Prvi Srpski Ustanak Deo

ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК 1804. – 1813.

Буна на дахије 1804. године

За почетак првог српског устанка узима се збор у Орашцу који је одржан 14.

фебруара 1804. године. На овом збору било је око 300 људи, углавном из околине

из централног дела Шумадије, из крагујавачке, рудничке, београдске, смедеревске

и јагодинске нахије. Међу њима су били Карађорђе, Станоје Главаш, Вуле Илић

Коларац, Милосав Лаповац, Алекса Дукић, Арсеније Лома, Танаско Рајић, Марко

Савић, Теодосије Марићевић, Матија Јовичић, Матија Каратошић, Марко Катић и

Хајдук Вељко. За вођу устанка на скупштини најугледнијих из Шумадије прво је

предложен Станоје Главаш,1 али пошто је то овај одбио, предложен је кнез

Теодосије Марићевић из Орашца у крагујевачком округу, али после његовог

одбијања и на његов предлог за вођу устанка изабран је Карађорђе.2

После положене заклетве учесници збора су одмах спалили хан у Орашцу. У

наредних неколико дана горели су сви ханови у Београдском пашалукујош истог

дана устаници су кренули у акцију, прво је запаљен турски хан у Орашцу, а затим и

ханови у селима Раниловићу, Тополи и Жабарима. Тиме је званично почела буна на

дахије. Устанак се убрзо пренео на ширу околину Орашца и Тополе.3

Дахије су биле изненађене и уплашене брзим развојем устанка и зато су

почеле разним подмићивањем, преговорима и преваром да зауставе устанак. Тако

је Аганлија за кога се матрало да је за блажи начин управљања рајом,4 са око 400

јаничара пошао у Шумадију, 21. фебруара 1804. године, с циљем да преговара са

устаницима и да их наговори да положе оружије. До сусрета Аганлије и Карађорђа

дошло је на Дрлупи 24. фебруара 1804. године. Аганлија је приликом тог сусрета

обећавао бољи положај за српски народ и укидање ханова, а Карађорђу лично је

нудио новац или да му у Аустрији купе имање боље од његовог у Тополи.5 Личне

1 Андрија Веселиновић, Српске династије, Београд 2008, 148.2 Иван Божић, Историја Југославије, Београд , 212.3Владимир Стојанчић и др., Историја Српског народа, књига 5, Београд 1994 , 27.4 Исто, 285 Исто 29.

1


понуде он је одбио, а за обећање у вези са променом режима тражио је гаранцију

Аустријанаца, јер се није могао ослонити на турска обећања. Аганлија на ово није

пристао те је дошло до сукоба у коме су Турци претрпели пораз том приликом је и

сам Аганлија рањен у ногу и једва је успео побећи у Београд. Ово је био први сукоб

устаника против дахија, али и њихова прва победа. Значај ове победе је био од

велике важности, јер је подигао борбени морал српском становништву. Након ове

победе се устанцима прикључила грочанска нахија са кнезом Васом Чарапићем,

посавска кнежевина са Симом Марковићем, смедеревска нахија са кнезом Ђушом

Вулићевићем.

Бој на Дрлупи је био прва победа устаника против дахија. Он је не само

уништио наде дахија да могу повратити власт у унутрашњост пашалука него је и

снажно подигао самопоуздање српских устаника. Како се устанак ширио и на друге

крајеве, дахије су покушале преко београдског митрополита Леонтија и деветнаест

Турака, које је Карађорђе примио у Смедеревској Паланци 4. марта, да преговарају

о миру. Као услов за мир Карађорђе је тражио изручење дахија, и да аустријски цар

гарантује будући српско – турски уговор, што они нису прихватили и преговори су

завршени без резултата. После тога су Срби организовали опсаду Београда. Везе

опкољеног града са остатком Турске могле су се обављати само Дунавом и Савом,

али и то не задуго услед ширења устанка.

Убрзо се на устанак дигла и кнежевина Тамнава где је до првих оружаних

сукоба са Турцима дошло у другој половини фебруара 1804. године. Знатне снаге

устаника су најпре 21. фебруара 1804. године заузели Палеж (Обреновац). Затим је

Јаков Ненадовић потукао шабачке и ваљевске Турке на Бељину 23. Фебруара 1804.

године, а поп Лука Лазаревић на Свилеуви пет дана касније. Устаници у

ослободили Ваљево и Рудник 6 / 18. марта 1804. године, а неколико дана касније

опсели су и Шабац али безуспешно.

Убрзо се против Турака дигла и пожаревачка и ћупријска нахија. Устаници

су успели да ослободе кнежевине Мораву, Малаву, Стиг, Рамску, Печку, Звижд,

Хомоље, као и већи део Ресаве. Тамо су уз велике жрве успели да однесу победу

2


над војском дахијских присталица и чувених крџалија Алије Гушанца на Дубоком

Потоку код Ћуприје 23. марта 1804. године, а затим су се са његовом војском код

брда Гиља 28. марта и на Умовима 30. марта и код Свилајнца водиле још две битке.

Након ових победа био је ослобођен готово цео источни део Београдског пашалука.

Као народне вође устанка у овом делу Србије истакли су се Пауљ Матејевић,

Милован Ресавац, Стеван Синђелић, Момир из Лучице, Миленко Стојковић из

Кличевца и Петар Тодоровић – Добрњац.6 У турским рукама овом крају остали су

још само Ћуприја и Пореч на Дунаву.

Двадесет петог марта1804. године дахија Кучук Алија је успео да са већом

пратњом коњаника пређе из Београда кроз Шумадију до Јагодине и Ћуприје и да ту

ступи у преговоре са Алијом Гушанцем. Карађорђе је настојао да Кучук Алији не

дозволи повратак у Београд. Гонећи Кучук Алију устаници су заузели Крагујевац.

Након Крагујевца опсели су Јагодину. Опсада Јагодине трајала је око три недеље и

за то време дошло је до две битке са Турцима Кучук Алије. У првој бици 31. марта

1804. године, Срби су претрпели страшан пораз. У другој бици 16. априла 1804.

године устаницу су потукли војску Кучук Алије, а сам Кучук Алија једва се спасио

бекством. Јагодина је била ослобођена, а са њом и нахије јагодинска, крагујевачка и

ћупријска.7 Oстатке јаничара, који су се повлачили према Београду потукао је код

села Лештана Васа Чарапић.

За два и по месеца, дахијска власт у десет нахија Београдског пашалука била

је укинута, дахије војно потучене, а Београд оседнут. Наоружани српски народ

представљао је знатну војничку и политичку снагу о којој се већ увелико говорило

не само на Порти него и у суседној Аустрији.брз и успешан развој устанка

уништио је за неколико недеља систем дахијске управе у већем делу београдском

пашалуку. Устаници чија се укупна снага у априлу 1804. године ценила на око 25.

000 људи добро организовани и добро вођени својим старешинама суверено су

6 Владимир Стојанчић и др., Историја Српског народа, књига 5, Београд 1994, 28.7 Исто, 29.

3


држали власт. Чврсте везе постојале су између локалних нахијских центара и

Карађорђа којег су све више почети сматрати за главну личност и изван Шумадије.

Српски устанак 1805 – 1806. године

Брз напредак устаника и њихов долазак до зидина Београда довео је у

изузетно тежак положај београдске Турке. Стога су и дахије из Београда и

београдски везир Хасан – паша молили барона Генеина команданта Славонске

војне границе, за посредовање код Срба. Као глави командат устаника, а у жељи

изврши притисак на Порту да Србима да повластице, Карађорђе је пристао да се

српско – турски преговори одрже у Земуну у присуству високих представника

Војне границе. У том циљу је сазвао велику скупштину устаничких старешина и

других угледних људи из свих нахија Београдског пашалука ради општег народног

договора.

