Univezitet u Novom SaduFilozofski fakultet

Odsek za medijske studije

SEMINARSKI RAD

Predmet: Velikani srpske štampe

Tema: Predrag Milojević-novinar

Profesor: Dimitrije Boarov Student: Nataša Šaru

ŽU4/10

Decembar 2011.

0

Sadržaj:

1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2

2. ,,Srpski Pulicer'' . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3

3. Slika i prilika ''uklete profesije'' . . . . . . . . . 4

4. Velike posledice malih zbivanja . . . . . . . . . 6

5. ,,Da nije bilo što je bilo'' . . . . . . . . . . . . . . . .9

6. Pisao je . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12

7. Rekli su . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14

7. Zaključak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16

8. Literatura i izvori . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17

1

Uvod:

,,Pisati memoare dođe kao pakovati kofer za put u večnost. Šta još ubaciti u prepun kofer što će da ulepša životne zasluge memoariste, koji suči pred Gospoda. Teško je pisati nepristrasno kad sopstveni subjekt prestavlja objekt u pisanju. Ja taj problem nemam- putujem bez prtljaga.'' Ovim rečima, doajen srpskog novinarstva – Predrag Milojević započinje jednu od svojih knjiga (Antibiografija, P. Milojević, Prometej, Beograd 1997.) u kojoj detaljno, na sebi svojstven način ispisuje redove svog uzbudljivog novinarskog života. Naime, Predrag Milojević je i te kako zadužio srpsko novinarstvo. Kao nasleđe mladim novinarima a i široj javnosti, ostavio je pregršt dobrih primera o tome kako dobar novinar treba da izgleda, o čemu i kako da piše. Govorio je da odličan novinar, treba da bude širokih interesovanja sa isto toliko znanja. Milojević je to zaista i bio. Njegova novinarska karijera obilovala je pregrštom šarolikih žanrova, intervjua i članaka sa osobama koje neko čak nije mogao ni da vidi, a on im je postavio pitanje ili dva. Mesto u njegovom novinarskom opusu našli su: Hitler, Musolini, Nikola Pašić, Stjepan Radić, kao i mnoge druge bitne ličnosti tog vremena. Kao dugogodišnji novinar Politike (duže od 70 godina), gde je skoro bio od samog osnivanja lista, imao je priliku da svoju karijeru stavi na pijedestal (nikada nije hteo da prihvati mesto urednika), no moral, etički kodeks i neverovatna količina skromnosti zadržala su ga u sigurnoj senci. No ta njegova senka nije uvek bila sigurna. Kao svestran novinar, svoje spisateljsko umeće ostavljao je u mnogim zemljama i njenim kriznim situacijama, gde je kao dopisnik Politike, imao priliku da boravi. Njegova hrabrost i neverovatna umešnost, pa i pomalo sreće, spasili su ga iz mnogih bezizlaznih situacija. Kao svedok i hroničar 20. veka, Milojević je ostavio mnogo toga, korisnog i beskorisnog ali opet tragom neke prošlosti, činjenice koje, za koje kaže: ,,Lakše je budućnost predvideti nego prošlost sklopiti.'' U ovom seminarskom radu imaćete priliku da pročitate sve ono što vas zanima, a niste znali o velikanu srpske štampe – Predragu Milojeviću.

2

,,Srpski Pulicer''

Predrag Milojević rođen je 25. decembra (on i Isus Hrist, kako kaže) te 1901. godine u malom pograničnom mestu Ram, kao jedno od osmoro dece. Iako neki biografi navode da je Beograd u stvari mesto rođenja našeg novinara, to je ubrzo ispravljeno, budući da je zaključeno da je njegov otac, tada u Ramu imao raspoređenje kao carinski činovnik. Kako se još saznaje, neverovatno je to, da je svako od osmoro braće rođeno u različitom mesto. Ali ipak, 1909. godine porodica Milojević se trajno nastanjuje u Beogradu, gde Predrag kreće u osnovnu školu.

