ је 6.децембра 1910.г. објавио позив за јавно надметање ради закупа вирова Косовица, Иљан, Ћуприја, Капу- канал и Потопљени Шлеп, а до Другог светског рата сипска општина била је закуподавац за Косовицу, Крст и Зидине; последњи у закупу код Лава Дејнеге, кладовског трговца (Петровић 1941, 801-802). Регистровани су захтеви Бановинске управе у Нишу да јој вирови буду предати, но без резултата (Петровић 802). У датим ситуацијама ''Општина- рибарски трговац'' присутни су елементи класичног алеаторног уговора, мада именованим као закуп, будући да за одређену закупнину титулар стиче тек ''надежду за корист какову неизвесну, коју друга страна прима''- право лова- ''уговор одважни или на срећу'', како је дефинисан Српским грађанским закоником, п.789. Параграфом 679 прописано је да је закуп право употребљења, међутим специјална норма 795 СГЗ управо прецизира ''ко за одређену извесну цену неизвесно добро, као плод годишњи винограда, њиве, хасну од воденице... рибу колико се н.пр. мрежом у једанпут, двапут и т.д. извући да, купи, онај је учинио куповину на срећу, и мора се задовољити, ма му се сва надежда осујетила''. Утолико су разумљиви односи поводом слабих риболовних година, надошлих вода Дунава које су однеле рибарске справе и сл, где ''закупац наде'' није располагао никаквим могућностима обештећења. У супротном, да се радило о класичном закупу, закупни однос би по сили закона престао кад ствар закупљена (у случају да су предмет уговора не само вирови већ гарде- рибарске справе...) пропадне.

Што се права из којих би становници Сипа, Текије и њихове општине као колективитети, изводили ексклузивна овлашћења употребе, она би могла бити на

закону заснована и по критеријуму оригинарног стицања стварних права. Професор Живојин Перић у уџбенику Стварно право кроз дефиницију тога иснтитута дао је и појашњења о разликовању два основна начина стицања: ''У основи својој сви се начини прибављања својине деле на оригинарне, према томе да ли се право својине прибавља за себе без обзира на то да ли је оно до сада већ постојало у корист ког лица или не, и деривативне, према томе да ли право досадашњег сопственика какве ствари прелази на прибавиоца, тј. да ли прибавилац (акципијенс), изводи своје право из права ранијег сопственика... одржај је деривативан начин прибављања својине с тог разлога што код узукапије има сукцесије у праву, али се од осталих случајева деривативног стицања одржај разликује тиме што се код њега сукцесија не врши по вољи претходног имоца права'' (Перић 1922, 25, 88). Перићево становиште о одржају као деривативном виду стицања стварног права остало је усамљено у правној теорији, но и у случају његовог прихватања за актуелни проблем легалности основа права држања вирова и гарди на Ђердапу, оно не би довело до другачијег исхода- закључка. Сугестије известилаца у спору око вирова и гарди да би се право могло верификовати у судском спору приватних лица против државе, не лишавају иста лица права да то не учине а да не могу бити ометана у државини док друга стана не издејствује судску одлуку у своју корист. Ово из разлога што по СГЗ ''Где се распра о праву на државину дигне, па се сумња роди, онда се држи, да је онога право, који управо ствар држи. Онај коме то драго није, и противслови, нека противно докаже'' (параграф 202); Који једну ствар држи као своју, незнајући да је туђа, онај поштено мисли, и јест поштен или савестан држалац (параграф 203); Сваки, у кога се рукама, или у чијој се државини ствар једна налази, држи се за поштеног држатеља, докле се год противно не докаже (параграф 223).

Тврдња да је поводом извођења регулационих радова извршена експропријација вирова односно они су постали државно власништво, требала би подразумевати да је претходно сопственик био неко други, у нашем случају краљ, мештани Сипа, Текије, Милановца, или општине текијска, сипска, доњомилановачка, да су ови на име одузетог стварног права добили правичну новчану надокнаду. Постојала је и солуција непотпуне експропријације, да је ствар односно неко право на њој тек привремено одузето, примера ради, у сврхе извођења регулационих радова, приступа месту градње и сл- када би експропријацијом било засновано тек право службености; или привремено заузеће вира за које време закупац не може прићи истом у уговорене сврхе улова рибе. Утолико би се накнаде свеле на неке врсте обештећења за делом ускраћена или умањена права коришћења. Али онда својинско правни режим не би био мењан. Чак је и закуп риболовног места или гарде сматран приближним стварноправном односу, не класичном облигационом односу, будући да закупац ограничава слободну вољу закуподавчеву. Овакве модалитете имплицира садржина записника са седнице Комисије за регулисање Ђердапа, од 31.марта 1889.г, кроз одељак ''Експропријација земљишта'': ''Експропријација има две врсте, једна за

конструкцију, а друга за експлоатацију, она прва је за мали број година (за време рада) а друга за већи број година...''

Живојин Перић и Коста Кумануди налазе да министарство народне привреде није било овлашћено признати право својине мештанима Сипа на риболовним вировима, и то је тако у случају спорења пред судом или доношења конститутивног акта о отуђењу односно располагању некретнином у државном власништву. Међутим у актуелном случају радило се о комисији основаној актом Владе Србије, сагласно међународном уговору влада Србије и Угарске, почивајућем на одлукама такође међународног тела- Берлинског конгреса. Комисија је имала задатак уврдити стање и изнаћи решења за обезбеђење извођачу радова уговорених ресурса, али и установити обим и висину штете која проистиче из регулационих радова по имаоце права експлоатације риболовних подручја. Њени налази о правима села Сип, општине Сип и других општина, затим држављана Србије, укључујући краља, чак и једног странца- мештанина Аде Кале као закупца текијског вира, нису оспорени нити са једне стране, имали су потпору ако не у документима, онда у дугодишњој неометаној државини инсталација гарди и вирова, али и ранијих деценија регистрованих од стране пореских органа обавеза плаћања пореза на имовину проистичућег из својине на вировима житеља Сипа и Текије. Коначно, као краљево приватно власништво неки вирови, гарде предмет су наследства и постали својина наталије Обреновић, сигурно са идентичним правним покрићем као и вирови и гарде у својини трећих лица. Носилац извршне власти био је краљ, који нити један акт своје надлежности није могао преузети сам, већ уз садејство или преко једног од министара, утолико пре је министар народне привреде имао ингеренцију признати права власника вирова и гарди, посматрано у односу на одштетне захтеве на њиховој имовини поводом извођења регулационих радова (Кумануди- Јовановић 1907, 307). У грађанско- судском поступку он је имао утолико привилегован положај што га нико није могао позивати за сведока, као и да никада не полаже заклетву... ''Краљево имање пак нема никакав привилеговани положај, што значи да се у својим имовинско правним одношајима краљ не разликује од других грађана; у вези са својом приватном имовином краљ може водити грађанску парницу против другога, а други је може водити против њега'' (Кумануди- Јовановић 1907, 283). Код околности да су краљ и његови наследници издавали риболовне вирове и гарде у закуп на исти начин као и село Сип, општина Сип, Текија, српски држављани- власници гарди и вирова... за шта су професори Перић и Кумануди знали у време писања мишљења за одређени судски спор, најмање што се од њих могло очекивати је да покушају одбранити различит третман предмета стварних права у притежању различитих субјеката. А нису!

Рибарство је и након окончања регулационих радова на ђердапском пловном путу остало стратешка привредна грана за становништво Кладова и околних насеља, али риболови нису доносили ни изблиза приходе као пре њиховог оштећења услед грађевинских интервенција у речном кориту. Зато су, примера ради, по сведочењу

Феликса Каница а уз назнаку да је Турн Северин главни центар све развијеније трговине овим артиклом, ''цене кавијара у последњих неколико година невероватно порасле; за килограм се плаћа 15- 20 динара'' (1987, 498). Почетком 20. века Оршава је имала примат у увозу и даљој дистрибуцији квалитетне рибе и кавијара. ''Велики рибарски трговци у Оршави, као што су пред Први светски рат били Екштајн и Сал, држали су под аредну аустро- угарске риболовне реоне у ђердапском Дунаву /лева обала, наспрам српске/, а у исти мах имали уговоре са нашим закупцима вирова, по којим уговорима су ови били дужни уступати им сву на виру ухваћену рибу по унапред уговореним сезонским ценама. Тако н.пр, закупац Стешић са Госпођиног Вира, морао је уступати оршавском рибарском трговцу Екштајну и текијанском трговцу Мороју сву ајвариту рибу по 2,50 динара килограм, а сву јалову крупну рибу по 1,10 динара. Риба сакупљена у Оршави слата је спакована у сандуке са ледом, у Будим-Пешту, Арад, Сегедин, Темишвар, Мехадију, кашто у Беч и даље (Петровић 1941, 844).

У писму грађана Текије министру народне привреде, од 25.12.1900.г. указано је на веома тежак положај овдашњих рибара- од 300 пореских глава 1900. године, њих шездесеторица бавили су се риболовом као основним занимањем- „како је за ово неколико последњих година улов опао и нема рибе за хватање, то се пате и муче, завладала је оскудица у највећем степену, те је њихов живот јадан и чемеран“. Према истраживањима Бранислава Глигоријевића, без података за Сип, на тлу Кладова и околних насеља, укључујући и она ван Ђердапа, у периоду између два светска рата 500 људи били су професионални рибари (1999, 53). Од њих, чак стотину су мештани Текије која је имала укупно 266 домаћинстава (Глигоријевић 19, 53) односно 1109 становника; цео Кључки срез настањен је са 2437 домаћинстава и 20774 становника (Глигоријевић 13). Главном закупцу текијских ревира Јеремији Глигоријевићу по уговору са извођачима рибарских радова припадало је 20% прихода насталих продајом рибе, с тим да првих 25 кг сваког улова рибар је продавао по слободној погодби, а остало путем јавног надметања (Глигоријевић 53). Међународна правна регулатива обогаћена је Конвенцијом о заштити и експлоатацији риболова закљученом 1902.г. између Краљевине Румуније и Краљевине Србије. Везано за гарде, дефинисане као ''сталне риболовне заграде од дрвета или трске'' нормирана је најмања допуштена ширина пролаза. Уведен је ловостај за период 1.април- 1.јун по старом календару за моруне, јесетре, паструге, симове, уз дводневни изузетак пред празник Цвети- једини дан ускршњег поста када је конзумирана риба. Забрањен је лов рибе ако њена дужина мерена од ока до врха репа не превазилази за моруну- 100 цм, за јесетру- 60 цм, за кечигу- 35 цм, за сима- 60 цм. Србија је се Угарском сачинила 15. марта 1905, по старом календару, Конвенцију о заштити и експропријацији риболова, важећу и за део Ђердапа почев од подручја Оршаве узводно, односно преко пута, на српској страни- Текија, Доњи Милановац и даље. Овлашћени пуномоћник српске стране био је Михаило Петровић Алас, означен у конвенцији као професор Велике школе у Београду. Утаначена је забрана риболова од 28. марта до 28.маја по старом

календару, уз лимитирање дужине уловљених примерака: моруна изнад 100 цм, јесетра- 60, кечига- 35...

Поступање са уловљеном великом рибом било је врло сурово: ''Ако падне велика риба, убијају је кратком батином- маљем, и то веће моруне бију 15-20 пута у главу, а велике сомове 15-20 пута у уста, и тако их умртве'' (Зуга 1926, 36). Па и само ловљење често се сводило на качење моруне телом о огромне удице, њихово рањавање и крварење. Но забележени су и случајеви хуманог поступања са пленом. Богумил Храбак налазећи да је београдска рибља пијаца морала имати чунове или блатом облепљене кошаре где су држане живе крупне рибе у свежој речној води, спомиње вести по којима су ''крупну живу и неоштећену рибу, забаве ради, угледни туристи враћали у реку'' (1960, 60).

Нови титулар власништва на гардама као некретнинама у атару Сипа постала је краљица Наталија по основу решења о наслеђивању иза смрти краља Александра- датовано 29.11.1903, бр.29598, и тим поводом сачињеног рапосредног решења првостепеног суда за град Београд од 3/16 јула 1904.г. Њиме се констатује, међу 15 таксативно побројаних некретнина, да заоставштину краља Александра Обреновића лине и: под тачком 12- ''плац у Кладову са зградама у којој је основна школа''; под тачком 15. ''Краљеве Гарде код села Сипа на Дунаву'' (Рајић 2010, 313, 320). Тадашња школска зграда са плацем могла је представљати некадашњу ''гардаџијску кућу'', како Даница Милић налази, са наменом да буде седиште за чуваре гарде, но по нама и више од тога- складиште, откупна станица, можда и радионица за конзервацију рибе, процењена 1851.г. на 1.100 дуката Милић 2001, 131). Кућа је раније припадала Михаилу Обреновићу а од 1890.г. у њу је смештена телеграфска станица (Милић 131). Последње три гарде преостале на Ђердапу до Првог светског рата, да би током окупације Србије биле уништене, биле су: Црквиште, Домоглед и Караташ; на њима су радили: Јон Савић, Ђорђе Долановић (?), Јован Калиновић, Ђорђе и Димитрије Добрић, Јован Скалушевић, Лазар и Ђорђе Бренчић, сви упошљени код закупца Томића (Петровић 1941, 777; Рачић 1965, 111). Изузев случаја краљице Наталије и рада на конзервирању улова, за разлику од старих времена када су бивале и титулари права коришћења закупљених ловишта, жене су у хајкама Дунавом углавном присутне, како то Иво Андрић запажа другим поводом, на обали чучећи са рукама у крилу, као жене овдашњих рибара кад очекују повратак својих мужева из риболова (2016, 5). Молитве упућиване за сигурни повратак, па и изговарање бајалица, прављење амајлија, испоставиле су се њиховом специјалношћу, нарочито на подручју Текије и Сипа.

Везано за угрожавање безбедности пловидбе, капетанија кладовског пристаништа општинском суду је 7.9.1921.г. доставила захтев за издавање наредбе о обележавању чамаца и рибарских алата: ''Како даномице стижу жалбе заповедника пролазећих бродова, ради сметања рибара који запречавају пловидбу својим чамцима, а такође и намештањем удица на пролазна места по Дунаву, моли ова Експозитура Суд Општине

да изда сопственицима чамаца следеће наређење- Сваки рибарски чамац мора бити означен бројем величине 15 сантиметара извана на кориту, који му Суд Општине одреди, а тако исто мора бити означена и тиква која држи удице на води. Ово вреди и за остале чамце и било које врсте пловила. Прекршитеље наредбе казниће Експозитура Пристаништа с глобом од 30-50 динара, или губитком права на риболов'' (Глигоријевић 1999, 51).

Није више било честих улова горостасних примерака племените рибе, као пре регулационих радова на ђердапском пловном путу, па су као раритети забележени случајеви из марта 1929. када је двадесетак километара низводно од Кладова ухваћена моруна од 206 кг, или 1931- код Кладова моруна од 140 кг (Глигоријевић 1999, 54). Београдска ''Политика'' донела је 24.4.1937.г. вест о улову крупних примерака моруне код Кладова то у отежаним условима риболова услед великог водостаја Дунава; две о њих имале су 185 односно 167 килограма: ''Рибари у околини Кладова ухватили су у Дунаву за непуних 20 дана две необично велике моруне. Срећа их је послужила да се на њихове оштре гвоздене куке прекјуче улови и трећа моруна у тежини од 167 килограма. Продата је Јови Костићу из Брзе Паланке, а овај је јуче изјутра дотерао у Београд. Маса радозналог света искупила се да види ову необичну у ретко велику рибу. Таљигаш није лако могао да крене са својим колима. Не само да је на његова кола била натоварена моруна која је купљена за 3.800 динара, већ и сандук са уловљеном рибом јесетром која је такође добра за јело. На београдским пијацама, где се продаје риба, продавци се жале на мали довоз рибе, пошто су воде велике и тешко се лови. Услед тога цена рибе је у порасту. Ако с ловом иде слабо још неко време, цене ће се још повећати због поста пред Ускрс. Дотерану моруну продали су споственику ресторана ''Милановић'', а огромну моруну од 185 килограма продали су у Зајечару, јер се и тамо нашао добар купац. Иначе, цена живој риби на београдској пијаци била је следећа: шаран- од 10 до 12 динара кг, сечена сомовина-25 динара а жива 24 до 22 динара, јесетра- 35 до 40 динара''. Био је то период када је на годишњем нивоу у Кладову справљано 2-5 тона кавијара продавано рибе: 1-3 вагона јесетре, 2000 кг моруне, 2 вагона кечиге и шарана, 6000 кг ситне беле рибе; у извоз је ишло 40 тона од чега 20.000 кг крупне квалитетне рибе (Глигоријевић 1999, 54). Томе треба додати десетак тона врло квалитетне сушене рибе, од чега је око 6.000 кг потицало из Текије. На кладовској пијаци цене најбоље рибе се нису много разликовале од београдских: јесетра и кечига 35- 40 динара.

Последњи велики закупац ђердапских риболова био је бивши руски царски генерал Лав Дејнега, избегао у Кладово са супругом Вером након слома монархије у Русији, двадесетих година прошлога века. Сипске гарде које је он експлоатисао давале су солидне приносе, а кавијар са конзервансом чију је тајну справљања донео из своје домовине, имао је изузетан квалитет. Дејнега је погон за конзервирање имао у Кладову, у Дунавској улици, уз обалу велике реке, где је постојала и велика ледара; фирма је пословала све до септембра 1944.г.

Изузев Кладова и подручја Ђердапа, риболов је био важна привредна грана и за места низводно од средишта Кључа, попут Костола, Врбице, Рткова, Корбова, ајуде, Милутиновца, Љубичевца, Велeснице, Брза Паланке. Хроничар бележи да између два рата у Брзој Паланци риболов није развијен колико су природни услови то допуштали, због лошег тржишта, али су ипак надалеко познати професионалци обезбеђивали себи солидну егзистенцију од тога: Драгомир Васиљевић, Влајко Димитријевић, Љуба Радуловић Џановљан, Спасоје Матејевић који се бавио и откупом и препродајом (Станковић 1984, 100).

Уставом Федеративне Народне Републике Југославије од 31.1.1946.г, чл.14.ст.2. уведена је категорија ''општенародна имовина- имовина у рукама државе'' у коју спадају и воде, сва рудна и друга блага у утроби земље; средства за производњу у рукама државе искоришћава држава сама или их даје другоме на искоришћавање (ст.3.). Она ће бити трансформисана у друштвену својину одредбом чл.8.ст.1. Устава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије- Средства за производњу и друга средства друштвеног рада, као и рудна и друга природна богатсва, друштвена су својина.

Влада Народне Републике Србије 5.6.1947.г. решењем 548/47 основала је државно предузеће Рибарско газдинство Ђердап Кладово, са овако формулисаним задацима: а) искоришћавање права риболова на риболовним водама свог подручја, по принципима рационалног рибарског газдовања, б) производња, набавка и продаја на велико и мало, рибе и рибљих прерађевина, рибарских справа, пловила и осталог материјала потребног за рибарство; в) заштита риболовних вода од бесправног искоришћавања и оштећења; г) чување, неговање и гајење рибе; д) служење огледним, научним и практичним испитивањима из области рибарства; ђ) омогућавање практичног школовања и усавршавања рибарских стручњака. Законом о слатководном рибарству НР Србије од 18.марта 1949. године дефинисано је да су рибе у текућим водама на државном земљишту општенародна имовина, те да држава управља рибарством као граном народне привреде, сагласно Уставу ФНРЈ из 1946 по којем су средства за производњу у рукама државе и да их искоришћава она сама или их даје другоме на искоришћавање. Закон налаже да задружни и приватни сектор учествују у рибарству искључиво по основу уговора закључених у писаној форми са рибарским газдинствима, где се на једној страни налазе рибарска газдинства, срески народни одбори односно градски народни одбор, а на супротној задруге, удужења риболоваца ''и у изнимним случајевима појединачни рибари''.

На првом саветовању о проблемима рибарства Србије организованом у Новом Саду 2-4.марта 1955.г, уз учешће представника рибарских привредних организација и државне управе, закључено је како би требало ''образложеним и документованим елаборатом предочити државним привредним органима НР Србије, да се искоришћавање реке Дунава од ушћа Добрањске реке до ушћа реке Тимок у Дунав

прогласи за резерват аципенсерида и преда на искључиво искоришћавање рибарском газдинству Ђердап у Кладову'' (Ристић 1955, 26).

