POSLE HLADNOG RATA - milanmpopovic.info hladnog rata Sedam tekstova.pdf · pakta), s jedne, i Istoka (SSSR, odnosno Varšavskog pakta), s druge strane. Epitet "hladni", ovaj rat je

Milan Popović

POSLE HLADNOG RATABalkanska postmoderna 2

Milan Popović: POSLE HLADNOG RATA

(

POSLE HLADNOG RATASavremeni svet i savremeni politički sistemi

posle hladnog rata: interpretacija škole svetskog sistema

UvodPod takozvanim hladnim ratom, podrazumeva se period

razvoja medjunarodnih odnosa posle drugog svetskog rata, koji je karakterisala ideološka, politička, vojna i ukupna blokovska (bi)polarizacija i konfrontacija izmedju velikih sila Zapada (SAD, Velike Britanije i Francuske, odnosno NATO/Severnoatlanskog pakta), s jedne, i Istoka (SSSR, odnosno Varšavskog pakta), s druge strane. Epitet "hladni", ovaj rat je dobio zbog toga što su njegovi akteri svoje ciljeve (nadmoć i dominaciju u medjunarodnim odnosima) nastojali da ostvare i ostvarivali izbegavajući direktni oružani sukob (novi, sveuništavajući, svetski nuklearni rat), putem blokovske i interesne podele sveta, trke u naoružanju (posebno u oblasti nuklearnog i drugog oružja za masovno uništavanje), takozvane strategije odvraćanja i ravnoteže straha.

Od kraja 1960-ih politika hladnog rata počela je da se postepeno preobražava u politiku pregovaranja i popuštanja zategnutosti (detanta), ali je do definitivnog kraja hladnog rata (i ideološke pobede Zapada) došlo tek 1989-e, nakon epohalnog sloma komunizma i pada Berlinskog zida.

Glavne promene koje je posthladnoratovska era već donela vide se golim okom: raspad SSSR-a i čitavog istočnog bloka, ostanak SAD kao jedine preostale supersile, fragmentacija ranije bipolarnosti u novu multipolarnost, eskalacija mnoštva regionalnih i

13


lokalnih (posebno takozvanih etničkih) kriza i ratova na periferiji svetskog sistema, te porast nestabilnosti u svetu uopšte.

Kada je reč o OPISU (deskripciji) ovih promena, medju analitičarima gotovo da i nema ozbiljnijih razlika i sporova. Razlike i sporovi se javljaju prilikom TUMACENJA (interpretacije), kao i prilikom PREDVIDJANJA daljeg toka i krajnjeg ishoda ovih promena.

\ Najvećim delom, ove razlike i sporovi proizilaze iz različitihteorijsko-metodoloških pretpostavki pojedinih teorija odnosno škola mišljenja. U tekstu koji sledi, tumačenje i predvidjanje velike posthladnoratovske promene sveta, izlaže se sa stanovišta jedne specifične teorije/škole, teorije/škole svetskog sistema američkog sociologa Imanuela Volerstina, ali se, u najvažnijim pitanjima, uporedo sa ovim, izlažu i tumačenja/predvidjanja nekih drugih značajnih (post)modernih teorija odnosno škola misljenja.

Uz Uvod, ovaj tekst sadrži još i pet odeljaka. Na konkretan izbor, obim, sadržinu i formu ovih odeljaka, pored samog predmeta, najviše je uticala i glavna namena teksta, činjenica da je on zamišljen i napisan kao četvrti deo udžbenika Savremeni politički sistemi, koji se koristi kao osnovni udžbenik za izučavanje istoimenog predmeta na drugoj godini studija Pravnog fakulteta u Podgorici odnosno na četvrtoj godini studija Pravnog fakulteta u Novom Sadu. Tako se, odmah nakon prvog odeljka (Posthladnoratovska era: retorika ili zbilja?), u kojem se izlažu osnovni analitički pojmovi škole svetskog sistema (a na osnovu ovih pojmova, i osnovna orijentacija u svetskom prostoru i vremenu), već u drugom odeljku (Posle hladnog rata: više ili manje demokratije?), izlažu i glavni svetsko-sistemski elementi za odgovor na verovatno najznačajnije pitanje nauke o savremenim odnosno uporednim političkim sistemima danas. U trećem odeljku (Nova nauka?), izlažu se osnovni elementi nove nauke i nove epistemologije (epistemologija je nauka o opštim pretpostavkama i principima naučnog saznanja), a u okviru ovih, i osnovne informacije o školi svetskog sistema Imanuela Volerstina. U četvrtom odeljku (Kapitalizam, socijalizam, komunizam, postkomunizam), izlažu se elementi za neophodnu kritičku svetsko- sistemsku demitologizaciju i rekonstrukciju temeljnih

14


iskustava/pojmova modernog (i postmodemog) doba. Konačno, u poslednjem, petom odeljku (Alternativni scenariji budućnosti), izlažu se i glavni alternativni scenariji bliže i dalje budućnosti savremenog svetskog sistema, a u tom sklopu, i svetsko-sistemski značaj nasilnog/ratnog raspada SFRJ i tekućeg posthladnoratovskog balkanskog haosa i rata.

Na kraju ovog Uvoda, sledi još samo jedna prethodna napomena. Ne samo u poslednjem, nego i u svim ostalim odeljcima ovog rada, najviše ima PREDVIDJANJA BUDUĆNOSTI. Predvidjanje budućnosti je, kao što je to isticao i Karl Poper (Karl Popper), naučno mogućno i legitimno: u ovom radu i inače, naučno predvidjanje se ekstrapolira (izvodi) iz sekularnih trendova i cikličkih ritmova socijalnog/istorijskog ISKUSTVA, koje se može intersubjektivno odnosno naučno proveriti (za razliku od religijskog odnosno ideološkog proricanja/proročanstva koje je naučno nelegitimno jer se temelji na intersubjektivno odnosno iskustveno i naučno neproverljivoj misteriji, veri ili dogmi).

1. Posthladnoratovska era: retorika ili zbilja?U ideološkom govoru, kao pobednik hladnog rata najčešće se

navodi apstraktni, nediferencirani Zapad. U stvarnosti, medjutim, taj pobednik je mnogo konkretniji i složeniji: to je čitav niz vladajućih konzervativnih režima i klasa Zapada, ali, uz njih, i čitav niz novouspostavljenih, formalno liberalnih a faktički, najčešće, (agresivno)nacionalističkih i, u odnosu na Zapad, ekstremno zavisnih i klijentskih postkomunističkih režima i klasa Istoka.

U rečniku pobednika hladnog rata (i onih na Zapadu, i onih na Istoku), "nova posthladnoratovska era" je jedna od najčešćih fraza. Nista novo: pobednik i danas piše istoriju, i, naravno, i danas ju piše počinjući od samog sebe ("nova era"). Pravo pitanje je: da li je "nova posthladnoratovska era" samo retorika, ideologija i propaganda pobednika, ili je i nešto više od toga, stvarnost, stvarna promena, stvarni početak nekog novog vremena?

Naš odgovor na ovo pitanje bliži je drugoj od ponudjenih alternativa. STVARNA posthladnoratovska promena sveta, medjutim, najčešće je sasvim drugačija (pa i suprotna) od "nove

15


posthladnoratovske ere" koja nam je poznata iz retorike, ideologije i propagande pobednika. Da bi se ova razlika (pa i suprotnost) dobro razumela, pak, kraj hladnog rata i 1989-a, moraju se kritički rasvetliti pomoću nekoliko OSNOVNIH POJMOVA škole svetskog sistema. Takvi su, pre svega, pojmovi: istorijski sistem; savremeni svetski sistem; vreme i prostor; sekularni trendovi i ciklički ritmovi; centar, poluperiferija i periferija.

Po Imanuelu Volerstinu, ISTORIJSKI SISTEM je relativno samostalna i složena celina ekonomskih, političkih i kulturnih procesa koja ima relativno velik obim, dugo trajanje i jasne granice u vremenu i prostoru. U jednoj tipologiji koja obuhvata čitav istorijski razvoj i u kojoj nije teško prepoznati odgovarajuće uticaje nemačkog sociologa Maksa Vebera (Max Veber), Imanuel Volerstin je sve istorijske sistema podelio na: 1) RECIPROČNE MINI-SISTEME koje odlikuje jedna privreda, jedna zajednica j jedna kultura, kao i relativno mali obim, kratko trajanje i pravilo reciprociteta (uzajamnosti i uzvraćanja) kao osnovno pravilo privrednog i ukupnog društvenog života (primer jednog ovakvog recipročnog mini-sistema je i plemenska organizacija u Crnoj Gori, čiji su tragovi u svesti i običajima relativno jaki čak i na kraju XX veka); i2) SVETSKE SISTEME koje odlikuje relativno veliki obim i dugo trajanje. Svetske sisteme, pak, Imanuel Volerstin je dalje podelio na A) REDISTRIBUTIVNA SVETSKA CARSTVA koje karakteriše jedna (redistributivna) privreda, jedna (centralizovana) politička zajednica/organizacija (imperija, carstvo) i više kultura; i B) SVETSKE EKONOMIJE/PRIVREDE koje karakteriše jedna privreda, više političkih entiteta (država) i više kultura. Prema istom autoru, od 10000-e godine pre nove ere do 1500-e godine nove ere trajala je difuzna i spora koegzistencija velikog broja recipročnih mini- sistema i svetskih sistema, svetskih carstava i svetskih ekonomija (ipak, sa prevlašću svetskih carstava). Oko 1500-e dolazi do značajne promene. Po prvi put u istoriji, tada dolazi do formiranja i konsolidovanja jedne specifične svetske privrede (evropske kapitalističke privrede) koja uspeva da nadvlada i apsorbuje sva okolna svetska carstva (pored ostalih i rusko, otomansko i kinesko) i sve okolne recipročne mini-sisteme. Krajem XIX veka evropska kapitalistička privreda uspeva da se proširi na čitavu zemljinu kuglu. Od tog momenta, na Zemlji, po prvi put u Ijudskoj istoriji,

16

Milan Popovič: POSLE HLADNOG RATA

postoji samo jedan vladajući istorijski sistem (čiji su različiti nazivi): savremeni svetski sistem, svetski kapitalistički sistem, svetska kapitalistička privreda, kapitalizam istorijski sistem.

VREME I PROSTOR su dve osnovne determinante i analitičke dimenzije svakog istorijskog sistema, pa i savremenog svetskog sistema, sekularni trendovi i ciklički ritmovi dva različita tipa kretanja odnosno promene ovog sistema u vremenu, a centar, poluperiferija i periferija tri različite zone tog sistema u prostoru.

SEKULARNI TRENDOVI predstavljaju dugotrajne, viševekovne i linearne tendencije rasta, razvoja i promene, a CIKLIČKI RITMOVI nešto kraće fluktuacije odnosno periodična ponavljanja širenja (ekspanzije) i skupljanja (kontrakcije) savremenog svetskog sistema.

Rodjen na Mediteranu, u takozvanom dugom XVI veku (u periodu od 1450-e do 1650-e), savremeni svetski sistem je i danas vladajući svetski sistem, mada, po Imanuelu Volerstinu i drugim svetsko-sistemskim analitičarima, već u krizi i zalasku. U svakom slučaju, u proteklih pet vekova, rast i razvoj ovog sistema nosilo je sledećih šest sekularnih trendova: 1) GEOGRAFSKA EKSPANZIJA odnosno stalno pomeranje spoljašnjih granica sistema putem neprestanog inkorporiranja (uključivanja), hijerarhizovanja i periferizovanja novih geografskih oblasti u sistem; 2) UNIVERZALIZACIJA ROBNE PROIZVODNJE, posebno zemlje i rada odnosno radne snage (PROLETARIZACIJA), ali i svih drugih materijalnih i nematerijalnih dobara; 3) UNIVERZALIZACIJA UGOVORNE REGULACIJE kao jedan od uslova robne proizvodnje;4) MEHANIZACIJA I AUTOMATIZACIJA odnosno tehnički progres;5) RAST MEDJUZAVISNOSTI izmedju naroda i država u mejunarodnom i medjudržavnom sistemu; i 6) RAST POLARIZACIJE izmedju centra, poluperiferije i periferije sistema. lako sa promenljivim intenzitetom i u ciklusima, svih ovih šest procesa, u proteklih pet vekova, imalo je postojan linearan odnosno sekularan trend/rast. Da su se ovi procesi/trendovi već iscrpli (ili da su već sasvim blizu svog definitivnog iscrpljivanja), pak, dokazuju ne samo svetsko-sistemski, nego i mnogi drugi savremeni analitičari (dovoljno je da se setimo samo takozvanog Rimskog kluba i njegove čuvene studije o granicama privrednog rasta).

17


Za otkriće cikličkih ritmova najzaslužniji su brojni ekonomisti i istoričari, posebno brojni privredni istoričari (po onima koji su ih otkrili, ovi ritmovi najčešće i nose ime). Do otkrića cikličkih ritmova ovi su došli odnosno dolaze ne putem deduktivnog, intuitivnog ili nekog sličnog, ne/nad/vaniskustvenog metoda (toliko karakterističnog za filozofe kada opisuju slične pojave, na primer i za jednog od najvećih medju njima, G. V. F. Hegela, kada opisuje kretanje "svetskog duha"), nego putem jednog od najznačajnijih empirijsko-analitičkih metoda, putem kvantitativne odnosno statističke obrade dugih vremenskih serija odabranih privrednih i društvenih indikatora (pokazatelja).

Dinamika cikličkih ritmova je identična (relativno pravilno ponavljanje to jest smenjivanje takozvanih A-faza odnosno faza uspona, rasta, ekspanzije, i takozvanih B-faza odnosno faza padanja, opadanja, kontrakcije privrednih i ukupnih društvenih aktivnosti), ali je njihovo trajanje različito. Najduži medju njima su takozvani LOGISTIČKI CIKLUSI: njihova dužina je od jednog do tri veka (tako da ih je od desetog veka do danas bilo ukupno četiri), i u bitnoj su vezi odnosno korelaciji sa ciklusima hegemonije medjudržavnog sistema (koji je jedna vrsta pravno-političke nadgradnje svetske privrede). Od cikličkih ritmova koji su kraći od logističkih ciklusa, najduži i najpoznatiji su takozvani KONDRATJEJEVLJEVI DUGI TALASI u ekonomiji (ime su dobili po Nikolaju Kondratjevu, ruskom ekonomisti koji ih je 1920-ih prvi jasno uočio i opisao): dužina ovih talasa je 50-60 godina (sa relativno pravilnim ponavljanjem odnosno smenjivanjem 20-30- godišnjih A-faza ekspanzije i 20-30-godišnjih B-faza kontrakcije privrednih i društvenih aktivnosti), tako da ih je, računajući od modernih vremena (to jest od francuske buržoaske revolucije 1789- e) do danas, bilo ukupno četiri. Najzad, otkriveni su i drugi, još kraći ciklički ritmovi: takozvani hiper-ciklus od oko 20 godina, Labrusov inter-ciklus od oko 15 godina, Juglarov ciklus od 8-10 godina, Kičinov ciklus od oko 40 meseci, i, na kraju, i najmanji, takozvani sezonski ciklusi od svega nekoliko meseci.

Otkriće sekularanih trendova i cikličkih ritmova u privredi i istoriji imalo je za posledicu i bitno novu konceptualizaciju i kalkulaciju vremena: vreme je oslobodjeno unapred postuliranih pravaca, vrednosti i mitova (pa i mita progresa odnosno

18


progresivizma kao centralnog mita modernog doba), a umesto starog, njutnovskog, diskontinuelnog i faznog, otpočelo je novo, postnjutnovsko i kontinuelno računanje vremena. Istorija, posebno istorija francuske škole anala, a unutar ove posebno istorija "dugog trajanja" Fernana Brodela (Fernand Braudel), sve manje je politička, dvorska i "dogadjajna", a sve više privredna, socijalna, kulturna i "strukturalna". Za kritičko rasvetljavanje i razumevanje hladnog rata i posthladnoratovske ere, nova istorija, nova konceptualizacija i novo računanje vremena, od izuzetnog su značaja.

CENTAR, POLUPERIFERIJA I PERIFERIJA nisu samo zgodni slikoviti izrazi (metafore), nego su i naučno, kvalitativno i kvantitativno definisani i provereni analitički pojmovi pomoću kojih se kritički rasvetljava savremeni svetski sistem u prostoru.

Prostor odnosno svet o kojem je ovde reč ima i svoje konkretno-istorijsko ime i odredjenje. To je SVETSKA KAPITALISTIČKA PRIVREDA koja je nastala u takozvanom dugom XVI veku, koja je od tada više puta oblikovana odnosno preoblikovana, do XIX veka najpre samo kao EVROPSKA, od tada i kao SVETSKA (u najužem smislu te reči), no koja je bila i ostala HIJERARHIJSKI STRUKTURIRANA kao konfliktno jedinstvo centra, poluperiferije i periferije, tih svojih polarno različitih i suprotstavljenih, a ipak povezanih i spregnutih strukturalnih i funkcionalnih delova.

NEJEDNAKA RAZMENA (pojam i termin Argiri Emanuela) bila je i ostala glavni političko-ekonomski mehanizam, DOMINACIJA centra odnosno DOMINIRANOST I ZAVISNOST (polu)periferije glavni kvalitet, a NE-RAZVOJ odnosno RAZVOJ NE-RAZVOJA (pojam i termin Andre Gunder Franka) glavna konsekvenca ove hijerarhijske strukture.

Centar, poluperiferija i periferija, samo su analitički pojmovi (apstrakcije). U stvarnosti, medjutim, ne postoji samo jedan, nego tri centra i tri ovima gravitirajuće poluperiferije i periferije svetskog sistema: Japan (Azija), Zapadna Evropa (Afrika i Balkan; Balkan je, preciznije govoreći, poluperiferija Zapadne Evrope) i SAD (Srednja i Južna Amerika).

KVALITATIVNO (teorijski), centar, poiuperiferija i periferija savremenog svetskog sistema, definišu se putem VRSTE

19


EKONOMSKIH AKTIVNOSTI koje u odredjenoj zemlji preovladjuju: centar čine razvijene odnosno najrazvijenije zemlje u kojima preovladjuju aktivnosti takozvane sive mase (takozvani kvartarni i tercijarni sektor: globalno odlučivanje, kontrola i upravljanje), periferiju nerazvijene zemlje u kojima preovladjuju aktivnosti čistog izvršavanja (takozvani primarni sektor), a poluperiferiju takozvane zemlje u razvoju u kojima preovladjuje mešavina upravljačkih i izvršnih aktivnosti. KVANTITATIVNO (operacionalno), pak, ove tri zone savremenog svetskog sistema definišu se putem odgovarajućeg nivoa BRUTO NACIONALNOG DOHOTKA PO GLAVI STANOVNIKA kao najpotpunijeg. i najpouzdanijeg sintetičkog indikatora (pokazatelja).

Tek sada, nakon izlaganja osnovnih pojmova škole svetskog sistema, možemo izložiti i razumeti i O SN O VN U ORIJENTACIJU 1989-e (kraja hladnog rata i posthladnoratovske ere) u istorijskom prostoru i vremenu. Pre toga, izložićemo, ipak, i tri interpretacije 1989-e koje su bliže "dogadjajnoj istoriji" i starom računanju vremena: 1) 1989-e je okončan skoro poluvekovni hladni rat (1945- 1989); 2) 1989-e je došlo i do definitivnog istorijskog sloma ruskog i istočnoevropskog komunizma/etatizma (1917-1989); i 3) najzad, 1989-a se može označiti i kao ruska i istočnoevropska "francuska buržoaska revolucija" (1789-1989).

Osnovne orijentacije u prostoru i vremenu nema izvan višestruke dinamike cikličkih ritmova i sekularnih trendova. A ova dinamike je, od sredine 1970-ih (preciznije, od 1974-e), prema rigoroznim kvantitativnim odnosno statističkim analizama škole svetskog sistema, krajnje nepovoljna. Prema ovim analizama, naime, savremeni svetski sistem se od 1974-e nalazi u stanju VIŠESTRUKOG DUG O G PADANJA, to jest u isto vreme se nalazi: 1) u opadajućoj odnosno B-fazi SAD hegemonije; 2) u opadajućoj odnosno B-fazi četvrtog logističkog ciklusa, 3) u opadajućoj odnosno B-fazi četvrtog Kondratjeva, i 4) u stanju potpune iscrpljenosti odnosno u stanju bliskom potpunoj iscrpljenosti sekularnih trendova.

Višestruko dugo padanje o kojem je reč predstavlja, zapravo, manifestaciju istorijske iscrpljenosti odnosno STRUKTURALNE KRIZE savremenog svetskog sistema. Kao i svaki istorijski sistem,

20


naime, i ovaj ima svoj istorijski početak (radjanje), razvitak (život) i kraj (smrt): prema Imanuelu Volerstinu i drugim svetsko-sistemskim analitičarima, savremeni svetski sistem je, nakon radjanja u takozvanom dugom XVI veku, i nakon razvitka u nekoliko narednih vekova, ratne 1914-e ušao i u svoju strukturalnu krizu, u toj krizi je i danas, i u njoj će ostati do oko 2050-e, kada se može očekivati pojava odnosno radjanje novog istorijskog sistema.

U krizi se, da upotrebimo specifične termine llje Prigožina (llya Prigogine), odigrava istovremena "bifurkacija" (razdvajanje, raskršće, raspadanje) starog i "nukleifikacija" (začinjanje, rast, stvaranje) novog istorijskog sistema. Ovaj dvostruki proces je posebno intenzivan i čak dramatičan u toku takozvanih godina "kaskada": takva je bila burna 1968-a, takva je i naša, još burnija 1989-a.

O različitim mogućim ishodima ovog dvostrukog procesa, to jest o različitim alternativama bliže i dalje budućnosti (pa i one oko 2050-e), biće više reči u petom odeljku. Ovde ćemo navesti samo još nekoliko najznačajnijih opštih karakteristika tog procesa.

Dve najopštije i najuočljivije karakteristike tog procesa, svakako su HAOS I NASILJE. Zbog toga ni tekući posthladnoratovski balkanski haos i rat nisu ni malo slučajan, niti samo lokalni poremećaj. U godinama i decenijama koje su pred nama, može se očekivati samo širenje tendencije haosa i nasilja (pa i širenje novog fašizma kao njenog zgusnutog oblika), i to ne samo na (polu)periferiji, nego sve više i u centru (centrima) svetskog sistema. Kao odgovor na ovu tendenciju, može se, medjutim, očekivati i širenje odnosno jačanje protiv-tendencije, odbrane života, mira i demokratije. Perspektiva je, dakle, baš kao i onaj dvostruki proces, krajnje protivrečna i neizvesna.

Čitavih pola veka, opasnost od izbijanja sveuništavajućeg svetskog nuklearnog rata predstavljala je bauk i opravdanje za vodjenje hladnog rata. Odmah nakon kraja hladnog rata, njegovi pobednici su, pored ostalog, trijumfalno proklamovali i definitivni prestanak ove opasnosti: primera radi, januara 1992-e, Džordž Buš (George Bush), tadašnji predsednik SAD, patetično je objavio da "naša deca" više nemaju razloga za strah.


Nije prošlo ni nekoliko godina, medjutim, a u medjunarodnoj javnosti je, upravo u vezi sa trećim balkanskim ratom, počelo da se govori i o opasnosti od obnavljanja zategnutosti, pa i novog hladnog rata izmedju starih i novih rivala. Uz povratak stare, medjutim, pojavila se i relativno nova opasnost: posthladnoratovska fragmentacija i eskalacija mnoštva takozvanih etničkih sukoba i ratova, naime, značajno je povećala i opasnost od nekontrolisanog širenja (i upotrebe) nuklearnog oružja na (polu)periferiji svetskog sistema. Najzad, opasnost od izbijanja sveuništavajućeg, svetskog nuklearnog rata, sama po sebi je proizvela i jedan realtivno novi tip medjunarodnog konflikta odnosno rata.

Ovaj novi tip medjunarodnog konflikta/rata najboije su opisala dva svetsko-sistemska analitičara; u tekstu iz 1989-e, Kristofer Cejz- Dan (Christopher Chase-Dunn) i Kenet O'Reili (Kenneth 0'Reilly) objasnili su: "Destruktivnost nuklearnog oružja smanjila je verovatnoću izbijanja i vodjenja ratova u centralnim zonama svetskog sistema, tako da će se ratovi izmedju centralnih sila u budućnosti voditi uglavnom na periferiji i konvencionalnim oružjem."

Nuklearno oružje jeste otkriveno još 1945-e, ali je opisana budućnost odnosno promena mogla početi tek nakon kraja hladnog rata. U tome je bio i ostao svetsko-sistemski značaj tekućeg postjugoslovenskog rata (1991-): ovaj rat je prvi posle hladnog rata počeo da indukuje i razvija relativno novi, posthladnoratovski, periferizovani i konvencionalizovani tip medjunarodnog konflikta/rata, kao neku vrstu neočekivanog, neobičnog, decentralizovanog i racionalizovanog "trećeg svetskog rata".

U ovom tipu medjunarodnog konflikta/rata mogu da se prepoznaju mnoge stare pojave (lokalni obuhvat, niski intezitet, kontrola od strane velikih sila), ali i mnogi realtivno novi momenti (perverzna racionalnost, pre svih). Perspektiva ovog tipa konflikta/rata direktno zavisi od ukupne perspektive sveta, a ona je, kao što smo videli, krajnje protivrečna i neizvesna. Jedna stvar je u čitavoj ovoj stvari, ipak, sasvim izvesna: za razumevanje prvih kontura, aktera i režima postkomunizma (ali i za razumevanje prvih kontura, aktera i režima postmodernog doba uopšte), ovaj tip

22


konflikta/rata od centralnog je značaja. Zbog toga mu je u ovom odeljku i posvećena odgovarajuća pažnja.

2. Posle hladnog rata: više ili m anje dem okratije?

Pitanje iz naslova ovog odeljka, u obliku naslova jednog svog tadašnjeg članka ("VVi II More Countries Become Democratic?"), postavio je Semjuel Hantington (Samuel Huntington), jedan od vodećih politikologa SAD i Zapada, i to još (danas daleke) 1984-e, pet godina pre kraja hladnog rata: spektakularni slom komunizma tada se još nije ni naslućivao, ali se približavanje kraja hladnog rata jasno osećalo.

Postavljeno pitanje, do današnjeg dana, ostalo je ne samo aktuelno, nego i veoma značajno, možda i najznačajnije u korpusu celokupne savremene političke komparativistike. Odgovor na postavljeno pitanje, medjutim, nije ni malo jednostavan odnosno jednoznačan.

Već i prva posthladnoratovska ISKUSTVA bila su (i još uvek su) krajnje šarolika i protivrečna. Ove razlike i protivrečja posebno su izražena u posthladnoratovskom iskustvu bivšeg takozvanog socijalističkog sveta. Dok su neke zemlje ovog dela sveta (posebno one iz Srednje Evrope: Poljska, Češka, Slovačka, Madjarska, Slovenija), za svega nekoliko godina, već postigle značajne rezultate u izgradnji tržišne privrede i demokratije, druge medju njima (posebno ratom, direktno ili indirektno, zahvaćene teritorije bivših SSSR i SFRJ: Nagorno-Karabah, Čečenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Srbija, Crna Gora), u isto vreme (i još uvek), propadaju u bezdan novih komandnih privreda i autoritarnih poredaka (koji poprimaju čak i neke karakteristike klasičnog totalitarizma).

Različita i protivrečna su, medjutim, i prva posthladnoratovska iskustva bivšeg takozvanog slobodnog sveta. Nakon prvobitne ideološke euforije, prve značajnije strukturalne promene i "pukotine", mogu da se primete i u vladajućim liberalno- demokratskim krugovima Zapada. Za razliku od bezbrojnih (ali i ne mnogo značajnih) smena vlada u toku pola veka hladnog rata,

23


takva je, primera radi, i drama korupcionaškog pada Prve, te teško i još uvek neizvesno radjanje Druge italijanske republike.

Krajnje protivrečne potencijale i smerove posthladnoratovske ere potvrdjuju i najnovije kvantifikacije Fridom Hauza (Freedom House), istraživačko-izdavačke kuće iz Njujorka, koja već nekoliko decenija sistematski prati i meri cikluse širenja i gušenja slobode i demokratije u svetu uopšte. Prema izveštaju ove kuće za 1991-1992-u, naime, prve tri godine posthladnoratovske ere, gledano u proseku (ali i sasvim egzaktno), karakterišu, istovremeno, "značajan napredak", pa čak i "najveća ekspanzija slobode u Ijudskoj istoriji", ali i veliki gubici, i još veći "rizici od mogućih zastoja i nazadovanja". Protivrečnost i neizvesnost prvih iskustava posthladnoratovske ere, na svoj način, potvrdjuje i odgovarajuća klasifikacija odnosno kvantifikacija ovog izveštaja. Prema ovoj klasifikaciji/kvantifikaciji, naime, od 1989-e do 1992-e, osetno je pao i procenat svetskog stanovništva koje živi u "slobodnim" zemljama (sa 38,86% na 25,29%), i procenat stanovništva koje živi u "neslobodnim" zemljama (sa 41,09% na 31,79%), dok je značajnije (sa 20,05% na 42,92%) porastao jedino procenat svetskog stanovništva koje živi u "delimično slobodnim" zemljama, dakle upravo u onim zemljama u kojima je sudbina slobode i demokratije, prema samoj definiciji (klasifikaciji), još uvek krajnje neizvesna.

Odgovor na pitanje o perspektivama demokratije u posthladnoratovskoj eri, komplikuje se i zbog toga što se, na opisane razlike i protivrečja prvih posthladnoratovskih iskustava, nadovezuju i poznate razlike i protivrečja izmedju različitih TEORIJA odnosno različitih teorijsko-metodoloških perspektiva, pristupa i interpretacija. Za jedne je, da upotrebimo taj poznati primer, 1/2 polupun, a za druge poluprazan sud, ili, da se vratimo našem gornjem primeru, za jedne su gore izneti procenti dokaz poludemokratije, a za druge dokaz poludiktature.

Pri tome je posebno zanimljivo da i liberalizam i socijalizam (posebno marksizam), te dve glavne konkurentske ideologije, teorije i interpretacije sveta u poslednjih par vekova, i pored velikih medjusobnih razlika i sporova, dele jedan te isti bazični konsenzus i mit, mit progresivizma, to jest mit o neizbežnosti Ijudskog

24


progresa. Za ideologe liberalizma nosilac progresa je gradjanska klasa, za ideoioge socijalizma/marksizma nosilac progresa je proletarijat, ali ni za jedne ni za druge nije sporna sama činjenica progresa. Zbog toga je i njihov odgovor na pitanje demokratije u posthladnoratovskoj eri nekritički pozitivan, progresivistički. Ukoliko se u ovaj odgovor ne uklapaju činjenice (samo u XX veku bilo je više neslobode i smrti nego u svim prethodnim vekovima zajedno), tada, naravno, utoliko gore po činjenice: činjenice se ili ignorišu, ili umanjuju, tako što se tumače kao puka anomalija ili kao prelazni/prolazni stadijum.

Opisana matrica progresivističkog mišljenja, primera radi, može lako da se prepozna i u odgovoru koji, na pitanje koje je u onom članku sam postavio, daje liberal Semjuel Hantington, ali i u odgovoru koji, na slično pitanje (u inače veoma zanimljivoj komparativnoj studiji "politike na poluperiferiji" odnosno "ranog parlamentarizma i pozne industrijalizacije na Balkanu i u Latinskoj Americi"), daje socijalista/marksista Nikos Mauzelis (Nicos Mouzelis).

Odgovor na pitanje da li se u posthladnoratovskoj eri može očekivati više ili manje demokratije, nije i ne može biti jednostavan/jednoznačan, i zbog hijerarhijske različitosti i strukturiranosti svetskog prostora: šanse za demokratiju su mnogo veće u centralnim, nego u perifernim i poluperifernim zonama svetskog sistema. Jedna od najznačajnijih razlika izmedju vladajuće (liberalne) i alternativne (svetsko-sistemske) interpretacije, upravo je u tome što ona prva, ovu hijerarhijsku različitost i strukturiranost, po pravilu, previdja (ili umanjuje), dok ju ova druga, po pravilu, uvažava. Zbog toga su i predvidjanja ove druge, po pravilu, bolja i tačnija. Tako je, primera radi, Djovani Arigi (Giovanni Arrighi), jedan od najbližih saradnika Imanuela Volerstina, upravo zahvaljujući analitičkom uvažavanju specifične svetsko-sistemske pozicije poluperiferije, još 1990-e, dok je euforija nerealnog optimizma vladajućeg liberalizma još uvek kulminirala, bio u stanju da realistički predvidi i upozori: "Sasvim je moguće da će tekuća kriza prosistemskih i antisistemskih autoritarnih režima poluperiferije postati rodno tlo novih vrsta ekstremnih etnonacionalističkih demokratskih režima (...) Nemoćan bilo da zadovolji bilo da suzbije narodne zahteve za standardom i

25


demokratijom, sve veći broj režima poluperiferije može doći u iskušenje da izlaz iz ovog političkog bespuća potraži u zadovoljavanju tih zahteva selektivno, na bazi rasne, etničke ili verske diskriminacije (...) Ijudska mržnja i patnja mogle bi da eskaliraju iznad bilo čije moći kontrole."

A da i sama PROMENA POLOŽAJA u hijerarhizovanom svetskom sistemu, po pravilu, odlučujuće utiče na šanse u izgradnji demokratije, pokazuje i JEDNO SAVREMENO UPOREDJENJE, ono izmedju iskustava odnosno modela demokratizacije zemalja Južne Amerike, Južne Evrope i Jugoistočne Evrope (Balkana), tri geografske celine sa sličnim, jedno vreme čak i identičnim, poluperifernim svetsko-sistemskim položajem.

U izučavanju iskustava/modela demokratizacije zemalja Južne Amerike do sada su najviše postigli Giljermo O'Donel (Guillermo O'Donnell), Filip Šmiter (Philippe Schmitter) i Lorens Vajthed (Laurence VVhitehead), kao i njihove kolege, saradnici, svi istraživači sa poznatog vošingtonskog Vudro Vilson Centra (The Woodrow Wilson Center). Rezultate svojih dugogodišnjih komparativnih istraživanja, izložili su u veoma vrednom, četvorotomnom delu o "tranzicijama (prelazima) iz autoritarne vladavine" i "izgledima za demokratiju". Pažljivim čitanjem ovih rezultata, bez obzira na moguće različite interpretacije, pa i bez obzira na moguću evolucionističku, optimističku interpretaciju (koju prihvata najveći broj pomenutih i drugih vilsonijanaca i liberala), iskustvo/model demokratizacije u zemljama Južne Amerike, sažeto može da se interpretira kao relativno pravilno CIKLIČNO PONAVLJANJE odnosno SMENJIVANJE perioda/faza relativno dugotrajnih i stabilnih diktatura i perioda/faza relativno kratkotrajnih i nestabilnih/krhkih demokratija ("demokratizacija").

Iskustvo/model demokratizacije Južne Evrope, sasvim je različito, čak suprotno od opisanog iskustva/modela Južne Amerike. Najsažetije, iskustvo/model Južne Evrope, može da se rezimira kao relativno komplikovana ali POSTOJANA EVOLUCIJA od relativno jakih i stabilnih fašističkih diktatura 1930-ih i 1940-ih do realtivno jakih i stabilnih (socijal)demokratija 1970-ih, 1980-ih i 1990-ih. To je glavni nalaz do kojeg su, u istraživanju "poluperifernog razvoja" odnosno "politike (pet zemalja) Južne Evrope (Portugalije, Španije,

26


Italije, Grčke i Turske) u dvadesetom veku", došli i Djovani Arigi i njegovi saradnici. I ovaj nalaz, naravno, može da se različito interpretira. Različite interpretacije, pri tome, posebno može da intrigira OČIGLEDAN I JAK KONTRAST izmedju cikličnog, neuspešnog iskustva/modela Južne Amerike, i sekularnog, uspešnog iskustva/modela Južne Evrope, dve velike geografske celine koje su u tranziciju KRENULE sa identične, poluperiferne svetsko-sistemske pozicije. Po Djovaniju Arigiju, uz jedan značajan takozvani unutrašnji faktor (trend proletarizacije), najznačajniji, čak odlučujući faktor koji objašnjava ovaj kontrast, tiče se upravo promene ove pozicije: zemlje Južne Amerike, čije je iskustvo tranzicije u XX veku izučavano, OSTALE su, uprkos svim naporima, tamo gde su i bile, na poluperiferiji, pa su zbog toga ostale i u onim teškim političkim ciklusima, dok je pet zemalja Južne Evrope, upravo u izučavanom periodu, a definitivno nakon prijema u Evropsku Zajednicu, PREŠLO sa poluperiferije u centar svetskog sistema i, zahvaljući upravo ovom prelasku, uspešno evoluiralo.

Za razliku od iskustava Južne Amerike i Južne Evrope, iskustvo prelaza iz autoritarne vladavine u demokratiju u zemljama Jugoistočne Evrope (Balkana), do sada nije naučno, sistematski i komparativno izučavano. I na osnovu opštih odnosno laičkih iskustava i saznanja, medjutim, sa veiikom verovatnoćom može da se zaključi, ili barem pretpostavi, da je iskustvo Jugoistočne Evrope (Balkana), ili barem njenog (njegovog) većeg dela, posebno iskustvo ratom zahvaćenih prostora bivše SFRJ, mnogo bliže cikličnom, neuspešnom iskustvu/modelu Južne Amerike, nego sekularnom, uspešnom iskustvu/modelu Južne Evrope. Do sličnog zaključka, mada u drugom domenu (u oblasti privrednog razvoja), došli su i Ivan Berend i Djerdj Ranki (Gyorgy Ranki), madjarski ekonomisti bliski školi svetskog sistema. Istražujući "evropsku periferiju i industrijalizaciju" u takozvanom dugom XX veku (od 1780-e do 1914-e), naime, oni su došli do zaključka da čak i kada je reč o privrednom razvoju jedne te iste (evropske) periferije, nije moguće govoriti o jednom jedinom, nego o najmanje dva različita iskustva/modela: prvo je sekularno, uspešno iskustvo/modelSkandinavskog poluostrva (koje je, u rečenom periodu, sa periferije prešlo u centar Evrope), a drugo cikličko, neuspešno iskustvo/model Balkanskog poluostrva (koje je, i pored svih pokušaja, u istom

27

Milan Popovič: POSLE HLADNOG RATA

periodu, pa i danas, ostalo gde je i bilo, na periferiji Evrope, u "začaranom krugu" nerazvijenosti i diktature, i zbog toga ostalo bliže iskustvu/modelu geografski dalje Južne Amerike, nego iskustvu/modelu geografski bliže Južne Evrope).

Konačno, odgovor na pitanje da li se u posthladnoratovskoj eri može očekivati više ili manje demokratije, nije i ne može biti jednostavan/jednoznačan, i zbog specifičnog momenta/vremena u kojem se posthladnoratovska promena dešava. To je, kao što smo videli, VREME KRIZE I PRELAZA. A u tom vremenu, za razliku od vremena stabilnog razvoja (u kojem je slobodna volja, najvećim delom, ograničena), dolazi do naglog porasta neizvesnosti i mogućnosti izbora. Zbog toga će i našu dilemu (posle hladnog rata: više ili manje demokratije?), u ovom vremenu, u mnogo većoj meri nego ranije, odlučivati angažman, borbenost i imaginacija samog subjekta (čoveka).

Da bi prethodna (ali i naredna) izlaganja bila jasnija, na kraju ovog odeljka, izložićemo još samo nekoliko osnovnih pojmova škole svetskog sistema koji se odnose na DIKTATURU I DEMOKRATIJU U SVETSKIM RAZMERAMA.

Pre svega, i ovde ćemo istaći da se razlika izmedju vladajuće (liberalne) i alternativne (svetsko-sistemske) škole mišljenja, ne pojavljuje toliko u deskripciji, koliko u interpretaciji činjenica. I jedna i druga škola, naime, jednako ili slično opisuju raspored diktature i demokratije u svetskima razmerama: različite vrste diktature konsolidovane su uglavnom u perifernim i poluperifernim, a različite vrste demokratije uglavnom u centralnim zonama svetskog sistema (ovakav raspored diktature i demokratije, već i na prvi pogled, lako može da se uoči i na takozvanoj mapi slobode ranije pomenute Fridom Hauz iz Njujorka). Dok je za vladajuću (liberalnu) interpretaciju, ovakav raspored, najvećim delom, posledica delovanja takozvanih unutrašnjih (ekonomskih, socijalnih, političkih, kulturnih, pa i rasnih) faktora i snaga, medjutim, za alternativnu (svetsko-sistemsku) interpretaciju, taj raspored je, najvećim delom, baš kao i u slučaju lica grčkog boga Janusa, samo dvostruko, konfliktno lice, ili, još bolje, lice i naličje jednog jedinstvenog svetskog sistema.

28


Bitno različite interpretacije proizvode i bitno različite konsekvence/zaključke. A krajnja konsekvenca/zaključak vladajuće, liberalne, i, upravo zbog toga, sve više kvaziliberalne interpretacije, jeste jedna vrsta novog rasizma. Ovaj novi rasizam je manje eksplicitan, biološki i rasni, a više latentan, takozvani civilizacijski i kulturni rasizam. Kod ovog novog rasizma, opet, nije toliko sporna sama deskripcija relativne necivilizovanosti/nekulture (autoritarne političke kulture) kao faktora reprodukcije diktature na periferiji/poluperiferiji svetskog sistema, koliko je sporna, površna i netačna njena interpretacija, to jest njeno odbijanje da prizna bitnu materijalističku vezu koja postoji izmedju relativne nerazvijenosti, siromaštva i podredjenosti periferije/poluperiferije u jedinstvenoj svetskoj privredi, na jednoj, i relativne necivilizovanosti/nekulture/autoritarnosti ovih zona svetskog sistema, na drugoj strani. Zbog toga je vladajuća/liberalna interpretacija, u krajnjoj liniji, i politički konzervativna.

Ništa manje zanimljive nisu ni konsekvence/zaključci alternativne (svetsko-sistemske) interpretacije. A krajnja teorijska konsekvenca/zaključak ove interpretacije, jeste SVETSKI POLITIČKI SISTEM. Po mnogim svetsko-sistemskim analitičarima, naime, svetski politički sistem je nova realnost koja, barem od druge polovine XX veka (ako ne i od ranije), natkriljuje i potiskuje takozvane uporedne, to jest nezavisne nacionalne političke sisteme. Postojanje jednog jedinstvenog svetskog političkog sistema, po ovima, dokazuje barem tri reda medjusobno tesno isprepletanih i povezanih činjenica: 1) ona pravilnost rasporeda diktature i demokratije u savremenom svetu (koju, videli smo, ne spore ni vladajuća, ni alternativna interpretacija); 2) ona bitna materijalistička veza koja postoji izmedju privredne i ukupne nerazvijenosti i podredjenosti periferije/poluperiferije u jedinstvenoj svetskoj privredi i političke autoritarnosti ovih zona svetskog sistema (koju uporno previdja vladajuća/liberalna interpretacija); i 3) onaj danas već razgranati splet direktno medjunarodnih (internacionalnih), transnacionalnih i svetskih institucija (kao što su Ujedinjene nacije, Evropska unija, i druge kontinentalne i regionalne, privredne, političke i vojne integracije, kao i velike sile, i druge, vidljive i nevidljive medjunarodne organizacije), koji upravlja sve složenijim i brojnijim procesima svetske privrede,

29


društva i politike, i koji zbog toga sve više i funkcioniše kao neka vrsta kompleksne i komplikovane, ali ipak jedinstvene SVETSKE VLADE.

Tek nakon opisanog rasporeda diktature i demokratije u svetskim razmerama, može da se postavi (i reši) i jedno od najtežih pitanja moderne političke komparativistike i teorije demokratije: da li je LIBERALNA DEMOKRATIJA univerzalna norma, koja odgovara univerzalnoj Ijudskoj prirodi i potrebi (nezavisno od vremena i prostora), ili je i ona, ipak, samo vremenski i prostorno ograničena i specifična institucionalna gradjevina (koja odgovara samo centralnim zonama svetskog sistema u poslednjih dva veka)?

Prvi odgovor (univerzalna norma) pruža vladajuća (liberalna) škola mišljenja, drugi (ograničeno iskustvo) radikalna varijanta alternativnog (svetsko-sistemskog) mišljenja. Mnogo je razloga, medjutim, koji govore da je istini najbliža umerena varijanta škole svetskog sistema. Prema ovoj varijanti, odgovor na postavljeno pitanje, negde je izmedju dva gore ponudjena i polarno suprotstavljena odgovora: jedan deo liberalno-demokratskogiskustva Zapada je univerzalan i (kao takav) tekovina i uzor za čitav Ijudski rod, ali je drugi deo tog istog iskustva ograničen i specifičan i (kao takav) relevantan samo za odgovarajući (zapadni) civilizacijski krug.

Različiti teorijski odgovori i ovde proizvode veoma različite političke posledice. U knjizi Kapitalizam — istorijski sistem, Imanuel Volerstin je uverljivo objasnio nešto što je na prvi pogled neshvatljivo, naime, kako se lažni univerzalizam vladajuće/liberalne (i, upravo zbog toga, sve više kvaziliberalne) teorije, nužno pretvara u latentni, kulturni/civilizacijski rasizam: ukoliko se celokupno liberalno-demokratsko iskustvo interpretira i nameće kao univerzalno, tada, naravno, i ne preostaje ništa drugo, nego da se manje-više stalni neuspeh naroda periferije i poluperiferije u recepciji ovog iskustva, interpretira kao civilizacijska/kulturna nezrelost, nesposobnost, ili čak inferiornost ovih naroda, a tada to, naravno, nije ništa drugo do konzervativni rasizam, koji je u funkciji odbrane status quo-a grubo hijerarhizovanog svetskog sistema. Na drugoj strani, medjutim, ni političke posledice radikalne varijante svetsko-sistemske

30


interpretacije, nisu manje opasne: ukoliko se, naime, odbacuje i ono što je u liberalno-demokratskom iskustvu Zapada uistinu univerzalno (kao što su to, primera radi, sistematski radili i ideolozi takozvane diktature proletarijata u takozvanim socijalističkim zemljama), tada se, mehanizmima psihologije "kiselo groždje" i "slatki limun", veoma lako pada u neku vrstu racionalizacije i legitimacije ove odnosno one političke diktature. Zbog toga je umerena varijanta teorije svetskog sistema, od svoje radikalne varijante, kao i od vladajuće (liberalne) teorije, bolja ne samo teorijski (analitički), nego i praktično (politički).

Na samom kraju ovog odeljka, a na osnovu prethodnih izlaganja, posebno na osnovu prethodnih izlaganja o rasporedu diktature i demokratije u svetskim razmerama, izložićemo još i jednu moguću, ALTERNATIVNU SVETSKO-SISTEMSKU TIPOLOGIJU SAVREMENIH POLITIČKIH SISTEMA.

Zavisno od toga kojoj od tri zone svetskog sistema pripadaju, svi savremeni politički sistemi, prema ovoj tipologiji, mogu da se razvrstaju u tri osnovne grupe ili tipa: 1) političke sisteme centra; 2) političke sisteme poluperiferije; i 3) političke sisteme periferije svetskog sistema. Političke sisteme centra karakteriše relativno razvijena i stabilna demokratija, participativna (demokratska) politička kultura i relativno široki i stabilni unutrašnji konsenzus (saglasnost), a one druge (političke sisteme periferije i poluperiferije) relativno nerazvijena, nestabilna/krhka i samo fasadna demokratija, ili, još gore, otvorena politička diktatura, autoritarna politička kultura i jedna vrsta stalnog unutrašnjeg (gradjanskog) rata. Ukoliko treba reći i nešto o specifičnoj razlici izmedju političkih sistema periferije i političkih sistema poluperiferije, tada svakako, i na prvom mestu, treba istaći da na najveću koncentraciju političkih nesloboda, nereda i nasilja (razornih revolucija i kontrarevolucija, autoritarnih i totalitarnih poredaka), ne nailazimo na periferiji (kao što bi se to, primenom odgovarajuće vulgarno-materijalističke šeme, moglo očekivati), nego na poluperiferiji sveta. To je zbog toga što su ukupne proizvodne, socijalne i političke, pa otuda i ukupne razorne snage društva, neuporedivo razvijenije na poluperiferiji nego na periferiji. Političke sisteme periferije zbog toga, u proseku, pre karakteriše jedna vrsta konzervativne

31


stabilnosti i stagnacije (zasnovane na tradicionalnom tipu političke kulture i legitimacije), nego burna i nasilna politička dinamika.

Alternativna svetsko-sistemska tipologija savremenih političkih sistema, analitički je kompleksnija, bogatija i bolja od poznatih vladajućih klasifikacija i tipologija, zato što je kriterijum/tip ove tipologije kompleksniji, bogatiji i bolji od njihovih kriterijuma/tipova. Ona je od ovih kompleksnija, bogatija i bolja, čak i kada je sasvim samostalna. Najbolje rezultate, ona, ipak, pruža kada se udruži odnosno kombinuje sa dve poznate vladajuće tipologije/klasifikacije, sa danas vladajućom (liberalnom) dihotomijom (koja sve savremene političke sisteme deli na liberalno-demokratske i neliberalne), i sa poznatom klasifikacijom političkih sistema kao sistema organizacije vlasti (koja sve savremene političke sisteme deli na sisteme jedinstva i sisteme podele vlasti, a ove druge, dalje, na parlamentarne, predsedničke i mešovite, to jest predsedničko-parlamentarne ili polupredsedničke sisteme podele i organizacije vlasti). U ovako dobijenoj, super- kompleksnoj, troslojnoj tipologiji, svaki savremeni politički sistem dobija barem tri bitne kvalifikacije: tako je, primera radi, politički sistem Velike Britanije centralni, liberalno-demokratski, i parlamentarni; politički sistem SAD centralni, liberalno- demokratski, i predsednički; politički sistem Francuske centralni, liberalno-demokratski, i mešoviti; a politički sistemi Srbije, Hrvatske i Crne Gore poluperiferni, fasadno-demokratski, i mešoviti. Svaka od ovih kvalifikacija, opet, sa svoje strane, nije prosta kvalifikacija, nego čitava mala politička anatomija i komparativistika.

Pomoću alternativne svetsko-sistemske tipologije savremenih političkih sistema moguće je alternativno osvetliti (objasniti) i mnoge druge značajne političke fenomene. Tako je tek pomoću ove tipologije moguće objasniti i jednu veoma zanimljivu političku nejednačinu, kao i jednu ne manje zanimljivu političku jednačinu.

Zanimljiva politička nejednačina je: "A nije jednako A". Čak ni identični ustavno-pravni modeli, u različitim zonama svetskog sistema, ne proizvode identične, pa čak ni približno jednake političke rezultate. Predsednički sistemi Južne Amerike nisu ni približno jednaki svom uzoru, predsedničkom sistemu SAD: predsednički sistemi Južne Amerike su poluperiferni i zato samo

32


fasadno-demokratski, dok je njihov uzor (predsednički sistem SAD) centralni i zato liberalno-demokratski. Slično je i sa parlamentarnim sistemom Indije i parlamentarnim sistemom Velike Britanije (prvi je poluperiferni i zato samo poludemokratski, drugi je centralni i liberalno-demokratski), ili i sa mešovitim sistemom Srbije i mešovitim sistemom Francuske (prvi je poluperiferan i fasadno- demokratski, drugi je centralni i liberalno-demokratski).

Još neobičnija politička pojava je jednačina: "A jednako B". Čak i najrazličitiji etnički, kulturni i istorijski materijali, u istoj zoni svetskog sistema, ne retko proizvode veoma bliske, ako ne i identične političke rezultate. Najbolji primer za ovu neobičnu političku pojavu i jednačinu, jesu politički procesi i sistemi Južne Amerike i Jugoistočne Evrope (Balkana): i pored ogromnih razlika koje izmedju ovih regiona postoje u etničkom, kulturnom i istorijskom nasledju, naime, njihova identična, poluperiferna svetsko-sistemska pozicija zakonito proizvodi i reprodukuje veoma slične, ako ne i identične političke procese, fenomene i sisteme (fasadne demokratije i brutalne diktature).

3. Nova nauka?U nauci je sa razlogom napuštena takozvana teorija odraza:

nauka nije puki, mehanički odraz stvarnosti, već njen relativno autonomni element. Ipak, izmedju stvarnosti i nauke, sveta i svesti (mišljenja), objekta i subjekta, u krajnjoj liniji, pored stalne napetosti, bez prestanka se uspostavlja, održava i obnavlja i odnos OPŠTE USLOVLJENOSTI i ZAVISNOSTI. Ovaj stav važi sasvim uopšteno, u načelu, ali i sasvim konkretno, ovde i danas. U tom smislu, valja razumeti i odnos koji se danas uspostavlja izmedju nove stvarnosti i nove nauke: kriza (bifurkacija, iscrpljivanje, padanje) stare, takozvane KLASIČNE MODERNE NAUKE, samo je deo opšte, strukturalne krize (bifurkacije, iscrpljivanja, višestrukog dugog padanja) SAVREMENOG SVETSKOG SISTEMA kao istorijskog sistema, kao što je i istovremeno radjanje (pojavljivanje, nukleifikacija) NOVE, postmoderne NAUKE, samo deo radjanja (pojavljivanja, nukleifikacije) NOVOG, postmodernog ISTORIJSKOG SISTEMA (o čemu je opširnije bilo reči u prvom odeljku).

33


Nova nauka se danas probija i pojavljuje u mnogo različitih nascentnih (začetnih) formi. Jedna od ovih je i "nova nauka" llje Prigožina. Njen tvorac, llja Prigožin, belgijanac ruskog porekla, dobitnik je Nobelove nagrade za 1977-u, za rezultate ostvarene u oblasti teorijske i eksperimentalne FIZIČKE HEMIJE. Zbog dalekosežnosti ovih rezultata, nova nauka llje Prigožina, već je označena i kao nova, POSTNJUTNOVSKA fizika/nauka.

Šta je to bitno i prelomno novo što donosi nova, postnjutnovska fizika/nauka llje Prigožina? Bez pretenzije da sastavimo ili iscrpimo neku potpunu listu, to bitno i prelomno novo što donosi ova nauka, ovde ćemo samo ukratko izložiti u šest osnovnih epistemoloških tačaka. Pre toga, ipak ćemo izdvojiti i istaći još samo dve OPŠTE karakteristike i inovacije ove nauke.

Prva od ove dve karakteristike/inovacije u potpunosti preokreće stari odnos izmedju prirodnih i društvenih nauka. Kao što je poznato, ovaj odnos je, u staroj, klasičnoj modernoj nauci, još u devetnaestom veku, najbolje opisao osnivač i otac sociologije, Ogist Kont (Auguste Comte): po sistematičnosti, objektivnosti, egzaktnosti, pozitivnosti (sigurnosti, izvesnosti) i drugim bitnim atributima naučnog saznanja, prirodne nauke, posebno fizika, prema Ogistu Kontu, treba da služe kao UZOR društvenim naukama, posebno sociologiji (zbog toga je osnivač sociologije svoju nauku u početku i nazivao "socijalnom fizikom"). Vek i po nakon Ogista Konta, osnivač nove nauke, llja Prigožin, u potpunosti preokreće ovaj odnos: iako prirodnjak (fizički hemičar), on smatra da je danas, na pragu trećeg milenijuma, upravo obrnuto, to jest da danas DRUŠTVENE NAUKE treba da služe kao uzor prirodnim naukama (a ne obrnuto).

