savremenoj trenažnoj tehnologiji kon-diciona priprema sportista je prvenstveno

usmerena na razvoj motoričkih i funkcionalnih (bioenergetskih) sposobnosti,

konstruisanje i usavršavanje novih i što raznovrsnijih kretnih struktura

(motoričkih znanja, tehnike i taktike), selekcionisanje relevantnih morfoloških

karakteristika, utvrđivanje, praćenje i unapređivanje zdravstvenog statusa, kao i svih drugih

segmenata (psiholoških, socioloških) antropološkog statusa sportista, koji su relevantni za

postizanje vrhunskog sportskog stvaralaštva.

UNa taj način, kondiciona priprema predstavlja jedan celoviti sistem, konstruisan od

pojedinačnih komponenata i elemenata, koji može funkcionisati jedino u međusobnoj

interakciji pojedinih vrsta kondicione pripreme i biti u što većoj korelaciji, sjedne strane, sa

optimalno planiranom, programiranom i implementiranom trenažnom tehnologijom, a s druge

strane, sa željenim i postignutim sportskim efektima.

U savremenoj stručnoj i naučnoj literaturi kondiciona priprema se projektuje, modeluje i

programira na izrazito egzaktnim sportsko tehnološkim i metodološkim postupcima -

konstrukciji hijerarhijske strukture pojedinih sportova, gde su dominantne i relevantne kretne

strukture poredane po važnosti uticaja na sportske rezultate i njihovih relacija. To znači da se

putem empirijskog istraživanja najpre regresijskim postupkom utvrđuje uticaj sistema

situacionih i bazičnih kretnih struktura na sportske rezultate, a zatim se kanoničkim

postupkom utvrđuju relacije između implementiranih prostora kretnih struktura. Ukoliko

između njih postoje visoki i statistički značajni korelacioni koeficijenti, to je znak da se radi o

svrsishodnim i valjano iskonstruisanim kretnim strukturama i optimalno modelovanoj,

planiranoj i programiranoj kondicionoj pripremi (Malacko, 2008).

1

TEHNOLOGIJA KONDICIONE PRIPREMEPojam kondicione pripreme

Reč kondicija preuzeta je iz latinskog jezika od reči "conditio", što znači uslov, uslovljeno stanje.

Pretpostavlja se da je ova reč smišljeno odabrana, kako bi se ovaj segment u sistemu integralnog

sistema treninga označio kao veoma važan, pa čak se pretpostavlja i da je jedan od odlučujućih za

postizanje još većih vrednosti u vrhunskom sportu. Naime, danas je u tehnologiji sportskog treninga

nedvosmisleno potvrđeno da, pored tehničko-taktičke pripremljenosti, glavni potencijali za

postizanje još većih uspeha u sportu ustvari leže u tzv. kondicionoj pripremljenosti sportista,

odnosno "uslovljenoj" fundamentalnoj trenažnoj pripremljenosti, što konkretno znači da sportisti

treba da poseduju "fundamentalnu podlogu" za dalji rad na kontinuiranom razvoju specifičnih i

situacionih antropoloških sposobnosti i karakteristika, vodeći pri tome računa o njihovim genskim

ograničenjima.

Do ovakvih konstatacija u formiranju, modifikovanju i usavršavanju kondicione pripreme

sportista došlo se na osnovu široko obuhvatne kritičke analize dosadašnjih praktičnih pokušaja,

teorijskih postavki i primene naučnih dostignuća, a u kontekstu koji omogućava otkrivanje promena

u sadržaju i strukturi, ciljevima i zadacima, sredstvima i metodama osnovnih zakonitosti sportskog

treninga u svakoj etapi njenog razvoja i primene.

Svaka razvijena ljudska naučna i stručna oblast ima svoj problem, predmet, ciljeve,

metodologiju istraživanja ili tehnologiju razvoja, koju u istraživanju, razvoju ili operacionalizaciji

primenjuje, te stručan jezik kojim operiše, a unutar njega veliki broj pojmovnih i/ili terminoloških

naziva, koji se na današnjem stepenu razvoja nauke i tehnologije sve više umnožavaju i koriste.