Остружничка скупштина састала се крајем прве недеље маја. 1804 године (6.

– 15.) на њој су присуствовали Карађорђе, Станоје Главаш, Младен Миловановић,

Ђуша Вулићевић, Јанко Катић, Сима Марковић, Павле Поповић, Ђорђе

Миловановић Гузоња, Танаско Рајић, прота Матеја Ненадовић, Милан Обреновић,

Сава, игуман Раванице, Јосиф, игуман Каленића, пожеревачки прота Јосиф,

јагодински прота Милоје Вукашиновић, и др. Скупштина је одлучила да посебна

депутација оде у Земун и почне преговоре на основу девет тачака договора:

истеривање дахија из пашалука, обнова кнежевске самоуправе, слобода личности,

трговине и вероисповести, право да врховни кнез са везиром претреса сва основна

питања која се тичу односа Турака и Срба, амнестије за почињене кривце у 1804.

години. У Остружници је и одлучило да се без одлагања нападну оне јужне тврђаве

Београдског пашалука у којима су још биле дахијске субаше и кабадахије.8

Док је у Остружници заседала скупштина устаничких старешина и других

угледних људи из свих нахија Београдског пашалука ради општег народног 8 Леопод Ранке, Српска револуција, Београ 1991, 77.

4


договора, посредством команданта Славонске крајине генерала Генеина

организован је састанак српских старешина и представника дахија 10. маја у

Земуну. Устаници нису желели мирење с дахијама, поставили су захтеве за које су

знали да неће бити прихваћени: да се у београдском пашалуку врате на снагу

самоуправне повластице из 1793. године, дахије побију, јаничари напусте пашалук

и да спровођење тих услова гарантује Аустрија. Међутим, аустријске власти због

тешкоћа са Наполеоном и зато што су желели да одрже своју неутралност, да би

остале у добрим односима са Портом, нису могле да прихвате његове понуде. Зато

су аустријске власти званично сузбијале емиграцију из Србије и давање муниције.

Међутим, потајно су са Србима трговали оружјем и муницијом. У таквој ситуацији

Срби су били приморани да траже заштиту Руса, кад ту улогу није преузела

Аустрија

Трећег маја 1804. године устаничке старешине су упутиле руском посланику

у Цариград грофу Италинском једно писмо у коме су говорили о невољама и

жељама српског народа, али је такође истицано да ће и даље остати верни султану.

Италински је затражио упутсва од руског министра спољних послова кнеза Адама

Чарториског, и сам обавештен о догађајима у Србији преко руског посланика у

Бечу, одмах је увидео велики значај збивања у Београдском пашалуку. У тежњи да

помогне Србима, Чарторијски је сматрао да би тек српско заузеће Београда дало

погодну прилику за руској дипломатији за посредовање у Цариграду.9 Кнез Адам

Чатрориски је одбио да пружи Србији оружану помоћ, са образложењем да је

Србија доста удаљена од Русије, и да би уколико Русија активно помогне Србе то

искористила Аустрија да уђе у сукоб на страни Турака. Такође је сматрао да

устаници треба да одржавају што боље односе са аустријским пограничним

властима како би се из аустријских јужних провинција могли снабдевати ратним

потребама.

Видевши да да од Русије неће добити помоћ, устаници су се обратили за

помоћ. Црногорском владици Петру I и руском изасланику у Црној Гори, Марку

9 Владимир Стојанчић и др., Историја Српског народа, књига 5, Београд 1994, 31.

5


Ивелићу. Ивелић је одговорио да је Русија у добрим односима са Турском и да је

најбоље да се обрате султану и од њега затраже заштиту. Тада су се у невољи

крајем јула 1804 године девторица српских старешина из војничког логора у

Топчидеру обратили посебном молбом руском цару преко бечког владике Јована

Јовановића. Објашњавајући узроке због којих су подигли устанак, они су молили

цара за помоћ и објаснили да су немоћни да сами сузбију Турке чак и уколико би

ослободили Београд тако да је добар исход устанка у сталној опасности.

Нов тренутак, међутим, наступио је када је у Србији прешао Петар

Новаковић Чардаклија, који је наговорио устаничке старешине да пошаљу

депутацију руском цару. Пошто је његов предлог био прихваћен, то је била

одређена дпутација коју су сачињавали прота Матија Ненадовић, Петар Новаковић

и Јован Протић из Пожаревца. Њима се касније придружио и Божа Грујовић

(теодор Филиповић). Снабдевени пуномоћјем састављеним у логору на Врачару 28.

августа 1804. године депутати су чамцем стигли у Оршаву, а потом су преко

Букурешта и Дњестра отишли у Русију. У Петроград су стигли 7. новембра 1804.

године прочитавши нову молбу коју су депутати написали у Русији, кнез Адам

Чарторијски је увидео да Срби не намеравају да се лако опет потчине турској

власти. Они су од Руса тражили новац, оружје, официре и посебно, једног конзула

за Србију који би био гарант за мир измеђ Срба и Турака.

Напори да се за устанак у Београдском пашалуку придобије руска царевина

као гарант за будуће повољније односе између Срба и Турака били су праћени и

покушајима директног споразумевања са Портом. Тако су устаници маја 1804.

године упутили у Цариград депутацију која је имала да тражи: да у Београд место

војног изасланика дође мухасил, т.ј. високи финансиски чиновник; да Срби за 12

нахија изаберу 12 кнезова, који би добили царске берате. Врховни кнез становао би

у Београду и био би веза између народа и царске власти. Тог врховног кнеза и

нахиске кнезове бира народ. Данак би се давао непосредно султану, и то и харач и

спахиске дажбине, тако да њихови људи не би више долазили у села. Јасно је, да су

ово била два предлога; први максимални и други у тај мах минимални. Они су

6


делимично прелазили оквир самоуправе из 1794. год. и могли су на Порти да

изазову озбиљна разматрања.10

На Порти су увидели сву озбиљност ситуације у Београдском пашалуку, и

решили су да нешто учине. Крајем јуна 1804. године Порта је наредила искусном

Бећир – паши, тада босанском везиру, који је у Србији 1791/2. године показао и

енергије и такта, да оде у Београд и да испита ствари. Дала му је и сасвим слободне

руке, "да може збацити дахије, распустити јањичаре и на место оне управе коју

укине заведе нову управу, тако да се може повратити потпун мир у Србији".11 У

Цариграду јањичаре и дахије нису жалили; тужбе против њих стизале су и од самих

Турака. Њихова одметништва, и угњетавање, били су довољно познати и да је

њихово насиље морало кад – тад поколебати поредак и изазвати људе на отпор није

требало посебно доказивати. С тога у Цариграду у овом тренутку није било зле

воље према Србима. Зазирало се само од тога, да их у тој акцији не помаже

Аустрија и Русија, како су већ гласила нека наговештења и извештаји, и било је

непријатно што се уопште то све збива на самој граници. Дахијама је било јасно

шта значи долазак Бећир – паше, који је већ једном протерао јањичаре из Србије.