Bio je treći razred kada je izbio srpsko-turski rat te 1912. godine. Škole su bile zatvorene i pretvorene u bolnice. A đaci su dolazili i pomagali bolničarkama. Kada su se škole ponovo otvorile, izbio je srpsko – bugarski rat. Tako da je Predrag završio osnovnu školu sa svega tri godine školovanja, gde kaže da mu je bukvar i dalje bio u torbi. Bio je drugi razred gimnazije u poznatoj Trećoj beogradskoj, kada je počeo Prvi svetski rat. Rat koji je teško podneo jer ga je ranio austrijski šrapnel sa suprotne obale, kada se kao dete uprkos zabranama igrao. Škole su opet bile zatvorene i to pune četiri godine. Izgubljeno vreme u ratu i pod okupacijom nadoknadio je polaganjem ispita na tromesečnim kursevima. Za godinu danaa uspeo je položi tri razreda. Ni maturu nije polagao , jer je kao odličan đak bio oslobođen usmenog ispita. Po završetku gimnazije počeo je da studira filozofiju, kod čuvenog profesora Brane Petronijevića (koji je proglašen za najznamenitiju osobu Valjeva ikada),a koji ga je još kao studenta uzeo za honorarnog asistenta. Međutim, Predraga je sudbina odvela na drugu stranu, onu reportersku. A kako je do toga došlo, ni sam nije mogao da objasni. Zaposlio se u listu Politika u svojoj devetnaestoj godini. Radeći u Nemačkoj kao dopisnik, upoznao je i svoju ženu, ćerku bogatog berlinskog arhitekte – Imgard Viri Krauze. U jednom nesrećnom slučaju, ostao je bez sina Dejana. Posle ženine smrti, Predragu je ostalo na raspolaganju ogromno bogastvo, koje je procenjeno na više miliona evra. Taj novac nije potrošio, već ostavio u nasleđe budućim vrsnim novinarima. Kada je umro 1999. posle još jednog preživljenog bombardovanja Beograda, svoj fond je ostavio na upravu kolegama iz Politike.

3

Slika i prilika ''uklete profesije''

U novinarstvu napreduje onaj koji može da piše sve, govorio je Milojević, jer onaj koji prestaje da piše nije više novinar. Mnogi novinari smatraju da je njihova profesija ukleta, zato što novinar piše za dan i to iz dana u dan. Mnogo toga, u knjizi koju je predstavio kao svoje životne spise, Milojević navodi: ,,Ta ukleta profesija ume da omamljuje i one koji upiru prstom u nju. Novine grde mahom oni čitaoci koji samo novine čitaju, i novinare ne trpe samo oni književnici koje niko ne čita.'' Postao je novinar sa devetnaest godina i to ostao skoro devedeset godina. U početku je pisao vrlo zapaženu kozeričnu rubriku ''Beogradska nedelja'' gde je na ironičan način, izvrgao podsmehu tadašnju unutrašnju politiku zemlje. Međutim, dolaskom diktature kralja Aleksandra 1929. godine, prestao je da piše rubriku. Tada je postao dopisnik. ,,Tuđe režime je valjda bilo lakše kritikovati, pa je naš izgledao bolji''- navodio je. Često je dolazio do zaključka da u

novinarstvu može da napreduje samo onaj koji može da piše sve. Ako ne može, ide u književnike. Novinar mora da piše zanimljivo, jer ako prestane da piše zanimljivo ide u korpu sa novinama. Pisao je za publiku. Bio je pripadnik takozvane ''beogradske škole'', stila kojem se pripisuje konciznost, jednostavnost i tačnost. U staroj Politici, seća se čuvenog ''Čika Diše'', koji je gotovo samouk, imao je samo osnovnu školu ali je bio izvanredno inteligentan a usto i šef

administracije. Zvali su ga ''vox populi'', jer je njegova bila poslednja o sve i jednom tekstu. Kada su ga pitali kako da pišu, on im je govorio da pišu, ali ne mnogo mudro. Za Milojevića kao novinara, moglo bi se reći da je bio i više nego zanimljiv povrh svega, veoma svestan. Svestan, jer vreme u kojem je morao da piše bilo opasano strogim opasačem mnogih diktatura i režima. Mogao je samo da se pravi slobodoumnim i demokratom. Nikada nije pisao u skladu sa onim što je od njega traženo, pa je tako vrlo često bio otpuštan sa svojih radnih mesta. Znao je strane jezike i vodio je rubriku o spoljnim politikama. Ali pogrešio je, po tadašnjim cenzorima, jer umesto što je ''nama'' poturao zapadna gledišta, njima je trebao ''naša''. Viđenja tih diktatura su se menjala, a on ipak uspeo da ostane ''liberalan'' novinar, kako za sebe kaže. Dva puta je zbog tog ''istrčavanja'' bio isteran iz Politike. Jer, uvek je rizično iskakati ispred svog vremena. Nije žalio, jer kako kaže: ,,Oba puta sam dobijao kod publike''. Kada mu je bilo uskraćeno da piše za novine, prevodio je. Među dvanaest prevedenih dela svetske literature, nalaze se: studija Ludviga Fojerbaha ''Suština religije'' i romani: ''Zamak'' – Franc Kafka, ''Portret jedne ledi'' – Henri Džems, ''Gesta Berling'' – Selma Lagerlef, ''Preko reke i u šumu'' – Ernest Hemingvej, ''Kupus i kraljevi'' – O Henri, ''Begunac'' – L. Grin i drugi. Svoj novinarski doprinos