Komunikacija naučnika i stručnjaka iz različitih govornih (jezičkih) područja, kao i unutar istog

govornog područja, predstavlja način razmene rezultata, saznanja i dogovora do kojih se došlo.

Međutim, pojmovni sistemi u različitim jezicima se ne poklapaju uvek, a do toga najčešće dolazi zbog

različitog pristupa, raznih škola ili shvatanja problema, što veoma često dovodi do nesporazuma.

Iz tih razloga, davanje naziva predstavlja arbitraran proces, koji se mora bazirati na dogovoru

(konvenciji) naučnika i stručnjaka iz celog sveta unutar neke oblasti i iž različitih govornih područja.

Taj dogovor se prvenstveno mora odnositi na sadržaj određenog pojma, zatim sledi davanje naziva

tom sadržaju, i na kraju usklađenost pojma sa pripadajućim jezičkim standardom. Uspostavljanje

mreže pojmova i njihovih značenja prioritet je svake naučne i stručne discipline, pa tako i kondicione

pripreme (Omrčen, , Jaklinović-Fressl, 2003).

Kondiciona priprema sportista predstavlja široko područje delovanja na sportistu, jer, osim

fundamentalnog dela, koji se primenjuje u svim sportovima, ima i svojih specifičnosti u okviru

pojedinih sportova ili sportskih disciplina. Iz tih razloga se kondiciona priprema (kondicioni trening)

najčešće shvata kao kompleksan (integralan) proces adaptacije u procesu razvoja i usavršavanja

funkcionalnih i motoričkih sposobnosti, uz striktno uvažavanje biodinamičkih i kinematičkih

struktura određenog sporta (Mohačić, Sporiš, Jukić, Milanović, Ivanković, Komes, 2003).

2

TEHNOLOGIJA KONDICIONE PRIPREMEOvakav filozofski, strategijski i pragmatičan pristup u savremenoj trenažnoj tehnologiji,

da se nadopunjavanje (sinergizam) ili saradnja (interakcija) različitih faktora integriše u

zajednički proces, radi postizanja većeg učinka od uobičajenog zbira ulaznih veličina, valja

posmatrati kroz prizmu komplementarnosti, kao jednako važne i neodvojive funkcionalno-

motoričke funkcije, koje tek sastavljene zajedno, potpuno odražavaju ontološku prirodu

delovanja na sportiste (Stričević, 1989; Milanović, Jukić, Šimek, 2003).

Klasifikacija kondicione pripremeKondicionu pripremu ne treba posmatrati izvan konteksta integralne sportske pripreme,

s obzirom da je krajnje nedopustivo da ona bude sama sebi svrha, već da stvara pretpostavke

za ukupnu optimalnu pripremljenost koja u sistemu kompleksne pripremljenosti ima ulogu

stvaranja osnovnih preduslova za kasniju uspešnu manifestaciju takmičarskih potencijala

sportista (Spasov, 1996; Jukić, 2003).

Shodno ovakvom pristupu i analizi pojma, svrha kondicione pripreme nije obučavanje,

usvajanje ili usavršavanje nekih specifičnih kretnih struktura (motoričkih znanja, taktičko-

tehničkih elemenata) niti dostignuća vezanih za automatizaciju izvođenja pojedinih vežbi, već

se prvenstvena važnost kondicionog treninga ogleda u stvaranju funkcionalno-motoričkih

pretpostavki za manifestaciju tehničko-taktičkih vrednosti u neposrednim (situacionim)

takmičarskim uslovima. Iz tih razloga, glavni akcenat kondicione pripreme treba da bude na

razvoju i usavršavanju funkcionalno-motoričkih sposobnosti sportista, odgodi reakcije

zamora, ubrzanju procesa oporavka i smanjenju broja i težine sportskih povreda.

Kompletan sistem kondicione pripreme je ustvari komponovan od brojnih interakcija

različitih segmenata antropološkog statusa sportista, što upućuje na postojanje integralne

(kompleksne, celokupne) kondicione pripremljenosti. Time se ustvari želi ukazati na važnost

svake druge (segmentarne) kondicione pripreme koja se ispoljava u realnim takmičarskim

uslovima, a koja je u visokoj korelaciji sa postignutim najvišim dometima sportskog

stvaralaštva (Jukić, Milanović, Metikoš, 2003).

