Jovan Jovanović Zmaj

Kada se govori o srpskoj književnosti za decu, sigurno da nam je jedna od prvih asocijacija ime J. J. Zmaja. On je stekao glas jednog od najboljih i najplodnijih umetnika koji pišu za decu.

J. J. Zmaj pripada rodu velikih pesnika druge polovine XIX veka. Rođen je 1833.g. u Novom Sadu. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a gimnaziju u Halašu i Požunu. Pravne nauke je studirao u Pragu i Pešti, gde je završio i medicinu.

Počeo je da piše veoma rano, još kao đak i student, i postao je pravi pesnički genije. Raskinuo je sa starom poetikom, neoriginalnošću, sentimentalnošću i forsiranom sladunjavošću. Nalazio je nove motive i nove teme čime je ispisao najlepše stranice dečje književnosti.

Na početku svog književnog rada bio je saradnik ''Školskog lista'' i ''Radovana''. Uređivao je satirične i dečije časopise i listove: Komarac, Javor, Zmaj (po kome dobija nadimak), Žiža, Starmali i dr. Najduže je uređivao Neven, najvažniji dečji list srpske književnosti.

Zmajev život je obeležila porodična tragedija – gubitak porodice. Ipak, velika tuga i bol nisu bacili sivilo na njegovo pesničko stvaranje. Nije se predao tuzi, pesmom se branio od melanholije.

Zmaj je objavio sl. dela: Čika Jova srpskoj deci, Prednevenče, Međnevenče I, II i III i Čika Jova srpskoj omladini. Sa svojih hiljadu i više pesama doprineo je učvršćenju dečje književnosti kao posebne literarne umetnosti.

O Zmaju su pisali svi značajniji srpski književni proučavaoci. Osim negativnog suda pesnika Laze Kostića i estetičara Bogdana Popovića, Zmaj dobija visoku ocenu od kritičara i stvaralaca svih generacija. Izdvaja se sud Jovana Skerlića, po kome je Zmaj ispevao ''najbolje dečje pesme u srpskoj književnosti ...''. Ivo Andrić dodaje da smo iz Pevanije prvi put saznali za magiju rime i rimovanja. I savremeni kritičari i stvaraoci skrenuli su pažnju na lirizam, stilsku jednostavnost i estetsku vrednost njegovog pesništva.

Kao mnogi veliki evropski pesnici, Zmaj peva po ugledu na narodnu poeziju. Pevanija je još za pesnikova života imala prođu kao narodna knjiga. Obistinilo se predviđanje Ljubomira Nedića da će se mnoge Zmajeve pesme pevati kao narodne. Zmaj je bio svestran umetnik. Sastavljao je humorističnu poeziju, poeme, balade, parodije, priče, bajke, basne, anegdote, dramu ...

U središtu Zmajevog pesničkog opusa stji dete i detinjstvo. On se identifikovao sa detetom i prilazio mu kao sebi bliskom i ravnom. Slikao je i vedre i tužne, i pozitivne i negativne junake. Nevaljalce, lenjivce, osione, razmažene i zapuštene. Deci su zanimljivi i antijunaci kao što su Leni Gaša, Leni Rava, materina maza, Raško neposluško i drugi slični likovi.

Zmaj je opevao detinjstvo u svim njegovim stadijumima. Objedinjujući maštu, igru, smeh i nonsens, obraćao se sasvim maloj deci. On je autor svima poznate pesme o igri majke s detetom ''Taši, taši, tanana''. Jedna od prvih pesama koja se čita po savlađivanju azbuke jeste ''Mali konjanik''. Pesma govori o dečjoj igri, o bezgraničnim mogućnostima mašte koja čini da dete sedeći na stolici postane jahač i da stvara ono što mu nedostaje. To je pesma o želji za igrom i bekstvom od jednoličnosti. Igra je primarni poetski element. Njome se iskazuje ljupkost dečje fantazije i zanos nestašluka.

Kada se govori o Zmaju, svakako se moraju pomenuti i pesme ''Ciganin hvali svoga konja'' i ''Svet''. Prva je pesma monologa nabijenog dramskim elementima i žive radnje. Ciga je veseljak i šaljivdžija, koji u stvari ne prodaje svoga konja, već se bogatim duhom brani od svoje sirotinje. Humor je vedar, bezazlen, lak i blagonaklon. U drugoj pesmi je poletnim stihovima iskazana lepota sveta i prirode koja čoveka okružuje.

Zmaj je, kao slobodoljubivi pesnik, stvarao i rodoljubive pesme. Među njima se ističu ''Tri hajduka'', ''Svetli grobovi'', ''Ja bih bio'' i druge koje su odigrale veliku patriotsku ulogu u našem narodu.

Pisao je verske i religiozne pesme u duhu hrišćanskog shvatanja sveta i života. Uzrok tome leži u društvenim okolnostima i religiji kao neodvojivom delu školskog obrazovanja, ali i u pesnikovom životu i sudbini koja ga je razočarala i porazila.

Zmaj je prozi poklanjao manje pažnje. U poznim godinama objavljuje priče, bajke, basne i humoreske. On je prvi doneo poeziju nonsensa – igru rečima, kao načina izazivanja smeha. Ono što Zmaja takođe ističe od svojih prethodnika i savremenika jeste to što je njegova pouka zanemarljiva. Ne zvuči kao naravoučenije. Ipak, živeći u vremenu kada se didaktičnost cenila kao književni kvalitet, Zmaj je bio sklon da pouči čitanju, poslušnosti, higijeni, da podstakne na rad i sl. Takve su pesme ''Pačija škola'', Čistoća je pola zdravlja'', ''Sadi drvo'', ''Učimo se'' i dr. Laza Kostić je među prvima ukazao na ''razumsku'' žicu njegovih stihova i dubokomislene reči. Međutim, i pored toga, Zmaj se izdvojio od svojih savremenika jakom individualnošću. A oni koji su došli posle njega, svi su mu dužnici, jer je uticao na sve, od slabih i osrednjih do najboljih. Veliki kvalitet su njegov izbor reči, metafora, versifikatorska lakoća, ritam i melodija. On opšti jezikom deteta. Pisao je čistim jezikom svog roda, ali je po potrebi koristio i književne arhaizme, tuđice, dijalektizme varoškog i seljačkog tipa.

Zmajevo delo je utemeljeno na bogatstvu ideja i osećanja, mašti i smislu za igru, smehu, šalozbiljnosti, ironiji, raspevanosti, ali i poučnosti.

Zmaj je postavio temelj srpske književnsti za decu i mlade. Mnoge njegove pesme su bezvremene i ostaju da žive u svesti kako mladih, tako i starijih. Retki su oni koji ne pamte pesme ''Žaba čita novine'', ''Svet'', ''Ciganin hvali svoga konja'', ''Pačija škola'' i mnoge druge. Zmaj je podigao srpsku književnost za decu na evropsku ravan i stao je rame uz rame sa velikanima kao što su Kerol, Kolodi, Tven, Sen-Egziperi i drugi.

Branislav Nušić

Branislav Nušić je rođen 1864. godine u Beogradu. Bio je pesnik, pripovedač, romansijer, putopisac, feljtonista i komediograf. On je pisac između književnosti za odrasle i književnosti za decu. U srpskoj književnosti za decu Nušić je poznat po svom romanu ''Hajduci'' i kao osnivač ''Malog pozorišta za decu''.

Svoje prve književne korake načinio je u dečjim listovima pod pseudonimom Alkibijad Đ. Nuša. Prvu pripovetku ''Moj anđeo'' objavio je u ''Srpčetu''. U somborskom ''Golubu'' štampa pesme.

Autor ''Narodnog poslanika'', ''Pokojnika'', ''Gospođe ministarke'' i dr. poznatih komedija, u poznoj fazi književne karijere izdaje dečji roman ''Hajduci''. Ovo delo je predstavljalo osveženje u poređenju sa dotadašnjom tradicionalnom književnošću. Njime započinje istinski roman u literaturi ove vrste.

U osnovi ovog romana je predanje, anegdota, bajka ... Pisac je za fabulu uzeo realistični motiv – bekstvo dece od škole, porodice i svakodnevnih obaveza. To je priča o dečjem nestašluku, obesti, avanturi, begu u nepoznato i težnji za slobodom. Deca podražavaju slavne pretke i njihov način života, veoma maštovito i duhovito.

Nušićeva sklonost ka šali i karikaturi iskazani su u neobičnoj odluci dečaka sa gradske periferije sa napuste topla ognjišta i školu i krenu u zelenu goru. Dečaci maštaju da postanu gorski odmetnici i da će sejati strah i trepet među onima koji su im se bilo kako zamerili.

Radnja počinje i završava se na istom mestu – na hrastovom stablu, gde su se deca okupljala nakon škole. Samo su dečja osećanja i raspoloženje drukčiji na početku i kraju priče. Tematske celine su sledeće: pripreme za polazak, dogovor u mlinu, polaganje zakletve, odlazak u planinu, hajdukovanje, nepredviđene teškoće i surovi hajdučki život, slom i konačno – poraz, sramotni povratak svakodnevici i batine.

U ovom romanu glavni junak nije pojedinac nego ceo dečji kolektiv – Čeda Brba, Žika Dronja, Mile Vrabac, Sima Gluvać, Mita Trta, Laza Cvrca i pripovedač (pošto je roman pisan u prvom licu). Deca se okupljaju u družinu da pokažu svoj otpor i protivljenje svojim roditeljima, učitelju, školi i obavezama, ali i da ostvare neki svoj cilj iz mašte. Deca oponašaju ponašanja koja su karakteristična za odrasle. Uzor su im hajduci i njihova borba u prošlosti. Scena polaganja zakletve na grobu razbojnika Makse Žabe, pravi je primer imitiranja predaka. Da bi što više ličili na hajduke, dečaci se pridržavaju određenih pravila ponašanja i discipline (dolazak na tajni sastanak u mlinu i suđenje Cvrci izdajniku).

Na čelu svake dečje družine nalazi se vođa. To je obično dečak koji se ističe svojom hrabrošću, odlučnošću, pameću, neustrašivošću i pravičnošću. Ostali članovi družine mu iskazuju poverenje i poslušnost. Nušić je u ''Hajducima'' najviše prostora posvetio liku ''hajdučkog harambaše'' - Čedi Brbi. On je idejni tvorac odmetanja u hajduke. Pokreće i osmišljava sve akcije u koje se uključuju ostali junaci. On izmišlja tekst hajdučke zakletve i postavlja pravila ponašanja. Čeda Brba je pravi buntovnik. Želi da postane hajduk da bi se osvetio svima koji su ga nepravedno progonili.

Iako se nametnuo za vođu družine, Čedu ne krase naročito pozitivne osobine. Društvo se nije uverilo u njegovo junaštvo. Nema svedoka u borbi sa Matamutom. O tome saznaju samo iz Čedinog hvalisanja. Ipak, prihvatajući nepotrvđeno Čedino junaštvo, dečaci se sami osećaju junacima koje će opevati pesma. Brba nije uvek na potrebnoj visini uloge ''harambaše'' koju je sam sebi dodelio. U nekim situacijama Brbino ponašanje jasno pokazuje ostalim članovima družine da se njihov vođa nimalo ne razlikuje od njih i da je podložan istim sumnjama i strahu ( ''borba'' s magaretom). U Čedinoj družini odnos između vođe i članova ne zasniva se na prijateljstvu i poverenju. U njihovom međusobnom odnosu postoji izvesna dvoličnost i prikrivanje svojih misli i osećanja. Harambaša Brba je glavni negativac. On nije moralni i intelektualni autoritet. Dovodi u nemilost dečake, izlaže ih sramoti i batinanju, a opet uživa simpatije čitalaca.

Liku čede Brbe suprotstavljeni su ostali dečji likovi u romanu. Čedinim osobinama suprotstavljene su osobine ostalih dečaka. Dok je Čeda željan da vlada, prepreden i odlučan, dotle su ostali dečaci naivni, detinjasti, trpeljivi i strašljivi. Nušič je s velikim majstorstvom gradio likove dečaka. Svoje junake slika služeći se njihovim imenom i nadimkom, anegdotom, opisom, monologom i dijalogom, postupcima u određenim situacijama i međusobnim poređenjem likova.

Delo obiluje humorom. Iz onoga što su deca zamislila i onoga što im se dešava, proističu mnoge smešne situacije. Kroz svoje postupke drugari su dovedeni u neočekivana iskušenja i komične situacije, kao što je ''napad'' magareta, utoljavanje gladi žirom i trnjinama ili ''robovanje'' u svinjcu. Veselom tonu priče doprinosi i pesnička veština Mileta Vrapca, anegdota o ''gluvoći'' Sime Gluvaća i nesporazum zbog nerazumevanja značenja reči ''epidemija''.

Prva odmetnička noć nije baš onakva kakvu su ''hajduci'' zamišljali. Uplašeni dečeci se od hajdučke zbilje – šume i mraka, brane razgovorom. Prva je priča o junaštvu Marka Kraljevića, a poslednje je piščeva, razgaljiva i poučna. Zanimljiva je i bajka Laze Cvrce o svađi lutaka, Gluvaćeva o ljudskoj humanosti, Vrapčeva o odanosti i Trtina o dečjoj oblapornosti. Sve ove priče imaju neku pouku i nisu u vezi sa tokom radnje, pa utiču da knjiga bude nepotrebno razvučena. To je jedna od nedostataka ovog dela. Drugi nedostatak se javlja zbog piščeve želje da poučno deluje na čitaoce.

''Hajduci'' su nastali u trenutku kada je naša literatura za decu zaostajala za književnošću za odrasle. Uticala je na rad potonjih pisaca. Sa romanom ''Hajduci'' otvorene su vratnice književnosti za nepoznati svet.