4

pružio je i u ne tako pogodnom novinarskom angažmanu, koji predstavlja tačku koju mu većina zamera. Naime, jedno vreme je pisao a i bio urednik kolaboracionističkog časopisa ''Novo vreme u ratnoj Jugoslaviji (1941). Časopis je imao zadatak da uz pomoć nacističke propagande stvori novu sliku u Srbiji. Kako su izgledala izdanja koja je Milojević potpisivao kao urednik možemo videti na primerku lista „Novo vreme“ od 4. jula 1941. godine. Na naslovnoj strani dominira saopštenje iz „Glavnog stana Vođe Rajha“ u kome se ističe da „rame uz rame, nemačke i rumunske jedinice nastupaju prema Dnjestru“, te da su „potpuno skrhani napadi engleskih bombardera na obali La Manša“. Tu je i najava da „g. Dimitrije Ljotić, komesar za obnovu Smedereva govori na radiju u subotu u 18:45 časova“. Naslovnu stranu krasi fotografija sa potpisom: „Kroz žitna polja nemačke kolone idu neprestano napred preko sovjetske teritorije“. Tu su i naslovi „Herojski otpor jedne nemačke prethodnice“, „Oduševljene ovacije nemačkoj vojsci“, ali i zloslutna objava Uprave grada Beograda: „Svi Jevreji od 14-60 godina koji imaju plavu kartu moraju se prijaviti u subotu 5. jula u 8 sati ujutru na Tašmajdanu. Nedolazak će se strogo kazniti“. U penziju je otišao 1. januara 1961. ali je nastavio saradnju sa Politikom i njenim izdavanjem, što potvrđuje Geteovo mišljenje: ,,Teže je prestati pisati nego početi''. Milojević je ipak rekao: ,,Nemam dovoljno vremena da pišem kratko''.

5

Velike posledice malih zbivanja

,,Čovek je čovek sa manama i vrlinama'', kako humanistički gleda Milojević, koji je razmišljao šta bi bilo da nije bilo, jer lakše je budućnost predvideti nego prošlost sagledati. Sjaj prošlosti može da se pretvori u opterećenje za sadašnjost a da zaseni uvid u stvarnost. Po Bizmarku, politika je veština postizanja mogućeg, ali u srži je nacionalizama da veruju u sposobnost postizanja nemogućeg. Nacija koja sebe ne smatra najidealnijom pati od kompleksa inferiornosti. ,,Dobro je voditi računa ko i kako vlada masom. Ali u politici ništa nije tako ljigavo kao masa'' - zaključio je Milojević i dodao: ,,Mase ne vode, one se povode za onima koji ih zavode''. U Srbiji, početkom dvadesetog veka, kraljeva volja bila je jedini zakon. Vreme između dva svetska rata je vreme u kojima je mir istrošen a na scenu došla nova kritička zbivanja. To tragikomično zbivanje, obeležile su dve ličnosti, koje je Milojević imao priliku da intervjuiše lično – Hitler i Musolini. No, mnogo pre toga, u Srbiji se dešavalo.