3

TEHNOLOGIJA KONDICIONE PRIPREME

Za razliku od ranijeg tzv. "sukcesivnog" ili "spiralnog" metoda treniranja (crtež), za koga je bilo

karakteristično da je u prvoj fazi pripremnog perioda makrociklusa treninga bio isključivi akcenat na

bazičnoj kondicionoj pripremi, pa zatim specifičnoj, tehničkoj, i na kraju taktičkoj, u savremenoj

trenažnoj tehnologiji primenjuje se tzv. "paralelni" metod treniranja (tabela), gde se paralelno radi

na svim vrstama kondicione pripreme, samo se akcenti menjaju. Ovo je naročito važno istaći, s

obzirom da se danas kondiciono treniranje kontinuirano primenjuje u toku celokupnog trajanja

makrociklusa (godišnjeg ciklusa treninga).

Upravo je primena tzv. „paralelnog" metoda treninga, koji se u modernoj tehnologiji

kondicione pripreme primenjuje tokom cele godine (u svim trenažnim periodima, mezo i

mikro ciklusima), doprinela je da se izvrši klasifikacija (grupisanje), odnosno diferencijacija

(razlikovanje) kondicione pripreme na:

4

Sukcesivni ili spiralni metod treniranja

pripremni periodtakmičarski periodprelazili periodVVKPo o o o ooo o oBAKPT T T TT TT ▼SPKPS1KP □ □□ □ □ □INKP▲ A A ▲ ▲A A A A AA A

A A

Paralelni metod treniranja

TEHNOLOGIJA KONDICIONE PRIPREME• viševrsnu kondicionu pripremu (VVKP),• bazičnu kondicionu pripremu (BAKP),• specifičnu kondicionu pripremu (SPKP),• situacionu kondicionu pripremu (SIKP) i• individualnu kondicionu pripremu (INKP).

Iz prikazane tabele se jasno može videti da je u pripremnom periodu godišnjeg ciklusa

treninga najveći akcenat na viševrsnoj kondicionoj pripremi (VVKP), zatim sledi rad na

bazičnoj (BAKP) i specifičnoj kondicionoj priprema (SPKP). Nasuprot tome, u takmičarskom

periodu akcenat je na situacionoj kondicionoj pripremi (SIKP), ali se ne napušta rad na

specifičnoj (SPKP) i bazičnoj kondicionoj pripremi (BAKP). U prelaznom periodu akcenat rada

treba da bude na viševrsnoj, zatim i na bazičnoj kondicionoj pripremi, a isključuju se specifični

i situacioni sadržaji, kako bi se organizam mogao revitalizovati, oporaviti (pre svega nervni

sistem) i pripremiti za predstojeće trenažne cikluse.

Rad na individualnoj kondicionoj pripremi (INKP) prisutan je i obavezujući tokom svih

trenažnih perioda, jer je kreativan, korigujući i komparirajući rad sa sportistima neophodan

od strane svakog trenera, bez obzira na kojoj pripremi je akcenat rada. Trener je dužan da

"osluškuje" organizam svakog sportiste, da uočava i kontroliše da li se na njega "lepe"

primenjeni trenažni sadržaji, metode i opterećenja i da preduzima blagovremene, svrsishodne

i pravovaljane mere, vodeći uvek računa o planiranom (željenom) stanju u određeno vreme.

Raspored akcenata na pojedine vrste kondicione pripreme u takmičarskom periodu

zavisiće od vrste sporta, uzrasta, nivoa pripremljenosti, nivoa pojedinih takmičenja i

postizanja sportske forme, i prepušta se stvaralačkom i kreativnom modelovanju rada

trenera, a u tabeli je mogao biti dat samo načelan pristup.

