pupin.rspupin.rs/cirnt/wp-content/zbornici/XIV.pdf · iii S A D R Ž A J NAPOMENE UREDNIKA 1 Vlastimir Matejić: KLJUČNA DILEMA SRBIJE: ODVAŽNO NAPUSTITI ILI UTEŠNO PRIHVATITI

i

Udruženje ''Tehnologija i društvo'' Institut ''Mihajlo Pupin''

Centar za istraživanje razvoja nauke i tehnologije

TEHNOLOGIJA,

KULTURA, RAZVOJ

Tematski zbornik radova XIV naučnog skupa

međunarodnog značaja ''Tehnologija, kultura i razvoj''

Kontekst skupa Zapadni Balkan na putu ka Evropskoj uniji

Tema skupa

" Gde smo i kuda idemo: ka centru ili periferiji EU"

održan u Igalu od 27. do 30. avgusta 2007. godine

Beograd, 2007.

ii

Udruženje ''Tehnologija i društvo'' Institut ''Mihajlo Pupin''

Centar za istraživanje razvoja nauke i tehnologije

Urednik

Prof.dr Vlastimir Matejić

Redaktor

Mr Dušica Semenčenko

ISBN 978-86-904137-6-8

Tiraž: 200 primeraka

Štampa: Beograd

Organizatori naučnog skupa: Udruženje ''Tehnologija i društvo''

Elektrotehnički fakultet Podgorica Institut ''Mihajlo Pupin''

Centar za istraživanje razvoja nauke i tehnologije Ekonomski fakultet Subotica

iii

S A D R Ž A J

NAPOMENE UREDNIKA

1

Vlastimir Matejić: KLJUČNA DILEMA SRBIJE: ODVAŽNO NAPUSTITI ILI UTEŠNO PRIHVATITI ŽIVOT NA RAZVOJNOJ PERIFERIJI

5

Gordana Đurović, Sonja Ražnatović, Nikola Milović: OBAVEZE CRNE GORE PO SPORAZUMU O STABILIZACIJI I PRIDRUŽIVANJU U DIJELU UNUTRAŠNJEG TRŽIŠTA

16

Nenad Stanišić, Slavica Jovetić: KOMPARATIVNA ANALIZA STRUKTURE IZVOZA SRBIJE I ZEMALJA ČLANICA EVROPSKE UNIJE

35

Lukács Eszter: LABOUR MARKET EFFECTS OF FDI, REGIONAL DISPARITIES (THE CASE OF HUNGARY)

50

Zoran Aralica, Domagoj Račić: MOŽE LI TRANSFER TEHNOLOGIJE OBJASNITI STVARANJE IZVOZNE KONKURENTNOSTI U HRVATSKOJ?

62

Dušica Semenčenko, Marija Mosurović: MERE I POLITIKE ZA ŽENE U NAUCI I ISTRAŽIVANJU U ZEMLJAMA ZAPADNOG BALKANA

73

Đuro Kutlača: PROMIŠLJANJE STRATEGIJE NAUČNOG I TEHNOLOŠKOG RAZVOJA SRBIJE: POTREBE I OGRANIČENJA

86

Vesna Mujičić, Karlo Puškarica, Igor Radonjić: O PREDNOSTIMA PERIFERIJE: POZICIONIRANJE SRBIJE NA PUTU KA EVROPSKOJ UNIJI OSLANJANJEM NA SOPSTVENE – SLABOSTI

99

Marina Đurđević: MULTILATERALNA KULTURNA SARADNJA KAO ZNAČAJAN ČINILAC PRIDRUŽIVANJA SRBIJE EVROPSKIM INTEGRACIJAMA

106

iv

Sanja Popović-Pantić, Danijel Pantić: INOVATIVNO ŽENSKO PREDUZETNIŠTVO

115

Milosav Đorđević: RAZVOJ SRPSKE AUTOMOBILSKE INDUSTRIJE – ŠANSA ZA INTEZIVIRANJE INTEGRATIVNIH PROCESA

124

Stojan Petrović: ENERGETSKA EFIKASNOST SAOBRAĆAJA - SRBIJA U ODNOSU NA EU

135

Velimir Petrović: PROPISI O EMISIJI VOZILA U EVROPSKOJ UNIJI I SRBIJI

150

Slobodan Miladinović: STANJE NACIONALNE TOLERANCIJE U SRBIJI

164

Olivera Doklestić: DE)POLITIZACIJA UPRAVLJANJA U PREDUZEĆIMA ZA SBADIJEVANJE VODOM I KANALISANJE OTPADNIM VODAMA

174

Mile Jović: SRBIJA I EU – REDEFINISANJE KONCEPTA SAVREMENOG RAZVOJA U GLOBALNOM KONCEPTU

184

Andriela Vitić, Mile Jović: PPP KONCEPT I PRIKLJUČIVANJE EU – PODSTICANJE RAZVOJA USLUGA PARTNERSKIM UKLJUČIVANJEM JAVNOG I PRIVATNOG SEKTORA

192

Slavenko Grgurević, Nataša Cvetković: U SUSRET GLOBALIZACIJI – ZEMLJE BALKANA NA PUTU KA EVROPSKOJ UNIJI

200

Marinko Bošnjak: SRBIJA NA PUTU KA CENTRU EU

209

Nina Stojanović: LOBIRANJE KAO SREDSTVO BRŽEG PRISTUPANJA EU

221

Jasmina Arsenijević: ULOGA CENTRA ZA PODRŠKU U RAZVOJU MREŽA ŠKOLA

231

Mirjana Golušin: INICIJALNA EKOLOŠKA REVIZIJA PO PROPISIMA EU

241

1

NAPOMENE UREDNIKA

Pred Vama je, poštovani čitaoče, zbornik 23 rada saopštena na XIV naučnom skupu „Tehnologija, kultura i razvoj“, koji je održan 27-30. avgusta 2007. godine u Igalu, Republika Crna Gora. Osnovna tema ovog skupa „Gde smo i kuda idemo: ka centru ili periferiji EU?” je šesta u nizu do sada razmatranih tema posvećenih izabranim problemima ulaska Republike Srbije i Republike Crne Gore u Evropsku uniju i prva kojom su označena naredna razmatranja koja će uključiti zainteresovane učesnike iz ostalih zemalja Zapadnog Balkana. Misija ovih razmatranja je da pruže doprinos kvalitetnim pripremama zemalja Zapadnog Balkana za ulazak u Evropsku uniju i za efikasnu adaptaciju na institucionalno i razvojno novo okruženje i članstvo u njemu. Ova misija skupa ostvaruje se naučno osnovanim, svestranim, otvorenim i multidisciplinarnim razmatranjima fenomena, ideja, koristi i troškova koji su u vezi sa ulaskom zemalja Zapadnog Balkana u Evropsku uniju. Potsećamo da su osnovne teme pet prethodnih skupova bile, ovim redom, Kvalitet proizvoda, rada i života (2002), Konkurentnost proizvoda i kompetentnost institucija (2003), Sklonost i sposobnost za kooperativnost (2004), Sposobnost i sklonost za promene i inovativnost (2005) i Kvalitet organizovanosti privrede i društva (2006). Svaka od ovih tema je razmatrana sa stanovišta pripremljenosti za ulazak u Evropsku uniju. U vezi sa temom ovogodišnjeg skupa učinićemo nekoliko napomena i pružiti objašnjenja i opravdanja za njeno razmatranje.

Prvo, svaki sistem postoji u svom okruženju sa kojim ima jače ili slabije interkacije i međuzavisnosti. Okruženje svakog sistema je, bez izuzetaka, određena vrsta etalona, reference, u odnosu na koju se upoređuju i procenjuju osobenosti, kvalitet i druga obeležja posmatranog sistema. Dakle, okruženje svakog sistema je od ključnog značaja za spoznaju i samospoznaju sistema, šta više za osnovana razmatranja samog smisla i značenja egzistencije sistema. Svi pokušaji da se bilo koji sistem „zatvori“ i time ogradi od svog okruženja su, u najboljem slučaju, iznuđeni analitički postupak radi određenih izučavanja nekih osobenosti sistema ili, u najgorem slučaju, potpuno nerazumevanje realnosti bilo koje vrste – od čisto fizičke sve do bilo kog socijalnog, političkog i sličnog sistema. Razumevanje odnosa sa okruženjem je centralni problem svake naučne i sasvim praktične analize i spoznaje. U vezi sa temom ovogodišnjeg skupa to znači da je od prvorazrednog i neizbežnog interesa da se razume stanje u posmatranom društvu odnosno državi sa stanovišta čije standarde i norme za poređenje i razumevanje definiše relavantno okruženje odnosnog društva i države. Proširenjem okruženja (uključivanjem sve daljih slojeva) konačno se dolazi, za praktične potrebe nekada od manjeg značaja, do spoznaje da se svako savremeno

2

društvo odnosno država procenjuje i samoprocenjuje sa globalnog stanovišta, dakle onog koje obuhvata celu planetu na kojoj se nalazimo. U mnogim stvarima posmatranje i razumevanje sa globalnog stanovišta je krajnje relevantno, značajno i sasvim neizbežno. Primera radi, u oblasti zagađenja i zaštite životne sredine, pošto su ovde međusobni uticaji bilo kog sistema (društva odnosno države) i preostalog sveta veoma jaki i pošto ne podležu nikakvoj mogućnosti međusobnog ograđivanja, kao što bi to bio, makar privrenemo, slučaj sa međunardnom trgovinom koja se može zaustaviti na granici neke zemlje, razume se ne zauvek ali privremeno svakako. Dakle, niko i ništa, čak ni u okviru naučnih teorija čija je suština samoreferentnost sistema u njegovoj samoreprodukciji (npr. autopoiesis) ne odvaja, jer to ne može, posmatrani sistem (npr. biološki) od njegovog okruženja. Svaka savremena država, uz napomenu da je tako bilo i u ranijem svetu, je ne samo „okružena“ svojim spoljnim svetom već je, voljno ili nevoljno, i sama ona deo, konstituent, tog svog spoljnjeg sveta, okruženja. Razume se, nisu sva okruženja podjednako relevantna za posmatranu državu, te je jedno od centralnih pitanja politike svake države da prepozna nivo te relevatnosti i da, saglasno tome, vodi svoju spoljnu i unutrašnju politiku. Evropska unija je najrelevantnije okruženje zemalja Zapadnog Balkana, bilo da jesu ili nisu članice ove unije. Stoga se stanje u ovim državama (ekonomsko, socijalno, tehnološko, trgovinsko, bezbednosno, političko itd) procenjuje najviše sa stanovišta vrednosti tih parametara za Evropsku uniju. Tako gledano, za zemlje Zapadnog Balkana je od značaja da znaju gde se nalaze u poređenju sa Evropskom unijom, kakav je međusobni odnos trajektorija stanja posmatrane zemlja na Balkanu i Evropske unije, koje tendencije iskazuje odnos tih trajektorija, koje je razvojno značenje takvih tendencija i koje su poželjne a moguće strategije zauzimanja razvojno poželjnijih tendencija u budućnosti. Dakle, najpre je potrebno znati gde se nalazimo u odnosu na naše relevantno okruženje. Drugačije rečeno, pitanje je gde se nalazimo: na periferiji ili u jezgru svog okruženja i koje značenje to ima za strategije i politike našeg budućeg ukupnog razvoja..

Drugo, pošto su zemlje Zapadnog Balkana, prema pokazateljima ekonomskog, tehnološkog, socijalnog, političkog i drugog razvoja dugo bile, a i sada su, na periferiji evropskog društva, centralni nacionalni zadatak ovih država jeste da napuštaju tu periferiju, što brže to bolje, sa što manjim troškovima tog napuštanja i bez ikakvih žrtvi u područjima koja ne podležu nikakvim poređenjima sa okruženjem, kao što su kulturne vrednosti, etničke specifičnosti, ukusi itsl. Razume se, većina zemalja Zapadnog Balkana demonstrirala je, posebno u drugoj polovini dvadesetog veka, sposobnosti i uspešnost da se nađe u samom evropskom vrhu ili jezgru u oblastima kao što su sport (košarka, fudbal, odbojka, tenis itd), umetnička produkcija (književnost, film itd), neki stari i umetnički zanati, hrana nastala pod uticajima različitih kultura itd. Ali, privredna razvijenost, međunarodna konkurentnost, stabilnost domaćih valuta, (ne)zaposlenost, inflacija, funkcionalna obrazovanost, kvalitet zdravstvene zaštite, kvalitet životne sredine, tehnološka inovativnost itsl. zemalja Zapadnog Balkana su, tokom celog modernog doba, uz sve napore modernizacije, ipak držale ove zemlje na evropskoj periferiji. U periodima većih

3

nacionalnih političkih promašaja i otuda proisteklih nacionalnih nesreća, zemlje Zapadnog Balkana su se pomerale ka udaljenijoj evropskoj periferiji što je, prema našim tumačenjima, jedan od razloga da se ustali pežorativno značenje termina balkanizacija. Jer, za slučaj da su zemlje Zapadnog Balkana bile u samom vrhu evropske razvijenosti, termin balkanizacija bi verovatno označavao njihov specifičan put ka tom vrhu. Dakle, biti na periferiji razvijenosti proizvodi mnoge druge, po opšti razvoj i percepciju onih koji su na toj periferiji, sasvim neželjene posledice i jeste uvod u nastavak boravka na toj periferiji. To je razlog da se temom ovog skupa postavi pitanje: gde smo na razvojnoj mapi Evropske unije i šta to znači za budućnost svake pojedinačne zemlje Zapadnog Balkana.

Treće, svaki sistem koji se nalazi na periferiji svog relevatnog okruženja i koji nije time zadovoljan, postavlja sebi pitanje kako da napusti tu periferija. Metaforično rečeno, svaki došljak na periferiju nečega (grada u koji se uselio, organizacije u kojoj se zaposlio, profesije koju je izabrao itd) i koji je životom na toj periferiji nezadovoljan, teži da napusti tu periferiju, bilo kretanjem ka središtu i vrhu posmatranog sistema – radnim i drugim naporima, vitalnošću, raznim veštinama snalaženja itd. – ili napuštanjem sistema na čijoj je periferiji pošto ne vidi šansu da u njemu uspe. U ovom slučaju, odvažuje se na radikalne promene sveta u kome živi – seli se u drugi grad, čak u drugu državu, menja organizaciju u kojoj je zaposlen, menja profesiju itd. Koliko vredi ova metafora za svaku od zemalja Zapadnog Balkana, na primer za Srbiju? Da li tražiti puteve, politike, strategije koji Srbiju izvode sa periferije Evropske unije ka njenom središu i, ko zna kada ali zašto ne, i ka njenom vrhu, ili sve to zanemariti u potrazi za sasvim novim okruženjem koje će postati i ostati razvojno relevantno za Srbiju? Tema ovog skupa uputila je i na istraživanje odgovara na pitanje: da li ima druge, razvojno dobre strategije, koja bi zamenila strategiju ulaska Srbije (odnosno bilo koje zemlje Zapadnog Balkana) u Evropsku uniju? Istraživanje ovog odgovora je podrazumevalo osvetljavanje celog kompleksa razvoja budućnosti, počev od toga kakva se budućnost želi, koliko se sada željena budućnost može i sme nametnuti budućim generacijama, preko spoznaje sopstvenih razvojnih kapaciteta i stvarnih potreba unošenja razvojnih potencijala iz spoljnjeg sveta (tržišta tražnje, finansijska i druga ulaganja, dostupnost brojnim kooperativnim i mrežnim strukturama itd) sve do razumevanja ključnih i dalekosežnih implikacija izabranog puta razvoja na otvorenost, demokratičnost, razvojne i kreativne oportunitete tekuće i budućih generacija, zaštićenost od većih prirodnih i drugih pretnji i rizika, očuvanost prirodne sredine i kulturnih osobenosti i razvoj privlačnosti zemlje da se u njoj radi, živi i biološki i politički reprodukuje. Podneseni radovi i rasprave koje su vođene na ovom skupu, oslobođene bilo kojih političkih i sličnih ograničenja i oportuniteta a usmeravane istraživačkom slobodom i naučnom istinitošću, vodili su ka sintetičkom nalazu koji kaže da je pristupanje Srbije i drugih zemalja Zapadnog Balkana Evropskoj uniji razvojno i istorijski najznačajniji poduhvat koji treba realizovati tako da se iskoriste razvojni oportuniteti koje on nudi ovim zemljama i da se, istovremeno, da sopstveni prilog modelovanju daljeg razvoja Evropske unije koji, misli se na prilog, s obzirom na bogatu političku i svaku drugu

4

istoriju razvoja zemalja Zapadnog Balkana, može biti od značajne koristi za budućnost evropskog društva u celini.

Članstvo u Evropskoj uniji za sve zemlje Zapadnog Balkana je samo prvi ključni korak u dugoročnom rešavanju osnovnog pitanja njihove budućnosti: kako i kojim putem napuštati razvojnu periferiju na kojoj se ove zemlje već dugo nalaze. Članstvo u Evropskoj uniji nudi tu mogućnost ali je odgovornost svake pojedinačne države da tu mogućnost iskoristi na najbolji način za sebe čineći time pozitivan doprinos svim ostalim članicama ove unije.

Na kraju ovih uvodnih napomena, nekoliko već stadardizovanih napomena o uređivanju ovog Zbornika radova. Uređivanje je u potpunosti poštovalo prihvaćene standadre primenjivane u uređivanju svih prethodnih 13 zbornika radova. U najkraćem, očuvani su ideje i nalazi svakog od autora objavljenih radova. Njihovi autori su, dakle, jedini nosioci pohvala i naučnih odgovornosti za kvalitet svojih radova. Vlastimir Matejić

Ključna dilema Srbije: odvažno napustiti ili utešno prihvatiti život na razvojnoj periferiji

_____________________________________________________________________

5

Prof.dr. Vlastimir Matejić1

KLJUČNA DILEMA SRBIJE: ODVAŽNO NAPUSTITI ILI UTEŠNO

PRIHVATITI ŽIVOT NA RAZVOJNOJ PERIFERIJI

Apstrakt: Srbija se, tokom poslednja dva stoleća, stalno suočava sa svojom postojanom dilemom:odvažno napuštati razvojnu periferiju na kojoj se, sa povremenim izuzecima, vekovima nalazi ili utešno prihvatitii i nastaviti život na toj periferiji. Za sve to vreme Srbija je imala jaka razvojna ograničenja i nepovoljne razvojne okolnosti; većina njih su bila izvan njene kontrole. Živeći sa ovom dilemom, došlo je do privikavanja na razvojnu periferiju koje je, dobrim delom, rezultat rastuće percepcije nečeg životno privlačnog u toj periferiji. Tokom poslednje dve decenije najveći broj stvari u vezi sa razvojem Srbije se dramatično pogoršao. Nastavak takvih tendencija bi, bar na srednji rok, ugušio razvojne šanse Srbije i prikovao je na veoma udaljenu evropsku periferiju. Takve tendencije, koje umrtvluju razvoj, posledica su brojnih a raznolikoh faktora. Počev od poslednjih ratova na prostorima bivše Jugoslavije sve do ponašanja glavnih aktera socijalne, ekonomske, kulturne i političke razvojne orijentacije. Empirijska argumentacija kazuje da je pristupanje Srbije Evropskoj uniji praktično jedini, sada vidljiv, put napuštanja razvojne periferije. Druge orijentacije koje se tu i tamo pominju su, metaforično rečeno, bežanje iz evropskog u neki drugi referentni sistem u kome bi Srbija opet bila na razvojnoj periferiji ali više ne evropskoj već nekoj azijskoj, afričkoj ili ko zna kojoj drugoj.

Ključne reči: Srbija, razvoj, periferija, zaostajanje, Evropska unija.

KEY DILEMMA OF SERBIA: BRAVELY TO ABANDON OR INDIFFERENTLY TO KEEP LIVING ON PERIPHERY OF

DEVELOPMENT

Abstract: Economic, social, institutional and political development of Serbia during the last two centuries, with some short lasting exceptions, has been locked at the periphery of overall European development. This resulted from the rather strong exterior and historical constraints on development and has lead to a kind of voluntary acceptance to live at the periphery. Thus, Serbia has been constantly facing its key dilemma: bravely to abandon or indifferently to keep living on the periphery. There are many factors responsible for keeping this dilemma alive; most of them with the increasing influence during the last two decades. As a response to this dilemma arise

1 +381 11 367 24 47, [email protected]


_____________________________________________________________________

6

the fundamental question: which is the most appropriate way to unlock development potentials of Serbia and to get out of being locked at the periphery. The answer reads: membership in European Union is, practically, the only answer to this question. Other ways would not unlock development but only change the type of periphery to which Serbia would belong.

Key words: Serbia, development, periphery, lagging behind, EU

1. Uvod

Sa stanovišta ekonomske, socijalne, institucionalne i političke razvijenosti Srbija je jedna od zemalja koje su veoma dugo na razvojnoj periferiji Evrope. Povremeni pokušaji napuštanja te periferije – u krajem XIX i u pojedinim periodima XX veka – okončavali su se kao kratkotrajuća ostvarenja nada generacija koje su nosile te tendencije. Nacionalne usmerenosti ka napuštanju razvojne periferije gasile su se pojavom sasvim nepovoljnih okolnosti za razvoj, generisanih često više iznutra nego spolja. Stalnost unutarnjih sila opiranja modernizaciji i, pre svega, socio-političkom razvoju upućuje na zaključak da su te sile duboko ukorenjene u socio-kulturno tkivo Srbije i da dolaze do jakog izražaja pri svakom nastanku po njih povoljnih okolnosti. Otuda pred Srbijom stalna dilema: odvažno napustiti razvojnu periferiju ili prihvatiti život u njoj. Ova dilema je i sada veoma jaka, iako se u javnom diskursu ne iskazuje jasno već zamagljeno zaobilazi. Šta više, zaoštrena je neosnovanim tvdnjama da bi koristi od svake jače promena stila i karaktera razvoja, posebno onog koji je u vezi sa ulaskom u Evropsku uniju, bile nadjačane gubicima u kulturnoj, političkoj i drugoj osobenosti i suverenosti. Istorijski dugo bivstvovanje Srbije na razvojnoj periferiji možda može biti objašnjavano i izvesnim, svakako nezanemarljivim, privlačnostima života na periferiji. Jer je, u svakom razvojnom poduhvatu, nepreduzimanje razvojnih napora, odricanja i žrtava određeno ne samo nivoom tih napora i odricanja već i izvesnim privlačnostima tekućeg stanja stvari, navikama i varljivom lakoćom koju nudi život bez napora. Reč je o ljudskim stvarima u kojima svaka pozicija ima svoje privlačnosti i odbojnosti, zavisno od vrednosnog sistema čijim kriterijumima se one mere. Polazeći od ove napomene i teme ovog skupa, u ovom radu tražimo i dajemo, sasvim lapidarno, odgovore na sledeća pitanja: (1) Kako razumemo i definišemo koncept periferije o kome je ovde reč? (2) Gde je Srbija danas na “razvojnoj trajektoriji” Evropske unije? (3) Kuda Srbiju vodi ekstrapolacija njene dosadašnje razvojne trajektorije? (4) Šta objašnjava tekuće mesto i tendencije Srbije s obzirom na “razvojnu trajektoriju” Evropske unije? (5) Da li postoji dobar mogući put Srbije od periferije ka središtu Evropske unije? (6) Koji je najverovatniji razvojni put Srbije i koje su ključne razvojne implikacije tog puta?


_____________________________________________________________________

7

2. O konceptu periferije, ukratko Termin periferija ovde je metafora za onaj nivo tekuće razvijenosti, strateške snage i uticajnosti koji je – u posmatranom skupu entiteta (države, regije, lokalne zajednice, privredni ili drugi sektori itd) – najdalji u neželjenom (negativnom) smeru od središta - centra tog skupa entiteta. U skladu sa rečenim, vrh je metafora za one entitete koji su najdalji u željenom (pozitivnom) smeru od središta - centra. Razume se, moguće je da skup entiteta nema ni periferije ni vrha – postoji samo jedna „tačka nagomilavanja“. Za ilustraciju periferije, centra i vrha uzećemo nacionalne inovacione sisteme karakterisane pomoću samo jednog, inače veoma bitnog, parametra: % GDP koji se izdvaja za finansiranje istraživanja i razvoja. Prosečna vrednost ovog indikatora za EU iznosila je stabilnih 1,85 tokom perioda 2001-2006 godina. Posmatrano prema ovoj prosečnoj vrednosti, imamo sledeću klasifikaciju dole navedenih nacionalnih inovacionih sistema. Vrh: Švedska – 3,86; Finska – 3,48; Island – 2,83; Austrija – 2,56; Nemačka – 2,51; Danska – 2,44; ..........Japan – 3,18 i USA - 2,70. Centar: Belgija – 1,82; UK – 1,80; Holandija – 1,80; Norveška – 1,51; Češka – 1,42; Slovenija – 1,30; Irska – 1,25; ....... Kina – 1,34; Hrvatska – 1,22. Periferija: Turska – 0,70; Grčka – 0,61; Malta – 0,61; Poljska – 0,57; Latvia – 0,57; Bugarska – 0,50; Rumunija – 0,40; Kipar - 0,40; ....... Srbija – 0,35; BiH – 0,20: Makedonija – 0,15; Crna Gora – 0,10. Cilj EU, postavljen strategijom donetom na Lisabonskom samitu, je da se do 2010. godine dostigne bar 3% GDP izdvojenog za R&D za EU u celini, od čega 2/3 izdvaja poslovni sektor (privreda) a državni budžet samo 1/3. Promenom norme (od tekućih 1,85% na ciljnih 3,0% GDP za R&D), menja se i klasifikacija nacionalnih inovacionih sistema. U ovom radu se karakterizacija razvijenosti zemlje obavlja u relativnom smislu, s obzirom na referentnu vrednost (prosek EU), i tako određuje šta je razvojna periferija, sredina i vrh. Naša klasifikacija razvijenosti na periferiju, sredinu i vrh obavlja se po kriterijumima ekonomske i jednog aspekta socijalne razvijenosti (ne-zaposlenost). Dakle, nije reč o nekoj sveobuhvatnoj klasifikaciji; uistinu takva je i nemoguća. Stoga, biti na periferiji nije nužno sinonim za loš kvalitet života – tim pre jer je u pitanju vrednosna kvalifikacija - iako je osnovano uverenje da je u društvima koja su na ekonomskoj periferiji niži kvalitet života od onih koja su bliža centru odnosno vrhu ekonomske razvijenosti posmatranog sistema.


_____________________________________________________________________

8

Radi lakšeg uočavanja izvesne neodređenosti u vezi sa konceptom periferije, poslužimo se jednom komparacijom. Urbana periferija je ivični pojas urbanog naselja u koji se dolazi da bi se, ako se to želi, može i ume, prešlo u središte a potom i u same vrhove urbane sredine. Ljudsko iskustvo nam kazuje da nam težnja da se periferija napusti gotovo ništa ne kazuje o tome koliko je srećnih i nesrećnih ljudi na ovako nazvanim prostorima ekonomske razvijenost. Zašto je to tako? Stoga, jer se život na periferiji odvija znatno više na „prirodan“ način; na periferiji instikti, emocije, osećanja, intuicija i slično imaju prevagu nad sračunatošću, čak i nad razumom. Na periferiji je uzajamna ispomoć najčešće neinteresno generisana i održavana. Kako se od periferije ide ka središtu i vrhu tako sve jače prevladavaju razum, sračunatost, organizovanost, uređenost, planovi, procedure itsl. Drugačije rečeno, na periferiji je visok nivo socijalne entropije te udaljavanje od nje ka središtu zahteva ulaganje dodatne energije, napora i odricanja svake vrste (negentropije). Napuštanje periferije traži volju, sposobnost, napor, znanje i druge resurse za stvaranje potrebne negentropije. Da bi se napustila ekonomska ili bilo koja druga periferija potrebne su nove investicije, odricanje od potrošnje danas radi budućih koristi, napuštanje tekućeg stila, načina i ukupne kulture života radi prisvajanja novih načina ponašanja i drugačijeg viđenja realnosti. Sve ovo važi bilo da je reč o pojedincu, porodici, organizaciji, nacionalnoj ekonomiji, državi, društvu itd.

3. Gde je Srbija danas u razvojnoj klasifikaciji Evropske unije?

Pošto je razvijenost višedimenzionalni koncept, problem tačnog određivanja nivoa razvijenosti je nerešiv. Stoga se zadovoljavamo aproksimacijama kod kojih se uvek postavlja pitanje: kojim brojem dimenzija da iskažemo nivo razvijenosti? Ako koristimo više dimenzija povećavamo tačnost iskaza ali umanjujemo njegovu razumljivost. I obrnuto. U ovakvim situacijama obično se odlučujemo za manji broj ključnih indikatora (dimenzija) razvijenosti. Tako je uobičajeno da se kvalitet vlada ocenjuje pomoću manjeg broja pažljivo izabranih socioekonomskih indikatora, kao što su: GDP per capita, stopa nezaposlenosti, bilans trgovinske razmene sa inostranstvom (pokrivenost uvoza izvozom) stopa inflacije i slično. Ovi i slični indikatori se koriste i za poređenje sa drugim vladama u istoj zemlji i za utvrđivanje mesta posmatrane zemlje u nekom referentom okviru, pa time i za smeštanje u jednu od napred navedenih zona razvijenosti. Ovakvim indikatorima utvrđujemo, u ovom radu, nivo ekonomske razvijenosti Srbije u odnosu na Evropsku uniju. U tu svrhu sračunali smo vrednosti napred navedenih indikatora za Srbiju odnosno njihovih relativnih odnosa prema vrednostima istih indikatora za EU u celinii. Na osnovu toga, ustanovljena je, za svaki indikator ponaosob, lokacija Srbije na razvojnoj mapi Evropske unije. Dakle, imamo:


_____________________________________________________________________

9

I GDP per capita – EU:SRB 3,5 (1990); 17,1 (2000); 9,5 (2005). Lokacija Srbije: Udaljena periferija

II Nezaposlenost – SRB:EU 1,22 (1990); 2,80 (1992); 2,90 (2000); 3,82 (2004). Lokacija Srbije: Periferija

III Inflacija EU – oko 2,1%. SRB – oko 8%. Lokacija Srbije: Tendencija napuštanja periferije

IV Neto izvoz u % GDP

Za period (2001-2006) EU – 0; Srbija – (- 20). Lokacija Srbije: Daleka periferija

Prema ovim indikatorima, Srbija je 1990. bila na ekonomskoj periferiji tadašnje EU ali se, od 1990. nadalje kretala ka daljoj periferiji proširujuće EU. To udaljavanje od središta EU doprinosilo je navikavanju na evropsku periferiju što je, svojim povratnim dejstvom, dalje otežavalo poduhvat napuštanja razvojne periferije. Tako se ocrtava razvojna trajektorija Srbije karakterisana otporima ka modernizaciji koji generišu politička i kulturna stanovišta suprostavljanja evropskoj integraciji Srbije.

4. Kuda bi Srbiju vodila ekstrapolacija dosadašnje razvojne

trajektorije?

Ekstrapolacija dosadašnje razvojne trajektorije Srbije i primećeno ponašanje glavnih faktora koji određuju buduće vrednosti indikatora razvijenosti – pošto nije u izgledu “kvarenje” proseka EU prijemom u članstvo neke ili nekih veoma nerazvijenih a velikih zemalja - vodila bi Srbiju prema spoljašnosti periferije Evropske unije. Ova tvrdnja sledi i iz dosadašnje dinamike nekoliko bitnih faktora ubrzanja razvoja o čemu će upravo biti reči. Na ovom skupu 2003. godine razmatran je problem konkurentnosti privrede Srbije i utvrđene su dve bitne stvari u vezi sa time /1/. Prva, Srbija je “osuđena” na visoki uvoz – oko 50% GDP – koji traži visok i konkurentan izvoz. Druga, nivo profitabilne međunarodne konkurentnosti je sintetički rezultat i indikator kvaliteta ukupnog socio-ekonomskog sistema svake zemlje pa i Srbije. U razmatranju ove stvari koristili smo dva koncepta konkuretnosti: sadašnja i buduća. Potsećamo, sadašnja konkurentnost zemlje zavisi od (1) snabdevenosti resursima koja se meri (a) kapitalnom opremljenošću rada, (b) obrazovanošću nacije, (c) zdravljem


_____________________________________________________________________

10

stanovništva, (d) komunikacionim mogućnostima i (e) razvijenošću transporta i od (2) efikasnosti korišćenja raspoloživih resursa, koja se meri bruto društvenim proizvodom per capita umanjenim za relativni BDP per capita koji se pripisuje nivou resursa kojima se raspolagalo. Buduća konkurentnost zemlje, koja je od ključnog interesa za valjana razmatranja strategije razvoja zemlje, zavisi od (1) rasta (a) fiksne imovine – bruto investicije u fiksnu imovinu, u % BDP, (b) ljudskih resursa - ukupni izdaci za obrazovanje, kao % BDP i srednja vrednost stope upisa na primarno i sekundarno obrazovanje, per capita i (c) tehnologije - % BDP koji se troši na tehnološka istraživanja i od (2) momentuma rasta, u detalje čega nećemo ovde ulaziti (zainteresovani to mogu naći u /1/). Za uvid u izglede za rast buduće konkurentnosti Srbije koristimo, pozivajući se na napred navedene faktore te konkurentnosti, na sledeće indikatore, komparativno sa EU.

I Bruto investicije u fiksnu imovinu u %GDP

EU – 18 (2000-2005); SRB - 5,1 (2000); 9,25 (2001); 14,11 (2003). Od tog preko 50% strana štednja. Možemo identifikovati dva različita atraktora: 18 za EU i 12 za SRB. Tendencija Srbije: Sporo ka bližoj periferiji

II Izdvajanja za R&D u %GDP – EU:SRB 2,06 (1990); 10,4 (2001); 5,3 (2004); 5,3 (2005). Strategija EU : 3%GDP do 2010, koja je, prema našoj oceni s obzirom na tekuće stanje (1,85%) neostvariva. Tendencija Srbije: Ka daljoj periferiji

III % učešća privrede u izdvajanju za R&D – EU:SRB 1,67 (1990); 4,58 (2004). Strategija EU: 67% do 2010. Tendencija Srbije: Ka daljoj periferiji, (sada učešće privrede Srbije u izdvajanjima za R&D iznosi veoma skromnih 12% ukupnog nacionalnog veoma niskog izdvajanja za ove potrebe).

IV Troškovi za obrazovanje u %GDP EU - 6,8 (2000); 5,75 (2005). Srbija - 2,31(2001); 3,42 (2003). Tendencija Srbije: Ka bližoj periferiji.

V Produktivnost

Prema jednoj skorašnjoj analizi, produktivnost ukupnih faktora u Srbiji danas je oko 30% niža od nivoa dostignutog u 1990. godini. Ovaj nalaz objašnjava pesimističke ishode jednog računanja2 prema kome je 2005. godine dostignut, posmatrano po delovima Srbije, sledeći nivo GDP per capita iz 1989. godine: Novi

2 Miroslav Zdravković, Bilten makroekonomske analize i trendovi, POLITIKA, 24.07.2007.


_____________________________________________________________________

11

Sad - 99,3%; Beograd – 73,3%; Niš – 64,9%; Vojvodina bez Novog Sada – 45,5% i Centralna Srbija bez Beograda i Niša – 42,2%. Iz ovih uvida u stanje faktora koji određuju buduću konkurentnost privrede Srbije nameće se sledeći zaključak: ekstrapolacija dosadašnje trajektorije razvoja, dinamike faktora koji generišu tu trajektoriju i celine strukturnog aranžmana koji karakteriše socio-ekonomski sistem u Srbiji vodili bi Srbiju ka spoljnoj ivici evropske periferije i tu bi je uglavili za sasvim dugo vreme.

5. Šta objašnjava tekuće mesto i razvojne tendencije Srbije?

Socio-ekonomski i drugi sunovrat Srbije tokom 1990-tih je poznat i prihvatljivo objašnjen. Stoga ovde navodimo faktore čije ispoljavanje je nešto mlađe iako je koren njihovog nastanka vremenski i u 1990-tim a, nekih od njih, i znatno ranijim godinama. Prema našem nalazu ključnu ulogu su imali – i nastaviće da igraju sve dok se ne napravi odvažan, znalački i nacionalno posvećen i motivišući zaokret i napor ka napuštanju razvojne periferije – sledeći faktori. Gubitak izvoznih tržišta tokom 1990-tih, za koji će se ispostaviti da je na duži rok, i niska međunarodna konkurentnost – nužnost da se uveze bar 50% GDP nameće nužnost da se izveze bar 50% GDP, profitabilno i ne samo cenovno konkurentno. Radikalno smanjena domaća tražnja, usled smanjenja društvenog proizvoda (mereno u odnosu na 1999. godinu), nije moćan faktor privrednog rasta. Stoga, privredni rast Srbije mora biti generisan u veoma značajnoj meri tražnjom na spoljnim tržištima. Promena privredne strukture, radikalno od dominantno proizvodne ka dominantno transakcionoj ekonomiji. Naime, nastanak novog privrednog sistema na globalnom nivou (nove tehnologije, rast učešća sektora usluga itd) u Srbiji je samo delimično praćen, pre svega razvojem trgovine. Razvoj ovog sektora je dobrodošao ali zemlja u kojoj gotovo ključni prinos rastu GDP daje trgovina je osuđena na stagnaciju i zaostajanje, sem u nekim veoma izuzetnim slučajevima kakav Srbija nikada neće biti. Tekuća privredna struktura Srbije se ne zasniva i na sopstvenim tehnološkim inovacijama, već isključivo na menadžerskim, organizacijskim i marketinškim. Ovakva privredna struktura nije garant razvoja društva zasnovanog na znanju, sa izuzetkom transfera znanja za obavljanje trasnakcionih aktivnost. Ovo ilustruje, čak i potvrđuje, nestanak velikih proizvodnih sistema i jačanje ideologije koja propoveda proizvodnju zasnovanu na malim i srednjim preduzećima i, sasvim suprotno ovome, nastanak velikih i nestanak malih organizacija u trgovini, bankarstvu, telekomunikacijama i sličnim sektorima usluga. Činjenica da privreda Srbije finansira samo 12% od ukupnih izdvajanja za R&D, koja iznose uistinu periferijskih 0,35% GDP Srbije, gotovo da sve kazuje o više nego skromnim razvojnim potencijalima tekuće privredne strukture. Odsustvo mehanizma inter i intra strateškog partnerstva. O čemu je ovde reč? Malo nacionalno tržište, izvozno veoma neorijentisana privreda i niska domaća


_____________________________________________________________________

12

tražnja su okolnosti u kojima tržišni mehanizmi ne dolaze do očekivanog razvojnog izražaja. Šta više, i u znatno većim i razvijenijim ekonomijama tržišnih mehanizama traže komplemente u mehanizmima strateške saradnje i partnerstva. Takvih u Srbiji nema, a kada se pokuša da se pokaže da ih ima, tada se iza toga kriju uglavnom razvojno porazne distributivne koalicije /2/. Odsustvo ovih mehanizama je, prema našim nalazima, pravo objašnjenje velikih teškoća preživljavanja veoma obećavajućeg “novopazarskog tekstilnog čuda”, izvoza trupaca namesto visokokvalitetnog nameštaja, izvoza sirove a uvoza prerađene kože, nestanka industrije visokokvalitetne konfekcije, sunovrata industrije prerade metala, hemijski visokozagađene poljoprivredne proizvodnje itsl. Uspostavljanje razvojno orijentisanih strateških aranžmana (namesto distributivnih koalicija) je ne samo dobrodošao već i nužan komplement svakoj liberalnoj tržišnoj ekonomiji, baš kao što je postizanje nacionalnih koncenzusa komplement i proizvod demokratskog višepartijskog političkog sistema unutar nacionalne države i ovome slične stvari u međunarodnim odnosima. Ponašanje većine segmenata društva u Srbiji, najvidljivije u privrednom i političkom životu, istorijski veoma dugo je vođeno mehanizmima nastalim na konceptu “igra sa nultom sumom”, koji karakteriše relativno zatvorene, unutar sebe nekooperativne sisteme. Ovaj koncept vlada kako viđenjem tako i vođenjem odnosa Srbije sa spoljnim svetom. Viđenje sveta kao igre u kojoj se dobija samo onoliko koliko takmac gubi je onaj odlučujući mentalni model koji sprečava svaku dugoročnu, obostrano obećavajuću saradnju. Depopulacija najpre rubnih a potom i drugih brojnih područja zemlje i koncentracija stanovništva na nekoliko (praktično 3-5) urbanih centara. Ovaj faktor dovodi do opadanja upotrebe prirodnih resursa zemlje i zadržavanja domaće proizvodne i finalne potrošnje (dakle, ukupne tražnje) na razvojno niskom nivou. Visoka sklonost mlade kvalifikovane populacija ka napuštanju zemlje već dve decenije generiše odliv mozgova koji je sve više unapred planirana, proaktivna akcija još u ranoj mladosti, a sve manje brza reakcija na tražnju za takvom radnom snagom u inostranstvu. Gubitak usled ovog odliva je višeznačan. Najčešće se računa sa izgubljenim prinosom društvenog proizvoda dok je, kako se to već pokazuje, najveći gubitak slabljenje orijentacije ka modernizaciji zemlje. Mlađe generacije ne prihvataju život na razvojnoj periferiji koju napuštaju u potrazi koliko za boljim materijalnim mogućnostima bar toliko i radi stavljanja na probu svojih kreativnih potencijala. Jer, šta bi postigli Nikola Tesla i Mihajlo Pupin – dva velikana iz pretprošlog i prošlog veka koje još uvek uzimamo za paradigmu našeg nacionalnog talenta – da nisu podneli svu gorčinu napuštanja rodnog kraja u potrazi za uslovima i prilikama tako neophodnih njihovim kreativnim potencijalima? Niska kompetentnost političke elite koja, praktično, svu svoju političku moć iscrpljuje u borbi za vlast i privilegije i demonstrira nadmoć beneficija koje se stiču političkim karijerama u odnosu na koristi koje stiče bilo koja razvoju posvećena profesija. Gotovo nulti kapaciteti za nacionalni koncenzus u vezi razvoja društva. Duboko, endemski, sukobljeno društvo u Srbiji, ima isključivo autoritarno iskustvo u


_____________________________________________________________________

13

kontroli tih sukobljenosti dok je sa drugačijim, demokratskim iskustvima, deficitarno. Pozivi za prosvećenim diktaturama, koji se mogu čuti u Srbiji, su ideje koje su bar nekoliko vekova zakasnile jer danas nemaju gotovo nikakvu razvojnu snagu. Sa ovim u vezi, od velikog značaja za razumevanje puta razvoja Srbije su nalazi jedne studije razvojnih opcija Evropske unije /3/ koja pokazuje da su razvono najefikasnije one članice Evropske unije koje su, u pravom smislu reči, društva koncenzusa. Opšta, duboko ukorenjena korupcija, visoka kriminalizacija i cvetanje neproduktivnih i distribucionih koalicija. Ove faktore vidimo kao ograničavače razvoja jer generišu (a) kratak horizont odlučivanja – sklonost ka potrošnji danas je veća od sklonosti ka ulaganju za budućnost, (b) nizak nivo poverenja u dogoročnu kooperaciju i (c) nagradu za prevaru. U uslovima korupcije, kriminala i disributivnih koalicija sklonost ka razvoju radikalno opada vukući sobom smanjenje sklonosti ka znanju, razvojnim kompetentnostima, posvećenosti, razvoju uzajamnog poverenja itsl.

6. Da li postoji mogući put Srbije od periferije ka središtu Evropske unije?

Najjednostavnije rečeno: da, to je ulazak Srbije u Evropsku uniju. Sledi

argumentacija za ovu tvrdnju. Socio-ekonomski, institucionalni i drugi sistemi u Srbiji su, za duži vremenski

period, zarobljeni jednim opštim atraktorom koji je sublimat i sinteza dugih istorijskih procesa, kulturne pozadine, vrednosnog sistema, ratnih stradalništva tokom 20. veka, neadekvatnih razvojnih politika itd. Dosadašnji pokušaji napuštanja evropske razvojne periferije su imali kratkotrajuće efekte, što će reći da je u pitanju veoma snažan atraktor. Stoga je uglavljivanje na periferiji znatno lakše prihvatano od njenog napuštanja. Zamena takvog atraktora onim koji bi vukao Srbiju ka središtu Evropske unije uslovljena je velikim investicijama i radikalnim rastom produktivnosti, konkurentnosti, izvoza, opšteg nivoa obrazovanja i profesionalnosti u svim poslovima. Metaforično ali i bukvalno rečeno, nastanak takvog atraktora zahteva unošenje veoma velike neg-entropije, ekonomske i svakojake druge kojih nema u potrebnoj meri unutar zemlje. Direktne strane investicije, o kojima se sada veoma govori, nisu u svemu ta nova neg-entropija jer je reč o samo jednoj dimenziji te neg-entropije, investicionom kapitalu. Direktne strane investicije znatno lakše dolaze u zemlje članice EU baš stoga što one imaju i druge komponente onoga što smo ovde nazvali neg-entropija. Strategija razvoja EU, pored meta cilja koji glasi, “postati u celom svetu najkonkurentnija i dinamična ekonomija zasnovana na znanju”, ima za dodatni cilj “ekonomsku konvergenciju između zemalja članica kojom bi se korigovale ekonomske neravnoteže unutar EU”. Ovaj cilj je ključni kriterijum za alokaciju sredstava Strukturnog i Kohezionog fonda. Sredstva iz ovih fondova, namenjena zemljama


_____________________________________________________________________

14

članicama EU, mogu biti jedan od generatora novog atraktora socio-ekonomskog razvoja Srbije. Razume se, sam ulazak u Ekonomsku uniju i sve njene strukturne i kohezione politike, ne garantuju članicama na periferiji da će periferiju napustiti. Ali, ovo članstvo, bar za sada, ima karakter potrebnog iako nedovoljnog uslova za razvoj u tom smeru. Pristupanje Evropskoj uniji, svakoj zemlji koja se nalazi na evropskoj razvojnoj periferiji je, slikovito rečeno, isto kao selidba porodice iz siromašnog predgrađa ka bogatijem središtu grada, kao prelazak učenika iz odeljenja neuspešnih u odeljenje uspešnih učenika. Ta preseljena porodica, pre nego postane materijalno bogatija, prinuđena je da menja znatan deo svojih navika i ponašanja. Ako na to pristane ona se uspešno integriše u novu sredinu; ako ne prihvati nove navike i pravila ponašanja sledi joj, kad tad, povratak u bivšu sredinu. Učenik koji je napustio odeljenje neuspešnih učenika ima sve šanse da postane dobar učenik u novoj sredini ako prihvati ponašanje koje je za nju karakteristično. Ali, to pretpostavlja odbacivanje često tako privlačnog ponašanja koje i dalje vlada u odeljenju neuspešnih đaka. Stoga, ne uspevaju svi u novoj sredini.