O ljudima iz političkog i javnog života

,,U istoriji je mnogo šta ispalo obratno od onoga što se očekivalo. Ljudi na vrhovima , reklo bi se, pošteđeni su su zabluda, jer imaju najbolji uvid u stvarnost. Ali i oni prave greške – štaviše, kada su na najvišim položajima najveće.'' - kako je analitički Milojević to zaključio, budući da je bio svedok većine događaja. Da je onog kobnog dana, Gavrilo Princip promašio nadvojvodu Ferdinanda, kao što je vežbajući uvek promašivao, mapa sveta bi danas možda bila drugačija. Kada je posle atentata u Sarajevu 1914. austrijski poslanik u Beogradu baron Gizel, doneo u vladu ultimatum sa zahtevom da odgovor dobije u roku od 24 sata, predsednik vlade Nikola Pašić nije bio u Beogradu. Ultimatum je primio Laza Paču, Pašićev zamenik i ministar finansija. Paču koji sa diplomatijom nije imao nikakve veze. Međutim, u zakazano vreme baron Gizel je dobio odgovor. Ima i danas istoričara koji taj odgovor srpske vlade smatraju za remek-delo u diplomatiji. U odgovoru je stajalo da srpska vlada odlučno odbija odgovornost za atentat u Sarajevu, ali za ljubav mira gotova je da izađe u susret mnogim zahtevima sadržanim u ultimatumu, ukoliko ne zadiru u nezavisnost Srbije kao države. Odgovornost za rat je tako prebačena na Austriju i ona je morala da je ponese. Da duh ne klone i kada se nađe u bezizlaznoj situaciji, pokazala je posle srpska vojska, kada se u kobnim uslovima povlačila kroz Albaniju, bežući od sigurne propasti. Jednom prilikom, Milojević je dobio priliku u Politici da razgovara sa pukovnikom i vojnim piscem Živkom Pavlovićem. Reč je bilo upravo, o povlačenju kroz Albaniju i da li se to moglo izbeći. Pukovnik Pavlović je bio jedan od organizatora prelaženja. On je veoma živo opisao probleme, teškoće i užasna stradanja a koje neminovno nametao prelaz preko Albanije. Kada je Milojević postavio pitanje, zašto se išlo tuda iako je put za Solun bio i dalje otvoren, pukovnik je mirno odgovorio: ,,

6

Zato što je bilo najgore. Morali bi da se borimo sa Bugarima za prolaz. Nemci bi nas verovatno sustigli pa ili bismo morali da kapituliramo, ili herojski poginemo jedan po jedan. Ali mi smo imali jedan vrhovni cilj: da srpska vojska ostane nepobeđena, da ostanemo vojska – i ostala je. Eto zašto''. Bez golgote, valjda nema vaskrsenja – zaključuje Milojević. Koliko je Milojević bio bitan, kao tadašnji spisatelj govori i činjenica da je u više navrata intervjuisao Nikolu Pašića i Slobodana Jovanovića pravnika i istoričara. Dve, moglo bi se reći, ključne ličnosti za tadašnji režim. Ono čega se Milojević seća, kada je u pitanju Slobodan Jovanović, profesor na Pravnom fakultetu, jeste da on nije bio dvorska ličnost. A opet, dana kada je kralj Aleksandar zaveo diktaturu i ukinuo Vidovdanski ustav, poslednja ličnost koju je kralj pozvao na dvor, bio je upravo Slobodan Jovanović. To je u javnosti izazvalo veliko interesovanje, budući da nijedna dinastija nije dobro prolazila u njegovim istorijskim knjigama. Znači da je posredi bilo nešto veoma bitno – Osvanula je diktatura! Kada je reč o Nikoli Pašiću, Milojević ga vidi kao nekoga ko nije umeo blagovremeno da se odrekne vlasti, što ga je iz vlasti oteralo. Idol Radikalne stranke umro je u decembru 1926. godine. Činilo mu se da hoće da ga odgurnu sa vlasti isti oni kojima je pomogao da do vlasti dođu. Ali je izgleda dosadio kralju Aleksandru, koji nikada nije mario mnogo za njega. Govorilo se da mu tepih pod noge, izvlače upravo ministri po nagovoru kralja. Živojin Bugarčić, prvi ministar dvora kralja Petra, pričao je Milojeviću kako je kralj Petar zvao Pašića po imenu: ,,Idi mi zovi Nikolu'' i tako su zakazivane audijencije. Međutim, ni Pašić nije bio dvorski čovek. Bio je lojalan kruni, ali ne i na kompletnom raspolaganju onome ko krunu nosi. Tadašnji direktor Politike, Milan Gavrilović, koji je jedno vreme bio lični sekretar Nikole Pašića pričao je da Pašić ovako objašnjava odnos prema dvoru: ,,To ti je kao naloženi kamin: ako si blizu – možeš da izgoriš, ako si daleko – možeš da se smrzneš''. Pašić je zatim podneo ostavku, sa namerom da dobije mandat za pravljenje nove vlade. Mandat nije dobio on, već Ilija Uzunović. Tako je Pašić ''izgoreo'' uprkos kaminu kojeg se čuvao. Kada se vratio sa poslednje audijencije, pao je u postelju iz koje se nije više digao. Milojević se seća, kako su on i gomila drugih novinara opsedali njegovu kuću u Francuskoj ulici broj 21 i beležili ko sve dolazi da izjavi saučešće. ,,Sa Pašićem se završava jedan važan deo naše istorije'' – dodaje Milojević.Opet kao svedok i svojevrsni zapisničar, Milojević prisustvuje i martovskim nemirima. Kaže da nekada događaji mogu da zavedu i one koje ih prave, što su martovska zbivanja i dokazala kod nas. Priču počinje ovako: ,,Kada je posle potpisivanja Trojnog pakta, knez Pavle seo u voz i otišao u Sloveniju na odmor u zamak ''Brdo''. Smatrao je da je prebrodio krizu koja je potresala zemlju tih dana zbog pakta. Laknulo mu je. Ali tek što je voz stigao saopšteno mu je da je njegova vlada oborena i on s njom, i da pod pratnjom mora da se vrati u Beograd. Smrknulo mu se. Milojević je zapisao još i... Dragiša Cvetković, tadašnji predsednik vlade, zahtevao je da se najodlučnije demantuju glasovi o ''nekakvom puču'' samo tri sata pre puča. Kad ga je u zoru 27. marta probudila lupa na vratima, on je mislio da su to njegovi agenti došli da mu saopšte da je puč osujećen a našao se u

