SKRIPTA IZ PSIHOLOGIJE LINOSTI

1

Naslee konstuktivizma iz filozofije i psihologije

Konstuktivizam je pravac koji se jo uvek nalazi u procesu nastajanja. Treba rei da njegove ideje nisu nove, ve predstavljaju pokuaj ujedinjenja brojnih srodnih ideja u jedan pravac.Neke od ovih ideja bile su uobliene u filozofiji.

Filozofska okosnica konstruktivistike metatrorije

Zameci ideja konstruktivizma mogu se pre nove ere uoiti u azijskim uenjima Lao Cea, tako i u radovima zapadnih filozofa Protagore. Una oj eri kao preteeizdvajaju se Vasilije Veliki, Grigorije iz Nise,Pjer Abelar i Petar Aureolije.

anbatista Viko(1668-1744)

Viko se protivio Dekartu i suprotstavlja se pogledom po kome su dua i telo neodvojivi:smeteni u telo, ljudski um postoji u istoriji iu isto vreme stvara istoriju.Zato to postoji(od tela i due) ovek postoji. Ovako shvaeno miljenje nije uslov egzistencije ve njena posledica. Viko je smatrao da u ovekovoj prirodi postoji jedna kreativna sila koju je nazvao stvaralaki dar (rekonstruktivna imaginacija) i da pomou nje ljudi mogu da menjaju svoj fiziki svet i da stvaraju istoriju.Po njemu ljudska istina je ono to ovek saznaje dok gradi i oblikuje svojim delima. Mo prevazilaenja neposrednog podstakla je razvoj ljudskih simbolikih sposobnosti.Verovao je da poetak ljudske misli lei u nastajanju svesti o nebu. Verovatno je jedan od prvih konstrukata u istoriji ljudskog razvoja pradavna razlika izmeu neba i zemlje.Jedini nain da se neka stvar sazna je da se ona saini ili stvori, jer samo tako znamo koji su joj delovi i kako je sastavljena. Ljudi mogu da saznaju samo ono to su sami sainili i stvorili, odnosno konstuisali sopstvenim operacijama. On uvodi pojam imaginativnih univerzalija koje ne podrazumevaju procese indukcije ve jednu vrstu deduktivnog ogranienja iskustva.Ljudi sami konstruiu i rekonstruiu istorijski svet. S obzirom da da su sami stvorili istoriju oni moraju da prouavaju sopstveni um i sve njegove produkte da bi mogli da razumeju okolnosti u kojima ive.Rezime: Ljudi u svojim nastojanjima da razumeju svet kao i da ga prilagode svojim potebama neprestano ga transformiu. Samo oni koji neto stvore mogu taj svet i da razumeju, puki posmatrai ne mogu. Viko pravi razliku izmeu prirodnih i drutvenih nauka po tome to u drutvenim doazi do samorazumevanja sveta koji su samo konstruisali dok u prirodnim posmatraju spoljanji svet. Postupci i dela ljudi ne mogu da se procenjuju na osnovu vanvremenskih i standardnih naela ve se njima mora prii sa uvidom u osobitosti simbola i jezika.

Imanuel Kant(1724-1804)

Vanost Kantovog dela sastoji se u ukazivanju na ogranienost razuma u pruanju valjanog saznanja van sveta pojavnog iskustva. On je smatrao da za znanje nisu potrebne samo uroene ideje,koje donosi um, ili samo podaci dobijeni preko ula, jer su pojmovi bez opaaja prazni, a opaaji bez pojmova slepi. Kategorije su iste forme miljenja i kao takve nezavisne su od iskustva, one su date a priori. Oseali su u naoj svesti dostupni preko ula:oni su a posteriori. Slagao se sa tim da sve znanje poinje iskustvom ali se nije slagao i da je sve znanje proizvod iskustva. Senzacija mora da izazaove operaciju miljenja i da im predhodi, ali kada senzacija pone da deluje ona biva ukljuena u razumske kategorije. Protok neposrednih iskustava prelomljen kroz unutranje mentalne forme biva transformisan u svrshovite i osmiljene mentacije(kategorije) koje karakteriu unutranje iskustvo ljudi. Kant je uveo ideju koja stoji u osnovi savremenog konstruktivizma, ideju o mentalnoj konstrukciji iskustva koja reflektuje kako svet objekata koji se stalno menja, tako i logike kategorije koje se nameu ilnim podacima i kojima se osmiljava to iskustvo. Jedinstvo svesti stvara se putem jedinstva onoga to svest misli i onoga to se nalazi pred njom ,objekat saznavanja. Upravo sposobnost saznanja sa svojim apriornim oblicima konstruie iskustvo.stvari ne izviru iz uma ali um uz pomo apriornih kategorija razumevanja konstruie jedinstvo objekata i strukturie samu prirodu. Svako nae iskustvo prirode moe se stei samo posredstvom apriornih oblika svesti. Nuna

2

posledica takvog shvatanja je da u saznanju nailazimo samo na svet fenomena-konstrukata uma-odnosno ono to nam se pojavljuje kroz te oblike.Svet noumena,odnosno stvari po sebi koje nisu posredovane apriori kategorijama uma, za ljude e ostati vena tajna. Kant izlae tri ideje uma:ideju sveta, ideju due i ideju boga. Funkcija ove tri ideje su da nadopunjuje spoljanje i unutranje utiske koje omoguavaju prostor i vreme,a li i objektivno iskustvo i zakone koje ga ine jedinstvenim, koje omoguavaju kategorije.Ljudska misao se po Kantu, gubi u neizbenim zabludama(transcedentalnim iluzijama)koje e se stalno ponavljhati jer su utemeljene u apriornim. Kant je uinio da um, pre nego njegovi spoljanji objekti, postane sredina taka prouavanja saznanja.

Goerg Vilhelm Fridrih Hegel(1770-1831)

Kritikuje Kanta i traga za uslovima u kojima bi bilo mogue apsolutno znanje. Iako smatra da je apsolutno znanje mogue,on odbacuje mogunost neposrednog i trenutnog saznanja apsolutnog ,ono se moe pojaviti samo kroz sporo i postepeno napredovanje tokom razliitih epoha. On smatra da postoji istorija znanja koja se odvija u razliitim periodima, koje obeleavaju razliite stadijume istine prema apsolutnom znanju sve dok se ne stigne do kraja istorije.

Fridrih Nie(1844-1900)

Nie je uobliio perspektivizam po kome je svaka istina samo pokazatelj neke perspektive. Za Niea ne postoji nikakav svet van perspektive , nita nije dato da bi se naprosto moglo upotrebiti kaomaterijal saznanja i delanja, ve sve nastaje kroz saznanje i delanje. Za njega postoje samo tumaenja, nikakv injenica se ne moe utvrditi, jer sve to postoji ima svojstvo neega protumaenog, vidljivo je samo iz ugla nekog posmatraa. Perspektivizam je teorija koja zastupa gledite da ukoliko je neto istinito, onda je to istinito samo unutar neke perspektive, ili u odnopsu na nju. Ne postoji apsolutna istina, nema ni jedne privilegovane perspektive.stvari kao to su vreme,mesto,povrine za Niea su samoljudski konstrukti koji omoguavaju svakodnevno funkcionisanje ,oni imaju upotrebu ali nemaju vrednost u objanjavanju. Opaanje svakako doprinosi neijoj perspektivi ali se ne moe na njega svesti. Stvarni svet ne postoji ali zbog razloga opstanka ljudi veruju da opaaju pojedinane objekte,svojstva,trajnost,uzrok...Svet stvari je fikcija. Perspektiva je tumaenje sveta koje se rukovodi mnogim iniocima:kulturom, opaanjem, psiholokim i fiziolokim sklopom, jezikom. Sve su perspektive privilegovane i nema smisla priati o istinitoj perspektivi. Istine sa velikimI ne postoje ali istine sa malim i kojom se utvruje da li je neki iskaz istinit u okviru neke perspektive ima smisla. Logika se odrala jer je pokazana njena korist a ne njena istinitost. Istina je vrsta zablude bez koje ne bi mogla iveti odreena vrsta ivih bia. Kant je ljudskom umu pripisao ulogu kojom se svet u potunosti konstruie.Tumaenje je sredstvo pomou kojeg volja za mo uspostavlja svet, jer na taj nain strukturie, sreuje, organizuje a time ini predvidljivom spoljanju sredinu.

Hans Fajhinger(1852-1933)

Psiha je organska oblikujua sila koja uobliava sve to prisvaja i moe da prilagodi strane elemente sopstvenim zahtevima sa istom lakoom sa kojom moe i sebe da prilagodi. Logika podrazumeva apstraktna psiholoka pravila ureenja-ona jeste vano hermenautiko sredstvo ali nikako privilegovani put ka istini. Fajhingerovo uenje u kome se razrauje ideja o neemu to nije racionalno ni empirijsko esto se naziva fikcionalizam. Ideja ija je neistinost nairoko prihvaena nije zbog toga beskorisna, ona moe da ima veliku praktinu vanost za oveka. Fikciju treba razlikovati od hipoteze.hipoteza zahtenva verifikaciju, a fikcija opravdanje. Fikcije igraju vanu ulogu u procesu adapatcije, bez njih razvoj vieg nivoa miljenja ne bi bio mogu. etiri osnovne karakteristike fikcija:1)arbitrarna netanost 2)tendencija da vremenom nestanu 3)svest o tome da su fiktivne prirode 4)svrsishodna upotrebaProlaze kroz tri stepena razvoja 1)fiktivni 2)hipotetski 3)dogmatskiSvest o nunosti da se neodrive i neupotrebljive fikcije zamene novim je neophodan uslov za evolutivni razvoj i napredak. Um se starno opire nestajanju fukcija.Vaan uvid Fajhingera je da se u ivotu mnogo vie koriste fikcije nego istine. I pored toga to ivot grubo demantuje ono to ljudi veruju da je istinito,ova marginalizacija njihovih saznajnih napora ima presudnu i

3

podsticajnu ulogu u procesu bioloke adaptacije tako to eliminie neodrive fikcije, dozvoljavajui ljudima da naue, pre svega, ta ivot nije.

Alfred Koibski(1879-1955)

Ovo je teorija u uinku koji znaci imaju na ovekovo ponaanje, teorija po kojoj se jezik shvata kao jo uvek nesavreeno sredstvo komunikacije i neadekvatan instrument za saznanje. Koibski ispituje navuknutost ljudi da reaguju na rei a ne stvari. Ponaanje zavisi od strukture jezika kojima ljudi govore. Za razliku od individualnosti koju nalazimo u spoljanjem svetu, apstrahovanje je osnovna osobina nervnog sistema. Pod uticajem integriue i uoptavajue delatnosti nervnog sistema, senzacije prestaju da budu promenljive i postaju relativno statine.koliko god bile ispravne strukturalne pretpostavke jezika,njime se nuno moraju iskriviti stvarne injenice. Struktura jezika diktira sliku stavrnosti, koja sa samom stavrnou nema nikakve veze, mada ovek ovu sliku pripisuje svetu i u skladu sa njom se ponaa. Sva zla ovog sveta posledica su nerazumevanja koja proizilaze iz strukturalnih nedostataka jezika. Sve ljudske bolesti su po njemu sematogene. On ukazuje na nedostatak komunikacije , odnosno patogenu jeziku orjentaciju.Takoe upozorava da upotreba glagola biti bude tedljiva i govoi da : Mapa nije teritorija koju predstavlja.

Ludvig Vitgentajn(1889-1951)

Vitgentaj smatra da se znaenje rei pokazuje u njihivoj upotrebi.ono ime se prenosi sutina razgovora izmeu ljudi koji u razgovoru uestvuju odreeno je izborom rei koje se odlikuju i kojima se uobliavaju izrazi. On kae da je neophodna kritika analiza ija se uloga sastoji u tome da ljude navodi na traganje za novim razumevanjem a nikako na utvrivanje onog to je nepromenljivo i nepobitno.Razvija pojam jezikih igara, koja se ne odnosi samo na jezik ve i na sve one delatnosti kojima je on isprepleten. Re moe da bude ime, ali ona moe da ima mnotvo drugih funkcija to zavisi od toga u kakvoj se jezikoj igri nalazi.Znaenje nakog iskaza ne moe se razumeti bez konteksta,odnosno ukoliko se ne uzimaju u obzir pravila igre u kojoj se iskaz nalazi. Jezik ne predstavlja sliku sveta ve ga treba posmatrati kao skup bezbroj jezikih igara.Njegovo delo dalo je znaajan doprinos konstruktivizmu da svet ili bar onaj njegov vid koji je ljudima dostupan, predstavlja proizvod diskursa tj. sistematskog i koherentnog skupa predstava, matafora i pojmova kojima se on konstrie u govoru. Svet predstavlja proizvod lingvistikih i retorikih sredstava upotrebeljenih u njegovom konstruisanju.