Viševrsna kondiciona pripremaViševrsna kondiciona priprema podrazumeva skladan i višestran razvoj osnovnih

funkcionalnih i motoričkih sposobnosti primenom opštepripremnih sadržaja treninga širokog

spektra, čiji se osnovni zadatak sastoji u stvaranju uslova za buduća sportska dostignuća. U

pogledu izbora sredstava, neophodne su vežbe raznovrsnog uticaja, kako u pravcu svestranog

usavršavanja (širi "spektar" sredstava), tako i po osobinama delovanja približno izabranoj

specijalizaciji (uži "spektar" sredstava), pri čemu su dopuštene slobodnije varijacije u

korišćenju odgovarajućih kretnih struktura.

Preimućstvo u izboru metoda u ovoj etapi daje se metodama čiji su zahtevi manje intenzivni,

kako bi obezbedili neophodnu postepenost u narastanju opterećenja, jer će se u protivnom, razvijati

sposobnosti koje nisu karakteristične za pojedine sportske aktivnosti. Na primer, ako se radi o

5

TEHNOLOGIJA KONDICIONE PRIPREMEizdržljivosti, to su metode neprekidnog (kontinuiranog) i promenljivog (varijabilnog) opterećenja, sa

produženim intervalima odmora.

Opštu tendenciju dinamike trenažnih opterećenja u ovoj etapi odlikuje postepeno povećanje

njihovog ekstenziteta i intenziteta, sa prioritetnim porastom ekstenziteta opterećenja. Ukupni

intenzitet opterećenja povećava se samo ukoliko to ne isključuje mogućnost povećanja njegovog

ukupnog ekstenziteta do sledeće etape perioda.

Bazična kondiciona pripremaBazična kondiciona priprema se sastoji u razvoju primarnih sposobnosti i karakteristika

sportista sa ciljem razvijanja bazične kondicione treniranosti, primenjujući prvenstveno trenažne

sadržaje koji su usmereni na razvoj sposobnosti i karakteristika sportista koje nisu specifične za

određenu sportsku aktivnost, ali na procese specijalizacije deluju putem transformacije u specifične

sposobnosti i karakteristike, s obzirom da su sa njima u određenim relacijama. Prema tome, sa

njihovim razvojem indirektno se razvijaju i sposobnosti i karakteristike od kojih prvenstveno zavisi

sportski rezultat.

Razvijanje pojedinih bazičnih antropoloških sposobnosti i karakteristika, čija uspešnost

prvenstveno zavisi od izbora odgovarajućih kretnih struktura, njihove primene i opterećenja, ne bi

trebalo da bude usmereno na karakter besciljnog vežbanja, što znači da je nekorisno razvijati

pojedine sposobnosti i karakteristike sportista izolovano od konkretne potrebe.

Dakle, kretne strukture koje su usmerene na razvoj primarnih antropoloških sposobnosti i

karakteristika, moraju biti konstruisane (odabrane) u smeru, da se njihova promena vrši pod

uticajem već prethodno usvojenih (obučenih, automatizovanih) kretnih struktura (vežbi, sadržaja).

Pri tome postoji poznato pravilo, da bez obzira koja je osnova u izboru programskih sadržaja

(trenažnih sredstava), veću prednost će imati sadržaji većeg kompleksiteta, odnosno kojima se

istovremeno postiže veći broj ciljeva.

Trenažna opterećenja se povećavaju na način da se ekstenzitet opterećenja u početku povećava,

zatim stabilizuje i smanjuje, dok se intenzitet opterećenja postepeno povećava usled povećavanja

brzine, tempa, jačine i drugih brzinskih i brzinsko-snažnih karakteristika prilikom izvođenja sve

specifičnijih kretnih struktura.

Specifična kondiciona pripremaSpecifična kondiciona priprema ogleda se isključivo u specifičnoj usmerenosti na razvoj i

usavršavanje primarnih antropoloških sposobnosti i karakteristika sportista. Specifične

kondicione kretne strukture podrazumevaju takve vežbe koje su po strukturi, karakteru i

intenzitetu opterećenja veoma bliske aktivnostima koja se izvode na takmičenju, odnosno

pokazuju najveću povezanost sa postignutim sportskim učinkom.