7

rukama pučista. Predsednik pučističke vlade, Dušan Simović, zakazao je venčanje svoje ćerke za 6. april 1941, samo da nije bilo bombi. Posle odbacivanja Trojnog pakta gotovo svi su očekivali da će to da se desi, sem, izgleda njega koji je to udesio. Politika nije ispratila te događaje. List su ispunjavala kretanja nedavno ustoličenog kralja Petra II. Ništa se danas tako često ne upotrebljava i tako lako zloupotrebljava kao narod. I nas Srbe, fanatično klicanje - ''Bolje rat nego pakt'' – parola koju je podmetnuo Vinston Čerčil, koštala nas je više od milion glava. – završava naš novinar.

8

,,Da nije bilo što je bilo''

,,Nisam ratoboran, više volim loš mir nego dobar rat''. U staroj Jugoslaviji, gde je služio vojni rok kao đak- redov,Milojević je polagao test za rezervnog oficira. Trebao je da odgovori na nekoliko postavljenih pitanja. Jedno je glasilo: ,,Koji vam junak služi za uzor?'' Napisao je: ''Dobar vojnik Švejk''. Ostao je đak-redov. Prva knjiga koju je pročitao, bila je knjiga Adolfa Tjera ''Istorija Francuske revolucije''. Ono što je pročitao u poslednjoj knjizi ''Kraj revolucije'' nagnalo ga je da pročita i ostalih devet od početka. Kada ga je novinarska karijera odvela u Nemačku, zatekao se u jeku veoma zanimljivih događaja. Za Bizmarka se kaže da je napravio Nemačku velikom, a Nemce malima. Hitleru su topovi bili preči od butera. Dakle, gde je granica između tiranina i velikana istorije? Istorija je puna onih vlastodržaca koji su ujedno bili i veliki zavodnici masa. Nemci su oduševljeno išli za Hitlerom u uverenju da će ih on privesti gospodarenju sveta, a on ih je odveo u propast. Pisati u to doba u Nemačkoj, u jeku nacizma i plime propagandnih pravila, Milojević se snalazi veoma umešno i na striktno neopredeljen način, čitaocima predočava stanje. Upravo je zbog te neopredeljenost završavao u neobranom grožđu. Kako je to Milojević uvideo, bitka za demokratiju u Nemačkoj izgubljena je upravo od strane onih koji nisu činili krem inteligencije. Nemačka inteligencija se nije suprostavila najezdi fašizma, dok je radništvo jedno vreme odolevalo. Ipak, obrtanje vrednosti donosi vredna propaganda. Hitler se hvalio jednom engleskom novinaru da za svoj uspeh može da zahvali upravo onim intelektualcima koji su ga smatrali budalom. Jek rata, Milojević je proveo u Beogradu. Jednom prilikom, svoj intervju sa firerom koji je uslikan, uspeo je da iskoristi da spase svog brata iz logora na Banjici, koji je zapao u gestapovske ruke. Posle završetka rata, kada su započeti procesi suđenja svim nacističkim zločincima, Milojević je dobio priliku od Politike, da intervjuiše nekoliko. Tom prilikom izanalizirao je postupke tih zločinaca, na sebi svojstven način. Po Geteu u čoveku su dve duše: jedna ga pravi svečovekom a druga nečovekom, u jednoj je Faust a u drugoj Mefisto. Ali, kada je čovek jedno a kada drugo? To čovek nikad ne zna. I gde je granica između jednog i drugog? To se još manje zna. A istorija ima primera kada je čovek i jedno i drugo. U Nemačkoj je posle rata održano nekoliko suđenja ratnim zločincima, ali koje su vodili nemački sudovi na osnovu nemačkog pravosuđa. To su tako reći Nemci sami sudili Nemcima za nedela koja su kao ratni zločinci počinili u Nemačkoj, u ime Nemačke, u svetu. Jedan takav proces, vođen je u Frankfurtu 1962. godine i trajao je mesecima. Politika je naravno poslala svog dopisnika, u čijim zapisima je pronađeno to da se u Frankfurtu na optuženičkim klupama, nalaze dvadest dvojica rukovodilaca koncetracionih logora