Prigožijansku promenu epistemološkog odnosa izmedju prirodnih i društvenih nauka potpunije objašnjava/rasvetijava druga opšta karakteristika/inovacija nove nauke (koju smo gore najavili). Ova karakteristika/inovacija govori o specifičnom momentu razvitka savremenog svetskog sistema i specifičnom domenu važenja nove nauke (koji je u direktnoj vezi sa tim momentom). Prema llji Prigožinu, savremeni svetski sistem (pa čak i šire: ukupni, biološki, ekološki i socijalni sistem), u poslednjih nekoliko decenija, prešao je iz stanja RAVNOTEŽE u stanje koje je "DALEKO-OD-

34


RAVNOTEŽE" (da upotrebimo originalnu sintagmu llje Prigožina). Ovaj prelazak omogućava da se dobro shvati i sledeći stav. Nova nauka ne odriče važnost njutnovske fizike/nauke. uopšte, nego samo ograničava i specifikuje domen njenog važenja: njutnovska fizika/nauka je bila fizika/nauka koja je odgovarala stanju ravnoteže tog sistema, dok je postnjutnovska, prigožijanska fizika/nauka, fizika/nauka koja odgovara današnjem stanju tog sistema, koje je, kao što smo videli, daleko-od-ravnoteže. U stanju sistema koje je daleko-od-ravnoteže, menja se i epistemološki odnos izmedju prirodnih i društvenih nauka: od svih sistema koji su kompleksni, dinamički i daleko-od-ravnoteže, socijalni sistemi su najkompleksniji, najdinamičkiji i najdalje-od-ravnoteže, pa zato i mogu odnosno moraju biti uzor za izučavanje.

Stanje koje je daleko-od-ravnoteže je dinamično, protivrečno i neizvesno, kao maglina postanja. Iz ove magline, postepeno se pojavljuju i uobličavaju tek prvi i nedovoljno jasni obrisi nove nauke/epistemologije. Pored toga, ovi obrisi su tesno ispreleteni i sukobljeni sa elementima stare nauke/epistemologije. Šest epistemoloških tačaka koje slede, zbog toga, treba shvatiti tek kao prvu skicu prvih obrisa jednog procesa koji je još uvek daleko od završetka.

1) KOMPLEKSNOST, NELINEARNOST I MULTILINEARNOST NOVE (NASUPROT UNILINEARNOSTI I PROGRESIVIZMU STARE) NAUKE. Jedna od osnovnih polaznih ideja klasične moderne nauke, jeste ideja jednolinijskog, pravolinijskog i progresivnog razvoja. Ova ideja objašnjava i reguliše celokupno čovekovo vreme: njegovu istoriju, sadašnjost i budućnost. Ona je u temeljima svih društvenih nauka, posebno ekonomije (teorija razvoja) i sociologije (teorija modernizacije). Suština ove ideje, medjutim, svugde je ista: postoji samo jedna, manje-više neproblematična i progresivna linija razvoja. Nova nauka llje Prigožina, kao i njena primena u društvenim naukama, posebno teorija svetskog sistema Imanuela Volerstina, umesto ove, uvode ideju multilinearnosti i nelinearnosti. Multilinearnost je lako objasniti. U svakom momentu istorijskog razvoja, umesto samo jedne, kako tvrdi stara nauka, postoji, zapravo, barem dve ili više mogućnosti (linije) razvoja. U svakom momentu, a posebno u stanju koje je daleko-od-ravnoteže, istorija je otvorena, a ne zatvorena realnost. Nelinearnost je još

35


izrazitiji, zapravo tipični i ekskluzivni fenomen stanja sistema koje je daleko-od-ravnoteže. Zbog toga ovaj fenomen i ne može da se shvati pomoću pojmova stare nauke. Sa stanovišta ovih pojmova, nelinerani fenomeni se doživljavaju kao "čudo", iako nisu to: objašnjeni/rasvetljeni pomoću pojmova nove nauke, oni postaju ono što jesu, fenomeni jedne drugačije stvarnosti. U matematici, nelinearnost se formalizuje kao nejednačina (2+2=5), u hemiji, to je proces fermentacije (o kojem opširnije piše sam osnivač nove nauke), a u društvu i u društvenoj nauci, to je umiranje (negativna nelinearnost) ili radjanje (pozitivna nelinearnost) jednog konkretnog istorijskog sistema (proces koji je najbolje opisao sam llja Prigožin u naslovu svog glavnog epistemološkog dela: "Order Out of Chaos /Poredak iz haosa/").

2) "HAOS" (NE "SISTEM"), GLAVNA KATEGORIJA ANALIZE. Stanje sistema koje je daleko-od-ravnoteže je blisko-haosu, predhaotično, poluhaotično. Zbog toga ne iznenadjuje nalaz do kojeg je 1991-e došao svetsko-sistemski analitičar, Ričard Li (Richard Lee): on je egzaktno utvrdio da je, od 1960-ih do danas, UKUPAN broj pojmova u nauci, to jest u Indeksu naučnih citata (Science Citation lndex), doživeo samo LINEARNI rast, dok su pojmovi koji se u Indeksu naučnih citata vode pod rubrikom HAOS, u isto vreme, doživeli mnogo veći i brži, EKSPONENCIJALNI rast. I ovde se izmedju stvarnosti i nauke, sveta i svesti (mišljenja), objekta i subjekta, uspostavlja odnos opšte uslovljenosti i zavisnosti: porastu haosa u stvarnosti, svetu, objektu, odgovara porast haosa u nauci, svesti (mišljenju), subjektu (ova opšta uslovljenost i zavisnost, posebno jasno i jako je izražena nakon kraja hladnog rata). Ipak, načelni stav o haosu (ne sistemu), kao glavnoj kategoriji analize u zoni koja je daleko-od-ravnoteže, treba pravilno shvatiti. Taj stav nikako ne znači apsolutnu, nego samo relativnu negaciju sistema: haos ne negira sistem uopšte, nego samo jedan konkretni istorijski i naučni sistem, u našem slučaju savremeni svetski sistem i klasičnu modernu nauku. U tom smislu, eksponencijalni porast pojmova haosa u nauci od 1960-ih, o kojem piše Ričard Li, treba shvatiti samo kao znak iscrpljenosti klasične moderne nauke (a ne nauke uopšte), kao što i porast haosa u stvarnosti, treba shvatiti samo kao znak iscrpljenosti savremenog svetskog sistema kao istorijskog sistema (a ne istorije uopšte). Pored

36


negativne, haos ima i pozitivnu stranu: osim što objavljuje iscrpljenost, kraj, smrt starog, haos najavljuje i začetak, pojavu, radjanje novog istorijskog i naučnog sistema. U tom smislu, uznemirujuće vibracije haosa u nauci i stvarnosti, treba shvatiti i kao poziv na otkrivanje elemenata i veza novog istorijskog i naučnog sistema.

3) SVET (NE NACIJA-DRŽAVA), GLAVNA JEDINICA ANALIZE. Pod "jedinicom analize", u nauci uopšte, pa i u društvenoj nauci, podrazumeva se globalni okvir, odnosno globalni društveni okvir, unutar kojeg se sprovodi naučna analiza (to jest unutar kojeg se postavljaju i rešavaju relevantna naučna pitanja). Izbor jedinice analize predstavlja jedan od najznačajnijih, ako ne i najznačajniji epistemološki čin. Od ovog izbora/čina odlučujuće zavisi ne samo sav docniji naučni put, nego i njegov krajnji saznajni rezultat (pojam, slika, znanje). Glavna (dakle, ne jedina, nego preovladjujuća) jedinica analize u staroj, klasičnoj modernoj nauci, i to u obe njene glavne konkurentske varijante (i u liberalizmu, i u socijalizmu, pa i u marksističkom socijalizmu), jeste pojedinačno društvo, nacija-država. Svi ključni pojmovi klasične moderne nauke (privreda, društvo, klase, kapital, politika, vlast), oblikovani su unutar ove jedinice, a i ukupna slika sveta koju ova nauka pruža, upravo zbog toga, deformisana je, pati od etnocentrizma, evropocentrizma i zapadnocentrizma (koji predstavljaju jednu vrstu lažnog univerzalizma). Promena glavne jedinice analize, to jest izbor sveta, svetske celine, svetskog sistema (ne više pojedinačnog društva, nacije-države) za glavnu (dakle, ne jedinu, nego preovladjujuću) jedinicu analize, predstavlja najznačajniji epistemološki rez škole svetskog sistema i crtu po kojoj se ova škola raspoznaje. Unutar ove, relativno nove jedinice analize, škola svetskog sistema je već izvršila temeljitu reformu svih ključnih pojmova moderne društvene nauke (u narednom odeljku, videćemo do kakvih promena je ova reforma dovela u slučaju pojmova kapitalizma, socijalizma i etatizma), a i ukupna slika sveta, do koje je, zahvaljujući upravo ovoj reformi, došla škola svetskog sistema, oslobodjena je etnocentrizma, evropocentrizma i zapadnocentrizma (i na tragu je jedne vrste stvarnog, pluralističkog univerzalizma). Na kraju ove epistemološke tačke, bolje može da se razume i odnos izmedju moderne političke komparativistike

37

T


(nauke o savremenim odnosno uporednim političkim sistemima) i škole svetskog sistema: glavna jedinica analize i uporedjivanja u onoj prvoj jeste pojedinačno društvo, nacija-država, i po tome je ta grana moderne političke nauke, zapravo, samo deo stare, klasične moderne nauke; glavna jedinica analize ove druge je, kao što smo videli, svet, svetska celina, svetski sistem, čak svetski politički sistem, i po tome je ova škola, zapravo, sastavni deo nove, postmoderne društvene nauke. Dualizam stare i nove nauke, nauke0 uporednim nacionalnim političkim sistemima i škole svetskog političkog sistema, izražen je i u našem podnaslovu (Savremeni svet1 savremeni politički sistemi posle hladnog rata): "savremeni svet" pripada novoj, "savremeni politički sistemi" staroj nauci. Ovaj dualizam istaknut je i u našem podnaslovu, iako se u delu udžbenika koji sledi, u najvećem delu, izlaže interpretacija škole svetskog sistema. To je učinjeno iz pragmatičkih razloga: da bi se od samog početka istaklo da postoje i drugačije (različite) teorijske perspektive i interpretacije.

4) TRANSDISCIPLINARNOST I PROBLEMSKI (A NE SEKTORSKI) OBLIK PODELE, SPECIJALIZACIjE I ORGANIZACIJE RADA U NAUCI. Podela i institucionalizacija naučnih oblasti i disciplina (ekonomije, sociologije, antropologije, politike, prava i drugih), koja nam je poznata, i koja je još uvek vladajuća, rezultat je razvitka nauke u devetnaestom i u prvoj polovini dvadesetog veka. U drugoj polovini dvadesetog veka, uporedo sa napredovanjem krize savremenog svetskog sistema, medjutim, umnožavaju se i simptomi krize stare, klasične nauke i njenih oblasti i disciplina. Sve brojniji su spontani i organizovani pritisci da se relativizuje, pa čak i napusti stari, sektorski i disciplinarni oblik podele, specijalizacije i organizacije rada u nauci: "interdisciplinarnost", "multidisciplinarnost" i "transdisciplinarnost", samo su njihovi najpoznatiji oblici (najradikalniji, kao Imanuel Volerstin, na tragu poznatih ideja Karla Marksa i Djerdja Lukača, predlažu čak i "unidisciplinarnost", jednu, jedinu i jedinstvenu društvenu nauku). Nova, postmoderna nauka, medjutim, ne predlaže ukidanje specijalizacije kao takve (i vraćanje u predmodernu konfuziju svih mogućih čovekovih znanja), nego, naprotiv, dalje razvijanje i produbljivanje specijalizacije, samo sada na novim osnovama: umesto starih sektora, oblasti i disciplina

38


(koje su sve više smetnja, a ne pomoć u razumevanju problema), potrebni su novi oblici podele, specijalizacije i organizacije rada u nauci. KONAČNI oblik nove podele, specijalizacije i organizacije rada u nauci, danas se još uvek ne može predvideti: PROBLEMSKA transdisciplinarna odnosno unidisciplinarna SPECIJALIZACIJA (udruživanje odnosno ujedinjavanje odgovarajućih metoda i znanja različitih oblasti i disciplina u rasvetljavanju glavnih naučnih problema našeg vremena), samo je jedan, i to samo početni oblik te nove podele, specijalizacije i organizacije.

5) PROBABILIZAM NOVE, POSTNJUTNOVSKE (NASUPROT DETERMINIZMU O D N O SNO INDETERMINIZMU STARE, NJUTNOVSKE) FIZIKE/NAUKE. Probabilizam (nasuprot determinizmu odnosno indeterminizmu) postulira manju ili veću verovatnoću (dakle, ni apsolutnudeterminisanost/odredjenost/izvesnost, ni apsolutnunedeterminisanost/neodredjenost/neizvesnost) fizičkih, socijalnih, i drugih procesa i sistema. Probabilizam je najpre prihvaćen u atomskoj fizici, još početkom dvadesetog veka. Razloga za prihvatanje probabilizma u društvenoj nauci, pak, ima još više nego u atomskoj fizici, zato što je sam predmet društvene nauke (društvo, čovek, volja, svest), još više probabilistički, nego što je to predmet atomske fizike. Ovaj stav važi u načelu, uopšte, ali još više važi konkretno, ovde i danas, u vremenu krize i prelaza, kada je ukupni sistem u stanju koje je daleko-od-ravnoteže, i kada je, upravo zbog toga, došlo samo do porasta ukupne neizvesnosti.

6) KONTROLISANA SUBJEKTIVNOST (Nl PREDMODERNA, PROIZVOLJNA SUBJEKTIVNOST, Nl MODERNA, PRIVIDNA OBJEKTIVNOST), USLOV I ELEMENT NOVE, VIŠE, POSTMODERNE OBJEKTIVNOSTI. Vrednosna neutralnost i na njoj zasnovana objektivnost klasične moderne nauke, predstavljale su veliki napredak u odnosu na nekontrolisanu subjektivnost, subjektivizam, proizvoljnost predmodernog mišljenja. Uporedo sa iscrpljivanjem klasične moderne nauke uopšte, u čitavom opadajućem dvadesetom veku, a posebno nakon prve velike godine kaskade, 1968-e, medjutim, postepeno dolazi i do iscrpljivanja ove njene vrednosne neutralnosti i objektivnosti: vrednosna neutralnost i objektivnost klasične moderne nauke, sve više postaju samo privid, paravan, zaklon za sistematsko ćutanje o

39


nevidljivoj, demonskoj, smrtonosnoj strani nacionalnih i medjunarodnih aparata vlasti. Kao reakcija na sve više samo prividnu objektivnost klasične moderne nauke, u nauci, a posebno u društvenoj nauci, i to kako u oblasti njenog predmeta, tako i u oblasti njenog metoda, zbog toga, u posiednjih dve-tri decenije, sve više dolazi do jedne vrste REHABILITACIJE SUBJEKTIVNOSTI (kulture, svesti, etike, borbe). Postmodernu mutaciju o kojoj je reč, promenu epistemološkog odnosa izmedju subjekta (nauke, etike) i objekta, na OPŠTI način, najbolje je opisao i objasnio poznati američki sociolog, Berington Mur (Barrington Moore), u dve poslednje i zaključne rečenice Društvenih izvora diktature i demokratije (Social Origins of Dictatorship and Democracy) iz 1969-e: "Za sve one koji izučavaju Ijudsko društvo, naklonost prema žrtvama istorijskih procesa i sumnjičavost prema tvrdnjama pobednika, osiguravaju neophodnu zaštitu od potpadanja pod vladajuću mitologiju. Naučniku koji pokušava da bude objektivan, ova osećanja su potrebna kao deo svakidašnjeg radnog pribora." Za svakog naučnika u oblasti društvenih nauka koji "pokušava da bude objektivan", jedan specifični oblik subjektivnosti (naklonost odnosno sumnjičavost prema akterima istorijskih procesa), po Beringtonu Muru, dakle, ne samo da je legitiman, nego je i nužan sastavni "deo svakidašnjeg radnog pribora". JEDNA VRSTA SUBJEKTIVNOSTI (SAOSEĆANJE, KRITIČNOST, ETIKA) POSTAJE IMANENTAN DEO SAMOC NAUČNOG PROCESA I METODA. Postmoderna mutacija o kojoj je reč, medjutim, nikako ne znači i povratak u predmodernu, proizvoljnu, nekontrolisanu subjektivnost: postmoderna subjektivnost je kontrolisana, zasnovana na neprevazidjenim dostignućima klasične moderne nauke, pre svega na "intersubjektivnosti" (saradnji, javnosti i proveri naučnog metoda), o kojoj, u Otvorenom društvu i njegovim neprijateljima, piše i Karl Poper. Nova, postmoderna, kontrolisana subjektivnost, uslov je i element nove, postmoderne, više objektivnosti. Posthladnoratovski balkanski haos/rat i ovde razgolićuje pravo stanje stvari: oglušujući se o gore citirano upozorenje Beringtona Mura, stara, vladajuća društvena nauka je kod nas, u poslednjih nekoliko godina, bila i ostala ne samo NAUČNO NEOBJEKTIVNA, nego i PRAKTIČNO POROBLJAVAJUĆA (deo sistema i prakse dominacije), pa čak i BUKVALNO LETALNA/SMRTONOSNA (jer je

40


njena uloga u legitimaciji ratnog nacionalizma i rata, bila i ostala odlučujuća); i obrnuto: uvažavajući upozorenje Beringtona Mura, nova, alternativna, kritička društvena nauka je, u isto vreme, bila i ostala ne samo NAUČNO OBJEKTIVNA (onako kako je to objasnio Berington Mur), nego i PRAKTIČNO OSLOBADJAJUĆA (deo sistema i prakse emancipacije).

Nova nauka na relativno nov način osvetljava i mnoge stare probleme i fenomene. Tako, primenom ove nauke, posebno primenom njenih principa nelinearnosti/multilinearnosti i transdisciplinarnosti/unidisciplinarnosti, na relativno nov način, osvetljava se i jedna od najvećih tajni politike: problem prave prirode politike, političkog procesa i političke promene, posebno problem prave prirode politike, političkog procesa i političke promene u vremenu velike turbulencije (kakvo je, bez sumnje, i naše, posthladnoratovsko i postkomunisticko vreme). Dve glavne i konkurentske, mada već iscrpljene ideje, pomoću kojih stara nauka objašnjava ovaj problem, jesu IDEJA ZAVERE (ideja apsolutnog determinizma i organizacije) i IDEJA GREŠKE (ideja apsolutnog indeterminizma i slučaja). Primera radi, upravo pomoću ove dve ideje, većina domaćih i stranih takozvanih balkanologa, ali i neposrednih političkih aktera, objašnjava osnovni princip ponašanja takozvane medjunarodne zajednice odnosno velikih sila u regulisanju postjugoslovenske krize: za vlast i vlasti bliske naučnike, taj princip je svetska zavera, a za najveći deo liberalno- demokratske opozicije, kao i za njoj bliske naučnike, to je greška u sprovodjenju inače nespornih i benevolentnih pianova demokratskih zemalja i medjunarodne zajednice. Udruživanjem odnosno ujedinjavanjem odgovarajućih metoda i znanja najrazličitijih prirodnih i društvenih nauka i disciplina, posebno metoda i znanja FIZIČKE HEMIJE, HUMANE BIOLOGIJE i ISTORIJSKE i POLITIČKE SOCIOLOGIJE, nova nauka, na nov i bolji način objašnjava pravu prirodu politike, političkog procesa i političke promene: ni zavera, ni greška, KVAZIBIOLOŠKAADAPTACIJA, najsažetija je formula tog novog objašnjenja. Od svih pojmova iz oblasti prirodnih nauka, ovom objašnjenju je najbliža HEMIJSKA VALENCA, predispozicija odredjenog atoma odnosno elementa da se kombinuje odnosno ne kombinuje sa atomom nekog drugog elementa, te da na taj način gradi odnosno ne gradi

41


ova ili ona nova hemijska jedinjenja. Od svih pojmova iz oblasti društvenih i političkih nauka, pak, tom objašnjenju je najbliži POJAM INTERESA: ni zavera demona, ni Ijubav bogova, ni puka greška, politika je manje ili više spontana konfiguracija političkih interesa, predispozicija i sila. Ovo objašnjenje ne znači negaciju zavere i greške uopšte, nego samo negaciju zavere i greške kao PRIMARNIH objašnjenja: od kada je sveta i veka, zavera i greška su u samom jezgru vlasti i politike, čine njihov bitan, supstancijalni DEO, ali je stvar upravo u tome, da deo (zavera, greška) MOŽE da se objasni pomoću CELINE (istorije, politike, kvazibiološke adaptacije), ali ne i obrnuto (načelo totaliteta).

Na kraju ovog odeljka, ukratko ćemo izložiti još samo nekoliko informacija o aktuelnom epistemološkom stanju u oblasti moderne političke nauke, posebno u oblasti moderne političke komparativistike (nauke o savremenim odnosno uporednim političkim sistemima), kao i još samo nekoliko dopunskih epistemoloških informacija o školi svetskog sistema Imanuela Volerstina.

O aktuelnom epistemološkom stanju u oblasti moderne političke nauke, posebno u oblasti moderne političke komparativistike, veoma kompetentno pišu i Hauard Viarda (Hovvard VViarda) i njegovi saradnici, u reprezentativnom zborniku iz 1991-e, pod karakterističnim naslovom: Novi pravci u nauci o uporednoj politici (New Directions in Comparative Politics). U opisu novih pojava i tendencija u političkoj komparativistici, koji pružaju Hauard Viarda i saradnici, nije teško prepoznati upravo one simptome raspadanja stare i začetke radjanja nove epistemologije/nauke o kojima smo govorili u čitavom ovom odeljku; to se, pre svega, odnosi na njihove sledeće opise: raspadanje starog konsenzusa medju analitičarima i naučnicima (komparativistima), fragmentacija velikih teorija, strategija premošćivanja i veće uvažavanje alternativnih pristupa i škola. Ovo poslednje (veće uvažavanje alternativnih pristupa i škola), najbolje potvrdjuje jedna druga, isto tako nova i reprezentativna knjiga iz oblasti nauke o uporednoj politici; reč je o jednom od najpoznatijih udžbenika/zbornika iz ove oblasti u SAD, Nauci o uporednoj politici (Comparative Politics) Roja Mekrajdsa (Roy Macridis) i Bernarda Brauna (Bernard Brown): u najnovijem, čak sedmom

42


izdanju ovog udžbenika/zbornika (objavljenom 1990-e), značajno mesto zauzima i jedan tekst Imanuela Volerstina.

Škola svetskog sistema Imanuela Volerstina predstavlja jednu od najdoslednijih, ako ne i najdosledniju PRIMENU nove nauke llje Prigožina u oblasti društvenih nauka. Pored toga, ova škola je danas sigurno i jedna od najuticajnijih, ako ne i najuticajnija ALTERNATIVNA škola mišljenja u celokupnoj društvenoj teoriji. Indeks citiranja je sasvim egzaktan: Imanuel Volerstin (rodjen 1930- e), osnivač i otac škole svetskog sistema, profesor sociologije na Univerzitetu države Njujork u Bingemtonu i na Univerzitetu u Parizu, i direktor Fernan Brodel centra za izučavanje ekonomija, istorijskih sistema i civilizacija u Bingemtonu, danas je u svetu jedan od najcitiranijih naučnika. Najzad, uz matične, bingemtonske istraživačke institucije i grupe, Fernan Brodel centar i časopis Pregled (Revievv), koji deluju od sredine 1970-ih, škola svetskog sistema je do danas razvila i velik broj drugih, bliskih institucija i grupa širom sveta (od Japana, Indije i Turske, preko Madjarske, Nemačke i Francuske, sve do Arizone i Zapadne obale odnosno Kalifornije), pa je i po tome ova škola jedna od svetski najraširenijih i najuticajnijih škola mišljenja.

Za datum rodjenja škole svetskog sistema, može da se uzme 1974-a, kada su svetlo dana ugledala prva dva toma Savremenog svetskog sistema (The Modern World-System), glavnog dela Imanuela Volerstina. Njeni glavni intelektualni/teorijski izvori su: 1) MARKSIZAM, posebno marksizam Karla Marksa (epistemologija i ekonomija), Vladimira I. Lenjina (politička teorija imperijalizma kao najvišeg stadijuma kapitalizma) i Roze Luksemburg (ekonomska teorija imperijalizma); zbog ovog izvora, učenje Imanuela Volerstina i može da se odredi kao jedna vrsta MONDIJALNOG POSTMARKSIZMA; 2) ISTORIJSKA EKONOMIJA odnosno PRIVREDNA ISTORIJA, posebno ona u delima Maksa Vebera, Jozefa Šumpetera (Joseph Schumpeter) i Karla Polanjija (Karl Polanyi); i 3) ISTORIJA DUG O G TRAJANJA Fernana Brodela. Po prvi put, ovi izvori se aktiviraju 1930-ih, usred prve velike krize i raspada tadašnjeg medjunarodnog privrednog, finansijskog i političkog sistema. Zbog toga se ovi izvori, a pre svega Karl Marks, Fernan Brodel i Karl Polanji, i mogu smatrati pravim pretečama škole svetskog sistema. Po drugi put, samo sada još snažnije, oni se

43


aktiviraju nakon Drugog svetskog rata, u eri dekolonizacije odnosno neokolonizacije takozvanog Trećeg sveta. Kao teorijski izraz oslobodilačkih borbi Trećeg sveta, tokom šeste i sedme decenije dvadesetog veka, uobličavaju se brojne TIJERMONDISTIČKE ("Tiers Monde", na francuskom, Treći svet) i DEPENDISTIČKE TEORIJE ("dependence", na engleskom, zavisnost). Ove teorije predstavljaju neposredne izvore, jednim delom čak i konstitutivne delove, a njihovi autori (Samir Amin, Andre Gunder Frank i ostali), ne više samo preteče, nego i predstavnike škole svetskog sistema.

4. Kapitalizam , socijalizam , komunizam, postkomunizam

"Kapitalizam" i "socijalizam" pripadaju krugu najznačajnijih pojmova moderne društvene nauke, njihov predmet krugu najznačajnijih iskustava modernog doba. U isto vreme, medjutim, ovi pojmovi pripadaju i krugu pojmova moderne društvene nauke koji su u najvećoj meri ideologizovani, mitologizovani, deformisani, iskrivljeni: to je zbog toga što je njihov predmet u najvećoj meri opterećen interesima vladajućih društvenih grupa.

Sistematskim otklanjanjem iskrivljujućeg pritiska i uticaja kojeg vladajuće društvene grupe, interesi i ideologije/mitologije, vrše na društvenu nauku i njene pojmove, bavi se kritika ideologije. Kao takva, kritika ideologije/mitologije, nužan je sastavni deo društvene nauke. U slučaju "kapitalizma" i "socijalizma", kao i u slučaju njima bliskih pojmova, zbog one njihove povećane opterećenosti, medjutim, ova kritika je još potrebnija.

Kritika, kritička rekonstrukcija, deideologizacija, demitologizacija pojmova "kapitalizma" i "socijalizma", uslov je ne samo za kritičko/bolje razumevanje ovih pojmova, nego i za kritičko/bolje razumevanje celokupne dinamike modernog i postmodernog doba (kapitalizma, socijalizma, komunizma, postkomunizma, hladnog rata, posthladnoratovskog vremena). Uočavanje razlike izmedju mitoloških/ideoloških i kritičkih/naučnih pojmova kapitalizma i socijalizma, pak, u ovom poduhvatu, predstavlja logičan i nezaobilazan početak, prvi korak.

44


MITOLOŠKI/IDEOLOŠKI POJMOVI KAPITALIZMA I SOCIJALIZMA dobro su poznati još iz vremena hladnog rata: trzišna privreda, privatno vlasništvo, ekonomska razvijenost, pravna država, multipartizam, liberalna demokratija, centar/centri svetskog sistema i Zapad, glavni su ekonomski, politički i geopolitički elementi hladnoratovske mitologije/ideologije kapitalizma; komandna privreda, državno (partijsko, grupno, oligarhijsko) vlasništvo, razvojna diktatura, sveobuhvatni monopol komunističkih partija na vlasti (otuda i naziv "komunizam", naziv koji ne treba mešati, mada nije ni sasvim bez veze, sa filozofijom i utopijom "komunizma"), takozvana diktatura proletarijata (zapravo diktatura nad proletarijatom i čitavim društvom), poluperiferija i Istok, glavni su ekonomski, politički i geopolitički elementi hladnoratovske mitologije/ideologije socijalizma.

Hladnoratovski pojmovi kapitalizma i socijalizma, nisu (bili) samo profesionalni, funkcionalni domen ideoloških i političkih elita, nego i svakodnevna religija, ritual masa. Za elite, oni su (bili) sredstvo vladanja, za mase uslov ideološkog i ukupnog samoodržanja. U tom pogledu, izmedju Zapada i Istoka, "kapitalizma" i "socijalizma", za vreme hladnog rata, nije bilo suštinskih razlika. I za jedne i za druge, postojanje one druge, protivničke, neprijateljske strane, bilo je osnovni razlog, svrha, opravdanje za sopstveno postojanje. To je bila OSNO VNA LOGIKA ove velike i neobične hladnoratovske (neprijateljske) konvergencije. Samo su ideološki i emotivni predznaci bili obrnuti: na Zapadu je "kapitalizam" bio pozitivan, "socijalizam" negativan, na Istoku, obrnuto, "socijalizam" pozitivan, "kapitalizam" negativan. Umesto kraja CELOKUPNE hladnoratovske mitologije/ideologije, medjutim, kraj hladnog rata doneo je samo kraj JEDNO G njenog dela i pola, mitologije/ideologije "socijalizma"; suprotno ovoj, njena druga polovina, mitologija/ideologija "kapitalizma", u prvih nekoliko godina posthladnoratovskog doba, doživela je pravu planetarnu ekspanziju i univerzalizaciju: i na Zapadu i na Istoku, i na Severu i na Jugu, i u centru i na periferiji, pod "kapitalizmom" je počelo da se podrazumeva nešto što je manje ili više pozitivno i poželjno.

U osnovi mitološkog/ideološkog pojma kapitalizma, baš kao i u osnovi mitološkog/ideološkog pojma socijalizma, jeste pojedinačno društvo (nacija-država) kao glavna jedinica analize.

45


Unutar ove jedinice, i "kapitalizam" i "socijalizam" su odredjene zemlje odnosno odredjeni delovi sveta (zemlje takozvanog slobodnog sveta nasuprot zemljama iza takozvane gvozdene zavese, ili, u mitologiji/ideologiji suprotne strane, zemlje takozvanog socijalizma nasuprot zemljama takozvanog imperijalizma), a ne odredjeni istorijski procesi i sistemi. Zbog toga je i kritika ovih pojmova započela kritikom odnosno promenom pojedinačnog društva (nacije-države) kao glavne jedinice analize (u kritičkoj školi svetskog sistema, kao što smo videli u prethodnom odeljku, glavna jedinica analize više nije pojedinačno društvo, to jest nacija-država, nego svet, svetska celina, svetski sistem), a završila konstrukcijom jednog NOVOG, KRITIČKOG/NAUČNOG, SVETSKO-SISTEMSKOG POJMA KAPITALIZMA: u ovom pojmu, kapitalizam više nije samo skup centralnih (razvijenih, tržisnih i demokratskih) zemalja sveta (što je on bio i ostao u vladajućim hladnoratovskim i posthladnoratovskimmitologijama/ideologijama), nego je kompleksan istorijski i svetski SISTEM, celina, struktura, uredjen skup SVIH, CENTRALNIH (razvijenih, tržišnih i demokratskih) iPERIFERNIH/POLUPERIFERNIH (zavisnih, komandnih i autoritarnih) formacija i zemalja sveta; "beskrajna akumulacija kapitala" (o kojoj je pisao još Karl Marks), odnosno "akumulacija kapitala u svetskim razmerama" (o kojoj piše Samir Amin), ona je nova snaga, koja već nekoliko vekova, u jedan, jedini i jedinstveni, mada heterogeni i konfliktni SVETSKI KAPITALISTIČKI SISTEM, povezuje i ujedinjuje najrazličitije centralne ("kapitalističke") i perifeme/poluperifeme ("nekapitalističke" odnosno"predkapitalističke") režime i zemlje.

Novi, kritički, svetsko-sistemski pojam kapitalizma, rasvetljava i stari, mitološki/ideološki pojam kapitalizma: mitološki/ideološki pojam kapitalizma predstavlja, zapravo, samo jedan, i to CENTRALNI i prosperitetni DEO realnog, svetsko-sistemskog pojma/stvarnosti kapitalizma, tako da se i sva mitologija/ideologija vladajućeg pojma/stvarnosti kapitalizma i sastoji u logičkoj grešci poznatoj pod imenom PARS PRO TOTO (zamena dela za celinu stvari).

Uz mitološki/ideološki pojam kapitalizma, novi, kritički, svetsko-sistemski pojam kapitalizma rasvetljava i

46


mitološki/ideološki pojam takozvanog socijalizma: i zemljetakozvanog socijalizma (real-socijalizma, komunizma, ETATIZMA), naime, bile su samo jedan, i to POLUPERIFERNI DEO svetskog real- kapitalizma (takozvana socijalistička poluperiferija, kako ju je nazivao Imanuel Volerstin). A da je to zaista bilo tako, to jest da je takozvani socijalizam (real-socijalizam, komunizam, etatizam), zaista bio samo jedna, iako veoma specifična vrsta poluperifernog kapitalizma (jedna vrsta kvazi-feudalnog, državno-partijskog kmetstva, svetski naddeterminisanog od strane dominirajućeg centralnog kapitalizma), o tome uverljivo govori ne samo bogata strukturalno-funkcionalna, istoriozofska i istoriografska TEORIJSKA argumentacija (od koje ćemo ovde pomenuti samo "birokratski kolektivizam" Bruna Ricija, "orijentalnu despotiju" Karla Avgusta Vitfogela, "industrijsku despotiju" Rudolfa Baroa, "drugo kmetstvo" Fernana Brodela i "diktaturu nad potrebama" Ferenca Fehera, Agneše Heler i Djerdja Markuša), nego, još više, i proces burne ISTORIJSKE/PRAKTIČNE reintegracije zemalja takozvanog real- socijalizma u svetski real-kapitalizam (proces koji traje od 1989-e do danas).

Ako se pokazalo da su zemlje takozvanog real-socijalizma bile, zapravo, samo jedna vrsta poluperifernog kapitalizma, šta je onda bio, i šta je uopšte sam socijalizam?

Odgovor na ovo pitanje može da pruži samo jedan NOVI, KRITIČKI POJAM SOCIJALIZMA. A ovaj pojam zahteva veliku teorijsku rekonceptualizaciju, to jest kritičko razvijanje barem tri osnovne polazne ideje: ideje DRUSTVENOG (ne državnog), ideje DEMOKRATSKOG (ne autoritarnog), i ideje SVETSKOG (ne nacionalno izolovanog) socijalizma.

Rekonceptualizaciju o kojoj je reč, do sada je najuverljivije izložio i obrazložio madjarsko-američki privredni istoričar, Karl Polanji, u svom, danas već čuvenom delu, Veliki preobražaj (The Great Transformation). Centralno mesto u ovoj njegovoj rekonceptualizaciji, zauzima IDEJA DVOSTRUKOG POKRETA; prema Karlu Polanjiju, naime, celokupna privredna i socijalna istorija modernog industrijskog doba, najadekvatnije i najbolje može da se opiše kao "dvostruki pokret" (double movement), i to kao: 1) prvi pokret, pokret "samoregulišućeg tržišta" (self-regulating

47


market), to jest pokret kapitalizma, koji nastoji da svojoj apsolutističkoj logici (profita i eksploatacije), podvrgne celokupni čovekov privredni i socijalni život; i 2) drugi pokret, protiv-pokret "samozaštićujućeg društva" (self-protecting society), to jest pokret socijalizma, koji onom prvom pruža otpor; ili, da citiramo samog Karla Polanjija: "U suštini, socijalizam je tendencija (koja je svojstvena industrijskoj civilizaciji) da se samoregulišuće tržište prevazidje kroz potčinjavanje demokratskom društvu. Za industrijske radnike, takvo rešenje je prirodno. Sa stanovišta zajednice kao celine, socijalizam je samo nastavak nastojanja da se od društva napravi svojevrsna humana zajednica, nastojanja koje je u Zapadnoj Evropi uvek bilo povezano sa hrišćanskom tradicijom. Nasuprot tome, sa stanovišta ekonomskog sistema, socijalizam predstavlja radikalan raskid sa bliskom prošlošću (modernim kapitalizmom)."

Već i na prvi pogled, vidi se da je novi, kritički, polanjijevski pojam socijalizma izrazito KONFLIKTAN: istorijski i logički, socijalizam je moguće razumeti samo kao reakciju na kapitalizam; što su akcija i reakcija u fizici, to su kapitalizam i socijalizam u industrijskoj civilizaciji. Novi, kritički, polanjijevski pojam socijalizma je i izrazito PLURALISTIČAN: nasuprot totalnom monopolu i lažnoj monističkoj slici takozvanog real-socijalizma, stvarni, polanjijevski socijalizam, od samog početka, čini i nosi mnoštvo emancipatorskih i autonomnih društvenih pokreta (pored pokreta industrijskih radnika, i sve brojniji ekološki, mirovni i drugi takozvani novi društveni pokreti, pored organizovanog radništva Zapada, i brojni narodno-oslobodilački, to jest anti-kolonijalni pokreti Trećeg sveta, pored različitih oblika hrišćanskog, etičkog i personalističkog, i razni oblici anarhističkog, sindikalističkog i marksističkog socijalizma). Konačno, novi, kritički, polanjijevski pojam socijalizma je i izrazito REALISTIČAN: on ne propisuje socijalizam kao normu, ideal, utopiju (kao što to čine razne vrste utopijskog socijalizma), nego opisuje realnu privrednu i socijalnu istoriju, čovekovo iskustvo barem u poslednja dva veka. Sistematskim delovanjem vladajućih društvenih grupa, interesa i ideologija, medjutim, upravo ovaj i ovakav, istorijski autentičan, zbiljski, realističan, polanjijevski pojam socijalizma, neprestano se potiskuje iz masovne društvene svesti i postaje jedna vrsta

48


"nevidljive strane Meseca". Za valjano razumevanje velike posthladnoratovske, posebno postkomunističke promene sveta, pak, kritičko upoznavanje odnosno rasvetljavanje ove, "nevidljive strane Meseca", bilo je utoliko potrebnije.

Na prethodni, spoljašnji i opisni način, POSTKOMUNIZAM može da se odredi i kao skup karakterističnih političkih procesa, tendencija i sistema, koji se u odgovarajućim zemljama razvija nakon 1989-e, to jest nakon istorijskog i planetarnog sloma takozvanog real-socijalizma (komunizma, etatizma). Još u drugom odeljku, videli smo da se prva iskustva postkomunističkih zemalja (u izgradnji tržišne privrede i demokratije) značajno razlikuju. Pa ipak, ni UOPŠTAVANJE ovih iskustava nije bez opravdanja: pored značajnih razlika, naime, u prvim iskustvima postkomunističkih zemalja, mogu da se uoče i ne manje značajne sličnosti i zajedničke karakteristike. Osim toga, sve više ozbiljnih analitičara ističe i svetsko-sistemski, a ne samo regionalni i lokalni značaj iskustava postkomunizma (i to kako ovih iskustava uopšte, tako, a možda još i više, i onih izrazito negativnih, patoloških, ratnih iskustava postjugoslovenskih prostora i entiteta). Zbog toga ćemo, u analizi koja sledi, upravo ovim, postjugoslovenskim iskustvima, i posvetiti najveću pažnju.

Sociološka analiza postkomunizma, može da započne i logičkom analizom termina "postkomunizam". Termin "postkomunizam", u isto vreme je LOGICKI neispravan (zato što svoj predmet, postkomunizam, definiše samo negativno, ne i pozitivno, samo putem onoga što ovaj više nije, ne i putem onoga što on već jeste), ali i ISTORIJSKI indikativan, čak adekvatan: ovaj termin relativno verno izražava svu aktuelnu OTVORENOST/NEDOVRŠENOST postkomunizma. Izrazite karakteristike postkomunizma su i AMBIVALENTNOST i KONTRADIKTORNOST. U jednoj jedinoj rečenici, GLAVNA TENDENCIJA POSTKOMUNIZMA mogla bi da se opiše i kao KONFLIKTNO JEDINSTVO dva odnosno tri politička pokreta/protivpokreta: 1) DEMOKRATSKE REVOLUCIJE, to jest polanjijevskog ustanka i borbe naroda, radnika, gradjana, intelektualaca i drugih socijalnih aktera, protiv sistema državno- partijskog kmetstva, a za ustanovljenje i odbranu osnovnih Ijudskih i gradjanskih sloboda i prava i osnovnih demokratskih institucija; 2)

49


AGRESIVNOG NACIONALIZMA, jedne vrste kompleksnog političkog fabrikata, to jest kompleksne reakcije konzervativnih društvenih grupa i aparata na demokratsku revoluciju (koja ih ugrožava); i 3) AMBIVALENTNE NOSTALGIJE I RESTAURACIJE, to jest masovnog raspoloženja koje je dovelo do relativno ubedljivih pobeda bivših, reformisanih i socijaldemokratizovanih komunista na poslednjim slobodnim izborima u većini bivših takozvanih socijalističkih zemalja (pobeda koje su, ipak, krajnje ambivalentne, dvoznačne, ne jednoznačne, jer i pored sve nostalgije i restauracije, barem za sada, ni na koji način nisu dovele u pitanje velike sistemske promene, pa ni višepartizam i slobodne izbore).

Borba dva odnosno tri opisana pokreta/protivpokreta, još uvek je daleko od završetka. NEIZVESNOST je još jedna izrazita karakteristika postkomunizma. Zbog toga je i objektivno rano, pa i nemoguće, da se daju neke pozitivne definicije ovog poretka. Pre konačnih definicija i prognoza, neophodne su još mnoge produbljene analize i dijagnoze.

Jedino što je u svoj neizvesnosti postkomunizma sasvim izvesno, to su ona dva/tri kontradiktorna politička pokreta/protivpokreta, nastavak borbi izmedju njih, kao i konstitutivnost (a ne tek tranzitornost) ovih borbi za konačni izgled poretka. Upravo ove elemente (posebno one kontradiktorne političke pokrete/protivpokrete), prepoznajemo i u PRVIM analizama i dijagnozama postkomunizma. Samo ilustracije radi (dakle, bez elaboracije), navodimo neke od njih: "TRANZICIJA (PRELAZ) O D KOMUNISTIČKE DIKTATURE KA LIBERALNOJ DEMOKRATIJI" (brojni analitičari danas vladajuće teorije tranzicije); "EKSTREMNONACIONALISTIČKI DEMOKRATSKI REŽIMI" (Djovani Arigi, u "lluziji razvoja" iz 1990-e); "IZOBLIČENA DEMOKRATIJA" (Srdjan Darmanović, u istoimenoj knjizi iz 1993- e); "DEMOKRATSKI FAŠIZAM" (Imanuel Volerstin, u "Kapitalističkoj civilizaciji" iz 1991-e); "LIBERAL-FAŠIZAM" (autor ovog teksta, u "Dvostrukoj tajni liberal-fašizma" iz 1994-e); "POPULIZAM" (Nebojša Popov, u "Srpskom populizmu" iz 1993-e); "NACIONAL- SOCIJALIZAM" (Vesna Pešić, u "Nacionalnim sukobima" iz 1995-e); "TOTAL-NACIONALIZAM" (Edgar Moren, u istoimenom tekstu iz1993-e); "FAŠIZAM NISKOG NAPONA" (Rastko Močnik, u jednoj

50


diskusiji iz 1990-e); "PERIFERNI (BALKANSKI) FAŠIZAM DRUGE GENERACIJE" (autor ovog teksta, u Žargonu periferije iz 1994-e).

Relativno često uočavanje/isticanje izvesnih crta (ili čak celine) fašizma u balkanskom ratnom postkomunizmu, na novi način otvara i pitanje samog POJMA fašizma, odnosno pitanje starog epistemološkog SPORA izmedju zastupnika idiografskih (individualizujućih) i nomotetskih (generalizujućih) metoda u društvenim naukama: dok prvi po pravilu odriču, drugi po pravilu ističu mogućnost i stvarnost ponavljanja (izvesnih crta, pa i celine) fašizma (uopšte, pa i u postkomunizmu).

Svetsko-sistemski pojam fašizma, bliži je nomotetskim, mada ne zanemaruje ni odredjene idiografske metode odnosno elemente fašizma. U svetsko-sistemskom pojmu fašizma, najznačajnije je rasvetljavanje JEDINSTVA fašizma u VREMENU (prva, druga, n-ta generacija fašizma) i PROSTORU (transnacionalna povezanost konzervativnih/reakcionarnih grupa/aparata centra i zavisnih/klijentskih oligarhija/režima periferije). A rasvetljavanje ovog jedinstva, pored ostalog, omogućava i, za nas veoma značajno, potpunije klasifikovanje, to jest RAZLIKOVANJE više vrsta fašizma, i to: fašizma prve, druge, n-te generacije; starog i novog fašizma (neofašizma); centralnog i perifernog fašizma; totalitarnog, autoritarnog i demokratskog fašizma. Pored toga, svetsko-sistemsko rasvetljavanje jedinstva fašizma u vremenu i prostoru, omogućava i, za nas ništa manje značajno, kritičko razumevanje odnosno rasvetljavanje brojnih MITOVA o fašizmu, posebno tri takva mita: 1) mita koji fašizam pogrešno poistovećuje sa (nemačkom, italijanskom, srpskom, hrvatskom, ili bilo kojom drugom) konkretnom nacijom/nacionalizmom (iako je fašizam bitno TRANSNACIONALAN); 2) mita koji fašizam redukuje na njegove ekstremne simbole i instrumente, vodju, vodjstvo, aparat, teror (iako je fašizam izrazito MASOVNI poredak odnosno pokret); i3) mita koji fašizam pogrešno objašnjava kao proizvod takozvane Ijudske prirode (iako je on kompleksan fabrikat, proizvod ISTORIJE). Konačno, svetsko-sistemsko rasvetljavanje prave prirode fašizma, omogućava i, za nas veoma značajno, razumevanje bitne funkcije ovih i drugih mitova: to je "oslobadjanje" masa od svesti o sopstvenom učešću u fašizmu, koje je ("oslobadjanje"), za samo


postojanje i reprodukovanje fašizma, konstitutivno, a ne samo posledično.

Za razliku od spora oko fašizma (to jest, oko toga da li odredjene pojave i tendencije postkomunizma zaslužuju kvalifikaciju fašizma), medju analitičarima postkomunizma (čak i bez obzira na njihove različite teorijske i metodološke orijentacije), gotovo da i nema spora oko značaja, to jest oko velike i očigledne uloga takozvanog ETNIČKOG FAKTORA u drami posthladnoratovske i postkomunističke promene Balkana, Evrope i sveta (pomenute teorijske i metodološke razlike, i ovde će se pojaviti, ali, kao Što ćemo ubrzo videti, ne toliko oko opisa, koliko oko objašnjenja i tumačenja). Tako, medju analitičarima, gotovo da i nema spora oko jednog od centralnih pitanja postkomunizma, naime, oko toga da je odredjena POLITIČKA (ZLO)UPOTREBA takozvanog etničkog faktora (bila) odlučujuća u procesu (RE)LEGITIMACIJE starih/novih aparata vlasti i postkomunističkih režima uopšte.

U svoj bogatoj i iznenadjujućoj fenomenologiji postkomunizma (posebno onog ratnog, balkanskog), pak, verovatno najveću pažnju analitičara, izazvala je jedna vrsta EPIDEMIJE IRACIONALNOSTI. Masovna etnička i ukupna dezorijentacija (kriza identiteta), nesigurnost i strah (čak histerija), te mržnja, agresivnost, destrukcija i samodestrukcija (kao negativne reakcije), raširile su se, i još uvek se šire brzinom i silinom VELIKE ZARAZE. U odredjenom istorijskom kontekstu, na Balkanu, ova zaraza je dobila oblik iracionalne i (samo)destruktivne borbe/rata za teritorije, granice, suverenitete i nacije-države. Zaraza o kojoj je reč, utoliko je iracionalnija i neobičnija, ukoliko se zna da se njeno širenje dešava upravo u vreme kada dolazi do OBJEKTIVNOG svetsko- sistemskog odnosno istorijskog SLABLJENJA ("odumiranja") privrednih, političkih i drugih regulativnih funkcija nacije-države (zbog istovremnog jačanja i preuzimanja tih funkcija od strane novih, transnacionalnih i subnacionalnih institucija), kao i ukoliko se zna da je zaraza borbe za apsolutne i isključive suverenitete, na Balkanu, posle hladnog rata, već dovela do DRASTIČNOG KONTRA-EFEKTA, to jest do velikog i naglog SMANJENJA stepena FAKTIČKE, privredne, političke i ukupne suverenosti odnosno samostalnosti većine novonastalih entiteta.

52


Pojavu odnosno zarazu o kojoj je reč, najkraće i najjednostavnije, mogu da objasne siedeća četiri KUMULATIVNA faktora: 1) VREME KRIZE: ovo vreme, poznato nam je još iz prvog odeljka; to je vreme višestrukog dugog padanja i strukturalne krize savremenog svetskog sistema (praćeno povećanom verovatnoćom haosa i nasilja); 2) NEINTEGRISANA POLUPERIFERIJA: dok je prethodni faktor opšti (jer važi za celokupni svetski sistem), ovaj je poseban (jer važi samo za svetsku poluperiferiju, odnosno za Balkan kao jedan njen deo); nizak stepen unutrašnje povezanosti (integrisanosti), a visok stepen spoljašnje zavisnosti privrede, nerazvijenost civilnog društva, te povećana verovatnoća razornih ratova, revolucija i kontrarevolucija, glavne su strukturalne karakteristike poluperiferije; uz to, sam Balkan, već nekoliko vekova, leži na jednoj od najopasnijih i najaktivnijih istorijskih rasedlina, "liniji nepomirljivih mržnji i ratova" (Fernan Brodel); i strukturalno i istorijski, dakle, Balkan je (bio) predisponiran (mada ne i predestiniran) za ovu vrstu sukoba; 3) UGROŽENA PLACENTA: potreba za sigurnošću, okvirom, granicom, identitetom (koju smo ovde rezimirali i izrazili metaforom placente, posteljice), jedna je od najdubljih bazičnih (bioloških) i univerzalnih Ijudskih potreba; istorijski, placenta se menja, evoluira (horda, pleme, narod, nacija- država, civilizacija, svet), ali potreba ostaje; ugroženost placente u našem vremenu, najdublji je istorijski osnov one masovne zaraze nesigurnosti, straha, histerije: stara placenta (nacija-država), počela je naglo da slabi i otpada, iako nova (transnacionalna) placenta, još nije do kraja i dovoljno uobličena; i 4) DEMON VLASTI: o "ugovoru sa djavolom", kao bitnom atributu politike i vlasti, pisao je još Maks Veber (u kratkom spisu Politika kao poziv); treći balkanski rat, samo je najnovije izdanje toga ugovora: od samog početka, ovaj rat funkcioniše kao velika politička fabrika (brutalna instrumentalizacija takozvanog etničkog faktora od strane i za potrebe nezasitog demona); i ne samo to, od svih navedenih faktora, samo je demon vlasti aktivan, to jest aktivirajući faktor rata: sigurno je, naime, da bez tri pasivna faktora ("vremena krize", "neintegrisane poluperiferije" i "ugrožene placente"), demon vlasti sam, ne bi mogao da izazove pojavu/zarazu o kojoj je reč, ali je zato isto tako sigurno, da ovu pojavu/zarazu, ne bi mogli da

53


proizvedu, ni svi ovi pasivni faktori zajedno, sami po sebi, bez aktivnog/aktivirajućeg delovanja demona vlasti.

Pojava/zaraza o kojoj je reč, veoma je KOMPLEKSNA: čine ju veoma raznorodne (opšte i posebne, aktivne i pasivne, subjektivne i objektivne) komponente. Zbog toga smo gore i naglasili, da ovu pojavu/zarazu mogu da objasne samo sva četiri (navedena) faktora ZAJEDNO (kumulativno): zanemarivanje bilo kojeg od ovih faktora, neizostavno vodi u ovu ili onu vrstu teorijsko-metodološke JEDNOSTRANOSTI. U tom smislu, jednostran je i onaj PRETERANI EKONOMSKI, SOCIJALN! ili POLITIČKI DETERMINIZAM (dogmatskog) marksizma i (dogmatskog) liberalizma, koji s razlogom ističe značaj "vremena krize", "neintegrisane poluperiferije" i "demona vlasti", ali neopravdano zanemaruje "ugroženu placentu": ubedljivom porazu socijal-demokratskih i liberalno-demokratskih (od strane ratno-nacionalističkih) snaga na Balkanu posle hladnog rata, pored ostalog, kumovala je i ova teorijska jednostranost. Ipak, danas je vladajuća jedna druga vrsta teorijske i ideološke jednostranosti: PRETERANI (biološki ili kulturni) ETNIČKI DETERMINZAM. Zanemarujući "vreme krize", ovaj determinizam nužno gubi orijentaciju u vremenu: u etničkom nacionalizmu i religijskom fundamentalizmu, on pogrešno vidi samo ponavljanje i povratak u XIX vek, ne i promene ("odumiranje" nacije-države) i XXI vek. Zanemarujući "neintegrisanu poluperiferiju" (kao deo jednog jedinstvenog, ma koliko heterogenog svetskog sistema), pak, on na Balkanu, posle hladnog rata, pogrešno vidi samo lokalni, ne i svetski poremećaj. Konačno, zanemarujući "demona vlasti", preterani etnički determinizam pogrešno (preterano biološki ili preterano kulturno-deterministički) objašnjava i samu placentu: placenta je, naime, kompleksna, to jest barem onoliko istorijska i politička, koliko i biološka i kulturna tvorevina, pa je zato svako njeno drugačije, jednostrano prikazivanje, suštinski pogrešno; u jednom tekstu iz 1991-e, Veljko Vujačić i Viktor Zaslavski (Victor Zaslavsky), to su uverljivo pokazali i na primeru raspada SSSR i SFRJ: daleko od bilo kakve biološke ili kulturne/civilizacijske datosti, institucije ETNO-MOĆI odnosno ETNOKRATIJE, koje će u postjugoslovenskim i postsovjetskim ratovima samo eksplodirati, inkubirale su još u komunizmu, kao delo, politički fabrikat vladajućih komunističkih

54


partija (potvrdjujući tako ne samo kompleksnu prirodu placente, nego i kompleksnu dijalektiku kontinuiteta i diskontinuiteta).