Mihail Bahtin(1895-1936)

Nastojao je da utvrdi realnu jedinicu jezika i zakljuio je da je to drutveni in njegove realizacije koji se ostvaruje iskazivanjem i iskazima. Iskazi nisu ravnoduni jedan prema drugom niti niti su sami sebi dovoljni,moraju se posmatrati kao uzvrat prethodnim iskazima te sfere. On analizira romane Dostojevskog. Karakteristika ovih romana je u tome to su komponoivani od nekoliko nezavisnih i uzajamno suprotstavljenih taki gledita koje su otelovljene likovima koji se nalaze u dijalogu. Likovi ine mnotvo raznih svesti predstavljeno glasovima koji raspravljaju svoje ideje u uzajamnim odnosima. Dijalog za Bahtina predstavlja osnovno sredstvo izgraivanja i postojanja linosti. Pojedinac ne govori kao pojedinac u dijalogu, ve u njegovim iskazima se uju glasovi grupa i institucija kojima pripada. Kada pojedinac proizvodi individualne iskaze on uvek govori drutvenim jezikom tako da upravo drutveni jezici oblikuju ono to pojedinac hoe da kae. Zahvaljujui Bahtinu diskurzivni dijalog poinje da posmatra kao orue sa presudnom ulogom u ostvarivanju razliitih oblika ovekove subjektivnosti a ne kao pomono sredstvo pomou kojeg se one mogu izraziti.

4

Miel Fuko(1926-1984)

Pojmovi kao to su jastvo, nauka, jedinka i slini po njegovom shvatanju ne predstavljaju odraz stvarnosti , ve drutvene konstrukcije koje su proizvod diskursa-naina miljenja, opojmljivanja, i argumentacije prisutnih u govornoj razmeni izmeu ljudi koje su karakteristine za kulture u kojima su ove konstrukcije nastale. Diskurs predstavlja ono to se moe govoriti i msiliti, ali i o tome ko, kada i sa kakvim autoritetom moe govoriti. Diskurs otelovljuje znaenje i drutvene odnose, on konstrue oseaj subjektivnosti i odnose moi. Diskursi nisu o objektima, njima se objekti konstruiu a ne identifikuju. Znaenja ne izranjaju iz jezika pasivno, ve predstavljaju proisho institucionalnih praksi i odnosa moi. Rei i pojmovi menjaju svoja znaenja i uinke kada se koriste u razliitim diskursima, diskur omeuje nainmiljenja. Osnovno naelo diskursa je naelo diskontinuiteta:on je u isto vreme i instrument i uinak ali i smetnja-polazna taka za svaku novu strategiju opiranja. Pokret i promena diskursa onemoguavaju mogunost redukovanja na jezik i govor.On je pokuavao da ukae na dvostrukost u savremenoj kulturi po kojo su ljudi odgovorni za drutvene procese ali istovremeno obuhvaeni i reprodukcijom odnosa dominacije u njima. On je takoe ukazao na ulogu moi u konstruisanju odnosa izmeu ljudi. Psihologija je za njega bila jo jedna karika u lancu drutvene kontrole.Fuko je smatrao da ustrojstvo ovekovog znanja o sebi u proteklim vekovima mutiralona nain na koji je omoguilo stvaranje novih, razliitih kategorija u razumevanj ljudi. Ovaj proces je doveo do toga da ljudi sami postanu predmet svog istraivanja to je proishodilo formiranju Jastva. U istaivanju Jastva prisutne su episteme(proizvod nadreenog reima u preovladajuem diskusu delotvorno odreuju ono o emu e da se mili i diskutuje). Da nema otpora prema vladajuim diskursima ne bi bilo ni stalnog dokazivanja njihove istinitosti, to omoguuje ljudima bar mogunost promene putem otpora.

ak Derida(1930-2004)

Derida se slae sa strukturalistikim gleditem da je spram neke rei uvek neka druga re i da je znaenje produkt sistema znakova koji nas okruuju. Meutim on ide korak dalje sa svojim uenjem o logocentrizmu odnosno uvidom da tradicionalana shvatanja u svojim nastojanjima da pomou logike i metafizike naimenuju za neku vrstu superiorne predstave stvarnosti. Derida za razliku od strukturalista(Sosira) naglaava da je odnos izmeu oznaivaa i oznaenog arbitraran ali da nije postojan kao to to oni kau, ve da ljudi treba o jeziku da misle pomou njegove funkcije-koja se odnosi na beskrajnu igru zamene znakova,a ne samo njihovog prisustva.On uvodi metod dekonstrukcije ija nemare jeste da se raspletu niti znaenja koja sa sobom nosi tradicija koja dominira miljenjem Zapada. Vaan Deridin uvid je da ukoliko ele da se dekonstruiu naslee Zapada , ljudi mora da se koriste vanim idejama i izrazima Zapada. Oni ne mogu da izbegnu sistem znakova koji nas okruuje. Derida obre postojeu hijerarhiju u jeziku u kojoj je tekst podreen govoru kao i to da je autor teksta u isto vreme i izvor njegovog znaenja. On je svojim radovima nastojao da pokae da se jedan tekst moe tumaiti na mnogo razliitih naina, od kojih je smisao na koji se poziva autor samo jedan od moguih. Otimanje teksta od izvornog znaenja koje mu je namenio autor nije skandal, ve proces nastajanja novih znaenja koji se ne moe zaustaviti.

Novi temelji konstruktivistike metafizike

Zahvaljujui Dekartovom uenju, umesto da bude rtva prirodnnih stihija,u oveku se probudila nada da moe da postane gospodar svoje sudbine i svog sveta.nauno miljenje je polako postalo ideal miljenjea i poelo da se penje na vrh lestvice vrednosti gde je pre toga dugo i neprikosnoveno vladao sam Bog. Tako je nastao kartezijanski svetukome se moraju ispitati zakoni koji reguliu kretanje njegovih elementarnih delova. Njegova priroda je takva i nita ne moe biti tako udaljeno da se ne moe otkriti.Svet kome je pripadao Dekart bio je svet u kome nema nieg novog, to je svet postojanja nikako nastajanja.Ljudi su vremenom postali svesni razlike izmeu stvarnosti i predstave koje su o toj stvarnosti imali. Predstave su neto to je izvedeno i stoga je manje vredno od originala. Nauka nije nita proizvodila samo je otkrivala ono to u prirodi ve postoji. Svest o tome da razlikovanje stvarnosti od iluzija poiva na iluziji da se stvarnost i iluzija mogu razlikovati predstavljala je prvi korak ka osloboenju misli od okvira moderne

5

filozofije. Ljudi su shvatili da bez saznavaoca ne bi moglo da bude ni saznanja ni saznatog. Filozofi kao to su Kant,Hegel, Viko, Nie, Fajhinger, Kobski ,Vitgetaj, Fuko i Derida su uvideli da je za znanje potrebno i kreacija, fantazija koja je fiktivne a ne realne prirode. Fikcija se zasnova na nainu vienja i predstvaljnja stvari a ne na tome kakve su one same po sebi. Um se sagledava kao mnogo aktivniji ,konstruktivan zbog toga to se njegovim uinkom kreira vie perspektiva. Svet ima onoliko raznih lica koliko su ljudi u svojim saznajnim naporima kadri da proizvedu-ili konstruiu.

Psiholoka prethodnica konstruktivistike metateorije(rani konstruktivizam)

Za pojavu konstruktivizma u psihologiji presudnu ulogu je ima Kant. Psihologija pored prouavanja saznavanja sveta poinje da se zanima za saznavanje saznavanja. Prvi psiholozi koji su ove ideje bili su Bretano, Bergson,Najser, Bartletovi ogledi sa pamenjem.

Getalt psihologija

Maks Verthajmer koji je otkrio fenomen(kada se vie svetla u nizu naizmenino pale i gase u odreenom vremenskom intervalu, a to sve izgleda kao da se svetla kreu).Nema nikakve fizike karakteristike u okruenju koja bi omoguila predvianje openog pokreta. Prema tome pokret predstavlja konstrukciju subjekta u eksperimentu.Keler je kod svojih majmuna otkrio isto , uvid majmuna predstavljaoje proizvoda jednog procesa koji se odvija i kod ljudi aktivne rekonstrukcije ulnih podataka.

Teorije deijeg razvoja

an Pijae

Ljudska mentacija ini deo kontinuuma prilagoavanja organskog ivota svom okruenju. Adaptacija svake ive jedinke poinje u domenu biologije a zavrava se u domenu epistemologije-znanja. Po Pijaeovom miljenju ovaj proces je zasien procesom konstrisanja. Saznanje je sainjeno od konstrisanja i rekonstruisanja objekata na nain koji dozvoljava da se pronikne u mehanizam ove konstrukcije:saznati znai proizvesti objekat saznanja u mislima, a ovaj proizvod mora da obezbeuje ponovo izvoenje naina na koji su pojave proizvedene. Pijaeovi napori bili su usmereni otkrivanju razvojno saznajnih stupnjeva razliite sloenosti,iji se zadatak ne sastoji u otkrivanju ve poostojee stvarnosti, ve u njnom stvaranju. I pored navedenog shvatanja da svojstva objekata proizilaze iz delatnosti koje epistemiki subjekat preduzima spram objekata, a ne iz samih objekata,Pijae pokazuje jasnu privrenost pozicijimetafizikog realizmaod koje nije spreman da odustane.

Lav Vigotski

Vigotski smatra da pojmovi i ideje vode poreklo iz proizvedenih delatnosti ljudi, a nikako iz istih misli, niti iz pasivnog ulnog iskustva. Proizvod delatnosti uobliava se u drutvenom kontekstu, tako da postoji nesumnjiva veza izmeu ljudskih pojmova i ideja i drutva u kome oni ive. Sve viementalne funkcije potiu od pounutrenih drutvenih odnosa. Kulturni razvoj pridodaje se procesu rasta,zrenja i organskog razvoja deteta. Oba ova razvoja prepliu se i deavaju se istovremeno .Zbog toga to je u svojoj teoriji govorio o kognitivnom razvoju kao o kulturnom nazivali su ga socijalnim konstruktivistom. Zbog svojih shvatanja o inetgumentisanoj prirodi viih psihikih funkcija svrsatava ga u najznaajnije predstavnike konstruktivizma.

6

Derom Bruner

Bruner govori o uenju je shvaeno kao aktivan proces u kome se konstruiu nove ideje ili pojmovi zasnovani na postojeem ,odnosno prethodnom znanju. Svaka osoba koja ui, transformie,izabira podatke ,konstuie hipoteze i donosi odluke oslanjajui se na kognitivne strukture koje omoguavaju organizaciju i znaenje iskustva.postoje tri razliite vrste mentalnih reprezentacija, od kojih svaka obuhvata razliite vrste miljenja(motorie,ikonike,simbolike) Razvoj je progresivno sticanje ova tri modusa reprezentacije ovim redom. Mi mentalno dolazimo u svet biloki pripremljeni za sticanje tehnika koje pojaavaju nae reprezentacije.

Odreenje konstruktivizma:predstavljanje jedne paradigme

Izveden iz glagola constuere konstuisati upotrebljava se da oznai akt sazdavanja, graenja ili sainjavanja. U filozofiji konstruktivizam predstavlja pokuaj uoblienja fizike realnosti koja su drugaija od filozofije realizma, ideje po kojoj spoljanji svet postoji nezavisno od procesa opaanja. Konstruktivizam odreuje znanje kao neto to je sazdano drutvenom aktivnou ljudi , a injenice se posmatraju kao proizvod ljudske delatnosti.naune teorije ne moraju da budu istinite u smislu njihove korespondencije sa stvarnou, nain na koji posmartamo,opisujemo i razumemo realnost zavisi od referentnih okvira. Svaki od vih okvira predstavlja samo jednu od moguih alterna tivnih vidova organizacije iskustva. U vreme svog javljanja postojei konstruktivistiki pravci delovali su izolovano ali su se svi slagali da stvarnost nije ono to izgleda da jeste.