Aleksandar Vučo

Aleksandar Vučo je rođen 1897. godine. U Parizu i Beogradu je studirao prava, ali se bavio poezijom, prozom, kritikom i filmskim scenarijem. Suma ispevanog nije velika. U dečjem dodatku ''Politike'', objavio je 1933, kad i Nušić svoje ''Hajduke'', poemu ''Podvizi družine Pet petlića''. U posleratnom periodu je ispevao poeme ''San i java hrabrog Koče'' i ''Momak i po hoću da budem''.

Sa njegovom pojavom otpočinje nov period pevanja i raskid sa dotadašnjom linijom stare pesničke škole. U vremenu kada je u poeziji dominirao svet flore i faune, ruralna idila, religiozna i romantična tematika, povezivanje poučnog i lepog; Vučo, realističnom sadržinom, humorom, slobodnim i nesputanim jezikom, nenametljivim odnosom prema detetu, čini zaokret prema modernom kursu pevanja. On ustaje protiv poučnosti i prvi postavlja tezu o nezavisnosti literature od društvenog života.

''Podvizi družine Pet petlića'' govori o družini koja, odvažnošću na kojoj se može pozavideti, izbavlja devojčicu Miru iz sumornog manastira. Priča je zabavna, ali svakako ima i socijalne obrise. Spasavanje devojčice iz internata nije samo dečja igra, već borba za spas nesretne devojčice iz ruku bezdušnih monahinja. Dečaci su željni pustolovine. Spasavanjem devojčice, spasavaju i sebe od dosade i svoje gradske sirotinje. Vučo slika dečake koje krase drugarstvo, odvažnost, okretnost i snalažljivost. Kao i kod Nušića, naravi dečaka otkrivaju i njihova imena. Svako je ponaosob predstavljen: Kraka provodi jednolične i teške dane u bravarskoj radionici,gladan, tučen i neplaćen; Ždera Njore – eksploatisani šegrt, nikad nije sit, voleo bi da postane kit, pa da proguta svoje besne gazde; Jova je sanjar, nežno dete; Mita, koga svako zove Bulja, je avanturista, ne postoji drvo na koje se ne bi popeo; a Đođa-vođa je ''kao granit kamen'', snažan i vrlo smeo. Svaki od njih ima neku izuzetnu osobinu, a svi zajedno su, kako pisac kaže: ''Pet dečaka, pet vršnjaka, pet veštaka''. Petliće karakterišu najlepše osobine drugarstva, dovitljivosti, humanosti, vedrine i čežnje za pustolovinom. Ali to nije pustolovina radi pustolovine, nego da se pomogne nekome u nevolji.

Nasuprot deci stoje likovi odraslih: nadzirateljka sestra Kalavestra i stražar Guga. Oni deci uskraćuju detinjstvo, igru i slobodu. Prava su noćna mora svakog deteta. Imena sestara dovoljno nam govore o njihovim karakterima: Ananija, Bigamija, Kerubina, Čaplja i, naravno, Kalavestra. ''Pet petlića'' je protest na vaspitanje i preopterećenje dece radom, glas protiv dečje gladi i batina.

Kod Vuča je odsutna namera da se bude poučan. Iz njegove umetničke vrednosti proističu vaspitna svojstva dela. Pesnik nije podlegao Zmajevom pevanju. Njegova poezija je slobodnog stiha, nejednake dužine i ritma. Stih je pričljiv; pažnju upravlja ka temi, ideji i stilu kakve književnost za decu nije poznavala.

Vučova poezija, delujući oslobađajuće, zauzela je značajno mesto u razvoju literature ovog tipa. Njegovo delo je prodrlo u nova umetnička područja i izvršilo uticaj na dečje pisce i stvaraoce.

Arsen Diklić

Arsen Diklić je rođen 1922. godine. Pišući za mlade i uređujući njihove publikacije, dao je zanimljivo i vredno delo. Njegovu poetsku reč, u vreme njenog nastajanja, karakteriše novina i estetski duh.

Tema i motiv Diklićevog stvaralaštva je životna realnost, rat, seljačke radne zadruge, kolektivizacija i detinjstvo posmatrano iz različitih uglova. Njegovi romani ''Salaš u Malom ritu'' i ''Ne okreći se, sine'' ratna su priča o jednom vremenu koje uzima ne samo detinjstvo, već i sam život.

S izuzetkom dečjih romana ''Kiša'' i ''Bela ajkula'', pisac piše o životu koji nije bajka, o životu koji ima svoju tužnu stranu.

''Salaš u Malom ritu'' uverljivo dočarava atmosferu diverzija, akcija ilegalaca protiv Nemaca, racija, hapšenja i stradanja. Motivisan istinskim događajem o požaru žita u prostranoj banatskoj ravnici, autor je izneo opasne dečje akcije. Kroz avanturu dečaka predstavljeno je napuštanje bezbrižnog detinjstva i uključenje u ozbiljan život. Dečaci, junaci priče, su preskočili detinjstvo. Prihvataju rat, najpre kao igru, a zatim kao surovu stvarnost. Mladi revolucionari Branko, Vasa i Milan prikazani su kao smeli i odvažni, svesni svojih postupaka i ciljeva kojima teže. Milan Maljević je zreo i razborit, borbu protiv neprijatelja shvata kao imperativ. On paljenju žita ne pristupa kao dete koje se nagonski opredeljuje za stranu dobra.

Roman o paljevini žita dobija još dva dela: ''Jesen u Mrtvaji'' i ''Moriški snegovi'', ali samo prvi deo trilogije ostaje vrednija celina (poput ''Pionirske trilogije'' Branka Ćopića).

Jedan od boljih srpskih romana kojim je obogaćena naša ratna književnost jeste ''Ne okreći se, sine''. Temu dela čine ratna pozadina, dramatičan susret oca i sina, roditeljska čežnja za sinom, njihov beg iz ustaških kandži i potresan rastanak na domaku slobode. Radnja je smeštena u opsednuti Zagreb, u atmosferu ustaške strahovlade, hapšenja, terora, policije i bandita. To je priča o žrtvovanju roditelja za svoje dete. Ne prepuštajući dete neprijatelju, otac navlači na sebe poteru, izbavlja ga iz zatočeništva, ali bekstvo plaća svojim životom. Žrtvovao je život radi života svog deteta.

''Plava ajkula'' je roman tartaljevske tematike – gusarenje i avanture grupe dečaka na jadranskom ostrvu, ostvarenje mladalačkih snova i sloboda. ''Kiša'' je humorističko-satirična pripovest o zgodama i nezgodama mladosti.

Diklić je zaljubljenik obala reka, vode i lađa. U ''Dunavskim baladama'' peva o životu na reci, ljudskim sudbinama i čežnji. Pesme odaju utisak vedrine i melodičnosti onomatopejskim stihovima. Gotovo sve pesme su metaforičkog naslova. Sa čitaocem uspostavljaju direktan kontakt, donose čitaocu radost. ''Čika s bradom'' je balada o samotniku plavog Dunava koji živi sa svojim doživljajima i o neostvarenom životu bez briga i nevolja. Pesnik ''Balada'' peva narativnim stihom. Stihovi o glupoj životinji koja kljuca pesmu ili o rogatom ovnu glave prazne kao ćup, donose pravu vedrinu. Pevanje je jednostavno i prirodno. U delu preteže estetsko i emocionalno na račun intelektualnog i etičkog. U delu maštovite tematike provejavaju misaone lirske poruke. Vrednost Diklićevog dela je u umetničkom i etičkom dometu; u tematici i jeziku, u moći da zabavi i podstakne maštu, u nepokoravanju moralnoj pouci.

Desanka Maksimović

Desanka Maksimović je rođena 1898. godine u Rabrovici, u Brankovini. Ona je ključna ličnost u razvoju srpske književnosti za decu i mlade. Odrasla je na selu čitajući Zmajeve pesme i knjige koje joj je nabavljao otac. Od rane mladosti bila je saradnik dečjih listova. Objavila je veći broj knjiga za decu. Ona je među prvima vratila literaturu na dečji nivo.

Njeno umetničko delo krasi raznovrsna tematika. Preovlađuju motivi ljubavi, života, prirode, čovekoljublja, socijalni sadržaji, plemenitost, optimizam, lepota – ljubav prema detetu iznad svega. Njenu umetnost ukrašava bezmerni humanizam. Poezija koju stvara je sinteza emocija lepote, radosti i ljubavi. Piše o svetu koji nas okružuje: nebu, suncu, šumarcima, poljima i dolinama, vetru i svemu što diše i gamiže. Stihovima o sunčanom proleću, žarkom letu, plodnoj jeseni i zimskoj belini dočarala je najlepše pojave u prirodi. Pesme o živom i neživom svetu pune su raskošnih boja i zvukova. Njeni opisi smatraju se najboljim u srpskoj lirici. D.Maksimović nije pesnik grada, ona je čarobnjak koji prirodne lepote prenosi na list hartije.

D. Maksimović piše i o deci. Slika stvarne dečake i devojčice koji se razlikuju po osobinama, ali su slični u ljubavi prema igri i životu. Nema nevaljale dece ili ružnih postupaka. Pesnikinja se ne obraća starmalom detetu.

Jedna od prvih pesama koje čuje svaki novi školarac jeste pesma ''Prvak''. Ova pesma obezbeđuje sebi počasno mesto u antologijskoj zbirci najlepših stihova o đačkom životu u školi.

D. Maksimović je prvo pesnik, pa tek onda pripovedač. U prozi piše o šumskim životinjama, pticama, carevima, prosjacima, vilenjacima, patuljcima, zmajevima i dr. bićima iz mitologije. Bajke su nejobimniji deo njenog opusa. U zbirci ''Ako je verovati mojoj baki'' primarni motiv je pobeda dobra nad zlim, trijumf lepote i života.

Roman ''Pradevojčica'' govori o počecima ljudske civilizacije i stvaranju umetnosti pre više desetina hiljada godina. To je priča o teškom životu lovaca i sakupljača plodova, a pre svega o sazrevanju devojčice Gave, koja je verovatno prva umetnica na svetu. Gava se izdvaja od njenih vršnjakinja po interesovanjima i talentu. Svoj dar mora da drži u tajnosti, do trenutka kada bude mogla da otkrije svetu svoju radionicu – pećinu koju je sama oslikala po uzoru na oca, plemenskog slikara i vrača. D. Maksimović je u doba naših davnih predaka smestila i ljubavnu priču, priču o simpatiji dvoje mladih – Gave i plemenitog i hrabrog Buka. Kada Buk strada u lovu, ova detinja simpatija umire sa njim, a Gava otkriva novu, možda onu pravu ljubav, prema tajnovitom strancu. Njihovi tajni sastanci u šumi su ''preci'' ljubavnih sastanaka na koje je svako od nas sa zebnjom i velikim iščekivanjem išao. Nasuprot likovima odvažnog Buka i umetnika Kleka, je lik opakog, iskvarenog i podlog Gena. On je negativac kakvog svako vreme ima, čovek koji živi da drugima čini zlo.

''Pradevojčica'' nam donosi neke surove životne istine, poput gladovanja, i tragedije, kao što je Bukovo stradanje ili smrt majke na porođaju, ali, kao svaka bajka, završava se srećno. Gava nalazi srodnu dušu u liku stranca, koga prihvata celo pleme kao svog člana. Dvoje mladih su preci budućih slikara, vajara ili lekara.

U ''Pradevojčici'' možemo prepoznati D. Maksimović-pesnikinju. Roman je pun prelepih opisa prirode, kakve može da stvori samo Desanka.

Naša velika pesnikinja je ispevala i potresne rodoljubive pesme. D. Maksimović je autor čuvene ''Krvave bajke'', simbola stradanje srpskog naroda. Posvećena je tragičnoj smrti kragujevačkih đaka koje su streljali nemački fašisti. Pogibija nevinih đaka opevana je potresno-baladičnim, toplim i narativnim tonom. Pesma je natopljena tugom i saosećanjem. Autorka je dala gorku opomenu protiv ljudskog stradanja i smrti.

Mnogi autori upadaju u klopku didaktičnosti. Stvaraju delo čisto radi pouke. D. Maksimović, ravnotežom mašte i angažmana, izbegava zamku didaktike. Ona izmiruje estetski i etički aspekt. Moralni uticaj je u snazi estetske prirode pesme i njene samovaspitne funkcije. Izvlačenjem poente iz igre ostvarena je didaktičnost u višem smislu. U vaspitnom smislu njeno delo je izuzetno korektno.

D. Maksimović stvara u duhu narodne reči, vukovskom čistotom. Izraz je savršeno jednostavan i stilski uobličen. Njen tekst je čistih lirskih tonova, besprekorne forme. Nema traženja reči na silu, ničeg preteranog. Ipak, kritičari joj zameraju ''srećne završetke'' i versifikacionu formu u duhu tradicionalnog pevanja, pomalo starodevojačku. U prozi je prisutna pravolinijska struktura, labava kompozicija i sporedni opisi.

Pesnikinja nije podlegla zovu moderne umetnosti. Ne sledi moderne reformatore i put eksperimenta, već ide sopstvenim putem. Svoju poeziu temelji na igri i mašti, na spoznaji, i zvučnoj formi. Rima i melodijski pravilno organizovana poetska slika izdvajaju je od drugih stvaralaca i čine najmuzikalnijim srpskim pesnikom. Posedovala je izuzetnu maštu, smisao za fabulu i prebogat rečnik.