5. A lternativni scenariji budućnostiU prethodnim odeljcima, ANALITIČKI smo izložili različite

aspekte bliže i dalje budućnosti (sekularne trendove i cikličke ritmove, izglede za diktaturu i demokratiju u svetskim razmerama, raspadanje stare i radjanje nove nauke, te budućnost postkomunizma). U ovom odeljku, ostalo je još samo da sklopimo i izložimo SINTETIČKU sliku budućnosti.

U prvom odeljku, videli smo da je, prema iskustveno zasnovanim i egzaktnim (statističkim) nalazima istorije dugog trajanja, sredinom 1970-ih, započelo VIŠESTRUKO DUCO PADANJE savremenog svetskog sistema, praćeno daljim i sve dramatičnijim iscrpljivanjem, haosom i nasiljem. U jednom radu iz1994-e ("Mir, stabilnost i legitimnost od 1990-e do 2025/2050-e"), Imanuel Volerstin i eksplicitno ističe da se, sve do oko 2050-e, može očekivati samo PRODUŽAVANJE I POJAČAVANJE ovog padanja, uz mnoštvo predvidivih i nepredvidivih, ekonomskih, ekoloških, demografskih, socijalnih i političkih posledica i poremećaja. Prema Imanuelu Volerstinu, ovaj ukupni negativni tok, neće moći da prekine/preokrene čak ni A-faza (faza privredne ekspanzije i rasta) sledećeg (petog) Kondratjeva, čiji se početak očekuje oko 2000-e: prema svim raspoloživim saznanjima, naime, očekivana ekspanzija/rast petog Kondratjeva, neće moći da nadvlada produženo i pojačano padanje sume ostalih cikličkih ritmova i sekularnih trendova.

Odredjeni stepen neizvesnosti postoji kad god se govori o budućnosti. Neizvesnosti ima čak i kada se govori o bližoj odnosno najbližoj budućnosti. Ipak, najviše neizvesnosti ima kada se govori o daljoj budućnosti, u našem slučaju, o budučnosti koja dolazi posle 2050-e.

Prema egzaktnim empirijskim nalazima (ekstrapolacijama) škole svetskog sistema, jedino što je nakon 2050-e sasvim izvesno, to je, kao što smo videli u prvom odeljku, kraj aktuelnog (savremenog svetskog sistema), te pojava novog istorijskog sistema.

55


Kakav će taj novi istorijski sistem biti, bolji ili lošiji od onog starog, te kako će on konkretno izgledati, pak, to je još uvek krajnje neizvesno.

Sabiranjem i povezivanjem odgovarajućih TEORIJSKIH predvidjanja škole svetskog sistema, kao i odgovarajućih nascentnih (začetnih) ISTORIJSKIH procesa, BUDUĆNOST NAKON DVEHILJEDEPEDESTE, ipak, može, makar i samo veoma apstraktno i načelno, da se rezimira, nasluti i opiše putem sledeća ČETIRI ALTERNATIVNA SCENARIJA: 1) NUKLEARNO-EKOLOŠKI HOLOKAUST: suprotno onome što o tome tvrdi vladajuća posthladnoratovska ideologija, videli smo da je posle kraja hladnog rata, ova alternativa postala još verovatnija nego što je bila u vreme hladnog rata; baza ove alternative jeste sve veći i sve opasniji nesklad izmedju nespornog NAUČNO-TEHNIČKOG PROGRESA (zahvaljujući kojem su stvorena i sredstva razaranja, koja su i više nego dovoljna za samouništenje čitave Ijudske vrste) i MORALNO- POLITIČKE STAGNACIJE (usled koje je čovečanstvo još uvek daleko od nekog sistema opšte bezbednosti, putem kojeg bi ona sredstva za samouništenje, jedino mogla da se stave pod punu i efikasnu kontrolu svetske zajednice); 2) KVAZIFEUDALNA FRAGMENTACIJA: ova alternativa može da nastane bilo kao posledica nuklearno-ekološkog holokausta, bilo kao samostalna alternativa, to jest kao postupna i pretežno spontana degradacija; u postjugoslovenskim i postsovjetskim zarazama/ratovima oko realnih i fiktivnih suvereniteta, živopisno se iscrtavaju prve konture jedne takve moguće planetarne postmoderne fragmentacije; filmovi koji pripadaju žanru takozvane bliske fantastike (kakvi su, primera radi, i filmovi o "Pobesnelom Maksu"), pak, o ovoj altemativi, mogućnosti i realnosti, više i uverljivije govore nego sve aktuelne bajke o tržišnoj privredi i liberalnoj demokratiji; 3) NEOFAŠISTIČKA CENTRALIZACIJA: u drugom odeljku, videli smo da je već i danas snažno izražena odredjena pravilnost u rasporedu diktature i demokratije u svetskim razmerama, to jest tendencija konsolidacije različitih vrsta diktature na periferiji i poluperiferiji, a različitih vrsta demokratije u centrima svetskog sistema; ova pravilnost/tendencija je i spontan izraz odredjenih razlika u stepenu materijalnog i duhovnog razvoja odgovarajućih zona savremenog svetskog sistema, ali i organizovan oblik povezivanja i delovanja

56


odgovarajućih nacionalnih i transnacionalnih grupa i aparata; u svakom slučaju, upravo je u ovoj aktuelnoj pravilnosti/tendenciji ZAČETAK moguće budućnosti savremenog sveta, koju smo ovde označili kao neofašističku centralizaciju, a koju je Imanuel Volerstin označio kao "demokratski fašizam" u svetskim razmerama; i 4) NOVI KREATIVNI ODGOVO R: od četiri alternativna scenarija dalje budućnosti, samo je ovaj POZITIVAN; on je, medjutim, i najmanje poznat (otuda i veoma apstraktan naziv "novi kreativan odgovor"); zbog toga i ovde samo jedna načelna napomena: iskustvo svih velikih revolucija poslednjih nekoliko vekova, opominje da do novog kreativnog odgovora pre može da se dodje putem rekonstrukcije i sinteze preživelih elemenata modernog doba, to jest odredjenih elemenata liberalizma (zaštita individualnih i manjinskih prava i vladavina demosa, demokratija, samo sada u svetskim razmerama) i socijalizma (ideja socijalne pravde u svetskim razmerama), nego putem apsolutne destrukcije i diskontinuiteta.

Sa teorijskim predvidjanjima i alternativama škole svetskog sistema, uporedićemo i jednu veoma poznatu vladajuću odnosno konzervativnu sliku i interpretaciju budućnosti. Reč je o slici budućnosti koju je, u sada već hit-članku posthladnoratovske političke nauke, "Sukobu civilizacija?" iz 1993-e, izložio Semjuel Hantington, jedan od vodećih i vladajućih politikologa Zapada.

Nakon epohe sukoba vladara (koja je trajala do početka modernih vremena), epohe sukoba nacija-država (koja je trajala do Prvog svetskog rata), i epohe sukoba ideologija (koja je trajala do kraja hladnog rata), naime, prema Semjuelu Hantingtonu, od kraja hladnog rata, započela je EPOHA SUKOBA CIVILIZACIJA, koju karakteriše nova (kulturna/civilizacijska) multipolarnost, fragmentacija i konfrontacija.

Već i na prvi pogled, vidi se da je ova slika veoma slična onoj slici budućnosti, koju smo gore, na osnovu predvidjanja škole svetskog sistema, opisali kao drugi alternativni scenarij, odnosno kao "kvazifeudalnu fragmentaciju". Razlike se, madjutim, i ovde pojavljuju odnosno povećavaju kada se sa slike, opisa, deskripcije, predje natumačenje, interpretaciju.

657


Upravo na ove razlike, u svojoj kritici sukoba civilizacija Semjuela Hantingtona, ukazali su i Ričard Rubinstin (Richard Rubenstein) i Džerl Kroker (Jarle Crocker), u tekstu "Izazivajući Hantingtona", kao i autor ovog rada, u tekstovima "Nevidljiva strana Zapada" i "Interkulturalnost u multietničkom svetu". Prema ovoj kritici, glavna slabost Hantingtonove analize i interpretacije, jeste jedna vrsta PRETERANOG ETNIČKOG(KULTURNOG/CIVILIZACIJSKOG) DETERMINIZMA: sve što smo o ovom determinizmu rekli u prethodnom odeljku, važi i za Hantingtonovu analizu/interpretaciju.

Hantingtonov OPIS sukoba civilizacija, u najvećem delu, sasvim je korektan, i u tome je njegova velika analitička zasluga. Slabost Hantingtonove analize/interpretacije, medjutim, i nije toliko u onome što iznosi, nego mnogo više u onome što PROPUŠTA.da iznese/analizira, pre svega u tome što propušta da analizira BRUTALNU POLITIČKU INSTRUMENTALIZACIJU sukoba civilizacija od strane lokalnih i, posebno, transnacionalnih grupa i aparata vlasti: ovim propuštanjem, Hantingtonov "sukobcivilizacija", čak i uprkos njegovoj izričitoj izjavi da to ne želi, postaje jedna vrsta IDEOLOŠKOG ZAKLONA za delovanje onih grupa i aprata, a na taj način, da se poslužimo rečima Ričarda Rubinstina i Džerla Krokera, i "najgora vrsta samoispunjujućeg proročanstva".

Četiri alternativna scenarija budućnosti posle dvehiljadepedesete (nuklearno-ekološki holokaust, kvazifeudalna fragmentacija, neofašistička centralizacija i novi kreativni odgovor), kao što smo nagovestili, nisu samo budućnost koja tek treba da nastupi, nego su, ne manje, i budućnost, to jest REALNOST koja je već počela. Prvi obrisi ova četiri scenarija, posebno prvi obrisi jedne vrste NEGATIVNE KOMBINACIJE kvazifeudalne fragmentacije i neofašističke centralizacije (kao neka vrsta prvih, tek začetih i nerazvijenih proto-scenarija), mogu da se nazru i u haosu postjugoslovenskih, posebno bosansko-hercegovačkih ratova.

SVETSKO-SISTEMSKI ZNAČAJ POSTJUGOSLOVENSKIH RATOVA upravo i jeste u jednoj vrsti AKTIVIRANJA, INDUKOVANJA I RAZVIJANJA ovih (svetsko-sistemskih) scenarija.

58


Svetsko-sistemski značaj postjugoslovenskih ratova, najpre se manifestovao u sferi duha: ovi ratovi su odigrali pionirsku ulogu u zametanju i razvijanju VLADAJUĆE POSTHLADNORATOVSKE GEOKULTURE, to jest u zametanju i razvijanju vladajuće, planetarne, posthladnoratovske kulture (duha, svesti, jezika i retorike) agresivnog nacionalizma.

Svetsko-sistemski značaj postjugoslovenskih ratova, manifestovao se, zatim, i u sferi VLADAJUĆE POSTHLADNORATOVSKE GEOPOLITIKE: postjugoslovenski ratovi su bili prvi, i to neuspeli test novog, posthladnoratovskog sistema medjunarodne politike i bezbednosti, a nakon toga, i upravO zbog toga, i podsticaj odnosno povod za reformu starih i izgradnju novih, adekvatnijih i efikasnijih institucija tog sistema (UN, EZ/EU, KEBS/OEBS, NATO).

Do današnjeg dana, postjugoslovenski ratovi, inkubirali su pretežno NEGATIVNE energije i alternative: pozitivneposthladnoratovske energije i alternative, i na Balkanu i u svetu, još uvek su krajnje nerazvijene i konfuzne. Tako, medjutim, ne mora i da ostane: kondenzacija i kulminacija negativnih procesa na Balkanu, mogle bi, upravo na Balkanu, da podstaknu, ubrzaju i pojačaju i one druge, pozitivne procese i alternative. Tako bi moglo da dodje i do pozitivnog preokreta: po prvi put u svojoj istoriji, Balkan bi, od negativne, mogao da postane POZITIVNA medjunarodna paradigma.

Posthladnoratovski balkanski nered/haos/rat, medju prvima je ukazao i na skrivenu IDEOLOŠKU prirodu, udvostručavanje i izokretanje, te funkciju retorike "novog svetskog poretka": upravo ovaj nered/haos/rat, naime, medju prvima je pokazao, da je NOVI SVETSKI NERED, a ne neki "novi svetski poredak", REALNOST novog, posthladnoratovskog vremena, te da je RETORIKA "novog svetskog poretka", pre propagandna MANIPULACIJA i masovnopsiholoska REAKCIJA na neizvesnosti, pretnje i strahove novog svetskog nereda, nego koliko-toliko adekvatna kategorija nekog navodno novog svetskog poretka.

Svetsko-sistemski značaj, mogla bi da ima i odgovarajuća ANALIZA AKTERA postjugoslovenskih ratova: uz ostalo, ovi ratovi predstavljaju i zgusnut, dramatičan izraz (rezime) velikih

59


posthladnoratovskih promena Balkana, Evrope i sveta, pa bi, zbog toga, i svaka kvalitetnija analiza njihovih aktera, mogla da doprinese boljem razumevanju promena. Da bi bila kvalitetnija, pak, analiza aktera nasilnog/ratnog raspada SFRJ, morala bi, pre svega, da bude SVEOBUHVATNA, to jest da obuhvati sve ZNAČAJNIJE aktere procesa: medjunarodne (svetske, "spoljašnje"), regionalne i lokalne ("unutrašnje"); institucionalne (UN, EZ/EU, KEBS/OEBS, NATO, te nacionalne odnosno lokalne institucije i organe) i neinstitucionalne (velike i ostale sile); ekonomske, socijalne i političke; sistemske i anti-sistemske. Pored toga, da bi bila valjana, analiza nasilnog/ratnog raspada SFRJ, morala bi da bude i KONCENTRISANA, to jest usredsredjena, fokusirana na NAJZNAČAJNIJE procese i aktere, posebno na najznačajnije PATOLOŠKE procese i aktere; u tom smislu, poseban značaj mogla bi da ima analiza "SLOMA jugoslovenskih elita modernizacije" (kako glasi naslov jednog članka Mojce Novak-Pešec iz 1989-e), te analiza istovremenog i recipročnog USPONA realtivno novih, antimodernističkih i agresivnonacionalističkih projekata i aktera (začetih u procesu KOMPLEKSNE INTERAKCIJE I FUZIJE starih/novih političkih nomenklatura i takozvanih intelektualnih/kulturnih nacionalnih elita), kao i analiza odgovarajućih privrednih i socijalnih REZULTATA, relativno nove, ratnonacionalističke komandne PRIVREDE, i relativno nove, ratnonacionalističke, nazadnjačke i podložničke SOCIJALNE STRUKTURE, pre svega.

Konačno, aktuelan odnosno potencijalan svetsko-sistemski značaj, imaju i odgovarajuća ANTISISTEMSKA (posebno antiratna i antifašistička) ISKUSTVA postjugoslovenskih ratova. Jedno takvo iskustvo postjugoslovenskih ratova, predstavlja, svakako, i iskustvo MEDJUNARODNOG/SVETSKOG FAKTORA. Ovo iskustvo je izrazito kompleksno i protivrečno, TEORIJSKO (svet kao jedinica analize i okvir za objašnjenje i razumevanje rata) i PRAKTIČNO (mirovne inicijative i planovi takozvane medjunarodne zajednice), NEGATIVNO (sistem velikih sila) i POZITIVNO (medjunarodno civilno društvo i planetarna demokratija odozdo): ovo poslednje, MEDJUNARODNO CIVILNO DRUŠTVO I PLANETARNA DEMOKRATIJA ODOZDO, predstavlja, zapravo, M EDJUNARODNU DIMENZIJU onog polanjijevskog "drugog

60


pokreta", i u tom smislu, i pored sve relativne nerazvijenosti (pa i konfuzije), ZAČETAK novog kreativnog odgovora.

Na kraju, ostalo je još samo da potpunije i preciznije odgovorimo na pitanje OTKUDA ovoliko veliki i višestruki svetsko- sistemski značaj posthladnoratovskih balkanskih ratova, kao i da potpunije i bolje rasvetlimo istorijsku EVOLUCIJU i pravi KARAKTER tog značaja.

Do otkrića nuklearnog oružja 1945-e, važila je KLASIČNA GEOPOLITIKA: medjunarodna politička relevantnost/irelevantnost jedne zemlje/regiona, zavisila je od njenog/njegovog ovakvog/onakvog geografskog položaja; u tom smislu, Balkan je, budući na raskrsnici svetova (kontinenata i imperija), barem u poslednjih nekoliko vekova, bio, po pravilu, geopolitički (medjunarodno politički) prvorazredno relevantan. Nakon otkrića nuklearnog oruzja 1945-e, medjutim, prestaje da važi klasična geopolitika, i otpočinje NOVA TEHNOPOLITIKA: medjunarodna politička relevantnost/irelevantnost jedne zemlje/regiona, ne zavisi više od njenog/njegovog ovakvog/onakvog geografskog položaja, nego od njenog/njegovog posedovanja/neposedovanja nuklearnog oružja (i takozvanih strateških sirovina, nafte, pre svega); zbog toga, od 1945-e, i Balkan gubi svoj raniji, prvorazredni medjunarodni značaj.

U početnoj fazi posthladnoratovske balkanske drame, najveći broj domaćih aktera (gospodara rata), još uvek nije ni znao za ovaj izgubljeni/umanjeni značaj Balkana: o tome uverljivo svedoče njihovi tadašnji brojni pozivi i iluzorna očekivanja da se velike sile (Sesta flota i Zajednička komanda), već u toj (ranoj) fazi, masivno i direktno uključe u tekući konflikt. Uz iluziju progresivizma, i ovaj previd, to jest i ova iluzija, odlučujuće su doprineli fatalnoj dezorijentaciji domaćih aktera i eskalaciji rata.

Na drugoj strani, izgubljeni/umanjeni značaj Balkana, medjunarodnim analitičarima i akterima, bio je dobro poznat. Uz iluziju progresivizma, medjutim, njihovoj dezorijentaciji i nemoći (da zaustave eskalaciju postjugoslovenskih ratova: "premalo,prekasno, neadekvatno"), odlučujuće je doprineo previdEKSPONENCIJALNOG RASTA GUSTINE, OSETLJIVOSTI IRANJIVOSTI SAVREMENOG SVETSKOG SISTEMA (što je samo

61


drugo ime za ono krizno i "daleko-od-ravnoteže" stanje tog sistema, o kojem smo pisali u prvom i trećem odeljku ovog rada): usled ovog rasta, prvobitno i direktno medjunarodno tehnopolitički irelevantan Balkan, za svega nekoliko godina, preko nuklearne ("ruske/pravoslavne") i naftne ("islamske") veze, postao je, makar i indirektno, medjunarodno relevantan.

I na samom kraju, umesto bilo kakvog zaključka, izložićemo samo još jednu vrstu nepretencioznog apela odnosno pledoajea za uspostavljanje novog realizma.

Ideja medjunarodnog civilnog društva i planetarne demokratije odozdo, od strane stare realpolitike, najčešće se denuncira kao navodno neostvariva, makar i plemenita utopija. Eksponencijalni rast gustine, osetljivosti i ranjivosti, posebno ekološke i nuklearne gustine, osetljivosti i ranjivosti savremenog svetskog sistema, medjutim, iz osnova menja, čak preokreće stvari: previdjajući ovaj rast, to jest ovu promenu, STARA REALPOLITIKA postaje OPASNA UTOPIJA, faktor povećanog rizika od nuklearno- ekološkog holokausta; obrnuto, uvažavajući taj rast, tu promenu, NOVI REALIZAM, to jest medjunarodno civilno društvo i planetarna demokratija odozdo, postaju USLOV OPSTANKA, egzistencijalna utopija.

Ironično parafrazirajući čuvenu sentencu najpoznatijeg balkanskog hijerarha, pledoaje za novi realizam, mogli bi na kraju da formulišemo i kao ili-ili predvidjanje: PLANETA ĆE BITI ILI JEDNA, CELA I DEMOKRATIZOVANA, ILIJE NEĆE BITI.

62

®[?cngoS (3@® dlMMICgC


LITERATURA

Za tekstPOSLE HLADNOG RATAAmin, Samir (1978). Akumulacija kapitala u svjetskim razmjerima: kritika teorije nerazvijenosti. Beograd: Komunist.Amin, Samir; Arigi, Djovani; Frank, Andre Gunder i Volerstin, Imanuel (1985). Dinamika globalne krize. Beograd: Radnička štampa.

Arrighi, Giovanni (1990). "The Developmentalist lllusion: A Reconceptualization of the Semiperiphery," in VV. G. Martin, ed., Semiperipheral States in the Worid- Economy. VVestport, CT: Greenvvood Press, 11-42.

Arrighi, Giovanni, ed. (1985). Semiperipheral Development: The Politics ofSouthern Europe in the Twentieth Century. Beverly Hills: Sage.Arrighi, Giovanni; Hopkins, Terence K. & VVallerstein, Immanuel (1989). Antisystemic Movements. London: Verso.Arrighi, Giovanni; Hopkins, Terence K. i VVallerstein, Immanuel (1987). "Dileme antisistemskih pokreta," u D. Pirec i M. Jakšić, ur., Svetski kapitalistički sistem. Beograd: Ekonomika.

Arrighi, Giovanni; Hopkins, Terence K. & VVallerstein, Immanuel (1983). "Rethinking the Concepts of Class and Status Group in a World-System Perspective," Review, VI, 3, Winter, 283-304.Balibar, Etienne & Wallerstein, Immanuel (1991). Race, Nation, Class. London: Verso.Bartley, Robert (1993). "The Case for Optimism," Foreign Affairs, 72, 4, September/October.

Berend, Ivan & Ranki, Gyorgy (1982). The European periphery and industrialization 1780-1914. Cambridge: Cambridge University Press and Paris: Maison des Sciences de l'Homme.

Braudel, Fernand (1981). Civilization and Capitalism 15th-18th Century, I: The Structures ofEveryday Life. London: Collins.

207


Braudel, Fernand (1982). Civiiization and Capitalism 15th-l8th Century, II: The Wheeis ofCommerce. London: Collins.Braudel, Fernand (1984). Civilization and Capitalism 15th-18th Century, III: The Perspective ofthe Worid. London: Collins.Bugajski, Janusz (1993). Nations in Turmoil. Boulder, Colorado and Oxford, England: Westview Press.Chase-Dunn, Christopher, ed. (1982). Socialist States in the World-System. Beverly Hills: Sage.Chase-Dunn, Christopher & 0'Reilly, Kenneth (1989). "Core Wars of the Future," in R. K. Schaeffer, ed., W ar in the World-System. Westport, CT: Greenwood Press, 47- 64.Chomsky, Noam (1988). Language and Politics. Montreal and New York: Black Rose Books.Darmanović, Srdjan (1993). Izobličena demokratija: drama jugoslovenskog postkomunizma. Beograd: Borba.Emmanuel, Arghiri (1974). Nejednaka razmjena: rasprava o antagonizmima u medjunarodnim ekonomskim odnosima, I, II. Beograd: Komunist.Falk, Richard (1992). Explorations at the Edge of Time: The Prospects for World Order. Philadelphia: Temple University Press.Feher, Ferenc; Heler, Agneš i Markuš, Djerdj (1986). Diktatura nad potrebama. Beograd: Rad.Freedom in the World 1991-1992: Political Rights and C ivii Liberties (1992). New York: Freedom House.Gagnon, V. P. Jr. (1994/95). "Ethnic Nationalism and International Conflict: The Case of Serbia," International Security, 19, 3, Winter, 130-166.Gulbenkian Commission for the Restructuring of the Social Sciences (1995). "Open the Social Sciences,11 Final Report, June; The Gulbenkian Commission: I. Wallerstein (Chair), C. Juma, E. Fox Keller, J. Kocka, D. Lecourt, V. Y. Mudimbe, K. Mushakoji, I. Prigogine, P. Taylor, M. Trouillot, and R. Lee (Scientific Secretary).Huntington, Samuel P. (1993). "The Clash of Civilizations?," Foreign Affairs, 72, 3, Summer, 22-49.Huntington, Samuel P. (1990). "Will More Countries Become Democratic?," in R. C. Macridis & B. E. Brown, eds., Comparative Politics: Notes and Readings. Pacific Grove, California: Brooks/Cole Publishing Company, 81-101; prvi put, ovaj tekst je objavljen kao samostalan članak još 1984-e.Jan Faber, Mient (1994). "Preface: On W ar and Religion," in D. Janjić, ed., Religion and War. Belgrade: European Movement in Serbia, VII-IX.Jovanović, Pavle i Dimitrijević, Nenad (1991/1992). Savremeni politički sistemi: I, II. Novi Sad: Pravni fakultet.Lee, Richard (1991). "Science as ldeology," Working Paper, Fernand Braudel Center, Binghamton.

208


Macridis, Roy C. & Brown, Bernard E., eds. (1990). Comparative Politics: Notes and Readings. Seventh edition. Pacific Crove, California: Brooks/Cole Publishing Company.Martin, William G., ed. (1990). Semiperipheral States in the World-Economy. Westport, CT: Greenwood Press.McLauchlan, Gregory (1989). MWorld War, the Advent of Nuclear Weapons, and Global Expansion of the National Security State," in R. K. Schaeffer, ed., W ar in the World-System. Westport, Connecticut: Greenwood Press, 99-108.McNeill, William H. (1994). "The Fall of Great Powers: An Historical Commentary," Review, XVII, 2, Spring, 123-143.Močnik, Rastko (1990). "Fašizam niskog napona," Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI), Beograd.Moore, Barrington JR (1969). Social Origins of Dictatorship and Democracy: Lord and Peasant in the Making of the Modern World. Harmondsworth: Penguin Books, Peregrin Books.Moren, Edgar (1993). "O total-nacionalizmu," Monitor, 19. mart.Mouzelis, Nicos P. (1986). Politics in the Semi-Periphery: Early Parliamentarism and Late Industrialization in the Baikans and Latin America. New York: St. Martin's Press.Novak-Pešec, Mojca (1989). "Slom jugoslovenskih elita modernizacije," Sociologija, 2-3.Nye, Joseph S. Jr. (1992). "What New World Order," Foreign Affairs, 2, 83-96.O'Donnell, Guillermo; Schmitter, Philippe & Whitehead, Laurence, eds. (1986). Transitions from Authoritarian Rule: Prospects for Democracy. Baltimore, Maryland: The John Hopkins University Press.Pasquino, Gianfranco (1994). "The Birth of the 'Second Republic'," Journal of Democracy, 5, 3, July, 107-113.Pavlović, Vukašin, ur. (1987). Obnova utopijskih energija. Beograd: CIDID i IIC.Pečujlić, Miroslav i Milić, Vladimir (1994). Demokratija i autoritarizam: politička kultura jugoslovenskog višestranačkog društva. Beograd: Srempublik, Pravni fakultet i Institut za političke studije.Pešić, Vesna (1995). “Nacionalni sukobi: raspad Jugoslavije i rat za nacionalne države," Republika, Beograd, Godina VII, Broj 129, 1-15. decembar, l-XXVIII.Pirec, Dušan i Jakšić, Miomir, ur. (1987). Svetski kapitalistički sistem: studije, prevodi i komentari. Beograd: Ekonomika.Polanyi, Karl (1957). The Great Transformation. New York and Toronto: Rinehart & Company, Inc.Poper, Karl R. (1993). Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, I, II. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod.Popov, Nebojša (1993). "Srpski populizam: od marginalne do dominantne pojave," Vreme, 135, 24. maj, specijalni dodatak.

209


Popović, Milan (1995). "Beyond Huntington: Politics and Ethnicity/Religion in the Post-Cold War Balkan Turmoil -- Contending Approaches and Interpretations," SIDU III, Ulcinj, Montenegro, July 10-11.Popović, Milan (1994). "Dvostruka tajna liberal-fašizma: staro i novo posle hladnog rata," Nedeljna Borba, 14-15. maj.Popović, Milan (1995a). "Interkulturalnost u multietnićkom svetu," u B. Jakšić, ur., lnterkulturalnost/lnterculturality. Beograd: Hobisport, Klagenfurt-Celovec: Založba- Drava, 357-362.Popović, Milan (1994a). "Nevidljiva strana Zapada: ključ za razumevanje vidljive strane, 'divljačkog nacionalizma' Istoka/Balkana," Nedeljna Borba, 9-10. jul.

Popović, Milan (1995b). "Posle hladnog rata: '4D' i Predlozi Borisa Vukobrata," u N. Skenderović Ćuk, N. Spajić i D. Torbica, ur., Državnost i regionalizam: rasprava o projektu Borisa Vukobrata. Subotica: Otvoreni univerzitet, 43-47.Popović, Milan (1995c). "Posle raspada: svetsko-sistemski pogled na nasilni/ratni raspad SFRJ i na nastojanja da se u Jugoistočnoj Evropi uspostavi novi/posthladnoratovski sistem medjunarodne politike i bezbednosti," Pravni zbornik, 1, 171-179.Popović, Milan (1994b). "Raspad SFRJ u svetsko-sistemskoj perspektivi," u B. Jakšić, ur., Filozofija i društvo VI: RaspadJugoslavije. Beograd: IFDT, 237-243.Popović, Milan (1995d). Ritam sveta: škola svetskog sistema Immanuela Wallersteina. Podgorica: Centar za izdavačku djelatnost.

Popović, Milan (1992). "Yugoslav Disintegration in a World-System Perspective," Working Paper, Fernand Braudel Center.

Popović, Milan (1994c). Žargon periferije: balkanska postmoderna (1988-1993). Podgorica: Samostalno izdanje.Prigogine, llya & Stengers, Isabelle (1984). Order Out of Chaos: Man's New Dialogue With Nature. Boulder, Colorado: Shambhala Publications, Inc. and New York: Bantam Books, Inc.Rubenstein, Richard E. and Crocker, Jarle (1994). "Challenging Huntington," Foreign Policy, 96, Fall, 113-128.Schaeffer, Robert K., ed. (1989). W ar in the World-System. Westport, CT: Greenwood Press.Trkulja, Jovica (1993). Osvajanje demokratije: ogled o postkomunizmu. Beograd: Izdavačka agencija 'Draganić'.Vidaković, Zoran (1988). Smena istorijskih doba. Beograd: CIDID.Vidaković, Zoran (1976). Stari i novi fašizam. Beograd: Komunist.Vujačić, Veljko & Zaslavsky, Victor (1991). "The Causes of Disintegration in the USSR and Yugoslavia," Telos, 88, 120-140.Wallerstein, Immanuel (1991). "Capitalist Civilization," Working Paper, Fernand Braudel Center, Binghamton.Wallerstein, Immanuel (1990). Kapitalizam — istorijski sistem. Titograd: CIID.

210


VVallerstein, Immanuel (1994). "Peace, Stability, and Legitimacy, 1990-2025/2050," in G. Lundestadt, ed., The Fall of Great Powers. Oslo: Scandinavian University Press, 331-349.Wallerstein, Immanuel (1986). Suvremeni svjetski sistem. Zagreb: CKD.Wallerstein, Immanuel (1992). "The TimeSpace of World-Systems Analysis: A Philosophical Essay," Working Paper, Fernand Braudel Center, Binghamton.Wallerstein, Immanuel (1992a). "Trajectory of the World-System 1945-1990 (-2050): Synthetic Overview," Working Paper, Fernand Braudel Center, Binghamton.

Wallerstein, Immanuel (1991a). Unthinking Social Science: The Limits of Nineteenth-Century Paradigms. Cambridge: Polity Press.

Weber, Max (1965). Politics as a Vocation. Philadelphia: Fortress Press.Wiarda, Howard J., ed. (1991). New Directions in Comparative Politics. Boulder, Colorado: Westview Press.

Za tekstJUGOSLAVIJA NA RASKRŠĆU: RAT/DlKTATURA ILI DEMOKRATIJAArrighi, Giovanni, editor (1985). Semiperipheral Development. Beverly Hills, London, New Delhi: SAGE.Branković, Srbobran i saradnici (1991). Studenti i poredak: empirijsko istraživanje devetomartovskih demonstracija u Beogradu. Beograd: Institut za političke studije.Braudel, Fernend (1982). Civilization and Capitalism 15th-l8th Century, II: The Wheels of Commerce. London: Collins.Brodel, Fernan (1987). “Kopno i more," Književna reč, 25. mart.

Jovanović, Pavle i Dimitrijević, Nenad (1991). Savremeni politički sistemi: I. Novi sad: Pravni fakultet.Mouzelis, Nicos P. (1986). Politics in the Semi-Periphery: Early Parliamentarism and Late Industrialization in the Baikans and Latin America. New York: St Martin's Press.Popović, Milan (1990). "Harizma, ludilo vlasti," Nezavisne, 14. septembar.Popović, Milan (1990a). "Metafora," Nezavisne, 6. jul.

Popović, Milan (1991). "Retorika nemoći," Nedeljna Borba, 27-28. april.Veber, Maks (1976). Privreda i društvo: I. Beograd: Prosveta.

Za tekstRASPAD JUGOSLAVIJE U SVETSKO-SISTEMSKOJ PERSPEKTIVIArrighi, Giovanni (1990). "World Income lnequalities and the Future of Socialism," Working Paper, Fernand Braudel Center, Binghamton.

211

IM ANUEL VOLERSTIN

OPADANJE AMERIČKE MOĆI

Prevela s engleskog:VERA NENADOV

CIDPODGORICA

2004.

Naslov originala:

Immanuel Wallerstein

THE DECLINE OF AMERICAN POWER The U.S. in a Chaotic W orld

The New press New York

London 2003

Copyright © Izdavačka kuća CID, 2004

U V O D

AMERIČKI SANIZMEĐU JUČEI SUTRA

Jedanaesti septembar 2001. bio je dramatičan i šokantan trenutak američke istorije mada ne i karakterističan trenutak. Bio je to, jednostavno, jedan značajan događaj na putanji koja je započela mnogo ranije i nastaviće se još nekoliko decenija, koja traje dugo i koju bismo mogli da nazovemo periodom opadanja američke moći u haotičnom svetu. Jedanaesti septembar je predstavljao šokantnu spoznaju na koju je veoma mnogo ljudi reagovalo sa besom i neve- ricom. Amerikanci moraju da odgovore maksimalno trezveno i pri- brano. Moramo dapokušamo da sačuvamo naše najveće vrednosti i da maksimalno pojačamo sopstvenu bezbednost dok se odvijaju radikalne transformacije svetskog sistema - transformacije koje ne možemo da kontrolišemo ali na koje možemo da utičemo. Moramo sa svima ostalima da se uključimo u zajedničko stvaranje, rekonstrukciju, onakvog sveta u kakvom želimo da živimo.

Američki političari vole da se pozivaju na američki san. Ame- rički san stvarno postoji i većina nas ga ima. Dobar je to san, toliko dobar da ga mnogi drugi širom sveta priželjkuju za sebe. Kakav je taj san? Američki san je san o tome šta sve Ijudi mogu, o društvu u kojem svaki čovek može da se podstakne da da sve od sebe, da postigne što najviše može a da za nagradu vodi lagodan život. San o tome da ne bude veštačkih prepreka na putu ličnog ispunjenja. San

9

po kome zbir takvih pojedinačnih ostvarenja predstavlja veliko društveno dobro - društvo slobode, jednakosti i uzajamne solidarnosti. San o tome da smo zvezda vodilja svetu koji pati jer nije u stanju da ispuni taj san.

To je san koji, naravno, kao uostalom ni bilo koji drugi, ne daje tačnu sliku stvarnosti. Ali on predstavlja naše podsvesne žudnje i naša elementarna načela. Snovi nisu naučne analize. Pre bi se moglo reći da nam nude spoznaje. Međutim, da bismo shvatili svet u kojem živimo, moramo da idemo dalje od snova i pažljivo osmotri- mo našu prošlost - istoriju Sjedinjenih Država, istoriju savremenog svetskog sistema, istoriju Sjedinjenih Država u svetskom sistemu. Ne žele svi to da urade. Ponekad se plašimo da će stvarnost biti okrutna ili barem ne onoliko lepa koliko su naši snovi. Neki od nas više vole da vide svet kroz, kako kažu, ružičaste naočari.

Čovek bi pomislio da će događaji od 11. septembra razbiti iluzije koje smo imali. Mnogima su zaista razbijene, u to nema sumnje. Međutim, Bušova administracija se zdušno trudi da nam one- mogući trezven pogled na ono što se dogodilo da bi išla po jednom programu koji prethodi ovim događajima i da bi te događaje iskori- stila da protrči kroz njega. Zbog toga ovde predlažem da ukratko opišem dve stvari: ono što smatram da znači 11. septembar u svetlu prethodnih događaja; i ono što smatram da je plan Bušove administracije. Verujem da je jedanaesti septembar u centar naše pažnje postavio pet činjenica o Sjedinjenim Državama: domete njene vojne moći; intenzitet antiameričkog raspoloženja u preostalom delu sveta; tragove ekonomske raskalašnosti devedesetih; protivrečne pritiske američkog nacionalizma; krhkost naše tradicije građanskih sloboda. Ni jedno od pomenutog nije u skladu sa američkim snom onakvim kakvim smo ga zamišljali. A politika Bušove administracije pogoršava protivrečnosti.

Počnimo sa vojnom situacijom. Svi kažu, s pravom, da su Sje- dinjene Države najjača vojna sila na svetu danas, kudikamo najja- ča! A ipak, činjenica je da je šarolika skupina fanatičnih vernika, sa prilično malo novca i još manje vojne opreme, bila u stanju da lan-

10

sira ozbiljan napad na samo tlo Sjedinjenih Država, poubija nekoliko hiljada ljudi, te sruši i ošteti poznate građevine u Njujork Sitiju i oblasti Vašingtona. Napad je bio drzak i efikasan. Sasvim je normalno tim ljudima prikačiti etiketu ,,terorista“ a zatim objaviti ,,rat terorizmu", ali bi trebalo da počnemo time što ćemo da shvatimo da, s vojne tačke gledišta, jedanaesti septembar nije ni trebalo da se dogodi. Godinu dana kasnije, počinioci nisu uhvaćeni, a naš glavni vojni odgovor bio je invazija na Irak, zemlju koja nema nikakve veze sa napadom 11. septembra.

Antiameričko raspoloženje nije ništa novo. Siri se sve od trenutka kada su Sjedinjene Države posle 1945. godine postale vodeća sila svetskog-sistema. Takvo raspoloženje je reakcija na one koji imaju veliku moć i na aroganciju koja izgleda neizbežno postaje prirodna za one koji imaju takvu moć. Antiameričko raspoloženje je ponekad razumljivo, ponekad iracionalno i neopravdano, pri če- mu je ovo drugo prosto neizbežno. Sve u svemu, takvo raspolože- nje dugo vremena nije nešto naročito smetalo Sjedinjenim Država- ma. Kao prvo, protivtežu mu je predstavljalo mišljenje značajnih krugova, naročito u zemljama koje su Sjedinjene Države smatrale saveznicima, da Sjedinjene Države u svetskom-sistemu obavljaju neophodnu funkciju rukovpđenja i odbrane njihovih sistema vrednosti. Američka moć je bila za te ljude legitimna zato što je služila potrebama svetskog sistema u celini. Cak i u siromašnim i potlače- nim delovima sveta, često je postojao osećaj da američka moć, pored onoga što su smatrali njenom negativnom stranom, poseduje i ono što je dobro a to je primena nekih od univerzalnih principa.

Uprkos takvom raspoloženju jedanaesti septembar je pokazao da je gnev možda veći nego što su Sjedinjene Države ikada prizna- vale. Ne treba sumnjati da je neposredna reakcija mnogih širom sveta bila izražavanje saosećanja i solidarnosti sa Sjedinjenim Dr- žavama, ali godinu dana kasnije to saosećanje i solidarnost kao da nestaju, dok se kod onih koji izražavaju gnev raspoloženje izgleda uopšte nije promenilo.

Činilo se da Sjedinjenim Državama u ekonomskom smislu 1990-ih ide izuzetno dobro - visoka produktivnost, procvat berze, ni-

11

ska nezaposlenost, niska inflacija a likvidacijom ogromnog duga američke vlade stvoren je prilično značajan višak. Amerikanci su to, generalno, shvatili kao zvaničnu potvrdu ispravnosti svog sna, ekonomske politike svojih vođa i obećanje beskrajno sjajne budućnosti. Sada je sasvim jasno da to nije bio san, već iluzija i to opasna iluzija.

Jedanaesti septembar nije bio primarni uzrok potonjih ekonomskih teškoća Sjedinjenih Država, mada ih je nesumnjivo pogor- šao. Ono što uzrokuje smanjenje američkih ekonomskih izgleda jeste to što je prosperitet 1990-tih (zapravo, prevashodno kasnih devedesetih) bio u mnogo čemu samo mehur od sapunice, u velikoj meri veštački održavan u životu, što je postalo jasno kada je obelo- danjena sva pohlepa. Zapravo, uzrok pada leži mnogo dublje. Svet- ska-ekonomija nalazi se u dugotrajnoj relativnoj ekonomskoj stag- naciji od 1970-tih. Jedna od stvari koje su se desile u tom periodu, kao što to inače i biva u takvim periodima, jeste da su tri područja moćnih ekonomskih lokacija - Sjedinjene Države, Zapadna Evropa i Japan - pokušale jedna drugoj da prebace gubitke. Evropi je išlo relativno dobro 1970-tih. Japanu je išlo dobro 1980-tih a Sjedinje- nim Državama je išlo dobro 1990-tih. Međutim, svetskoj ekonomiji kao celini nije išlo dobro ni u jednom od ovih perioda. A ekonomske nevolje širom sveta ogromne su. Sada se nalazimo u zadnjoj fazi ove dugotrajne silazne spirale, i pošto jednom bankrotstva uzmu maha, svetska-ekonomija može opet da počne da se podiže. Nije sasvim očigledno, niti previše verovatno, da će Sjedinjene Države zaseniti Zapadnu Evropu i Istočnu Aziju u eventualnom usponu. Današnju američku politiku oblikuje čitav niz, ispod površine skrivenih, strahova zbog ovakve ne naročito blistave ekonomske budućnosti.

Četvrti problem je istorijski karakter američkog nacionalizma. Sjedinjene Države nisu ni više ni manje nacionalističke nego što je većina drugih zemalja. Ali zbog toga što su SAD vodeća sila, kole- banja američkog nacionalizma mogu prouzrokovati više štete nego to isto kod većine drugih nacija. Američki nacionalizam ima dva različita pojavna oblika. Jedan od njih je povlačenje tj. uvlačenje u Tvrđavu Ameriku, u ono što obično nazivamo izolacionizmom.

12

Međutim, Sjedinjene Države su uvek takođe bile i ekspanzio- nistička sila - prvo na svom kontinentu, zatim preko Kariba i Tihog okeana. A ekspanzija podrazumeva vojno osvajanje - domorodač- kog američkog stanovništva ili Meksikanaca ili Filipinaca. Sjedi- njene Države su imale pristojnu kvotu pobeda (Meksički rat, Drugi svetski rat, ratovanje sa Indijancima) i pristojnu kvotu poraza ili barem dvosmislenih ishoda (rat 1812, Vijetnam). Naša svedočanstva u tom smislu nisu mnogo gora nego prošlost drugih velikih vojnih sila. Naravno, ni jedna država ne voli da govori o svojim porazima, osim kad mora. Postoji sklonost da se porazi preformulišu u slabosti nesposobnih vođa. Ova teza ,,nož u leđa“ nalazi se u osnovi ma- čo militarističkog stava američkog nacionalizma, koji uživa značaj- nu podršku među stanovništvom.

Spolja gledano, izolacionizam i mačo militarizam su prilično različiti. Ipak, dele isti radikalni stav prema ostatku sveta, ,,ostali“ - izazivaju strah i prezir, u kombinaciji sa pretpostavkom da je naš način života čist i da ga ne smemo oskrnaviti uplitanjem u bedne zavade ostalih, osim ukoliko smo u poziciji da im nametnemo ,,naš način života". Stoga nacionalistima nije teško da idu od izolacioni- zma do mačo militarizma i nazad, čak i kada neposredne implikaci- je i jednog i drugog mogu da budu različite u konkretnim situacijama. Jedanaesti septembar kao da je ojačao obadve strane ovakvog kontradiktornog stava. I naravno, kako se to već događa kada god se čini da je zemlja napadnuta, jedanaesti septembar je u celini pri- lično prigušio drugačije glasove.

Konačno, tu je i naša tradicija građanskih sloboda. Teoretski prilično sjajna a prilično krhka u praksi. Mudrost donošenja Pred- nacrta zakona o pravima u vidu amandmana na Ustav bila je u tome da ih je učinila otpornijim na većinsko nadglasavanje kojim bi ih ignorisali ili nečuveno kršili. Pa i tako, kršeni su neprestano - eklatantno, kao u slučaju Linkolnove suspenzije habeas corpus, takozvanih Palmerovih racija ili Ruzveltovog interniranja japanskih Amerikanaca; ne toliko očigledno ali ne manje važno, ponovljenim ilegalnim akcijama federalnih agencija (Ministarstvo pravde, FBI.

13

CIA), da ne pominjemo lokalne agencije. Očekuje se od Vrhovnog suda da služi kao zaštita ustavnih prava, međutim on funkcioniše maksimalno neujednačeno i uopšte nije pouzdan.

Za Bušovu administraciju, jedanaesti septembar je bio zlatni rudnik za njihov od ranije postojeći plan rada po svih pet tačaka. Ne optužujem ih paranoično za zaveru. Samo uočavam da su odmah skočili da iskoriste situaciju da bi sproveli plan koji su imali na umu i u srcu pre 11. septembra. Opadanje vojne moći rešavaju neverovatnom eskalacijom vojnih troškova. Da li će se pokazati da je to rasipnost ogromnih razmera - ili, još gore, kontraproduktivno u vojnom smislu - tek će da se vidi. Sasvim je sigurno da pomenuta ekspanzija nije bila rezultat razborite analize i brižljive nacionalne političke procene.

Naša uvećana vojna mašinerija počinje da se koristi prvi put značajno prilikom invazije Iraka. Verujem da će jedna takva invazija, daleko od toga da potvrdi i poveća vojnu moć Sjedinjenih Dr- žava, ozbiljno da potkopa državu, kratkoročno, srednjoročno i du- goročno. Ali, sadašnja Bušova administracija nije istinski otvorena za razgovore na tu temu. Oni samo otvoreno izražavaju svoj prezir prema vaskrslim ,,MekGavernovcima“ i „starim Bušovcima“ (tj. predsednikovom ocu i svim njegovim bliskim savetnicima - Brentu Skaukroftu, Džejmsu Bejkeru, Lorensu Iglbergeru). Moto sadašnje administracije jeste: punom brzinom napred, zato što bi da uspore ispali smešni, a i kasniji neuspeh manje bi bio politički štetan nego neuspeh u ovom momentu.

Način na koji se Bušova administracija nosi sa antiameričkim raspoloženjem u svetu, moramo priznati, originalan je. Svojom politikom ga povećavaju i proširuju na sve one grupe koje su do sada na njega bile otporne - naše prijatelje i saveznike, koje ćemo mo- žda uskoro zvati svojim bivšim prijateljima i saveznicima. Velike sile se zaista retko konsultuju ali se barem obično pretvaraju da to čine. Za Bušovu administraciju konsultacije kao da glase ovako: Evo, ovo ćemo da uradimo; da li ste sa nama ili protiv nas? A na svaki odgovor koji pokreće pitanje razboritosti ili prikladnosti kon-

14

kretnog predloga, Bušova administracija kao da kaže: Možemo li još malo da vam zavrnemo ruku?

Na ekonomskom frontu, Buš i njegovi savetnici propovedaju naivni optimizam, državnu neaktivnost i argument da je svaka ekonomska rasipnost bila Klintonova greška. Izgleda da misle da II. septembar učvršćuje takav stav. Cini se da ih ni najmanje ne zanima hladna procena tekuće ekonomske stvarnosti, a još manje u du- goročnoj istorijskoj perspektivi. Jedino što su ponudili ekonomski konzervativnom delu svoje koalicije je smanjenje poreza i temu zaštite čovekove okoline. Takvi potezi su sada svete krave, pošto su ekonomski konzervativci u celini „stari Bušovci" a inače su veoma nezadovoljni sadašnjom Bušovom administracijom. Oni dalje ne smeju biti antagonizovani. Naravno, smanjenje poreza onemo- gućava mere tipa Nju Dil koje će biti potrebne da se Sjedinjene Dr- žave izvuku iz duboke deflacije u koju naprosto hrle.

Bušova administracija se očigledno nada da će njen mačo militarizam kod glasača nadomestiti žalosno stanje američke ekonomije. Tako, pored svih ostalih razloga zbog kojih Buš i njegovi savetnici veruju da Sjedinjene Države treba da preuzmu kompletnu „osovinu zla“ postoje i sirovi politički razlozi: ratni predsednik dobija glasove, za sebe i za svoju partiju. Ovo nije izmaklo pažnji Bu- šovog najvišeg političkog savetnika, Karla Rova. Možemo očekiva- ti da pomenuti politički razlozi i dalje budu visoko rangirani u procesu odlučivanja.

Što se tiče građanskih sloboda, nismo videli takav direktan, besraman napad na građanske slobode od strane javnog tužioca još od Hardingove administracije i tadašnjeg omraženog A. Mičela Palmera. Štaviše, čini se da su odlučili da ne dozvole da im sudovi na bilo koji način ograniče moć. Cak i kada bi ih Vrhovni sud nad- glasao sa 9 : 0, što je skoro nemoguće, pronašli bi način da takav nadzor ignorišu i da mu se odupru. Predstoje nam gadna vremena.

Ova je knjiga jednostavno uređena. Sastoji se iz tri dela.Deo I predstavlja tezu da su Sjedinjene Države vladajuća sila

čija moć opada a da je 11. septembar još jedan dokaz za to. Napi-

15

san je i prvobitno štampan 2002. Deo II sastoji se od serije eseja koji raspravljaju razliku između retorike i stvarnosti koje su obu- hvaćene glavnim omiljenim frazama našeg današnjeg političkog diskursa: d va c le se ti vek , g lo b a liza c i ja , ra s iza m , islam , , ,o s ta l i“, d e- m o k ra tija i in te lek tu a lc i. Svi ovi eseji napisani su pre 11. septembra, većina kao tekstovi za govore ili za prigodu konferencije. Ipak neću ni reč promeniti zbog toga. Postoji još jedan esej, napisan posle događaja od 11. septembra, govori o tome kako Sjedinjene Dr- žave vide svet. Esej je poziv da razmislimo o načinu na koji posma- tramo svet.

I najzad, deo III iznosi šta možemo da uradimo u vezi teškoća u koje je zapao svet u kome se nalazimo. Prva dva eseja, oba napisana pre 11. septembra, raspravljaju o programu koji smatram da levica treba da pokrene danas, u Sjedinjenim Državama i u svetu. Poslednja dva eseja, napisana posle 11. septembra iznose ono što su za mene centralna, tekuća pitanja sa političke tačke gledišta: Šta u današnje vreme znači biti antisistemski? I, kakva je budućnost čovečanstva?

U ovoj knjizi sledim svoj stav da se svi bavimo trostrukim zadatkom: intelektualnim zadatkom kritičkog i razboritog analiziranja stvarnosti; moralnim zadatkom odlučivanja koje su vrednosti one kojima bi trebalo da damo prednost u današnje vreme; i političkim zadatkom da odredimo način na koji bismo odmah mogli da doprinese- mo izgledima da svet izroni iz sadašnje haotične strukturalne krize našeg kapitalističkog svetskog-sistema u drugačiji svetski-sistem koji bi bio uočljivo bolji a ne uočljivo gori od ovog sadašnjeg.

Februar 2003.

16

r

D eo prvi

Teza

OPADANJE AMERIČKE MOĆI: ORAO SE SRUŠIO

Sjedinjene Države propadaju? Malo bi ljudi danas na svetu po- verovalo u ovu tvrdnju. Jedini koji veruju su američki jastrebovi, koji bučno zagovaraju politiku preusmeravanja pada. Verovanje da je kraj američke hegemonije već započeo, ne proističe iz ranjivosti koja je svima postala očigledna 11. septembra 2001. Zapravo, Sjedinjene Države slabe kao globalna sila od 1970-tih a odgovor SAD na terori- stičke napade samo je ubrzao pad. Da bismo shvatili zašto takozvana Pax Americana iščezava, potrebno je proučiti geopolitiku dvadesetog veka, naročito tri poslednje decenije tog veka. Kada se tako uradi dolazi se do jednostavnog i neizbežnog zaključka: ekonomski, poli- tički i vojni činioci koji su doprineli američkoj hegemoniji jesu oni isti činioci koji će neumoljivo proizvesti propadanje SAD.

Uspon Sjedinjenih Država na mesto glavne svetske sile bio je dugotrajan proces koji je ozbiljno započeo svetskom recesijom 1873. U to vreme, Sjedinjene Države i Nemačka počele su da zado- bijaju sve veći deo globalnog tržišta, uglavnom na račun britanske privrede koja je stalno nazadovala. Obe nacije su tek bile stekle sta- bilnu političku bazu - Sjedinjene Države uspešnim okončanjem Građanskog rata a Nemačka ujedinivši se i porazivši Francusku u Francusko-pruskom ratu. Od 1873. do 1914. Sjedinjene Države i Nemačka su postale glavni proizvođači u određenim vodećim sektorima: SAD u sektorima čelika i kasnije automobila a Nemačka industrijskih hemijskih proizvoda.

Poglavlje I

19

Istorijski udžbenici beleže da je Prvi svetski rat izbio 1914. a završio se 1918. a da je Drugi svetski rat trajao od 1939. do 1945. Međutim, ima više smisla uzeti u obzir ta dva kao jedan, kontinui- rani „tridesetogodišnji rat“ između Sjedinjenih Država i Nemačke, sa primirjima i lokalnim konfliktima u tom intervalu. Takmičenje za položaj dominantne sile zadobija ideološki obrt 1933, kada su nacisti došli na vlast u Nemačkoj i započeli svoj pohod potpunog zaposedanja globalnog sistema, ne tražeći hegemoniju unutar po- stojećeg sistema već više formu globalne imperije. Prisetite se naci- stičke krilatice ,,ein tausendjahriges Reich" (hiljadugodišnje carstvo). Sa svoje strane, Sjedinjene Države su poprimile ulogu zago- vonika centrističkog svetskog liberalizma - setite se „četiri slobode“ (sloboda govora, veroispovesti, od neimaštine, i od straha) biv- šeg američkog predsednika Frenklina D. Ruzvelta - i ušle u strateš- ki savez sa Sovjetskim Savezom, omogućivši poraz Nemačke i njenih saveznika.

Drugi svetski rat rezultirao je ogromnim uništavanjem infra- strukture i stanovništva širom Evroazije, od Atlantika do Tihog okeana, pri čemu skoro nijedna zemlja nije bila pošteđena. Jedina veća industrijska sila na svetu koja je iz rata izašla neoštećena - čak i znatno ojačana, gledano iz ekonomske perspektive - bile su Sjedi- njene Države, koje su ubrzo krenule da konsoliduju svoj položaj.