KONSTRUKTIVIZAM U KONTEKSTU TEORIJE SAZNAVANJA: REALIZAM I ANTIREALIZAM

Argumenti realista

Prva rasprava koja izdvaja dva suprotstavljena stava- realizam i antirealizam je rasprava o tome da li su atomi i molekuli stvarni s kraja 19. i poetkom 20. veka. Uspean razvoj statistike mehanike i teorije relativiteta Maksa Olanka i Alberta Ajntajna odneo je prevagu realistikoj poziciji, ali 20ih godina uspeh kvantne teorije ima za posledicu priklanjanje naune zajednice instrumentalizmu Bora i Hajzenberga. Do 60ih godina empiricizam i instrumentalizam potiskuju realizam, a tada su Smart i Patnem uobliili tezu, poznatu kao argument uda, u prilog naunom realizmu. Ona glasi da ako teorijski entiteti zaista ne postoje, a same teorije nisu bar priblino istinite u odnosu na svet, uspeh nauke predstavlja samo udo. Realizam je podran i Poperovim stavom da instrumentalistika metodologija ne moe da izae na kraj sa njegovim argumentom falsifikacije. Bojd uobliava verziju argumenta uda koja je usresreena na naune metode: realizam najbolje objanjava zato metodi dovode do instrumentalno uspene nauke: iz istinituh pretpostavki metodi stvaraju nove istine. Ipak, objanjenje naunog uspeha na instrumentalnom nivou ne mora da ukljui istinitost naela ili teorija ve samo njihovu instrumentalnu pouzdanost, tako da je ovo argument u prilog instrumentalizma. Takoe stav da se kao istinita uzima teorija koja nudi najbolje objanjenje nije opteprihvaen. Odustajanje od realizma pojaano je pojavom dva vana momenta u razvoju anti-realizma: pesimistika meta-indukcija-zakljuak o nestabilnosti nauke zasnovan na odbacivanju i zameni teorija koje postaju pogrene i teza o pododreenosti- predvia mogunost postojanja razliitih empirijski ekvivalentnih teorija za koje ne postoji kricijalni eksperiment. Neki su predloili tezu realizam entiteta da se realizam ogranii na stav o postojanju teorijskih entiteta, bez obavezivanja da se utvrdi istinitost teorija. To nije zadovoljavajue reenje jer se teorijski entiteti ne mogu precizno odvojiti od njima podlenih teorija i osnova na kojoj treba da se izvuku zakljuci u skladu sa realizmom ne zahteva nita vie od zakljuka o korisnosti ili pouzdanosti. Suoen sa sve veim razvojem antirealistikih argumenata realizam se fragmentisao.Protivargumenti antirealista

Postoji nekoliko antirealistikih alternativa. To su:Patnemov unutranji realizam, stav po kome istina zavisi od jezika tj. Naune tvrdnje mogu biti istinite u svojim domenima, ali postoje i druge istine, podjednako vredne razliite prie o svetu.

7

Van Frazenov konstruktivistiki empirizam:cilj nauke je empirijska adekvatnost, a ne istina.Fajnov prirodni ontoloki stav upozorava da nauci ne treba pridavati nikakav opti interpretativni program. Istina se prihvata kao neto semantiki utemeljeno, ali se odbija bilo kakva opta teorija naune istine. Fajnov prirodni ontoloki stav je pravilnije klasifikovati kao arealizam.

Da li su neki oblici realizma realistiniji od drugih?

Verovatno najuticajnija realistika pozicija sada je kritiki nauni realizam. Po njemu, nauka se odnosi na stvarnost koja postoji nezavisno od posmatraa-opazilaca i saznatljiva je na jedan simboliki i iskrivljen nain. Znanje o stvarnosti se obezbeuje putem naunog teoretisanja i opaanja i ova znanje je uvek mogue popraviti. Ova ideja o popravljivosti teoretisanja i opaanja ini razliku izmeu tradicionalnog i kritikog realizma. U izuavanju realistike doktrine ima smisla postaviti bar dva pitanja: O kakvom se realizmu govori? i Da li su neki oblici realizma realistiniji od drugih? Mogue je uoiti tanane niti konvergencije izmeu realizma i antirealizma. Teko je utvrditi razliku izmeu injenica i pragmatikih konstrukata. Razlika se svodi na razliku izmeu ono to je istinito fuknkcionie spram ono to funkcionie je istinito. Realisti nisu spremni da odbace ubeenje da u praksi moe da funkcionie samo ono to je istinito, to ubeenje se ne moe proveriti ali je svakako korisna fikcija, a ako se traganje za istinom zasniva na korisnim fikcijama razlika izmeu realizma i antirealizma je neodriva. Postoje mnogi oblici konstruktivizma, ali i mnogi kontrasti i sukobi unutar realizma, tavie postoje tipovi konstruktivizma kompaktibilni odreenim tipovima realizma tako da je klasifikacija na realistiki i antirealistiki tabor nasilna i preterano pojednostavljena.

KONSTRUKTIVISTIKA ALTERNATIVA

Klasifikacija konstruktivizma kao realistike ili antirealistike doktrine vrlo je problematina, jer konstruktivizam svaku klasifikaciju dovodi u pitanje i ne smatra da one predstavljaju deskripciju imanentnih svojstava sveta ve su sredstvo njegovog diskurzivnog uobliavanja. Kategorizovanje ne opisuje svet ve ga sainjava. Postojee definicije i okviri su samo jedan od moguih poredaka u svetu, a eksperimentalne potvrde na koje se te definicije oslanjaju analogne su logikoj greci koja se naziva afirmacija konsekvensa. Pored toga svaka definicija sadri rei ije se znaenje moe preispitivati, a zakljuivanje na osnovu nedokazane premise podlee materijalnoj greki petitio principii. Sudovi koji su u skladu sa naelima konstruktivizma su hipotetiki, jer se ne odluuje o istinitosti ve o posledicama a po modalitetu su problematini jer se u njima afirmacija ili negacija shvataju samo kao mogunost. U konstruktivizmu postoje tri tenje, tj. Alternative dosadanjim ubeenjima: da je predmet naunog istraivanja je stvarnost nezavisna od saznavaoca, da nauna istraivanja imaju privilegovan status u drutvu i da postoje jasne granice izmeu ontologije i epistemologije.

Korigovanje predmeta naunog saznanja

Konstruktivizmom se porie da je znanje direktno opaanje stvarnosti. Osnovni predmet prouavanja jesu konstrukcije pomou kojih ljudi nastoje da osmisle svet u svom dogaanju, a ne materijalni objekti koji postoje nezavisno od njihovog nastojanja da taj svet osmisle. Konstruktivisti ne poriu svet, ve tvrde da se on ne moe saznati van referentnih okvira koji se inom saznavanja tog sveta i sami sazdaju. Konstruktivizam predstavlja jedan metateorijski referentni okvir za razumevanje pojedinanih referentnih okvira.

Korigovanje statusa naunog istraivanja

I realisti i antirealisti imaju prema nauci jasan pozitivan stav. Konstruktivizam na nauku gleda drugaije. Neki konstruktivizam posmatraju kao reakciju na naunu revoluciju koja se odigrala za vreme renesanse. Lin je dao saetu shematizaciju genealogije naune i konstruktivistike revolucije. Za razvoj konstruktivistikih ideja znaajan je Karl Manhajm, osniva sociologije znanja i utemeljiva konstrukcionizma u sociologiji, i njegov pojam demaskiranja. Demaskiranje podrazumeva preokret naina miljenja koji pre svega dezintegrie izvesne ideje i ceo jedan pogled na svet i utvruje funkciju koju ona

8

vri, a ne porie istinitost. Kao i druge ideje, nauka se takodje morala demaskirati. Nauno istraivanje, koje je nastalo kao rezultat nastojanja da se oslobodi od srednjevekovnog teolokog dogmatizma, nastoji da preuzme njegov primat i proglasi se kao jedini istiniti pogled na svet. Konstruktivistike ideje bliske su oblicima pragmatizma po tome to na nauku gledaju kao na jednu vrstu delatnosti ljudi, a takoe i marksistikim pristupom jer smeta nauku meu institucije u kojima se neto stvara, a proizvod nauke jeste znanje.Konstruktivistiki stav da su nauka i znanje samo proizvod umne delatnosti ljudi, tj. Jedna od konstrukcija, dovodi do preispitivanja ideje da nauka otkriva stvarnost nezavisnu od uma. Postavke podlene nauci najee su imaginacije i intuicije koje se ne mogu proveravati, a k. Upravo insistiraju na otkrivanju ovih postavki i njihovog porekla. Potrebno je postaviti niz refleksivnih pitanja: ta je nauka? Koju funkciju vri? Koje su njene posledice? Po emu se razlikuje od drugih oblika duhovnog traganja? Koje su granice naunog saznanja?...

Korigovanje granica izmeu ontologije i epistemologije

I zdravorazumska i realistika doktrina podrazumevaju postojanje koje je nezavisno od znanja o postojanju. Za razliku od njih k. je ontoloki suzdran. Mi ne moemo znati kakav je na svet van naeg znanja o njemu. Stvarnosti kojima baratamo su proishod upotrebe jezika. Naini kojima govorimo o svetu i konstruiemo nae razumevanje tog sveta postaju naa stvarnost, stoga k. dovodi u pitanje granicu izmeu ontologije (koja ispituje prirodu bia i postojanja stvari) i epistemologije (koja izuava prirodu i poreklo znanja). Zamera im se da ine epistemiku greku jer postojanje bia redukuju na ljudsko znanje, ali to nije kritika ve upravo poenta konstruktivista: postojanje i znanje nisu imanentna svojstva sveta ve konstrukti ljudskog uma. Za k. Epistemologija prethodi ontologiji.

KONSTRUKTIVIZAM U PSIHOLOGIJI:NAELA, VRSTE I TAKE OSLONCA

Prvi pokuaj definisanja konstruktivizma u psihologiji kao i sistematizovanje konstruktivistikih pravaca i konstruktivistiku metateoriju nainio je Majkl Mahoni. Osnovne karakteristike konstruktivistike metateorije za njega su:

1. Proaktivna kognicija-naglaavanje aktivne, anticipativne i konstruktivne prirode ljudskog znanja(u smislu sposobnosti uobliavanja) nasuprot reaktivne, receptivne i retentivne uloge uma (u smislu sposobnosti skladitenja). Informacije se ne prenose iz okruenja u organizam preko ula ve predstavljaju neto to se uobliava iznutra. Predmet saznavanja nije transcendentna ve konstitutivna realnost. Karakteristike sveta nisu inherentna svojstva sveta ve konstrukti naeg uma.

2. Morfogenika struktura jezgra- morfogeniki znai stvaranje oblika dok se jezgro odnosi na sredinje zasnovanu strukturalnu organizaciju. Ljudi su ustrojeni tako da njihovi sredinji, nuklearni procesi uslovljavaju i ograniavaju forme izraene na povrinskim nivoima. Konstrukti koji obrazuju srnu strukturu tvore identitet ljudi. Srni aspekti procesa ustrojavanja operiu na prikrivenom i tacitnom nivou, na visokom nivou apstrakcije. Po Hajeku za njih se pre moe rei da su nadsvesni.

3. Samoustrojavajui proces razvoja, odnosno autopojeze. Osim to poboljavaju strategije prilagoavanja, samoustrojavajui procesi obuhvataju i stanja pojaanog nesklada i pogoranja stepena ustrojenosti. U povoljnim uslovima, sistem adaptacije prestrojava neke vidove dubokih struktura i stvara novu, dinamini ravnoteu. U nepovoljnim uslovima, moe doi do neprilagoenog ponaanja, jer se samoustrojavajui sistem aktivno odupire promeni u srnim konstruktima. Ovo svojstvo Mahoni naziva samozatitnom teorijom otpora. Opiranje promenama ima prirodnu i zdravu ulogu u zatiti srnih procesa, jer jedinka tei izvesnosti da bi se zatitila od anksioznosti ije posledice mogu biti katastrofalne. Srni konstrukti, ak i tetni, jako se teko menjaju. Ove karakteristike prikazuju osobu koja je otelotvorenje ubeenja, uveranja i slutnji koje su u stalnom procesu razvoja odvijanja i promene. Iako su jezgro veine konstruktivistikih teorija, one nisu dovoljne da se u obzir uzmu sva naela konstruktivistike metateorije.Mahoni nije vodio rauna u razlici izmedju teorije i metateorije. Prefiks meta ukazuje na refleksivnu petlju. Metateorija je teorija koja izuava naune teorije i metode, odnosno prirodu epistemikih pretpostavki, imlicitnih u stvaranju svake teorije. Metateorije obuhvataju dve osnovne vrste pretpostavki:o prirodi znanja i o epistemikim vrednostima. to se tie prirode znanja, konstruktivistika metateorija smatra da je znanje

9

hipotetika odnosno anticipativna konstrukcija, a ne pounutrena reprezentacija stvarnosti. Epistemike vrednosti su kriterijumi koje naunici primenjuju da bi napravili izbor izmeu suprotstavljenih teorijskih objanjenja. Pitanje epistemikih vrednosti se u objektivnoj metateoriji retko postavlja, jer se znanje posmatra kao reprezentacija stvarnosti pa se objanjenja izabiraju na osnovu svoje istinitosti, odnosno korespodencije sa iskustvom. Iz pretpostavki o epistemikim vrednostima konstruktivistike metateorije mogu se izvesti brojni korolari. Naglaavanje razliitih korolara dovelo je do pojave mnotva k. pristupa.