7. Najverovatniji put Srbije i ključne razvojne implikacije tog puta

Srbija će, po svoj prilici, u narednom srednjem roku, politički i razvojno, okolišiti, bez potrebne sposobnosti da se sagledaju ključne razvojne alternative sa njihovim osnovnim i dalekosežnim posledicama i implikacijama. To okolišenje ključnih faktora političkog života i razvoja veoma se ogleda u prepuštanju svega i svačega tržišnim i nazovi tržišnim mehanizmima, bez valjanih tržišnih institucija. Opšte odustajanje od odgovornosti za budućnost, taj vladajući kratak horizont odlučivanja, je jedna od temeljnih tekućih karakteristika društva u Srbiji. Značajan deo uticajne političke i druge elite, eksplicite ili implicite svesni činjenice da se Srbija nalazi na ekonomskoj i drugoj periferiji Evropske unije (sa veoma zanimljivim i nacionalno vrednim izuzecima kao što su uspesi u sportu i nekim granama umetnosti, kvalitet dela ugostiteljskih usluga, kreativna dovitljivost u pribavljanju, razvoju i adaptaciji softvera itd.) napuštanje ove periferije često vidi u priključivanju nekoj drugoj periferiji. Ilustracije radi, kratkotrajući predsednik Skupštine Srbije, neposredno po čudnom izboru koji se ne može objašnjavati nikakvim velikim i teško dokučivim veštinama političke borbe, o političkoj vrlini u toj stvari nema ni primisli, saopštio je političku žal što Srbija već nije postala ruska gubernija. Bez ikakvog pridavanja značaja ovoj izjavi, njeno pravo tumačenje je spontano saopštena politička želja da se jedna periferija napusti, nikako razvojem već “selidbom” u drugu periferiju. Jer, selidbom se ništa ne menja – stara periferija se ne napušta a mesto u novom okruženju ne određuje se nikakvim pristupanjem već činjenicom da je sopstvena razvijenost već pripadala i periferiji tog novog referentnog okruženja iako je ono manje zahtevno od,


_____________________________________________________________________

15

na primer, evropskog. Nerazvijenost se ne napušta promenom referentnog sistema iako je sam koncept razvijenosti “prepun” relativnosti. Baš kao što bolestan čovek ostaje sa boljkama koje ima bilo gde da se nalazi; među zdravim ljudima ili u bolnici. Nacionalna zabavljenost ovakvim izjavama, odnosno politikama koje su iza njih, upućuje na zaključak da će Srbija – kratko ili dugo čekala na ulazak u Evropsku uniju, ušla ili ne u ovu integraciju - tokom narednog srednjeročnog perioda udaljiti sebe na periferiji kojom smo se bavili u ovom radu i otežati, dolazećim generacijama, napuštanje te periferije. Ne stoga što je to sudbinski određeno već stoga što nedostaje potrebne nacionalne odvažnosti, znanja i postojanosti za usmeravanje ka središtu evropske razvijenosti. Svako odlaganje napuštanja periferije dodatno otežava isti posao već u narednom periodu i tako se stvari odvijaju sve dok ne dođe do radikalnog zaokreta ili sasvim konačnog “zakucavanja u periferiju”. Iako je u ovoj stvari svaka zemlja slučaj za sebe, vredni pažnje i kao ugledni razvojni slučajevi mogu poslužiti Singapur, Južna Koreja, Japan, Irska, Baden Virtenberg, Češka, Slovačka, Grčka, Slovenija i, začuđujuće, u novije vreme i male, naftom bogate, Zalivske zemlje. Ove napomene završavamo potsećanjem na navode da na svakoj periferiji ima nečega privlačnog. Pitanje je samo, ko, koliko i čime plaća tu privlačnost i da li oni koji je plaćaju to čine dragovoljno ili su na to od drugih navedeni. Jer, svaka priferija ima svoj vrh, svoju sredinu i svoju periferiju i u njima se veoma različito živi. Zatvorena i razvojno okovana društva sa ovim imaju bogato negativno iskustvo.

Literatura

[1] V. Matejić: Konkurentnost privrede Srbije: dijagnoza tekućeg stanja i strategije za budućnost, Zbornik radova TKR 2003, Udruženje „Tehnologija i društvo“, Beograd, 2004.

[2] V. Matejić: Elementi teorije kooperacije od značaja za razumevanje problema kooperacije u Srbiji, Zbornik radova TKR 2004, Udruženje „Tehnologija i društvo“, Beograd, 2004.

[3] L. Sočan, P. Medica: The European Union in a Global Context – A Developmental Approach, University of Ljubljana, 2006 (research paper).

Obaveze Crne Gore po Sporazumu o stabilizaicji i pridurživanju u dijelu unutrašnjeg tržišta

_____________________________________________________________________

16

Prof. Dr Gordana Đurović, Mr Sonja Ražnatović, Nikola Milović3

OBAVEZE CRNE GORE PO SPORAZUMU O STABILIZACIJI I

PRIDRUŽIVANJU U DIJELU UNUTRAŠNJEG TRŽIŠTA Apstrakt: Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Crne Gore sa EU, koji je parafiran marta ove godine, predstavlja budući ključni ugovorni odnos kojim se preciziraju strateški pravci ekonomskog i ukupnog razvoja zemlje. To je rezultat dinamičnog procesa pregovaranja, kroz koji je jačao i kapacitet crnogorskih institucija za proces pridruživanja, uz postepeno preuzimanje ključnih standarda definisanih u evropskom Acquis-u, posebno onih vezanih za oblast unutrašnjeg tržišta. Ključne riječi: Hronologija procesa evropskih integracija, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju RCG sa EU, proces pregovora, Nacionalni plan za integraciju, unutrašnje tržište, harmonizacija zakonodavstva, jačanje kapaciteta institucija

OBLIGATIONS OF THE MONTENEGRO ACCORDING TO THE SAA IN THE FIELD OF INTERNAL MARKET

Abstract: Montenegrin SAA with EU, initialed on March this year, represents future main contractual relation which defines strategic roads of economic and global development of the country. It is result of a dynamic negotiation process, through which the capacity of Montenegrin institutions for association process also strenghtened, along with the gradual adopting of key standards defined in European Acquis, especially those relating to the field of internal trade. Key words: Chronology of european integration process, Stabilization and association agreement of the RMNE with EU, negotiation process, National program for integration, Internal market, legislation approximation, strenghthening of institutional capacity.

3 Prof dr G.Djurović, Ekonomski fakultet, Jovana Tomaševića 37, 81 000 Podgorica, Crna Gora;Tel. +382 81 243 945, E-mail: [email protected] ;

mailto:[email protected]


_____________________________________________________________________

17

UVOD

Već u Agendi ekonomskih reformi (2005) Crna Gora je projektovala da će, u srednjoročnoj perspektivi razvoja, njen razvoj dostići »visok stepen usklađenosti domaće legislative, procedura i institucija sa pravnim poretkom EU na strateškom putu pridruživanja Evropskoj uniji. Stepen otvorenosti, nivo liberalizacije, i nivo konkurentnosti ekonomskih sektora u Crnoj Gori koji omogućava postepenu integraciju u jedinstveno tržište EU«. Na osnovu referenduma održanog 21 maja 2006.g., Crna Gora je postala nezavisna država i preuzela odgovornost za svoj politički, bezbjedonosni i ekonomski sistem. Skupština RCG je 3. juna 2006. donijela Odluku o proglašenju nezavisnosti Republike Crne Gore kojom je utvrđeno da se svi zakoni donešeni u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora nastavljaju primjenjivati u Crnoj Gori. Takođe, Crna Gora je prihvatila sve međunarodne obaveze koje proizilaze iz međunarodnih ugovora koje je potpisala državna zajednica SiCG. Crna Gora je preuzela punu odgovornost za sprovođenje zakona iz oblasti odbrane, tehničkih standarda i intelektualne svojine, i razvoj institucionalnih kapaciteta za ove oblasti. 1. Evropske integracije Crne Gore 1.1 Kratka hronologija ključnih događaja Dinamika uspostavljanja odnosa sa EU datira još od druge polovine šezdesetih godina i najjednostavnije se može prikazati kratkom hronologijom ključnih događaja: • 2.12.1967. zaključivanje Deklaracije o odnosima – prvi politički akt Zajednice sa nekom

državom socijalističkog uredjenja, koji uredjuje političke postavke budućeg odnosa SFRJ u okviru evropske regionalne integracije; utvrdjivanje okvira za modalitete budućih ekonomskih odnosa

• 1970 i 1973 – prvi trgovinski sporazumi SFRJ-EEZ, status najvećeg povlašćenja sa recipročnim koncesijama

• 2.april 1980 – sporazum o saradnji SFRJ i EEZ; sticanje preferencijalnog statusa; otvaranje brojnih mogućnosti za ekonomsku saradnju izmedju ugovornih partnera;Regulacija robne razmjene, finansijske i industrijske saradnje, poljoprivrede, saobraćaja, turizma, naučno-tehničke saradnje, kao i saradnje u socijalnoj oblasti; bilo je predvidjeno postepeno ukidanje carina i kvantitativnih ograničenja za odredjene robe, u tri faze; osniva se Mješoviti savjet za saradnju koji ima pravo da donosi odluke obavezujuće za strane ugovornice

• 1980 potpisan i poseban sporazum sa ECSC o specifičnim zahtjevima u oblasti proizvodnje i trgovine u crnoj metalurgiji /plan za dinamičnu liberalizaciju/

• Već od 1.jula 1971.g. SFRJ je postala korisnik Opšte šeme preferencijala, instrumenta trgovinske politike EEZ /carinske povlastice, preferencijali, EEZ daje prema zemlji korisnici preferencijala za različite robe/


_____________________________________________________________________

18

• Ovi sporazumi doveli su do snažnog rasta trgovinske saradnje sa zemljama EEZ tokom osamdesetih / 1/3 uvoza i izvoza SFRJ/

• Na bazi Sporazuma iz 1980. potpisuju se dva protokola o finansijskoj saradnji – učešće Zajednice u finansiranju projekata u SFRJ od obostranog ekonomskog interesa; sredstva je obezbjedjivala EIB iz svojih zajmova /projekti infrastrukture/; Prvi protokol stupio na snagu 1982; Drugi finansijski protokol stupio na snagu tek 1988; Treći protokol o finansijskoj saradnji potpisan je 1991 i nije nikad stupio na snagu

• 17.12.1990. potpisan je i okvirni sporazum PHARE izmedju SFRJ i EC, kojim se medjusobna saradnja proširuje i na oblast pomoći za socijalne i ekonomske reforme korišćenjem finansijske i tehničke podrške

• SFRJ se početkom devedesetih snažno institucionalno i finansijski vezuje za Evropsku zajednicu

• Odluka Savjeta EC o uvodjenju sankcija SFRJ usvojena je 8.11.1991.g., a odluka o jednostranom otkazu Sporazuma o saradnji 25.11.1991.g. Medjutim, ostale republike bivše SFRJ proglašavaju se ubrzo kooperativnim i izuzimaju se iz ovih mjera, sa njima je nastavljena saradnja i odobravanje daljih trgovinskih koncesija, u skladu sa Sporazumom o saradnji

• SRJ 27.4.1992 • Odluka o suspenziji sankcija EZ donijeta je 4.12.1995.g. • Juna 1996 prva posjeta Predsjednika EK, g-dina Žaka Santera i predsjedavajućeg Savjeta

ministara g-dina Lamberta Dinija SRJ • Vlada SRJ usvaja prvi Program rada na harmonizaciji jugoslovenskog pravnog sistema

sa pravnim sistem unije, maja 1995 • 10.jun 1999 – Pakt stabilnosti • Proces stabilizacije i pridruživanja – “evropska perspektiva zemalja ZB”, zemlje regiona

dobijaju “status potencijalnog kandidata” • Romano Prodi, predsjednik EK u Beogradu u 25.novembra 2000.g., potpisivanje Okvirnog

sporazuma EU-SRJ, kojim je omogućena realizacija finansijske pomoći EU • ATM - Autonomne trgovinske povlastice EU prema SRJ – 18.9.2000, preferencijalni

tretman za izvoz najvećeg dijela industrijskih i poljprivrednih proizvoda na tržište EU, bez carina (ne i za meso, ribu, vino, tekstil); ATM produžene do 2010;

• Uključivanje SRJ u sistem bilateralnih sporazuma o slobodnoj trgovini sa Regionom /Pakt stabilnosti/

• Učešće na Zagrebačkom samitu, novembra 2000.g. Delegacije SRJ • 22.12.2000.g. Formirana Konsultativna radna grupa (CTF), pet sastanaka sa EU od juna

2001.g. do jula 2002.g. – zajedničke preporuke • Aprila 2002.g. Prvi izvještaj o stabilizaciji i pridruživanju zemalja ZB – uključena SRJ

(uvedeni kao redovni godišnji izvještaji za naredni period, od 2004.g. objavljuju se početkom novembra svake godine)

• Redovni sastanci Konsultativne radne grupe, a od 2003.g. Unaprijedjenog stalnog dijaloga sa EU (Enhanced Permanent Dialogue – EPD)

• 6.februara 2003 – Ustavna povelja SCG (na bazi tzv. Beogradskog sporazuma od 14.marta 2002)

• 10.oktobar 2004.g. – Savjet ministara EU usvaja model Dvostrukog kolosjeka za ekonomske integracije država članica Državne zajednice SCG


_____________________________________________________________________

19

• 25.aprila 2005.g. – Savjet ministara EU usvaja Studiju izvodljivosti – procjena o spremnosti SCG da otpočne process priprema za pregovore o Sporazumu o stabiizaciji I pridruživanju sa EU4

1. 2 Pregovori o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju Vlada RCG je, 16. juna 2005.g., formirala Pregovarački tim sastavljen od ministara čiji resori (ekonomski odnosi sa inostranstvom i evropske intergacije, inostrani poslovi, ekonomija, finansije i poljoprivreda, šumarstvo i vodoprivreda) su ključni za proces pregovaranja i sprovodjenje odredaba SSP. Pored toga u cilju što bolje koordinacije procesa pregovaranja i pružanja stručne podrške Pregovaračkom timu, formirano je šest medjuresorskih radnih grupa, i to za sljedeća poglavlja Sporazuma: (1) Preambula, opšta načela, politički dijalog, institucionalne, prelazne i završne odredbe; (2) Poljoprivreda i ribarstvo; (3) Slobodno kretanje roba; (4) Slobodno kretanje ljudi, usluga i kapitala; (5) Finansijska saradnja i ostale politike saradnje i (6) Usklađivanje zakonodavstva. Sve radne grupe bile su otvorene, da, po procjeni Koordinatora radne grupe, u njihov rad budu uključeni i lokalni eksperti iz civilnog društva. U toku septembra 2005 godine, radne grupe su završile rad na pregovaračkim pozicijama Crne Gore, čime je pripremljena Pregovaračka plarforma. Na taj način stvoreni su neophodni preduslovi za otpočinjanje pregovaračkog procesa o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Svečani početak procesa pregovora otvoren je 10. oktobra u Beogradu, prilikom posjete Komesara za proširenje Oli Rena. Pregovori o stabilizaciji i pridruživanju odvijali su se kontinuirano, prije i nakon obnove crnogorske državnosti. Crnogorska delegacija je uspješno pregovarala i ispunjavala sve preuzete obaveze po pitanju redovnog izvještavanja i priprema pojedinačnih prijedloga za pojedine djelove Sporazuma, koji su već, po modelu dvostrukog kolosijeka, zapravo počeli da egzistiraju kao dva zasebna nacrta sporazuma.

Tabela 1: CRNA GORA -HRONOLOGIJA PREGOVORA O SSP SA EU 7. 11.2005. Beograd

Prva zvanična runda - Pregovarano je o preambuli i sledećim glavama SSP : opšti principi, politički dijalog, regionalna saradnja, politike saradnje.

20. i 21. 12.2005. Beograd

Prva tehnička runda – pregovarano je o glavi IV – slobodno kretanje roba (poglavlje I – industrijski proizvodi, poglavlje II – poljoprivreda i ribastvo i poglavlje III – zajedničke odredbe ) i o glavi VIII – politike saradnje

25. 1.2006.

Video konferencija posvećena pripremama za drugu rundu tehničkih pregovora. (Podgorica-Brisel)

22. i 23. 02.2006

Druga tehnička runda – Pregovorima su bili posvećeni Glavi V – kretanje radnika, osnivanje privrednih

4 Djurovic G., »European Integration of Montenegro«, paper on International Conference: 50 years of the Treaties of Rome and future of the Western Balkans, KAS Fondation, Direcotrat for European Integration, Government of the BiH, Sarajevo, April 13, 2007, p. 2-4;


_____________________________________________________________________

20

Beograd. društava , pružanje usluga, kapital, Glavi VI – harmonizacija zakonodavstva, Glavi IV – slobodno kretanje roba, kao i Glavi VIII – politike saradnje.

5. 04.2006. Beograd

Druga zvanična runda – Rekapitulacija prethodnih rundi pregovora, a zatim je pregovarano o Glavi V –

poglavlje o kretanju radnika i Glava X – institucionalne, opšte i završne odredbe (osim čl. 123-130)

25./6.4.‘06 Brisel,Tehničke konsultacije oko ekonomskog dijela Sporazuma i aneksa 2. 06. 2006. Podgorica

Tehničke konsultacije o proceduri za dobijanje novog pregovaračkog mandata nakon proglašenja nezavisnosti (rad na nacrtu teksta SSP)

24. 07.2006 NOVA PREGOVARAČKA DIREKTIVA ZA PREGOVORE O SSP EU - RCG 26. 09.2006. Podgorica

Treća zvanična runda –bIzvršena je rekapitulacija prethodnih rundi pregovora a zatim je pregovarano o GLAVI VII – Pravda, sloboda i bezbjednost i GLAVA X - institucionalne, opšte i završne odredbe (članovi 123-130 ). Treća tehnička runda – Pregovori o tekstu SSP u glavama IV, V, VI i VIII, kao i o koncesijama na industrijske i poljoprivredne proizvode.

19..10. ’06 Brisel:Tehničke konsultacije o kapacietu carinske službe i o pregovorima o poljoprivredi 8. 11.2006. Podgorica

Četvrta tehnička runda – Pregovori o tranzicionim periodima u tekstu SSP, potvrda protokola i aneksa,

administrativni kapaciteti, pristup međunarodnim organizacijama i konvencijama. 1. 12. 2006. Podgorica

Peta tehnička runda – Završni pregovori o tekstu SPP, uzajamnim koncesijama i protokolima – tehničko zaključenje pregovora

14.12.2006-12.3.2007

Brisel:Sastanci Komiteta za Zapadni Balkan o saglasnosti država članica na predlog SSP sa Crnom Gorom (COWEB)

15.3.2007 Podgorica - PARAFIRANJE SSP

15.10.2007 POTPISIVANJE SSP OČEKUJE SE NA SASTANKU SAVJETA MINISTARA EU U LUKSEMBURGU

Izvor: Sedmi kvartalni izvještaj za Parlament RCG o aktivnostima Vlade RCG u oblasti procesa stabilizacije Pridruživanja, Sekretarijat za evropske integracije, Maj 2007; Kao što se vidi iz prethodnog hronološkog pregleda procesa pregovora o crnogorskom Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, može se zaključiti da je broj uspješno realizovanih aktivnosti značajan5, te da je Crna Gora pokazala da je institucionalno spremna za narednu fazu procesa evropskih integracija – buduću implementaciju sporazuma. Konačno, 15. marta 2007. godine, uz saglasnost svih 27 zemalja članica Evropske unije, parafiran je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Crne Gore i EU, čime se završava prva, za Crnu Goru najrizičnija i najteža faza procesa integracija, i otvara nova etapa u procesu afirmacije države Crne Gore i njene evropske perspektive. Očekuje se da Privremeni SSP stupi na snagu do 1.januara 2008.godine. 5 Aprila 2006. godine, uoči referenduma, Vlada RCG je usvojila i „Deklaraciju o dinamiziranju procesa evropskih integracija“(www.vlada.cg.yu), još jednom ističući svoju čvrstu opredijeljenost za pridruživanje EU kao strateški okvir svog budućeg razvoja. Koordinirane aktivnosti za afirmaciju evropskog puta Crne Gore potpuno su se integrisale sa projektom obnove crnogorske državnosti i doprinijele snazi političke ideje.

http://www.vlada.cg.yu/


_____________________________________________________________________

21

2. Nacionalni program za integraciju Nacionalni program za integraciju (NPI), koji će Crna Gora pripremiti do marta 2007.godine, biće ključni razvojni dokument Vlade u godinama koje slijede. On će služiti ne samo kao sredstvo koordinacije reformi na putu ka EU i osnova za izradu godišnjih planova rada Vlade, već i kao transparentna i dobro pripremljena informacija o planiranim reformama, namijenjena Evropskoj komisiji i Državama članicama EU sa jedne, i crnogorskom društvu sa druge strane. Nacionalni program za integraciju će obuhvatiti period 2008-12.godine, u kom će se definisati ključne reforme neophodne da bi Crna Gora bila unutrašnje spremna da preuzme obaveze koje proizilaze iz članstva u EU do kraja 2012.godine. Aprila 2007. godine Vlada RCG definisala je nove organizacione strukture koje će pratiti implementaciju budućeg SSP sa EU – Komisiju za evropske integracije, Kolegijum za evropske integracije i 7 Grupa za evropske integracije. Vladin tim imaće podršku medjunarodnih razvojnih partnera, lokalnih partnera, kao i značajnu tehničku pomoć za informatičku podršku cijelom procesu i koordinaciju procesa prevodjenja, koja podrazumijeva rad u programskim paketima EU (PROGRES EDITOR za baze podataka legislative i TRADOS za proces prevodjenja).

TEHNIČKA POMOĆSTRUČNA POMOĆ

Potpredsjednik Vladeza evropske integracije

CG MISIJA U BRISELU

SEIKOMISIJA ZA EVROPSKE

INTEGRACIJE

RUKOVODIOCI GRUPA

GRUPE (PODODBORI)

MINISTARSTVA

ObukaIT

Prevođenje

LOKALNI PARTNERICBCG, fakulteti, poslovna udruženja, sindikati, NVO ...

MIP

V L A D A

Kolegijum zaza evropske integracije

P A R L A M E N T R C GParlamentarni odbor za medj.saradnju i evropske

integracije

SAVJET ZA EVROPSKE

INTEGRACIJE

Međunarodnii

domaćirazvojnipartneri

MREŽA ZA EVROPSKE INTEGRACIJE U CRNOJ GORI

EKSPERTSKA POMOĆ

Istovremeno, formirane strukture za koordinaciju procesa evropskih integracija biće osnova za participaciju i u zajedničkim privremenim tijelima koje


_____________________________________________________________________

22

će Crna Gora oformiti sa predstavnicima EU, radi praćenja implementacije Sporazuma6.

SAVJET ZA STABILIZACIJU I PRIDRUŽIVANJE

ODBOR ZA STABILIZACIJU I PRIDRUŽIVANJE

-Opis posla (dužnosti) i način funkcionisanja Odbora odredjuje se Poslovnikom Savjeta za SP-Odbor priprema sastanke Savjeta za SP-Najkasnije u roku od 12 mjeseci od stupanja na snagu Interima osniva neophodne pododbora radi adekvatne iimplementacije SSP

-Predstavnici Savjeta EU•Predstavnici EK

•Predstavnici Vlade RCG

•Članovi Vlade RCG•Članovi Savjeta EU•Članovi EK-Sastaje se u redovnim razmacima i kada to okolnosti zahtijevaju-Razmatra sva važna pitanja oko implementacije SSP-donosi odluke i preporuke-EIB posmatrač (po potrebi)-Donosi Poslovnik o radu-Naizmjenično predsjedavanje

11

-Donosi Poslovnik-Naizmjenično predsjedavanje-Razmjenjuje mišljenja o implementaciji SSP

2 3 4 5 6 7

PARLAMENTARNI ODBOR ZA STABILIZACIJU I PRIDRUŽIVANJE

• Poslanici Parlamenta EU Poslanici Parlamenta RCG

KONSULTATIVNI / PARTICIPATIVNI PROCES U CRNOJ GORIREDOVNE KOMUNIKACIJE ČLANOVA SAVJETA ZA SSP, ODBORA ZA SSP I PODODBORA SA PREDSTAVNICIMA

PARLAMENTA, BIZNIS ASOCIJACIJA, SINDIKATA, VISOKOOBRAZOVNIH INSTITUCIJA , CIVILNOG DRUŠTVA , LOKALNIH EKSPERATA I MEDJUNARODNIH RAZVOJNIH PARTNERA

PODODBORI

INSTITUCIONALNI MEHANIZMI ZA PRAĆENJE IMPLEMENTACIJE SSP

3. Obaveze RCG u dijelu unutrašnjeg tržišta Kad je riječ o obavezama preuzetim u ovoj oblasti, a u skladu sa preporukama iz Evropskog partnerstva7 i obavezama po SSP, Crna Gora je kao svoje kratkoročne prioritete definisala više oblasti vezane za slobodan protok roba, usluga, rada i kapitala. U kontekstu ovog rada stavićemo akcenat samo na one oblasti unutrašnjeg tržišta gdje je bilo potrebno uspostaviti nove institucionalne strukture. A. Uspostavljanje zakonskog i institucionalnog uređenja u oblasti standardizacije, nadzora nad tržištem, sertifikacije, metrologije, akreditacije u saglasnosti sa Acquis communautaire Evropskih zajednica, kako bi se stvorili uslovi koji pogoduju trgovini, postepeno usvajanje evropskih standarda u ovim oblastima, uz jačanje kapacieteta novoosnovnanih institucija. ◘ Što se tiče tehničkih propisa, kao najvažniji zadatak se nameće preispitivanje postojećeg/usvajanje novog Zakona o tehničkim propisima i ocjenjivanju usaglašenosti proizvoda sa propisanim zahtjevima, formiranje registra tehničkih

6 Informacija o aktivnostima na pripremi NPI, Sekretarijat za evropske integracije, Vlada RCG, jun 2007; 7 Akcioni plan za implementaciju preporuka iz Evropskog partnerstva - Vlada RCG, 17. maj 2007.


_____________________________________________________________________

23

propisa EU (oko 1000) i tehničkih propisa Crne Gore (oko 400) i obaveznih tehničkih standarda (oko 8000). ◘ U oblasti standardizacije, obzirom da je u aprilu 2007. godine usvojena Odluka o osnivanju Instituta za standardizaciju Crne Gore (Sl. list RCG br. 21/07) i da je time institucionalni okvir u ovom dijelu zaokružen, prioritet Vlade Crne Gore je sada usvajanje novog Zakona o standardizaciji i iniciranje postupka učlanjenja u međunarodne i evropske organizacije za standardizaciju. ◘ Kad je riječ o metrologiji, Vlada je kao svoj primarni cilj definisala usvajanje novog Zakona o metrologiji i usvajanje svih odgovarajućih podzakonskih akata, njihovo usaglašavanje sa evropskim direktivama, kao i izrada nacionalne metrološke strategije. Što se se tiče obaveze osnivanja nacionalne institucije za metrologiju, Vlada Republike Crne Gore je u septembru 2006. godine osnovala Zavod za metrologiju (Sl. list RCG 60/06), i u narednom periodu biće potrebno uložiti napore u unapređenje njegovih kapaciteta. ◘ Što se tiče sistema ocjene usaglašenosti, obzirom da je u aprilu 2007. godine Vlada RCG usvojila Odluku o osnivanju Akreditacionog tijela Crne Gore (Sl. list RCG br. 21/07), najvažniji među narednim potezima Vlade su jačanje kapaciteta ove institucije, jačanje kapaciteta novog Zavoda o akreditaciju, kao i izrada elaborata o najpogodnijem modelu za uspostavljanje sistema akreditacije u RCG. U srednjem roku neophodna je potpuna harmonizacija tehničkog zakonodavstva sa zahtjevima EU; Sticanje prava Instituta za standardizaciju Crne Gore na status pridruženog člana CEN-a i punopravnog člana CENELEC-a; Dalje aktivnosti na jačanju kapaciteta Akreditacionog tijela Crne Gore, kao i mreže tijela za ocjenu usaglašenosti; Revizija Zakona o metrologiji; kao i učešće u radu međunarodnih metroloških institucija i uključivanje u njihovo aktivno članstvo. B. Obaveze u oblasti carinske i poreske politike – neophodna revizija zakonskih propisa i jačanje kapacieta institucija u oblasti carinske i poreske politike izvršena je u okviru priprema za implementaciju SSP i bila je predmet posebne misije EK – Direktorata za carine i poreze u februaru 2007 (Zakon o carinskoj tarifi usvojen je marta 2007, a Izmjene i dopune Carinskog zakona još oktobra 2006). C. Politika konkurencije i državna pomoć - donijeti zakoni i osnovana Uprava za zaštitu konkurencije, kao nezavisno operativno tijelo. D. Javne nabavke – Donijet novi Zakon o javnim nabavkama i osnovana Direkcija za javne nabavke. E. Intelektualna svojina – regulisano članstvo u WIPO, pristupilo se svim medjunarodnim konvencijama u ovoj oblasti, osnovan Zavod za intelektualnu svojinu RCG u julu 2007. Slijedi revizija svih zakonskih propisa u ovoj oblasti i potpisivanje bilateralnog sporazuma sa Republikom Srbijom u ovoj oblasti na nivou resornih ministarstava, kao i sporazuma o saradnji sa Zavodom za intelektualnu svojinu RS. F. Privredno pravo – amandmanima na Zakon o privrednim društvima, Zakon o spoljnoj trgovini i Zakon o slobodnim zonama, ispunjavaju se svi neophodni


_____________________________________________________________________

24

preduslovi za pristupanje RCG u WTO, što je integralni dio procesa pristupanja EU. Omogućen slobodan pristup tržištu stranim licima u velikom broju sektora usluga i pravo osnivanja preduzeća. 4. Zaključak Evropska agenda za Crnu Goru bazira se na jasno definisanom putu evropskih integracija koji građanima Crne Gore treba da omogući stabilne političke i dobre ekonomske, razvojne perspektive: da kao politički stabilna država učestvuje u bezbjedonosnim integracijama, kakvo je Partnerastvo za mir, a da kao ekonomski stabilna, investiciono atraktivna i razvojno perspektivna država, u svoju ekonomiju, paralelno sa procesom pridruživanja EU, privuče što veći priliv novih investicija, podstičući na taj način snažniju ekonomsku saradnju sa zemljama EU i zemljama regiona koje su u procesu pridruživanja EU, što sve zajedno vodi otvaranju novih radnih mjesta i rastu BDP. Proces pridruživanja EU treba da omogući da se ekonomske reforme odvijaju brže, prema dinamici datoj u NPI, istovremeno garantujući Crnoj Gori, danas nezavisnoj i međunarodno priznatoj najmladjoj evropskoj državi, da na tom putu očuva svoj identitet i svoju posebnost. SSP Crne Gore i EU predstavlja ključni ugovorni odnos kojim se preciziraju pravci budućeg ekonomskog i ukupnog razvoja zemlje. Implementacija svih preuzetih obaveza po Sporazumu, stvara i preduslove da Crna Gora ubrzo podnese zahtjev za sticanje statusa zemlje kandidata za punopravno članstvo u EU. Što se tiče obaveza u dijelu unutrašnjeg tržišta, Crna Gora će u narednom periodu najviše pažnje morati da posveti uspostavljanju institucionalnog i zakonskog okvira u skladu sa evropskim Acquis-om posebno u oblastima u kojima je tek po sticanju nezavisnosti preuzela potpuno vodjenje politike (tehnički propisi, intelektualna svojina, pun kapaciet Ministarstva za ekonomski razvoj i Ministarstva inostranih poslova), kao i jačanje mreže za koordinaciju procesa evropskih integracija u Vladi RCG, ali i u Parlamentu, lokalnoj samoupravi i naučnim i obrazovnim institucijama. Literatura [1] Djurovic G., »European Integration of Montenegro«, paper on International Conference:

50 years of the Treaties of Rome and future of the Western Balkans, KAS Fondation, Directorat for European Integration, Government of the BiH, Sarajevo, April 13, 2007;

[2] Sedmi kvartalni izvještaj za Parlament RCG o aktivnostima Vlade RCG u oblasti procesa stabilizacije i pridruživanja, Sekretarijat za evropske integracije, Vlada RCG, Maj 2007;

[3] Informacija o aktivnostima na pripremi NPI, Sekretarijat za evropske integracije, Vlada RCG, Jun 2007;

[4] Akcioni plan za implementaciju preporuka iz Evropskog partnerstva, Vlada RCG, 17. maj 2007;

Uticaj prošlih istorijskih struktura na pozicioniranje Srbije i Crne Gore u budućoj EU

_____________________________________________________________________

25

Dr Smiljana Đurović

UTICAJ PROŠLIH ISTORIJSKIH STRUKTURA NA POZICIONIRANJE SRBIJE I CRNE GORE U BUDUĆOJ

EVROPSKOJ unijI

Apstrakt: Sa osloncem na istorijske zakonitosti u radu se analiziraju karakteristične istorijske strukture i pojave opšte istorije koje su uticale na različito pozicioniranje istorijskog prostora Srbije i Crne Gore u prošlosti. Većinsko preovladavanje njihovoga mesta na Periferiji i izuzetnost pozicije u Centru, sugeriše da će to zakonito uticati na istoriju Budućnosti. Analizirani su: 1) Civilizacija Lepenskog Vira i Vinčanska kultura, 2) Rimska Imperija, i 3) Evropa od kraja XVIII zaključno sa XX vekom. Posvećena je posebna pažnja analizi istorijskih sila koje su, kao i prirodne osobine, ovaj prostor usmeravale prema Periferiji Istorije. Ključne reči: istorijska zakonitost, istorijske strukture, istorija Budućnosti, Centar, Periferija, Srbija, Crna Gora, Evropska unija, Civilizacija Lepenskog Vira, Rimska Imperija, Evropa.

INFLUENCE OF PAST HISTORICAL STRUCTURES ON POSITIONING OF SERBIA AND MONTENEGRO IN FUTURE

EUROPEAN UNION

Abstract: On the basis of historical regularities, the paper deals with characteristic historical structures and phenomena of world history which influenced different positioning of the historical regions of Serbia and Montenegro in the past. Their predominant position at the Periphery, specificity of their position in the Center, both imply that this will undoubtedly affect the history of Future. The following elements are analyzed in the paper: 1) The Civilization of Lepenski Vir and Culture of Vinča, 2) The Roman Empire, and 3) Europe since the end of XVII century till the end of XX century. Special attention is paid to the analysis of historical forces that, in addition to environmental factors, haves directed this region towards the Periphery of History.

Key words: historical regularities, historical structures, history of the Future, Center, Periphery, Serbia, Montenegro, European Union, Civilization of Lepenski Vir, Roman Empire, Europe.


_____________________________________________________________________

26

Opšta razmatranja Poznavanje istorijskih zakonitosti i determinisanosti koje proizlaze iz njih u stvarnoj istoriji, usko je povezano sa pitanjem spoznaje pozicioniranja Srbije i Crne Gore u budućoj Evropskoj uniji (EU). Pomoću njih se može iščitati i važno pitanje da li će ove istorijske oblasti biti u njoj Centar ili Periferija, što podrazumeva i predviđanje kakav će biti život ljudi informacijske civilizacije u Centru, a kakav na Periferiji unije. EU je za nas još istorija Budućnosti, znači događanje koje je u velikoj meri u sferi futurizma, pošto se nalazimo izvan granica evropskog limesa. Mi smo još oni „Varvari“8 koji se pokušavaju popeti na rimski limes, a da ne znamo, kao što ni oni nisu znali sasvim tačno, šta nas tamo čeka. Mi samo, kao i oni što su, zamišljamo da ćemo iza tih zidina biti bezbedniji, i da ćemo biti bogatiji. Kako ćemo to ostvariti, i u kojoj meri, teško da o tome razmišljamo ozbiljno, jer se na ulazak u EU posmatra sa mesijanskih pozicija. Istorija Budućnosti nije bila uvek izvesna u pogledu napretka. Poznato je, na primer, da je Seoba naroda („Varvari“) porušila rimski limes, i ne samo njega, nego i razorila i preplavila moćnu Rimsku Imperiju. Teorije koje su verovale u sile progresa, verovale su po N. Berđajevu „da je budućnost uvek savršenija od prošlosti i da se čovečanstvo uzdiže po pravoj liniji ka višim oblicima života“. Ali, po njemu „U svakoj kulturi posle procvata, usložnjavanja i utančavanja, počinju da usahnjuju stvaralačke snage, vene, gasi se, i opada duh. Menja se sav pravac kulture. Ona se upućuje na praktično ostvarenje moći, na praktičnu organizaciju života, u svrhu sve većeg njenog širenja na površini zemlje.“ 9

Dakle, ako hoćemo naučno da sagledamo pitanje koje stoji pred nama, i donesemo racionalne odluke, ne možemo da ne uvažavamo zakonitosti istorije, u koje se ubrajaju i ciklična ponavljanja određenih pojava i procesa, a među njima je i nastanak, uspon i pad velikih imperija i ljudskih civilizacija na ovoj planeti. Na ovo su ukazali mnogi filozofi istorije, ne samo Berđajev. Vrlo je važno zbog toga da sagledamo kada ćemo, i da li ćemo, ući u EU. Može se desiti da stignemo tamo u nevreme. A zato je bitno da razjasnimo da li se današnja EU može smatrati za statičnu istorijsku strukturu sa janso definisanim Centrom i Periferijom. Ovo je važno da ne bi energiju, koja nam je kosmički data, potrošili na unapred izgubljeni poduhvat. Krajnji pesimisti bi kazali da će, da parafraziramo Bibliju, na kraju svet biti prah i pepeo, sav naš život. Cele civilizacije su iščezle u prahu arheoloških slojeva i geoloških slojeva na Zemlji sa stanovišta arheološke nauke. Postoje istorijski slojevi, koji su arheološki

8 „Varvari“ (lat. „Barbarus“) – izraz koji su Rimljani preuzeli od Grka. Označavao je narode koji nisu pripadali helensko-.rimskom krugu i nisu bili podanici Rimaskog Carstva. Ovom izrazu su davali i potcenjivačko i pogrdno značenje u smislu naše reči „divljak“. Izraz je upotrebljavan i za plemena koja su u Seobi naroda napala Rimsku Imperiju, a živela su severno od rimskog limesa u Evropi. 9 N. Berđajev, Smisao istorije, Ogled filozofije čovekove sudbine, Beograd, Dereta, 2001.


_____________________________________________________________________

27

slojevi, ali i oni koji to nisu još. Analogno tome postoje artifakti izvađeni iz arheoloških slojeva, ali postoje i istorijski izvori koji živo korespondiraju sa savremenom civilizacijom, iako su poreklom iz već vremenom zatrpanih slojeva Prošlosti. Kada je u pitanju iskustvo istorijskog prostora današnje Srbije i Crne Gore sa Centrom i Periferijom, kao staništima za život, u izboru ili prisili Istorije, izabrali smo, u složenoj analizi koju smo izvršili, nekoliko najkarakterističnijih istorijskih slojeva. Karakteristični istorijski slojevi 1) Civilizacija Lepenskog Vira, mezolitska kultura Podunavske civilizacije sedmog i šestog milenijuma pre nove ere, možda po svojim karakteristikama jedina u prošlosti može da se izdvoji na prostoru Srbije i Crne Gore kao Centar. To je oblast sadašnje severo-istočne Srbije, odnosno područje donjeg Podunavlja. Artifakti arheološkog nalazišta u Lepenskom Viru, koje je otkrio arheolog Dragoslav Srejović, daju elemente za identifikovanje ovoga naselja kao centra tadašnje Podunavske civilizacije. Kada je 1965. godine Srejović započeo iskopavanja na niskoj dunavskoj terasi pokraj Lepenskog Vira, po njegovom iskazu „u tom trenutku niko nije ni slutio da je ovo mesto koje se nalazi u bespuću Đerdapa, nekad bilo i središte jedne od najsloženijih i najblistavijih kultura praistorije“. Otkriveni spomenici su iznenadili ceo svet. Nađeno je sedam velikih, sukcesivno podizanih naselja ribolovaca, lovaca i sakupljača hrane. Nadjene su alatke od kamena, brojna planski gradjena staništa, grobovi koji dokumentuju čudne pogrebne rituale, raznovrstan nakit,pločice sa urezanim znacima sličnim pismu i monumentalne skulpture od kamena.10

Od svih spomenika najneobičnije i najzagonetnije su skulpture od džinovkih oblutakana kojima su najčešće modelovane ribolike ljudske glave, ribe, jeleni ili zagonetne arabeske. Ove skulpture su postavljene iz generacje u generaciju uz kućna ognjišta, i bile su za sve članove zajednice najveća svetinja. One su im otkrivale po Srejoviću velike istine o svetu i odredjivale ponašanje u svakodnevnom životu. “Preko oblutaka koji nestaju i žive u velikoj reci kraj naselja svi članovi zajednice povezuju se, za života i posle smrti, sa osnovnim i večitim elementima svoje životne sredine-sa vodom i kamenom. Postavljanjem oblutaka uz ognjište ovim elementima je pridružena i vatra, a preko nje – toplota i svetlost Sunca. Glavni motivi koji se prikazuju na oblucima svakako su i osnovni sadržaji mita. Verovatno se mislilo da se iz oblutaka, kao iz velikog preiskonskog jajeta, radja sve što živi, na prvom mestu ribolika bića (praroditelji ljudskog roda) i životinje koje se najčešće love (riba, jelen)“.

10 D. Srejović, Kultura Lepenskog Vira, Lepenski Vir, Beograd, Narodni muzej Beograda, 1982., str. 7.


_____________________________________________________________________

28

Slika 1: Rasprostiranje civilizacije Lepenskog Vira

U svetilištima Lepenskog Vira je tako ponikla jedna od najsloženijih religija praistorije i najstarija monumentalna skulptura Evrope.11 Artifake sa pisanim znacima, nađene u Lepenskom Viru, dešifrovao je prof. Radivoje Pešić12 kao vinčansko pismo koje pripada tzv. Vinčanaskoj kulturi, čiji tragovi nisu samo nadjeni u Đerdapu, nego i u Vinči kod Beograda, naselju Banjica u Beogradu, ali i na Kosovu (Predionica, Valač i dr.), koji su nazvani „kosovskom varijantom Vinčanske kulture“.13 Vinča i Banjica su prema oceni prof. Pešića najstariji poznati centri svetske pismenosti.14

Italijan Đakomo Điraldi smatra da je Pešićevo otkriće u vezi sa analizom vinčanskog pisma revolucionarno, jer je on otkrio da je u upotrebi stanovnika koji su živeli u Podunavlju izmedju sedam i šest hiljada godina pre nove ere, postojalo već pismo i to alfabetsko. Ono je preko Feničana i Grka stiglo na Kipar, Krit, Mikenu, ali ono sasvim odgovara i etrurskom pismu, koje su prema Pešiću Etrurci doneli kopnenim putem kad su se naselili u današnju Italiju oko hiljadite godine pre naše ere, već kasno u odnosu na svoje pretke čije su pismo doneli sa sobom. Pitanje etnogeneze Etruraca, kao i problem vinčanskog pisma Pešić je ispitivao sa stanovišta „velikog

11 Isto, str. 14. U izdanju Srpske književne zadruge iz Beograda Srejović je 1969. godine objavio posebnu knjigu Lepenski Vir. 12 R. Pešić, Vinčansko pismo i drugi gramatološki ogledi, Biblioteka „Tragom Slovena“, knj. I, Beograd, Pešić i sinovi, Stručna knjiga, 2003. 13 A. Bulatović, Nalazi Vinčanske kulture sa Fafosa i Valača, The Finds of the Vinča Culture from the Fafos and Valač sites, Vranje, Narodni muzej, 2003. 14 R. Pešić, n.d., str. 22.


_____________________________________________________________________

29

problema nastanka i razvoja indoevropske prazajednice, tog jezičkog stabla kome pripadaju i čijim derivatima govore ljudi svih kontinenata.“15

2) Istorijska struktura Rimske Imperije u vreme njenog najvećeg uspona za vreme Augusta (Julije Cezar August Oktavijan, 63 pre n.e. – l4.n.e.) najbolje ilustruje pozicioniranje prostora sadašnje Srbije i Crne Gore kao klasičnih oblasti Periferije. To je i vreme u prošlosti kada ove oblasti dobijaju puni legitimitet onoga što podrazumeva periferiju u državi, odnosno provinciju u Rimskom carstvu. One su i zavnično delovi rimskih provincija, carskih i senatskih, ustanovljenih administrativnom organizacijom Carstva.16

Razvivši se od seoskog naselja u moćno carstvo, Rimska imperija u vreme cara Trajana (98 .-117 n.e.) obuhvata veliko područje Sredozemlja, od Hispanije do Armenije, i od Britanije do Egipta. U to vreme prostor današnje Srbije i Crne Gore bio je sastavni deo rimskih provincija Mezije i Dalmacije. Krajem III i IV veka nove ere južni deo provincije Dalmacije izdvojen je u posebnu provinciju Prevalis (Praevalitana), koja je obuhvatala i današnji prostor Crne Gore.

Mezija (Moesia) je bila pokrajina koja se prostirala na Balkanu na jug od donjeg Dunava, a dobila je ime po grčkom plemenu Mežana. Rimljani su je osvojili u prvom veku pre nove ere, a ubrzo je proglašena za carsku provinciju. Kasnije je podeljena na dve posebne provincije: Moesia superior (sa sedištem u Serdici- današnja Sofija) i Moesia inferior (sedište Marcaianopolis, nedaleko Varne). Za cara Trajana geografski pojam Mezije je proširen i na oblasti severno od Dunava. U provinciji Meziji važnija mesta su tada bila i neka naselja koja su dans gradovi u Srbiji: Singidunum (Beograd), Naissus (Niš), Sirmium (Sremska Mitrovica), Viminacium (Kostolac).17 Kao rimska tvrđava i grad Viminacium je bio vaažan kao sedište Sedme Klaudijeve legije. Razorili su ga u V veku Huni., da bi bio obnovljen za vreme vizantinskog cara Justinijana. Ovo je samo jedna od priča i sudbina koje su imali u rimsko doba ovi gradovi u Meziji. Prevalitana je nova provincija, koju je 277 n.e. proglasio Dioklecijan u toku reorganizacije carstva, odvojivši je, kao što je gore navedeno, od jugoistočnog dela tadašnje provincije Dalmacije. Njena teritoija je zahvatala okolinu Skadarskog jezera, prostirućise prema severo-istoku. Glavni grad je bio Scodra (Skadar), kasnije su, kao važna naselja, nastala Doclea (Duklja) i Ocinium (Ulcinj).18

Posle podele Rimske imperije krajem IV veka (395 n.e.) na Istočnorimsko i Zapadnorimsko Carstvo, Mezija i Prevalitana su pripale Istočnorimskom Carstvu, tj. Vizantiji. Tako je istorijska oblast Srbije i Crne Gore podelila sudbinu Rimskog Carstva.

15 Isto, str. 119. 16 Rimsko Carstvo ili Rimska Imperija, lat. Imperium Romanum, Opća enciklopedija Jugoslovenskog leksikografskog zavoda (dalje OEJLZ), tom 7, Zagreb, 1981., str. 125-6. 17 Mezija, lat. Moesia, OEJLZ, tom 5, Zagreb, 1979., str. 456-7. 18 Prevalis, Praevalis i Provincia Praevalitana, OEJLZ, tom 6, Zagreb, 1980., str. 619.


_____________________________________________________________________

30

Gotovo po pravilu, pri kraju Carstva, carevi su bili poreklom iz balkanskih provincija. Najpoznatiji od njih Konstantin I Veliki (Flavius Valerius Aurelius Konstantinus) rođen je u Naisusu 244 g. On učestvuje u donošenju čuvenog Milanskog edikta 313 g., kojim se hrišćanska vera proglašava ravnopravnom staroj državnoj rimskoj veri. Za to je dobio nadimak „Veliki“ od strane crkvenih krugova. Konstantin premešta svoju prestonicu u stari Bizantij na Zlatnom Rogu u istočni deo Carstva, koji po njemu dobija naziv „Konstantinopolis“. Tako u svetovnim stvarima istočni deo Carstva dobija prevagu nad zapadnim. Osnovna Konstantinova ideja bila je da izgradi političku dogmu da je car, kao namesnik Hristov na zemlji, i državni i crkveni poglavar. Na ovoj cezaropapističkoj ideji o državi izgradilo se u sledećim vekovima Vizantijsko Carstvo.19

Daljnu sudbinu Rimskog Carstva odredili su unutrašnji sukobi i velika Seoba naroda, koja je sa sobom donela neprekidne najezde germanskih plemena, kao i slovenskih, ali i pohod Huna pod Atilom u V veku. Zapadnorimsko Carstvo konačno propada 476.godine.20

Vizantijske provincije na Balkanskom poluostrvu takodje su bile preplavljene napadom Zapadnih i Istočnih Gota, Huna i Slovena. Srbi i Bugari osnivaju na Balkanu i svoje prve države u XII veku. U isto vreme iz Male Azije nadiru Turci Seldžuci, koji prelaze preko Bosfora i osvajaju jedan po jedan deo evropskog dela Vizantije. U XIV veku za vreme cara Stefana Dušana (l308.– l355.) srpska srednjevekovna država pod nazivom „Dušanovo Carstvo“ proširila se na više od polovine vizantijske teritorije ugrozivši i sam Carigrad. Rano umrevši car Dušan nije uspeo, medjutim, da ostvari svoje snove o obnavljanju moći Vizantijskog Carstva.21

Preko Balkana već pristižu iz Zapadne Evrope i krstaški pohodi prema Jerusalimu u cilju odbrane Hristovog groba, ali se neretko završavaju pljačkom vizantijskih poseda, kao i samog Carigrada. Konstantinopolj će konačno pasti pod tursku vlast l453. godine. Desiće se to tek pošto Turci poraze Srbiju na Kosovu Polju 1389. godine. Time Vizantijsko carstvo prestaje da postoji, a istorijske oblasti Srbije i Crne Gore sledećih četiri stotine godina nalaziće se na zapadnoj periferiji Osmanskog carstva.22 Kao periferne oblasti, one se u isto vreme nalaze na granici prema ostatku Evrope, pa će na tom prostoru gde se dotiču tada hrišćanska i islamska civilizacija upasti u njihov sukob. Srbija i Crna Gora u tom periodu će kroz oslobodilačku borbu protiv Turaka izgraditi svoje nove državne identitete. Dinastija Petrović Njegoš preuzela je vizantijsko nasledje usvojivši Konstantinovu cezaropapističku dogmu o

19 Konstantin I Veliki, OEJLZ, tom 4, Zagreb, 1978., str. 520. 20 Rimsko Carstvo, OEJLZ, tom 7, Zagreb, 1981., str. 126. 21 Dušan Stefan, OEJLZ, tom 2, Zagreb, 1977., str. 451. 22 D. Živojinović, Uspon Evrope, 1450.-1789., Novi Sad, Matica Srpska, 1989., str.140.