Газдинство је током 1953.г. остварило улов моруне и јесетре 10.469 кг, кечиге 2175 кг, сома 4.018 кг, смуђа 850 кг, шарана 2009 кг, свега 28.372 кг рибе. Године 1956 тзв. ''друштвени сектор'' у Кладову имао је улов- предато од коопераната 3460 кг моруне, 1709 кг јесетре, 2326 кг кечиге 6530 кг сома, 289 кг смуђа, 8087 кг шарана, укупно 27.419 кг (Стојимировић 1999, 156; Лутовац 1959, 36). Милисав Лутовац коментаришући улов из 1953.г. закључује да су реални улови далеко већи, будући да има мноштво илегалних риболова, с друге стране да је 1953 најсиромашнија година, са двоструко нижим уловом од ''нормалних''; посредни показатељ неадекватних количина улова специфицирано по местима рада рибара садржан је у званичним подацима о раду задругара, где за 1953.г. са подручја плодоносног Сипа има приказан улов 2152 кг моруне и јесетре, мање него рибари Корбова, са пријављених 2676 кг (Лутовац 1959, 36-37). Рибарско газдинство Ђердап произвело је у Кладову 1953.г. 539, а 1956.г. 296 кг кавијара (Стојимировић 1999, 157). Почетком шездесетих година Текија је имала 12 професионалних рибара, да би се тај број 1967 смањио на седам; 1962. Сип је имао свега пет стално запослених у Рибарском газдинству Ђердап Кладово и двадесет сезонских коопераната али како простиче и из коснтатације екипе Централног комитета Србије да се из кладовских села ''многи баве рибарењем'', то је било не узгредни посао већ једно од основних занимања (Митровић-Поповић 2012, 474). За особе са формално- правним статусом коопераната разрезана норма износила је 200 кг улова који је за годину дана требало предати газдинству по прописаним откупним ценама, знатно нижим од тржишних; неиспуњена норма подразумевала је обавезу плаћања 2 динара по килограму мањка. У то доба активни су били риболови на вировима названим: Крст, Косовица, Иљана, Бук, Гура Гардули. Сезона лова трајала је од Младенаца до Петковице тј. од 22.марта до 27. октобра. Једино је за изловљавање направом гелберија за рибарење балањем- забацивање мреже на дужој мотки, налик справи за хватање лептира, на Каналу била прописана двоструко већа норма- 400 кг рибе годишње (Зечевић- Дрљача 1973, 120, 124). Период практикованог рибарења 22.март- 27.октобар требао је бити ''пресечен'' за један месец забране сагласно одредби чл.2. мултилатералног међународног споразума који је регулисао лов у водама Дунава 1958, а где је изричито прописана забрана изловањавања аципенсерида од 15.маја до 15.јуна.

Паралелно са овим газдинством у форми предузећа, постојала је земљорадничка задруга Доњи Милановац, која се до 1963 фузионисала са задругама истог типа из Бољетина, Мироча, Тополнице, Мосне, Голубиња, чинећи Земљорадничку задругу општег типа ''Слога'' у Доњем Милановцу чији су се чланови, њих шездесетак, бавили уловом рибе и производњом кавијара и то у склопу посебног ''погона рибарства''. По расположивим подацима, у четворогодишњем периоду 1957-1960, они су уловили и предали задрузи: 4091 кг моруне, 3363 кг јесетре, 14108 кг кечиге, 19.438 кг сомовине,

1558 кг смуђа, 10153 кг шарана, 7868 кг беле рибе; свега око 65 тона рибе. У задружном погону извршена је прерада односно произведена једна тона првокласног црног кавијара, потом испоручиваног иностраним купцима по цени 350- 450 динара за килограм. ''Слога'' је 1963. године од државе стекла право газдовања- управљања и коришћења делом вода Дунава- Риболовно подручје Дунав 4-б), почев од Босмана (1013 км од ушћа) до 972.км- Пецке Баре (Владић 2009, 5-6). У оквиру задруге деловали су рибарска бригада и кооперанти- рибари по уговору. Бригада је експлоатисала риболовне ревире Кречана и Гребен, а кооперанти Доњи зид и Острво. У откупној станици прерађиване је и конзервиран кавијар (Зечевић- Дрљача 1973, 124). Голубинњки рибари, чланови милановачке задруге ловили су у реонима Пецка бара, место Пена и на Каналу. Сагласно усвојеној задружној тарифи из 1967.г, риба прве класе откупљивана је од рибара по 5 динара за килограм, остала по двоструко нижој цени, иначе суме идентичне и за кооперанте и за стално упошљене, да би даље од стране задруге била стављана у промет по двоструко виђој цени: 10 односно 5 динара килограм (Зечевић- Дрљача 1973, 124).

Дунавски предео од Босмана, тачке 200 метара узводно од Госпођиног Вира, до Голупца, укључујући Добру, Брњицу, Кожицу и Усје, био је у компетенцији Рибарског газдинства у Пожаревцу (Зечевић- Дрљача 1973, 123). Према подацима за 1962. године са подручја Усја било је тридесетак рибара са 15 чамаца а најисплативији је био риболов на месту Ушљарски спруд; Брњица је имала 6 рибара- професионалаца и тројицу који су тај занат обављали као допунски рад по уговору са пожаревачким газдинством- најбоље место Мала Орлова; у Добри 12 рибара, најуспешније адећи на потесима Зидинац и Добрањска Тоња, с тим да је свако имао на располагању интервал од једног сата, наизменично (Зечевић- Дрљача 1973, 123).

Основни закон о пољопривредним задругама из 1965.г, чл.1, дефинисао их је као привредне субјекте основане ради организације сарадње радних људи који раде својим или удруженим средствима, између осталог и у области рибарства, те у сврхе њихове сарадње и повезивања са радним организацијама... и развијања социјалистичких друштвених односа (Сл.лист СФРЈ 13/65). И он је познавао уговор о закупу или послузи као основ коришћења ''земљишта, економских зграда и других средстава рада'', аналогно томе и риболовних вирова, који је задруга склапала са својим чланом, по правилу као дугоорчни правни посао.

Према резултатима истраживања Велимира Владића у оквиру задруге ''Слога'' Доњи Милановац најуспешније године биле ду 1967- 1960 и 1965- 1971, када је на годишњем ниову у просеку ловљено 2500- 3.000 кг моруне и јесетре, 4000- 5000 кг кечиге, уз производњу 600- 800 кг кавијара (2011, 2)

По службеној евиденцији Рибарског газдинства Ђердап Кладово за период 1980-1999.г. највећи улов моруне био је 1982.г- 15.058 кг, кечиге је исте године ухваћено 6000.г. Убрзо је уследило затварање прелаза преко хидроелектране Ђердап 2 код

Кусијака, без рибљих стаза, те су морске племените врсте још увек доспевале узводно једино кроз бродске преводнице. Зато је од 1984.г. улов вишеструко смањен. Поређењем са подацима о уловима између два светска рата, долази се до поражавајућих података, да је риболов тада, од стране слабије организованих рибара, достизао на годишњем нивоу у области Кладова такве размере да је јесетре ловљено између 10.000 и 30.000 килограма, да је за 12 месеци у просеку извожено 40.000 кг рибе, од чега 20.000 кг крупне и квалитетне (Глигоријевић 1999, 54). И за милановачки крај ситуација је идентична: између два светска рата годишњи улов се кретао између 7.000 и 18.000 кг, беле рибе до 15.000 кг, а крајем пете деценије протеклог века кечиге 3265- 4432 кг, беле рибе од 910 кг у 1957.г, до 2930 кг године 1959. Приликом сагледавања богатства улова важно је знати да је знатан део плена мимо легалних токова испоручиван купцима, мање у унутрашњости Србије, више у прекодунавској Оршави и Турну Северину.

29. јануара 1958.г. у Букурешту је закључен Споразум о рибарству у водама Дунава, између Југославије, Бугарске, Румуније, СССР, са роком важења 5 година од датума депоновања последњег ратификационог потписа. У односу на билатералну конвенцију Румунија- Србија из 1902.г, споразум из 1958 повећао је, тек на први поглед, лимит по питању дужине риба које се могу ловити: моруне, са 100 цм на 140, јесетре са 60 на 80 цм, док је лов на сима забрањен у потпуности у наредом петогодишњем периоду. Међутим, измењен је начин узимања мере, тако да се у односу на новоустановљене нумеричке вредности примењује правило ''од краја губице до основе репног пераја''; у старој румунско- српској конвенцији мера је узимана од ока до врха репа те се де факто рестрикција своди на исто. Али, зато је стара конвенција била рестриктивнија у одређивању времена забране лова која је износила два месеца- од првог априла до првог јуна, према оној из 1958 која предвиђа једномесечну забрану, од 15.маја до 15. jуна. Обзиром на предстојећу изградњу Хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап- Ђердапска брана, а од стране Румуније и Србије уз техничку подршку СССР-а, нарочито се чинила важном клаузула члана 5 тзв. Четворне конвенције по којој ''у случају грађења хидротехничких објеката, нарочито брана на Дунаву, који мењају хидролошки режим реке, стране уговорнице које граде и уживају такве објекте обавезују се да благовремено утврде и израде заједнички план мера и радова који би омогућили нормалне миграције риба; такође стране уговорнице обавезне су извршити рибарствене радове за нормално размножавање и развитак економски важних врста риба, узводно и низводно од ових радова у новој средини која је настала изградњом поменутих објеката''. То нажалост није учињено и изузев уништења риболовних вирова драстичним подизањем нивоа реке, штета по рибљи фонд огледа се у онемогућавању племенитих морских риба да своје миграције наставе узводно; нису изграђене ''рибље стазе''! Споразум о изградњи ХЕПС Ђердап две владе закључиле су у Букурешту 30.11.1963.г. уз низ споразума на исту тему (Зечевић 2000, 214-216). Али, већ 1961.г. потписан је Споразум ФНР Југославије и Румунске Народне Републике о рибаству у граничним водама чијим је првим чланом предвиђено да он допуњује Споразум из 1958; не наводи нити изричито потврђује важење раније установљене

обавезе по питању омогућавања нормалне миграције риба у случају градње хидротехничког објекта, као што то иначе чини у неким другим ситуацијама. Радоје Зечевић из Института за међународну политику и привреду у књизи Србија и међународни положај Ђердапа овим речима описује игнорисање раније преузетих обавеза уговорних страна: ''Изградњом Ђердапа 1 и Ђердапа 2 променили су се закони природе, јер су пројектанти хидроелектране једноставно заборавили да на брани испројектују рибље стазе и тиме пореметили вековну равнотежу'' (2000, 39). Да би био ефектан, заборав је морао бити двократан- и код бране Ђердап 1- 1963 и код бране Ђердап 2, скоро 20 година касније! Ипак је у склопу активности на изради идејног пројекта ово питање разматрано од стране рибарске поткомисије при Мешовитој румунско- југословенској комисији за игзрадњу ХЕПС Ђердап, где је констатовано да ''изградња рибљих стаза, комора и сличних уређаја за обезбеђење пролаза риба на брани не би долазила у обзир; због врсте бране, њеног положаја и величине градње, изградња било каквог уређаја за пролаз рибе захтевала би огромна инвестициона улагања која могући обим миграције не би економски оправдавао'' (Ђисалов 1965, 129). Увећани ниво велике реке, у сврхе производње електричне енергије и убрзања пловидбе, довели су и до околности да су племените морске рибе, попут моруна које постоје двеста милиона година, са животним веком дужим од човечијег, услед губитка станишта и мрестилишта те неконтролисаног убијања пред изумирањем. Бугарска, Румунија и Србија увеле су мораторијум за лов на икроносне рибе, ''живе фабрике'' кавијара који у Европи достиже цену од 6000 евра по килограму. Важно је знати да је и неконтролисано изловљавање на 17 километара подручја Србије, низводно од бране Ђердапа 2, одмах након стварања ове за рибу погубне баријере, као и у време санкција ОУН према Србији деведесетих година протеклог века, утицало на угроженост моруне. Неки подаци говоре да је, примера ради, у годинама 1985- 1990 рибарско газдинство из Кладова производило између 10.000 и 12.000 кг кавијара, тј. 2000- 2500 кг на годишњем нивоу; аларматно је што је истодобно на црном тржишту могло бити нађено великих количина ове тражене робе, чак и на подручјима других држава захваћених ратним дешавањима (Владић 2011, 2).

Грађани Кладова нашли су за сходно дати да се 1983.г. на скромном споменику Вери Дејнега исклешу речи захвалности што ''отисну нас у свет израдом кавијара''. Последње гарде на Ђердапу нестале су током Првог светског рата, део риболовних вирова уништен је током регулационих радова који су извођени не само крајем 19 века већ у мањем обиму до 1940.г. Оно од вирова што је надживело грађевинске радове просецања канала, минирања, подизања насипа, нестало је заувек дизањем нивоа Дунава за око 30 метара приликом изградње хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап, тачније када је Дунав преграђен 1969/70 године, када су са лица земље избрисани Доњи Милановац, Текија, Сип. Но већ у то доба на вировима више нико није полагао право коришћења, изузев кроз систем риболовних дозвола или права експлоатације посредством надлежног рибарског газдинства ''Ђердап'' Кладово и опште задруге ''Слога'' Доњи Милановац. Доживљавајући на неки начин судбину гарди и вирова и ови правни субјекти нестали су у транзиционим временима, као рецидиви урушавања социјалистичког државног уређења и друштвеног власништва.

Закључак

Почев од првог века, доба принципата, подручје данашњег Ђердапа припадало је Римском царству. Уловљена риба, сагласно начелу Res nullius primi occupantis, по правилу је путем оригинарног начина стицања- окупацијом, постајала власништво рибарево. У старом Риму постојала је потпуна слобода риболова, чак и на туђем земљишту-прицип важећи и за ђердапско подручје. У средњем веку градска или сеоска општина могла је имати свој риболов- риболовно подручје- piscaciones- које је могла издавати у закуп члановима заједнице, но конкретних података да је тако поступано на Ђердапу из тога раздобља нема, што опет није сметња претпоставци о таквим гестовима као деловима обичаја, на чему се може градити и представа о колективној својини у познијим временима. Из перода османске управе мноштво тапија издаваних за ђердапске гарде садржале су различите формулације, ознаке

вакуфа којима припадају, из чега се може закључити да су приходи из њих припадали различитим местима: ''вакуф Двеју Часних Светиња''– Мека и Медина, када се говори о гарди Сибирфишта, ''Часни вакуфи царског имарета које је у богоугодне сврхе саградио и подигао у близини часне џамије Велике Аја Софије у Истанбулу покојни султан Махмуд хан Газија''- за Аловиште, ''царски вакуфи''- Горњак гарда, ''Вакуфи царског величанства''- Кладушничка гарда... За ''Два света града'' ишли су приходи гарде Ласа. Међутим, постији и објашњење у прилог тези да се ипак ради о једном вакуфу: ''Вакуф Махмуда Првог био је у надлежности канцеларије вакуфа два света града, Меке и Медине, на чијем челу се налазио старешина харема; он је контролисао рад свих вакуфских муката, па и фетисламске, због чега је народ веровао да је Крајина била султанијино апанажно добро''- пише Татјана Катић (2005, 16).

Нешто другачији став по питању права царског хаса и касније вакуфа на Ђердапу, у односу на онај манифестован турским старим тапијама, где локални Турци нису могли имати право власништва односно располагања потпуним отуђењем, изнео је Михаило Петровић Алас у капиталном раду Ђердапски риболови у прошлости и у садашњости 1941.г, баштинећи га мање на правним изворима општег карактера а више на чињеницама до којих је долазио теренским истраживањима: ''До почетка 19.века вирови око Кладова припадали су Турцима што су живели на острву Ада Кале и у граду Фетисламу код Кладова. Кад су власници тих вирова, за време српског и руског рата са Турцима напустили места становања и отишли незнано куда, право власништва на те вирове прешло је на турски царски вакуф'' (1941, 794). По Петровићевом ставу, радило би се о ''мулк'' стварима, које је султан преносио у екслузивно власништво феудалца, тако да их овај може даље ''продати, поклонити, заложити или увакуфити''. У том контексту чини нам се важним знати да је исправа ''тапија'' у османском праву имала сложеније значење посматрано према карактеру ''тапије'' у српском праву односно у овдашњем уобичајеном смислу. Тако и документ на који се М.Петровић позива јесте само ''накнада за посед'' а не потврда власништва. Као непосредна потпора таквом ставу стоје бројне тапије кладовског шеријатског суда из ранијег периода. Коначно, сагласно исламском праву, почивајућем на Корану, природна богатства, као што су ''земља и оно што се налази испод ње'' сопственост су султана. Султан је даље своја права конзумирао или непосредно или уступањем на коришћење другим особама, султанијама, велможама, па и конституисањем стварноправних овлашћења царског вакуфа. Није неважно знати да у народном језику дуго времена нису постојале речи-изрази за апстрактни појам својине, власништва, сопствености; чак ни Вуков ''Рјечник'' не познаје појам ''својина'' односно ''власништво''. Зато су, тврди Андрија Гамс, ''постојале друге речи за присвајање и ако не у смислу пуног и искључивог присвајања; понекад се чак не зна да ли се реч односи на означење самог предмета присвајања или на начин присвајања, попут речи ''баштина'' за земљу наслеђену од предака (1971, 39).

Године 1815, 25. октобра по старом календару, споразумом београдског везира Марашли Али паше и Милоша Обреновића у име српских устаника, овај је признат за

врховног кнеза Србије а већ фебруара 1816, издати су од стране султана фермани по којима сваки Србин ужива слободу кретања и трговања у Турској царевини, да војне посаде буду само у градовима... Знајући од времена Првог устанка зе предности трговине рибом и њеним прерађевинама, нарочито кавијаром (ајваром), Милош Обреновић је из Поречке нахије- Београдски пашалук, посредством посленика српске управе у тамошњем магистрату, примао испоруке рибе и уговарао послове продаје у иностранству и унутрашњости. Како се сматра, све мукате Београдског пашалука кнез Милош успео је до 1826.г. узети у закуп, чиме је заокружен привредни амбијент у Србији, погодан за развој робноновчаних односа. Област Кључа са Кладовом и околним селима, Видински пашалук, присаједињена је Србији тек новембра 1833. Тиме је заокружено јединствено подручје под непосредном управом српских велможа. Интензивиран је откуп турских имања и преузимање привредних активности по основу уговора са турским властима. Српски владар покушао је издејствовати од адакалског Осман паше сагласност да султански хатишериф подразумева да су Србији дати на управу и риболовни вирови и гарде на Ђердапу. Писмом од 18.1.1834, Но.170, он износи гледиште: ''Најновији Султански Хатишериф од месеца Реџепа 1249 заповједи, да Срби, плаћајући данак одсјеком, уђивају све приходе и производе Отечества свога, и они да управљају ђумруком. По гласу ови свети султански рјечи припадају Србима и све скеле, и сви каици, и сви риболови по водама, које се у Србији налазе...'' (Петровић, 1901, 1- 244). Испоставило се да вакуфски режим на вировима и гардама султановим актом није тангиран те је Обреновић приступио споразумевању које му је донело право коришћења као и ранијим закупцима вакуфских добара, уз то и веће претензије- да постане ималац права градње, па и права располагања на њима. Тако је Кнез Милош почео да експлоатише и риболове из ранијег домена коришћења адакалских Турака, укључујући гарде на српској обали, по основу правног посла склопљеног пред шеријатским судом у Фетисламу/Кладово- надлежном за послове вакуфа, већ наредне године уступивши уговорна права сину Михаилу (Зиројевић 2011, 19).

Универзално правно начело ''Тек оно што сам имаш, можеш другом дати'' /Nemo plus iuris ad alium transferre potest quam ipse habet/ подразумева да кнез Милош није могао стећи апсолутно право располагања односно власништво и на земљишту на којем су гарде постављене и гардама, већ евентуално на гардама као инсталацијама, и то, уколико је важио вакуфски режим који су његови правни претходници признавали, под условом плаћања годишње закупнине. Додуше, није немогуће да је царски вакуф неком одлуком у рангу акта којим је и конституисан, престао егзистирати, или да је настала ситуација када је изузетно допуштена измена режима на начин да се изврши једнократна исплата вредности вакуфског добра, али то онда не би могло бити чињено плаћањем куповне цене ранијим закупцима вакуфског добра.