Ambiciozni hegemon se, međutim, suočio sa konkretnim poli- tičkim preprekama. Za vreme rata, Savezničke sile su se dogovorile da osnuju Ujedinjene nacije, sastavljene prvobitno od zemalja koje su bile u koaliciji protiv Sila osovine. Značajno obeležje Organiza- cije bio je Savet bezbednosti, jedini organ koji je mogao dati ovlaš- ćenje za upotrebu sile. Povelja UN je u Savetu bezbednosti pravo veta predala u ruke pet sila, uključujući Sjedinjene Države i Sovjet- ski Savez što je Savet učinilo prilično neefikasnim u praksi. Prema tome, nije osnivanje Ujedinjenih nacija aprila 1945. odredilo geo- političku prinudu druge polovine dvadesetog veka već zapravo sa- stanak na Jalti dva meseca pre toga, između Ruzvelta, premijera Velike Britanije Vinstona Cerčila i sovjetskog vođe, Josifa Staljina.

20

Formalni sporazumi na Jalti bili su manje važni od neformalnih, prećutnih dogovora, o kojima možemo suditi samo posmatranjem ponašanja Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza u godinama koje su usledile. Kada se rat okončao u Evropi, 8. maja 1945, sovjetske i zapadne (to znači američke, britanske i francuske) trupe bile su smeštene na konkretnim mestima - uglavnom u centru Evrope duž linije sever-jug koja će biti nazvana Linijom Odra-Nisa. Uz nešto manjih pomeranja, trupe su ostale na tim lokacijama. Kad bacimo pogled unazad, Jalta je označavala dogovor obe strane da trupe mogu tamo da ostanu i da ni jedna strana neće upotrebiti silu da istera drugu. Prećutni dogovor primenjen je i na Aziju, što jasno pokazuju američka okupacija Japana i podela Koreje. Politički, Jalta je predstavljala dogovor o statusu kvo u kojem Sovjetski Savez kontroliše otprilike jednu trećinu sveta a Sjedinjene Države sve ostalo.

Vašington se suočio i sa ozbiljnijim vojnim izazovima. Sovjet- ski Savez je imao u svetskim razmerama najveće kopnene snage, dok je američka vlada bila pod pritiskom u zemlji da smanji svoju vojsku, posebno time što će ukinuti mobilizaciju. Sjedinjene Drža- ve su stoga odlučile da nametnu svoju vojnu silu ne preko kopnenih snaga već monopolom na nuklearno naoružanje (plus vazduhoplov- stvo sposobno da ga primeni). Monopol je uskoro okončan: do 1949. Sovjetski Savez je takođe stekao nuklearno naoružanje. Od tada se aktivnost Sjedinjenih Država svodi na pokušaje sprečavanja drugih sila da steknu nuklearno naoružanje (i hemijsko i biološko naoružanje) ali taj trnd izgleda da nije bio naročito uspešan.

Do 1991. Sjedinjene Države i Sovjetski Savez su koegzistirali u „ravnoteži terora" hladnog rata. Status kvo je bio na ozbiljnom is- pitu samo tri puta: prilikom blokade Berlina 1948-49, u Korejskom ratu od 1950. do 1953, i u vreme kubanske krize sa projektilima 1962. U sva tri slučaja rezultat je bio vraćanje na status kvo. Stavi- še, obratite pažnju, svaki put kada se Sovjetski Savez suočio sa po- litičkom krizom u satelitskim režimima - Istočnom Nemačkom 1953, Mađarskom 1956, Čehoslovačkom 1968. i Poljskom 1981 - Sjedinjene Države su se upustile u jedva nešto više od manevarskih

21

rvežbi dopuštajući Sovjetskom Savezu da nastavi u velikoj meri onako kako smatra da treba.

Naravno, takva pasivnost nije se proširila na ekonomsko polje. Sjedinjene Države su profitirale na atmosferi hladnog rata lansira- jući opsežan program ekonomske obnove, prvo u Zapadnoj Evropi a zatim u Japanu, kao i u Južnoj Koreji i na Tajvanu. Logika je bila očigledna - kakva je bila svrha onolike silne proizvodne superior- nosti ukoliko ostatak sveta ne može da dostigne valjani nivo potra- žnje? Pored toga, privredna obnova pomogla je da se stvore klijen- tističke obaveze kod nacija koje su primale američku pomoć a taj osećaj obaveze budio je spremnost da se uđe u vojni savez i, što je još važnije, političku servilnost.

I na kraju, ne bi trebalo potceniti ideološku i kulturnu kompo- nentu američke hegemonije. Možda baš period neposredno posle 1945. predstavlja istorijski najvišu tačku popularnosti komunističke ideologije. Danas lako zaboravljamo da su komunističke partije do- bile veliki broj glasova na slobodnim izborima u zemljama kao što su Belgija, Francuska, Italija, Cehoslovačka i Finska, da ne pomi- njem podršku komunističkim partijama u Aziji - u Vijetnamu, In- diji i Japanu - i širom Latinske Amerike. A pri tome još ostaju teritorije kao što su Kina, Grčka i Iran, u kojima nije došlo do slobodnih izbora ili su kontrolisani ali na kojima su komunističke partije uživale široku popularnost. Kao odgovor na to, Sjedinjene Države su podržavale masovnu antikomunističku ideološku ofanzivu. Ta se inicijativa u retrospektivi pokazuje znatno uspelom: Vašington se razmahao u svojoj ulozi vođe „slobodnog sveta“ barem onoliko us- pešno koliko se Sovjetski Savez razmahao svojom pozicijom vođe ,,progresivnog“ i ,,antiimperijalističkog“ tabora.

Uspeh Sjedinjenih Država kao dominantne sile u poratnom periodu stvorio je uslove da američka nacija izgubi titulu najjače sile. Taj proces je predstavljen sa četiri simbola: ratom u Vijetnamu, re- volucijama 1968, padom Berlinskog zida 1989. i terorističkim napa- dima septembra 2001. Svaki simbol se nadovezivao na prethodni i kulminirao situacijom u kojoj su se Sjedinjene Države našle u ovom

22

trenutku - usamljena supersila koja nema stvarnu moć, svetski lider kojeg niko ne sledi a malo ga ko poštuje, i nacija koja se opasno pri- miče središtu globalnog haosa koji nije u stanju da kontroliše.

Šta je bio Vijetnamski rat? Pre svega bio je pokušaj vijetnam- skog naroda da okonča kolonijalnu vlast i uspostavi sopstvenu dr- žavu. Vijetnamci su se borili sa Francuzima, Japancima i Ameri- kancima i na kraju su Vijetnamci pobedili - bogami, izvanredan uspeh! Geopolitički, međutim, rat je predstavljao odbacivanje statusa kvo uspostavljenog na Jalti od stanovništva u ono vreme etike- tiranog kao Treći svet. Vijetnam je postao moćan simbol zato što je Vašington bio dovoljno nerazborit da u borbu uloži svoju kompletnu vojnu silu, a da SAD i pored toga izgube. Istina, SAD nisu upo- trebile nuklearno oružje (odluka zbog koje izvesne kratkovide desni- čarske grupe odavno prigovaraju), ali bi tako uzđrmale dogovor us- postavljen na Jalti i mogle proizvesti nuklearni holokaust - ishod koji Sjedinjene Države jednostavno nisu mogle da rizikuju.

Ali, Vijetnam nije bio samo vojni poraz ili gadna mrlja na ame- ričkom ugledu. Rat je zadao veliki udarac sposobnosti Sjedinjenih Država da ostanu glavna svetska ekonomska sila. Konflikt je bio iz- vanredno skup i više-manje iscrpeo je američke zlatne rezerve kojih je bilo u izobilju posle 1945. Pored toga, Sjedinjene Države su sebi natovarile te troškove baš kada su Zapadna Evropa i Japan doživlja- vale značajan ekonomski uspon. Takva situacija okončala je američ- ku nadmoć u globalnoj ekonomiji. Od kasnih šezdesetih, članovi ove trijade bili su skoro ekonomski izjednačeni, pri čemu je svakome od njih išlo bolje nego ostaloj dvojici tokom određenog perioda ali ni jedan nije odmakao daleko ispred ostalih. Kada su revolucije 1968. iz- bile širom sveta, podrška Vijetnamcima postala je glavna retorička komponenta. „Jedan, dva, mnogo Vijetnama“ i ,,Ho, Ho, Ho Ši Min“ skandiralo se svugde, čak i u SAD. Ali šezdesetosmaši nisu osuđivali samo američku hegemoniju. Osuđivali su sovjetski tajni sporazum sa Sjedinjenim Državama, osuđivali su Jaltu a koristili su i prilagodili jezik učesnika kineske kulturne revolucije koji su svet podelili u dva tabora - na dve supersile i ostatak sveta.

23

Kritika sovjetskog tajnog sporazuma logično je vodila kritiko- vanju onih nacionalnih snaga koje su se tesno povezale sa Sovjet- skim Savezom, što je u većini slučajeva zhačilo kritikovanje tradicionalnih komunističkih partija. Revolucionari iz 1968. su takođe oštro udarili i na druge delove Stare levice - nacionalnooslobodi- lačke pokrete Trećeg sveta, socijaldemokratske pokrete u Zapadnoj Evropi, demokrate Nju Dila u SAD - optužujući i njih za tajni sporazum sa onim što su revolucionari obuhvatali opštim terminom „američki imperijalizam“.

Napad na sovjetski tajni sporazum sa Vašingtonom kao i napad na Staru levicu još više su oslabili legitimitet dogovora na Jalti na kojima su Sjedinjene Države oblikovale svetski poredak. Ti napadi su takođe ugrozili poziciju centrističkog liberalizma kao jedine, legitimne globalne ideologije. Neposredne političke posledice svetskih revolucija iz 1968. bile su minimalne ali su geopolitičke i intelektualne reperkusije bile ogromne i neopozive. Centristički liberalizam srušio se sa trona na kome je bio od evropskih revolucija iz 1848. i koje su mu omogućile da kooptira podjednako konzerva- tivce i radikale. Te ideologije su se vratile i još jednom su predstavljale pravi dijapazon opcija. Konzervativci su opet postali konzervativci a radikali - radikali. Centristički liberali nisu nestali ali su svedeni na odgovarajuću meru. A u tom procesu, zvanični američki ideološki stav - antifašistički, antikomunistički, antikolonijalistički - postajao je tanak i neubedljiv sve većem delu svetske populacije.

Početak međunarodne ekonomske stagnacije u 1970-tim uticala je na moć SAD na dva značajna načina. Prvo, stagnacija je dovela do kolapsa ,,razvojnosti“ (,,developmentalism“) - mišljenja da svaka nacija može ekonomski da se oporavi ako država preduzme odgovarajuće mere - što je bila glavna ideološka postavka pokreta Stare levice koje su tada bile na vlasti. Jedan za drugim, ti režimi su se suočavali sa unutrašnjim neredima, opadajućim standardom ži- vota, sve većom zaduženošću kod međunarodnih finansijskih institucija i razaranjem kredibiliteta. Ono što je u 1960-tim izgledalo da je uspešna navigacija dekolonizacije Trećeg sveta od strane Sjedi-

24

r

njenih Država - minimiziranje raskola a maksimalizovanje mirnog transfera vlasti režimima koji su bili za ,,razvojnost“ a veoma retko revolucionarni - povuklo se pred rasulom, tinjajućim nezadovolj- stvima i nekanalisanim radikalnim raspoloženjem. Kada su Sjedi- njene Države pokušale da intervenišu, nije im uspevalo. Američki predsednik Ronald Regan je 1983. poslao trupe u Liban da ponovo uvedu red. Trupe su praktično isterane. Zauzvrat, Ronald Regan je izvršio invaziju Grenade, zemlje bez vojske. Predsednik Džordž H. V. Buš je izvršio invaziju Paname, još jedne zemlje bez oružanih snaga. Ali nakon što je intervenisao u Somaliji da bi uspostavio red, Sjedinjene Države su praktično isterane, donekle sramotno. Pošto je bilo malo toga što je američka vlada mogla stvarno da uradi da preokrene trend slabljenja hegemonije, ona je jednostavno odabrala da ignoriše taj trend - politika koja je preovlađivala od povlačenja iz Vijetnama pa sve do 11. septembra 2001.

U međuvremenu, pravi konzervativci počeli su da preuzimaju kontrolu ključnih država i međudržavnih institucija. Neoliberalnu ofanzivu 1980-tih obeležavaju režimi Margaret Tačer i Ronalda Regana, kao i pojava Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) kao ključnog aktera na svetskoj sceni. Dok su nekad (tokom više od sto godina) konzervativne snage pokušale da se predstave kao pametniji liberali, sada su centristički liberali naterani da dokažu da su sposobniji konzervativci. Programi konzervativaca bili su jasni. Konzervativci su u zemlji pokušali da sprovedu politiku smanjivanja: cene rada, ekološke kontrole proizvođača i državnih socijalnih davanja. Stvarni uspesi bili su skromni pa su zatim konzervativci energično zakoračili na međunarodnu arenu. Okupljanja Svetskog ekonomskog foruma u Davosu obezbedila su sastajalište za elitu i medije. MMF je obezbedio klub za ministre finansija i bankare centralnih banaka. A Sjedinjene Države su pogurale stvaranje Svet- ske trgovinske organizacije da bi nametnule slobodne trgovinske tokove preko državnih granica u svetu.

Dok Sjedinjene Države nisu bile na oprezu, Sovjetski Savez se raspadao. Da, Ronald Regan je nazvao Sovjetski Savez „zlom im-

25

perijom" i koristio bombastienu retoriku pozivajući na rušenje Ber- linskog zida, ali Sjedinjene Države nisu to zaista mislile i nikako nisu odgovorne za propast Sovjetskog Saveza. Zapravo, Sovjetski Savez i njegova istočnoevropska imperijalna zona srušili su se zbog masovnog gubitka poverenja u Staru levicu i pokušaja sovjetskog vođe Mihaila Gorbačova da sačuva svoj režim likvidacijom Jalte i uvođenjem liberalizacije u zemlju (perestroika plus glasnost). Gor- bačov je uspeo da se reši Jalte ali nije uspeo da spasi Sovjetski Sa- vez (mada je, da kažemo, skoro uspeo).

Sjedinjene Države su bile zapanjene i zbunjene iznenadnim ras- padom Sovjetskog Saveza i u nedoumici kako da se postave u novo- nastaloj situaciji. Slom komunizma u suštini je označio slom liberalizma uklanjanjem jedinog ideološkog opravdanja američke hegemonije, opravdanja kojeg je prećutno podržavao navodni ideološki protivnik liberalizma. Taj gubitak legitimiteta direktno je vodio iračkoj invaziji Kuvajta na koju se irački vođa Sadam Husein nikada ne bi usudio da su ostali na snazi sporazumi na Jalti. Ako bacimo pogled unazad, Amerikanci su u Zalivskom ratu postigli primirje na, u osnovi, istoj početnoj poziciji. Ali, može li vodeća sila da bude zadovolj- na nerešenim ishodom u ratu sa nekom osrednjom regionalnom silom? Sadam je pokazao da je moguće provocirati sukob sa Sjedinje- nim Državama i izbeći posledice toga. Cak i više nego poraz u Vijet- namu, Sadamov drski izazov izjeda američku desnicu, naročito one koji su poznati kao jastrebovi, čime se objašnjava njihova sadašnja žarka žudnja da okupiraju Irak i unište njegov režim.

Između Zalivskog rata i 11. septembra 2001. dve glavne arene svetskog sukoba bili su Balkan i Bliski istok. Sjedinjene Države su igrale glavnu diplomatsku ulogu u oba regiona. Ako pogledamo unazad, koliko bi ishod bio drugačiji da su Sjedinjene Države zau- zele potpuno izolacionistički stav? Na Balkanu, ekonomski uspešna višenacionalna država, Jugoslavija, raspala se u osnovi na svoje sa- stavne delove. Većina nastalih država upustila se u desetogodišnji proces etnifikacije, proživljavajući prilično brutalno nasilje, sveko- lika kršenja ljudskih prava i prave ratove. Spoljna intervencija - u

26

r

kojoj su SAD igrale najistaknutiju ulogu - obezbedila je primirje i zaustavila najnečuvenije nasilje, ali intervencija nije uopšte zaustavila etnifikaciju koja je sada konsolidovana i delimično ozvaničena. Da li bi se ovi sukobi završili drugačije bez američkog uplitanja? Nasilje bi možda duže potrajalo ali glavni ishodi verovatno ne bi bili mnogo drugačiji. Prizor je još mračniji na Bliskom istoku, gde je, možda čak, američko angažovanje dublje a promašaji spektaku- larniji. Ni na Balkanu ni na Bliskom istoku, Sjedinjene Države nisu uspele da zadaju uspešan udarac velike sile, ne zato što su im nedo- stajali volja ili trud, već zbog nedostatka stvarne moći.

Tada je došao 11. septembar - šok i reakcija. Napadnuta od strane američkih zakonodavaca, Centralna obaveštajna agencija (CIA) sada tvrdi da je upozorila Bušovu administraciju na moguće opasnosti. Ali uprkos fokusiranju CIA na A1 Kaidu i svoju obaveš- tajnu ekspertizu ona nije mogla da predvidi (a stoga ni spreči) izvr- šenje terorističkih napada. Ili nas je tako direktor CIA, Džordž Te- net, uveravao. Njegov iskaz teško da može da uteši američku vladu ili američki narod. Šta god drugo da istoričari zaključe, napadi 11. septembra 2001. predstavljali su ozbiljan izazov američkoj moći. Osobe odgovome za napad nisu predstavljale značajniju vojnu silu, pripadale su nedržavnoj sili, imale visok stepen odlučnosti i nešto novca. Reč je o grupi posvećenih sledbenika sa jakim uporištem u jednoj slaboj državi. Ukratko, u vojnom smislu nisu predstavljali niš- ta, a ipak su uspeli u svom neustrašivom napadu na američko tle.

Džordž V. Buš je došao na vlast vrlo kritičan prema načinu na koji se Klintonova administracija bavila situacijom u svetu. Buš i njegovi savetnici nisu priznavali - ali su nesumnjivo bili svesni - da je Klintonov put bio put svakog američkog predsednika od Džeralda Forda, uključujući i puteve Ronalda Regana i Džordža H. V. Buša. Takav je čak bio put i sadašnje Bušove administracije pre 11. septembra. Potrebno je samo pogledati kako je Buš postupio aprila 2001. u slučaju američkog aviona i Kine da bi videli da je oprez bio najvažniji.

Posle terorističkih napada, Buš je promenio kurs, objavivši rat terorizmu, uveravajući američki narod da je „ishod izvestan“, i

27

obaveštavajući svet ,,ili ste sa nama ili protiv nas“ . Đugo osujeći- vani, čak i od najkonzervativnijih američkih administracija, jastrebovi su počeli da dominiraju američkom politikom. Njihov stav je jasan: Sjedinjene Države imaju nadmoćnu vojnu silu, i mada bezbrojni strani lideri smatraju da nije mudro da Sjedinjene Države demonstriraju svoju vojnu snagu, ti isti lideri ne mogu i neće uraditi ništa ako Sjedinjene Države drugima jednostavno nametnu svoju volju. Jastrebovi veruju da Sjedinjene Države treba da se ponašaju kao suverena sila iz dva razloga: prvo, Sjedinjene Države mogu da izbegnu posledice takvog svog ponašanja, i drugo, ako Vašington ne primeni silu koju poseduje, Sjedinjene Dr- žave će ubrzo biti marginalizovane.

Odnedavno postoje tri manifestacije pozicije koju zauzimaju jastrebovi: vojni napad u Avganistanu, de fakto podrška izraelskom pokušaju ukidanja palestinske vlasti i invazija Iraka.

Možda je ipak rano procenjivati, samo tri godine posle Jedana- estog septembra, šta će se postići strategijom jastrebova. Do sada se ostvarilo zbacivanje talibanskog režima u Avganistanu, među- tim, A1 Kaida nije ozbiljno onesposobljena, niti su njene glavne vo- đe uhvaćene. Dovela je do ogromnog razaranja u Palestini, među- tim, palestinski lider Jaser Arafat nije postao ,,irelevantan“, što je prema izjavi izraelskog premijera Ariela Šarona bila namera. Isto- vremeno, američkoj invaziji Iraka snažno se protive američki save- znici u Evropi i na Bliskom istoku.

Nedavni događaji u interpretaciji jastrebovaističu činjenicu da bi Sjedinjene Države, za sada, mogle da izađu na kraj sa tim, ukoliko bi protivljenja, mada ozbiljna, ostala uglavnom na nivou verbalnog. Ni Zapadna Evropa, ni Rusija, ni Kina, niti Saudijska Arabija ne bi bile spremne na ozbiljan raskid sa Sjedinjenim Državama. Tumačenje jastrebova generalno je bilo tumačenje međunarodne levice, koja je na- digla dreku ne samo zbog američke politike - već zato što se izgleda uplašila da Sjedinjene Države imaju velike šanse da ostvare uspeh.

Smatram da je interpretacija jastrebova bila potpuno pogrešna i da će sa distance biti sagledana kao glavni faktor ubrzavanja opa-

28

danja moći Sjedinjenih Država, pretvarajući njeno postepeno propadanje u mnogo brže i turbulentnije. A to nije nužno nešto dobro ni za koga, pošto nas sve može uvući u nuklearni haos. Postoje tri različite vrste razloga zbog kojih pristup jastrebova neće uspeti: vojni, ekonomski i ideološki.

Vojna scena je jaka karta Sjedinjenih Država. Zapravo, jedina. Danas Sjedinjene Države poseduju kudikamo najimpresivniju vojnu mašineriju na svetu. Pored toga, SAD tvrde da su u poslednjih deset godina stekle novu tehnologiju, nedostižnu za bilo kog drugog, zbog čega su vojno nadmoćnije od drugih, čak i više nego 1990. Uopšte ne sumnjam da je to uglavnom tačno. Međutim, ako je tako, da li je to značilo da su Sjedinjene Države, izvršivši invaziju Iraka i brzo ga osvojivši, uspele da postave na vlast prijateljski režim koji će biti stabilan? Sumnjam. A ono što smo videli 2003. i 2004. daje nam pravo da ozbiljno posumnjamo. Imajte na umu da su od tri ozbiljna rata koja je od 1945. vodila vojska Sjedinjenih Država (Koreja, Vijetnam i Zalivski rat) dva okončana povlače- njem a jedan porazom - što baš i nije neki sjajan rezultat.

Čini se da su Sjedinjene Države odlučne u naumu da ostanu u Iraku barem do januara 2006, a sasvim je moguće da imaju nameru da ostanu i mnogo duže. Međutim, suočavaju se sa kontinuiranim gerilskim ratom a iračke vlasti neće znati šta da rade jer same nemaju dovoljno vojske da se suprotstave opštem gerilskom ratu dok u zemlji raste nacionalistički pritisak da se zatraži od stranih trupa da odu. To je, naravno, samo dodatak na veoma težak problem koji vlasti imaju mireći sasvim različite poglede Kurda i Sia po pitanju forme budućeg iračkog ustava i posrednu opasnost od međuregio- nalnog i međuetničkog nasilja.

U svakom slučaju, invazija Iraka je jasno pokazala da američ- ka vojska nema dovoljan broj ljudi. Uplitanjem u situaciju u Iraku američka vojska je sebe maksimalno prenapregnula. Morala je da smanji svoje prisustvo u Koreji a tako će sada uraditi i u Zapadnoj Evropi. Rezervne jedinice i jedinice nacionalne garde je preoptere- tila i ugrozila im sposobnost da se obnove. Teško je poverovati da

29

bi Sjedinjene Države u bliskoj budućnosti mogle ozbiljno započeti vojnu konfrontaciju sa Iranom ili Severnom Korejom, pa čak i Ku- bom, a vojska bi sigurno vrlo nerado prihvatila takvu ideju.

Na ekonomskom ffontu, Sjedinjene Države je zbog japanskog ekonomskog čuda zahvatila histerija 1980-tih, koja je splasnula 1990-tih, kad je Japan zapao u ekonomske teškoće. Pošto su prece- nile brzinu kojom je Japan grabio napred, američke vlasti izgleda da su sada u fazi samozadovoljstva i ubeđenosti da Japan znatno zaostaje. Ovih dana Vašington kao da je sklon Japancima da drži lekciju o greškama koje ovi prave.

Otuda pomalo zatečenost tekstom objavljenim u Njujork Taj- msu 20. aprila 2002:

,,U japanskoj laboratoriji sačinjen je najbrži kompjuter na svetu, toliko moćna mašina da odgovara sirovoj snazi procesiranja 20 najbržih američkih kompjutera zajedno i daleko nadmašuje pret- hodnu vodeću, IBM mašinu. Dostignuće... je dokaz da je tehnolo- ška trka, koju je većina američkih inženjera mislila da lako dobija, daleko od kraja.“

Analiza se nastavila sa uočavanjem postojanja „oprečnih na- učnih i tehnoloških prioriteta“ u dve zemlje. Japanska mašina je na- pravljena da analizira klimatske promene a američke mašine sa namerom da simuliraju oružje. I tako se vraćamo na najstariju priču u istoriji vodećih sila. Dominantna sila se koncentriše na oružane snage; kandidat za naslednika usredsređuje se na ekonomiju. Ovo drugo se uvek isplatilo, i to lepo. Isplatilo se Sjedinjenim Država- ma. Zašto se ne bi isplatilo Japanu (vrlo verovatno u savezu sa Ki- nom) takođe? Predlažem da se vratimo za desetak godina i osmotri- mo ekonomsku poziciju Sjedinjenih Država.

Konačno, postoji ideološka sfera. Trenutno, Sjedinjene Države uopšte nisu naročito ekonomski snažne a strategija jastrebova je ekonomski veoma skupa. Sjedinjene Države su u ovom trenutku politički manje-više izolovane. Praktično niko (osim izraelskih jastrebova i Tonija Blera) ne smatra da stav jastrebova ima smisla ili da ga vredi podržavati. Sjedinjene Države su sve ovo sprovodile

30

prilično arogantnim uvrtanjem ruku što im se uglavnom vraćalo kao bumerang. Arogancija ima i svoje loše strane. Kad se aduti upotrebe znači da ih za sledeći put ostaje manje. Nema sumnje da prećutno odobravanje prijatelja rađa sve veće negodovanje pa čak i Sch aden freu .de kada stvari krenu loše po Sjedinjene Države. SAD su za dve stotine godina, uključujući i proteklih pedeset, stekle znatnu količinu ideološkog kredita. Ali, za vreme Džordža V. Buša Sjedinjene Države su trošile taj ugled još brže nego što je 1960-tih Lindon Džonson trošio zlatne rezerve.

Pred Sjedinjenim Državama u narednih deset godina stoje dve glavne mogućnosti: slediće put jastrebova, sa negativnim posledi- cama (pre svega po SAD) takve odluke, ili će shvatiti da ima previ- še negativnih posledica. Rekao bih da pred predsednikom Bušom i pred Sjedinjenim Državama stoji izuzetno ograničen broj opcija i ne postoji način da se izbegne slabljenje Sjedinjenih Država kao odlučujućeg faktora u svetu u narednih deset godina. Ni Džon Keri ukoliko bude izabran, neće imati na raspolaganju više opcija. Pravo pitanje nije da li Sjedinjene Države propadaju kao hegemonistička sila ili ne propadaju, već da li umeju ili ne umeju smisliti način da to urade dostojanstveno, nanoseći najmanju štetu svetu i sebi.

31

Poglavlje XIII

GEOPOLITIČKIRASKOLIDVADESETIPRVOG VEKA: KAKVA JE BUDUĆNOST SVETA?

U prvoj deceniji dvadeset i prvog veka, a verovatno i tokom narednih nekoliko decenija, svet će opsedati tri sasvim različita geopolitička raskola, koji utiču jedan na drugi ali imaju zasebnu dinamiku. Većina analitičara sadašnje situacije na svetu upravo greši propuštajući da razluči karakteristike ta tri raskola, ponekad kao da objašnjavaju da postoji samo jedan od njih ili da samo jedan od postojećih ima značaja. Ta tri raskola su sledeći: (l)konflikt unutar takozvanog Trojstva - Sjedinjene Države, Evropska unija i Japan - dok nastoje da budu primarno mesto kapitalne akumulacije u nastupajućim decenijama; (2) konflikt između Severa i Juga, ili između centralnih područja i ostalih područja svetske- ekonomije, uz stalnu polarizaciju - ekonomsku, društvenu i de- mografsku - svetskog-sistema; (3) konflikt između stava Davosa i stava Porto Alegrea o tome kakvu vrstu svetskog-sistema zajed- nički nameravamo da stvorimo.

Prva dva konflikta se mogu geografski lokalizovati i obuhva- taju međudržavne odnose per se, mada ne isključivo. Treći konflikt

! nije međudržavni konflikt, već između dve grupe/pokreta/sloja, ko-! jih ima svugde na svetu. Da bi odredili pitanje: „Kakva budućnost! predstoji svetu?“ potrebno je uzeti svaki od pomenutih konflikata,

pojasniti njegove procese i videti kako će se eventualno razvijati

253

tokom narednih dvadeset i pet do pedeset godina a zatim videti kako deluju međusobno.

RASKOL TROJSTVA

Koncept Trojstva prvi put je stekao popularnost 1970-ih.1 Prvi svoj institucionalan izraz dobija kroz Trilateralnu komisiju.2 Sama Komisija nastala je kao posledica dve ekonomske stvarnosti: bolje ekonomsko funkcionisanje Zapadne Evrope i Japana, koje im je omogućilo da ,,stignu“ Sjedinjene Države tokom 1960-ih; i ekonomske poteškoće u svetskoj-ekonomiji 1970-ih, koje je signalizi- rao, ali ih nije proizveo, radikalan porast cena nafte kao posledica odluka OPEC-a. Prva nova ekonomska realnost značila je da Sjedi- njene Države više ne mogu onoliko bezbrižno da se ponašaju prema Zapadnoj Evropi i Japanu, pošto ovi nisu više u bilo kom zna- čajnom smislu ekonomski zavisili od odluka američke vlade. Druga ekonomska realnost je značila da je širom sveta došlo do redukcije profitnih stopa i da je stoga sada postojala oštra konkurencija izme- đu tri člana Trojstva, pri čemu je svako od njih pokušavao da uma- nji svoje gubitke (neminovno na uštrb ostalih).3

Trilateralna komisija je bila politički pokušaj da se smanje nastale tenzije tri partnera Trojstva. U najboljem slučaju pokušaj je bio delimično uspešan.4 Period 1940/45. do 1967/73, predsta- vljan kao „trente glorieuses“ bio je A period Kondratijeva. Bio je to period sveopšte ekspanzije svetske-ekonomije, zapravo najzna- čajnija takva ekspanzija u istoriji kapitalističke svetske-ekonomije, koja je dokazivala geslo „Plima podiže sve brodove.“ Ali trideset godina od tada traje B period Kondratijeva, period u kojem su profiti od proizvodnih aktivnosti niži nego u prethodnom A periodu, što je dovelo do relokacije industrije, prelaza na špekulativne aktivnosti kao izvor profita, porast nezaposlenosti širom sveta, naglog ubrzanja ekonomske polarizacije, podjednako i globalno i u samim državama.

254

U ovom periodu-B, tri glavna mesta akumulacije takmičila su se međusobno pokušavajući da „izvezu nezaposlcnost" jedan drugom, da bi što je moguće više zadržali i povećali naciOnalno bogatstvo.5 Situacija je bila takva da u njoj sve troje nije moglo simulta- no da ima uspeha. Grubi rezime situacije je da je Evropi išlo relativno najbolje 1970-ih, Japanu 1980-ih a Sjedinjenim Državama 1990-ih. Ni jedno od njih nije doživelo značajan pad životnog stan- darda (a što se nesumnjivo dogodilo u ostalim delovima svetske- ekonomije) ali su razlike među članovima Trojstva bile vrlo značaj- ne u svakoj dekadi. Mediji su izgleda smatrali da su u 1970-im zemlje proizvođači nafte plus Nemačka nenadmašni. Veličali su Ja- pan 1980-ih kao svetskog prvaka, da bi bio zamenjen Sjedinjenim Državama 1990-ih. U suštini reč je o medijskom preterivanju, mada su mnogi kreatori politike verovali u njega i prilagođavali kurs u svetlu takvog publiciteta.

Činjenica je da su sve tri lokacije bile neko vreme približno podjednako snažne. Sve imaju tehničku kompetentnost (takozvani Ijudski kapital) i finansijsku bazu (glavno akumulirano bogatstvo) da se upuste u proizvodnu aktivnost u onim područjima koja će u datom trenutku najverovatnije proizvesti velike profite. Takođe sve imaju komercijalne mreže širom sveta da im omoguće da kupuju i prodaju na svetskom tržištu. Sve nastoje da osiguraju prednost pod- stičući odgovarajuće istraživačke i razvojne aktivnosti i svaka od njih ima naučnu zajednicu sa kojom to uspešno može da obavlja. Ne želim sugerisati da su im resursi apsolutno identični, ali imam nameru da sugerišem da eventualne razlike nisu toliko presudne niti neprobojne da se ne bi mogle prevazići u tako tesnom poretku od strane zemalja Trojstva koje su trenutno iza.

Pod pretpostavkom da će se završiti ovaj dugotrajni period B Kondratieva (mada će možda doći do daljeg dramatičnog pada u ekonomskoj areni), šta će tada odlučiti koja će od ove tri arene istu- piti napred u ovoj bici za dominatno mesto akumulacije u narednih trideset godina? Ja ne mislim da ćemo odgovor naći u toj varljivoj kategoriji, produktivnosti, koju toliko favorizuju analitičari. Nad-

255

moć u produktivnosti (čak i kad je tačno merena, što je veoma teš- ko) prečesto je prolazna pojava. Takođe ne smatram da se odgovor može naći u preduzetničkoj kulturi, pošto verujem da poriv za aku- mulacijom kapitalista na čudesan način ume da prevaziđe kulturo- loške prepreke. I, konačno, smatram da su razlike između pomenute tri lokacije u ovom smislu preuveličane. I još nešto, ne smatram da je snaga sindikata primarni faktor razlike u ceni zaposlenih u proizvodnim aktivnostima.

Pa koje su onda razlike koje se računaju u takmičenju Troj- stva? Meni se čini da su dve krucijalne: prva, prioriteti država po pitanju istraživanja i razvoja i stoga investiranja u inovacije; i druga, sposobnost gornjih slojeva (široko definisano) da raspolažu po- trošnim bogatstvom. Postoje zaista upadljive razlike u te dve oblasti između Sjedinjenih Država s jedne strane i Evropske unije i Ja- pana na drugoj strani. Te razlike ne treba meriti godišnjim varijaci- jama mnogobojnih ekonomskih pokazatelja koje nam stavljaju na uvid. Te razlike predstavljaju prisutne, srednjoročne, političko-kul- turološke realnosti koje snažno utiču na ono što se dešava u sferi proizvodnje i finansija.

Sjedinjene Države sebe smatraju jedinom supersilom svetskog-sistema u dvadeset i prvom veku. Takav njihov utisak je ute- meljen prevashodno na ogromnoj vojnoj snazi zemlje, koja daleko premašuje vojnu silu bilo koje druge zemlje ili čak više ostalih zemalja zajedno. Ovde se nećemo baviti slikom koju SAD imaju o sebi a koja maskira ono što smatram da je stalno opadanje realne političke moći Sjedinjenih Država u svetskom-sistemu.6 Ono što Sjedinjene Države veruju za sebe da su - a naročito ono što veruju elite koje u Sjedinjenim Državama određuju politički kurs - objaš- njava, zapravo određuje, prioritete koje propisuje njena vlada u ekonomskoj sferi. I, naravno, uprkos drugačijim zvaničnim izjava- ma, vlade imaju mnogo toga da saopšte, neposredno kao potrošači i indirektno preko politike oporezivanja i propisa, o prioritetima svog ekonomskog razvoja

Supersila čiji je jedini važniji zahtev da bude vojno superiorna na svetskoj sceni mora da afirmiše (i afirmisaće) trajna ulaganja u

256

vojnu opremu. Vojna oprema je sa tačke gledišta dugoročnog ekonomskog razvoja sporedni kolosek. Ipak, treba reći da uvek postoje nekakve mogućnosti da se ono što se saznalo ili ižumelo u toj oblasti primeni na druge oblasti. Ali, ipak, ma koliko da je realna propratna korist, ipak je manja od koristi stečene istom količinom novca ulože- nom u kreiranje većeg broja dugoročnih proizvodnih inicijativa.

Jedan od načina na koji SAD pokušavaju da zadrže vojnu superiornost jeste da odvraćaju sve ostale od upuštanja u slične aktivnosti, naročito po pitanju najnovije tehnologije. Od toga nisu izuze- ti ni Zapadna Evropa ni Japan. Istina, ni Zapadna Evropa ni Japan ne pokazuju naročito interesovanje da se ozbiljno takmiče u toj oblasti sa Sjedinjenim Državama. Ili, tačnije rečeno, voljni su da odvoje mnogo manji procenat svog nacionalnog budžeta za vojnu arenu, sada kao i u nastupajućim decenijama. Američki pritisak i pomenuta sklonost Zapadne Evrope i Japana zajedno znače da u stvari Zapadna Evropa i Japan ne predstavljaju vojnog rivala Sjedi- njenim Državama, niti će to postati. Međutim, druga strana medalje je njihova čvrsta namera da se žestoko takmiče u svim vidovima striktno ekonomskih inovacija. Činjenica da Zapadna Evropa i Ja- pan daju daleko veći prioritet ne-vojnom razvoju verovatno će se zgodno isplatiti u narednih dvadeset do trideset godina.

Ova prednost Zapadne Evrope i Japana nad Sjedinjenim Drža- vama udružuje se sa temom troškova proizvodnje. Kada, upoređu- jući, govorimo o troškovima rada, uobičajeno se misli na to koliko se plaća običnim radnicima (kvalifikovanim ili nekvalifikovanim), sabirajući ono što se plaća direktno u nadnicama sa onim što se pla- ća indirektno preko takozvanih socijalnih nadnica. Kad se tom iz- nosu doda ono što se plaća preko državne preraspodele (obrazovanje, zdravstvo i garantovani doživotni dohodak) razlike među čla- novima Trojstva nisu naročito velike, kao što je sasvim jasno svakome ko putuje u te zemlje i uočava realni životni standard tamoš- njiih radnika.

Ali, postoji još jedna grupa kojoj se plaća za usluge - gornji slojevi i kadrovi, u koje spadaju oni koji neposredno rade za razli-

257

čita proizvodna preduzeća i oni koji rade u neprofitnom sektoru ili su takozvani nezavisni stručnjaci. Kako god da nazovemo tu sumu novca koju primaju ti ljudi, sa tačke gledišta investitora, ona predstavlja nadnicu isplaćenu od prihoda od prodaje i ona smanjuje nivo profita. Ovde su razlike ogromne, i mogu se u velikoj meri objasniti kulturološkim razlikama između nekadašnje dominantne sile i pretendenata na poziciju dominantne sile u budućnosti. U Sjedinje- nim Državama, realna plata funkcionera na izvršnim pozicijama (CEO), realna plata kadrova i realan dohodak zaposlenih u neprofitnom sektoru ili onih koji su nezavisni stručnjaci, jednostavno su neuporedivo veći od ostvarenih u Zapadnoj Evropi i Japanu. To nije samo zbog toga što su prihodi veći već i zato što je procenat takvih ljudi u ukupnoj masi radne snage mnogo veći.

Skorašnji, u medijima naširoko pominjani, skandali američkih korporacija samo su vrh ledenog brega, čiji će se efekti vremenom morati više osetiti kroz ozbiljniji pad profitnih stopa u preduzećima sa bazom u SAD nego kod njihovih dugogodišnjih konkurenata. Je- dini način na koji SAD mogu da smanje taj raskorak jeste smanji- vanjem odliva na maksimum deset do dvadeset posto stanovništva ili da poveća odliv u Zapadnoj Evropi i Japanu. Politički izgleda praktično nemoguće na kratak rok ozbiljno smanjiti odliv unutar Sjedinjenih Država. Vlada koja bi krenula u tom pravcu brzo bi iz- gubila podršku bitnih činilaca.

Dakle, realna alternativa za Sjedinjene Države je da pokušaju da povećaju odliv u Zapadnoj Evropi i Japanu. Kada Sjedinjene Dr- žave pridikuju Japanu ili Nemačkoj o potrebi da ,,reformišu“ svoju zastarelu državnu politiku zapravo urgiraju da se te države ugledaju na SAD po pitanju distribucije nadnica gornjim slojevima i tako eliminišu dugoročnu prednost u tom smislu. Upravo to, više nego tajanstvene kulturološke varijable, najbolje objašnjava zašto te zemlje odbijaju da prihvate taj savet. Za razliku od zemalja Juga (čak i relativno snažnih zemalja poput Brazila), Zapadna Evropa ni Ja- pan ne mogu se prisiliti akcijom MMF-a da ,,reformišu“ svoju ekonomsku strukturu. Jer pre svega, čak i da njihove vlade povećaju dug

258

da bi rešile probleme recesije, najveći broj dugova je intemi i stoga nije izložen međunarodnom pritisku - kao, na primer, dugovanja Ar- gentine.7 Vlade Zapadne Evrope i Japana, za razliku od vlade SAD, smanjuju negativan efekat nezaposlenosti velikodušnijim socijalnim davanjima i puštajući deflaciju da ide svojim tokom.8

Mi danas nemamo integrisanu svetsku-ekonomiju. U suštini imamo svetsku-ekonomiju Trojstva, sa tri glavne zone.9 Takva troj- na podela verovatno će jačati narednih decenija.10 Stoga, ono što imamo jeste geopolitički trojni raskol u kojem će Sjedinjene Drža- ve verovatno proći najmanje dobro u narednih dvadeset do trideset godina. Američki vojni uticaj biće sve manje od koristi prilikom ovog velikog ekonomskog zaokreta. U jednoj takvoj situaciji pravo takmičenje će se odvijati između Zapadne Evrope i Japana, od kojih će i jedno i drugo nastojati da Sjedinjene Države budu na njihovoj strani. I dalje vemjem da je verovatniji američko-japanski ekonomski savez, nego američko-evropski.11 Međutim, ni u jednom od ta dva slučaja SAD izgleda neće biti vodeći partner, ma koliko teš- ko padalo Amerikancima (i možda ostalima) danas da zamisle jedan takav scenario.

RASKOL SEVER-JUG

Kako će se razvijati trojni konflikt zavisiće veoma mnogo od toga kakva će biti preostala dva geopolitička raskola. U konfliktu Sever-Jug, tri člana Trojstva predstavljaju Sever. Zbog toga u tom konfliktu imaju zajedničke geopolitičke interese, ali su, naravno, sledili donekle različite kurseve u tom smislu, i imaju različite ,,specijalne“ odnose sa raznim delovima Juga. U konfliktu Sever- Jug u ovom trenutku Sjedinjene Države imaju inicijativu kao prota- gonist Severa, na temelju vojne snage i visokog stepena uticaja koji imaju u MMF i Svetskoj banci.

Sever nije uvek jedinstven blok, a nije ni Jug. Jug je politički podeljen na dva načina. Ima režima koji su na vlasti na Jugu a u

259

suštini su režimi klijenti Severa, praktično plaćeni agenti Severa, i ima režima koji to nisu. Ali, bez obzira na pojedine režime, takođe postoje objektivne razlike između relativno jakih poluperifernih zona i onoga na šta se misli kad se ponekad kaže Četvrti svet (to jest, najslabije, najsiromašnije, najmanje zemlje). Zapravo, na Jugu postoje neke veoma velike zemlje koje imaju aktuelnu ili potencijalno realnu geopolitičku moć - Rusija, Kina, Indija, Brazil, Indonezija, Koreja, i lista bi se mogla nastaviti.

Uprkos tome, raskol Sever-Jug postoji i deo je osnovne strukture kapitalističke svetske-ekonomije. Stalno se odvija ekonomska polarizacija, koja se uglavnom povećava geometrijskom progresi- jom, mada povremeno usporava. Sever održava ovakvo ustrojstvo monopolizacijom savremenih procesa proizvodnje, kontrolom svetskih finansijskih institucija, dominacijom nad svetskim fondovima znanja i svetskim medijima, i, što je najznačajnije, vojnom silom. Ako se obično čini da su konflikti među Trojstvom pod kontrolom to je samo zbog snage svakog od njih vizavi ostalih. Konflikti Se- ver-Jug su retko kada na sličan način zauzdani. Sever koristi gvo- zdenu pesnicu, mada s vremena na vreme u plišanoj rukavici.

Kako se Jug suočava sa takvim stanjem stvari - sve većim druš- tveno-ekonomskim jazom i gvozdenom pesnicom Severa? Glavna taktika Juga u periodu od 1945. do 1970. bila je razvojnost. Teorija koja je usmeravala aktivnosti pokreta i režima smeštenih na Jugu bila je da je „nacionalni razvoj“ moguć i da je u suštini funkcija koju sačinjavaju dva koraka: (1) uspostavljanje nacionalnog režima po- svećenog nacionalnom razvoju; (2) zatim primena ispravnog kursa.

Treba reći da su postojala znatna razmimoilaženja po pitanju primene i jednog i drugog koraka. Ta rasprava se naširoko vodila unutar onoga što nazivamo nacionalnooslobodilački pokreti.

Ispostavilo se na kraju da je rasprava uglavnom nevažna. Kao prvo, postojao je geokulturni konsenzus da je razvoj moguć, ne samo na Jugu već i na Severu. Postojale su dve verzije priče - liberalna verzija koju su umnogome propagirale Sjedinjene Države i Evropa, i takozvana socijalistička verzija koju je prevashodno pro-

pagirao Sovjetski Savez. Obe verzije su naglašavale da „moderni- zujuća" vlada (Sovjetski Savez ju je nazivao ,,socijalističkom“ vla- dom) može da uspostavi neophodan društveni okvir koji omoguća- va takozvani ekonomski razvoj, uz podršku odgovarajućih vladinih akcija i pomoć spolja. Obe verzije su nudile preokret polarizacije u svetskom-sistemu kao konačan ishod takvih ,,razvojnističkih“ programa. Obe verzije su doživele globalni neuspeh, jer su u najboljem slučaju izgleda funkcionisale samo u par zemalja. Razlog zbog kojeg su se neke zemalje razvile a većina nije, izgleda da nije imalo naročite veze sa konkretnim političkim kursom koji su sledi- le konkretne zemlje. Pre bi se moglo reći da je politika razvojnosti pomogla nekim zemljama, ali ne većini, iz dva razloga. Samo jedan mali broj država može u neko određeno doba da poveća svoju relativnu poziciju u; ešalonima kapitalističke svetske-privrede, s obzirom na način na koji funkcioniše. One države koje su uspele (kao što su Koreja ili Tajvan) uspele su više u funkciji svoje geopolitič- ke lokacije (zahvaljujući hladnoratovskoj situaciji) nego zahvalju- jući bilo kom drugom pojedinom faktoru.

Period posle 1970. bio je period razočaranosti u ,,razvojnost“ - podjednako u centralnim zonama, koje su umesto njega počele jav- no da propovedaju neoliberalizam, i na Jugu, koji je počeo da traži alternativne puteve smanjivanja sve veće polarizacije. Jug je u periodu posle 1970. u osnovi razvio tri strategije, tri mehanizma borbe sa Severom: (1) afirmaciju radikalne promene, korišćenjem retorike strane modernom svetskom-sistemu; (2) direktnu konfrontaciju, korišćenjem instrumenata i retorike koji potiču iz postojećeg svetskog-sistema; (3) transfer populacije.

Radikalna promena značila je odbacivanje osnovnih vrednosti Zapada u modernom svetskom-sistemu, to jest, u suštini vrednosti prosvećenosti i njene teorije o neizbežnom progresu utemeljenom na širenju sekularizma i obrazovanja. Naravno, uvek je širom sveta bilo onih koji su te vrednosti odbacivali. Ali, takve osobe i grupe, dugo vremena su se u suštini borile u pozadini - odugovlačenjem i odupiranjem pritiscima - i bile su umnogome neuspešne. Nešto no-

261

vo i posebno značajno u razdoblju posle 1970. bila je pojava onoga što se moglo nazvati ,,modernističkim“ pokretima radikalne različi- tosti. Nekada su ih nazivali fundamentalističkim ili integrističkim pokretima, naročito kada su tvrdili da ovaploćuju religioznost. Po- trebno je da uočimo nekoliko stvari u vezi takvih pokreta.

Prvo, njihov primarni i glavni cilj je bio manje ,,Zapada“ generalno a više istorijskih antisistemskih pokreta u sopstvenim zemljama koje su prihvatile ideal razvojnosti. Osnovni argument sa kojim su istupili pokreti radikalne različitosti bio je da nacionalno- oslobodilački pokreti nisu uspeli da ispune svoje obećanje da će transformisati svetsko društvo i zaustaviti polarizaciju svetskog-sistema. Pokreti radikalne različitosti pripisali su taj neuspeh činjeni- ci da su nacionaloslobodilački pokreti, uprkos sopstvenoj tvrdnji da su antisistemski, u stvari propovedali vrednosti dominantne geokulture pa su otuda bili neizbežno povezani sa svetskim strukturama moći i zbog toga nesposobni da izvrše obećane transformacije.

Drugo, pokreti radikalne različitosti ponudili su sebe za instrument civilnog društva u neuspešnim državama Juga. Uskakali su gde god i kada god te države nisu bile u stanju da obezbede osnov- nu pomoć onima koja je ta pomoć bila potrebna, a što je bilo skoro stalno. Pokreti radikalne različitosti nudili su materijalnu i duhovnu utehu onima koji su patili, dok su se pokreti za nacionalno oslobo- đenje baškarili na slavi stečenoj u nekadašnjim bitkama i veoma često punili džepove nove Nomenklature.

Treće, pokreti radikalne različitosti ozbiljno su zainteresovani za najnovija tehnološka otkrića savremenog sveta i efikasno koriste kompletnu modernu infrastrukturu komunikacije, tehnologije i ra- tovanja. Često se uočava da pokreti radikalne različitosti prilično masovno regrutuju studente inženjerske i tehničkih struka.

Na kraju, pokreti radikalne različitosti izumeli su teologiju koja je retko kad bila tradicionalna, misli se na teologiju koja je propove- dana i sprovođena u praksi vekovima unazad. Tekstove su ponovo tumačili da bi ih što bolje prilagodili za kreiranje onakvih političkih struktura kakve mogu da prežive i razvijaju se u savremenom svetu.

Da bi demonstrirali svoju nepokolebljivu različitost pomenuti pokreti su, naravno, morali nametnuti svoje apsolutno protivljenje, na teo- retskom i personalnom nivou, svemu što je ovaploćivalo Zapad.

Najneobičniji među pokretima radikalne različitosti imao je za vođu Ajatolaha Homeinija u Iranu. Svrgnuo je s prestola vodećeg saveznika Severa, u bogatoj i velikoj državi. Sjedinjene Države je proglasio za Velikog satanu, a Sovjetski Savez za Satanu broj dva. Prekršio je međunarodni zakon domogavši se američke ambasade, i opstao. Neko vreme je raspaljivao bes u SAD, a zatim su Sjedinje- ne Države podsticale generalno ceo arapski svet, a posebno Sada- ma Huseina u Iraku, da pokuša obuzdati, i eventualno zbaciti, iran- ski režim. Što se ovaj pokret nije nešto naročito uspeo proširiti van svojih državnih granica prevashodno je funkcija činjenice da je svoje zahteve temeljio na specifičnoj religioznoj tradiciji koja ima svoje pristalice samo u još nekoliko drugih zemalja.

Ovaj pokret nam je, ipak, omogućio da vidimo da pokret radikalne različitosti može snažno da odjekne na Jugu i demonstrira veliku političku snagu. Formalno je postao model za ostale pokrete tog tipa. To ne znači da se pokreti poput Aum Šinrikjo u Japanu i A1 Ka- ide svesno modeliraju po ugledu na Homeinijev pokret, već da koriste neke od istih tehnika društvenog organizovanja i nešto od iste vrste retorike. Danas postoji mnogo takvih pokreta, od kojih su neki snažni, neki manje važni, najveći broj na Jugu ali ih mnogo ima i na Severu. Oni predstavljaju stalan (i u velikoj meri nepredvidljiv) pritisak na onu vrstu stabilnosti na koju se Sever oslanja da bi zadržao svoj privilegovan položaj. Pokret radikalne različitosti je sila čiji će uticaj verovatno da raste, a ne da se smanjuje, u narednih dvadeset i pet do pedeset godina, s obzirom na haotične konflikte svetskog-sistema u strukturalnoj krizi. Pokreti takve vrste predstavljaju jedan izraz političkog haosa i neće nestati dok se ne završi tranzicija iz našeg postojećeg svetskog-sistema u naredni svetski-sistem. U međuvre- menu predstavljaju stalnu glavobolju vojskama Severa.

Drugi instrument Juga, strategija direktne konfrontacije, sasvim je drugačiji od strategije radikalne različitosti. Čovek bi mo-

263

gao pomisliti da je konfrontacija najnormalniji aspekt međudržav- nih odnosa, a zapravo, slabije nacije Juga obično izbegavaju kon- frontiranje sa Severom, upravo zbog činjenice što su slabije. Mno- ge konfrontacije provocirao je Sever, koji je hteo nešto da nametne ili nešto da spreči što radi država na Jugu. Ono o čemu ja sada go- vorim jeste mogućnost direktnih konfrontacija koje provocira Jug.

Primer za ovo je Sadam Husein i iračka okupacija Kuvajta. Da bismo shvatili pravilno, smatram da ne treba da pretpostavimo da je Husein izgubio zdrav razum ili da je samo zli osvajač tuđe teritorije. Smatram da je Husein kalkulisao kao Bizmark - vuče hrabre ša- hovske poteze da bi izvukao na videlo slabosti Severa, da bi vojno ojačao Jug (u ovom slučaju konkretno arapski svet) i pripremio se za zaokrete u ravnoteži svetske moći u budućnosti.

Kada je Irak okupirao Kuvajt, 2. avgusta 1990, Sadam Husein je imao, po mom mišljenju, na umu dve mogućnosti. Svet (znači: Sever plus Saudijska Arabija) neće reagovati i on će dobiti prvi potez. Ili, svet će reagovati, a on će završiti sa primirjem na polaznoj poziciji. Nije mislio da će izgubiti rat, izgubiti vlast i doživeti da zapadne trupe osvoje Irak. Kao što znamo, dogodilo se ovo drugo - primirje na početnoj poziciji. Naravno, Iraku su seli za vrat sa in- spekcijama i izričitim zahtevima da uništi oružje za masovno uniš- tenje. Znamo da su takve aktivnosti Ujedinjenih nacija bile jednim delom uspešne ali i jednim delom neuspešne.

Moramo da se zapitamo zašto vojne snage predvođene Sjedi- njenim Državama nisu umarširale u Bagdad 1991. Postoji čitav niz razloga koji su verovatno ubedili američku vladu da takav potez ne bi bio mudra opcija. (1) U vojnom smislu akcija bi bila skupa i verovatno dovela do značajnih ljudskih žrtava, što ne bi bilo prihvatljivo za američku javnost i oživelo bi takozvani vijetnamski sindrom. (2) Moglo bi se ispostaviti da se ne može na vlast dovesti novi režim koji bi umeo da stabilizuje situaciju i održi zemlju na okupu. A ni Tur- ska ni Saudijska Arabija nisu želele da se Irak raspadne zbog posledica koje bi i jedna i druga trpele sa kurdskom državom na severu i šiitskom državom na jugu. (3) Produženo ratovanje bi se verovatno

264

odmah pokazalo kao faktor destabilizacije za veliki broj režima na celom Bliskom istoku. (4) Novi režim bi možda mogao opstati samo sa privremenom okupacionom armijom predvođenom američkim trupama, što bi Sjedinjenim Državama moglo proizvesti značajne unutrašnje probleme. Sve ovo se svodi na to da Sjedinjene Države jednostavno nisu bile dovoljno jake da bi krenule na Bagdad.