_____________________________________________________________________

31

državi, pa će cetinjske vladike biti u isto vreme i svetovni i duhovni poglavari crnogorske države.23

3) Evropa od kraja XVIII zaključno sa XX vekom. Istorijske strukture nastale u Evropi u toku industrujske revolucije, Francuske buržoaske revolucije 1789. godine, Napoleonovih ratova, i iz toga proizašlih kasnijih promena evropskog društva, pokazuju takodje da je istorijski prostor Srbije i Crne Gore pozicioniran kao Periferija. Pronoseći Evropom ideje Francuske revolucije, Napoleon Bonaparta (1769-1821) je stigao do Moskve na severu. Reakcionarne sile moćnih do tada feudalnih monarhija Evrope organizovale su protiv njega sedam koalicija. Za vreme rata sa Trećom koalicijom, Napoleon je od Austrije dobio od južnosloveenskih zemalja Dalmaciju i Boku Kotorsku. Godine l809. on formira Provinciju Ilirikum. Posle Francuske revolucije l789. Evropa ulazi u period gotovo neprekidnih ratova, koji se vode i van Evrope. U jednom će sudelovati i Sjedinjene Američke Države. Ovi ratovi će promeniti kartu Evrope i sveta. U svim važnijim državama kontinentalne Evrope zapadno od Rusije i Turske i južno od Skandinavije, Francuska revolucija je ostvarila značajan uspeh i uticaj.24 Feudalni sistem je bio srušen, a počeo je da se učvršćuje buržoaski. Stvoreni su uslovi za nastupajuće moderno doba, koje je donelo sa sobom industrijsku civilizaciju. Napoleonov „Građanski zakonik“ postaje glavni pravni kodeks Nove Evrope.

Slika 2: Napoleonova osvajanja u Evropi

23 S. Đurović, U biti razumevanja istorije loze Petrović Njegoš je filozofija istorije, Dinastija Petrović Njegoš, tom I, Radovi sa međunarodnog naučnog skupa, Podgorica, 29. oktobar -1. novembar 2001., CANU, Podgorica, 2002, str. 185. 24 . E. J. Hobsbaum, Doba revolucije, Evropa 1789-1848, Zagreb, Školska knjiga – Stvarnost, 1987.


_____________________________________________________________________

32

Na početku XIX veka, iako još u okvirima Osmanskog carstva, pod uticajem oslobodilačkih ideja Francuske revolucije i opšteg oslobodilačkog poleta koji je zahvatio Evropu, i u Srbiji se dešavaju značajni događaji. Godine 1804. izbija Prvi srpski ustanak, nazvan “Srpskom revolucijom“. Tada započeti procesi rezultiraće krajem XIX veka stvaranjem nove srpske države, koja je kao Kraljevina Srbija dobila međunarodno priznanje na Berlinskom kongresu 1878.godine, kad i Kneževina Crna Gora. Uspevši da se izvuku iz viševekovne zarobljenosti na periferiji Osmanskog carstva, ove oblasti na kojima je živelo pretežno srpsko stanovništvo, pod uticajem akumuliranih sila istorije modernog doba, jedine uspevaju na južnoslovenskom prostoru Balkana da uđu u XX vek kao formirane evropske države. Njihovo trajanje je veoma kratko zbog ulaska u modernu jugoslovensku integraciju sa ostalim jugoslovenskim narodima, pretežno onima koji su pre toga vekovali na periferiji Habzburške Monarhije (Hrvati, Slovenci) i sa kojima su 1918. godine stvorili Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca (Kraljevinu Jugoslaviju). Srbija i Crna Gora u Jugoslaviji nisu uspele da se značajno pomere sa granične linije evropske periferije. Pri tome su i dalje ostale na liniji doticanja civilizacija Zapada i Istoka. U konkretno istorijskoj situaciji druge polovine XX veka posle Drugog svetskog rata (l941-1945) našle su se na raskršću između Zapadne Evrope i Rusije- prevedeno na civilizacijsku matricu- između Zapada i Istoka. U svom velikom pohodu na Rusiju, Napoleon Bonaparta je bio zamislio da preko nje stigne u Indiju, i tako zauzme glavnu koloniju svoga najvećeg protivnika Engleske. Neuspeh ovog njegovog poduhvata, krah na Borodinu u sred surove ruske zime, i slom u sukobu sa Engleskom i drugim državama antinapoleonovske koalicije, rezultiraće njegovim doživotnim zatočeništvom na ostrvu u sred Atlanskog okeana. Surovost ruske zime i snaga njenog velikog evroazijskog prostranstva zaustaviće i druge osvajačke pohode usmerene u vremenu kasnijem sa Zapada prema Istoku Evrope.

Rusija je u XVIII i XIX veku jednim svojim delom bila okrenuta duboko ka svojoj unutrašnjosti i Aziji, a drugim ka Zapadnoj Evropi25, sa kojom ni danas početkom XXI veka, i pored svih iskustava i pouka Istorije, nije uspela da nađe zajednički jezik, kao ni one sa njom. Ceo period nove istorije Zapadna Evropa je nastojala da ostavi Rusiju na svojoj periferiji. Sa druge strane, Rusija posebno, u vreme Sovjetskog Saveza u XX veku nastojala je, i u jednom periodu uspela, da podeli vlast nad evopskim kontinentom sa Zapadom (u vreme Varšavskog pakta).

25 S. Đurović, Marksistička istoriografska škola Pokrovskog, Beograd, Narodna knjiga-Institut za savremenu istoriju, 1977. str. 49-54.


_____________________________________________________________________

33

Slika 3: Industrijalizacija Evrope 1850. godine

Na putu evroazijskih integracija najnovijeg doba u vreme tzv. Tranzicije Srbija i Crna Gora, kao i ceo jugoslovenski istorijski prostor (SFRJ) našli su se u odnosu na Zapadnu Evropu u istoj poziciji kao i Rusija ( SSSR). U isto vreme opasnost za Rusiju od svetskog terorizma26 podjednako se svojim podzemnim strukturama proteže do problema rešavanja Kosovskog pitanja, danas ključnog pitanja opstanka Srbije kao države. Periferni položaj Srbije i Crne Gore u potpunoj je ovisnosti od opšteistorijskih zbivanja i na početku novog milenijuma, opet. Koliko god to izgledalo nepodnošljivo za našu sujetu, i nepovoljno po pitanje razvoja, analize pokazuju da je zakonito periferno mesto Srbije i Crne Gore u evropskoj istoriji. Kroz istoriju posmatrano, nema velike razlike u kontinuitetu u imperijalnom odnosu velikih sila prema ovom prostoru. Geografski pritešnjen i ispresecan planinskim masivima i rečnim klisurama, Balkan je bio nepremostiv za razne osvajačke pohode, ali i otežavao trgovački promet i prohodnost kulturnih i drugih ideja sa Zapada, što je uslovilo i njegovo zaostajanje u najnovijoj istoriji u razvoju industrijske civilizacije. Medjutim, nekoliko puta jeste ovaj prostor postajao Centrom, ali centrom velikih istorijskih sukoba različitih civilizacija, koji nisu išli u prilog njegove evropske integracije,kao ni pomeranja sa Periferije prema Centru iste. Balkanskoj geografiji i zatvorenosti više je odgovarala feudalna istorijska struktura i regionalizam,nego stvaranje velikih modernih integracija, od. kojih je jedan od retkih pokušaja ( u XX veku) – stvaranje Jugoslavije - doživeo dramatičan krah. Sudbinu

26 R. Medvedev, Putin, Povratak Rusije, Beograd, Politika A. D., 2007.


_____________________________________________________________________

34

Jugoslavije podelile su i Srbija i Crna Gora, koje su se u Tranziciji vratile u duboku periferiju evropskog feudalizma. Dr Budimir Košutić je razmatrao nestanak Jugoslavije (SFRJ) krajem XX veka u kontekstu sukoba civilizacija na Balkanu.27

Ma koliko, isto tako, bile moćne i velike sile istorije u prošlosti, koje su htele da uvuku ovaj prostor u svoje imperije i civilizacije, one su najčešće samo dosezale do njega, ili za kratko ili duže samo njime vladale. Prelivale su se preko njega često kao talasi preko morskog priobalja odvlačeći sa sobom u dubine Istorije u vreme plime oblutke i trave iščupanih istorijskih struktura. Pri tome, mora se uzeti u obzir da su sile gravitacije zakonitošću privlačenja i odvlačenja,kao kosmičke sile, takodje uticale na privlačenje i odvlačenje našeg istorijskog prostora od centra Istorije, ali da ga nisu lišile učešća u usponu i padu mnogih civilizacija.

27 B. Košutić, Nestanak SFRJ kao posledica sukoba civilizacija na Balkanu, Susret ili sukob civilizacija na Balkanu, Međunarodni naučni skup 1o-12. decembar 1997., Beograd, Istorijski institut SANU, Beograd, Pravoslavna Reč, Novi Sad, 1998., str. 591-607.

Komparativna analiza strukture izvoza Srbije i zemalja članica Evropske unije _____________________________________________________________________

35

Mr Nenad Stanišić, Prof. dr Slavica Jovetić28

KOMPARATIVNA ANALIZA STRUKTURE IZVOZA SRBIJE I ZEMALJA ČLANICA EVROPSKE unijE

Apstrakt: Jedan od preduslova uspešnog priključivanja zemlje Evropskoj uniji je stvaranje stabilne i jake privrede koja je u stanju da odgovori izazovima koje priključenje sa sobom donosi. Preuranjeno članstvo u razvijenoj ekonomskoj integracionoj grupaciji, kakva je EU, moglo bi da znači zauzimanje marginalnog, inferiornog položaja koji bi se loše odrazio na ekonomski razvoj naše zemlje. U ovom radu testira se izvozna struktura, kao parametar koji u značajnoj meri oslikava položaj celokupne privrede.

Sličnost struktura izvoza je, takođe, bitan faktori uspešnog funkcionisanja monetarne unije, pa je, iz tog razloga, praćenje izvoznih performansi naše zemlje značajno i sa stanovišta budućeg priključenja Evropskoj ekonomskoj i monetarnoj uniji (EMU).

U radu se testira struktura izvoza naše zemlje i vrši se njeno poređenje sa izvoznim strukturama nekih od zemalja članica Evropske unije. Rezultati analize su poražavajući, imajući u vidu značajno strukturno odstupanje srpskog izvoza u odnosu na izvoz zemalja članica EU, uključujući i nove članice. Slika je još gora ukoliko se uzme u obzir i blaga divergencija srpskog i EU izvoza, što predstavlja izuzetak među svim evropskim tranzicionim zemljama, koje su u godinama pred ulazak u EU imale značajnu konvergenciju izvoznih i privrednih struktura.

Ključne reči: izvozna struktura, eksterni šokovi, monetarna unija, inovacioni kapacitet, strane direktne investicije

THE COMPARATIVE ANALISYS OF EXPORT STRUCTURES OF SERBIA AND EU COUNTRIES

Abstract: One of the criterions for EU assertion is to develop the country’s

capacity to cope with competitive pressure and market forces within the Union. Anticipatory assertion can lead to marginal and inferior country’s position which has the negative impact on further economic development. In this paper, we test the export structure as one of the indicators of economic position.

28 Ekonomski fakultet u Kragujevcu, Đure Pucara br.3, tel. 034/303-502, e-mail: [email protected], [email protected]




36

Export structure similarity is one of the main factors of monetary union sustainability. For that reason, it is important to monitor Serbian export structure in the aspect of future EMU assertion. Structure of Serbian export is compared with the export structure of EU members. The results are alerting because of the big structural difference of Serbian and EU exports. The picture is even worse because of the present divergence of export structures, opposite from trend noticed in every case of former transition countries, now EU members.

Keywords: export structure, external economic shocks, monetary union, innovativeness capacity, foreign direct investment

1. Uvod

Cilj istraživanja, čiji su rezultati prikazani u ovom radu, je analiza strukturnog slaganja izvoza Srbije sa izvozom zemalja članica Evropske unije. Značaj ove analize je u identifikovanju „slabosti“ srpske privrede na putu ka članstvu u Evropskoj uniji. Usaglašenost privredne i izvozne strukture je bitna pretpostavka uspešnog konkurisanja na zajedničkom, otvorenom tržištu, kao i za prenošenje dela ekonomskog suvereniteta na nadnacionalne nosioce i kreatore ekonomske politike unije.

Rad se sastoji iz četiri celine. U prvom delu, analiziran je značaj koji strukturno slaganje izvoza ima za zemlje članice ekonomske i monetarne unije. U drugom delu je predstavljena metodologija koja će biti korišćena u empirijskom istraživanju usklađenosti srpskog izvoza sa izvozom zemalja članica Evropske unije. Rezultati istraživanja su predstavljeni u trećem delu, zajedno sa analizom mera koje treba preduzeti u cilju približavanja Srbije članstvu u EU. Četvrti deo predstavlja zaključna razmatranja obavljene analize.

2. Značaj strukturnog slaganja izvoza za zemlje članice Ekonomske i monetarne unije

Priključenje naše zemlje Evropskoj uniji iskristalisalo se poslednjih godina

kao strateški politički i ekonomski cilj zemlje. Sve dugoročne strategije razvoja Srbije imaju za cilj priključenje ovoj najbrojnijoj i „najdubljoj“ integracionoj grupaciji nezavisnih zemalja na svetu.

Ipak, bez obzira na želju da Srbija što pre postane deo „evropske porodice“, neophodno je pre priključenja ispuniti preduslove da se privreda naše zemlje održi u uslovima jake konkurencije koja vlada na tržištu Evropske unije. Pored toga, priključenje podrazumeva značajno gubljenje ekonomskog suvereniteta zemlje u vođenju ekonomske politike. Ono kulminira priključenjem zemlje evropskoj Ekonomskoj i monetarnoj uniji (EMU), kada zemlja gubi svoj nacionalni monetarni suverenitet, tj. prenosi ga na viši, nadnacionalni nivo. Gubljenjem sopstvene valute, zemlja gubi mogućnost vođenja nezavisne monetarne politike i politike deviznog kursa. Održivost unije, u tom smislu, zavisi od stepena u kome zajednička ekonomska


37

politika odgovara svim zemljama članicama, odnosno od raspodele ekonomske koristi i troškova koje određena politika stvara. Da bi zajednička ekonomska politika odgovarala svim zemljama, na koje se ona odnosi, neophodno je da budu ispunjeni određeni preduslovi, koji podrazumevaju sličnost relevantnih ekonomskih varijabli među zemljama. Ovo se najlakše može objasniti na primeru dve zemlje koje se susreću sa suprotnim ekonomskim problemom.

Pretpostavimo da se zemlja A suočava sa padom ekonomske aktivnosti i deflacijom, dok se sa druge strane zemlja B bori sa visokom inflacijom. U tom slučaju, zemlji A bi odgovarala ekspanzivna monetarna politika, a zemlji B restriktivna. U slučaju da su ove dve zemlje članice monetarne unije, lako je zamisliti sukob interesa u odlukama o zajedničkoj ekonomskoj politici. Sprovođenje bilo koje monetarne politike odgovaralo bi više jednoj, a manje drugoj zemlji. Odnos raspodele troškova bi bio neproporcionalan, tj. jedna zemlja bi snosila značajno veće troškove privrednog prilagođavanja od druge. Restriktivna monetarna politika bi odgovarala zemlji B u suzbijanju inflacije, ali bi pogoršala ekonomsko stanje u zemlji A, jer bi još više pojačala deflatorni pritisak i rast nezaposlenosti. Obrnuto, ekspanzivna monetarna politika odgovara zemlji A, ali pojačava inflatorni pritisak u zemlji B, čime se još više narušava njena makroekonomska stabilnost.

Sa aspekta ovog rada, zanimljiv je problem koji se može javiti u slučaju neusklađenosti izvoznih struktura zemalja članica monetarne integracije. Pretpostavimo da se zemlja A suočava sa značajnim deficitom tekućeg bilansa, a zemlja B sa suficitom. Zemlja A će biti izložena deflatornom, a zemlja B inflatornom pritisku. Neophodno je izvršiti prilagođavanje njihovih tekućih bilansa. U slučaju da su dve posmatrane zemlje ekonomski nezavisne, sa sopstvenom monetarnom i deviznom politikom, kratkoročno prilagođavanje se može izvršiti na nakoliko načina: promenom deviznog kursa, menjanjem nivoa cena u zemlji, međunarodnom mobilnošću proizvodnih faktora.

Imajući u vidu relativno slabu međunarodnu pokretljivost faktora proizvodnje (pogotovo radne snage) i prioritet održavanja unutrašnje ekonomske ravnoteže u savremenim ekonomijama, jasno je zašto je najpopularniji metod prilagođavanja platnog bilansa promena deviznog kursa.

Međutim, u slučaju kad zemlje imaju zajedničku valutu, ne postoji mogućnost da se promenom deviznog kursa otklanja spoljnoekonomska neravnoteža. Sa druge strane, ekonomska unija zemalja omogućava dodatni „kanal“ privrednog prilagođavanja, a to su fiskalni transferi među zemljama članicama. Problem se javlja u slučaju kada ne postoji dovoljna mobilnost radne snage među zemljama i kada su raspoloživi fiskalni fondovi za raspodelu među zemljama mali. U tom slučaju kapacitet, ova dva kanala prilagođavanja, je nizak, pa svaki veći poremećaj platnog bilansa rezultira velikim promenama nivoa cena u zemlji, tj. stvara visok inflatorni (ili deflatorni) pritisak. Zemlja sa deficitom platnog bilansa suočila bi se sa padom opšteg nivoa cena (deflacijom), a zemlja sa suficitom platnog bilansa sa inflacijom. Imajući u vidu mogućnost zemlje da se mnogo lakše izbori sa inflatornim pritiskom (putem tzv. „politike sterilizacije“), teret prilagođavanja uglavnom snose zemlje sa deficitom platnog bilansa.


38

Navedeni primer ilustruje opasnost sa kojim se može suočiti monetarna i ekonomska unija (kakva je EMU) u slučaju asimetričnih privrednih šokova. Da bi se navedeni problem javio, potrebno je da određeni privredni šok deluje različito (asimetrično) na različite zemlje članice unije, tj. da istovremeno bude uzrok različitih ekonomskih problema u različitim zemljama unije. Ukoliko bi šok bio simetričan, tj. sa istim dejstvom na sve zemlje unije, bilo bi lako odrediti ekonomsku politiku koja će povoljno delovati na sve zemlje istovremeno. Ako bi se sve zemlje članice monetarne unije suočile sa inflatornim pritiskom, odgovor monetarnih vlasti bi bila restriktivna monetarna i kreditna politika. Suprotno je u slučaju deflatornog pritiska. Opasnost po opstanak unije predstavljaju oni šokovi koji simultano dovode do različitih problema među zemljama članicama, zbog čega nema mogućnosti da se oni reše jednom, zajedničkom ekonomskom politikom.

Asimetričan privredni šok može biti rezultat promene tražnje na svetskom tržištu koja utiče na izvoz zemalja članica unije. Ipak, sama promena u svetskoj tražnji ne znači bezuslovnu pojavu asimetričnog šoka i problema za uniju. Ukoliko su izvozne strukture zemalja članica unije slične, navedena promena će jednako uticati na sve zemlje članice unije (bilo u pravcu pojave deficita ili suficita u svim zemljama). Ovakav, simetričan šok ne predstavlja opasnost za uniju jer je teret jednako raspoređen na sve zemlje članice i postoji mogućnost sprovođenja mera ekonomske politike koje će dovesti do uravnoteženja platnog bilansa u svim zemljama unije. Problem su javlja samo u slučaju različitih izvoznih struktura zemalja unije, kada se svaka promena u svetskoj tražnji manifestuje kao asimetričan šok, koji u jednim zemljama uzrokuje deficit, a u drugim suficit spoljnotrgovinskog bilansa. Tada ne postoji jednaka raspodela ekonomskog tereta unutar unije, kao ni jedinstvena politika koja bi odgovarala svim članicama.

Imajući u vidu prethodno razmatranje, jasno je zašto je strukturno slaganje izvoza značajno za zemlje članice Evropske unije, a pogotovo Ekonomske i monetarne unije. Politika približavanja naše zemlje Evropskoj uniji bi trebalo da se zasniva na ostvarenju što veće realne ekonomske konvergencije koja, između ostalog, uključuje i konvergenciju izvozne strukture Srbije sa strukturom izvoza zemalja EU.

3. Metodologija istraživanja

U istraživanju strukturnog slaganja mogu se koristi nekoliko različitih pokazatelja i to: Finger-Kreinin indeks, koeficijent specijalizacije., koeficijent slaganja (coefficient of conformity), koeficijent korelacije. Vrednost svih navedenih pokazatelja kreće se u intervalu od nula do jedan. U slučaju potpuno istog učešća proizvodnih grupa u izvozu posmatranih zemalja, vrednost koeficijenta uzima vrednost jedan. U slučaju kada se izvozna struktura dve zemlje razlikuje u toj meri da proizvodne grupe koje čine izvoznu strukturu jedne zemlje uopšte ne figuriraju u izvozu druge zemlje, vrednost koeficijenta biće jednaka nuli. U slučaju analize izvozne strukture u praksi se nikada ne sreću ekstremne vrednosti koeficijenta podudarnosti, a dobijena vrednost se tumači relativno, poređenjem među zemljama. Prva tri pokazatelja strukturnog slaganja imaju dosta sličnosti, kako po pitanju


39

intervala u kome se vrednosti kreću, tako i u tumačenju dobijenih rezultata. Analiza izvozne strukture imaće iste zaključke upotrebom bilo kog pokazatelja. Iz tog razloga, istraživači se uglavnom opredeljuju za upotrebu jednog od navedenih pokazatelja. U ovom radu biće korišćen koeficijent slaganja koji se računa po formuli:

gde simboli imaju sledeće značenje: Xij - predstavlja udeo izvoza proizvoda i u ukupnom izvozu zemlje j, a Xik - predstavlja udeo izvoza proizvoda i u ukupnom izvozu zemlje k.

Pomoću prethodne metodologije se utvrđuje samo vrednost koeficijenta slaganja, ali ne postoji metodologija za testiranje hipoteze o njegovoj statističkoj značajnosti. Pošto se testiranjem hipoteze, pomoću Studentovog t-testa, utvđuje statistička značajnost koeficijenta proste linearne korelacije, to je u radu određen i koeficijent proste linearne korelacije i testirana hipoteza o njegovoj statističkoj značajnosti (5, str. 470-471). Takođe je, pomoću standardizovane normalne slučajne promenljive, testirana i statistička značajnost razlika između koeficijenata korelacije. Koeficijent korelacije pokazuje stepen, smer i jačinu kvantitativnog slaganja između dve pojave. Koeficijenta determinacije predstavlja odnos između objašnjenog i ukupnog varijabiliteta, tj.

n 2i

2 i 1n 2

ii 1

ˆ( y y )R

( y y )

=

=

−∑=

−∑

, gde je 2

1=−∑

ni

iˆ( y y ) objašnjeni varijabiliteta, a

n 2i

i 1( y y )

=−∑ ukupan varijabilitet. Koeficijent proste linearne korelacije je kvadratni

koren iz koeficijenta determinacije, tj.

n 2i

i 1n 2

ii 1

ˆ( y y )R

( y y )

=

=

−∑=

−∑

ili u ovom radu

=

= =

− −∑=

− −∑ ∑

n1i 1 2 i 2

i 1n n2 2

1i 1 2 i 2i 1 i 1

1 ( x x )( x x )nR .

1 1( x x ) ( x x )n n

Brojilac prethodnog izraza predstavlja kovarijansu izvoznih struktura zemalja, čije se strukture porede, x1j - predstavlja udeo izvoza proizvoda i u ukupnom izvozu prve zemlje, x2i - predstavlja udeo izvoza proizvoda i u ukupnom izvozu druge zemlje,


40

1x je prosečni udeo izvoza proizvoda u ukupnom izvozu prve zemlje, a 2x je prosečni udeo izvoza proizvoda u ukupnom izvozu druge zemlje. Kovarijansa se obeležava sa cov(X1X2) i pokazuje vezu između serije podataka jedne i druge zemlje. Ako je kovarijansa jednaka nuli ne postoji linearna međuzavisnost između pojava, odnosno strukture izvoza zemalja čije se strukture porede se potpuno razlikuju. Vrednost koeficijenta proste linearne korelacije jednaka jedinici, ako obe strukture imaju iste vrednosti relativnih podataka. Međutim njegova statistička značajnost zavisi od vrednosti samog koeficijenta i od vrednosti njegove varijanse. Testiranje hipoteze o statističkoj značajnosti koeficijenta korelacije sprovodi se pomoću Studentove t statistike na sledeći način [5, str.477-478]: Nulta hipoteza je da je koeficijent korelacije u populaciji ρ jednak nuli, tj. H :0 0.ρ = Alternativna hipoteza je 1H : 0.ρ ≠ Test je dvosmeran. Verovatnoća nivoa značajnosti testa je α .

Statistika testa je 2

Rt n1 R

= −−

2 .

Zona prihvatanja nulte hipoteze je α≤ (v , / 2 )t t .

Zona odbacivanja nulte hipoteze i prihvatanja alternativne je 1H αf (v , / 2 )t t . Ako se prihvati nulta hipoteza, to znači da koeficijent proste linearne korelacije nije statistički značajan, pa se ne može smatrati da su dve strukture, koje se porede, slične. U slučaju da se prihvati alternativna hipoteza , to znači da je koeficijent proste linearne korelacije statistički značajan, pa se može smatrati da su dve strukture, koje se porede, slične.

1H

Takođe u radu je testirana hipoteza o statističkoj značajnosti razlika između dva koeficijenta korelacije. Nulta hipoteza je da je koeficijent korelacije jedne populacije jednak koeficijentu korelacije druge populacije, tj. 0 1 2H : .ρ ρ= Alternativna hipoteza je 1 1 2H : .ρ ρ≠ Verovatnoća nivoa značajnosti testa je α . Statistika testa je standardizovana normalna slučajna promenljiva

−=

+

1 22 2z z1 2

z zzs s

, gde statistike +

=−

11

1

1 R1z ln2 1 R

i +

=−

22

2

1 R1z ln2 1 R

imaju približno

normalan raspored sa aritmetičkom sredinom i i varijansom 1E( z ) 2E( z )

=−z1

1

1sn 3

i =−z2

2

1sn 3

.

Procedura zaključivanja je standardna procedura zaključivanja pomoću standardizovane normalne slučajne promenljive. Kritična vrednost pragova testa je

α± / 2z .Nulta hipoteza se prihvata ako je empirijska vrednost z manja ili jednaka


41

teorijskoj , tj. α / 2z α≤ / 2z z . Nulta hipoteza se odbacuje i prihvata alternativna ako je αf / 2z z .

Drugo bitno pitanje koje zahteva odgovor pre vršenja analize je: koju i kakvu klasifikaciju proizvoda koristiti? U slučaju istraživanja podudarnosti izvozne strukture, to može biti podela prema nekoj međunarodnoj klasifikaciji proizvoda (kao što su SITC ili B.E.C.) ili prema samostalno izvedenoj klasifikaciji koja se zasniva na pomenutim standardnim klasifikacijama. U tom slučaju se, određenom agregacijom, postiže podela koja bolje odražava cilj istraživanja. Primer takve podele je podela proizvoda prema faktorskoj intenzivnosti, koja se često koristi u analizi izvoznih performansi zemlje. U ovom radu je korišćena Standardna međunarodna trgovinska klasifikacija – SITC, revizija 3. Prema ovoj klasifikaciji, proizvodi su podeljeni u deset osnovnih grupa koje se dalje raščlanjuju do petocifrenog nivoa dezagregacije. Deset osnovnih grupa su prikazane u tabeli br. 4 i na slici br. 2.

Treća bitna metodološka odluka, pored izbora odgovarajućeg pokazatelja i klasifikacije podataka, je izbor zemalja koje će biti predmet analize. U skladu sa ciljem rada, da se ukaže na strukturno (ne)slaganje izvoza naše zemlje sa izvoznom strukturom EU, kao celine, kao i njeno poređenje sa strukturom izvoza zemalja koje su prošle kroz tranzicioni proces, a sada su članice EU, poređenje je izvršeno na osnovu izračunavanja koeficijenta slaganja izvozne strukture sedam zemalja (Srbije, Poljske, Mađarske, Češke, Slovačke, Slovenije i Bugarske) sa strukturom izvoza 15 najrazvijenijih zemalja članica Eu, tzv. EU15, koju čine Nemačka, Francuska, Italija, Holandija, Belgija, Luksemburg, Velika Britanija, Irska, Danska, Grčka, Španija, Portugalija, Austrija, Finska i Švedska.

Tabela 1. Struktura izvoza posmatranih zemalja po grupama SITC klasifikacije u

2005. godini 0 1 2 3 4 5 6 7 8 9

ĆEŠKA 0,033 0,006 0,024 0,031 0,001 0,060 0,217 0,507 0,115 0,008 MAĐARSKA 0,053 0,002 0,018 0,017 0,001 0,073 0,098 0,587 0,078 0,073

POLJSKA 0,072 0,006 0,023 0,050 0,010 0,068 0,214 0,336 0,126 0,094 SLOVAČKA 0,037 0,002 0,027 0,068 0,002 0,058 0,247 0,444 0,104 0,012 SLOVENIJA 0,027 0,004 0,029 0,021 0,001 0,124 0,242 0,390 0,160 0,001 BUGARSKA 0,071 0,020 0,067 0,087 0,003 0,079 0,276 0,149 0,233 0,014

EU 15 0,061 0,014 0,024 0,053 0,003 0,158 0,152 0,405 0,110 0,020 EU 27 0,060 0,013 0,025 0,054 0,003 0,150 0,156 0,407 0,113 0,020

SRBIJA 0,173 0,012 0,044 0,037 0,010 0,110 0,356 0,099 0,157 0,003

Izvor: World Development Indicators, World Bank, Washington D.C., za Srbiju: Statistički godišnjak Srbije, Zavod za statistiku R. Srbije, 2006.

Pošto se svi kreatori ekonomske politike i strategije razvoja Srbije slažu da je 1989. godina jedna od godina u kojoj je privreda beležila, u svim domenima, ekonomski prosperitet, radi uporedne analize, analizirana je i izvozna struktura


42

Slovenije i Srbije u 1989. godini, a poređenje je vršeno sa izvoznom strukturom EU15 u 2005.godini. Osnovna ideja ove uporedne analize da se utvrdi koliko je ondašnja struktura izvoza odstupala od željene strukture (strukture EU15 u 2005. godini).

4. Rezultati istraživanja

Na osnovu podataka strukture izvoza u periodu 2000-2005. godine izračunati su koeficijenti slaganja izvozne strukture sedam odabranih zemalja sa izvoznom strukturom EU15 po godinama. Rezultati su predstavljeni u tabeli br.2 i na slici br.1.

Tabela 2. Koeficijenti slaganja izvozne strukture odabranih zemalja sa EU15 Godine

Zemlje 2000. 2001. 2002. 2003. 2004. 2005.

POLJSKA 0,946 0,957 0,964 0,964 0,953 0,950

ČEŠKA 0,973 0,973 0,969 0,967 0,967 0,967

SLOVAČKA 0,961 0,950 0,952 0,963 0,961 0,962

MAĐARSKA 0,972 0,974 0,965 0,958 0,954 0,946

SLOVENIJA 0,942 0,944 0,955 0,957 0,965 0,971

BUGARSKA 0,664 0,673 0,692 0,696 0,691 0,749

SRBIJA 0,693 0,708 0,672 0,827 0,663 0,651 Na osnovu dobijenih rezultata moguće je izvesti nekoliko zaključaka: • Poljska, Češka, Slovačka, Slovenija i Mađarska imaju prosečne koeficijente preko 0,95, što ukazuje na vrlo visoku podudarnost izvoznih struktura ovih zemalja i zemalja EU15. Značajno zaostaje Bugarska sa koeficijentom 0,75 u 2005. godini, a na začelju je Srbija sa koeficijentom 0,65. • Uočljiva je mala promena koeficijenta slaganja u posmatranom periodu od šest godina - svega nekoliko procenata, kod svih zemalja, osim u slučaju Bugarske, koja je ostvarila značajnu konvergenciju izvozne strukture prema zemljama EU15 (od 66% u 2000. godini do 75% u 2005. godini). Male promene koeficijenta su posledica spore promene izvoznih struktura.

Kao i za bilo kakvu značajniju ekonomsku promenu u realnom sektoru, i promena izvozne strukture zahteva duži vremenski period.


43

Slika br.1: Koeficijenti slaganja izvozne strukture odabranih zemalja sa EU15

0.000

0.200

0.400

0.600

0.800

1.000

POLJSKA

SLOVENIJA

BUGARSKASRBIJA

200020012002200320042005

Bivše tranzicione zemlje koje su od 2004. godine članice Evropske unije (Poljska, Mađarska, Češka, Slovačka i Slovenija) imaju vrlo visoko strukturno slaganje izvoza sa starijim članicama ove integracije. Zanimljivo je uočiti da se navedena podudarnost izvozne strukture nije desila nakon, već pre njihovog prijema u EU. Strukturno slaganje je očigledno dostiglo visok nivo još u drugoj polovini 90-ih godina XX veka. Konvergencija izvozne strukture (kao i mnogo toga drugog u ekonomskom sistemu zemlje) je nešto što bi trebalo da se odigra pre prijema zemlje u članstvo EU. Da je to tako svedoči i iskustvo Bugarske, koja je tek 2007. godine postala članica EU, a vidljiva je brza konvergencija njene izvozne strukture ka strukturi izvoza zemalja EU15 u posmatranom periodu od 2000. do 2005. godine. U tom, relativno kratkom vremenskom periodu, koeficijent slaganja za Bugarsku se povećao za 9%, sa 66% na 75%.

Smatrajući da se Srbija nalazi na putu ka EU, zanimljivo je uporediti njene performanse sa izvoznim performansama Bugarske, najnovije članice EU. Iz podataka tabele br. 2 se može uočiti: da je u prvoj posmatranoj godini (2000.) struktura izvoza Srbije bila sličnija strukturi izvoza zemalja EU15, nego što je to bila struktura izvoza Bugarske; da je struktura izvoza Bugarske konstantno konvergirala strukturi izvoza EU15 u čitavom posmatranom periodu; da je struktura izvoza Srbije, ako se izuzme 2003. godina, imala čak blagu divergenciju u odnosu na zemlje EU15; da je u poslednjoj posmatranoj godini (2005.) koeficijent slaganja za 10% viši u slučaju Bugarske nego u slučaju Srbije.

Interesantno je proveriti da li postoji statistički značajna razlika između prosečnog koeficijenta kvantitativnog slaganja strukture Bugarske i EU u periodu 2000 -2005. godine i prosečnog koeficijent kvantitativnog slaganja strukture Srbije i EU u istom periodu. Prosečni koeficijent kvantitativnog slaganja strukture Bugarske i EU u periodu 2000 -2005. godini je 0,408864, a prosečni koeficijent kvantitativnog slaganja strukture Srbije i EU u istom periodu je 0,448306, što ukazuje da je prosečno kvantitativno slaganje strukture Srbije sa strukturom EU veće od slaganja Bugarske u navedenom periodu.


44

Nulta hipoteza je da je prosečni koeficijent korelacije strukture Bugarske i EU jednak prosečnom koeficijentu korelacije strukture Srbije i EU, tj. 0 1 2H : .ρ ρ= Alternativna hipoteza da se koeficijenti razlikuju, tj. .1 1 2H : ρ ρ≠ Verovatnoća nivoa značajnosti testa je α =0,05. Statistika testa je −

=+

1 22 2z z1 2

z zzs s

=0,239227. Test je dvosmeran. Kritična vrednost

praga testa je =1,96. Pošto je α / 2z α≤ / 2z z , to se prihvata nulta hipoteza. To znači da ne postoji statistički značajna razlika između ova dva koeficijenta korelacije, pa se može zaključiti da ne postoji statistički značajna razlika između strukture izvoza Bugarske i strukture izvoza Srbije u periodu 2000-2005.godini i da su statističke razlike između strukture izvoza Srbije i strukture izvoza Bugarske i EU15 iste.

Takođe ćemo testirati hipotezu da li postoji statistički značajna razlika između ova dva koeficijenta u 2005. godini, odnosno da li postoji statistički značajna razlika između ove dve strukture u 2005.godini. Koeficijent kvantitativnog slaganja strukture Bugarske i EU u 2005. godini je 0,5129, a koeficijent kvantitativnog slaganja strukture Srbije i EU je 0,3591. Nulta hipoteza je da je koeficije korelacije strukture Bugarske i EU jednak koeficijentu korelacije strukture Srbije i EU u 2005. godini tj. 0 1 2H : .ρ ρ= Alternativna hipoteza da se koeficijenti razlikuju, tj. .1 1 2H : ρ ρ≠ Verovatnoća nivoa značajnosti testa je α =0,05. Statistika testa je −

=+

1 22 2z z1 2

z zzs s

=0,93123. Test je dvosmeran. Kritična vrednost

praga testa je =1,96. Pošto je α / 2z α≤ / 2z z , to se prihvata nulta hipoteza. To znači da ne postoji statistički značajna razlika između ova dva koeficijenta korelacije u 2005. godini, pa se može zaključiti da ne postoji statistički značajna razlika između strukture izvoza Bugarske i strukture izvoza Srbije u 2005.godini i da su razlike između strukture izvoza Srbije i strukture izvoza Bugarske i EU15 iste. Struktura srpskog izvoza u 1989. godini se idealno slagala sa strukturom uvoza Slovenije u istoj godini ( =cC 0,993194 ) . Koeficijent kvantitativnog slaganja strukture izvoza Srbije (1989. godine) sa strukturom izvoza EU (2005.godini) je 0,9396, a koeficijent kvantitativnog slaganja strukture izvoza Slovenije (1989. godine) sa strukturom izvoza EU (2005.godini) je 0,9257. Analiza ukazuje da je struktura izvoz Srbije bila bliža željenoj strukturi u 1989. godini nego sada.

Stepen kvantitativnog slaganja izvoznih struktura, meren preko koeficijenta korelacije, pokazuje slično, tabela 3.


45

Tabela 3. Koeficijenti korelacije i Studentove t-statistike u 1989. i 2005. godini Godine

Statistike 1989. 2005.

x y1R 0,89118 0,3591

t 5,557 1,0883

x y2R 0,8864 0,9515

t 5,4159 8,7478

x x1 2R 0,9919 0,5490

t 22,0905 1,8579

* 1x -Srbija, 2x -Slovenija, y-EU15 Verovatnoća nivoa značajnosti testa je α =0,05. Teorijska vrednost Studentove t-statistike je =(8;0,025 )t 2,3086.

Zona prihvatanja nulte hipoteze je ≤t 2,3086. .

Zona odbacivanja nulte hipoteze i prihvatanja alternativne je 1H ft 2,3086. Boldirane vrednosti u tabeli 3. ukazuju da koeficijenti kvantitativnog slaganja

strukture nisu statistički značajni, empirijske vrednosti t –statistika su manje od teorijske, pa se, u tom slučaju, prihvata . To znači da je statistički značajna razlika struktura u 2005. godini između Srbije i EU i između Srbije i Slovenije. U ostalim slučajevima se prihvata alternativne hipoteze, a to znači visoku statističku značajnost kvantitativnog slaganja struktura. Naročito je izražena statistička značajnost kvantitativnog slaganja strukture Slovenije i Srbije 1989.godine (t=22,0905).

0H

Svi prezentirani rezultati ukazuju na lošu poziciju izvozne strukture Srbije sa stanovišta njenog približavanja izvoznoj strukturi EU. Međutim, teši nas činjenica da je struktura Bugarske slična strukturi Srbiji, a da je Bugarska sada članica EU.

Loša struktura srpskog izvoza zahteva detaljnu sektorsku analizu, kako bi se otkrile njene „slabe tačke“. U tabeli 1. data je struktura izvoza Srbije i zemalja EU15. Uprkos korišćenju visoko agregiranih podataka prema SITC metodologiji, ipak se mogu izvesti validni zaključci koji ukazuju u kom sektoru ima odstupanja od željene strukture. Komparativni pregled strukture srpskog izvoza i izvoza EU dat je na slici br.2.


46

Slika br.2: Komparacija izvozne strukture srbije i EU15, po sektorima (SITC), 2005.

0%5%

10%15%20%25%30%35%40%45%

SRBIJA EU15

HRANA I ŽIVE ŽIVOTINJE

PIĆA I DUVAN

SIROVE MATERIJE

MINERALNA GORIVA I MAZIVA

ŽIVOTINJSKE I BILJNE MASTI

HEMIJSKI PROIZVODI

PRERAĐENI PROIZVODI

MAŠINE I TRANSPORTNI UREĐAJI

RAZNI GOTOVI PROIZVODI

NEKLASIFIKOVANI PROIZVODI

Tabela 4. nam pomaže u interpretaciji prikazanih strukturnih odstupanja.

Sektori koji imaju veći značaj u srpskom izvozu su označeni zelenom bojom, a sektori sa većim značajem u izvozu zemalja EU15 crvenom.

Tabela 4. Značaj sektora u srpskom izvozu Oznaka Sektor

0 HRANA I ŽIVE ŽIVOTINJE 1 PIĆA I DUVAN 2 SIROVE MATERIJE 3 MINERALNA GORIVA I MAZIVA 4 ŽIVOTINJSKE I BILJNE MASTI 5 HEMIJSKI PROIZVODI 6 PRERAĐENI PROIZVODI 7 MAŠINE I TRANSPORTNI UREĐAJI 8 RAZNI GOTOVI PROIZVODI 9 NEKLASIFIKOVANI PROIZVODI

Sektori koji imaju veće učešće u izvozu zemalja EU15 nego u srpskom izvozu

su sektor hemijskih proizvoda i sektor mašina i transportnih uređaja. Upravo su ova dva sektora klasičan primer tehnološki-intenzivnih sektora, a njihovo malo učešće u izvozu Srbije ukazuju na slabo razvijenu tehnološku bazu i zastarelu proizvodnu tehnologiju, zbog čega se ove srpske industrijske grane ne mogu uspešno takmičiti na evropskom i svetskom tržištu. Razvoj pomenutih sektora bi trebalo da bude prioritet privrednog prilagođavanja Srbije na putu ka EU.

Promena privredne strukture predstavlja jedino dugoročno rešenje problema deficita tekućeg bilansa Srbije. Neusaglašenost strukture srpskog izvoza je posledica neusaglašenosti privredne strukture Srbije sa strukturom razvijenih i srednje-razvijenih evropskih privreda. Razvoj tehnološki intenzivnih sektora bi rezultirao povećanjem izvoza s jedne, i smanjenjem uvoza tehnološki-intenzivnih proizvoda, s druge strane. Sprovedena analiza nam pokazuje u kom pravcu bi trebalo da se razvija srpska industrija. Sa sličnim problemom suočile su se sve evropske


47

tranzicione zemlje. Svedoci smo da su sad mnoge od njih članice EU sa usaglašenim privrednim strukturama. Njihov primer nam pruža odgovor na pitanje kako je moguće privrednu strukturu promeniti u relativno kratkom roku, od deset do petnaest godina.

Nekoliko faktora su odigrali odlučujuću ulogu: razvoj tržišne privrede, postepeno izlaganje inostranoj konkurenciji, makroekonomska stabilnost, priliv stranih direktnih investicija, razvoj nacionalnog inovacionog kapaciteta i podsticaj razvoju malih i srednjih preduzeća.

Promena privredne strukture uspešnih tranzicionih zemalja išla je u pravcu razvoja tehnološki-intenzivnih sektora. U istom pravcu bi trebalo da ide i razvoj Srbije. Osnovni razvojni problem u slučaju svih evropskih tranzicionih zemalja je značajno tehnološko zaostajanje u odnosu na razvijene zemlje. Zbog toga se razvoj tehnološke baze pokazao kao osnovni faktor usaglašavanja privredne strukture, a samim tim i izvozne strukture. Uopšteno posmatrano, postoje dva načina razvoja tehnološke baze zemlje: razvoj nacionalne tehnološke baze oslanjanjem na sopstvene snage i „uvoz“ tehnologije putem priliva stranih direktnih investicija ili kupovinom licenci.

Jedini ispravan put predstavlja kombinovanje dva navedena „kanala“ razvoja domaće tehnološke baze. Oslanjanje isključivo na sopstvene snage podrazumeva izuzetno dug vremenski period, čak i od nekoliko decenija. Sa druge strane, privreda se ne može osloniti ni samo na uvoz inostrane tehnologije. On može biti samo faktor koji će, u relativno kratkom roku, podići tehnološku opremljenost zemlje i pružiti podsticaj razvoju sopstvene tehnologije. Iz tog razloga, paralelno sa politikom privlačenja stranih direktnih investicija neophodno je raditi na razvoju nacionalnog inovacionog sistema, koji predstavlja skup institucija, organizacija i njihovih međusobnih veza za generisanje, difuziju i primenu naučnih i tehnoloških znanja u zemlji.

5. Zaključak

Priključenje zemlje Evropskoj uniji podrazumeva prethodno usaglašavanje realnih i nominalnih ekonomskih pokazatelja zemlje sa vrednostima koje se postižu unutar ove integracione grupacije. Skoro bez izuzetka, proces približavanja zemlje Evropskoj uniji uključuje i promenu njene privredne strukture. Ova usaglašavanja imaju za cilj osposobljavanje privrede za uspešno konkurisanje na zajedničkom tržištu i stvaranje preduslova za efikasno vođenje zajedničke monetarne i devizne politike.

Različitost proizvodne i izvozne strukture među zemljama unije je faktor nastanka asimetričnih privrednih šokova, kada se ne može pronaći mera monetarne i devizne politike unije, koja će istovremeno odgovarati potrebama svih zemalja članica. Iskustvo tranzicionih zemalja koje su sada članice Evropske unije nam govori da je visok stepen usaglašenosti privredne i izvozne strukture postignut u godinama pre, a ne nakon ulaska u uniju. Ovo istraživanje je pokazalo da je trenutna struktura izvoza Srbije u velikoj meri različita od strukture izvoza zemalja članica Evropske unije i da nam tek predstoji ozbiljnije strukturno prilagođavanje privrede i izvoza.