Razliiti konstruktivistiki pristupi i merila za njihovo razlikovanje

1. Radikalni konstruktivizam odbacuje mogunost objektivnog znanja. Subjekat i objekat su konstrukcije saznavaoca, a ne nezavisni entiteti. Cak iako postoji ontoloka stvarnost mi je moemo saznati samo onoliko koliko se nae znanje uklapa u tu stvarnost. Dakle, radikalni k. posmatra znanje kao konstrukciju. Za Maturanu i Varelu, zastupnike ovog pravca, iva bia su autopojetski, samostvarajui sistemi. Ideja autopojeze stalno i povratno samostvaranje u kome je gotovo nemogue razlikovati stvaraoca i stvoreno. Organizmi stupaju u interakciju strukturalnim uparivanjem, oni se zajedno razvijaju stavaranjem uslova za efektivnu akciju koja se izjednaava sa opstankom i iz koje nastaju svest i jezik. Izjednaavajui znanje sa efektivnom akcijom ili sa odrivou, ovaj pravac se suprotstavlja doktrini opravdanosti.

2. Socijalni konstrukcionizam zanima uloga drutvenih procesa u konstruisanju znaenja. Ovaj pravac ne pozicionira znanje unutar umova pojedinca (endogena epistemologija) niti van njih (egzogena epistemologija) ve izmeu ljudi. Znanje je skup zajednikih znaenja koja nastaju u diskursu i ograniena su pravilima gramatike. Dakle, i ovde je znanje konstrukcija, i to socijalna konstrukcija. Postoje tri kriterijuma izbora izmeu razliitih vrsta znanja: doprinos tehnolokom napretku (valjano predvianje u praktinim okruenjima, najmanje vaan po Gergenu), doprinos kritici kulture (oslobaanje od ograniavajuih uticaja pogleda na svet date kulture) i doprinos konstruisanju novih svetova (zasnovan na pojmu generativne teorije, koja opovrgava konvencionalno miljenje i otvara put alternativama). Ovi kriterijumi pokazuju da soc. Konst. Zastupa eksternalizam, stav da spoljanji, vannauni inioci odreuju razvoj naunog znanja. Ovaj pravac naglaava naziv konstrukcionizam da bi se razlikovao od konstruktivizma koji nervni sistem posmatra kao zatvorenu jedinicu, jer soc. Konstrukcionisti smatraju da znanje izvire iz drutvene razmene posredovane jeikom.

3. Narativna psihologija smatra da se znanje zasniva na svom doprinosu glaanja narativa, tj. Koherentnosti, a potie iz narativne uloge iskustva. Narativni pristup ijednaava znanje sa anticipativnim konstruisanjem narativnog znaenja. Narativna psihologija smatra da ljudi ureuju narative o sebi tako da jastvo kao narativni lik biva sauvano, odbranjeno i ojaano Sarbin.

4. Razvojni konstruktivizam smatra da znanje predstavlja konstrukciju subjekta koji saznaje i koje je aktivirano tenjom za ekvilibrijumom, tj. Za ravnoteom. Pijae smatra da znanje ne moe da bude kopija realnosti, da bi smo znali da je neto dobra kopija moramo posmatrati i model i kopiju, a nije mogue znati ta je stvarnost nezavisno od naeg znanja o stvarnosti. Takoe, istina se ne moe posmatrati kao korespodencija izmeu stvarnosti i znanja, tj mentalnih reprezentacija. Razvojni i orgazmiki konstruktivizam posmatra korisno znanje kao dijalektiki adaptivno delanje, odnosno sposobnost da se saznajne strukture prilagode okolini, kao i okolina saznajnim strukturama. Problem Pijaeovog konstruktivizma je ogranieno podruje primene na razvoj logiko-matematikih struktura od roenja do adolescencije.

5. Teorija asimilacije je alternativa Pijaeovim idejama u oblasti pedagoke psihologije. Smisaono uenje se posmatra kao povezivanje novog znanja sa pojmovima koji ve postoje, znanje je stvaranje smisla i potie iz aktivnosti osmiljavanja saznavaoca. Upotrebljivost novog pojma od njegove sposobnosti za asimilaciju sa starim pojmovima. Prema Novaku, znanje se zasniva na svom doprinosu konsenzusu sa drutvom onih koji ue (kao u soc. Konstrukcionizmu) i na poveanoj sloenosti sistema znanja (kao u razvojnom konstruktivizmu).

6. Psihologija linih konstrukata je prva teorija linosti zasnovana na formalnom modelu ustrojstava ljudskog znanja. Keli smatra da nam se stvarnost ne prikazuje neposredno, ve kroz konstrukte koji samo stvaramo i isprobavamo njihovu prediktivnu valjanost u odnosu na svet. Znanje je, dakle, anticipativna konstrukcija. Pravo pitanje za psihologe nije da li su nai konstrukti istiniti ili lani ve da li su korisne dimenzije pomou kojih se mogu osmisliti alternativna vienja kao i delanja do kojih ona dovode. Ovaj pravac se izdvaja kao prethodnica ostalim teorijama, podran je velikim brojem istraivanja i literature, a

10

znaajno je ojaan upotrebom mree repertoara konstrukata koji objedinjuje potrebu za kvantifikacijom i fenomenoloki pristup.Nemaju svi konstruktivistiki pravci isti teorijski status. Dok su neki konstruisani u formalne teorijske sisteme (npr 4., 6.), drugi su manje razvijeni. Iako prihvataju zajedniku pretpostavku o prirodi znanja i epistemikim vrednostima, njihova uzajamna kompaktibilnost u podreenim nivoima je problematina. Konstruktivistika metateorija nije potpuno jedinstvena celina, ve rasplinuti skup teorija koje su raznolike, a ponekad ak i protivrene. Teko je napraviti jasne kriterijume za razlikovanje tipova konstruktivizma. Mahoni razlikuje radikalni (porie postojanje nezavisne stvarnosti, idealizam) i kritiki (koji pripada realizmu) konstruktivizam. Botela upozorava da se ovde razlikuju epistemoloke pretpostavke na osnovu ontolokog kriterijuma. Von Glazersfeld razlikuje trivijalni (nove ideje se zasnivaju na starim) i radikalni (moda realnost postoji, ali znanje ne odslikava tu stvarnost) konstruktivizam. Lindon se poziva na Poperovu podelu pomou izvornih metafara i razlikuje 4 tipa:mehanicistiki, formistiki, organizmiki i kontekstualistiki. I ova podela je problematina. Pored navedenih, brojne kriterijume za razvrstavanje su predloili i brojni drugi autori. Moe se stei utisak da se traga za najtanijom, najistinitijom podelom, ali konstruktivisti ne trae istinit odgovor na neko pitanje, ve nastoje da vide kuda vode razliiti naini postavljanja pitanja. Npr. Konstruktivizam ne reaguje na raspravu izmeu determinizma i slobodne volje tako to se odluuje za jednu alternativu, ve tako to ispituje implikacije ove rasprave i pita se koliko ona ima smisla.

TAKE OSLONCA KONSTRUKTIVISTIKE METATEORIJE

Poto konstruktivistika metateorija nije jasno ograniena i sadri delimino protivrene teorije, teko je dati definiciju konstruktivizma koja nije previe uoptena. Ipak u nizu definicija prisutan je stav koji konstruktivizam vezuje za znanje. Sledi jedna karakteristina i iroko prihvaena definicija koja je dovoljno specifina:Konstruktivizam je epistemoloka pozicija kojom se naglaavaju lini i kolektivni procesi stvaranja smisla, kao i implikacije tih procesa za psihologiju. Ljudska bia se posmatraju kao aktivni stvaraoci konstrukcija koje se mogu porediti po tome sa koliko uspenosti pomau osobi da se prilagodi ivotnim izazovima. (Neimeyer&Stewart)Kada je re o naelima konstruktivistike metateorije, postoje 4 take oslonca koje su dovoljno opsene i informativne i koje doputaju mogunost istovremenog postojanja razliitih naela, u skladu sa idejama konstruktivizma. To su:1. Relativizam (suprotstavljen realizmu)a)istina je problematian poja b) postoji mnotvo razliitih referentnih okvira c)prouavanje implikacija razliitih perspektiva koje su proizvod ovih okvira, znanje je proizvod pretrage za smislom kaja se uvek preduzima iz neke perspektive2. Relacionizam(suprotstavljen esencijalizmu) a)ontoloki primat odnosa nad unutranjom esencijom nezavisnom od procesa saznanja b)psiholoka svojstva su proizvod delatnosti ljudi i njihovog odnosa sa drugima c)ta delatnost je potraga za smislom3. Participativizam(suprotstavljen objektivizmu) a)ljudi se ne mogu odvojiti iz slike koju posmatraju. Psiholoki razvoj je autopojetski proces u kome se ne mogu povui granice izmeu saznavaoca, saznatog i procesa saznanja b)kategorije nisu odraz postojeeg stanja ve konstitutivni pogledi na svet c)svo saznanja je uvek posredovano d) kategorije pomou kojih se svet saznaje su determinante ljudske delatnosti: opaanje i elanje su koimplikativni procesi4. Potencijalizam(suprotstavljen aktualizmu) a)naglasak je na procesima, a ne na strukturama b)pojmovi pomou kojih se svet saznaje su proizvod delatnosti ljudi u odreenim istorijskim okolnostima c)pojave se prouavaju u svom neprekidnom razvoju i promeni, one imaju istorinost i prouavaju se dijahrono(i ontogenetski i filogenetski) d)razliita vienja uvek su u skladu sa razliitim interesima, psihologija nije moralno indiferentna i politiki nevina nauka.

11

RELATIVIZAM

Pitanje relativizma u nauci dugo nije razmatrano, niti mu se poklanjala posebna panja. Tek u drugoj polovini dvadesetog veka razni oblici konstruktivizma podstiu rasprave o relativizmu i bude shvatanja nauke iz dogmatskog dremea u kome se dugo nalazila prihvatanjem pozitivistikih ideala. Jedna od osnovnih kritika konstruktivizma je da zagovara relativistiku doktrinu koja je posmatrana kao deprimirajua i solipsistika ili ak kao destruktivna i etiki neprihvatljiva. Relativizam nije zasnovan na shvatanju da je sve mogue, niti je njegova primena u nauci nemogua niti su njegove implikacije tako destruktivne.