Потпуну независност односно ослобођењеод турског сизеренства Србија је стекла по окончању руско- турског рата 1877-78, на Берлинском конгресу, 13.јула 1878, чему је

претходило српско прихватање услова које јој је поставила Аустро-Угарска, поред осталог, прихватања да ''Аустро- Угарска прими на себе терет регулисања Ђердапа''. Да би обезбедила одлуку конгреса о независности, Кнежевина Србија је 8.јула 1878, у време трајања конгреса, закључила споразум посредством представника двеју влада- тзв. Конвенција Андраши- Ристић, чија одредба 3 гласи ''Пошто је Аустро- Угарска узела на себе да изврши радове регулисања Гвоздених варта и Катараката- [тј.оба Ђердапа- Горњи и Доњи] код Оршаве не тражећи финансијску сарадњу кнежевине, ова се обавезује да учини све олакшице које би могле бити тражене у интересу извршења радова, уколико би било потребно послужити се привремено српском обалом.У склопу проблематике реализације пројекта, егзитирало је и питање судбине ђердапских риболова као значајне привредне делатности прибрежног становништва. У извештају од 25 фебруара 1889 министарство народне привреде реферисало је министру иностраних дела: ''Како је риболов нарочити у овим крајевима најважнији извор, од кога живе ова села дуж Дунава на нашој страни и како је он и један извор за државне и општинске приходе, то мислим да треба уговорити, да се извесна накнада мора платити интересентима, који од радова ових буду претрпели штете; даље, не би требало допуштати риболов на нашој страни онима, који се буду бавили на овим радовима јер би то донело знатне штете околним становницима, пошто ће ови радови трајати дуже времена, а нарочито радови на ''Пригради'' (Pontes de Fer ), који ће трајати неколико година''. Срески начелници, сходно наредби министарства народне привреде 1890.г. донели управе акте- решења којим се налаже имаоцима права да одмах престану користити риболовне вирове и гарде, те да ''дигну и уклоне све справе'', намењене експлоатацији путем улова рибе; странке су поучене да право на обештећење могу стећи подносећи ''представку о накнади штете''. Министар народне привреде формирао је 1891.године две комисије, за срез Кључки и за срез Поречки, ради ''оцене дунавских риболова'' са задатком да установе обим, висину, основе штете и субјекте чија су права риболова умањена или престају услед извођења регулационих радова на Ђердапу. По окончању њиховог рада, српска влада поднела је предлог угарској ради споразумног разрешења проблема, али је друга страна одбила предлог инсистирајући на образовању мешовите комисије двеју влада, што је и учињено 13.авгута 1893. Коначни споразум Србија и Угарска постигле су на начин да ће наша држава добити 150.000 динара на име штете на риболовима, коју се суму Министарство народне привреде расоредним решењем доделило на име одштете: за краљеве гарде 40.000, општини Сип 40.000, општини Доњи Милановац 30.000, држави за поседе код Госпођиног Вира и у делу Беле Воде- Госпођин Вир 40.000 динара. Питања надокнаде базирана су на општем интересу за лишавање титулара власничких права, путем експропријације- изузев у случају када је држава власник вирова или гарди када се не може говорити о експропријацији где држава ''депоседира'' друге субјекте стварних права а не сама себе, већ једино о концесији, с тим да су предмет у оба случаја и имовинска права, права на туђим стварима и сл, не само својина. Утолико је такав управни акт правно релевантна чињеница која непосредно путем закона

представља извор облигације, уз назнаку да је у актуленим случајевим међународни уговор о приступању извођењу регулационих радова значајним делом надомештао ''вољу закона'', истодобно имајући одлике концесионог, управног уговора. У временима након овог распоредног решења испоставило се спорним да ли је експропријација била апсолутна или тек врста одобрења за привремено заузеће вирова, да би након окончања радова, наравно тамо где је то било могуће обзиром на природу употребе пловидбених канала и насипа, они били враћени титуларима права конституисаним пре захвата државе у њихов домен, или је чак, како се тврдило у једној парници, право враћено ранијем имаоцу по основу уступања са карактером поклона од стране извођача радова по концесионом уговору или чак раније купца како се у тужби тврди, иначе корисника експропријације. Таква дилема провејавала је у спору мештана Сипа у чије су разрешење поводом претензија коришћења вирова, били укључени врхунски српски експерти, професори београдског правног факултета Живојин Перић и Коста Кумануди.

Рибарство је и након окончања регулационих радова на ђердапском пловном путу остало стратешка привредна грана за становништво Кладова и околних насеља, али риболови нису доносили ни изблиза приходе као пре њиховог оштећења услед грађевинских интервенција у речном кориту.

Уставом Федеративне Народне Републике Југославије од 31.1.1946.г, чл.14.ст.2. уведена је категорија ''општенародна имовина- имовина у рукама државе'' у коју спадају и воде, сва рудна и друга блага у утроби земље; средства за производњу у рукама државе искоришћава држава сама или их даје другоме на искоришћавање (ст.3.). Она ће бити трансформисана у друштвену својину одредбом чл.8.ст.1. Устава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије- Средства за производњу и друга средства друштвеног рада, као и рудна и друга природна богатсва, друштвена су својина.

Последње три гарде преостале на Ђердапу до Првог светског рата, да би током окупације Србије биле уништене, биле су: Црквиште, Домоглед и Караташ а знаменити риболовни вирови заувек су нестали у дубинама реке након изградње ХЕПС Ђердап 1864-72 године, када је ниво воде повећан за 30 метара.

ЛИТЕРАТУРА

Аврамов Смиља, Међународно јавно право, Савремена администрација Београд 1980.г.

Амадеоски Драганa, Закуп риболова дунавске моруне у 16 веку, Мешовита грађа Miscellanea, Нова серија књига 27, Историјски институт Београд 2006.г. http://www.iib.ac.rs/docs/MiscellaneaNS27(2006).pdf

Андраши Јурај, Међународно право, Школска књига Загреб 1984.г.

Андрић Иво, Летовање на југу, специјални додатак београдске Политике од 25.1.2015.г.

Антић Оливер Облигационо право, Правни факултет Београд 2011.г.

Antipa Grigore, Pescaria si Pescuitul in Romania, Academia Romana Bucuresti 1916.

Аранђеловић Драгољуб, Збирка расправа, Библиотека за правне и друштвене науке, књига 18, Издавачка књижарница Геце Кона Београд 1926.г.

Bartosiewitcz Laszlo, Clive Bonsall, Vasile Sisu- Sturgeon fishing in the middle and lower Danube region, in C.Bonsall, V.Boronean Radovanovi /eds/ The Iron Gates in Prehistory, new perspectives. BAR International Series, vol 1893, Archaeopress Oxford

Бојанић-Лукач Душанка, Катић Татјана, Османска документа о продаји турских имања кнезу Милошу Обреновићу, у оквиру тога рад Татјане Катић Дунавске гарде, Мешовита грађа Miscellanea , Нова серија књига 26, Историјски институт Београд 2005.г.

Бојанић-Лукач Душанка, Неготинска крајина у време турске владавине- на основу извора из 15. и 16.века, ''Баштиник'' бр.13, Историјски архив Неготин 2011.г.

Борић Душан, Рибари са Ђердапа, новински чланак у магазину ''Време'' бр.826 од 2.11.2006.г, http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=470030

Виноградов Михаил Николаевич, Летопис доњомилановачке парохије, ''Баштиник'' бр.8, Историјски архив Неготин 2008.г.

Владић Велимир, Привреда Пореча- пропуштене шансе, рукопис, Доњи Милановац 2009.г.

Владић Велимир, Све о кавијару, рукопис, Доњи Милановац 2011.г.

Војиновић Станиша, Сима у Крајини и Кључу, Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча, Кладово-Неготин 1987.г.

Гамс Андрија, Основи стварног права, Научна књига Београд 1971.г.

Гамс Андрија, О својини, ауторско издање, Београд 1982.г.

Глигоријевић Бранислав, Кладово и околина између да светска рата, Историјски архив Неготин 1999.г.

Грујић Радослав М, Војводина 1- Од најстаријих времена до велике собе, Историјско друштво Нови Сад 1939.г.

Dinu Alexandru, Mesolithic fish and fishermen of the Lower Danube (Iron Gates), Documenta Praehistorica XXXVII 2010

Ђисалов Никола, Изградња ђердапског хидроенергетског и пловидбеног система и могућности унапређења рибарства на овом делу Дунава, Croatian Journal of Fisheries vol 20 No 6, Загреб 1965.г.

Ђорђевић Андра, Теорија грађанског судског поступка с погледом на Законик о поступку у судским и грађанским парницама за Краљевину Србију, књига 1, Издавачка књижарница Геце Кона Београд 1924.г.

Ђорђевић Андра, Теорија грађанског судског поступка с погледом на Законик о поступку сздском у грађанским парницама за Краљевину Србију, књига 2, Издавачка књижарница Геце Кона Београд 1923.г.

Елезовић Глигорије, Прилози за историју манастира Букова код Неготина, Зора Београд 1941.г.

Зега Никола, Риболов на Доњем Дунаву, ''Етнолог'' бр.1 1926-1927.г. Београд

Зечевић Радоје, Србија и међународни положај Ђердапа, Институт за међународну политику и привреду Београд2000.г.

Зечевић Радоје, Ђердапска догађања, Институт за међународну политику и привреду Београд 2007.г.

Зечевић Слободан- Дрљача Душан, Риболов на ђердапској деоници Дунава, Зборник радова Етнографског института САНУ бр.6 Београд 1973.г.

Зиројевић Олга, Риболов на Дунаву, Споменица Историјског архива Срем бр.10, Сремска Митровица 2011.г.

Јаковљевић Ранко, Историја једне границе, ''Пешић и синови'' Београд 2010.г.

Јаковљевић Ранко, Обећана земља, ''Пешић и синови'' Београд 2013.г.

Јанковић Драгослав и група аутора, Историја државе и права народа Југославије, ''научна књига'' Београд 1980.г.

Јанковић Сава, Хајдук Гица, ''Развитак'' бр.3, Зајечар 1967.г.

Јевтић Драгош, Поповић Драгољуб, Народна правна историја, Правни факултет Универзитета у Београду и Службени гласник, Београд 2009.г.

Јовановић Јован, Особености Кладова и околине, ауторско издање Београд 1938.г.

Каниц Феликс, Србија земља и становништво књига 2, ''Српска књижевна задруга'' 1984.г.

Караџић Вук, Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, четврто издање, Државна штампарија Краљевине Југославије, Београд 1935.г.

Карчић Фикрет прир. Студије о шеријатском праву и институцијама, ЦНС и СЦ Ел-Калем Сарајево 2011.г.

Келер Звонимир, Живот и рад браће Мирка и Стевана Сељана, Зборник Хисторијског архива Карловац- Радови и грађа из даље и ближе прошлости том 2, Карловац 1970.г.

Craciunescu Gabriel, Diaconu Florina, Marinescu Roxana, Bulzan Carmen, Balaci Cornelia, Chicet Isidor, Mataca Sorina Stefania- Coridorul Verde al Dunarii patrimoniu ecologic si cultural, Muzeul Ragiunuii Portilor de Fier Drobeta Turnu Severin 2008.

Крећа Миленко, Ристић Момчило, Извори међународног јавног права, Савремена администрација Београд 1979.г.

Кумануди Коста, Јовановић Слободан, Основи јавног права Краљевине Србије, Књижара геце Кона Београд 1907.г.

Лутовац Милисав, Неготинска крајина и Кључ- привредно географска проучавања, Зборник радова САН 62- Географски институт, књ.15, Београд 1959.г.

Мантран Робер прир, Историја Османског царства, ''Клио'' Београд 2002.г.

Мијатовић Чедомиљ, Српски одзраци румунске историје, Летопис Матице српске, књига 187, свеска 3, Нови Сад 1896.г.

Милић Даница, Риболов на Дунаву, Историјски архив Неготин, ''Баштиник'' бр.4, Неготин 2001.г.

Милићевић Милан Ђ, Кнежевина Србија, књига 2, Београд 1876.г.

Милошевић Мирослав, Римско право, Правни факултет Универзитета у Београду и Службени гласник, Београд 2009.г.

Митровић Момчило, Поповић Страхиња прир. КПС у источној Србији, обласни комитет 1949-1952, Институт за новију историју Србије, Архив Србије и Архив Тимочке крајине Београд 2012.г.

Моа Марсел, Основни појмови међународног јавног права, Издавачка књижарница Геце Кона Београд 1925.г.

Новаковић Стојан, Турско царство пред српски устанак 1780-1804, Српска књижевна задруга Београд 1906.г.

Љушић Нада, Катастарски одсек и премеравњање Краљевине Србије, ''Корени'' Часопис Историјског архива Јагодина

Обрадовић Доситеј, Дела 1783.г.

Пантелић Душан, Београдски пашалук пред Први српски устанак, Посебна издања САН, 146, Београд 1949.г.

Пауновић Маринко, Ђердап и Тимочка крајина, ''Биноза'' Загреб 1970.г.

Перић Живојин, Стварно право, Београд 1922.г.

Перовић Радослав прир, Прилози за историју Првог српског устанка, ''Слово љубве'' Београд 1980.г.

Петровић Мита, Финансије и установе обновљене Србије до 1842 године, књига 1, Београд 1901.г.

Петровић Михаило, Ђердапски риболови у прошлости и у садашњости, Српска краљевска академија, Српски етнографски зборник књига 57, друго оделење књига 24, Београд 1941.г.

Пчелар Илија, Окружије крајинско, Историјски архив Неготин, ''Баштиник'' бр. 12 Неготин 2009.г.

Рајић Сузана, из оставштине краља Александра Обреновића, Miscellanea XXXI, 1/2010 г. Историјски институт Београд

Рачић Никола, Ђердап, редактори Сретен Вучковић и Ксенија Неимаревић, НИП ''Туристичка штампа'' Београд, библиотека ''Туристички водичи'' свеска 2

Ристић М, Прво саветовање о проблемима рибарства Србије, ''Рибарство Југославије''- лист за све гране слатководног рибарства година 10, бр.2- март-април 1955.г.

Рокаи Петар, Ђере Золтан, Пал Тибор, Касаш Александар, Историја Мађара, Клио Београд 2002.г.

Роман Илеана, Ada Kaleh, Културни центар Мехединци, Турну Северин 2005.г.

Сребрев Благој, Лов белуге по Дунаву- на живот и смрт, Е-вестник Бг Бугарска од 1.маја 2008.г.

Станковић Момчило, Брза Паланка, Месна заједница Брза Паланка 1984.г.

Станковић Обрен, Орлић Миодраг, Стварно право, ''Номос'' Београд 1999.г.

Станковић Урош, Аутентична тумачења Закона о повраћају земаља (1839), Зборник радова Правног факултета у Новом Саду 1/2011.г.

Станојевић Обрад, Gaius Noster- прилог историји римске правне науке, Институт за правну историју и Центар за документацију и публикације Правног факултета у Београду 1976.г.

Станојевић Обрад, Гај Институције, Нолит Београд 1982.г.

Стојанчевић Видосава, Етно- демографске карактеристике и традиционална култура у Кључу у 19 веку, до Првог светског рата, Историјски архив Неготин, ''Баштиник'' бр.4, Неготин 2001.г.

Стојанчевић Владимир, Историјска прошлост Кључа 1804-1839, Историјски архив Неготин ''Баштиник'' бр.4, Неготин 2001.г.

Стојанчевић Владимир, Из историје Србије Другог устанка и кнез Милошеве владе 1815-1839, Завод за уџбенике и наставна средства Београд 1995.г.

Стојанчевић Владимир, Кнез Милош и Источна Србија 1833-1838, Историјски архив Неготин 2013.г.

Стојимировић Славољуб, Дунавски Кључ, савремене регионално- географске промене, Унивезитет у Београду Географски факултет магистарски рад, рукопис, Београд 1999.г.

Тодоровић Миљана, Хатишерифи из 1830 и 1833 и земљишна својина у Србији, Зборник Правног факултета Ниш http://www.prafak.ni.ac.rs/files/zbornik/sadrzaj/zbornici/z62/29z62.pdf

Томин Светлана прир. Стара српска књижевност, Издавачка књижарница Зоран Стојановић Сремски Карловци- Нови Сад 2001.г.

Тричковић Радмила, катастарски попис Крајине и Кључа из 1741.године, Историјски институт Мешовита грађа 2, Београд 1973.г.

Фотић Александар, Турски документи о Рустем пашином вакуфу и ''двоструком закупу'' (Icareteyn) у Београду, Miscellanea XXXI Историјски институт Београд 2010.г.

Храбак Богумил, Риболов и рибља пијаца у Београду у 16 и 17 веку, Годишњак града Београда 7, Музеј града Београда 1960.г.

Чавошки Јован, Глобална геополитика никарагванског канала, београдски дневни лист ''Политика'' 24.12.2015.г.

Чавошки Коста, Васић Радмила, Увод у право, Службени гласник и Правни факултет Београд 2009.г.

Џамбазовски Климент, Привредне везе источне Србије са Бугарском у доба владавине кнеза Милоша и уставобранитеља, Зборник радова са научних скупова у Неготину и Кладову поводом обележавања 170 година од погибије Хајдук Вељка Петровића и 150 година од одлобођења од Турака, Међуопштинска конференција ССРН Зајечар, Балканолошки институт САНУ и Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча у Неготину 1984.г.

Џанановић Ибрахим, Вакуф у свјетлу вјерских прописа, Анали Гази Хусрев бегове библиотеке, књига 9-10, Сарајево 1983.г.

*Аутор упућује изразе захвалности: господину Зорану Филиповићу, економисти и риболовцу из Кладова, господину Златку Јуларџији, рибару из Кладова, господину Славољубу Стајковићу, риболовцу из Кладова, господину Горану Тривану, сада на положају градског секретара за животну средину Београда, господину Дејану Швајнеру, ранијем председнику Извршног одбора СО Кладово, госпођи Татјани Катић из Историјског института Београд, госпођи Биљани Вуковић Миленковић из Етнографског института САНУ, госпођи Николини Беланчић Арки из Градског музеја Карловац, госпођи Гордани Ђилас из Матице српске Нови Сад, господину инг.Велимиру Владићу Доњи Милановац.

Кладово, 19.1.2016.

ДОКУМЕНТАРНА ГРАЂА

Акт Председника Министарског савета Краљевине Србије и министра иностраних дела Саве Грујића адресиран Министру Народне Привреде; Министарство иностраних дела Но 3466 од 18.априла 1889 Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889

Акт Царевског и Краљевског Угарског Посланства адресиран Председнику Министарског савета и министру иностраних дела; Министарство иностраних дела Но 1609 од 29.4априла 1889 Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889

Акт Министра Народне Привреде адресиран Председнику министарског савета, министру спољних послова П.бр.1633 од 20.априла 1889.г. Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889

ЗАПИСНИК СЕДНИЦА КОМИСИЈЕ ЗА РЕГУЛИСАЊЕ ЂЕРДАПА 1889 Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889

КРАТКИ ПРЕГЛЕД РАДОВА ЂЕРДАПСКЕ КОМИСИЈЕ 1889 Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889

ЗАКОНСКИ ЧЛАНАК XXVI од 1888.г. односно отклањања препрека пловидбених на Доњем Дунаву, обнародован у земаљском зборнику закона 15.јула 1888, превод Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889

Реферат по акту ПБр:3641/95 Државни архив НР Србије Београд Тор-II- Бр.62/902;рад мешовите угарско српске комисије по питању накнаде штете за риболовна подручја Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889

Акт начелника рударског одељења Министарства Народне Привреде од 20. Фебруара 1889.г. Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889

Допис Министра иностраних дела Министру народне привреде; Министарство иностраних дела Но 10245/88 од 20 фебруара 1889.године Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889

Акт Министарства Народне Привреде послат Министру иностраних дела; П.бр.655 од 25 фебруара 1889.г. Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889

Допис Министра Народне Привреде Министру војном; Министарство Народне Привреде П.бр.655 од 6.марта 1889.г. Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889

Акт Министра Народне Привреде о образовању стручне комисије; Министарство Народне Привреде п бр.655 од 17 марта 1889.г. Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889

ПРОТОКОЛ СЕДНИЦА ЗАЈЕДНИЧКЕ КОМИС ИЈЕ, КОЈА СЕ САСТАЛА ПРЕМА ОДЛУКАМА ВИСОКЕ КР.СРПСКЕ И ВИСОКЕ КР.УГАРСКЕ ВЛАДЕ У БЕОГРАДУ 5/17 јун 1889.г. ДА ВЕЋА О НИЖЕ ИЗЛОЖЕНОМ ПРЕДМЕТУ /Превод/ Државни арх Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889

Допис председника Министарског савета Краљевине Србије и министра иностраних дела адресиран Министру Народне Привреде, Министраство иностраних дела Но 10882 од 30. Октобра 1889.г. Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889

Акт Министра народне Привреде адресиран Председнику Министарског савета, П.бр.4542 новембра 1889.г. Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889

Акт закупаца вирова Ђорђа Н Боркана и Ник.Ј.Зарића и компаније адресиран Комисији за оцену одштете риболова, датиран 10. Августа 1890.г. Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889

Писмо грађана Текије Министру Народне Привреде Краљевине Србије од 25. децембра 1900. године, Архив Србије од 25. децембра 1900. године, Архив Србије ТФ-2 – бр. 62/902

Петковић Р. Владимир, Преглед цркава и манастира кроз повесницу Српског народа

Повеља кнеза Лазара за манастир Горњак 1380, Милица Грковић прир, Средњевековни српски списи о Косову :

http://www.rastko.rs/istorija/spisi_o_kosovu_c.html#_Toc671

Грађански законик Краљевине Србије, Геца Кон Београд 1934.г.