D. Maksimović se kod nas identifikuje sa pojmom pesnika. Ona je pesnik koga sve generacije drže u sećanju.

Branko Ćopić

Branko Ćopić je rođen 1914. godine u selu Hašanima kod Bosanske Krupe. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu u Karlovcu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme je bio urednik ''Pionira'' i ''Zmaja''.

Ćopićevo delo pretežno je posvećeno literaturi detinjstva. Znatan prostor u njegovom opusu zauzima priroda i svet raznih životinja. U knjizi bajki ''U carstvu leptirova i medveda'' opisan je jedan šaren i nežan svet insekata, pauka, ptica, medveda. Pričama alegorijske forme o lukavstvu, sebičnosti, vernosti i radinosti, pripovedač najavljuje zaokret u književnosti.

I u drugim delima, s puno simpatija, defiluju raznovrsne životinje – ježevi, lisice, mačke i dr. Mačak Toša, iz poeme ''Deda Trišin mlin'', je najprivlačniji. To je mačak čudne naravi, lola i skitnica. Odlučuje da napusti starca i ode u hajduke. Ali, kao i Nušićevi ''hajduci'', vraća se podvijena repa. Pesma govori o veličini međusobne sloge i ljubavi, nesporazuma i smicalica. Prožeta je životnom vedrinom i humorom.

Mašta i humor su piščeva pokretačka snaga. Nema deteta kojeg ne nasmeje ''Izokrenuta priča'' sa svojom ispreturanom radnjom i likovima. Priča zahteva od deteta aktivan odnos.

B. Ćopić je autor ''Pionirske trilogije''. Najbolji roman ratne trilogije je ''Orlovi rano lete'' – priča o opraštanju od mladosti, bezazlenih nestašluka i priključenju borbi protiv fašista. Dečaci iz bosanskog sela Lipe ne mogu dalje da trpe učiteljeva iživljavanja i odmeću se u šumu. Učenici, predvođeni Jovančetom – potomkom hajduka, u znak protesta protiv učitelja ''Paprike'' (''zloćud mamuran čiča''), napuštaju školu i u Prokinom gaju formiraju pobunjeničku družinu. Prvi deo romana nepogrešivo podseća na Nušićeve ''Hajduke''. Ali svaka sličnost je, u stvari, razlika: polaganje hajdučke zakletve na grobu razbojnika Makse Žabe, odnosno hajduka Jovančeta; magare iz ''Hajduka'' i Stričev magarac Sivac; neslavan završetak hajdukovanja uz dobre batine, i Nikoletino spasavanje časti ''odmetnika od škole'' i dr. Za razliku od ''Hajduka'', ova družina nema ''lažnog'' vođu. Junaci su različiti, ali time se međusobno dopunjuju. Jovanče je vođa begunaca i komandant logora, Lazar Mačak je majstor kakvog nadaleko nema, Stric je vešt penjač, a Lunja, devojčica sa šestim čulom i Stričeva verna senka, a tu su još Nik Ćulibrk, Vanjka Široki, Đoko Potrk i Nikolica s prikolicom (pas Žuja). Imena, prezimena i nadimci dece upućuju na njihove telesne ili karakterne osobine. Uz decu treba pomenuti i poljara Lijana koji je ''dete u duši'', i koji u drugom delu romana, kada deca preuzimaju na sebe veoma važan zadatak obaveštavanja sela o dolasku neprijatelja, postaje pravi saradnik i pomoćnik dece. Momak Nikoletina Bursać je pravi delija i uzor dečacima, koji ih nikada ne razočara. Ovaj lik je junak pripovedaka sa ratnom sadržinom ''Doživljaji Nikoletine Bursaća''. Antijunaci Ćopićevog dela su gospodin Paprika i seoski knez Valjuško.

Jezik i stil su kvalitet koji ''Orlovima'' daje novu dimenziju, prisnost i toplinu. B. Ćopić je o ratu, borcima, znanim i neznanim junacima i žrtvama ispevao stihove visoke lirske vrednosti.

''Herojeva majka'', ''Omladinka Mara'' i ''grob u žitu'' su potresni stihovi o stradanju mladih. Njegovo delo je ep o borbi srpskog naroda za slobodu koja je stečena uz mnogo žrtava. Patriotizam je dominantno pesnikovo osećanje. Sa njime rodoljubiva poezija dobija veću vrednost.

Ćopićev književni rad počiva na usmenoj književnosti, na njenoj prirodnosti. Njegovo delo ne pati od veštine estetizovanja. Nema usiljenih pojedinosti i nastojanja da se kazivanje ulepša. Ipak, piščev obiman rad prate i poneke manjkavosti. Oseti se nedostatak versifikacije i melodije; u prozi - sporedni opisi i epiteti koji štete celini. Međutim, sve je to zanemarljivo u odnosu na celokupan Ćopićev opus. Svoj talenat je posvetio, pre svega, umetnosti za decu i mlade. Nadmašio je u sebi pisca za odrasle i izvršio ogroman uticaj na pisce književnosti za decu. Bez Ćopićevog dela srpska književnost bi bila mnogo siromašnija.

Dositej Obradović (1739 – 1811)

Dositej je rođen u banatu, u Čakovu, današnjoj Rumuniji, u porodici siromašnog zanatlije. Ostavši rano bez roditelja, tetak ga prihvata i šalje na učenje zanata, ali ljubav prema knjizi odvodi dečaka u manastir Hopovo. Manastirski život mu je poslužio kao građa za književnoumetničko oblikovanje. Zaluđen knjigama žitija svetaca, mladi Dimitrije vodi život kao pravi pustinjak. Zakaluđeruje se i dobija monaško ime Dositej. Suočen sa ispraznim monaštvom, napušta svetiteljski život i vraća se stvarnome svetu. Kreće u beli svet da bi se iz njega vratio kao učen i zreo čovek.

Najviše je doprineo da se umetnička pisana reč okrene prema ovozemaljskim temama i poprimi svetovan, humanistički duh. On je funkciju literature video isključivo u službi naroda. Svim silama je bio posvećen širenju prosvete u svom narodu. Baveći se odgajanjem omladine, Dositej se našao na terenu književnosti.

''Život i priključenija'', najzrelije Dositejevo originalno delo, prekretnica je u razvoju srpske književnosti i početak literature za mlade. Boravak u manastiru, kolebanje da ostavi kaluđerski život i školu i krene u potragu za otkrivanjem sveta; odluka da ga ništa ne može otrgnuti od knjige – sve je to bliska i privlačna sadržina za dečji čitalački uzrast. Drugi deo romana u formi ''pisma'' svome prijatelju, sav je u celomudrenosti i od gotovih ocena. Mladež realistički verno doživljava ''bacanje mantije'', ''oblačenje civila'', dečakove dogodovštine i putovanja u kulturna evropska središta.

Obradović u fruškogorskom manastiru upoznaje basne Ezopa, Galena, Ignjatija, Lafontena, Lesinga i dr. One su ga zanimale zbog njihove saznajne i poučne vrednosti. Dositej, kaže Jovan Deretić, razbija sažeti stil ezopske basne i narativno je proširuje karakteristikama likova i dijalogom, tako da one izrastaju u minijaturne pripovetke. Posebno je karakteristično naravoučenije koje objašnjava basnu – esejistički komentari basana (polazeći od podloge, raspravlja o temama svog prosvetiteljskog programa unoseći u njih primere iz istorije, mitologije, književnosti, poslovice ...). U tekstu koji dopisuje, autor ističe da zbivanja i likovi životinja prikazuju ljudske naravi i određene tipove. Pouke u basnama Lav i magarac, Konj i bik, Kurjak i jagnje, Dva jarca, Magarac i žabe, obrazložene korišćenjem poslovica, upućuju na realan život, prijateljstvo, poštovanje pravde, na ljudsku mržnju i zlobu. Naravoučenija su, uz autobiografiju, najzanimljiviji i najoriginalniji književni sastavi.

Prvi je kritičar i propagator književnosti kod Srba. Autor Života i priključenija postaje blizak širokim čitalačkim slojevima i najpopularniji pisac. On piše prostonarodnim i prirodnim jezikom, bliskim svakome. Stil mu je razgovetan i intelektualan. Držao je do forme misli, emocionalnosti i senzibilnosti. Dositej tihim i poučnim stilom, sa mnogo tople srdačnosti i osećajnosti priprema teren dečjoj literaturi. Pre njega, literatura za decu je u fazi zagrevanja. njemu valja zahvaliti što je A. Mrazović u svom Poučitelnom magazinu pristupio izdavanju stranih dela prikladnih mlađem svetu. Sa prevođenjem svetskih pisaca započinje nov literarni žanr: dečja književnost.

Luka Milovanov Georgijević (1784 – 1828)

Srpskoj literaturi Georgijević je poznat po svojoj raspravi ''Opit nastavljenja k srbskoj sličnorečnosti ...'' koju objavljuje Vuk Karadžić. On je preteča moderne srpske ćirilice u kojoj je dokraja ispoštovano Adelungovo pravilo: piši kao što govoriš. Milovanov je bio prvi estetički majstor za pravljenje stihova. U srpskoj književnosti zauzima mesto kao prvi dečji pesnik. Njegove originalne pesme Na knjižicu za novoljetni dar i Mojoj deci na majales, ispevane 1810.g., označavaju rađanje srpske književnosti za decu. Tema prve je očeva radost darovanja malima najboljeg poklona za novo leto: knjigu kao vrelo novih saznanja i igračku duha. Iz pesme zrači roditeljska ljubav i želja da mališane nagradom ozari. Druga je u znaku ljubavi prema detinjstvu kao lepoti života. Stih je jednostavan, naivan, slobodan i prilagodljiv deci. Siromaštvo leksike i metafore nadoknađuje lakoća izraza i ritmičnost. Izborom teme, postupkom, osećanjem za stih i ritam, ovaj vid književnosti usmeren je u pravcu od kojeg se bitno ne odstupa ni danas.

Branko Radičević (1824 – 1853)

Radičević zbirkom stihova ''Pesme'' (1847) proklamuje slobodu stvaralaštva, svežu, toplu i igrivu reč. On je prvi reformator srpske lirike. Sa njim i njegovom poetikom dogodila se dečja književnost. Radičević je prvi dečji romantičar.

Autor ''Đačkog rastanka'' odrekao se pouke i inaugurisao umetnost čistih romantičnih motiva, proste i detinjaste imaginacije. Radičevićeva poezija je bogata mladalačkog duha, poleta i razdragane mašte. Đački rastanak je lirska biografija lepote đakovanja i vedre mladosti. To je pesma živih ritmičkih slika, lirične fabule, ravnomernih glasovnih vibracija i amplituda stihova. Pesme Dete i ptica, Ribarčeta san (Cic), Rane ... uz pesme Luke Milovanova, prva su i najčistija dečja lirika. stihovi o đačkom životu, jutru, prirodi (Putnik na uranku) i cveću, nose obeležja najbolje dečje lirike.

Radičević je pesnik grada i varoške atmosfere, ali i zanesen obožavalac prirode. Gotovo nema pesme u kojoj ne dolazi do izraza njegovo radosno uzbuđenje gorom, rekom, izvorom, suncem, granom, slavujem, travom, vetrićem. Osećanje prirode je sasvim blisko doživljaju deteta. On je pesnik veselja, razdraganog sveta i opojne sreće. Pesnik elegije, prolaznosti, tuge i opomene, rastanka od škole i samoga života. Peva pod snažnim uticajem narodne poezije, ali njegov stil nije grubo folklorizovan. Jednostavnošću i lakoćom usmene lirike, približio je stih čitaocima. Jezik je živ i ''čist kao suza''. Novinom motiva, lepršavim i ponesenim stilom, milozvučnošću, on je uzdrmao dotadašnje književne standarde.

Poezija B. Radičevića pokrenula je među pesnicima zanimanje za dečju knjiđevnu reč i stvorila mladu čitalačku publiku.

dr Đorđe Natošević (1821 – 1887)

Đ. Natošević, autor Bukvara svih srpskih škola, u istoriji srpske književnosti uzima se kao otac literature za decu. Pokretanjem u Somboru 1866.g. prvog dečjeg lista Prijatelj srpske mladeži, on prvi pobada koce između književnosti za mlade i književnosti za odrasle.

Natošević je prevodilac i priređivač, adaptor, mislilac i nesamostalan pisac za koga je pesma dobra ukoliko ona poseduje edukativno dejstvo. Estetička vrednost njegovih pričica, prevoda i adaptacija je u njihovoj razumljivosti, plemenitosti i zabavnoj noti, u jednostavnom i sugestivnom jeziku.

Natošević stvara u duhu svoga doba, prvenstveno da pouči i obogati um, a ne srce.

Mira Alečković (1924)

Prvim pesničkim uzletima M. Alečković javlja se pred II svetski rat. Peva o svemu dostupnom detetovom poimanju, i o onome što izaziva i podstiče radoznalost i maštu. Prva slova, deca, škola, prijateljstvo, igra, svakodnevno dečje okruženje, tkivo je njenih pesničkih knjiga. Ipak su domovina i majka, borba partizana i deca u vrtlogu rata, njene velike teme.

Prva etapa stvaralaštva M. Alečković inspirisana je NOB-om. Dolazeći neposredno iz borbe, sa potresnim slikama o dečjem stradanju, bolu i strahu, pesnikinja je slikala patnje mladih i njihovo suočavanje sa neprijateljskom opasnošću. Pesnikinja predstavlja male junake koji izvršavaju kurirske zadatke, odvažne devojčice i dečake kako izrastaju u borce. ''Zvezdane balade'' suočavaju čitaoca sa prizorima gorkog detinjstva. tragična je poema o uhvaćenom dečaku kome neprijateljski vojnici, zato što nije odao ranjene partizane, urezuju zvezdu u čelo (Balada o Zvezdanu). Strava i užas koji potresaju dušu ispričani su u pesmama Tri devojčice iz sela Lipe, Dečakova smrt i Fruškogorska balada. Zvezdana balada o Vjazmi, surovo je suočenje sa smrću i dignuti glas protiv ratnih strahota i dečjeg stradanja. Zvezdane balade ujedinjuju sve motivske i stilske vrednosti stvaralaštva M. Alečković.