48

Analizom iskustava drugih evropskih tranzicionih zemalja može se zaključiti da je glavni faktor strukturnog privrednog prilagođavanja bio visok priliv stranih direktnih investicija. Međutim, paralelno sa politikom privlačenja stranih investitira, neophodno je izgrađivati i razvijati sopstvene istraživačke, naučne i tehnološke kapacitete. Razvoj nacionalnog inovacionog sistema je razvojna potreba Srbije u smislu izgradnje „ekonomije zasnovane na znanju“, čija će se privredna struktura podudarati u što većoj meri sa zemljama Evropske unije. Značaj razvoja inovacione i tehnološke baze Srbije je vidljiv i iz činjenice da je upravo malo učešće tehnološko-intenzivnih sektora u izvozu Srbije osnovni uzrok njegovog strukturnog neslaganja sa izvozom zemalja Evropske unije.

Neophodnim privrednim prilagođavanjima je potrebno pristupiti što ranije imajući u vidu da se struktura izvoza Srbije ne menja u poslednjih sedam godina tranzicije, zbog čega je izgubljeno značajno vreme na putu približavanja naše zemlje Evropskoj uniji. Ilustracije radi, srpski izvoz je trenutno u lošijoj poziciji nego što je bio bugarski izvoz sedam godina pre ulaska Bugarske u EU. Istovremeno sa insistiranjem na značaju ulaska Srbije u Evropsku uniju, neophodno je biti svestan značaja pravovremenog ulaska i opasnosti koje sa sobom nosi preuranjeni ulazak. Literatura

[1] Allen, R.D.G., Mathematical Economics, Macmillan and Co., London, 1966. [2] Baldwin, R. and C. Wyplosz, European Economic Integration, McGraw Hill,

London, 2003. [3] Eichengreen, B., European Monetary Unification: Theory, Practice, and

Analysis, The MIT Press, Cambridge, 1997. [4] Eichengreen, B., Is Europe an Optimum Currency Area? CEPR Discussion

Paper No. 478, 1990. [5] Jovetić, S., Statistika sa aplikacijom u Excelu, IP" Dositej", Kragujevac, 2007. [6] Krugman, P. and M. Obstfeld, International Economics, Pearson Education,

Boston, 2003. [7] Statistički godišnjak Srbije, Zavod za statistiku republike Srbije, 2006. [8] World Development Indicators, World bank, 2000-2005.

Labour market effects of FDI, regional disparities (the case of Hungary) _____________________________________________________________________

49

Dr. Lukács Eszter Ph.D.

LABOUR MARKET EFFECTS OF FDI, REGIONAL DISPARITIES (THE CASE OF HUNGARY)

Abstract: The paper below aims to summarize the labour market changes that occurred mainly as a result of the activity of newly entering multinational enterprises, after the 1988 opening up of Hungary’s capital market. The study argues that FDI, thus translational corporations have an outstandingly important and positive role in job creation as a whole but also in the rise of living standards in the regions where they are predominantly hosted. Regional labour market disparities are not created by foreign investors, rather by the fact that capital attracting and absorbing capability varies across the county’s regions. The real relevance of FDI in job creation in the transition economies was first discovered merely several years after the transition, in the late 1990’. By that time contrary to efforts of governments in power the new green field investors (mainly first or second line suppliers of earlier industrial producers) and re-investors failed to choose the promoted peripheral areas of the country. As private capital by its nature tends to concentrate it remains the role of the nation state to lift up less preferred regions and their potential workforce. The duty above is clear to all benevolent policy makers who also might realize that in case of transition economies the swiftest solution might be “escaping ahead”, which suggests the creation of economic and monetary stability and decent GDP growth to finance labour market policies and the preceding educational system that gives citizens a chance when entering the labour market.

1. FDI, Competitiveness and the Labour Market in Central and Eastern Europe

„The concept of the competitiveness of a country’s economy is closely linked

to the labour market. The most obvious and best known reason for this is that labour productivity is a key factor in shaping competitiveness. At the same time, changes in competitiveness (e.g. in economic sectors) may induce considerable labour reallocation, job destruction and/or job creation, wage push or wage increase,


50

productivity changes, etc. The history of the economic transformation in the Central and Eastern European (CEE) accession countries provides ample evidence of this.”29

2. The Drivers of Labor Demand during the Transition

“The changes in the region’s labour markets during the transition have been strongly influenced by the process of firm restructuring and massive reallocation of resources across firms, sectors, and locations. Faced with radical changes in the institution and market environment, firms in all countries have been forced to adapt their behavior. Some have been able to seize new opportunities, but many others have simply tried to survive in a market environment to which they were unaccustomed. The ensuing process of restructuring has involved major upgrading of technologies and production processes and hiring or (more often) laying off workers. As a result, some firms have managed to boost productivity, but some have been forced to exit the market.

2.1. Firm Restructuring

Firm restructuring was a result of imposing market discipline on inherited enterprises and encouraging the creation and expansion of new enterprises. Discipline forced old enterprises to release assets and labor, which were then, potentially available to restructured. It did this by hardening budget constraints, introducing competition in product markets, providing exit mechanisms, and monitoring managerial behavior to generate incentives for production and innovation. Encouragement entailed policies to create an attractive and competitive investment climate in which restructured and new enterprises had incentives to hire labor and to invest in expansion. Within-enterprise reforms engendered by the imposition of discipline resulted largely in labor shedding and what is called “defensive restructuring.”

Often, the impetus for defensive restructuring was privatization. In the “old” enterprises, productivity gains have been achieved largely through shedding redundant labor, which allowed the old firms to reduce costs and thus stay in the market. In addition, discipline led to the closure of other old, but inefficient firms, thus raising average productivity. In addition, the entry of new firms further stimulated efficiency enhancements by incumbent firms.

At the same time, many low-productivity industries, sheltered from competitive pressure, have managed to contain job destruction, but may still have to go through a period of downsizing and restructuring, which will likely cause further increases in unemployment. Strategic restructuring—with new investment and job

29 Fóti K.[2005]: The impact of changes in competitiveness on labour-market and human-resource development. The case of Hungary, Working Papers No. 154, Institute for World Economics Hungarian Academy of Sciences p. 2.


51

creation— seems largely confined up until now to foreign-owned firms. For example, evidence for four countries (Hungary, Romania, Russia, and Ukraine) suggests that all privatized firms experienced significant improvements in their productivity performance. The acceleration in productivity was much stronger in foreign privatized firms, possibly because they had better characteristics even before the ownership change but also because of foreigners’ advantages in accessing finance, new technologies, the latest managerial techniques, and world markets, which outweighed any disadvantages resulting from unfamiliarity with local conditions.

But where the differences between foreign and domestic privatization become even more evident is in employment. Foreign privatization is associated with increased employment and wages in all countries. Domestic privatization has been less kind to workers: wages suffered in all four countries, and employment rose in only a few instances. There are also significant differences across types of workers: employment composition and relative wage changes have been significantly biased toward white-collar employees. This is consistent with the idea that foreign privatization, by promoting the upgrading of production processes with new technologies, tends to be skill-biased. It also suggests that although foreign privatization has improved the welfare of workers overall, it has also increased inequality.

2.2. Reallocation of Labor and Firm Demographics

In all market economies, many firms enter and exit most markets every year. But in transition countries, the pace of firm creation and destruction during the transition has been phenomenal. In CEE countries, about 20–25 percent of firms were created or destroyed during the transition (compared with an average of 10 percent in OECD countries). Firm entry largely outpaced firm exit, which is obviously related to the process of transition and is not sustainable over the longer run. Yet it points to the fact that new firms not only displaced obsolete incumbents in the transition phase but also filled in new markets that were either nonexistent or poorly populated in the past. The entry of new firms contributed markedly to job creation. In the initial phases of the transition, the entry of firms contributed to about 40 percent of total job creation in Estonia, Hungary, and Latvia and to more than 70 percent in Romania and Slovenia. Moreover, a stronger (positive) correlation exists in transition countries than in OECD countries between the number of entrant firms in a given country and industry and the overall job creation in that country and industry. By contrast, there is almost no correlation between exit of firms and job destruction, while in OECD countries this correlation is stronger. In other words, the entry of new firms plays a significant role in job creation. However, the exit of obsolete firms, while promoting productivity, does not strongly contribute to job destruction, which largely comes from downsizing of surviving firms. Not surprisingly, the contribution of firm entry to overall job creation declined over the transition period. After having filled the pretransition void in certain activities, the characteristics of job flows converged toward those observed in market economies: job creation and destruction come increasingly from within firm


52

adjustment, rather than from the entry and exit of firms. Contrary to the evidence in most OECD countries, where the lack of experience and small size often make new firms less productive than the average incumbents, in transition economies new firms have been more productive than existing firms. They have been able to fill in new market niches and adopt new and more efficient technologies. Thus, firm entry is critical not only for job creation but also for productivity growth.” 30

3. Shifts in employment across the main economic sectors, changes

within manufacturing and productivity and the role of foreign enterprises in Hungary

“As in most other countries of Central and Eastern Europe, employment not

only fell in Hungary in the early years of transition, a major shift in employment also occurred, primarily from agriculture but also from industry to services. This trend continued such that the employment share of agriculture declined by almost half between 1992 and 2000 (from more than 10% to 5-6%). The employment share of industry also fell, albeit to a much smaller extent (from 30% to 27%) during this period. Employment gains were evident in the case of the service sector where the share of employment increased from 54% to 60%. The growth of industrial production was already considerable in 1994. At that time, however, employment was still declining in this sector, so labour productivity increased considerably. Looking at manufacturing data, it becomes clear that a major labour reallocation occurred within this sector, a shift from the collapsing giant state firms to the newly established private (foreign or domestic) enterprises. This is also evident from micro-level data. Even in the second half of the 90s, behind stagnating (or just slightly increasing) employment on the macro-level, an intensive process of job destruction and job creation took place. (See also FIGURE 3. AND FIGURE 4.).

In terms of productivity, the Hungarian economy as a whole seems to have recovered very quickly from the recession (including the severe downturn in output in 1991), since between 1992-1997 real productivity more than doubled. Without doubt large inflows of FDI played an important role in the recovery of the Hungarian economy and in improving efficiency. Foreign firms’ increasing share in employment helped to ease tension on the labour market, and some performance indicators that compare foreign and domestic firms clearly show the outstanding role foreign firms played in improving competitiveness and efficiency. For example, in the year 2000 labour productivity (value added per employee) in the non-financial business sector was 2.6 times higher than in comparable Hungarian companies. At the same time, wage costs were 1.9 times higher. Of course, labour productivity differentials reveal

30 http://siteresources.worldbank.org/INTECA/Resources/laborstudy05-ch1.pdf, pp. 19-24. (2007. 08. 14)

http://siteresources.worldbank.org/INTECA/Resources/laborstudy05-ch1.pdf


53

significant sectoral variation, ranging from 1.5 (mining and quarrying) to 5.7 (transport and communication).”31

3.1. Regional disparities: background and potential changes Due to the liberalization and the swift entry of foreign export-orientated (manufacturing) investors the volume of its foreign trade tripled in a decade, it reached 150% of the GDP by 2000, already four years before Hungary joined the EU. A year after of the accession (2005) Hungary’ foreign trade was made up mostly by EU-intern exports and imports, 76 and 68 percents respectively. Our major partners are Germany, Austria, Italy, France, GB and the Netherlands, though Germany alone counts for about one third of both directions of our foreign trade. Foreign capital has been accumulating in our country since 1990, its stock value exceeds 62 billion Euros, 80% of which arrived from EU countries, and 70 percent of that of only six European home countries, namely: Germany, Austria, the Netherlands, GB, France and Italy that are also Hungary’s dominant commercial partners. Foreign (thus mainly European) capital caused a dramatic change in the country’s economy, today multinational companies produce 60 percent of the GDP and employ 40% of the workforce. The net effect of the activity of foreign owned enterprises is positive, but with huge regional and sectoral disparities.

In Hungary there are 7 statistical-planning regions NUTS-2 units and 19 counties plus the capital, Budapest as NUTS-3 level units. The figure shows the share and rank of the seven statistical entities of foreign capital formation. The two years (1999, 2005) were selected for the reasons as follows: Between the years 1989-1996 only 20 percent of the foreign capital arrived as a green field investment (amounting 3 billon USD), contrary the dominating 80 percent privatization or brown field investments. During 1998-2002 there were no privatization incomes in Hungary32, but “first round investors” started to set up new projects resulting: almost one quarter of the total FDI in Hungary was reinvested earning between 1995-2000. The peak year was 2003 when 95% of the foreign investments was reinvested earning (the same year privatization started over presumably because of the downfall in green field investments). On average during 2001-2006 reinvested earnings gave 42% of the total FDI.33

31 Fóti K.-Buzás S. [2006]: Industrial competitiveness and labour market transformation in Hungary: Macroeconomic developments and empirical analysis Working Papers No. 174, Institute for World Economics Hungarian Academy of Sciences pp. 5-6. 32 Tejnóra J.-Fenyőfalvi Gy.[2006]: A külföldi működőtőke regionális tendenciái Magyarországon, Gazdaság és Statisztika 18 (57). évf. 4. sz., p. 50. 33 http://www.gkm.gov.hu/data/cms670842/fdi_2006.pdf (2007. 08.15.)

http://www.gkm.gov.hu/data/cms670842/fdi_2006.pdf


54

FIGURE 1. NUTS-3 UNITS (STATISTICAL PLANNING REGIONS) OF HUNGARY

Souce: http://en.wikipedia.org/wiki/Regions_of_Hungary The two selected years show a very similar picture: in the rank of the regions there was no change in the past one and a half decade. Foreign capital remains to be concentrated around the capital (Budapest) and at the western border (78,6% in 1999 and 76,8 in 2005) the only relevant change was Central Transdanubia catching up with western Hungary or Western Transdanubia, which can shortly but not mistakenly explained by the lack of sufficient amount of skilled labour in the latter region.34

34 See in detail: Antalóczy K. [2004]: A működőtőke-befektetések modernizációs hatása – Tatabánya példáján, Külgazdaság, XLVIII. évf., december, 17-23. Baráth G.– Molnár B. – Szépvölgyi Á. [2001]: A külföldi működőtőke szerepe a Közép-Dunántúl átalakuló gazdaságában, Tér és Társadalom, XV. évf., pp. 183-200.

http://en.wikipedia.org/wiki/Regions_of_Hungary


55

FIGURE 2. FOREIGN CAPITAL RATIO IN NUTS-2 UNITS OF HUNGARY

Year 1999 2005

Region Share (%) Rank Share (%) Rank

Central Hungary 63,8 1 65,8 1

Central Transdanubia 5,7 3 10 3

Western Transdanubia 14,8 2 11 2

Southern Transdanubia 1,6 7 1,5 7

Northern Hungary 5,7 4 4,1 4

Northern Great Plain 3,9 5 3,9 5

Southern Great Plain 3,9 6 2 6 Source: Barta Györgyi (2006): Változások a külföldi működőtőke – befektetések területi szerkezetében 2000 után, MTA RKK KÉT, 29. o., Területi Statisztikai Évkönyv (2005) KSH, Budapest, 159. o., Németh Gábor(2007):A külfüldi működőtőke regionális különbségei Magyarországon, Diplomamunka, Széchenyi István Egyetem, Győr p.47. FIGURE 3. ECONOMIC ACTIVITY OF POPULATION AGED 15-74 BY NUTS-2 UNITS OF HUNGARY, 2006

Region Unemployment rate (%) Participation rate (%) Employment rate Central Hungary 5,1 59,2 56,2

Central Transdanubia 6,1 58,1 54,6 Western Transdanubia 5,7 58,7 55,3 Southern Transdanubia 9,0 51,8 47,1

Northern Hungary 11,0 49,8 44,3 Northern Great Plain 10,9 51,4 45,8 Southern Great Plain 7,8 51,8 47,7 Source: Hungarian Central Statistical Office, KSH, Labour Force Survey, 2006, p. 34

The question is if there is a correlation between employment rates and the per capita amounts of FDI? According to the NUTS-3 level calculations of [Antalóczy and Sass 2005]35 there is a very strong correlation and in time intensifying relationship between employment rates and foreign investments (the correlation coefficient is 0,860 with Budapest and 0,581 without the capital), which means: multinational enterprises play a very significant role in increasing employment rates but their effect is less dominant outside the capital. 35Antalóczy K.– Sass M. [2005]: A külföldi mûködõtõke-befektetések regionális elhelyezkedése és gazdasági hatásai Magyarországon Közgazdasági Szemle, LII. évf., p.516.


56

3.2. FDI and job creation

We understand that foreign investors or multinational enterprises contribute

significantly to employment levels. Now further three questions derive from the previous conclusion. Firstly: why do foreign investors choose to set up a plant in the North-West of the country abandoning the other five NUTS 2 regions? If we find out their motivations settling down in the preferred areas, can the same incentives be created in the regions avoided by foreign capital? And thirdly: if the answer to the second posing is negative what policies can be introduced to rise employment rates in the peripheral regions?

3.2.1. FDI and the economic Centre In Hungary there are more than 26.000 foreign owned enterprises and the capital itself is an economic centre indeed giving site for more than 14.000 companies. If we add the number of companies of Pest County (NUTS-3) to the ones of the capital (NUTS-3) we find that more than 16.000 corporations operate in Central Hungary (NUTS-2), which is more than 60% of the total number of foreign investors. Western Transdanubia on the Austrian border ranks on the second place again with approx. 2500 enterprises, a little more than 9 percent of the total and Central Transdanubia with 1900 and 7% respectively. The three NUTS-2 regions together again form the economic centre of out country giving site to 75% of the foreign owned corporations. Coming back to our question posed at the beginning of the chapter we would like to reveal the reasons of Western and Central Transdanubia emerging to be economic centres. Beyond the known and general foreign capital attracting factors like skilled and relatively cheap labour; developed infrastructural background, political-, economic and legal stability, low company taxes Western Transdanubia had further location specific incentives to offer:

On one hand its obvious physical closeness to Austria was and is an advantage, but what is more important two of the three car manufacturers (Audi and GM) of Hungary decided to set up their plants in the region making it part of a Central and E astern European Automobile Hub. The cluster covers a circle with a radius of 500 km-s and counts 13 factories of Poland, The Czech Republic, Slovakia, Slovenia and Hungary. [WIR, 2004] The third car factory, the Japanese Suzuki has its plant in Central Transdanubia. As indicated in the table below the rate of employment in industry is the highest in the referred two regions in Hungary.


57

FIGURE 4. EMPLOYMENT RATES BY ACTIVITES AND SECTORS BY NUTS-2 UNITS OF HUNGARY, 2005

Region White ll

Blue ll

Agriculture d F t

Industry and C t ti (%)

Services (%)Central Hungary 54,4 45,6 1,4 23,3 75,3

Central T d bi

38,2 61,8 4,1 42,9 53,1 Western

T d bi37,3 62,7 4,9 39,9 56,1

Southern T d bi

38,0 62,0 6,6 32,8 60,7 Northern Hungary 39,5 60,5 3,7 35,7 60,5

Northern Great Pl i

39,3 60,7 6,6 31,3 62,1 Southern Great

Pl i37,4 62,6 12,0 29,8 58,2

Country Total 43,4 56,6 4,9 31,4 63,8 Source: Hungarian Central Statistical Office,HCSO, KSH, 2006 Central and Western Transdaubia are the high-tech industrial regions of Hungary, being host territories of the export-oriented (mainly) manufacturing multinational enterprises, the activity of which resulted in higher employment and wages in these areas. From a macroeconomic point of view it is inevitable to utter that the companies above ten-folded the share of high tech products within Hungarian exports. Central Hungary and the other two “fortunate” regions experienced a reasonable growth in living standards there was a rise in number and share of permanent consumer goods (e.g. automobiles), marriages, births, new apartments and houses. 3.2.2. FDI and peripheral regions

Here we arrive at our second question posing if it is possible to attract foreign manufacturing capital to the peripheries of the country? Unfortunately, it seems to be rather difficult for the reasons as follows: To begin with, central regions started with advantage of the “ruins” or to put it in a more sophisticated way the released assets of “old” enterprises that became possessions of the human resource-, efficiency- and strategic asset seeking multinational enterprises. In the late 80’-es and early 90’-es production properties, real estates of the “old” companies were completed but opening up to the world economy made it clear that the would be end-products are not to be sold in global markets, thus a great number of Hungary’s first manufacturing investors were brown-green field investors, firstly importing technology then developing new plants on the same physical place. Secondly – though all national governments and the EU itself by all good will, possible means and FDI incentives aim to equal regional developmental disparities –


58

foreign investors by nature tend to concentrate on places where they “made their first footsteps” after opening up commodity and capital markets.36 As it was indicated earlier, after the millennium almost half of the inflowing FDI was in the form of reinvested earnings, but already before 2000 it amounted 25%. In fact these were the decisive years in creating the regional structure of Hungary’s FDI since between 1996-2001 the first “big GDP and export-producers” invited their first and second line transnational suppliers (due to the lack of local capabilities) and also set up their own new projects, which is referred as “reinvested earnings” in the statistics.

The paragraph above implies that the remaining four statistical (NUTS-2) planning regions – namely Southern Transdanubia, Northern Hungary, Northern Great Plain and the Southern Great Plain - with their population and potential workforce are the counterbalancing losers contrary to the winners of the North-West and the capital. Fortunately this is not the case, but to gain a real picture we have to dive deeper in the regional statistical classification. The seven NUTS-2 regions consist of 19 counties (NUTS 3 regions), which are made of 150 (NUTS-4) micro-regions and 3120 (NUTS-5) settlements. It is certainly truth that manufacturing industry, especially high-tech producers avoid the other four NUTS-2 regions, but luckily foreign owned service sector (mainly financial services such as commercial banks, insurance companies, wholesale stores, and privatized public utility -gas and electricity – providers) give work to many in the county centres (NUTS-3) or other cities of the peripheral areas. The real threat of long-term unemployment is valid for the unskilled of the rural areas of the least developed regions. FIGURE 5: SPATIAL DISTRIBUTION OF NUTS-4 UNITS (MICRO-REGIONS) IN THE FOUR QUARTILES OF EMPLOYMENT RATES IN 1990 AND 2001

Note: White: top quartile - high employment micro regions;

36 See more on this topic:Barta Gy. [2003]: A külföldi érdekeltségű vállalkozások területi szerkezete Magyarországon, A külföldi működő tőke beáramlásának tendenciái és szerkezeti (ágazati, területi) elmozdulásának esélyei Magyarországon, különös tekintettel az Alföldre, III. Alföld-Kongresszus; Lukács E. [2005]: A transznacionális vállalatok és a munkaerőpiac kapcsolatai, Ph.D.-értekezés, BCE, Budapest; Barta Gy:[2006]: Változások a külföldi működőtőke-befektetések területi szerkezetében 2000 után, MTA RKK KÉTI, Budapest


59

Black: bottom quartile - low employment micro regions Source: HCSO Census 1990, 2001, Fazekas 2005

[Fazekas 2005] suggests that „he farther away a micro region from the Western border and the higher the rate of uneducated people, the higher the unemployment in the region. A relatively large scale of the Hungarian undeclared employment is often presumed to play a key role in the low level of formal employment and search activity in high unemployment regions. Nevertheless, there is no straightforward linkage between the size of a region’s informal economy and its level of employment or search intensity. The question of whether formal and informal jobs are substitutes or complements, and whether people’s engagement in informal employment is conducive to lower search intensity, are difficult ones that require disaggregate data in order to properly address the problem. [Köllő and Nacsa 2004] present some rough calculations estimating how employment and some proxies of the local informal economy were correlated in Hungary’s micro-regions, in 2000. Results of the estimations show a statistically significant inverse relationship between employment (as well as labour force participation) and indicators of the informal economy. Regions with a sizeable informal economy have lower employment rates.”37

3.2.3. Augmenting employment in peripheral regions

Employment enhancement is generally carried out by active labour market policies (ALMPs)38.among which job search assistance, training for the unemployed; training for the youth and public works may have a positive effect in the targeted micro regions of Hungary. Wage subsidies or micro-enterprise development/self-employment assistance are unfortunately no adequate measures in this case, the former as there are no work places the latter due to a lack of knowledge, skills and initial capital. Facts, figures and the preceding short summary of the Hungarian labour market aim to reveal that central and local governments can not count on the employment augmenting effects of FDI in the peripheral rural regions of the country, which means job creation (and the preconditioning education and training – chance creation) remains to be the obligation of the nation state and its local institutions. Now two more issues have to be cleared: Firstly, we have to find out of the background of current Hungarian labour-market policy; secondly and accordingly possible future trends also should be marked up.

37 Fazekas K [2005]: Transition of the Hungarian Labour Market– Age, skill and regional differences - PIE Discussion Paper Series No. 241 pp.16-17.; Köllő J.-Nacsa B. [2004]: Flexibility and Security in the Labor Market –Hungary’s Experience”. Budapest: ILO-CET. 38 Betcherman, G.-Olivas, K.-Dar, A. [2004]: Impacts of active labour market programs: New evidence from evaluations with particular attention to developing and transition countries (Social Protection Discussion Paper, 0402) Washington: World Bank


60

Public expenditure on passive and active labour market policies is 0,37 and 0,52 percent of the GDP in Hungary, thus most transition economies lagging behind us with lower expenditures on active measures (Montenegro being an exception with 0,55% per GDP on ALAMPs).39In absolute numbers it means that yearly approximately one billion USD is spent on active and passive labour market policies in Hungary.

Policy concern about labour market changes may also be learnt of a country’s National Development Plan (NDP). [Adler 2006] argues that in case of Hungary NDP I. (2004-2006) was designed more on a sectoral basis, where the priority of the government was economic growth, which means 40% of the subsidies was remitted in the three most developed regions, but in fact 55 percent of the applicants and the winners come also from those territories. The setup of the New Hungary Development Plan (2007-2013) contains same distribution shares in terms of Regional Operative Programs. It is most likely that 43% of the sources again remain in the developed areas. Therefore Adler estimates no positive changes in the figures or regional distribution of employment in Hungary. She calculates an annual employment growth of 0,6% between 2005-2015, which means 200.000 created new jobs by the end of the period above. The increase in the GDP will have the effect on employment rates as in the preceding years.40

It is relatively apparent that all governments – especially the ones of transition countries – face the dilemma of growth encouragement vs. fair and equitable redistribution of financial sources. New and would be nations of the EU have to meet the requirements of economic stability more precisely the Maastricht criteria for accessing the EURO-zone, which implies a possible primacy of social dimensions only after having created a solid economy. In case of Hungary it is hoped to arrive by 2013-2015. Sources: [1] Ádler J. [2006]: A munkaerő-kereslet strukturális változásai 2015-ig – Honnan

hová? Tanulmányok a versenyképességről, Stratégiai Kutatások Magyarország 2015, MTA Szociológiai Kutatóintézete, MTA-MEH Projekt 9, pp. 98-149

[2] Antalóczy K. [2004]: A működőtőke-befektetések modernizációs hatása – Tatabánya példáján, Külgazdaság, XLVIII. évf., december, 17-23.

[3] Antalóczy K.– Sass M. [2005]: A külföldi mûködõtõke-befektetések regionális elhelyezkedése és gazdasági hatásai Magyarországon Közgazdasági Szemle, LII. évf., p.516.

39 siteresources.worldbank.org/INTSERBIA/Resources/300803-1120227465222/chapter2.pdf Hungary’s GDP was 109,25 billion USD in 2005, annual GDP growth is 4.1% - www.worldbank.org World Bank (Quick Facts, world development indicators, 2006)40 Ádler J. [2006]: A munkaerő-kereslet strukturális változásai 2015-ig – Honnan hová? Tanulmányok a versenyképességről, Stratégiai Kutatások Magyarország 2015, MTA Szociológiai Kutatóintézete, MTA-MEH Projekt 9, pp. 98-149

http://www.worldbank.org/


61

[4] Baráth G.– Molnár B. – Szépvölgyi Á. [2001]: A külföldi működőtőke szerepe a Közép-Dunántúl átalakuló gazdaságában, Tér és Társadalom, XV. évf., pp. 183-200.

[5] Barta Gy. [2003]: A külföldi érdekeltségű vállalkozások területi szerkezete Magyarországon, A külföldi működő tőke beáramlásának tendenciái és szerkezeti (ágazati, területi) elmozdulásának esélyei Magyarországon, különös tekintettel az Alföldre, III. Alföld-Kongresszus

[6] Barta Gy:[2006]: Változások a külföldi működőtőke-befektetések területi szerkezetében 2000 után, MTA RKK KÉTI, Budapest

[7] Betcherman, G.-Olivas, K.-Dar, A. [2004]: Impacts of active labour market programs: New evidence from evaluations with particular attention to developing and transition countries (Social Protection Discussion Paper, 0402) Washington: World Bank

[8] Fazekas K [2005]: Transition of the Hungarian Labour Market- age, skill and regional differences - PIE Discussion Paper Series No. 241 pp.16-17.

[9] Fóti K.[2005]: The impact of changes in competitiveness on labour-market and human-resource development. The case of Hungary, Working Papers No. 154 Institute for World Economics Hungarian Academy of Sciences p. 2.

[10] Fóti K.-Buzás S. [2006]: Industrial competitiveness and labour market transformation in Hungary: Macroeconomic developments and empirical analysis Working Papers No. 174. Institute for World Economics Hungarian Academy of Sciences pp. 5-6.

[11] Köllő J.-Nacsa B. [2004]: Flexibility and Security in the Labor Market –Hungary’s Experience”. Budapest: ILO-CET.

[12] Lukács E. [2005]: A transznacionális vállalatok és a munkaerőpiac kapcsolatai, Ph.D.-értekezés, BCE, Budapest

[13] Tejnóra J.-Fenyőfalvi Gy.[2006]: A külföldi működőtőke regionális tendenciái Magyarországon, Gazdaság és Statisztika 18 (57). évf. 4. sz., p. 50.

[14] http://www.gkm.gov.hu/ [15] http://www.ksh.hu/ [16] http://www.worldbank.org/I [17] http://www.unctad.org/

http://www/

Može li transfer tehnologije objasniti stvaranje izvozne konkurentnosti u Hrvatskoj _____________________________________________________________________

62

Dr.sc. Zoran Aralica41, Mr. sc. Domagoj Račić

MOŽE LI TRANSFER TEHNOLOGIJE OBJASNITI

STVARANJE IZVOZNE KONKURENTNOSTI U HRVATSKOJ?

Apstrakt: Cilj je rada analizirati utjecaj transfera tehnologije na stvaranja izvozne konkurentnosti u Hrvatskoj. Radi toga je u radu analiziran utjecaj tehnologije na stvaranje izvozne konkurentnosti. Makroekonomski je model kojim se analizira izvozna konkurentnost postavljen je relacijski (tj. mjeri se izvozna konkurentnost Hrvatske na svakom pojedinačnom tržištu zemalja u modelu u razdoblju 2000. – 2004.). Konkurentske prednosti se izračunavaju na osnovi rezultata vanjskotrgovinske razmjene između Hrvatske i svake od zemalja u modelu. Pritom su proizvodi podijeljeni na osnovi kriterija tehnološke složenosti proizvoda (v. Lall, 2001). Osnovni nalaz rada je da transfer tehnologije može manjim dijelom objasniti stvaranje konkurentske prednosti Hrvatske i to na njemačkom tržištu tekstilnih proizvoda i na austrijskom tržištu kožnih proizvoda.

Ključne reči: tehnologija, transfer tehnologije izvozna konkurentnost, makroekonomski model

DOES TECHNOLOGY TRANSFER EXPLAINS CREATION OF EXPORT COMPETITIVENESS IN CROATIA?

Abstract: The aim of the paper is to analyse the influence of technology

transfer on Croatia’s export competitiveness. The paper analyses technology influence on export competitiveness. The macroeconomic model used was established in terms of direct relations (i.e. these relations measure Croatia's export competitiveness on the every single country’s market in the model between 2000 and 2004). A competitive advantage is calculated on the basis of international trade between Croatia and the countries in the model. The products are divided by the criterion of technological complexity (see Lall, 2001). The basic finding in the paper is that technology transfer explains creation of Croatia’s export competitive advantage to a small extent. Examples are Germany’s textile product market and Austria’s leather product market.

Key words: technology, technology transfer, export competitiveness, macroeconomic model

41 Ekonomski Institut, Zagreb, Trg J.F.Kennedy 7 10000 Zagreb, [email protected] tel: ++385-1-2362-218 ,



63

1. Uvod

Tehnologija je na globalnoj razini, kao i u nacionalnim gospodarstvima, bez obzira na stupanj razvijenosti, fenomen kojem se pripisuje veliki značaj. Tako se razmatra utjecaj tehnologije i njenih aktivnosti na gospodarski rast, zaposlenost i izvoz. Pri samom istraživanju povezanosti tehnologije i izvoza posebno mjesto zauzima analiza povezanosti tehnologija i stvaranja izvoznih konkurentskih prednosti.

Usporedno sa sveprisutnošću tehnologije u društveno-ekonomskoj zbilji raste i njena kompleksnost. Tako je analiza tehnoloških aktivnosti i njihovog utjecaja na konkurentnost poduzeća postala jednako važna kao i analiza utjecaja tehnologije na konkurentnost na makrorazini. Pritom empirijska povezanost transfera tehnologije i stvaranja konkurentskih prednosti na makrorazini ponajprije razmatra indirektno - preko utjecaja izravnih stranih ulaganja na gospodarski rast ali i na vanjskotrgovinske kategorije izvoza i uvoza (v. Bačić, Račić, Ahec-Šonje 2004). usko povezana s transferom tehnologije (rezultat često izravnih stranih ulaganja)

Rad se zasniva na makroanalizi i pokušava odgovoriti na pitanje da li transfer tehnologije pri izravnim stranim ulaganjima može objasniti razinu dostignute izvozne konkurentnosti. Zbog toga se u drugom dijelu rada analizira položaj tehnologije pri stvaranju izvozne konkurentnosti. Treći dio rada analizira izvoznu konkurentnost Hrvatske u razdoblju između 2000. i 2004. u usporedbi s najvažnijim vanjskotrgovinskim partnerima iz zapadne Europe (Njemačkom i Austrijom), s Češkom, Mađarskom, Poljskom, Slovačkom i Slovenijom (novim članicama EU), kao i s pojedinim zemljama zapadnog Balkana (Srbijom i Crnom Gorom (SiCG) i Bosnom i Hercegovinom(BiH)). Vrijednosti se analiziraju kriterijem tehnološke složenosti proizvoda (Lall, 2001). Zaključni dio rada donosi osnovne nalaze modela i moguću implikaciju modela za donosioce odluka vezanih za poticanje izvoza u Hrvatskoj.

2. Tehnologija, tehnološki transfer i stvaranje izvozne konkurentnosti

Tehnologija je oduvijek imala značajnu ulogu u teorijama međunarodne

razmjene, ponajprije u Ricardovoj teoriji komparativnih prednosti (usp. Krugman 2005: 343). Pojavom teorija tehnološkog jaza i životnog ciklusa proizvoda položaj tehnologija i njen utjecaj na izvoz postaje nezaobilazan predmet analize. Iako teorija tehnološkog jaza izravno ukazuje da razlike u tehnologiji potiču međunarodnu razmjenu, teorija životnog ciklusa proizvoda dodatno ukazuje na značaj tehnologija. Naime, u toj teoriji u središtu istraživanja su multinacionalne kompanije (MNK), koje nakon inovacija proizvoda na matičnim tržištima investiraju u inozemstvu i pridonose transferu tehnologije. Promjene povezane s tehnologijama stvaraju posljedice na međunarodnu razmjenu, međunarodnu proizvodnju i izvoz, što dovodi do sve veće povezanosti između fenomena tehnologije42 i izvozne konkurentnosti43.

42 To se može shvatiti i rezultatom jačanja međunarodne poslovne prakse, ponajprije rezultatom aktivnosti MNK.


64

Možemo identificirati tri osnovna područja analize tehnologije, a time i analize potencijalnog utjecaja tehnologije na izvoznu konkurentnost. Prvo je područje analiza transfera tehnologije. To je oblik pribavljanja potrebnog znanja izvana (s domaćeg tržišta i/ili inozemnih tržišta) usmjerenog prema poboljšanju rezultata poslovanja poduzeća (mjereno ponajprije porastom ukupnih prihoda i broja zaposlenih). Ono se obavlja formalnim kanalima suradnje a to su strano vlasništvo nad lokalnim poduzećima, zajednička ulaganja, programi tehničke pomoći i licencni ugovori (Knell, Rojec 2007: 3). Osim toga postoje i neformalni oblici transfera tehnologije. To uključuje nabavku kapitalnih dobara, izvoz poslovnim partnerima44, suradnju na aktivnostima istraživanja i razvoja, ugovore o izvršenju pojedinih specificiranih poslova (npr. lohn poslovi) i razmjenu ljudi.

Drugo je područje analiza tehnologije na makrorazini. Na toj razini jačanje uloge tehnologije imalo je značaj da se komparativne prednosti - potencijal realiziranih konkurentskih prednosti – počele i smatrati rezultatom sposobnosti upravljanja tehnologijom, a ne tek rezultatom samog posjedovanja resursa. Osim toga, struktura vanjske trgovine, kao izvor konkurentnosti pod sve je većim utjecajem kumulativnih procesa u gospodarstvu, interakcije industrijske strukture, dosadašnje tehnološke složenosti vanjske trgovine, javnih politika usmjerenih prema povećanju izvozne konkurentnosti, ali i razvijenosti sistemskih varijabli u nacionalnoj ekonomiji, kao što je sustav korporacijskog upravljanja i nacionalni inovacijski sustav45 (usp. Račić i Aralica, 2006.).

Povezanost između tehnologije i izvozne konkurentnosti jača i na mikrorazini, kao trećem području analize. Pritom je značaj tehnologije na razini poduzeća potrebno analizirati funkcionalno; istražuje se koliko su tehnologije sposobne utjecati na poslovne aktivnosti poduzeća koje dovode do povećanja tržišnih udjela poduzeća na domaće tržište i/ili inozemnim tržištima, tj. na povećanje njihove izvozne konkurentnosti. Osim toga, poduzeće može stjecati konkurentsku prednost pri razvoju ili nabavi tehnologije, efikasnijim korištenjem tehnologije unutar poduzeća, kao i u tržišnom nastupu, odnosno u izravnom nadmetanju s konkurentima.

3. Makroekonomski model izvozne konkurentnosti

Cilj ovog dijela je analizirati izvoznu konkurentnost Hrvatske u usporedbi s devet zemalja na osnovi tehnološke složenosti proizvoda u razdoblju između 2000. i

43 Pritom je važno znati da sam pojam 'konkurencija' svoje podrijetlo duguje poslovnom svijetu, a to omogućuje široko razumijevanje i upotrebu tog pojma u društveno-ekonomskoj praksi (Fagerberg, 1996: 39). 44 Veletrgovci zaduženi za plasman proizvoda su najbolji primjer. 45 Temeljnu ulogu u nacionalnom inovacijskom sustav imaju inovacijske aktivnosti i aktivnosti istraživanja i razvoja. Dodatno je njihova povezanost važna i za stvaranje izvozne konkurentnosti. Pritom se kao dodatni elementi uz tehnološke aktivnosti pojavljuju učinci prelijevanja (eng. spillover) i veličina tržišta (Fagerberg, 1996.)


65

2004. godine. Zbog toga se u prvom dijelu objašnjava klasifikacija proizvoda prema tehnološkoj složenosti proizvoda, a u drugom dijelu se prezentira makroekonomski model.

Analiza tehnološke strukture vanjske trgovine učinjena je prema metodologiji koju je razvio Lall (2001.). Dostupnim podacima hrvatskog izvoza i uvoza po carinskoj klasifikaciji proizvoda (en. CTC) dodana je klasifikacija proizvoda po tehnološkoj složenosti na četiri znamenke46. Proizvode se prema tehnološkoj složenosti može podijeliti na pet skupina47: -primarni proizvodi (en. primary products - PP), -proizvodi zasnovani na resursima (en. resource based products – RB), -proizvodi niže tehnološke razine (en. low technology – LT), -proizvodi srednje tehnološke razine (en. medium technology - MT) i -proizvodi visoke tehnološke razine (en. high technology – HT)

Primarni proizvodi oni su proizvodi za nastanak kojih nije potrebna upotreba tehnologije, tj. ne podliježu postupku proizvodnje prije samog izlaska na tržište.

Proizvodi zasnovani na resursima većim su dijelom radno intenzivni proizvodi. Proizvodi zasnovani na resursima skupina jedan (RB 1) obuhvaćaju prerađene poljoprivredne proizvode, dok proizvodi zasnovani na resursima skupina dva (RB 2) uključuju proizvode čija proizvodnja uključuje stalne i jednostavne vještine i tehnologije.

Proizvodi niže tehnološke razine imaju stalnu tehnologiju koja je uključena u sredstva za rad. Ova se skupina proizvoda može podijeliti na dvije podskupine: proizvodi niže tehnološke razine podskupina jedan – LT 1 i proizvodi niže tehnološke razine podskupina dva – LT 2; potonja podskupina zahtjeva veću razinu vještina potrebnih za upravljanje radnim procesima proizvodnje proizvoda.

Proizvodi srednje tehnološke razine zahtijevaju veću razinu složenosti tehnologije u usporedbi s proizvodima niže tehnološke razine. Ti se proizvodi dijele na proizvode srednje tehnološke razine podskupina jedan (MT 1), proizvode srednje tehnološke razine podskupina dva (MT 2) i proizvode srednje tehnološke razine podskupina tri (MT 3). Prva podskupina proizvodi automatiku. Druga podskupina su proizvodi procesne industrije, a u trećoj podskupini prevladavaju tzv. inženjerski proizvodi.

Proizvodi visoke tehnološke razine imaju tehnologiju koja se u poslovnoj praksi relativno najbrže mijenja u usporedbi s ostalim skupinama. To uključuje ulaganja u istraživanje i razvoj, inovacije i patentne aktivnosti. Osnovna je podjela unutar ove skupine proizvoda na: visokotehnološke proizvode podskupine jedan (HT 1), koja uključuje proizvode elektroničke industrije, i visokotehnološke proizvode podskupine dva (HT 2), a obuhvaća farmaceutske proizvode i precizne instrumente s primjenom u medicini i farmaceutskoj industriji.

46 Izvor je za originalne podatke Hrvatska informacijska državna agencija. 47 Popis proizvoda po tehnološkim razinama nalazi se u dodatku. Za detaljni popis vidi Aralica (2007.).


66

3.2. Model konkurentskih prednosti

Makroekonomski je model postavljen relacijski. Analizira se ostvarena izvozna konkurentnost Hrvatske u usporedbi s devet zemalja u razdoblju od 2000. do 2004. Riječ je o razdoblju kada je Hrvatska ostvarivala značajna povećanja vrijednosti izvoza i uvoza. Konkurentske prednosti se izračunavaju na osnovi rezultata vanjskotrgovinske razmjene između Hrvatske i svake od devet zemalja u modelu. Na osnovi tih pojedinačnih ocjena može se dobiti ukupna ocjena o izvoznoj konkurentnosti Hrvatske. Osim Hrvatske, koja je žarišna točka analize, u modelu su analizirane zemlje uključene po tri kriterija - Austrija i Njemačka kao tradicionalni vanjskotrgovinski partneri Hrvatske, a ujedno i visokorazvijene zemlje zapadne Europe, potom Mađarska, Češka, Slovačka, Poljska i Slovenija kao nove članice EU te BiH i SiCG kao zemlje zapadnog Balkana.

Konkurentske se prednosti izračunavaju sljedećim izrazom:

KP = log (izvozijnt/uvozjint) gdje je: KP = konkurentska prednost, izvozijnt = izvoz Hrvatske u zemlju j, uvozjint = uvoz iz zemlje j u Hrvatsku, j = Austrija, Njemačka, Mađarska, Češka, Slovačka, Poljska, Slovenija, BiH i SiCG, n = PP, RB1, RB2, LT1, LT2, MT1, MT2, MT3, HT1 i HT2, t = 2000., 2002. i 2004. (usp. Aralica, 2007: 144).

Vrijednosti se definiraju za svaku skupinu proizvoda prema tehnološkoj složenosti proizvoda opisanih u ranijem odjeljku. Hrvatska u slučaju pozitivnih vrijednosti izraza 3.1 ostvaruje konkurentske prednosti po pojedinim skupinama proizvoda u odnosu na pojedinu zemlju. U slučaju negativnih vrijednosti, druga zemlja u vanjskoj trgovini s Hrvatskom ostvaruje konkurentske prednosti. U sljedećoj tablici prikazani su rezultati analize konkurentnosti.


67

Tablica 1: Konkurentska prednost Hrvatske i tehnološka složenost proizvoda Godina PP RB 1 RB 2 LT 1 LT 2 MT 1 MT 2 MT 3 HT 1 HT 2 UK

Austrija 2004. -1,31 -1,27 -1,07 1,00 -1,07 -2,34 -1,97 -1,11 -0,01 0,85 -0,40 2002. -0,93 -1,66 -0,82 0,42 -1,28 -2,53 -1,93 -1,42 -0,08 0,54 -0,66 2000. -0,50 -1,42 -0,51 -0,02 -0,64 -1,32 -1,76 -1,58 -0,02 0,70 -0,59

BiH 2004. 1,02 1,23 1,28 0,63 0,60 0,84 2,37 1,90 3,55 3,77 1,20 2002. 1,10 1,37 1,63 0,62 1,05 1,50 2,73 1,49 3,38 3,82 1,45 2000. 1,73 1,74 1,46 1,51 2,18 0,90 3,10 1,52 2,61 4,14 1,80

Češka 2004. -0,99 -1,23 -2,12 -2,46 -2,42 -4,88 -3,19 -1,26 -1,78 0,50 -2,07 2002. -0,53 -0,94 -0,97 -2,29 -2,70 -5,05 -2,86 -1,51 -0,74 0,76 -1,90 2000. -1,37 -0,60 -1,68 -2,10 -2,41 -5,22 -3,04 -2,30 0,86 1,64 -1,81

Mađarska 2004. -1,70 -1,65 -2,49 -0,87 -0,98 -1,20 -1,53 -1,43 -2,37 1,35 -1,59 2002. -1,94 -1,87 -0,71 -1,10 -1,33 -2,54 -1,00 -1,19 -2,68 0,36 -1,34 2000. -1,35 -2,08 0,10 -1,53 -1,10 -1,43 -2,63 -0,97 -2,46 1,74 -1,12

Njemačka 2004. -1,04 -1,38 -0,14 0,63 -0,65 -3,31 -2,25 -1,21 -1,67 -1,10 -1,05 2002. -0,48 -1,13 -1,44 0,51 -0,76 -3,82 -1,96 -1,43 -1,68 -1,21 -1,04 2000. -0,27 -0,57 -0,69 0,39 -0,48 -3,81 -1,64 -1,21 -0,79 -1,34 -0,72

Poljska 2004. -1,99 -2,34 -2,35 -1,19 -2,44 -6,79 -1,28 -2,44 -2,55 1,92 -1,90 2002. -2,47 -1,73 -1,38 -1,26 -3,00 -3,98 -2,98 -0,38 -2,29 2,65 -1,99 2000. -3,46 -0,49 -1,02 -0,77 -2,49 -3,56 -2,74 -1,67 0,59 2,14 -1,43

Slovačka 2004. -0,18 -1,01 -2,25 -1,17 -2,22 -5,12 -1,90 -2,48 -1,42 2,69 0,75 2002. 0,89 -1,00 -2,54 -1,44 -3,24 -5,80 -3,05 -2,53 -2,16 2,03 1,18 2000. -1,12 -1,38 -1,64 -1,39 -3,10 -2,67 -1,46 -1,52 -0,42 3,33 1,25

SiCG 2004. 0,41 0,65 1,76 0,33 0,00 0,88 1,16 0,78 2,44 3,52 0,75 2002. 0,02 1,28 2,47 0,02 0,28 0,69 1,53 0,53 2,94 3,65 1,18 2000. 0,82 1,63 1,40 1,76 1,03 -0,07 0,62 0,52 2,21 4,78 1,25

Slovenija 2004. 0,78 -0,40 0,05 -0,84 -1,08 -0,79 -0,92 -1,46 -0,43 -1,04 -1,76 2002. 0,75 -0,33 0,38 -1,12 -1,03 0,32 -1,03 -1,91 -0,47 -1,03 -1,83 2000. 0,89 -0,20 1,57 -0,77 -0,96 0,33 -0,95 -2,00 -0,45 -0,95 -1,53

Izvor: Aralica (2007.)