6

TEHNOLOGIJA KONDICIONE PRIPREMEDok je razvoj motoričko-funkcionalnih sposobnosti usmeren na postizanje maksimalne

specifične kondicione treniranosti, dotle tehničko-taktička priprema obezbeđuje maksimalno

usavršavanje specifičnih formi kretanja, što pretpostavlja, s jedne strane, utvrđivanje ranije

usvojih kretnih struktura, a sa druge strane, povećanje njihove varijabilnosti i primenljivosti u

različitim uslovima sportskog nadmetanja.

To konkretno znači, da dok je sportista kroz viševrsnu i bazičnu kondicionu pripremu

stekao odgovarajuće preduslove za što bolju bazičnu pripremljenost i savladao niz tehničko-

taktičkih elemenata svoje sportske grane ili discipline, dotle on putem specifične kondicione

pripreme mora stečena znanja postepeno da objedinjuje i da ih zajednički dalje razvija,

usavršava i usmerava.

Na današnjem nivou sportske tehnologije dobro je poznato da se na osnovu

laboratorijskih ili nekih drugih ispitivanja (eksperimentalnih merenja, testiranja) mogu dobiti

samo komplementarni (pomoćni, dopunjujući) podaci o kondicionoj fundamentalnoj

trenažnoj pripremljenosti, odnosno, da li sportisti poseduju tzv. "fundamentalnu podlogu" za

dalji rad na specifičnim i genski uslovljenim antropološkim karakteristikama. Primarne i

relevantne antropološke osobine, sposobnosti i karakteristike od kojih zavisi sportski rezultat,

obavezno sa što preciznijim kontrolnim pokazateljima i normativima, mogu se na optimalan i

efikasan način razvijati samo kod sportista za koje poseduju genske potencijale i ako treniraju

u što specifičnijim uslovima, približno onim u kojima će se i takmičiti. Međutim, da bi se sve

ovo moglo postići, neophodno je u trenažnoj i takmičarskoj aktivnosti na kontinuiran način

vršiti buduće (željeno) i trenutno (inicijalno, kontrolno) situaciono modelovanje, uz

neprekidnu međusobnu komparaciju i korekciju.

Situaciona kondiciona pripremaSituaciona kondiciona priprema je usmerena na učenje i usavršavanje željenih i

svrsishodnih kretnih struktura (tehničkih elemenata, motoričkih informacija), pri čemu se

trenažni sadržaji sprovode na krajnje selektivan način, izvršenom izboru postojećih ili

sačinjenoj novoj konstrukciji pojedinih specifičnih (situacionih) kretnih struktura (predvežbi,

međuvežbi, vežbi), koje su po svom obliku, karakteru, strukturi i intenzitetu najbliže

situacionoj (takmičarskoj) kretnoj aktivnosti.

Pri tome, kao krajnje ishodište, treba imati u vidu, da se sa što manje strukturalnih kretnih

elemenata postigne što brži i bolji efekat pri vežbanju i usvajanju relevantnih kretnih struktura,

pomoću kojih se mogu na optimalan način trenirati (razvijati) primarne (vodeće) antropološke

sposobnosti i karakteristike, koje su u funkciji najveće uspešnosti u nekoj sportskoj aktivnosti.

U sportskoj praksi i trenažnoj tehnologiji, postalo je sasvim izvesno, da bez detaljnijeg

proučavanja i analiziranja situacione efikasnosti trenažne i takmičarske aktivnosti ne može se resiti

7

TEHNOLOGIJA KONDICIONE PRIPREMEni pitanje uspešnog situacionog modelovanja u tehnologiji sportskog treninga i takmičenja. Značaj

situacionog trenažnog i takmičarskog modelovanja sportske aktivnosti sastoji se u tome, da bilo ko i

koliko bude merio i testirao sportistu u laboratorijskim (veštačkim) uslovima ili na neki drugi

empirijski (eksperimentalni) način, neće biti u stanju da na osnovu tih rezultata merenja (testiranja),

kontrolisanja i praćenja, bez neposrednih situacionih pokazatelja, normativa, analiza i predviđanja,

na adekvatan (objektivan) način pruži odgovor, da li je sportista na optimalan način pripremljen i da

li u određeno vreme i na uspešan način može postići željeni rezultat.

