postovanje_svetitelja

5/26/2018 postovanje_svetitelja

1/36

1 | S t r a n i c a

POTOVANJE SVETITELJAIvica Stamenkovi

Ko presvetu Majku Boiju i svetitelje potuje i proslavlja na Zemlji, bie proslavljen na nebu.[1]

Kada pak Petar ue u kuu, Kornilije mu poe u susret, pade pred njegove noge i pokloni se. Tada

ga Petar podie govorei: ustani, i ja sam samo ovek.[2]

Zato da ne poznadu da u svetkovanju tolikih svetaca nijedna dlaka pravoslavlja ne stoji? Zato daim se ne kae da su ove stvari izmiljene na est i sedam stotina godina posle spasitelja Hrista iapostola.[3](Dositej Obradovi)

Potovanje i molitveno obraanje preminulim vernicima (svetiteljima) iz prolosti jeste veoma izraen ivaan deo duhovnog ivota svakog pravoslavnog hrianina. Prema pravoslavnom uenju, umrli hrianine samo da ine deo Hristovog tela Crkve poput vernika koji su jo uvek u telu, ve mogu da uju imolitvena obraanja onih koji im vape za duhovnu pomo. Na osnovu odaziva na molitve zemaljskih

ljudi, oni posreduju pred Bogom za uslienje ili direktno ine najrazliitija udesa od isceljivanjabolesnih do vaskrsavanja mrtvih. Kao to emo se uveriti prouavajui ovu temu, potovanje svetitelja,onakvo kakvo danas postoji u Pravoslavlju, ne temelji se ni na jednom jedinom tekstu Svetoga pisma.Uenje o potrebnosti i neophodnosti molitve preminulim lanovima Crkve potie u potpunosti iz tzv.svetog predanja, koje, po pravoslavnima, slui kao dopuna Svetom pismu.

Evo ta je zapisao ruski teolog Ivan Nikoljin u delu Pravoslavna apologetika o poreklu obiajapotovanja i molitvenog obraanja svetiteljima:

Ako Sv. Predanje ne bi dopunjavalo Sv. Pismo, onda bi, znai, mnoga verska pitanja (potovanjesvetitelja, ikona, molitva za umrle) ostala bez povoljnog reenja.[4]

Kao to moemo da uoimo, Nikoljin je u ovom sluaju bio iskren i priznao da se u itavom Svetompismu ne mogu nai ni najmanji tragovi uenja o tome da su se prvovekovni hriani molitveno obraaliumrlima, te da su im ovi odgovarali na molitve i posredovali pred Bogom za uslienje. A JevsevijePopovi u svojoj crkvenoj istoriji kazujeo tome ovako:

U ovom perijodu (od 312 - 622. god. posle Hrista, dakle u etvrtom veku pa nadalje) je veliknapredak uinjen u kultu anela i svetitelja. Ove su ne samo molili, da se zauzimaju kod Boga, negosu ih i time potovali, to su njihovoj uspomeni posveivali hramove i dane, da se provode kaopraznici, to su se predavali njihovu patronatstvu, t.j. zatiti, koju oni treba od Boga da izmole....[5]

Dakle, prema ovom autoru, kult potovanja svetitelja i molitveno obraanje njima za posrednitvo izatitu razvio se (tj. doiveo veliki napredak) tek u periodu posle Konstantinovog proglaenja slobodehrianima kada je zapoelo masovno uvoenje nebiblijskih doktrina i praksi u crkvenu dogmu.Potovanje svetitelja do toga perioda, prema istom autoru (od apostolskog doba do Konstantina) seogledalo u ouvanju uspomene na apostole, proroke, muenike i Isusovu majku Mariju, koje su potovalizbog njihovog primernog i bogobojaznog ivota.[6]Na ovom mestu moram da istaknem da se pojampotovanja apostola i drugih posveenih hriana iz istorije veoma razlikuje od ideje molitvenogobraanja njima za posrednitvo i zatitu i njihovog proslavljanja na zemlji. Svakako je istina da Svetopismo upuuje Hristove vernike na meusobno potovanje, kao i sleenje primera pobonog ivotabogougodnika. [7] Ipak, ni na jednom mestu u Bibliji ne moemo da naemo uputstvo da se molimovernicima iz prolih vekova, da bi oni za nas posredovali ili lino usliili molitve. Poput Ivana Nikoljina, iKatolika enciklopedija, koju navodi R. Woodrow priznaje da se prizivanje umrlih svetaca i molitve njimane mogu dokazati iz Biblije:


2/36

2 | S t r a n i c a

Koje su zamjerke takvim vjerovanjima? Pustit emo da sama Katolika enciklopedija odgovori na topitanje: Glavne su zamjerke protiv zazivanja svetaca i njihovog posredovanja to da su te doktrineprotivne vjeri i pouzdanju koje trebamo imati samo u Boga...i da se one ne mogu dokazati iz Biblije. Stom se tvrdnjom slaemo. Nigdje u Svetom Pismu ne stoji da ivi mogu biti blagoslovljeni ili imati nekukorist kroz posredovanje mrtvih, ili zbog njihovih molitvi. Umjesto toga, katolike doktrine u vezisvetaca vrlo su sline poganskim shvaanjima u vezi bogova.[8]

Prema istom autoru, poput dananjih katolika (i pravoslavnih), i poklonici drevne paganske vavilonskereligije potovali su oko 5000 bogova i boginja za koje su verovali da su nekada bili ljudska bia a ondase uzdigli u nekakav uzvieni poloaj. Svaki mesec i dan u godini je bio posveen nekom boanstvu (kaoi svetiteljima u crkvenim kalendarima), a postojala su i boanstva za svaki problem i prirodnu pojavu nazemlji.

Kako pravoslavni dokazuju biblijsku ispravnost ovog svog verovanja?

Poput mnogih drugih verovanja koja su nastala u kasnijem periodu, a koja ne mogu da nau temelja ubiblijskom izvetaju, i ova dogma Pravoslavne crkve biva opravdavana ili na potpuno nebiblijskimosnovama (poput izreke: tako su ustanovili sveti oci) ili pogrenim navoenjem i tumaenjemsvetopisamskih tekstova koji se prilagoavaju i citiraju van svog pravog konteksta ne bi li ukazali idokazali ono to zapravo ne postoji. Odgovarajui u svojoj knjizi pripadnicima protestantskih verskihzajednica koji odbijaju potovanje svetitelja onakvo kakvo postoji u Istonoj crkvi, Lazar Milin je naveovie primera gde su apostoli pozivali vernike da se meusobno mole jedni za druge:

A znamo da nas Sv. pismo upuuje da se molimo Bogu jedni za druge (Jak. 5, 16), i ako znamo da isam apostol Pavle pie Jevrejima Molite se Bogu za nas... Utoliko vie molim vas da to inite da bihvam bre bio vraen. (Jevr. 13, 18-19), onda je jasno da to nije protivbiblijski postupak, nego ba uskladu sa Biblijom.

Prema tome, kad se mi molitveno obraamo svetiteljima da se mole za nas, mi ne samo to ne inimonikakav greh time, nego upravo ispunjavamo Sveto pismo. Apostol Pavle pie Filipljanima da se sradou moli za njih u svakoj svojoj molitvi (Fil. 1, 3 -4). Zato se onda ne bi molio i za nas, ako gazamolimo?!A da Bog usliava molitve svetih, to ne samo da je blizu svake zdrave pameti, nego otome imamo neposrednu potvrdu u Svetom pismu. Sam Bog obeava Avimelehu da e usliitiAvramovu molitvu za njega da mu se oproste gresi (1. Mojs. 20, 7). Na molbu Avrama Bog je biospreman da potedi ak i Sodom i Gomor od kazne, samo da se u tim gradovima nalo bar desetpravednika (1. Mojs. 18, 23-33). Mojsijeva molitva Bogu spasla je izrailjski narod od stroge Bojekazne (2. Mojs. 32, 7-14). Prorok Ilija se molitvom obraa Bogu da oivi umrlog sina udovice u Sareptisidonskoj i Bog mu uslii molitvu (1. Car. 17, 17-23) Na molitvu proroka Ilije oganj s neba spalio je

postavljenu rtvu (1. Car. 18, 30-38); na njegovu molbu Bog posle tri i po godine sue puta obilnukiu (1. Car. 17, 1; 18, 1-45). Bog kae da e usliiti molitvu Jovovu za njegove prijatelje, jer je Jovpravedan (Jov. 42, 8).

U Svetom pismu Novog Zaveta vidimo da apostoli na molbu pojedinih ljudi svojom molitvom Hristu, asilom Hristovom, ine udesna isceljenja. ak i vaskrsenja mrtvih. (...) Svi ti primeri svedoeda Svetopismo obratno od uenja sektaa sasvim ozbiljno tvrdi da molitve svetitelja pomau onima za kojese oni mole.[9]

Pored ovih, Milin je naveo jo niz drugih novozavetnih primera koji su apsolutno na svom mestu. Ipak,svima njima se moe prigovoriti to da se odnose samo na molitve koje su ivi ljudi upuivali Bogu za,

isto tako, ive osobe. Ovaj autor u svim svojim navodima nije naveo ni jedan jedini primer iz Biblije a kojibi ukazivao da nas Knjiga nad knjigama upuuje da se molitveno obraamo npr. umrlim apostolima, ilipak nekim drugim novozavetnim ili pak starozavetnim pravednicima. Da je ta praksa postojala unovozavetnom periodu, sasvim je sigurno da bi smo je nali u apostolskim zapisima. I sami apostoli bi se


3/36

3 | S t r a n i c a

molili za posrednitvo, zastupanje i duhovnu pomo - ve vekovima pogrebenim: Avraamu, Mojsiju,Jovu, Davidu, Danilu, Jeremiji, Isaiji i drugima, a i ostale novozavetne vernike bi u svojim poslanicamaupuivali da ine to isto[10]. No, takve primere nipoto u Bibliji ne nalazimo, ve samo pozive da se vernicimole za svoje savremenike prostorno bliske ili udaljene hriane i nehriane. Potpuno suprotnoSvetom pismu koje tvrdi da ivi znaju da e umrijeti, a mrtvi ne znaju nitaniti im ima plate, jer im sespomen zaboravio (...) i vie nemaju dijela nigda ni u emu to biva pod suncem;[11] to svakakooznaava da umrli apsolutno nisu, niti mogu biti upoznati sa situacijom i delatnostima ivih na zemlji,

pravoslavni nastoje da svoje uenje opravdaju odreenim biblijskim stihovima. Evo nekih od njih,navedenih u tekstu protojereja Marinkovia:

Bog nije Bog mrtvih nego ivih, jer su Njemu svi ivi (Luka 20, 38).

I vrati se prah u zemlju, kako je bio, a duh se vrati Bogu, koji ga je dao (Propoved. 12, 7). [12]

Evo, dakle, svojevrsnog dokaza da mrtvi zapravo nisu mrtvi ve ivi, te da shodno tome mogu da uju iusliavaju molitve pravoslavnih vernika. Meutim, ono to pravoslavni bogoslovi izbegavaju da kaujeste da se npr. prvi od navedenih stihova nalazi u sasvim drugaijem kontekstu nego to su to molitvemrtvim (a pred Bogom ivim) svetiteljima. Evo kako zapravo ovaj tekst glasi u celini:

Tada prioe neki od sadukeja, koji osporavaju vaskrsenje, i zapitae ga govorei: uitelju, Mojsijenam je napisao: Ako kome umre brat koji ima enu, a bude bez dece, neka njegov brat uzme enu ineka podigne porod svom bratu. Bilo je tako sedmoro brae. Prvi je uzeo enu i umro bez dece; tadaje uze drugi, pa trei, i tako svih sedam ne ostavie dece i pomree. Najzad umre i ena. O uskrsu,dakle, ova ena kome e od njih pripasti kao ena? Jer je ona bila ena sedmorici. Tada im ree Isus:deca ovoga sveta ene se i udaju, a koji se udostoje da dobiju onaj svet i uskrs iz mrtvih niti se eneniti se udaju. Oni ne mogu vie ni umreti, jer su kao aneli, i sinovi su Boiji, poto su sinovivaskrsenja.Ada mrtvi ustaju, to je i Mojsije pokazao na mestu o kupini, gde Gospoda naziva BogomAvraamovim, Bogom Isaakovim i Bogom Jakovljevim. A Bog ni je Bog mrtv ih nego ivih , jer su

njemu svi ivi.[13]

itav ovaj biblijski tekst, dakle, opisuje Hristov odgovor upuen pripadnicima verske stranke sadukeja,koja je negirala bilo kakvu mogunost budueg vaskrsenja. Naime, ova verska grupacija je za Svetopismo priznavala samo Mojsijevo petoknjije, dok je ostale knjige Staroga zaveta odbacivala. Njima seinilo da u delu Biblije koju su oni priznavali ne postoji pomen mogunosti budueg vaskrsenja iz mrtvih.Upravo iz tog razloga im je Gospod Hristos i naveo tekst (i to ba iz Petoknjija, 2. Mojs 3:6) koji govori ostarozavetnim herojima vere kao ivima a ne mrtvima pred Bogom to u ovoj Isusovoj poruci oznaavanjihovo sigurno budue vraanje i u telesni ivot.[14] Inae, Gospod je imao na raspolaganju i mnogopreciznije i jasnije tekstove o vaskrsenju u ostalim knjigama Staroga zaveta:

Jer nee ostaviti due moje u paklu, niti e dati da svetac tvoj vidi truhlost. (Psalam 16:10);

Ali znam da je iv moj iskupitelj, i na poljedak da e stati nad prahom. I ako se ova koa moja iraini, opet u u tijelu svom vidjeti Boga. Ja isti vidjeu ga, i oi moje gledae ga a ne druge. (OJovu 19:25-27).