DEFINICIJE RELATIVIZMA

Ne postoji jedna opte prihvaena definicija relativizma, ve brojne, ponekad veoma razliite definicije kao i brojna razliita usmeranja i vrste relativistike doktrine. Najsaetije definicije se mogu nai u reniku, Npr. Relativizam predstavlja poricanje postojanja univerzalnih istina (Audi) Treba praviti razliku izmeu ogranienog relativizma i radikalnijeg skepticizma. Jedna od fundamentalnih razlika je izmeu relativizma i objektivizma. Begnol svoju definiciju zasniva na vanosti individualnih razlika izmeu pojedinaca, ali i kultura. Najire gledano, u relativistikom razmiljanju postoje dve glavne primese- skeptika i permisivna. Po skepticizmu, nijedna taka gledita nije privilegovana, nijedan opis nije istinit i nijedna procena vrednosti nije apsolutno valjana. Permisivnost je stav da su sve take gledita podjednako privilegovane, svi opisi istiniti i sve procene vrednosti podjednako valjane. Ove pozicije se nekad nazivaju maligni i benigni relativizam i one jasno pokazuju koliko se vrste relativizma mogu meu sobom suprotstavljati. Ipak, obe pozicije imaju zajednikog neprijatelja, tj obe se bore protiv apsolutizma. Po Hareu i Krauzu najadekvatnija suprotnost relativizmu je apsolutizam i na osnovu podvrsta apsolutizma, mogue je razvrstati relativizam u razliite pravce. Oni navode 3 vrste apsolutizma:Univerzalizam-postoje uverenja koja su opravdana u svim kontekstima, svakom vremenu i za sve osobe, postoje entiteti koji postoje za sve osobeObjektivizam-postoje uverenja i entiteti koja stoje nezavisno od take gleditaDoktrina utemeljenosti- postoji zajedniki skup osnovnih iskaza kojim je mogue posluiti se u svakom kontekstu, postoji skup osnovnih egzistencija iz koga su konstruisana ostala postojanjaNeki drugi autori relativizmu suprotstavljaju realizam, posebno konvergentni realizam. U svakom sluaju, iako na osnovu definicija moda nije jasna sr relativizma, moda je lake shvatiti ta je relativizam na osnovu onoga ta nije- relativizam nije apsolutizam, ili neka od njegovih podvrsta.

POSTAVKE RELATIVIZMA

Svi argumenti koji govore u prilog relativizmu oslanjaju se na opservaciju da postoji jako mnogo jezika, mnogo teorija o svakoj pojavi, mnogo opisa o tome ta sve moe da se osea, vidi, dodirne kao i mnogo razliitih procena koje se tiu moralnih i estetskih vrednosti. Na osnovu toga, pojave koje se posmatraju su relativne. Filozofska osnova relativizma moe se predstaviti u 4 teze: Nije mogue obrazovati...nijedan univerzalni jezik adekvatan za ceo ljudski svet.nijednu sveobuhvatnu teoriju, univerzalno primenljivu u svakom kontekstu, u svakom trenutku.definitivni sistem deskriptivnih kategorija na osnovu kojih je mogue obuhvatiti sve prirodne i drutvene fenomene.Univerzalne moralne ili estetske principe koji bi bili odrivi u svim kulturama i u svim vremenskim epohama.Oigledno ovo su etiri negativne teze, ali samo ako mogu da se izraze u mogue je tj. Pozitivnom obliku, postaju od interesa za filozofe. Zato relativisti brane ove teze filozofskim argumentima, a ne indukcijama iz empirije. Razni argumenti kojima su relativistiki orijentisani filozofi branili ove teze mogu se podeliti u 4 najvanije vrste ralativizma: semantiki, epistemiki, ontoloki i moralni relativizam.

12

Semantiki relativizam

Po semantikom relativizmu, prevoenje na razliite jezike je u naelu mogue, ali je uvek necelovito i podlono izmenama. Shvatanje koje je u zapadnoj kulturi bilo najdue uvreeno jezik doivljava kao sredstvo koje se najee koristi ya imenovanje predmeta koji vec postoje u svetu. Problem se javlja ako postoji oznaka i bez oiglednog predmeta kojim se oznakom imenuje. Dakle, ako znaenje neke rei poiva na njenoj upotrebi, a te upotrebe su mnogobrojne i razliite onda stav da re predstavlja pravo ime nekog predmeta nije ispravan.Veliki doprinos preispitivanju klasinog modela jezika dali su Bendamin Vorf i antropoloki lingvista Edvard Sapir hipotezom o jezikoj relativnosti. Bavei se kulturom i jezikom indijanaca, oni tvrde da jezik nije sredstvo, ve inilac koji odreuje opaanje, pogled na svet, nain miljenja i ponaanja. Antropoloke lingviste zanimao je odnos izmeu jezika i kulture. Prouavanje jeyika se proirilo i na nelingvistike discipline, pre svega etnografija i psihologija. Tridesetih godina XX veka yainteresovali su se i filozofi semantiari (Karnap) i opti semantiari (Kobinski) koji su ukayali da jeyik uva tragove primitivne psihologije (Sunce se raa) i otkriva subjektivizam (voda je topla). Glavni podstrek antroplolozima bila su izuavanja jezika indijanaca ije su se lingvistike strukture znaajno razlikovale od indoevropskih. Npr. Ne razlikovanje vremena radnje u naem smislu ve po trajanju (pleme Hopi) ili po tome da li je radnja prvi put izvrena ili ne (jezik Zapoteka). Vorf je uspeno prouavao jezik Acteka iz Meksika i plemena Hopi. On je smatrao da je ovekov idejni svet najtenje poveyan sa jezikom strukturom i da je svaki jezik podjednako savren na svoj nain. On je uobliio naelo jezike relativnosti: svi posmatrai nisu voeni istom fizikom evidencijom do iste slike sveta, ako njihove lingvistike osnove nisu sline, ili ne mogu biti usaglasene na neki drugi nain. Veliki Vorfov doprinos ogleda se u tome to je uvideo da jezik vri uticaj na kulturu, a ne samo obratno. Jezik je tu da bi se stvorio svet. Filozof Vilard Kvajn, navodi niz argumenata u odbranu jezikog relativizma. Po njemu, postoji sutinski jaz izmeu znaenja drai i onoga na ta bi ona trebalo da upuuje. Ovaj argument o neodreenosti prevoda deli predmet lingvistike na dve kategoriju. Jedna koja prouava intencionalnost ljudske misli i druga koja prouava ekstenzivno svojstvo zajednikih opisa drai. Poto jedno apriorno dato znaenje u stvarima nije mogue utvrditi, relativistika teza o nemogunosti obrazovanja univerzalnog jezika izgleda sasvim opravdana.

Epistemiki relativizam

Prve relativistike ideje potiu od Protagore koji svojom uvenom izrekom ovek je mera svih stvari istie da je znanje ogranieno ulima i relativno u odnosu na saznavaoca. Po tradicionalnom shvatanju, znanje je opravdano istinito verovanje. Ipak, ista osoba u razliitim okolnostima moe imati razliita uverenja o istoj stvari, kao to i dve razliite osobe u istim okolnostima mogu imati razliita uverenja opet o istoj stvari. Po tradicionalnom shvatanju, mi moemo razlikovati uverenja ovih osoba od onoga to zapravo jeste, ali ovek nikada ne moe saznati ta jeste, tj. Znanje nikad ne moe biti konano i nepromenljivo. Razliita uverenja ne mogu se uporediti, upravo zbog toga to ne postoji apsolutna mera, tj. Konano i potpuno znanje. Poto ni doktrina opravdanosti ni teorije istine nisu dale zadovoljavajui kriterijum opravdanog i istinitog verovanja, Karl Poper predstavlja ideju o treem svetu. U njemu obitavaju idealni entiteti i istinite teorije i dokazi, ali ljudi mogu samo nagaati ta su zaista objekti iz treeg sveta,a nae hipoteze o tim objektima se mogu opovrgnuti i odbaciti kao lane, ali se ne mogu prihvatiti kao istinite, ve kao jae ili slabije podrane dokazima. U nekim okolnostima, izvesno uverenje moe da bude opravdana tvrdnja, a u drugima ne. Po Protagori, istina je relativna spram osobe koja tu tvrdnju istie. U drugom sluaju istina tj. Opravdanost tvrdnje je ralativna spram standarda na osnovu kojih se ta tvrdnja istie.Jedna podvarijanta epistemikog relativizma je kulturni relativizam po kome je istina relativna spram drutva i kulture tj. Sve znanje je socijalno konstruisano i ideoloko. Pored kulturnog, postoji i kognitivni relativizam po kome je znanje uslovljeno perceptivnom opremom, kategorije zavise od kulture i epohe, a kriterijum dobijanja istinitih opisa stvarnosti ne postoji. Pol Fajerabend istie metodoloki relativizam u filozofiji nauke, a naglaavanje uloga referentnih okvira u nauci tj. Paradigmi pripada Tomasu Kunu. Po njemu, promena paradigme menja i nauku, jer menja standarde prihvatljivosti reenja nekog problema, teorije koje pripadaju razliitim paradigmama ne mogu se uporeivati i poto se posle promene paradigme menja i nain opaanja sveta, svet koji se opaa pre promene paradigme razliit je od onog posle te promene.

13

Tada se zajedno odvijaju dve promene-epistemoloka i ontoloka. Teorije iz razliitih paradigmi tiu se razliitih stvari tako da, poto se menja sam predmet saznavanja, se same paradigme ne mogu porediti. Kunovo uenje je podloga uverenju da razliiti okviri obuhvataju razliite svetove.

Ontoloki relativizam

Po ontolokom relativizmu, za ono to se kae da postoji, moe da se kae da postoji samo u specifinoj kulturi, jer ljudi misle da neto postoji zavisno od pojmova koje poseduju i procedura istraivanja i proveravanja tih pojmova, a time ih oprema kultura kojoj pripadaju. Postojanje nekog entiteta je relativno spram razliitih verzija stvarnosti. Ipak, razliite verzije stvarnosti moraju imati domen zajednikog znaenja, jer bez njega one ne bi bile samerljive. Mi ne moemo tvrditi da neto postoji za nas, ali ne i za druge ako nam je pristup njihovim verzijama stvarnosti potpuno nemogu. Gudmanov argument glasi: Samo ono to je dostupno, moe da se rauna kao stvarno. Ono to je dostupno, relativno je spram razliitih verzija. Dakle, ono to je stvarno, relativno je spram razliitih verzija. Po njemu, ne postoji pojam o svetu nezavistan od razliitih verzija sveta i zajedniki za sve njih. Za njega, postoji mogunost ocenjivanja napredovanja ljudskog znanja, ali ne pireenjem sa nedostupnom istinom (nauni realizam), ve se ispravnost izvesnih verzija sveta moe procenjivati na osnovu uklapanja njihovih delova u odnosu na druge delove koji se pojavljuju u tim verzijama. Njegovo uenje potkopava ideju da ljudi nastanjuju samo jedan svet, odnosno samo jedan univerzum. U jednom srodnom uenju, o autopojezi, Umberto Maturana tvrdi da ljudi ive u multiverzi tj. Mnotvu nesamerljivih svetova. Jezik omoguava ljudima da na svoj nain osmisle svoj ivot i tako stvore multiverzu. Slian stav zauzima i Bruno Latur svojim odgovorom na pitanje osmiljeno kao zamka za ontoloke relativiste- Da li su mikrobi postojali i pre nego to ih je Paster otkrio? Odgor glasi: Iskaz Mikrobi su postojali i pre nego to ih je otkrio Paster moe da bude istinit i da vai samo od onog trenutka kada je paster otkrio mikrobe, odnosno posle toga. Dakle, u jednoj kulturi mikrobi postoje, oduvek su i postojali, izazivai su bolesti koje se lee lekovima. U nekoj drugoj, oni ne postoje a bolesti su posledica opsednutosti raznim duhovima. Pitanje koja je verzija stvarnosti bolja, tj. ije implikacije imaju uspenije reenje pripada moralnom relativizmu.

Moralni relativizam

U razliitim kulturama postoje razliita shvatanja o tome ta je dobro i moralno kao i razliiti zakoni koji poivaju na ovim pravilima. Moralni relativisti smatraju da ne postoji nain da se ove razlike u shvatanjima usklade, jer ne postoje univerzalni moralni standardi. Sa druge strane, moralni apsolutisti smatraju da takva naela postoje i da svi ljudi, bez obzira na kulturu i epohu, trebaju da im se poine. Predstavnik takvog stava je Kant i njegovo uenje o kategorikom imperativu. Ovo uenje poiva na principu univerzalnosti (moralni imperativ mora biti primenljiv na svakoga) i na naelu cilja (svaka osoba je cilj po sebi). Po relativistima, procena da li je neko ponaanje dobro ili zlo relativna je spram kulture u kojoj je takva razlika napravljena. Oni svoje tvrdnje potkrepljuju antropolokim i filozofskim argumentima. Antropoloka istraivanja pokazuju da je u razliitim epohama i drutvima, skoro nemogue nai neko delanje koje u jednoj od njih nije procenjeno kao dobro i ispravno, a u drugoj kao zlo i moralno neispravno. Moralni relativisti se zalau za naelo tolerancije po kome je moralni sistem svake pojedinacne kulture ispravan za tu kulturu. Najei filozofski argument u prilog moralnog relativizma je teza da su svi moralni sudovi indeksikali, pokazatelji pozicije osobe koja sud izrie. Osoba govornika postaje jedini legitimni sudija onoga to je za nju ispravno. Okolnosti svakog oveka su jedinstvene, svaka osoba nastanjuje sopstveni moralni prostor koji se odrava pomou pregovaranja i kompromisa. Dakle, jedno nesumnjivo i univerzalno ynaenje indeksikalnih izraza nemogue je utvrditi. Drugi filozofski argument navodi Harman, a tie se pitanja asti. U proceni moralne ispravnosti moralni zahtevi se u klasnim drutvima razlikuju za pripadnike razliitih klasa. Npr. U zapadnoj evropi 19. veka muskarci i ene, sluge i gospodari, potpadali su pod razliite moralne imperative, ali unutar jednog istog moralnog sistema, to je objanjavano razlikama u unutranjoj prirodi osoba koje ine ove grupe. Osoba ne moe da izabere svoj status ve biva izabrana u status kojem pripada. Trei filozofski argument navode Hare i Krauz, a on se zasniva na postojanju razliitih sistema moralne procene. Ilustracija ovog argumenta je pitanje Carstva zla. Npr crveni kmeri, treci rajh, carstvo Acteka, sovjetska boljevika imperija... Ono to izgleda ispravno i moralno opravdano u jednom poretku, moe da se ini monstruoznim i moralno neprihvatljivim sa stanovita drugog poretka.