Isto tako je izvesno, da među vodećim stručnjacima i naučnicima u svetu odavno postoji

jedinstveno mišljenje, a to je, da što češća i sa što jačim protivnicima kontrolna takmičenja ustvari

predstavljaju najbolje i najobjektivnije testove i pokazatelje nivoa pripremljenosti sportista, odnosno

sportskih ekipa. Shodno tome, sasvim je izvesno, da sportski rezultat predstavlja posledicu

(ishodište) primene trenažne tehnologije (sadržaje, metode i volumene opterećenja), odnosno, da se

sistem vrednosti u sportu stiče i stvara u uslovima gde sportista trenira, za kakav nivo takmičenja se

priprema, s kim trenira, u koje vreme, u kom mestu će se takmičiti i kakav rezultat treba da postigne.

Shodno tome, a u vezi ostvarivanja najoptimalnijih ishodišta procesa treninga i takmičarske

aktivnosti, dominantan, najefikasniji i najproizvodniji način na koji se to može postići je tzv.

situacioni metod treninga, iz razloga, što se tom metodom istovremeno usavršavaju motorička

znanja (tehnika i taktika) i na optimalan način menjaju primarne antropološke sposobnosti i

karakteristike, a finalni rezultati treninga su u pozitivnoj korelaciji sa situacijama u kojima se efekti

treninga mogu na uspešan način primeniti u realnim životnim situacijama, odnosno u takmičarskoj

aktivnosti.

U vezi s tim, valja naglasiti, da se metodika vežbanja (obučavanja) pojedinih tehničkih elemenata

u današnjoj praktičnoj aktivnosti još uvek više sprovodi na osnovu tradicije, iskustva i intuicije, a

veoma malo na novokonstruisanim, selekcionisanim i putem eksperimenata proverenim situacionim

i eksperimentalnim tretmanima kretnih struktura, usmerenih na to, da se sa što manjom učestalošću

i količinom (brojem) optimalnih struktura, postignu što brži i veći efekti u vežbanju (obučavanju,

učenju, treniranju) pojedinih finalnih tehničkih situacionih elemenata.

Samo primena trenažnih opterećenja visokog intenziteta kod sportista dovodi do

znatnog poboljšanja relevantnih sposobnosti sportista, dok trening niskog intenziteta

opterećenja ne izaziva u dovoljnoj meri poboljšanje bioenergetskog kapaciteta. Prednost

primene sadržaja visokog intenziteta ogleda se u tome, da su takvi trenažni sadržaji (vežbe)

po svojoj strukturi, karakteru i intenzitetu izvođenja sasvim bliski onima koji se javljaju na

takmičenju, i time doprinose povećanju radne sposobnosti sportiste u situacionim uslovima, a

to znači i postizanja vrhunske sportske forme u željenom vremenu.

U vezi s tim, i u naučnim istraživanjima ulažu se veliki napori, da se prilikom konstrukcije

programiranja sadržaja vrši, s jedne strane, u pravcu vežbanja (učenja), usavršavanja i

usvajanja (automatizacije) određenih kretnih struktura (tehnike), a sa druge strane, u pravcu

optimalnog razvoja (treninga) pojedinih relevantnih antropoloških karakteristika.8

TEHNOLOGIJA KONDICIONE PRIPREMEVežbanje (učenje), usavršavanje i usvajanje željenih i svrsishodnih kretnih struktura

(sportsko-tehničkih elemenata, motoričkih informacija) neophodno je da se zasniva na krajnje

selektivan način, izvršenom izboru ili sačinjenoj novoj konstrukciji pojedinih specifičnih

(situacionih) kretnih struktura (predvežbi, međuvežbi, vežbi), koje su po svom obliku,

karakteru i strukturi najbliže situacionoj kretnoj aktivnosti.