U cjelini, Hrvatska ostvaruje konkurentske prednosti jedino s BiH i SiCG. S ostalim zemljama to nije slučaj. Ipak, Hrvatska uglavnom ostvaruje konkurentske prednosti u visokotehnološkim proizvodima skupina dva (HT 2). Izuzetak čini vanjska trgovina s Slovenijom i Njemačkom. U usporedbi s Njemačkom i Austrijom, Hrvatska ostvaruje konkurentske prednosti u proizvodima niže tehnološke razine skupina jedan (LT 1). U ostalim skupinama proizvodima Hrvatska ne ostvaruje konkurentske prednosti, osim u razmjeni s Bih i SiCG.

Analiza izvoza prema tehnološkoj složenosti proizvoda u zemlje gdje Hrvatska ostvaruje konkurentske prednosti ukazuje da se pojavljuju industrije i poduzeća kao izvori konkurentnosti za pojedine skupine tehnoloških složenih proizvoda. Tako kod proizvoda niže tehnološke razine skupina jedan (LT 1) Hrvatska


68

ostvaruje konkurentske prednosti u odnosu na Austriju zahvaljujući izvozu proizvoda od kože. Na tržištu Njemačke izvor je konkurentnosti industrija odjeće. Tako je Hrvatska godine 2004. izvezla u Njemačku muških odjela i ženskih sličnih odjevnih predmeta u vrijednosti od 106 milijuna USD, a u Austriju je hrvatski izvoz proizvoda od kože iznosio 102 milijuna USD48. Može se pretpostaviti da se konkurentske prednosti ostvaruju zahvaljujući doradnim (lohn) poslovima49 - ujedno neformalni oblik tehnološkog transfera (iako se radi o radno intenzivnoj industriji niže tehnologije sa manjom dodanom vrijednošću). Naime značajan dio hrvatskog izvoza u Austriju 25,2% odvija se u LT proizvodima50 kao i što nešto iznad dvadeset posto uvoza 22,8% se odvija u istoj skupini proizvoda, što ukazuje na prisutnost intra-industrijske razmjene. Dugoročno mnogo releventnije konkurentske prednosti u izvozu visokotehnoloških proizvoda skupine dva (HT 2) u farmaceutskoj industriji u manjoj mjeri (u segmentu licencne proizvodnje) se mogu objašnjavati transferom tehnologije..

4. Zaključna razmatranja

Hrvatska ponajprije ostvaruje konkurentske prednosti u visokotehnološkim proizvodima (HT 2), što je rezultat poslovne snage poduzeća u tim sektorima. U većini ostalih skupina proizvoda po tehnološkoj složenosti Hrvatska ne ostvaruje konkurentske prednosti u odnosu na zemlje u modelu, bez obzira na stupanj razvoja tih zemalja. Izuzetak čini vanjskotrgovinska razmjena proizvoda niže tehnološke razine skupina jedan (LT 1) u razmjeni s razvijenim zemljama zapadne Europe (Austrija, Njemačka i Italija) i vanjskotrgovinska razmjena s BiH i SiCG u visokotehnološkim proizvodima skupina jedan (HT 1), gdje Hrvatska ostvaruje konkurentske prednosti. Ipak, to nije dovoljno za stvaranje ukupnih izvoznih konkurentskih prednosti na makrorazini pri čemu vanjska trgovina s BiH i SiCG čini izuzetak jer na tim tržištima hrvatska poduzeća (bez obzira na tip proizvodnje) plasiraju svoje proizvode.

Na osnovu analize rezultata modela može se reći da je konkurentnost i na makrorazini pod utjecajem aktivnosti poduzeća u pojedinim industrijama - dakle može se objasniti aktivnostima unutar postojeće industrijske strukture. To je slučaj aktivnosti poput doradnih (lohn) poslova pojedinih poduzeća iz Hrvatske na tržištima Austrije i Njemačke uključenih pri proizvodnji proizvoda niže tehnološke razine skupina jedan (LT 1). Naime, u slučaju pojedinih visokih vrijednosti izvoza u proizvodima LT 1 – tekstilni proizvodi u istom trenutku pojavljuju se i visoke vrijednosti uvoza u istoj kategoriji proizvoda. To se može tumačiti i transferom

48 Izvor za originalne vrijednosti Hrvatska informacijska državna agencija (HIDRA). 49 Lohn poslovi vrsta su vanjskotrgovinskog posla. To su poslovi kod kojih se proizvod radi za inozemnog kupca, a taj inozemni kupac intermedijarni input dostavlja poduzeću. Intermedijarni input je netrajni proizvod proizveden u drugim poduzećima koji sudjeluju kao input u proizvodnji gotovih proizvoda poduzeća. Ti proizvodi moraju se u potpunosti utrošiti ili transformirati tijekom proizvodnje. 50 Ti proizvodi u značajnoj mjeri uključuju tekstilne i kožne proizvode.


69

tehnologije u poduzećima sa stranim vlasništvu u tekstilnoj industriji. Takvo nešto je najčešće rezultat pojave pojedinačnih izravnih stranih ulaganja. Prema nalazima Aralica, Račić i Redžepagić (2007.) udio izravnih stranih ulagača iz ove dvije zemlje u tekstilnoj industriji i kožnoj industriji (promatrano zajedno) je 20%.

I na kraju, tehnologija uključena u proizvode je samo manjim svojim dijelom osnova izvozne konkurentnosti u Hrvatskoj. Za ostvarivanje ukupnih konkurentskih prednosti potrebna je učestalija pojava uspješnih poduzeća koja su sposobna ostvarivati pozitivne rezultate na inozemnim tržištima. Takav nalaz otkriva prostor za formuliranje i provedbu javnih politika koje će programima i mjerama potaknuti jačanje kompetencija i povećanje izvoza poduzeća, a time i omogućiti državi jačanje izvozne konkurentnosti na makrorazini. Pritom je potrebno biti oprezan da se potpora usmjerava u one sektore, poduzeća i pojedince gdje je moguće očekivati najveće učinke, uz poštivanje regulative u području potpora i tržišnog natjecanja. To je usko povezano s transferom tehnologija putem izravnih stranih ulaganja. Poticanje izvoza mora biti usklađeno sa srodnim politikama u područjima privlačenja izvozno orijentiranih stranih ulaganja, poduzetništva te znanosti, tehnologije i inovacija, kao i obrazovanja. Za to je potrebno i imati mehanizme kontrole usklađene s društveno-ekonomskim ciljevima temeljem kojih će se moći vrednovati učinke tih politika i prilagođavati ih izvoznoj strategiji.

Literatura

[1] Aralica, Z., Račić, D., Redžepagić, D., Transfer znanja uz pomoć izravnih stranih ulaganja – rezultati istraživanja, Ekonomski institut, Zagreb, 2007

[2] Aralica, Z., Utjecaj tehnologije na izvoznu konkurentnost Hrvatske – doktorska disertacija, Ekonomski fakultet, Zagreb, 2007

[3] Bačić, K., Račić, D., Ahec-Šonje, A., Utjecaj izravnih stranih ulaganja na zemlje primatelje u Središnjoj i Istočnoj Europi, Privredna kretanja, 100, pp 58-96, 2004

[4] Fagerberg Technology and Competitiveness, Oxford Review of Economic [5] Policy, Vol.12, No.3, 1996. [6] [5] Krugman, P., Technological Change in International Trade, in

Stoneman, P., [7] Handbook of the Economics of Innovation and Technological Change,

Blackwell [8] Publishers, Ltd, 2005 [9] [6] Knell, M., Rojec, M., The economics of knowledge and knowledge [10] accumulation: A literature survey, Understanding the Relationship between [11] Knowledge and Competitiveness in the Enlarging EU, FP 6, 2007 [12] [7] Lall, S., Technology and Globalisation, Oxford University. Dostupno

na: [13]

http://hdr.undp.org/docs/training/oxford/presentations/Lall_globalization.pdf, 2004

http://hdr.undp.org/docs/training/oxford/presentations/Lall_globalization.pdf

http://hdr.undp.org/docs/training/oxford/presentations/Lall_globalization.pdf


70

[14] [8] Lall, S., Competitiveness, Technology and Skills, Edward Elgar Cheltenham, 2001

[15] [9] Lall, S., The Technological Structure and Performance of Developing Country

[16] Manufactured Exports, 1985-1998, Queen Elizabeth House, University of Oxford,

[17] Working paper – 44, 2000 [18] [10] OECD Classification of manufacturing industries based on technology,

dostupno [19] na: http://caliban.sourceoecd.org/pdf/ann-a.pdf, 2005 [20] [11] Račić, D., Aralica, Z., Explaining the Patterns of Integration of Croatia

into the [21] European Economy: The Role of Competitiveness and Institution Building, [22] Conference proceeding, EAEPE – European Association for Evolutionary

Political [23] Economy, Developing Economies Multiple Trajectories, Multiple

Developments, [24] Istanbul, pp 1-29, 2006.

http://caliban.sourceoecd.org/pdf/ann-a.pdf


71

DODATAK – Proizvodi prema tehnološkoj složenosti Primarni proizvodi

Proizvodi zasnovani na resursima skupina jedan

Proizvodi zasnovani na resursima skupina dva

Proizvodi niže tehnološke razine skupina jedan

Proizvodi niže tehnološke razine skupina dva

žive životinje, voće i povrće - svježe, suho, razmrvljeno i rashlađeno, osim toga sadrži i žitarice, duhan, sol, kremen, glinu, plin, ljudsku krv, ogrjevno drvo, pluto, vunu, lan, sirovo i manganovo željezo, sirovi nikal, sirovi aluminij i sirovo olovo

meso različitih oblika - smrznuto, rashlađeno, soljeno, sušeno, dimljeno, mliječni proizvodi, sir, jaja, dijelovi životinja, brašno, prekupa, brašno, rogači, biljni sokovi, mast, uljni proizvodi, alkoholna pića, bezalkoholna pića, prirodni kalcijeve soli, fosfati, eksplozivne naprave, proizvodi od gume i kaučuka, drveni ugljen, drvo u raznim oblicima, proizvodi od pluta, pletarski proizvodi i razni oblike celuloze.

mramor, granit, obluci, magnezijev karbonat, sadra, cement, vapno, mineralne tvari, naftna ulja, koks, bitumen, ugljik, vodik, anorganske i organske kiseline, anorganski i organski spojevi, gnojiva, plemenite kovine, ugljikovodici, gnojiva, kocke za pločnike, rubnjaci, kamen, abrazivni materijali, proizvodi od bitumena, proizvodi od kamena, proizvodi od sadre, opeke, keramički proizvodi, crijep, stakleni proizvodi, umjetno i drago kamenje, srebro, zlato, proizvodi od željeza, feroslitine, bakar rafinirani, volfram i proizvodi od volframa, molibden i proizvodi od molibdena, magnezij i proizvodi od magnezija, titan i proizvodi od

razne vrste koža, predmeti za putovanje, odjeća, proizvodi od kože, proizvodi od crijeva, tkanine od vune, pamučni proizvodi, proizvodi od tkanina, obuća, pokućstvo, stolno i kuhinjsko posuđe, plastični proizvodi, stolno i kuhinjsko posuđe, papirni proizvodi, tiskane knjige, posuđe, stakleni proizvodi, nakit, proizvodi od željeza i čelika, proizvodi od bakra, proizvodi od aluminija, proizvodi od nikla, proizvodi od olova, ručni alat, glazbala, igračke.

sanitarni proizvodi, proizvodi za transport robe, stolno i kuhinjsko posuđe, drveni alati, građevinska stolarija, drveni proizvodi, novinski papir u kolutima, proizvodi od papira i kartona, cigaretni papir, kuverte od papira, registri knjigovodstvene knjige, novine, posuđe, keramički proizvodi, predmeti od plemenitih kovina, proizvodi od željeza i čelika.


72

titana. Proizvodi srednje tehnološke razine skupina jedan

Proizvodi srednje tehnološke razine skupina dva

Proizvodi srednje tehnološke razine skupina tri

Proizvodi visoke tehnološke razine skupina jedan

Proizvodi visoke tehnološke razine skupina dva

pogonski motori, kontejneri, željeznička i tramvajska vozila, traktori, motorna vozila, motocikli, prikolice i razne vrste kolica.

Sintetske tkanine, tkanine od umjetnih vlakana, razne vrste polimera, proizvode od plastičnih masa, boje, kitove, preparate za uljepšavanje, fotografske ploče i ravne filmove, preparate za gašenje požara i složena organska otapala.

peći, radijatori, stolni kuhinjski proizvodi, uredski predmeti, kotlovi, turbine, pogonski strojevi, uređaji za klimatizaciju, strojevi za grijanje, vage, razne vrste strojeva u proizvodnji, alatni strojevi, elektromotori, električni transformatori, aparati za kontrolu vremena i ručno naoružanje

električni akumulatori, elektromehanički aparati, električne peći, električni aparati, aparati za snimanje zvuka, komunikacijski električni aparati, električne žarulje, tranzistori i sklopovi.

lijekovi, vitamini, optički instrumenti, razne vrste fotografskih instrumenata, mikroskopi, geodetske instrumenti, instrumenti za crtanje, instrumenti za medicinu, različiti mjerni instrumenti zrakoplovi i dijelovi za zrakoplove.

Mere i politike za žene u nauci i istraživanju u zemljama Zapadnog Balkana _____________________________________________________________________

73

Mr Dušica Semenčenko, Marija Mosurović51

MERE I POLITIKE ZA ŽENE U NAUCI I ISTRAŽIVANJU U

ZEMLJAMA ZAPADNOG BALKANA

Apstrakt: U radu se prikazani rezultati projekta „Benčmarking politika i

mera za rodnu ravnopravnost u nauci“, i manjeg istraživanja vezanog za mogućnosti većeg doprinosa žena iz Srbije i zemalja Zapadnog Balkana(ZB) u istraživanju i razvoju. Razmatraju se takođe, uzroci bavljenja ovim predmetom, i sledstveno tome značaj donošenja politika za podsticanje rodne ravnopravnosti u nauci i istraživanju. Istraživanje je i povod za razmatranje uloge ovog dela ljudskih resursa naučnoistraživačkih sistema zemalja ZB u geografski, perifernim delovima Evropske unije.

Ključne reči: naučnice, politike, naučnoistraživački sistem, rodna ravnopravnost

MEASURES AND POLICIES FOR WOMEN IN SCIENCE AND RESEARCH IN WESTERN BALKANS COUNTRIES

Abstract: The paper surveys some of the FP6 project „Benchmarking of

policy measures for gender equality in science” results, and also one other, smaller query in the field of women in science and research contribution in the Western Balkan countries (WBC). Also, we have discussed, reasons for dealing in these issues, and concerning this, importance of making policies for gender equality in S&R. Research is the motive for sociological consideration of this part of human resources role in the S&R systems in the WBC as a geographically Europe Union periphery.

Key words: women scientiests, policies, science and reserarch systems, gender equality

1. Uvod

Bavljlenje ženama u nauci i istraživanju (NI) istorijski gledano, podstaknuto

je njihovom nedovoljnom iskorišćenošću kao potencijalnih ljudskih resursa i svom

51 Institut „Mihajlo Pupin“, Centar za istraživanje razvoja nauke i tehnologije, Beograd, e-mail [email protected], [email protected]




74

problematikom vezanom za ovaj predmet, a relativno je novo i za zemlje Evropske unije (EU). Najpre mu je počela da se posvećuje pažnja u SAD. Ono ne potiče iz puke feminističke zainteresovanosti za probleme žena u NI, već iz veoma pragmatičnih i ekonomskih razloga i potreba. Širom EU je sve veći broj viskoškolovanih žena, koji uglavnom premašuje 50% u odnosu na muškarce – međutim, tom procentu nije srazmerna njihova zastupljenost i doprinos u naučnoistraživačkim sistemima (NIS), pogotovu u oblastima u kojima se generišu nove tehnologije, inženjerstvu, matematičkim naukama, a u kojima je tradicionalno mali broj žena. Otkrivanje uzroka ovih disproporcija je veoma kompleksno i predmet je mnogih projekata i aktivnosti širom EU od kraja 90-ih godina. U Srbiji smo 2007. dobili priliku da učestvujemo u jednom takvom projektu, koji kao krajnji cilj ima definisanje određenih politika i mera za žene u nauci i istraživanju, a na osnovu prethodnih istraživanja, postojećih politika i mera, i dostupnih (i nedostopnih) statističkih podataka.

Drugi aspekt našeg rada je više prožet istraživanjem društvenih fenomena, i usmeren je na generalnu temu konferencije - istraživanje pozicije u naučno-istraživačkom prostoru naučnica i žena istraživača iz Srbije, u odnosu na centar i/ili periferiju Evropske unije. U okviru toga najpre ćemo sagledati socijalni okvir koji nam daje osnove da zapadnobalkanske zemlje nazovemo periferijom (ili blaže rečeno, poluperiferijom), koja se nalazi između razvijenog Zapada i zemalja trećeg sveta, periferijom koja je nekad bila blizu centra (prema većini ekonomskih pokazatelja), a koja je istorijski i geografski uvek negde između, i jeste i nije ono što je zapadnoevropska civilizacija.

2. Projekat „Benčmarking politika za rodnu ravnopravnosti u nauci“

Krajem 90-ih godina, dvadesetog veka dostupne činjenice pokazivale su da su žene u većini zemalja EU po strani od znanja i zanimanja koja igraju ključnu ulogu u modernom društvu, kao što su ona vezana za nauku, tehnologiju i inženjerstvo. Istovremeno, širi se i mišljenje da je ovakva situacija ne samo nepravedna, već i štetna kako za žene tako i za društvo u celini, jer se time društvo lišava potencijalnih sposobnosti i doprinosa žena tehnološkom razvoju.

Komitet za nauku i tehnologiju Skupštine Saveta Evrope predložio je tri vrste aktivnosti za popravljanje ovakvog stanja: 1. Poboljšanje informisanosti o mestu koje žene zauzimaju u nauci i tehnologiji, 2. Povećanje broja upisanih žena na studije u nauci i tehnologiji i 3. Postizanje veće ravnopravnosti u odnosima između muškaraca i žena unutar društva.

Komunikacioni akt Evropske komisije (EK) iz 1999. - “Žene i nauka: mobilisanje žena za obogaćenje evropskih istraživanja”[1], donosi plan i mere koje će biti preduzete u vezi sa nedovoljnom zastupljenošću žena u istraživanju i tehnološkom razvoju i osiguranju bolje integracije rodne dimenzije u istraživčkim politikama. Informisanost i dostupnost podataka su polazna tačka za sva dalja istraživanja. U cilju smanjenja rodno neraščlanjenih podataka Evropska komisija je razvila dvostruku


75

strategiju: 1. Pristup odozgo-na dole (top-down) i 2. pristup odozdo na gore (bottom-up). [8]

Prvi dokument u kojem su na jednom mestu objavljeni podaci o postojećim politikama i merama, statistički podaci o ženama u nauci i istraživanju u zemlajma obuhvaćenim Petim okvirnim programom bio je “National Policies on Women in Sciences” [2]. Pored toga počela je godišnje da se objavljuje publikacija “She Figures” sa rodno raščlanjenim statističkim pokazateljima. Zbog potrebe evaluacije postignutih rezultata u zemljama obuhvaćenim projektom iz 2002. godine, kao i oblikovanja profila zemalja koje su imale pristup projektima Šestog okvirnog programa, 2007. godine pokrenut je projekat „Benčmarking politika za rodnu ravnopravnost u nauci“52. Tako je u ovom projektu po prvi put izvršeno objektivno snimanje postojećeg stanja u svim zemljama Zapadnog Balkana (prethodnim projektom samo Bugarska i Slovenija). Zadaci projekta su: a) Definisanje strukture mapiranja i klasifikovanja postojećih mera za rodnu

ravnopravnost u nauci, (koje su objavljene u dokumentu National Policies on Women in Sciences, 2002.) uzimajući za osnovu informacije sadržane u Radnom dokumentu komisije iz 200553(RDK05).

Svrha ovog zadatka je da se stvori oruđe pomoću kojeg će moći da se poredi, pre nego da se “rangira”, uspeh jedne politike u odnosu na drugu. b) Identifikovanje ključnih politika i aktivnosti čiji je cilj da promovišu rodnu

ravnopravnost u nauci i istraživanju u članicama EU i zemljama učesnicama Šestog okvirnog programa, u saradnji sa članicma Helsinške grupe žena u nauci (HG).

Predmet ove aktivnosti su politike i akcije primenjene na nacionalnom nivou. Ove politike i aktivnosti će biti klasifikovane prema strukturi definisanoj u zadatku a). U okviru ove aktivnost će biti identifikovane i klasifikovane politike i akcije vezane za rodnu ravnopravnost u zemljama Zapadnog Balkana (ZB). c) Oblikovanje nacionalnalnih statističkih profila, uzimajući za model onaj koji

se nalazi u National Policies (2002) kao startnu poziciju; ažuriranje, unapređenje i uvođenje vremenskih serija gde je moguće; korišćenje podataka koje obezbeđuje Komisija u She Figures publikaciji54 i drugih nacionalnih i internacionalnih izvora. Tamo gde postoje podaci napraviće se i statistički profili za zemlje ZB.

d) Analiza uspeha identifikovanih politika i akcija, označavajući veze sa nacionalnim statističkim profilima gde je moguće, i identifikujući primere dobre prakse koji će biti istaknuti u štampanom izveštaju. U analitičkoj fazi treba uzeti u obzir i kako su se i kada ključne politike razvile i istaći razloge za njihovo donošenje.

52 Benchmarking of policy measures for gender equality in science, CEC RTD-C4-2005-1 53 Women and Science: Excellence and Innovation – Gender Equality in Science (SEC(2005) 370 of 11 March 2005). Table 1: National policies to promote gender equality in science (2004) – page 11. 54 Novi podaci su publikovani u She Figures 2006 in May 2006.


76

e) Na osnovu svega prethodnog, sastaviće se prošireni izveštaj o merama politika za rodnu ravnopravnost u nauci u državama članicama i državama učesnicama Šestog okvirnog programa. Ovo će obuhvatiti:

Završna studija u kojoj će se sumirati glavni nalazi istraživanja sadražavaće: Evropski izveštaj - oblikovan na osnovu nalaza istraživanja polazeći od nacionalnih izveštaja i nacionalnih statističkih profila, naglašavajući primere dobre prakse i veza nacionalnih politika sa prioritetima Evropske politike definisanim 2005.(Commission Staff Working Document); Nacionalne izveštaje koji će opisati mere rodne ravnopravnosti primenjene u nauci u svakoj zemlji; Nacionalne statističke profile: u kojima će biti grafički prikazi situacija žena u naučnim istraživanjima u svakoj zemlji; Pregled postojećih mera rodne ravnopravnosti: u tabelarnoj formi. Informacije koje se odnose na mere rodne ravnopravnosti u zemljama ZB biće prikazane u aneksu izveštaja.

Mapiranje važećih mera rodne ravnopravnosti u nauci po zemljama obuhvaćenim projektom. Elementi koji su značajni za mapiranje su svrstani u sledeće grupe: 1. Jednak tretman u zakonodavstvu, 2. Opredeljenost države (na svim nivoima) za rodnu jednakost u nauci, 3. Institucije za žene u nauci, 4. Kvote i ciljevi, 5. Polno raščlanjena statistika i razvoj indikatora rodne ravnopravnosti, 6. Mreže, 7. Podsticanje modela uloge i mentora, 8. Budžet i istraživački fondovi za žene, 9. Studije roda i Ženske studije, 10. Univerziteti /Istraživački instituti koji imaju planove jednakosti, 11. Modernizacija upravljanja ljudskim resursima, 12. Rodno-dokaziva (nauka) obrazovna pedagogija, 13. Mere balansiranja - rad/život i promena imidža žena. Stanje ovih elemenata za klasifikaciju različitih politika i programa za žene u nauci ocenjuje se opisnim ocenama: koje će identifikovati nepostojeće politike i mere i, sugerisati da li je potrebno i koliko raditi na formulisanju politika i mera; koje će novouspostavljene mere predstavljati sveobuhvatno osnaženje; zadržano stanje, ili značajno unapređenje u odnosu na prethodni period.

Za proizvodnju nacionalnog statističkog profila koristili smo podatke i indikatore već korišćene u:

• Izveštaju HG iz 2002. [2] • Indikatorima o ženama u nauci EK i • Izveštaju “Ona u brojkama 2006”. [3]

To znači da će u njemu biti prikazani podaci: radna snaga, populacija, ISCED55 5A upisani studenti, ISCED 5A diplomirani studenti, ISCED 5A diplomirani prema oblastima, PhD (ISCED 6A) studenti, PhD (ISCED 6A) diplomirani prema oblastima HRST56 i HRSTE57, ISCO58 naučnici i inženjeri, istraživači prema Fraskati priručniku[4], istraživači u vladinom sektoru, istraživači u

55 ISCED - International Standard Classification of Education 56 HRST - Ludski reursi u nauci i tehnologiji – sa završinim trećim stepenom obrazovanja i tehničko osoblje 57 HRSTE – Uspešno završili tercijarne studije u nauci i tehnologije 58 International Standard Classification of Occupation ISCO


77

sektoru visokog obrazovanja (VSO), istraživači u sektoru preduzeća, istraživači u sektoru preduzeća prema prema NACE sektorima, zaposleni u akademskom sektoru, zaposleni u akademskom sektoru prema oblastima, prijave za finansiranje projekata, odobreni projekti, troškovi IR po istraživaču.

3. Elementi za nacionalne izveštaje o ženama u nauci na Zapadnom

Balkanu U početnoj fazi projekta, istraživano je trenutno stanje u 10 zemalja ZB

(Albanija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Crna Gora, Hrvatska, Makedonija, Rumunija, Slovenija, Srbija i Turska). Od 14 mogućih elemenata od značaj za rodnu ravnopravnost u nauci i istraživanju u svim zemljama ZB je prisustuno 5:

• Jednak tretman u zakonodavstvu (uopšteno), • Opšta – deklerativna, opredeljenost za rodnu ravnopravnost, • Vladine agencije za rodnu jednakost, • Polno raščlanjena statistika – opšta, • Studije roda.

Razvijene mreže naučnica kao i rodno dokaziva obrazovna pedagogija postoje u Bugarskoj, Rumuniji i Sloveniji (zemljama koje su već članice EU), budžeti i fondovi za žene u nauci u Bugarskoj i Sloveniji, mere za balansiranje uslova rada i života u porodici u Hrvatskoj i Sloveniji. Zanimljivo je da smo pored Slovenije, u Srbiji našli nekoliko primera instituta u tehničkim naukama, koji u svojim politikama ističu i opredeljenost za rodnu jedankost. Kada je reč o drugoj značajnoj aktivnosti na projektu, a to je prikupljanje statističkih podataka prema navedenoj klasifikacije, naišli smo na brojne probleme.

Slika 1: Žene nastavno osoblje na državnim univerzitetima ZB (%), 2005/06.

0

10

20

30

40

50

60

VB

Crna G

ora BiH

Bugars

ka

Hrvatsk

a

Maked

onija

Rumun

ija

Sloven

ijaSrbi

ja

Turska

redovni prof.vanredni prof.doc. asist

Izvor: kao što je navedno u tekstu (dole)


78

1) Ne postoji zvanična rodno raščlanjena statistička evidencija ni u jednoj od analizirinah zemalja, o univerzitetskim profesorima po zahtevanim oblastima. Došli smo npr. do podatka da je u Srbiji i Hrvatskoj najveći broj redovnih profesorki u medicinskim, prirodnim i poljopirvrednim naukama. Podatake smo prikupljali preko Interneta i dostupnih publikacija, u zavodima za statistiku, za svaki fakultet pojedinačno sa poslednjim stanjem podataka (uglavnom 2006. godina). Istraživani su samo državni univerziteti. Veliki broj radnih sati utrošen je na prebrojavanje profesora na svakom od dostupnih fakulteta, zatim sabiranje i agregiranje. Samo na Beogradskom univerzitetu postoji baza podataka profesora sa svih fakulteta (A, B, C nivoa – bez asistenata), koja takođe nije rodno raščlanjena.

2) Ne postoji zvanična, rodno raščlanjena statistička evidencija ni u jednoj od zemalja o uspešnosti dobijanja sredstava za projekte po zahtevanim oblastima. Podaci su takođe prikupljani preko Interneta i dostupnih publikacija, u zavodima za statistiku, i preko ličnih kontakata u ministarstvima za nauku, uglavnom za period od 2003 - 2006. godine.

Zbog nedostatka statističkih podataka, utrošeno je nepotrebno, mnogo vremena na sublimiranje dostupnih podataka. Od zemalja neslovenskog jezičkog područja, razumljivi su bili podaci jedino za Rumuniju (podaci o projektima nisu bili dostupni na engleskom jeziku).

Slika 2: Uspešnost žena u dobijanju sredstava za finansiranje projekata

0

10

20

30

40

50

60

Crna G

ora BiH

Bugars

ka

Hrvatsk

a

Makedo

nija

Rumun

ija

Slovenija

Srbija(

OI)

Srbija(

TR)

Turska VB

Nemač

ka

prijavljeni projekti dobijeni projekti

Izvor: kao u tekstu

3) Jedino za Srbiju je bilo moguće za ceo period (1995-2005.) dati tačne podatke o ukupnom broju istraživača i istraživačkog osoblja prema sektorima u kojima su zaposleni, kao i za Crnu Goru zaključno sa 2001. godinom jer o tome postoji uredno vođena zvanična statistika.


79

4) Ne postoji rodno raščlanjena statistika o magistrantima i doktorantima, a naročito ne prema zahtevanim oblastima. U Srbiji je tek započet projekat za statističko praćenje takvih podataka na univerzitetima. Podaci o ukupnom broju žena koje su doktorirale i magistrirale u 1998., i 1999. godini su rezultat jednog projekta, a i za 2004., na sličan način smo dobili podatke.

Slika 3: Broj istraživača (žena) u poređenju sa prosekom EU, 2005. (%)

28,0 37,7

37,7

46,2

41,1

50,2

42,7

34,8

43,7

37,0

B

0,0

10,0

20,0

30,0

40,0

50,0

60,0EU

Crna Gora

BiH

ugarska

Hrvatska

Makedonija

Rumunija

Slovenija

Srbija

Turska

Izvor: kao u tekstu

Slika 4: Žene koje su stekle zvanje dokotra nauka ISCED 6A (%)

36,940,8

26,8

38,940,8

43,4

30,0

35,5

50,8

42,046,4

49,3

40,6 39,0 38,0

0,0

10,0

20,0

30,0

40,0

50,0

60,0

EU

Crna G

ora BiH

Bugar

ska

Hrvatsk

a

Maked

onija

Rumun

ija

Sloven

ijaSrbi

ja

Turska

199819992004

Izvor: kao u tekstu


80

4. Žene naučnice i istraživači na Zapadnom Balkanu – sociološko obrazloženje problema

Tokom rada na projektu nailazili smo na nedovoljnu informisanost, i/ili na

nerazumevanje svrhe bavljenja predmetom istraživanja, u bliskom okruženju kolega, kako muškaraca tako i žena. Stoga smo pokušali da istražimo i sociološke osnove takvog stava, a uz to i položaja žena u nauci u Srbiji.

U Srbiji, već 90-tih godina, kao i u većini zapadnobalkanskih zemalja, ne postoji svest o potrebi bavljenja ženama u NIS, kako u široj javnosti, na nivou države, tako i među samom predmetnom populacijom. Ovo „rodno slepilo“ 59 naravno ima svoje korene u svemu što se dešavalo tokom industrijalizacije zemalja Zapadnog Balkana posle Drugog svetskog rata, a zatim u periodu tranzicije, pogotovu u državama bivše SFR Jugoslavije. Žene su postale obrazovane i jednake (van porodice) po pravima sa svojim muškim kolegama, a onda je tokom tranzicje većina žena ponela najveći teret opstanka porodice (ekonomskog i emocionalnog) – obavljajući pri tome neplaćne poslove u kući, plaćene na radnom mestu, honorarne, kao i veoma zahtevnu ulogu emocionalnih menadžera u svojim porodicama. Tokom procesa tranzicije u zemljama Zapadnog Balkana došlo je do pomaka od dvostruke prepreke iz vremena socijaliizma na „trostruku prepreku“ postsocijalizma. Tako se, u poređenju sa zemljama trećeg sveta koriščenje ljudskih - ženskih resursa na geografskoj periferiji Evropske unije ne razlikuje mnogo u širini, već u kvalitetu.

Velika razlika između Zapadnog Balkana i Zapadne Evrope je i u tome što žene nisu ni približno dobro nagrađene pa tako ne mogu da akumuliraju resurse koji bi stvorili uslove za lakši svakodnevni život na Zapadnom Balkanu. Loša organizacija svakodnevnog života u siromašnim i obespravljenim društvima tokom 90-ih je stavila težak teret na leđa žena dodatno povećavajući njihovu ulogu porodičnog oslonca (zbog kolapsa društvenog sistema bezbednosti, zbog društvenih trauma, negativnih društvenih promena, visokih individualnih troškova) i potrebe da se prilagođava brzo promenljivim uslovima na tržištu rada itd.

Uslovi za bavljenje naukom i istraživanjima na ZB su nepovoljni i za žene i za muškarce, međutim na žene više utiču, zato što je ograničeno njihovo prisustvo na pozcijama za donošenje odluka na radnom mestu. Marginalizaciji celog problema doprinosi i činjenca da se studijama roda bave uglavnom žene što smanjuje i prestiže žena koje deluju na ovom polju nauke.

Statistički podaci pokazuju relativno visoko učešće žena u ukupnom broju istraživača u zemljama ZB, više nego EU (vidi sliku 3), tako da se može zaključiti da su ove, uglavnom brojem male naučnoistraživačke zajednice, naprednije u pogledu rodne jednakosti od onih na Zapadu (vodi nas ka centru). Međutim, to ne govori mnogo i o kvalitetu njihovih rezultata i efikasnosti organizacije. Činjenica da što je viši nivo naučne/akademske hijerarhije to je manje žena zastupljeno, takođe mali je

59 Sociloškom stranom se do sada bavila uglavnom Dr Marina Blagojević.


81

broj žena rukovodilaca projekata, a sve je to dokaz o postojanju ekskluzivih, ili inhibitivnih mehanizama u nauci.

Poznata je činjenica da je najveći deo zaposlenih u NIS u visokoškolskom sektoru, a najmanje u sektoru preduzeća (obrnuto proporcionalno u odnosu na EU). Male lokalne naučne zajednice sa raspadom bivše Jugoslavije, postaju još manje, nemaju kritičnu masu neophodnu za razvoj nauke i stvaranje lokalne epsistemiološke zajednice, što utiče direktno na kvalitet stvorenog znanja na Balkanu i o Balkanu. Ove negativne činjenice potiru prethodno nabrojane pozitivne, i opet nas odvlače ka periferiji.

Isto istraživanje je pokazalo i različite šablone u razvoju karijere, dok su žene uspešnije na početku, prekidi kao što je rađanje dece, dovode do diskontinuiteta, pa takva vrsta zaostajanja često formira stereotipna verovanja da su žene manje sposobne od muškaraca (vidi sliku 5).

Slika 5: Neki pokazatelji o ženama u nauci u Srbiji (2007. godina)

0

5

1015

20

25

3035

40

45

Prvo dete Magistrirala doktorirala

žene muškarci

Izvor: anketa autora rada Profesija naučnika, kao veoma zahtevna, obično podrazumeva veliku podršku

neposrednog okruženja. Jedan od nalaza istraživanja u Srbiji početkom 90-ih godina[5] pokazuje da prosečna žena dobija manje podrške od muškarca. U stvari, žene su više izložene zahtevima, pate od samopotcenjivanja, i u isto vreme nisu dovoljno podržane u onome što rade. To znači da je psihološka nagrada kako za rad tako i za eventuanli uspeh u profesiji veoma rodno neizbalansirana. Mnogobrojne prepreke koje se nalaze pred naučnicama nemaju protivtežu u adekvatnoj društvenoj podršci, a rezultat je potcenjivanje obe njihove velike uloge: profesionalne i porodične.

Pokušali smo da sprovedemo istraživanje po uzoru na metodologiju korišćenu u istraživanju iz 1992. godine. Ciljnoj grupi koja je trebalo da bude reprezentativni


82

uzorak naučnika/ca i istraživača u Srbiji, a činili su je članovi Udruženja „Tehnologija i društvo“, i zaposleni naučnici i istraživači u jednom naučno-istraživačkom institutu (NII u oblasti tehničkih nauka), uputili smo kraći anketni upitnik (17 pitanja) kako bismo sklopili delove aktuelne sociološke slike zaposlenih u NI sektoru u Srbiji. Anketa je bila anonimna, dobrovoljna pa je imala relativno slab odziv, od oko 100 upućenih upitnika članovima Udruženja dobili smo 29 (odazvale su se 23 žene i 6 muškaraca), a iz instituta samo 4 (3 muškarca i 1 žena) od 210 zaposlenih sa VSS, od toga 53 sa naučnim i istraživačkim zvanjima.

Procentualno (vidi sliku 6) odnos zaposlnih žena i muškaraca istraživača u NII je nešto malo iznad proseka zaposlenih u NIO u Srbiji u tehničko-tehnološkim naukama. Loš odaziv zaposlenih u naučno-istraživačkoj organizaciji, je po našem mišljenju rezultat:

1. načina organizovanja rada u NIO ovog tipa, na koji opet, ima uticaja i 2. vlasnička struktura instituta, 3. nepostojanje sistematskog planiranja usavršavanja i obuke zaposlenih ali i 4. poslovne kulture, tj. onog njenog segmenta koji među zaposlenima još uvek

gaji predstavu o nekoj vrsti elitizma i samodovoljnosti. Sve ovo rezultira inertnošću i nezainteresovanošću baš tog „elitnog“ dela

zaposlenih, kako muškaraca tako i žena, za gotovo sve oblike aktivnosti izvan onih u njihovoj užoj sredini i/ili vezano za projekte na kojima rade.

Slika 6: Zaposleni istraživači u anketiranom NII, septembar, 2007. (%)

dokotri; 0,63magistri; 0,58 VSS; 0,6

dokotri; 0,36magistri; 0,42 VSS; 0,4

0

0,1

0,2

0,3

0,4

0,5

0,6

0,7

muškarci žene

Izvor: anketa autora rada Sumirajući dobijene rezultate, zaključujemo da je samo oko 50% žena u braku

i da oko 56% ima decu (prosečno manje od 2 deteta – 1,61), dok je taj procenat za muškarce nešto veći (slika 5), ali zbog nesrazmernog broja odgovora ne mora biti tačan što važi i za ostale delove ankete. Međutim, u analizi društvenog statusa žena


83

preduzetnica, vlasnica preduzeća u Srbiji pokazalo se da je oko 74% žena u braku i da ima prosečno 1,78% dece.[6] Još jedan zanimljiv podatak o ženama preduzetnicama je da je u 81% preduzeća tokom perioda koji je istraživan bilo organizovanog stručnog usavršavanja i obučavanja. Za razliku od svojih muških kolega žene naučnice su izložene mnogo oštrijoj društvenoj selekciji pri bavljenju svojom profesijom i potrebne su dodatne žrtve: one su češće neudate, razvedene, bez dece ili sa manje dece od svojih muških kolega. To takođe znači da je ceo skup emocionalnih „nagrada“ za uspeh različit za žene i muškarce.

Slika 7:Neki demografski pokazatelji ankete o naučnicima u Srbiji, 2007.

0102030405060708090

100

u braku deca odmah se zaposlio/la

žene muškarci

Izvor: anketno istraživanje Više od polovine naučnica je dobilo stipendije u toku svog usavršavanja

(54%), i izgleda da redovno ide na konferencije, više od 2 puta godišnje kako u zemlji tako i u inostranstvu, međutim, muškarci prednjače kao rukovodioci projekata, od onih koji su rukovodili projektima prosečan broj projekata na kojima su bili rukovodioci je veći od 13, dok je kod žena taj broj nešto veći od 7 projekata. Muškarci nešto više od žena preferiraju individualni rad, ali i kod žena je opredeljenost za individualni rad veća nego za timski. Najznačajniji motiv za rad i napredovanje je ispoljavanje lične kreativnosti kod oba pola, dok je za žene značajnija korisnost rada za društvo, a u obrnutoj proporciji novac za muškarce.

Istraživanje je pokazalo da je procenat žena koje su svesne diskriminacije češći u onim oblastima u kojima su žene manje zastupljene. Na pitanje o teškoćama i preprekama na poslu odgovori su bili da im se „kradu ideje“, „odbijaju da ih uključe u projekte“, „prisvajaju rezultate“, „ponekad sam jednostavno isključena, osećam se da niko na mene ne računa“, „opterećena sam administrativnim poslovima“. Uz napomenu da je više od 50% učesnica u drugoj anketi u oblasti društvenih nauka, tipičan odgovor na poslednje pitanje:„Na koje probleme naučnice nailaze u svom


84

napredovanju u karijeri?“ je da je to pripadnost određenoj partiji ili nezainteresovanost porodice: „Muž i porodica smatraju da je karijera moj izbor i nemaju nameru da mi pomognu”; ali tu je i zavist, ljubomora i sujeta kolega oba pola, i neznanje rukovodilaca.

5. Zaključak

Suština periferije je nestabilnost jer je otvorena prema dvema različitim

mogućnostima u isto vreme – ima potencijale za hvatanje koraka sa centrom i mogućnost da se gurne dublje u periferiju. Većina žena i muškaraca u NIS Srbije smatra besmislenim svako pominjanje rodne ravnopravnosti u poslovima kojima se bave - u nauci i istraživanju. Tome na ruku ide procentualno veći broj žena u NI u Srbiji i ZB zemljama nego u EU (slika 3), međutim, broj žena koje su magistrirale i doktorirale u Srbiji se smanjuje, dok u EU raste(slika 4)!

Multipla tranzicija60 u zapadnobalkanskim društvima definiše kompleksnost žena u nauci i istraživanju na različite načine u odnosu na ostale zemlje u tranziciji (Centralna i Istočna Evropa). [7] Makoliko mi sebe smatrale jakim i uživale u svom samožrtvovanju, neophodno je imati na umu da uprkos trenutnom prividu ekselentnosti, ukoliko se na vreme ne definišu strategije za budućnost, možemo veoma lako da se vratimo u prošlo stanje (zemalja EU). Efikasna i efektivna politika zahteva poznavanje konteksta, tip znanja koji može na kreativan način da izađe na kraj sa mnogobrojnim sferama (lokalno regionalno globalno) koegzistencije u balkanskim društvima, kao i njihovim dijahornim (premoderno-moderno-postmoderno) karakteristikima.

Pre pet godina vođeni istraživačkom radoznalošću počeli smo da istražujemo zastupljenost žena u NIS u Srbiji. [8] Zaključci do kojih smo tada došli gotovo da se nisu promenili (ne)dešavanjima u proteklom periodu.

1. Domaća statistika koristi mali broj rodno raščlanjenih indikatora za žene u nauci i istraživanju. Tokom 2007. godine napravljeni su neki pomaci u cilju unapređenja stanja.

2. Ne postoje politike, fondovi namenjeni naučnicama, niti odeljenja pri ministarstvima za nauku.

3. Sa retkim izuzecima svest o mogućem doprinosu žena tehnološkom razvoju i dalje je niska, kao i

4. Svest o mogućnostima poboljšanja kavliteta rada i kvaliteta života, kao krajnjeg cilja svakog razvoja, ne samo žena već i muškaraca, donošenjem i sprovođenjem rodno izbalansiranih poltika i mera u nauci i straživanju.

60 Pod ovim podrazumevamo različite procese kao što su: globalizacija, tranzicija iz komunizma ka post komumizmu, ratovi i etnički sukobi, izgradnja mira, neprestani proces izgradnje nacija i država, primena međunarodne podrške, proces širenja EU, uključivanje zemalja ZB u EU.


85

5. Treba imati na umu da konkretne akcije i mere u korist žena naučnica u Srbiji i na Blakanu, ne treba da instrumentaliziju žene u cilju hvatanja koraka sa centrom već da budu nagrade za njih same.

6. I na kraju, ali ne poslednje – veće ulaganje preduzeća i države u IR, (procenat BDP za IR u 2005. je iznosio oko 0,4% ). Jedan od ključnih nalaza projekta o benčmarkingu politika je, da je žena u nauci znatno više u slabim nacionalnim inovacionim sistemima – tj. onim koji malo ulažu u IR a to su uglavnom sve zemlje ZB (u odnosu na većinu zemalja EU). Ovaj zaključak ima i pozitivno i negativno značenje, ali kao što smo ranije naglasili [6], politike su nam potrebne da zadržimo današnje brojčano stanje u uslovima koji bi u budućnosti, trebalo da budu povoljniji za rad u naučnoistraživačkoj delatnosti.

Literatura

[1] CEC, Communication of the Commission Women and science: Mobilising women to enrich European research, Luxembourg: Office for Official Publications of the EC COM(99) 76 final of 17 February 1999.

[2] The Helsinki Group on Women in Science: National Policies on Women in Science in Europe, Brussells: European Commission. (2002)

[3] She figures 2006, [4] Proposed Standard Practice for Surveys of Research and Experimental

Development – Frascati Manual, sixth edition (OECD, 2002) [5] Marina Blagojević: Science and gender: patterns of everyday life, Sociologija,

1992. [6] Dušica Semenčenko: Inovaciona kultura demografski i ekonomski

karakteristične grupe, 2007. neobjavljen rad [7] Marina Blagojević: Wmoen’s situation in the Balkan countries. Report for the

EU Parliament (No IV/2002/16/3), Brussels, June 6,2003 [8] Dušica Semenčenko: Ljudski resursi u istraživačko razvojnom sistemu Srbije

– indikatora o ženama u nauci, TKR 9, Beograd, 2002.

Promišljanje strategije naučnog i tehnološkog razvoja Srbije: potrebe i ograničenja _____________________________________________________________________

86

Dr Đuro Kutlača61

PROMIŠLJANJE STRATEGIJE NAUČNOG I TEHNOLOŠKOG

RAZVOJA SRBIJE: POTREBE I OGRANIČENJA62

Apstrakt: Ključno pitanje za države Zapadnog Balkana je kako kreirati

strategiju naučnog i tehnološkog (NT) razvoja i izabrati razvojne prioritete koji treba da se realizuju adekvatnom alokacijom raspoloživih (ograničenih) resursa? Jedna od metodologija koja se koristi za identifikaciju budućih potreba ekonomije i društva i alociranje raspoloživih nacionalnih resursa, jeste predviđanje u NT razvoju, tzv. “foresight” metodologija (FM). FM se koristi u razvijenim državama kao ključni instrument promišljanja dugoročnog NT razvoja i usaglašavanja često suprostavljenih razvojnih aspiracija u okviru nacionalne ekonomije. Na žalost, u većini nerazvijenih i zemalja u razvoju FM se uopšte ne koristi i o toj metodologije se, generalno, vrlo malo zna, iako je baš u tim zemljama neophodno mudro integrisanje i iskorišćavanje ograničenih nacionalnih resursa za uspostavljanje potrebne razvojne dinamike.

U radu se analiziraju potrebe i diskutuju identifikovane prepreke za pokre-tanje ciklusa promišljanja i kreiranja strategije NT razvoja u Srbiji korišćenjem FM. U zaključnim razmatranjima analiziraju se mogućnosti i teškoće uključivanja naučne zajednice ovog regiona u projektima zasnovanim na FM u okviru Evropske unije.