14

IMPLIKACIJE RELATIVISTIKOG SHVATANJA ZA NAUKU

Za mnoge drutvene nauke se kae da su multiparadigmatske jer ne postoji jedna teorijska kola pomou koje se mogu opisati i objasniti svi problemi koji se bave individualnim i drutvenim poretkom i poremeajima. Jo uvek nijedna teorija ne moe da prui objanjenje drutvenih fenomena koje je u tolikoj meri istinito da ostale teorije moemo proglasiti lanim. Roj stanje u psihologiji naziva teorijski pluralizam, i to simultani, svojstven nezrelim naukama, kada vie teorija koegzistira u istom vremenskom periodu. Druga vrsta je sekvencijalni pluralizam, svojstven zrelim naukama, kada bolje i adekvatnije teorije u nizu smenjuju manje adekvatne. Postoje brojni pokuaji klasifikobanja teorija u psihologiji (najee teorija linosti), ali kriterijumi razvrstavanja su arbitrarni. Jedan od moguih izlaza je meta-teorijska analiza problemau psihologiji. Medsen teorijsku psihologiju definie kao granu u psihologiji koja predstavlja metanauno prouavanje psiholokih teorija i teorijskih problema. Takoe potrebno je rei da nauka obuhvata tri dela: empirijsko istraivanje, teorijsko miljenje i filozofsko miljenje.Medsen ova tri dela nauke predstavlja sistematolokom emom iji je prvi deo filozofsko miljenje i naziva se metanivo. Tu se nalaze metateze tj. Filozofska shvatanja sveta (ontologija i aksiologija) i nauke (epistemologija i metodologija). Sledi hipotetiki nivo sa hipotezama i modelima eksplanacije (teorijsko miljenje). Trei nivo je nivo podataka (empirijska istraivanja). Po Medsenu nauka predstavlja drutveno-kulturni sistem pojedinaca koji su ukljueni u empirijsko istraivanje i teorijsko i filozofsko miljenje. Meta-teze o svetu su najee samo implicitno ili delimino prisutne zbog duge dominacije logikog pozitivizma u nauci. Najvaniji delovi pogleda na svet psihologa su shvatanje oveka, odnos due i tela i pitanje slobode volje. Postavlja se pitanje: Ako je mogue doi do jednog univerzalnog i objektivnog saznanja o jednom svetu koji svi nastanjujemo, zato postoji takvo mnotvo teorija i paradigmi u drutvenim naukama? Problem je u tome to nauka do sada nije uspela da doe do te apsolutne istine, koja bi eliminisala mnotvo ostalih teorija i proglasila ih lanim. Zbog toga, mnogi filozofi odustaju od naela apsolutizma i realizma u nauci. To odustajanje pojaano je pojavom teze o pesimistikoj meta-indukciji (istorija nauke je istorija greaka i zabluda koje se smenjuju) i teze o pod-odreenosti (postojanje razliitih, jednako empirijski podranih teorija).Najvanija posledica relativizma je promena nekih fundamentalnih pretpostavki o shvatanju sveta i nauke. Prvo, stav naunika da je svet mogue istinito reprezentovati i to pomou brojeva mora se odbaciti, jer svet kakav jeste izmie saznanju, a brojevi u drutvenim naukama su krajnje neprecizno sredstvo, neosetljivo na kontekst i nijanse znaenja. U domenu formalizacije, drutvene nauke imaju jo jedan problem a to je korienje dvovalentne logike za proveru hipoteza i teorijsko razmatranje tih provera u aletikom diskursu (iskaz je ili taan ili netaan). Relativistika shvatanja se oslanjaju na tezu da istinitost stava zavisi od konteksta. Kada kaemo on ima edipov kompleks po tradicionalnom diskursu taj iskaz je ili taan ili netaan, ali on moe da bude istinit ili laan samo u psihoanalitikom diskursu, a u nekom drugom moe biti neto sasvim tree. Noviji logiki sistemi koji dozvoljavaju tree stanje, nesvodivo na vrednosti istiniti ili lano mnogo su vie u skladu sa ovim shvatanjima. Jedna od posebno vanih imlikacija relativizma tie se identiteta drutvenih nauka, koje su od poetka dvadesetog veka nastojale da se oslobode filozofskih spekulacija i da njihov predmet i metode istraivanja to vie lie na prirodne nauke. Predmet prouavanja pedagogije i psihologije ne treba da bude ponaanje ljudi ve znaenje koje oni pridaju tom ponaanju i svetu u kom ive. Potrebno je istraivati mnotvo svetova, razjasniti znaenja od kojih su ti svetovi sainjeni kao i posledice tih znaenja.Primer sapostojanja velikog broja teorija je uvid u stanje psihologije linosti i psihoterapije. Iako nijedan referentni okvir nije opte prihvaen, svaki iz svog ugla osvetljava neke vidove ljudskog funkcionisanja i doprinosi raznovrsnosti terapijskih i vaspitnih tehnika. Uprkos brojnim i skupim neuspesima, ljudi nastoje da dosegnu jednu nepromenljivu i izvesnu istinu o sebi i svetu u kom ive, voeni eljom da ovladaju neprijatnim strepnjama o posledicama svog delanja i smanje nesigurnost u ispravnost svojih postupaka. Relativistiku doktrinu treba posmatrati kao mogunost svim ljudima da shvate da njihove pozicije i pogledi na svet predstavljaju samo jednu od mogunosti. Druge perspektive nisu nuno zablude ili greke ve bogatstvo i proizvod kreativnosti ljudskog uma.

RELACIONIZAM

15

ta je odgovorno za ponaanje ljudi i njihove postupke? Doktrina esencijalizma iznosi stav da je u pitanju esencijalna, unutranja priroda oveka koja se moe otkriti. Alternativa je relacionizam koji predstavlja epistemoloki stav o ontolokom primatu odnosa nad sutinom.

Svojstva stvari: unutranja sutina ili odnosi

Doktrina esencijalizma pripada nauci iji je cilj da opie sitinu stvari, odnosno da uoblii teorije koje opisuju istinitu sutinsku prirodu stvari. Nasuprot tome, relacionisti nastoje da prouavaju entitete psihikog ivota prvenstveno kao proishod odnosa izmeu ljudi. Ova ontoloka rasprava se razlikuje od sukoba izmeu realista i relativista. Jedan od prvih pokuaja da se zasnuje relaciona paradigma je kapadokijska trijadologija, tj. Hrianska dogma iz IV veka nove ere koja kae da Bog ivi u trolinoj zajednici (Otac, Sin i Sveti Duh).Don Mekmarej, kotski filozof, dao je veliki doprinos u razumevanju osobnosti, zasnovan na relacionsistikoj perspektivi. Umesto primata Dekartovog cogito, on uvodi primat jastva uoblienog kao delatnika i konstituisanog svojim odnosima sa drugima. On navodi primer odnosa majke i bebe, kao osnovnog oblika ljudskog postojanja. Smatra da se beba raa kao osoba, a ne kao ivotinja, jer poseduje impuls za komuniciranjem. Za Mekmareja, drugi ljudi postoje da bi nas konstituisali i odrali u uzajamnim relacijama, kao i da bi sami bili za uzvrat konstituisani i odrani kao osobe. Uticaj Mekmarejevih relacionistikih shvatanja osobnosti izrazito proima Kelijevo definisanja osobe: ...osoba se posmatra kao presek mnogih dimenzija linih konstrukata... osoba, konstruisana od nekoga kao to smo mi sami, predstavlja jedinstvenu kombinaciju dvopolnih kategorijskih interpretacija. Kelijeva osoba ne predstavlja unutranju esenciju, ve se smeta u prostor izmeu sebe i drugih, u domen uzajamnih odnosa. Moja osoba ne postoji kao esencija neke osobe unutar mog tela ako tamo napolju ne postoji opazilac koji e ponuditi njegov sistem konstrukata da bi konstituisao moju linost. Za konstruisanje sopstvenog naina bivstvovanja kao osobe, nama su druge osobe potrebne isto koliko smo potrebni sami sebi. Sistem linih konstrukata, koji u Kelijevoj teoriji predstavlja linost svake osobe, nije u glavi ve izmeu ljudi.

Implikacije esencijalizma u psihologiji

U dugom periodu meu psiholozima je vladao koinsenzus da je linost nalazi unutar osobe. Tako je dugo vremena osnovna jedinica za prouavanje linosti bila crta (predstavnik Olport). To je esencijalistiko shvatanje linosti. Konstruktivisti se ne slau sa takvim odreenjem osobe , i smatraju da se linost ne moe izdvojiti iz svog prirodnog okruenja-mree odnosa sa ljudima. Konstruktivisti smatraju da mi razvijamo nau sliku o sebi konstrujiui tue konstrukcije nas samih (neophodna su nam vienja drugih ljudi da bi smo shavtili sebe). Pristup crtista je monadiki i esencijalistiki jer je crta linosti osnovna jedinica njenog opisa. Kombinacija crta odreuje ponaanje jedne osobe, posedovanje te unutranje esencije je dovoljno da se obrazloi to ponaanje. Tako ljudi shvaeni u okviru teorije crta su stalno vieni na isti nain (arlatan je uvek arlatan ) Slabost ove teorije je to ne uzima dovoljno u obzir nepostojanost ponaanja. Teoretiari crta izvode zakljuke na osnovu testova a tu je ponaanje ogranieno samo na test-situaciju.Drugo ekstremno shvatanje je da linost biva poistoveena sa drutvenom ulogom jedinke.Ponaanje je u najveoj meri odreeno okolnostima i poloajem u drutvu. Ovo je teorija uloga. Teorija uloga je takoe esencijalistika jer govori da je neto van sposobnosti refleksije ljudi odgovorno za njihovo ponaanje (drutvo).