Pošto efekti primene kretnih struktura (sadržaja) zavise i od metoda treninga, za svaku

strukturu vežbi važno je unapred znati i koliko koji sadržaj treba konzumirati za određenu

svrhu, kao i kako ga treba primeniti. Praktično, to znači, da neki sadržaj po svom

kompleksitetu može biti pogodan za ostvarenje nekog cilja, a da se on ipak ne ostvari zbog

neadekvatnog treniranja (metoda primene sadržaja) pri čemu se mogu proizvesti i suprotni

efekti. Iz tih razloga, pored informacija šta se kojim sadržajem rešava, neophodne su i

informacije koliko i kako koji sadržaj treba da se primeni, kao i kakvo opterećenje pri tome

treba dati u određenim intervalima. Očito je da se sadržaji, metode i opterećenja ne mogu

izolovano posmatrati, analizirati i primenjivati, već ih je potrebno rešavati kao međuzavisne i

međusobno uslovljene elemente prilikom konstruisanja, komponovanja, programiranja i

operacionalizovanja trenažnog procesa.

Gotovo je nemoguće primeniti tehnološki proces (transformacijski postupak) vežbanja ili

treninga ako nije poznato koje antropološke osobine, sposobnosti i motorička znanja

učestvuju u uspehu, kakva je njihova važnost, kakav imaju hijerarhijski uticaj na postizanje

uspeha, pomoću kojih programskih sadržaja, metoda i opterećenja se mogu na najoptimalniji

način razviti, kao i pomoću kojih se mernih instrumenata i na koji način mogu meriti i

kontrolisati.

Razvijanje pojedinih relevantnih antropoloških sposobnosti i karakteristika, čija

uspešnost prvenstveno zavisi od izbora odgovarajućih vežbi, njihove primene i opterećenja,

ne bi trebalo da bude usmereno na karakter besciljnog vežbanja, što u konkretnom slučaju

znači da je u okviru kondicione pripreme nekorisno razvijati pojedine sposobnosti i

karakteristike sportista izolovano od konkretne potrebe.

Dakle, sredstva (vežbe, kretne strukture) treninga ili vežbanja koja su usmerena na razvoj

relevantnih antropoloških sposobnosti i karakteristika moraju biti konstruisana i/ ili odabrana u

smeru da se njihova promena vrši pod uticajem već prethodno usvojenih (obučenih,

automatizovanih) kretnih struktura (vežbi, sadržaja). Pri tome postoji poznato pravilo, da bez obzira

koja je osnova u izboru programskih sadržaja (sredstava), veću prednost će imati sadržaji većeg

kompleksiteta, odnosno kojima se istovremeno postiže veći broj ciljeva (Mraković, 1992).

Individualna kondiciona pripremaIndividualna kondiciona priprema je pre svega usmerena na dopunski razvoj onog dela

antropološkog statusa pojedinaca koji nije genski uslovljen, a koji može posrednim postupkom i 9

TEHNOLOGIJA KONDICIONE PRIPREMEkumulacijom trenažnih efekata, podići njihov kompletan genski potencijal, radi ostvarivanja najviših

sportskih dometa, vodeći računa pri tome, s jedne strane, o integralnom modelu, a sa druge strane, o

modelu pojedinih segmenata.

U okviru kondicione trenažne tehnologije, poslednjih godina se intenzivirao rad na selekciji,

homogenizaciji i idividualizaciji trenažnog procesa, kao reakciji na godinama kritikovan i osporavan

tradicionalni trenažni rad, po kome trener sportistima obezbeđuje isti pristup i postupak,

orijentišući se prvenstveno ka prošeku.

Iz tih razloga su u savremenoj kondicionoj trenažnoj tehnologiji upravo i proizašli zahtevi za

takvim strategijskim i metodološkim pristupom, koji će davati blagovremene i optimalne informacije

na osnovu kojih će trener u toku kontinuiranog trenažnog procesa moći izvršiti prilagodavanje

trenažnih sadržaja antropološkim karakteristikama sportista, njihovim potrebama i mogućnostima,

a u okviru određenih klasifikovanih grupa i/ili pojedinaca.