Oivjee mrtvi tvoji, i moje e mrtvo tijelo ustati. Probudite se, i pjevajte koji stanujete u prahu; jer jetvoja rosa rosa na travi, i zemlja e izmetnuti mrtvace. (Knj. proroka Isaije 26:19).

I mnogo onijeh koji spavaju u prahu zemaljskom probudie se, jedni na ivot vjeni a drugi na

sramotu i prijekor vjeni. (Knj. proroka Danila 12:2).

Meutim ovi starozavetni citati sadukejima ne bi predstavljali nikakav dokaz o mogunosti buduegvaskrsenja, a iz razloga to nisu verovali u njihovu bogonadahnutost. Zbog toga je bilo potrebno da


4/36

4 | S t r a n i c a

Gospod na osnovu tekstova koje su oni smatrali bogonadahnutim dokae ono o emu je propovedao.Nakon iznoenja dokaza o buduem vaskrsenju iz mrtvih iz Mojsijevih knjiga, sadukeji su bili uutkani,bez mogunosti da nalaze dalje izgovore za svoje neverstvo - bivajui postieni Isusovim mudrimodgovorom.

Kao to, dakle, uviamo, navod iz ev. po Luki 20:38 kojeg pravoslavni veoma esto navode kao dokazda se treba moliti umrlim svetiteljima, uopte nema nikakve dodirne take ni sa molitvom a ni sa

molitvenim svetakim zastupnitvom ve sa buduim uskrsom iz mrtvih. No, svakako da je teolozimaIstone crkve jedino preostalo ovakvo citiranje Pisma radi potvrde svoga verovanja, kada pravih dokazanigde nema.

Lazar Milin navodi jo jedno veoma jasno mesto iz novozavetnih poslanica, koje je, meutim, takoizokrenuo to se tie njegovog znaenja, da bi u tome mogli da mu pozav ide i mnogo vetiji majstoripropagande. Evo biblijskih navoda iz Milinove knjige uz jo neke njegove komentare datih na raunprotestanata:

Na sve to sektai odgovaraju ono to smo ve spomenuli: primeri koji su navedeni iz Biblije tiu sesvetitelja dok su jo bili ivi, na zemlji, a ne posle njihove smrti. Oni su mrtvi i prema tome niti nasuju, niti su u stanju da nae molitve sprovedu i prenesu Bogu.

Da su sveta lica o kojima je bilo rei u ovom lanku zaista otila iz ovog sveta to je tano. No ne trebazaboravljati na rei Spasiteljeve da Bog nije Bog mrtvih nego Bog ivih (Mt. 22, 32). I te Njegove reiodnose se ba na Avrama, Isaka i Jakova koji u to vreme kad su ove rei izreene vie nisu bili meunama na zemlji, jer ako ivimo, ako umiremo, Gospodnji smo (Rim. 14,8).Da se pokojnici i posletelesne smrti mogu seati nas na zemlji svedoi Sv. pismo, jer apostol Petar pie hrianima:nastojau da se vi i posle moje smrti svagda seate ovoga (2. Petr. 1, 15).

On je ove rei pisao pred smrt, tako pie u njegovoj Poslanici. Pa poto zna da mu je smrt blizu kako

e on nastojati da se njegovi verni i posle njegove smrti seaju njegove nauke koju im je predao,ako ni njega samog ne bude nigde bilo posle smrti?![15]

Da bismo uvideli gde se nalazi i u emu se sastoji lukavstvo ovakvog turog navoenja tekstova izBiblije, citirau itav kontekst iz 2. Petrove 1:12-15:

Zato u gledati da vas uvek na sve to podseam, iako vi to znate i utvreni ste u ovoj istini. Alismatram da je pravo, dok sam u ovoj senici svoga tela, da vas budim svojim opominjanjem, znajuida e ubrzo doi do skidanja ove moje senice [16], kao to mi je to obznanio Gospod na Isus Hristos.A nastojau da se vi i posle moje smrti svagda seate ovoga.[17]

Kao to je iz teksta oigledno, ap. Petar pie hrianima smatrajui da je dobro za njih, da ih dok je jou ivotu (tj. u senici svoga tela) bodri i pouava u veri. Njegove rei zapisane na kraju ovog odeljkaodnose se, kako nam sam tekst svedoi, na to da e uloiti sve svoje napore da se oni i nakon njegovesmrti seaju duhovnih pouka koje im je uputio dok je jo bio iv. Nasuprot ovome, Milin u svojojapologetici podrazumeva da je Petar zapravo rekao da e i posle svoje smrtiaktivno nastojati i truditi seda se hriani seaju njegovih rei (najverovatnije molei se za njih, lino inei udesa, poseujui ih ipouavajui u snovima, vizijama ili pak u njihovim pustinjskim prebivalitima tokom kasnijih vekova). No,svaki dobri poznavalac srpskog jezika i gramatike sloie se da smisao Petrovih rei iz navedenogbiblijskog teksta uopte ne upuuje na onakav zakljuak kakav je Milin izveo.

Da bih Svetim pismom jo jednom dokazao neodrivost uenja o svetiteljskom zastupnitvu za one kojijo ive na zemlji naveu jedan starozavetni primer. U vreme kada je prorok Ilija trebao da se rastaneod svoga uenika Jelisija, izmeu njih je usledio sledei razgovor:


5/36

5 | S t r a n i c a

I uze Ilija plat svoj, i saviv ga udari njim po vodi, a ona se rastupi tamo i amo, te prijeoe obojicasuhim. A kad prijeoe, ree Ilija Jelisiju: iti ta hoe da ti uinim,dokle se nijesam uzeo odtebe. A Jelisije ree: da budu dva dijela duha tvojega u mene. A on mu ree: zaiskao si teku stvar;ali ako me vidi kad se uzmem od tebe, bie ti tako; ako li ne vidi, nee biti. I kad iahu daljerazgovarajui se, gle, ognjena kola i ognjeni konji rastavie ih, i Ilija otide u vihoru na nebo. A Jelisijeree: oe moj, oe moj! kola Izrailjeva i konjici njegovi! I ne vidje ga vie; potom uze haljine svoje irazdrje ih na dva komada. I podie plat Ilijin, koji bjee spao s njega, i vrativ se stade na brijegu

Jordanskom. I uzev plat Ilijin, koji bjee spao sa njega, udari po vodi i ree: gdje je Gospod BogIlijin? A kad i on udari po vodi, rastupi se voda tamo i amo, i prijee Jelisije. A kad s druge stranevidjee sinovi proroki, koji bijahu u Jerihonu, rekoe: poinu duh Ilijin na Jelisiju. [18]

Kao to uviamo iz ovog primera (iz opirno navedenog teksta, za razliku od turo i pogreno navoenihcitata od strane pravoslavaca), prorok Jelisije je mogao da trai od svoga uitelja Ilije odreene usluge iuslienje molbi samo dok je bio u njegovom telesnom prisustvu. Ilijine rei podrazumevaju da se nakonnjegovog vaznesenja na nebo, Jelisije nije mogao da nada uslienju svojih molbi iz prostog razloganjihove prostorne udaljenosti. Kada je dakle sluaj da ni Ilija, kao onaj koji je iv otiao na nebo, ne moeda uje i da uslii ljude koji ostaju da ive na zemlji, koliko je to jo vie nemogue onima ija tela

poivaju u grobovima ili su ve odavno istrunula. Ovaj primer, sa svoje strane jo jedanput negiraispravnost Milinovog navoenja Hristovog govora upuenog sadukejima, i njegovo tumaenje koje nasnavodi da poverujemo da nas je Gospod zapravo pouio da se molimo davno umrlim (a pred Bogomivim) Avraamu, Isaaku i Jakovu. Prema Milinovom tumaenju, bilo bi logino da se dananji hrianimole kako novozavetnim tako i starozavetnim svetiteljima (pa i Iliji, koga je pomenuo u ranije navedenomtekstu kao primer bogougodnog oveka ije molitve Bog usliava). Meutim, sam Ilija u Svetom pismunegira i nagovetaj mogunosti o tome da e nakon svoga odlaskana nebo moi da uje, uslii i Boguprenese bilo iju molitvu.

Uenje svetog predanja o potovanju svetitelja

Kao to smo uoili, pravoslavni teolozi poseu za vaenjem stihova iz stvarnog konteksta jasnogbiblijskog otkrivenja da bi potvrdili svoja uenja koja su proistekla iz svetog predanja. Zapravo, uenja osvetiteljima kao molitvenim zastupnicima pred Bogom se temelje iskljuivo na svetom predanju: narazliitim snovima i vienjima ljudi koji su iveli vekovima nakon smrti apostola i zavretka pis anjanadahnute Boije Rei (u kojoj, po priznanju Ivana Nikoljina, ne postoje nikakvi temelji za potovanjesvetitelja kakvo im se ukazuje u okviru Istone crkve). Na ovom mestu elim da navedem nekolikokazivanja koja dopunjavaju Sveto pismo i ue nas kako je pravoslavno potovanje svetitelja upravobogougodno delo:

Kao posluna deca Boja, svetitelji su bili u velikoj milosti pred Bogom ne samo za ivota im na

zemlji nego i po prelasku u veni ivot. Oni su bili puni Duha Svetoga, koji je kroz njih delao i za ivotaim pa dela i sada iz onog sveta, a dela i kroz njihove moti na zemlji... Kad bi se sva ta delovanjaBoja preko svetitelja i njihovih motiju, a radi spasenja ljudi na zemlji, zapisala, takva knjiga obimomsvojim bila bi vea od svih drugihknjiga u svetu.

Svetitelje potujemo i u molitvama prizivamo: kao Boje ugodnike i prijatelje (vidi Jov. 15, 14-15), kaoBoja stanita i orua (Jovan 14, 23), kao udeoniare slave Boje i mone pred Bogom (Jovan 17,22-24), kao moralne heroje i obrasce, kao nau stariju brau i dobroelatelje, kao molitvenike predBogom, kao pokrovitelje, zatitnike, pomagae i rukovodioce na putu spasenja.

149. Sveci Boji nisu mrtvi nego ivi . Blaenopoivi episkop Nikolaj zapitao je jednog uvenog

protu junaka Jovana Bokovia da li veruje da su sveci Boji ivi.

Kako ne bih verovao, kad su mi se javili i o sebi to posvedoili, odgovori prota i tim povodom ispriasledee:


6/36

6 | S t r a n i c a

Jednog dana ree mi popadija da zbog neke domae nevolje odem u Ostrog i odnesem neki dar. Jabejah neto smuen i ljutit. ta da mu nosim? rekoh joj. Ostavi na miru one mrtve kosti u peteriOstrokoj, a ti se obrati ivima za pomo!

Tako proe dan.

Kad nou u jasnoj vizijijavi mi se sveti Vasilije, pa lupi svojim ezlom i srdito viknu mi:

- Ja sam iv, a nisam mrtav, kao to ti misli. I nemoj da bude neveran nego veran!

U velikom strahu ja skoim sa postelje i potraim od popadije onaj dar to je spremila, te odnesem uOstrog svetom Vasiliju. Odonda ja sam dobro utvrdio svoju veru da su sveci Boji ivi, a ne mrtvi(Episkop Nikolaj, Emanuil, 29, str. 35).

150. Svetitelji se mole za nas Bogu. Za vreme grkog cara Mavrikija napadoe Arapi Solun iopsedoe ga. Stanovnitvo grada obuzme veliki strah. Neki poboni ovek, po imenu Ilustrije, poenou u crkvu svetog Dimitrija, u kojoj je poivalo telo njegovo, da se pomoli svetom velikomuenikuda zatiti svoj grad. Pred ulazom u hram, ispred sebe, on spazi dva mladia, kojima se vrata hrama

sama otvorie i oni uoe. Za njima ue i Ilustrije. Uavi u hram, mladii snano zapitaju: Gde jegospodar koji ovde ivi? Na ovaj glas pojavi se jedan mladi u vidu sluge i kao iznenaen zapita:ta vam treba gospodar? Mladii, koji su bili aneli Boji, odgovorie: Gospod nas je poslao da mukaemo zapovest. Mladi sluga ukaza na grob svetog Dimitrija i odgovori: On je ovde, i otkrizavesu koja je skrivala grobnicu. Tada se pojavi sveti Dimitrijeu onakvom izgledu kao to se slikana ikonama, samo u sjaju kao sunce, da se na njega nije moglo gleda ti. Aneli pozdravie svetogmuenika, koji ih upita radi ega su doli. Oni mu odgovore da ih je Gospod poslao sa zapoveu danapusti ovaj grad i pree ka Gospodu, jer On hoe da ovaj grad preda neprijatelju. Na to je svetimuenik zamolio anele da prenesu njegovu veliku molbu Gospodu da se smiluje na grad istanovnike njegove, za koje je na Golgoti prolio krv svoju, i da ga i dalje ostavi kao zatitu gradu.