Relaciona alternativa

Esencijalistiki pogled na ljudsku prirodu pokuava da objasni ponaanje ljudi u najraznovrsnijim situacijama na osnovu pozivanja fizioloki utemeljene dispozicije da se reaguje. Relacionistika alternativa suprotstavlja se ovom shvatanju naglaavajui da dispozicije da se reaguje nisu esencije koje determiniu odnose. Umesto toga, crte linosti se posmatraju kao konstrukti proizvedeni u odnosima izmeu ljudi, u procesu posredovanom uticajem drutva i kulture. Jednostavno reeno, ljudske jedinke se konstituiu kao osobe u mrei ljudskih odnosa.Novo shvatanje fragmentacije

16

Keli, najpre prihvata determinizam u ponaanju u onoj meri u kojoj su podreena ponaanja determinisana nadreenom srnom strukturom sistema konstrukata svakog oveka (ovek je determninisan sopstvenim naelima).Posle njega, Mer predlae shvatanje po kome ljudi kao osobe nisu jedinice, ve zajednice. Ova metafora istovremeno dozvoljava noenje razliitih drutvenih maski i uloga koje meusobno mogu da budu neusaglaenje, a da u isto vreme sauvaju postojanje srne strukture. I u ovom i u Kelijevom shvatanju jo uvek postoji neka vrsta bazine razdvojenosti osobe na njene spoljanje i unutranje aspekte, ali se ponaanje posmatra kao konstrukcija linosti.Stvarnost postoji-ali kao znanje o akcijama delatnikaMi konstruiemo nae verzije dogaaja i onda na njih uzvraamo kao da su stvarne. Zbog toga predmet bavljenja itave konstruktivistike metateorije jesu nae anticipacije, a ne materijalni objekti koji postoje nezavisno od naeg ulnog iskustva. Sve ovo znai da u konstruktivizumu nema poricanja stvarnosti niti preispitivanja postojanja sveta. Samo ne postoji privilegovana epistemoloka pozicija sa koje moemo saznati kako dogaaji stvarn izgledaju. Ali istovremeno ne znai da je ljudsko znanje sadrano unutar granica individualne svesti. Zato se konstruktivizam ne sme izjednaiti sa solipsizmom (jedino se moe spoznati sopstvena svest). Veina psihologa sloie se sa tezom da je nezaobilazan izvor podataka o linosti ponaanje. Ali ne postoji saglasnost oko toga ta sve spada u ponaanje. Po konstruktivistima ponaanje se shvata kao nezavisna promenljiva, kao sredstvo za proveravanje uverenja,stavova ,oekivanja,tj. hipoteza i teorija. Tako se posmatranje ponaanja ispitanika ni malo ne razlikuje od posmatranja ponaanja koje sprovode naunici. Posledica ovakvo stava je izjednaavanje laikog statusa ispitanika sa naunikom kao ekspertom. Predmet posmatranja-ponaanje, tako nije nutralan fenomen ve postaje zavistan od znaenja koje mu pridaju. Tako se u konstruktivizmu naputa istraivanje zasnovano na teorijski neutralnim, istim empirijskim podacima.Odnosi kao izvor linostiKada kaemo neto o nekoj osobi mi govorimo ustvari o svom odnosu sa njom. Ljudskim naporima da saznaju sutinu stvari uvek e prethoditi njihovi odnosi prema tome to pokuavaju da saznaju. Relacionistika perspektiva, na kojoj se temelji konstruktivizam naglaava epistemoloku nemogunost saznavanja stvarne ili istinite sutine stavri, zbog toga to je sutina neto to se gradi u odnosima. Ono to ja govorim o drugima otkriva neto omeni, a moje jastvo ne bi moglo da bude izgraeno bez mog odnosa prema jastvu druge osobe. Tako po konstruktivistima misli nisu jednostavno pretvorene u rei ve rei vode poreklo od odnosa izmeu osoba. Ovi odnosi postoje izmeu ljudi , i oni su odgovorni za njihovo stvaranje, izbor,naputanje ili pretvaranje u neto drugo.Primat domena meu sobomKonstruktivizam raskida sa esencijalistikim shvatanjem linosti. ovenost ne predstavlja neku unutranju datost koja e se kod svakog pojedinca ispoljiti bez obzira na uslove ivota. ovenost je potencial koji se zarauje ulaskom u drutveni poredak.

PARTICIPATIVIZAM

Participativizam oznaava epistemoloku doktrinu koja zagovara stav da ljudi ne mogu izdvojiti sebe iz slike koju posmatraju, ve uvek ine njen sastavni i neodvojiv deo. Za razliku odobjektivizma, participativizam kae da je ono to ljudi mogu da saznaju o svetu uvek ogranieno njohovim nainom postojanja i strategijama saznavanja. Granice u domenu saznanja ne postoje kao posebna svojstva objekta, ve nastaju samim inom saznavanja.

Granice; svojstva objekta ili tvorevine uma

Jedno od najuticajnijih shvatanja o prirodi stvarnosti jeste nauni realizam. On tvrdi da objekti naunog znanja postoje nezavisno od svake delatnosti naunika. Ali ovakvo miljenje nije oduvek prevladavalo u miljenju o prirodi sveta.Drevni istok i srednji vek spram moderne naukePo shvatanju istonjakih mistika razdvajanje prirode na zasebne objekte nije stvarno svojstvo sveta niti prirodno stanje stvari. Svi objekti imaju fluidni i promeljiv karakter.

17

U srednjem veku sukobi zmeu mislilaca Aureolija i Riminija. Aureolije kae da odnos nije neto to poiva u jednom subjektu koji se postavlja prema drugom, ve je toneto to postoji izmeu dva subjekta. Odnos je potencija koja ne moe da postoji van delatnosti uma. Rimini tvrdi da delatnost uma ne moe da se shvati kao in ustanovljavanja granica izmeu stvari, ve kao in to vernijeg oslikavanja postojeeg poretka i granica izmeu postojeih stvari-mislili ljudi ili ne. U vremenu koje je dolazilo uobliio se nov nain posmatranja sveta, koji je pre svega bio objektivan. Znanje postaje dehumanizovano.U proteklih nekliko vekova uobliilo se shvatanje nauke kao jedinog legitimnog procesa kojim se moe doi do verodostojnog znanja , sutinski razliito od onoga koje se moglo nai u istonoj i srednjovekovnoj filozofiji. Tako je nauni realizam omoguava brz razvoj nauke i novih saznanja.Subatomska fizika naspram modernog shvatanja naukeAjntajnov misoni eksperiment sa subatomskim esticama prodrmao je iz temelja svet nauke (O detaljima videti u knjizi). Problem koji se razmatra u ovom eksperimentu nastaje u objanjenju,jer osovine na osnovu kojih se utvruje smer spina u prostoru postoje samo kao mogunosti koje na licu mesta odreuje eksperimentator. Postavlja se pitanje: kako elektron moe da zna za koji smer se opredelio eksperimentator? Da bi se dolo do objanjenja treba reiti paradoks koji dovodi u pitanje dva osnovna naela zapadne misli: jedno reenje podrazumeva odustajanje od ideje zakonite ustrojenosti vasione a drugo zahteva odustajanje od eksperimentalne podeljenosti sveta. Ovo kazuje i Belova teorema u fizici koja govori da je svemir u svojoj osnovi nedeljiv. Do znai da je svemir na neki voleban nain povezan i zavisan od umovanja ljudi.Preispitivanje granica u raznovrsnim domenimaOtkud granice u svetu onda? Participativizam ne podrazumeva ni shvatanje da ima ni da nema granica. Po ovom shvatanju granice ne postoje kao inherentna svojstva sveta, ve kao proishod delatnosti uma. Takoe, jednom utvrene granice moraju se iznova preispitivati. Tako je poelo preispitivanje granica izmeu: injenice i frakcije, teorije i empirije, analitikih i sintetikih sudova, prirode i kulture, pola i roda, normalnog i devijantnog, moralnog i nemoralnog, linog i drutvenog, individualnog i kolektivnog, miljenjai oseanja, lokalnog i globalnog, ivog i neivog...Sve u svemu izgleda da postoji dovoljno uverljivih nalaza koji potkrepljuju ideju da granice nisu imanentna svojstva objekta , ve proishod delatnosti uma. Svet postoji na jedan povezan, neodvojiv nain , a granice u njemu predstavljaju artefakt saznanja. Tako participativizam govori o znanju kao konstrukciji, kreativnom procesu u kome se stvari inom saznanja konstituiu.

Participativistiki pristup saznanju i konstituisanje saznajnih kategorija

Da bi neto moglo da bude opaeno mora da postoji specifina teorija koja prua principe selekcije i klasifikacije relevantnih stimulusa iz sredine. Borhesov primer klasifikacije ( smena podela ivotinja, balzamovane, basnoslovne, pse lutalice...) reito odslikava sutinu participativistikog pristupa saznavanju. Taksonomije kojima se koristimo pre svega su skup neprirodnih i rafiniranih pria o tome kako opaamo druga iva bia- ali ne i prirodne istine o tome ta je objektivni odraz poretka ivih bia. Granice izmeu vrsta su rasplinute, nejasne i kontigentne. Opservacija je takoe nuno selektivna.

Deskripcija i preskripcija: dihotomija ili kontinuitet

Za domen empirijskog, u koga spada i psihologija, karakteristini su deskriptivni , jeste iskazi, kojima se opisuju injenice i koji su opservacioni, a posteriori iskazi. S druge strane, u domenu filozofskog nalaze se preskriptini treba iskazi, kojima se opisuju norme, i koji su teorijski, analitiki nuni, a priori iskazi. Keli je jedan od prvih psihologa koji je ukazao na diskonuitet u tradicionalnoj filozofiji pa i psihologiji koji postoji izmeu epistemologije, koja se bavi saznanjem, i aksiologije koja se bavi vrednostima. Ovaj diskonuitet najvie potvruje slaganje veine filozofa oko toga da se ono to treba (preskriptivno) ne moe izvesti iz onog to jeste (deskriptivno). Klasino shvatanje filozofije podrazumeva da se ne mogu poistovetiti kategorije, (konstrukti u filozofskom smislu) injenica i vrednovanja. Tako se moe rei da je njihov odnos zasnovan na diskontinuitetu. Nain na koji je Keli definisao konstrukt u svojoj teoriji odstupa od izloenog shvatanja o diskonuitetu kategorija, injenica i vrednovanja. Teorija linih konstrukata , kao i ceo konstruktivizam, podrazumeva saznajnu aktivnost koja je kontinuirana u celom svom opsegu,od

18

osnovnih kategorizacija do moralnih evaluacija. Zato treba treba da se posmatra kao nain da se razume jeste. Saznanje injenice moe da predstavlja in vrednovanja.

Reflektovanje spram konstitutivnosti

Veina psihologa jo uvek veruje da kategorije predstavljaju prirodne podele koje postoje izmeu objektivnih karakteristika sveta nezavisno od naunog saznanja. Prirodnost pojava tako predstavlja jemstvo za njihovu neutralnost i objektivnost. Da bi se ovo gledite preispitalo moramo znati da psiholozi u svojim opisima koriste rei , koje su diskurzivne kategorije a ne stvari po sebi. Tako odnos izmeu verbalnih oznaka i mentalnih prestava nije puka reprezentacija ve postaje bar delom konstrukcija. Jedan od najvanijih istrumenata za ispitivanje pojava u psihologiji je jezik. Jezik, meutim nije neutralni medijum ve je njegova uloga presudna za konstituisanje pojave koja se istrauje. Postojanje sveta, na neki nain, odreeno je jezikom.Prirodna podela ili artefaktaNajvei broj istraivanja sprovodi se u okviru ve postojeih kategorija, koje su ljudi tokom vekova konstruisali i koje vremenom poinju da se doivljavaju kao inherentna svostva sveta. Tradicionalno nastojanje da otkrijemo neto to postoji skriveno od naih pogleda i nezavisno od njih, zamenjuje se shvatanjem da treba prevazii oigledno. Povodom problema porekla kategorija , filozof Peper predlae metod analize poznat kao Metod izvornih metafora. Kada je neka osoba suena sa nekim dogaajem za koji nema ve spremnu kategoriju dolazi do prepoznavanja slinosti sa nekom ve postojeom kategorijom i delimina slinost izraava se metaforom. Ukoliko je ova metafora primenjenja od strane nekog naunika ili filozofa ona postaje osnova za nov pogled na svet. Peper svodi ove metafore na est klasa: 1. animizam, 2. misticizam, 3. formizam, 4. mehanicizam, 5. kontekstualizam, 6. organicizam. Ovaj okvir dalje ograniava vrstu filozofskih i naunih obrazaca koji se primenjuju u istraivanju.Jo jedno tumaenje o podeli kategorija dolazi od sociologa Bergera i Lukmana. Oni smatraju da ljudi stvaraju i odravaju sve pojave kroz drutvenu praksu. Za to su odgovorna tri osnovna procesa: eksternalizacija, objektivizacija i internalizacija. Ljudi eksternalizuju kad gledaju na svoj svet, stvarajui pri tom vetaki proizvod (artefakt) ili vrei praksu. Tako se ideja objektivizuje. Budue generacije poto se raaju u svetu gde ova ideja ve postoji oni je internalizuju kao deo svog razumevanja ivota. Tako Berger i Lukman pokazuju da kategorije kojima se svet predstavlja stvaraju se inom drutvene i jezike prakse ljudi koji ih istovremeno opaaju kao neto to poseduje unutranja inherentna svojstva koja su nepromeljiva i prisutna bez obzira ta ljudi o njima mislili.Jednostavno reeno, izgleda da nema sirovih podataka u nauci. ta god da se u nauci istrauje, ono je ve klasifikovano na neki nain.Participativizam u konstruisanju psiholokih kategorijaSaznavanje ljudske prirode , a i cela psiholoka praksa nisu samo reflektujua ve i konstitutivna aktivnost. Zato se moe rei da je konstruktivistiko shvatanje znanja pre svega preskriptivno. Psiholoke kategorije u isto vreme omoguavaju i ograniavaju predvianje jer su s jedne strane unapred date a s druge strane ipsativne (?). Konstruktivisti smatraju da su psiholoke kategorije s jedne strane izvedene iz istorijskih i zdravorazumskih pogleda na svet, ali da su drugim delom nastale kao proishod naune prakse. Psiholoke kategorije su pre svega proishod odnosa izmeu osoba u drutvenoj praksi,tj neto to ljudi proizvode a ne otkrivaju. Psiholoke kategorije su proizvod psihologije. Kategorije takoe nije mogue posmatrati odvojeno od pitanja moi. One poseduju i politiku dimenziju zbog toga to nisu isto deskriptivne ve imaju i normativnu funkciju.