Shodno tome, trener kroz neposredan operativan rad sa sportistima treba da za svakog

pojedinca neprekidno pronalazi i primenjuje nove trenažne sadržaje, nove metode treninga i nove

varijante opterećenja na treningu. Čak i kada do detalja sve to isplanira i mnogo puta izvrši proveru

nivoa pripremljenosti svakog pojedinca uoči takmičenja, trener se u toku operativnog trenažnog

rada sukobljava sa elementima nepoznatog, jer pred svako takmičenje sportista ima drugi nivo

pripremljenosti motoričkih i funkcionalnih sposobnosti, kao i usvojenosti i primenljivosti pojedinih

situacionih kretnih (tehničko-taktičkih) struktura.

Pri tome je veoma važno naglasiti, da prilikom operativnog sprovođenja plana i programa

trenažnog rada trener treba da neprekidno posmatra individualne reakcije sportiste, kako bi posle

određenog vremena mogao da odredi koji su trenažni sadržaji, metodi i opterećenja najefikasniji za

svakog sportistu (reakcija je individualna), pronađe najbolji režim rada i istovremeno da što

detaljnije prouči njegove latentne individualne mogućnosti za budući rad.

Programe viševrsne i bazične kondicione pripreme većim delom sprovodi kondicioni

trener, specifičnu i situacionu kondicionu pripremu sprovodi trener specijalista, a

individualnu kondicionu pripremu treneri sprovode zajednički, koji su u neprekidnoj

komunikacionoj vezi sa svim ostalim stručnjacima koji su odgovorni za sprovođenje

tehnologije kondicione pripreme sportista u celini.

LiteraturaJukić, I., Milanović, D., Metikoš, D. (2003). Struktura kondicijskog treninga. Zbornik radova,

Međunarodni inanstveno-stručni skup "Kondicijska priprema sportaša" (26-32). Zagreb:

Kineziološki fakultet Sveučilišta u Zagrebu. Jukić, I. (2003). Osnove kondicijskog treninga.

Kondicijski trening 1, Vol.l (4-8). Zagreb: UKTH Malacko, J. (2008). Projektiranje i implementiranje

kondicijske pripreme u dizanju utega na temelju

utvrđivanja utjecaja situacijskih i bazičnih kretnih struktura na trzaj i izbačaj i njihovih relacija.

Zbornik radova, 6. godišnja međunarodna konferencija "Kondicijska priprema sportaša 2008"

10

TEHNOLOGIJA KONDICIONE PRIPREME(279-282). Zagreb: Kineziološki fakultet Sveučilišta u Zagrebu. Milanović, D., Jukić, I., Simek, S.

(2003). Kondicijska priprema sportaša. Zbornik radova, Međunarodni

inanstveno-stručni skup "Kondicijska priprema sportaša" (10-19). Zagreb: Kineziološki fakultet

Sveučilišta u Zagrebu.

Milanović, D. (2007). Teorija treniga. Dopunski sadržaji sportske pripreme (308-311). 3. izdanje.

Zagreb: Kineziološki fakultet Sveučilišta u Zagrebu

Mohačić, V., Sporiš, G., Jukić, I., Milanović, D., Ivanković, B., Komes, Z. (2003). Kondicijska priprema u

nogometu. Zbornik radova, Međunarodni inanstveno-stručni skup "Kondicijska priprema sportaša"

(404-412). Zagreb: Kineziološki fakultet Sveučilišta u Zagrebu.

Mraković, M. (1992). Uvod u sistematsku kineziologiju. Zagreb: Fakultet za fizičku kulturu.

Omrčen, D., Jaklinović-Fressl, Ž. (2003). Treba li nam pojmovnik kondicijske pripreme sportaša -

moguća svrha i zadaci. Zbornik radova. Međunarodni znanstveno-stručni skup „Kondicijska

priprema sportaša" (157-161). Zagreb: Kineziološki fakultet Sveučilišta u Zagrebu.

Spasov, G. (1996). Sport i kondicija. Skopje: Sojuz na sportskite pedagozi na Republika Makedonija.

Stričević, M. et. al. (1989). Modem Karate: Scientific Approach to Conditioning and Training. Miroto

Publishing Co., Inc. USA.

11