Analitički stav jastrebova kojim se rukovodi američka spoljna politika od 11. septembra i verovatno će tako biti i narednih nekoliko godina, sastoji se u tome da su sve ove procene u suštini pogreš- ne, te da je zbog toga što se po njima postupilo omogućeno Sadamu Huseinu da ostvari političku pobedu. Zbog toga sada Sjedinjene Države kreću na Bagdad. Uskoro ćemo videti ko je u pravu. Ako ispadne onako kako su i Sadam Husein i prva Bušova administracija očekivali da će biti, marš na Bagdad dovešće do velikog politič- kog poraza SAD. To će zatim ohrabriti ostale zemlje na Jugu da slede Sadamov primer oprezno odvažne bizmarkovske strategije. U svakom slučaju možemo biti sigurni da je poriv da se stekne nuklearno oružje glavni elemenat taktike jačih država na Jugu. Znaju da ne mogu da konkurišu američkim nuklearnim kapacitetima, ali na- meravaju da steknu naoružanje koje može da nanese dovoljno štete da bi oni mogli da se ponašaju kao neko koga se treba bojati. Ame- rički pokušaj da kontroliše proliferaciju jeste u najboljem slučaju mehanizam koji služi za odugovlačenje i ne može uspeti. Pokušaj je bio neuspešan kada su Sjedinjene Države bile daleko moćnije nego što su danas i možemo očekivati pojavu još barem desetak nuklearnih sila u narednoj deceniji.

Poslednji elemenat arsenala strateških instrumenata Juga je neš- to što se ne događa namerno ali se lako može ispostaviti da od sva tri otkriva najviše. Društveno-ekonomsku polarizaciju svetskog-sistema dostigla je demografska polarizacija, koja se zaoštrila tek u poslednjih pedeset godina. Reč je o jednostavnoj činjenici da države Severa ne reprodukuju svoje stanovništvo u dovoljnom broju da bi zadovo- ljile svoje potrebe za zapošljavanjem i imale dovoljan broj radno sposobnog stanovništva da bi izdržale programe ekonomskih transfe-

265

ra (socijalno osiguranje i zdravstvena nega prevashodno) stalno sve većem procentu stanovništva starosti preko šezdeset i pet godina. Se- veru su potrebni imigranti i to veoma potrebni.

Istovremeno, Jug je prepun ljudi koji imaju izvesne kvalifikacije i obrazovanje i nešto novca ali ne mogu da nađu odgovarajuće za- poslenje i zaradu u svojoj zemlji pa su spremni i voljni da emigriraju na Sever. Međutim, mada su Severu potrebni imigranti, ovi politički nisu omiljeni među velikim segmentima stanovništva Severa koji smatraju da imigranti predstavljaju pretnju za radna mesta i visinu nadnica i da se bave antidruštvenim aktivnostima u ovim zemljama. Ovi protivurečni pritisci navode vlade Severa da se često ponašaju dvojako na temu primanja imigranata, pa su na smenu gostoljubive i negostoljubive. Sa tačke gledišta potencijalnih imigranata na taj na- čin se podstiče korišćenje ilegalnih kanala za ulazak u zemlju.

Rezultat takve situacije, koja će se pogoršavati u narednim decenijama, jeste veliki talas migracije sa Juga na Sever, pri čemu se najveći deo obavlja ilegalno. Mada zvanične barijere postoje i stalno ih jačaju, one nisu u stanju da zaustave taj protok. Međutim, onog trenutka kad ilegalni imigranti stignu i postanu deo postojećih društvenih mreža, kreću pritisci za i protiv legalizacije njihovog statusa. To znači da vremenom Sever stvara veliki društveni sloj osoba koje borave u zemlji ali koje nemaju potpuna politička, ekonomska ni socijalna prava. Koliko tačno nemaju prava zavisi koja je konkretno država Severa u pitanju ali društveni sloj o kome govorimo postoji u svim zemljama i povećavaće se. Za očekivati je da to bude veliki izvor političke napetosti u zemljama Severa a koja će uticati ne samo na njihovu stabilnost već i njihovu sposobnost da zastupaju svoje interese u konfliktu Sever-Jug.

RASKOL DAVOS - PORTO ALEGRE

Svetski ekonomski forum osnovan je 1971. i uobičajeno ga nazivamo Davosom pošto se tamo sastaje svake godine (osim 2002). Sebe predstavlja za „nezavisnu organizaciju s namerom da

266

poboljša stanje u svetu... stvaranjem partnerstava među poslovnim, političkim, intelektualnim i drugim društvenim liderima da bi defi- nisali, raspravljali i podstakli rešavanje ključnih tema globalne agende.“ Svetski socijalni forum sastaje se jednom godišnje tek od 2001. i uobičajeno ga zovemo Porto Alegre, po brazilskom gradu u kojem je održao svoje prve sastanke. Sebe predstavlja za „otvoreni forum na kome se grupe i pokreti civilnog društva, koji se protive neo-liberalizmu i svetu kojim dominira kapital ili bilo koji oblik imperijalizma, a bave se stvaranjem planetarnog društva sa čove- kom u centru pažnje, sastaju da tragaju za svojim stavom, demokratski razmenjujući ideje da bi formulisali predloge, slobodno podelili svoja iskustva i udružili se kroz korisnu aktivnost.“ Davos se hvali da za članove ima preko hiljadu istaknutih svetskih kompani- ja. Porto Alegre se hvali da je okupio preko hiljadu „društvenih pokreta najširih razmera“. Razlika u društvenoj bazi je očigledna.

Duh Davosa i duh Porto Alegrea su direktno suprotstavljene pozicije. Davos je nastao da bi bio sastajalište moćnika i budućih moćnika sveta koji na neki način nastoje koordinirati svoje aktivnosti i ustanoviti opštepriznat normativni program, doktrinu koju treba širiti. Porto Alegre je nastao kao izazov Davosu - njegovom suštinskom pogledu na stvari i svet, konkretnom programu i viziji budućnosti. Parola Porto Alegrea je - „Drugačiji svet je moguć“. Drugačiji od kakvog sveta? Očigledno od sveta kakav zamišlja i ostvaruje Davos.

Naravno, obe pomenute strukture su forumi, javne scene koje očekuju da ih javnost posmatra i da imaju javni uticaj. Ali, Davos je istovremeno i pozornica na kojoj se mogu prikazati konflikti zemalja Trojstva, o njima raspravljati i možda ih smanjiti. Davos je pozornica na kojoj Sever može da ostvaruje svoje ciljeve, eventualno uz saglasnost nekih političkih, ekonomskih i intelektualnih lide- ra sa Juga. Porto Alegre, pak, nastoji da okupi pokrete svih vrsta - transnacionalne, regionalne, nacionalne i lokalne i, što je najvažni- je, i sa Juga i sa Severa i da preuredi svetski-sistem. U pitanjima odnosa Severa i Juga generalno nastoji biti na strani Juga ali ga ve-

267

oma interesuje šta se dešava unutar Severa. Nema stav po pitanju konflikta među zemljama Trojstva i zbog toga ih je do sada uglavnom zanemarivao.

Inicijativa Davosa i inicijativa Porto Alegrea su pokreti transformacije. Davos nije ništa više za status quo nego što je Porto Alegre. Oba su sačinjena na premisi da su velike strukturalne promene moguće, neminovne i poželjne. Međutim imaju suštinski raz- ličite vizije, čak dijametralno suprotne, o tome kakve te promene treba ili mogu da budu. Mojim rečima objašnjeno, mada to nisu uvek eksplicitno njihove reči, oni predstavljaju reakciju na svetski- sistem u strukturalnoj krizi, zapravo na svetski-sistem koji prolazi kroz haotično račvanje, svetski-sistem u kojem postoje realne poli- tičke i moralne alternative za koje se treba opredeliti, sistem u kojem takve alternative imaju realnu šansu da utiču na ishod.

KAKVA JE BUDUĆNOST SVETA?

Raskol između inicijative Davosa i inicijative Porto Alegrea nema geografske odrednice. Jasno je da je u pitanju najdublji raskol od tri postojeća, zato što je jedini raskol koji se tiče budućnosti sveta ne u narednih dvadeset i pet do pedeset godina već u narednih pet stotina godina. Međutim, stvarna putanja ovog raskola biće u velikoj meri ograničena i pod snažnim uticajem evolucije druga dva u narednim decenijama - raskolom među zemljama Trojstva i raskolom između Severa i Juga.

Pošto je budućnost suštinski neodređena, najviše što neko mo- že da učini jeste da ukaže na mesto koje će najverovatnije biti po- prište oštre, iznenadne promene u nastupajućoj deceniji:

- Sasvim je moguće da će, kao rezultat drugog iračkog rata, nuklearno oružje da se koristi i da postane uobičajeno kao način ra- tovanja. Ako se to dogodi možemo da očekujemo naglo ubrzanje proliferacije.

268

- Sposobnost dolara da ostane jedina svetska stvarna rezervna valuta mogla bi iznenada nestasti. Reč je o valuti utemeljenoj u ve- rovanju u veću ekonomsku stabilnost Sjedinjenih Država nego drugih zemalja članova Trojstva. Dolar je omogućavao SAD da ima veliku ekonomsku prednost. Ali, s obzirom na ogroman američki dug, bilo kakav gubitak vere mogao bi rezultirati naglim povlače- njem ne-američkog novca iz američkih investicija i jednim udar- cem stvoriti tro-monetarni rezervni sistem.

- Mada evro jača i verovatno će se uzdržani (Velika Britanija, Švedska i Danska) uskoro priključiti, Evropa ima dva međusobno isprepletena problema koja nije lako rešiti. Evropa mora da sačini nekakvu odgovornu političku strukturu a zatrpana je ponudama onih koji se prijavljuju. Dva pritiska ne idu nužno u istom smeru. Ako Evropa ne može da ustanovi validnu političku strukturu biće prilično oslabljena konfliktima među zemljama Trojstva. Evropski interes da se omogući ulazak država istočne i centralne Evrope i njen interes da uspostavi tešnje veze sa Rusijom ne idu nužno u istom smeru. Neuspeh u usklađivanju sa Rusijom takođe će oslabiti Evropu u konfliktu među Trojstvom.

- I Rusija i Kina su divovske sile, slabije nego što bi mogle ili želele da budu. Obe imaju problem da ostanu kompaktne države, šire bazu za svoje proizvodne aktivnosti i jačaju oružane snage. Ako ostvare uspeh u ove tri sfere aktivnosti geopolitika sveta će se transformisati vrlo brzo. Ako ne uspeju, haotične posledice će se ši- riti preko zemaljske kugle.

- Poriv ka ujedinjenju Koreje snažan je kao što je bio poriv za ujedinjenjem Nemačke. Dve situacije nisu identične a korejski slu- čaj se rukovodi opservacijama obe Koreje o onome što se dogodilo u Nemačkoj. Ali nove garniture dolaze na vlast i korejsko ujedinje- nje je definitivno na dnevnom redu, u ovom ili onom obliku. Pono- vo ujedinjena Koreja bila bi moćni faktor u Istočnoj Aziji i mogla bi uvećati šanse da se stvori istočnoazijsko trojstvo Kina-Koreja- Japan, makar samo zato što bi prisustvo Koreje ublažilo neizbežne tenzije između Kine i Japana. Ujedinjena Koreja radikalno bi smanjila vojnu ulogu Sjedinjenih Država u Istočnoj Aziji.

269

- Sauđijska Arabija i Pakistan su po mnogo čemu stubovi sa- dašnjih struktura Bliskog istoka. I jedna i druga država bile su istorijski u stanju da izbalansiraju potrebe moderne, pro-zapadne elite sa potrebama izrazito islamističkog stanovništva pomoću dvosmislenih odnosa sa Sjedinjenim Državama. Potezi Bin Ladena su jasno imali za cilj da unište ove režime i Bin Laden izgleda da je pri- vukao Džordža Buša na svoju stranu jer ga je naveo da potera ta dva režima da prestanu sa svojim dvosmislenim ponašanjem. Ras- pad bilo kog od ta dva režima, a pogotovu oba, proširio bi se kao talas širom islamskog sveta od Maroka do Indonezije, od Uzbeki- stana do Sudana.

- Tiha grmljavina pobuna potresa Latinsku Ameriku poslednjih par godina - u Argentini, Ekvadoru, Brazilu, da pomenemo samo najočiglednije primere. Kroćenje Latinske Amerike od Sjedi- njenih Država, veliki projekat 1980-ih i 1990-ih takođe se može iznenada raspasti, u stražnjem dvorištu Sjedinjenih Država i možda odmah u korist Evrope i Japana.

- Mnoge od tih promena dale bi snagu zagovornicima inicijative Porto Alegrea. Međutim taj pokret krasi vrlo labava struktura i nedostatak specifičnosti sopstvenog pozitivnog programa. I on bi se mogao raspasti, a ukoliko se ne raspadne mogao bi se naći na veoma snažnoj poziciji oko 2010.

Toliko o različitim geopolitičkim raskolima dvadeset i prvog veka. Kakva budućnost predstoji svetu? Tačan odgovor se ne zna, ali je sa sv im sigurno da svi mi možemo, pojedinačno i zajedno, uticati na budućnost više nego što mislimo, upravo zato što živimo u eri tranzicije, haotične bifurkacije i alternativa.

BELEŠKE

1. Videti Kenichi Ohmae, Triad Power: The Coming Shape o f Global Competition (New York: Free Press, 1985).

270

2. Za rana dokumenta, vidi The Trilateral Countries in the Intemational Economy ofth e 1980s (New York. Trilateral Commission, 1982).

3. O 1970-im kao periodu „usporenog razvoja, intenzivirane strukturalne promene i pojačane političke nestabilnosti“, videti Folker Frobel, „The Current Development of the World-Economy: Reproduction of Labor and Accumulation of Capital on a World Scale, „ Review 5, no 4 (proleće 1982): 507-555.

4.Videti moje „Friends as Foes“, Foreign Press, no 40 (jesen 1980): 119-131.

5.Mada u javnosti na sva usta govore 0 vrlinama slobodne trgovine, sva tri člana Trojstva ponašaju se protekcionistički, stalno i promišljeno. Stenli Fišer, zamenik direktora MMF 1990-ih, nazvao je takve protekcionističke mere „skandaloznim" („Kritikuju bogate nacije da nameću trgovinske barijere“, Njujork Tajms, 30. septembar 2002).

6. Vidi poglavlje 1.

7. „95% procenjenog japanskog duga je u zemlji. Japan nema potrebe da krši ugovor već m ože jednostavno da pokrene štamparske prese" (,,World Report - Japan, „ Financial Times, 30. septembar 2002, 1).

8. Izveštavajući o ekonomskoj situaciji u Japanu „otkad je pukao mehur od sapunice", the Financial Times („Japan 2000“, 30. septembar 2002) beleži da „Japan ostaje u snažnom ekonomskom šoku. A li sa tačke gledišta većine pojedinaca, barem onih koji se nisu priključili sve dužim redovima nezapo- slenih, vremena su retko kad bila bolja“.

9.Tietung Su („Mit i misterija globalizacije“, Review 25, no.4 /2 0 0 0 /) temeljno je proučio svetske trgovinske mreže 1928, 1938, 1960 i 1999. Nala- zi da je obrazac iz 1999. mnogo sličniji obrascu iz 1938. nego obrascima iz 1928. ili 1960, to jest, segmentiranija je uprkos ekspanziji obima trgovine. ,,A danas, globalizacija, barem trgovinska globalizacija, stvarna je koliko i zve- zde koje vidimo noću, iluzija stvarnosti iz prošlosti, ili možda budućnosti“.

10.Vidi Džon Ravenhil „Svet sastavljan od tri bloka? Novi istočnoazij- ski regionalizam" (International Relations o fth e Asia-Pacific 2, no. 2/2002/: 167-195) za balansiranu diskusiju o stepenu do kog se istočna Azija kreće ka regionalnoj strukturi, sporije od Evrope, ali sigurno.

11. Su (,,Myth and Mystery o f Globalization") nalazi da, već 1999, postoji znatno „preklapanje" američkih i japanskih blokova u obliku trgovinskih odnosa, ali malo sa nemačkim i francuskim blokovima.

271

M I L A N P O P O V I Ć

/

Belle EpoqueKRITIKA DOGME PROGRESA

Otvoreni kulturni forumC E T I N J E

2) urieuxZAGREB

Čovekova borba za progres, nužan je uslov i sastavni deo progresa. A svaka dogma progresa suspenduje upravo ovu borbu (po pravilu, tako što ju delegira na vlast, vođu, ili boga). Kao SIDA ili AIDS, sindrom stečenog nedostatka imuniteta. Zbog toga je dogma progresa pravi neprijatelj progresa, a kritika dogme progresa dodatni uslov i, ako baš hoćete, prijatelj progresa.

Ovo bi mogao biti i najkraći rezime knjige koja je pred vama. Razlog da sa ovim rezimeom požurim, međutim, nije toliko u nestrpljenju da što pre objavim glavnu ideju knjige, koliko u nastojanju da od samog početka predupre- dim bilo kakvu, posebno neku veliku i suštinsku konfuziju. A upravo jed n a takva, velika i suštinska konfuzija, bila bi i ona, koja ne bi videla razliku između stvarnog i mogućeg istorijskog progresa (za koji se i ja zalažem) i kontrapro- duktivne dogme progresa (koju kritikujem), ili, da to prevedem na nešto konkretniji istorijski i duhovni teren, između danas toliko neophodne a retke poznom oderne obnove humanizma (za koju se opredeljujem) i danas toliko raširenog a pogubnog postm odernog relativizma i ci- nizma (kojem se protivim ali sa kojim me ponekad mada uvek pogrešno poistovećuju).

Suštinski, žanrovski i problemski (mada ne i konkretno, tematski i narativno, posebno ne tako da se dve knjige ne bi mogle čitati svaka za sebe samostalno), Belle epogue: kritika dogvie progresa, jeste jedna vrsta drugog dela, ili,

bolje, nastavka, produžetka Dinamike ništavila: sociologije neslobode. N epuna tri meseca nakon završetka rukopisa, i se- darti meseci pre izlaska iz štampe Dinamike ništavila, počet- kom januara 2005, na pitanje (su)izdavača ove knjige, i prijatelja, Milorada-Mija Popovića, da li odnosno šta pla- niram dalje (pitanje-arhetip za sve montenegrinske skri- bomane), odgovorio sam da o tome još uvek nisam razmiš- ljao, pa zbog toga ne znam, ali da bi to, možda, mogla da bude kritika dogme progresa. Pitanje nije bilo kurtoazno, pa je usledio kraći razgovor, obrazloženje i preciziranje iznete ideje, a zatim i prva pozitivna »recenzija«. Spasa više nije bilo, Belle epogueje i definitivno začeta: do krajajanua- ra 2005, razgovor je pretvoren u prvi, provizorni, do kraja m arta 2005, u drugi, radni koncept, a nakon godinu, godinu i po najnužnijih dopunskih priprem a, provera i čitanja (od kojih su neka, posebno ona G. V. F. Hegela i F. Ničea, bila druga ili treća, a neka, posebno ona poznog M. Fukoa, prem ijerna), krajem juna 2006, onaj razgovor pretvorio se i u treći, konačni koncept, odnosno plan za pisanje nove knjige (samo pisanje otpočelo je odm ah nakon završetka nastave na univerzitetu početkom jula 2006, a završilo po- četkom februara 2007).

Dogma progresa dijagnosticiranaje kao jedan od glavnih patogenih nalaza, izvora ništavila našeg vremena, još u Dinamici ništavila (posebno u njenom odeljku 4. Fenome- nologija). Zbog toga i nije čudo da se u onom razgovoru, upravo ova dogma, odnosno njena kritika, pojavila onako lako, spontano, bez mnogo razmišljanja. Uprkos tome, iz- nenadilo m e je (a ovo iznenađenje, pa i blaga neverica, da ne kažem otpor, traje i dan danas), kada je, čak i nekoliko veoma opsežnih i pažljivih provera, koje su odmah nakon onog razgovora usledile, izbor ove teme za glavni, zapravo unikatni i ekskluzivni predm et nove knjige, samo dodatno i višestruko potvrdilo. Nikada nisam bio vulgarni materija-

10

list, ali izgleda da je u meni, i do današnjeg dana, u izve- snoj, pa m akar i minimalnoj meri, ostala neka vrsta inercije onog preteranog materijalizma, koja je bila toliko karak- teristična za sve sledbenike marksizma, neomarksizma i postmarksizma, u poslednjoj četvrtini XX veka. Ne znam kako bih inače drugačije mogao da objasnim ovo svoje produženo iznenađenje, nevericu, i otpor. Kao da se u meni, zbog ostataka one inercije i preteranosti, nešto duboko bunilo, i još uvek buni, protiv bilo kakve primarnosti, unikatnosti i ekskluzivnosti jednog čisto nematerijalnog, duhovnog faktora, zapravo i protiv sopstvenog, više puta potvrđenog, »tvrdoglavog« nalaza i zaključka, da je upravo jed an takav, dakle čisto nematerijalni, duhovni faktor, kao što je dogma progresa, ne samo jedan od glavnih, nego i jedan od najdubljih izvora našeg aktuelnog poznomoder- nog ništavila.

Da ipak ne potonem u vrtlog beskonačnih unutrašnjih sporenja, pomogle su mi dve skromne ali korisne ideje odnosno interpretacije. Prva se odnosi na stari filozofski spor između monista i dualista, onaj oko pitanja prave prirode, prim arnosti i odnosa između duha i materije. Po- red priznanja koje sam već izneo (o mogućnosti izvesne pa makar i m inimalne inercije jedne vrste preteranog materijalizma), priznajem još i da me ovaj spor, zapravo, nikada nije posebno impresionirao. Ipak, opreznosti radi, značaj ovog spora, u svoj njegovoj složenosti, radije neću negirati, nego ću ga samo, u onom njegovom vaniskustvenom, me- tafizičkom delu, ostaviti po strani (ili, kako se to obično kaže, u zagradi). Nezavisno od toga da li smo u ovom sporu monisti ili dualisti, ili nas on, može biti, toliko, ili uopšte ne zanima, naime, čovekova materija i duh, u svojim samostalnim i interaktivnim egzistencijama, dovoljno su realni, konkretni i podsticajni, da ne mogu a da u svoje rasvetljavanje ne uvuku, čak i nas koji i dalje držimo, da je iskustvo privilegovan, ako već ne i jedini izvor saznanja.

11

Zaista, zar je uopšte neophodno da budemo bilo kakvi metafizičari, spiritualisti ili mistici, monisti ili dualisti, pa da vidimo, najpre, da je čovek složeno biće, koje jednako konstitušu njegova materija i njegov duh, zatim, da čove- kova materija, a preko ove i materija uopšte, bitno uslov- ljava i oblikuje čovekov duh, konačno, i obrnuto, da i čove- kov duh, »povratno« ili »primarno«, pozitivno ili negativno, produktivno ili destruktivno, svejedno, ali uvek snažno i ravnopravno, uzvraća svojoj parnjakinji, materiji. U jednoj mogućoj istoriji ovog uzvraćanja, posebno u onom njenom delu koji bi se bavio njegovim negativnim, destruktiv- nim, »nesrećnim« oblicima, istorija dogme, odnosno istorija dogme progresa, zauzimala bi sigurno jedno od najistak- nutijih mesta.

Druga ideja upućuje na jedan važan i složen evolutivni m om ent čoveka duha-m aterije (ili m aterije-duha svejedno). Na činjenicu, naime, da je u poslednjih nekoliko hi- Ijada godina čovekovog naučno-tehnološkog razvoja, sve više duha, a sve manje materije. Ali i na sve veće i sve opasnije zaostajanje čovekovog moralno-političkog u odnosu na njegov naučno-tehnološki progres (usled čega, znamo, može da dođe i do njegovog totalnog kraja odnosno samouništenja). Bilo kako bilo, jedno je sigurno: sve ono što je gore generalno rečeno o ravnopravnosti i interakciji čovekove materije i duha, i o onom dugom uzvraća- nju ovog drugog onoj prvoj, još više i jače važi u našem današnjem vremenu, koje je, više nego ikada u dosadašnjoj istoriji, »vreme duha« (dobrog ili lošeg, to je već stvar čovekovog ovakvog ili onakvog izbora odnosno inteligenci- je). U svakom slučaju, to je sasvim dovoljno, ne samo da opravda, nego i da naloži, urgentno zasnivanje i razvijanje, jedne relativno nove, celovite i ozbiljne kritike dogme progresa.

12

1.

P r e d m e t

Jedan od najpoznatijih rečnika u svojoj vrsd, prilično je suzdržan, ekonomičan, čak oskudan: »bel epok (fr. belle epoque lep period) epoha pred početak I svetskog rata« (Milan Vujaklija, Leksikon stranih reci i izraza, Osmo izdanje, Prosveta, Beograd, 2004, strana 108). U kratkom, veoma kratkom opisu, ne nalazimo skoro ništa o složenoj genezi, kao ni o još složenijoj evoluciji ovog pojma: o tačnom i preciznom vremenu njegovog prvog pojavljivanja u oblasti istorije um etnosti, o njegovom kasnijem prenošenju u oblast istorije uopšte (opšte istorije, ili istorije kao takve, kako se to obično kaže), najzad ni o njegovom konačnom odnosno aktuelnom smirivanju u jednoj vrsti narkotičke (samo)ironije. Od svega ovoga, u onome »lep period«, i onome »pred početak I svetskog rata«, nailazimo samo na jedan blagi, veoma blagi nagoveštaj.

Uz ovaj nagoveštaj, ide i jedna više subjektivna, unu- trašnja, psihološka dilema: da li je nagoveštena iluzija belle epoque-a, zapravo, potpuno univerzalna, standardna i objektivna, onako kako je potpuno univerzalno, standardno i objektivno, i svako starenje kao takvo, pa i svako za starenje karakteristično sećanje na »lepo vreme« prohujale mladosti, ili je ovde na delu i nešto što je mnogo, mnogo složenije, konkretnije i kontigentnije. Da je ovo drugo, a ne ono prvo, dakle da je nešto mnogo složenije, konkretnije i kontigentnije, a ne nešto potpuno univerzalno, standardno i objektivno, govori sociologija svetskog sistema

13

Imanuela Volerstina. Nadovezujući se na sociologiju Pitiri- ma Sorokina, i na istoriju Fernana Brodela, posebno na njihove duge, viševekovne statističke serije, sociologija, teorija i istorija savremenog svetskog sistema Imanuela Vo- lerstina, uverljivo markira i kritični period 1914-2050, kao period duge strukturne krize i disolucije ovog istorijskog sistema. U interpretaciji ove škole, ni prvi svetski rat 1914- 1918, zbog toga, nije bio obični, ciklični, unutarsistemski rat, prolazni poremećaj, pogoršanje, nego tek početak jednog sasvim ekstraordinarnog, ekstrasistemskog i dugotraj- nog (s)loma sistema. Pa zbog toga ni onaj prem ijerni belle epoque 1900-1914, nije bio, da tako kažemo, neki obični, ciklični, unutarsistemski belle epoque.

I ne samo to: zahvaljujući snazi zaboravljanja, tog naj- moćnijeg, sveproždirućeg dem ona ljudskog ništavila, ovaj vanredni istorijski belle epoque, nakon svog prvog, premi- je rnog izdanja s početka XX veka, kao da se rasprsnuo u mnoštvo novih, malih, repriznih izdanja. U tom smislu, nakon prvog, velikog, možemo da identifikujemo, još najmanje tri mala, rasprsnuta belle epoque-a.

Prvi takav, mali, reprizni, rasprsnuti »lepi period«, bile su predratne 1980-e u tadašnjoj SFRJ. Sticajem okolnosti, pune tri godine, 1985-1988, funkcionisao sam na »dva koloseka«, kao asistent na Pravnom fakultetu u Titogradu, i, u isto vreme, kao urednik izdavačke delatnosti u omla- dinskoj organizaciji Jugoslavije u Beogradu. Po mnogo če- mu, bilo je to privilegovano vreme i mesto. Središte »ura- gana« u inkubaciji, koji će ubrzo razoriti čitav jedan m ini- svet. I to u veoma ranoj, zapravo najranijoj fazi ove inkuba- cije, kada su samo retki videli prve znake smrti, a ostali opušteno uživali u ekstazi i dekadenciji »lepog vremena«. Glavni kontrast toga vremena, onaj između sveopšte opuš- tenosti i nadolazeće opasnosti, nikada neću zaboraviti. Uz

14

sve ovo, ne treba zaboraviti ni to, da je i ovaj mali, reprizni, jugoslovenski belle epoque 1980-ih, imao svoju konekciju na onaj veliki, premijerni, svetski belle epoque s početka XX veka. Naime, još je Imanuel Volerstin, u jednoj svojoj lucidnoj i originalnoj rekonceptualizaciji, spojio dva svetska rata iz prve polovine XX veka, u jedan veliki svetski, preciznije evro-atlanski, još preciznije nemačko-američki, tridesetogodišnji rat 1914-1944, a zatim je i jedan mlađi ali jednako lucidni istoričar, usred beskrajnog trabunjanja mejnstrim era o »povratku Balkana u XIX vek«, napravio sličnu intervenciju, spojio rasute monade velikog postjugoslovenskog haosa i nasilja 1990-ih, i u njihovom najzad dobro osvetljenom kontinuumu, prepoznao poslednje ostatke ili »proplamsaje« istog onog tridesetogodišnjeg rata, samo sada u jednoj njegovoj užoj i unutrašnjoj dimenziji, evropskog građanskog rata.

Drugi mali, rasprsnuti belle epoque, predstavlja poslednja decenija XX veka, za Zapad, posebno za SAD, koje su upravo izašle kao pobednik iz poluvekovnog hladnog rata, i kao jed ina preostala supersila na čitavoj planeti, decenija velikog trijumfa, ali i decenija velike, samoobma- njujuće iluzije. T rijum f je bio prom ptan i očigledan u svakom pogledu, samoobmanjujuća iluzija morala je još da čeka, da tek dobije svoj jedanaesti septembar. Skeptičniji na Zapadu, međutim, sliku svoje moguće mračne budućno- sti, mogli su da vide još i tada, i to baš na prokazanom Balkanu, gde se upravo 1990-ih urušavao onaj samoobma- njujući mali jugoslovenski belle epoque iz prethodne decenije, ali je skeptičnijih tada na Zapadu i u SAD bilo veoma malo, sećate se ton su davali bivši stejtdepartmenski apa- ratčici, novoproizvedeni ideolozi i »teoretičari«, sa svojim delirijumskim fantazijama o »kraju istorije i poslednjem čoveku«, »trijumfu liberalne demokratije«, i sve tako, i sve tome slično.

15

Za treći »lepi period« pre možemo reći da predstavlja nedovršeno razlivanje nego jednokra tno rasprskavanje onog našeg prem ijernog belle epoque-a s početka XX veka i još uvek samo njegovu zastrašujuću mogućnost i pretnju a ne i njegovu neizbežnost (te tek u slučaju svog stvarnog realizovanja, i njegovo konačno, veliko, najveće ispu- njenje). Zaostajanje našeg moralno-političkog u odnosu na naš naučno-tehnološki progres, na početku XXI veka, postalo je još veće i opasnije, nego što je bilo na početku XX veka, pa uopšte nije teško ni da zamislimo: ukoliko čovek ne uspe da zaustavi, ili barem ublaži ovo zaostajanje, na kraju XXI veka, lako bi mogao da se nađe u situaciji, da samo nem oćno konstatuje, kako je čak i čitav kratki ali opaki XX vek, sa ona dva svoja strašna totalitarna monstruma, u odnosu na zamislive a još strašnije naučno-tehno- loške i m oralno-političke monstrume XXI veka, bio, zapravo, tek kao jedan mali, naivni i neuverljivi belle epoque. A da sve ovo jasno (pred)vidimo, bile su dovoljne čak i najoskudnije informacije o gotovo neograničenim moguć- nostima današnje informatičke naučno-tehnološke revolucije, i o istovremeno frustrirajućim ograničenostima, spo- rostima i stagnacijama čovekove moralno-političke evolucije. I m akar samo malo »uplašene mašte« iz Izvora totalitarizma H ane Arent.

Toliko o belle epoque iz zanosnog naslova ove knjige. Ali ovaj naslov ipak je više u sferi egzoterije, vidljivog spo- Ijašnjeg omotača, »šuma vremena« (Lev Kreft). Tek podna- slov ove knjige direktno upućuje na skriveno unutrašnje jezgro, matricu, vladajući duh našeg vremena. Zbog toga se još jednom vraćamo dogmi progresa.

Najpre, još jednom treba naglasiti, ali sadajoš i razviti i precizirati, razliku između stvarnog progresa i dogme progresa, koja ostaje ključna i kritična. Ova razlika može da se

16

formuliše i ovako: svaki ljudski progres je istorijski relati- van, ograničen i prolazan, dok je svaka dogma progresa, po svojim uverenjima i pretenzijama, anti-istorijski apso- lutna, apsolutistička, »neograničena« i »večna«, pa stoga i, najblaže rečeno, neadekvatna. U tome je glavni »kvar« svake dogme pa i svake dogme progresa.

Sto je upravo rečeno za ljudski progres, važi i za sve druge ljudske stvari, pa i za sve stvari uopšte. Sve ima svoj početak, začetak i rađanje, pa svoj razvoj, ekspanziju, uspon i rast (uključiv, naravno, i svoj vrhunac), najzad i svoje neminovno opadanje, starenje, umiranje i kraj. Vizuelno odnosno grafički, ovu univerzalnu ali jednostavnu ideju, o »večnoj vatri«, pulsaciji i meni, rađanju i um iranju stvari, najbolje izražava i predstavlja ona kriva koja je kao žablji skok: parabola. Kosmos, (planeta) zemlja, život, čovek (kao vrsta), pa neolit, civilizacija, istorija (u užem smislu te reči), te »naš« jezičak neolita, to jest dvadesetpet vekova »grčko- rimske i zapadne kulture« (Pitirim Sorokin), najzad i pola milenijuma »savremenog svetskog sistema« (Imanuel Vo- lerstin): ovo je samo prelim inarni i sumarni spisak stvari kojima će se baviti Belle epoque. I naravno: svaka od ovih stvari imaće i svoju odgovarajuću putanju odnosno parabolu.

Više od ostalih, u ovoj knjizi, u fokusu će ipak biti poslednja od pobrojanih stvari: polumilenijumska moderna, čiju putanju, odnosno parabolu, uglavnom na osnovu nalaza sociologije svetskog sistema, opisuje grafik 4. Na- ravno da je načelno moguće da se zamisli i opiše i neka druga dogma progresa, to jest i neka dogma progresa u okviru nekog drugog, ranije postojećeg istorijskog sistema ili civilizacije (mada svi raspoloživi izvori govore o tome kako makar kod starih Grka i Rimljana ideja progresa nikada nije bila dominantna: kao što je dobro poznato

17

tamo je to bila upravo suprotna ideja cikličnog ponavljanja), ali se Belle epoque odlučio upravo za ovaj, »moderni- stički« izbor, pre svega zbog najveće zainteresovanosti za problem e našeg istorijskog sistema i vremena. U svakom slučaju, tek sada, u okviru ovog izbora,. moguće je da se, konkretnije, tačnije i preciznije, istorijski odredi, i mesto odnosno vreme rođenja i života naše vrle dogme progresa. Obratite pažnju, stvar nije ni malo komplikovana: na grafiku 4 to je otprilike poluvekovni segment naše polumilenijum ske krive odnosno parabole označen slovom a, uglavnom druga polovina XIX veka, ili, prem a jednoj od najpoznatijih i najpopularnijih knjiga ljudskog »sveznanja«, nešto preciznije, period 1840-1880, kada se, »kao rezultat kumulativnih naučnih, ekonomskih i političkih prom ena prethodnih vremena, među obrazovanim ljudima na Zapa- du«, ideja progresa, ne samo pojavila, nego i nadmoćno trijumfovala, i to u njenim najrazličitijim, pa i međusobno konkurentskim oblicima, kao što su bile teorija evolucije Carlsa Darvina, liberalizam Džona Stjuarta Mila, i socijalizam Karla Marksa (The World Almanac and Book of Facts 2005, World Almanac Books, New York, NY, 2005, strana 515).

Ne napuštajte grafik 4, zadržite pažnju, stvar je i dalje sasvim jednostavna: odmah iza segmenta a, dolazi segment b, period 1900-1914, zapravo naš prem ijerni belle epoque, koji neposredno prethodi vrhuncu našeg istorijskog sistema, a zatim, prirodno, i segment c, period dugog opadanja i disolucije ovog sistema 1914-2050, koji će se, kako pokazuju Fernan Brodel (Civilization and Capitalism, I—III) i Imanuel Volerstin, posebno intenzifikovati nakon 1968, 1974, 1989, i 2001.

Pre nego nastavimo sa komentarisanjem grafika 4, neophodno je da malo zastanemo i, makar i u najsažetijem

18

G r a f ik 1.Naš kosmos, parabola

0 »Big bang«, nastanak našeg kosmosa pre oko 13,7 milijardi godina1 Nastanak Zemlje pre oko 4,7 milijardi godina2 Nastanak života pre oko 4,2 milijarde godina3 Nastanak Homo sapiens sapiensa pre oko 100.000-200.000 godina4 2007. godina5 Kraj našeg kosmosa6 Sledeći »Big bang«7 Prethodni »Big bang«

19

G r a f i k 3.Dvadesetpet vekova »Grčko-rimske i zapadne kulture«

(P. Sorokin), tri velike parabole (A = antika, S = srednjevekovlje, M = moderna), i tri velike pozne (Pa = pozna antika,Ps = pozno srednjevekovlje, Pm = pozna moderna)

G r a f ik 4.Naša polumilenijska moderna, treća velika parabola M iz

grafika 3, sa trećom velikom poznom (poznom modernom)

b 1900-1914: Belle epoquec 1914-2007-2050 (1968,1974,1989, 2001): Opadanje

20

G r a f ik 5.Opasno zaostajanje čovekovog moralno-političkog u odnosu na

njegov naučno-tehnološki razvoj

T1: veoma burni, eksponencijalni naučno-tehnološki rast (alternative: T2 ili T3, linearni ali snažniji naučno-tehnološki rast)

P1: veoma spori, linearni moralno-politički progres (alternative: P2, nešto snažniji ali još uvek od T1, T2 i T3, značajno slabiji linearni rast, ili čak P3, čovekovo moralno-političko nazadovanje)

obliku, istaknemo jed n u važnu, metodološku činjenicu. Grafik 4, kao i ostali grafici u ovoj knjizi, veoma su jedno- stavni, utoliko što se po pravilu fokusiraju samo na najveće istorijsko-sistemske fenomene (pojave, dinamike, tendencije, segmente ili faze, posebno kritične faze rađanja, cveta- nja i um iranja ovog odnosno onog istorijskog sistema), ali su ovi grafici pritom, dakle i u ovim svojim najkrupnijim, najvećim i najjednostavnijim prikazima, uvek i bez izuzet- ka, naučno odnosno empirijski, pa i kvantitativno, stati- stički utemeljeni, a ne tek hipotetički, pogotovo ne pro- izvoljni. Na neke od ovih temelja, izvora, već smo uputili,

21

na neke ćemo tek uputiti. Na ovom mestu, međutim, upu- tićemo još samo sasvim generalno i preliminarno, na dva takva najopštija i najznačajnija izvora (ova dva izvora mogu biti posebno interesantna za one koji naše grafike i izvore žele ne samo da provere nego i da upoznaju celovitije i neposrednije). Prvo, to je moja knjiga (zapravo doktorska disertacija) Ritam sveta: skola svetskog sistema Immanuela Wal- lersteina (CID, Podgorica, 1995): uz iscrpnu bibliografiju, u ovoj knjizi, zainteresovani čitalac može da pronađe, i odgo- varajuću prezentaciju i interpretaciju glavnih teorijskih, metodoloških, empirijskih i kvantitativnih odnosno stati- stičkih izvora, istraživanja i nalaza, za razumevanje i praće- nje nastanka i razvitka polumilenijumskog savremenog svetskog sistema, posebno dvojice u ovoj stvari najznačajni- jih autora, Imanuela Volerstina, oca teorije svetskog sistema, i Fernana Brodela, oca strukturalne istoriografije, ili istorije dugog trajanja, i, u velikoj meri, intelektualnog oca samog Imanuela Volerstina (naš grafik 4 zasniva se upravo na ovim izvorima). I drugo, to je jedno od najznačajnijih dela sociologije XX veka, Društvena i kulturna dinamika rusko-američkog sociologa Pitirima Sorokina, objavljena najpre, još pre pola veka, u SAD (1957), a tek nedavno, preve- dena i objavljena i kod nas (CID, Podgorica, Službeni list, Beograd, 2002): upravo u ovoj studiji, autor je izveo onu empirijsku, kvantitativnu, statističku analizu i interpretaciju , onih dvadesetpet vekova »grčko-rimske i zapadne kulture«, koje smo već pomenuli, i o kojim će još biti reči (na ovom izvoru zasniva se i naš grafik 3: i o njemu će tek biti reči).

Vratimo se sada našem grafiku 4. Fenomen koji sada valja prim etiti, jeste jedna vrsta udvostručavanja: obratite pažnju, u periodu 1840-1880-1900. (segment a), pa i u periodu 1900-1914. (segment b), progres je i objektivan i

22

subjektivan, postoji, da tako kažemo, i u stvarnosti, i u glavama ljudi, u periodu 1914-2050. (segment c), među- tim, dolazi do jedne vrste velikog »razvoda«, progres objektivno prestaje, počinje dugo i bolno opadanje, ali subjektivno, po inerciji, u obliku dogme progresa, u glavama ljudi, da se opet tako izrazimo, on, tačnije njegova pro- dužena iluzija, i dalje traje. U filozofiji, ovaj veliki »razvod«, poznat je kao dijalektika, ili, preciznije, negativno, kao »šizofrenija«, histerija ili ludilo subjekta (i objekta). U spiritualizmu, misticizmu i sajnsfikšnu, na prim er i u filmu »Duh« (sa Demi Mur), kao onaj beskrajno nesrećni duh, koji je još uvek zaglavljen u limbu između tela (kojeg je nesrećnik napustio) i neba (do kojeg još uvek nije stigao).

Samo što naš istorijski limbo traje već skoro čitav jedan vek. U tom smislu, dogma progresa je zaista ne samo vladajući, nego i karakteristični, distinktni duh našeg vremena. U drugom delu ove knjige, videćemo kako ovaj duh karakteriše i jedan neuobičajeno, čak ekstremno široki me- gaspektar. »Razvod« subjekta i objekta, koji tako snažno obeležava ovaj duh, traje već čitav jedan vek, od »bellle epoque«-a s početka XX do, evo, početka XXI veka, pa stoga nije ni čudo, što su se, u ovako dugom, uz to i dram adčnom istorijskom razdoblju, iz jednog jedinog ba- zičnog duha, vremenom razvili veoma različiti, bogati i nestabilni alotropski oblici, morfemi i endemi. Duhovni, m entalni i psihološki. Od, kako bi filozofi rekli, sebe-još- uvek-ne-svesnog, ranog, naivnog, i egzaltiranog (heroj- skog), preko sebe-već-relativno-svesnog, razvijenog, i ne- srećnog (tragičnog) oblika, pa sve do njegova dva poslednja, čak granična oblika ili tipa, onog ciničnog, i onog sadističkog, koji su, kao još razvijeniji i nesrećniji od svojih prethodnika, sloterdajkovski rečeno, već skoro »promijeni- li stranu« (Peter Sloterdijk, Kritika ciničkog uvia, Globus, Zagreb, 1992, strana 117).

23

Analiza četiri tipa dogme progresa, koja sledi u drugom delu ove knjige, usredsrediće se više na njihove apstraktne, što će reći dubinske, matrične, ontološke karakteristike. Radi lakšeg prepoznavanja, povezivanja i praćenja, međutim , ovde, u uvodnom delu, valja makar najaviti, imenovati i skicirati, i dva njihova glavna savremena feno- menološka lika. Ergo, dva glavna savremena fenomeno- loška lika dogme progresa, danas, posle hladnog rata, jesu EU Havijera Solane, i SAD Džordža Buša Mlađeg. Jedina značajnija razlika između ova dva »slavna«, ultradogmatizi- vana, gotovo kastinski nedodiriva lika, jeste u tome što EU Havijera Solane predstavlja jedan više cinični, a SAD Džor- dža Buša Mlađeg jedan više sadistički tip dogme progresa (pri čemu je ovaj drugi već počeo da se preliva i u onaj vanjski, apokaliptički tip).

Razvoj događaja posle Drugog zalivskog rata u Iraku 2003, naime, veoma brzo je pokazao, da su sve samo- dopadljive retorike o EU kao tobože miroljubivoj i multila- teralnoj alternativi ratobornim i unilateralnim SAD, bile sasvim preuranjene, ishitrene i naivne, ukoliko već ne i od samog početka makijavelistički proračunate, manipulativ- ne i cinične. Za samo godinu-dve nevidljivih, unutrašnjih aparatskih dinamika, interakcija i adaptacija, spoljne politike Brisela i Vašingtona, evoluirale su, od prvobitnih, si- m uliranih i(li) stvarnih retoričkih divergencija, napetosti i konfrontacija, do sve snažnijih, dubinskih, konzervativno- narodnjačkih, desno-populističkih i militarističkih konvergencija. Najbolji prim er za ovo je postepeno ali na kraju i potpuno odustajanje EU od sopstvenih prvobitnih oštrih i eksplicitnih kritika ideje »preventivnog rata« vašingtonske administracije. Na taj način, dominantne spoljne politike EU i SAD, veoma brzo su se bezmalo fuzionisale, u obliku nove-stare svete »evro-atlanske« alijanse. Svog privilego-

24

vanog neprijatelja, ova nova-stara alijansa, veoma brzo je našla u jednoj drugoj, mračnoj alijansi, onoj novih, posthladnoratovskih terorista, A1 Kaide i ostalih. A temeljni obrazac »prijateljskog neprijateljstva« ili »neprijateljskog prijateljstva«, bio je već tu, nasleđen i recikliran iz vremena hladnog rata. Na osnovu ovog obrasca, dve alijanse, veoma brzo počele su da funkcionišu kao dve »prijateljski neprijateljske« ili »neprijateljski prijateljske« frakcije, jedne šire, zajedničke, super-kompleksne, globalne »unholy alliance« odnosno »nesvete alijanse« (Tomaž Mastnak). O ovoj slo- ženoj problematici, na drugom mestu. Ovde, na samom kraju, još samo jedna nepretenciozna ali upozoravajuća konstatacija, naime, da je opisana super-kom pleksna »ne- sveta alijansa« »evro-atlanskih« militarista i »islamskih« i drugih terorista, mada, generalno gledano, još uvek istorijski otvorena, nestabilna i neizvesna, u ovom momentu, dakle na samom početku druge polovine prve decenije XXI veka, zapravo, prilično snažna, moćna, i, na žalost, dom inantna u svetskim razmerama.

25

2.

M e t o d

U vrem enim a stabilnih stanja istorijskih sistema, i sistemi znanja, kao njihovi podsistemi, relativno su stabilni. U ovakvim vrem enim a i stanjima, i odgovarajući metodološki uvodi ili predgovori, po pravilu su stabilni i standardni, najčešće obimom neveliki, tako da retko kada zauzimaju više od jed n e desetine celokupnog teksta, a sadržinom konvencionalni, neretko sasvim rutinski, čak šablonski. Obrnuto, u vremenima nestabilnih stanja istorijskih sistema, i sistemi znanja, kao i odgovarajući metodološki uvodi ili predgovori, postaju nestabilni, nestandardni i nekon- vencionalni. Obimi metodoloških razm atranja tada se zna- čajno povećavaju, a sadržine otvaraju za sporove, eksperi- m ente i alternative. Sto važi za istorijske sisteme i njihove sisteme znanja uopšte, važi i za savremeni svetski sistem, naš konkretni, i još uvek živi, mada opadajući istorijski sistem, kao i za njegov sistem znanja, pre svega za modernu društvenu nauku, koja je takođe još uvek živa, iako i ona u krizi i opadanju. Zbog toga, i u slučaju našeg istorijskog, duhovnog i naučnog sistema, već skoro čitav jedan vek, od kako je započela njegova produžena strukturna kriza (1914-2050), a posebno u poslednje tri-četiri decenije , od revolucionarne 1968, od kako je snažnije počela da se širi aktivna i kritička (a ne tek reaktivna i pasivna) svest o ovoj krizi, lako možemo da uočimo, i one nestandardne simptome, to jest značajno povećavanje obima, kao i spo-

26

rova, eksperim enata i alternativa, u odgovarajućim meto- dološkim uvodima ili predgovorima.

U slučaju Dinamike ništavila, ovi nestandardni simptomi, izraženi su čak i mnogo jače i jasnije, nego u većini drugih knjiga: od tri dela ove knjige, metodološkim raz- matranjim a posvećen je čitav prvi deo (»Metodologija«), ili, preciznije, jezikom suvih brojki, od ukupno 296 stranica, prvi, metodološki deo, zauzeo je čak čitavih 127 stranica, to jest oko 43% od ukupnog obima knjige, što je, priznajem , prilično retko i neuobičajeno, čak i za knjige iz našeg vremena krize. Od jednog broja čitalaca, kolega i prijatelja, zbog toga sam dobio i ne mali broj otvorenih i oporih prigovora. Prigovori su se uglavnom odnosili na navodno preteranu i stoga lošu apstraktnost. I, naravno, bilo je sasvim prirodno, što sam početak ovog odeljka Belle epoque- a, odnosno prethodni pasus, iskoristio da na ove prigovore odgovorim, makar načelno. Ali čitalac ove knjige ne treba previše da se plaši: budući da sam najveći deo metodo- loških problem a već apsolvirao (ili se m akar ja tome na- dam) u Dinamici ništavila, čisto metodoloških razm atranja u Belle epoque-u biće mnogo manje nego u njenoj knjizi-pre- thodnici. Zbog toga u nastavku sledi samo nekoliko opštih ali i ovde neophodnih metodoloških podsećanja odnosno referenci, i samo nekoliko specijalno za Belle epoque značaj- nih metodoloških prilagođavanja odnosno aplikacija.

Pre svega, podsećanje na metodološki princip transdisciplinarnosti. Posebno na ono važno upozorenje, koje nas stalno opominje na to kako ovaj princip nikako ne bi smeli da shvatimo odnosno praktikujemo kao napuštanje, nego tek kao inteligentno preoblikovanje principa podele rada i specijalizacije, tako da se podela rada i specijalizacija u nauci ubuduće više ne vrši u okviru starih i iscrpljenih naučnih oblasti i disciplina, nego u okviru nekih novih

27

epistemoloških i organizacionih principa. U Dinamici ništa- vila posebno je ukazano na princip problemske podele rada i specijalizacije, kao na jedan takav novi epistemološki i organizacioni princip u nauci, ali je pritom takođe istak- nuto i to, kako i ovaj princip treba shvatiti i praktikovati krajnje oprezno i fleksibilno, kao samo jedan takav mo- gući, nikako ne, dakle, i kao jedini ili obavezujući, novi princip i oblik. Ovo poslednje zbog toga što je i celokupni duhovni ođnosno naučni sistem, baš kao i celokupni istorijski sistem kojem ovaj pripada, još uvek u stanju superkompleksnog i superdinamičnog inter-regnum a, a ne u stanju nekog potpuno starog ili potpuno novog, nespornog, stabilnog i kristalizovanog sistema, kao i zbog toga što će ovo stanje jednog izuzetnog inter-regnum a, potrajati najverovatnije još najmanje dve-tri decenije. Pa će zbog toga, konsekventno, u ovom relativno dugom periodu, i u oblasti epistemologije i organizacije društvenih nauka, adekvatni- ja i inteligentnija biti svaka opreznost, fleksibilnost, otvorenost, eksperim ent i alternativa, nego bilo kakva isključi- vost, krutost, zatvorenost, rutina i mejnstrim.

Uostalom, eksperimentalna, posebno problemska transdisciplinarnost, o kojoj ovde govorimo, ima već i svoju malu, ali bogatu, čak zavidnu istoriju. Citav XX vek, posebno drugu polovinu ovog veka. Vreme velike socijalne kataklizme. I velike, produžene, nedovršene i neizvesne po- stkataklizmičke refleksije i konsolidacije. U ovom vremenu, u društvenoj nauci, sve je veći broj novih pravaca, istraživanja, teorija, studija i knjiga, čiji je predm et, upravo ova kataklizma, traum a shvaćena kao opsesivni problem, a metod, ova ili ona transdisciplinarnost, proizvedena kao egzistencijalna alternativa staroj, već iscrpljenoj i nemoć- noj monodisciplinarnosti. Ovaj broj već je toliki, da bi, možda, već mogla da se formira, i neka vrsta Mape ili

28

Tablice »Mendeljejevljevih elemenata« transdisciplinarnosti. U svakom slučaju, prim eri metodološke transplantacije i kombinacije istorije i sociologije, u novoj strukturalnoj istoriogafiji Fernana Brodela, i sociologije, istorije, ekonomije, m eđunarodnih odnosa i drugih disciplina, u isto tako novoj i alternativnoj teoriji svetskog sistema Imanuela Vo- lerstina, iako svakako egzemplarni, pa i paradigmatični, nikako nisu i usamljeni, i ovo, uprkos svoj notornoj konzer- vadvnosti, žilavosti i tuposti još uvek dom inantnih metodo- loških m onodisciplinarnih mejnstrimera, manje ili više, dobro zna svako ko se društvenom naukom dvadesetog veka, i dvadesetim vekom kao takvim, iole ozbiljnije bavio.

Posebnim značajem za Belle epoque, jedna izrazito transdisciplinarna knjiga, ipak se vidno izdvojila. To je Kritika ciničkog uma nemačkog filozofa Petera Sloterdajka. Kritika ciničkog uma Petera Sloterdajka bila je u stvari jedna vrsta glavnog uzora za pisanje Belle epoque-a, isto onako kao što je Zarobljeni um Ceslava Miloša bio glavni uzor za pisanje Dinamike ništavila. Pre svega, reč je o predm etu. Glavni predm et nemačkog filozofa, jeste jedna istorijski kompleksna, specifična i negativna forma poznom odernog duha: cinizam. U slučaju Belle epoque-a, to je isto tako jedna pretežno negativna forma duha: dogma progresa. Bliskost je očigledna. Bliskost m etoda je takođe velika. Naravno, ne toliko u konkretnom izboru i konfiguraciji, koliko u suštin- skoj problemskoj transdisciplinarnosti. Koja je kao neka neuralgična akupunktura. Kod Petera Sloterdajka, to je najvećim delom kombinacija (opšte i prim enjene posebno političke) filozofije i (teorije i istorije) literature, delom i (opšte i nemačke, »vajmarske«) istorije i (socijalne) psihologije. U Belle epoque, to je delom produžetak mojih ranijih, delom razvijanje nekih mojih novih »akupunkturnih« odnosno problemskih transdisciplinarnosti.