Posle tih rei muenik se vratio u svoju grobnicu, a aneli postali nevidljivi. Kad se vienjezavrilo, Ilustrije dugo nije mogao da doe k sebi, a potom je pao na kolena i zahvalio Bogu i svetomDimitriju za njegovo zauzimanje za grad. Sutradan on o vienju obavesti stanovnike grada, koji umolitvama zavapie Bogu i svetom Dimitriju za pomo i spasenje. I Bog ubrzo uslii molitve:neprijatelj bez borbe die opsadu i pobee, a stanovnici proslavie Boga i Njegovog muenikaDimitrija (itije svetog Dimitrija, 26. oktobra).

Ova vizija bila je sa planom Bojim da nas uveri u mo molitava svetitelja za nas pred Bogom i

njihovu zatitu od nevolja i opasnost i u ovom ivotu.[19]

Ovo su bila, dakle, samo dva primera od velikog broja slinih koje moemo da navedemo iz pravoslavneliterature, a koja opisuju udesa razliitih svetaca i njihovo molitveno posredovanje pred Bogom za ljudena zemlji. U svemu tome izgleda da uopte i nije bitno to se njihovi detalji uopte ne podudaraju sabiblijskom naukom, kao na primer srditost svetoga Vasilija Ostrokog ili pak boravljenje u grobnici nesamo tela ve i duha svetoga Dimitrija (to dokazuje i sam tekst spominjanjem da su aneli doli daDimitrija iz groba pozovu Gospodu, a to znai da on nije k Njemu otiao nakon svoje smrti). Bitno jesamo to da ova srednjevekovna i novovekovna otkrivenja objavljuju ono to pravoslavnima slui kaodopuna Bibliji i temelj za verovanja za koja apostoli i njihovi naslednici nisu znali.

Svaki italac Novoga zaveta poznaje injenicu da uenje Gospoda Isusa Hrista podrazumeva upuivanjevernika da se mole za uslienje svojih molitava samo Bogu Ocu i Sinu, uz posrednitvo Svetoga Duha.

Evo nekih stihova iz evanelja koji govore upravo o ovome. Isus Hristos je, naime, rekao:

I to god zaitete u moje ime to u uiniti, da se proslavi Otac u Sinu. Ako me to zamolite u mojeime, ja u uiniti. (Ev. po Jovanu 14:13-14);


7/36

7 | S t r a n i c a

Zaista, zaista, kaem vam, ako u moje ime zatraite to od Oca, dae vam. Do sada niste nita trailiu moje ime; traite i dobiete, da vaa radost bude potpuna. (...) U onaj dan moliete u moje ime, i nekaem vam da u ja moliti Oca za vas; sam Otac vas ljubi, zato to ste me voleli i verovali da sam jaizaao od Boga. (Ev. po Jovanu 16:23-24, 26-27);

A apostol Pavle dodaje:

Isto tako i Duh pomae naoj slabosti; jer mi ne znamo za ta treba da se molimo kako prili i, alisam Duh posreduje za nasuzdisajima koji se ne mogu iskazati. A onaj koji ispituje srca zna ta jesmeranje Duha, poto se po Boijoj volj i moli za svete. (Rimljanima 8:26-27)[20].

Sveto pismo takoe istie injenicu da je Gospod Isus Hristos na jedin i posrednik pred Bogom usvakom smislu, te da se on molitveno zauzima za nas:

Jer Bog je jedan i jedan je posrednik izmeu Boga i ljudi, ovek Isus Hristos. (1. Timoteju 2:5);

Ko je taj koji e ih (nanovoroene vernike; prim. I. S.) osuditi? Da li Isus Hristos koji je umro, i tavie vaskrsao, koji je s desne strane Bogu i koj i se zauzima za nas? (Rimljanima 8:34);

Stoga i moe sasvim da spase one koji njegovim posredstvomprilaze Bogu, poto svagda ivi da se moli za njih. (Jevrejima 7:25);[21]

Sa druge strane, potovanje Isusove majke Marije, apostola i anela, onakvo kakvo nalazimo uPravoslavlju ne odgovara evanelskom uenju. Sam Gospod Hristos je o potovanju svoje majke, kaoodve blaene, rekao da su ipak vieblaeni oni koji sluaju Boju re i dre je.[22]Maloas pominjanipravoslavni apologeta u svojoj knjizi spominje kako je, zapravo, sama Marija izrekla proroanske rei, dae je svi potovati i to upravo onako kako to ine vernici Istone crkve:

Ali, Sveto pismo nigde ne kae da se treba moliti Mariji vele sektai. Treba se moliti samo Bogu.

Zaista, Sveto pismo nigde nije izdalo neku izriitu zapovest da se Bogorodici moraju prinositi molitve.Ali takva zapovest nije ni potrebna. Svakom oveku koji shvati duhovnu veliinu Majke Boje biesamo po sebi jasno kako da se prema njoj ophodi, da li da je velia kao asniju od heruvima inesravnjeno slavniju od serafima, ili da je smatra samo za obinu Mariju, divnu i pobonu Jevrejku

jednu od mnogih Marija i jednu od mnogih divnih i pobonih Jevrejki, kakva je na primer bila njenatetka Jelisaveta, ili Ana mati Samuilova, mati Mojsijeva i mnoge druge znane i neznane Jevrejke.Uostalom, ako nije izdata zapovest da je molitveno potujemo, izreeno je jedno dalekosenoprorotvo da e nju zvati blaenom svi narataji svi osim sektaa. To prorotvo izrekla je samaBogorodica, jer je jasno shvatila dalekosenost dogaaja o kojem joj je blagovestio aneo Boji. Ona

je to izrekla u onoj divnoj himni: Velia dua moja Gospoda i obradova se duh moj Bogu spasiteljumome; to pogleda na poniznost svoje sluiteljke. Jer, gle, od sada e me svi narataji smatratiblaenom(Lk. 1, 46-48).[23]

Dakle, jedino su sektai ti koji Mariju ne potuju! Meutim, sasvim suprotno je istina. Biblijski hrianipridaju Mariji i te kakvo potovanje i smatraju je uglednim primerom vere i poniznosti koju i oni treba daslede, smatrajui jeblaenom, tj. upravo onakvom kakvom je i ona sama sebe u prorotvu nazvala.Meutim, smatrati da je neko blaen (dakle, da je primio mnotvo blagoslova na osnovu Boijenezasluene milosti) uopte ne znai uzvisivati ga vrh nebesa i davati mu slavu i ast kakva mu uoptene pripada. Uostalom, Gospod Isus je nazvao blaenimi sve siromane duhom, alosne, krotke, gladne

i edne pravednosti, milostive, iste srcem, mirotvorce, prognane radi pravednosti itd.

[24]

- a to je brojsvih spaenih kroz istoriju koji iznosi na stotine miliona vernika. tavie, Pismo iznosi injenicu da veeblaenstvo i od samih apostola (koji su i pored vesti o Isusovom vaskrsenju ostajali neverni) [25]uivajupred Bogom oni ljudi koji su u vaskrslog Hrista poverovali i pouzdali se iako ga nikada nisu videli


8/36

8 | S t r a n i c a

telesnim oima. U evanelju po Jovanu itamo sledeu Gospodnju izjavu, izreenu nakon njegoveponovne pojave pred apostolima:

Zatim ree Tomi: prui svoj prst ovde i vidi moje ruke, i prui svoju ruku, pa je stavi u moja rebra, i nebudi neveran nego veran. Toma odgovori i ree mu: Gospod moj i Bog moj. Ree mu Isus:poverovao si zato to si me video. Blaenisu koji ne videe a poverovae.[26]

Apostol Petar nekoliko decenija nakon opisanog dogaaja, pohvalio je veru blaenih koji nikada nisuimali prilike da vide Gospoda, ali su u Njega vrsto verovali i imali ljubav prema Njemu:

Isus Hristos, koga vi volite iako ga niste videli, u koga sad verujete iako ga ne vidite , i radujete seneizrecivom i proslavljenom radou, jer postiete cilj svoje vere: spasenje svojih dua.[27]

Uostalom, Boija Re opte ne dozvoljava bilo kakvu praksu iskazivanja potovanja poklonjenjem predapostolima i aneoskim biima (koji bi, po logici, trebali da predstavljaju prve meu svetiteljima), kako seini npr. pred ikonama svetitelja u pravoslavnim domovima i bogoslubenim hramovima. Apostoli kojinisu dozvoljavali poklonjenje pred sobom ni za vreme svoga zemaljskog ivota, sasvim se sigurno ne bisaglasili sa time da se to ini nakon njihove smrti. U svim tekstovima Novog zaveta u kojima govore o

Crkvi i meusobnom potovanju vernika, apostoli istiu injenicu da svi hriani sainjavaju nevidljivoHristovo duhovno telo kojem je Gospod poglavar a oni njegovi razliiti udovi. Zapravo, ap. Pavlenaglaava da u Crkvi vee potovanje treba ukazivati vernicima koji su u skuptinama malo cenjeni (tzv.obinim vernicima), za razliku od onih istaknutih u slubi (poput stareina ili episkopa) koji ve sami posebi, zbog svoga duhovnog poloaja uivaju potovanje. Evo iz kog razloga:

Nego mnogo su potrebniji udovi tela koji izgledaju slabiji, i vee potovanje pridajemo udovima tela,za koje smatramo da ne zasluuju potovanje, i nai nepristojni udovi imaju veu pristojnost, doknaim pristojnim udovima to nije potrebno.Al i Bog je tako sastav io telo, da je zapostavljenom ududao veu ast, da ne bude cepanja u telu, nego da se udovi jednako brinu jedan za drugoga.[28]

Istiui uvek injenicu da su samo ljudi koji su dobili blagodatne darove duhovnog upraviteljstva ipouavanja drugih, apostoli su odbijali svako prekomerno potovanje koje im je bilo ukazivano iupozoravali vernike da to ne ine:

Sutradan pak ue u Kesariju. A Kornilije ih je oekivao, sazvavi svoju rodbinu i prisne prijatelje.Kada pak Petar ue u kuu, Kornilije mu poe u susret, pade pred njegove noge i pokloni se. Tada gaPetar podie govorei: ustani; i ja sam samo ovek.[29]

uvi to apostoli, Varnava i Pavle, razderae svoje haljine, skoie meu narod viui i govorei:ljudi, ta to inite? i mi smo l judi kao i vi , propovedamo vam evanelje da se od ovih nitavnih

stvari obratite ivom Bogu...[30]

Istu poruku dananjim vernicima upuuju kroz Sveto pismo i nebeski aneli. Apostol Jovan je dva puta,oduevljen otkrivenjskom vizijom, pao na kolena i poklonio se anelu koji mu je nju objavio:

I padoh pred njegove noge da mu se poklonim. I ree mi: pazi, ne ini to, ja sam sasluitelj tvoj itvoje brae koja imaju svedoanstvo Isusovo. Pokloni se Bogu.[31]

I ja, Jovan, uhi videh ovo, i kad uh i videh, padoh da se poklonim pred nogama anela koji mipokaza ovo. I ree mi:pazi, ne ini to; ja sam sasluitelj tvoj, i brae tvoje, i proroka, i svih koji drerei ove knjige; Bogu se pokloni.[32]

Aneli dakle kazuju da su isami poslani da slue i pomau hrianima na zemlji, a ne da primaju slubui poklonjenje od strane Boijih slugu (u skladu sa kazivanjem bogonadahnutog izvetaja zapisanog uposl. Jevrejima 1:14):


9/36

9 | S t r a n i c a

Nisu li to sve slubeni duhovi poslani da slueonima koji e naslediti spasenje?[33]

Uostalom, apostol Pavle upozorava da je poklonjenje i sluba anelima deo lanog, nehrianskogispovedanja vere:

Neka vas ne liava nagrade niko ko uiva u lanoj poniznosti i slavljenju anela, ko raspreda osvojim vienjima, bezrazlono se pravi vaan svojom telesnom pameu, a ne dri se Glave, od koje

celo Telo, poduprto i povezano zglobovima i ilama, raste Boijim rastom.[34]

Biblijski hriani, u skladu sa biblijskim otkrivenjem, ukazuju potovanje apostolima i svim drugim Boijimljudima i enama kroz istoriju, na taj nain to se ue pobonosti na osnovu njihovog bogatog iskustva uivotu sa Gospodom. Ipak oni odbacuju ono to se Pismom ne podrazumeva a to su molitve zazastupnitvo pred Bogom i molitveno posredovanje davno umrlih svetitelja iz crkvenog kalendara zaivue vernike.