Дванаестог јула 1804. године бећир паша је са нешто војске и артиљерије

дошао испред Београда, ту се састао са Карађорђем и устаничким старешинама, али

нису могли да се договоре због одбијања дахија да напусте Београд, дахије су чак

отишле тако далеко да су заробиле Бећир – пашу када је овај ушао у београдску

тврђаву да их моли да је напусте па су Срби морали да плате новчани откуп. После

извесног времена Бећир – паша је успео у својој мисији утолико што су дахије под

притиском крџалија побегле у Адакале где их је по пашином нерђењу, које је

послао тамошњем турском заповеднику, побио Миленко Стојковић.12

После те дахиске погибије Турци су, заједно са Бећир – пашом, мислилио да

је с тим Србима дато довољно задовољење и да би устаници, с нешто добрих речи

и малих уступака, могли да се разиђу кућама. Султан ће у земљи повратити старо

10 Владимир Ћоровић Историја срба…., 430.11 Исто, 430.12 Милорад Екмечић, Стварање Југославије 1790 - 1918, Београд 1989, 106.

7


стање, гласила је њихова порука; он је и сада показао да штити праведну ствар и да

је строг према зликовцима, ма ко они били. Али устаници нису мислили тако. Још

17. јула, из Топчидера, писале су српске вође, са Карађорђем заједно, молбу

аустриском цару позивајући га да он лично дође у Земун и да их прими под своју

власт. Они неће да остану више под Турцима као дотле, него желе да се њихово

стање измени. После су додавали: Ако цар не може да их прими онда нека бар

пошаље своје људе, који би били сведоци и јемци уговора што ће га они склопити

са пашом. Последњи пример показао им је јасно да се султан није кренуо да их

заштити све дотле док они сами нису скочили да се бране. Турци ће се сад

вероватно нешто и примирити, али се после извесног времена може опет појавити

какав Пазван – Оглу или Кучук Алија са друговима и поновити, у другом облику,

оно исто што се и пре догађало. Они су добро познавали турску управу и

стабилност њихове власти. Устаници су желели да њихов споразум са Бећир –

пашом добије с тога већу санкцију, "пошто је сваки паша смртан човек". Тражили

су, да тај споразум одобре и султан и аустриски цар, и да га овај други чак и

зајемчи. "На тај начин ми би били сигурни, да у будуће неће више бити немира у

Србији". Српску захтеве препоурчивао је код надвојводе Карла и карловачки

митрополит Стеван Стратимировић, али је у исто време писао Србима, да се у томе

много не надају у Беч, него да гледају да извуку од Бећир – паше што више

уступака. Али устаници су остали при своме. Они сложно изјавише, да се не могу

све дотле смирити док им који повереник аустриске владе не буде нека врста

гаранта уговора. Бећир – паша није могао прихватит овај захтев. То би значило, ни

мање ни више, него једну страну силу увести у решавање унутрашњих турских

питања. Порта би такав корак дочекала с највећом осудом. На том питању запели

даљи преговори о правом смиривању Србије.

Да су Срби са својим сумњама имали право сведочи понајбоље то, што је

стварним господар Београда био вођа крџалија и пријатељ дахија, Алија –

Гушанац, који у тврђаву дуго није пуштао ни самог Бећир – пашу, иако је наводно

био уз њега. Бећир – паша није успео да убеди крџалије да управу у београдској

8


тврђави предају новом везиру Сулејман – паши, кога је султан послао у Београд, па

се незавршивши у потпуности своју мисију вратио у Босну, а Срби су наставили

оспаду Београда.13

Порта је још једном покушала да без борбе умири Србе, наиме, почетком

1805. године у Србију су стигли изасланик влашког кнеза Ипсилантија барон

Манолаки и један архимадрит Цариградске патријаршије њихов задатак је био да

приволе Србе да распусте војску, дозволе повратак органима београдског паше у

њихова места где су били пре дахијске узурпације, да укину своје органе управе и

да плаћају царству редовне порезе, за узврат им је обећавана аутономија. Устаници

су ово одбили они су тражили гарант за мира између Срба и Турака поред Порте

буде и један хришћански двор, ово су Турци одбили.14 Са таквом ситуацијом ушло

се у 1805. годину другу годину устанка. Српске наде у успешно окончање сукоба са

Турцима све су више биле уперене према Русији из које је очекиван успешан

повратак депутације коју је предводио прота Матеја Ненадовић.

Српска депутати прота Матеја Ненадовић Јован Протић вратили се у Србију

крајем јануара 1805. године, а у марту се вратио Божа Грујовић, док је Чардаклија

остао у Јашију главном граду Молдавије наводно због трговачких послова а

уствари како би био веза између устаника и руског конзула Балкунова. Тако је

преко руских конзула у Букурешту и Јашију био створен канал за политичке везе

Срба са Русијом. Последице одласка српске депутације у Петроград биле су

значајне. Сем за личне трошкове од по три стотине дуката, депутати су успели да

добију обећање да ће устаницима бити послате три хиљаде дуката за ратне потребе

и да ће се руском посланику у Цариграду упутити депеша да сугерише Порти да

дозволи да се Србима обезбеди легална управа и султанова заштита.15 У ту сврху

би трбало да једна српска депутација оде у Цариград и написмено поднесе Порти

народне захтеве. А Русија је на себе преузела задатак да дипломатским путем

утиче на Порту да се Турци на миран начин нагоди са Србима. Тако је Русија

13 Владимир Ћоровић, Историја Срба, 432.14 Владимир Стојанчеви, Србија и српски народ у време првог устанка, Нови Сад, 2004, 50. 15 Владимир Стојанчић и др., Историја Српског народа, књига 5, Београд 1994, 33.

9


прихватила први српски устанак и почела показивати интересовање за положај

српског народа у Турској.16

Крајем априла 1805. године, састала се народна скупштина у Пећанима.17

Она је одлучила да посебна депутација оде у Цариград и почне преговоре на основу

следећих тачака:

1. Да сами бирају старешине, који ће, под заштитом султановом „управљати

народом по примеру других подчињених и данак плаћајућих области“;

2. Да народне старешине, са изабраним представником из своје средине,

уредно скупљају одређени данак, који може бити и повећан, и да га тачно

предају султану преко свог човека који ће стално боравити у Цариграду;

3. Да сви Турци војни чиновници за свагда напусте земљу.18

Уколико султан не прихвати ове захтеве Срби су саставили још једну

варијанту захтева: да пошаље једног финансијског чиновника – мухасила који ће се

с једним српским врховним кнезом старати о јавном реду у пашалуку; да срби

бирају дванаест кнезова и једног врховног кнеза које ће султан потврдити

бератима; да једино ови кнезови могу скупљати данак, који ће иначе бити тачно

утврђен и предаван у Цариград непосредно из српских руку; да народ слободно

обавља своје верске обреде, да му се дозволи слобода трговања, обрада земље,

слобода кретања. Маја депутација је отишла у Цариград и порти предала народне

захтеве.19

Порта је међутим бесна због тога што су Срби одбили да распусте војску,

дозволе повратак органима београдског паше у њихова места где су били пре

дахијске узурпације, да укину своје органе управе и да плаћају царству редовне

порезе. Као и због тога што су за устанак почеле интересовати Аустрија и Русија,

одбила да преговара са устаницима и решила да силом угуши устанак. У жељи да

16 Исто, 34.17 Душан Т. Батаковић, Нова историја српског народа, Београд 2006, 140.18 Владимир Стојанчић и др., Историја Српског народа, књига 5, Београд 1994, 34.19 Исто, 34.