9

u Aušvicu, koji su se u tom položaju povremeno smenjivali. To su bili tada već postariji ljudi, - zapisao je Milojević, većina je nosila naočare sa debelim crnim okvirima, svi su bili obučeni u civilna praznična odela sa belom tvrdom kragnom i svilenom kravatom. Opšti utisak je bio, da izgledaju i više nego civilizovani i inteligentni ljudi. Osim što su bili optuženi za nedela kao rukovodioci logora, svakom ponaosob je izrečena i pojedinačna optužnica za dela koja su lično načinili. Jedan je nogama gazio zatvorenike dok ne izdahnu, drugi je bacao bombu sa gasom u bunker pun zatvorenika, treći im ubrizgavao fenol u srca, peti je smrskavao o zid jevrejsku novorođenčad. Svoj utisak o suđenju zabeležio je sledećim mišljenjem. ,,A ti neljudi živeli su posle rata u Nemačkoj, dok nisu pronađeni kao obični pristojni građani. Šta je onda kod tih ljudi privid a šta njihova prava priroda? Đavoli Aušvica pretvorili su se u anđele samo što ne lepršaju belim krilima, ali baš zato deluju demonski''. Niče je govorio da ne samo čovek, već i vreme može da poludi, i da dovede do ''obrtanja vrednosti''. U Hitlerovo doba, najluđe je primano za normalno i to doba se drugačije priviđa onima koji sada o tome čitaju. Milojević je imao prijatelje među Nemcima, koju su tada stavili kukasti krst na svoju odeću i bili su nešto drugo za njega, kao i on za njih. Da su vrednosti izopačene, pokazao je i izveštaj sa suđenja Jozefu Krameru, jezivom šefu koncetracinog logora u Birkenauu, koji je odgovoran za uništavanje hiljade života nevinih ljudi a bio je sentimentalan i voleo je muziku. Kramer je u logoru obrazovao orkestar od muzički darovitih zatvorenika pa bi ih terao da mu pred spavanje sviraju Šumanovo ''Sanjarenje'', gde je bio toliko dirnut da je i zaplakao. Najstrašniji primer suđenja, i to čoveku kojeg je Milojević lično imo priliku da intervjuiše, bio je Adolf Ajhman, glavni rukovodilac uništenja više miliona ljudi u gasnim komorama. Ono što je bila najveća ironija bila, jeste da je to bio čovek, - kako se Milojević seća, veoma pristojan i ponosit. Među bezbrojnim svedocima, na suđenju u Jerusalimu, koji su ga lično optuživali naša o se jedan koji je govorio gotovu u odbranu njega. Ispričao je da se nalazio u grupi Jevreja prikupljenih za odašiljanje u logoru. Ajhman je vršio prozivku. Jedan od prozvanih se nije odazvao, verovatno obuzet strahom. Ajhman mu je opalio šamar. Onda se najedanput trgnuo, ustuknuo korak-dva, digao desnu ruku i hitlerovski pozdravio i izvinio se ošamarenomm Jevrejinu za ''nepropisan postupak''. Zatim je sve trpao u kamion i odveo u logor smrti. Glavno mu je bilo da, kao što to nalaže pristojnost, svoj deo posla obavlja posla obavlja besprekorno.Po Bibliji, ljudu su se međusobno ubijali od kada su ljudi. Prvi ratovi su bratoubilački, vođeni su među najbližima. Ljudi su se tukli uvek najbrutalnijim oružjem, od toljaga do atomskih bombi. I čime će još?

10

Pisao je...