Potovanje svetih motiju

Pored molitvenog obraanja davno i skorije preminulim osobama, u Istonoj crkvi je istaknuta i praksa

potovanja, poklonjenja i celivanja posmrtnih ostataka i razliitih starinskih predmeta, za koje se tvrdi dasu bili u vlasnitvu svetih ljudi. Evo na koji nain pravoslavni objanjavaju potovanje svetih motiju:

Boji ugodnici za vreme ivota na zemlji bili su hramovi Svetoga Duha. A po preseljenju njihovihdua na nebo, u carstvo nebesko, njihova sveta tela ostajala su neraspadnuta i udotvorna. Kaoto je blagodatna sila Boja delovala kroz svetitelje za njihova ivota, tako je ona produila da dela ikroz njihova tela. Ta blagodatna sila projavljivala se i projavljuje se u vidu mnogobrojnih isceljenjaraznovrsnih bolesnika, a i na druge naine. Tako moti svetitelja i muenika slue kao orua prekokojih Bog projavljuje svoju silu i milost. Kao to sud u kome se dugo uva miriljava tenost upije usebe njen miris, tako i telo hrianinovo u kome je postojano obitavala blagodatna sila Hristova biva

celo proeto ovom silom. A poto je sila Hristova netrulena, to je prirodno to ona, useljavajui se uone koji su Hristovi (sravni: II Kor. 12, 9; Galat. 5, 24), ini njihova telanetrulenim. Poto je silaHristova svemona, to je sa prirodom ove sile u skladu to ona ini uda, kad je to ugodno Bogu (veliFilaret, mitropolit moskovski). Zato to su moti svetitelja i muenika izvori mnogobrojnih udesnihisceljenja, a time i dokaz sile Boje koja kroz njih deluje, sveta Crkva donela je odluku na VIIvaseljenskom saboru (787. g.) da se svete moti potuju: Gospod na Isus Hristos darovao nam jemoti svetitelja kao spasonosne izvore koji na mnoge naine izlivaju dobroinstva na nemone. Zatoko se usudi da odbacuje moti muenika (ili svetitelja)... da se lii svetog priea.[35]

Prethodno navedeni tekst sadri vie teolokih netanosti i neslaganja sa uenjem Svetog pisma.Najpre, pravoslavni tvrde da su, dakle, samo neki ljudi (nazvani Boijim ugodnicima) bili hramovi SvetogDuha te da su iz tog razloga posle svoje smrti za sobom ostavili netrulena tela koja su postala iudotvorna. Nasuprot tome, apostol Pavle u jednoj od svojih poslanica pie da apsolutno svi vernici,opravdani i spaseni verom u Hrista, predstavljaju hramove (tj. hram) Svetog Duha:

Zar ne znate da ste hram Boiji i da Duh Boiji obitava u vama? Ako neko unitava hram Boiji, Boge njega unititi; jer je hram Boiji svet, a to ste vi. (1. Kor. 3:16-17);

Ili ne znate da je vae telo hram Duha Svetoga koji je u vama, koga imate od Boga, te ne pripadatesamo sebi? (1. Kor. 6:19).

Ovaj apostol, zastupajuiHristovo uenje o tome da svaki verom spaseni vernik ima Svetoga Duha usebi, ove rei upuuje Korinanima koji su po svome duhovnom uzrastu jo uvek bili na nivou male dece(u smislu duhovne zrelosti). Ukoliko proitamo itavu poslanicu uvideemo da vernici u Korintu i nisu bilineki posebni Boiji ugodnici, ve da su, zbog svojih telesnih slabosti, jo uvek praktikovali odreene,


10/36

10 | S t r a n i c a

ak i velike, grehe. I ba te i takve Korinane, Pavle podsea da predstavljaju hram Svetog Duha (i dasledstveno tome treba da se odreknu i klone sagreenja koji Duha aloste). Poto je, dakle, jasno daPismo govori da svi vernici predstavljaju hram Boiji, a ne samo neki posebni svetitelji, to bi popravoslavnoj logici znailo da bi tela svih umrlih hriana kroz istoriju t rebala da budu netrulena iudotvorna te da samo tela nehriana budu podlona truljenju. Meutim, kao to emo se uveriti,Sveto pismo ni na jednom mestu ne podrazumeva da e tela vernika Boijih posle njihove smrti ostatinetrulena (osim u nekim prirodnim uslovima koji bi spreili raspadanje ili pak obradom nekim od

sredstava za konzervaciju). Psalmista David, za koga je u Pismu posvedoeno da je bio pravi Boijiovek[36], zapisao je sledee rei:

Jer nee ostaviti due moje u paklu, niti e dati da svetac tvoj vidi truhlost. (Psalam 16:10).

Iako se isprva moe initi da je David u ovom stihu mislio na sebe (na svoje telo), ova njegova izjava jezapravo predstavljala proroanstvo o Hristovom vaskrsenju. Apostol Petar je, u svojoj besedi izreenojna dan silaska Svetog Duha, na Pedesetnicu, to potvrdio sledeim reima:

David, naime, govori za njega: Stalno sam gledao Gospoda pred sobom, jer mi je s desne strane da se ne poljuljam. Zato se razveseli srce moje i obradova se jezik moj, ak e i telo moje poivati unadi, jer moju duu nee ostaviti u carstvu smrti, niti e dozvoliti da svetac tvoj istrune. Pokazao simi puteve ivota, ispunie me veseljem pred licem svojim . Brao, vama se moe slobodno rei opatrijarhu Davidu, da je umro i bio sahranjen, i da je njegov grob kod nas do dananjeg dana. Ali kakoje bio prorok i kako je znao da mu se Bog zakleo da e od roda njegovih bedara nekoga posaditi nanjegov presto, predvidevi ree za Hristovo vaskrsenje: niti je bio ostavljen u carstvu mrtvih, nitimu je telo istrulilo. Ovoga Isusa je Bog vaskrsao, emu smo mi svi svedoci. [37]

Samo Davidovo telo, pak, bilo je podlono truljenju i na kraju se vratilo u prah:

A da ga je vaskrsao iz mrtvih da se vie ne vraa u truljenje, ovako je rekao: Ispuniu vam svete i

pouzdane rei Davidove. Zato i na drugom mestu kae: Nee dati da tvoj svetac vidi truljenja.David je, naime, posluio svome narataju ipo Boijoj volji umro, bio je pridodat svojim oevima ivideo je truljenje. A koga je Bog vaskrsao, taj nije video truljenja. [38]

Upravo navedene rei apostola Pavla su vie nego jasne. Prema uenju Biblije, samo onaj koji jevaskrsnut iz mrtvih (Isus Hristos) nije podloan truljenju, dok je telo cara Davida istrulilo poput tela svihostalih ljudi. Stari i Novi zavet ni jednom jedinom reju ne potvruju uenje o netrulenim i udotvornimmotima onako kako se to veruje u okviru Istone crkve. Ipak, pravoslavni teolozi navode jedan tekst izStarog zaveta kao, po njihovom miljenju, oigledan primer koji dokazuje biblijsku zasnovanostverovanja o svetim motima. Evo kako glasi tekst iz dela protojereja Marinkovia:

Najstariji podatak o delovanju blagodatne sile Boje kroz moti svetitelja potie iz Starogzaveta, na nekih skoro 900 godina pre Hrista. Velikog starozavetnog proroka i udotvorca Iliju, kogaje Bog na udesan nain uzeo sa telom na nebo (IV knjiga o carevima, glava 2), nasledio je uprorokoj slubi njegov uenik Jelisej, takoe udotvorac i za ivota i po smrti. Kad je Jelisej umro,sahranili su ga u zemlju. Posle godinu dana umro je neki ovek i ponesu ga da ga sahrane. U tomese iznenada pojavi eta neprijatelja Moavaca. Oni to su nosili mrtvaca uplae se. Poto nisu imali vremena da kopaju grob, oni le umrlog oveka bace u grob proroka Jeliseja. I kad ovek pade idotae se kostijuJelisejevih, oive i usta na noge svoje (II knjiga o carevima 13, 20-21).

Ovo svakako nije jedini sluaj Bojeg udotvorenja kroz moti pravednika u Starom zavetu,

verovatno ih je jo bilo, samo nemamo podataka. Ali tek u Novom zavetu Boja blagodatnadelovanja kroz moti svetitelja i muenika bivaju mnogo ea i brojnija. [39]

Ipak, ovakvom pravoslavnom dokazivanju se moe mnogo tota prigovoriti. Najpre, iz teksta je jasno da


11/36


ljudi koji su doli da pokopaju mrtvaca uopte nisu doli sa namerom da se poklone svetim Jelisijevimmotima (kao to je to u Pravoslavlju obiaj). Drugo, Biblija govori da su to bile prorokove kosti (toznai da muje telo istrulilo i da je ostao samo kostur kao i kod svih drugih ljudi) a ne netruleno telo.Tree, ovo je jedini primer u itavoj Bibliji, koji pokazuje da je Bog i na ovaj nain uinio udesno delo dok pravoslavni prieljkuju da je ovakvih primera bilo mnogo vie (samo to, eto, nisu zabeleeni). Ietvrto, niko nije posle ovog uda iskopao Jelisijeve kosti i odneo na neko posebno mesto gde bi ljudidolazili na poklonjenje u organizovanim hodoaima i gde bi one nastavile svoja udotvorenja. Bog je

inio uda i u ivotima drugih starozavetnih linosti ali nije zabeleeno da su oni ostali netruleni nakonsvoje smrti (kao ni Jelisije), niti da su njihove moti bile udotvorne. tavie, svaki poznavalac Pismazna vrlo dobro da Gospod u Starom zavetu (ili pak u Novom) nikada ne bi dozvolio ili odobrio potovanjei poklonjenje leevima i kostima umrlih ljudi, makar kako Njemu ugodni oni bili za svoga ivota. Svetopismo Novog zaveta isto tako ne spominje ni jednom reju da su prvovekovni hriani iskopavali bilo ijegrobove radi proveravanja da li su moti ostale netrulene i radi poklonjenja njima. U novozavetnimspisima itamo o smrti nekolicine svetaca kakvi su bili npr. Jovan Krstitelj (Mk. 6:17-29), akon Stefan(Dela ap. 7:57 - 8:2), i apostol Jakov sin Zevedejev a brat Jovanov (Dela ap. 12:1-2). Ipak, u ovom deluBoije Rei ne nalazimo nikakvu potvrdu da je iko bio zainteresovan za njihove svete moti, znajui zaBoije odreenje da se umrlo ljudsko telo raspada i na kraju u potpunosti razgrauje:

Dokle se ne vrati u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah e se vratiti.[40]

Kao potvrdu za to imamo Re koja kae da su uenici Jovana Krstitelja uzeli njegovo telo i sahranili ga,a isto tako i hriani telo arhiakona Stefana.[41] Ne zaboravimo da nas Pismo izvetava da su ovadvojica bila ispunjena Svetim Duhom (Jovan Krstitelj ak i u utrobi svoje majke Jelisavete pre svogaroenja)[42]i da su inili silna uda za vreme ivota (u Stefanovom sluaju) [43]ali im ni to nije pomogloda im tela posle smrti ostanu netrulena (kakva bi prema pravoslavnima trebala da ostanu). Njihoviprijatelji su ih jednostavno sahranili u zemlju bez ikakvog interesovanja ta e se sa njima kasnije zbiti.Stefanove moti sasvim sigurno nisu postale udotvorne, jer da je to bio sluaj, evanelista Luka, pisacDela apostolskih, ne bi propustio da o tome izvesti hriane i na taj nain jo vie potvrdi delovanjeBoije sile u okviru hrianstva kao, u to vreme, sasvim nove i nerasprostranjene religije.

Dositej Obradovi je veoma dobro primetio svu biblijsku nezasnovanost uenja o netrulenimudotvornim motima svetaca, govorei da bi bilo najloginije da, pre svih ostalih, tela biblijskih linosti(Boijih ugodnika a pre svega apostola) ostanu netrulena i udotvorna:

Kamo, gdi su telesa apostolska i svetoga Nikolaja? Vreme i vozduh u nita su ih obratili, tako e iproa koja se jo nahode. Da je bog hoteo da oni netljeni ostaju, njih niti bi mogla vatra saei, nivreme razruiti. Ali idi i kai to onima koji pritom gube, pak se dri onda. [44]

Jevsevije Popovi nam u svojoj Crkvenoj istoriji kazuje da je potovanje motiju svetaca uzelo mahatek u periodu za vreme i posle cara Konstantina. Iako su npr. hriani u Smirni potovali i povremenoposeivali grob svoga mueniki postradalog episkopa Polikarpa (sredinom II veka) to svakako nijenalikovalo izraavanju potovanja svetih motiju u dananjem Pravoslavlju potovanje motiju sepojavilo i sve vie poelo da jaa tek nakon to je proteklo jo nekih 150 godina:

Potovanje relikvija ili smrtnih ostataka od svetitelja i muenika dobi u ovom perijodu veeg poleta,i to ve od Konstantina Velikog, koji je u crkvama, koje je podigao, polagao kosti apostola i drugihsvetitelja. Kanje je postao openit obiaj iskopavati svetiteljske kosti iz grobova i meati ih u crkve,to je na posletku dovelo do toga, da se po crkvenim propisima nije smela ni jedna crkva osvetiti, ukojoj nije bilo kostiju od svetitelja, i da su sa preteranom revnou tragali za svetiteljskim relikvijama, ida su neki hriani ak u svakom grobu, koji im bee nepoznat, gledali mueniki grob te uzimaliotuda svetiteljske kosti i zidali nad njim kapelu ili crkvu ili oltar...[45]

Jevsevije Popovi nam takoe stavlja do znanja da je u tadanjoj crkvi (kao i vekovima kasnije) dolazilo i


12/36


do mnogih zloupotreba ionako nebiblijske prakse potovanja svetih motiju:

I lakomi laovi varahu sa relikvijama i prodavahu kosti, koje ukradoe sa groblja, po drugimpredelima kao svetiteljske kosti, to je dalo povoda, da su i crkveni i dravni zakoni morali ustati protivtakvih ljudi, veinom monaha skitaa.[46]

Meutim, ova praksa koju su uveli lakomi laovi, monasi skitai, nije se izgubila ni vekovima nakon

perioda kojeg opisuje ovaj istoriar. Dositej Obradovi svedoi da je u Srbiji i Grkoj u XVIII i XIX veku,bio rairen obiaj da mnogi pravoslavni monasi pronose kroz sela i gradove moti i relikvije koje su bileveoma sumnjivog porekla i na taj nain dovode u zabludu i materijalno iskoriavaju lakoverni i verskineprosveen narod:

Pravo veli! I kod nas u Greciji nahodi se pravdoljubivih episkopa i svetenika koji uzdiu i ale se nazloupotrebljenija koja bivaju; a naipae zli i naopaki obiajida kalueri nose po varoi, po seli, pokua i po patari pune sanduie kostiju runi, noni, leni i svega tela, a naipae mnoestvo zuba.Bog ih vinji znao iji li su, kakvi li su!Kau da su toga i toga sveca kosti i zubi; prinudavaju ljudeda ih celivaju i da milostinju na njih daju.[47]

Da li mrtvi zaista mogu bit i neraspadljivi?