10


се што боље обезбеде од турског напада устаници су у лето 1805 године заузели

Краљево, Трстеник, Пожегу, и Ужице.20

Бесна због заузимања бесна због заузимања ових градова, Порта је наредила

новом београдском везиру Хафиз – паши, дотадашњем заповеднику Ниша, да

одмах крене у напад од Ниша ка Београду и угуши буну. Устаници су се прикупили

у две групе. Карађорђе је са првом од 4. 000 – 5. 000 устаника био на брду Гиљ код

Јагодине, на левој обали Велике Мораве. Са тог положаја је могао да брани главни

правац турског наступања Ћуприја – Јагодина – Баточина – Гроцка – Београд.

Другу групу од око 2. 000 устаника водио је Миленко Стојковић са Петром

Добрњцем. Они су били стационирани на Иванковцу код Ћуприје, да би бранили

правац турског напредовања десном обалом Велике Мораве правцем Ћуприја –

Иванковац – Пожаревац – Гроцка – Београд.

Сматрајући први правац опаснијим јер је водио кроз Шумадију. Хафиз паша

је одлучио да нападне преко Иванковца. На Иванковцу устаници су се на брзину

утврдили, подизањем два шанца са пласидама.

Хафиз паша је 18 августа ујутру напао устанике и у току борбе која је уз

обострано велике губитке трајала цео дан, устаници су напустили редове и повукли

се у главно утврђење. Увече је пристигао у помоћ Карађорђе због чега се Хафиз

паша се у току ноћи повукао према Параћину, а затим Нишу. Оставио је

устаницима богат ратни плен. Сутрадан су ца устаници гонили преко Параћина до

границе Пашалука, а затим се вратили на Иванковац. У бици је и сам Хазиф – паша

био рањен, и од рана је нако тога умро.21

Битка код Иванковца је била, после толико векова, први сукоб између Срба и

претставника султанове власти, прва велика битка српског устанка. Битку је с

успехом почео војвода Миленко Стојковић, а одлучио је Карађорђе. Она је сасвим

изменила дотадашњи карактер српског покрета: то није више револт против

насилника и њихових дела, него свестан и спремљен отпор против саме царске

20 Душан Т. Батаковић, Нова историја српског народа, Београд 2006, 140.21 Владимир Стојанчеви, Србија и српски народ у време првог устанка, Нови Сад, 2004, 71.

11


воље, а после изричних царских опомена. После овог није се више могло назад. Ова

победа над регуларном царском војском је још више ојачала веру устаника у

сопствене снаге и од тренутка буна против дахија је прерасла у устанак против

турске власти.

Устаници су после Иванковца били свесни да им претстоји озбиљна борба.

Па су с тога крајем новембра 1805. године решили да на скупштини у мало пре тога

ослобођеном Смедереву, више не плаћају данак, него да свој новац употребе на

ратну спрему; да се Београд на сваки начин заузме од Турака, да се што пре почне

продирање у дубину турске територије ради заузимања погодних стратешких

позиција и одбране већ ослобођене територије.22 Ипак, из обзира према саветима

Русије, и по препоруци влашког кнеза Ипсилантија, а и из дипломатске потребе да

не поруше све мостове за собом, они су стално уверавали да су верни султанови

поданици па су већ крајем новембра 1805. године послали молбу султану. У тој

молби је истакнуто да ће Срби бити верни султанови поданици уколико се

ферманом потврде и признају њихови захтеви и објави општа амнестија, у

противном, ако Порта пошаље војску на устанике, пружиће се отпор до последњег

човека.

Турска се међутим, није пуно обазирала на ова упозорења устаника она је за

1806. године спремала за нови напад на Устаничку Србију. Предвиђен је био напад

на Србију из три правца: из Видина (војска Пазван Огула), из Ниша (војска

Румелијског везира Ибрахим паше) и из Босне. Како нису могли да рачунају на

помоћ ниједне велике силе одлучили су да се сами супроставе Турцима.

Најпре су одлучили да се сукобе са турском војском која из Босне је продрла

у Мачву и Подриње, њој у сусрет кренуо Карађорђе који је наредио да се излаз из

Шапца према Београду затвори изградњом земљаних шанчева на месту Мишар.

Бројно стање српске војске износило је око 10. 000 од чега преко 1. 500 коњаника, а

турске око 20.000 војника. Ту су били Карађорђе и војводе Лука Лазаревић, Милан

и Милош Обреновић, Јаков Ненадовић, Јанко Поповић, Стојан Чупић и Петар

22 Владимир Стојанчић и др., Историја Српског народа, књига 5, Београд 1994, 36.

12


Молер, затим прота Никола Смиљанић и друге устаничке старешине. Тако је 13.

августа дошло до велике битке на Мишару и до потпуног пораза Турака.23

Класичан опис мишарске битке дао је немачки историчар Леополд Ранке: „у

ноћ пред битку послао је Карађорђе своје коњанике у оближњу шуму да при првом

пуцњу али не раније, ударе на непријатеље с леђа. У шанцу је Карађорђе је

поставио стрелце у два реда а иза њих два реда бораца који ће их замењивати док

они пуне пушке и наредио да се не пуца док Турци не приђу толико близу да се

више не може промашити, у сваком углу шанца је поставио по топ. У зору 19.

августа је командант турске војске кренуо у напад. Прво је ишла турска коњица сеа

за њом је ишла пешадија. Када је турска коњица дошла у домет српских пушака

Карађорђе је дао знак. Сви из првог реда су нишанили, погодили, како то стрелци

кажу сви у месо; заставе су попадале, велику збрку направили су топови. Како су

одмах затим дојурили коњаници са леђа и почели да туку, а Карађорђе отворио

шанац и са пешацима упао у непријатељске редове код Турака је одмах завладао

неред и њихов пораз био је запечаћен“. На бојном пољу су погинули су Синан

паша из Горажда, Кулин капетан, капетан Мехмед Видајић из Зворника и његова

два сина и многи други. Срби су дошли до великог плена: много оружја, муниције,

коња, скупоцених одела и новца. Остатак турске војске се повукао или побегао у

Босну преко Дрине.24

Након победе на Мишару устаници су одлучили да се супроставе војсци

Румелијског везира Ибрахим паше која је долином Мораве ка српским положајима.

Устаници су их дочекали на утврђењу Делиград и одолевали пет недеља,

одлучујућа битка се одиграла 3. септембра.

Битка је трајала цео дан. Устанике код Делиграда су предводили Петар

Теодоровић, Петар Добрњац, Младен Миловановић, и Станоје Главаш. Била је то

једна од најзначајнијих битака Првог српског устанка и једна од највећих победа

23Исто, 39. 24 Леопод Ранке, Српска револуција, Београ 1991, 91.

13


српске војске у 19 веку. Око 10. 000 српских бораца је два пута одбијало нападе око

16. 000 војника румелијског везира и коначно 3. септембра однело победу.

Импровизована тврђава делиградског утврђења на Морави одолевала је

турским нападима до самог краја Устанка.

Последња велика победа устаника над турцима у 1806 годину било је

ослобођење Београда 12. децембра око јуришом 12.000 устаника и добровољаца.