Autorka peva i o životu našega čoveka, njegovim radnim uspesima, o eksploataciji tuđeg rada, o rasnoj diskriminaciji i drugim sicijalnim motivima. Podzemni heroji je poema u slavu kulta rada i radnih podviga.

Književnica je u majci, najtoplijoj zvezdi našeg detinjstva, našla topao poetski objekt. Najlepša reč, Tri mame, Pesma za mamine oči, poezija je i himna majci koja donosi dete na svet, čuva ga i podiže.

M. Alečković stvara, hvale vredne, stihove o polju, livadi, mesecu, životinjama i pticama. Ipak, priroda nije našla izdašno mesto u njenoj umetnosti. Iako su humor i igra potisnuti u drugi plan, neke pesme nisu lišene smeha, dosetke i fine mere humora (Da li je mačak kriv, Nemoguće, Želja malog žutog pačeta).

Alečkovićeva je pisala po zapovesti svoga srca, ali i po zadatku. Pevajući o izgradnji i obnovi domovine, o omladini koja služi otadžbini, pesnikinja se nije oslobodila slikanja u crno-beloj tehnici.

Duh vremena, naglašena želja da pouči školskim obavezama i izazove žeđ za učenjem, preporučuju pesnikinju kao jednog od pedagoških korifeja ( _________________ ).

Reč M. Alečković je iskrena i topla. Autorka neguje formu odmerenog tona, nenametljivog i neusiljenog izraza. Stih, nejednake strukture, karakteriše razumljivo i pregledno izlaganje misli, pravilnost i čistota. Bogatstvo slika, čist ritam i zvuk, jednostavnost i neposrednost – svojstvo su njenog rukopisa.

Voja Carić (1922 – 1992)

V. Carić je vedar dečji pesnik, pripovedač, romansujer, urednik i antologičar. Pesnik ulazi u literaturu kao glasnogovornik slobode i sveopšteg napretka, koji su došli nakon završene borbe. Njegova poezija krute retoričnosti i bubnjarskih rima, kao i svekoliko pesništvo toga doba, imala je odjek u dušama čitalaca.

Drukčiji tematski obrt i pesnički koncept podudaraju se sa drugom fazom pesnikovog pevanja i mišljenja. Proza Beli vuk, pesme Šareni most i roman Aparat profesora Kosa, literatura je okrenuta životu.

Carićevo delo zasnovano je na najraznovrsnijim motivima, od sveta prirode do naučne fantastike. Izdaje zbirku priča koja obiluje motivima prirodne raskoši i životinjama kao delom prirode i detinjstva. U pripovetkama, Carić nalazi inspiritivan oslonac u stvarnosti. Realnost dobrim delom prožima celokupan njegov opus. Carićeva poezija nije za decu predškolskog uzrasta. Zahteva od čitaoca da sam nasluti stih.

Pripovetka Beli vuk, o sudbini mladunčeta koje se ne daje pripitomiti, poseduje mnoge odlike dečjeg dela: zanimljivost, radnju, događaj, pripovedne slike, dinamičnost. Dečak Petar je uložio nesebičan trud da vučića, nađenog u šumi, pripitomi, ali se životinja vraća šumi i zovu divljine. Dodatno dečakovo razočaranje dolazi od poruga njegovih drugova, pošto mu je zver zauvek otišla.

Carić pripada piscima koji unose književnost u okvir nauke. Roman Aparat profesora Kosa je primer naučnofantastične literarne vrste. Pripovest o istraživaču koji ne dopušta da se vlastito dostignuće nadljudske inteligencije stavi u funkciju razaranja Zemlje – čist je žilvernovski motiv. Kao celina, delo zaostaje u formalno književnom pogledu: u motivskom zapletu, radnji, dramskim postupcima, dinamičnosti i u precizno ocrtanim likovima.

Poezija autora Šarenog mosta i Ej ti je slikovita, melodična i lako pamtljiva. Ispevana je o obliku soneta. U zbirci Ej ti, središnji junak je mirni dunavski ribar, odvojen od urbane sredine i ''privilegija'' koje ona ima. Naslovna pesma zbirke je topla balada o ljudskom spokojstvu, jednostavnosti i skromnosti življenja. U basnama, koje čine vredan segment

Carevićevog stvaralaštva, pouka je uverljiva, govor neukočen i neizveštačen. Njegova poetska reč podstiče na razmišljanje, poziva na dijalog, smeh i maštu. Jasan i slikovit stil, čista i bistra reč, postojane su vrednosti pesnikovog dela.

Dragan Lukić (1928)

Beogradski pisac Dragan Lukić, pesničkim prvencem Velika trka, daje obol ( __________ ) školi koja računa sa golom zabavom i s prenošenjem poruka. Kasnije objavljena dela preporučuju ga kao autora-inovatora. Emancipovanje od pedagogije i njenih ciljeva daje impulsa njegovoj literaturi. Njegov opus od tridesetak knjiga, pesama, priča, romana, skečeva ... , pun razdraganog ritma i detinjstva, ulazi u riznicu srpske literature.

Dok su se mnogi gušili u tradicionalnim i opevanim temama, on je u širokom zahvatu detinjstva nalazi zanimljiv svet. Primarna motivska platforma njegovog opusa su stambeni blokovi, balkoni, parkovi i raskrsnice. Autor Bajke o neboderu približuje čitaocu gradski život. Stihovi o visokim zgradama, huci mašina i opštem urbanom metežu, benzinskim pumpama, vozovima, trolejbusima, tramvajima i automobilima – poezija su slike, liričnosti i ritma. Pesnikova meta je dete velegradskog ambijenta i vreve.

Pesnik života među usijanim soliterima od gvožđa i stakla, nije samo urbani pesnik, već i umetnik prirode i njenih boja i mirisa. Zoologija i botanika u gradskom okruženju našle su svoje dostojno mesto. Isto tako, svakodnevna stvarnost, dom i porodica, dečje igre, školski doživljaji, prijateljstvo, ljubav, poverenje, iskrenost, razočarenja, zoomotivi, sunce, vetar, reka, patriotizam – primarni su autorov sadržajno-estetski faktor. Pesnik nije mogao da zaobiđe ni školu, vesele đake, njihova drugarstva i nestašluke kao neodoljivu dragu temu. Lepotu đakovanja opevaju jedinstveni melodijski stihovi pesme ''Šaputanje''. U pesmi ''Učitelju'', učitelj kažnjava dečaka uskraćujući mu i zaustavljajući igru, od koje je sve na svetu manje veliko i manje vredno. Pesnik se stavlja na stranu tužnoga učenika kome je učitelj oduzeo klikere, sinonim dečje radosti i najmanje igračke od koje nema štete.

Među pesmama dostojnim prave poezije, ironično intonirana pesma ''Fifi'' zauzima visoko mesto. Razgovor grube dame sa uštirkanim psetancetom – živim robom, simboliše pretnje tiranskog vaspitanja i izopačenje civilizacije.

Lukić s lakoćom ulazi u snove i javu, čežnje i tajne mladih, pogađa njegove najskrivenije kutove i otkucaje srca. Autor je opevao prostodušne dečake i devojčice, radoznale i spremne na igru; poetizuje ih kao bezbrižne i setne, vitalne i pospane, čiste i neumivene. Zagovornik detinjstva kao sreće, on je strani uvređene devojčice, koja ustaje protiv roditeljske radoznalosti i njihovih nazora. Pesma razigranog pitanja-naslova ''Šta je otac'', iskrena je pobuna protiv sumnji, nedostatka poverenja, zahteva i prekora od strane ozbiljnih i zvaničnih roditelja, protiv škole, pridika i starinskog reda življeja. Stihovi ove pesme poezija su ''sukoba'' dveju psihologija i generacija.

Vedrina je imperativ Lukićeve poetike. Iz pesme ''Smeha deci'' trešti veseljačka razdraganost i raskalašnost. Humor u njegovim rukama nije forma izražavanja zbilje i ne potencira vaspitnu, praktičnu ili drugu dobit.

Lukić se ogledao i u prozi. ''Lutka bez glave'', priča o razgovoru prolaznika i devojčice zanete igrom, omiljena autorova tema o neshvatanju deteta i njegove igre od strane odraslih – antologijske je vrednosti. Zapaženi su, takođe, Lukićevi dramski radovi. Vrlo je moderna njegova lutkarska scenska igra ''Zvezda Fifi''.

D. Lukić uspostavlja ravnotežu između edukativnih i čisto literarnih momenata, odriče se poente, i u tome ostaje dosledan. Poeziju i prozu prati poučnost, ali bez moralisanja. Blago sugerisana ideja zasmejava i razvedrava, pruža estetsko uživanje i podstiče na igru.

Obilje reči, oštroumno i neočekivano imenovanje stvari, izmišljanje reči i fraza, smela personifikacija i neobična poređenja, asocijativnost – osobenosti su Lukićevog iskaza. Zasipa čitaoca duhovitim stihovima, kombinuje segmente narodnog pesništva i savremenog izraza. Lukićev stih je poletan, vedar, raspevan, ritmičan. Muzikalnost i melodija omogućuje pevanje Lukićevih pesama.

Autor se prema formi ne odnosi uvek najbrižljivije. Izraz je često nonšalantan i nedoteran. Piše narativnim stihom koji ne podleže versifikaciji i simboličkim poetskim normama. Lukićevo delo, u osnovi, ne donosi izuzetno novo; njime nisu značajno skrenuti tokovi, niti je došlo do preokreta u književnoj normi. Nedostaci su banalnost motiva i leksike, preterivanje da bi se pesma dopala, mestimice isforsiran stih i nespretne metafore. Lukićevu poeziju, ipak, volimo sa svim njenim manama.

Lukić je stvorio viziju duhovitijeg i prostranijeg detinjstva. Stvarajući po meri dečje reči, pesnik poziva na maštanje i igru. Sa Lukićem književnost za decu krči put do definitivnog konstituisanja u ravnopravan modrni književni žanr i stiče rang značajne književne oblasti. Lukić je ispevao stihove koji, zajedno sa Zmajevim, Ćopićevim, Antićevim i stihovima drugih umetnika, čine najdublje i najšire delo srpske književnosti ovoga vida.

Branko V. Radičević (1925 – 2001)

Branko V. Radičević, romanopisac gradskog i običnog seoskog života, stvorio je delo živih pesničkih slika koje mlade generacije čitaju sa zanimanjem i uzbuđenjem.

Na stranicama autorovih knjiga smenjuju se dečaci i odrasli, animalni svet i predmeti bliski čoveku; junaci, carevi; veseli cigani, sunce, mesec u sjajnim čizmama, mesečeva deca, čudni vetrovi i zmajevi. Majka je pesnikov kultni motiv i jedinstvena poetska metafora. pripoveda o lepoti života, čovekovoj dobroti, usamljenosti i vrlini, o ljudskoj hvalisavosti, gluposti i pohotljivosti.

Autor ''Učenog mačka'' neguje humor koji je deo njegovog duhovnog bića i duha naroda kome pripada. Komiku gradi na jeziku. Humoristički roman ''Učeni mačak'' je istinski lepa i maštovito ispredena priča o mačku koji, postavši svršeni maturant, u potrazi za zvanjem, doživljava neobične dogodovštine. Njegov susret sa psom, pomoćnikom upravnika vinograda, zaposlenje u mlinu na mestu merača i račundžije, učenjački dijalog sa psom; boravak u šumi među nepoznatima, muke njegove, sretanje sa divljom mačkom, putovanja i rastanak sa psom i, na kraju, povratak učenih i slavnih prijatelja svome starom mestu: maukanju pored tople peći i lajanju u kućici od dasaka – priča je koja ima realističnu podlogu i koja se produžava u detetovoj uobrazilji. Možda mačak može postati znamenit: živi bili pa videli – veli pisac. Roman nosi zabavno obeležje, ali su evidentne njegove satirične i druge simbolične implikacije.

Bajka o Šaljivčini je plemenito delo koje je našlo podsticaja u izvornom narodnom melosu i šaljivo-šeretskom humoru. Ispričan je život ljudi u svakojakom izobilju i divoti – ali bez smeha. Starac kome je dojadio takav život, potražio je sebi smrt, i u času kada je naumio da digne ruku na sebe – iz krošnje drveta se izdvoji jedna grančica i pretvori u sviralu.

Ćopićevski human i zdrav humor težišna je oznaka Poslastičarnice kod Veselog čarobnjaka. Car koji je jedini imao pravo da se smeje u svom tužnom gradu, čarobnjaci-pekari, pekarski pomoćnik Hlepko Somunović, veseljak Cigan Ciganović, namrgođeni Mrgud Najnamrgođeniji, neočekivane i smešne zgode, izazivaju eksploziju smeha.

Pesmama o majci zauzima visoko književno mesto. Radičević je ispevao tople stihove o simbolu radosti i brige, najbližoj ličnosti i pravom objektu naše velike ljubavi. Svaki naslov iz zbirke Pesme o majci – spomenik je svim majkama. Radičevićeva poezija je, uz pesme M. Alečković, najbolja pesme o majčinskoj ljubavi i veličini njenih osećanja prema svome čedu.