Ključne reči: 1. NT razvoj; 2. Srbija; 3. Tehnološko predviđanje. RETHINKING STRATEGY FOR DEVELOPMENT OF SCIENCE AND

TECHNOLOGY IN SERBIA: NEEDS AND OBSTACLES Abstract: Crucial issue for Western Balkan countries (WBC) becomes how to

create strategy for S&T development in order to select development priorities which should be realized thorough allocation of (limited) available resources? Technology Foresight (TF) is methodology used for identification of future needs in economy and society in order to make allocation of available resources in country. TF is widely used in developed countries as key instrument for rethinking of development issues, but in majority of developing and undeveloped countries it remains mystery although these countries desperately need wise suggestions what and how to do research and technology development (RTD) which will integrate limited national resources. Paper

61 Dr Đuro Kutlača, Institut "Mihajlo Pupin" – Centar za istraživanje razvoja nauke i tehnologije, 11000 Beograd, Volgina 15 (e-mail: [email protected]). 62 U radu se saopštavaju rezultati istraživanja na projektu "Istraživanje nacionalnog inovacionog kapaciteta kao faktora za uspostavljanje ekonomije i društva Srbije zasnovanog na znanju i kompatiblnog sa inovacionim sistemom Evropske unije", evb. 149021D, koji finansira Ministarstvo nauke Republike Srbije (2006-2010. godina).



87

will explore basic rationale for launching of foresight exercise in SEE countries. Particular attention will be given to difficulties how to bring foresight aspects into policy making processes, as well as to difficulties of participation of researchers from WBC in EU Foresight-related projects.

Key words: 1. S&T development; 2. Serbia; 3. Technology Foresight.

“Zapali moju lampu, Gospode, i osvetlićeš moju tamu“ (str. 36) “Onaj ko kaže da budućnost «vidi», ne opaža stvari same – jer kao buduće one ne postoje još –

već, možda, njihove uzroke, ili dolazeće znakove, koji kao postojeći prisustvuju ovome i pomažu da pojmi i predskaže budućnost. Zamisli o njoj, dakle, već postoje, i njih glasnici

budućih stvari vide u sebi poput onih sadašnjih.“ (str. 27) Sv. Avgustin “Ispovesti” (“Confessiones”)63

1. Uvod

Države Zapadnog Balkana (ZB) (Albanija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Hrvatska, Makedonija i Srbija) već drugu deceniju prolaze kroz složene tranzicione procese. Brzina tranzicije, (ne)uspešnost pokrenutih promena u ekonomiji (privatizacija, restrukturiranje, direktne strane investicije, inflacija, stabilnost domaće valute, nezaposlenost i sl.) i društvu (demokratizacija, izgradnja civilnog društva, izgradnja informacionog društva i sl.), uključivanje u evropske i globalne integracije, konstantno se prati, ocenjuje i predviđa za naredni period, kako od strane domaće stručne, ali i šire javnosti, tako i od strane međunarodnih i specijalizovanih nacionalnih agencija, institucija i pojedinaca [EBRD, 2007; GFF, 2006; WEF 2006a; WEF, 2006b; Radosevic, 1999]. U tabeli 1 i 2 ilustrovani su neki od pokazatelja tranzicionih promena u tim državama, poređeno sa stanjem u Sloveniji, jednoj od naj-uspešnijih zemalja u tranziciji, i Rumunijom i Bugarskom, najmlađim članicama EU.

Metodologijom Svetskog ekonomskog foruma (SEF), razvijenom 2001.g. (autori Jeffrey Sachs i John McArthur), definisan je Indeks rasta konkurentnosti (IRK; Growth Competitiveness Index – GCI), koji objedinjuje ocene za 9 komponenti, razvrstanih u okviru tri grupe, odnosno, pod-indeksa: [WEF, 2006a]: (I) Prvu grupu čine indikatori za ocenu zadovoljenja osnovnih preduslova

funkcionisanja ekonomije i društva: (a) institucije, (b) infrastruktura, (c) makroekonomija, i (d) zdravstvo i osnovno obrazovanje;

(II) Drugu grupu čine indikatori za ocenu mehanizama za povećanje efikasnosti ekonomije i društva: (a) visoko obrazovanje i obuka, (b) efikasnost tržišta, i (c) tehnološka spremnost (čine je tehnološka obučenost i opremljenost);

(III) Treću grupu čine indikatori za ocenu inovativnosti ekonomije i društva: (a) sofisticiranost poslovanja, i (b) inovaciona aktivnost.

63 Sv.Avgustin: “Ispovesti” (“Confessiones”), prevodilac Aleksandar Mitić, biblioteka “Milenijum” Bukur-book, Ne&Bo, ISBN 86-902459-2-8, Beograd, 2002.g.


88

Podaci za državnu zajednicu Srbija i Crna Gora (nisu raspoloživi pojedinačni podaci za Srbiju) u ovom izveštaju SEF, međutim, nisu nimalo povoljni (tabela 1): 2006. je pogoršana pozicija u odnosu na 2005, mereno indeksom rasta konkurentnosti: 2005. je bila na 85, a 2006. na 87 mestu od 125 rangiranih država [WEF, 2006a].

Tabela 1: Indeksi rasta konkurentnosti i spremnosti umrežavanja države

Indeks rasta konkurentnosti (Global Competitiveness

Index), 2006 i 2005

Indeks spremnosti umrežavanja države (Networked Readiness Index)

2006 i 2005

Država Ocena 2006

Rang 2006

Rang 2005

Pro-mena

Ocena 2006

Rang 2006

Rang 2005

Pro-mena

Albanija 3.46 98 100 �+2 2.87 107 106 �-1 Bosna i Hercegovina 3.67 89 88 �-1 3.2 89 97 �+8 Bugarska 3.96 72 61 �-11 3.53 72 64 �-8 Hrvatska 4.26 51 64 �+13 4 46 57 �+11 Makedonija 3.86 80 75 �-5 3.41 81 82 �+1 Rumunija 4.02 68 67 �-1 3.8 55 58 �+3 Slovenija 4.64 33 30 �-3 4.41 30 35 �+5 Srbija i Crna Gora 3.69 87 85 �-2 3.48 74 80 �+6 Izvor: [WEF, 2006a; WEF, 2006b].

Nešto je bolja situacija za državnu zajednicu Srbija i Crna Gora (opet nisu raspoloživi pojedinačni podaci za Srbiju) kada se za poređenje koristi Indeks spremnosti umrežavanja države (The Networked Readiness Index Rating 2006-2007 and 2005-2006). Taj indeks čine tri podindeksa koji predstavljaju ocene: (a) postojanja okruženja za promovisanje informaciono-komunikacionih tehnologija (IKT), (b) nivoa spremnosti za korišćenje i širenje IKT u državi, i (c) stvarnog korišćenja IKT u javnom sektoru, poslovnom sektoru i od strane pojedinaca.

Stanje SCG po ovom indeksu je bilo sledeće (tabela 2): 2006. je bila na 74 mestu, a 2005. na 80-tom mestu od 122 rangirane države [WEF, 2006b]. Praktično ista, loša pozicija, i po ocenama za indeks rasta konkurentnosti i za indeks spremnosti umrežavanja države, važi za sve ostale države ZB, sem, donekle, za Hrvatsku.

U tabeli 2 dati su podaci o ocenama tranzicionih promena u 14 oblasti, prema nalazima eksperata Evropske banke za restrukturiranje i razvoj [EBRD, 2007]. Jedine povoljne ocene eksperata EBRD za Srbiju su u oblasti liberalizacije cena (ocena 4 u 2006.) i za privatizaciju malih i srednje velikih preduzeća (ocena je 3.6 u 2006, ali je startna pozicija, 1989. bila znatno povoljnija od drugih poređenih država, što ukazuje na činjenicu da ni u toj oblasti nije učinjen veći progres u proteklih 18 godina). U većini ostalih slučajeva, stanje u Srbiji je ocenjeno lošije u poređenju sa drugim drža-vama ZB. Međutim, ni ostale države u regionu nisu, sem Hrvatske, dostigle standarde koje je EBRD propisala kao uspešno obavljenu tranziciju, odnosno, većina država ZB, kao i Srbija među njima, suočavaće se sa izazovima tranzicije i u narednom periodu.


89

Ključno pitanje za države ZB, koje se može izvući kao zaključak prethodne analize do sada sprovedene tranzicije je, kako kreirati strategiju razvoja i izabrati razvojne prioritete koji treba da se realizuju adekvatnom alokacijom raspoloživih (ograničenih) resursa? Jedna od metodologija koja se koristi za identifikaciju budućih potreba ekonomije i društva i alociranje raspoloživih nacionalnih resursa, jeste predviđanje u razvoju, tzv. “foresight” metodologija (FM). FM se koristi u razvijenim državama kao ključni instrument promišljanja dugoročnog razvoja i usaglašavanja često suprostavljenih razvojnih aspiracija u okviru nacionalne ekonomije. Na žalost, u većini nerazvijenih i zemalja u razvoju FM se uopšte ne koristi i o toj metodologije se, generalno, vrlo malo zna, iako je baš u tim zemljama neophodno mudro integrisanje i iskorišćavanje ograničenih nacionalnih resursa za uspostavljanje potrebne razvojne dinamike. U radu se analiziraju potrebe i diskutuju identifikovane prepreke za pokre-tanje ciklusa kreiranja strategije naučnog i tehnološkog (NT) razvoja u Srbiji korišće-njem FM. U zaključnim razmatranjima analiziraju se mogućnosti i teškoće uklju-čivanja naučne zajednice ovog regiona u projektima zasnovanim na FM u okviru EU.

Tabela 2: Ocene tranzicionih promena, stanje 1989. i 2006. godina [EBRD, 2007]

Država AL BH BU CG HR MK RU SR SI Oblast g1 g2 g1 g2 g1 g2 g1 g2 g1 g2 g1 g2 g1 g2 g1 g2 g1 g2 Privatizacija velikih preduzeća 1 3 1 2.6 1 4 1 3.3 1 3.3 1 3.3 1 3.6 1 2.6 1 3 Privatizacija MSP 1 4 3 3 1 4 3 3 3 4.3 3 4 1 3.6 3 3.6 3 4.3 Restrukturiranje preduzeća 1 2.3 1 2 1 2.6 1 2 1 3 1 2.6 1 2.6 1 2.3 1 3 Liberalizacija cena 1 4.3 2.6 4 1 4.3 2.6 4 2.6 4 2.6 4.3 1 4.3 2.6 4 2.6 4 Trgovina 1 4.3 2 3.6 1 4.3 2 3.3 2 4.3 2 4.3 1 4.3 2 3.3 2 4.3 Politika konkurentnosti 1 2 1 1.6 1 2.6 1 1 1 2.3 1 2 1 2.6 1 1.6 1 2.6 Reforma bankarskog sistema i liberalizacija kamata 1 2.6 1 2.6 1 3.6 1 2.6 1 4 1 2.6 1 3 1 2.6 1 3.3

Tržište akcija i nebankarske fin.institucije 1 1.6 1 1.6 1 2.6 1 1.6 1 3 1 2.3 1 2 1 2 1 2.6

Reforma infrastrukture 1 2 1 2.3 1 3 1 2 1.3 3 1 2.3 1 3.3 1 2 1 3 Telekomunikacije 1 3 1 2.3 1 3.3 1 3 1 3.6 1 3 1 3.3 1 2.3 1 3 Železnica n.r. 2 n.r. 3 n.r. 3.3 1 1 n.r. 2.6 n.r. 2 n.r. 4 n.r. 2.3 n.r. 3 Energetski sektor 1 2.6 1 3 1 3.6 1 2.3 1 3 1 3 1 3.3 1 2.3 1 3 Putevi 1 2 1 2 1 2.6 1 2 1.6 3 1.6 2.3 1 3 1 2.6 1 3 Vode i otpadne vode 1 1.6 1 2 1 3 1 2 1.6 3.3 1 2.3 1 3.3 1 1.6 1 3.3 Legenda:AL–Albanija, BH–Bosna i Hercegovina, BU–Bugarska, HR–Hrvatska, MK–Makedo-

nija, CG–Crna Gora, RU–Rumunija, SR–Srbija, SI–Slovenija; g1–1989.g.; g2–2006. godina; n.r.–nije raspoloživo. Raspon ocena: od 1 (najlošije) do 4+ (najbolje).

2. Šta je “foresight” za države Zapadnog Balkana?

“Foresight” je priprema za budućnost – alokacija resursa za konkurentnost,

za poboljšane uslove života i za održiv razvoj. To je kreiranje promene kulture, kao načina na koji država pristupa budućnosti. To je zajednički rad, partnerstvo sa


90

drugim organizacijama u istraživanju potencijalnog učešća nauke, tehnologije i industrije u doprinosu za uspeh u poslovanju [OST, 1998]. Cilj “foresight” programa je da kreira održivu konkurentnu prednost i unapredi kvalitet života, integrišući poslovni sektor, nauku i vladu u procesu identifikacije i reakcije na nadolazeće tržišne i tehnološke oportunitete. “Foresight” je proces kojim se dolazi do potpunijeg razumevanja sila koje dugoročno oblikuju (utiču na) budućnost i koje moraju da se uvažavaju prilikom formulisanja politike, planiranja i donošenja odluka [Coates, 1999]. Pri tome, ideja “foresight”-a je da studije budućnosti NE treba da pokušavaju da prognoziraju (forecast) već treba da se protegnu na vremenski horizont strategije naučno-tehnološke i drugih politika i da izazovu aktere da preuzmu svoj deo posla u oblikovanju budućnosti. Rezultat “foresight” studija je proces objašnjavanja mogućih budućnosti, a ne čarobni odgovor kakva će budućnost biti. Pri tome, u razvijenim zemljama se “foresight” proces fokusira na identifikaciju kritičnih generičkih tehnologija koje će imati veliki uticaj na ekonomski i ukupni društveni razvoj. Nerazvijene i zemlje u razvoju nemaju resurse za razvoj generičkih tehnologija, otuda je za te zemlje oportunija i svrsishodnija uloga “foresight” procesa u identifikaciji tehnoloških niša – tehnoloških oblasti u kojima je moguće ostvariti konkurentnu poziciju na svetskom tržištu.

FM se intenzivno primenjuje u zemljama OECD, kao posledica prepoznavanja sve većeg značaja novih tehnologija za konkurentnost industrije i za ostvarenje ciljeva privrednog i ukupnog društvenog razvoja, kao i za uspostavljanje prioriteta u naučno-istraživačkoj (NI) i istraživačko-razvojnoj (IR) delatnosti zbog budžetskih ograničenja i povećanja kompleksnosti i diversifikovanja tehnološkog razvoja, što rapidno povećava troškove za IR. Zato se “foresight” proces definiše i kao sistemski pristup u analizi dugoročnog razvoja nauke, tehnologije, ekonomije i društva u celini, sa ciljem da se identifikuju “dolazeće” generičke tehnologije koje treba da daju najveću ekonomsku i društvenu korist. Pri tome se pod dugoročnim smatra vremenski horizont od 10 godina, ali ima analiza i sa periodima od 5 do 30 godina [STI, 2000].

Imajući u vidu razliku između značaja FM za razvijene i zemlje u razvoju u izboru centralnog problema, tj. analize generičkih tehnologija versus tehnoloških niša, primena FM u državama ZB podrazumevala bi sledeće: 1. Pristup najbolje prakse, uvodeći FM u države ZB kao instrument za razvoj Nacio-

nalnog Inovacionog Sistema (NIS) i kao proces koji će olakšati integraciju ZB u Evropsku istraživačku oblast. Ovo podrazumeva analizu različitih pristupa FM, koje koriste države članice OECD/EU. Glavni rezultat ove aktivnosti bila bi FM adaptirana uslovima i specifičnostima u državama ZB. Da bi se to realizovalo, neophodna je kooperacija sa institucijama i ekspertima za FM iz država EU;

2. Identifikaciju oblasti od posebnog interesa za razvoj država ZB, u kojima NI i IR aktivnosti mogu da doprinesu, korišćenjem sopstvenih resursa u saradnji sa part-nerima iz EU. Ovo će se realizovati pokretanjem nacionalnog “foresight” progra-ma sa FM predloženoj u prethodnoj aktivnosti i implementiranoj kao zajednička aktivnost nacionalnog tima i tima eksperata za implementaciju FM iz država EU.


91

Preduslov za realizaciju ove faze jeste prihvatanje FM od strane državnih institucija na najvišem političkom nivou. Rezultat ove faze bio bi: (a) analiza nacionalnih ljudskih i drugih resursa, (b) maksimalno redukovan skup nacionalnih razvojnih prioriteta (ne više od dva), čija je verovatnoća realizacije najveća, (c) sinteza nacionalne razvojne trajektorije, zasnovane na pretpostavci integracije u EU i sveobuhvatne kooperacije sa državama u regionu,

3. Difuziju “foresight” procesa u sve oblasti ekonomije i društva, kao preduslov demokratizacije u procesu odlučivanja u okviru NIS. Ovo podrazumeva da se intenzivno promovišu principi “foresight” pristupa razvojnim izazovima. Proces odlučivanja o razvoju mora da obuhvati ne samo NI i IR zajednicu i odgovarajuće političke strukture, već i ostale segmente društva, koji će biti izloženi efektima tih odluka. Informisanje o veličini i osposobljenosti raspoloživih resursa i o svim preduzetim akcijama mora biti sastavni deo nacionalnog “foresight” programa;

4. Regionalni pristup u realizaciji sve tri prethodne faze, što podrazumeva: (a) implementaciju specifičnih metodoloških instrumenata, koji više odgovaraju specifičnostima pojedinih regiona, (b) uključivanje regionalnih NI i IR institucija i lokalnih vlasti, (c) sintezu rezultata nacionalnog “foresight” programa kao kompromisni agregat regionalnih prioriteta;

5. Integraciju tri aspekta u “foresight” program: (a) Obrazovni aspekt – u toku reali-zacije programa neohodno je organizovati seminare za obuku i/ili informisanje za-interesovane naučne, stručne i šire javnosti o svim aspektima ovog pristupa kreira-nja razvojne strategije i definisanja i selekcije nacionalnih razvojnih prioriteta; (b) Sektorski i/ili panel pristup kao način na koji treba da se realizuju pojedine aktiv-nosti “foresight” programa u analizi nacionalnih potencijala i razvojnih potreba i uključuju ključni akteri u “foresight” program; (c) Internacionalizacija aktivnosti, u obliku zajedničkog projektnog tima sa ekspertima iz EU i uključivanjem u naci-onalni tim i eksperata iz država ZB, kao instrument za integraciju ovog prostora.

3. Prepreke za pokretanje “foresight” programa u Srbiji

Komparativna analiza “foresight” programa u zemljama OECD, u Mađarskoj,

(jer je prva zemlja Centralne i Istočne Evrope koja je pokrenula “foresight” program), i Rumuniji i Bugarskoj u kojima se upravo realizuje “foresight” program, ukazuje na mogućnost da se faktori koji determinišu uspešnost ili neuspešnost realizacije “foresight” programa odrede iz analogije sa faktorima koji utiču na realizaciju indus-trijske inovacije [Kutlača, 2007]. Ti faktori su sledeći [prema: Martin&Irvine, 1989]: - Inovacije i “foresight” program su procesi projektnog tipa, tj. realizuju se u

određenom vremenskom periodu. U slučaju “foresight” programa, taj proces, koji uključuje pregovore između različitih interesnih grupa, generisanje koncenzusa i stvaranje poverenja u nove pravce NI i IR rada, često je ne manje značajan od konačnog rezultata (npr. identifikovanje NT oblasti koja je najperspektivnija);

- Kao i u slučaju tehnološke inovacije, rezultati “foresight” programa imaju male šanse da se implementiraju ukoliko nisu prepoznate potrebe osnovnih korisnika


92

(NI i IR zajednice, finansijera, industrije i drugih subjekata ekonomije i društva). Te potrebe moraju da se identifikuju u ranoj fazi realizacije “foresight” programa;

- Oba procesa moraju da uključe one koji će najverovatnije biti “pogođeni” rezultatima. To će se ostvariti balansiranjem interesa pojedinačnih učesnika i kombinacijom top-down i bottom-up ulaza i integracijom science-push i demand-pull pristupa, ne dozvoljavajući ni jednom dominaciju u realizaciji;

- Za oba procesa je bitna diseminacija rezultata. To znači neophodnost obezbeđenja efikasnog marketinga i edukacije korisnika i transfera rezultata u ranoj fazi proce-sa. Usko povezano sa tim je i uspostavljanje dobre komunikacije između direktno uključenih u proces i onih koji su izvan procesa, ali su potencijalni korisnici;

- Uspešni industrijski inovatori ulažu značajne napore u istraživanje tržišta, konsul-tujući korisnike za njihove promenjene zahteve i potrebe i uključujući relevantne NT oblasti radi identifikacije dolazećih oportuniteta. Oni takođe moraju da obez-bede da se njihova dugoročna strategija tehnološke diversifikacije gradi na posto-jećim korporativnim prednostima u odnosu na konkurenciju [Pavitt, 1983]. Na isti način, ključni ulaz za uspešan “foresight” program je sistematsko praćenje razvoja društveno-ekonomskih potreba i NT oportuniteta u svetu, zajedno sa ocenjivanjem raspoloživosti neophodnih NI i IR resursa za otpočinjanje određene inicijative;

- Kao što NI i IR aktivnosti u inovacionom procesu zahtevaju povezanost sa ostalim poslovnim funkcijama (npr. proizvodnjom, finansijama, post-prodajnim servisom), tako se i “foresight” program ne može izvesti u izolaciji od postojećih mehanizama planiranja i kreiranja budžeta ili aktivnosti koje se odnose na upravljanje, realizaciju i korišćenje NI i IR delatnosti;

- I u inovaciji i u “foresight” programu centralnu ulogu imaju pojedinci, ali uloga pojedinaca postaje manje odlučujuća kada se “foresight” program institucionalizuje ili gde se preferiše kolektivan pristup u donošenju odluka;

- Uspešno upravljanje sa oba procesa zahteva niz veština. U slučaju “foresight” pro-grama to su: ekspertnost u nizu NT oblasti, razumevanje dinamike tehnološke pro-mene i prirode inovacionih aktivnosti, razumevanje potreba potencijalnih korisni-ka, organizacione i sposobnosti upravljanja ljudima, kompetentnost u dizajniranju istraživanja i tehnike analize podataka, tehnike prognoze i kreiranja NT politika;

- Konačno, kao što administrativna struktura i organizaciona kultura u kompaniji može da utiče na pristup tehnološkoj inovaciji, tako i “foresight” program zavisi od NT, institucionalnog i političkog okruženja u kojem se realizuje.

Države ZB imaju pravne instrumente kojima se regulišu NI i IR aktivnosti, kao što su zakon o NI radu, zakon o inovacionoj delatnosti i sl. Izrada NT i/ili inovacione strategije je propisana tim zakonima i obaveza je nadležnih ministarstava. Realizacija tih obaveza je, po mišljenju autora rada, uglavnom, formalna aktivnost, svedena na agregiranje razvojnih planova na osnovu već preduzetih projekata i programa, a ne specifična, razvojno orijentisana aktivnost bazirana na tzv. metodolo-gijama i istraživanjima budućnosti. Proces kreiranja razvojnih strategija i politika tradicionalno je baziran na ekspertskim mišljenjima, uglavnom bez međusektorskog dijaloga i komunikacija sa širom javnosti, bez izrade scenarija i drugih aktivnosti orje-


93

ntisanih na budućnost, koje se realizuju u okviru “foresight” program. Razlozi za tak-vo ponašanje, saglasno navedenim faktorima koji determinišu realizaciju “foresight” programa, mogu se interpretirati kao sledeće prepreke za pokretanje nacionalnog “foresight” programa u državama ZB, odnosno, u Srbiji, za koju autor ima najbolji uvid, zasnovan na analizama i praćenjem NT razvoja [Kutlaca 2004; Kutlaca, 2005]: - Nedostatak vremena: Tranzicioni period, koji traje već drugu deceniju, karakteriše

žurba, nestrpljivost, potreba da se veliki broj razvojnih planova i projekata uradi u vrlo kratkom vremenskom roku. Uobičajeni rezultat takvog rada je: nepripremljen i/ili nerealan akcioni plan, previdi/zanemarene okolnosti i faktori koji, kasnije, mogu negativno da utiču na realizaciju, neadekvatni i/ili nedovoljni resursi, itd. – sumarno, realizuje se mali deo plana, uz obavezna kašnjenja ili zbog greški u planiranju, ili zbog promenjenih političkih, ekonomskih, društvenih i drugih uslova. To i jeste uzrok dugog tranzicionog perioda, ali kreatori politika insistiraju da i budući planovi i projekti moraju da se brzo organizuju i realizuju u kratkom vremenskom roku! Pošto jedan ciklus “foresight” programa traje 2-3 godine, predlog takve aktivnosti kreatorima i donosiocima političkih odluka u tranzicionoj ekonomiji Srbije izgleda vremenski suviše dug, pa čak i neprofesionalan;

- Nedostatak klijenata, kupaca: Stari mehanizmi i navike, nasleđeni od samouprav-ne ekonomije, vremenski “prekrivaju” ceo dosadašnji tranzicioni period u Srbiji. Privatizacijom se automatski ne menja ponašanje ljudi, tržišno ponašanje se ne stiče preko noći – još uvek je prisutno kod većine zaposlenih, makar oni bili i akcionari svog preduzeća, da će kupci sami doći, eventualno, neko će ih dovesti. Ovaj način kvazi tržišnog ponašanja posebno je jak u NI i IR sistemu, koji je tradi-cionalno slabo povezan sa industrijom. Slabe veze i ne postojanje infrastrukture i mehanizama za transfer i difuziju tehnologija između NI i IR i poslovnog sektora, čine zadatak “pronalaženja klijenta, kupca” praktično nemogućim za realizaciju;

- Nedostatak tražnje: Većinu centralno-planskih ekonomija karakteriše jak NI i IR sistem, gde industrija “samo treba da dođe i uzme tehnologije sa police”, tzv. science-push model. Takav sistem se pokazao u praksi neefikasnim, i jedan je od glavnih, ne-političkih razloga propasti socijalističkih ekonomija. NI i IR sistem u većini tranzicionih ekonomija zadržao je science-push organizaciju i mentalitet. Bez restrukturiranja NI i IR sistema i izgradnje infrastrukture i mehanizama za transfer i difuziju tehnologija od NI i IR sistema u poslovni sektor, teško je očeki-vati da će menadžeri iz industrije doći u institute i na fakultete i tražiti da im se ra-zviju neophodne tehnologije, jer do njih mogu lako doći na svetskom tržištu i uve-sti ih čak i u slučajevima kada su one već razvijene u domaćem NI i IR sektoru;

- Nedostatak komunikacije: Odvojenost NI i IR od poslovnog sektora manifestuje se odsustvom komunikacije između sektora. Situacija se pogoršava u NI i IR sekt-oru, gde se, zbog sve manjih mogućnosti finansiranja iz javnih izvora, i komunikacija unutar sektora svodi na minimum, pa i na otvoreno neprijateljstvo. Uključivanje javnosti u dešavanja u tom sektoru je retko, bez stvarne i kreativne razmene mišljenja, dijaloga i ideja, i bez “dobrodošlice” od strane akademskog sektora;


94

- Nedostatak marketinških znanja: NI i IR sektor imaju “ugrađen” nedostatak mar-ketinških sposobnosti. U razvijenim državama je uz izgrađeni sistem evaluacije i monitoringa trošenja sredstava iz javnih izvora uspostavljen kriterijum ekonomske opravdanosti angažovanja NI i IR sektora. Naučnici u post-socijalističkim ekono-mijama moraju da se obuče za marketing NI i IR aktivnosti, kako bi svoje aktiv-nosti opravdali ekonomskim efektima i doprinosom ekonomskom razvoju države;

- Nedostatak menadžerskih znanja: Menadžerske sposobnosti su još jedna velika nepoznanica za naučnike, koji su bez dovoljno znanja i sposobnosti da planiraju i upravljaju NI i IR projektima, sa ograničenim budžetom i rokom realizacije;

- Nedostatak preduzetništva: Ljudi sa sposobnostima i znanjem kako da realizuju svoju ideju od razvoja do tržišta, veoma su retki, naročito u NI i IR sektoru. Otuda, akcije nadležnih institucija moraju da budu usmerene na inicijative tipa “traganja” za preduzetnicima, sa infrastrukturom i mehanizmima koji podržavaju preduzetništvo zasnovano na visoko tehnološki intenzivnim aktivnostima;

- Nedostatak mreža i klastera: Nedostatak znanja i sposobnosti koje zahteva realiza-cija “foresight” programa, može da se prevaziđe integracijom različitih organiza-cija i pojedinaca, okupljenih oko zajedničkog posla i cilja. Post-socijalističke ekonomije, na žalost, “pate” upravo od nedostatka veza između pojedinih delova NIS [Lundvall, 1992];

- Nedostatak originalnosti: Žurba za kopiranjem a ne prilagođavanjem “najbolje prakse” iz razvijenih tržišnih ekonomija tokom tranzicionog perioda najčešće završava neefikasnim i nefunkcionalnim rešenjima;

- Nedostatak kontinutiteta: Promene političkih opcija u tranziciji, karakteristika su praktično svih država koje prolaze kroz promenu na tržišni način poslovanja. Bez profesionalaca na rukovodećim mestima, a posebno u oblasti kreiranja i vođenja razvojne strategije i politike, tranzicioni period karakteriše odsustvo i minimalnih znanja i sposobnosti za upravljanje razvojem.

Nabrojanim “nedostacima” treba dodati i sledeće faktore, koji su specifični za većinu država ZB, a koji predstavljaju dodatne prepreke za uvođenje “foresight” programa u proces kreiranja razvojnih politika: - Znanje: Teoretska znanja o “foresight” procesu su rudimentarna, marginalizovana

i ne sistematska. To je glavni razlog zašto donosioci odluka nikada i ne pominju “foresight” kao instrument planiranja dugoročnog razvoja;

- Iskustvo: Bez znanja o “foresight” pristupu, nema smisla ni govoriti o iskustvu. Nažalost, brojni su strani eksperti, agencije i drugi predstavnici EU i međunarodnih institucija u državama ZB, koji nikada ne sugerišu, savetuju ili sami uvode praksu korišćenja FM. Time se zatvara krug domaće “neprosvećenosti” i postavlja pitanje kako je uopšte moguće započeti sa primenom FM u ovom regionu;

- Kapacitet: Sve dok je “foresight” zanemaren od obrazovnih ustanova i sa stanovišta praktične primene, nije jasno kako je moguće razviti u ovom regionu kapacitete za dugoročno planiranje, a koji su suštinski različiti od pristupa korišćenih u vreme centralno-planske i samoupravne ekonomije;


95

- Politička nestabilnost: Većina država ZB se, još uvek, tretira kao zona visoke političke nestabilnosti, što značajno sužava aspiracije i napore izabranih političkih opcija. Vremenski horizont za njih nije duži od dobijenog mandata, verovatno je i kraći, što za rukovodeću političku elitu pojam planiranja dugoročnog razvoja svodi na “nemoguću misiju”;

- Slaba ekonomija: Indikatori obavljene tranzicije u zemljama ZB ukazuju da je pri kraju druge decenije tranzicije, stanje još uvek lošije od početne pozicije iz 1988-1989. “Foresight” proces može pomoći u identifikaciji “slabosti” i boljem iskorišćenju ograničenih, ali raspoloživih “snaga” nacionalnih resursa;

- Neodgovarajuća infrastruktura: Ovaj faktor ističe ne samo nepostojanje infrastrukture i mehanizama za transfer i difuziju znanja i tehnologija iz NI i IR u poslovni sektor, već i nefunkcionalnost i ekonomsku neefikasnost NI i IR organizacija i preduzeća u poslovnom sektoru. Prva faza “foresight” procesa je identifikacija nacionalnih “snaga” i “slabosti”, odnosno, suočavanje sa realnošću.

4. Participacija istraživača iz zemalja Zapadnog Balkana u

“foresight” projektima EU U prethodnom poglavlju su diskutovani faktori koji predstavljaju prepreku za pokretanje “foresight” procesa u zemljama ZB. Značajni su, međutim, i faktori koji otežavaju uključivanje istraživača i stručne javnosti iz ovog regiona u “foresight” procese koje pokreće i finansira EU: - Učešće istraživača iz ovog regiona u okvirnim programima EU tokom 90-tih i

početkom XXI veka bilo je sporadično, bez institucionalne povezanosti, bazirano na angažovanju pojedinaca na projektima i programima od interesa za razvoj izvan regiona. Sada je ovaj region ravnopravno uključen u kompeticiju za finansiranje projekata u okviru FP7;

- Do sada su vrlo retko i u marginalnim finansijskim i programskim razmerama, od strane EU podržavani projekti usmereni na rešavanje društveno-ekonomskih problema država ZB. Stiče se utisak da je dosadašnja participacija istraživača iz regiona u okvirnim programima EU bio “jeftini NI i IR outsourcing” u oblasti, isključivo, tehničkih i prirodnih nauka – nisu registrovani, za sada, projekti iz drugih nauka podržani iz okvirnih programa EU, a nivo plata koji EU odobrava za istraživače iz ovog regiona jedva dostiže 20% nivoa plata istraživača iz većine zemalja EU. Ovakav tretman ne može popraviti ekonomsku situaciju u regionu, niti uspostaviti kooperaciju sa kolegama iz EU na ravnopravnoj osnovi;

- Prioriteti u FP5 i FP6 prouzrokovali su nemogućnost apliciranja sa projektima pokretanja “foresight” procesa. Za FP7 je promenjena situacija i projekti sa ovim sadržajem su ponovo dozvoljeni. Ovim je stvoren prostor za države ZB da obezbede podršku EU za pokretanje “foresight” procesa u regionu;

- Nacionalne i međunarodne agencije, prisutne u državama ZB od početka tranzicionih promena, menjaju (praktično tek od 2003.g.) svoj interes i podršku sa pitanja demokratizacije, ljudskih prava, političkih i pravnih aspekata, na razvojna


96

pitanja. Ova promena stvara i prostor za pokretanje “foresight” procesa ako strani eksperti budu podržavali dugoročne i održive prioritete i aktivnosti, prethodno identifikovane kroz “foresight” proces;

- Jedan od preduslova za transformaciju društveno-ekonomskog sistema u NIS jeste i uključivanje nacionalnih ljudskih resursa u razvojne aktivnosti i projekte koje pokreću strane agencije. Ustaljena praksa je, međutim, da kreiranje razvojnih strategija finansiranih i pokrenutih od stranih agencija, može biti realizovano samo angažovanjem stranih eksperata. Time se onemogućava proces transfera znanja i obrazovanja domaćih profesionalaca u oblasti metodologije kreiranja razvojnih strategija. Pretpostavka je da će se ova praksa promeniti uključivanjem domaćih profesionalaca u aktivnosti planiranja dugoročnog razvoja, kao i da će formirati posebne programe obrazovanja i treninga domaćih ljudskih resursa (istraživača, donosilaca odluka, preduzetnika, studenata, ...) u zemljama ZB, sa metodama, tehnikama i instrumentima koji čine “foresight” metodologiju.

5. Zaključna razmatranja – akcioni plan

U radu su navedeni faktori koji predstavljaju prepreku za pokretanje

“foresight” programa u Srbiji, a koji delom važe i za druge države ZB, jer su one jedine u Evropi koje do sada nisu primenile FM u planiranju dugoročnog razvoja i identifikaciji i selekciji razvojnih prioriteta. U zaključku se predlaže skup akcija usmerenih na promovisanje i pokretanje “foresight” programa u ovom regionu: - Identifikacija aktivnosti koje mogu biti podržane od strane EU pod okvirnim

programom FP7, a odnose se na “foresight” procese za potrebe planiranja dugoročnog razvoja i identifikacije i selekcije razvojnih prioriteta država ZB;

- Pokretanje niza obrazovnih i trening kurseva kao transfer znanja o “foresight” metodologiji, metodama, tehnikama i sl. za slušaoce iz država ZB;

- Integrisanje naučnika i drugih profesionalaca iz država ZB u već pokrenute “foresight” programe i projekte EU, kao oblik direktnog transfera “foresight” prakse i korišćenja “foresight” metodologije u istraživanju rešenja za razvojne probleme u različitim oblastima nauke i tehnologije, poslovanja i funkcionisanja društva u celini, u različitim regionima i državama [IPTS, 2005];

- Integrisanje naučnika iz država ZB u razvojne programe i projekte zasnovane na “foresight” metodologiji, pokrenute od stranih agencija i institucija prisutnih u ovom regionu, u cilju stvaranja uslova ne samo za dobijanje obostrano korisnih rezultata, već i, kroz mentorski rad, ostvarivanje direktnog transfera znanja i najbolje prakse o “foresight” metodologiji, metodama, tehnikama i instrumentima. Tako obučeni, domaći stručnjaci postaju nacionalni resurs za pokretanje prvog ciklusa “foresight” programa u regionu ZB.


97

Literatura [9] Coates, J. F. “Foresight in Federal Government Policy Making”, Futures

Research Quarterly, 1985; 1:29-53; in B.Menlen, “The Impact of Foresight on Environmental Science and Technology Policy in the Netherlands”, Futures, Volume 31, Number 1, pp.7-23, February 1999.

[10] EBRD, 2007, European Bank for Reconstruction and Development: http://www.ebrd.com/country/sector/econo/stats/index.htm

[11] GFF, 2006, “Research and Development in South East Europe”, Gesellschaft zur Förderung der Forschung (ed), Neuer Wissenschaftlicher Verlag GmbH, ISBN 3-7083-0377-6, Wien – Graz 2006.

[12] IPTS, 2005, “New Horizons and Challenges for Future-oriented Technology Analysis”, Proceedings of the EU-US Scientific Seminar: New Technology Foresight, Forecasting & Assessment Methods, European Commission – Institute for Prospective Technological Studies, Seville, Spain, 2005.

[13] Kutlaca, D. (2004), “Federal Republic of Yugoslavia: restructuring the S&T system – indicators of transformation”, chapter in the book “From system transformation to European integration: Science and Technology in Central and Eastern Europe at the beginning of the 21st century”, Werner Meske (Ed.), Lit Verlag Münster, pp. 307-336, 2004.

[14] Kutlaca, D. (2005), “Science&Technology Policy in Serbia and Montenegro”, Chapter 8 in the book: "Modernisation of Science Policy and Management Approaches in Central&South East Europe", edited by E.Kobal and S.Radosevic, IOS Press, Printed in the Netherlands, pp. 52-60, (p.199), 2005.

[15] Kutlača Đ. (2007), “Tehnološko predviđanje u nauci i tehnološkom razvoju”, MEGATREND REVIJA, Vol. 4(1), Juni 2007, UDK 33, ISSN 1820-3159, COBISS.SR-ID 116780812, str. 189-212, UDK rada: 005.521:001.891/.892.

[16] Lundvall, B. A. (ed.), “National Systems of Innovation: Towards a Theory of Innovation and Interactive Learning”, London, Pinter, 1992.

[17] Martin, Ben R., Irvine John, “Research Foresight – Priority-Setting in Science”, Pinter Publishers Limited, London, 1989.

[18] Radosevic, Slavo, “Science, Technology and Growth: Issues for Central and Eastern Europe”, SPRU, University of Sussex, Brighton, UK, 1999.

[19] OST, 1998, “Foresight – The Regulatory Implications of the Convergence in Telecommunications, Broadcasting and Information Technology”, Office of Science&Technology, Department of Trade&Industry, London, August 1998.

[20] Pavitt, K., 1983, “Patterns of Technical Change – Evidence, Theory and Policy Implications”, Papers in Science, Technology and Public Policy No. 3, Brighton, University of Sussex, UK.

[21] STI, 2000, “Science, Technology and Industry Outlook 2000”, Paris, OECD. [22] WEF, 2006a, "Global Competitiveness Report 2006-2007 – Executive

Summary", World Economic Forum:

http://www.ebrd.com/country/sector/econo/stats/index.htm


98

http://www.weforum.org/en/initiatives/gcp/Global%20Competitiveness%20Report/index.htm

[23] WEF, 2006b, "Global Information Technology Report 2006-2007 – Executive Summary", World Economic Forum: http://www.weforum.org/en/initiatives/gcp/Global%20Information%20Technology%20Report/index.htm



http://www.weforum.org/en/initiatives/gcp/Global%20Information%20Technology%20Report/index.htm

http://www.weforum.org/en/initiatives/gcp/Global%20Information%20Technology%20Report/index.htm

O prednostima periferije: pozicioniranje srbije na putu ka Evropskoj uniji oslanjanjem na sopstvene – slabosti

_____________________________________________________________________

99

Vesna Mujičić, Karlo Puškarica, Igor Radonjić64

O PREDNOSTIMA PERIFERIJE: POZICIONIRANJE SRBIJE NA PUTU KA EVROPSKOJ unijI OSLANJANJEM NA

SOPSTVENE – SLABOSTI

Apstrakt: Tehnološko zaostajanje, manji stepen urbanizacije, dugotrajna izolovanost, loša reputacija, opsednutost prošlošću i politikom, nedostatak pragmatičnosti, udaljenost od centra zbivanja – ova negativno formulisana pozicija Srbije, kao što primeri pokazuju, ima i nekih skrivenih prednosti. Uspešno pozicioniranje zasniva se na isticanju specifičnosti, a ne proseka: važno je prepoznati specifičnosti Srbije (makar bile i loše konotirane), analizirati ih, interpretirati i pretvoriti u konkretne poduhvate koji menjaju pravac ili brzinu razvoja, utiču na to kako sami sebe vidimo i kako nas drugi vide, i mnogo ozbiljnije uzimaju u obzir novi evropski kontekst.

Ključne reči: centar i periferija, skrivene prednosti položaja Srbije, istorijsko iskustvo i kulturne osobenosti Srbije u novom evropskom kontekstu

ADVANTAGES OF THE PERIPHERY: POSITIONING OF SERBIA ON THE ROAD TO THE EU BY RELYING ON ITS OWN –

WEAKNESSES

Abstract: Technological lagging, lower level of urbanisation, long isolation, bad reputation, obsession with past and politics, lack of pragmatism, distance from the centre – there are some hidden advantages, as the examples show, in this negatively formulated position of Serbia. Successful positioning is based on emphasizing distinctive features, not standard ones: it is important to recognise distinctive features of Serbia (even if their connotation is bad), analyse and interpret them, and turn them into concrete projects which change direction or speed of development, influence the way we see ourselves and the way others see us, and take into account, far more seriously, the new European context.

Key words: centre and periphery, hidden advantages of Serbia's position, Serbia's historical experience and cultural features in the new European context

64 Vesna Mujičić <[email protected]>, Karlo Puškarica <[email protected]>, Igor Radonjić <[email protected]> – ECPD Međunarodne magistarske studije menadžmenta, Evropski centar za mir i razvoj Univerziteta za mir Ujedinjenih nacija, Terazije 41, Beograd.


_____________________________________________________________________

100

Uvod Naslov ovog rada, naravno, računa na dosetku, ali iza nje stoji stav koji se može ozbiljno zastupati.

Ne radi se o zalaganju da, između centra i periferije, Srbija odabere da bude periferija, već se radi o tome da Srbija, težeći aktivnom učešću u jednoj policentričnoj zajednici, ne izgubi iz vida da njen trenutni položaj na periferiji Evrope, uz očigledne mane, ima i nekih skrivenih prednosti – radi se o tome da Srbija te prednosti prepozna, analizira i pretvori u razvojne mogućnosti (još bolje: u konkretne razvojne poduhvate). Neke od prednosti o kojima je reč istovremeno su i slabosti – što je stvar tačke gledišta i ne predstavlja kontradikciju. Na periferiji čovek, generalno, očekuje manje dešavanja, manje urbanizacije, tehnologije, kontrole, standardizacije, manje ideologije, manje dekadencije u kulturi, manje troškove, nešto drugačije životne izbore, vrednosti, prioritete i ambicije, odnosno – sporiji, mirniji i udobniji život oslonjen na sopstvena merila, bliži drugim ljudima i prirodi nego tehnološkim sistemima (od berze preko politike do modne industrije).

Položaj Srbije na periferiji Evrope, zanimljiv zbog evropskih koridora 7 (Dunav) i 10, preporučuje je Evropskoj uniji kao sekundarni centar i most prema jugu i istoku. Pažnju skreće i Beograd kao najveći grad u regionu, na mestu ukrštanja dva evropska koridora i dve velike reke, i sa verovatno najviše slobodnog prostora za gradnju. To su njene najočiglednije prednosti. Ali šta bi bile skrivene prednosti položaja Srbije na periferiji Evrope? 1. Prilika da se preskoči poneki razvojni ciklus Tehnološko zaostajanje Srbije za Evropskom unijom u nekim oblastima je toliko da su već u pitanju čitavi razvojni ciklusi. Ponavljanje razvojne putanje kojom su druge zemlje već prošle (uz eventualno "peglanje" uspona i padova) nije najbolja ideja – ako je moguće projektovati razvojnu putanju po sopstvenoj meri koja bi, boljim korišćenjem svega što je na raspolaganju, proizvela pravi napredak, a ne samo smanjenje zaostajanja. 2. Izbegnute loše strane tehnološkog razvoja koji se nije dogodio Svakako nije ideja da Srbija uvek bude korak iza drugih da bi pokušala da izbegne loše strane tehnološkog razvoja, ali ako zaostajanje već postoji – onda treba videti koje su se loše posledice razvoja ispoljile na drugim mestima i kako da se njihovo odsustvo pretvori u komparativnu prednost Srbije. Sledi nekoliko primera iz poljoprivrede.


_____________________________________________________________________

101

Primer 2.1

U Vlajkovcu se – delom zbog neobaveštenosti, a delom zbog siromaštva – nikad nisu koristila veštačka đubriva, dok je zemljište npr. u Francuskoj ponegde toliko zagađeno da je na njemu zabranjena svaka proizvodnja hrane. Sada voćari iz Vlajkovca, u saradnji s nemačkim partnerima koji su uveli standarde, obezbedili sertifikate i kontrolu, izvoze svoje organski gajeno voće na tržište Evropske unije. [1]

Primer 2.2

U više krajeva Srbije sačuvane su autohtone vrste domaćih životinja – delom i zato što nije bilo sveobuhvatne rigorozne standardizacije u stočarstvu. Evropskom tržištu mogla bi biti zanimljiva npr. jedna takva stara vrsta svinje, tzv. mangulica, koja se gaji u okolini Zasavice kod Sremske Mitrovice: prvo, zato što je Zasavica, kao specijalni rezervat prirode, nezagađeno područje i, drugo, zato što meso mangulice ima 50% manje holesterola nego piletina. [2] Primer 2.3

Srpski standardi koji se odnose na ispravnost hrane generalno su strožiji od evropskih – jer situacija dozvoljava da to budu. Ova činjenica je potpuno nepoznata van stručnih krugova, a bilo bi nerazumno ne potražiti način da se iskoristi takva prednost za predstavljanje najkvalitetnije hrane i vode koja iz Srbije dospeva na evropsko tržište. 3. Izbegnute loše strane urbanizacije Manji stepen urbanizacije u Srbiji, u poređenju sa gotovo kontinualno urbanizovanom teritorijom nekih evropskih zemalja, doprinosi očuvanju prirode (naročito raznovrsnosti živog sveta), ali i očuvanju neizgrađene teritorije, što je važan element održivog prostornog razvoja. Čak ni neuređeno stanje u oblasti zaštite životne sredine nije uspelo da poništi prednosti o kojima je reč, a koje neposredno utiču na razvoj turizma. Primer 3.1

Japanski novinari koji pišu o turizmu nedavno su bili zadivljeni veličinom slobodnog, neizgrađenog prostora koji su videli putujući od Beograda ka Mokroj gori. Procenili su da bi japanskim turistima ti predeli, naselja i način života, toliko drugačiji od onih na koje su navikli, mogli da budu vrlo privlačni. [3]


_____________________________________________________________________

102

Primer 3.2

Nacionalni parkovi obuhvataju oko 10% teritorije Srbije. Neki od poslednjih evropskih močvarnih eko-sistema nalaze se u Srbiji, a šest ih je na međunarodnoj listi zaštićenih močvarnih područja. Biodiverzitet nije drastično ugrožen, a ima i dobrih vesti: rode su se vratile u više vojvođanskih mesta, dabar – u Zasavicu (posle 100 godina, zahvaljujući jednoj bavarskoj ekološkoj organizaciji), ibis – na Obedsku baru (posle 40 godina, zahvaljujući radu domaćih i stranih volontera), populacija beloglavih supova oporavlja se u klisurama kod Zlatara, a orlovi kod Prijepolja (zahvaljujući donaciji španskog ministarstva ekologije). Nautički, banjski, zdravstveni, etno- i eko-turizam savršeno bi se uklopili u ovu sliku i, ako bi bili pažljivo organizovani i vođeni, mogli bi da doprinesu da se zaštita prirode unapredi i da počne da se finansira iz više izvora. [4] Primer 3.3

Gotovo nenastanjena planinska područja Srbije – sa opustelim selima, čistom vodom i lošom ili nepostojećom infrastrukturom – idealna su za organsku proizvodnju hrane na koju bi se zatim oslonio razvoj eko-turizma. Realizacija tog poduhvata ne bi bila jednostavna, ali ponovno pokretanje života – što je njegov pravi cilj – vredno je svakog truda. Posle ovaca, pršute i kačkavalja, lekovitog bilja i meda, pečuraka i šumskog voća, došlo bi na red stalno naselje sa urbanističkim i razvojnim planom i, odmah zatim, sve što je potrebno da se prime prvi gosti. U idealnom slučaju, naselje bi postalo ekološka zajednica (kakve već postoje u Britaniji), koja bi stanovnicima nudila zdrav život, a gostima odmor i novo iskustvo (čemu i teži savremeni turizam). 4. Prilika za predstavljanje posle dugotrajne izolovanosti Jedna od posledica dugotrajne izolovanosti (koja je, kao kaznena mera, rezervisana isključivo za ono što se smatra periferijom) je povećano interesovanje turista i poslovnih ljudi za Srbiju. Privlačnost novog vremenom će izbledeti, ali posetiocima po pravilu ostaje dobar utisak o zemlji u kojoj su se odlično proveli, gde su ljudi bili vrlo srdačni i opušteni i u koju ne bi imali ništa protiv da ih kompanija pošalje na godinu–dve.