Попис становнишва и имовине вароши Неготин 1863, Историјски архив Неготин 2001.г, прир.Божидар Благојевић

Попис становништва и имовина среза Кључког 1863, Историјски архив Неготин 2005.г., прир.Божидар Благојевић

Попис становништва и имовине среза Поречко речког из 1863.г, Историјски архив Неготин 2013.г, прир.Ненад Војиновић

Протокол магистрата нахије Поречке 1828-1832, прир.Александра Миловановић и др, Историјски архив Неготин 2012.г.

Службене новине Краљевине Србије бр.79/1902.г. Конвенција о зашити и експлоатацији риболова закључена између Краљевине Румуније и Краљевине Србије

Перуничић Бранко, Београдски суд 1819-1839, Историјски архив Београда, Београд 1964.г.

Берлински уговор 13.7.1878 http://www.mfa.gov.rs/sr/index.php/dipl-tradicija/istorijski-diplomatski-dokumenti/1288--1878-?lang=cyr

42 United Nations - Treaty Series 1959 [SERBO-CROAT TEXT - TEXTE SERBO-CROATE] No. 4845. SPORAZUM 0 RIBARSTVU U VODAMA DUNAVA IZMEDJU VLADA FEDERATIVNE NARODNE REPUBLIKE JUGOSLAVIJE, NARODNE REPUBLIKE BUGARSKE, RUMUNSKE NARODNE REPUBLIKE I SAVEZA SOVJETSKIH SOCIJALISTIČKIH REPUBLIKA

Sl.list FNRJ Medjunarodni ugovori 1/62 SPORAZUM IZMEĐU VLADE FEDERATIVNE NARODNE REPUBLIKE JUGOSLAVIJE I VLADE RUMUNSKE NARODNE REPUBLIKE O RIBARSTVU U GRANIČNIM VODAMA

Илустрација на насловној страни:

King Sigismund in a boat carried by two beluga sturgeons in the 15 th century. (Credit: WINDECK) Thomas Friedrich, Hisorical Distribution, current Situation and future Potential of Sturgeons in Austrian Rivers, University of Natural Resources and Life Sciences, Vienna 2012

Илустрација на полеђини:

Фердинандо Луиђи Марсиљи, Лов моруне код Гвозедених Врата 1726.г. Преузето из: Laszlo Bartosiewitcz, Clive Bonsall, Vasile Sisu- Sturgeon fishing in the middle and lower Danube region, in C.Bonsall, V.Boronean Radovanovi /eds/ The Iron Gates in Prehistory, new perspectives. BAR International Series, vol 1893, Archaeopress Oxford

СВЕДОЦИ ВРЕМЕНА

Ф.Л.Марсиљи- Дигитална збирка Универзитетске библиотеке Светозар Марковић Београд

http://ubsm.bg.ac.rs/latinica/dokument/1856/danubius-pannonico-mysicus-observationibus-geographicis-astronomicis-hydrographicis-historicis-physicis-perlustratus-et-in-sex-tomos-digestus-t-4-de-piscibus-in-aquis-danubii-viventibus-ab-aloysio-ferd-com-marsili

КАРАЂОРЂЕ И КРАЉ ПЕТАР НА ГОСПОЂИНОМ ВИРУ

Виноградов Михаил Николаевич, Летопис доњомилановачке парохије, ''Баштиник'' бр.8, Историјски архив Неготин 2008.г.с.261-263

На Дунаву, више Гребена, на 8-10 км од границе среза Поречког, нлази се једно место тзв. ''Госпођин Вир''- недалеко од тог места постоје рушевине неке цркве- манастира, ''Госпођин Манастир''. Изгледа да је ''Госпођин Вир'' некад привлачио око себе насеља и на њему су била рибарска предузећа. Лов рибе на ''Госпођином Виру'' био је јак све дотле док није било Ђердапа, чијим је зидовима дунавско корито стешњено и смета данас пролазу рибе преко Гребена, особито крупне. Има и данас многих који су не само видели тај лов на ''Госпођином Виру'', него су били и учесници тих предузећа, којима је држава издавала лов под закуп.

''Госпођин Вир'' је једно стрмо и много дубоко место на Дунаву, уз једну стену, а ту је и један камен који излази на површину воде. Вода ту има толико напора и бистрине, да изгледа као да ври. Чамцем је уз ово место немогуће проћи јер чамац ту вода увуче и однесе под воду.Сваке године ту се дешавају несреће са путницима који пролазе на овом месту а којима нису познате прилике места. Прошле године била су увучена два чамца која су путовала по Дунаву и један од њих је потонуо са два путника, од којих је једног вода избацила на површину, а чамцу и другом путнику ни до данас нема никаквог трага.

Међу стенама и камењем била је намештена диреглија (прам), са које су бацали једну широку и дугачку мрежу. Кад су на диреглији осећали да је у мрежу упала риба, судећи по напору и држању мреже, одмах су мрежу на особит начин затварали и вукли из воде. На овакав начин су биле уловљене јесетре од 120-170 кг и уопште крупна риба која је наилазила на ''Госпођин Вир'' у великом броју, нарочито кад је вода опадала. Уз диреглију су увек била везана по 2-3 чамца, ради сигурности у раду.

Има много интереснатних прича везаних за ''Госпођин Вир'' које се односе на живот Карађорђа, који је више пута долазио на Пореч, где му је сва околина била позната, као и он сам свим Поречанима; а такође и на његовог унука, краља Петра Првог.

Према причању старих Поречана, Карађорђе је једном приликом прешао преко Дунава на месту зв ''Госпођин Вир''. Дошавши увече, молио је аласе, Тодора Мутава, Петра Барлана, Илију Најдића и Стана Циганина, да га превезу на другу страну Дунава. Сво ово друштво радило је на ''Госпођин Виру'', на коме је био прам (диреглија) за хватање рибе и који се

налазио недалеко од једног брега. Између брега и прама била је постављена даска преко које се улазило на прам. Када је Карађорђе стигао, уз прам се налазио чамац у коме је био Тодор Мутав, и не схвативши да је он стварно мутав, Карађорђе се наљутио на њега и ударио му шамар, тражећи да га одмах превезе на другу страну. Кад су са прама чули тај неспоразум, Петар Барлан, Илија Најдић и Стан Циганин сели су у чамац и одмах га превезли на другу обалу. Кад је Карађорђе изашао из чамца, упитао их је да ли га препознају, на шта је Петар Барлан изговорио његово име. Свој тројици је дао новац и замолио их да за њега никоме ништа не причају, да Турци или Милошеви људи не би пошли за њим.

Другом приликом Карађорђе је прешао преко Дунава на истом месту и дошавши у Пореч био је тачно обавештен од свог пријатеља Тенке, који му је дао и превозна средства и пратњу до Танде, где су били први насељеници. Назив село Танда добило је од тог догађаја, кад је Карађорђе својим сапутницима у првој колиби на крају среза Поречког, где су се одмарали рекао ''attander'', и заповедио да га даље не прате, и даље отпутовао сам са својим писаром Наумом.

Интересантно је да је преко истог места- ''Госпођин Вир'', у време политичке борбе, унук Карађорђев, блаженопочивши краљ Петар Први, прешао преко Дунава, за Дренково. Овај догађај, по причању синовице почившег, једног од најугледнијих грађана, Јове Барлана, онако како је њој причао стриц, текао је овако:

Године 1874/75. када је краљ Петар кришом прешао у Србију у циљу преврата династије Обреновића, то је осујећено и он је једва спасао свој живот бекством преко ''Госпођина Вира'', које се одиграло овако: Поштар доњомилановачки г.Живко Анђелић, велики карађорђевићевац, добио је строго поверљиву депешу из Министарства полиције, да ће краљ Петар, који се крије по Бољетинским планинама, свакако извршити прелаз преко Дунава код Милановца, па се строго наређује полицијским властима, да мотре на границу. Поштар Живко, као велики пријатељ старог Ђорђа Барлана, оца Јове Барлана, дође код њега у кафану и позва свог старог пријатеља да изађу мало у шетњу ван вароши, и том приликом у највећој тајноси повери му какву је страшну депешу добио, молећ га, као свог једномишљеника, да како год зна, макар по цену свог живота, помогне краљу Петру, за прелаз и заштиту. Кад је стари Барлан дошао кући, наредио је свом сину Јови да спреми животне намирнице и пође на Вир, што је његов син често и чинио, одлазећи да контролише момке на праму, на коме је он као закупац држао лов рибе. Очев налог Јова је одмах извршио, пошто му је старац поверио тајну и упутио га у извршење исте.

Одмах је Јован чамцем отишао као и обично на дужност, не казујући никоме о својој намери. На праму је било 5-6 момака, којима долазак младог газде није падао у очи. Јова је одмах наредио момку да спреми неколико погача и да буде припремљена и печена риба за њих, све у случају да риба почне да пада, јер онда неће имати времена да спремају себи јело, пошто ће радити на смену даноноћно, наравно кријући од њих прави разлог, за кога се јело спрема и кога очекује. То исто радило се у току неколико дана, и Јова је више пута излазио на брдо и мотрио, бајаги контролише реку. После неколико дана, једно поподне на врху стене указао се један наоружан човек у сељачком оделу. Јова га је одмах спазио али је ћутао да не би скренуо пажњу момака на њега, међутим момак који је изашао на обалу спази тог човека и брзо дође и јави Јови да је на стени наоружан човек. Јова му рече: ''И ја га видим, то је сигурно какав

хајдук; будимо мирни и чекајте да видимо шта ће бити''. Прошло је мало времена, наоружани човек је дошао на прам и запитао: ''Који је овде Барлан?''. Јова је одмах изашао пред њега и питао га шта жели. Непознати је питао, да ли имају шта за јело; одговорено му је да има, и тада се он почео распитивати за прелаз преко Дунава. У исто време на стени су се појавили наоружани људи и кад су спазили свог друга на праму, сишли су к њему и сва четворица категорички затражили да их пребаце преко. У једном од њих Јова је одмах познао краља Петра. Наравно, чамац је био спреман и стављен на располагање са три возара, који нису имали појма кога превозе, мислећи да су све то хајдуци.

У чамац су прво сели возари, у средини чамца сео је краљ, двојица су била иза његових леђа са упереним пушкама у веслаче, а друга двојица испред њега. Брзо су чамцем пребачени преко и возари су добили од стране његових пратилаца новчаник пун новца, са наредбом да се чамцем одмах пребаце на српску обалу. Краљ Петар је са својим пратиоцима продужио пут за Свињицу.

Кад су се возари вратили, између њих је настала свађа око деобе новца, тако да је Јова морао да се умеша и изврши деобу а новчаник око кога је било највише свађе бацио је у Дунав и запретио да никоме не смеју говорити о протеклом догађају.

После неколико дана, чим су дошли у варош, већ се знало да је Барлан превезао неке људе преко и да су њих аустријске власти у Свињици ухапсиле. Полиција је тражила Јову и одмах га ухапсила и ставила на строго испитивање.

На интервенцију трговца Алексејевића из Оршаве, краљ Петар је био пуштен и наставио је даље пут на своје имање у Араду. У исто време у Доњем Милановцу једном грађанину је било поверено да пређе преко и кад се краљ Петар буде вратио из Оршаве, да га сачека у селу Ограђену или селу Плавичевићу и убије. Он је заиста отишао тамо, видео краља Петра и вратио се, на велики јед његових пратилаца.

ГАРДАЏИЈЕ МИХАИЛА ТОМИЋА

Вера Јовановић, Михаило Томић- време и стваралаштво, Центар за културу Кладово 2006.г, с.118-122

Михаило Томић је из детињства ''понео у очима'' изузетан призор риболова на моруне. Момци који су ловили моруну морали су да буду веома снажни, мишићави и окретни, јер се та велика риба није дала лако савладати. Борба са рибама постала му је, касније, опсесивни мотив, односно својеврсна тема у његовом вајарству. Сам је објашњавао: ''Прогања ме моје Кладово...'Рибари' су из Кладова. То су њихови покрети на води кад извлаче межу. На спрудовима, као што је овај који сам налсикао, прављене су овакве дрвене конструкције- 'гарде'. Ту су разапињане велике мреже и хватане крупне рибе- моруна и јесетра. Кад је мом деди две године узастопце јака зима однел 'гарде', он се убио јер није могао да се раздужи... Све ово што видите (у атељеу) је моје Кладово...''

У Томићевом атељеу нашла су се 1986. године два рељефа риболова и једна пуна пластика... под називом ''Гардаџије''... Ради се и у првом и у другом случају о четири мушка акта, која у експресивним положајима, напетих мишића и драматичних ставова, држе велику рибу у рукама. Сву снагу су употребили у савладавању моћне животиње, једни је држе за главу а други за реп, док се она у грчу извија између њих. Мишићи тих младих атлета набрекнути су и заузети заједничком борбом са великом рибом, а на лицима им се види заједнички напор. На тим рељефима ни једне праве линије. Сви скулпторски елементи усредсређени су на дату представу. На високом рељефу фигуре са скице само су детаљније разрађене и прецизније обликоване, али је сценографија идентична са крокијем у теракоти.

Као што је био јединствен начин ловљења моруне на доњем Дунаву, тако је и Томић био једини наш вајар који је у том лову нашао у себи одговарајући мотив и успео да на особен себи својствен начин представи и изрази све што је скопчано са њим. Оквир рељефа као да је тесан да сажме ту бурну сцену, у којој све пенуша и ври. Има у покретима тела извесне пренапрегнутости и неприродности, али је тај недостатак потиснут драматичношћу догађаја, тетарланост је сведена на минимум, шаблони су избегнути. Та тема је посве нова и јединствена у српском фигуралном вајарству 20. века. Место том високом рељефу ''Гардаџија'' могло је да буде у сваком ентеријеру са тематиком о дунавском риболову, али се то није догодило. Остало је у гипсу у атељеу да чека коначно пропадање...

Ribolov na Donjem Dunavu.Nik. Zega.

S tanovnici koji žive pored reka bave se mahom ribolovom, gde više, gde manje. Lov na ribe datira još iz najstarijih vremena. Narod je izumevao razne sprave za što lakše lovljenje riba.

Pored obične udice i mreže, zatim pored naročitih korpi- koševa, u kojima se samo sitnija riba može uhvatit, grade se i vrške na plićacima kojih ima u manjim rekama, kao na Moravi, Nišavi i t. d. Na Donjem Dunavu, kod sela Sipa, postoje dve velike vrste vrški, koje tamo zovu garde. Jednu gardu više sela Sipa zovu ''Crkvište'', a ne daleko od iste je na suprotnoj strani druga koju zovu ''Domogled''. Obe su na takvim mestima gde lađe ne mogu ploviti .

Garde čini kolje pobodeno u dužini od 300 metara tako, da pravi jedan veliki oštar ugao. U vrh toga ugla nalazi se kapija 3 metra široka. Tu su pobodene jake i velike grede »beljit«, nakoje se navlače veliki drveni koturi- ''olaši''. Od jedne do druge grede na tim drvenim koturima,''olašima'', visi velika mreža ''set''. Set se spušta duboko u vodu i dopire skoro do dna. Riba koja nizvodno upliva u garde ulazi u set i neće moći dalje. Ribari iz sela Sipa izjutra u pola 5 i predveče u pola 5 odlaze čamcem do garde, obično po pet ljudi. Kod same garde, gde se set nalazi, stoji stalno privezani za svaku veliku gredu po jedan čamac, kojim se služe za dizanje seta iz vode. Kad hoće ribu da vade, u ona dva zavezana čamca ulazi po jedan ribar a sa trećim čamcem doplove do samoga seta ostala tri ribara, koji dočekuju set sa ulovljenom ribom. Ona dvojica, koji se kod beljita nalaze, dižu pomoću olaša set iz vode, kojioni ostali prihvataju, sruče ribu u čamac, a set spuste opet u vodu. Ako padne velika riba, onda je odmah ubijaju kratkom zatubastom batinom-maljem, i to veće morune biju po 15-20 puta u glavu, a velike somove 15-20 puta u usta, i tako ih umrtve. Pošto pokupe lov, vraćaju se u selo, da bi predveče ponova pregledali garde. Od moruna i jesetri pravi se ajvar,koji je nadaleko čuven ''Kladovski ajvar''). Ostalo meso od riba ili prodaju još sveže, ili ga usole, ili pak naprave od njega marinât. Manje ribe obično' prodaju kao sveže, ili ih takođeusole i tako prodaju. Ribolov na gardama, i u opšte, na Donjem Dunavu nije svake godine izdašan...Pored garda, u kojima se mnogo riba hvata, love seljaci u svima okolnim mestima Kladova ribu na udice i čengele ili običnom mrežom. Pošto je lov udicom i čengelom vrlo interesantan, to ću ga ovde opisati. Putnici, koji putuju lađom niz Dunav, mogu primeniti naviše mesta blizu Kladova kako na površini vode vire velike tikve, a u odstojanju od 4-5 metera. Ove tikve obeležavaju mesto gde su ribari svoje udice i čengele postavili. Seljaci ribari grade ovako te zamke za ribolov: proberu dve velike tikve, za koje privezu konopac dug 3- 4 metra. Na donjem kraju konopca privežu veći kamen, a na polovini tih konopacaprivežu treći konopac koj im su oba ta konopca vezana a u odstojanju od 4-5 metra. Za tajtreći konopac privežu 7- 9 udica i čengela, između kojih je odstojanje 30- 40 santimetra. Udice i čengele vise na konopcima dugačkim 1-1,5 m. Kod svake udice ih čengele priveže se na kanapu 30- 40 sm daleko po jedna pluta. Kad se tako izradi ta interesantna sprava, spusti se pažljivo u vodu, tako da one čengele i udice vertikalno vise na trećem konopcu a tikve ostanu ploveći na površini vode. Čengele imaju levo i desno po jedan zaoštren krak, a udice

samo po jedan. Udice i čengele su od gvožđa i jako su zaoštrene. Usled težine kamenja z a koje su tikve vezane ne može voda odneti ovu klopku za ribe. Seljaci obilaze rano jutrom ipredveče svoje udicе, i vade ribe koje su se tu uhvatile. Oni iz svog sela mogu videti da li sekoja veća riba uhvatila, a to poznaju po tome, ako su se one dve plovne tikve jedna drugoj približile. Odmah krenu čamcem ''oranicom'' do udica, jedan pazi da čamac voda dalje ne otisne, a drugi legne potrbuške preko prednjeg dela oranice, spusti kuku koja je na motki (dugačkoj od jedan metar) usapIjena, te vadi pažljivo udice i čengele iz vode. Na kojoj se čengeli ili udici riba uhvatila, vešto je ubace u oranicu, gde je odmah maljem umrtve. Dešavalo se često da ulovljena riba, iz oranice, koja je plitka i uska, umakne zajedno sa kukom koja je u njoj zabodena. A to se dešavalo samo kad su velike ribe, preko sto kila. Za takve slučajeve ribari imaju naročite, velike kuke »borce« koji su usapljeni na podebljoj drvenoj držci koja je dugačkim konopcem vezana za oranicu. Riba koja bi »borcem« bila zakačena nebi mogla umaći. Seljaci ribari svakih 14 dana pregledaju svoje udice, i ako se gde što iskvarilo, popravljaju. Udicama hvataju mahom krupnu ribu. Ovakav način hvatanja riba veoma je star, a tim načinom lovljenja bave se seljaci iz okoline Kostolca [možda treba: Kastela, kod Sipa, ili eventualno Kostola, nizvodno od Kladova?]. Garde su bile svojina Kneza Miloša, a od 1870. godine uzeo ih je pod zakup Đorđe Tomić, iz Kladova, koji od ulovljenihriba naročito proizvodi ajvar i to od moruna i jesetra. Kako je u vezi sa ribolovom na Donjem Dunavu i građenje ajvara, to ću ga ovde opisati. Ribari čim uhvate ribu, natovare je na kola, i dovlače u Kladovo gazda Đorđu. On jesetru ili morunu stavlja na sto, i proseče ih od repa do vrata. Povadi svu ikru, i stavi je u »salamuru« u jednu kofu gde leži 15-20 minuta. U salamuri se ikra stvrdne i pocrni. Na 5 kilograma ikre u salamuru stavlja 1 kilogram soli. Kad izvadi ikru iz salamure, tare je preko jednog prostog mrežastog rešeta tak o da samo sluzokoža ostane na rešetu, a ostalo pada u jedan čist sud. Tim je ajvar gotov i odmah se stavlja u plehane kutije od ½ i 1 kilograma. Prema brzoj, lakoj i prostoj izradi ajvara neverovatno mu je velika cena. Uzrok leži u tome što se ne hvata u dovoljnoj meri riba od koje se može ajvar graditi. Interesantno je pomenuti ovaj slučaj: Godine 1876. uhvaćena je do tada najveća moruna koja je težila 330 kila. Kad su je rasparčavali, našli su u njenom mesu jednu malu udicu od čistoga zlata, koju je neki stranac otkupio za 20 dukata.