Prema jasnom uenju Svetog pisma, posve je normalno oekivati da se, kao to sam vie puta do sadaistakao, telo preminulog pod uticajem vazduha, vlage, mikroorganizama i ostalih prirodnih faktorapolagano raspada a materija dolazi u stanje prvobitne sloenosti. Meutim, mnogi sluajevi pronaenihneraspadnutih tela irom sveta kao da dokazuju da to ne mora ba uvek da bude tako. Kao to emo seuveriti, neki od uzroka neraspadljivosti potiu od posve prirodnih inilaca, dok za neke nema racionalnihobjanjenja. Neraspadljivost ljudskog lea se (donekle) moe postii balsamovanjem i mumifikacijom kao u starom Egiptu, smrzavanjem na veoma niskim temperaturama, izlaganju suvoj klimi i suvomvazduhu koji bi spreili raspadanje i doveli do isuivanja, ili pak strunom obradom i potapanjem u neku

od danas poznatih hemijskih supstanci. Sa druge strane, postoje i primeri udesnog sauvanja celostiljudskih tela ili nekih udova i pored prisustva prirodnih inilaca koji bi morali da dovedu do njihovograspadanja. I pored toga to u pomenuti primere prirodnih objanjenja za neraspadljivost tela nekihpokojnika, najvie panje emo obratiti na one sluajeve koji se ne mogu razumski objasniti i koji setretiraju meu religioznim svetom kao Boija udesa.

Ono to bih najpre hteo da naglasim jeste injenica da se neraspadljivi posmrtni ostatci ljudi ne nalazesamo meu preminulim svecima Istone crkve. Isto tako esto, neraspadljive moti se mogu nai i uokviru Rimokatolike crkve i to kako meu svetenicima i monasima (monahinjama) tako i meuobinim svetom. Ono to je jo interesantnije, neraspadljive moti se mogu nai i meu umrlim ateistimakao i meu pripadnicima drugih, nehrianskih religija

.a) Prirodna objanjenja za neraspadljivost tela

Dvoje zapadnih istraivaa neraspadljivosti, Herbert Thurston i Joan Cruz pronali su vie lokacija usvetu na kojima se ovaj fenomen odigravao pod sasvim prirodnim okolnostima. Godine 1954. pronaenaje prirodna mumija u planinama ilea. Radilo se o telu deaka kojeg su petsto godina ranije osudili nasmrzavanje u jednoj peini da bi umilostivili bogove. Dobro ouvana tela jo iz gvozdenog doba mogu dase jo uvek nau po irskim, kotskim i danskim movarama. Ona su, zbog razliitih prirodnih procesaznatno izmenila boju, ili se nisu raspala. Takoe, prilino odbojna ali i fascinantna slika unutranjostikatakombi u Palermu ili na Malti, dokazuje da se tela umrlih mogu da sauvaju u neraspadnutom stanju

dugo nakon smrti. Naime, u pomenutim katakombama na zidovima su, kao u filmovima strave i uasa,okaena da vise tela kapucinskih redovnika jo uvek obuena u svoju sveteniku odeu. U jednomputopisu iz devetnaestog veka moemo da proitamo sledee:


13/36


Na sebi jo nose svoje mantije... koa i miii suhi su im kao bakalar. Iako neki od njih ondje visevie od dvjesto pedeset godina, tijela im se jo nisu raspala. [48]

Takoe, mrtvi koji su sahranjeni u olovom zatienoj kripti katedrale u Bremenu su ostali dobro sauvani.Sasvim sluajno je otkriveno da se sahranjeni na tom mestu ne raspadaju. Pronaen je i neraspadnutle nekog radnika koji je tu poginuo za vreme jednog od ranijih renoviranja katedrale. U Dablinu, u crkviSvetog Mihana je, prema spisu koji datira iz 1901. godine, pronaena beba koja je na zglobu ruke nosila

izbledelu traku sa godinom svoje smrti 1679. Smatra se da je u ovom sluaju izrazito suv vazduhdoprineo konzerviranju pomenutog tela. Na jednom groblju u Kijevu ljudi i danas posmatrajuneraspadnute leeve u otvorenim kovezima koji su odozgo zatieni staklom. Ova pojava se objanjavajakim prirodnim zraenjem uz jo po neke uslove koji su omoguili usporeno raspadanje.

Sledei nain da tela preminulih dou do stanja neraspadljivosti jeste njihovo osapunjenje tj.saponifikacija. I ova pojava se javlja samo pod odreenim uslovima i nije nauno neobjanjiva. Naime,tela koja prilikom sahrane, na neki nain, budu zatiena od uticaja vazduha, pretvaraju se, uslovnoreeno, u sapun. Ovakvi leevi se nazivaju adipoceri (od latinskih rei: adeps mast i cera vosak).M. Thouret koji je 1785. godine dobio nalog da oisti groblje crkve Svetih nevinih otkrio je da su mnogi

leevi postali adipoceri. Tela se uopte nisu bila raspala a pretvorila su se, po njegovim reima, ugnjecavu belu masu. Oi i kosa su, i nakon pet godina, ostali dobro ouvani.

Saponifikacija, iako je neobina, nije tako retka pojava. U Vaingtonu, u muzeju Smithonian nalazi sepred oima posetilaca saponifikovani le vojnika koji je poginuo u amerikom graanskom ratu. Sluajrimokatolike svetice Marije de Sante Euphrasie Pelletier (koja je umrla 1868. god.) i njenogneraspadnutog lea jo jedan je primer osapunjenja. Nakon to je posle trideset pet godina nakon smrtiotvoren njen pocinkovani koveg, jedan lekar je izjavio da su joj usta bila malo otvorena, oi zatvorene atrepavice jo uvek guste. Skinuvi njenu odeu, uvideo je da joj je telo prekriveno koom koja je imalamnogo slinosti sa koom mumije, a ispod koje se nalazilo veoma ovrslo masno tkivo. asopis News ofthe Worldje 8. maja 1977. godine izvestio o sluaju dvogodinje devojice Nadje Mattei, koja je umrla

1965. god. u Rimu. Dvanaest godina kasnije, njena majka je u snu videla svoju preminulu kerkicu kojajoj je poruila da je izvade iz sanduka. Nakon to je savladala sve administrativne prepreke, majka jesprovela ekshumaciju. Telo male Nadje je izvaeno a da nije bilo ni naeto procesima raspadanja.[49]

Pored ovih fenomena neraspadljivosti koji zavise od posve prirodnih inilaca, u narednom delu poglavljapomenuemo i one druge, nauno neobjanjive sluajeve neraspadnutosti posmrtnih ostataka ljudi kojisu iveli u razliitim periodima istorije.Za ove neraspadljive moti se u okviru Istone i Zapadne crkvevezuju mnoge udesne osobine, mirotoivost i isceliteljske sposobnosti.

b) Natprirodno sauvana neraspadljiva ljudska tela

Na poetku ovog dela poglavlja naveu podui tekst iz asopisa Sveti knez Lazar, u kome je opisanojedno od mnogobrojnih uda koja se deavaju u pravoslavnom svetu, a koja se odnose na realnosauvanje i neraspadljivost motiju svetitelja Istone crkve. Radi se o neraspadljivim motima svetogAleksandra Svirskog, koji je preminuo u esnaestom veku.

Uprava Aleksandro - svirskog manastira je od dana, kada su u obitelj vraene sv. moti prepodobnogAleksandra, dobila mnotvo pisama sa molbama za asnicu motiju svetoga. Episkopi iz raznihkrajeva Rusije, Belorusije i Ukrajine zasuli su pismima obitelj. Mitropolit Petrogradski i LadokiVladimir blagoslovio je igumana manastira, o. Lukijana za ovo sveto delo. Ve pri prvom pokuaju daizvadi asnicu, iguman je bio zapanjen, a imao je i zato. Oekivao sam da vidim kompaktno,vrsto

tkivo, no umesto toka, na rezu koji sam uinio kopljem, video sam pod slojem koe, boje voska,sneno belo i meko tkivo, pria o. iguman, u anatomskom muzeju VMA pokazali su mi kakoizgleda sasueno ljudsko telo stavivi pred mene cevanicu. Kost je sa svih strana bila obloenaslojevitim vrstim tkivom, koje je liilo na presovan karton. ile i vaskularno tkivo sauvali su se u vidu


14/36


vrstih konia, koji su liili na komadie uzice. Boja suvog tkiva cevanice bila je uta i sa spoljne i saunutranje strane.

Monahinja Leonida, u svetu kandidat biolokih nauka, histolog, tumai sa naune strane izgled istanje svetih motiju, to je naroito iznenadilo naunike. Moti su sauvale izgled svetitelja umomentu prestavljenja (tj. smrti; prim. I.S.), to se ne moe postii nikakvim nainom strunogbalzamovanja. U tom sluaju tkivo tamni i vrsne, a ovde je sauvalo sneno belu boju, rastresitost.

Pojavu su prouavali specijalisti histolozi i zakljuili su da je ovo neobian sluaj, koji se ne moeobjasniti njihovim znanjem. Jedan antropolog kae da je telo celo, monolitno koje nije bilo podlonotruljenju, boja je boja voska. Drugi naunik, anatom, kae da je lice svetitelja ouvano kao ivo. Koalica glatka i elastina, svetle boje. Zato se ne treba uditi zato su, u vreme kampanje oduzimanjamotiju, 1919. moti prep. Aleksandra bile nazvane votanom lutkom. Jedan stomatolog je zadivljenouvanou tkiva lica i desni. Ova ouvanost telesnih ostataka i dala je mogunost ikonografskomispitivanju, kako su to uinili i prilikom prvog otkrivanja motiju, 1641. godine. Lik je uporeen sa vieikona i predstava svetoga i zakljueno je da odgovara, jer ikone datiraju iz esnaestog veka. Belaboja koja se ukazala na stopi svetitelja prilikom poetka ispitivanja, vidljiva je i danas. Iz stopala teemiro, iji se miris osea u hramu jo od otkrivanja motiju i pele dolaze na taj miris. Dolasci pela su

zabeleeni video-kamerama.