Шест колона која су нападале нису имале већих губитака пошто је продор и заузеће

једне од градских капија, Варош – капије, постигнуто препадом групе добровољаца

под командом Милоја Петровића и Узун Мирко Апостоловић и Конда „барјактар“

са још петорицом људи били су ти који су смелим препадом, довитљивошћу и

беспримерном одважношћу савладали турску стражу на капији, заузели је и

омогућили пролаз осталој српској војсци. У нападима на остале варошке капије,

међу осталима је погинуо и један од најхрабријих војвода првог српског устанка

Васа Чарапић, командант војске грочанске нахије. Устаници су у заузетој варочи

затекли велики ратни плен, а Турци су се затворили у градску тврђаву на

Калемегдану. Београдски заповедник Сулејман – паша је био приморан на тешку

одбрану, али се није могао одржати. Почетком јануара 1807 године заузета је и

Београдска тврђава највећи успех првог српског устанка. Убрзо потом су пали у

руке устанка и Шабац, и Ужице чиме је унутрашњост бившег Београдског

пашалука сем тврђаве соко на Дрини и Адакале на Дунаву била очишћена од

турске власти. Границе Србије према суседној Аустрији постале су слободне за

трговину и саобраћај у оба правца. Знатан део опсаде српске војске био је

ослобођен за потребе на другим фронтовима, што је много значило за планирање

будућих војних операција. Прилика за то указала се убрзо кад је Русија због

Влашке и Молдавије ушла у рат са Турцима и позвала Србе посебном

прокламацијом генерала Михељсона да као руски савезници наставе борбе против

Турака све до коначног ослобођења.

14


Однос Аустрије према првом српском устанку 1804. –

1815. године

У време избијања првог српског устанка устаничке старешине су се обраћале

Аустрији за помоћ. Међутим, Аустрија угрожена од Наполеонове Француске

настојала је да по сваку цену избегне непријатељство са Турском, па је заузео став

строге неутралности и немешања у српско – турски сукоб што је Порти стављано

до знања преко аустријског посланика у Цариграду грофа Лоренца фон Штимера, а

српским устаницима преко команданта војне границе. Иако су у погледу

неутралности били сагласни и политички и војни врх Монархије, ипак је у војном

врху, са надвојводом Карлом на челу бар привремено је до изражаја долазило

мишљење да Аустрија не би требало да сасвим „дигне руке“ од Србије, која би, у

повољнијим приликама, могла добро послужити за остварење њених трајних

циљева на Балкану.25 Стога је као одговор на молбе српских устаника за набавку

оружија из Аустрије, генералима у војној граници дато упуство да се никако не

дозволи јавно снабдевање оружјем, да се у то никако не мешају војне власти и

Турцима не даје повод за оптужбе да се тиме крше принципи неутралности, али да

се српским трговцима као приватним лицима дозволи да у малим количинама могу

куповати и српским устаницима продавати муницију, оружје и друге ратне

потрепштине.26

Ту, на први поглед врло скромну могућност, врло успешно су користили

српски, па и други трговци у Монархији и српске устаничке старешине да би се

првих година Устанка доста добро снабдели муницијом и оружјем укључујући и

топове. 27

Своју политику привидне подршке Србији Аустрија је напустила у другој

половини 1806. године кад су српски устаници однели значајне победе над

25 Славко Гавриловић, „Аустрија и устаничка Србија 1804 – 1815.“, У Европа и српска револуција 1804 – 1815, ур. Ћедомир Попов, Нови Сад , 2004, 153.26 Исто, 154.27 Владимир Стојанчевић, Огледи историје

15


Турцима на Мишару и Делиграду и били пред заузимањем Београда и Шапца, зато

што се суочила са чињеницом да се на њеним границама ствара самостална српска

држава која ће сменити оронулу Турску, а која ће бити привлачна и за њено

православно, првенствено српско становништво. Стога престала да устаницима

даје било какву подршку и да је отворено преноси на Турке у Београду и Шапцу

снабдевајући их храном, муницијом и другим потребштинама како би се што дуже

одржали у њима. И то није све крајем 1806. године Аустрија је предузела енергичне

мере ради спречавања извоза оружја у Србију и почела да плени већ купљено и

плаћено оружје и то у великим количинама, које су устаници, преко српских и

других трговаца, набављали у самој Аустрији, Словенији, Хрватској, Славонији,

Срему, Банату и Мађарској. Те мере су биле праћене затварањем границе према

Србији, забраном промета са њом и забраном извоза из Срена и Баната у Србију

свих врста житарица за којима се у њој осећала све већа пошто је ратовање са

Турцима довело до запуштавања и иначе неразвијене земљорадње у њој и глађу

запретило и устаничкој војсци и народу у Србији.28

Међутим, забране није било могуће у потпуности спроводити због

подмитљивости цариника, небудности граничара и њихових официра, и

попустљивости самих генерала и интереса локалног пограничног становништва за

промет и трговину са Србијом, за увоз стоке, дрвета, воска, меда и других

производа, као и одржавање подношљивог нивоа цена, па и потребе за чврстом

валутом од девалвираног папирног новца у Аустрији. Па саме забране нису могле

дуго остатле на снази.

Улазак руске војске у Влашку и војна сарадња између Срба и Руса били су

разлози за још већу забринутост Бечког двора да ће се коначно учврстити руски

утицај у Србији. Стога се у Бечу поново почело помишљати на окупацију Београда.

У могућност таквог корака у Београду се почело веровати почетком 1808. године

пошто су после примирја у Слобозији, када су Срби прилично разочарани у Русе, а

28 Славко Гавриловић, Аустрија и устаничка Србија 1804 – 1815, Зборник матице српске за историју, Нови Сад, 2004, 26.

16


бојећи се могуће турске офанзиве,29 поново окренули Аустрији тражећи њену

помоћ и заштиту. Крајем марта 1808. године започели су преговори устаничких

старешина са генералом Јозефом Симбишеном командантом Славонско – сремске

војне границе, надлежним за односе са Србијом. Карађорђе је током тих преговора

настојао да омогући несметан увоз хране и наоружања из Аустрије у Србију, да би

се устаници могли бранити од Турака, док је Аустрија оцењивала да би то могла

бити добра прилика да се мирним путем домогне Београда. Са аустријске стране

преговори су вођени врло перфидно па се ишло за тим да сами Срби понуде

Београд као залог своје верности према Бечком двору. У име Двора преговоре су

водили генерал Симбшен, Милош Урошевић и земунски градоначелник Крста

Хаџић, а у име вожда Младен Миловановић и секретар Стеван Јефтић. Дошло је и

до личног сусрета између Карађорђа и Симбшена 23. марта под Београдом.

Карађорђу је било нарочито стало до тога да Аустрија отвори границу, како би

Срби могли да добављају храну и муницију. Тражили су и топове и веште топџије.

„Учини ли Аустрија то, Срби су готови с њеном војском ићи на Цариград“, казао је

Карађорђе са нагласком, желећи да што јаче делује на Аустријанце, како би му

изашли у сусрет и отклонили једну невољу, која је много тиштала целу границу, а

за српску војску била скоро пресудна. Том приликом Карађорђе је изјавио

генералу, да бечка влада не тражи од Срба измирење с Турцима пре док ови не

ослободе Ниш и друге српске крајеве. Да ли је он ово говорио, што је тим као хтео

заварати Аустрију или је увући у рат с Турцима, како неки мисле, или је тим

условом хтео споразумевање са Аустријом учинити популарнијим, тешко је рећи.

Договорено је да се њих двојица поново сретну крајем априла како би договорили

конкретна решења.

Међутим, до поновног сусрета Карађорђа и Симбшена није дошло пошто су

Константин Родофиникин, Доситеј Обрадовић и Миленко Стојковић сазнали за

преговоре, одговорили Карађорђа од сусрета са Симбшеном, вештом игром успели

да од Симбшена добију писани захтев за предају Београда, што је Карађорђу

29 Исто, 27.

