Periodizacija grčke filozofije

1.Kosmološki period

Početak grčke filozofije je u 7. veku p.n.e. U grčkom društvu dolazi do promene vlasti-nema više religiozno orijentisane rodovske zajednice. U dodiru sa narodima Sredozemlja Grčka zajednica nalazi se u sukobu robova i aristokratije. Tako u periodu od 7. do 6. veka dolazi do drugačijeg uređenja poliitičkog i društvenog života i vlast preuzimaju TIRANI-uvode nove mere za stanovništvo, poboljšavaju kulturu i umetnost. Način života stanovništva bio je mitološki, fokusiran na bogove. Već kod Homera vidimo kritikovanje tih bogova što je jasan znak postepenog oslobađanja starih mitoloških predstava. Homer postavlja pitanje vode, vatre, zemlje pored znanja o Nebu i Hadu. Hesiod postavlja pitanje kosmosa u Teogoniji-bogove tumači kao postale, a njihov postanak tumači istorijski i uzročno. Iako govori o bogovima, on pokušava da odgonetne šta je početak svega.

2. Jonski filozofi

Prva filozofska učenja nastala su na maloazijskoj obali, među jonskim kolonijama. Mitski sadržaji se racionalizuju, tako da je to početak u odnosu na oblik, a ne na sadržaj jer se i ranije razmišljalo o čoveku i postanku sveta, ali na pomenuti mitski način. Prvi pravi helenski filozofi bili su iz Mileta, oni su otvorili novu eru u filozofiji postavljajući pitanje o bitku. Tales (624–547) tvrdi da je to voda, Anaksimen (sredina 6.veka) da je to vazduh, a najpotpuniji odgovor daje Anaksimandar (610-574) koji bitkom smatra APERION, večnokružeću materiju. Problemi kretanja i saznanja u njihovoj filozofiji još uvek nisu postavljeni. Oni čine tzv. Miletsku školu.-Heraklit-Po mišljenju Heraklita (oko 535-oko 475. p.n.e.), praelement svega što postoji je vatra. Sve na svetu izgara i ponovno se rađa. Heraklit izdvaja i problem kretanja. Različiti stupnjevi vatre u njenom večnom kretanju predstavljaju sve što postoji. Kretanje praelementima vatre je protivrečno, ono je disharmonično, iako je harmonija konačni rezultat tog procesa. Čitavim svetom vlada zakon koji Heraklit naziva logos (λόγος). Naša spoznaja logosa je razumska spoznaja: čulima je nemoguće spoznati logos. Heraklit prvi pokreće pitanje mogućnosti spoznaje.-Pitagora-Do sada je odgovor na pitanje o pramateriji ili praelementima svega postojećega bio kvalitativno određen, odnosno uvek se kao praelementima uzimala neka određena materija, kao voda, vatra i sl.. Pitagora (6. vek) unosi nov element u razmišljanje o svetu. On dolazi do zaključka da harmonija proizlazi iz određenih brojevnih odnosa koji vladaju svetom: broj je savršenstvo. Pitagora je prvi idealistički filozof unutar antičke filozofske misli. On je inzistirao na brojevnom odnosu kao jedinoj pravoj realnosti.

3. Elejska škola

U južnoitalskom gradu Eleji Ksenofan (oko 580-oko 470) je postavio osnove jednoj novoj filozofskoj školi. Polazeći od stava da je stvarnost onakva kakva nam se prikazuje, varijabla, da u onome što vidimo nema ničeg pouzdanog što bi se moglo tretirati kao bitak, došao je do zaključka da bitak u sebi mora biti jedinstven, večan i

nepromenljiv.Posmatrajući celinu svemira, rekao da jedno jest Bog. Na toj osnovi elejske filozofiju dalje razrađuje Parmenid (oko 515), njen glavni predstavnik. Parmenid sve što je dostupno našim čulima i podvrgnuto promjenama proglašava nebitak.Čulima dostupna raznolikost, mišljenju bitak. U svom učenju Parmenid iznosi slabosti čulne spoznaje, koja dovodi samo do mnenja, a ne do prave istinite spoznaje. Racionalne dokaze za Parmenida postavke dao je Zenon iz Eleje (oko 490-oko 430), treći predstavnik te škole.On je poznat po svojim dokazima na nema mnoštva i da nema kretanja. Tako on, na primer, stanovištem da je prostor u sebi beskonačno deljiv dokazuje da nema kretanja. Elejsko učenje prvo potpuno negira svako kretanje, a drugo ga smatra temeljnim svojstvom svega postojećega. Aristotel je pripisao Zenonu otkriće dijalektike.