Na veću u Beogradskoj skupštini te 1928. Godine, desio se atentat na hrvatskog poslanika – Stjepana Radića od strane radikalskog sledbenika, Puniše Racića. Milojević je bio na licu mesta i zabeležio:

,,Prva dva metka bila su namenjena Pernaru. Pogođen prvim u grudi, odmah je pao na klupu. Basariček je sedeo za stenografskim stolom, između dveju govornica, čekajući prelaz na dnevni red da uzme učešća u debati. Digao se da spreči Račića, ali ga je drugi metak smrtno pogodio. Srušio se ispred stenografskog stola i poslaničkih klupa. Trećim metkom Račić je gađao Radića koji se, pogođen u trbuh, stropoštao pod klupu. Granđa je ustao da zaštiti Radića, ali nije stigao već je, ranjen u podlakticu, štitio Pribićevića koji se još zaklonio ispod klupe. Od petog metka pao je Pavle Radić koji je stajao malo podalje i na bolan uzvik svoga strica Stjepana pojurio da mu pomogne, ali je pogođen ispod srca. Čim je Granđa pao, Radić je ostao nezaštićen u klupi, te Račić ispaljuje i na njega hitac, koji ga pogađa u trbuh. Kad je to vidio Pavle Radić skače prema Puniši Račiću. Račić dobacuje nešto Pavlu Radiću, izgledalo je, kao da mu kaže: - Tebe sam tražio! Te sa petim metkom pogađa smrtonosno Pavla Radića i to jedan centimetar ispod srca. Pavle je odmah pao na zemlju. Svi su vikali: Puniša, Puniša! Ludak, pobi ljude! Šta mu bi..." zapisao je Predrag Milojević. (Politka, jun 1928)

11

Izvor: Politika, januar, 1933. Milojevićev izveštaj o dolasku Hitlera na mesto kancelara Nemačke.

12

Rekli su…

Kako se vremena u Srbiji nikada nisu ni smirivala, neizbežno je bilo I opanjkavanje I ‘’preslišavanje’’ svih onih koji su imali ikakve veze sa predratnom ali I Nemačkom uopšte. Naravno, uvek su postojali I oni zli jezici, kojima ni najmanji uspeh nije uspeo da promakne. Kako je Predrag Milojević važio, čak I kod Josipa Broza za odličnog novinara, priče su neizbežno krenule. Najveća afera, desila se posle zabrane izdavanja ratnog dnevnika pesnika Radeta Drainca, kada je vlast iz neobjašnjivih razloga sprečila dalje štampanje knjige I spalila sva njena postojeća izdanja. Navodno je to delo iniciralo na Milojevićevo istinito učešće u Drugom svetskom ratu I predstavilo ga kao ‘’običnog nemačkog agenta I Geringovog ljubimca’’. No, Milojević nemili događaj sa Draincem objašnjava ovako: ,, Kao mlad novinar bio sam sekretar beogradske sekcije Novinarskog udruženja. Predsednik je bio Kosta Luković, a Miloje Sokić - blagajnik. Udruženje je onda dobijalo od Ministarstva saobraćaja uvek karte za besplatnu vožnju. Te karte su stajale kod Sokića u blagajni. E, otkrije se da je Sokić te karte davao svojim ličnim prijateljima. Mene to kao mladog novinara - pogodi. I ja ga optužim, pa je to bilo i na Sudu časti, a on je čak morao i da podnese ostavku. I to mi je "Pravda" u kojoj je radio i Drainac uzela za zlo, a "Politika" nikakve veze s tim nije imala. Ali, "Pravda" je to shvatila kao da je "Politika" podmetnula mene da je kompromitujem kao konkurenta. I napala me je, čak je bilo tu i suđenja... Napali su naročito Jocu Tanovića i mene, a to je pisao naročito Raka Drainac, kao valjda jedini dovoljno pismen. I bilo je tu i - odgovora. Ja sam znao da to on piše, pa sam ga i ja, onako, poneki put, zakačio . E, zato se on meni tu osvetio... Koliko je on tu bio pristrastan, vidi se po tome kad je pisao o viđenom impresumu lista "Novo vreme", a tamo su u zaglavlju bila najpre imena dva direktora: Vladislava Ribnikara i Dragomira Stojadinovića, pa onda - glavni urednik - Predrag Milojević, a onda četiri ili pet urednika sekcija. A ti urednici mahom su bili komunisti kao Vinko Vinterhalter, Milorad Panić Surep, Oto Krstanović, i još neki...’’ (Glas javnosti, Dimitrijević, januar, 2002) Interesantan je podatak da je upravo Milojević bio više puta ‘’najurivan’’ iz uredništva

Politike od strane ‘’režimskog čoveka’’ – Milovana Đilasa. Posle Đilasove smrti, vraćen je u