17


омогућило да Симбшену, односно Аустрији, упути увредљив прекор као држави

која жели да присвоји плодове српске ослободилачке борбе, а руској дипломатији

да дође дој званичног документа којим ће тешко компромитовати Аустрију, која,

иако савезник Русије, иза њених леђа покушава да самостално реши тако важно

питање као што је запоседање Београда. Аустријски државни врх је био згранут и

компромитован, његова објашњења била су конфузна и неубедљива кривица за

неуспех преговора бачена је на Генерала Симбшена и вегову неспретност на

дипломатском пољу.30

Све то, наравно, није остало без последица на српско – аустријске односе

који су се затегли уради усијања: на обе стране изгледало је да ће доћи до оружаног

сукоба. Рат је изгледао реалним када је избила Крушћанска буна. Аустрија је

тврдила да је буна подстакнута од устаничких војвода, чији су се потписи, истина

кривотворени, нашли на прогласима побуњеника, док је са српске стране све то

одлучно порицано јер није у интересу Србије било, да, поред Турске, Аустрија

постане њен отворени непријатељ. Кад је, затим, у току лета 1808. године дошло до

обостраног попуштања, обновљен је извоз хране и соли у Србију, као и извоз

рогате стоке у Аустрију, аустријска дипломатија се окретала обнављаву утицаја на

Српске устанике али, је и даље све подређивала одржавању добрих односа с

Портом и врло осетљивим односима са Русијом.

У првој половини 1809. године српски устаници водили су тешке борбе с

Турцима а Аустријанци са Французима, па су настојали да једни другима не чине

сметње. Истина, Карађорђева молба за куповину оружја и муниције званично је

одбијена, али је генерал Симбшен толерисао вихово тајно изношење у Србију, а

надвојвода Карлоје слањем војних шатора Карађорђу, као симболичним гестом,

настојао да га одржи у добром расположењу према Аустрији. Међутим, кад је

дошло до пораза српске војске и раздора међу устаничким старешинама, Карађорђе

се крајем августа обратио генералу Симбшену ради аустријске заштите над

Србијом, нудећи као залог верности запоседање Београда, Шапца и Смедерева од

30 Владимир Ћоровић, Карађорђе и Први српски устанак, 445.

18


стране царске војске, што је било итекако привлачно за војне кругове у Монархији.

Али, аустријски канцелар, кнез Клеменс Метерних, који је почео да води спољне

послове Монархије, одлучно се томе успротивио, тврдећи да је за Аустрију најбоље

да Србија буде враћена под турску власт, јер би, иначе, могла постати поприште

руских и француских интрига, тада не би дошло до отварава трговачког пута Солун

- Беч, за који се сматрало да је од животног значаја за Монархију. Метерних је

предложио ,а цар се сагласио, да Аустрија буде посредник у потчињавању Србије

Порти преко свог посланика у Цариграду и преко конзула којег би царска влада

упутила У Београд као посредника између српског народа и Бечког двора.

Међутим, све је остало на том предлогу јер Штирмерово посредовање није довело

до попустљивијег става Порте према Србима, ни Наполеон, који је у међувремену

постао зет цара Франца I и фактички протектор над Аустријом, није запоседање

Српских градова сматрао целисходним, јер би то убрзало његов судар са Русијом,

што у току 1810. није било пожељно. Тако је пропао Карађорђев покушај са

аустријским протекторатом над Србијом, због чега се на опет окренуо према

Русији, али с тим да није прекидао односе са Аустријом, првенствено због увоза

хране, иако му је то било отежано због смене генерала Симбшена и доласка

Генерала Јозефа Хилера на командно место у Петроварадину.31

Карађорђе је последњи пут покушао да стави Србију под аустријски

протекторат учињен је августа 1813. године напуштен од Руса суочен са продором

Турака у Србију, затражио је помоћ од Аустрије којој је нудио да окупира Србију и

подржи њен народ у борби против Турске, као и да дозволи Србима, ако буде

потребно, да избегну на њену територију. Преко својих изасланика Лазара

Теодоровића и Лазара Павковића, који су почетком септембра стигли у Беч,

Карађорће је изразио спремност на крајње попуштање и према Турцима, на

покорност султану и управу под његовим чиновништвом, као и на годишњи данак,

али ни под којим условима није пристајао да се народ разоружа и препусти масакру


19


турске ордије, поготову стога што су турске паше добиле наређење да побију све

Србе избад седам година старости. Војни и политички кругови у Бечу одбили су

Карађорђеве понуде и препуштајући Србе злој судбини , сматрајући да због свог

односа према Аустрији ништа боље нису си заслужили, али је, ипак, цар Франц, из

обзира према руском Цару Александру, као свом тадашњем савезнику, а потакнут

хуманошћу и хришћанским милосрђем, одлучио да преко интернунција Штирмера,

заједно с руским послаником Италинским, од Султана затражи да Српски народ

поштеди уништења. Међутим, било је касно, јер су Турци већ завршавали

покоравање Србије а народ је у паници бежао на аустријску страну, у Срему и

Банату.32

Утицај првог српског устанка на Србе под аустријском влашћу

Под утицајем првог српског устанка избила је 1809. године буна у селу

Вогњу у Срему, на челу са учитељем Андријом Поповићем, Пантелијом Остојићем,

Мироком Огњановићем и сеоским кнезом Тодором Аврамовићем – Врбавцем.

Захтеви побуњеника су билли укидање феудалиих односа, смањење пореза,

укључење сремске жупаније у Војну границу и најрадикалнији захтев сједињење

Срема и Србије.

Устаници су били убеђени да своје захтеве могу остварити уз војну помоћ

Карађурђеве Србије, коју су тражили писменим путем од мачванског војводе Луке

Лазаревића. Али Србији није у интересу Србије било, да, поред Турске, Аустрија

постане њен отворени непријатељ стога су устаничке старешине одбили да

сремцима пруже помоћ.

Војвода Лазаревић је, додуше усмено одговорио на вапаје Сремаца, не

обећавши им војну итрвенцију, саветујући им да и они као и Србијанци, морају

сами да се изборе за своја права. Побуњенички логор оформљен је код манастира

Раванице, пошто су власти осујетиле припреману сељачку скупштину. Ширећи

32 Стојан Новаковић, Васкрс српске државе, 215

20


гласине да ће ускоро стићи наоружани устаниви из Србије, Вогањци су узбунили и

слела румског и илочког спахилука ухвативши цивилне и војне органе власти „на

спавању“.

Најрадикалнија варијанта буне ишла је до сједињења Срема и Србије, а

умеренијом је било предвиђено да се ликвидирају феудални односи и да се сремска

жупанија укључи у Војну границу. Једино су минимални захтеви за спречавање

спахијске самовоље донекле испуњени.33

Док су се сељаци окупљали у врбнику, придружио им се Теодор Аврамовић

– Тицан, који је постао један од четовођа и практично дао име буни. Како је више

година провео по ратиштима Аустрије и Француске, нису му биле стране идеје

француске револуције.

По избијању буне, власти су се обратиле митрополиту Стратимировићу у

намери да он својим угледом утиче на смиривање немира, што је овај и учинио

верујићи да Срби у Аустрији не могу ништа да постигну без руске помоћи, свестан

да би свако увлачење Србије у ове догађаје испровоцирало Аустрију да буде још

резервисанија према Карађорђу.митрополита који је лично дошао у Врдник, Тицан

и истомишљеници су притворили у Манастир, а сутрадан су већ били разбијени од

стране регуларних трупа. Митрополит Стратомировић се заложио за амнестију

свих побуњеника, изузимајући Тицана који је крајем 1809. године ухваћен и

кажњен смрћу. Ниједан од захтева устаника није испуњен једино је спречена даља

самовоља спахија.