5. Prilika za predstavljanje po suprotnosti u odnosu na postojeću sliku

Čak i potencirano loša reputacija Srbije u vezi sa međuetničkim odnosima – koja deluje kao apsolutna mana – može da pomogne njenom pozicioniranju u EU, i to tako što će se na toj tamnoj pozadini još više istaći izuzetan primer multikulturalnog i multikonfesionalnog društva kakvo je vojvođansko. Na strani takvog rezonovanja je jednostavna istina da ljudi po pravilu žele da čuju dobre vesti.


_____________________________________________________________________

103

6. Prilika da se istorijsko iskustvo sagleda u novom kontekstu Srbija je na obodu Evropske unije u prostornom i funkcionalnom smislu, ali je suviše često u središtu političkih zbivanja, baš kao što je, istorijski, bila na obodu imperija, na granici prostiranja religija, naroda rasutog na prevelikoj teritoriji, previše mala za svoj strateški važan položaj, i zato – suviše često u središtu političkih zbivanja. Istorijsko iskustvo koje bi Srbiji moglo da pomogne u pozicioniranju u Evropskoj uniji ne mora obavezno da bude pozitivno – može da bude i npr. otkrivena slabost koja je prošla bez posledica, ili uzaludan trud oko nečega što se završilo neuspehom, ili loša situacija sa povoljnim ishodom itd. Primer 6.1 Kao mogući angažman Srbije u okviru Partnerstva za mir, zasnovan na komparativnoj prednosti, pominje se vojni sanitet sa (nažalost) višegodišnjim iskustvom u zbrinjavanju ratnih trauma. Primer 6.2 Lakoća s kojom se svojevremeno jugoslovenski identitet prihvatao pored srpskog, kao i prirodnost s kojom su se porodice crnogorskog porekla u Srbiji osećale delom oba naroda – dakle, nešto što je izloženo kritikama s raznih strana i što se često smatra greškom ili zabludom – zapravo je istorijsko iskustvo s višeslojnim identitetom i može se ispostaviti da je, kao takvo, dragoceno za prihvatanje sistema vrednosti Evropske unije, na čemu ona s razlogom insistira. Kao što je jugoslovenstvo, mimo ideologije, predstavljalo konkretnu integrativnu vrednost, tako je evropejstvo, bez etničke i verske objedinjujuće komponente, sada deo "dodate vrednosti" koja je Evropskoj uniji toliko potrebna da bi dovršila svoje konstituisanje u prostornom okviru na koji računa. Primer 6.3 Opsednutost politikom i nedostatak pragmatičnosti u vidu spremnosti da iznova plaćamo nenormalnu cenu zbog principa – ili, u zavisnosti od tačke gledišta, zbog ideje da smo "veći od života" – kontroverzni je deo srpskog identiteta. Kultivisan i u promenjenom kontekstu, on bi mogao da postane prednost. Naime, zainteresovanost za politiku i pitanja od opšteg interesa dragocena je osobina od koje zavisi demokratija, a u mnogim zemljama ta zainteresovanost slabi ili se tek povremeno obnavlja – u vreme izbora, u slučaju najvećih skandala, ili samo u vezi s pojedinim temama, dok na druge, ne manje važne, javnost uopšte ne reaguje.


_____________________________________________________________________

104

7. Prilika da se kulturne osobenosti sagledaju u novom kontekstu Uticaj koji emituje centar po pravilu opada ka periferiji – zato su tu obično relativizovane konvencije, procedure, protokoli, merila, standardi, kontrola i – protok vremena. Osim što pogoduje većoj neuređenosti i nestabilnosti, takva situacija pogoduje i nekonvencionalnom razmišljanju i zdravom skepticizmu. Ona, međutim, pogoduje i u Srbiji široko rasprostranjenom uverenju, i na individualnom i na kolektivnom planu, da je vreme koje imamo na raspolaganju praktično neograničeno i da je životnih izbora beskonačno mnogo. Primer 7.1 Beogradski studenti su svojevremeno učestvovali u arhitektonskoj radionici na Ostrvu monaha u Bretanji, čiji je cilj bio da se arhitektonskim sredstvima naglasi posebnost tog mesta koje nosi tragove više kolonizacija – kolonizacije prirodnih sila, neolitskih graditelja dolmena, srednjovekovne monaške zajednice i na kraju turista. Svojim nekonvencionalnim pristupom beogradski studenti arhitekture potpuno su oduševili sve prisutne, uključujući i kolege iz Pariza i Štutgarta – koji su tek na kraju radionice shvatili na koji način i do koje mere su im ograničavajući okviri i vizure proistekli iz orijentacija njihovih škola suzili kreativni prostor. [5] Primer 7.2 U našem kraju sveta, naročito od poslednjih ratova, teško da iko, prosečno pametan, može ikada više da veruje medijima ne pitajući se o svakom pojedinačnom podatku, stavu i aspektu. Teško da iko, prosečno pametan, može da ne razume da podatak ne daje nikakvu informaciju dok nije praćen izvorom, i da tek tada počinje interpretacija i dešifrovanje konteksta, za šta je potrebno višegodišnje praćenje medija i solidno obrazovanje. Tako je kraj sveta koji nije poznat po slobodi i kvalitetu štampe nehotice odgajio primereni i informisani skepticizam.

Primer 7.3 Ako verujemo da je vreme koje nam stoji na raspolaganju praktično neograničeno – onda je jasno odakle stranim gostima utisak o slobodnim i opuštenim ljudima koji uživaju u životu. Činjenica da ekonomska i društvena realnost Srbije ne daju povoda za opuštenost i uživanje – ne menja stvari. Svako bira (i konstruiše) svet u kojem živi – i plaća cenu tog izbora. 8. Dve reči za kraj Srbija je tokom svoje istorije – čini se, i to ne bi bilo iznenađujuće – bila najuspešnija onda kad se najbolje prilagođavala aktuelnom modelu uspešnosti ne


_____________________________________________________________________

105

gubeći iz vida svoj pravac kretanja i svoje kulturno-istorijsko nasleđe, a najmanje uspešna – kad je s tim prilagođavanjem kasnila.

Ne bi bilo najgore ako bismo približavanje Evropskoj uniji iskoristili kao priliku da – i na državnom, i na porodičnom i na ličnom planu – napravimo veliko spremanje, odnosno inventar znanja, veština, resursa, potencijala, želja, ciljeva, rokova, i da zatim pokušamo da odgovorimo na nekoliko važnih pitanja: Šta možemo da uradimo da bismo popravili sopstveni položaj? Šta možemo da uradimo sada da bismo drastično popravili sopstveni položaj kroz nekoliko godina? Šta znamo, a ne koristimo? Šta ne znamo, a trebalo bi? Šta nemamo, a morali bismo da imamo? Ni male zemlje, traumatizovane, haotične, nerazvijene i loše pozicionirane, nisu bez šansi da poprave način na koji se odnose prema propozicijama Evropske unije – kao da je u pitanju društvena igra (što u izvesnom smislu i jeste). Da se ne bi olako trošila jedna vredna ideja, posle racionalne analize dobitaka i gubitaka od pridruživanja Evropskoj uniji, trebalo bi da usledi iskreno prihvatanje njenih propozicija, a zatim i opredeljenje da, kad god je moguće, rešavamo i više od konkretnog problema imajući u vidu opšti interes. Sasvim jednostavno. Izvori [1] B92, 23/07/2007 [2] RTS 2, 03/08/2007 [3] RTS 2, jul 2007. [4] Informativni bilten B92 (o ibisima – 13/08/2005, o beloglavim supovima i

orlovima – 17/08/2007) [5] Studenti Arhitektonskog fakulteta Unniverziteta u Beogradu, učesnici

arhitektonske radionice u Bretanji, jul 1992.

Multilateralna kulturna saradnja kao značajan činilac pridruživanja Srbije evropskim integracijama

_____________________________________________________________________

106

Mr Marina Đurđević65

MULTILATERALNA KULTURNA SARADNJA KAO ZNAČAJAN ČINILAC PRIDRUŽIVANJA SRBIJE EVROPSKIM

INTEGRACIJAMA

Apstrakt: Procesi evropske integracije, osim ekonomske i političke, imaju i kulturnu dimenziju. Reč je o fenomenu relativno novijeg datuma, jer je kultura, uz politiku, dugo bila privilegovan činilac nacionalne države. Međusobni dodiri i uticaji među kulturama neophodni su činilac kulturnog razvoja svake zemlje i njenog uključivanja u evropske i svetske tokove. Zbog toga su međunarodna kulturna saradnja i njen razvoj, od izuzetne važnosti i predstavljaju značajan činilac na putu priključivanje naše zemlje evropskim integracijama. UNESCO, Evropska unija i Savet Evrope, nezaobilazni su činioci međunarodne kulturne saradnje. Nadnacionalna kulturna politika Evropske unije usmerena je, u prvom redu, na područje audio-vizuelnih komunikacija i informatike. Takvo strateško situiranje kulture polazi od prognostičkog očekivanja da će polet industrije kulture, odnosno proizvodnje telemetičke i audio-vizuelne opreme-uspešno integrisati zajedničko evropsko tržište radne snage i informacija. Na taj način se kultura, uz tehnologiju i nauku, javlja kao jedna od primarnih investicija u budućnost i jezgro nove ekonomije. Tako se pokazuje da naizgled dominantno ekonomski usmerena evropska integracija ima izrazito kulturne determinate i implikacije. Utoliko, insistiranje na kulturnoj dimenziji razvoja ne predstavlja nakndnu legitimizaciju kulture u odnosu na socio-ekonomsku sferu, već je rezultat spoznaje značaja informacijsko-komunikacijskog sektora čija se vodeća uloga poslednjih godina uveliko potvrđuje.

Ključne reči: evropske integracije, međunarodna kulturna saradnja, UNESCO, Evropska unija, Evropski savet

MULTILATERAL CULTURAL COOPERATION, AS A SIGNIFICANT FACTOR FOR JOINING OF SERBIA TO THE

EUROPEAN INTEGRATIONS

Abstract: Except economical and political, processes of European integration also have a cultural dimension. It is relatively recent phenomenon, because, for a long time, culture along with politics, was a privileged factor of national state. Contacts

65 Muzej nauke i tehnike, Beograd


_____________________________________________________________________

107

and influences between cultures were indispensable factor of cultural development of every country and its entering the mainstreams of Europe and the World. That is why the international cultural cooperation and its development are of exceptional importance and are significant factors on the road of joining our Country to the European integrations. UNESCO, European Union and the Council of Europe are unavoidable facts of international cultural cooperation. Super-national cultural politics of European Union is, at the first place, directed to the field of audio and visual communications and informatics. Such strategic situation of culture is stemming from prognostic expectation that the enthusiasm of the culture industry, i. e. production of telemetrics and audio and visual equipment, will successfully integrate mutual European market of the work force and information. In that way, a culture, along with technology and science, appears as one of the primary investment in the future and the core of the new economy. It appears that, at first sight dominantly economically directed economic integration, has an exceptional cultural determinations and implications. In the same vein, insisting on the cultural dimension of development is not only subsequent legitimization of culture related to the sociological and economic sphere, but also the result of understanding of the importance of informational and communicational sector, which has the leading role that has been largely confirmed in the last years.

Keywords: international cultural cooperation, european integrations, UNESCO, European Union, Council of Europe.

Procesi evropske integracije, osim ekonomske i političke, imaju i kulturnu dimenziju. Reč je o fenomenu relativno novijeg datuma, jer je kultura, uz politiku, dugo bila privilegovan činilac nacionalne države. Kulturna politika sa svojim eksplicitno formulisanim ciljevima, instrumentima i prioritetima bila je u funkciji tako shvaćene kulture. Kulturu možemo definisati kao jedinstven i nezamenljiv sistem vrednosti, s obzirom da su tradicija i oblici kreativnog ispoljavanja jednog naroda najdelotvornije sredstvo potvrđivanja njegovog prisustva u svetu. Kulturno nasleđe, s druge strane, uz jezik, tradiciju i osećanje nacionalne pripadnosti, predstavlja glavnu distinktivnu karakteristiku nacionalne kulture. Međusobni dodiri i uticaji među kulturama, neophodni su činilac kulturnog razvoja svake zemlje i njenog uključivanja u evropske i svetske tokove. Zbog toga su međunarodna kulturna saradnja i njen razvoj, od izuzetne važnosti i predstavljaju značajan činilac na putu priključivanje naše zemlje evropskim integracijama. Međunarodna kulturna saradnja naše zemlje polazi od osnovnih principa naše spoljne politike, a to je ravnopravna saradnja sa svima koji to žele i nemešanje u unutrašnje poslove drugih zemalja. Bilateralna saradnja naše zemlje sa pojedinim stranim državama ostvaruje se na osnovu međunarodnih ugovora i sporazuma sa dugoročnim važenjem ili na osnovu dvogodišnjih programa međudržavne kulturne i prosvetne saradnje. Multilateralna kulturna saradnja ostvaruje se najčešće posredstvom međunarodnih organizacija u


_____________________________________________________________________

108

oblasti kulture. Uloga usklađivanja i koordiniranja međunarodne kulturne saradnje dodeljena je Zavodu za međunarodnu naučnu, kulturno-prosvetnu i tehničku saradnju koji bi trebalo da sklapa ugovore o međunarodnoj saradnji i stara se o prisusutvu naše zemlje na značajnim međunarodnim kulturnim manifestacijama. Osnovni zadatak ove ustanove je podsticanje međusobne saradnje različitih domaćih institucija i organizacija sa srodnim ustanovama u inostranstvu.

Jedan od oblika međunarodne kulturne saradnje obavlja se posredstvom kulturno-informativnih centara, u čijim se prostorijama organizuju izložbe, predavanja, video-projekcije, kao i dani kulture pojedinih zemalja.

Poseban oblik kulturne saradnje predstavljaju međunarodne kulturne manifestacije koje se održavaju u našoj zemlji poput Bemusa, Bitefa, Festa, Međunarodnog sajma knjiga, Oktobarskog susreta pisaca, Radosti Evrope... Isto tako, naši stvaraoci učestvuju na kulturnim manifestacijama u inostranstvu ili stiču međunarodni ugled živeći i radeći u svetskim umetničkim centrima, doprinoseći ujedno ugledu srpske kulture. U međunarodnoj kulturnoj saradnji izložbe takođe čine izuzetno značajan oblik komunikacije i ostvarivanja kontakta-bilo da se radi o svetskim, međunarodnim izložbama određenog regiona ili o bilateralnoj razmeni izložbi.

Jedan od nezaobilaznih činilaca kada je međunarodna saradnja u pitanju je UNESCO (United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization) osnovan odmah po završetku Drugog svetskog rata, sa središtem u Parizu, kao posebna organizacija za obrazovanje, nauku i kulturu u okviru Organizacije ujedinjenih nacija. Jedan od osnovnih ciljeva UNESCO-a je očuvanje svetskog mira podsticanjem saradnje među narodima. UNESCO utvrđuje pravo na kulturu kao osnovno ljudsko pravo i prepušta svakoj zemlji članici da unutar svoje nacionalne kulturne politike odredi sadržaj tog pojma. U okvirima UNESCO-a organizuju se različite međunarodne studije, počev od studija o kulturnom pluralizmu, do one o autorskim pravima i poreskoj politici prema kulturi. UNESCO takođe pomaže programe obrazovanja umetnika i organizatora kulture i kultivisanja kulture. Analogno zalaganju za pravo na kulturu, UNESCO se zalaže za pravo na pristup informacijama.

Decenija 1988-1998 bila je od UNESCA proglašena Dekadom kulturnog razvoja čiji je osnovni cilj podsticanje »različitosti koja spaja, kreativnosti koja povezuje i solidarnosti koja oslobađa«. Četiri osnovna zadatka Dekade kulturnog razvoja bila su: 1. priznavanje kulturne dimenzije razvoja, odnosno pronalaženje puteva povezivanja proizvodnje i stvaralaštva tako da ekonomija bude utemeljena na kulturi 2. afirmacija i bogaćenje kulturnog identiteta 3. proširivanje učešća u kulturnom životu, tj. pokretanje problema slobode izražavanja i stvaralaštva pojedinaca i zajednica u ime ljudskih prava, slobode volje i nezavisnosti duha


_____________________________________________________________________

109

4. unapređenje međunarodne kulturne saradnje, odnosno, traženje, uvećanje i jačanje sredstava pomoću kojih će pojedina kultura slobodno crpeti podsticaje od drugih kultura i zauzvrat ih obogaćivati, uvažavajući pritom jezgro opšteprihvaćenih ideja. U okviru UNESCO-a se vrše istraživanja, vrednovanja i predstavljanja dostignuća različitih kultura. Jedan od zadataka bio je obnova, ratom razorenih naučnih, obrazovnih i kulturnih potencijala, dok je kasnije naglasak pomeren na izgradnju novih. Pokretač je potpisivanja opšte konvencije o autorskim pravima (1952) koji omogućava slobodnu cirkulaciju kulturnih vrednosti i štiti prava njihovih tvoraca; značajan je izdavač. Pored UNESCO-a, Evropska unija i Savet Evrope, takođe su nezaobilazni činioci međunarodne kulturne saradnje. Upoznavanje sa kulturnim politikama Evropske unije i Saveta Evrope ukazuje se kao neophodnost na putu uključivanja naše zemlje u evropske integracione procese u oblasti kulture. Pritom se pojam kulturne politike najopštije može odrediti kao usvajanje i ostvarivanje ciljeva u oblasti kulture od strane Evropske unije.

Ako je uopšte moguće govoriti o evropskoj kulturnoj politici onda je njeno strateško jezgro sadržano u dokumentima, projektima i aktivnostima Saveta Evrope. Evropski savet je međunarodna vladina organizacija koja okuplja najveći broj evropskih zemalja, a uslov za članstvo je postojanje parlamentarne demokratije i poštovanje ljudskih prava. U oblasti kulture Evropski savet se zalaže za koncept kulturne demokratije koji omogućava da kulturno nasleđe bude dostupno svim građanima Evrope, ali da svako može da ga interpretira na način koji u najvećoj meri oslobađa njegovu kreativnost. Savet za kulturnu saradnju je telo koje čine predstavnici svih zemalja koje su potpisale Evropsku kulturnu konvenciju. Ovaj Savet bliže određuje i realizuje kulturnu politiku čije osnovne pravce određuju Evropski parlament i godišnja konferencija evropskih ministara za kulturu i obrazovanje. Aktivnosti Saveta odvijaju se u okviru niza višegodišnjih projekata kao što su: Kulturna industrija i stvaralaštvo ili Kultura i regioni. Svake druge godine organizuju se i velike izložbe evropskog kulturnog nasleđa, a ostale aktivnosti su: dodeljivanje Evropske pozorišne nagrade, reprezentativne izložbe velikih evropskih umetnika, evropske godine muzike i kinematografije i dr. Izuzetno je značjna i manifestacija Kulturna prestonica Evrope u okviru koje svake godine jedan evropski grad postaje središte vrhunskih kulturnih događaja iz čitave Evrope.

Ako se traga za činiocem koji određuje osnovni pravac razvoja evropske kulture, nezaobilazna je aktivnost Evropske unije u ovoj oblasti. Evropska unija je oblik nadnacionalnog povezivanja najrazvijenijih evropskih zemalja stvoren 1992. godine. Njeni tvorci kao krajnji cilj imali su stvaranje evropskog društva čiju vrednosnu osnovu predstavlja nasleđe zajedničke evropske kulture. Evropskoj uniji prethodila je Evropska zajednica za ugalj i čelik stvorena 1951, a zatim i Evropska ekonomska zajednica koja je pristupila još širem procesu integracije. Idejni tvorci projekta novog evropskog društva su se okrenuli ekonomiji. U Rimskim ugovorima iz 1957. godine, kojima je utemeljena Evropska ekonomska zajednica, reč kultura nije ni pomenuta. Evropske države, odnosno Evropska unija su u potpunosti odustale od


_____________________________________________________________________

110

upravljanja kulturom, shvaćene kao stavralaštvo. U izveštaju Francuskoj Nacionalnoj skupštini za 1988. godinu, naglašava se da ni u Rimskim ugovorima, ni u potonjem »Single European Act«, nema ni pomena o nedležnostima Evropske zajednice u oblasti kulture. Utoliko ona do daljeg ostaje, pre svega, Evropa roba i kapitala, a ne Evropa kulture i umetnčkih dela. Ali već sama ideja zajedničkog tržišta –slobodne razmene kapitala, roba i radne snage imala je izrazite kulturne konsekvence, jer je logično vodila nastajanju evropskog tržišta kulturnih dobara. Pošto nacionalne kulture predstvljaju »svete krave« svih evropskih država, u njihove osobenosti nije smelo prviše da se dira. Kulturna politika Evropske zajednice počela je da se oblikuje u odnosu na spoljnji izazov koji je u velikoj meri sadržan u kulurnoj industriji, u kojoj su od samog početka SAD, a kasnije i Japan, imale prevlast. Nasuprot njemu je nacionalno i jezički podeljeno evropsko tržište čija je kulturna industrija nužno stagnirala na nivou manufakture. Evropska zajednica je zato pristupila izradi sasvim eksplicitne strategije koja je usmerena, kako na standardizaciju osnova hardverske produkcije, tako i na zajednički projekat televizije visoke rezolucije koji je trebalo da zaustavi prodiranje Japana na evropsko tržište audiovizuelne tehnologije. Istovremeno su uvedene obavezne kvote evropskih filmova na televizijama zemalja članica Evropske zajednice, što je trebalo da stimuliše evropsku filmsku i audio-vizuelnu produkciju koja je posustajala pred invazijom produkcije američkog i japanskog porekla. Tako su reperi kulturne mape Evrope nesumnjivo gradovi- kulturne prestonice Evrope, evropski festivali i zložbe, ali su to, ne manje, i evropska filmska indusrija, evropski satelitski kanali i višejezični programi.

Stavljanje kulturne industrije među srategijske prioritete evropske kulturne politike ne znači odustajanje od tradicionalne, odnosno vrhunske kulture ili njeno potiskivanje. Naprotiv, upravo osamdesetih godina javljaju se visoko profitabilni projekti u obliku muzejskih izložbi, koje predstavljaju pojedine epohe, umetničke pravce ili stvaraoce.

Dok su totalitarne kulturne politike tipične, na primer, za nacional-socijalizam ili staljinizam, nastojale da se legitimišu posredstvom kulture, podsticanjem i usmeravanjem svremene produkcije na stvaranje arijevske umetnosti, odnosno socijalističkog realizma, kulturna politika zapadno-evropskih država polazi od sasvim drugačijih pretpostavki. Država se odriče ekplicitne totalitarne ideologizacije umetničkog sektora i na njega gleda samo u smislu civilizacijske dostojnosti, tržišne uspešnosti, obrazovanja i zabave. Ekonomija nadoknađuje eksplicitnu-agitprop ideologiju. Kulturnom sektoru se priznaje autonomija u suštinskom smislu, čime je omogućen pluralizam stilova i usmerenja.To znači da ekonomskom i političkom federalizmu, kao cilju evropskog ujedinjenja, odgovara kulturni konfederalizam koji je garancija potpune autonomije svih elemenata u oblasti kulture. O porastu relativnog udela kulturnog sekora u nacionalnim privredama svedoče podaci da kultura u velikim evropskim državama učestvuje sa oko 5% u drušvenom proizvodu, dok kulturni sekor zapošljava od 3,5-4% akivnog stanovništva uz godišnju stopu rasta zaposlenosti u kulturi od oko 1,2%.


_____________________________________________________________________

111

Može se reći da je tek 1977. godine kulturna politika Evropske zajednice ušla u svoju višu eksplicitnu fazu. Naime, te godine je izdato saopštenje pod naslovom »Akcija zajednice u oblasti kulture« (Community action in the cultural sector) i tada je kultura postala izričiti predmet aktivnosti EZ, ali u osnovi, ona još uvek nije izlazila iz ranije omeđenog polja, radnih i socijalnih prava radnika, odnosno stvaralaca u kulturnom sektoru. Trebalo je sačekati 1983. godinu i dokument »Snažnija akcija Zajednice u oblasti kulture« (Stronger Community action in the cultural sector) da kultura još u značajnijoj meri postane deo akivnosti EZ. Pored, za nju već tradicionalne, oblasti radnih i socijalnih prava umetnika, kulturna politika Zajednice, prvi put obuhvata aktivnosti usmerene na širenje umetničkog auditorijuma i publike umetničkih dela i usluga i na zaštitu evropskog graditeljskog nasleđa. Osnovana je i Evropska fondacija sa ciljem jačanja uzajmnog razumevanja među narodima članicama EZ i podsticanja upoznavanja evropske kulturne baštine u svoj njenoj raznolikosti i jedinstvenosti kao i bolje shvatanje ciljeva evropske integracije. Tada počinje akcija prevođenja književnih dela značajnih za evropsku kulturu, kao i radovi na obnovi i zaštiti arhitektonskih celina koje su od ključnog značaja za evropsko kulturno nasleđe, kao što su atinski Partenon ili Duždeva palata u Veneciji. Pošto su za te projekte neophodna velika finansijska sredstva, usvaja se deklaracija za zajednička ulaganja koja obezbeđuju Evropska banka za investicije i Evropski fond za regionalni razvoj. Siguran znak da kultura postaje jedno od legitimnih područja aktivnosti EZ predstavljaju i redovni godišnji skupovi ministara kulture zemalja EZ, koji se neslužbeno održavaju od 1982, a na oficijelnom nivou od 1984. godine. Na prvom zvaničnom skupu evropskih ministara za kulturu, Melina Merkuri, tadašnji grčki ministar kulture, istupila je sa tvrdnjom da je EZ ne samo ekonomska i politička, već i kulturna zajednica i da se taj aspekt njenog identiteta nikako ne sme zanemariti. U vezi sa tim smatrala je skandaloznim podatak da je u 1984. godini samo 0,0007% budžeta Evropske zajednice bilo namenjeno kulturi.

Tek 1988. godina predstavlja prekretnicu buduće Evropske unije prema kulturi. Tada je usvojen dokument »Novi podsticaj za kulturu u Evropskoj zajednici« koj na, istovremeno obuhvatan i precizan način, navodi osnovne pravce i prioritete kulturne politike Zajednice. To su: 1. stvaranje evropskog kulturnog prostora 2. podsticanje evropske audio-video industrije 3. povećenje dostupnosti različitih kultura 4. profesionalno osposobljavanje za područje kulture 5. dijalog sa ostalim, vanevropskim kulturama

Stvaranje evropskog kulturnog prostora pretpostavlja upotpunjavanje unutrašnjeg tržišta EZ u oblasti kulture, informisanje o evropskoj kulturi, sponzorstvo u kulturi i kulturnu politiku u oblasti izdavaštva, kao i upotpunjavanje zajedničkog tržišta u oblasti kulture kao prioritetne oblasti delovanja. Primena Rimskih ugovora u oblasti kulture suočila se, već na samom početku, sa specifičnom prirodom ove oblasti-nacionalnom kulturnom baštinom. Zato je EZ preduzela mere, da sa jedne strane, što preciznije moguće odredi kriterijume na osnovu kojih se utvrđuje pripadnost


_____________________________________________________________________

112

pojedinog objekta sumi kulturne baštine, i da se s druge strane uvedu identifikacione kartice koje bi onemogućile ilegalnu trgovinu umetninama i olakšala njihovo pronalaženje u slučaju krađe. Problem vrlo visoke stope nezaposlenosti u ovoj oblasti uslovio je redefinisanje polja kulturne delatnosti na nov i neuporedivo širi način, u okviru EZ. To znači da se klasična kulturna delatnost mora sagledati u daleko širem ključu socio-kulturnog delovanja. Tako se, na jednoj strani, klasični koncept kulturne delatnosti otvara prema socio-kulturnom delovanju u lokalnoj zajednici i inauguriše profesiju animatora kulture, dok na drugoj strani, legitimnim poljem delovanja EZ počinje da se smatra područje kulturnih industrija, odnosno područje audio-vizuelnog.

Ovako redefinisan koncept kulture kao područja delovanja EZ, dovelo je do novog daleko šireg povezivanja kulture i turizma. U politici EZ posebno mesto zauzimaju oni oblici turizma koji su usmerini na afirmaciju i razvoj zajednica- od lokalne, preko regionalne i nacionalne do nadnacionalne- što je komplementarno sa njenom politikom u oblasti kulturnog razvoja.

Posebna pažnja pridaje se kulturnom razvoju regiona unutar EZ. Taj razvoj podstiče se merama usmerenim na ukupan razvoj regiona, širenje publike regionalnih kulturnih institucija i manifestacija i razvoj međuregionalne saradnje. Tipična akcija u ovom smislu je proglašenje evropskog grada kulture kojim se kultura postavlja u središte ukupnog života tog grada tokom čitave jedne godine.

EZ razvija i aktivnost koja su usmerene na razvijanje sistema informacija o kulturi. Jedan segment je informativna mreža koja u oblasti kulture treba da poveže različite podsisteme iz kojih se sastoji EZ: lokalni, regionalni,nacionalni i supernacionalni. Drugi je uspostavljanje evropske kulturne statistike. Treći je sistematsko praćenje kulturnih aktivnosti, navika i životnog stila stanovnika zemalja EZ. Četvrti je pokretanje evropskog kulturnog dnevnika koji bi posredstvom satelita bio dostupan svim građanima EZ na njihovim nacionalnim jezicima.

Podsticanje sponzorstva u kulturi, u evropskim okvirima, još jedan je način na koji EZ nastoji da se u oblasti kulture implementiraju Rimski ugovori.Teži se povezivanju kulture i ekonomije, kao i odgovarajućoj zajedničkoj poreskoj politici koja će podsticati ulaganje u umetnost u formi sponzorstva i koja će biti koordinirana na evropskom nivou. U tom cilju formirana je Fondacija za unapređivanje umetnosti (Fondation for the Promotions of the Arts) koja treba da podstiče sponzorstvo u svim zemljama EZ i, sa druge strane, omogući sponzorske aktivnosti u jedinstvenom evropskom kulturnom prostoru.

Knjiga i izdavaštvo su jedna od oblasti kulture kojoj EZ pristupa na kompleksan način, nastojeći da podstakne i afirmiše autore, prevodioce, izdavače, plasman knjiga i čitalačku publiku.

Unapređenje evropske audiovizuelne industrije jeste područje u kojem, u najvećoj meri, može da se uoči kontinuitet odnosa EZ prema kulturi. Reč je o razvoju informacijskih i komunikacijskih tehnologija.

Olakšavanje pristupa evropskom nasleđu zauzima značajno mesto u kulturne politike EZ koja se bliže određuje kroz tri područja: 1. jezičko bogatstvo i raznolikost


_____________________________________________________________________

113

2. kulturno bogatstvo evropskih regiona 3. istorijska, u prvom redu graditeljska baština

Na osnovu analize dominantnih sektora nacionalnih kulturnih politika i akcionog programa u oblasti kulture Evropske zajednice, mogla bi se izvesti kulturna paradigma Evropske unije i njeni osnovni elementi. To su: 1. formiranje zajedničkog standardizovanog audiovizuelnog područja 2. unapređivanje tehnološke baze za prijem i ulazak u telematičke sisteme (od video rekordera do kompijuterskih i satelitskih veza) 3. uspostavljanje integralnog kulturno-informacijskog sistema (evropski kulturni dnevnik, centar za kulturnu statistiku) 4. afirmacija ekonomske dimenzije kulturnog sektora i kulturnog turizma.

Planiranje razvoja kulture u evropskim okvirima ostvaruje se, na posredan način, merama ekonomske politike koje se usmeravaju i podstiču razvojnu standardizaciju pojedinih sektora kulturne industrije, što povratno deluje na tržište kulture i proizvoda evropske kulturne industrije na njemu. Na taj način se izbegava kulturni protekcionizam kao u osnovi defanzivna strategija, a stimuliše izvorno, znači evropsko audio-vizuelno kulturno stvralaštvo.

Kulturno-informacijska ekonomija, odnosno četvrti sektor privrede, (usluge su treći, industrija drugi, a poljoprivreda prvi sektor u strukturi moderne privrede) je zapravo okosnica strategijskog modela integracije evropskih država. Otuda i rastući značaj istraživanja u oblasti ekonomije kulture, budući da kultura, od nekada marginalne, postaje jedna od vodećih, ako ne i vodeća oblast ekonomije. To je pogotovo slučaj ako se ima u vidu rastući značaj kulturnog kapitala koji čine, koliko znanje i inovativnost, toliko i imaginacija i senzibilnost oblikovana kulturom. Savremena zapadnoevropska država kulturu situira u okvire: -industrije kulture (uključujući i audiovizuelnu industriju zabave) -tržišta kulture (naglasak je na kulturnom turizmu i zapošljavanju mladih i obrazovanih) -kulturne komunikacije i informacionih sistema.

Razumljivo je, stoga, što je nadnacionalna kulturna politika Evropske unije usmerena, u prvom redu, na područje audio-vizuelnih komunikacija i informatike. Takvo strateško situiranje kulture polazi od prognostičkog očekivanja da će polet indusrije kulture, odnosno proizvodnje telemetičke i audio-vizuelne opreme-uspešno integrisati zajedničko evropsko tržište radne snage i informacija. Audiovizuelana Eureka i drugi projekti u oblasti masovnih komunikacija i informatičkih tehnologija predstavljaju, u osnovi, projkte zaštite evropskog kulurnog identiteta kroz izgradnju vlastite tehnološke osnove postmoderne tehnološke kulture i znače suprotstavljanje dominaciji SAD i Japana u ovoj oblasti. Na taj način se kultura, uz tehnologiju i nauku, javlja kao jedna od primarnih investicija u budućnost i jezgro nove ekonomije koja počiva na tercijarnom (usluge) i kvartarnom (informatika) sektoru. Tako se pokazuje da naizgled dominantno ekonomski usmerena evropska integracija ima izrazito kulturne determinate i implikacije. Utoliko insistiranje na kulturnoj dimenziji razvoja ne predstavlja nakndnu legitimizaciju kulture u odnosu na socio-ekonomsku


_____________________________________________________________________

114

sferu, već je rezultat spoznaje značaja informacijsko-komunikacijskog sektora čija se vodeća uloga poslednjih godina uveliko potvrđuje.

Literatura: [1] M. Dragičević Šešić, B. Stojković: Kultura-menadžment, animacija,

marketing, Beograd, 1994, 48-61 [2] B. Stojković: Kulturna politika evropske integracije, Beograd 1995 [3] The Council of Europe (A Guide), Strasbourg, 1986 [4] »Rimski ugovori«, Spoljnopolitička dokumentacija br. 3/57, Beograd [5] J. Matthyssens: «L′Europe et le droit d′auteur«, Esprit, no. 26/89, mars-avril [6] »The European Community and Culture«, European File, Luxembourg, April, 1985 [7] Lj. Dimić: Agitprop kultura, Beograd, Rad, 1988 [8] J. Strehovec: »Državna i naddržavna produkcija telematičke kulture«, Zagreb,

Naše teme br. 9/89 [9] Ž. Paić: »Anitibehemoth 1992-kulturnopolitičke strategije i novi europski

identitet«, Zagreb, Kulturni radnik br. 4/91 [10] Europe in Transformation: The Cultural Challenge, Florence, Commision of the EC, 1987 [11] P. Bourdieu, La Reproduction: Les ẻditions de minuit, Paris, 1970 [12] B. Stojković: Evropski kulturni identitet, Beograd, 1993 [13] Ž.M, Domenak: Evropa:kulturni izazov, Beograd, Biblioteka XX vek, 1991 [14] »Jedinstveni Europski ak«t, Europa danas br.1/88, Zagreb [15] R. Gregoire: »L 'Action Comunautaire dans le secteur culturel«, Revue du

Marche commun, no. 217/79. [16] S. Dragojević: »Prioritetna područja kulturne politike Europske zajednice«,

Razvoj/Development br. 1-2/ 91 [17] M. Mitchell, International Culture Relations, London, Allen and Unwin, 1986 [18] »A Fresh Boost for Culture in the European Community«, Bulletin of

European Communities, Supiemment 4/87, Luxembourg, 1988 [19] Kultura i turizam, Kultura br. 60-61/83 [20] Twenty-Second General Report on the Activities of European Communities,

Bruxelles-Luxembourg, 1988 [21] Books and reading: a cultural challenge for Europe, Communication from the

Commision, Commision of European Communities, Bruxelles, 1989 [22] The European Community and Culture, Brusselles, 1988

Inovativno žensko preduzetništvo _____________________________________________________________________

115

Mr Sanja Popović-Pantić66, Mr Danijel Pantić67

INOVATIVNO ŽENSKO PREDUZETNIŠTVO

Apstrakt: U radu će biti dat osvrt na tretman ženskog preduzetništva u EU dokumentima, polazeći od činjenice da je Evropa čvrsto opredeljena da radi na primeni principa «jednakih mogućnosti» koji, između ostalog, podrazumeva obezbeđivanje jednakih šansi za oba pola i u sferi ekononomije i biznisa. U drugom delu biće predstavljeni rezultati istraživanja inovativnosti ženskih biznisa u Srbiji, imajući u vidu da je inovativnost u sektoru malih i srednjih preduzeća, preduslov njihove konkurentnosti na širem, regionalnom tržištu. Ženski biznisi imaju veću šansu da budu održivi u takvim uslovima, ukoliko su inovativno orijentisani, što je bila hipoteza ovog istraživanja.68

Ključne reči: žensko preduzetništvo, inovativnost, konkurentnost, EU

INOVATIVE FEMALE ENTREPRENEURSHIP

Abstract: This paper provides analytical overview of the female entrepreneurship, as treated by the relevant EU documents and bearing in mind the fact that modern Europe is firmly dedicated to work on the application of the equal opportunities concept, both in the private and the public sector. In the second part of the paper,there will be presented results of the research of the innovative activities of the women's SME in Serbia, taking into account, that innovation in the SME sector is precondition of their competitiveness at the wider, regional market. Women owned enterprises have greater chances to reach sustainability levels if they are able to demonstrate innovative approach to business. This is the main hypothesis of this research paper.

Key words: female entrepreneurship, innovativeness, competitivness, EU

66 Centar za istraživanja razvoja nauke i tehnologije, Institut „M. Pupin”, Volgina 15, 11 000 Beograd, [email protected] 67 Institut za evropske studije, [email protected] 68 Istraživanje je deo projekta «Od ranjive do održive grupe»-prevazilaženje siromaštva žena putem samozapošljavanja, koje je sprovelo Udruženje poslovnih žena u saradnji sa agencijom «Masmi», 2007. a finansirao UNDP.


116

1. Uvod Evropska komisija se bavi pitanjem ženskog preduzetništva u okviru različitih politika i inicijativa kao što su: Strukturni fondovi, Evropska strategija zapošljavanja, četvrti Akcioni Program o jednakim mogućnostima za žene i muškarce, Strategija ravnopravnosti polova od 2001-2005 i treći Višegodišnji Program za mala i srednja preduzeća u EU. OECD se takođe bavio ovim pitanjem a bio je i organizator dve konferencije o ženama preduzetnicama, od kojih je poslednja održana u Parizu 2000. Sve to ukazuje na opredeljenje najviših instanci u međunarodnim razvojnim institucijama i specijalizovanim programima da se žensko preduzetništvo tretira kao razvojno pitanje, jer države koje podstiču učešće većinskog stanovništva69 u ekonomskoj sferi, imaju konstruktivniji pristup u iskorišćavanju sopstvenih ljudskih resursa kao potencijala za dobrobit kako nacionalne tako i svetske ekonomije. Tako na primer, renomirani ekonomski časopis Economist iznosi procenu da je u prošloj dekadi rad žena u ekonomiji doprineo većem globalnom rastu nego Kina. Takođe, isti izvor procenjuje da bi Japan podstakao stopu rasta za 0,3% prosečno godišnje u periodu od 20 godina, ukoliko bi povećao učešće žena u strukturi zaposlenih lica. U izvoznim granama, žene čine 80% radne snage, u sektoru tekstila i elektronike. Takodje, žene koriste i vraćaju kredite efikasnije, investiraju produktivnije i ulaze u rizik zaduživanja odgovornije, prema mišljenju kreditora. Analiza učešća žena u menadžmentu 500 najuspešniji kompanija prema rangu časopisa Fortune, pokazuje da kompanije u kojima je najveće učešće žena u top -menadžmentu, ostvaruju za 35,1% više prinosa na kapital i 34% više ukupnog prinosa u odnosu na kompanije gde je ovo učešće na najnižem nivou70. Ovi podaci nedvosmisleno pokazuju da je podsticanje uključivanja žena u ekonomiju i razvojno pitanje, pored toga što predstvalja fundamentalno ljudsko pravo i pitanje socijalne pravde. 2. Evropski programi i žensko preduzetništvo Ravnopravnost žena i muškaraca na tržištu rada jedan je od važnijih strateških pravaca politike EU. Uspostavljanje i unapređenje rodne ravnopravnosti definisano je Direktivama Saveta Evrope preko četiri osnovna principa [1] : 1. jednak tretman u procesu zapošljavanja, stručnog usavršavanja, radnih uslova i

napredovanja (Direktiva 76/207/EEC dopunjena Direktivom 2002/73/EEC iz 2002. godine)

2. jednaka plaćenost za jednak rad ili rad jednake vrednosti (Direktiva Saveta 75/117/EEC)

3. posebna zaštita trudnica, i majki koje su nedavno rodile (Direktiva Saveta 92/85/EEC)

4. zaštita samozaposlenih (Direktiva Saveta 86/613/EEC)

69 Ženska populacija preovladjuje u strukturi stanovništva većine zemalja, prim.aut. 70 http://ec.europa.eu/europeaid/what/governance-democracy/gender/index_en.htm


117

Lideri Evropske unije poslali su 2000. godine jasnu poruku da ekonomski rast mora da bude praćen povećanjem broja i kvaliteta radnih mesta i pružanjem jednakih mogućnosti za sve kategorije društva. Ovi ciljevi su stoga smešteni u samo srce politika EU i to putem Lisabonske strategije kojom je unija kao strateški cilj sebi postavila zadatak da postane najkonkurentnija i najdinamičnija ekonomija sveta. Evropska unija odnosno Evropska Komisija je u drugoj polovini 90-tih počela sa objavljivanjem godišnjih izveštaja o jednakim mogućnostima za žene i muškarce u EU. Evropska Komisija je 2002. objavila sedmi godišnji izveštaj, obuhvatajući po prvi put i stanje u oblasti jednakih mogućnosti za oba pola u novim zemljama članicama. S obzirom na činjenicu da su Strukturni fondovi osnovni instrument EU za socijalnu koheziju i održivi razvoj, njihov uticaj na realizaciju principa jednakih mogućnosti za oba pola, je srazmerno najveći. Još 1998. Evropska Komisija je usvojila «uklanjanje nejednakosti i unapređenje jednakih mogućnosti za žene i muškarce» kao jedan od ciljeva i zadataka budućih Fondova. Tada su i preduzete neke posebne mere u okviru Strukturnih Fondova sa fokusom na žene. Strukturni Fondovi pružaju širok dijapazon finansijske podrške sa ciljem razvoja veština, mogućnosti zapošljavanja i razvoja regiona. Jednakost polova je ključni cilj koji je najsveobuhvatnije razvijen u okviru Evropskog socijalnog fonda (ESF), osnovnog instrumenta finansijske podrške za Evropsku strategiju zapošljavanja. Brojne inicijative čiji je cilj smanjenje nejednakosti u oblasti zapošljavanja finansiraju se iz ovog fonda [2]. Jedan od prvih dokumenata evropskih institucija i tela koji tretira žensko preduzetništvo je Četvrti izveštaj Evropske osmatračnice MSP sektora, (European Observatory for SME sector), koji još 1996. godine ukazuje na četiri ključne oblasti ženskog preduzetništva: 1) sektori u kojima preduzetnice nailaze na najveće barijere, 2) pravni status pomažućih supružnika (a to su uglavnom žene) i njihova socijalna zaštita 3) mere koje se preduzimaju kako bi se razrešili problemi pravnog statusa i socijalne zaštite, 4) programi razvoja i podrške ženskom preduzetništvu [3]. Direktorat za preduzetništvo Evropske Komisije je 2000. objavio studiju u kojoj se detaljnije razmatra žensko preduzetništvo u zemljama EU uključujući i odabrane zemlje Centralne i Istočne Evrope. U zemljama Centralne i Istočne Evrope ženama preduzetnicama su manje dostupne usluge podrške razvoju biznisa a takođe u ovim zemljama žensko preduzetništvo se ne tretira dovoljno kao razvojno pitanje, što je vidljivo u zvaničnim politikama i strategijama razvoja koje se ne fokusiraju posebno na ovo pitanje. Ako se analiziraju preduzetnička i profesionalna udruženja, onda je razlika između EU zemalja i CEI takođe evidentna: 41% ovih organizacija u EU u odnosu na 29% u CEI je pružilo ove usluge ciljnoj grupi preduzetnica. Svega 17% organizacija i institucija u CEI ima posebnu organizacionu jedinicu u svom sastavu koja pruža usluge ženama preduzetnicama dok je taj podatak za zemlje EU ¼ [4]. Podaci iz ovog istraživanja pokazuju da postoji veliki gep u broju registrovanih biznisa između žena i muškaraca i taj racio je 70%:30% u korist muškaraca, mada varira od zemlje do zemlje. Takođe, moguće je primetiti da u izvesnoj meri ženski biznisi imaju nižu stopu održivosti od onih koje osnivaju muškarci. Ovi podaci ukazuju na potrebu uvođenja posebnih programa koji bi podsticali razvoj ženskog preduzetništva u zemljama koje ih nemaju kao i diverzifikaciju postojećih. Na osnovu


118

ovog istraživanja može se reći da postoji najmanje jedna organizacija u svakoj od EU zemalja, izuzev Grčke i bez novih članica, koje pružaju podršku razvoju ženskog preduzetništva. Dve zemlje CEI (Poljska i Slovačka) nemaju specijalizovanu organizaciju za podršku ženama preduzetnicama, u uzorku ovog istraživanja. Usluge koje pružaju ove specijalizovane organizacije se mogu sumirati na sledeći način:

Servisiranje, podrška ili razvijanje mreže preduzetnica – 46 organizacija Trening, konsultacije odnosno saveti za preduzetnice - 38 Informisanje ili istraživačke uslugeza preduzetnica - 33 Zastupanje/ili lobiranje u ime preduzetnica - 33 Kreiranje ili razvoj politika - 18. Finansiranje za preduzetnice - 13 Saveti za izvozne poslove, trening ili podrška preduzetnicama - 11

Takođe, među odgovorima su se našle i usluge servisiranja preko-granične saradnje (između udruženja preduzetnica Danske i susednih zemalja), mentoring (dve finske organizacije i jedna u Švedskoj), podrška start up biznisima (Nemačka i Italija) i podrška u pisanju prijava za finasiranje (Women’s World Banking - Španija).