*Часопис ''Етнолог'' бр 1 1926-27г. Београд

42 United Nations - Treaty Series 1959 [SERBO-CROAT TEXT - TEXTE SERBO-CROATE] No. 4845.

SPORAZUM 0 RIBARSTVU U VODAMA DUNAVA IZMEDJU VLADA FEDERATIVNE NARODNE REPUBLIKE JUGOSLAVIJE, NARODNE REPUBLIKE BUGARSKE, RUMUNSKE NARODNE REPUBLIKE I SAVEZA SOVJETSKIH SOCIJALISTIČKIH REPUBLIKA

Vlade Federativne Narodne Republike Jugoslavije, Narodne Republike Bugarske, Rumunske Narodne Republike i Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika, uzajamno zainteresovane za racionalno iskorišcćavanje i povećavanje ribljih rezervi u Dunavu, Smatrajući neophodnim saradnju na izradi naučnih osnova za intenzivnije razmnožavanje riba i regulisanja ribarstva, odlučile su da zaključe ovaj Sporazum i u tom cilju imenovale svoje opunomoćenike: Vlada Federativne Narodne Republike Jugoslavije: Nikolu Djuverovića, člana Izvršnog veća Narodne Republike Srbije, Vlada Narodne Republike Bugarske: Lalu Gančeva, prvog zamenika ministra prehrambene industrije, Vlada Rumunske Narodne Republike: Konstantina Teodorua, zamenika ministra industrije artikala za potrošnju, Vlada Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika: Aleksandra Akimoviča Iskova, ministra SSSR-a, koji, posle pokazivanja punomćja nadjenih u dobroj i ispravnoj formi sporazumeli su se o sledećem:

Član 1

Strane ugovornice saglasile su se da regulišu ribarstvo u vodama Dunava na celom njegovom toku kroz teritorije zemalja potpisnica do ušća u Crno More, uključujuci deltu Dunava u saglasnosti sa odredbama ovog Sporazuma.

Član 2

Svaka Strana ugovornica vršiće ribolov u svojim vodama na Dunavu koje su ograničene državnom granicom.

Član 3

Primena ovog Sporazuma prostire se na vode Dunava, uključujući njegovo ušće, i njegovih pritoka do granice uticaja maksimalnog vodostaja Dunava, jezera, napuštenih korita i poplavnih područja Dunava koja imaju stalnu ili privremenu vezu sa Dunavom u granicama teritorija Strana ugovornica, uključujući i predušće Dunava.

Clan 4

Strane ugovornice sporazumele su se da istovremeno sa stupanjem na snagu ovog Sporazuma na svojim delovima Dunava i u vodama naznačenim u čl. 3 uvode i primene Pravila o ribarstvu na Dunavu, data u Prilogu koji predstavlja sastavni deo ovog Sporazuma.

Clan 5

Strane ugovornice saglasile su se da na Dunavu i u vodama naznačenim u čl. 3 izvrše melioracione i ribarstvene radove za poboljšanje prirodnih uslova razmnožavanja, gajenja i racionalnog

povećavanja rezervi ribe od ekonomskog značaja. U slučaju gradjenja hidrotehnčkih objekata, naročito brana, na Dunavu koji menjaju hidrološki i hidrobiološki režim reke, Strane ugovornice koje grade i uživaju takve objekte obavezuju se da blagovremeno utvrde i izrade zajednički plan mera i radova koji bi omogućili normalne migracije riba. Takodje, Strane ugovornice obavezne su da izvrše ribarstvene radove za normalno razmnožavanje i razvitak ekonomsko važnih vrsta riba, uzvodno i nizvodno od ovih radova u novoj sredini koja je nastala izgradnjom pomenutih objekata. Pitanje pokrivanja troškova za izgradnju i korišćenje ribarstvenih i hidromelioracionih objekata na Dunavu, rešiće se od slučaja do slučaja na osnovu sporazuma izmedju zainteresovanih zemalja.

Član 6

U cilju povećavanja broja ekonomsko važnih vrsta riba u vodama predvidjenim ovim Sporazumom, osnivaće se po potrebi stanice za veštacko razmnožavanje ovih vrsta, naročito stanice za acipenzeride.

Član 7

Strane ugovornice proučiće i preduzeće mere za sprečavanje zagadjivanja Dunava i voda naznačenih u čl. 3 otpadnim vodama i drugim materijama industrijskih postrojenja, gradskih kanalizacija koje su štetne za ribe i ostale organizme u vodi, kao i mere za regulisanje radova sa upotrebom eksploziva.

Član 8

U interesu što racionalnijeg ribolova i radi osiguranja mera za razmnožavanje i zaštitu ekonomsko važnih vrsta riba, Strane ugovornice medjusobno će se blagovremeno obaveštavati o ribolovu i o migraciji riba u svim vodama koje su predmet ovog Sporazuma.

Član 9

U cilju jačanja naučno-tehničkih veza za rešavanje pitanja privrednog ribarstva, gajenja riba i hidrobiologije u slivu Dunava, Strane ugovornice razvijaće medjusobnu saradnju u skladu sa odredbama odgovarajućih konvencija za naučno-tehničku saradnju.

Član 10

U cilju izvršenja naučnih istraživanja, Strane ugovornice mogu preduzeti zajednički eksperimentalni ribolov u vodama Dunava bilo koje Strane ugovornice na osnovu preporuka Mešovite komisije i saglasnosti izmedju zainteresovanih zemalja, od slučaja do slučaja.

Član 11

Za razradjivanje i koordiniranje mera u cilju primene ovog Sporazuma osniva se Mešovita komisija. Svaka Strana ugovornica imenovaće po 2 predstavnika u ovu komisiju u roku od 3 meseca po stupanju na snagu ovog Sporazuma. Vlade Strana ugovornica saopštiće jedna drugoj diplomatskim putem imena svojih predstavnika u Komisiji. Mešovita komisija sastajaće se redom najmanje jedanput godisnje na teritoriji jedne od Strana ugovornica. Mešovita komisija radiće na osnovu Statuta, koji će Komisija sastaviti na prvoj sednici po stupanju na snagu ovog Sporazuma i odobrenju Statuta od Vlada ugovornica. Mešovita komisija utvrdiće unapred mesto i datum održavanja svog sastanka.

Član 12

Mešovita komisija ima sledeće zadatke:

1) Razradjivanje usvojenih mera za regulisanje ribolova i povećavanje rezervi riba u Dunavu, koja proizilaze iz ovog Sporazuma;

2) Davanje predloga Stranama ugovornicama o izmeni i dopuni Pravila o ribarstvu na Dunavu i donošenje odluka po onim pitanjima za čija rešenja bude ovlašćena ovim Pravilima za ribarstvo;

3) Organizovanje medjusobnog obaveštavanja Strana ugovornica o izvršenju ovog Sporazuma;

4) Koordiniranje naučno-tehničkih planova za izučavanje ribarstva na Dunavu, radjenih od strane nadležnih organa Strana ugovornica bilo zajednički, bilo odvojeno;

5) Utvrdjivanje karaktera i obima statističkog i drugog materijala koji de Strane ugovornice dostaviti Mešovitoj komisiji u cilju izvršenja ovog Sporazuma;

6) Druga pitanja čije rasmatranje Strane ugovornice mogu dati u nadležnost Mešovitoj komisiji.

Član 13

Mešovita komisija moze dati preporuke Stranama ugovornicama po pitanjima koja spadaju u njenu nadležnost. Preporuke Mešovite komisije i odluke o pitanjima naznačenim u čl. 12 smatraju se usvojenim u Komisiji ako su bile izglasane od svih zemaIja predstavljenih u Komisiji.

Član 14

U cilju proširenja mera za regulisanje ribarstva i radova vezanih za gajenje i povećavanje ekonomsko važnih vrsta riba i na druge delove Dunava, ovom Sporazumu mogu pristupiti i druge pribrežne podunavske zemije.

Član 15

Ovaj Sporazum ne isključuje sklapanje drugih bilateralnih ugovora o pitanjima ribarstva na Dunavu izmedju Strana ugovornica ili Strana ugovornica i drugih pribrežnih podunavskih drzava, ako ovakvi ugovori nisu u suprotnosti sa Pravilima o ribarstvu na Dunavu i sa interesima zaštite ribijeg fonda predvidjenim ovim Sporazumom.

Član 16

Ovaj Sporazum podleže ratifikaciji i stupa na snagu na dan deponovanja poslednjeg ratifikacionog instrumenta od Strana ugovornica Vladi Rumunske Narodne Republike u čijoj će se arhivi čuvati original Sporazuma. Vlada Rumunske Narodne Republike izvršiće notifikaciju o danu deponovanja poslednjeg ratifikacionog instrumenta svim Vladama Strana ugovornica.

Član 17

Ovaj Sporazum zaključen je za vreme od 5 godina. U slučaju da nijedna od Strana ugovornica ne preda otkaz ovog Sporazuma Vladi Rumunske Narodne Republike najmanje 6 meseci pre isteka roka, on će se automatski produziti za jos 5 godina.

Član 18

Vlada Rumunske Narodne Republike preduzeće potrebne mere u cilju registrovanja ovog Sporazuma kod Sekretarijata Organizacije Ujedinjenih Nacija. Overene prepise ovog Sporazuma Vlada Rumunske Narodne Republike dostaviće ostalim Stranama ugovornicama.

RADJEN u Bukureštu 29 januara 1958 godine u jednom primerku na srpskohrvatskom, bugarskom, rumunskom i ruskom jeziku i svi tekstovi imaju podjednaku važnost.

…

PRILOG

PRAVILA 0 RIBARSTVU NA DUNAVU I U VODAMA NAZNAČENIM U ČL. 3 SPORAZUMA

DEO I MESTA I VREME ZABRANE RIBOLOVA

Član 1

Zabranjuje se ribolov u vodama Dunava svake godine 30 dana u periodu izmedju 15 aprila i 15 juna u zavisnosti od hidrometeoroloških uslova. Za 1958 godinu ustanovljava se period zabrane od 15 aprila do 15 maja. U narednim godinama period zabrane ustanovljavaće Mešovita komisija. Strane ugovornice uz zajedničku saglasnost mogu ustanoviti period zabrane postupno po sektorima Dunava pridržavajući se roka od 30 dana u vremenu izmedju 15 aprila i 15 juna. Period zabrane za acipenzeride i haringe ustanovljen je odredbama iz čl. 2.

Član 2

Za acipenzeride ustanovljava se period zabrane po sektorima: - na sektoru od Crnog Mora do ušća Pruta od 15 marta do 15 aprila; - na sektoru od ušća Pruta do ušća Timoka od 15 aprila do 15 maja; - na sektoru iznad ušža Timoka do Kladova od 15 maja do 15 juna. Period zabrane lova dunavske haringe ustanovljava se po sektorima : - na sektoru od Crnog Mora do Ceatalul Ismail naizmenično u trajanju od 5 dana u vremenu izmedju 15 marta i 1 maja; - na sektoru Ceatalul Ismail - Vadul Oji naizmenično u trajanju od 20 dana u vremenu izmedju 1 aprila i 15 maja; - na sektoru Vadul Oji do ušža Timoka naizmenično u trajanju od 30 dana u vremenu izmedju 15 aprila i 1 jula. Rokove zabrana preporučivaće Institut za ribarstvo Rumunske Narodne Republike i saopštavaće Stranama ugovornicama najmanje 10 dana pre početka zabrane.

Član 3

U cilju osiguranja ulaska u Dunav rasplodnih riba dunavske haringe i acipenzerida i izlaska podmladka ovih riba u more, zabranjuje se ribolov u prostoru ispred ušća tokom cele godine po jedan kilometar s jedne i druge strane svakog rukavca računajući od sredine plovnog puta i 5 kilometara ka pučini mora. U periodu izmedju 1 juna i 31 jula koridori naznačeni u stavu prvom ovog člana proširiće se za po jedan kilometar u desno i levo, što znaci da ce obuhvatiti ukupno pojas od 4 kilometara.

Član 4

Zabranjuje se lov dunavskog lososa (Salmo hucho) i crnomorskog lososa (Salmo trutta labrax) u Dunavu tokom cele godine. Lov lososa može se dozvoliti jedino u svrhe vestačkog razmnožavanja i naučnog istraživanja.

DEO II ZABRANJENI ALATI I NAČINI RIBOLOVA

Član 5

Zabranjuje se tokom cele godine:

1. lov haringe i srdelice pomoću daljana u reci Dunavu i u prostoru ispred ušža na rastojanju od 10 kilometara ka pučini i po 2 kilometara računajući s jedne i druge strane korita vodotoka;

2. lov ribe u vodama ispred ušća Dunava sa povlačnim alatima i kočarenjem;

3. upotreba u svrhu ribolova eksplozivnih, otrovnih i narkotičnih materija i vatrenog oružja u vodama Dunava i svim vodotocima koji su s njim u vezi (pritoke, jezera, napuštena korita, poplavna područja), kao i u prostoru ispred ušća;

4. lov acipenzerida pomoću ahani;

5. lov trandadom i trbokom regulisaće Mešovita komisija, koja će ustanoviti broj ovih ribolovnih alata za svaku zemlju;

6. lov alatima za srdelicu u jezerima i rukavcima u periodu od 1 marta do 31 oktobra.

Član 6

Postavljanje pregrada za ribolov u kanalima i protocima izmedju Dunava i jezera u reonu od ušća Dunava do Kladova dozvoljava se samo posle završetka prolećnih migracija riba u vremenu od 10 maja do 31 oktobra. Rastojanje izmedju pruća pregrade ne sme biti manje od 3 santimetra.

Član 7

Zabranjuje se pregradjivanje ribarskim spravama više od 2/3 (dve trećine) širine Dunava i njegovih pritoka i jednovremeno zabacivanje mreža sa suprotne obale.

DEO III VELIČINA OKACA RIBOLOVNIH ALATA

Član 8

Zabranjuje se upotreba ribolovnih alata sa okcima manjim od sledećih veličina (u milimetrima):

1. kod alova i njemu sličnih mreža, u kesi ............................ 28

2. kod povlačnih mreža za lov haringe, u kesi ........................ 26

3. kod vrški, u saku ............................................... 25

4. kod stajaćih mreža za lov smudja, deverike i šarana .................. 40

a za lov haringe ................................................ 28

Upotreba spoljnog lisa kod stajačica dozvoljava se sa najmanjom veličinom od 50, a za lov haringe dozvoljava se upotreba spoljnog lisa od najmanje 28.

DEO IV MERE RIBA, RAKOVA I ŠKOLJKI

Član 9

Zabranjuje se ribolov, primanje, prodaja, prerada i čuvanje riba u svežem stanju ispod sledećih veličina (u santimetrima):

moruna (Huso huso) ............................................ 140

jesetra (Acipenser giildenstaedti) .................................. 80

pastruga (Acipenser stellatus) .................................... 75

kečiga (Acipenser ruthenus) ...................................... 33

šaran (Cyprinus carpio) .......................................... 25

smudj (Lucioperca sandra) ...................................... 30

deverika (Abramis brama) ...................................... 20

dunavska haringa (Caspialosa pontica) ............................ 16

rečna školjka (Unio pictorum) .................................... 8

rak (Astakus leptodaktylus) ...................................... 9

Za odredjivanje veličina riba merenje ce se vršiti od kraja gubice do osnove repnog peraja (1). Kod ulova dozvoljava se najviše 10% od ukupnog broja ribe ispod gore utvrdjenih mera. Lov sima (Acipenser nudiventris) zabranjuje se za 5 godina od dana stupanja na snagu Sporazuma o ribarstvu na Dunavu.

DEO V OPŠTE ODREDBE

Član 10

Aklimatizacija i razmnožavanje novih vrsta riba i drugih životinja a takodje i vodenog bilja u vodama Dunava obuhvaćenim Sporazumom, može se vršiti samo uz saglasnost Mešovite komisije.

Član 11

Odgovornost za prekršaj ovih Pravila utvrdjuje se zakonima Strana ugovomica.

Član 12

Mešovitoj komisiji daje se pravo ustanovljavanja datuma perioda zabrane ribolova i odredjivanje granica sektora na kojima se rasprostire postupna zabrana ribolova, koje je predvidjeno članom 1 i 2 ovih Pravila, a takodje joj se daje pravo da razmatra i donosi rešenja po članovima 3, 5, 6 i 8 ovih

Pravila. Uz saglasnost Vlada Strana ugovornica, Mešovita komisija može doneti odluke o izmeni i dopuni čl. 9 ovih Pravila. (Prema čl. 12 tačka 2 Sporazuma o ribarstvu na Dunavu).

Član 13

Ribolovni alati koji nanose štete ribljoj populaciji biće postepeno u narednim godinama isključeni iz ribolova radi čega se njihova količina počev od 1958 godine ne sme povećavati. Svi novi alati i načini ribolova (elektroribolov i drugo) mogu se uvesti pod uslovom da ne nanose stetu ribljem fondu.

Član 14

U cilju jednoobraznog tumačenja odredaba Sporazuma o ribarstvu i Pravila ribarstva treba imati u vidu da termin (i ribolovstvo s u ruskom tekstu Sporazuma i termin e ribarstvo ) u bugarskom i srpsko-hrvatskom tekstu, a takodje i termin o pescuit * u rumunskom tekstu imaju isto značenje.

Član 15

Ova Pravila o ribarstvu na Dunavu predstavljaju Prilog Sporazumu o ribarstvu na Dunavu i čine njegov sastavni deo.