4. Posrednici

Empedoklo (oko 495.p.n.e. – 435. p.n.e) je prvi zasnovao teoriju o četiri elementa, vatri, vodi, zraku i zemlji, iz kojih bi se sve sastojalo u svetu, i u isto je vreme pokušao da objasni kako iz ta osnovna četiri elementa nastaje mnoštvo, sve stvari. Empedoklo smatra ljubav i mržnju takođe elementima, ali odvojenima od četiri osnovna. Oni su sile koje uzrokuju kretanje, koje se sastoji u spajanju i razdvajanju osnovnih elemenata, čime se stvara raznolikost u svetu. Empedoklo se dosta razlikuje od Heraklita u tumačenju kretanja. Po njemu, materija mora ostati nepromenjiva i nepokretna jer je pokreću dva spoljašnja principa. To, kod Empedokla još veoma naivno i slikovito prikazivanje kretanja. Anaksagora (oko 500 p.n.e. – 428. p.n.e) razvija u apstraktnije tumačenje. Svet se sastoji iz jednako deljivih i nepromenjivih čestica koje on naziva homeomerije. One su sve nekad bile sastavljene u jednu masu, u celinu. Tada ih je u pokret stavio svetski um (νοῦς), prvi pokretač. Sve se ostalo dalje razvilo zahvaljujući mehaničkim  silama u samoj materiji. Aristotel je Anaksagoru nazvao dualistom jer njegovo učenje u sebi sadrži dva osnovna principa: nepokretnu materiju, sastavljenu od homeomerija, i duhovni pokretač – um. 

5. Atomisti

Leukip i Demokrit kvantitativno određuju atom (ono nedeljivo). Atomi se međusobno razlikuju po obliku, redu i položaju i nalaze se neprekidno u kretanju. Oni su bitak. Međutim, nasuprot elejcima, atomisti priznaju postojanje i nebitka. Nebitak je ono što nisu atomi i što nema sva njihova svojstva. To je prazan prostor, koji predstavlja samo mogućnost kretanja i menjanja položaja atoma. Usled tog kretanja dolazi do spajanja atoma i tako nastaju razna tela. Demokrit bio zaista univerzalan, o čemu svedoči njegova znanstvena zaostavština iz područja fizike,  matematike,  filologije, etike itd. Prema Demokritu, spomenuta svojstva atoma–oblik, red i položaj–njegova su objektivna svojstva, koja postoje nezavisno od subjekta. Do njih dolazimo samo razumom, mišljenjem. Kakav je atom po sebi, mi ne možemo saznati čulima, čija je spoznaja varljiva. Raspored atoma u prostoru podređen je stanovitim uzročnim vezama. Ovdje nema mesta slučajnosti. Demokrit se smatra osnivačem prvog materijalističkog monističkog stava u istoriji filozofije. Atomistima se u staroj Grčkoj završava razdoblje ispitivanja prirode i filozofsko objašnjavanje opštih zakona kosmosa. 

6. Antropološki period-Sofisti

U političkom i kulturnom životu Grčke 5. veka p.n.e dogodile su se velike društvene promene. Nakon završetka  grčko-persijskih ratova u Atini se razvila vrlo živa privredna, politička i prosvetna delatnost. Filozofsko razmišljanje napušta problematiku prirode i usredsređuje se na na čoveka. Sofisti su bili putujući učitelji koji su sebi uzeli u zadatak da govorima, predavanjima i polemikama obrazuju slobodne grčke građane. Biti sofista značilo je, doslovno, biti ljubitelj mudrosti. Najpopularniji sofista bio je Protagora (oko 481. p.n.e – 411. p.n.e.). Njegov stav "čovek je mera svih stvari, onih koje jesu da jesu, onih koje nisu da nisu" izazvao je još u staroj Grčkoj velike polemike. Platon je njegov najoštriji kritičar. U jednom od Aristotelovih spisa, međutim, nailazi se na mišljenje da je pod čovekom Protagora ipak mislio na čoveka kao generičko biće, a ne individualno.-Sokrat--Platon--Aristotel--Stoici (Zenon, Epikur)-Skeptici (Piron, Karnead, Sekst)-Novoplatonizam (Plotin)