Radičevićevo delo krase nezaboravni dečji prijatelji iz životinjskog sveta, kao i likovi odraslih i dece. Neobične protagoniste pisac dočarava tradicionalističkim postupkom, pletući realističko sa fantastičnim. Humor, igra, imaginacija – osnovni su instrumenti njegove poetike. Pripoveda postupkom koji podseća na narodnog pripovedača. Stvara svežim jezikom, bogatim značenjem i zvukovima, slobodno i inventivno. Njegova poezija nosi humanističku poruku. Zabavlja lepo, poučava mudro i plemenito.

Branko V Radičević je jedan od pionira koji povlači ''poetičke'' koordinate savremene književnosti za decu i mlade.

Momčilo Tešić (1911 – 1995)

M. Tešić od najboljih je izdanaka seoske književnosti. Baveći se celog života zemljoradnjom i poezijom, objavio je veći broj knjiga stihova za decu.

Tešić je pesnik sela i života u njemu. Čistota rustikalne idile i život deteta u njoj; kiša, nebo, mirisi zavičaja, žeteoci, divlje i domaće životinje, ptičji svet i ostali sitnež što graji po travi, prisan su i neiscrpan pesnikov motivsko-tematski okvir. Oskudica obrazovanja i seoska izopštenost, nisu se odrazili kao deficit na njegovom pesničkom delu.

Domaće životinje i divlje zveri, pesnik prihvata kao lepši deo prirode. Stihovi u kojima se doživljava bruj četvoronožnih ili pernatih stvorova, idu u red bisera dečje literature. U antologijskim pesmama Prvi koraci, Pada kiša, Puž, Mali trubač, Đačka torba – opevana je lepota života i čitalac zasmejan blagim humorom. Edukacija i didaktiziranje su svedeni na najmanju meru.

Jezik vukovske čistote, prirodna i netražena rima – uzdižu autora zbirke Žeteoci kao stvaraoca visokog reda. Pesničko delo autora nenadmašnih stihova pesme Žeteoci, dobar dan, uzima se kao ostvarenje pred kojim se zastaje sa dužnom pažnjom i estetskim poštovanjem.

Izdvojivši se od pokreta kome pripada poetskom inspiracijom visokog reda, vlastitim lirskim biserom od preko hiljadu pesama, Tešić s pravom nosi zaslugu jednog od utemeljivača nove srpske dečje književnosti.

Čedo Vuković (1920)

Crnogorski romanopisac Čedo Vuković se pokazuje kao autor izvornog nadahnuća i nove poetske snage. S darom za otkrivanje čudesnih motiva i događaja, unosi ono što je odgovaralo dečjoj literaturi kao umetničkoj kategoriji.

Njegova fantastika nije ''čista'', izvan sfere realnosti, već hipotetički realistička. U umetnosti mladih on uzima za ''temu'' dečju maštu i želje, svet ispunjen ljubavlju, ljudskom dobrotom i izazovima. Svako njegovo delo prati izrazita akciono-avanturistička tonalnost.

Svemoćnim okom, pričom o izumu - lampi čudesnih svojstava i moći, akteru koji, dospevši do nje, udovoljava vlastitim najfantastičnijim željama, autor iskušava naučno-fantastičnu romanesknu prozu. Letelica profesora Bistrouma, po sadržaju i radnji, moderna je bajka u čijem završetku trijumfuje dobro i razum. Umom dečaka Željka, profesora Bistrouma i snagom zmaja Nestižime, savladan je opaki gospodar Robot, simbol pakosti i mraka.

Tim lavljeg srca se izdvaja iz romansijerove poetike. Smela vizija i slika bežanja, potera i igra životinja, zajednička koegzistencija i ljubav životinja i ljudi, grade humoristično-satirični roman, svojevrsnu modernu basnu upravljenu igri. Fabula romana je u ovome: dečak strastveno odan lopti, izmišlja tim od raznovrsnih zveri iz zooparka, u čemu mu pomoć pruža čuvar i dreser Munja. Fudbalski tim – okretnošću, brzinom, snagom, odlučnošću, srčanošću i lukavstvom, sportski se nadmeće po belom svetu i, na kraju, pobednički vraća u svoj vrt.

Aktere Vukovićevog opusa krasi težnja za uzbudljivim i fantastičnim, za avanturom. Igra je početni impuls kojim autor realizuje svoje maštovite poduhvate.

Stil je prirodan, lišen uštogljenosti i složenih konstrukcija. Nesputan, autor je izmišljao čudne, svemoguće naprave, laboratorije, robote, letilice, lasere, padobrance, zmajeve, životinje kao nosioce uloga, čudotvorna obličja ljudskoga uma i ruku, svet koji na granici stvarnosti i imaginacije, realnog i nemogućeg. Vuković je jedan od prvih naših pisaca žilvernovske orijentacije.

Miroslav Antić ( 1932 – 1986 )

Vojvođanski pesnik Miroslav Antić svojim delom ispunjava prazninu koja se osećala u ljubavnoj poeziji, kao najlepšoj i najdirljivijoj lirici.

Antić nije čist dečji pisac. U prvim njegovim stihovima oseća se podavanje tuđim uticajima. U početku je rezoner i didaktičar koji apostrofira dečju neposlušnost i roditeljski odnos prema svom porodu. Odvaživši se da pripada novoj estetici, pesnik za svoju temu uzima ljubav, i to đačku ljubav, temu od koje su raniji pisci bežali. Centralni motiv sveukupne njegove umetnosti je ljubav. Lepota početničke ljubavi, naivne i nepatvorene, polje je autorovog delovanja i njegova simpatija. Antić je progovorio o buđenju dečje duše bez zavijanja, jasno i otvoreno.

Jedinstven antologijski ciklus metaforičnog naslova Plavi čuperak peva o tek stasalim dečacima i devojčacima, o njihovim udvaranjima i potajnim ljubavima. Plavi čuperak je zvezdana priča o zatečenim devojčicama sa kikama i lutkama, i dečacima u čijim se srcima, umesto klikera u džepovima, ''kotrljaju po dva topla i nasmejana oka''. To je lirska drama o preobražaju detinjstva u mladost, o tajnim šaputanjima i sanjarenjima, i o stidnim i smetenim izricanjima prvih simpatija – poezija pomaljanja veličanstvene i čudesno blistave prve ljubavi. Kad bi jastuci progovorili, ...A onda ljubav – dočaravaju lirsko uzbuđenje i složeno stanje duha u kome je sve drugačije. Tinejdžerska groznica, osećanje da u glavi nešto tutnji i vri, bezgranična sramežljivost – sam čin ljubavi što nadjača školske obaveze, igru i nestašluke – suptilno su izraženi jezikom ljubavi. Knjigu o šetnji udvoje i prvoj ljubavi krase plavetni stihovi o Sanjinom pramenu kose useljenom u tihi i bezbrižni život mirnog dečaka. Smenjivanjem statičkih i dinamičkih motiva, mirno i prirodno, naslikan je junak sa plavim čuperkom u mislima, koji je pomešao u sebi ''rotkve i romboide'', '' note i piramide '', ''leptirove i gradove'' ... Nenadmašni stihovi o pramenu kose koji je obuzeo celo dečakovo biće, manifest su ljubavi i zanosa, i oda đačkoga doba. Razapet između želje da odraste i nagona da zakorači u svet s druge strane skamija, Antićev protagonist je pun nemira, usamljen i zbunjen, nasuprot Ćopićevom dečaku, svojeglavom i narogušenom prema devojčicama.

Prva ljubav je doba lutanja i sanjarenja, vreme korzoa i samoće koju čine dve ćutnje. Zbunjeni dečaci i devojčice sporazumevaju se pogledima i ''zažagrenim obrazima'', govore u sebi ono što bi jedno drugom želeli da saopšte. Ćutanje je izraz ljubavnih nemira i tajna ''velikog detinjstva'', kada se upoznaje duševna struktura samoga sebe i nalazi svoje ja u odnosu na drugo ja. ''Prvi tango'' je metafora prve igre u životu i oproštaja od školskih klupa, korak na putu mladosti kao reke u koju valja uploviti slobodno i bez straha. ''Plava zvezda'' je večno traganje za idealom i srećom koja negde sja i čeka.

Autor Plavog čuperka je doprineo afirmaciji dečje ljubavne poezije. Antić se stavlja na čelo novog pesničkog pokreta, i proglašava sebe rodonačelnikom ljubavne dečje poezije. Direktan i zavodljiv, moderan u temporalnom, estetskom i aksiološkom smislu, Antić ulazi u zvezdano kolo srpskih dečjih pesnika.

Stevan Raičković (1928)

Raičković pripada običajima utvrđenoj književnosti. on nosi latentnu notu romantike i idile. Nije pošao forsiranim modernističkim putem preobražavajući se u dete. Vrednost njegovog stvaralaštva za mlade je u poetskoj snazi, prenesenom značenju, dramatici i nebeskom plavetnilu.

I u poeziji, i u prozi, autor slavi prirodu kao slikovitu i zvučnu poeziju, peva i pripoveda o neobičnim ljudima, životinjama, pticama. Raičković je primarno pesnik,ali je talentovan i za pripovedanje.

Veliko dvorište je prvo ostvarenje. U kratkim, uzbudljivim, proznim oblicima o dečaku, selidbi, lopti, psu Žutku, ocu, kući kraj Tise ... evociran je stvarnosno utemeljen svet. To su nejasna sećanja na detinjstvo bez radosnog ushićenja. Družina pod suncem najavljuje umetnika čistih poetskih struktura, mašte i prirode. Pesme, sadržine bliske dečjoj literaturi, nose u sebi životnost i bogatstvo slikarskih elemenata.

Poema Gurije slika je ljudskog odnosa prema prirodi i vizija tajanstvenog sveta vode, alasa i šumara. Junak poeme, Gurije, ubogom i prozaičnom životu u siromašnoj i tesnoj, ali toploj izbi, suprotstavlja se snovima, životom i danima što prolaze kao u snu i na javi. Stari ribar, neobičan stanovnik prirode, privlači vlastitim plemenitim osobinama i svojim postojanjem izvan životne dinamike.

Male bajke, prave pesme u prozi, bez razvijene fabule, nemaju karakter bajki zbog njihovih realističkih datosti. Proza o dečaku, mesecu, ribici, travkama, cvetovima, vetriću, pužu golaću – razvijena je metafora. Raičkovićeve priče lirskih, fantastično-pealističkih motiva i metaforičnih poruka, odaju stvarnost u čiju se istinitost ne sumnja. Pripovedanje u prvom licu unosi atmosferu blisku čitaocu i vezuje ga za sebe. Približava se čitaocu skladnim i jednostavnim stilom. Kratkoćom i jednostavnošću obrade, neobičnim tempom, duhovitom poentom, ostvaren je približan sklad između poezije i života.

U delu autora Velikog dvorišta i Vetrenjače ima nanosa moralne filozofije i prizvuka pouke. No, njegov opus ne nalazi smisao u usmeravanju ka ljudskom saznanju i potvrdi činjenica. Njegovo stvaralaštvo teži mudrosti bez mudrovanja, analizi bez sitničavosti, umetnosti bez razmetanja. Poruka je na onoj plodnoj granici između umetnosti i filozofije.

Grigor Vitez (1911 – 1966)

Grigor Vitez je stvaralac osobite pesničke individualnosti. Posle završene Učiteljske škole u Pakracu, učio je i vaspitavao đake, a potom se bavio uredništvom, pisao i prevodio. Umetnik koji je držao do estetske reči, trasirao je put savremenoj literaturi i osnažio novi pravac stvaranja, iako nije inovator.

Vitez mahom peva o onom što je tradicionalno poznato u literaturi. Lepezu motiva čini seosko detinjstvo, selo i narodni život, deca, vedrina, humor, igra rečima. Rat je nezaobilazna tema. Opevao je realno i toplo doživljene slike prirode. Bio je vezan za svoj zavičaj. U pesnikovom svetu izdvaja se čisto detinjstvo, puno radosti i bezbrižnosti. Stvaralačke podsticaje nalazio je primarno u vlastitom detinjstvu.

Odan suncu, plavetnilu, zelenilu, cveću, žuboru vode i šumskim stanovnicima, stvara poeziju raskošnog oblika i boja, raspevanu i razigranu. Vitezovo delo odiše svežinom, slikovitošću, liričnošću, igrom boja i muzikalnošću. Slikovitost forme, čistota muzike, obilje glagola, ''Ptičju pevanku'' čine zvučnom slikovnicom. Poezija G. Viteza nudi mogućnost muzičkog komponovanja.

Prepelica i Sto vukova, kao ostvarenja koja zadovoljavaju visoka merila estetskog, čisti su produkt igre i imaginacije. Pesma Sto vukova najviše je približena viziji prirode detinjstva; pesma koja pogađa u srce dečju psihologiju straha i preuveličavanja. Dečja bojazan od kakve opasnosti, strah, mrak koji pokreće maštu, naivna dečja izmišljanja, jedna je od Vitezovih ''privilegovanih tema''. Delo koje za podlogu ima priču o strahu u kome su velike oči, priča je o dečaku koji je, zašav dublje u šumu, i obuzet opasnošću od zveri, video sto zubatih vukova. Sa umanjenjem broja zveri, humor raste do najviše visine. Pesnik izvrgava duhovitom podsmehu dečju hvalisavost i laž, čini dečju maštu smešnom i providnom. Sto vukova je od pesama velike izražajne snage i poetske lepote.