29

Sasvim generalno govoreći, problem kojim se konti- nuirano i sistematski bavim već oko trideset godina, jeste problem vlasti, a, unutar ovoga, posebno problem ideologije, te važne reproduktivne kom ponente svake vlasti. Ovim kompleksnim problemom nisam se ni mogao baviti drugačije do transdisciplinarno. Nelagodu transdisciplinarnosti u našem vremenu, koja potiče iz delovanja u uslovima prevaziđene ali još uvek dominantne monodisciplinarnosti, kao i mnogi drugi, ublažavao sam, ako ne i otkla- njao, na veoma različite, često i sasvim spontane, neplani- rane i improvizovane načine. Tako sam, za oblast kojom se bavim, najčešće koristio ime »sociologija«, samo zbog toga što je od svih društvenih nauka upravo sociologija naj- opštija, pa u nju najlakše može da stane i sva ona ekspandi- rajuća transdisciplinarnost bez koje nisam mogao. Slično je bilo i sa term inom »teorijska sociologija«: rečenu opštost i trandsisciplinarnost, ovim terminom, želeo sam samo još jače da nagalasim. Najzad, istu stvar, nastojao sam da po- stignem, i čestim optiranjem za »sociologiju politike«, s tim što je kod ove potonje, na delu bila ne samo ona opšta, nego i jedna sasvim konkretna i prepoznatljiva transdisciplinarnost.

Slično je bilo i sa imenovanjima izvana. Od ovih, dva su bila posebno indikativna. Prvo, Rastka Močnika, jednog od vodećih alternativnih filozofa, sociologa i teoretičara savre- m enog društva iz Ljubljane, koji je u jednom svom tekstu, moje radove iz ciklusa Balkanska postmoderna, generalno im enovao kao je d n u alternativnu »teoriju ideologije« (»’Balkan’ kao elem ent u ideološkim mehanizmima«, u zborniku D. I. Bjelić i O. Savić, urednici, Balkan kao metafora: izmedu globalizacije i fragmentacije, Beogradski krug, Beo- grad, 2003, stranal32). Po mom mišljenju, ovo imenovanje, bilo je sasvim adekvatno, s obzirom na to da je, s jedne strane, njegovim opštim terminom »teorija«, moj rad jasno distanciran od vladajuće monodisciplinarnosti, ali da je, s

30

druge strane, njegovim preciznim upućivanjem na »ideolo- giju«, moj rad istovremeno i dovoljno određen, u njegovoj alternativnoj i problemskoj transdisciplinarnosti. Drugo indikativno imenovanje mog rada, bilo je ono Nenada Po- povića, direktora, urednika i izdavača Durieux-a iz Zagre- ba, sa O tvorenim kulturnim forumom Milorada-Mija Po- povića iz Cetinja, suizdavača Dinamike ništavila, koji je na promociji ove knjige, u Biblioteci »Radosav Ljumović«, u Podgorici, 23. septem bra 2005, za ovu knjigu odnosno njenog autora, ne jedanput, upotrebio izraz »filozofija« odnosno »filozof«. A sve to, uprkos činjenici da sam ja sam, kao da sam znao da će biti različitih imenovanja, u podnaslovu Dinamike ništavila, preventivno i eksplicitno precizirao: »Sociologija neslobode«. Zanimljivo je , međutim, da, ni za vreme promocije, ni kasnije, nisam uopšte nalazio za potrebno, da na bilo koji način reagujem. U onome »filozofija« odnosno »filozof«, naime, nalazio sam nešto što je bilo isto tako adekvatno, ili m akar približno adekvatno, kao neka vrsta indikacije, zamene ili surogata, u svakom slučaju kao oznaka za onu problemsku transdisciplinarnost, do koje mi je oduvek bilo najviše stalo.

Samo što sam, unutar ove neprestane transdiscplinar- nosti, sa protekom vremena i iskustva, značajno pom erao radni odnosno istraživački naglasak. Na samom početku, tokom 1970-ih i 1980-ih, kao tada još uvek neomarksist, a tek potom postmarksist, zaokupljen konkretnom istorijskom i klasnom analizom, naglasak sam stavljao na njene »objektivne« komponente, posebno na interakciju između ekonomije, politike i sociologije (nacionalne i međunarod- ne). Tokom teških 1990-ih, pod uticajem mračnih demona vlasti i rata, međutim, počeo sam naglasak sve više da pom eram , prem a njenim »subjektivnim« komponentama, posebno prem a odgovarajućim komponentama masovne psihologije, straha i histerije, kako su one već bile razvijene, ili barem nagoveštene, u kritički orijentisanoj političkoj

31

patologiji (sođologiji), rajhijanskoj psihoanalizi, i socijal- noj psihologiji. Najzad, tek u najnovijoj, trećoj fazi, počet- kom 2000-ih, po prvi put, počeo sam da uspostavljam, kako sam sada uveren, pravi odnos između »subjektivnih« i »objektivnih« komponenti transdisciplinarnosti. U ovom potonjem smislu i pravcu, na mene su najviše uticala kompleksna istorijsko-duhovna istraživanja Mišela Fukoa, posebno njegova pozna predavanja na Kolež de Fransu iz 1981-1982, objavljena pod nazivom Hermeneutika subjekta (Svetovi, Novi Sad, 2003). Uz već pom enutu Kritiku ciničkog uma Petera Sloterdajka, ova knjiga je , upravo zbog toga, najviše uticala, i na moj Belle epoque.

U narednom , kao i u odeljcima koji slede, o ovom uticaju biće više reči, ali već sada je neophodno, da se o metodološkoj strani tog uticaja, kaže barem ono glavno. U ovom m om entu, to su najmanje dve stvari. Prvo, istorijsko- duhovna istraživanja, arheologija i genalogija Mišela Fu- koa, uverljivo i jasno pokazuje, kako »istina« (pod navodni- cima zbog toga što je najveći deo onoga što se u društve- nim naukam a i praksama narcisoidno i agresivno samopri- kazuje kao »istina« zapravo funkcionalna ali lažna istorijska svest odnosno ideologija), u stvari, nikada nije ni u »subjektu«, ni u »objektu«, onako odvojenim, izolovanim i hiper- trofiranim, kako ovi najčešće funkcionišu u vladajućim in- terpretacijam a, nego uvek i tek u njihovoj međusobnoj povezanosti, isprepletenosti i interakciji. Tako, s jedne strane, Mišel Fuko uverljivo i jasno pokazuje, kako se čove- kov subjekt odnosno duh, može valjano spoznati, objasniti i razumeti, tek ukoliko se u dovoljnoj meri »iskopa«, ispita i rasvedi, i njegova objektivna, materijalna, istorijska zasno- vanost, utemeljenost i uslovljenost (to je i najdublji razlog za filozofova višedecenijska strasna istraživanja). Ali, s druge strane, Mišel Fuko, isto tako uverljivo i jasno, pokazuje kako je i obrnuto, to jest kako se ni bez dubokog unutraš- njeg razumevanja čovekovog subjekta odnosno duha, po-

32

sebno bez takvog razumevanja njegovih kritičnih intelektualnih, m entalnih i psihičkih »akumulacija«, komponenti i sistema, posebno sistema ludila, sistema nadziranja i sistema znanja, ne mogu razumeti, ni najznačajnije objektivne istorijske pojave, strukture i promene, posebno ne njihove velike i »iznenadne« istorijske smene, rupture i lomovi.

I drugo, to je insistiranje Mišela Fukoa, na višeslojnosti i višeznačnosti samih ljudskih znanja. U svojim minucioz- nim arheologijama i genealogijama poznoantičkih, posebno stoičkih filozofija, naime, francuski filozof razvija, najmanje tri distinktna sloja i značenja ovih znanja, naime istoriju, epistemologiju, i antropotehniku, ovu poslednju kao veštinu hum anog opstanka, posebno u vremenu poznosti, krize i opadanja. Ovde valja uočiti još jednu kompleksnost, zapravo superiornost m etoda francuskog filozofa. Arheologije i genalogije Mišela Fuko, najčešće su, baš kako zahteva i sam predm et, najmanje dvostruke, to jest u isto vreme, delom partikularne, vezane za konkretni prostor i vreme, što se razume samo po sebi, delom univerzal- ne, protegnute na širi prostor i vreme, što se najčešće ne podrazumeva, ali što je takođe esencijalno. Tako je i ovde, posebno kada je reč o poznoantičkim, posebno stoičkim antropotehnikam a hum anog opstanka. Uz jedan važan dodatak. Uz svest, naime, da je tek realna i bliska pretnja nuklearno-ekološkog holokausta, u našem vremenu pre- poten tne, neuravnotežene i poludele pozne m oderne, onim poznoantičkim, stoičkim antropotehnikam a huma- nog opstanka, retroaktivno dala pravi i puni, bezmalo ap- solutni smisao. I da je tek ovaj i ovakav smisao, sa svom svojom konkretnošću, dramatičnošću i uverljivošću, ukazao i na svu dalju neodrživost, novovekovnog razdvajanja, konflikta, pa i neprijateljstva, između subjekta i objekta, duha i sveta, znanja i opstanka.

33

T r i v e l i k e p o z n e

3 .

Na najapstraktnijem nivou, vreme, kao i prostor, može da se zamisli, i kao beskrajni niz koncentričnih krugova odnosno sfera. U ovoj zamisli, beskraj je kao neka vrsta kori- snog apsoluta, koji iskustveno jeste nemoguć, ali je kon- ceptualno ne samo moguć nego i neophodan. Logičku neophodnost, nužnost i korisnost beskraja, potvrđuje i jedna od najnovijih konceptualizacija u oblasti teorijske fizike, ona jednog britanskog i jednog američkog fizičara, Nila Turoka i Pola Steinharta, o kojoj nas, nakon izvornog naučnog članka, objavljenog u časopisu Science, i intervjua sa Nilom Turokom , objavljenog u britanskom dnevnom listu The Guardian, obaveštava i podgorički dnevnik Vijesti od 7. maja 2006. Podgorički dnevnik objašnjava i zbog čega je ova konceptualizacija već laskavo promovisana kao »nova radikalna teorija«. Sve do članka Nila Turoka i Pola Steinharta, naime, teorijska fizika kretala se uglavnom ako ne i isključivo u okviru kosmosa kao našeg najvećeg isku- stvenog bića. Za ovo biće, manje ili više precizno, ali svakako naučno, znalo se da je nastalo pre oko 13, 7 milijardi godina, u onom čuvenom inicijalnom »velikom prasku« odnosno »big bang«-u, kao i da otprilike još toliko, dakle još oko 13, 7 milijardi godina, ima do njegovog neizbežnog gašenja odnosno kraja (poslednju informaciju dugujem Jo- vu Mirkoviću, profesoru fizike na Univerzitetu Crne Gore, koji mi je , negde u proleće 2006, iznenađen mojim inte- resovanjem za starost kosmosa, referirajući na onih njego-

34

vih prvih 13, 7 milijardi godina, rekao kako »ima otprilike još toliko, sada je podne«, ovog poslednjeg, »sada je podne«, dobro se sećam). »Prema Turokovoj teoriji«, međutim, prenosi, naglašava i precizira podgorički dnevnik, »svemir je vjerovatno beskrajno star i beskrajno velik«, a naš »big bang«, kao i naše najveće iskustveno biće, dakle naš kosmos, samo poslednji takav, u beskrajnoj seriji zamislivih, prošlih i budućih »big bang«-ova i kosmosa.

Uz upravo opisanu, apstraktno-logičku nužnost i korisnost, pojam beskraja odnosno beskonačnosti ima i jednu užu, radno-istraživačku svrhu i funkciju. U ovom drugom svojstvu, on je tu kao naš najveći dežurni memento, koji nas stalno podseća, opominje i upućuje, na beskrajnu slo- ženost, m nogostrukost i otvorenost istorije i sveta. Ali se sa ovim m em entom m ora biti krajnje oprezan. Sa njim je kao sa otrovom-lekom: »ubija« i njegov nedostatak i njegova preterana količina. Nedostatak razara neophodnu kompleksnost, višak parališe svaku pa i bilo kakvu intelektual- nu odnosno istraživačku aktivnost. Naravno, i ovde je reše- nje u pravoj m eri stvari, ali je problem u tome što ni ovde prava m era stvari nije tako jednostavna, pogotovo ne unapred data, poznata ili propisana, kako to laici ali i dogma- tici najčešće zamišljaju, nego ona, kao takva, uvek iznova, u svakom novom predm etu, m ora tek da se pronađe, otkrije i utvrdi. U tom smislu, izbor određenih vremenskih i prostornih konačnosti, iz onih vremenskih i prostornih besko- načnosd, uvek je metodološki konkretan, bitan i kreativan, dakle subjektivno-objektivan, a ne čisto objektivan, pred- metan.

Jed an takav konkretni subjektivno-objektivni izbor vremenskih i prostornih konačnosd donosi i Belle epoque. U prethodnom odeljku, ovaj izbor je samo najavljen, u obliku onog prelim inarnog i sumarnog spiska stvari, koji je upu-

35

ćivao na kosmos, zemlju, život, čoveka, te na neolit, dvadesetpet vekova »našeg« odnosno grčko-rimskog i zapadnog neolita, i pola milenijuma moderne; u ovom i u narednim odeljcima, ovaj izbor će biti detaljnije obrazložen. I značaj- nije dopunjen. Dopuna o kojoj je reč, za Belle epoque je čak toliko značajna, da je stavljena i u sam naslov ovog odeljka. To je zamisao velike ali dobro usredsređene komparadvne studije tri velike pozne: pozne antike, pozne medievalistike (srednjovekovlja), i pozne moderne. Ovako zamišljene, tri velike pozne u sebi zapravo sublimiraju, što će reći sabiraju , ali istovremeno i podižu, ređefinišu i ređizajniraju, onaj prethodni spisak odnosno izbor stvari. Ali izbor vremenskih i prostornih konačnosti, to ćete odm ah uvideti i sami, nije ništa manje logički i istraživački složen, težak i zahte- van, nego što je to bio logički i istraživački problem, konceptualizacija i operacionalizacija beskonačnosti.

Ovo se vidi već i na samom početku, prilikom uvođenja i razumevanja razlike između fizičkog i istorijskog vremena. Znamo, fizičko vreme je čisto, objektivno, homogeno, ravnomerno, monističko, kao m irna (ne obrati li se dovoljno pažnje čini se čak i nepokretna) ravničarska reka, koja u svakom m om entu teče jednako sporo odnosno jednako brzo. Za razliku od ovoga, istorijsko vreme je mešovito, subjektivno-objektivno, heterogeno, neravnomerno, plu- ralno, kao nem irna planinska reka, koja teče čas ubrzano, čas usporeno. Istorijsko vreme je specifično čovekovo, sub- jektovo, subjektivno, ili, još bolje, subjektivno-objektivno vreme. Takva su posebno ona ubrzavanja odnosno usporavanja istorijske reke vremena o kojima će vrlo brzo biti više reči. Ali je ovde na samom početku važno naglasiti i to, da istorijsko vreme ne ukida fizičko vreme, kao što nesvest ili strah čoveka koji pada sa sedmog sprata ne ukida fizički zakon slobodnog pada. Istorijsko vreme je vreme plus. N adgradnja a ne razgradnja fizičkog vremena.

36

Ipak, odnos između fizičkog i istorijskog vremena, koji nas ovde najviše zanima, najbolje opisuje jedan drugi termin: interakcija. A ova ima najmanje dva smera. S jedne strane, znamo, fizičko vreme, prostor, objekt, kao takvi, uslovljavaju, ođređuju, oblikuju istorijsko vreme. Da bi dovoljno istakao ovu stranu interakcije, Imanuel Volerstin je u jednom eseju konstruisao čak i potpuno novi i složeni pojam -term in »TimeSpace« (VremeProstor, ali baš tako, sa velikim početnim slovima, i bez crtice): »The TimeSpace of World-System Analysis: A Philosophical Essay« (Research Working Paper, Fernand Braudel Center, State University New York at Binghamton, Binghamton, NY, USA, 1992). Ideja »TimeSpace«-a, na mene je toliko snažno delovala, da sam poželeo, da ju i sam primenim, pa sam to i učinio, u radu »Crna Gora u svetsko-sistemskoj perspektivi« (kasnije objavljenom u knjizi-zborniku Globalna prašina, Vije- sti, Podgorica, 2004, strana 101-113). U slučaju Crne Go- re, ova prim ena nije bila posebno teška: visoka planina, kao i kontrast visoke planine i mora, gorja i primorja, šume i vode, Balkana i Mediterana, ove dve glavne fizičke (geografske) karakterstike Crne Gore, utisnule su neizbri- siv pečat i u lik njene polumilenijumske ili čak višemileni- jum ske istorije (politike, mentaliteta, kulture), koja bi se, upravo zbog toga, najkraće i najpreciznije mogla rezimirati i kao planina-polis i kao šizma mikrokozma.

Fizičko vreme teče jednakom brzinom i u centru i na periferiji svetskog sistema, ali to nije slučaj i sa istorijskim vremenom. Usled neprestane sistemske polarizacije, »ne- jednake razmene« (Emanuel Argiri), »razvoja nerazvoja« (Andre G under Frank), »permanentne prvobitne akumulacije kapitala« (Samir Amin), i sličnih mehanizama neravno- m ernog razvoja i modernizacije, istorijsko vreme teče brže u centru, sporije na periferiji svetskog sistema. Zbog dvo-

37

struke periferizacije, one obične, »horizontalne«, koju uslovljavaju velike udaljenosti od centara svetskog sistema, i one druge, »vertikalne«, koju uslovljavaju visoke planine, Crna Gora je dobar prim er i za ove sistemske neravnomer- nosti, ubrzavanja odnosno usporavanja istorijskog vremena. Samo u poslednjih pola milenijuma, u Crnoj Gori, to jest u njenoj istoriji, iskustvu i kulturi, mogu jasno da se uoče, gotovo sve veoma različite tačke iz širokog m ega- spektra istorijskog vremena, od one nulte tačke, u kojoj vreme kao da je stalo, pa njeni ljudi, baš kao i pripadnici onog starosedelačkog plem ena Severne Amerike, skoro da nemaju, ili čak nemaju, nikakvu ideju odnosno predstavu o postojanju vremena, preko povremenih ubrzavanja, i isto tako povrem enih usporavanja, pa sve do ponovnih smi- rivanja, ili čak ispadanja iz ovako nepostojanog istorijskog vremena.

Struktura odnosno priroda pom enutih neravnomerno- sti, ubrzavanja i usporavanja istorijskog vremena, takođe je složena, mešovita, heterogena. Subjektivno-objektivna, dakle ne ni čisto subjektivna, ni čisto objektivna. Ali i ovo treba dobro razumeti. Kao što smo već videli, određeni objektivni elementi, uvek uslovljavaju i proizvode određe- ne subjektivne kvalitete. U našem gornjem polumilenijum- skom slučaju, ovaj deo našeg heterogenog, subjektivno-objektivnog kompleksa, možemo razumeti i na najprostijem, ekonomskom nivou: dvostruka periferizacija uopšte, pa i visoka planina kao jedan njen poseban deo, povećavaju transportne i ukupne troškove, odvraćaju dolazak kapitala, slabe tek započete nejake procese modernizacije, i dovode do povratka (neo)patrijarhata, te retradicionalizacije ukupnog života, a svi ovi objektivni procesi, svaki od njih pojedi- načno, i svi oni zajedno, sa svoje strane, neprestano uslovljavaju, proizvode i smenjuju, odgovarajuće psihičke oblike

38

opažanja i doživljavanja istorije i sveta, kao što su oni sub- jektivni osećaji povrem enih ubrzavanja, usporavanja, ili čak ispadanja iz istorijskog vremena, kao i njima odgovara- juće, više i sintetičke forme urbanih i ruralnih, m odernih i tradicionalnih, demokratskih i autoritarnih političkih kultura. Jasno je šta je ovde objektivno, šta subjektivno, a šta interaktivno.

I tam an kada sam, nakon napornih višegodišnjih studija I. Kanta, G. V. F. Hegela, I. Volerstina, i drugih velikih mislilaca, filozofa i naučnika našeg doba, pomislio kako sam manje-više u celini ako ne i do kraja razumeo filozofi- ju odnosno hronozofiju istorijskog vremena, bio sam de- mantovan. I to od strane jednog velikog pisca, dakle ne filozofa ili naučnika, nego baš pisca, literata, umetnika. Sredinom 2005, naime, u Carobnom brega Tomasa Mana, pod naslovom »Kratka rasprava o čulu vremena«, naišao sam na jedno mesto, koje me je u prvom mom entu skoro šokiralo, zbog toga ću ga ovde i citirati: »O prirodi dosade u mnogom e su raširene pogrešne predstave. Uopšte se veruje da interesantnost i novina sadržine ’ubijaju’ vreme, to jest prekraćuju ga, a da monotonija i praznina otežavaju i koče njegov tok. Ovo nije bezuslovno tačno. Praznina i monotonija mogu doduše da oduže i učine ’dugim’, ’do- sadnim ’, trenutak i čas, ali velike i najveće mase vremena one skraćuju i štaviše sasvim uništavaju. Obratno, kakva bogata i interesantna sadržina svakako je u stanju da čas, pa i sam dan skrati i ubrza, ali računajući u velikom, ona toku vremena ipak daje razvučenost, težinu i čvrstinu, tako da godine pune događaja mnogo sporije prolaze nego godine siromašne, prazne, lake, koje prohuje kao vetrom oduvane.« (Tomas Man, Carobni breg, Vijesti, Podgorica, 2004, stranal06)

Oslanjajući se na najveće autoritet u ovoj oblasti, i ja sam oduvek smatrao da modernizacija (psihološki) ubrzava

39

a retradicionalizacija (isto tako psihološki) usporava čove- kovo vreme, ali se sada pojavio jedan ne manje grandiozni autoritet, koji je tvrdio upravo suprotno. Zbog toga sam kritično mesto iz Carobnog brega najpre pažljivo pročitao još nekoliko puta, da proverim da prilikom prvog čitanja odnosno tumačenja nisam nešto nepažnjom pogrešno razumeo. Tek kada sam nakon nekoliko skrupuloznih provera uvideo da nisam, prešao sam i na m eritum stvari, na supstancijalno razm išljanje, argum entovanje i kon tra- argumentovanje. U početku je to bilo prilično frustrira- juće. Nakon izvesnog vremena, mislim da se radilo o nekoliko dana frustracije, i nekoliko minuta iluminacije, na kraju sam ipak razrešio mučnu »misteriju«, i to tako što sam shvatio da ni rešenje ovog problem a nije bilo u onome ili-ili nego u onome i-i. Da su bili u pravu i raniji hronozofi, sa njim a i ja , koji sam prihvatao njihovo mišljenje, ali i novi interpretator, Tomas Man. »Kvaka« je bila u tome što smo jed n u istu stvar, proticanje vremena, posmatrali, pa stoga i različito doživljavali, sa različitih vremenskih ta- čaka. Raniji hronozofi, sa njima i ja, koji sam prihvatao njihovo mišljenje, iz samog vremenskog toka koji se posmatra i doživljava, a Tomas Man tek nakon njegovog proteka, sa izvesne distance, u obliku sećanja, post festum kako se to obično kaže. Zato je i bilo moguće, da ono što je nam a izgledalo kao ubrzavanje odnosno usporavanje, nje- m u izgleda upravo obratno, kao usporavanje odnosno ubrzavanje. Tako sam, zahvaljujući Carobnom bregu Tomasa Mana, naučio još jednu važnu stvar, naime, da »perspekti- vizam« (F. Ničea) jednako važi za vreme kao i za prostor, da jedna ista stvar može da izgleda sasvim različito pa čak i suprotno, ne samo kada se posmatra iz različitih tačaka u prostoru, nego i kada se posmatra iz različitih tačaka u vremenu. I da je čak i sama subjektivna komponenta, u

40

onom super-kom pleksnom , subjektivno-objektivnom , istorijskom vremenu, u samoj sebi, kompleksna, a ne prosta.

Toliko o prvom smeru naše interakcije, onom koji rasvetljava složene puteve uslovljavanja, proizvodnje, obliko- vanja subjekta objektom, vremena prostorom, istorije geo- grafijom, čoveka prirodom . Drugi, suprotan smer naše interakcije, onaj koji rasvetljava isto tako složene ako ne i složenije puteve »povratne sprege« ili »feedback«-a (opšta teorija sistema), odnosno »povratnog delovanja« (marksi- stička teorija društva) subjekta na objekt, vremena na prostor, istorije na geografiju, čoveka na prirodu, nije, među- tim, ništa m anje enigm atičan, zanimljiv i podsticajan. Crnohum orni prim er, koji nam je problem pojednostavio, tako što je istakao kako nesvest ili strah čoveka koji pada sa sedmog sprata ne ukida fizički zakon slobodnog pada, dobro je opisao zonu međusobno nezavisnih egzistencija subjekta i objekta, ali se na ovu zonu subjekta i objekta, videli smo, direktno nadovezuje, tako što joj prethodi, ili tako što joj sledi, svejedno, i zona njihovih interakcija, koja za nas nije ništa manje značajna, naprotiv. Tako da rečeni crnohum orni prim er sada možemo i da kompletiramo. Zaista, ukoliko su subjekt, nesvest ili strah, u odnosu na objekt, silu zemljine teže i zakon slobodnog pada, potpuno ne- moćni u zoni nezavisnih egzistencija, u našem prim eru to je ona neprijatna vremenska sekvenca koja traje od po- četka do završetka pada, to uopšte ne m ora da je bilo tako, u onoj zoni interakcija, može biti, naime, da su upravo neka iznenadna nesvestica ili strah, najneposrednije doprineli tome, da nesrećnik iz našeg prim era, u kritičnom momentu, sklizne sa ivice sedmog sprata, i iz zone interakcija, tragično i nepovratno, propadne u bezdan nezavisnih egzistencija.

41

No crni hum or na stranu, »povratno delovanje« subjekta, o kojem je ovde reč, zaslužuje i jedan ozbiljniji, pa m akar i kraći komentar. I to najviše zbog brojnih interpre- tativnih distorzija. Cas frustriran svetom, čas fasciniran sobom, čovek je o samome sebi, odnosno o sopstvenom (»povratnom«) delovanju, za sobom ostavio više grešaka i preterivanja, potcenjivanja (vulgarni materijalisti), ili precenji- vanja (zaneti idealisti i mistici), nego koliko-toliko isprav- nih interpretacija. U nastojanju da ove greške i preterivanja izbegnem, u nastavku ću biti sasvim suzdržan, da ne kažem konzervativan, i za »povratno delovanje« subjekta na objekt, koje nas ovde najviše zanima, navesti samo tri manje ili više poznata i nesporna prim era, uglavnom iz oblasti (društvenih) nauka.

Prvi prim er je iz oblasti geografije, preciznije »humane geografije«. Na sam term in »humana geografija« odnosno »Human Geography« prvi put sam naišao u jesen 1988. u Školi evropskih studija Univerziteta Saseks u Brajtonu u Engleskoj odnosno Velikoj Britaniji. Tako se, naime, zvao predm et, kojeg je u toj školi tada predavao, moj tamošnji m entor, Mik Danford. Zaokupljen drugim problemima, pre svega završavanjem doktorske disertacije o teoriji svetskog sistema, na ovaj predm et tada nisam obraćao poseb- nu pažnju, ali će mi se on, posebno njegove egzaktne, i po malo egzotične statističke serije, grafici i ilustracije (egzo- tične, je r sam ja i tada, kao i đanas, bio mnogo više teore- tičar, konceptualist, nego empirijski istraživač), u sećanje vratiti kasnije. Tek mnogo kasnije, razumeću i pravu vezu između hum ane evolucije i škole. Razumeću, naime, kako je »humana geografija« moga mentora, kao i njoj bliske discipline toga vremena, bila, zapravo, samo jedan, mada veoma dobar, adekvatan i pravovremen akademski izraz, onog opšteg porasta čovekove ekološke (samo)svesti, do

42

kojeg je došlo u poslednjoj četvrtini XX veka. Zahvaljujući u najvećoj m eri upravo ovoj i ovakvoj evoluciji odnosno porastu svesti, danas je i ukupna čovekova svest o sopstvenom »povratnom delovanju« mnogo kvalitetnija, u svakom slučaju nije više onako jednostrana kao što je bila, utemeljena na dogmi naučno-tehnološkog i ukupnog progresa, nego ona danas, pored prometejskih dela i mogućnosti naučno-tehnološkog i ukupnog progresa, dobro zna i za apokaliptičke efekte i potencijale nuklearno-ekološkog holokausta, odnosno totalnog (samo)uništenja planete, života i čoveka.

Drugi prim er je iz oblasti istorije, sociologije i psihologije, a pružio nam ga je Karl Poper, u drugom tomu knjige Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji. Masivne naslage dogmi progresa, koje je za sobom ostavio teški XX vek, i to najpre u obliku socijalističkih i postsocijalističkih dogmi »revolucija«, a zatim i u obliku ovima blizanačkih, liberalnih i postli- beralnih dogmi »reformi« (od kojih se evo i danas na po- četku XXI veka tresu zahuktale zapadnobalkanske »evropske i evro-atlanske integracije«), potisnule su u drugi plan, ili čak potpuno uklonile iz vidnog polja, ovaj doprinos Karla Popera. A reč je o jednom od najznačajnijih doprinosa razumevanju m oderne istorije i čoveka. Suština ovog doprinosa je u racionalnom tretiranju iracionalnog u čove- ku i istoriji. To je ono mesto gde Karl Poper rasvetljava genezu, razvoj i ulogu masovnih strahova, kao neku vrstu prirodnih i spontanih reakcija, do kojih zakonito dolazi, kad god se do tada zatvorena društva, iznenada suoče sa prom enam a, izazovima i opasnostima, koje donosi svako otvaranje, odnosno modernizacija. Obrnuto, suština dogme progresa, i to u obe njene blizanačke varijante, jeste u iracionalnom tretiranju, preciznije ne-tretiranju, izbegava- nju, odbijanju iracionalnog kao takvog. Revolucionarna

43

odnosno reformistička retorika, ni ovde ne bi smela da nas zavara. Ispod viška retorike, i ovde se krije manjak sadr- žaja. Za dogmu progresa, revolucija i reforma, kao i strah, gnev, otpor i pobuna, koje ove ispunjavaju i nose, uprkos svim nametljivim i varljivim retorikama, predstavljaju, zapravo, samo mračnu, neželjenu, i nedostupnu oblast. Koja se, kad god je to moguće, eksploatiše, uvek nastoji da kontroliše, ali nikada ne rasvetljava. Najzad, i pragmatične konsekvence ova dva tretmana, jednako su udaljene. Za Karla Popera, to je demokratski inžinjering, koji je uvek složen, težak i neizvestan, za inžinjere lažnog progresa, revolućije i reforme, to je dogma vlasti, koja je uvek jednostavna, laka i izvesna, što će reći katastrofalna.

Treći prim er je iz oblasti metodologije, preciznije epistemologije. Za ovaj prim er i doprinos najzaslužniji je Fri- drih Niče, odnosno njegova Volja za moć. Malo je mislilaca čije delo, kao delo ovog filozofa, sadrži toliko velik i jak kontrast, od najviših vrhova do najnižih, razočaravajućih padova. U njegove najviše vrhove svakako spadaju njegove izvanredne iluminacije u oblasti epistemologije, u njegove najniže padove, njegove ponekad potpuno nekontrolisane, iracionalne i neshvatljive, socijalne i rasne mizantropije, misticizmi i hijerofilije. Ali ono zbog čega najviši vrhovi filozofije Fridriha Ničea do današnjeg dana nisu dobili priznanje koje zaslužuju, nisu toliko razočaravajući padovi i kompromitacije ove filozofije u njenim drugim oblastima, koliko, upravo obrnuto, i ironično, sami njeni vrhunski dometi i rezultati u oblasti epistemologije, posebno njena, u najboljem smislu te reči, razorna epistemološka kritika i demistifikacija svake dogme moći i vlasti (očigledno ove dogme ne trpe nikakvu kritiku i konkurenciju). Ne zaboravimo, sam filozof insistiraoje na tome, d a je njegova filozofija, zapravo, jednajedinstvena, sveobuhvatna i totalna kri-

tika, kao neki »pokušaj prevrednovanja svih vrijednosti« (kako stoji i u pođnaslovu Volje za moć, u prevodu i izdanju zagrebačke »Mladosti« iz 1988).

Na udaru ove sveobuhvatne i razorne kritike su sve lažne vrednosti iscrpljene moderne: lažni »humanizam«, lažni »moral«, lažna »religija«, lažni »progres«, lažna »istina«. Kritka lažne »istine«, Fridrihu Ničeu se do danas, ipak, najteže ili čak nikako ne prašta. Ne bez razloga: od svih, ova kritika je najvažnija, je r je , zapravo, jed ina kojaje još preostala (bog je , znamo, odavno mrtav, čemu onda više bilo kakva kritika religije). I je r razotkriva najdublju, epistemološku i psihološku napetost između subjekta i objekta, i najdublji, epistemološki i psihološki izvor onog »povratnog delovanja« subjekta na objekt, koje nas ovde i dalje najviše zanima. Pa tako, pored ostalog, razotkriva i to, da je ovo »povratno delovanje«, zapravo, mnogo aktivnije, produktivnije i materijalnije, nego što se to obično zamišlja. Po analogiji sa pojmom odnosno term inom »per- spektivizam«, pomoću kojeg sam Fridrih Niče opisuje onu stalnu uslovljenost mnoštva različitih subjektivnih »istina« mnoštvom različitih objektivnih tačaka, pozicija, »perspektiva«, ovo mnogo aktivnije, produktivnije i materijalnije »povratno delovanje« subjekta na objekt, moglo bi da se opiše i kao »aktivizam«, »materijalizam« ili »produktivi- zam«. Evo, uostalom, kako o ovom povezanom kompleksu, »perspektivizmu« i »aktivizmu«, »materijalizmu« ili »pro- duktivizmu« saznanja, piše sam filozof (interpretacije su ipak samo blede i neuverljive kopije originala): »Saznanje radi kao oruđe moći. [...] Naše potrebe tumače nam svet; naši nagoni i njihovo za i protiv. Svaki nagon je neka vrsta vlastoljublja, svaki ima svoju tačku gledišta, koju želi na- m etnuti svim ostalim nagonima kao zakon. [...] Hipoteza o jednom jedinom subjektu možda nije potrebna: isto tako se

45

možda sme dopustiti da pretpostavimo mnoštvo subjekata, čije uzajamno dejstvo i borba leže u osnovi naše misli i naše svesti uopšte? [...] subjekt kao mnoštvo. [...] Volja za isti- nom je proces učvršćivanja stvari [,..] ’lstina’ nije nešto što bi tu bilo i što bi se imalo otkriti, nego nesto što bi se imalo stvoriti i što daje svoje ime jednom procesu, ili bolje jednoj volji za savlađivanjem, koja po sebi nem a kraja: unošenje istine kao beskonačnog processa, aktivnog određivanja — ne proces dolaženja do svesti o nečemu što bi po sebi bilo određeno i fiksirano. To je naziv za ’volju za moć’. [...] Logiciziranje, racionaliziranje, sistematizacija, kao pomoć- na sredstva života. [...] Beskonačna mogućnost različitih tumačenja sveta: svako tumačenje je simptom napredova- nja ili opadanja. Jedinstvo (monizam )je poti eba za inerci- jom ; mnoštvo tum ačenjaje znak snage. Covek ne bi trebalo da lišava svet njegove zagonentne i obespokojavajuće prirode.« (Fridrih Niče, Volja za moć, Dereta, Beograd, 1991, strane 310, 311, 314, 342, 369)

Prethodna razmatranja, o beskonačnosti i konačnosti, vrem enu i prostoru, subjektu i objektu, dvosmernoj interakciji, povratnom delovanju, »perspektivizmu« i »produk- tivizmu«, mogla su nekome, da se učine preterano apstraktna, i, kao takva, nepotrebna. Kao udaljavanje od predm eta. Ali nije tako. Dobro odabrane i odm erene apstrakcije priprem aju teren za bolje razumevanje. Cak i u običnom životu, ponekad morate da se odmaknete, od objekta kojeg posmatrate, da bi mogli da ga bolje sagleda- te, u njegovoj celini, i u njegovoj interakciji sa okruženjem. Kao neki m etod približavanja udaljavanjem. A u društve- nim naukama, koje su najkompleksnije od svih nauka, ovaj m etod je posebno značajan.

Približavanje udaljavanjem kao m etod prvi put sam prim enio u doktorskoj disertaciji, preciznije u njenom po-

46

glavlju »2. 4. Problem prave prirode tzv. socijalističkih društava i sistema« (Ritam sveta: škola svetskog sistema Imma- nuela Wallersteina, CID, Podgorica, 1995, strana 45-62). Ovaj kao ni druge m etode nisam pronašao u nekom udžbeniku iz metodologije, nego sam do njega došao pod pritiskom samog predm eta. Disertaciju sam završio odnosno odbranio 1991, ali sam na njoj koncentrisano radio punih prethodnih sedam do osam godina. Najvećim delom, to su bile kritične 1980-e, kada su simptomi struktur- nćg i istorijskog slabljenja rečenih društava i sistema, bili sve očigledniji, a broj i oštrina njihovih kritika sve veći. Najveći deo ovih kritika, mene, međutim, nije zadovo- ljavao, i to, pre svega, zbog njihove ideološke ostrašćenosti i ograničenosti. Teorija totatlitarizma pružala je sasvim so- lidne opise nedem okratskih institucija i fenomena, ali je, po pravilu, zakazivala kod objašnjenja. Doktrina liberalizma, i inače hendikepirana preteranom ideološkom surev- njivošću, revanšizmom i slepilom antikomunizma, u našim lokalnim uslovima, bila je još rigidnija i nedostatnija. Objašnjenje koje se svodilo na pogrešan izbor, bilo je isu- više jednostavno. I nedovoljno. Sam pogrešan izbor, naime, vapio je za objašnjenjem. Prigodne istorije manje ili više egzodčnih predrevolucionarnih uslova, i manje ili više uzbudljivih revolucionarnih storija, koje nisu trajale više od nekoliko godina ili decenija, ovaj nedostatak najčešće nisu otklanjale. Kulturno-rasističke simplifikacije, tipa »azijat- stvo«, »orijentalizam«, i njima slične, u tome su uspevale još manje.

Nezadovoljan površnošću mejnstrimera, rešenje tajne koja me je sve više opsesivno zanimala (uz sve ostalo, naime, radilo se i o »mom« društvu i sistemu), potražio sam, i pronašao, u polumilenijumskim dubinama istorije »dugog trajanja« Fernana Brodela, posebno u njegovom konceptu

47

»drugog kmetstva«. U XVI veku, objašnjavao je francuski istoričar, započela je velika progresivna evolucija Zapadne Evrope, od feudalizma ka kapitalizmu. Istovremeno, i to odm ah nakon slabih početnih impulsa u istom smeru, u Istočnoj Evropi je započela retrogradna involucija u su- protnom smeru. Ovu involuciju, Fernan Brodel je nazvao »drugim kmetstvom« odnosno »refeudalizacijom« Istočne Evrope. Istovremenost nije bila slučajna, nego deo sistema, koji će se kasnije konceptualizovati kao eksploatacija, zavisnost, kolonijalizam, imperijalizam, konačno svetski kapi- talistički sistem, te koji će, zajedno sa svim onim svojim vanevropskim ekspanzijama koje su usledile, potrajati punih pola milenijuma. U svakom slučaju, ja više nisam imao većih dilema: »komunizam« je bio samo ili pre svegajedna vrsta dvadesetvekovskog »drugog« odnosno »trećeg kmetstva« (kao što i velik deo slabog istočnoevropskog, posebno onog ratovima opustošenog, »zapađnobalkanskog« postko- m unizm a, up rkos svoj dogm atskoj reto ric i p rogresa »evropskih i evroatlanskih integracija«, može, dakle ne mora, ali može, završiti u nekoj vrsti novog-starog »čet- vrtog kmetstva«).

Polumilenijumsko »drugo kmetstvo« Fernana Brodela, kasnije sam dopunio sa još nekoliko važnih koncentričnih vremenskih i prostornih krugova. Najpre sa onih dvadesetpet vekova »grčko-rimske i zapadne kulture« (Pitirim So- rokin, Društvena i kultuma dinamika), koje sam već pome- nuo, i sa oko deset hiljada godina »neolitskih kultura« (Trajan Stojanović, Balkanski svetovi, Equilibrium, Beograd, 1997), koje predstavljaju njegovo još nešto šire istorijsko zaleđe. Zatim, sa jednim važnim prostornim proširenjem, onim na poslednjih pet hiljada godina nezapadnih svetova i civilizacija, na kojima je posebno insistirao Andre Gunder Frank, posebno u svojim poznim godinama, i sa jednim još

48

većim, vremenskim proširenjem, onim na »paleopolitiku hordi«, što će reći i na starije, a ne više samo mlađe kame- no doba, na čemu je posebno insistirao Peter Sloterdajk, posebno u delu U istom čamcu. Najzad, učinio sam to, i sa onim najdužim trajanjima: čoveka kao vrste Homo sapiens sapiens, nastale pre oko 100. 000-200. 000 godina, života kao takvog, nastalog pre oko 4, 2 milijarde godina, zemlje kao planete našeg sunčevog sistema, nastale pre oko 4, 7 milijarde godina, i našeg kosmosa, nastalog pre oko 13, 7 milijardi godina (navedene aproksimacije odnosno dužine trajanja preuzete su iz The World Almanac and Book of Facts 1998, W orld Almanac Books, Mahwah, NJ, 1997, strana 553, odnosno iz The World Almanac and Book o f Facts 2005, World Almanac Books, New York, 2005, strana 503, a radi osnovne orijentacije, ove aproksimacije odnosno dužine, vizualizovane su i na graficima 1 i 2).

Nekome se može učiniti da su navedene dužine prete- rane, ali nije tako. Moderni čovek naučio je da odgovore na sva svoja pitanja traži isključivo u racionalnoj odnosno svesnoj sferi, ali pored ove, znamo, postoji i sfera podsve- snog odnosno nesvesnog. Polazeći upravo od ove potonje, rusko-am erički esejist Aleksandar Genis, u briljantnom eseju »O poreklu zmajeva«, pokazuje kako čak i nekoliko miliona godina, može da se materijalizuje na veoma živ i plastičan način, sve do danas: »Američki antropolog Dejvid Džons nedavno je ponudio svoju verziju o poreklu zmajeva. Svako, ko je video grb Moskve, zna da to fantastično biće u sebi spaja telo zmije, krila ptice i čeljust grabljive zveri. Zapanjujuća je činjenica da su, upravo u toj kombinaciji, zmajevi poznati svim (pa i onim koji se nikada nisu sreli) narodim a — od Kineza do Asteka. Prema Džonsovoj koncepciji, ova čudna podudarnost ima samo jedno — jungovsko — objašnjenje. Zmajevi su plod našeg kolektiv-

49

nog nesvesnog. Oni su psihološka materijalizacija košmara koji je mučio sve one majmune od kojih smo potekli. Zmaj predstavlja fantastičan hibrid sasvim realnih predatora koji su ugrožavali naše pretke: udava, ptica grabljivica i krup- nih mačaka. Cak i šimpanza rođen u zatočeništvu oseća instiktivni strah od zmija, mada ih nikada nije video. Na- ravno, između prim ata i Sumera, koji su prvi fiksirali, pre pet hiljada godina, mit o drakonima, prošlo je nekoliko miliona godina. Ali, naše nesvesno ne zna za vreme. I zato, kada psihoanalitičar šalje pacijenta na kauč, terapeut nema posla s jedn im čovekom, već sa čitavim zverinjakom. Izgle- da da je Jevgenije Svarc bio u pravu kadaje pisao da svako može da postane zmaj« (Aleksandar Genis, Stočiću, postavi se, Geopoetika, Beograd, 2004, strana 148).

Da li će se u analizi pažnja obratiti na ovu ili onu dužinu, na ovaj ili onaj krug ili sferu, iz onog beskrajnog niza koncentričnih vremenskih i prostornih krugova ili sfera, to nikada nije dato ili propisano unapred, nego je uvek stvar konkretnog predm eta, problem a i izbora. U slučaju prave prirode takozvanih socijalističkih društava i sistema, kojim sam se sistematski bavio pre oko dvadeset godina, ja sam se opredelio za polumilenijumsku dužinu »drugog kmetstva« Fernana Brodela, kao za najvažniju. U slučaju prave prirode i funkcije dogme progresa, kojom sam sistematski počeo da se bavim tek u poslednjih nekoliko godina, izbor je morao da bude drugačiji. Za dogmu progresa, polumilenijumska m oderna bila je pretesna. Otuda one tri velike pozne. I ona dva i po milenijuma.

I u jednom , i u drugom, i u svakom slučaju, međutim, m ora da se vodi računa o superkompleksnosti predm eta, to jest o istovremenom jedinstvu, ali i mnoštvu, onih kon- centričnih krugova ili sfera. Primera radi, evo kako je ovu superkompleksnost, u svom predm etu, istoriji zapadne fi-

50

lozofije, tretirao i savladavao slavni matematičar i filozof Bertrand Rasel: »Ako u istorijskom toku postoji kakvo takvo jedinstvo, ako postoji bliska povezanost između onog što se ranije događalo i onog što sledi, da bi se tako nešto objasnilo potrebno je da se raniji i kasniji periodi sintetizu- ju u jednom istom duhu. Znalac Rusoa bi mogao da ima teškoća pokušavajući da na pravi način oceni njegovu vezu sa Platonovom i Plutarhovom Spartom; istoričar Sparte ne m ora da bude proročanski svestan Hobsa, Fihtea i Lenjina. Jedna od svrha ove knjige je da ukaže na ove odnose, a to je svrha koju može da postigne samo jedan opširan pregled.« (Bertrand Rasel, Istorija zapadne filozofije i njena povezanost sa političkim i društvenim uslovima od najranijeg doba do danas, N arodna knjiga — Alfa, Beograd, 1998, strana 11)

Na najapstraktnijem metodološkom nivou, jedan od najboljih predloga, za tretiranje i savladavanje ove teške superkom pleksnosti, istovrem enog jedinstva i mnoštva onih koncentričnih krugova ili sfera, potekao je od Ima- nuela Volerstina i još devet koautora, članova Gulbenkija- nove komisije za restrukturisanje društvenih nauka. Za re- šenje odnosno rešavanje ovog problema, oni su razvili for- mulu »pluralističkog univerzalizma« (Kako otvoriti društvene nauke, CID, Podgorica, 1997, strana 111). Već i na nivou jedne ovako apstraktne formule, međutim, prilično je jasno: ulog nije mali. Ko se ogreši o ono jedinstvo, naime, nužno pada u ovu ili onu vrstu zatvorenog i zato lošeg i inferiornog partikularizma. Obrnuto, ko se ogreši o onaj pluralizam odnosno partikularizam, nužno pada u prazni i lažni univerzalizam. Lažni, zbog toga što se na kraju naj- češće pokaže, kako ovaj, u svojoj »univerzalnoj« praznini, zapravo, samo skriva, neki zamaskirani, dominantni, i im- perijalni partikularizam. A najpoznatiji prim er ovog dru-

51

gog, lošeg, praznog i lažnog univerzalizma danas, jeste upravo naša dogma progresa, koja, obratite pažnju, nije samo loše apstraktna, šuplja i naduvana, nego je uz to i evropocentrično odnosno zapadnocentrično imperijalna.

Kada bi se sva čovekova znanja koja su zaista univerzalna, odnosno takva da jednako važe za sva vremena i pro- store, sabrala u jednoj jedinoj knjizi, ta knjiga bila bi veoma mala, možda i ne veća od nekoliko stranica. A i tih nekoliko stranica, bile bi pre skup manje važnih stvari, trivijalnosti ili irelevantnosti, nego bilo kakva ozbiljna filozofija ili nauka. Zbog toga sam, prem a ovakvom, praznom univerzalizmu, oduvek osećao jednu vrstu mešavine odbi- jan ja i prezira (za razliku od one druge mešavine, odbijanja i žaljenja, koju sam oduvek osećao prem a onom drugom, zatvorenom partikularizmu). Moram da priznam da sam u prvi mah, i za Hermenutiku subjekta Mišela Fukoa, pomislio kako predstavlja samo još jednu lošu varijaciju, ovog nesrećnog metodološkog rascepa, zatvorenog (»antič- kog«) partikularizma, odnosno praznog (»zapadnog«) univerzalizma. Veoma brzo, međutim, uvideo sam da nije tako. »Pluralističkog univerzalizma«, istorijske i duhovne komparacije, te kombinacije univerzalnog i partikularnog, kondenzovanih u one tri velike pozne, u ovom delu Mišela Fukoa, doduše, nem a eksplicitno, manifestno i direktno, nego tek implicitno, latentno i indirektno, ali su svi ovi sastojci, u njemu, i pored toga, prisutni dosta snažno.

U Hermeneutici subjekta, Mišel Fuko se bavi poznom antikom, njenom danas već dalekom i egzotičnom istori- jom , duhom, filozofyom, posebno filozofijom stoika, naj- više od svih Seneke i Marka Aurelija, ali se, čak i nezavisno od retkih direktnih istorijskih i duhovnih paralela sa kasni- jim vremenima, sa filozofijama Renea Dekarta ili G. V. F. Hegela recimo, velika istorijska i duhovna komparacija

52

pozne antike i pozne moderne, ako ne i poznog srednjovekovlja, čitaocu ove uzbudljive knjige, na svakom kora- ku, sugeriše jasno pa makar i diskretno. I to najviše zbog toga što ova komparacija dolazi iz samog jezgra problema. Iz jednog superkompleksnog, univerzalno-partikularnog, antičko-m edievalno-m odernog iskustva, prokletstva i pojma. Iz iskustva, prokletstva i pojma poznosti.

Iz ovog istog superkompleksnog iskustva, prokletstva i pojma, došao je i superkompleksni m etod ovog dela. Pre svega, tri njegova glavna (trans)disciplinarna domena: istorija, epistemologija, i antropotehnika. Koji odmah nakon dolaska na svet »povratno« bacaju novo svetlo na sopstveni predm et. Inteligentna istorija, epistemologija, i antropotehnika opstanka, u sumornom vremenu poznosti, na taj način postaje, ne samo dragocen, nego i najveći doprinos Hermeneutike subjekta.

Ovaj doprinos, jasno se vidi već i u inteligentno osvet- ljenoj istoriji. Centralno mesto u ovoj istoriji, zauzima hi- Ijadugodišnja evolucija i promena, od relativno neodre- đene, dvosmislene i apstraktne delfijske pouke »spoznaj samog sebe«, do poznoantičkog, preciznije stoičkog kon- cepta »staranja o sebi«, na grčkom »epimeleia heautou« (Mišel Fuko, Hermeneutika subjekta, Svetovi, Novi Sad, 2003, strana 24). Pri tome, najveću pažnju i ovde valja obratiti, na izrazitu heterogenost konkretnog istorijskog vremena. Hiljadugodišnji raspon o kojem je reč, traje od V veka pre nove ere do V veka posle nove ere. Od rane i zrele antike do pozne antike. Po Mišelu Fukou, upravo ova prom ena istorijske dinamike, od uspona i rasta, do opadanja i slabljenja, jeste ono što je najznačajnije. Uspon i rast pogoduju složenosti i različitosti svake vrste. Otuda i onaj izraziti interpretativni diverzitet, pitijska neodređenost, dvosmislenost i apstraktnost. Naprotiv, opadanje i slablje-

53

r|

nje pogoduju redukciji, kontrakciji i koncentraciji svake vrste. Otuda, namesto prohujale neodređenosti, dvosmi- slenosti i apstraktnosti »spoznaj samog sebe«, sve više, opštim duhom poznosti i ugroženosti prožeto, koncentrisano i konkretno »staranje o sebi«.

Kada nije apologetska, istorija je najčešće depresivna. Ne i u filozofiji Mišela Fukoa. Na onom istom mestu, na kojem je opisao onaj hiljadugodišnji luk, od »spoznaj samog sebe« do »staranja o sebi«, od rane do pozne antike, francuski filozof je lucidno primetio, kako se na dno pre- thodnog luka, parabole, pozne antike, direktno nastavlja hrišćanski asketizam kao početak novog luka, parabole, ranog srednjovekovlja: »U svakom slučaju počev od pojma epimeleia heautou, bar kao radne hipoteze, možemo da po- smatramo hiljadugodišnju evoluciju (V vek pre — V vek posle Hrista), hiljadugodišnji razvoj koji je vodio od prvobitnih formi filozofskog stava kakav se javlja kod Grka do prvobitnih formi hrišćanskog asketizma. Od filozofskog učenja do hrišćanskog asketizma, hiljadu godina preobra- žaja, hiljadu godina evolucije — čija je važna nit vodilja bez sumnje briga za sebe; u svakom slučaju, radi skromnosti recimo: jed n a od mogućih niti vodilja.« (Mišel Fuko, Her- meneutika subjekta, Svetovi, Novi Sad, 2003, strana 24—25)

Citirano mesto snažno (re)afirmiše opštu ideju dijalektike, preplitanja i smenjivanja života i smrti, i to kako života i smrti uopšte, tako i života i smrti istorijskih sistema i njhovih institucija posebno. Pored toga, međutim, ovo mesto, kao i celokupna herm enutika Mišela Fukoa, snažno upućuje i na jednu mnogo konkretniju i bližu mogućnost odnosno ideju. Na jednu megaistorijsku analogiju: onu između upravo opisane velike tranzicije od pozne antike do ranog srednjovekovlja, na jednoj, i delom aktuelne delom još uvek samo zamislive velike tranzicije od pozne

54

m oderne u kojoj smo do rane faze nekog novog istorijskog sistema kojem evo još uvek ni ime ne možemo da znamo, na drugoj strani. Naravno, kao i sa svakom drugom, i sa ovom analogijom valja biti krajnje obazriv. I restriktivan. Dve velike tranzicije, ona Senekina, na početku prvog, i ova naša, na početku trećeg milenijuma naše ere, odvijaju se na dva veoma različita nivoa ukupnog posebno naučno- tehnološkog razvoja. Zbog toga sličnosti ne smeju da zase- ne razlike, koje između ovih tranzicija takođe postoje. (Zbog toga je spirala a ne k rug jed ino adekvatna grafička vizualizacija ovih tranzicija.) Pa ipak, i nakon svih prethodnih a neophodnih predostrožnosti, mogućnost one megaistorijske analogije ostaje. Makar u smislu podsticanja otvo- renog uma, kreativnog duha, i istorijske imaginacije. Kriti- ka poznom ođerne dogme progresa nikako ne sme reaktiv- no da pada u poznom oderni nihilizam odnosno depresiju.