Унутрашње уређење устаничке Србије 1804 – 1813.

године

За време првог српског устанка Србија је заузимала територију од Дрине на

западу до Тимока и Старе планине на истоку, од Саве и Дунава на северу до


21


Копаоника на југу. Обухватала је територију око 37. 740 km2 и састојала се из

дванаест нахија Београдског пашалука: београдске, шабачке, соколске, ужишке,

пожешке, рудничке, крагујевачке, смедеревске, пожаревачке, ћупријске и

јагодинске; пет нахија видинског пашалука: кључке, крајинске, црноречке,

гургусовачке и бањске; из три нахије лесковачког пашалука: параћинске, ражањске

и крушевачке; из делова новопазарског пашалука: Јошаница, Горњи Ибар; из

сјеничког: Стари Влах; и зворничког: Јадар и Рађевина. Нахије су се састојале из

једне или више кнежевина; тако је на пример крагујевачка нахија имала три, а

пожаревачка седам кнежевина. Рачунало се да је у устаничкој Србији било око 3.

000 села, од тога близу 2. 000 само у Београдском пашалику. Села су у просеку

бројала између 30 – 50 кућа, а села са преко сто домаћинства била су реткост. Било

је и доста села из ранијих времена.

У току свог деветогодишњег трајања 1804 – 1813. године Први српски

устанак је у темељу уништио све установе турске власти у Србији, и економске и

политичке. Па је уместо старе туђинске власти спровео нову организацију

националне управе. Због ратних прилика, врховна власт је у почетку устанка била у

рукама устаничких старешина појединих крајева, нахија. Једина наредбодавна

„законодавна“ власт у целој ослобођеној Србији била је скупштина устаничких

старешина. Све што се односило на рат, руковођење одбраном, снабдевање војске,

финансирање војних потреба, скупљање пореских прихода, везе са иностранством,

спадало је у надлежност ове скупштине, чији је главни војно политичких

представник, нека врста извршне власти био вожд Карађорђе Петровић. Док су у

унутрашњости Србије, за све јавне послове локалног карактера биле у прво време

надлежне нахијске скупштине. У нахијске скупштине улазиле су војне старешине,

свештеници, калуђери, буљубаше и по неколико виђенијих људи, односно кметова

из сваког села.

Све устаничке вође са Карађорђем на челу су биле свесне чињенице да је

потребно изградити нове институције устаничке власти па су стога већ 1805.

22


године приступили њиховој изградњи. Прву институцију коју су устаничке

старешине изградиле био је правитељствујушчи совјет сербски.

Правитељствујушчи совјет сербски је био један од централних органа власти

у устаничкој Србији. Основан у августу 1805. на народној скупштини у Борку.

Један од оснивача је био прота Матија Ненадовић, док је на његовом постављању

радио Божидар Грујовић професор историје и права на универзитету у Харкову.

Стварање совјета, је био израз потребе ослободилачке борбе српског народа,

тадашњих супротности политичке борбе, спољнополитичких утицаја и борбе

великих сила око устаничке Србије. Карађорђе је дао пристанак за његово

оснивање, желећи да му он помогне у решавању сложених проблема

војноорганизационог и спољнополитичког карактера. Један део војвода је схватио

да Совјет може бити добра опозиција против Карађорђа.34

Правитељствујушчи совјет народни, по нацрту Грујовића, састојао се од 12

изабраних представника 12 нахија (београдска, рудничка, ваљевска, шабачка,

смедеревска, ћупријска, пожаревачка, јагодинска, крагујевачка, чачанска, ужичка,

соколска, зворничка). Они су били први плаћени јавни службеници у Србији.35

Совјет је имао свог председника који се бирао сваког месеца међу 12 представника.

Први председник Совјета био је прота Матија Ненадовић, до почетка 1806.

године, док су први чланови били: за београдску нахију Павле Поповић, рудничку

Стојан Николић, ваљевску Васа Велимировић, шабачку Која Ивановић,

смедеревску Јанко Ђурђевић, ћупријску (ресавску) Ђурица Сточић, пожаревачку

Јован Протић, јагодинску Вукоман Н., крагујевачку Младен Миловановић,

чачанску Аврам Лукић, ужичку Василије Радојчић, соколску Милутин Васић,

зворничку (јадарску тј. Јадар и Рађевина) Јевто Савић – Чотрић.36 Совјет је био нека

врста председништва од дванаест равноправних чланова, представника дванаест

нахија ослобођеног дела Србије, и под његову надлежност је спадала целокупна

организација цивилне управе: администрација, судство, финансије, снабдевање

34 В. Ћоровић, Карађорђе и први српски..., 87. 35 Л. Ранке, Српска револуција..., 96.36 В. Стојанчевић, Србија и српски народ у време..., 193.

23


војске, спољна трговина, законодавни рад. Совјет је руковао продајом турских

имања, доносио уредбе о тарифама, занатима, бринуо се за унапређење просвете,

регулисао положај црквених имања и плаћања свештеника, надзирао имовину

грађана, старао се о општем попису становништва и слично. У односу на

Правитељствујушчи совјет, Карађорђе је задржао функцију врховног команданта

устанка и руководећи положај у спољним пословима, а припадало му је и право

одлуке о помиловању.37

Прво седиште Совјета је било у манастиру Вољавчи испод планине Рудник, а

после кратког времена у манастиру Боговађи. За боравка у Боговађи створен је грб

и печат Совјета: грб Србије, крст са четири оцила и грб древне Тривалије (један од

старих назива за Србију), под круном вепрова глава са стрелом забоденом у чело.

Између ова два грба налази се крин, испод грбова година 1804. године, а около

натпис: Правитељствујушчи совјет сербски.38 После ослобођења Смедерева 1806.

године Совјет се пресељава тамо, а по ослобођењу Београда 1807. године у

Београд, где остаје до пропасти устанка 1813. године.

Јануара 1811. године Правитељствујушчи совјет је доживео реформу. На

скупштини у Београду био је донет нов устав, који је трбало да учврсти

организациону структуру ослобођене територије устаничке Србије и да регулише

положај и односе централних органа власти према новим условима

унутрашњеполитичког и спољнополитичког стања устанка. У ту сврху била су

основана попечитељства тј. министарства и Велики земаљски суд. Попечитељства

су се састојала из шест ресора: за правосуђе (Петар Добрњац), унутрашње послове

(Јаков Ненадовић), иностране послове (Миленко Стојковић), финансије (Сима

Марковић), војне послове (Младен Миловановић) и просвету (Доситеј Обрадовић).

За чисто судске послове био је установљен Велики земаљски или Народни суд

којим је председавао попечитељ за правосуђе. За разлику од дотадашње праксе

бирања чланова совјета по нахијама, после 1811. године уведена је пракса

37 В. Ћоровић, Карађорђе и први српски..., 89.38 В. Стојанчевић и др., Историја Српског народа..., 69.

24


именовања чланова совјета и попечитеља. Судство је било независно од управне

власти. Карађорђе је био проглашен за наследног владара Србије и

главнокомадујућег целе устаничке војске.39

Идеју о стварању попечитељства дао је Михајло Грујовић, који је са

Младеном Миловановићем радио на томе да се ограничи утицај Совјета.