*Treaties and international agreements registered or filed and recorded with the Secretariat of the United Nations I. Nos. 4844-4855 VOLUME 339 1959 II. Nos. 558-559

Sl.list FNRJ Medjunarodni ugovori 1/62

SPORAZUM

IZMEĐU VLADE FEDERATIVNE NARODNE REPUBLIKE JUGOSLAVIJE I VLADE RUMUNSKE NARODNE REPUBLIKE O RIBARSTVU U GRANIČNIM VODAMA

Vlada Federativne Narodne Republike Jugoslavije i Vlada Rumunske Narodne Republike u želji da regulišu ribolov u graničnim vodama i da razviju ribarstvo u ovim vodama, odlučile su da zaključe ovaj sporazum, u kom cilju su imenovale svoje opunomoćenike:

Vlada Federativne Narodne Republike Jugoslavije ing. Nikolu Đisalova, višeg referenta u Sekretarijatu za poljoprivredu Izvršnog veća Narodne Republike Srbije;

Vlada Rumunske Narodne Republike ing. Georgia Miriku, direktora Instituta za ribarska istraživanja pri Ministarstvu prehrambene industrije;

koji su se posle pokazivanja svojih punomoćja, nađenih u dobroj i ispravnoj formi, sporazumeli o sledećem:

Član 1

Strane ugovornice sporazumele su se da regulišu ribarstvo u graničnim vodama, svaka na svojoj teritoriji, u saglasnosti sa odredbama ovog sporazuma.

U pogledu jugoslovensko-rumunskog graničnog sektora reke Dunava, odredbe ovog sporazuma dopunjuju odredbe Sporazuma o ribarstvu u vodama Dunava između vlada Federativne Narodne Republike Jugoslavije, Narodne Republike Bugarske, Rumunske Narodne Republike i Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika, potpisanog u Bukureštu 29. januara 1958. godine (u daljem tekstu: Četvorni sporazum).

Član 2

Graničnim vodama u smislu ovog sporazuma smatraju se sve tekuće i stajaće vode koje čine ili presecaju državnu granicu.

Na vodama koje čine granicu, izuzev reke Dunava čiji je režim regulisan Četvornim sporazumom, odredbe ovog sporazuma primenjuju se kako u sektoru obuhvaćenom između prve i poslednje tačke, gde ove vode dodiruju graničnu liniju, tako i u zoni od pet kilometara uzvodno i nizvodno od ovih tačaka.

Na vodama koje seku granicu odredbe ovog sporazuma primenjuju se u zoni od deset kilometara, računajući pet kilometara sa jedne i pet kilometara sa druge strane granične linije.

Član 3

Pod nazivom ribolov i ribarstvo, u smislu ovog sporazuma, podrazumeva se hvatanje, zaštita i razvijanje svih akvatičnih korisnih životinja.

Član 4

Svaka strana ugovornica ima pravo na ribolov u graničnim vodama u granicama svojih nacionalnih voda, prema svojim unutrašnjim zakonima, ukoliko ovi nisu u suprotnosti sa odredbama ovog sporazuma i odredbama Četvornog sporazuma.

U graničnim vodama, izuzev reke Dunava, ribolov je dozvoljen samo u toku dana.

Član 5

Rokovi zabrane ribolova u graničnim vodama i minimalne dimenzije riba i ostalih akvatičnih životinja dozvoljene pri lovu, utvrđuju se kao što sledi:

Vrsta Rokovi zabraneMinimalna dozvoljenaveličina pri ribolovu u

cmŠaran(Cyprinus carpio) 30 dana u periodu od 15. IV do 15. VI 25

Smuđ(Lucioperca) 30 dana u periodu od 15. III do 15. VI 30

Deverika(Abramis brama) 30 dana u periodu od 15. IV do 15. VI 20

Som(Silurus glanis) 30 dana u periodu od 15. IV do 30. VI 50

Moruna(Acipenser huso) od 15. V do 15. VI 140

Jesetra(Acipenser gueldenstaedti)

od 15. V do 15. VI 80

Pastruga(Acipenser stellatus) od 15. V do 15. VI 75

Kečiga(Acipenser ruthenus) od 15. V do 15. VI 33

Rak(Astacus leptodactylus)

ženke za celo vreme godine, mužjaci od 1. XI do 15. V 9

Rečna školjka(Unio pictorum) - 8

Rokovi zabrane i minimalne dimenzije predviđene ovim članom poštovaće se i na zajedničkom jugoslovensko-rumunskom sektoru Dunava.

Za vrste: šaran, smuđ, deverika i som datum početka zabrane utvrdiće zajednički predstavnici dveju strana ugovornica, predviđeni u članu 10. ovog sporazuma.

Veličina ribe meriće se od vrha gubice do osnove repnog peraja, rakova od oka pa do kraja repnog peraja, školjki od jednog do drugog kraja po dužini.

U privrednom ribolovu dozvoljava se odstupanje od 10% od broja komada za ribe ispod gore predviđenih zakonskih veličina. Ulovljene ribe pomoću alata za ribolov ispod minimalne veličine vratiće se u vodu u živom stanju, neoštećene.

Odobrenjem vlada strana ugovornica predstavnici u Mešovitoj komisiji, naznačeni u članu 10. ovog sporazuma, mogu menjati i dopunjavati odredbe ovog člana za granične vode, izuzev reke Dunava.

Član 6

Zabranjuje se ribolov u graničnim vodama tokom cele godine niže navedenim metodama i alatom za ribolov:

- ribolov eksplozivnim, narkotičnim i otrovnim materijama, kao i vatrenim oružjem;

- ribolov uređajima koji ranjavaju ili ubijaju ribu, izuzev strukova svih vrsta;

- ribolov stalnim ili privremenim pregrađivanjem celog korita ili više od polovine njegove širine;

- ribolov u ribljim plodištima sa mrežama, sačmom, košarama ili bilo kojim alatima koji ometaju ribu prilikom razmnožavanja;

- ribolov u graničnim vodama sa mrežarskim alatima čija su okca manja od 2,5 cm u vlažnom stanju.

Član 7

Elektroribolov uvodiće se samo ako se obe strane ugovornice saglase o primeni ovog načina ribolova.

Odredbe prethodnog stava ne odnose se na reku Dunav, gde su za takav ribolov u važnosti odredbe člana 13. stav 2. Pravila o ribarstvu Četvornog sporazuma.

Član 8

U naučne svrhe svaka strana ugovornica može vršiti eksperimentalni ribolov u svojim graničnim vodama, ne vodeći računa o odredbama člana 5. ovog sporazuma.

Ribarske naučne ustanove obeju zemalja uzajamno će se obaveštavati o rezultatima izvršenih eksperimentalnih ispitivanja.

Za reku Dunav primenjuju se odredbe člana 10. Četvornog sporazuma.

Član 9

Strane ugovornice analiziraće i ostvarivaće postepeno, u odnosu na sadašnje njihovo stanje, mere za sprečavanje zagađivanja i degradacije voda koje su predmet ovog sporazuma, usled oticanja otpadnih voda i drugih industrijskih i gradskih neprečišćenih materija, štetnih za ribu i razne akvatične organizme, kao i regulisanje radova sa upotrebom eksploziva.

O preduzetim merama strane ugovornice uzajamno će se obaveštavati preko svojih predstavnika, predviđenih u članu 10. ovog sporazuma.

Član 10

U cilju izrade i koordinacije mera u vezi primene ovog sporazuma, strane ugovornice međusobno će se obaveštavati preko svojih predstavnika u Mešovitoj komisiji, koja je predviđena u članu 11. Četvornog sporazuma.

Eventualne nesuglasice u vezi sa primenom ili interpretacijom odredaba ovog sporazuma, regulisaće neposredno nadležni organi dveju zemalja, kojima je povereno sprovođenje u život odredaba ovog sporazuma. Ako se nadležni organi ne mogu sporazumeti o spornom problemu, on će se dostaviti na rešavanje diplomatskim putem.

Strane ugovornice saopštiće jedna drugoj diplomatskim putem nadležne organe naznačene u prethodnom stavu.

Član 11

Ovaj sporazum zaključuje se za period od pet godina i stupiće na snagu na dan njegove notifikacije od strane vlada strana ugovornica. Ako nijedna od strana ugovornica ne otkaže ovaj sporazum šest meseci pre isteka roka od pet godina, on se produžava automatski na neograničeno vreme, a svaka strana ugovornica moći će da ga otkaže bilo kada, s tim da njegova važnost prestaje po isteku šest meseci od dana otkazivanja.

Ovaj sporazum je rađen u dva originalna primerka, svaki na srpskohrvatskom i rumunskom jeziku i oba teksta imaju podjednaku važnost.

Sačinjeno u Temišvaru, 30. januara 1961. godine.

Po ovlašćenju Vlade Po ovlašćenju Vlade

Federativne Narodne Rumunske NarodneRepublike Jugoslavije, Republike,

Nikola Đisalov, s. r. Ing. Georgia Miriku, s. r.Цитирано са Портала Параграф Лекс http://demo.paragraf.rs/combined/Old/t/t2006_05/t05_0028.htm

К А В И Ј А Р

Борис Субашић, Моруне истребила кавијарска мафија, ''Вечерње новости'' 24.8.2014

КАВИЈАР моруна које криволовци изловљавају на малом делу тока Дунава код тромеђе Србије,

Румуније и Бугарске је драгоцена кријумчарска роба. Иако је 2006. званично уведен

мораторијум на излов дунавске моруне којој је запретио нестанак, међународна "кавијарска

веза" није одустала од профитабилног посла. Илегални откупљивачи дају криволовцима 200

до 300 евра за килограм полузреле морунине икре, од које се прави чувени гурмански

специјалитет ком се приписује и афродизијачка моћ. Тај кавијар се на крају ланца продаје

купцима у паковањима од 28 грама - унце, што је мера која се користи за злато. У

специјализованим "кавијарским кућама" у Швајцарској и САД килограм овог специјалитета

има стабилну цену, око 6.000 евра.

- Највећи део кавијара на светском тржишту данас потиче из узгајалишта, али је онај добијен

од дивљих риба цењенији и скупљи - објашњава ихтиолог проф. др Предраг Симоновић, са

Биолошког факултета у Београду.

Укусно месо дунавских џинова, тешких по неколико стотина килограма, такође је веома

цењено. На илегалном тржишту се продаје за око 7 евра по килограму. Сви у кријумчарском

ланцу, од криволоваца до богатих трговаца и ресторатера, поштују закон ћутања и

немилосрдно штите своје интересе.

Научници нису сигурни у успех мораторијума на излов моруне који је 2006. прогласила

међународна конвенције ЦИТЕС, која се бави контролом промета угрожених врста и

производа који се од њих добијају.

- Мораторијум на излов престаје да важи 2016. али моруна је и даље веома угрожена, јер у

пракси има много криволова. Румунија је са своје стране радила порибљавање, али је питање

колико је то било успешно. Бугарско-румунско-аустријски тим је управо завршио истраживање

проблема криволова, а о резултатима и будућности мораторијума расправљаће стручњаци на

састанку 1. септембра у Букурешту. Резултате је тешко предвидети - каже др Мирјана

Ленхардт, саветник у Институту за Мултидисциплинарна истраживања Универзитета у

Београду.

Научници су веома забринути за будућност највеће дунавске рибе из рода јесетри, чији су

уловљени примерци достизали дужину од 9 метара и тежину већу од тоне.

Моруну и њен кавијар су на европске трпезе изнели још Римљани, кад су пре два миленијума

стигли у овај део Балкана. Српски средњовековни владари у хрисовуљама дарују манастирима

ловишта моруне као посебно вредну имовину. Моруна је била фасцинација свих путописаца

који су обилазили српске крајеве у Подунављу.

- Код моруне се све искоришћава. Њено печено месо налик је телетини и врло је пријатна

храна. Од њене икре прави се кавијар, који Илири у Славонији, Србији итд. зову ајвар. Од

њеног мехура прави се рибљи лепак, који је познат под именом рибља клија. Од кичме и

других костију и хрскавице умеју Илири да зготове свакојаке ситнице - објавио је 1777.

немачки племић, путописац и војни обавештајац Вилхелм фон Таубе у књизи "Историјски и

географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема".

Други путописац нешто касније описује како српски аласи у Кладову и Радујевцу производе

свој "црни рибљи ајвар" који користе с луком као свакодневно сиротињско јело. У остатку

света исти деликатес био је резервисан за аристократске трпезе, јер иако је било моруна и

узводно њена највећа мрестилишта и ловишта била су у Ђердапу.

- Моруна је уобичајено ишла и мрестила се чак до Беча у два таласа, јесењем и пролећном.

Изградњом пре свега велике бране „Ђердап 1“, без путева којима би могла да је обиђе,

моруна остаје без свих узводних мрестилишта, а после изградње „Ђердапа 2“ њен број почиње

да опада толико да је у првој деценији овог века морала да буде уведена забрана излова због

угрожености опстанка ове старе врсте - каже проф. Симоновић.

Алармантну ситуацију уочила је 2004. Међународна организације за заштиту природе и

организовала је састанак у селу Петронел код Беча где су стручњаци три дана правили предлог

пројекта за ревитализацију моруне у сливу Дунава.

- Централна тачка тог пројекта је била изградња рибљих пролаза на првој и другој ђердапској

брани, прикупљање података о бившим плодиштима, испитивање стања тих плодишта данас,

могућност старања нових. Међутим, тај пројекат није добио материјалну подршку из Европе -

каже проф. Симоновић.

ЗИД ОГРАДИО МРЕСТИЛИШТАДАНАС делују невероватно подаци Републичког завода за статистику, који наводе да је од

1960. до 1965. у Србији уловљено више од 200 тона јесетарских риба: 103,5 тона моруне, 88

тона руске јесетре и 8,6 тона паструге.

Кад је бетонски зид преградио Ђердапску клисуру почело је неразумно изловљавање моруна

која је пливала пред браном узалудно покушавајући да дође до старих мрестилишта. Онда је и

прљава индустрија својим отпадним водама узела велики данак. Од почетка деведесетих

криволов цвета, а ни после 2000. научници нису успели да утврде стање популације моруна.

- Подаци до којих смо могли да дођемо били су контрадикторни. Било је прича о вештачким

мрестовима и пуштању огромних количнина млађи из рибњака у Кладову. Иза те приче није

било никакве документације, а настала је у тренутку када је требало да се оправда излов

моруне и производња кавијара. Пошто је код нас стално био проблем с откупом кавијара,

рибари су прелазили код Румуна и продавали њима, што су ови једва чекали. Број моруна је

страховито пао јер је време њиховог полног сазревања између 14 и 17 година, а стопа лова је

била тако велика да нису могле да је преживе - каже др Симоновић.

ОБЕЋАНА ЗЕМЉА

Угоститељство је дуго година параван за обављање илегалних делатности у пограничном Кладову, од трговине утицајем, шверца дефицитарних артикала, коцкања, до бављења проституцијом. Гостионице су редовно биле места састајања, преговарања и реализовања ''прљавих послова''. Производ по којем се за Кладово знало у свету био је црни ''Caviar de Kladovo''. Справљан по рецептури руских емиграната овде приспелих после бољшевичке револуције, овај производ најстаријих рибљих врста- праисторијских моруна, јесетри, паструга, достизао је астрономске цене у елитним европским и америчким ресторанима /4-5 евра по граму/. Шверц је углавном вршен трансфером авионским пошиљкама или преко Дунава у ђердапском теснацу, крај Брњице. У интервују за београдски дневни лист ''Блиц'' некадашњи директор Рибарског газдинства у Кладову изјавио је како је дуже од двадесет година један од најзахвалнијих купаца кавијара био Џералд М. Штајн из Њујорка који је од Кладовљана откупљивао око 1500 кг годишње по цени од 900 долара за килограм. Овај угледни трговац, чији су рођаци једно време боравили у Кладову током изгнанства из земаља средње Европе /случај забележен у историји под именом ''Кладово- транспорт'', када је трагично настрадало од нациста и петоро чланова фамилије Штајн- Лео, Курт, Мартин, Алис, Берих- Лео/, 1988. године ухапшен је у Њујорку због илегалног увоза кавијара којом приликом је у његовим пословним просторијама откривена шверцована роба у вредности од једног милиона УСД (Gordon B.M, 2003, 11). Штајн је заштитио робну марку ''Iron Gate'', како се до 1992.г. звала и његова компанија са седиштем прво на Менхетну, потом у Бронксу, да би фирму 1993.г. преименовао у ''Caviar and Caviar Ltd'' Rockville, као супсидијерног припадника ланца ''Porimex Swisscaviar Company''. Након бродолома са шверцом иранског кавијара у време Регановог ембарга, постаје екслузивни заступник за САД добављача кавијара из Азербејџана, који је даље стављао у промет под именима ''Iron Gate'', ''Caviar Direct'', ''Epicurean'', ''Continental''. На крају, од средине деведесетих Штајн је председник ''Stone Hill'' из Мајамија- актуелног носиоца права употребе робне марке ''Iron Gate'' за кавијар, димљену и маринирану рибу. Исти артикал као сада елитни ресторан ''21'' на Менхетну, по много нижој цени, некада су могли конзумирати гости хотела ''Ђердап'', по правилу уз парче лимуна и препечен хлеб. Данас је у Србији на снази ''трајни ловостај'' за моруну, сима, пастругу и дунавску јесетру, изузев ако су произведене у рибњацима или се ради о увезеним примерцима. Београд је почетком јуна 2011.г. себи допустио луксуз да у једном од градских паркова- Ташмајдану- буде постављен грандиозни споменик најпознатијем шверцеру кавијара у свету- Хајдару Алијеву. Да ли ће некада Кладово у ''рибарском парку'' уз Рибарску улицу, имати споменик Џералду Штајну, макар не као Алијевљевом емисару у САД, већ писцу једне од најцењенијих књига у свету на тему најскупљег рибљег продукта, публиковану 1981.г. под називом ''Caviar! Caviar! Caviar!'', или можда као особи која је десетинама милиона долара откупљивала кладовски драгоцени производ, ширећи његову славу светом, делимично зависи од будућих успеха неких нових великих играча на позорници сиве економије. До тада, препоручује се пажњи ''мексички случај'' где је сличан подухват у Сиудад Мексику оконачн рушењем монумента. Разлика је, између осталог у томе што статуа Алијева у Београду ''у стојећем положају посматра околину, док је онај мексички седео прекрштених ногу''. На сличне аранжмане, пре Србије и Мескика,

пристали су демократске земље Русија, Украјина, Румунија и Молдавија. Последња потврда континуитета сарадње братских народа је високо српско државно одликовање које од почетка 2013.г. краси груди првога човека Хазарске републике. На појаву ''несебичног разумевања'' за шверц-гестове лидера евроазијских исламских џинова, указује пример казахстанског диктатора Нурсуслтана Назарбајева којему, за милионске годишње хонораре, симпатије исказују екс италијански и британски премијери Романо Проди и Тони Блер, или некадашњи немачки и аустријски канцелари Герхард Шредер и Алфред Гузенбауер...

РАДОВИ НА ЂЕРДАПУ

Oktobar 1834. g-madjarski grof Ištvan Sečenji sačinio je plan za regulaciju Gvozdenih vrata. Njemu je naknadno osmanska uprava poverila izvodjenje radova i na srpskoj strani Djerdapa. On je predlagao da se kod Sipa izgradi kanal dug 1.500 koraka, ''od ostrva Trstence pored samog brda i preko srede polja do vodenice izmedju ona dva starodrevna nasipa...više sela Sipa''. Po ovom pitаnju Turci se nisu saglasili sa Sečenjijevim planom. Realizacija njegovih ideja svela se na izgradnju puta na levoj dunavskoj obali. Sečenjijev put služio je za prevoz tovara kada je plovidba Djerdapom obustavljana zbog niskog vodostaja. U svim ostalim slučajevima, sve do 1896.g, korišćen je Trajanov put na desnoj obali za izvlačenje brodovlja uzvodno.

1835.g- knez Miloš Obrenović pristupio izvodjenju radova na čišćenju djerdapskog dela Dunava radi poboljšanja uslova plovidbe.