Biće, duh, znanje, filozofija, nauka, discipline: ovaj skup, odnosno njegova složena unutrašnja struktura, me- đuzavisnost i interakcija, egzistira uvek, u svim istorijskim vremenima i sistemima. Ali ne na isti način. Sa heteroge- nim istorijskim vremenom ide i heterogena epistemologija . Vreme uspona i rasta prati epistemologija izvesnosti i reda: čak i kada postoji, svest o povezanosti bića, duha i znanja, uglavnom je pasivna ili »uspavana«, a složena podela rada unutar ovih, pa i unutar znanja, nauka, filozofija i disciplina, uglavnom je neupitna, podrazumevajuća i stabilna. Naprotiv, vreme opadanja i slabljenja prati epistemologija neizvesnosti i haosa (ili poluhaotičnih stanja): bi- će, duh i znanje, odjednom postaju svesni, da je njihova međuzavisnost i interakcija, ne samo realno postojeća, nego i važna, potencijalno odlučujuća, možda i prevratnička, a ona podela rada, odjednom, i sa svake strane, postaje sporna, upitna i nestabilna.

Poznost i u epistemologiji deluje kao alarm. I kao agens novih međuzavisnosti i interakcija. Znanje prestaje da bude puko znanje, duh puki duh, biće puko biće. Izme- đu bića, duha i znanja, nastaje nova i velika, zapravo naj- veća konvergencija. U vrem enu velike opasnosti, odnosno poznosti, »staranje o sebi« jednostavno m ora da bude totalno, zato što samo takvo, totalno »staranje o sebi«, odnosno povezivanje svih sfera, struktura i snaga, može da dovede do žuđenog opstanka: »određena struktura duhovnosti po- kušava da sjedini saznanje, čin saznanja, uslove čina saznanja i njegove učinke, sa preobražajem u samom biću subjekta.« (Mišel Fuko, Hermeneutika subjekta, Svetovi, Novi Sad, 2003, strana 46)

Najzad, uz istoriju opadanja i slabljenja, te epistemologiju neizvesnosti i nereda, »staranje o sebi«, posebno u vrem enu poznosti, donosi još i povećanje značaja antropotehnike opstanka. Delovi Hermeneutike subjekta koji se bave ovom tehnikom, i inače su najkonkretniji, najzanimljiviji i najuzbudljiviji. Tako, od Mišela Fukoa najpre saznajemo da je »staranje o sebi«, zapravo, samo jedan poseban, poz- noantički, stoički derivat, one opšte i »čuvene kulture sop- stva koja se razvila u helenističkom i rimskom dobu«, a koja bi mogla da se označi i kao opšta »tekhne tou biou (veština življenja, tehnika egzistencije)«, odnosno »tekhne života« uopšte. A zatim nas filozof podrobno i strpljivo upoznaje i sa čitavom širokom, bogatom i koloritnom lepe- zom najrazličitijih i najmaštovitijih tehnika, koje su Sene- ka, Marko Aurelije, i drugi stoici, u svoje vreme, prepo- ručivali kao najbolje načine za suočavanje sa opasnostima života (i smrti), počev od one naporne ali efikasne vežbe ili simulacije »najveće nedaće«, pa sve do one isto tako efikasne, uz to još i duhovite vežbe ili simulacije »smanjivanja objekta« odnosno tiranina (Mišel Fuko, Hermeneutika sub-

56

jekta, Svetovi, Novi Sad, 2003, strana 386-387, 556-557, 683-685).

Sugestija one velike, megaistorijske komparacije, izme- đu tri velike pozne sekvence, pozne antike, pozne medievalistike, i pozne m oderne, dolazi iz sva tri glavna domena citiranog dela Mišela Fukoa, istorije opadanja, epistemologije nereda, i antropotehnike života, ali je sugestija, koja dolazi iz poslednjeg od ovih domena, iz onih inteligentnih i živopisnih tehnika hum anog opstanka, koje su gore samo nagoveštene, ipak, najsnažnija i najuverljivija. Pomislite samo na m agnitude »najveće nedaće« kakvu bi svakako predstavljao mogući nuklearno-ekološki holokaust našeg vremena. Ili na mogućnosti »smanjivanja objekta« Džordža Buša Mlađeg, Vladimira Lukašenka, i drugih »mrkih« veli- kana odnosno velikaša pozne m oderne. Sličnosti između pozne antike i pozne m oderne su očigledne. Pa ipak, ni jednog mom enta, ne smemo da zaboravimo, da ni razlike između ovih, nisu manje važne. A u mnoštvu razlika, koje nesporno stoje između Senekinog i našeg vremena, jedna je , ipak, najvažnija. To je činjenica, da se čovek, usled izrazito neravnom ernog duhovnog razvoja, naučno-tehno- loškog, koji je veoma brz, eksponencijalan, i m oralno-poli- tičkog, koji je , ukoliko uopšte, u najboljem slučaju, veoma spor, linearan, nakon otkrića apsolutnog (nuklearnog) oružja, posle drugog svetskog rata, po prvi put u istoriji, našao u zoni sasvim realne opasnosti, da može nepovratno da uništi, ne samo aktuelni istorijski sistem, nego i sebe kao vrstu, pa i život i planetu kao celinu, odnosno da je ovaj proces samouništavanja, u onom svom ekološkom odnosno ekocidnom delu, na žalost, već započeo (ova velika, zapravo najveća novost i opasnost našeg vremena, vizuelno je predstavljena na našem grafiku 5). Sa ovom razlikom, novinom, i pretnjom na umu, pouke poznoantičke istorije

57

opadanja, epistemologije nereda, i, naročito, tehnike hu- manog opstanka, u našem teškom poznom ođernom vremenu, samo dobijaju na ozbiljnosti i značaju.

Na kraju ovog odeljka, sledi još samo jedan mali anali- tički odnosno dijagnostički dodatak. Centralna teza Belle epoque-a, jeste teza o istorijskoj poznosti, starenju, opadanju, i dekadenciji našeg vremena. Sa ovom tezom, ostaju, ili padaju, i sve druge teze ove knjige. Zbog toga sam, najpre u Dinamici ništavila, posebno u njenom petom odeljku, a zatim i ovde, u prvom odeljku prvog dela Belle epoque-2i, veoma skrupulozno, čak i po cenu izvesnog ponavljanja, uputio na sve one istorijske i sociološke, kvalita- tivne i kvantitativne argumente, posebno na one duge, dvadesetpetovekovne statističke serije sociologije Pitirima Sorokina, istorije dugog trajanja Fernana Brodela, i teorije svetskog sistema Imanuela Volerstina, koje uverljivo pokazuju, kako teza o velikoj istorijskoj dekadenciji našeg poznom odernog vremena, nikako nije tek neka proizvoljna ideološka ili slična slutnja ili mrzovolja, nego proverljiva i proverena, dokaziva i dokazana, teorijska i naučna (hipo)teza. Pa ipak, već učinjenim uputim a i argumentima, ovde ću dodati, još i dva novija, kvalitativna argumenata, odnosno dijagnoze. Tek toliko da onu centralnu tezu, još malo aktualizujem, dopunim i ojačam.

Prva od ove dve dijagnoze, govori o realnom stanju, te o perspektivama m eđunarodnih odnosa do 2025, a iznosi ju Imanuel Volerstin, u jednom svom novijem kraćem ko- m entaru iz 2006: »Whose Century is the 21 st Century?«, Commentary No. 186, June 1, 2006, http://fbc.binghamton.edu/commentr/htm . U multilinearnom i probabilistič- kom duhu nove nauke, autor ovog komentara, upoznaje nas, zapravo, sa najmanje tri moguće tendencije ili linije razvoja. Prva je, da aktuelni hegemon, SAD, uprkos broj-

58

http://fbc.bingham-

nim znađm a opadanja vojne i ukupne moći, do 2025, ipak, zadrže mesto hegemona. Druga, da SAD, na ovom mestu, zameni Kina, kao novi rastući džin svetske ekonomije, te, konsekventno, verovatni novi hegem on ukupnog svetskog sistema. I treća, da se, usled relativne nemoći prve dve linije ili tendencije razvoja da se nesporno nametnu, proširi jed n a vrsta novog, poluanarhičnog, i multipolarnog m eđunarodnog nereda, onog, zapravo, koji je već umnogome i na delu, posebno posle jedanaestog septembra 2001. Nakon odgovarajuće analize i argumentacije, Ima- nuel Volerstin zaključuje, kako najviše šansi da do 2025. prevlada, ima upravo ova treća linija ili tendencija razvoja. Nedugo nakon ovog teksta Imanuela Volerstina, sa veoma sličnom, zapravo suštinski identičnom tezom i argumenta- cijom, oglasio se i Timoti Garton Eš, jedan od vodećih evropskih odnosno britanskih istoričara srednje generacije, što samo dodatno svedoči o širenju teze odnosno svesti0 ekspanziji m eđunarodnog nereda. A da je upravo među- narodni nered, idealan odnosno povoljan ambijent, ili čak drugo, vanjsko, »međunarodno« lice ili naličje dekadenci- je , u to valjda nikoga ne treba posebno uveravati.

Druga dijagnoza, rasvetljava više onu drugu, skrivenu, dubinsku, unutrašnju mutaciju sistema, a iznosi ju zagre- bački odnosno hrvatski ekonomist Slavko Kulić, u jednoj od svojih poslednjih knjiga, posvećenih globalnim problemima, trendovima i alternativama našeg vremena. Sam naslov ove knjige, ovu dijagnozu, najkraće i najbolje saži- ma: Neoliberalizam kao socijaldarvinizam (Prometej, Zagreb, 2004). Dijagnoza Slavka Kulića, veoma je bliska, mojoj radnoj dijagnozi, koja govori o negativnoj postkapitalistič- koj prom eni, kao danas, na početku XXI veka, dominant- noj tendenciji. Ovu radnu dijagnozu sistematski sam razvio1 izneo u dva svoja novija rada, u studiji »Mutacija: ideo-

59

loški aspekt« iz 2004, objavljenoj u knjizi-zborniku Global- naprašina (Vijesti, Podgorica, 2004, strana 11-34), i u eseju »Ars Humana: novi humanizam protiv novog varvarstva na pragu trećeg milenijuma« iz 2005, objavljenom u još jednoj, zapravo mojoj poslednjoj knjizi-zborniku Evropa-An- toaneta (Plima, Ulcinj, 2006, strana 11-20). Oba rada, kao i moje druge radove odnosno knjige, u elektronskoj formi, zainteresovani čitaoci mogu da pronađu i na mom ličnom veb-sajtu http://www.milanmpopovic.info.

60

http://www.milanmpopovic.info

Fernand Braudel Center, Binghamton University

List of previous commentaries in English and translations in other languages

Commentary No. 389, November 15, 2014 "NATO: Danger to World Peace"

The official mythology is that between 1945 (or 1946) and 1989 (or 1991), the

United States and the Soviet Union (USSR) confronted each other continuously - politically, militarily, and above all ideologically. This was called the "cold war." If it was a war, the word to underline is "cold" since the two powers never engaged in any direct military action against each other throughout the entire period.

There were however several institutional reflections of this cold war, in each of

which it was the United States, and not the USSR, that took the first step. In 1949, the three western countries occupying Germany combined their zones to create the Federal Republic of Germany (FRG) as a state. The Soviet Union responded by restyling its zone as the German Democratic Republic (GDR).

In 1949, NATO was established by twelve nations. On May 5, 1955, the three

western powers officially ended their occupation of the FRG, recognizing it as an independent state. Four days later, the FRG was admitted to membership in NATO. In response to this, the USSR established the Warsaw Treaty Organization (WTO) and included the GDR as one of its members.

The treaty establishing NATO was supposed to apply only within Europe. One

reason was that the western European countries still had colonies outside of Europe and did not wish to allow any agency to have the authority to interfere directly in their political decisions concerning these colonies. The moments of seemingly tense confrontation between the two sides - the Berlin blockade, the Cuban missile crisis - all ended with a status quo ante outcome. The most important invocation of the treaties to engage in military action was that of the USSR to act within its own zone against developments they deemed dangerous to the USSR - Hungary in 1956, Czechoslovakia in 1968, Poland in 1981. The United States intervened politically under similar circumstances, such as the potential entry of the Italian Communist Party into the Italian government.

This brief account points to the real objective of the cold war. The cold war was

not meant to transform the political realities of the other side (except in some moment very far into the future). The cold war was a mechanism for each side to keep its satellites under control, while maintaining the de facto agreement of the two powers

http://www.binghamton.edu/fbc/

http://www.binghamton.edu/fbc/commentaries/commen-archive.html

for their long-term partition of the globe into two spheres, one-third to the USSR and two-thirds to the United States. Priority was given by each side to the guarantee on the non-utilization of military force (especially nuclear weapons) against each other. This came to be known as the guarantee against "mutually assured destruction."

The collapse of the USSR in two stages - the withdrawal from eastern Europe

in 1989 and the formal dissolution of the USSR in 1991 - should have meant in theory the end of any function for NATO. Indeed, it is well known that, when President Mikhail Gorbachev of the USSR agreed to the incorporation of the GDR into the FRG, he was given the promise that there would be no inclusion of the WTO states into NATO. This promise was violated. Instead, NATO took on a new role entirely.

After 1991, NATO bestowed on itself a role of world policeman for whatever it

considered appropriate political solutions to world problems. The first major effort of this type occurred in the Kosovo/Serbia conflict, in which the U.S. government threw its weight behind the establishment of a Kosovo state and a change in regime in Serbia. This was followed by other such efforts - in Afghanistan in 2001 to oust the Taliban, in Iraq in 2003 to change regime in Baghdad, in 2014 to fight the Islamic State (ISIS) in Iraq and Syria, and in 2013-2014 to support so-called pro-Western forces in Ukraine.

In point of fact, using NATO itself turned out to be difficult for the U.S. For

one thing, there were various kinds of reluctances of NATO member states about the actions undertaken. For another thing, when NATO was formally involved, as in Kosovo, the U.S. military felt constrained by the slow political decision-making about military action.

So, why then the expansion of NATO instead of its dissolution? This had once

again to do with intra-European politics, and the desire of the U.S. to control its presumed allies. It was in the Bush regime that the then Secretary of Defense Donald Rumsfeld talked of an "old" and a "new" Europe. By old Europe, he was referring especially to the French and German reluctance to agree with U.S. strategies. He saw the western European countries as moving away from their ties to the United States. His perception was in fact correct. In response, the U.S. hoped to clip the wings of the western Europeans by introducing eastern European states into NATO, which the U.S. considered more reliable allies.

The conflict over Ukraine illuminates the danger of NATO. The U.S. has

sought to create new military structures, obviously aimed at Russia, under the guise that these were meant to counter a hypothetical Iranian threat. As the Ukrainian conflict played on, the language of the cold war was revived. The U.S. uses NATO to

press western European countries to agree with anti-Russian actions. And within the U.S., President Barack Obama is under heavy pressure to move "forcefully" against the Russian so-called threat to the Ukraine. This combines with the large hostility in the U.S. Congress to any accord with the Iranians over nuclear development.

The forces in the United States and in western Europe who are seeking to avoid

military folly risk being overtaken by what can only be called a war party. NATO and what it symbolizes today represents a severe danger because it represents the claim of western countries to interfere everywhere in the name of western interpretations of geopolitical realities. This can only lead to further, highly dangerous, conflict. Renouncing NATO as a structure would be a first step towards sanity and the world's survival.

by Immanuel Wallerstein [Copyright by Immanuel Wallerstein, distributed by Agence Global. For rights and permissions, including translations and posting to non-commercial sites, and contact: [email protected], 1.336.686.9002 or 1.336.286.6606. Permission is granted to download, forward electronically, or e-mail to others, provided the essay remains intact and the copyright note is displayed. To contact author, write: [email protected]. These commentaries, published twice monthly, are intended to be reflections on the contemporary world scene, as seen from the perspective not of the immediate headlines but of the long term.]

Email this Commentary to a colleague

______________________________________________

Go to Fernand Braudel Center Homepage

http://www2.binghamton.edu/fbc/archive/emailPage.pl

http://www.binghamton.edu/fbc/

Milan Popović

GENEZISAltervizija 2012-2015

Podgorica2015.

GENEZISAltervizija 2012-2015

MILAN POPOVIĆ

urednik Balša Brković

Izdavač Daily Press - Podgorica

Za izdavača Željko Ivanović

Oblikovanje korica Irena Vuković

Priprema za štampu Blažo Milić

Štampa Golbi - Podgorica

Tiraž 500 kom.

CIP - KaTanornsaiiHja y ny6jiHKaunjn U,eHTpanHa Hapopna 6H6vuiHOTeKa L^pHe Tope, l4eTHH>e ISBN 978-86-7706-381-8 COBISS.CG-ID 27124240

GenezisČetiri slikeMonitor, 6., 13., 20. i 27. jun 2014.

1. Sto godina posleUkrajinska kriza u svetlu ili pod senkom jednog mračnog jubileja. Da li

je čovek u stanju da išta nauči? Ima li u ljudskoj istoriji ikakvog progresa? Ili naša vrsta srlja u sopstvenu propast?

Saznanje od kojeg se Iedi krv u žilama. Istoričari su zapisali, samo par sedmica pre početka Prvog svetskog rata, u svetskim centrima moći, nije se ni pomišljalo, da bi do kataklizme takvih razmera, uopšte moglo doći. Govoreći o eskalaciji aktuelne ukrajinske krize, na istu vrstu kataklizmičke ne-svesti vladajućih, nedavno je upozorio nemački ministar inostranih po- slova, Frank-Valter Štajnmajer.

Ista vrsta apokaliptičke ne-svesti, neuma, „gluposti". Sto godina posle. Da li je onda čovek uopšte u stanju da nešto nauči? Ima li u ljudskoj istoriji ikakvog progresa? Ili naša vrsta nezaustavljivo srlja u sopstvenu propast? Pitanja su stara i nova. Odgovori brojni i kontradiktorni. Umesto prebrzog i olakog optimizma, ili pesimizma, bolje je usredsrediti se na dva ključna (pod)pitanja. Ono o pravoj prirodi, i ono o unutrašnjoj anatomiji naše ne- svesti.

Najpre, ono o pravoj prirodi. Ne-svest o kojoj je ovde reč, nije obična „glupost". To tako izgleda sam o spolja. Iznutra, reč je o fatalnoj sebičnosti, gramzivosti i agresivnosti. I o smrtonosnoj miopiji, kratkovidosti. Koje su sistemske osobine kapitalizma kao istorijskog sistema. Te koje upravo zbog toga toliko dugo traju, sa toliko destruktivnih posledica.

15

Za razumevanje naše ne-svesti, još je značajnija njena unutrašnja anatomija. Čak i naj-specijalisti, često previđaju, da ne postoji samo jedna, nego najmanje dve različite, čak suprotstavljene, komponente i dinamike ljudskog bića. Ona naučno-tehnološka, koja je već deset hiljada godina nesporno progresivna, burna, čak eksponencijalna, i ona moralno-politička, čiji je progres mnogo sporiji, i sporniji, a možda ga i nema, ili je čak negativan. Sukob između ove dve, džekilihajldovske komponente čoveka, glavni je izvor naše drame, od kad je sveta i veka.

Pogledajmo kako je ovo izgledalo pre sto godina. N i uoči Prvog svetskog rata, nije nedostajalo pravovremenih i dobrih opomena. Karl Marks, Sig- mund Frojd, M aks Veber, da pomenem samo one najpoznatije i najbolje. Ipak, preovladao je nesrećni bel epok, iluzija opšteg napretka, koja je, zajedno sa razornim sredstvima naučno-tehnološkog progresa, proizvela do tada najveću kataklizmu u istoriji ljudskog roda.

A kako ovo izgleda danas. Postjugoslovenski ratovi 1990-ih bili su prvo upozorenje ali oni nisu imali planetarni destruktivni potencijal pa nisu bili ni ozbiljno shvaćeni. Aktuelna ukrajinska kriza, koja je eksplodirala tačno sto godina posle prve svetske kataklizme, taj potencijal ima, ali ni ona u vladajućim krugovima nije ozbiljno shvaćena. Uz jedan važan, zastrašujući dodatak. Pred Prvi svetski rat nije bilo nuklearnog oružja. Od kraja Drugog svetskog rata, do danas, i danas, ukrajinska i slične krize, odvijaju se upravo pod njegovom strašnom pretnjom. I to je naša najveća novost.

Pravovremenih upozorenja ne nedostaje ni danas. U jednom nedavnom intervjuu, Noam Čomski, američki lingvist, anarho-socijalist i socijalni ak- tivist, jedan od najvećih, ako ne i najveći svetski intelektualac danas, sum- irao je sve najznačajnije faktore naše aktuelne drame. I zaključio, kako je, ima li se na umu onaj apokaliptički neum kapitalizma, naoružan nuklearnim oružjem, pravo čudo, ne što uopšte imamo nekih problema, nego što smo još uvek živi.

I<ao da nas čuva neka viša sila. Mada ne treba smetnuti s uma ni ono iz Kurana i drugih svetih knjiga. Alaih, Bog, Kosm os pomaže samo onima koji pomažu sebi i svojim bližnjim. A danas smo bližnji jedni drugima svi na ovoj

planeti.

16

2. Posle hladnog rataUkrajinska kriza i obnova hladnog rata? Ili opasnost od nuklearnog ho'

lokausta?

Dva mandata Džordža Buša Mlađeg, u prvoj deceniji XXI veka, označila su vrhunac i slom unipolarne iluzije zvane Pax Americana. I taman su SAD, i sa njima Zapad, i čitav svet, sa dva mandata Baraka Obame, počeli da prih- vataju jednu mnogo složeniju međunarodnu realnost, opadanje SAD hegemonije pre svega, i sve što ide sa tim, kada je ukrajinska kriza 2014., donela nove probleme, iluzije i izazove. M eđu ovima, posebno pitanje, da li je sa ovom krizom, svet počeo da se vraća u stanje bipolarnog hladnog rata.

Na prvi pogled, mnogo je pojava, koje kao da potvrđuju pozitivan odgov- or na gornje pitanje. Za samo nekoliko meseci, ukrajinska kriza ozbiljno je dovela u pitanje, delom čak i poništila, i inače skromne prve rezultate novog posthladnoratovskog partnerstva između SAD (Zapada, NATO) i Rusije. foš važnije, ova kriza, iznenađujuće brzo, reciklirala je i onaj najđublji hladnoratovski obrazac „neprijateljskog prijateljstva", između dva imperijalno- militaristička centra, onog u Vašingtonu, i onog u Moskvi, koji je Evropom i svetom vladao čitavih pola veka. Uz neizbežne adaptacije, naravno. Pa u poslednjih nekoliko meseci eskalacije ukrajinske krize, prisustvujemo jednom pravom malom „balu vampira", velikom povratku „jastrebova" hladnog rata, mekkejnovaca u SAD i NATO, putinovaca u Rusiji, i, da ni u ovom velikom svetskom sukobu mala velika Crna Gora ne bi izostali, đukanovićevaca u Crnoj Gori.

Uprkos svemu, bipolarni hladni rat ne može da se vrati. Recikliranje nasleđenog obrasca hladnog rata događa se u okviru jedne nove, veće i snažnije međunarodne celine. Ova nova celina još uvek je u stanju nasta- janja, ali je njena narastajuća snaga nesporna i nepovratna. Reč je o jednoj novoj posthladnoratovskoj multipolarnosti. Za dalje praćenje, razumevanje i regulisanje ukrajinske i sličnih kriza, ali i za sam opstanak čovečanstva posle hladnog rata, praćenje, razumevanje i regulisanje ove nove multipolarnosti, od najvećeg je značaja. Za početak, pažnju valja obratiti, na najmanje dve relativno nove karakteristike ove multipolarnosti.

Prvo, valja dobro razumeti njen najdublji društveni izvor. To nije puka volja ove ili one velike sile, kako to vole da zamišljaju njihove vođe ili apolo- gete, nego je to opšti i objektivni razvoj ukupne ljudske proizvodne moći.

17

Otuda i ono opadanje SAD hegemonije, i ovo nastajuće novo mnoštvo. Us- pon Kine, G20 (ko se još seća G7 odnosno G8), BRICS (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Amerika), da pomenem samo one najpoznatije. Još stari su znali, Pantha rei, sve teče, sve se menja. Recikliranje starog može da uspori, ali ne može da zaustavi.

I drugo, jo š značajnije, ova nova posthladnoratovska multipolarnost je neregulisana, divlja i opasna, i to predstavlja njen odnosno naš najveći problem. O pasnost o kojoj je reč nije standardna, nego sasvim nova, nuklearna i apokaliptička. Sastavni deo ove nove opasnosti, jeste odsustvo svesti o njoj samoj. Makar lcada je reč o vladajućem establišmentu. U Vašingtonu, Moskvi i Podgorici. Ukrajinska kriza 2014. ovu fatalnu ne-svest jasno je obelodanila.

U svojim brojnim istraživanjima, Imanuel Volerstin je pokazao, kako su u dosadašnjoj istoriji, rivaliteti bila statistički normalna, a hegemonije i ravnoteže statistički retka i nestabilna stanja međudržavnog sistema. Ali mi već duže od pola veka živimo u jednoj novoj, nuldearnoj i apokaliptičkoj realnosti. U ovoj novoj realnosti, rivaliteti i hegemonije postali su smrtonosno opasni, ravnoteže jedino razumne. Ui, da to prevedem na jezik ovog teksta, izlazak iz aktuelnog, neregulisanog, divljeg i opasnog multipolarizma, i izgradnja jednog novog, regulisanog i demokratskog multipolarizma, zahtev je ne sam o ovakvog ili onakvog, boljeg ili lošijeg međunarodnog sistema, nego sam og čovekovog opstanka.

3. Evropa AlternativaU svetu podivljalih kapitalističko-fašističkih monstruma. Još jedan prilog

za razumevanje novog posthladnoratovskog multipolarizma

Prošlog petka, u ovoj istoj kolumni, ukazano je na dve važne karakteristike novog posthladnoratovskog multipolarizma, na njegovu objektivnu uslovljenost, i na njegovu opasnu neregulisanost. Da bi slika ovog novog međunarodnog mega-fenomena, bila koliko-toliko kompletna, sada treba ukazati, na jo š najmanje dve njegove važne osobine. Prva je njegova krajnja nestabilnost, druga njegova krajnja ambivalentnost. A i jednu i drugu, kao i one prethodne dve uostalom, najbolje ilustruju tripli izbori, održani, kako to samo kosm os može da napakuje, jednog te istog dana, 25. maja 2014. Sirom Evrope, za Evropski parlament, u Ukrajini, za novog ukrajinskog predsednika, i u Crnoj Gori, za lokalne vlasti u Podgorici i još jedanaest opština.

18

Najveći značaj od svih, ipak su imali izbori za Evropski parlament. Ovi izbori doneli su snažan uspon ultradesnih stranaka, koje se manje ili više otvoreno protive evropskim integracijama i EU. Dovoljno zastrašujuće, ul- tradesni, polufašistički Nacionalni front Marin Lepen, na ovim izborima, postao je politička snaga broj jedan u Francuskoj. Trend u ostalim zemljama EU bio je manje drastičan ali sličan, tako da su 25. maj 2014., mnogi već počeli da proklinju, ili slave, kao dan D.

Ipak, za razumevanje ovog uspona, neophodan je jedan duži i širi vi- dik. Duži, koji neće zaboraviti, da je tripli dan bio samo kulminacija trenda pomeranja EU koje traje već najmanje deset godina, od višedecenijskog prosperita levog centra evropske socijaldemokratije, ka brutalnim restrik- cijama desnog centra evropskih narodnjaka u poslednjih nekoliko godina. I širi, koji će u sliku stvari da uključi, slična (ultra)desna pomeranja na Istoku Evrope, posebno u Rusiji i Ukrajini, od slomljenog državno-kapitalističkog, ka obnovljenom divlje-kapitalističkom imperiju Vladimira Putina.

Tek unutar ovog, dužeg i šireg vidika, može se razumeti i karnevalska izjava Marin Lepen, lcoja se sam o par dana nakon trijumfa, založila za izgradnju osovine Pariz-Berlin-Moskva (PBM). Izjava je karnevalska, jer je maska, koja ne samo da skriva, nego i izvrće stvari naglavce. Upućeni će se lako setiti. Za osovinu Pariz-Berlin-Moskva, kao protivtežu SAD i NATO, odmah posle II svetskog rata, prvi se založio Šarl de Gol. Kao ideja, ali i kao alternativa Evropi pod dominacijom SAD i NATO, ona živi čitavo vreme hladnog rata. Posle hladnog rata, ona samo dobija na snazi. Vrhunac doživljava u vreme II Zalivskog rata, kada je upravo osovina PBM, unilateralne i imperijalne SAD Džordža Buša Mlađeg, ostavila izolovane, čak i unutar UN.

Ako je II Zalivski rat 2003. označio vrhunac anti-ratnog, anti-imperijalnog i anti-militarističkog, kriza u Ukrajini 2014. označila je vrhunac suprotnog, ratnog, imperijalnog i militarističkog posthladnoratovskog multipolarizma. PBM Marin Lepen je šarena kapitalističko-fašistička laž ovog drugog, ispod koje se krije ne stvarna odnosno moguća PBM Evropa alternativa, nego nemogući pokušaj stare-nove VBM (Vašington-Brisel- Moskva) obnove hladnog rata. Sa svim njihovim mrkim mekkejnovcima, rasmusenovcima, putinovcima i đukanovićevcima.

Kriza u Ukrajini 2014. obelodanila je ne samo objektivnu uslovljenost, opasnu neregulisanost i ekstremnu nestabilnost, nego i krajnju ambivalentnost novog posthladnoratovskog multipolarizma. Ne samo aktuelnu desnocentrističko-ultradesnu, nego i moguću levocentrističko-levu PBM

19

Evropu alternativu. Ne samo eskalirajuće mekkejnovsko-putinovsko ,,ne- prijateljsko prijateljstvo", nego i moguće deeskalirajuće vašingtonsko- moskovsko partnerstvo. Ne samo crnohumorni đukanovićevsko-rusofilski, proameričko-proruski permanentni „topli zec“, tako omiljen u našoj maloj velikoj Crnoj Gori, nego i nešto drugačije, moguće i bolje, na što, za sada, tako usamijeno, ali superiorno, ukazuje sam o Pokret za neutralnost Filipa Kovačevića.

4. Predstava NATO u selu Mrduša DonjaCrna komedija bez smisla i kraja. Surovost i tragedija (neo)patrijarhata

Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja Ive Brešana iz 1965. odnosno1971., više od bilo kojeg drugog dela, pomaže nam da šire, dublje i bolje ra- zumemo, našu savremenu dramu, predstavu NATO u Crnoj Gori 2 014 .1 to i sadržinski, tematski, i formalno, žanrovski.

Najpre, sadržinski, tematski. I u ovom domenu, kultni komad Ive Brešana ima više fascinantnih dimenzija. Jedna od ovih je i ne retko tužno-smešna sudbina ljudskih tvorevina, Hamleta Viljema Šekspira u komadu Ive Brešana, NATO u našem zahuktalom igrokazu. Ova dimenzija, jasno pokazuje, kako nema te velike ili ozbiljne Ijudske ideje, koja u određenim uslovima, ne može da se pretvori u svoju grotesku.

Formalno, žanrovski, doprinos Ive Brešana rasvetljavanju naše muke, još je veći. I u Mrduši Donjoj pre više od poia veka, i u Crnoj Gori 2014., reč je o komediji, ali crnoj. Uživanje u Predstavi Hamleta prepustiću samim čitaocima, ovde ću se skoncentrisati samo na formalne, žanrovske karakteristike naše predstave. Šta je, dakle, u predstavi NATO u Crnoj Gori 2014. komedija, a šta u njoj ono crno?

Najpre, komedija. To je, pre svega, nivo. Koji je beskonačno nizak. U prethodne tri Altervizije, bilo je reči i o NATO, kao jednom od značajnih, ali kompleksnih, ambivalentnih i kontradiktornih aktera novog posthladnoratovskog multipolarizma. N išta od toga u našoj Mrduši Donjoj. Od smešnog premijera, preko naduvanih nevladinih eksperata, do zajapurenih partijskih aktivista, sve puca od crno-bele jednostavnosti. I od bizarnosti, kao što je, primera radi, i ona, po kojoj NATO, u stvari, nije vojna, nego demokratska organizacija. Stvarno, da čovek pukne od smeha.

Ali je ovaj smeh odnosno humor crn. I opasan. Kada zaista smešni

20

premijer visoko podigne obrvu, i stušti tešku grmljavinu protiv onih koji ovde i danas, kaže, vode „anti-NATO kampanju", to više nije komedija, nego ozbiljna, sm rtonosna pretnja. To on sa svojima sam o nastavlja staru kampanju. Permanentni građanski rat. Makijavelizam oligarhijskog klapitalizma. Koji ubija bez prestanka. Komični momenti, kao onaj da se sve to odvija u formi tobožnjeg dijaloga o prednostima i nedostacima članstva Crne Gore u NATO, ili onaj da su ovde i danas najmilitantniji zastupnici NATO isti oni koji su do pre petnaest godina bili njegovi najogorčeniji protivnici, ne mogu da pomognu, humor ostaje crn. Da crnji ne može biti.

Još gore, ovaj opasni, smrtonosni žanr, onemogućava neophodni dija- log. Pa se zato u vladajućim krugovima i medijima ne može ništa čuti, ni o ozbiljnim argumentima Pokreta za neutralnost Filipa Kovačevića, ni o inspi- rativnim predlozima Demokratskog fronta Miodraga Lekića. Ni o činjenici da su režim Slobodana Miloševića i NATO tokom postjugoslovenskih ratova 1990-ih bili u nekoj vrsti „neprijateljskog prijateljstva", a ne u odnosu crno- belog neprijateljstva, te da bi upravo zbog toga neutralnost koju promoviše pomenuti pokret, nakon svega, možda, mogla da bude (naj)bolje rešenje. Ni o činjenici da je Crna Gora iznutra duboko podeljena baš oko ovoga, te da bi zbog toga model mirne koegzistencije, uz referendumsko rešavanje spora, kojeg je Demokratski front zapisao i u svoj politički program, mogao da bude, ne loša neodređenost, kako ovaj predlog stigmatizuju njegovi protivnici, nego čak model za celu Crnu Goru.

Ne, umesto svega ovoga, u Mrduši Donjoj, beskonačna jeka. Ćeranje bez kraja. Do konačne istrage, naše ili njihove. Surovost i tragedija (neo)patrijarhata. Istorija: Sablazan koja traje već deset hiljada godina (Elza Morante).

21

Četiri entitetaMonitor, 5., 12., 19. i 26. septembar 2014.

1. LatifundijaU maglama Trećeg puta

Početkom druge polovine X X veka, vođena je jedna od najznačajnijih teorijskih debata u društvenim naukama našeg vremena. U fokusu ove debate, bilo je pitanje prave prirode socijalnih formacija Južne Amerike. Za- vedeni spoljašnjim, predmodernim, precizinije feudalnim izgledom ovih formacija, ali i nacijom-državom kao pre-dominantnom jedinicom analize, te dogmom progresa i unilinearizma, jednako ortodoksni marksisti i liberali, ove formacije pogrešno su dijagnosticirali kao feudalne. Dependisti, kasnije mondijalisti, Imanuel Volerstin i ostali, u ovoj debati odneli su prevagu, jer su na vreme shvatili, da se rečene formacije mogu posmatrati, sam o kao deo, (polu)periferija svetskog kapitalističkog sistema, te da su one zbog toga samo „feudal seeming", sam o izgledaju feudalno, a stvarno su (periferno) kapitalističke.

U vreme ove debate, Južna Amerika bila je izrazito negativna, Evropa izrazito pozitivna paradigma društvenog razvoja. U poslednjih četvrt veka, međutim, dva kontinenta, skoro da su zamenili mesta, Južna Amerika postala je umnogome pozitivna, Evropa sve više negativna. Ali je nalaz one debate ostao isti. Kvazi-feudalni stisak poznog kapitalizma danas se oseća, i u do skoro najprosperitetnijim zapadno-evropskim zemljama, ali je ovaj istorijski retro-trend, ipak, najjači na razuđenoj evropskoj periferiji. Na ratovima opustošenim zapadno-balkanskim „feudima" posebno. Latifundiji Mila Đukanovića među ovima pripada najistaknutije mesto.

Vladajuća propaganda tvrdi, da je Crna Gora, nakon procesa duge i teške

demo' na žal; konsc nog c as, vii poma

U2014. lika z puter u pre: građa vatncpropi

V

ipak ,' neštci Dana, pogle mno|

P

nikaUZ O]

i org mc i!

gig>na;,<_

dij o ra; a los

22

lijih de- Za-

avih lize, irali, >nije i, jer kao

toga rno)

ropareka,srikaone

ieća,ovaj:ato-Mila

eške

demokratske tranzicije, danas na pragu konsolidacije demokratije. Istina je, na žalost, sasvim obrnuta. Ono što je ovde i danas na pragu, da se definitivno konsoliduje, to je njihova latifundija, a ne naša demokratija. Zbog nepovolj- nog odnosa vanjskih i unutrašnjih snaga, evropske integracije ovde i danas, više pom ažu njihovoj latifundiji, da se legalizuje i konsoliduje, nego što pomažu nama, da ovaj retro-trend zaustavimo i preokrenemo.

U nekoj budućoj istoriji, lokalni izbori za Podgoricu, održani 25. maja2014., verovatno će biti označeni kao poslednja ili jedna od posleđnjih pri- lika za ovo zaustavljanje i preokretanje racionalnim, mirnim i demokratskim putem. To što je SDP izgleda odlučila da postane i direktna saučesnica DPS-a, u prevarnom, protiv-ustavnom i kriminalnom izneveravanju slobodne volje građana, već na prvim sledećim izborima, od strane samih građana, verovatno će biti kažnjeno. Ali, to za nas nije nikakva uteha. Ostaje gorčina zbog propuštene prilike. I zabrinutost zbog moguće alternative.

Već smo u četvrtom mesecu ove tužne i neverovatne storije. Iz mnoštva mračnih sekvenci i detalja, kojima kao da nema kraja, za sam kraj ćemo, ipak, izdvojiti jedan smešno-tužni detalj. Treći put ELP-a. U poslednjih sto i nešto godina, Treći put je imao i svoje teške početke, i svoje slavne vrhunce. Danas je on i u svetu više na izmaku, nego na snazi. Pa ipak, ono što je u tom pogledu ponudio ELP, predstavlja pravi mali, crni biser. Unikat, koji nadilazi mnoge, ako ne i sve slične, svetske ideološke bisere.

Po zakasneloj ali eksplicitnoj tvrdnji ELP-ovog kandidata za gradonačel- nika Podgorice, naime, sastavni, i to neizostavni deo ELP-ovog Trećeg puta, uz opoziciju, bio je i vladajući DPS. A upravo ovo, da se protiv korupcije i organizovanog kriminala ovde i danas, bori uz obavezno učešće DPS-a, moglo je da se pojmi, samo na dva načina. Ui kao gigantska glupost, ili lcao gigantska korupcija. Vi vidite sami, šta vam se od ovoga čini uverljivijim. Po našem mišljenju, ovolika glupost, ipak, nije (bila) moguća.

2. Treći putNa početku i kraju

U formalnoj logici, stvari su uvek ili-ili, „tertium non datur est". U dijalektičkoj logici, naprotiv, one su uvek i-i, ili, može i tako, ni-ni, dakle upravo ono treće. Filozofi, ipak, veoma dobro znaju, da formalna i dijalektička logika nisu u nepomirljivom sukobu, nego da samo „pokrivaju" različite

23

domene. Neuki sledbenici, a jo š više manipulatori dijalektike, ovu razliku ignorišu, pa, primenom dijalektičke, na domen formalne logike, zapadaju u smehopucatelne probleme.

A ispravna primena dijalektike Trećeg puta zaista je moćna. U istoriji, politici i međunarodnim odnosima, takva je bila politika nesvrstavanja [ Trećeg sveta u drugoj polovini X X veka, u kojoj je tadašnjoj SFRJ pripadalo j značajno mesto. O suštinskom nazadovanju Crne Gore i ostalih postjugo- j

slovenskih zemalja u poslednjih četvrt veka, najbolje svedoči činjenica, da su sve one, u ovom vremenu, temeljito odbacile, upravo ovu tekovinu (iako su, istovremeno, preuzele sve loše tekovine SFRJ, nereformisane, represivne bezbednosne aparate pre svega). Pogledajte samo sa koliko neskrivene aro- gancije, vladajući režim u Crnoj Gori, u svojoj militarističkoj NATO kam- panji, svakodnevno dočekuje Pokret za neutralnost Filipa Kovačevića, koji je jedan od retkih nastavljača politike nesvrstavanja ovde i danas.

Ipak, u poslednjih vek-dva, Treći put se najčešće vezuje za različite ali i m eđusobno bliske pokušaje, te manje ili veće uspehe i rezultate, u izgradnji jedne vrste ni-ni, ili, može i tako, i-i, mešovitog, kapitalističko-socijalističkog, tržišno-planskog ili socijalno-tržišnog sistema. Reč je o pokušajima i rezul- tatima, koje su, naravno u različitim vremenima, okolnostima i oblicima, ostvarivali, pre svega, evropski akteri, projekti i institucije, socijaldemokratija, evrokomunizam i EU, da pomenemo samo one najpoznatije.

I Treći put, međutim, ima svoje vreme. I to svoje vreme teških i kon- j

fuznih početaka, svoje vreme velikih i slavnih vrhunaca, i svoje vreme, opet, j

teških i konfuznih završetaka. Vreme početaka i vrhunaca Trećeg puta je za nam a i uglavnom poznato, vreme kraja ovog puta je vreme u kojem upravo i živimo i uglavnom nepoznato. Cak i u zemljama svoga zavičaja, Treći put je na izmaku. Poslednji takav pokušaj, onaj Bila Klintona iz SAD, Tonija Blera iz UK, i Gerharda Šredera iz SRN, teorijski elaboriran u knjizi The Third Way Entonija Gidensa, jednog od najznačajnijih sociologa našeg vremena, neslavno je propao. Ili je, preciznije rečeno, bezglasno abdicirao.

Alco je tako bilo u samim centrima, šta se onda moglo očekivati na periferiji svetskog sistema. U latifundiji Mila Đukanovića. N a kraju sveta i vremena. Pa upravo ono što smo sa takozvanim Trećim putem ELP, dobili od maja do septembra 2014., na lokalnim izborima u Podgorici. To nije bio čak ni zalazni, umorni i iscrpljeni, nego žalosno-smešni, karikaturalni Treći put.

Insistirati na DPS kao obaveznom sastavnom delu Trećeg puta, u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala, kao što je to na kraju precizirao

sam v koruri ne dij vremi gresiv to sai progr

3P

llja, il Evro] anali, koji i integi skoj t rečei

rvlackne'T,raći,odoip c :

tal ka ,c pu ' de .

dcbcka

ta.erc;rc ,

24

ku i u

ri-ija110

>0" da ko ne ro- m- ije

111 i Inji

og>ul-os-ija,

Dn- >et, i za avo t je era i ird ina,

eri-rre-

odčak>ut.)rbirao

sam vrh ELP, mogao je sam o neko ko je ili beskonačno glup ili beskonačno korumpiran, „tertium non datur est“, ovo je definitivno domen formalne a ne dijalektičke logike. A kada je na tome insistirao baš onaj akter, lcoji se celo vreme, onako arogantno, uobraženo i lažno predstavljao kao moderan, pro- gresivan i evropski, u podrazumevajuće pozitivnom smislu ovih reči, onda to samo dodatno govori o stepenu stvarne iscrpljenosti svake modernosti, progresivnosti i evropskosti, u našoj, pardon njihovoj latifundiji.

3. Crna Gora i Evropska unijaPod znakom pitanja

Uprkos svemu, za Crnu Goru su evropske integracije, još uvek, najbolja, ili, preciznije, najmanje loša opcija. Ali, da bi se ova opcija realizovala, Evropskoj uniji i Crnoj Gori, mora se pristupati otvorenih očiju. Realno, analitički i kritički. Samo na taj način, mogu se savladavati veliki problemi, koji more dva entiteta. Sa produžavanjem beskonačne dogmatike „evropskih integracija", koja je danas vladajuća, i u podgoričkoj oligarhjiji, i u briselskoj birokratiji, međutim, oni problemi, kao i opasnost da se do kraja potroši rečena opcija, postaju sve veći.

Da stvar bude jo š gora, rečena dogmatika nije dominantna samo u vladajućim političkim klasama, nego i u opozicionim, pa i alternativnim, nevladinim i intelektualnim krugovima Podgorice i Brisela. Tako je, primera radi, uz unutrašnju korupciju, upravo ova dogmatika, bila glavni „oslonac", odbijanja dve „progresivne" i „proevropske" grupacije, preciznije SDP i dela PCG, sve pod „svetim" imenom Evropskog lica Podgorice, da smene isto tako „progresivnu" i „proevropsku" DPS. Podsetimo se, po rečima samog kandidata za gradonačelnika Podgorice Evropskog lica Podgorice, „Treći put" ove dve grupacije, uključivao je u svoj sastav, i to kao obavezan sastavni deo, i sam DPS.

Uključivanje DPS u „Treći put", bilo je moguće samo uz pom oć pomenute dogmatike. Zaista, očekivati da bi se, uz aktivno učešće DPS, moglo uspešno boriti protiv korupcije i organizovanog kriminala, teško je razumeti, osim kao najfantastičniju fantaziju. Ali, znamo i to, čak i ispod najfantističnije fan- tazije, uvek se baškari neka realnost. U našem slučaju, dva (de)sakralizovana entiteta iz naslova ovog teksta. Latifundija Mila Đukanovića i Vajmarska Ev- ropa.

25

Koliko smokvinih stabala mora da strada da bi se ispod njihovog lista mogla sakriti Latifundija Mila Đukanovića? Pa sigurno ne manje nego što je neophodno za skrivanje Vajmarske Evrope. I to nije ni malo slučajno. Jedna i druga, neofeudalna Crna Gora, i padu sklona, poznokapitalistička, delom i sama neofeudalna, Vajmarska Evropa, deo su jednog istog, retrogradnog procesa. I sam o zajedno mogu rasti. Ili pasti.

Fenomenologija one prve, građanima Crne Gore, prilično je poznata. Ali to nije slučaj i sa fenomenologijom one druge. O Vajmarskoj Evropi kod nas se veoma malo zna. U samoj Evropi i svetu nije tako. Tamo je dogmatika ipak slabija, kritička svest razvijenija. N a osnovu novijih kritičkih analiza Imanu- ela Volerstina, Noam a Čom skog i Tarika Alija, ovde podsećam o samo na nekoliko njenih glavnih elemenata.

Najpre, to je veliko i retrogradno istorijsko pomeranje i isklizavanje EU, od relativno progresivne, levo-centrističke ili socijal-demokratske EU 1950-2000., ka sve više desnoj, pa i desno-ultradesnoj, „neoliberalnoj" EU 2000- 2014. Zatim, unutar ovoga, posebno uspon nove fašističke desnice. Teško je zaboraviti, rast grčke neofašističke Zlatne zore, došao je kao direktan rezultat napora odnosno uterivanja lihvarskih dugova takozvane Trojke, EK, ECB i MMF. Najzad, isto tako snažan uspon (ultra)desnih, ksenofobih i anti-imi- grantskih snaga, čak i u tradicionalno otvorenim, skandinavskim zemljama. Ovako bi mogli da ređamo još.

Ali je i ovoliko dovoljno. Kao i ona iz prve polovine X X veka, i današnja Vajmarska Evropa, još uvek je relativno demokratska, mada iznutra već temeljito kapitalistički razrovana, polarizovana i oslabljena. Sldona fašističkom ili nekom sličnom padu. I kao takva, pravi „integracioni" okvir za Latifundiju Mila Đukanovića. I za sve slične neofeudalne entitete na periferiji Evrope. Otvaranje očiju, analiza realnosti, podizanje kritičke svesti, prvi je korak, ka zaustavljanju ovog retro-trenda. I u maloj Crnoj Gori i u velikoj Evropskoj uniji.

4. Evropa i Južna AmerikaU XX i XXI veku

Velika promena, koja je započela sa krajem hladnog rata, pre četvrt veka, ima dva aspekta. Kvantitativni i kvalitativni. Dok je prvi uglavnom poznat, o drugom se manje zna.

26

Oko kvantitativnog aspekta, gotovo da i nema spora. Poslednjih četvrt veka obeležava prelazak iz starog, bipolarnog, u novo, multipolarno stanje. A u ovom novom stanju, opet, najmanje je sporna, pojava novih aktera, G20 i BRICS na primer. Na ovo se nadovezuje i promena kvantiteta moći, relativno opadanje hegemonije SAD, Zapada i NATO, i istovremeni relativni porast moći novih zona i aktera, Pacifika, Azije i Kine posebno.

U ovom tekstu, međutim, više ćemo se baviti onim drugim, manje poznatim, kvalitativnim aspektom promene. I ovaj aspekt ima više pojavnih formi, ali je među ovima verovatno najmarkantnija JEDNA (NE)OČEKIVANA IN- VERZIJA. Zamena mesta između Evrope i Južne Amerike, koja se dogodila krajem XX, početkom XXI veku.

O d sredine do kraja XX veka, naime, Evropa je bila paradigma uspešnog, dinamičnog i progresivnog razvoja, Južna Amerika obrnuto, paradigma neuspešnog, zavisnog i oligarhijskog „razvoja nerazvoja" (Andre Gunder Frank). Do zamene mesta dolazi posle kraja hladnog rata. Evropa se sve više pomera, od levo-centrističkog, mešovitog, socijalno-tržišnog modela razvoja, ka desnom, desno-centrističkom, pa i desno-ultradesnom mođelu (ne)razvoja, Južna Amerika obrnuto, ka jednom sve više levo-centrističkom, narodnom i progresivnom modelu razvoja.

Pa ipak, nakon svega, ne bi trebalo žuriti sa zaključcima. I to najpre zbog toga što su zatečene razlike između dva kontinenta toliko velike da je veliko i pitanje da li će se i kada one anulirati a pogotovo preokrenuti. A zatim, i još više, zbog toga što je budućnost koja je počela, krajnje ambivalentna, otvorena i neizvesna. Posebno ona dalja. Po Imanuelu Volerstinu, a on se da- Ijom budućnošću najviše bavio, sredinom XXI veka treba očekivati prelazak iz poznog kapitalizma u neki novi, lošiji ili bolji (i to je uvek otvoreno), ali svakako nekapitalistički istorijski sistem. A u ovoj vrsti polumilenijumske, istorijsko-sistemske, mega-promene, stepen neizvesnosti je najveći.

Redovni čitalac Monitora verovatno već pogađa, sva ova priča ovde nije ispričana toliko radi Evrope, Južne Amerike i ostalog sveta, koliko radi naše jedine, male i najvoljenije Crne Gore. I njene, i naše, najgore vlasti ikada. Zbog čega? Pa evo, zapitajmo se najpre, šta u njenoj, odnosno našoj aktuelnoj spoljnoj politici, možemo uopšte da pronađemo, od one naše aktuelne i globalne multipolarnosti, i od one naše aktuelne i globalne zamene?

Ništa, ili, još gore, sve suprotno od toga. Primera radi, relativno inteligentna argumentacija za učlanjenje Crne Gore u NATO, mogla bi ovu opciju da zagovara, kao, recimo, opciju koja je manje loša od plutanja u divljem

27

multipolarizmu, ili od učlanjenja u nešto još lošije od NATO. Ali ne, oli- jgarhija Mila Đukanovića, NATO-maniju upotrebljava, kao pravi mali hladni |rat, protiv svojih unutrašnjih kritičara i oponenata. !

Još gore, u jednoj vrsti NATO-manije je i najveći deo opozicije i al- \ternative, koji se predstavlja kao napredan. Pa se tako dolazi do krajnje !deprimirajućeg stanja, u kojem u Crnoj Gori danas ima manje razložne kri- j

tike, rezerve i alternative u odnosu na NATO, nego u sam om NATO, odnosno krugovima bliskim NATO (što se lako može proveriti ukoliko se pažljivo pročita samo par poslednjih godišta Foreign Affairs-a).

A to već nije sam o stvar loše vlasti, nego i stvar loše političke, pa i intelektualne elite uopšte. Ne sam o „socijalizam", i NATO će izgleda najduže sjajiti na nebu naše jedine, male i najvoljenije. Kao ona daleka zvezda koja sjaji i milionima godina nakon što se ugasi.

28

Cetiri mantreMonitor, 3., 10., 17. i 24. oktobar 2014.

V

1. Rupa u glaviPosle udara

O udaru svedoči Afera snimak u bezbroj pojavnih oblika, o rupi u glavi dominantne poruke vladajućih, ali i ne malog broja opozicionih, nevladinih i međunarodnih aktera.

U beskonačnom nizu mračnih izdanja, od onog inicijalnog snimka sa sam og vrha vlasti i kriminala, preko nebrojanih lokalnih priča, do potonjeg prevarnog ishoda podgoričkih izbora, Afera snimak razotkriva vrh vlasti, kao najopasniju zločinačku organizaciju, koja svakodnevno i neometano radi protiv samih „osnova ustavnog uređenja", odnosno protiv „slobodne volje građana", kako to eksplicitno i precizno definiše i inkriminiše Krivični zakonik Crne Gore.

Sve ispod ovoga je rupa u glavi. Neadekvatna ili nedovoljna svest. Nesvest ili iskrivljena svest. A spektar ove nesvesti ili iskrivljene svesti, zastrašujuće je širok, i ide od totalnog izvrtanja i ignorisanja realnosti, do najrazličitijih oblika poluistina, po obrascu koji je u logici poznat kao greška p ars pro toto.

„Uspeh" i „pobeda", najpoznatiji su oblici totalnog izvrtanja i ignorisanja realnosti, zato što oni, kao i tužilaštvo kojeg nema, u potpunosti ignorišu dokaze o kriminalnoj prirodi i delatnosti ove vlasti, pa još pri tome u potpunosti i izvrću stvari, kvalifikujući ove kao veliki „uspeh" i „pobedu", a ne kao ono što oni stvarno jesu, najopasniji kriminal i bezakonje. „Analitičari", koji ovo, ovde i danas, svakodnevno, svesno i neumorno čine, treba da znaju, kada se naši vrhovi vlasti i kriminala, naši „integralni igrači" dakle, konačno procesiraju, njihove neprofesionalne „analize" s pravom će biti tretirane kao

29

saučesništvo a ne kao sloboda profesije.Poluistine su još brojnije i malignije. „Nedostaci opozicije", „opozicija

jednaka vlasti", „opozicija lošija i od vlasti", i njirria slične, sve one u sebi, naravno, sadrže deo istine, ali i taj deo postaje laž u funkciji vlasti, kada prećute ostatak, a time i celu istinu (još od G. V. F. Hegela znamo, istina je ili cela ili je nema).

Niz izvrtanja, neistina i poluistina koje danas preplavljuju Crnu Goru, mogli bi da ređamo dalje, ali nema potrebe za tim, čitaocima Monitora ovaj niz veoma dobro je poznat. Umesto toga, bolje se makar ukratko osvrnuti, na još najmanje dve važne stvari.

Prvo, na neobičnu raširenost ovde opisanih i sličnih neistina i poluistina. Reč je o sto odsto vladajućih, ali i najmanje pedeset odsto opozicionih i nevladinih poruka (međunarodni faktor, posebno EU/EK, još uvek ćuti i čeka). Otkuda ovolika, enormna raširenost, rupa u glavi vlasti i podložnika? Umesto detaljnije elaboracije, evo sam o jedne, ali ozbiljne i kredibilne hipoteze: najviše pedeset odsto ove rupe može da objasni korupcija, najmanje pedeset odsto strah da se direktno pogleda u lice čudovišta.