Inventivno delo obavijeno humorom Na bjelom polju redari, zabavlja i nagoni na smeh. U pesmama radovićevske vrste: Zar mi ne verujete i Krava čita novine, štedro su rasipani smeh i zabava. Kako živi Antuntun je od neprevaziđenih kreatura igrivo-vedre optike. Dečak Antuntun, zamlata i šeret-budala, naopakim i nelogičnim ponašanjem, dovodi do provale smeha.

Izrazita je autorova ljubav prema prostodušnom ponašanju deteta, njegovom životu i okruženju. Dete je naslikano prirodno, sa svim njegovim osobinama i na svim uzrastima. Poezija pomalo sa đačkom aromom, navikava na lepo izgovorenu reč, neguje smisao za slikovitost i metaforičan izraz. Pesnik mlade animira stihom, narušava ustaljen poredak, zabavlja i do suza nasmeje. Najbliži je mališanima uzrasta pre polaska u školu kao vremenu igre.

U naslovnoj pesmi zbirke Kad bi drveće hodalo, u kojoj je tema priroda, slike prirode zaokupljaju čitaočevu energiju i intelekt, nagone na razmišljanje i maštanje. Vrhunac pesničke snage i izrazito realističko humanistička poenta je u stihovima dečje dobrote i drugarstva. Pesnička igra se pretvara u zbilju. Nesebičnost i dobrota junaka gradi kraj pesme duboko ljudskim i poetski efektnim (''... Ja bih pisao narandži sa juga / Da dođe kod mog bolesnog druga'').

Vitezova književna reč pripada nehotičnoj poeziji. I kad je nenametljivo poučna, pouka nije izvan strukture slike. Vitez ne upreže stih u praktične ciljeve. Bogata i lepa pesma poučava istinom i lepotom, a ne prema nekom vaspitnom obrascu.

Vitezov stih je spoj tradicionalnog i savremenog.Umetnik je u narodnoj poeziji nalazio rudnik poetskog blaga. On usavršava i oplemenjuje sazvučja narodne reči. Njegova poezija, neretko, ostavlja utisak kao da je od brojalica, brzalica i igrivih stihova. Zacelo je sjajna pesma o neuhvatljivosti lepote Žar ptica inspirisana narodnom uspavankom i bajkom o istoimenoj ptici.

Vitez je jasan i razumljiv detetu. Poeziju oplemenjene jednostavnosti karakterišu životna idila, bajkovitost i lepota sveta. Preteže u njoj deskripcija, naracija i lirska slikovitost.

Grigor Vitez udahnjuje književnosti novi život, pridružuje se nevelikom broju umetnika koji su zaustavili pad kvaliteta i jednoličnost ritma i rime.

Milovan Danojlić (1937)

M. Danojlić je svoju književnu vrednost posvedočio mnogim knjigama poezije, proze, kritika, eseja i rasprava. Knjiga rasprava Naivna pesma svrstava ga u red značajnih tumača dečje literature.

Kreativno se nadovezujući naVučevu poeziju, Danojlić se već prvom zbirkom našao pesnika koji su tragali za novim izrazom. On nije počeo s pejzažima prirode i seoskim motivima, već su se u njegovom fokusu našli urbana sredina, nebo, svakidašnje teme i detetov život. U drugoj fazi svoga stvaralaštva, on dodiruje socijalnu tematiku, prirodu i njene plodove, život i svet faune.

Danojlić polazi od neposrednosti deteta i od detetovog nenaviklog poimanja sveta pravila i obrazaca. Njegova poezija zasnovana je na izmišljenim motivima. Od stihova o tajanstvenom životu modernih prevoznih sredstava kao živih bića, preko onih o zaljubljenom mačku i izgubljenom petoparcu, do onih o povrću i voću, rosi i suši – sve je upravljeno mašti, radosti i ljubavi prema svetu lepote.

Snaga i lepota anegdotsko-bajkovite reči je u imaginaciji i metaforičnom humoru (kao u pesmi Dva sapuna).Zbirka Rodna godina na poseban način zabavlja čitaoca prirodom i njenim darovima. Pesme o godini kad je sve

prerodilo, pune su prirodne topline, svetlosti i energije života. Relacija: mladi i odrasli, roditelji i njihova deca, jedna je od Danojlićevih pesničkih usmerenja. U maloj poemi

Dečji zakonik proklamuje potpunu jednakost i slobodu za sve, ukida krute oblike vaspitanja i shvatanja detinjstva. U Dečjoj republici, lirskim jezikom, ''diktira'' prava i dužnosti roditelja i staratelja da bi život bio radostan.

Za narušeno detinjstvo pesnik optužuje roditelje. On saoseća sa decom koja su žrtve nezdrave kućne atmosfere i moralnih nesporazuma između odraslih. Pesnik-moralist diže glas protiv roditelja koji se surovo ponašaju prema svome porodu. U triptihu o Pepi Krsti mladost je prelivena tonovima nesreće. Stihovi o roditeljskoj grubosti i nesrećnom dečaku koji zarađuje za hleb svojim rukama, tužna i potresna priča, poezija je saosećanja i istovremeno nagoveštaja vedrine.

Danojlić je tražio poetske kategorije od kojih se ne zahtevaju bukvalizacija ili pouka, težio je čistoj umetnosti i mašti. U traganju za jednostavnošću, pesnik gradi delo zdravih životnih slika. Stih je moderan, raskošnih emocija; nudi uvek novu razonodu čitanja.

Razvoj ličnosti deteta, plemenita osećanja i životne radosti, važna su pesnikova stvaralačka linija. Danojlićev heksametar, slobodan, dugačak stih, bez patetike i retorike, ostavlja utisak mirnog pripovedanja. Odbacivši nasleđenu disciplinu rime, Danojlić postiže visoku korespondentnost stihova na njihovom inspirativnom nivou. Uvodi u poeziju pripovedački ton, prirodan, uravnotežen i jednostavan stil.

Draž poezije autora Kako spavaju tramvaji je u drukčijem ambijentu i duhu, u simboličkim poukama i otvorenosti stila. Danojlićeva poezija šarmira i osvaja stilskom simbolikom. Neobični epiteti i komparacije, efektne metafore i personifikacije; bogat sadržaj, bitne su karakteristike njegove poezije.

Danojlić traži raznovrsna raspoloženja, dublja osećanja, i u tome pokazuje zavidne sposobnosti. Ne podnoseći robovanje tradiciji, nametnuo je novo pevanje i ostao autentičan. Sa Danojlićem je dovršen proces osavremenjivanja dečjeg poetskog izraza.

Aleksandar Popović (1929 – 1996)

Zanimajući se umetnošću za decu, Popović stiče glas izgrađenog umetnika u dečjoj dramskoj literaturi. U strasnoj želji da izgovorenom rečju podstakne savremenog aktanta, romansijer se opredeljuje za tradicionalne

motive na moderan način. Sudbina jednog Čarlija, roman o mačku čiji je život ispunjen pustolovinama, osvaja srca igrivošću, humorom, radostima i tugom. U liku mačka koji napušta majku – čuvara kasapnice, koji putuje brodom u Napulj, upoznaje se s malom Violetom, predstavlja smešno pozorište, trguje šeširima, dopada u šatru među cirkuždžijama, odlučuje se na samoubistvo, potuca se, našao se u novinama – najposle dospeva u strao gvožđe na prašnjavom tavanu – autor na komično-alegoričan način daruje čitaocu njemu dragog junaka. Prozom čudnih vratolomija, u kojoj apsurd i mašta potiskuju zdravu logiku, nađeni su novi slojevi čitalaca.

Branislav Crnčević (1935)

B. Crnčević je dečji pesnik i pripovedač Vitezovog ili Danojlićevog ranga. Humorističkim zapisima i crticama Bosonogi i nebo, pesmama i pričama Kapetan i lula, pesničkom zbirkom Mrav dobra srca i vrednim dramskim ostvarenjima, pisac je skrenuo sa linije kojom je išla gomila autora i literaturu zaputio novim pravcem.

Crnčevićevo delo poseduje izvorna osećanja, iskrenost i lepolikost. Bajkovitost, radoznalost, težnja ka neobičnom, duboko humana namena, usmeravaju ga dečjoj literaturi u užem smislu.

Polazna pesnikova tačka je bosonogo detinjstvo. Sa stranica knjiga B. Crnčevića zrači svetlo detinjstvo, svet naseljen dečacima, sanjarima, carevima, brkatim moreplovcima, princezama, devojčicama, zvezdama, oblacima, rekama, životinjama i pticama. Zahvativši celinu života, on uzima za građu stvarnosne, razigrane, ali i tužne slike života.

Književnoj temi Crnčević pristupa nenametljivo, sa stanovišta humora i fine ironije. Blaga satira i humor najviše su estetske i stilske poetske kategorije.

Pisac drži do naracije, fabule i zanimljivosti. Bosonogi i nebo je ključ-priča njegovog dela. Dečak kojije uvek išao bos, odvažnošću i verom u svoju fantaziju, povodi decu za sobom u otkrivanje prostranstva sveta. Moći da maštom i inteligencijom opčini, on iznenađuje desetogodišnjake pričom da se more zapalilo, i da je na tom mestu ostala samo ogromna rupa kao hiljadu i pet kuća; pridobija ih pričom da noću drveće hoda, te je sa brda nebo štapom dohvatio – što dva dečaka, razrogačenih očiju i otvorenih usta, primaju njegove reči na veru. Vrednost pripovetke je u onome što prati male ljude: radost, tuga, čežnja i neprihvatanje stvarnosti; iskazuje se i u alogičnom građenju realnosti; u kompoziciji i jeziku.

Nezlobiva igra rečima, humor razvijen do vrhunca, metafora u značenju besmislice posebne vrste, prožimaju celokupnu Crnčevićevu poeziju.

U pesmama je stih narativan. Za ljubav zvučnih efekata pisac ne stavlja tekstove izvan njihovog gramatičkog značenja. U pesmi Mrav dobra srca, koristeći motiv poznate basne o cvrčku i mravu, pesnik u liku mrava slika nemoćno stvorenje puno samarićanstva. Odbijajući molbu roditelja da ode na zimsko spavanje, mrav tuži što je njegov tata oterao gladnog cvrčka da sa njim ruča. Dobra srca je i mačka koja ne dira miša u pesmi Događaj na tavanu.

Nesumnjiv je umetnikov dar da prodre u biće lika. Junaci su neponovljive kreacije: i Bosonogi koji se maši da dohvati nebo, i car sa svojom ludom (Život kralja Kvazibasa), i mrav, meče, vrapče, ponašaju se detinjasto. Čitaoci se lako identifikuju sa Bosonogim. iako ga odrasli žigošu kao nevaljalca, koji kvari i zavodi decu, čitaoci ga, kao i Nušićevog Brbu, obožavaju.

Crnčević je tradicionalist. Peva i pripoveda tečno i lako. Izvesna dramatičnost, ironija i iluzija, individualna su obeležja njegovog iskaza. Neguje sažet i ogoljen stil. On nije učinio pogrešan iskorak u didaktičkom smislu. Njegovo delo ne konotira sa školskim ili društvenim zahtevima. Nedostataci su izvestan nehaj prema formalnoj lepoti i harmoničnosti misli i rime, misli i rečenice; sklonost sentimentalizmu i plaču.

Iz ravni književno-kritičkog razmišljanja, zlatonosan je njegov doprinos emancipovanju dečje literature u moderan književni izraz.

Dobrica Erić (1936)

Uz M. Tešića, Dobrica Erić je najizrazitiji pesnik koji slavi prirodu i lepotu seoskog dtinjstva. Gigantski opus učinio ga je široko popularnim dečjim i narodnim piscem.

Poezija D. Erića je svojevrsna poetska enciklopedija njegovog užeg zavičaja (Gruža, Šumadija). Šetajući kroz rodna polja, bregove i lugove, pesnik zasipa decu rojevima stihova o svicima, cveću, suncu i pticama, mesecima u godini, ljudskim zanatima, o stoci kao seljakovom blagu, ... Nazdravlja majci, ocu i deci svojoj; poželeo je svako dobro učitelju, sviraču, prirodi, izvorima, životinjama. Ispevao je vedre i bezazlene stihove ispunjene mirisom žita, voća, poljskog cveća. Stihovi o letu, i oni u kojima proleću svici, umetnikova su ''mala sunca''. Sunce, izvor topline i radosti, jedna je od najžešćih metafora Erićevog pesničkog kosmosa.

Pesnik lirskih slika kojima je ispevao odu svmu živom, je autor i humorističko-lirske poeme o topolskom vašaru. Maštom, pošalicama i doskočicama koje proizvode komičan utisak preuveličavanja, pomalo na karikaturalan način, praznični kolorit srpske varoši, buka i gungula, pretvoreni su u živopisnu poetsku čaroliju. U obilju boja, mirisa, zvučnih slika, dočarana je opštenarodna svetkovina i opuštenost. Odredište zavičajnog skupa je varoš Topola., u kojoj se ostvaruju želje i snovi, zabavlja i smeje. Buljuci naroda, staro i mlado, kola i stoka, slivaju se sa svih strana. Pazari se i nadmudruje, sve trešti od smeha i radosti. Grme svirači, narod se zabavlja i veseli. Autentične su i žive vašarske slike o Žiki i Cilu, deda Kići, babi na ringišpilu i ljudeskari Iki koji okreće vola na ražnju.

Gružanski poeta nema tužnih pesama: stih, prožet rustikalnim humorom, sugeriše raspoloženje i životnu radost. Izvorna leksika i humor daju mu posebnu boju i miris.

U stihu i u prozi, autor je slikao junake detinjske bezazlenosti i nevine duše. Umetnik peva i misli spontano i prirodno. Ne povodi se za poezijom nonsensa i paradoksa. Jezik mu je bistar, jednostavan i sočan. Narodna leksika i frazeologija, stilske figure, naglašena slikovitost – prepoznatljivo su svojstvo njegove pevanije.