Prepodobni se rodio 1448. i dobio ime proroka Amosa. Od ranog detinjstva izbegavao je igre, smeh,psovke. Uenje mu nije ilo, te je nakon molitve jednom, u crkvi, dobio taj dar. Kad navri 19 godinaroditelji su odluili da ga ene. On kriom ode na Valaam gde je sedam godina bio poslunik. Tamo jeneretko bio po itavu no go do pojasa, prekriven komarcima, udubljen u molitvu. Tek se 1474.zamonaio i dobio ime Aleksandar. I roditelji odoe stopama sina i zavrie ivot u manastiru.Prepodobni se povue na jedno pusto ostrvo, gde je produio svoje duhovne podvige. Beei odsveta, koji ga je poeo poseivati, povue se u jednu umu. Kasnije mu doe brat i zamonai se. Bioudostojen videti sv. Trojicu u vidu trojice svetlih ljudi. Molitvom pobeivae demone. Okupi oko sebemnotvo monaha i kao iguman odlikovao se smirenou. Sa molitvom na usnama prestavi seprepodobni 1533. godine. Kao sveca poeli su ga potovati ve 1547. godine kada mu je i slubasastavljena. Petnaestak njegovih uenika proslavila je Crkva zbog bogougodnog ivota. A sveti tel jaje eto proslavio sam Gospod netru lenou njegovih zemnih ostataka. Spomen mu se slavi 30.avgusta i 17. aprila po starom kalendaru.[50]

Za vreme vladavine dinastije Nemanjia u srednjevekovnoj Srbiji, iveo je i jedan od malobrojnihmonaha pustinjaka koji je bio srpskoga roda. Re je o sv. Petru Korikom, ije su moti postalemirotoive i udotvorne, a potom od strane potovaoca relikvija raskomadane i raznesene na sve straneda bi im se ukazivala poast. Ovaj svetitelj je, prema narodnom verovanju, iveo za vreme cara Duanakoga je i lino poznavao, a koji mu je, nakon njegove (Petrove) smrti i manastir podigao. Posle smrti

svojih roditelja, Petar je, zbog elje za monaenjem razdelio svu svoju imovinu i zajedno sa svojomsestrom krenuo na put. Zamonaio se u crkvi sv. Petra kod Unjemira, kod nekog starca monaha. Da bise sklonili od rodbine i prijatelja, brat i sestra bee i sklanjaju se kod crkve sv. Petra u Altinu (blizuakovice). Odatle su kasnije otili u okolinu Prizrena, u pustinju pokraj sela Korie. Jednom prilikom,dok mu je sestra spavala, sv. Petar je pobegao od nje i nastanio se u kamenitim peinama u okolini:

Sestraje, plaui, traila brata, koga vie nikad nije videla, i umrla je kao isposnica u toj pustinji. (...)On se naseljava u jednoj dolini opkoljenoj visokim stenama, sa mnogim peterama, kod s. Korie,istono od Prizrena. Pomou nokata ispue se na jednu visoku stenu i nastani u peini, koja je bilana steni. Tu ivi vanredno otrom askezom, skoro bez odela, bez vatre, hranei se divljim biljem i

gorkim bukovim irom. Po katkad bi mu samo po koji poboan sused doneo malo hleba. Spavao jevrlo malo, sedei na kamenu.[51]

itije ovoga svetitelja dalje kazuje da je imao velike borbe sa demonima (koji su imali glave kao medvedi


15/36


i divlji veprovi), da je postio i po 40 dana, da mu je u pomo dolazio Arhistratig Mihailo uz pomo kojegse borio protiv avola itd. Evo ta o njegovoj smrti i dogaajima nakon nje pie njegov ivotopisac:

Ubrzo posle smrti on se posveuje: moi (tj. moti; prim. I. S.) mu poinju da miriu i da lee, toprivlai veliki broj poklonika. Kad je pisac njegova itija, Teodosije Svetogorac, doao, da se njegovimmoima pokloni na njegovu je grobu bila nainjena crkva.Ali su od njegovih moi glava i mnogi delovitela ve bili razneseni.[52]

Prema Herbertu Thurstonu koji je iveo krajem devetnaestog veka, a koji je bio prvi istoriar koj i se nazapadu detaljnije pozabavio ovim fenomenom, postoji est simptoma neraspadljivosti tela, koji se,dodue, ne moraju svi da jave istovremeno. To su: iz tela izbija neki poseban prijatan miris; ne pojavljujese karakteristina mrtvaka ukoenost; na telu nema znakova truljenja; iz tela jo dugo posle smrti teekrv; telo dugo posle smrti jo uvek ostaje toplo, a u nekim sluajevima se javljaju pokreti koji se ne moguobjasniti trzajima miia. Takoe, esta je pojava da se osobe ija su tela neraspadljiva pojavljuju u snusvojim pronalazaima i upuuju ih da iskopaju njihove svete moti. Iz mnogih motiju i kostiju svetitelja,(i to ne samo pravoslavnih ve i rimokatolikih), cedi se neka naroita vrsta ulja (mira), kao na primer izkostiju svete Valpurge koja je umrla jo davne 779. godine.

Zanimljiv je primer i ekshumiranog tela svete Marije Ane Ladroni koja je preminula 1624. god. u Madridu.Sto sedam godina nakon njene smrti, svetenstvo i ugledni strunjaci su detaljno preispitali njen ivot isamu smrt. U njenoj slubenoj biografiji stoji zapisano sledee:

Jedanaest najboljih i najpoznatijih profesora kirurgije i medicine iz Madrida sudjelovalo je priekshumaciji i pregledu tijela svete pokojnice. Neki su povadili instrumente iz svojih torbi i poeliduboko zarezivati u njenu kou, jedni su joj otkrili i pregledavali prsa, drugi su pretraivali trbunuupljinu; preostali su se bavili pretragama svih, pa i najmanjih otvora kroz koje bi se moglo ulitisredstvo za konzerviranje. Svaki djeli njenog nevinog tijela bijae paljivo pregledan. Unutranjiorgani, utroba i koa bijahu nenaeti, vrsti, vlani i elastini. Tekuinakoja je izbijala iz njenog tijela

nije sauvala samo vanjtinu tijela, nego i svaki pojedini unutranji organ. to su zasjekotine u tijelubile dublje, jae se oseao poseban miris.[53]

Veoma su zanimljivi i primeri nekih drugih svetitelja Zapadne crkve, kao to su bili sveti arbel, svetaKatarina Bolonjska i sveti Pacifico San Severinski koji su bili pokopani bez kovega, ali se i pored toganjihova tela nisu ni poela da raspadaju. Svetoj Terezi Avilskoj potpuno je istrunula odea ali je teloostalo nenaeto. Telo svete Katarine Sijenske isto tako. Kada je 1933. godine ekshumirano telo sv.Katarine Laboure, ustanovljeno je da je 56 godina nakon njene sahrane masivni drveni sanduk poeo da truli ali da se na telu nisu mogli pronai ni tragovi iste pojave. Mnogobrojni rimokatoliki svetitelji, ije susvete moti ouvane neraspadljive, tokom ivota su bili uesnici u jo jednom neobjanjivom fenomenu.

Taj fenomen je stigmatizacija tj. natprirodno pojavljivanje rana na rukama, nogama i rebrima iz kojihtee krv, a na istim mestima gde su i Hristu nanete povrede prilikom raspinjanja na krst. Kada je 217godina nakon smrti sv. Katarine Sijenske (1597. god.) njeno telo izvaeno iz groba i paljivo pregledano,njene noge i ruke su bile odseene i kasnije potovane kao svete relikvije, iz razloga njihoveneraspadnutosti i jo uvek uoljivih stigmi tj. Hristovih rana koje je nosila jo za ivota. to se tie sv.Ozane Mantovske (umrle 1505. god.), ije se telo tri puta godinje izlae pred posetioce katedrale uMantovi, njene stigme su i dan danas jasno uoljive, pa ak i vie nego za vreme dok je bila iva.

to se mirotoivosti pak tie, pored maloas pomenutih sv. Valpurge iz VIII veka, sv. Petra Korikog izXIV i sv. Aleksandra Svirskog iz XVI, spomenuu jo i primer sv. arbela Makhlufa isposnika samostanasv. Marouna u Annayi u Libanu. Ovaj ovek je umro 1898. godine i sahranjen je bez kovega. Nanjegovom grobu se sedmicama mogla da vidi neka neobina igra svetlosti. etrdeset i pet dana nakonsmrti pomenutog, opat samostana je naredio da se telo pokojnika izvadi iz zemlje. Iako su dugotrajnekie pretvorile grob u obinu kaljuu, na leu nisu bile uoljive nikakve promene. Telo su zatim oprali,obukli i poloili u novi drveni koveg, koji je postavljen na odar u samostanskoj kapeli. U to vreme je


16/36


poelo da se deava jo jedno udo. Iz pora njegove koe poela je da tee uljasta tenost. Mirisala jena sveu krv i tekla tako intenzivno da su morali da presvlae telo pokojnika dva puta sedmino. Svakomdelu odee koja je bila natopljena ovom tenou poeli su da pripisuju lekovite moi. Telo sv. arbela jeprolazilo kroz isti tretman sve do 1927. godine, kada je poloeno u pocinkovani kovegkoji je stavljenunutar drvenog, i tako pred mnogim svedocima zazidan unutar samostana. Dvadeset i tri godine kasnije(1950. god.) hodoasnici su primetili da iz zida kaplje tenost pa su to prijavili crkvenim licima. Sanduk ukome je poivalo svetiteljevo telo je otvoren pred oima medicinskih strunjaka i crkvenih

velikodostojnika. Pocinkovani koveg je bio zarao, delovi odee koji su bili natopljeni tenou bili sukruti i sauvani a oni nenatopljeni su istruleli. Svetiteljevo telo je bilo potpuno ouvano. Od tog vremena,njegov koveg se otvara dva puta godinje. Ponekada se deava da pokojnik lei u osam santimetaradubokoj uljastoj tenosti koja se potom odliva i koristi za udesna isceljenja od razliitih bolesti.[54]

Ono to bi svakako morali da priznamo jeste da se u religijskom svetu pojavljuju najrazliitija udesa,koja pripadnike odreenih verskih pravaca uveravaju da je Bog upravo njima blagonaklon te da suupravo oni deo jedine i prave Boije Crkve ili religije. Tako, oigledno je da e pripadnici Istone ili pakZapadne crkve biti uvereni da su ba njihove verske organizacije jedine prave upravo iz razlogamnogobrojnih svetiteljskih uda koja oni u ime Boije ine meu vernim narodom. Pravoslavni se, u

isto vreme, nee mnogo obazirati na udesa katolikih svetitelja i obratno, bivajui uvereni upravo ubogonadahnutost svoje vere. To to se, u isto vreme, neraspadljive moti svetitelja mogu pronai i uislamskom i budistikom svetu, to e verovatno malo koga interesovati.[55]

Evo kakoje mudri srpski prosvetitelj prokomentarisao i na svoj, racionalistiki nain, pokuao da objasnipostojanje netrulenih motiju svetitelja. Iako se ne mogu ba u potpunosti sloiti sa time da su svanetrulena tela zapravo prola kroz postupak mumifikacije, kako to misli Dositej, a iz razloga kojeg upomenuti na samom kraju poglavlja, ipak smatram da je poslednja Dositejeva reenica iz narednogcitata stoprocentno u skladu sa duhom biblijske nauke. Uistinu, ukoliko znamo da prvovekovni hriani,kao to smo dokazali, nisu verovali u udotvorenje svetiteljskih motiju niti pridavali panju telimapokojnih vernika, te poto su tela apostola kao i drugih vie nego posveenih biblijskih linosti istrulila,onda nema mesta verovanju da je Bog netrulenim i udotvornim nainio tela linosti iz kasnijih vekova:

A da kako se njihova tela posvetie i miriu, - lasno e ko pomisliti. Evo kako: Imjejaj ui sliati, dasliit! I dananji dan u egipetskim grobnicama nahode se balsamirata nerastljena telesa od tri hiljadegodina; sva miriu, i iz nekih materija masna tee, zejtinu podobna, i prekrasno mirie. Sada Inglezitakove mumije s hiljadami dukata kupuju, a u ono bedno vreme kad su hristjani poeli moti za svetei udotvorne poivati, sav je Egipet bio pod vlastiju carej greeskih, sve su mumije njihove bile, niti imje bila potreba kupovati. Mnoga su telesa i hristjani balsamirali, ali ona materija i majstorija s kojom sudrevnjeji Egiptjani to inili, poslednjim nije bila poznata.A pametnom hrist janinu ovo je dosta: kadsu se ona ista telesa koja su za apostolska drata bila, rastljela, to ite, to pita dalje?[56]

Potovanje svetih relikvija

Pored potovanja svetih motiju, u Pravoslavlju je izraena i praksa potovanja, poklonjenja i celivanjasvetih relikvija. Evo kako protojerej Marinkovi definie pojam svetih relikvija:

Relikvijama se nazivaju i moti i predmeti koji su pripadali Bojim ugodnicima za njihova ivota i onise njima sluili. Blagodat Boja koja je poivala na svetiteljima delovala je i deluje, kad je to Boguugodno i celishodno, i kroz relikvije svetiteljske.[57]

Prema pravoslavnima, postojanje svetih relikvija i njihova udotvornost potvrena je i u Novom zavetu.

Prvom udotvornom relikvijom se smatra haljina koju je na sebi nosio Gospod Isus Hristos.[58]DodirnuviIsusovu haljinu, bila je isceljena ena koja je 12 godina bolovala od teenja krvi i kojoj lekari nisu moglipomoi (Mk. 5:25-34). Za ovu haljinu se jo govori da je sauvana do dananjega dana i da se nalazi unemakom gradu Triru, a da ju je prvobitno pronala majka cara Konstantina carica Jelena i predala ovoj


17/36


crkvi na uvanje. I do dananjega dana ova haljina ini mnogobrojna udesa i isceljenja bolesnihhodoasnika koji joj dolaze na poklonjenje. Svetim udotvornim relikvijama se smatraju i delovi odeekoju su na sebi nosili sveti apostoli. Evo kako o tome Marinkovi izvetava:

Blagodatna sila Boja delovala je i kroz odeu svetih apostola. Bog injae ne mala udesa rukamaPavlovim. Tako da su i alme i ubruie znojave od tela njegova nosili na bolesnike, i oni seisceljivahu od bolesti, i duhovi zli izlaahu iz njih, svedoi sveti evanelist Luka, pratilac svetog

apostola Pavla i oevidac svega ovoga (Dela apostolska 19, 11-12).[59]

Dakle, prema teologiji Istone crkve, biblijski spisi ne samo da potvruju da su svete i udotvornerelikvije postojale jo u apostolsko vreme, ve i to da su neke od njih sauvane do dananjih dana, te dasa istom onom silom lee sve kojima je pomo potrebna. Naravno, svetim i udotvornim relikvijama sesmatraju i potuju i moti kao i predmeti koji su pripadali mnogobrojnim svetiteljima iz kasnije istorije, akoji su, toboe, za ivota takoe bili udotvorci. No, pre nego to neto vie kaem o relikvijama koje subile vekovima potovane u Istonom i Zapadnom hrianstvu, elim da se ukratko osvrnem na maloasnavedene primere. Najpre nekoliko rei o Hristovoj udotvornoj haljini.