30. mart 1856.g- Austrija, Engleska, Pijemont, Pruska, Rusija, Turska i Francuska donele su odluku o slobodi plovidbe na celom plovnom Dunavu, 1876.g- List ’’Zastava’’ br.172, objavio je tekst Jovana Stefanovića Vilovskog: ’’Krajnja tesnoća Dunava kod Ploče i Kazana prouzrokuje uspor vode u Dunavu, Tamišu, Begeju i u celom Potisju i Jegričkom barom čak do Temerina topi voda useve u poslednje doba, krajnja širina Dunava u tom ždrelu opet raznosi vodu tako, da joj plitkoća do 2 stope opada, što je po plovidbu ubitačno. Vode ima dosta, to vidi svaki ladjar i brodar, ali šta je asne kad se razlila pa je nema ispod lañe. Šta sad čovek da čini, šta društvo ljudsko, države koje se tiče, da se ta nevolja ukloni. Evo šta: izmiri, izravnaj one krajnje protivnosti, gde je odveć usko proširi, gde je odveć široko dunavsko korito suzi, tako će ti Dunav pri velikoj vodi onde niži, pšri manjoj vodi sve viši biti. Mi smo videli, da treba da se provali tesnac onaj na Ploči i Kazanu. Dobiveno tu stenje i kamenje spustimo u dereglijama na niže i stesnimo nasipom kamenitim Dunav svud onde dužom gde mu je širina od 500 do 800 hvati, na 160 hvati. Time ćemo vodu od grdne visine dole primorati da u tom uzanom koritu ostane, to će za toliko dublja i za plovidbu udobna biti u svako doba. Naravno da je visina samo do srednje visine vode nužna, isto tako, kao što se one stene na Ploči i Kazanu samo do srednje visine vode imaju provaliti- niže nije nužno. I tim bi dva velevažna pitanja ujedno rešena bila: otklanjanje poplave po ritovima i pitanje djerdapa, s kojim naučenjaci toliko tisuća godina već sebi razbijaju glavu...’’

8. jul 1878.g- Kneževina Srbija i Austro-Ugarska zaključile su konvenciju /’’AndrašiRistić’’/ o železnicama, trgovini i prosecanju Djerdapa, po čijem slovu će Austro-Ugarska sama izvršiti gradjevinske radove na oba Djerdapa. Ovaj posao druga ugovorna strana prepustila je Ugarskoj. Tačka 3. glasi: ’’Pošto je Austro-Ugarska uzela na sebe da izvrši radove regulisanja Gvozdenih vrata i Katarakata /tj.oba Djerdapa/ kod Oršave, ne tražeći finansijsku saradnju Kneževine Srbije, ova se obavezuje da učini sve olakšice koje bi mogle biti tražene u interesu vršenja radova, ukoliko bi bilo potrebno poslužiti se privremeno srpskom obalom. Srbiji se obezbedjuje u odnosu na plovidbu kroz Djerdap /Gvozdena vrata/ pravo najvećma povlašćene države’’.

13. jul 1878.godine- Berlinski ugovor- Da bi se pojačala postojeća sloboda plovidbe na Dunavu, kojoj je priznat evropski značaj, od Gvozdneih vrata do ušća Dunava, imaju se porušiti sve tvrdjave i utvrdjenja, bez prava da se grade nova i niti jedan ratni brod ne može ploviti Dunavom nizvodno od Gvozdenih vrata.

17. mart 1889.g- Osnovana je komisija Ministarstva narodne privrede u sastavu Radovan Miletić, Kosta Stevanović, Miša Marković i Svetozar Zorić, koja je utvrdila sledeće: 1. Kod Stenke (izmedju Dobre i Golupca) ima se proseći jedan kanal od 850 metara dužine, 60 metara donje širine, dubok 2 metra pri najmanjem vodostaju, što iziskuje razbijanje 7.408 m3 stena; 2. Od Kozle do Dojke (ispod Drenkove) proseći kanal 2.100 metara, istih ostalih dimenzija ako prvi, uz iskop 66.775 m3 stena; 3. Od Izlaza i Tahtalije do Grebena- proseći kanal dug 3.600 metara uklanjanjem 46.736 m3 stena, a ispod kanala podići nasip od Grebena do Milanovca dug 6.500 metara, sa osnovom širine 16 metara, 2-3 metra iznad najnižeg vodostaja, sa ugradnjom 50.000 m3 kamena; 4. Radovi kod Juca-prokop kanala dužine 1030 metara i izgradnja nasipa od ušća Porečke reke do Golubinja, uz razbijanje 31.733 m3 stena i nasipanje 120.521 m3 kamena; 5. Radovi kod Sipa- projektovan kanal 2200 metara dužine, 80 metara donje širine i 2,33 metra dubine ispod najmanjeg nivoa vode- kanal će biti ograničen s jedne i druge strane 5,5 metara visokim kamenim nasipima.Za navedene radove ukupno je potrebno 168.928 m3 kamenog banketa, 330.651 m3 nasipa, razbijanje stena mase 247.316 m3, 95.500 m3 kaldrme.

15. septembar 1890.g- Regulacija brzaka na donjem Dunavu, predvidjena zakonskim aktom XXVI godine 1888, započeta je za vladavine Franje Josifa I, staranjem vlade čiji je predsednik bio grof Julius Sapari, a pod nadzorom kraljevskog ugarskog ministra trgovine Gabrijela Baroša de Velusa. On je toga dana u prisustvu predstavnika vlada Srbije i Austro-Ugarske, električnim upaljačem ispalio u Grebenskom tesnacu minu sa 4.000 kg karboazotina.

Te godine zabeleženo je da na području sreza Ključ živi 58 Italijana, 21 Nemac, 266 državljana Austrije i 283 iz Ugarske, te 139 stanovnika prispelih iz Rumunije... 1894.g- u Sipu su, izmedju ostalih, na izgradnji kanala radili: Nikola Jelić, Milan Popović, Cimerman, Hajnrih, Naci Ignac, Šandor Vagner, Krajcer, Tot, Volf Klajn, Varga Janoš, Marušić, Andjelo Sol, Ložai Jozef, Franc Malak, Farkaš Ištvan, Osvald Josef, Hercog, Pokorni, Kovač, Balaša, Farkaš Franc Majer, Matija Štipanović, Mata Utović, Johan Šuler, Lebović Gadeš, Šeli Johan, Ilija Nikolić, Stojka Jon, Grajzinger Geza, Fridrih Kadu, Josif Kozlar, Gašpar Drehner, Lonri Ajbel, Anton Stupan, Anton Pleš, Lajoš Filipski, Jovan Geroki...Mirko Seljan.

1894.g- zahvaljujući velikim hidrotehničkim radovima, osnovano je Srpsko trgovačko udruženje u Kladovu: predsednik Nikola K. Nikolajević, potpredsednik Djordje D.Tomić, poslovoña i blagajnik Djordje G. Andjelković, članovi- Mihailo Petrović, Aleksa Mihailović, Dimitrije Mihailović, Mita A. Nikolajević, Aleksandar Lazarević, Aleksa D. Janković, Dimitrije K. Jovanović, Dimitrije Gligorijević i Jovan Buzganović

27. septembar 1896.g- prilikom osvećenja djerdapskog kanala, u prisustvu kraljeva Srbije i Rumunije, visoki pokrovitelj ovog kanala car Franja Fosif izjavio je: ''Neka 'viribus unitis' ostvareno epohalno delo večito doprinosi jačanju veza dobrog susedstva medju podunavskim zemljama''.

Rezultati:

1. KANAL STENKA Kroz Stenku, nizvodno od sela Brnjice, je prosečen kanal dug 1.900 m (km 1029-1027,1), širok 60 m, za koji je miniranjem trebalo odstraniti 7500 m3 stena;

2. KANAL KOZLA-DOJKE Od Kozle do Dojke, nizvodno od Drenkove načinjen pravolinijski kanal dužine 3.540 m, (km 1014,5-1011,06) uklanjanjem 182.000m3 kamenog materijala;

3. KANAL IZLAZ TAHTALIJA Od Izlaza i Tahtalije do Grebenskih vrata, nizvodno od Lepene, kanal dug 2.315 m (km 1003,6-1000,285), nastao uklanjanjem 66.136m3 stenovite mase. Uklonjen je grebenski rt miniranjem 300.000 m3 kamena a tim materijalom je duž leve obale, na udaljenosti 350 m od nje sačinjen 6.200 m dug nasip koji korito sužava na 500 m i čija gornja površina iznosi 68.000 m2. Na srpskoj strani, radi zaštite od bočnih struja, izgradjena su dva poprečna zaštitna nasipa;

4. KANAL SVINJICA Prosečen kroz podvodnu stenu koja se pruža od leve u pravcu desne obale, uzvodno od Svinjice, dužina 1200 metara (km 997,2- 996). Izbagerovano je 64.323 m3 kamena.

5. SISTEM VODOGRADJEVINA GREBEN- DONJI MILANOVAC dužine 8269 metara. Uklonjen rt Greben na desnoj obali i načinjene: vodogradjevina: -jedna uzdužna vodogradjevina duga 5806 m, izmedju rta Greben i Donjeg Milanovca -dve poprečne vodogradjevine duge 1313 i 1150 m koje vezuju podužnu gradjevinu sa desnom obalom. Za izgradnju vodogradjevina upotrebljeno je 550.010 m3 kamena.

6. SISTEM VODOGRADJEVINA POREČKA REKA-GOLUBINJE Ukupne dužine 4189.metara: - jedna podužna vodogradjevina 3643 m koja sužava rečno koristo na 35 0m koja počinje iznad ušća Porečke reke a završava se kod Golubinja - poprečna vodogradjevina duga 546 m koja vezuje podužnu gradjevinu sa obalom. Upotrebljeno je 110522 m3 kamena.

7. KANAL JUC Radovi kod Juca. Uklonjeno 32.000m3 kamena i načinjen kanal dug 1260 m (km 989,2- 987,94) i širok 60 m. Radi ograničavanja plovnog puta načinjena je brana. To je iziskivalo nasipanje 120.000 m3 kamena.

8. DJEVRINSKI KANAL, dužine 2366 m (km 948,766- 946,4), kao uzvodno produženje Sipskog kanala. Iskopano je 238.982,50 m3 kamenog materijala.

9. SIPSKI KANAL: izgradjen otvoren kanal 1834 metara, sa dva nasipa dužine 2.000 i 2.650 m, široka 80 m, duboka 3m, uz odstranjivanje 380.000 m3 stena. Strane su popločane tvrdim krečnjakom.

10. KANAL MALI DJERDAP, dužine 1050 m, kao nizvodno produženje Sipskog kanala U poduhvatu je bilo angažovano 40 inženjera, 9000 radnika, 30 plovnih objekata za sondiranje, miniranje, sečenje stena i bagerovanje, 5 univerzalnih brodova, 92 dereglije za transport kamena, 5 plovećih i 3 pokretne dizalice, 9 lokomotiva i 1400 vagona, upotrebljenih za premeštanje stenovitog materijala od 1,5 miliona m3, od čega je polovina bila pod vodom i izvodjenje gradjevinskih radova. 27. septembar 1896.g- Austrougarski car Franc Josif, rumunski kralj Karol i kralj Srbije Aleksandar Obrenović na Sipskom kanalu objavili završetak radova.

Krajem 1896.g- Uprava djerdapskih radova odlučila je da se desni nasip Sipskog kanala produži uzvodno za 1.800 metara ''radi odbijanja vode u povoljnijem pravcu''. Izgradjena je jedna podužna vodogradjevina duga 1850 metara, počev od ušća rečice Djevrin na desnoj obali, obuhvatajući ušće rečice Kašajne. Takodje je načinjena jedna poprečna vodogradjevina dužine 273 metara koja vezuje podužnu vodogradjevinu sa obalom. Upotrebljeno je 75.635,55 m3 kamenog materijala U to vreme boraveći u Sipu, Feliks Kanic zaključuje: ’’Dok je blizu rimskog kanala gradjen u koritu reke moderan kanal za parobrode s dubokim gazom i dok je za potrebe njegove izgradnje na Salariji kod Sipa nikla, pa zatim gotovo i nestala, kolonija sa hiljadama nastanjenih Rumuna, Italijana, Slovena, sa kućama za nemačke inženjere, s madjarskim restoranima, srpskim kafanama itd, skoro da su potpuno nestali i poslednji ostaci nasipa antičkog kanala. Hic Transit Gloria Mundi!’’

14. jul 1899.g- Ugarska vlada obznanila je pet pravilnika o plovidbi i naplati takse na delu Dunava izmedju Moldave Veke i Turnu Severina, čije je izvršenje povereno ’’Kraljevskoj ugarskoj plovidbenoj upravi na donjem Dunavu’’ sa sedištem u Oršavi 1900-1914.g- Mañarska je sagradila specijalni brod ’’Vaškapu’’ koji je dopremljen na Sipski kanal u svrhe pomaganja u plovidbi brodova uzvodno. Brod je imao parnu mašinu čijom snagom su brodovi izvlačeni uz pomoć čekrka na navijanje čeličnog kabla prečnika 32m/m, položenog na dnu Dunava. ’’Vaškapu’’ je bio ukotvljen- fiksiran uzvodno od Sipskog kanala, u blizini Ade Kale. Za 14 godina rada tako je prevučeno 2700 plovila. Po izbijanju I svetskog rata Srbija je brod oduzela od Madjarske uprave i prebacila ga u Odesu.

1916.g- Okupacione vlasti su na Sipskom kanalu izgradile Sipsku lokomotivsku vuču- 3 snažne lokomotive angažovane su na izvlačenje brodova kanalom uzvodno. Pri povlačenju 1918.g, instalacije su uništene. Nakon obnove železničke vuče, paralelno je funkcionisao i sistem izvlačenja uz pomoć broda ’’Vaškapu’’, sve do 1933.g. 1928.g- Na nivou Dunavske komisije postignut je privremeni sporazum o izdavanju lokomotivske vuče po ceni od 220.000 dinara i još po 100 dinara pride od jedne do 500 vuča, a preko ovog broja po 150 dinara za svaku vuču.

1919-1940.g.- Izvedeni radovi na poboljšanju uslova plovidbe:

-u levom dunavskom rukavcu Koronini bagerovanjem poboljšano stanje plovnog puta

-u desnom dunavskom Golubačkom rukavcu obeležen je plovni put male vode

-izvršeno proširenje uzanog prolaza nizvodno od stene Babakaj, prema putu Sikolovac (km 1040)

-produbljeno rečno korito za 30 cm, radi obezbedjenja dubine 190 cm ispod najmanjeg plovnog vodostaja na sektoru Jeliševa- Bivoli

-nizvodno od kanala Juc izvršeno čišćenje dna na pragovima, nabacivanje kamenog materijala na podužnoj vodogradjevini Porečka reka- Golubinje, izgradjena nova poprečna vodogradjevina 410 m,

-izgrаdjeni šporovi na levoj obali prema nizvodnom kraju kanala Juc i započeta izgradnja još jedne poprečne vodogradjevine

-delimično razbijene podvodne stene sa leve strane plovnog puta kod uzvodnog kraja Djevrinskog kanala

-uvedena signalizacija u tesnacu Kazana; podignute tri signalne stanice- Varnica, Pena na desnoj i Mrakonja na levoj obali u središnjem delu Donjeg Kazana

-produbljeno rečno dno na prostoru izmedju desne ivice nizvodnog kraja Djevrinskog kanala i uzdužne vodogradjevine Djevrin- Kašajna.

РИБОЛОВ И НАРОДНО СТВАРАЛАШТВО

Слободан Зечевић- Душан Дрљача, Риболов на ђердапској деоници Дунава, Зборник радова Етнографског института књ.6, ЕИ САНУ Београд 1973.г, с.124-126

С обзиром на то да је риболов некада овде био једно од главних занимања и извора егзистенције, риба и риболов су били повод за стварање многобројних фолкорних мотива.

Занимљива су веровања у вези са срећним исходом риболова. Сматрало се да пре поласка у риболов треба избегавати сексуалне контакте, пошто због тога улов не би био успешан. Ако се при поласку у риболов сретне нека особа која носи празне судове, мислило се да се неће имати среће у лову. Исто веровање је постојало ако рибар сретне попа или ако му зец или мачка препречи пут. Рибара не ваља питати куда је кренуо, нити он сме да каже где је поставио клопке, пошто у том случају неће имати среће у лову. Ако се у вршку ухвати једна јесетра, треба је тамо и оставити, па ће се сутрадан ухватити две. Веровало се да се срећа у лову може постићи бајањем или прорицањем. Над мрежама или другим алатом бајале су жене које су мађијским формулама утицале на срећан исход лова. Такође су постојале жене које су могле да уреде да један рибар током дана ухвати, рецимо, три јесетре, што се сматрало добрим ловом, па није било скупо платити пророчици. Срежа у риболову, како се сматра, може доћи као резултат сарадње са воденим духом или нечастивим. Како се верује, могућно је учинити да алас у риболову има велике успехе, али је он тиме продао своју душу. После извесног времена протеклог у успешном риболову, рибар умире или се утопи. Да би имао среће, рибар би каткад давао и причест нечастивима. Прича се да је такав рибар у лову имао много среће, али да није могао да умре природном смрћу, већ би се удавио или изгубио живот на какав други неприродан начин. Такође се сматрало да не ваља заспати у чамцу или покрај воде. Нечастиви ће тада преврнути чамац или ће се са уснулим лицем нашалити на неки други груб начин. Зато, када желе да спавају, рибари то чине на каквом скровитом месту. Стога се каже да нико не зна где алас спава. Када добро роди боровница, сматрало се да ће те године бити богат улов кечига. Ако нека риба случајно ускочи у чамац, то предсказује богат лов.

Појединим рибама приписује се и митска својства. На пример, овде се мисли да змај постаје од шарана. Кад шаран напуни одређени број година, онда он, претворивши се у змаја, излази из Дунава и лети у планину. При томе од њега искачу варнице. О овоме се може чути читав низ прича ђердапских рибара, што наводи на претпоставку да је шаран некада био и тотемска животиња, пошто змај има својства и митског претка. То

потврђује и чињеница што је некада постојала и забрана коришћења шарановог меса у исхрани.

Аналогно веровањима у људску судбину, фаталистичка веровања народа овога краја повезана су и са рибом. Сматра се да је свакој риби суђено када ће се ухватити у мрежу. Ако се риба много брани, сматра се да је случајно доспела у мрежу, пошто јој није било суђено да се ухвати. Рибама досуђује судбину рибљи цар или царица, митско биће које се сматра врховним рибљим старешином. Та риба обележена је нарочитим знаком. Ако би се ухватила оваква риба, мора се одмах пустити на слободу, пошто се верује да рибар који то не би учинио мора да изгуби живот. Аналогно веровање постоји на Дојранском језеру. Занимљива је и паралела из Лесковачке Мораве, где се верује да рибе предводи рибљи цар. Прича се да је неки човек умро чим је ухватио рибљег цара. Верује се, такође, да свака врста рибе има свога старешину, који се брине о својој врсти. Рибе исте врсте, заједно са својим старешином, проводе зиму на истоме месту.

Многобројна су и народна веровања у вези са мамцима којима се служило при хватању рибе. Као веома добар мамац сматрани су комади погаче које невеста ломи над главом приликом уласка у нови дом. Исто веровање везано је и за кукуруз који она том приликом баца на сватове, захватајући из сита.

Стварање многобројних народних песама или игара, као и других облика народног стваралаштва, такође је имало свога корена у овој привредној грани. Многи стихови говоре о односу човека према риби. У тим песмама истиче се сиромаштво рибара, које се огледа у томе да он на себи има онолико закрпа колико риба има крљушти. Други веома распрострањен мотив је рибља клетва, у којој она проклиње рибара што јој одузима живот. Веома је занимљиво и ритуално ''рибарско коло'' које је забележено у Текији.

Потребно је поменути и рибарске славе о одређеним годишњим празницима. То је Свети Никола у Текији, а Три Јерарха у Сипу. Том се приликом рибари окупљају и часте јелима справљеним од рибе

Рибарско газдинство Ђердап Кладово, елаборат Кладовски кавијар 1999.г., аутор Снежана Младеновић

Рибарско газдинство Ђердап Кладово, елаборат Кладовски кавијар 1999.г., аутор Снежана Младеновић

Alexandru Dinu, Mesolitich fish and fishermen of the Lower Danube (Irona Gates) Early Neolithic dugout canoe at the Iron Gates Museum in Turnu Severin. Photo by the authors. Courtesy ofthe Museum of the Iron Gates. Documenta Praehistorica XXXVII 2010- Неолитски кану

Део Трајанове табле са два делфина (?) или моруне уз спољашње углове поља са натписом

http://virtuelnimuzejdunava.rs/srbija/kulturno-nasledje/arheoloska-mapa-dunava/trajanova-tabla--tabula-traiana-.79.html

Коштана иглаза плетење мреже, Гламеја-Ртково, Перица Шпехар Материјална култура из рановизантијског периода утврђења на Ђердапу, Археолошки институт Београд 2010.г, с.115, Но 548

Печат кнеза Милоша Обреновића, Бојанић-Лукач Душанка, Катић Татјана, Османска документа о продаји турских имања кнезу Милошу Обреновићу, у оквиру тога рад Татјане Катић Дунавске гарде, Мешовита грађа Miscellanea , Нова серија књига 26, Историјски институт Београд 2005.г, с.2

Гарде

Traditional beach seine fishery for sturgeon, probably located on the Danube. (Credit: OÖ Landesfischereiverband

Откуп рибе у фирми Екштајн Оршава 1912

-

Моруна дуга 5 метара, тешка 394 кг, уловљена у регији Видина Бугарска 1946.г. на фотографији месни парох Спас Удров који је благосиљао улов- преузето из видинског листа ''Вестник'' од 18.3.2010.г.