Obimnu produkciju stihova punih darova prirode prate padovi i udaranje u jednu istu žicu. U poznijoj fazi pesnik kao da piše po narudžbini; uči, peva i jadikuje. Ugađajući publici i zahtevima vremena, autor stvara sa crtom vaspitne distance. Poučnost guši žicu njegove mile i ljupke poezije.

Erićeva beletristika, kao celina, ostavlja neodoljiv utisak neujednačenosti i suprotnosti između lovora i bršljana.

Ljubivoje Ršumović (1939)

Ršumović se stihovima, kazanim na nov i interesantan način, sa puno šarma i humora, ističe kao eminentno samosvojan pesnik. Stvara delo koje originalnošću menja poredak vrednosti. Već prvim svojim pesmama naišao je na oduševljeni prijem i zauzeo jedno od najznačajnijih mesta u dečjoj beletristici.

Pesnik se suprotstavlja tradicionalnom stihu vlastitim izrazom, ukrštanjem narodnog sa modernim, obilnom maštom i osećanjem za ritam i prirodu detinjstva.

Igra kao stvaralačka aktivnost dominantna je poetska kategorija, gotovo jedini pesnički čin i metodski diskurs Ršumovićevog stiha. Odvažnost, stvaralačko lukavstvo, štoserski egzibicionizam, zavitlavanje, grotesknost situacije – stvaraju svet naglavačke postavljen. Maštom, šalom, iznenađenjem kao poetskim manirom, nadahnutim izrazom, pesnik golica uvo; igra se radi igre i čisto telesnog uživanja. Antologijski stihovi o borbi deteta sa imaginarnim gusarima za miran san, Deset ljutih gusara, podređeni su mašti i zamamnoj igri s brojevima. Pesma je čist produkt imaginacije i nonsensnih vibracija.

Svaki je stih obgrljen vedrinom, izaziva smeh do grohota. Igra mačke s gripoznim mišem duhovita je mala komedija (Miš je dibio grip). Pesma o doktoru mačku i pacijentu koji je stradao ''nepregledan'', po višesmislenosti i duhovitosti, najindikativnija je Ršumovićeva pesma.

Ršumović je s razvijenim senzibilitetom za damare detinjstva, nalazio teme i prizore iz života mladih i urbanog ambijenta današnjice. poetizuje dečje samoisticaje (Nije da se hvalim), ili školu kao omiljeni motiv (Au što je škola zgodna). Ne slika dte apstraktno i lišeno detinjstva, već okružno sa hiljadu čuda i zgoda.

Patriotizam, po važnosti drugi motiv, izražen je spontanim lirskim senzibilitetom. Domovina, njene lepote, narod i njegovo dostojanstvo, ne brane se puškom, već radom, znanjem, stvaralaštvom, lepotom i najboljim ljudskim vrednostima.

Pesme Dete; Vuče, vuče, bubo lenja; Babaroga; Deca su ukras sveta; Glava mi je u torbi; idu u sam vrhunac pesničke imaginacije.Pisanje melodije po autorovim stihovima, potvrda su činjenice da je muzika relevantna konstituenta njegovog poetskog idioma.

Ršumovićev jezik je ekspresivan, metaforičan, praskav i živ – nosi u sebi svežinu narodskoga. Jednostavnost je udarna vrednost njegove poezije. Ostvaruje brzu i srdačnu komunikaciju drugarstva i prijateljstva. Snaga teksta počiva na rečima i igri jezikom. Zaprepašćenje, neočekivan kraj, parodija, aluzija, pošalica, alegorijske slike i misli, lični su pesnikov izraz. Paradoks je od najbitnijih stilskih figura. U knjizi Još nam samo ale fale, suprotno tradiciji, Ršumović demistifikuje i dovodi u jadan položaj zmajeve, babaroge, akrepe, aždaje i druga mitološka strašila patrijarhalnog sveta. Zmaj je dokraja ponižen i izložen šegačenju, odbačen i nezaštićen, i uz to optuživan.

Autor ne stoji ni u kakvoj vezi sa pedagogijom. Pouka ipak nije izbegnuta, jer, u stvari, nema nevaspitne pesme. Ciklusom pesama Hajde da rstemo, Hajde da se igramo, Hajde da sanjamo ... pesnik poziva decu da rastu uvis umom i znanjem; njom se ruga ljudskoj malograđanštini.

I pored izvesnih nedostataka, Ršumović je dao veliki doprinos estetskoj snazi dečje književnosti. Šarm i humor donose srpskoj literaturi čitavu malu obnovu. Posle Radovića, on je najliberalniji mislilac i umetnik koji je unapredio poetsku misao za decu.

Grozdana Olujić (1934)

Grozdana Olujić u literaturu za decu ulazi autorskom bajkom. Središte njene radnje prožimaju arhaično i savremeno. Robovanje urbanom ambijentu i džinovskim oblakoderima najneposrednije se tiču njenog opusa.

Njene bajke urbane simbolike nose realističke obrise i dešavanja. Svaka od njih iz Sedefne ruže i druge bajke i Nebeske reke, ima podlogu i pokriće u stvarnim i životnim prilikama, te su junaci bliži javi i ovozemaljskom načinu savladavanja prepreka ka ostvarenju uzvišenih ciljeva.

U delu G. Olujić prepliću se stvarnost i fantastika, dobro i zlo, smeh i tuga; trijumfuje plemenitost i dobrota, humanizam i ljubav prema ljudima. Izdvajaju se bajke Maslačak, Zlatokosa, Dečak i princeza, Zlatni tanjir, i Zlatoprsta. Izuzetna poetska poruka je bitna oznaka bajki Sedefna ruža i Nebeska reka. Sedefna ruža je zagonetka lepote života na zemlji i čežnji za snom i daljinama, a u isto vreme i bajka o dečjim mislima i snovima. Nebeska reka je vizija reke koja želi da se vine u nebo i postane šarena duga. Parabola je o snazi čovekovog duha i njegovoj neostvarenoj želji.

Čar dela Olujićeve je u mašti i ljubavi. Ljubavlju se pobeđuju sva zla i nevolje. Sve je u nevidljivoj i međusobnoj povezanosti: dete se pretvara u cvrčka, devojka u zvezdu ili ružu, reka u dugu, vrabac u dečaka. Metamorfoza je relevantan estetički elemenat.

Pripovedanje G. Olujić, simboličkim likovima, višeslojnošću značenja – upućuje i opominje na ljudske postupke i njihove misli. Iskoračenje izvan prirodnog, pretvara zemaljski život u moru. U Ogledalu lepotica prodaje dušu đavolu i pomoću ogledala ostaje za sva vremena lepa i mlada. Ona biva omražena i, naposletku, sama zaišti svoj kraj.

Autonomne umetničke kreacije obezbeđuju autorki veliku reputaciju. Njene bajke razbijaju ustaljeni poredak vrednosti i razmiču granice u vlastitom žanru.

Dušan Radović (1922 – 1984)

Sredinom 60-ih godina započinje nova faza srpske beletristike za decu. Drukčiji tretman deteta, nov stil pevanja, nota svežine, obezbeđuje literaturi ovog vida respekt kod najšire publike. Buran razvoj i preusmerenje toka, usledilo je plejadom najboljih stvralaca sa Dušanom Radovićem kao predvodnikom. On postavlja visoku meru pesničke reči. Njegovom zbirkom pesama Poštovana deco, započinje razračun sa konvencionalnom poezijom i definitivan razlaz s njom. Dečja literatura hvata stabilan korak sa savremenom književnošću u celini, a pisac je uzdignut na rang umetnika.

Posle zbirke koja postavlja ugaoni kamen, iz pesnikovog pera su izašla ostvarenja koja ne bi valjalo strogo razlučivati na dela za odrasle i dela za decu. Radović objavljuje zbirke pesama: Smešne reči, Vukova azbuka, Nije-jeste, i Sedi da razgovaramo. Štampao je knjigu pesama i priča Pričam ti priču, pisao je igre za radiofonsko izvođenje Kapetan Džon Piplfoks i Kako su postale ružne reči; potom TV seriju Na slovo, na slovo i slikovnice: Gde je zemlja dembelija, Priča o jednoj neposlušnoj nozi i Zoološki vrt Beograd. Autor je Antologije srpske poezije za decu. Pisao je i za odrasle.

Novo poimanje i respekt prema detetu i detinjstvu, ztumačenje stvari dečjom logikom; prebacivanje realnog sveta u neobičan svet, igra i pomešan smeh; neočekivanosti i čuda; poštenje, raskoš, dobrota i mladost – strukturni su elementi njegove poetike.

Već sa Vučom, predmet opisivanja nisu više idilični motivi iz sveta flore i faune, nego igrivi i drugi sadržaji koji dotle ''nisu smeli'' da uđu u književnost. Pesnik iznalazi ''čisto'' detinje teme i doživljavanja, traga za dečjom stvarnošću i opservira vedre i bajkovite motive koji osvežavaju atmosferu. Igre, predmeti pokućstva, dvorci, životinje, insekti; poslastičari, zlatari, moreplovci, vladari, mudraci, carevi, primarni su autorov poetski inventar. Birao je neozbiljne teme, jer su, veli, takvi pravi čitaoci.

Detinjstvo je nepresušan izvor Radovićevog umetničkog podsticaja. Ume da uspostavi neposredan odnos sa mladima i postigne visok stepen identifikacije. Uklanjanjem govornog rastojanja između sebe i čitalaca, dijalogom, direktnim obraćanjem (''zamislite deco''), Radović ostvaruje iluziju prisnosti i topline.

Raznovrsno Radovićevo delo je ispunjeno vedrinom, neočekivanim počecima i ishodima. Za autora nedidaktičnih pesama Taram, Kako treba, Molba, Bumbar, Da li mi verujete, igra i mašta su način izražavanja i uporišna stvaralačka tačka. Bez žara igre, pesma postaje neprijatan teret. Pesma je eksperiment, igračka duha – sama igra. Igra je u jeziku kao magičnom prostoru znaka i zvuka, u čudnim i nepoznatim rečima, u njihovom zvučanju i ''iščašenom'' značenju; u sudaru sna i jave, istine i laži, forme i sadržine. Igrajući se jezikom, pesnik razvija saznajno-intelektualne snage dece i njihovo konvergentno i divergentno mišljenje, podstiče ga na građenje sopstvene predstave o svetu koji ga okružuje.

Nonsensnu igru rečima, kao poseban vid humorističke poezije, nepostojeće izrazr, zamršene reči i kovanice – mali čitalac doživljava kao zabavu. Igru, u smislu zanimanja koje ima kao cilj zabavu, nije moguće odvojiti od životne radosti. Radovićeva poetska reč je draž, služi goloj zabavi i luksuzu. Vešta stilizacija i lakoća umetničke artikulacije, kreativnost, alogika i apsurd, polifonija glasova, izostavljanje rime tamo gde bi u pesmi prirodno bila – širi spektar emocija i prijatna osećanja.

Sve je sračunato na proizvođenje smešnih situacija i čitaočevog raspoloženja. Smeh je nenametljiv i maštovit, topao i nepatvoren. Graniči se s ironijom i parodijom kao suptilnim vidom književne igre. Autor je nesklon humoru koji ismeva ili ošine svojom opakom poentom.

Ako svaki pesnik ima jednu pesmu po kojoj je prepoznatljiv, onda je to za Radovića pesma Lav. Bajkovita priča o zverinjem caru, remek-delo je sklada i umetnosti. Od svog bajkovitog početka ''Bio jednom ...'', preko refrena u formi retoričkog pitanja ''Kakav lav'' koji stvara iluziju straha, do poslednjeg stiha u šeretskom maniru narodnog pripovedača: ''Tako bilo, više pjesme nema'', ''Čiča Miča, gotova je priča'' – pesnik dovodi do vrhunca igru mašte, privid i igrariju. Groteskna i parodična slika lava sa jednom nogom manje, trookog, proždrljivog – plod je čuda i smeha, sinteza igre i stvarnosti i imaginacije, dečje uobrazilje i uzbuđenja. Kad mali Brana izbriše gumom iz svoje crtanke lava na tri noge, sa tri uva i sa tri oka, razbijena je fama o silnom caru. Sve se raspršilo. Ostala je samo igra i zvuk; i stvarnost pesme. Strašni lav nije zastrašujući, već igračka u braninim rukama, pesma o detetovoj zamisli lava. Pesma vešte kompozicije, neočekivanog kraja, ustreptale mašte, vodi i zavodi čitaoce u svet između jave i sna. Lav je autorovo podrugivanje bezazlenom dečjem svetu.

Bajkoviti stihovi o zecu ''jedinom na svetu'' (Plavi zec) koji se ne može uhvatiti, inkarnacija je dečje gladi i želje za nepoznatim i čudesnim doživljajima sveta bajke i čarolija. Moćnom sugestijom, gradacijski, anaforičnim stihovima, uz opasnost osećanja monotonije, poređani elementi pojačavaju dečju pažnju i pridobijaju njegovo poverenje u istinitost onoga što se priča. Radovićev zec nije plašljiv kao u basni: on je lukav, drukčiji, moderan, ni nalik kakve pamti dečja književnost. Čitalac o njemu ima izuzetno ekspresivnu predstavu. Kao i ''strašan lav'', čist je proizvod dečje i pesnikove mašte.