Попечитељства су имали заадатак да се позабаве идејом о централном уређењу

Србије. Реорганизација врховне управе из 1811. године требало је да ојача

Карађорђеву власт, коју је скупштина ограничавала и смањивала уствари. Око ових

двеју концепција о уређењу Србије сукобљавале су се две политичке струје и две

групе устаничких старешина на једној страни су били Карађорђе, Младен

Миловановић, Божа Грујовић и Сима Марковић, а на другој Јаков Ненадовић,

Миленко Стојковић, Петар Добрњац и Милан Обреновић. Прва група је у односу

на унутрашње политичко уређење ослобођене Србије била за централизацију

управе и за врховну Карађорђеву власт. Друга за ограничење Вождове власти и за

денцентрализацију управе. Победу је однела прва.40

После 1811. године Карађорђе је не само задржао него и проширио своју

апсолутну власт, мада је готово увек радио у договору са Совјетом који је и даље

формално представљао „националну владу“. Изградња државне организације

извођена је под веома тешким политичким приликама а посебно питање

представљали су кадрови за управну службу па и поред тога је за кратко време у

ослобођеној Србији потпуно организована управа. Утврђени су финансијски

извори и пореска политика, регулисани су начини унутрашње и спољне трговине,

отворене школе по окрузима, обновљен црквени живот.

Услед ратних прилика и релативне оскуднице у новцу, нарочито због

финансирања ратних потреба и хране из увоза, државни управни апарат, устаничке

Србије издржавао се на више начина примањем плате из народне касе од закупа

скела, делом из народног кулука на старешинским имањима. Устаничке старешине

39 В. Стојанчевић, Србија и Српски народ у време..., 199.40 В. Стојанчевић, Србија и Српски народ у време…, 201.

25


дуго су узмале и део из ратног плена а у првим година устанка присвајали су и

конфисковане некретнине избеглих Турака. Плаћање органа државне управе било

је утврђено тек касније али и онда са неким изменама.

Поред ових постојали су Велики народни земаљски суд (Врховни суд),

магистрати, обични судови и војводе, кнезови и друге старешине по нахијама.

Нова устаничка власт је посебну пажњу посветила организацији народне

одбране по којој су у ратним приликама сви одрасли мушкарци у једној кући били

војници сем једнога. Регрутовање војника је вршено по територијалном принципу,

према војним срезовима и нахијама, а одећа, делом и исхрана, падала је на народни

трошак. Док је снабдевање војним потребама вршено на рачун општенародне

државне касе. После 1807. године започела је редовна војна обука, која се изводила

углавном под руководством бивших старешина фрајкоравца, пребеглих

аустријских подофицира и официра Срба и, при крају устанка руских војних

инструктора.

Војна управа

Нова устаничка власт је посебну пажњу посветила организацији народне

одбране по којој су у ратним приликама сви одрасли мушкарци у једној кући били

војници сем једнога. Регрутовање војника је вршено по територијалном принципу,

према војним срезовима и нахијама, а одећа, делом и исхрана, падала је на народни

трошак, док је снабдевање војним потребама вршено на рачун општенародне

државне касе. После 1807 године започела је редовна војна обука, која се изводила

углавном под руководством бивших старешина фрајкоравца, пребеглих

аустријских подофицира и официра Срба и, при крају устанка руских војних

инструктора

У систем војне организације народне одбране спадала је и набавка оружја и

муниције из Аустрије, Влашке и Русије, фортификацијско утврђивање градова и

граничних логора, у чему се у почетку нарочито истакао фрајкорски капетан Радич

26


Петровић, а затим Вуча Жикић оснивач Делиграда, затим копање граничних

шанчева и обавештајна делатност у позадини турских трупа.41 Посебна пажња је

била поклањана стварању војних магацина, ливењу топова, фабрикама барута,

ковању олова и гвожђа, затим врбовању добровољаца са стране. Војни капацитет

Србије изнисио је у просеку 40 – 50 хиљада бораца а у случају крајне опасности и

до 80 хиљада, и састојао се од пешака, коњице и артиљерије. Устаничка војска била

је организована и обучена по аустријским и руским војним начелима, али је

нарочито у одбрани користила лична искуства стечена Кочиној крајини и

„фрајкорима“, хајдуковању, ратовању против јаничара крајем 18 века и

самоодбрани од Турака пре 1804. године.42

Основу оружане силе Србије у време првог устанка чинила је народна војска,

тј. наоружани народ. Она је долазила до изражаја за време ванредних мера одбрне

приликом турских инвазија на ослобођену територију, или приликом великих

офанзивних акција ван Београдског пашалука. Тада су сви Срби од 18 до 50 година

старости били позивани под заставу а у ванредним случајевима и од 15 до 70

година старости. Ово последње наредио је Карађорђе 1813 године у својој чувеној

Прокламацији, прелазећи чак и преко устаљеног правила да се по једна мушка

глава остави у кући ради вођења економских послова домаћинства.

Неку врсту сталне војске која је непрестано била под оружијем код

Карађорђа и појединих војвода чинили су момци. Њима су заповедале буљубаше, а

извршавали су наређења старешина устаничке Србије. Нејпознатији међу њима био

је Петар Јокић у служби код Карађорђа. Момци су уствари били извршни орган не

само Карађорђев и других устаничких војвода, него и Правитељствујушчех совјета

и примали су плату. Обављали су и разне друге послове у спровођењу наредаба

магистралних власти, а у ратним временима били су нека врста личне гарде,

телохранитеља својих господара.43

41 Владимир Ћоровић, Историја Срба…., 459.42 Историја Српског народа, књига 5, Београд 1994, 3143 Владимир Стојанчеви, Србија и српски народ у време првог устанка, Нови Сад, 2004, 197.

27


Насупрот момцима, бећари су представљали војнике добровољце под

најамом. Они су по правилу били дошљаци и пребези из Турске и Аустрије и

служили су у војсци да би се прехранили. Обично су чували границе или су

служили као посада у утврђеним логорима и шанчевима, нпр. у Делиграду. Такође

их је било и код пограничних војвода, нарочито код Хајдук – Вељка и војводе

Стојана Чупића, затим на старовлашком сектору српско – турског фронта. Бећари

су углавном били пешаци, али су служили и као коњаници. Њихова месечна плата

износила је 15 гроша, међутим имали су право и на поделу стеченог плена.44

Покушаји да се уведе стална војска у Србији учињен је и 1808. године. Тада

су први пут у Београду изведене војне вежбе, иако су се томе снажно одупирали

богатији београдски трговци. Тек по Карађорђевом наређењу 1809 године у свакој

нахији била је формирана по једна чета од 250 људи. На челу чета налазили су се

капетани. Издржавање регуларних војника било је брига државе: исхрана, одећа и

наоружање. Редовна војска имала је две основне формације: пешадију и коњицу, а

тобџије су биле посебан род војске. Године 1808. покушавано је да српски

устаници добију и инжињерију, нарочито за потребе фортификације и утврђених

градова и пограничних логора. У вези са тим Србију је половином 1808. године.

посетио руски генералштабни мајор Грамберг. Војној организацији Србије била је

поклањана велика пажња и касније. Пред Турску инвазију 1813. године било је 12.

000 регуларних војника.45

44 Историја Српског народа, књига 5, Београд 1994, 7145 Владимир Стојанчеви, Србија и српски народ у време првог устанка, Нови Сад, 2004, 198.

28

Documents

Prvi Srpski Ustanak Deo