Kao to je poznato svakom paljivom itaocu Novoga zaveta, sluaj isceljenja posredstvom Isusovehaljine zapisan u ev. po Marku 5. poglavlju (i uporednim tekstovima u ev. po Mateju 9. gl. i ev. po Luki 8.gl.) jeste jedinstven primer ovakvog isceljenja bolesnika u Bibliji. Evo kako glasi tekst koji opisuje ovoisceljenje:

I neka ena koja je bolovala od teenja krvi dvanaest godina, mnogo propatila od mnogih lekara ipotroila sve to je imala, a nita se nije spomogla, nego joj jo gore bilo, uvi o Isusu, doe izmeunaroda s lea i dotae njegovu haljinu; jer govorae: ako samo dotaknem njegove haljine, biuspasena. I odmah presahnu izvor njene krvi, te oseti u telu da je izleena od svoje muke. A Isusosetivi odmah u sebi da sila izae iz njega, okrenu se u narodu i ree: ko mi dotae haljine? Uenicipak njegovi rekoe: gleda narod kako te tiska i govori; ko me dotae? I obazirae se da vidi onu

koja to uini. A ena znajui ta joj se dogodilo, doe sa strahom i trepetom, te pade pred njim i reemu svu istinu. A on joj ree: keri, vera tvoja spasla te je; idi s mirom i budi zdrava od svojebolesti.[60]

Kao to je oigledno iz navedenog teksta, bolesna i namuena ena je posedovala veliku veru u to daGospod Isus moe da je isceli od njene telesne muke. Poput rimskog kapetana, koji je poslao prijateljeda Isusa zamole za isceljenje njegovog sluge, jer sebe nije smatrao dostojnim da Gospod ue podnjegov krov, ispoljavajui tako veru da je samo jedna Isusova re dovoljna da bi se dogodilo udo, i ovaena je smatrala da e biti dovoljno da samo dotakne njegove haljine. Poput Rimljanina, dakle, koji senije oseao dostojnim da sa Gospodom lino razgovara, ispoljivi time veru koju Isus nije naao ni u

itavom Izrailju, krvotoiva ena nije elela da Hrista svojim obraanjem ometa u putu kojim se zaputio,smatrajui da e i samo doticanje njegove haljine biti sasvim dovoljno. Sveti tekst belei da su tomprilikom mnogi ljudi bili oko Isusa te da su ga gurkali i dodirivali, ali nijedan od njih to nije inio verom usvoje osloboenje od bolesti. Dokazujui da od Njega nita ne moe proi sakriveno, Gospod seobazreo i pogledom traio osobu koja ga je verom dotakla. Veoma je vano da primetimo da tekst kazujeda je isceliteljska sila izala iz njega, tj. iz Isusa Hrista a ne iz njegove haljine, kao da bi ona, sama posebi, bila udotvorna. Da do tada nije bilo poznato (kao i od tada) da je Gospodnja haljina udotvorna,dokazuje i injenica da niko ni pre ni posle toga dogaaja nije obraao panju na Isusovu haljinu kaotakvu. Da je ova haljina zadrala bilo kakve isceliteljske sposobnosti, te da je to u prvovekovnoj Crkvibilo priznato, onda apostoli ne bi ni dozvolili da se ona zagubi ve da odmah nakon Gospodnjegvaznesenja postane predmet potovanja i isceljenja mnogih bolesnika. Zaudo, ova haljina jepronaena tek u vreme kada su se mnoga sujeverja i pagantine poele da uvode meu crkveneobiaje, dakle za vreme i posle cara Konstantina.

to se pak Pavlovih ubrusa za znoj i kecelja sa njegovog tela tie, i isceljivanja bolesnika i izgonjenja zlih


18/36


duhova njihovim posredstvom, i tu je stvar vie nego jasna. Bog je u vreme prvobitnog irenjahrianstva, u apostolsko vreme, inio udesa na razliite naine, potvrujui da su upravo oni ljudi kojiih ine pronosioci istinite boanske poruke o venom ivotu. Pre udotvorenja od strane Pavlovihubrusa, mnogi bolesnici su bili isceljivani i preko Petrove senke koja bi na njih pala prilikom njegovogprolaska. Meutim, i pored velikih uda koje su inili apostoli Hristovom silom na razliite naine,deavalo se da su neki bliski prijatelji apostola a i sami uenici Hristovi, bili veoma bolesni te da ihapostoli ili nisu mogli ili nisu ni pokuali da iscele. Neki od primera su Epafrodit, koji je bio bolestan toliko

da mu je i ivot bio u opasnosti, kao i primer Trofima kojeg je Pavle bolesnog (neisceljenog) ostavio uMilitu.[61]Da su ovim bolesnicima mogle da pomognu Pavlove svete relikvije, pomenuti bolesnici bisasvim sigurno bili isceljeni jer apostol ne bi dozvolio da njegovi bliski prijatelji i saradnici pate. Za razlikuod masovnih isceljenja do tada neverujuih ljudi od strane Hrista i apostola (opisanih u evaneljima iDelima apostolskim), koja su bila privremena i sluila za potvrdu boanske sile koja je delovala u tojnovoj verskoj grupi sledbenika Isusa iz Nazareta, Biblija preporuuje sasvim drugaiji put za isceljivanje iizleenje bolesnih hriana. Jakov u svojoj poslanici kazuje ovako:

Boluje li ko meu vama? Neka dozove crkvene stareine, pa neka se pomole nad njimi pomau gauljem u ime Gospodnje. I molitva vere spae bolesnika, i Gospod e ga podii; ako je i uinio grehe,

bie mu oproteno.[62]

Dakle, Jakov nije preporuio da bolesni hriani idu na hodoaa i vre poklonjenje pred udotvornimmotima i relikvijama apostola i svetitelja da bi ozdravili, niti pak da zovu neke ive iscelitelje iudotvorce, ve da se obrate svojim crkvenim stareinama! Ove stareine se, kako sam to objasnio upoglavlju o svetim tajnama, mole nad bolesnikom i pomazuju ga uljem, a Bog ga onda, po svojoj volji,ozdravljuje kao odgovor na njihove molitve. Apostol Jakov ovako upuuje i savetuje hriane:

Molite se Bogu da budete isceljeni. Mnogo moe delotvorna molitva pravednika. [63]

to se tie, pak, relikvija koje su u prolosti (a i dan danas) bile potovane u okviru tradicionalnog

hrianstva Istoka i Zapada, bilo bi dobro da iznesemo neke injenice koje e nas jo jedanput uveriti usvu pogrenost takve prakse.

Evo kako nas o pronalaenju i potovanju jedne od najznaajnijih relikvija - krsta na kome je stradaoIsus Hristos, kao i nekim drugim, izvetava crkveni istoriar Jevsevije Popovi:

Prvi povod za to bee krst, na kome je Hristos stradao, i za koji se openito dralo, da se nalazi uJerusalimu. Od sredine IV. stolea amo imamo vesti o nalasku Krsta. Naime pre svega KirilJerusalimski 348. svedoi u svojim katihezama, da se Krst nalazi u Jerusalimu, i o tome da se malidelovi istoga razdaju po celom svetu, zatim u svom pismu caru Konstanciju 351., u avtentinostkojega neki noviji meutim sumnjaju, svedoi, da je Krst naen za vreme cara Konstantina; dalj

e 395.Amvrosije, i posle njega mnogi drugi, priaju da je 326. Jelena mati Konstantina Velikog na Golgotidala iskopavati i traiti krst Hristov, i da su tom prilikom nali tri krsta; krst Spasiteljev su odmahraspoznali od druga dva krsta pomou udesa, koja se na njemu desie, i carica Jelena ga je podelilana dva dela; jednu polu je smestila u crkvi uskrsa, koju je njen sin podigao u Jerusalimu, a drugu poluje poslala svome sinu, koji ju je smestio u svojoj statui u Carigradu. Krst koji se uva u Jerusalimubee predmet opeg potovanja i mnogi poboni hrianski posetioci Jerusalima lomljahu delie od

njega, otuda silni delii od krsta Hristova po celom Hrianskom svetu. Pobono traenje, uvanje ipotovanje Krsta u Jerusalimu, pobudilo je druge da trae odee Gospodnje, odee Njegove matere,apostola, muenika i svetitelja, da trae predmete, kojima su muenika muili i t.d., i verovalo se, datakve predmete i nalaze. Tako uz kosti apostola, muenika i svetitelja dooe i drugi predmeti, koje sukao njihove relikvije uvali u crkvama i privatnim kuama i potovali ih kao i kosti. Ali budui da su sepri tom esto deavale prevare, to su crkveni nastojatelji ta varanja osuivali, a dravni i crkvenizakoni ograniavali. Kao to se pria o Krstu, tako se priahu udesa i o drugim svetiteljskimrelikvijama; ali ipak u drugom perijodu jo ne sretamo neke kasnije spominjane udotvorne sile


19/36


relikvija, tako n. pr. u drugom perijodu se na Istoku ne govori o teenju mirisavog ulja, mira (...) iz telasolunskog prokonzula i muenika Dioklecijanova vremena Dimitrija, a na Zapadu o tom, da krvjunoitalskog episkopa i muenika Januarija iz vremena istog gonjenja, koja se uva u dve stakleneboce osuena, odmah postane tenom, im se koja boca donese u blizinu njegove glave, to se pokasnijim vestima deava.[64]

eleo bih da ukratko razmotrimo ovaj veoma vaan izvetaj o dogaajima iz davne prolosti. Iako nam

evanelja ne daju ni najmanjeg povoda da verujemo da je bilo ko meu apostolima u vreme Hristovogskidanja sa krsta i malo obraao panju na tu napravu za muenje i ubijanje, niti nam pak kazuju da susva tri krsta bilo gde zakopana a pogotovo ne na Golgoti, kroz istoriju su se o njima isprela najrazliitijaverovanja.

Naime, pripoveda se (i to ne na osnovu ba suvie poverljivih izvora; na taj zakljuak nas navodiJevsevije kada kae da u autentinost izvora neki noviji istoriari sumnjaju) da je krst na kome je Hristosbio raspet pronala carica Jelena na Golgoti, sa jo dva druga krsta koja su pripadala dvojici razbojnika.Prema podacima koje iznosi Ralph Woodrow navodei delo Encyclopedia of Religions, iako je posetacarice Jelene Jerusalimu 326. god. verovatno istorijski tana, vesti o njenom pronalaenju krstova nije se

pojavila pre 440. godine nove ere, to e rei, 114. godina kasnije. Isti autor, navodei delo Fausset sBible Encyclopedia kazuje da su jevrejski zakoni, koji su vaili u vreme Isusa Hrista, nalagali da svikrstovi, na kojima se izvrilo raspinjanje, budu uniteni spaljivanjem.[65]Ukoliko su ove informacije tane,onda svakako nije istina da su ovi krstovi mogli biti pronaeni tri stotine godina nakon Isusovog raspea,iz prostog razloga njihovog pretvaranja u pepeo i dim davno pre toga. Sa druge strane, verovatnoa dase nau ba krstovi Hrista i razbojnika, pa makar oni bili i sauvani do vremena Konstantina, je izuzetnomala. To iz razloga to su raspinjanja politikih protivnika Rima i razliitih razbojnika u to vreme u Judejibila uobiajena, gotovo svakodnevna pojava. Sasvim je sigurno da je brdo Golgota bilo izabrano mestoza raspinjanje, na kome su pre Hrista a i posle njega, na krstovima razliitog oblika i dimenzija stradalena stotine ljudi. Posebno masovno raspinjanje ne samo na Golgoti ve posvuda oko Jerusalima nahiljadama krstova desilo se etrdesetak godina nakon Isusovog raspea, tokom u istoriji poznatogJudejskog rata i opsade Jerusalima od strane rimske vojske. Evo ta je o tom masovnom raspinjanjuizgladnelih begunaca iz opkoljenog Jerusalima zapisao poznati rimski istoriar jevrejskog porekla JosifFlavije:

I kada su bili uhvaeni, po nudi su se branili iz straha od smrti, a posle borbe inilo im se da jekasno da mole za milost. Bievani, morali su jo pre smrti da pretrpe svemogue muke, pa su zatimpribijani na krst nasuprot zidu. Premda je Titos saaljevao te nesretnike, jer je svakodnevno bilozarobljavano oko 500, a kadgod i vie, ipak je smatrao da je opasno da ove silom savladane Judejcepusti da slobodno odu, a ako su ih hteli uvati, moglo se dogoditi da oni postanu straari svojihstraara. No najvie to je rukovodilo njega da dozvoli razapinjanje, bila je nada da e taj pogled

pokrenuti opsednute na poputanje, jer su istu kaznu i oni imali da oekuju ako se ne predaju. Usvom ogorenju i mrnji vojnici su prikivali na krst, za sprdnju, svakoga u drugom poloaju, a kako ih

je mnogo bilo, ubrzo, ve, nije bilo mesta za krstove, niti krstova za tela.[66]

Kada dakle znamo da su oko Jerusalima izvrena mnogobrojna raspinjanja i pre a pogotovo posleHristovog vremena, te da su 70. god. n. e. sva raspoloiva stabla drvea bila upotrebljena za pravljenjekrstova koji su kao uma okruivali grad, onda nam se ini posve neverovatnim da se meu tolikimkrstovima pronau ba oni na kojima su bili raspeti Isus i razbojnici.