Pesme D. Radovića nose misaoni naboj. Tužna pesma baladične strukture, o sudbini mačaka koje su žalosno skončale posle smrti stare gospođe, koja je izgarala nad njima, ima podtekst u gotovanskom životu na jastucima od svile i kadife, i u odnosu roditelja prema svome porodu. Pesma o mačkama negovanim aristokratski je pobuna protiv lagodnog shvatanja života. Stihovi o dečaku, u pesmi Da li mi verujete, kome su, usled svakodnevnog umivanja, uši porasle i koža istanjila, najzad se od vode i umivanja razboleo, isto tako su neslućene edukativne vrednosti – ne putem vaspitne sugestije i umovanja, već igrom duha i šalom. Izokrenutom stvarnošću naopačke, gradacijskim poređenjem, sa refrenom kao omiljenom autorovom figurom, kojom odvraća od bukvalnog shvatanja ispevanog a daje stihu intonaciju i emotivni naboj, pesnik lako ismeva recepijenta. Pesma o besmislenosti umivanja je sama igra na račun nemarnosti prema higijeni.

Stihovi koji slave život, u kojima kipti od miline (Zdravica), plod su razigrane tvoračke mašte i siline nadahnuća, jezički dragulj za izgovaranje, a ne za čitanje.

Vukova azbuka je poema o lepoti rodnoga jezika na kome smo proplakali i propevali. Azbuka, evidentno, nije bez očigledne pedagoške i poetske vrednosti. TV-serija Na slovo, na slovo je maštovita projekcija u kojoj svako od 30 slova azbuke, svojim glasovnim sklopom i izgledom, donosi neočekivano izokrenutu sliku, neobične kontraste i predstave.

Autorovi dramski tekstovi stoje u istoj poetskoj ravni sa ostalim žanrovima. Kapetan Džon Piplfoks, bajka o humornim, apsurdnim i veselim zgodama i nezgodama staroga mornara na pučini mora sa sedmoglavim morskim čudovištem – parodija na gusarske komade i bajke; i Mačak i miš, tragikomična farsa u kojoj miš duva kolutove dima mačku u oči, prezire i omalovažava svog prirodnog neprijatelja, i drugi naslovi – početkom, zapletom i raspletom radnje, nose obeležja najboljih scenskih igara.

Maksimalno redukovanje vaspitnih elemenata, suptilna, parodična didaktika (Da li mi verujete), personifikacija (Pouka), i drugi vidovi stilskog izraza, daju poeziji prenesen smisao koji ponekad otežava njeno razumevanje. Antizmajevskom pedagogijom, drukčijim viđenjem edukativnog i estetskog, autor razara didaktičnost – dopuštajući jedino mogućnost poučavanja pesmom u smislu nenamernog pomaganja, kojim se zahvata površinski proces učenja. Uči vedrini, smehu, slobodi i lepoti izražavanja, razboritosti i moći zapažanja. Radović je rasteretio književnost od pouke. Pouka je svedena na igru kao najvišu poeziju i filozofiju detinjstva. Igra je atraktivno edukativni potencijal.

Bilo bi nedostojno pesnika i čoveka kao što je D. Radović, zatvoriti oči pred njegovim manama. Moglo bi se u pesnikovom opusu naći nešto što zasmeta i umanjuje, kao: intelektualnost, manirizam, sklonost naraciji, sentimentalnost, melodramatičnost, preterivanje, igrarija, neuspešnost u eksperimentisanju. Kao vešt majstor, zadovoljavao je potrebe najšireg književnog tržišta. Pisao je konkretnim povodom, ponekad po narudžbini za hitne potrebe. Obraćao se dečjoj svesti a ne detetu, razumu a ne emocijama.

Radovićevi uzori su prepoznatljivi. Zmajeva Pevanija bila mu je kao Sveto pismo, a zbirke engleskih i ruskih nonsensnih pesnika držao je za svete knjige. Ugledanje na Zmaja, nije značilo vraćanje autoru, već ispravljanje njegovog puta i krupan iskorak iznad proseka koji vlada u dečjoj literaturi. On je nov umetnik u smislu izraza samoga sebe, nezavisan od svojih prethodnika i savremenika. Nosilac glavne struje moderne umetnosti, Radović povodi za sobom talas pesnika koji čine sam vrh modernog pesništva: Lukić, Ršumović, Danojlić, Vitezović, Odalović i niz drugih.

Neobiman poetski opseg, drukčije sadržine i ritma, akcenta i račnika, značio je suprotstavljanje snažnoj Zmajevoj tradiciji. Pesme koje spadaju u uži izbor umetničkih dela, koje se pamte i pevaju: najlepša ispevana pesma o mački koja nije znala da li je ulovljenog miša progutala ili nije – Kad je bio mrak; pesma o padu zaspale zvezde u letnjoj noći, od koje zlatari prave deci sjajnu zlatnu dugmad – Zvezde; pesma Pouka, aluzija na radoznalo dete; divni stihovi u pesmama Deca vole, Smešne reči, Jesenja pesma, Bumbar i druge o životnoj radosti, rađanju i lepoti; priče koje pogađaju u srce stvari: Priča za Gordanu, Zašto deca čačkaju nos, Brkovi, Krokodokodil, Beli miševi, Priča o malom prstu – poetske su građevine jasnog plana, sa osloncem i osovinom. Priča o nezahvalnom mišu – u kojoj je gladan i mršav miš našao na tavanu komad sira, načinio u njemu sebi stanište i gde se, pošto je sir ponestao, našla mačka, a on pobegao u cipelu – arhitektura je koja ne ostavlja mogućnost da se pomeri ili doda neki poetski detalj; obrazac tvorevine koja nudi čitanje na više nivoa složenosti.

Jednostavnost i kratkoća, kao znak mere i finog ukusa, ekonomičnost, zbirno i lakonsko izražavanje, kompoziciona zbijenost, ne retko unikatna kombinacija reči, i autorov osećaj da između više njih nađe onu koja ima veću afikasnost i emocionalnu izrazitost – daje stilu blesak sjaja čehovljevskog bisera. gradi stih maštovitošću slike, bogatom lirskom slojevitošću i dražima igre. pesnikov stil, prizemljen ili uzvišen, sa osećanjem za meru, sklad i finu kultivisanost, revolucioniše jezik kao osnovni poetski medij. Zbirkom Poštovana deco dosegnuta je vrhunska težnja i izazvan pravi književni zemljotres.

Prihvaćeno, prevođeno, ovenčano počasnom diplomom Međunarodne organizacije za dečju književnost ''Hans Kristijan Andersen'', Radovićevo delo ulazi u riznicu evropske i svetske književnosti.

Ivo Andrić (1892 – 1975)

Ivo Andrić nije mogao mimoići decu i svet detinjstva kao polazište životnih staza. Vlastitu stvaralačku inspiraciju neprekidno je usmeravao mostovima, reci, detinjstvu i višegradskoj stazi kojom je ''prvi put slobodno prohodio'' i koja ga je pratila celog života. Tvorac širokog i bogatog dela, on je umeo da oseti izraze i treptaje dečje duše, dečje radosti i njihove neme i nevidljive bolove. Među prvima je u srpskoj književnosti umetnički snažno, iskreno i ispovedno, pripovedao o deci kao velikim stradalnicima. Autor, maloga junaka neštedimice sučeljava sa oporom istinom i nemilim dešavanjima i potresima u njegovoj psihi.

Andrić u svojim ostvarenjima nudi sliku detinjstva kao tešku azbuku života, punog zabrana i prepreka, poniženja i kazni. Slika ozbiljan i grub dečji svet, kakav je i svet odraslih. Mladost, poručuje pripovedač, nije polje sreće, već posno i golotrbo življenje; godine neostvarenih želja i gorkih razočarenja – doba od kojeg se čovek nikad ne izleči i ne oslobodi.

Bogato Andrićevo delo nije zatvoreno za dečje nestašluke, igru, smeh i sve privilegije koje mladost ima. Tvorac velikih romana – hronika, slika dečurliju koja se, kao i ostali dokoni svet, zabavljaju posmatrajući cirkuske atrakcije, ili hodanje po kamenoj ogradi višegradske ćuprije borniranog Murata turkovića i Ćorkana; gde presretaju vašarske skitnice, ili bedne i sakate zalutale u kasabu – uvek onde gde se nešto neobično dešava. Vidi ih u krađi šeftelija i kako, iz osvete i obesti, sakrivena u grmlju, noževima presecaju bale pamuka trgovačkih karavana, pa poispadani pamuk, po granju i grmlju

uskog puta, kupe u kotarice; posmatra ih kako kasne za školu u očekivanju da se iz šupljine kamenog mosta pojavi Arapin što ne da mosta Drini. Slikao je njihovu sklonost ka tuči i drugim nestašlucima. Nesumnjivo, igra i zabava neotuđivi su elementi njegovog pesničkog univerzuma.

Međutim, u dečjem vilajetu pesnika Proklete avlije, detinjstvo nije veselo i bezbrižno. Mladi provode svoje dane jednoliko, suvo, bez radosti i duše ispunjene toplom milinom. Niko, pa ni nevina ljudska bića, nisu pošteđena životnih patnji i tegoba, neizvesnosti i potresnih zbivanja, pretnji i opasnosti.

Nezanimljivost i monotonija, siva i opora životna proza, potištenost, samoća, poremećena i siromašna mladost koja potiskuje san i igru, okosnica je Andrićeve sadržinske poetike. Deca su, kao i odrasli, izložena realnosti i životnoj zbilji koja guši potrebu za igrom i smehom. Često se sve završava sukobom i grubošću, i donosi teške i tamne trenutke. Zato je i humor, kada se nađe, blag i redukovan.

Umetnikovo delo obiluje nespokojstvom i simptomima neobjašnjivog straha. Pripovetka Knjiga, iz ciklusa proze o mladima Deca, ispunjena je strahom kao dominantnim motivom. Dečak Latković, učenik III razreda gimnazije, posudio je knjigu iz školske biblioteke na čitanje, ali se, pri izlasku iz nje, u času zamišljenosti – spotakao i pao. Pri tom mu je knjiga ispala iz riku, a listovi se odvili od korica. Grubo je prekinuta dečakova želja da čita o nepoznatim predelima i zemljama. U njegovu psihu uselio se strah od mogućnosti posledica. Uzrok straha dolazi od prenaglašenog autoriteta i preuveličanog delikta, od prekora, od loše ocene i kazne. Smerni gimnazista pati, osamljuje se, danima se muči, doživljava u duši psihološku dramu. Tihi dečak, koji je u knjizi tražio lepotu ovoga sveta, utočište i spas od svoje sirotinje, na kraju poželi da umre – samo da ne izađe na oči surovom profesoru sa iskoričenom knjigom. Ljubav prema knjizi postaje teret, pretvara se u prezir prema njoj. Napokon je sve prošlo neprimetno: riđi profesor mrzovoljno uzima knjigu i crvenom pisaljkom precrtava učenokovo ime u spisku. Strah je nepotrebno pretrpljen. Ostali su samo ožiljci.

Pripovetka Prozor ima za temu nanošenje štete, kao deci svojstvenu avanturu. Dečaci iz osvete razbijaju prozor, a mališan koji nije učestvovao u lomljenju stakala, navlači zbog toga na sebe prezir svojih jarana. Biva zatim od oca fizički kažnjen – ni majka ga nije uzela u svoju zaštitu, i on nevin strada.

Pisac proniče u podrivenu dečju psihu, slika košmarne potrese, lica umočena od suza i decu koja se bude iz mučnog sna – kojima ni u kolevci nisu sali da plaču. Učitelji i profesori, svojim postupcima, zamračuju mladima đačku radost i ubijaju najlepše doba života. Nadevaju im podrugljive nadimke, vuku za uši i sikću na njih.

Kraća Andrićeva prozna ostvarenja, obuhvaćena pod zajedničkim naslovom Deca, kao i fragmenti nekih njegovih pripovedaka i romana, predstavljaju specifičan i znatno složeniji književni izraz za mlade. Reč je, posve, o umetnosti o deci i za decu koja, vrlo često, premašuje dečje moći razumevanja i naginje lektiri za odrasle.

Surovo realna priča Aska i vuk se takođe samo pod određenom pogodbom uvrštava u umetnost prijemčivu deci i mladima. Parabola o jednogodišnjem šilježetu koje se, odmetnuvši od stada, našlo u šumi ispred matorog kurjaka i čudom spaslo smrti – polifona je i simbolično moderna pripovedačka forma; samo naizgled basna i bajka sa srećnim završetkom. Baletske figure i neka njena zaigrana igra, izraz su smrtnog straha od opake životinje i Askine velike želje za životom. Na granici šaljive i opake zbilje, igra ovčice, pred očima zanesenog i smišljenim pokretima zadivljenog kurjaka – šeherezadinska je borba protiv krvnika; Askina igra duha je suočenje života i smrti. Iskonski sukob između dva oštro izdiferencirana sveta: vuka kao simbola nasilja i Aske kao oličenje lepote i slobode, priča je o čovekovoj borbi radi produženja života i njegovoj težnji za stvaranjem. Simbolična poruka glasi: moć igre i umetnosti i volja za otporom, pobeđuju svako zlo, nadvladavaju prolaznost, pa i samu smrt.

Polazeći od realnog života i stvarnosti, autor govori na sebi svojstven način: promišljeno, oštro realistički, gotovo naturalistički grubo; s prizvukom dramskog kazivanja i uzdržljivim lirskim glasom. Pripoveda odmereno, mirno i slikovito, bez dekorativne raskoši i veštačkih umetničkih efekata.

Umetnik neveselog i melanholičnog detinjstva, autor je misli iskazane ovim rečima: ''Mali ljudi koje mi zovemo 'deca', imaju svoje velike bolove i duge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. (...) A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, ... , ti bolovi, te patnje žive i dalje i postoje kao stvarnost''.