Фотоизложба ''Гигантске рибе у поречју Дунава'' Децембар 2008- март 2009, Археолошки музеј Варна

Икроносна моруна уловљена у Кладову раних шездесетих година 20. века: Миодраг Миле Јовић и Чеда Букатаревић

Три моруне испред зграде Рибарског газдинства Кладово. Педесете године 20.века. Трећа слева стоји Вера Дејнега, руска племкиња која је знала тајну рецепта конзерванса за кавијар, супруга царског генерала Лава Дејнеге који је пре Другог светског рата био велетрговац кладовским кавијаром и рибом

Моруна спремна за истовар од стране кооперанта рибарског газдинства Кладово

Професор Живојин Перић, Рибар Спира Прокопис ''Боркан'' Краљ Александар Обреновић,

експерт грађанског права власник ђердапских гарди

Наталија Обреновић,

наследница ђердапских гарди

Извори:Википедија и приватни фонд

''1901 Смоленск- 1983 ВЕРА Ј ДЕИНЕГА ОТИСНУ НАС У СВЕТ ИЗРАДОМ КАВИЈАРА

Спом.под. Рибарско газдинство Ђердап и грађани Кладова''

''ЛЕВ ДЕИНЕГА 18…1-1947''

Белешка о аутору

РАНКО ЈАКОВЉЕВИЋ

Аутор је је низа историографских радова чији су предмет преламања историјских збивања на подручју подунавског Ђердапа. Његове радове

објављивали су Српска академија наука, Патријаршија Српске православне цркве, Универзитет у Нишу, Универзитет ''Аурел Влајку'' Арад, Румунија,

Музеј науке и технике у Београду, Јеврејски историјски музеј Југославије, Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча Неготин, Архив Тимочке крајине

Зајечар, Регионални државни архив у Видину, Бугарска, Електронска библиотека српске културе Растко, часопис Magazin istoric Букурешт, портали

Историја Балкана и Православље, био је сарадник Матице српске на изради Српског биографског речника...

Правне расправе Ранка Јаковљевића из области управног и уставног права публиковали су Удружење правника Србије, Министарство финансија-

Управа царина...

У форми монографија штампано је двадесетак његових дела Књиге ''Атлантида у Србији'' и ''Историја једне границе'' уврштене су каталоге Stanford

University, Socratres Stanford's Online Catalog и University of Toronto Libraries, првонаведена и у UCL London's Global University, School of Slavonic and East

European studies Library... ''Пут светог Никодима'' налази се у библиотечкој збирци Музеја Српске православне цркве у Београду. ''Јеврејски код'' у

књижевном је фонду Beth Hatefutsoth- The Nahum Goldman Museum of Jewish Diaspora у Тел Авиву, као и Deutsche Nationalbibliothek. Национална

библиотека Чешке Републике у свом каталогу има књиге ,,Руси у Србији'' и ''Сан Ада Кале''. ''Уместо домовине читав свет'' у поставци је београдског

Музеја ромске културе. Студије, ''Јевреји на сeвероисточним границама Србије'' и ''Збрињавање јеврејских избеглица бродом ''Краљица Марија'' део

су документарне збирке Yad Vashem Mузеја Холокауста у Јерусaлиму, а рад ''Цигани Кладова'' сврстан у библиографију Школе ромолошких студија

Универзитета у Нишу. University of California Berkeley и Cornell University New York у каталоге својих библиотека уврстили су књигу ''Било једном једно

Кладово''

Резултати његових радова коришћени су приликом истраживања у Србији и Румунији на сродне теме и наведени у десетак библиографија из области

историје, социологије, етнологије, поједини текстови штампани у оквиру темaтских целина монографија насталих 2012- 2013.г. из пера

проф.Драгољуба Ђорђевића- Кафанологија, ''Службени гласник'' Београд, и проф. Carmen Bulzan- Ada-Kaleh- Insula Amintirilor, Editura Prier Romania, а

један број наслова у инвентару је и Конгресне библиотеке Вашингтон, Националне библиотеке Холандије...

Аутор је пројекта отварања информационо-документационог центра за истраживање прогона грађана Источног блока из времена комунистичких

диктатура у Румунији и Србији и изградње меморијалног комплекса на Ђердапу, посвећеног жртвама настрадалим приликом покушаја преласка

државне границе на Дунаву у ђердапској регији 1948-1989.г. уз подршку Националног института Владе Румуније- Institut National pentru Memoria

Exilului Romanesc. На исту тему био је конслутант новинарке Carmen Moise приликом продукције документарне емисије Ultima Frontiera на

букурештанској тв станици Antena 3, године 2012 /добио номинацаније за најбољу документарну тв драму и најбољи издавачки подухват на Светском

филмском и тв фестивалу у Њујорку 2013.г/, као и Marine Constantinoiu за серију репортажа у листу Jurnalul National, Букурешт 2005.г. под називом

Cazanele mortii.

Актер је и иницијатор обележавања страдалништва у нацистичким прогонима Јевреја из средњеевропских земаља ''Кладово транспорт, једна

трагична прича'' 2002.г...

МОНОГРАФИЈЕ

РЕЧНИК ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ, Општина Кладово 2002

СВИ ЂЕРДАПСКИ МОСТОВИ, Општина Кладово 2002, 2003.

ТИМОЧКА СРПСКА ЕЛИТА ПОЧЕТКОМ 20 ВЕКА, Општина Кладово 2002

РУСИ У СРБИЈИ ''Беокњига'' Београд 2004

ГВОЗДЕНА ВРАТА АТЛАНТИДЕ ''Беокњига'' Београд 2005

ЈЕВРЕЈСКИ КОД ''Беокњига'' Београд 2005

УМЕСТО ДОМОВИНЕ ЧИТАВ СВЕТ ''Беокњига'' Београд 2006

ПУТ СВЕТОГ НИКОДИМА ''Беокњига'' Београд 2007

АТЛАНТИДА У СРБИЈИ ''Пешић и синови'' Београд 2008

ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ ГРАНИЦЕ, ''Пешић и синови'' Београд 2010

КАПИЈА НАРОДА НА ЂЕРДАПУ, ''Пешић и синови'' Београд 2011

БИЛО ЈЕДНОМ ЈЕДНО КЛАДОВО, ''Пешић и синови'' Београд 2011

САН АДА КАЛЕ, ''Пешић и синови'' Београд 2012

ИЗМЕЂУ ПЕРА И МАЧА, ''Пешић и синови'' Београд 2012

ЗНАКОСЛОВЉЕ, ''Пешић и синови'' Београд 2012

ОБЕЋАНА ЗЕМЉА ''Пешић и синови'' Београд 2014

ГОВОР НОВЦА ''Пешић и синови'' Београд 2014

СРПСКИ ИЗДАНЦИ РУМУНСКЕ СТВАРНОСТИ ''Пешић и синови'' Београд 2015

ЕЛЕМЕНТИ ''Пешић и синови'' Београд 2015

СВЕТ МАСОНА необјављена

КАПИЈА НАРОДА НА ЂЕРДАПУ II необјављена

ИЗМЕђУ РЕДОВА приређивач, необјављена

ИЗ РЕЧИ У РЕЧ приређивач, необјављена

ОД ЗЛАТА УДИЦА- ПРАВА НА ЂЕРДАПСКИМ ВИРОВИМА И ГАРДАМА

СТРУЧНИ РАДОВИ У ЧАСОПИСИМА И ЗБОРНИЦИМА

-''БАШТИНИК'' Годишњак Историјског архива у Неготину, 2/1999 ФРАГМЕНТИ СРПСКЕ АУТОНОМНОСТИ, с. 78-81

-''БАШТИНИК'' Годишњак историјског архива Неготин 3/2001 РУСКИ ЗАШТИТНИ КОРПУС У СРБИЈИ КАО ЈЕДНО ОД ИСХОДИШТА СРПСКО- РУСКИХ

ОДНОСА, с.80-90

-''Царински преглед'' стручна публикација Управе царина бр.12/2001 с.21-23 ЗАШТИТНА МЕРА ОДУЗИМАЊА ПРЕВОЗНИХ И ПРЕНОСНИХ

СРЕДСТАВА-ПРЕДМЕТА ПРЕКРШАЈА ЧЛ.194.ст.1. и 3. ЦАРИНСКОГ ЗАКОНА

-''БАШТИНИК'' Годишњак Истоијског архива Неготин бр. 4/2001, ЕЛЕКТРИЧНА ЦЕНТРАЛА ЈАКОВА РУБЕНА ВАРОНА У КЛАДОВУ, с. 168-175

-''Царински преглед'' стручна публикација Управе царина бр.2/2002 с.9 -15 СХОДНА ПРИМЕНА НОВИХ ОДРЕДАБА ЗАКОНИКА О КРИВИЧНОМ

ПОСТУПКУ У ПРЕКРШАЈНИМ СТВАРИМА

-''ПРАВНИ ЖИВОТ'' бр.10/2002, Удружење правника Србије, вол.51 бр.10, с.347-356 КОНФИСКАЦИЈА И НАЦИОНАЛИЗАЦИЈА КАО ЕЛЕМЕНТИ

СОЦИЈАЛИСТИЧКОГ ПРАВНОГ ПОРЕТКА

-''БАШТИНИК'' Годишњак Историјског архива у Неготину 5/2002 ТРАЈАНОВ МОСТ, с.21-26

-''ЦАРИНСКИ ИНФОРМАТОР'' СО КЛАДОВО 2002, С.1-26

-''ЦАРИНИК'' Лист царинских радника Србије, Београд бр.142 септембар-октобар 2003. НЕПОВРЕДИВОСТ ТАЈНОСТИ ПРЕПИСКЕ, с.17

-''ГЛАСНИК'' Службени лист Српске православне цркве LXXXV бр.7, Београд јул 2003, МОСТОВИ СВЕТОГ НИКОДИМА, с.153-160

-''БАШТИНИК'' Годишњак историјског архива Неготин 6/2003 СРПСКО ТУРСКИ ПРЕГОВОРИ О МИРУ КРАЈЕМ 1808 ГОДИНЕ УЗ ПОСРЕДОВАЊЕ

РУСИЈЕ И ЦРКВЕНИХ ВЕЛИКОДОСТОЈНИКА с.98-108

-''ЗБОРНИК ЈЕВРЕЈСКОГ ИСТОРИЈСКОГ МУЗЕЈА'' Београд 8/2003, ЕЛЕКТРИЧНА ЦЕНТРАЛА ЈАКОВА РУБЕНА ВАРОНА, с.411-421

''ПРАВНИ ЖИВОТ'' Удружење правника Србије Београд, бр.9/2004 , во.53. бр.9, с.1271-1277 УЧЕШЋЕ У ЗАШТИТИ ЈАВНОГ ИНТЕРЕСА И ИНСТИТУТ

НОВЧАНЕ НАГРАДЕ

-''БАШТИНИК'' Годишњак историјског архива Неготин 7/2004, МОСТОВИ СВЕТОГ НИКОДИМА, с.60-72

-''PHLOGISTON'' часопис за историју науке бр.13/2005, Музеј науке и Технике Београд, ТРАЈАНОВ МОСТ КОД КЛАДОВА, с.139-145

-''БАШТИНИК'' Годишњак историјског архива Неготин 8/2005 О ДУГОВАЊУ ТЕКИЈЕ УПРАВИ ФОНДОВА КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ РАДИ ИЗГРАДЊЕ

ПАРОХИЈСКЕ ЦРКВЕ КРАЈЕМ 19 ВЕКА, с.54-60.

-''АРХИВСКО НАСЛЕЂЕ'' бр.4/2006, часопис за архивистику и историографију Историјског архива Тимочка крајина Зајечар, PONTIFEX MAXIMUS,

с.17-27

-''МАЈДАН'' часопис за књижевност, културу и науку 1-2/2006, Клуб љубитеља књиге ''Мајдан'' Костолац, БАБАКАЈ с.104-110

-САНУ ОДЕЉЕЊЕ Научни скупови књига CXIX ДРУШТВЕНИХ НАУКА књига 29 КОМИСИЈА ЗА ПРОУЧАВАЊЕ ЖИВОТА И ОБИЧАЈА РОМА, Београд

2007 ЦИГАНИ/РОМИ КЛАДОВА, с.241-257

-''АРХИВСКО НАСЛЕЂЕ'' Часопис за архивистику и историографију Архив Тимочке крајине Зајечар 5/2003 РАДОВАН КАЗИМИРОВИЋ И ЉУТИЦА

ДИМИТРИЈЕВИЋ- ЈЕДАН ПОЛИТИЧКИ СУКОБ НА ДЕСНИЦИ, с.117-124

-''МАЈДАН'' часопис за књижевност, културу и науку 1-2/2008, Клуб љубитеља књиге ''Мајдан'' Костолац, ХРИШЋАНСКО ПРАВОСЛАВЉЕ И ДЕЛО

ПРЕОПОДОБНОГ НИКОДИМА с.77-113

-''SCIENTIFIC AND TEHNICAL BULLETIN'', Series: Social and Humanistic Sciences, Nr.14, Univestitatea Aurel Vlaicu Arad Romania 2008 PONTIFEX

MAXIMUS p.187-203

''МАЈДАН'' часопис за књижевност, културу и науку 3/2008, Клуб љубитеља књиге ''Мајдан'' Костолац, КОНЦЕСИЈЕ ЗА КОРИШЋЕЊЕ ПРИРОДНИХ

БОГАТСТАВА ЂЕРДАПА КОНЦЕМ 19 ВЕКА с.123-131

-''БАШТИНИК'' Годишњак Историјског архива Неготин 11/2008 ОНИ СУ ГРАДИЛИ ЂЕРДАП с.5-33

-''БАШТИНИК'' Годишњак Историјског архива Неготин 11/2008 АДА КАЛЕ с.45-71

-''БАШТИНИК'' Годишњак Историјског архива Неготин 11/2008 ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФИЈУ ЛЕОНИДЕ ПЕТРОВИЋА с.129-148

-''СВЕТИ ДУНАВ'' Нови Сад 11/2008 (енглески и српски) PONTIFEX MAXIMUS с.48-61

-''СВЕТИ ДУНАВ'' Нови Сад 11/2008 (енглески и српски) БАБАКАЈ с.83-89

-''МАЈДАН'' часопис за књижевност, културу и науку 1/2009, Клуб љубитеља књиге ''Мајдан'' Костолац, ЈЕВРЕЈИ НА СЕВЕРОИСТОЧНИМ

ГРАНИЦАМА СРБИЈЕ с.67-124

-''ТЕМЕ''-часопис за друштвене науке 3/2009, Универзитет у Нишу, ТАМО ДАЛЕКО-ОПУС ЂОРЂА МАРИНКОВИЋА, с.1021-1034.

-''СТИГ'' часопис за књижевност, уметност и културу, Мало Црниће 2009 ИМЕНА ОСТРВА КОЈЕГ НЕМА, с.11-18.

-''БАШТИНИК'' Годишњак историјског архива Неготин, бр.12/2009 ЈЕВРЕЈИ НА СЕВЕРОИСТОЧНИМ ГРАНИЦАМА СРБИЈЕ, с.23-73

-''БАШТИНИК'' Годишњак историјског архива Неготин, бр.12/2009 МАЈОР ЈВУО БРАНИМИР ПЕТРОВИЋ И КРИЗА ПОКРЕТА ОТПОРА У СРБИЈИ 1942-

1944, С.103-115

-''БАШТИНИК'' Годишњак историјског архива Неготин, бр.12/2009 ПАКЛЕНИ БРИТАНСКИ ПЛАН ЗА УРУШАВАЊЕ ЂЕРДАПСКЕ КЛИСУРЕ УОЧИ

ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА, с.155-158

-''БАШТИНИК'' Годишњак историјског архива Неготин, бр.12/2009 ЗБОГ НЕПЛАЋЕНЕ НАСЛЕДНЕ ТАКСЕ КЛАДОВО ОСТАЛО БЕЗ ФЕРАРИЈЕВОГ

БОГАТСТВА с.159-162

-''МАЈДАН'' часопис за књижевност, културу и науку 1/2010, Клуб љубитеља књиге''Мајдан'' Костолац, ТРАЈАНОВ МОСТ КОД КЛАДОВА с.132-141

-''ТЕМЕ''- часопис за друштвене науке 3/2010, Универзитет у Нишу, КАФАНСКИ ЖИВОТ У КЛАДОВУ, с.929-965

-''АРХИВСКО НАСЛЕЂЕ'' бр.7/2011, часопис за архивистику и историографију Историјског архива Тимочка крајина Зајечар, КРАЈИНСКА ЕЛИТА

ПОЧЕТКОМ ХХ ВЕКА, с.21-45

- ''EUROPA''- REVISTA DE LITERATURE, ARTA, CULTURA SI TRANSITIE An 4/1, nr.7, 2011 Calugarul Nicodim p.108-112

- ''EUROPA''- REVISTA DE LITERATURE, ARTA, CULTURA SI TRANSITIE An 4/2, nr.8, 2011 ''Extinctia statistica'' a vlahilor si romilor la Cladovo, p.101-106

-Драгољуб Ђорђевић, прир. зборник КАФАНОЛОГИЈА ''Службени гласник Београд'' 2012 КАФАНСКИ ЖИВОТ У КЛАДОВУ

-Carmen Bulzan, ADA-KALEH, INSULA AMINTIRILOR, Uniunea Democrata Turca in Romania 2013, SAAN-ADA KALEH, p.73-84

-''АРХИВСКО НАСЛЕЂЕ'' Часопис за архивистику и историографију Архив Тимочке крајине Зајечар 8/2013 ПРИЛОЗИ ЗА ИСТОРИЈУ ФАМИЛИЈЕ

ФРАНАСОВИЋ- МОРНАРИ КОЈИ СУ ИЗНЕВЕРИЛИ МОРЕ с.97-108

-''Europa'' magazine about Science& Art during the Transition; Novi Sad 2013, Vol.6 Issue 11, FLUIERELE p.71-73

-''Revista VATRA'' (Targu Mures) An.40. nr.1/2 (ian-feb.2013)p.168-183 ADA KALEH

-Модернизациони тенденции в стопанскија и културен живот в Видинско и Тимошко (19 и 20 век) Бугари на подручју Кладова у 19 и 20. веку;

Державен архив Видин, Софиа 2014, с.126-142

-''БАШТИНИК'' Годишњак историјског архива Неготин, бр.16/2014 ТРГОВИНА СОЉУ НА ПОДРУЧЈУ КРАЈИНЕ ПОРЕЧА И КЉУЧА У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ

19 ВЕКА, с.153-191...

С А Д Р Ж А Ј

ПРАВА НА ЂЕРАПСКИМ ВИРОВИМА И ГАРДАМА---------------------------------------------------

СВЕДОЦИ ВРЕМЕНА----------------------------------------------------------------------------------------

De piscibus in aquis Danubii-------------------------------------------------------------------------------

Карађорђе и краљ Петар на Госпођином Виру---------------------------------------------------

Гардаџије Михаила Томића-----------------------------------------------------------------------------

Риболов на Доњем Дунаву--------------------------------------------------------------------------------

Четворни споразум о риболову 1958-----------------------------------------------------------------

Споразум Југославије и Румуније о рибарству у граничним водама 1961----------------

Кавијар---------------------------------------------------------------------------------------------------------

Обећана земља---------------------------------------------------------------------------------------------

Радови на Ђердапу----------------------------------------------------------------------------------------

Риболов и народно стваралаштво--------------------------------------------------------------------

Преглед улова аципенсерида и производње кавијара 1980-99-----------------------------

Фото записи--------------------------------------------------------------------------------------------------

Белешка о аутору---------------------------------------------------------------------------------------------