Dalje se u legendama o pronalaenju Hristovog krsta kazuje da je deo krsta koji je na sebi imao

zakucane eksere (klinove) kojima su bile probodene Hristove ruke, poslat caru Konstantinu, koji je jedanklin privrstio za svoj lem a drugi za uzde svoga konja. To je uinjeno, kako su mnogi sveti ociprotumaili a prenela nam Katolika enciklopedija, zbog toga da bi se ispunilo Pismo koje je proreklo uknjizi proroka Zaharije 14:20:


20/36


U taj e dan biti na zvoncima konjskim: svetinja Gospodu.[67]

A to se tie srednjevekovne prakse, koju nam je Jevsevije Popovi takoe preneo, a to je da su sekomadii Hristovog krsta raznosili irom sveta zbog potovanja i poklonjenja njima od strane vernika,mogli bismo da i o njoj kaemo nekoliko rei. Naime, broj ovih manjih ili veih delia pravog Isusovogkrsta se toliko bio namnoio po itavom svetu tokom srednjeg veka da je francuski reformator anKalvin jednom prilikom rekao da, kada bi se svi oni sakupili na jedno mesto, mogli bi da formiraju dobar

brodski tovar. To je svakako trebalo da znai da je najvei deo tih komada drveta bio lano predstavljan ipogreno smatran za delie Hristovog krsta! Da bi objasnio postojanje ove velike koliine drvenastogmaterijala otkinutog od pomenutog pravog krsta, sveti Paulin (Pavle) je ovu pojavu objanjavaoreintegracijom krsta. Drugim reima, ma koliko se komadia od njega lomilo, originalni Hristov krst senikada nije smanjivao u svojoj veliini.[68]

ta Sveto pismo kae o ovakvom potovanju komadia drvenog krsta na kome je Hristos bio raspet (ipored toga to smo ustanovili da je pripovest o pronalaenju tog krsta najverovatnije legendarna tj.neistinita)? Da li bi Gospodu odista bilo ugodno da se njegovi vernici klanjaju pred krstom i celivaju gasvojim usnama, pa makar on bio uistinu pronaen? Boija Re nam daje vie nego jasan odgovor na

ovo pitanje.Drveni krst na kome je Hristos bio raspet (a njegov taan oblik nam nije poznat) posluio je svojoj svrsina dan Gospodnje smrti na Golgoti. Posle tog velianstvenog dogaaja iskupljenja greha oveanstvapred Bogom Ocem, gruba drvena naprava koja je tom cilju posluila trebala je da bude zaboravljena.Iako apostoli u svojim poslanicama na vie mesta spominju Hristov krst[69], on u njihovim mislima ni najednom mestu ne predstavlja predmet kojem bi trebalo davati bilo kakvo potovanje. Hristov krst unovozavetnim poslanicama predstavlja sliku vie nego bolne, sramne i poniavajue smrti kojoj jeGospod bio podvrgnut radi spasenja grenika. Misli i pouke apostola upuene vernicima su uvek bileusmerene samo i jedino na Isusa Hrista Spasitelja, a ne na komad drveta. Da apostoli nisu odavalinikakvo potovanje krstu na kome je Hristos bio raspet svedoi i injenica da nikada na takvo potovanje

nisu upuivali ni svoje uenike, te da su ponekada, u svojim propovedima govorili, jednostavno, da jeIsus bio raspet na drvetu:

I kad su svrili sve to je napisano za njega,skinue ga sa drveta i metnue u grob. (Dela ap.13:29).

On je na svom telu poneo nae grehe na drvo, da se oprostimo grehova i da ivimo za pravednost;njegovim ranama ste isceljeni. (1. Petrova 2:24).

U Starom zavetu je postojala jedna vrlo dobra slika Hristovog krsta, kao i samog Isusa koji spasava sve

koji na Njega kao Spasitelja pogledaju verom. Evo ta je o ovoj slici krsta (i sebe samog) rekao GospodIsus Hristos:

I kao to Mojsije podie zmiju u pustinji, tako treba da se podigne Sin oveji, da svaki ko veruje ima u njemu ivot veni. (Ev. po Jovanu 3:14-15).

Dakle, kao to je Mojsije podigao zmiju u pustinji, tako je trebao da bude podignut i Isus, da bi svi koji unjega veruju stekli oprotenje greha i veni ivot. O kakvom se podizanju zmije zapravo radi? Evo ta jeo pozadini ovoga dogaaja zapisano u Starom zavetu:

I vikae narod na Boga i na Mojsija: zato nas izvedoste iz Misira da izginemo u ovoj pustinji? Jer

nema ni hljeba ni vode, a ovaj se nikaki hljeb ve ogadio dui naoj. A Gospod pusti na narod zmijevatrene, koje ih ujedahu, te pomrije mnogo naroda u Izrailju. Tada doe narod k Mojsiju i rekoe:zgrijeismo to vikasmo na Gospoda i na tebe; moli Boga neka ukloni zmije od nas. I Mojsije sepomoli za narod. I Gospod ree Mojsiju: naini zmiju vatrenu, i metni je na motku, i koga ujede zmija,


21/36


neka pogleda u nju, pa e ozdraviti. I naini Mojsije zmiju od mjedi, i metnu je na motku, i kogagod u jede zmija on pogleda u zmiju od mjedi, i ozdravi.[70]

Ovaj starozavetni dogaaj je bio predivna slika spasenja od vene pogibije kao i oprotenja greha kojezadobija svaka osoba koja se verom, bez ikakvih svojih zasluga i dobrih dela, pouzda u delo Onoga kojije bio raspet na Golgoti. Izrailjci, ijim je venama tekao zmijski otrov, nisu imali vremena da uine bilokakvo dobro delo da bi bili spaseni. Jednostavnim Boijim reenjem, pogledom na zmiju koju je Mojsije

napravio od bakra i stavio na vrh tapa, svaki ujedeni bi bio smesta isceljen a zmijski otrov bi bioneutralisan. Meutim, iako je pomenuta bakarna zmija posluila svojoj svrsi u pustinji, jednom zasvagda, Izrailjci su je ipak sauvali. Nekoliko stotina godina nakon Mojsijevog vremena, posle smrti caraSolomona i svog duhovnog posrnua, od nje su nainili idola kome su se klanjali i kadili dimom odtamjana. Judejski car Jezekija je, nakon to je stupio na presto, unitio pomenutu zmiju i prekinuoidolopoklonstvo koje se pred njom vrilo:

A tree godine carevanja Osije sina Ilina nad Izrailjem zacari se Jezekija sin Ahazov nad Judom.Bijae mu dvadeset i pet godina kad poe carovati, i carova dvadeset i devet godina u Jerusalimu.Materi mu bjee ime Avija, ki Zaharijina. I injae to je pravo pred Gospodomsasvijem kao to je

inio David otac njegov. On obori visine, i izlomi likove i isjee lugove, i razbi zmiju od mjedi, kojubjee nainio Mojsije, jer joj do tada kaahu sinovi Izrailjevi; i prozva je Neustan (tj.Neisto).[71]

Kao to moemo da uoimo, tap i bakarna zmija koji su u jevrejskoj prolosti odigrali tako vanu uloguspasenja naroda od sigurne smrti, i bili napravljeni po Boijem izriitom nareenju, kada su izvrili svojufunkciju postali su nepotrebni. tavie, njihovo uvanje u narodu je rezultovalo krajnje negativnimposledicama, jer su poeli da budu smatrani nekom vrstom svetih relikvija kojima su ukazivalipotovanje koje je bilo suprotno Boijoj volji.

Potpuno je isti sluaj i sa drvenim krstom na kome je bio raspet Gospod Isus Hristos. Krst je u potpunosti

posluio svrsi kojoj je bio namenjen. Na njemu je stradao Onaj koji je na sebe uzeo sve grehe sveta. Idan danas, svaki pojedinac koji verom pogleda u Njega prima oprotenje greha i veni ivot. Sudeiprema izvetaju iz maloas navedenog teksta (kao i ponaanju apostola i drugih uenika u Novomzavetu koji drvenoj napravi sa koje je skinuto mrtvo Isusovo telo nisu pridavali nikakav znaaj), krstu nakojem je bio raspet na Gospod pa makar bio on i zaista pronaen, ne bi trebalo iskazivati apsolutnonikakvo potovanje. Ono emu bi on mogao da poslui jeste u svrhu ogreva tokom zime nekojsiromanoj porodici ili u najboljem sluaju kao nekakav muzejski eksponat (iako bi i tada postojalaopasnost od iskazivanja nebiblijskog potovanja od strane posetilaca).

eleo bih da ukratko razmotrimo i ostale podatke o potovanju relikvija koje nam je preneo Jevsevije

Popovi, kao i neke druge koje se tiu potovanja istih u Istonoj i Zapadnoj crkvi.

Jevsevije nas je, naime, izvestio o tome da su tek nakon tobonjeg nalaenja pravog Isusovog krsta (uIV veku) mnogi bili ohrabreni da trae i druge relikvije, poput Isusovih i Bogorodiinih haljina, predmetakoji su pripadali apostolima itd. Poto su, po miljenju mnogih, takve relikvije i bile nalaene (iako jemnogo verovatnije, kako emo uvideti neto kasnije, da se u svim tim sluajevima radilo o prevarama kao to i sam Jevsevije priznaje da ih je dosta bilo), one su smetane u crkve i privatne domove radiodavanja poasti. Budui da smo ranije uvideli da su svete moti i relikvije bile iskopavane i iznepoznatih grobova, jer su, po reima Dositejevim, u to bedno vreme ljudi mnogo tota to im je bilonepoznato proglaavali svetim, verovatno se deavalo da su bile iskopavane i kosti hrianskih muiteljaiz ranijih vekova ili pak paganskih svetenika i idolopoklonika, ali to nimalo nije smetalo da se i one naumeu svetakim i kao takve potuju. Jevsevije takoe iznosi veoma vane informacije o tome da supojedine skaske o udotvornosti i mirotoivosti svetakih motiju nastale tek nakon drugog perijoda tj.sa poetkom VII veka pa na dalje, i da nisu bile prisutne u verovanju hriana u ranijem periodu.Najverovatnije je da se ovde radilo o namernom izmiljanju i pripisivanju udotvornosti motima svetaca


22/36


koje uopte nisu postojale. No, da su ovakva udesa i bila realnost u pomenutom periodu od VII veka pana dalje, ne postoje nikakvi dokazi da bi ona dolazila od Boga (kako se to u Istonoj i Zapadnoj crkviveruje i nauava), te da se Gospod dosetio da ih ini tek nakon to su prola stolea od Njegovogustanovljenja hrianstva.

to se tie nekih drugih relikvija koje se ve vekovima potuju u krilu Zapadne crkve (a neke i u okviruIstone), i samo njihovo pominjanje nas moe jo vie uveriti u svu neispravnost njihovog potovanja.

Naime, tokom srednjeg veka (da li treba da napomenem da je to bio mranisrednji vek?) su se meusvetim relikvijama nale i sledee stvari:

- Hristova trnova kruna, za koju je nekoliko crkava tvrdilo da je poseduje;

- Posude u kojima se nalazila voda koju je Isus u Kani galilejskoj pretvorio u vino;

- Vino koje je poticalo sa svadbe u Kani galilejskoj;

- Komad peene ribe koju je Petar ponudio Isusu;

- Jasle u koje je Isus poloen nakon svog roenja koje su svake godine pred Boi bile izloene u crkvisvete Marije Velike u Rimu;

- Isusova deija odea za koju je nekoliko crkava tvrdilo da je poseduje;

- Oltar na koji je bio poloen Isus tokom prinoenja u jerusalimskom hramu prilikom obrezanja bio jeprikazivan u crkvi Svetog Jakova u Rimu;

- Isusov sveti prepucijum (koica sa mukog polnog uda koja biva odseena prilikom obrezanja) zakoju su monasi iz Charouxa, koji su je posedovali, tvrdili da kao znak autentinosti isputa kapi krvi;

- Marijina sveta posteljica (koja je obavijala Isusa dok je bio u majinoj utrobi), za koju je nekolikocrkava tvrdilo da je poseduje (crkva iz Coulombsa u Francuskoj, crkva svetog Ivana u Rimu i crkvasvetog Puja u Velaju.

Documents

postovanje_svetitelja