Politiku. Povodom desetogodišnjice smrti našeg novinara, Blic (Vlajčić, 2009.) je podsetio:

,,Poslednji javni nastup Milojević je imao u Berlinu, prilikom velike proslave 90. godišnjice Udruženja inostranih dopisnika iz Nemačke. Udruženje ga je 1996. pozvalo kao specijalnog gosta. Dobio je sjajan hotel i crni „mercedes“.. Predstavljen kao poslednji preživeli sagovornik Firerov, na posebnoj konferenciji, u prisustvu mnogobrojnih novinara i gostiju, Milojevića su upitali kakav je utisak na njega ostavio Hitler. Naš 95-godišnjak je započeo: „Hitler je bio ljubazan i ostavio je na mene prijatan utisak.“ Usledili su burni protesti: kako to govori o čoveku koji je izazvao svetski rat i nestajanje miliona ljudi.

13

Milojević je pribrano odgovorio: „Gospodo, pitali ste me za prvi utisak, a ja sam intervju sa vođom male i potcenjene stranke završio upozorenjem da je reč o čoveku opasnih namera. Šest godina kasnije najuren sam iz Nemačke pod pretnjom smrti.“ Tad je usledio aplauz. Lekcija važi i danas.’’

Zaključak:

Na kraju svih citiranih I parafraziranih delova ovog seminarskog rada, neizbežno je zaključiti to da je Milojević I više nego išta verovao u demokratiju, demokratiju koja mu je uvek izmicala, osim njegovom besprekornom pisanju. Duh ga je držao uspravno čak I kada su mu ‘’ lomili kičmu’’, jer kada je čovek fizički slomljen, on ostaje čovek, ali kada se slomije duhovno, on ostaje

14

bogalj. Verovao je da će revolucija vratiti demokratiju I prave vrednosti. Ipak, revolucija menja a čovek ostaje sa svojim vrlinama I manama. Voleo je Srbiju I njene seljake. Često je umeo da kaže koliko ceni ljude koji do svog dinara dolaze teškim fizičkim radom, motikom najčešće. Motikom ,koja je često završavala I na njegovim leđima. Smatrao je da je slobodna štampa trn u oku režima. Što je režim nesigurniji to je alergičniji na slobodnu štampu. Nije želeo nagrade za svoja dela. ,,Ni Nobelovu ne dobijaju oni koji su zaslužili, već oni koji su nezaslužni’’ – rekao je. Sećao se pisma jednog pukovnika, koji je stigao NIN-u, u kojem je pisalo: ,,da li je to onaj Milojević koji je pisao posle rata?’’ Bilo mu je veoma drago zbog toga. Njegova skromnost I jasnoća pera, bili su tu I u momentu kada je intervjuisao lično Rabindranta Tagorea, indijskog pesnika, pa čak I onda kada je kao reporter u skupštini bio svedok atentata na Stjepana Radića. Voleo je pisca Režisa Debrea kojeg je često citirao. Bio je pobornik slobode reči, no smatrao je da su najbolja dela upravo proizašla pod terorom. Nije verovao u Boga, ali je imao potrebu da veruje u nešto, nešto iznad njega, njemu nedostižno. Veruj I vera će ti pomoći. Svaki čovek nađe svoj modus Vivendi – kazao je, ali naći dostojanstven modus umiranja može samo čovek čija je savest mirna, koji je dostojno ispunio život kome se posvetio. Kada čovek u životu ostavlja za sobom takav trag – lakše umire. Nama je ostavio to da se novinarstvo ne bira glavom. Jer, nešto će nas povući, pa kad nas bude uvuklo više se nećemo izvući.,, Ja sam na kraju svog puta. Nalazim se na granici između onog I ovog sveta. Depozit sam položio. Pasoš mi je u redu’’

Literatura i izvori:

15

1. Predrag Milojević, Antibiografija, Beograd, 1997. Prometej

2. http://www.studentskisvet.com/info/20101225/vremeplov:-rodjen-predrag-milojevic str. 2

3. http://www.blic.rs/Komentar/Cigla-u-zidu/153754/Predrag-Milojevic-o-Hitleru- str 13, 14

4. Dimitrije Boarov, dr Vladimir Barović, Velikani srpske štampe, 2011. Službeni glasnik, Beograd

5. http://scindeks.nb.rs/article.aspx?artid=0352-31601101103B&redirect=ft str. 5

6. http://www.cro-eu.com/forum/index.php?topic=396.0 str. 11

16