19

Participativna epistemologija

Konstruktivisti nastoje da prouavaju subjektivne utiske , ali ne kao izvor greke u saznavanju ve kao proizvod referentnog okvira kojim je saznavanje uvek posredovano. ovek je neodvojiv deo slike koju posmatra, a znanje zato nije proces reflektovanja ve konstitutivni proces. Ovakav nain shvatanja , karakteristian za konstruktivistiki pristup, Varela naziva participativnom epistemologijomParticipativizam kao prekretnica u razumevanju znanjaPretpostavke preovlaujueg sistema verovanja mogu da imaju vei uinak na objanjenje dogaaja u svetu nego objektivne injenice. Zbog toga je vano razumevanje evolutivne prirode ljudskih ideja da bi se osvetlio kontekst u kome se odigrao konstruktivistik preokret.Prvi period, oko VI v.pne. izrastao je iz mistikog i mitskog verovanja u natprirodne sile i naziva se dobom prementacije. Ovaj period razvija se u pravcu religije (Budizam, Hrianstvo..) i u pravcu racionalne filozofije koja naglaava ulogu razuma. Ovaj period obeleen je ontolokim premisama dualizma,idealizma i realizma,ljudi povlae razlike izmeu fizikog i duhovnog, tela i uma...Drugi period predstavlja moderno miljenje , koga su obeleile ideje renesanse i posveenosti. Ideju o znanju pretpostavljale su objektivne injenice, nezavisne od sazanvaoca. Trei period donosi XX vek i postmoderno miljenje . Ljudi shvataju da se napredak ne moe ostvariti beskonanim prikupljanjem empirijskih injenica u okviru ustaljenog pogleda na svet. Javljaju se ideje relativiteta i neapsolutnoj priirodi opaanja, javljaju se izazovi i kritike preovlaujuih verovanja u postojanje jedne apsolutne istine (Poper i Kun). Konstruktivistiki pristup, zajedno sa participativistikim shvatanjem, karakteristian je za najnoviji period verovanja u prirodi znanja. Javlja se miljenje da je proces saznanja kolektivan, a ne individualan, induktivan a ne kvantitativan. Naglasak se sad stavlja na kontekst i relativnu prirodu stvarnosti i predlae shvatanje po kome se priroda stvari ne otkriva , ve izumljuje u uzajamnim odnosima izmeu ljudi, odnosno kokonstruie.Participativna epistemologija podrazumeva opazioca koji je deo slike koju posmatra.

POTENCIJALIZAM

Za konstruktiviste je neprihvatljiva ideja o postojanju jednog, apsolutno istinitog naina gledanja stvari, kao i ideja o otkrivanju jedne, ve postojee sutine od koje je svet nainjen. Konstruktivizam istie nemogunost stvaranja objektivistikog zahteva da se u procesu saznavanja domen saznavaoca eliminie sa slike. Tako, treba izbei jo jednu epistemoloku zabludu- da se svet moe jedno za svagda saznati. Dosadanja traganja za ovekovom prirodom oslanjala su se na strategiju aktualizma kojim se isticala ne samo aktivna priroda oveka nego isaznajna strategija da je znanje o njegovoj prirodi datost. Zato aktualizmu konstruktivisti suprotstavljaju doktrinu potencijalizma koji zagovara prouavanje dinamikih interakcija i procesa koji se neprestano odvijaju i sainjavaju oveka. Zato konstruktivisti naglaavaju da je oveka neophodno prouavati u neprekidnom razvoju, nastajanju i promeni.

Iskazivanje oseaja subjektiviteta: linost i srodni pojmovi

Linost, samstvo i identitet kao i drugi srodni pojmovi pomou kojih se iskazuje subjektivitet, spadaju u grupu onih psiholokih pojava koje se ne mogu neposredno posmatrati, ve se o njim amoe samo posredno zakljuivati u referentnom okviru neke teorije. Poreklo i razvoj naeg izraza linost teko je pratiti kroz vekove. Izgleda da je ovaj izraz relativno novijeg datuma, jer se ne javlja u staroj srpskoj knjievnosti. Linost je u poetku oznaavala utisak koji neko ini na druge, ulogu koju igra i poloaj koji ima u drutvu, a potom se polako preobraavala u dananje znaenje. Za tradicionalni pristup u psihologiji najvanije je sledee znaenje linosti:osoba, ljudsko bie kao individua; kao sveukupnost specifinih osobina po kojima se razlikuje od ostalih ljudi. Linost ipak ukljuuje i opte i individualne karakteristike Ovako shvaena osoba predstavlja jedinicu u sistemu drutvenih odnosa. Stoga se moe zakljuiti da je linost prvenstveno drutveni a ne psiholoki pojam.

20

Da bi osoba mogla da se definie pojmovno, neophodno je naglasiti one uslove koji moraju biti ispunjeni da bi se neka jedinka mogla nazvati osobom. Te odlike su1. Otelotvorenje (osobe poseduju mentalne i telesne karakteristike)2. Racionalno bie3. Intencionalnost (osoba moe da planira svoje aktivnosti)4.Agens (osoba mora da vri izbore koji moraju da se uklope u planirane aktivnosti.5. Drutvena uloenost (osoba mora biti tretirana u kontekstu izmeu drugih ljudi)6. Mogunost uzvraanja osobnog stava (tretirai i druge kao osobe)7. Sposobnost komunikacije8. Refleksivnost (osoba misli o sebi kao osobi)9. MoralnostNeophodno je napraviti razliku izmeu linosti i karaktera. Karakter je samo deo linosti koji se poistoveuje sa elementom volje, sa ovekovim moralnim likom i vladanjem. To je moralna procena jedne osobe. Karakter je evaluirana linost, a linost je devaluirani karakter (Adler)Neophodno je razluiti i odnos izmeu linosti i temperamenta. Temperament je ona dispozicija koja ostaje nepromenjena od roenja do smrti. Nekada, a i danas podrazumeva konstituciju duha koja zavisi od fizike konstitucije.Mora se razgraniiti i pojam tip od linosti. Tip predstavlja odliku ili niz odlika koje se zajedno javljaju i izdvajaju u posebne kategoriju koja je odvojena od drugih kategorija. (Hipokritova podela na 4 tipa, Jungova podela). Smetanjem osobe u tip gubi se njena unutranja jedinstvena struktura i organizacija. Tipovi se ne nalaze u ljudima ve su to biosocijalne kategorije posmatraa.Razlika izmeu linosti i uloge. Uloga se odnosi na anticipativna i normativna oekivanja u ponaanju neke osobe koja zauzima neko mesto u drutvenoj interakciji. Ponaanje osobe e se puno razlikovati u zavisnosti od drutvene uloge u kojoj se nalazi. Vremenom, jedna klasa elemenata koja se tie pre svega neijeg odnosa prema drugima poinje da se izdvaja kao posebna i izuzetno vana. Za oznaavanje te klase koristi se izraz identitet. Identitet opisuje neije mesto u grupi, njime se utvruje ta je i gde je neka osoba u drutvenom sistemu. Identitet predtavlja odgovor na pitanje ko sam ja? i on se dobija na osnovu realistine procene sebe i svoje prolosti. Posebno vaan period za razvijanje identiteta je period adolescencije. Definiui kriterijumi identiteta su a) kontinuitet, koji se tie oseaja postojanosti i jedinstva u vremenu i b) diferencijacija, elementi na osnovu kojih nas je mogue razlikovati od drugih. Nije lako napraviti razliku izmeu linog i drutvenog identiteta. Drutveni identitet je toliko zapleten u mreu pripadnosti neke osobe razliitim grupama da se Ja teko moe razlikovati od Mi. Vremenom ispitivanje linosti postalo je poistoveeno sa psihometrijskim istraivanjima ovog pojma. Kao jedna od novih praksa javilo se merenje inteligencije linosti. Tri su karakteristike ovog merenja: 1. Oslanjanje na aditivni model ljudsek linosti 2. Poistoveenje verblanih opisa i psiholoke stvranosti 3. Odbacivanje svih onih stavki u testu koje mere promenu a ne samo postojanost. Svaka razlika izmeu ispitanika opisivala se samo kvantativno a ne kvalitativno. Konvencionalni verbalni opisi i zdravorazumske kategorije tumaene su kao neto to je analogno prirodnom naunom merenju. Postojala je tendencija da se povue otra granica izmeu onoga to predstavlja linost, to je postojano i trajno i onoga to se menja u zavisnosti od situacija.. Tako postaje sve manje sigurno da je linost ono to je, zahvaljujui istraivanjima, do sada otkriveno u ljudskoj prirodi. Treba istai da je linost ono to se o ljudima saznalo vrenjem odreene naune prakse . Zato izgleda sasvim primereno rei da dalje analize u pojedinanim intelektualno izolovanim disciplinama treba zameniti jednom opsenom sintezom antropolokih nauka. Kraj.

21

OD PSIHOLOGIJE LINOSTI KA PSIHOLOGIJI OSOBA

Konstruktivisti su zauzeli stav o raznovrsnim mogunostima iskazivanja ljudskog bia. Nastojali su da preispitaju postavke koje su se uzimale zdravo za gotovo kao to su one da licnost i srodni pojmovi predstavljaju entitete unutranjeg psihikog ivota i da ovi entiteti moraju da se odnose na neto to stvarno postoji jer bi inae predstavljali lane teorije i pogrean nain miljenja o oveku. Linost je predstavljana kao integumentisan entitet, u skladu sa Olportovim shvatanjem, a termini linost i osoba su smatrani sinonimima. Filozofska istraivanja pojma osoba su pokazala da taj pojam ne moe oznaavati integumentisan entitet, sadran u privatnom domenu psiholokih procesa ve neto to poiva u javnom domenu drutvenog prostora izmeu ljudi. Ovaj pojam poeo je sve vie da konkurie pojmu linost. Ovakva istraivanja dovela su do toga da se linost i srodni pojmovi (karakter, samstvo, identitet) ponu posmatrati ne vise kao entiteti unutranjeg psiholokog ivota ve na nov nain koji za preduslov oseaja subjektivnosti podrazumeva odnose izmeu ljudi.

Kartezijanska podloga shvatanja licnosti

Tradicionalnom shvatanju linosti prethodila su razna filozovska gledita od kojih su dva bitna: shvatanja R. Dekarta i G. V. Lajbnica.

Dekart razlikuje misleu (res cogitans) i protenu (res extensa) supstancu. Prva je zaduena za objanjenje delatnosti uma i ona mee postojati ak i ako tela prestanu da postoje. Teite razumskih procesa smeteno je u pinealnu lezdu tj. hipofizu. Sa ove pozicije ljudska svest je povezana sa svetom, odnosno postoje mehanicki kauzalni odnosi mislee i protene tvari. Jedna od najvanijih posledica kartezijanskog stava po shvatanje licnosti je radikalni individualizam prisutan u veini poznatih teorija.

Lajbnic sve individue posmatra kao primarnu stvarnost a odnose meu njima kao sekundarne fenomene. Monada je odvojena od ostalih monada, doivljava svet iz svoje perspektive razliite od ostalih i tako postaje svet za sebe.

Klju za raskidanje sa kartezijanskom prolou u shvatanju licnosti sadran je u promeni mesta obitavanja licnosti. Ona se smeta u prostor izmeu velikog broja ljudi i odreena je odnosima koji postoje meu njima.

Ovakav stav je doveo do znaajnog pomeranja u psiholokim istraivanjima. Konstruktivisti su svoja traganja zasnivali na uverenju da je psihologija prevashodno drutvena nauka jer su odnosi koji se posmatraju kao fo