I drugo, makar ukratko, valja se osvrnuti, i na moguće, pa i verovatne konsekvence, daljeg odbijanja, da se sa čudovištem suoči. I ovde sledi jedna ozbiljna i kredibilna hipoteza. Koja upozorava na izuzetno dijalektičku pa i dramatičnu prirodu našeg aktuelnog momenta. Na kratak rok, kaže ova hipoteza, odbijanje da se suoči sa našim čudovištem, produžava stabilnost, na srednji i duži rok, ovo isto odbijanje donosi opasnu nestabilnost. Ali važi i obrnuto, na kratak rok, rečeno suočavanje donosi nestabilnost, na srednji i duži rok stabilnost. Pri svemu tome, treba znati jo š i to, da naše čudovište, koje, sećate li se, ,,po Jusufovoj formuli" „obesmišljava izbore" (sve citati iz sam og vrha vlasti), nije Levijatan, čudovište poretka, nego ono mnogo opasnije i gore, Behemot, čudovište ne-poretka.

2. Logika u kvaru„Nedostatak političke volje za borbu protiv korupcije i organizovanog

kriminala''

„Nedostatak političke volje za borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala" sigurno je jedna od najraširenijih ako ne i najraširenija politička fraza naših dana. Rođena je u takozvanim Izveštajima o napretku Evropske

30

komisije, ali je prihvaćena i u devedeset odsto domaćih krugova, od celokupne vlasti, preko dela opozicije, do najvećeg dela takozvanog nevladinog sektora.

S druge strane, u rečenoj frazi, očigledan je nedostatak elementarne logike. Elementarne, zbog tog što logika, kao nauka o ispravnom mišljenju, među nekoliko najznačajnijih, elementarnih pravila, ima i ono koje nalaže da se pojave definišu pozitivno a ne negativno (kako to radi naš „neđostatak političke volje").

Zastrašujuće, pandemijske razmere rečenog kvara, međutim, ne mogu da se objasne sam o uz pom oć logike. Za objašnjenje logičkog kvara ovolikih razmera neophodna je pom oć društvene i političke patologije. Logika u kvaru samo je vrh ledenog brega. Nedostatalc logike, izraz dubljeg, društvenog i političkog nedostatka.

A da bi do ovog, dubljeg nedostaka došli, za početak, dovoljno je da se samo zapitamo, pa dobro, ukoliko, eto, imamo taj toliko rašireni i štetni „nedostatak političke volje za borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala“, a koju onda političku volju, u logički ispravnom, pozitivnom smislu te reči, ovde i danas, uopšte imamo. Odgovor na ovo pitanje svima je poznat, to je upravo suprotna, ničeanski rečeno, VOLJA ZA M O Ć KORUPCIJE I OR- GANIZOVANOG KRIMINALA, ali o ovoj, po prirodi stvari, govore samo retki, nekorumpirani i hrabri.

U novije vreme, ovu skrivenu, ali brutalnu volju, na pozitivan način, najbolje su razotkrili, Afera snimak, u više izdanja 2012-2014., i Naim Moizes, u članku „Mafia States", Mafijaške države, u majsko-junskom broju Foreign Affairs za 2012. Naim M oizes razotkrio je i jedan relativno novi fenomen. Takozvanog „integralnog igrača". Koji prevazilazi klasični organizovani kriminal, to jest uticaj organizovanog kriminala na vlast. Kako mu i samo ime kaže, „integralni igrač" više nije samo uticaj, nego već i potpuna fuzija, integracija, ujedinjavanje vrhova vlasti i vrhova organizovanog kriminala.

U slučaju Crne Gore, ime ove integracije je Milo Đukanović. Posle članka Naima M oizesa, za to zna i čitav svet, posle Afere snimak za to postoje i notorni dokazi. Ima dokaza, ali nema tužilaštva, to jest i tužilaštvo, i cela „država", taj pompezni skup zarobljenih institucija, deo su našeg „integralnog igrača".

Rečju, upravo „integralni igrač" je ono strašno čudovište, u koje samo retki, nekorumpirani i hrabri, imaju smelosti da pogledaju. I da mu izgovore ime. Ostali nastavljaju da govore o „nedostatku političke volje".

31

N a kraju, i nešto koliko-toliko ohrabrujuće. Ako ništa drugo, noviji razvoj doneo je izvesno, makar delimično razjašnjavanje. Posle nekoliko meseci stvarnog ili simuliranog premišljanja, jedan domaći akter takozvanog Trećeg puta, (ne)slavni „jezičak na vagi", SDP, na kraju je odlučio da, ipak, ostane odnosno postane „integralni igrač". Još samo da vidimo šta će da odluči (sve) : moćna EU odnosno EK. Ostane li i dalje na „nedostatku političke volje" i j sličnim praznim frazama, i sam a će postati odnosno ostati deo našeg „inte- j gralnog igrača".

3. Kovači lažnog progresaPosveta Zoranu Vidakoviću

Vreme je najbolji sudija. Zoran Vidaković bio je jedan od najznačajnijih jugoslovenskih sociologa druge polovine XX veka. Pre punih četrdeset godina, danas već daleke 1974., objavio je Kovače lažnog progresa. Kritiku teh- nokratije koja je sa protekom vremena samo dobila na vrednosti.

U vreme Zorana Vidakovića, tehnokratija je bila upravljačka frakcija oligarhijskog etatizma, sakrivena iza ideologije i retorike „samoupravnog socijalizma", danas je ona upravljačka frakcija oligarhijskog kapitalizma, sakrivena iza ideologije i retorike „neoliberalne ekonomije". Svejedno, glavni mehanizmi ostali su isti. Posebno dva. Prvi, konfuzija između samog po sebi nespornog, čak eksponencijalnog naučno-tehnološkog progresa, na jednoj, i ( krajnje problematične, u najboljem slučaju veoma spore, linearne, a moguće, 1 pa i verovatno, stagnantne, ili, čak, nazadnjačke moralno-političke dinamike [ čoveka, na drugoj strani. I drugi, manje ili više rafinirano, ali u svakom slučaju manipulativno korišćenje dogme lažnog progresa, za maskiranje i prikrivanje stvarnog nazadovanja.

„Neoliberalna ekonomija" oligarhijskog kapitalizma, u svetu je zavladala pre oko trideset godina, sa M aragertom Tačer u UI< i Ronaldom Reganom u SAD, kod nas nešto kasnije, sa Milom Đukanovićem i ostalima. Krizu i kolaps, ovaj sistem doživljava od 2008. do danas, ali nikako da ga i stvarno doživi do kraja, pored ostalog, ili, možda, pre svega ostalog, zbog toga što je žrtva tog sistema, u poslednjih desetak godina, postala i sama EU, ranije superiorna, socijal-demokratska, socijalno-tržišna alternativa, sada i sama „neoliberalna ekonomija". Ovo se najbolje vidi na pogoršanju realnog položaja, dve glavne žrtve sistema, proletera i žena.

ekon( odno klasn mani i skri nog 1 svets kapit

S

nom,oblikneopKojisve c:odbi,pnogsamcjdrug-

borkrodr

P ° d f

p c «k c e

ig; Pe .

š e ;;i

P r :p .

32

Najpre, proleteri. U poslednjih deset-petnaest godina, „neoliberalna ekonomija" EU odnosno EK, gotovo u potpunosti je razorila, stalni radni odnos, prava iz ovog odnosa, i ostale najznačajnije tekovine proleterske klasne borbe i progresa XIX i XX veka. I sve to, naravno, uz pomoć ona dva manipulativna, ali brutalna mehanizma, konfuzije između tehnike i morala, i skrivanja stvarnog nazadovanja iza lažnog progresa. Uz pom oć „fleksibil- nog tržišta radne snage". I uz pom oć Trojke (EK, ECB, MMF). Evropske i svetske finansijske policije zadužene za (ako treba i fašističko) uterivanje kapitalističkih dugova i profita.

Slično, žene. Zajedno sa radnicima, najveće žrtve „neoliberalne ekonomije". Najdiskriminisanije u okviru rada na određeno vreme i drugih oblika novoustanovljenog i nametnutog prekarijata. I u okviru politike neopatrijarhata. Kao takve, i najsjajnije ogledalo, sve hipokrizije sistema. Koji i ovih dana u Crnoj Gori najavljuje relativno visoke novčane kazne, za sve one koji ne koriste rodno senzitivni jezik odnosno govor, ali zato uporno odbija da inkriminiše neisplaćivanje ionako mizernih plata ženskog i ukupnog prekarijata od strane privilegovanih poslodavaca, da o realnom a ne samo retoričkom obezbeđivanju takozvanih ženskih kvota u parlamentu i drugim institucijama vlasti i ne govorimo.

Tek da se zna, šta kapitalistička oligarhija dopušta, a šta ne. Pa neka borkinje i borci za ženska i ljudska prava vide, šta je važnije, društvena i rodna suština, celina i istina, ili komesarsko-ministarska i ostala briselsko- podgorička hipokrizija.

4. Gospodari polarizacijeIzmeđu nasilja i hipokrizije

Etničke, političke i slične polarizacije, samo su spoljašnji izraz dubljih poremećaja, koji se zbivaju u unutrašnjosti društva. Politike depolarizacije, koje retorički zagovaraju prevladavanje polarizacije, ali pri tome faktički ignorišu ove dublje poremećaje, osuđene su na neuspeh. Ili na nešto još gore. Pa i na to, da same postanu deo polarizacije.

Upravo ovo poslednje, dogodilo se ambasadorki Janini Hrebičkovoj, šefici Misije OEBS u Crnoj Gori, kada je, pre samo nekoliko sedmica, najpre, hvalevredno, retorički osudila polarizacije u današnjoj Crnoj Gori, posebno one između vlasti i medija, ali odmah zatim zauzela stav koji je

33

bio nepodnošljivo pristrasan u korist vlasti. Odgovor nije izostao. Željko Ivanović, direktor Vijesti, pre nekoliko godina i sam žrtva nikada rasvetljen- og, dakle po svemu sudeći naručenog režimskog irasilja, ovakav stav s pravom je prokomentarisao kao „izjednačavanje dželata i žrtve".

Doduše, od Misije OEBS u Crnoj Gori, verovatno se više nije ni moglo očekivati. Od svih nemuštih, pa i saučesničkih međunarodnih organizacija u Crnoj Gori, ova je bila najnemuštija i najsaučesničkija. Ne retko siguran oslonac, korupcijom i organizovanim kriminalom „integrisanog" vrha crnogorske vlasti. I to ne sam o u oblasti medija. Jednako loš, ako ne i lošiji bilans, Misija OEBS u Crnoj Gori, ima u oblasti izbora. U osudi Afere snimak, nije se pokazala ni Evropska komisija, ali je ona, u ovoj stvari, makar nešto ura- dila. Misija OEBS u Crnoj Gori ni toliko.

Mediji i izbori, međutim, upućuju na dublje, pa i najdublje izvore polarizacija. Njihov najdublji izvor, to treba odmah reći, jeste sam vladajući sistem. Sistem poznog kapitalizma. Koji je oligarhijski, dekadentan i violen- tan. A na periferiji, pa i u Crnoj Gori, u svemu ovome, još i ekstreman. Iz ovog konkretnog sistema, nužno i zakonito dolaze klasne, ali i sve ostale polarizacije. I njihove brojne i složene interakcije.

Kako na ove polarizacije reaguju sistem, vlast i alternativa? Svako prema svom posebnom položaju i interesu. Jedan deo sistema i vlasti misli da se polarizacije mogu beskonačno instrumentalizovati a po potrebi i gušiti silom, drugi je spreman na koliku-toliku toleranciju i kompromis. Prvima alternativa mora odgovoriti borbom i otporom, drugima dijalogom i depolarizaci- jom. Ali pri tome mora znati, da i ovi drugi imaju sistemski limit, koji ona ne sm e da prihvati. O tome je nedavno odlično pisala Arundati Roj, u tekstu0 takozvanom nevladinom svetu, jer upravo to je svet iz kojeg u najvećem broju dolaze ovi drugi.

Promena ovog sistema, stvar je narednih nekoliko decenija a ne godina. Pred svima nama je duga i teška borba a ne revolucija shvaćena kao dan D. Ali je jedno već sada sasvim izvesno. Ovaj sistem se više ne može reformisati. Njegove polarizacije ukrotiti. Nasilje i hipokrizija su njegove jedine opcije. Nenasilni otpor i nužna odbrana jedini odgovori. Zato se treba dobro pri- premiti. Kada nam međunarodni podržavaoci nasilničke vlasti sledeći put kažu, kako se sa ovakvom vlašću moramo depolarizovati, treba im jasno odgovoriti kako to nije moguće, zbog toga što su upravo ove i ovakve vlasti, ali1 oni sami, njihovi međunarodni podržavaoci, ne sam o glavni proizvođači, nego i najbeskrupulozniji gospodari i manipulatori polarizacija.

34

Četiri akteraMonitor, 21. i 28. novembar i 5. i 12. decembar 2014.

1. OligarsiTajna predugog trajanja

Oligarsi, Podložnici, Slobodnjaci, Briselci. Ovo su glavni akteri naše aktuelne crnogorske (ali i evropske i svetske) drame. Naše „tranzicije". U ovom, i u naredna tri teksta Altervizije, slede njihovi karakteristični profili.

Od rečenih aktera, crnogorski oligarsi su svakako najpoznatiji. I to, naravno, ne zbog neke njihove posebne vrline ili zasluge, kako to oni sami o sebi preskromno vole da kažu, nego zbog njihovog sasvim banalnog, dugog i predugog trajanja.

Kada je reč o budućnosti, kao nastavku ovog trajanja, uobičajeno je razlikovanje na kratak rok od jedne do pet, i dug rok od trideset do četrdeset godina. Ovo razlikovanje, sasvim je umesno, pa ćemo ga i mi primeniti na naše aktere.

Pogledajmo najpre kratak rok od jedne do pet godina. Šta se u ovom vremenu od naših oligarha može očekivati? U najvećoj meri, odgovor na ovo pitanje, sadržan je u prohujalih dvadesetpet godina. To je ekstremno nasilje.

U vladajućoj propagandi, podgoričkoj, ali i briselskoj, vašingtonskoj, moskovskoj, i ostaloj (što samo odaje globalno-lokalnu povezanost oligarhije), međutim, ništa od ovoga. Umesto ekstremnog nasilja, „sposobnost", čak „liderstvo" u „reformama" i „integracijama", štogod ovo, inače, značilo.

Ali se nasilje o kojem je reč, ne može sakriti. Dosije naše oligarhije, više je nego mračan. Najpre, magnum krimen jedan, veliki zločin postjugoslovenskih ratova 1990-ih, putem lcojih se ova oligarhija uspinje na vlast. A zatim, i magnum krimen dva, veliki zločin pljačkaških privatizacija, visoke korupcije

35

i organizovanog kriminala 2000-ih, putem kojih ona nastoji da se stabilizuje i konsoliduje.

Ne treba biti prorok, pa pretpostaviti, da će ova, čak i personalno, manje ili više ista oligarhija, u vremenu koje je pred nama, ovako osvojenu vlast, biti spremna da brani na isti način, dakle svim sredstvima, pa i ekstrem- < nim nasiljem. Domaći podložnici i međunarodni podržavaoci ove oligarhije, j

saučesnici su ovog nasilja, pa se od njih, nešto drugo i bolje, ni ne može očekivati. Najveći teret i dalje će nositi domaća antiratna i antioligarhijska alternativa. O spremnosti za ekstremno nasilje vladajuće oligarhije, ona mora da vodi računa. Suočena sa ovakvom vlašću, alternativa mora biti spremna na dugu i nenasilnu borbu.

Dug rok od trideset do četrdeset godina nosi mnogo veći stepen otvore- nosti i neizvesnosti (nego kratki rok od jedne do pet godina). Ali je i u ovom, dugom roku, uloga Crne Gore različita. N a sam om početku, ova uloga je značajna, za konačni ishod, ona je, najblaže rečeno, nevelika.

Na sam om početku, to jest danas, početkom XXI veka, vladajuća crno- gorska oligarhija, neofeudalno je značajna, čak paradigmatična. U većini kritičkih teorija, među ovima i u teoriji svetskog sistema američkog sociologa Imanuela Volerstina, naime, upravo je jedna vrsta neofeudalizma, kombinovana sa jednom vrstom neofašizma, viđena kao najozbiljnija nazadnjačka pretnja savremenom svetskom sistemu, na kraju njegove duge j

krize, koji će uslediti sredinom XXI veka. Zbog dvostruke periferije kojoj pri- f pada, periferije prostora, Zapadnog Balkana, te periferije vremena, poznog j

kapitalizma, neofeudalna plus neofašistička tendencija odnosno pretnja, j

najrazvijenija je upravo u Crnoj Gori, i sličnim, dvostruko perifernim en- ! titetima. Toliko o zaslugama, sposobnostim a i liderstvima, našeg vrhovnog oligarha, i njegovog svekolikog, domaćeg i međunarodnog personala.

Za konačni ishod, međutim, uloga Crne Gore biće nevelika, da ne kažem minorna. Ovde ne treba imati nikakvih iluzija. O konačnom ishodu velike, polumilenijumske, svetsko-sistemske tranzicije, u narednih nekoliko decenija, odlučivaće svet, a Crna Gora samo kao njegov sastavni i nerazdvojni deo.

2. PodložniciMasovna baza, diskrecija i beda neofeudalizma

Oligarsi predstavljaju ekskluzivne vrhove, sjaj i obilje, podložnici maso-

vnu bazu, diskreciju i bedu neofeudalizma. Uz onu kriminalnu, Afera snimak rasvetlila je i ovu, manje poznatu, ali ne manje značajnu, sociološku stranu sistema.

Za budućnost ovog sistema, nije manje značajno njegovo pasivno stanje, neofeudalno prihvatanje podložnika, od njegovog aktivnog stanja, kriminal- ne determinacije oligarha. Nakon svega, pravo, najvažnije i najzastrašujućije pitanje, jeste pitanje, koliko je daleko, široko i duboko, otišao ovaj dvostruki proces. Pokaže li se da je on zahvatio najveći deo, recimo dve trećine celokupnog društvenog tela, a indikacija u tom pravcu, na žalost, ima, onda će izlazak iz ovog sistema, biti veoma, veoma težak.

U momentima kada su pomenute indikacije bile posebno jasne i jake, najangažovaniji i najbolji predstavnici crnogorske opozicije i alternative, izrazili su i odgovarajuće stavove, osude i strahove. Uz porast realizma, koji je u svakom slučaju bio dobrodošao, međutim, došlo je i do određenih preterivanja.

Prvo takvo, bilo je ono, koje je osuđivalo sam „narod". Preterivanje koje je pravilo standardnu grešku hipergeneralizacije. Koje je zaboravljalo da se prekor o kojem je reč odnosi sam o na deo a ne i na celokupni narod. Te koje je pritom od odgovornosti u potpunosti oslobađalo samu opoziciju i alternativu.

Drugo preterivanje pravilo je suprotnu grešku. Takođe grešku hipergeneralizacije. Samo što je sada odgovornost bila drugačije raspoređena. Sva krivica na adresu opozicije a sva nevinost na adresu (opet) nediferenciranog „naroda". Nediferenciranog, nerealnog i nepostojećeg građanina odnosno građanke. „Uspavane lepotice" koja, kao, sam o čeka princa iz opozicije. Poljubac odnosno izbornu ponudu koja nikako da stigne.

Uprkos svim razlikama, međutim, dva preterivanja dele iste pogrešne premise. Zato što predstavljaju samo dva različita oblika vladajuće ideologije. Vladajuće dogme progresa. U ovoj dogmi, kako joj i sam o ime kaže, mesta ima samo za progres, i to isključivo onaj racionalni, evolutivni i unilinearni. U njoj nema mesta za neofeudalizam, i druge retrogradne alternative. Ukoliko i govori o neofeudalizmu, to nije u budućnosti, nego u prošlosti, zaostaloj na periferiji svetskog prostora i vremena. U Africi, Islamu, na Balkanu. Zbog toga ova dogma ne retko završava u zapadnjačkom (kulturnom) rasizmu.

Dogm a progresa je neprijatelj progresa. Koliko god ovo na prvi pogled izgledalo paradoksalno, nije tako. Mehanizam neprijateljstva o kojem je reč izgleda ovako. Ukoliko verujete u dogmu progresa, uvek ćete sebe lako ube-

37

diti u to, da nije neophodno, da se za progres borite. A ukoliko se za progres ne borite, verovatnoća da će se progres uopšte dogoditi, utoliko je slabija i manja. Ukoliko nas je istorija ičemu naučila, onda je to upravo spoznaja, da je progres sam o moguć, ne i zagarantovan. Borba za progres, bitan je uslov j progresa. U tom smislu, dogm a progresa jeste neprijatelj progresa. I to naj- [ podmukliji i najopasniji od svih. j

Primenjena na neofeudalizam, dijalektika progresa, koja je upravo izložena, zahteva proširivanje i poboljšavanje epistemološke svesti. Analitičko otvaranje za negativne, ne samo za pozitivne alternative. Ra- zumevanje, ne sam o osudu. Patologiju, ne samo normu. Ne postupi li se ovako, i sam a nauka, analiza i novinarstvo, radiće za regres, ne za progres, za oligarhe i podložnike, ne za građane i građanke, za klijentelizam, ne za demos, za neofeudalizam, ne za novi kreativni odgovor. Sredina XXI veka nije daleko.

3. SlobodnjaciProtiv frustracije i depresije

Slobodnjaci su bili slobodni seljaci, koji su, u vreme poznog feudalizma, odnosno ranog kapitalizma, pre oko trista godina, u Engleskoj, i u drugim zemljama Zapadne Evrope, uspevali da odole mehanizmima neslobode. Terminom slobodnjaci, u ovom tekstu, označavaju se svi oni, pripadnici različitih društvenih grupa i profesija, koji ovde i danas, u neofeudalnom poretku Mila Đukanovića, i u sličnim poretcim a neslobode, na periferiji Ev- rope i sveta, na početku XXI veka, uspevaju da odole, sličnim mehanizmima neslobode.

A broj slobodnjaka ovde i danas uopšte nije onoliko mali koliko se to j obično mislu. U tom smislu nema razloga za bilo kakvu frustraciju i depre- ; siju. Naprotiv. Crna Gora Mila Đukanovića jeste jedina zemlja u našem delu ; sveta, pa i šire, u kojoj, u poslednjih četvrt veka, nije došlo do demokratske : smene vlasti, ali čak i u ovakvoj Crnoj Gori, postoje najmanje dva razloga, ; koji govore u počast naših današnjih siobođnjaka.

Prvi je čisto kvantitativni. Stvarni odnos snaga između neofeudalaca i slobodnjaka u Crnoj Gori, u svih ovih dvadesetpet godina, naime, uopšte nije (bio) onako nepovoljan za ove druge, kako to svakodnevno sugeriše vladajuća propaganda. Približan rezultat izbora u ovih dvadesetpet godina,

zaprtrećuveitolil«taloi

bori A is dok; niza

neleska.tarnIega:

tere, i alt'jt i Z£;

je či sam

I pc

razl četv slcb nj u< U u

sloi; rs < i

pri; rsn i \k( :

38

zapravo je (bio) sledeći, jedna trećina apstinenata, jedna trećina vlasti, jedna trećina slobodnjaka. Znamo, na ovaj ili onaj način, ona jedna trećina vlasti, uvek je bila nešto veća, od one druge dve trećine. U svakom slučaju, taman toliko, da uz pom oć svekolikog postizbornog, koalicionog, koruptivnog i ostalog inžinjeringa, onu trećinu slobodnjaka, u potpunosti poništi.

I tako sve do poslednjih parlamentarnih, predsedničkih i podgoričkih izbora, 2012-2014. Kada je spala i poslednja maska postizbornog inžinjeringa. A ispod nje se ukazalo ružno lice krađe i nasilja. Afera snimak. Neposređni dokaz najveće dokazne snage. Vrh vlasti kao najopasnija zločinačka organizacija. „Obesmišljavanje izbora" (Ranko Krivokapić).

Tako da više uopšte nije sporno. Vlast Mila Đukanovića je apsolutno nelegitimna. I nelegalna. Protivustavna i nezakonita. Uzurpatorska i tiran- ska. Smena ove i ovakve vlasti, svim demokratskim sredstvima, parlamentarnim i vanparlamentarnim, uslov je svih uslova, povratka legitimnosti i legalnosti, slobode i vladavine prava. Za slobodnjake, i za sve ostale.

Problem koji ostaje, jeste problem (ne)nasilja. Nasilje je privilegovani teren režima. Ratnog tabora 1990-ih. Sive zone 2000-ih. Zbog toga opozicija i alternativa ne smeju prihvatiti da igraju na ovom terenu. Moraju se izbori- ti za teren nenasilja, na kojem se ovaj režim ne snalazi. Naravno, od kada je čoveka, nužna odbrana jeste nesporno pravo. Ali sve pre toga mora biti samodisciplina nenasilja. Teška borba. Još teža disciplina.

Na kraju, kao ohrabrenje u ovoj teškoj borbi, jo š jedna mala velika počast. I pohvala crnogorskim i sličnim slobodnjacima. (To je onaj drugi od dva razloga protiv depresije i frustracije.) Počast i pohvala, koju je, pre više od četvrt veka, Danilo Kiš izrekao na adresu tadašnjih ruskih i istočnoevropskih slobodnjaka. Njegov argument važi i danas. U uslovima slobode, biti slobodnjak, ne zahteva neki poseban napor i žrtvu, tamo je to kao neka vrsta rutine. U uslovima neslobode, pa i u Crnoj Gori Mila Đukanovića, naprotiv, biti slobodnjak, zahteva upravo to, nekada čak i više od toga. Zbog toga crnogorski i slični slobodnjaci nemaju razloga da se pred svojim zapadnim i ostalim prijateljima osećaju inferiorno. Naprotiv. Zar Vanja Ćalović, heroina crnogo- rskih slobodnjaka, odnosno slobodnjakinja, na primer, već sada ne zaslužuje, neko od najvećih svetskih, ne samo regionalnih, priznanja za borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala.

39

4. BriselciN aši novi komesari

Čak i u najrazvijenijim državama savremenog sveta, globalizacija je u velikoj meri relativizovala, ono staro razlikovanje, između takozvanih spoljašnjih i unutrašnjih faktora razvoja. U malim, nerazvijenim i zavisnim državama, a takva je i naša m ala velika Crna Gora, međutim, ova relativ- izacija, otišla je najdalje. Zbog toga je i pitanje, da li na ovaj razvoj, više utiču naši unutrašnji Oligarsi, Podložnici i Slobodnjaci, ili naši vanjski Briselci, Vašingtonci i Moskovci, više retoričko, nego stvarno.

Ali je naša vanjska zavisnost, samo spoljašnji izraz naše unutrašnje slabosti. A i jedna i druga su, opet, izvor naše (ne)skrivljene inferiornosti. Gotovo potpune nekritičnosti, ili samo selektivne, oligarhijske, sećate li se one nedavne „islandske" kritičnosti, prema takozvanom vanjskom, posebno briselskom faktoru. Tako da se, u devedeset procenata našeg ukupnog, vladinog i nevladinog, vladajućeg i opozicionog, ekpertskog i laičkog sveta, Briselci percipiraju i tretiraju, kao neka vrsta polubožanstava.

A ovi to ni u kom slučaju nisu. Nego su, kao i svi drugi, ljudi od krvi i mesa. Kompleksni, ambivalentni, kontradiktorni. Džekilihajldovski konsti- tuisani. Birokratski posvećeni. Komesarski revni. S obzirom na to da su njihove vrline dobro poznate, pa i umnogome precenjene, u nastavku ću ukazati samo na njihove, makar kod nas, manje poznate, ali ne manje značajne limite. I to na tri takva glavna. N a deficit demokratije, faktor korupcije, i uspon desnice.

Reč je o limitima koji su međusobno tesno povezani. Prva dva su inicijal- ni i sistemski, treći je konjunkturan, plod novijeg, kriznog razvoja, u poslednjih deceniju-dve. Pa ipak, tek ovaj potonji, učinio je, da do punog izražaja dođu - sva tri. Tako, deficit demokratije, koji je verovatno najstariji deficit EU, očigledan, brutalan i nepodnošljiv, postao je tek nakon kulminacije poslednje krize poznog kapitalizma, koja je započela 2008. Jer se tek tada jasno moglo da vidi, kako Trojka (EK, ECB, MMF), i druga neizborna tela Brisela, i ostalih svetskih moćnika, svaki čas, bez i najmanjeg oklevanja, smenjuju demokratski izabrane vlade Grčke, Italije, i ostalih nevoljnika.

Slično se dogodilo i sa korupcijom. Takođe stara boljka Brisela. Ali je i ona eskalirala tek sa novijim usponom desnice. U tom pogledu, karakteristična je najnovija senka, koja se nadvila nad tek ustoličenim, novim predsednikom

Evropske lcomisije (EI<), Žan-Klod Junkerom. Senka, koja je, merena milijar- dama problematičnih eura, višestruko veća, čak i od one, koja već godinama zasenjuje našeg, crnogorskog oligarha broj jedan.

U svetlu ove senke, da tako kažem, ostaje i pitanje, da li se od ove i ovakve a je EK, naime, može očekivati, dosledna, istrajna i snažna podrška, u našoj bor-rnih bi, protiv naše domaće korupcije i organizovanog kriminala. U tom smislu,

nakon što je naš vrhovni oligarh, i ovih dana, još jednom ponovio, lcako itiv- Afera snimak za njega ostaje izmišljena, nama ne ostaje ništa drugo, negotiču da zaključimo, kako ova afera, važan test ostaje, jo š jedino za naše Briselce.elci, Pri čemu i za njih ostaje upozorenje, nastave li da, u ovoj aferi, i inače, izbe-

gavaju, da i konkretno i do kraja adresiraju našeg „integralnog igrača", to jest šnje vrh naše vlasti i organizovanog kriminala, njegov „integralni" deo postaće i

osti. oni sami.li se Sve do tada, evropske integracije ostaju naša najbolja, ili, ukoliko nekoseb- više voli tako, naša najmanje loša opcija. Za ili protiv evropskih integracijanog, još uvek je falš pitanje. Preterana i loša apstrakcija. Pravo pitanje ovde i danas/eta, nije za ili protiv ovih integracija, nego za koga i za što ove integracije. Za le-

galizaciju divlje gradnje ili za „privođenje k poznaniju prava" naših oligarha. Uz sve nas u našoj maloj velikoj, na potezu su i naši Briselci. Odgovor na ovorvi 1

nsti- I pitanje možemo dati sam o zajedno.

i nji- uka- :ajne ije, i

:ijal- sled- ižaja eficit : po- asno isela, ajuju

n ajeikom

41

Milan Popović

OSTACINa kraju vremena

Podgorica2016

OSTACINa kraju vremena

Milan Popović

Edicija Uliksurednik

Balša Brković

Izdavač Daily Press - Podgorica

Za izdavača Željko Ivanović

Oblikovanje korica Irena Vuković

Priprema za štampu | Blažo Milić

Stampa Golbi - Podgorica

Tiraž 1000 kom.

CIP - KaTanorn3aunja y ny6nnKai4MjnLjeHTpanHa HapoflHa 6M 6n/inoieK a L|pHe Tope, U eTMHse

ISBN 978-86-7706-384-9 COBISS.CG-ID 29423632

GLAVA PRVA

PROLOGOstaci ili klice?Na kraju ili napočetku?Apokalipsa koja samo što nije ili apokalipsa sa hepiendom?

Ostaci ili klice? Na kraju ili na početku? Apokalipsa koja

samo što nije ili apokalipsa sa hepiendom? Odgovore na ova

pitanja ne zna niko. Osim možda sam kosmos ili bog. I mož-

da još samo mali broj jurodivih, „božjih ljudi", za koje čak

i njihovi najbliži, kada im najbolje misle, i kada žele da ih

zaštite, kažu da su „izvan sebe“. Posle svega što su prežive-

li, ostali ljudi, o ovim pitanjima, najčešće uopšte ne govore.

Dok, istovremeno, u njihovoj (pod)svesti, i dalje vlada, nelco

zamućeno, ali snažno osećanje velike opasnosti, nesigurno-

sti i straha.

Razmere i posledice razaranja kroz lcoja su ljudi prošli u

poslednjih nekoliko decenija toliko su velike da su se pojavili,

za malo i prihvatili, predlozi za neko novo, potpuno novo

računanje vremena. Do toga ipak nije došlo. Prevagnulo je

osećanje velike iscrpljenosti i zamora. Zbog toga, umesto u

nekoj 1. ili 17. godini, neke nove, obećavajuće ere, ljudi su

još uvek u svojoj staroj, umornoj i depresivnoj zoni. U 2075.

godini posle Hrista.

Posle serije velikih katastrofa, na zemlji je ostalo, to jest

9

preživelo, samo još nekoliko miliona ljudi. U relativno krat-

kom vremenskom periodu, ljudska vrsta je prešla smrtonos-

ni, skoro samoubilački put, od oko devet i po milijardi, ko-

liko je brojala na svom vrhuncu, neposredno pre pustošećih

tragedija, negde tamo početkom 2050-ih, do samo nekoliko

miliona jedinki, koliko ih je ostalo nakon njih.

Čak i nezavisno od pitanja sa samog početka, da li je,

naime, ovih nekoliko miliona jedinki, samo ostatak one stare,

humane, ili, možda, već, začetak neke nove, posthumane

vrste, gubitak je bio dovoljno velik. U svakom slučaju, toliko

velik, da preostali ljudi o ovim pitanjima danas, uglavnom,

post-traumatski ćute. Osim, naravno, onih malobrojnih, za

koje čak i njihovi najbliži kažu da su „izvan sebe".

Bilo kako bilo, danas se ipak zna, kako se sve ovo dogodilo.

A nije baš da ni ljudi prethodno nisu znali ništa o onome što

se sprema. Samo što se sve dogodilo nekako drugačije nego

što se očekivalo. Tako, još od sredine XX veka, to jest od

samog otkrića novog oružja, postojala je dosta jasna, rašire-

na i jaka svest o opasnosti od sveuništavajućeg nuklearnog

kraja. A ono što se dogodilo u stvarnosti, bila je serija takoz-

vanih, kako to danas cinično i morbidno zvuči, „ograničenih"

nuklearnih ratova.

Ili, još od kraja XX veka, postojala je ne samo apstraktna

ideja, nego i sasvim konkretna, „napredna" tehnologija, za

proizvodnju, pa i za strahovitu zloupotrebu ljudskih ldonova.

Ali se pola veka nakon toga u samoj stvarnosti pokazalo da je

strahota ljudskih ldonova višestruko nadmašena strahotom

jedne druge, neočekivane vrste stvorova, zapravo polu-ljudi,

polu-stvorova. Strahotom spontanih mutanata ili sponova.

Koji će, sredinom XXI veka, na jedan još neočekivaniji, zapra-

vo najneočekivaniji i najneverovatniji način, postati glavni

faktor, medijator i akter svih ostalih velikih ljudskih nesreća.

10

Ili, tokom čitavog XX, a još više u prvih par decenija XXI

veka, ljudi su grozničavo pokušavali da pronađu i da sav-

ladaju, Veliku kugu, Crnu smrt našeg vremena. Masovnu,

strašnu, neizlečivu bolest, koja preti da desetkuje celok-

upni ljudski rod. Među bolestima-kandidatima, kancer je

dugo bio najpoznatiji. Ali je stvarnost sredinom XXI veka

još jednom sve iznenadila. Uz kancer, pojavile su se i mnoge

nove, do tada potpuno nepoznate bolesti, koje su bile još

strašnije, neizlečivije i smrtonosnije od njega. Još gore, na

način koji će dugo ostati nerasvetljen, masovne, neizlečive

i smrtonosne, postale su i mnoge, do tada sasvim izlečive,

ili makar zalečive, pa i banalne bolesti. Depresija, pozni au-

tizam, Alchajmer. Upala pluća, prehlada, alergija. I nebro-

jene druge. Jedan od prvih, ako ne i prvi ozbiljan pokušaj,

da se sva njihova ubilačka raznolikost, objasni na relativno

celovit, inteligentan i dubok način, pomoću AIDS, sindro-

ma stečenog nedostatka imuniteta, bio je korak u dobrom

smeru. Ali nedovoljan. Pravovremena upozorenja, koja su

ukazivala na njihov još dublji, odnosno najdublji zajednički

uzrok, nije imao ko da čuje.

Ili, ovako bi moglo da se ređa bez konca i kraja. Još kra-

jem XX, početkom XXI veka, ljudi su znali i za skoro sve

ostale smrtne opasnosti, koje njihovu vrstu vrebaju sa svake

strane. I za lđimatske promene. I za razaranje biodiverziteta.

I za ubijanje ekosistema. I za globalizovanje kriminala. I za

mnoge druge. Ali je i ovde izostajala šira saglasnost o naj-

dubljim izvorima i uzrocima svih ovih problema. Vladajući

naučnici, intelektualci i eksperti, bili su zarobljeni od strane

aparata moći koje su servisirali, pa su i njihova objašnjenja

bila zarobljena, fragmentirana i komercijalizovana. Naravno,

bilo je i onih drugih, alternativnih, autonomnih i slobodnih

glasova, ali je njihov stalni poziv, na holizam, širinu i dubi-

nu stvari, te na profesionalnu ozbiljnost, kompetentnost i

odgovornost, ostajao bez šireg odjeka.

Od ovih drugih, neka ovde budu pomenuta samo dva tak-

va, s početka druge decenije XXI veka. Tek da se vidi da je i

tada bilo onih koji su videli dalje i dublje od ostalih. Prvi je

bio glas upozorenja tada još mladog, ali već poznatog, pa i

slavnog francuskog ekonomiste, Tome Piketija, u knjizi Kap- italuXXIveku, objavljenoj 2013. Utemeljena u najrigorozni-

jim statističkim istraživanjima, nalazima i ekstrapolacijama,

francuske, zapadne i svetske ekonomije, posebno njene

ćudljive i polarizujuće raspodele, u njenom dugom trajanju

od 1700. do 2100., ova lcnjiga je do bola jasno i eksplicitno

upozorila, kako, u slučaju izostanka odgovarajuće ljudske

protiv-akcije, posfoji velika opasnost, da XXI vek ponovi,

samo na još razorniji, nuklearan, sveuništavajući način, dva

velika šoka I i II svetskog rata XX veka.

Drugi glas pripadao je grupi u to vreme najpoznatijih

američkih i svetskih sociologa, Imanuelu Volerstinu, Ren-

dalu Kolinsu, Majklu Manu, Georgiju Derlugijanu i Kregu

Kalhunu. Iste godine kada i Toma Piketi, dakle 2013., ova

petorica su objavili knjigu pod naslovom, koji već i sam

dovoljno govori, Da li kapitalizam ima budućnost? Kos-

mosu, bogu i „božjim ljudima", možda će biti zanimljivo, što

su naša oba izabrana glasa, i knjiga petorice, i knjiga Tome

Piketija, svetlost dana ugledale u istoj, uz to još, pazite sada,

13. godini novog milenijuma, ostalima će verovatno zanim-

ljivija biti činjenica, da su obe ove knjige, i pored određenih

metodoloških razlika, na kraju, ipak, dovele njihove autore,

do veoma bliskih, pa i identičnih zaključaka.

Tako, dok je metod Tome Piketija bio više empirijski i

kvantitativan, metod petorice bio je više teorijski i kvalita-

tivan. Uprkos tome, Imanuel Volerstin i ostali, na jednoj, i

12

Toma Piketi, na drugoj strani, došli su do najmanje dva iden-

tična zaključka. Prvo, i Imanuel Volerstin i ostali, baš kao i

Toma Piketi, najdublje uzroke krize, te moguće eskalacije,

sloma i kataklizme, pronašli su u kapitalizmu kao istorijs-

kom sistemu, posebno u njegovoj umornoj, poznoj fazi, u

XXI veku. I drugo, kao neophodan istorijski medikament,

način i sredstvo da ovu krizu, slom i kataldizmu spreče, pe-

torica, baš kao i Toma Piketi, predložili su jednu vrstu nove,

velike i demokratske regulacije, koja bi jednako uspešno

izbegla samoubilačke demagogije, jednostranosti i apsol-

utizacije tržišta i države, dva stara i istorijski već temeljito

iskompromitovana idola našeg vremena.

Nakon svega, neko bi se mogao zapitati, kako je to uopšte

bilo moguće, da je čovečanstvo završilo u jednoj vrsti delim-

ične ako već ne i totalne apokalipse, uprkos tome što je, od

strane dva gore navedena glasa, ali i od strane drugih sličnih

glasova našeg vremena, na ovu opasnost bilo argumentova-

no i pravovremeno upozoravano. Ovakvo pitanje, međutim,

samo odaje prohujali duh vremena. Dogmu progresa koja je

suvereno vladala sve do svog i ukupnog sloma pre par de-

cenija. Ova dogma ostaje najodgovornija i za apokalipsu koja

se za malo dogodila. Paradoksalno, dogma progresa, uteme-

ljena u nekritičkoj veri u čovekovu racionalnost, poslužila

je kao najjači opijum, u najrazornijem delirijumu čovekove

iracionalnosti.

Koliko je dogma progresa, sve do svog i ukupnog sloma,

bila neverovatno jaka, najbolje govori činjenica, da je argu-

mentovanih i pravovremenih upozorenja, na one iste rizike,

pretnje i ishode, bilo čak i mnogo pre našeg vremena. U tom

smislu, glasovima francuskog ekonomiste i petorice amer-

ičkih i svetskih sociologa iz 2013., prethodili su, i po mnogo

čemu bili slični, glasovi Karla Marksa i Sigmunda Frojda u

13

XIX i XX veku, neka i ovde budu navedena samo dva tak-;

va glasa iz tog vremena, mada je takvih glasova i tada bilo

još. I, kao što glasovi Tome Piketija i Imanuela Volerstina i

ostalih nisu zaustavili našu kataklizmu sredinom XXI veka,

talco ni glasovi Karla Marksa i Sigmunda Frojda i ostalih, up-

rkos svoj njihovoj zasnovanosti, ozbiljnosti i kompetentnos-

ti, nisu zaustavili kataklizmu I i II svetskog rata, koja je ovoj

prethodila, u prvoj polovini XX veka.

Slepo ponavljanje kataklizmi, uprkos ovako brojnim i au-

toritativnim upozorenjima, definitivno je opovrglo, ne samo

opštu dogmu progresa, nego i jednu njenu pomoćnu teoriju.

Onu lcoja je čovečanstvo postulirala kao „mašinu za učenje".

Kada se pogleda i analizira pažljivije, naime, iskustvo dva

poslednja veka, sposobnost učenja, potvrdilo je, u najboljem

slučaju, samo u jednom prilično ograničenom opsegu. Za

jednu, najviše dve generacije, dakle za najviše trideset do šez-

deset godina, za čovečanstvo i celokupnu ljudsku istoriju u

svakom slučaju ne. Prava, najdublja priroda ove ograničeno-

sti, toliko značajna za njeno eventualno ispravljanje i savla-

davanje u budućnosti, naravno, sasvim je druga stvar. Koliko

god zavodljiva, popularna teorija gluposti je loša, zato što

je nedopustivo površna. Ono što spolja izgleda kao obična

ljudska glupost, ispod površine je zapravo ljudska pohlepa,

samoživost, sebičnost. I to ne tek kao individualna mana i

aberacija, nego kao najdublja sistemska slabost. Slabost

kapitalizma kao ekonomskog, socijalnog i istorijskog siste-

ma, lcoja će u poslednjih nekoliko decenija čitav ljudski rod

dovesti na samu ivicu opstanka.

Sa ove ivice, danas je svaka rasprava o kapitalizmu, posta-

la skoro bespredmetna. Ne samo da više nema kapitalizma,

nego više nema nikakvog sistema. Ljudi danas žive u pocepa-

nim ostacima nekada velike civilizacije i veliko je pitanje da li

14

će se iz njih ikada ponovo uzdići nešto veće i organizovanije.

Još do pre samo dve-tri decenije o kapitalizmu su se vodile

žučne debate. Da li je ovaj najbolji ili najlošiji sistem? Da li je

egoizam njegova hvalevredna priroda ili njegov štetočinski

artefakt? Da li se ova priroda ili artefakt uopšte može odnos-

no sme staviti pod bilo kakav nadzor? Ili njime zaista uprav-

lja ona „nevidljiva ruka“ koja je toliko slavljena i osporavana?

Danas se čini kao da su se ove debate vodile pre dva-tri veka

a ne pre samo dve-tri decenije. Toliko su one u međuvre-

menu izgubile na važnosti. Za stanje u kojem je čovečanstvo

danas one možda mogu imati još samo istorijski značaj. Da

se rasvetli i razume kako se u naše današnje stanje uopšte

došlo. Mada ni za to najveći broj Ijudi danas nema dovoljno

snage. Fizičke prate mentalni ostaci. Sveopšte osećanje apa-

tije, skepse i rezignacije.

Apatiji, skepsi i rezignaciji uprlcos, treba učiniti napor.

Ovo možda ipak nisu ostaci nego začeci, pa rasvetljavanje

i razumevanje genezisa ovog ništavila, možda može biti od

koristi za rasvetljavanje i razumevanje, i, još važnije, razvi-

janje nekog novog života. Ovo je svakako glavni ako ne i je-

dini motiv da se priča koja sledi ipak ispriča. U pričanju ove

priče, apatija, slcepsa i rezignacija, uostalom, mogu biti čak i

od pomoći. Pod uslovom da vas ne začaraju, parališu i imo-

bilišu, ove tri melanholične dame, mogu vašoj naraciji, per-

cepciji i interpretaciji, obezbediti neophodnu objektivnost i

ravnotežu.

Najveći deo priče odvija se u danas već četrdeset godina

udaljenoj 2035-oj. U Crnoj Gori, jednoj maloj, zaista maloj

planinsko-mediteranskoj zemlji, sa ne više od oko šeststo

hiljada stanovnika. I u jednom sasvim običnom krugu, sas-

vim standardnih likova toga vremena, u čijem centru su bili

jedan oligarh, zapravo vrhovni oligarh ove zemlje, i jedan

15

profesor filozofije, njegov ogorčeni kritičar i protivnik, kako

to već obično u takvim zemljama i situacijama biva. Jedino

što u svemu ovome nije bilo obično, i što je malu Crnu Goru,

njenog vrhovnog oligarha i njegovog ogorčenog protivni-

ka, dovelo u ovu priču, to je bila jurodivost ovog potonjeg,

kritički orijentisanog profesora filozofije. Sve ostalo, ne samo

u maloj Crnoj Gori, nego i u velikom svetu, te 2035. bilo je

još uvek prilično normalno. Ili tek u začetku. Do eskalacije

pustošećih razaranja doći će tek za oko dvadeset godina, to-

kom, a posebno sredinom 2050-ih. Sposobnost našeg profe-

sora da ovakav potencijal i razvoj predvidi čak i u njihovim

najranijim začecima, čitavih dvadesetak godina pre nego su

ovi došli do svoje pune eskalacije, od strane bliskih i prijatelja

dočekivana je sa blagonaldonim osmehom, od strane onih

drugih, spektar dočeka kretao se od zluradih poruga, do bru-

talnih progona, već zavisno od situacije i konteksta. Pa ipak,

u odnosu na ono što će tek doći, ništa od svega toga, nije bilo

vredno ni pomena.

16

GLAVA JEDANAESTA

EPILOGDanas, 207S.

Danas, 2075., više nije sporno makar to, pre deceniju i

po, dve, dogodio se veliki slom, a ne evolutivni preobražaj

kapitalizma kao svetskog i istorijskog sistema. U onoj knjizi

o budućnosti ovog sistema, sa kojom je započela ova priča,

Imanuel Volerstin i Rendal Kolins predviđali su slom, Majkl

Man i Kreg Kalhun, dva druga koautora knjige, evolutivni

preobražaj. Naravno, danas je najmanje važno, što je ispalo

da su prva dvojica bili u pravu, druga dvojica ne. U stvarnos-

ti, moglo je da se dogodi i drugačije. Ono što je ovde i danas

važno, to je da se sa ovom novom realnošću, inteligentno i

hrabro suoči.

A to nije ni malo lako. Najpre, intelektualno, a zatim ni

psihološki. Strašno iskustvo koje se ljudima dogodilo pre

deceniju i po, dve, nije se dogodilo nikada pre u čovekovoj

istoriji. Pa ni sa čim poznatim nije moglo ni da se uporedi. A

onda i onaj veliki fantomski bol. Zbog gubitka, valja još jed-

nom ponoviti, devetstodevedesetdevet promila čovečanst-

va. Od oko devet i po milijardi ljudi s početka 2050-ih, nakon

one smrtonosne eskalacije 2050-2055., preživelo ih je samo

nekoliko miliona.

151

I ovih nekoliko miliona, naravno, sada živi u potpuno

novim, izmenjenim okolnostima. Ne samo da više nema ka-

pitalizma kao sistema, nego više nema ni ostalih velikih insti-

tucija, koje su pratile ovaj veliki i dugovečni istorijski sistem.

Pored ostalih, više nema ni država, velikih i malih, koje su

za nekoliko stotina i hiljada godina znale da budu ovakve i

onakve, pravedne i nepravedne, demokratske i autokratske,

ali su ljudi na njih jednostavno bili navikli. Odjednom, tamo

gde su ranije bile države i državne granice, ništa.

Jedan broj preživelih pamti i kapitalizam, i države, i

državne granice, i celokupni raniji svet, kojeg više nema, ali

se i njima čini, kao da je sve to postojalo, ne pre samo par

decenija, nego pre najmanje nekoliko vekova. Toliki je bio

onaj veliki i strašni posttraumatski efekat. A o tome, šta će

o ovom novom svetu, ako ove ostatke uopšte možemo tako

zvati, da misle nove generacije, rođene posle 2060., još uvek

je teško, da se kaže bilo šta određenije. Dobrim delom, uos-

talom, to zavisi i od onoga, na šta će ovi ostaci na kraju da

izađu.

A pre nego se o tome, eventualno, još nešto suvislo kaže,

svakako treba reći, makar još nekoliko osnovnih informacija,

o onima koji su bili deo ove priče, tolilco se duguje vama koji

ovu priču pratite, ali i njima samima. Kao što to od iskona na

zemljinom šaru biva, neki od njih su otišli, neki su još uvek

živi. Otišli su uglavnom oni stariji, Ivo Banda, Mijo Perišić,

Ibrahim Čikić, Esad Kočan, Ljubo Pejović i ostali, preživeli

uglavnom oni mlađi, Marko Milačić, Boban Batrićević, Irena

Delja, Danilo Mrvaljević, Vesko Pejak i ostali. Ljubo Pejović,

glavni junak ove priče, otišao je u svojoj osamdesetdevetoj,

17. februara 2065., ostavivši za sobom suprugu Ljubicu, u

njenoj šezdesetdevetoj, i sina Petra, Kvrgicu, kako su mu te-

pali od samog začetka, u njegovoj dvadesetdevetoj.

152

Na kraju, šta, i da li uopšte išta, o onim ostacima, može

još suvislo da se kaže. Možda još samo to, da ovi ostaci, od

nekoliko miliona preživelih ljudi, danas, 2075., žive u nekoj

vrsti neizvesnog i provizornog mini-sistema. U kojem se,

na jedan krajnje neobičan, nekonzistentan i redak način, po

prvi put u ljudskoj istoriji, susreću, sudaraju i kombinuju, ar-

haični pa i regresivni društveni oblici, sa jedne, i konzervi-

rane ali odložene nove tehnologije, sa druge strane, nešto što

je možda najsličnije onim nezaboravnim slikama, sekvenca-

ma i scenama, iz Poludelog Maksa Mela Gibsona iz 1990-ih.

I jedno i drugo, i arhaični društveni oblici, i konzervirane

nove tehnologije, opet, usled onog velikog i strašnog post-

traumatskog efekta.Tako da, nakon svega, ljudi danas ne žive

na stabilno fiksiranim teritorijama, nego, u najvećem bro-

ju, u velikim nomadskim grupama, na visokim planinama.

Uprkos svim obećanjima novih informacionih tehnologija,

naime, u odsudnim trenucima, elementarne fizičke karakter-

istike tla, pokazale su se kao mnogo značajnije. Tako i visoke

planine kao najbolja zaštita od najvećeg broja pretnji onog

crnog mnoštva koje je onako smrtonosno napalo čovečanst-

vo 2055. Od velikih ratnih, terorističkih i mafijaških nasilja,

ali i od velikih klimatskih poremećaja, otopljavanja, poplava,

oluja i cunamija. Ukoliko se danas uopšte i može govoriti o

čovečanstvu kao celini, onda je ono pre i više kao neka vrsta

velikog ali proređenog arhipelaga visokih planina, nego kao

bilo šta drugo ili drugačije. Tako da danas pre i više možemo

govoriti o ljudima Ararata, Alpa, Apenina, Apalača, Anda,

i drugih visokih planina, nego o ljudima ovih ili onih civili-

zacija, država ili teritorija.

Ljude novog arhipelaga povezuju dve stvari. Zajednička

sudbina i Treći zavet. Nisu baš svi Trećezavetnici ali svi prih-

vataju njihov autoritet. Zahvaljujući tome su i došli do novog

153

velikog sporazuma na kojem počiva njihova labava zajedni-

ca. Ovaj sporazum sadrži samo tri klauzule. Prva zabranju-

je proizvodnju i upotrebu oružja za masovno uništavanje

za sva vremena. Druga zabranjuje proizvodnju i upotrebu

novih tehnologija bez prethodne prijave i odobrenja. Treća

ove druge do daljnjeg obezbeđuje i čuva ustanovljenjem

Velike digitalne arhive smeštene u podzemnim hodnici-

ma Akonkagve. Zajedno, sve tri, za ljude novog arhipelaga,

predstavljaju novi početak, minimalni kontrakt. U ovom

kontraktu utemeljeni su i njihovi arhaični društveni oblici i

njihove konzervirane ali odložene nove tehnologije. Strašno

iskustvo kroz koje su prošli, učinilo ih je krajnje obazrivim.

Ali to ne znači da su oni nove tehnologije i sa njima novi

život i napredak u potpunosti i odbacili. Ne, samo su njihovu

upotrebu stavili pod nadzor. I odložili.

Koliko dugo će ovo odlaganje još da potraje? Preživeli to

ne znaju. To ne znaju ni Trećezavetnici. U stvari, to danas

ne zna niko. Osim možda sam kosmos ili bog. I možda još

samo poneki jurodivi. Posle svega, međutim, to danas više

niko ni ne doživljava kao neki veliki nedostatak. Ostaci su

postali skromni. Njih danas ispunjavaju samo dva osećanja.

Strah i nada.

154

Documents

POSLE HLADNOG RATA - milanmpopovic.info hladnog rata Sedam tekstova.pdf · pakta), s jedne, i Istoka (SSSR, odnosno Varšavskog pakta), s druge strane. Epitet "hladni", ovaj rat je