Tabela 1. Stopa održivosti (preživljavanja) ženskih biznisa

Države Žene Muškarci Oba pola zajedno

Danska (1991-1994) 41 52 61

Fracuska (5 godina/1992) 54 60 -

Nemačka (5 godina/1990) 52 67 -

Holandija (3 godine) 62 62 -

Norveška (3-5 godina) 69 72 -

Švedska (3 godine/1994) 60 62 60

Izvor: The Fourth Annual Report (1996) of The European Observatory for SMEs: Danska, Nielsen P.B: Danmarks Statistik & Erhvervsfremme Styrelsen: Nye virksomheder 1992, 1994., Finska: Statistics Finland, 1994. Francuska: Agence National pour la Création d'Entreprise (ANCE), 1994, Nemačka: Institut für Mittelstandsforschung(IFM),1994. Holandija: EIM Small Business Research and Consultancy, Švedska: Statistics Sweden, New started enterprises in Sweden 1993 & 1994F15SM9501,1995. Island: National Economic Institute of Iceland, 1994.

Jedan od najnovijih EU dokumenata u kojima se sveobuhvatno analizira

žensko preduzetništvo jeste prošlogodišnji izveštaj Evropske mreže za unapređenje


119

ženskog preduzetništva (European Network to Promote Women's Entrepreneurship)71. Izveštaji WES-a uglavnom daju pregled aktivnosti po zemljama na unapređenju ženskog preduzetništva. U najnovijem izveštaju koji se odnosi na 2005. moguće je primetiti da su neke zemlje davale veći akcenat na istraživanje i prikupljanje podatka o ženskim biznisima, poređenja modela razvoja ženskih biznisa u odnosu na muške, pomoći pri osnivanju preduzeća kroz trening, konsalting, mentoring, dok su druge pak, promovisale dostinguća žena u preduzetništvu kroz uvođenja godišnjih nagrada za preduzetnicu godine [5]. Vidljivo je da su se usluge koje vladine agencije i druge organizacije za podršku ženama preduzetnicama diverzifikovale u odnosu na prethodni period i da je sve više primera dobre prakse. Pored pružanja podrške ženama koje se samozapošljavaju, sve više se u ovim programima podrške preduzetništvu prisutne usluge usmerene na razvoj i proširenje postojećih ženskih biznisa, sa ciljem da im se obezbedi održivost i konkurentnost. Tako je na primer u Nemačkoj održana radionica za konsultante, istraživače i uspešne preduzetnice na temu «Osnivanje preduzeća zasnovanih na tehnologiji/inovacijama» kako bi se pokrenula nedovoljno tretirana tema u praksi, a to je kreiranje spin-off kompanija od strane žena.

U svim pomenutim izveštajima nema podataka iz Srbije jer do 2005. kod nas nije bilo sistematskog prikupljanja podatka iz oblasti razvoja ženskog preduzetništva. 2005. pojavljuje se publikacija čiju je izradu finansirao UNDP- «Žene i muškarci u Srbiji» koja daje pregled stanja po različitim kriterijuma: zaposlenost/nezaposlenost, razlike u platama, obrazovanje i sl. Položaj žena na tržištu rada je sveobuhvtno predstavljen u studiji Saveta za ravnopravnost polova, ali su podaci o ženskom preduzetništvu u obe publikacije šturi. Udruženje poslovnih žena je organizacija koja je objavila prvo istraživanje ovog tipa, koje pruža uvid u stanje ženskog preduzetništva u Srbiji, s tim da je za sveobuhvatnije istraživanje neophodna podrška i uključenost nadležnih državnih institucija, kao što je to slučaj u zemljama EU, kako starim tako i novim članicama, koje su ovom pitanju prišle na sistematičniji način.

Jedna od najnovijih incijativa i programa dostupnih i Srbiji je program «Progres». Naime, Evropska unija je u Socijalnoj agendi 2005-2010., svom ključnom dokumentu u oblasti zapošljavanja i socijalne politike, utvrdila za svoj opšti strateški cilj povećanje broja kvalitetnijih radnih mesta i jednakih mogućnosti za sve kategorije društva. Radi koherentnijeg ostvarenja i pojednostavljivanja načina realizacije komunitarnih programa koji se sprovode radi ostvarenja Socijalne agende, Evropska komisija je predložila da se svi postojeći programi i akcije pregrupisu u jedan okvirni program–„Progres”.

Evropski parlament i Savet ministara usvojili su 24. oktobra 2006. godine Odluku br. 1672/2006/EZ o osnivanju programa Evropske zajednice za zapošljavanje i

71 European Network to Promote Women's Entrepreneurship (WES) je mreža inicirana u Švedskoj i uspostavljena zalaganjem tadašnjeg Komesara Liikanen-a u junu 2000. Čine je predstavnici vlada odgovorni za unapređenje ženskog preduzetništva. WES trenutno ima 27 članica iz EU i zemalja kandidata. Osnovni cilj je da se podgne vidljivost preduzetnica i stvori povoljna klima za porast broja ženskih preduzeća i proširenje postojećih ženskih firmi.


120

socijalnu solidarnost „Progres” za period 2007-2013. godina. Osnovni cilj Programa je da omogući Zajednici da obavi zadatke i izvrši ovlašćenja koja su joj dodeljena Osnivačkim ugovorima, a u delokrugu nadležnosti u domenu zapošljavanja i socijalnih pitanja. Pored zemalja članica Evropske unije, prema članu 16. Odluke koji se odnosi na učešće trećih zemalja, u Programu mogu da učestvuju i: zemlje EFTA/EEA, zemlje kandidati pridruženi EU, kao i zemlje Zapadnog Balkana. Kao osnovni cilj Programa određeno je pružanje finansijske pomoći za ostvarenje ciljeva pomenute Socijalne agende. Ukupan budžet Programa iznosi 743,25 miliona evra. „Progres” je u funkciji od 1. januara 2007. godine i trajaće do 31. decembra 2013. godine. Podeljen je na pet delova u skladu sa određenim politikama: 1.Zapošljavanje (podrška realizaciji Evropske strategije zapošljavanja); 2. Socijalna zaštita i inkluzija (podrška realizaciji metoda otvorene koordinacije); 3. Uslovi na radnom mestu (podrška unapređenju radnog okruženja i uslovima rada, uključujući bezbednost i zdravlje na radu i usklađivanje radnog i porodičnog života); 4. Borba protiv diskriminacije i raznolikost (podrška ostvarenju načela antidiskriminacije i promocija njegovog ugrađivanja u sve politike EU); 5. Rodna ravnopravnost (podrška ostvarenju načela rodne ravnopravnosti i promocija njegovog ugrađivanja u sve politike EU). Iz Programa će biti finansirane analitičke aktivnosti, međusobno učenje, edukacija (podizanje svesti), širenje informacija (diseminacija), kao i podrška za glavne aktere [6].

2.1 Učešće Srbije u programu «Progres» Srbija i Crna Gora i Evropska zajednica potpisale su 22. novembra 2004.

godine Okvirni sporazum o učešću Srbije i Crne Gore u programima Zajednice. Tim Sporazumom utvrđeno je to da će specifični uslovi vezani za učešće (Srbije i Crne Gore) Republike Srbije u svakom pojedinačnom programu, a posebno finansijski doprinos koji treba platiti, biti utvrđeni sporazumom, u formi Memoranduma o saglasnosti, koji će biti potpisan između Komisije, u ime Zajednice i (Srbije i Crne Gore) i Republike Srbije (član 5. stav 1.). Državni interes Republike Srbije za potpisivanje Memoranduma o razumevanju između Evropske zajednice i Republike Srbije o učešću RS u programu „Progres” ogleda se u činjenici da će time biti stvoren pravni okvir za uspostavljanje saradnje u oblasti zapošljavanja i socijalne solidarnosti, kroz naučnoistraživačke i ostale akcije. Učešće subjekata iz Srbije u programu „Progres” biće koordinirano od strane Ministarstva za rad i socijalnu politiku i Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja.

3. Inovativna komponenta ženskih preduzeća u Srbiji

3.1 Statistika ženskih preduzeća Iako je statistika u ovoj oblasti nedovoljno razvijena i nepotpuna,

najrelevantniji izvor podataka za broj ženskih preduzeća je Agencija za privredne


121

registre. Prema ovim podacima iz novembra 2006, žene su vlasnice 20% preduzeća u Srbiji. Među registrovanim samostalnim preduzetnicima72 jednu trećinu čine žene, među preduzetnicima u statusu ortaka (ortačke firme) nalazi se 38% žena, dok se među osnivačima preduzeća nalazi 1/4 žena. Međutim, zvanični podaci pokazuju koliko je žena u formalnom statusu preduzetnika ali ne i koliko žena među registrovanim preduzetnicima stvarno upravlja svojim preduzećima. Pojedina istraživanja pokazuju da se među preduzetnicama nalazi i određen broj žena koje su samo formalne vlasnice preduzeća, dok preduzetničke aktivnosti i upravljačke funkcije obavljaju muškarci, najčešće njihovi supruzi73. Ako se kao kriterijum uzme u obzir, pored vlasništva ili udela u vlasništvu i menadžerska funkcija koju žena obavlja u preduzeću čiji je vlasnik, onda se u bazi Agencije za privredne registre može dobiti podatak od 6.700 ženskih preduzeća, koja imaju do 50 zaposlenih. Više od pedeset lica zapošljava ukupno 27 registrovanih ženskih preduzeća. U poslednjih 10-15 godina prilično se promenila slika ženskog preduzetništva u Srbiji. U ovom periodu stasala je “generacija” održivih ženskih biznisa, koje su uspešno prošle kroz tranzicione izazove i uspele da se pozicioniraju ne samo na lokalnom već i na evropskom tržištu. Njihov broj je mali ali kapacitet za integrisanje u globalne ekonomske tokove je značajan. U nastavku rada biće izloženi rezultati istraživanja na uzorku od 52 ženska preduzeća, koja postoje duže od 10 godina [8]. Cilj ovog dela istraživanja je bio da se utvrdi u kojoj meri su ova preduzeća konkurentna na evropskom tržištu i da li će bez teškoća “preživeti” integrisanje u šire tržište EU. Da bi postigle održivost svojih firmi i u uslovima mnogo konkurentnijeg tržišta, neophodno je, (kao i za sva ostala MSP), da inoviraju, zbog čega je istraživan njihov inovacioni potencijal kroz nekoliko najbitnijih indikatora: novi proizvodi/usluge, efekti inovacija, izvori informacija, vrste usluga koje su najpotrebnije i koje su najviše koristili, promene u upravljanju.

Većina preduzeća koja su bila uključena u istraživanje nisu deo neke šire grupe, i imaju do 10 zaposlenih. U strukturi njihovih zaposlenih u većini slučajeva radi manje od 1/3 onih sa fakultetskom diplomom. Oprema kojom preduzeća raspolažu najčešće je stara između 3 i 10 godina.

Proizvodi, odnosno usluge, najpre su namenjeni drugim preduzećima, a potom direktno potrošačima. Državnom sektoru proizvode namenjuje nešto više od ¼ ispitanih preduzeća. Svoje proizvode, odnosno usluge, čak 44% ispitanih preduzeća plasiralo je u neku od evropskih zemalja, a u zemlje sveta van Evrope oko 15% ispitanih.

Oko 1/5 preduzeća u periodu od 2002-2006. godine plasiralo je nove ili znatno poboljšane proizvode, a oko 1/3 nove ili znatno poboljšane usluge. Ove proizvode i usluge najčešćesu samostalno razvila ispitana preduzeća, a među njima je bilo i onih

72 Podaci nisu potpuni obzirom da je do ovog perioda u registaru Agencije obradjeno oko 180.000 preduzetnika. Jos oko 50.000 je predalo zahtev za prevođenje u registar. 73 Istraživanje preduzetnica na opštini Zvezdara (Dževerdanović, N., 1998.), pokazalo je da u uzorku od 50 slučajno izabranih preduzetnica, čak 20% predstavljaju samo formalne vlasnice preduzeća, dok preduzetničku aktivnost i stvarno upravljanje firmom obavljaju njihovi supruzi.


122

koji su novina samo za preduzeće, ali i onih koji su novina za tržište (2/3 preduzeća koja su imala inovacije kažu da su one bile novina za tržište).

Nove, odnosno poboljšane proizvodne procese u ovom periodu plasiralo je oko polovine ispitanih preduzeća, a razvijali su ih samostalno, ili u saradnji sa drugim preduzećima i institucijama. Većina tih procesa bila su nova za delatnost. Efekti inovacija ogledali su se prevashodno u povećanju lepeze roba i usluga, poboljšanju kvaliteta proizvoda i pruženih usluga, u povećanju fleksibilnosti u proizvodnji roba odnosno obezbeđivanju proizvoda, ali su na taj način zapravo često zadovoljeni i regulativni zahtevi. Najveći broj preduzeća u prethodnom periodu uvelo je inovacije u pogledu nabavke novih mašina, opreme i softvera. Oko ¼ ispitanih preduzeća imalo je u toku 2006. godine inovacione aktivnosti koje su bile tekuće, ili su morali da ih napuste.

Za preduzeća su, a u vezi sa inovacionim aktivnostima, kao izvori informacija veoma bili važni klijenti i kupci, interni resursi, dobavljači usluga, opreme, materijala, softvera, konkurenti, konferencije, sajmovi i naučni časopisi. Resursi koji su veoma malo korišćeni su konsultanti, komercijalne laboratorije ili privatni instituti, ali i univerziteti i druge visokoškolske ustanove, i vladini ili javni istraživački instituti. Vlasnici preduzeća saopštavaju da im nedostaju konsultantske usluge, istraživanja i analiza tržišta, ali i finansiranje inovativnih projekata. Najveće smetnje investicionim aktivnostima bili su ekonomski faktori, tržište koje je takvo da u njemu dominiraju pozicionirana preduzeća, ali je bilo i zakonskih prepreka.

Preduzeća koja nisu imala inovacione aktivnosti uglavnom smatraju da zbog uslova na tržištu nije bilo potrebe za inoviranjem. Preduzeća uglavnom nisu imala nikakvu finansijsku podršku usmerenu na inovacione aktivnosti koja bi pristigla bilo od lokalne/regionalne vlasti, centralne vlada, ili iz fondova Evropske unije.

Većina preduzeća u prethodnih 5 godina nije činilo značajne promene u pogledu korporativne strategije ili tehnika upravljanja,a polovina njih je uvodilo novine u marketinškim strategijama. Većina njih, takođe nije bila u prilici da sertifikuje neki novi sistem kvaliteta – takvih je na ispitanom uzorku 83%.

4. Zaključak Jedna od odlika sektora malih i srednjih preduzeća u Srbiji jeste i rastuća uloga i doprinos firmi čije su vlasnice i direktorke žene. Da li je to refleks na trend u EU u kojoj se sprovodi taktika «mudre ekonomije» koja sve efikasnije koristi razvojni potencijal sopstvenog većinskog (ženskog) stanovništva, ili je reč o spontanom procesu, još je rano zaključiti. Imajući u vidu da naša zvanična politika još uvek ne tretira kroz svoje razvojne programe posebno žensko preduzetništvo ali i da ima izvesnih pomaka u institucionalnom okviru, može se očekivati da će u budućnosti podrška ženama preduzetnicama biti sistematičnija. To stoga što nas statistika u ovoj oblasti uverava da procenat ženskih preduzeća u sektoru MSP Srbije ne odudara značajnije od ostalih evropskih zemalja ali i zbog uključivanja Srbije u programe Evropske unije, u koje je odavno ugrađen rodni aspekt u vladine politike («gender mainstreaming»). Jedan od


123

najnovijih u kojem je Srbija obezbedila pravo učešća jeste i program «Progres» koji se odnosi na oblast zapošljavanja i socijalne solidarnosti. Podsticanje ženskog preduzetništva, kao vid prevazilaženja nezaposlenosti većinske populacije, će takođe dobijati na značaju i sa približavanjem mogućnostima korišćenja predpristupnih i strukturnih fondova. Takođe, ženska preduzeća koja imaju, prema nalazima citiranog istraživanja, inovacioni potencijal, postaju u sve većoj meri «kandidati» za korišćenje fondova EU namenjenih podsticanju sektora MSP. Na ovaj način doprinosi se postizanju jednakosti među polovima na terenu biznisa i pristupa izvorima finasiranja koji bi, uz uvažavanje EU principa, trebalo da budu dostupni svima, pod jednakim uslovima. Literatura [1] Studija o položaju žena na tržištu rada, Savet za ravnopravnost polova RS,

2006. [2] Annual Report on Equal Opportunities for Women and Men in the European

Union 2002, http://ec.europa.eu/employment_social/news/2003/mar/com0398_en.pdf

[3] The Fourth Annual Report (1996) of The European Observatory for SMEs, http://ec.europa.eu/enterprise/enterprise_policy/analysis/doc/eurob4en.pdf

[4] Final report to the European Commission, Young Entrepreneurs, Women Entrepreneurs, Co-Entrepreneurs and Ethnic Minority Entrepreneurs in the European Union and Central and Eastern Europe, DG Enterprise July 2000,

http://ec.europa.eu/enterprise/enterprise_policy/analysis/doc[5] Activities Report 2005, «European Network to Promote Women’s

Entrepreneurship» (WES), September 2006 [6] http://ec.europa.eu/employment_social/progress/index_en.htm[7] „Službeni list SCG” - Međunarodni ugovori, br. 6/05 [8] «Od ranjive do održive grupe”- prevazilaženje siromaštva žena putem

samozapošljavanja, Sanja Popović-Pantić, Milina Petrović, Udruženje poslovnih žena, Jul 2007.

http://ec.europa.eu/employment_social/news/2003/mar/com0398_en.pdf

http://ec.europa.eu/enterprise/enterprise_policy/analysis/doc

http://ec.europa.eu/employment_social/progress/index_en.htm

Razvoj srpske automobilske industrije – šansa za inteziviranje integrativnih procesa

_____________________________________________________________________

124

Dr Milosav Đorđević74

RAZVOJ SRPSKE AUTOMOBILSKE INDUSTRIJE –

ŠANSA ZA INTEZIVIRANJE INTEGRATIVNIH PROCESA

Apstrakt: U radu je dat kratak prikaz situacije u srpskoj automobilskoj industrji, tačnije u "Zastavi" kao njenom finalisti i nosiocu i to u neposrednoj prošlosti i sada. Zatim su prikazani pojedini rezultati iskustava automobilskih industrija zemalja koje su prošle ili završavaju fazu tranzicije. Utvrđeno je da se u svim posmatranim slučajevima ovoj vrsti proizvodnje posvećuje posebna pažnja od strane vlada tih zemalja, pre svega zbog snažne pokretačke sposobnosti automobilske industrije i njenog doprinosa razvoju drugih privrednih sektora i nacionalnih privreda - u celini. Na osnovu savremenih trendova kreiran je i prikazan model mogućeg koncepta razvoja srpske automobilske industrije. Rezultati prikazani u radu ukazuju da razvoj srpske automobilske industrije predstavlja dobru šansu za inteziviranje integrativnih procesa sa razvijenim privredama i zemljama, što u krajnjem proizilazi iz izrazito internacionalnog karaktera ove industrije.

Ključne reči: automobil, industrija, itegracije, procesi, efekti

DEVELOPMENT OF SERBIAN AUTOMOTIVE INDUSTRY – OPPORTUNITY FOR INTENSIFYING INTEGRATIVE PROCESSES

Abstract: The paper gives a short description of situation in Serbian automotive industry, more precisely in "Zastava" as its finalist and holder both in recent past and now. Then, there are some results based on experiences of automotive industries in countries that passed or have been ending the transition stage. It has been ascertained that, in all observed cases, this type of production is paid a special attention by governments of these countries, first of all due to the reduced moving capability of automotive industry and its contribution to the development of other economic sectors and national economies - on the whole. Based on the contemporary trends, a model of possible concept of Serbian automotive industry development was designed and shown as well. The results given in this paper indicate that the development of Serbian car industry represents a good opportunity for intensifying

74 GRUPA ZASTAVA VOZILA, 34000 Kragujevac,Trg Topolivaca 4, Srbija, +34 323 196, [email protected]; [email protected]


_____________________________________________________________________

125

integrative processes with the developed economies and countries, which at the bottom line originates from outstandingly international character of this industry.

Key words: automobile, industry, integrations, processes, effects

1. Uvod Automobil je simbol proizvoda modernog društva, a automobilska industrija je jedna od najvećih u svetu. Ova industrija je pokretač razvoja nacionalnih privreda i integrator savremenih dostignuća iz oblasti tehnike, tehnologije i gotovo svih drugih naučnih disciplina. Iskustva i znanja stečena u istraživanjima vezanim za procese razvoja, proizvodnje i eksploatacije putničkih automobila sve više se apliciraju u drugim industrijama. Ove, već dokazane konstatacije, proizilaze iz činjenica da je automobil proizvod visoke složenosti, sastavljen od više hiljada delova, za čiju se proizvodnju koristi više stotina različitih tehnologija uz primenu mnogobrojnih različitih materijala, a da automobilsku industriju, uopšte, čine finalisti (krajnji proizvođači automobila) zajedno sa svojim lancima isporučilaca, distributivnim i servisnim mrežama. Priroda kompleksnih istraživačko-razvojnih, proizvodnih i distributivnih procesa daje automobilskoj industriji internacionalni karatkter. Osim toga, uočljiv je trend megafuzija između velikih kompanija finalista ali i između proizvođača komponenti (primeri: "General Motors" - "Daewoo", "Daimler Benz" - "Chrysler", "Peugeot - "Citroën", "Volkswagen"- "Audi" - "Seat" - "Škoda", "Hyundai" - "Kia" ...). Neprekidna borba za konkurentnost implcira zajednički rad i unifikaciju platformi automobila kako unutar samih finalista tako i između međusobno konkurentskih kompanija (primeri: "Renault" - "Nissan", "Peugeot - "Citroën" - "Toyota", ...). Procesi integracije u oblasti ljudskih i tehnoloških resursa, korišćenja informacija i angažovanja kapitala učinili su automobilsku industriju generatorom razvoja sektora usluga i drugih industrija sa ogromnim doprinosom otvaranju novih radnih mesta. Prema podacima OICA (Organisation Internationale des Constructeurs D'Automobiles), ukupna proizvodnja putničkih automobila u svetu 2006. godine iznosilala je 49.982.840 jedinica, što je za 6,7% više u odnosu na 2005. godinu [1]. Neke karakteristike automobilske industrije Evropske unije (EU) su: proizvodnja 18,6 miliona vozila godišnje (27% svetske proizvodnje); više od 12 miliona porodica u EU zavisi od automobilske industrije (12 miliona direktnih ranih mesta + 10 miliona u povezanim sektorima); godišnje investicije u R&D 20 milijardi € (4% obrta); vodeći sektor u izvozu EU sa 41, 6 milijardi € - neto; godišnji prihod vlada od taksi u iznosu od 360 milijardi € (3,5% EU BNP). Srpska automobilska industrija se neminovno identifikuje sa "Zastavom" kao jedinim proizvođačem putničkih automobila u Srbiji, lociranim u gradu Kragujevcu. Ova fabrika automobila nastala je na temeljima duge industrijske tradicije Kragujevca koja počinje od 1853. godine, a proizvodnja putničkih automobila započela je 1953.


_____________________________________________________________________

126

godine. Pre toga, kragujevačka fabrika prve poslove sa automobilima realizovala je 1904. godine (popravke), kao i sklapanje manje količine kamiona "Chevrolet" (1939. godine). U "Zastavi" je do sada proizvedeno oko 4.1 milliona putničkih automobila, od čega je oko 710.000 izvezeno u 74 zemlje sveta. Rekordna prodaja je realizovana 1989. godine: 223.584 automobila, što je više od nominalnih kapaciteta fabrike (200.000), a ta razlika predstavlja rezultat industrijske saradnja sa FIAT-om, VAZ-om, FSO-om i FSM-om. Preko 140.000 automobila izvezeno je u SAD od 1985. U novije vreme "Zastava" je doživela veliki pad proizvodnje i prodaje, što se jasno vidi sa slike 1. Uzroci pada su: raspad nekadašnje SFRJ 1991.god. (gubitak 2/3 domaćeg prodajnog tržišta i gubitak velikog dela domaćeg nabavnog tržišta); ekonomski embargo Saveta OUN prema SRJ 1992.god. (gubitak izvoznih tržišta, smanjena mogućnost uvoza repromaterijala, drastično smanjenje kupovne moći stanovništva); ratno razaranje 1999. goidine (uništeno ili oštećeno 120.000 m2 proizvodnih površina, uništeno ili oštećeno preko 1.000 mašina i uređaja, procenjena direktna šteta je preko 350 mil. EUR).

0

50000

100000

150000

200000

250000

1953

1956

1959

1962

1965

1968

1971

1974

1977

1980

1983

1986

1989

1992

1995

1998

2001

2004

Godina

Prod

aja,

voz

ila

Slika 1: Proizvodnja i prodaja putničkih automobila Zastave [2]

Nema sličnog primera u svetu u koji bi bio uporediv sa slučajem "Zastave" u smislu takvih negativnih uticaja iz okruženja. fabrika je opstala zahvaljujući sledećim glavnim aktivnostima: supstitucija isporučilaca (sopstvenim kadrovskim potencijalima rekonstruisano i reosvojeno preko 1300 delova i sklopova automobila, konstruisano i proizvedeno više od 100 mašina i uređaja i preko 1000 alata, projektovano i realizovano više alternativnih tehnologija proizvodnje, reosvojen deo programa iz uvoza u ZASTAVI i domaćoj kooperaciji, uspostavljeni alternativni izvori nabavke delova iz uvoza; obnovljeni vitalni delovi porušenih kapaciteta, pretežno sopstvenim potencijalima, uz finansijska sredstva solidarnosti zaposlenih i građana Srbije; izvršeno organizaciono i kadrovsko restrukturisanje po zajedničkom Programu sa Vladom RepublikeSrbije (2001. godine) tako da je broj zaposlenih u


_____________________________________________________________________

127

"Grupi Zastava Vozila" smanjen je sa 30.714 na 8.303, uz obezbeđenje socijalnog programa, a broj zaposlenih u "Zastava Automobili" smanjen je sa 11.348 na 4.242; redizajnirani su modeli "Koral" i "Florida" ("Koral In" i "Florida In") i aplicirani motori inopartnera u ove automobile; potpisani su ugovori sa "Fiat"-om i započela je proizvodnja modela "Zastava 10" ("Punto") iz kompletno rasklopljenog stanja, kao i ugovori sa "General Motorsom" za proizvodnju modela Astra Classic pod markom "Opel" iz takođe, iz kompletno rasklopljenog stanja. 2. Iskustva drugih zemalja 2.1 Slučaj Automobilske Industrije Republike Slovačke Automobilska idustrija je sektor koji se najdinamičnije razvija u Slovačkoj. Prava ekspanzija je započela početkom 2000-tih godina. Pored tri glavna finaliste (Volkswagen, PSA i HYUNDAI-KIA, videti sliku 2), u Slovačku autoindustriju je uključeno još oko 160 proizvodnih preduzeća [3]. Ukupna proizvodnja dostigla je 2006. godine oko 300.000 putničkih automobila, sa trendom da se u narednih nekoliko godina poveća na 800.000 godišnje, čime će ova država postati jedan od najvećih proizvođača automobila po stanovniku.

Slika 2: Lokacije finalista u Slovačkoj

Učešće proizvodnje automobila u ukupnoj proizvodnji dostiže 20%, a učešće

u ukupnom GDP Slovačke je oko 17% i raste iz godine u godinu. Broj zaposlenih u autoindustriji je u 2006. godini dostigao 66.900 što predstavlja povećanje u odnosu na 2005. od 16,55%. [4]. Proizvodnja automobila značajno učestvuje u ukupnom proizvodnom izvozu Slovačke (videti sliku 3).


_____________________________________________________________________

128

0200400600800

100012001400

1998 1999 2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006

Godina

Izno

s, m

ilija

rdi S

KK Ukupan izvoz

Izvoz autoindustrije

Slika 3: Ukupan Slovački proizvodni izvoz i učešće automobilske industrije

Nedvosmisleno se može utvrditi ključna uloga Vlade Republike Slovačke u pregovorima i dovođenju velikih svetskih proizvođača na teritoriju ove zemlje. "Dana 18.03.2004. godine, "Kia" je sa Slovačkom vladom u Bratislavi potpisala ugovor za izgradnju svoje prve evropske fabrike za sklapanje i proizvodnju automobila. Potpisnici su bili predsednik "Hyundai-Kia automotive group" Mong-Koo Chung i slovački premijer Mikulas Dzurinda"[4]. “... finalisti su dobili čitavu armiju podugovarača, što je najbolja podrška malim i srednjim preduzećima u regionu i porastu zaposlenosti...” "[5]. 2.2 Slučaj Automobilske Industrije Rumunije Septembra meseca 1999. godine francuski proizvođač "Renault" preuzeo je kontrolu nad rumunskim proizvođačem "Dacia". Pregovori između Rumunije i "Renault"-a su se odužili zbog protivljenja MMF-a ukidanju taksi za francuskog proizvođača, što je "Renault" tražio. Premijer Rumunije Radu Vasile je rekao: "Neću da krijem da je ovaj ugovor imao niz problema sa poznatim finansijskim institucijama. "Dacia" neće moći da preživi konkurenciju na svetskom tržištu bez podrške strateškog investitora“[6]. Uspostavljanje snažnog finaliste na teritoriji Rumunije doprinelo je naglom ulasku investicija kod proizvođača komponenti i delova U 27 najvećih preduzeća koja proizvode komponente i delove u Rumuniji uloženo je oko 1 milijarda USD (videti sliku 4). Zaposlenost u automobilskom sektoru je na nivou od oko 50.000 radnika od čega je u kompaniji "Dacia" uposleno oko 20.000 ljudi. Tokom 2007. godine "Dacia" će proizvesti oko 200.000 automobila, što će dalje doprineti ekspanziji novih preduzeća kako u automobilskom sektoru tako i izvan njega.


_____________________________________________________________________

129

Slika 4: Raspored najznačajnijih proizvođača automobilskog sektora u Rumuniji Shvatajući značaj i potencijale automobilske industrije, rumunska država preduzima niz mera na njenom jačanju. Na primer, rumunska vlada namerava da otkupi fabriku automobila u Krajovi od bankrotirale južnokorejanske kompanije "Daewoo" i planira da je preproda drugom proizvođaču vozila [7]. Kao podsticaj proizvodnji i prodaji, rumunska policija kupila je 2006. godine 6.000 vozila "Dacia Logan". 2.3. Slučaj automobilske industrije Mađarske Mađarska država je uradila strategiju razvoja automobilske industrije, koju prethodno nije imala. Dolazak finalista kao što su: "Suzuki", "Opel" i "Volkswagen" pokrenuo je investicije u fabrike za proizvodnju automobilskih komponenti, kojih sada ima više od 100 i locirane su u 59 mesta šrom Mađarske (videti sliku 5).

Slika 5: Mapa automobilskog sektora u Mađarskoj


_____________________________________________________________________

130

2.4. Slučaj automobilske industrije Češke Republike Od 16.04.1991. godine "Škoda" je u vlasništvu "Volkswagen"-a, koji je u razvoj "Škoda auto" do sada uložio oko 2,6 milijardi USD. Krajem 2001. godine konzorcijum "Toyota"-"Peugeot"-"Citroën" odlučio je i realizovao investiciju od 1,5 milijardi EUR u razvoj novih modela klase „A“ i u novu fabriku u Kolinu [8,9]. U 2007. godini u Češkoj će se proizvesti oko 733.000 automobila. Učešće automobilske industrije u ukupnom izvozu Češke Republike dostiže 20%. Na teritoriji Češke Republike locirano je 270 isporučilaca automobilskih delova, od kojih neki spadaju u najveće na svetu. Neki od poznatih isporučilaca su: "Robert Bosch", "Continental", "Siemens", "VDO", "Benteler", "Hella autotechnik", "Magna", "Valeo",...

Slika 6: Mapa većih subjekata automobilske industrije Češke Republike

2.5. Slučaj automobilske industrije Slovenije Slovenački proizvođač automobila, "Revoz", ima 2621 zaposlenog i 100% je u vlasništvu "Renault"-a. Najveći je slovenački izvoznik. Fabrika "Revoz" se fokusirala na proizvodnju modela "X44" koji 2007. godine treba da zameni "Tvingo". Investicije su procenjene na oko 400 miliona evra. Proizvodnja novog vozila u "Revoz"-u treba da se pokrene uz pomoć novca slovenačke vlade. Naime,


_____________________________________________________________________

131

konkurencija za strane investicije je veoma oštra u automobilskom sektoru. Zbog toga je slovenačka vlada odlučila da sarađuje sa "Renault"-om i "Revoz"-om na ovom projektu. Oni su 2004. godine potpisali ugovor za 40 miliona EUR državne pomoći. Slovenačka vlada je već uložila 30% od toga. Za uzvrat, "Revoz" će otvoriti 600 novih radnih mesta i povećaće dodatnu vrednost kompanije od 17% do 32% [10].

3. Neki pokazatelji automobilskih industrija pojedinih zemalja U prethodnoj tački rada prikazana su opšta iskustva autoindustrija pojedinih zemalja koje su prošle fazu tranzicije. U nastavku je dato nekoliko karakterističnih pokazatelja za automobilske industrije pojedinih od tih zemalja. Na slici 7 prikazano je kretanje proizvodnje putničkih automobila po godinama, pri čemu se vidi intezivni rast u slučaju Republike Češke i nagoveštaj rasta u slučaju Slovačke [K]. Slikom 8 ilustrovano je kretanje indeksa zaposlenosti u posmatranim zemljama, odakle se vidi stabilan trend rasta u slučajevima Slovačke, Češke Republike i Mađarske. Indeks troškova rada po jedinici od 2000. godine neprekidno raste u svim analiziranim zemljama, što je rezultat povećanja zarada (videti sliku 9).

0

200000

400000

600000

800000

1000000

2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006Godina

Bro

j voz

ila, k

om

SlovačkaMađarskaČeška RepublikaSlovenijaRumunija

Slika 7: Kretanje proizvodnje putničkih automobila [1]


_____________________________________________________________________

132

Slika 8: Kretanje indeksa zaposlenosti u automobilskoj industriji (2000.=100), [11]

406080

100120140160180200

1995 1997 1999 2001 2003 2005

Godina

Inde

ks

SlovačkaMađarskaČeška Republika

708090

100110120130140150

19981999

20002001

20022003

20042005

2006

Godina

Idek

s zap

osle

nost

i

SlovačkaMađarskaČeška RepublikaEU (25)

Slika 9: Kretanje indeksa troškova rada po jedinici (1996.=100), [11]

4. Model razvoja srpske automobilske industrije Koncept koji bi omogućio razvoj konkurentne srpske automobilske industrije podrazumeva strateško povezivanje sa renomiranim svetskim proizvođačem automobila, pri čemu je dobro da partner bude većinski vlasnik srpskog finaliste. Strateški partner po pravilu ima svoje proizvodne fabrike u više zemalja, a preuzima odgovornost za proizvod i plasman na tržištu (videti sliku 10). Brojni isporučioci srpskog finaliste iz zemlje i regiona postaju atraktivni za investitore zbog geografske blizine finalnog proizvođača, pri čemu će im tehnološki napredak i konkurentnost omogućiti pristup


_____________________________________________________________________

133

drugim stranim finalistima. Tokovi roba, novca i informacija slobodno kretanje ljudi, koji su rezultat snažnih integrativnih procesa omogućiće širenje tržišnih prostora.

FABRIKE STRATEŠKOG PARNERAZEMLJA1 ZEMLJA2 · · · ZEMLJAn ISP. 1

ISP. 2

ISP. 3

ISP. 4

ISP. s

· · ·

ZEMLJA ZEMLJA · · · ZEMLJA r

ZEMLJA ZEMLJA · · · ZEMLJA t

TRŽIŠTE SRBIJE

OSTALA TRŽIŠTA

Tokovi roba

Tokovi novca

STRATEŠKI PARNER - V. VLASNIK

SRPSKI FINALISTA

ISPORUČIOCI

STRANI

TRŽIŠTA U REGIONU

Slika 10: Model razvoja srpske automobilske industrije 5. Zaključci Evidentni su sledeći razlozi za uspostavljanje konkurentne srpske automobilske industrije, kako za Srbiju tako i za zemlje zapadnog Balkana:

• Umesto stagnacije i socijalnog pristupa, koji je sada dominantan u očuvanju srpske automobilske industrije, ulazi se u razvojni ciklus velikih razmera, zasnovan na savremenim tržišnim principima, koji će se neminovno “preliti” na zemlje zapadnog Balkana.

• Automobilska industrija je pokretač razvoja nacionalnih privreda. Osim razvijenih zemalja, ovu tvrdnju jasno dokazuje dinamičan industrijski razvoj zemalja koje su prošle ili završavaju fazu tranzicije: Slovenija, Slovačka, Češka, Poljska, Mađarska i Rumunija. Industrijski razvoj direktno doprinosi ubrzanom razvoju sektora usluga i drugih industrija;

• Rrazvoj srpske automobilske industrije snažno će podstaći integrativne procese zemalja zapadnog Balkana sa EU, kroz tokove roba, novca, informacija i ljudi.


_____________________________________________________________________

134

• Automobilska industrija je simbol zajedništva zasnovanog na savremenim principima, uz očuvanje lokalnih kulturoloških autentičnosti.

Literatura [1] OICA - Organisation Internationale des Constructeurs d'Automobiles

www.oica.net/htdocs/statistics/statistics.htm [2] GRUPA_ZASTAVA_VOZILA_ E_Jun.2007.ppt [3] The Business and Innovation Centre - BIC Bratislava Ltd, www.bic.sk/content.php?id=28 [4] KIA Motors Slovakia, www.eng.kia.sk/index.php?context=210 [5] SARIO, www.sario.sk/?news&novinka=21 [6] www.vectorbd.com/peugeot/archive/99_6/0751.html, 2.07.1999. [7] “Privredni pregled”, četvrtak 17. avgust 2006. [8] www.strategis.ic.gc.ca/epic/internet/inimr-ri.nsf/en/gr113542e.html) [9] www.mzv.cz/wwwo/default.asp?id=24155&ido=129&idj=2&amb=58&Par entIDO= [10] www.sloveniatimes.com/kontent.php?topic=3 [11] Jakubiak M., Kolesar P. Car Industry in Slovakia Recent Developments and

Impact on Growth, CASE – Center for Social and Economic Research, www.growthcommission.org/workshopdocs/Slovakia%20draft.pdf

Energetska efikasnost saobraćaja – Srbija u odnosu na EU _____________________________________________________________________

135

Prof. dr Stojan Petrović 75

ENERGETSKA EFIKASNOST SAOBRAĆAJA - SRBIJA U

ODNOSU NA EU

Apstrakt: Potrošnja energije u celom svetu, pa i u Evropi, predstavlja veliki problem. U toj potrošnji saobraćaj učestvuje sa znatnim udelom. Pored globalnih mera povećanja energetske efikasnosti saobraćaja, bitan faktor je smanjenje potrošnje goriva od strane putničkih vozila. Tri zahvata su preduzeta u EU: dobrovoljno smanjenje potrošnje goriva flote vozila, označavanje energetske efikasnosti vozila i poreska politika stimulacije smanjenja emisije CO2. Još 1998. godine proizvođači vozila su se dogovorili o budućem smanjenju potrošnje goriva flote novih vozila, a 1999. godine je u okviru Evropske unije usvojena Direktiva 1999/94/EC koja je obavezala sve zemlje članice EU da donesu propise i da na odgovarajući način informišu kupce automobila o potrošnji goriva i emisiji ugljendioksida CO2 vozila sa svog tržišta. U Srbiji se u tom pogledu još gotovo ništa ne preduzima. U radu je prikazano stanje u pogledu energetske efikasnosti saobraćaja u Srbiji i mere koje u tom pogledu treba preduzeti u cilju poboljšanja.

Ključne reči: vozila, energija, efikasnost, potrošnja goriva, emisija CO2

ENERGY EFFICIENCY IN TRANSPORT – SERBIA VS. EU Abstract: Energy consumption in the whole World and Europe is now very

big problem and it will be even greater in the future. Transport plays significant role in this consumption. Beside global measures of traffic control, the reduction of fuel consumption of passenger cars is very important. Three measures are undertaken in EU: reduction of fuel consumption of new passenger cars, fuel-economy labeling of cars for customer information and fiscal policy based on actual CO2 emission. Voluntary agreement of car industry to reduce fuel consumption of new cars is achieved in 1998 and in 1999 European Union adopted Directive 1999/94/EC, which obligates the Member States to create the regulation and to inform the potential automobile buyers on fuel consumption and CO2 emission of vehicles on their market. Energy efficiency of transport in Serbia is at very low level and there is no strategy to improve it. The paper shows the situation related to transport energy efficiency in Serbia and proposes possible measures which can improve this efficiency.

Key words: passenger car, energy, efficiency, fuel consumption, CO2 emission

75 Mašinski fakultet u Beogradu, e-mail: [email protected]


136

1. Uvod

Еfikasno korišćenje energije može dovesti do smanjenja potrošnje dragocene energije, a smanjenje potrošnje energije znači i smanjenje emisije ugljendioksida (CO2) kao jednog od vodećih gasova „staklene bašte“. Potreba za posedovanjem dovoljne potrebne energije u budućnosti izazivaće napetost u svetu i diktiraće dalji tok istorije sveta. Problem je što regioni sveta koji su veliki potrošači energije ne poseduju je u dovoljnoj meri, za razliku od regiona koji su mali potrošači a imaju dovoljno energije.

0

2000

4000

6000

8000

10000

12000

14000

OECD Bliski Istok BivsiSSSR

Kina Azija JužnaAmerika

Afrika EU-25 SAD

Proizvodnja (Mtoe) Potrosnja (Mtoe) CO2 emisija (Mt)

Slika 1. Pproizvodnja i potrošnja energije i emisija CO2 po regionima sveta

Slika 1 prikazuje ukupnu proizvodnju i potrošnju energije, kao i ukupnu

emisiju CO2 po pojedinim regionima sveta u 2004. godini [1]. Logično, Evropska unija je jedan od najvećih potrošača energije sa najvećim debalansom između potrošnje i proizvodnje energije. Slika je jasna sama po sebi i nije potreban komentar. Jedino se ukazuje na poznatu činjenicu, a to je da je ukupna emisija CO2 proporcionalna ukupnoj potrošnji energije.

Imajući u vidu ukupnu potrošnju energije zemlje, interesantno je upoređenje specifične energije (primarna potrošnja energije po glavi stanovnika) Srbije sa EU i drugim zemljama što je prikazano na slici 2. Po ovom indikatoru Srbija se nalazi na svetskom proseku, ali skoro duplo manje od proseka Evropske unije. To znači da se Srbija nalazi u grupi zemalja u razvoju, odnosno Srbija ima manju specifičnu potrošnju energije od većine evropskih zemalja (manju od svih zemalja EU). Iza


137

Srbije su samo Kina, Albanija, Turska, Rumunija i bivše Ju-republike: BiH, Hrvatska i Makedonija.

PPE/stanovniku (toe/stanov.)

0

1

2

3

4

5

6

7

8

9

Svet

OEC

D

Kina

EU-2

5

SAD

Alba

nija

Aust

ria

Belg

ija BiH

Buga

rska

Hrv

atsk

a

Češk

a

Dan

ska

Fran

cusk

a

Nem

ačka

Grč

ka

Mađ

arsk

a

Ital

ija

Japa

n

Mak

edon

ija

Hol

andi

ja

Nor

vešk

a

Poljs

ka

Port

ugal

ija

Rum

unija

Rusi

ja

Srbi

ja/C

G

Slov

ačka

Slov

enia

Špan

ija

Šved

ska

Švaj

cars

ka

Turs

ka

U.

Kral

jevs

tvo

Slika. 2. Specifična potrošnja energije evropskih zemalja u 2004. godine

PPE/BNP (toe/1000USD)

0

0,1

0,2

0,3

0,4

0,5

0,6

0,7

0,8

0,9

Svet

OEC

D

Kina

EU-2

5

SAD

Alba

nija

Aust

ria

Belg

ija BiH

Buga

rska

Hrv

atsk

a

Češk

a

Dan

ska

Fran

cusk

a

Nem

ačka

Grč

ka

Mađ

arsk

a

Ital

ija

Japa

n

Mak

edon

ija

Hol

andi

ja

Nor

vešk

a

Poljs

ka

Port

ugal

ija

Rum

unija

Rusi

ja

Srbi

ja/C

G

Slov

ačka

Slov

enia

Špan

ija

Šved

ska

Švaj

cars

ka

Turs

ka

U.

Kral

jevs

tvo

Slika 3. Energetski intezitet evropskih zemalja u 2004. godini

Još je interesantnije upoređenje Srbije sa zemljama Evropske unije i ostalim

zemljama sveta u pogledu tzv. energetskog inteziteta (slika 3), odnosno odnosa primarne potrošnje i bruto nacionalnog dohodka (izraženog u paritetnim vrednostima iz 2000 god.). Kao što se može videti u većini zemalja taj odnos je oko 0.2 (a to je i svetski prosek) i ima logike da taj odnos bude sličan u svim zemljama, odnosno da što je veći nacionalni dohodak i potrošnja energije treba da bude veća (zbog višeg standarda, proizvodnje itd). Evropska unija je 0.16, a oko te vrednosti su većina razvijenih zemalja EU. Manje razvijene zemlje su iznad tog proseka, a Rusija, bivše zemlje SSSR i zemlje Bliskog Istoka su iznad tog proseka, očigledno zbog jeftine


138

energije. Međutim, interesantno je da je Srbija još znatno više iznad proseka, očigledno zbog malog nacionalnog dohodka a znatne potrošnje energije.

2. Učešće saobraćaja u potrošnji energije

U potrošnji energije saobraćaj učestvuje sa znatnim udelom, pri čemu ta potrošnja brže raste nego u bilo kom drugom sektoru, pre svega zbog ekspanzije flote putničkih vozila. Danas je saobraćaj sastavni element modernog života i sredstvo koje koristi energiju u cilju povećanja ekonomskih aktivnosti i životnog standarda. Međutim, on takođe doprinosi degradaciji kvaliteta životne okoline (posebno svojom toksičnom emisijom i emisijom ugljendioksida) i povećanju tenzija radi obezbeđenja potrebne energije.

Ukupna potrošnja u svetu 2004. g.: 7644.77 Mtoe

Ostalo8,9%

Domaćin.38,4%

Transport25,8%

Industrija26,9%

Ukupna potrošnja OECD 2004. god.: 3827.53 Mtoe

Transport34%

Domaćin.33%

Ostalo10%

Industrija23%

Ukupna potrošnja u EU u 2004. god.:

1141 Mtoe

Transport31%

Industrija28%

Ostale usluge15%

Domać in.26%

Trgovina2,0%

Poljopriv.2,2%

Neodređ.5,8%

Domacin.33,5%

Industrija34,6%

Transport21,9%

Ukupna potrošnja u Srbiji 2004. god.: 10406 ktoe

Slika 4. Udeo pojedinih sektora potrošnje u ukupnoj potrošnji energije


139

Udeo transporta u ukupnoj potrošnji energije danas se kreće oko 25% u svetu,

što je prikazano na slika 4. Isti procenat u razvijenim zemljama (zemlje OECD) je i veći [2]. U Srbiji je 2004. godine transport učestvovao u potrošnji energije sa oko 22% što je za trećinu manje od potrošnje u sektorima industrije i domaćinstvu. Očigledno je da saobraćaj nije dostigao svoj puni intezitet i da je u sektoru industrije i domaćinstva potrošnja energije velika, odnosno njena efikasnost korišćena mala. Udeo Srbije je na nivou Mađarske, Makedonije, Rumunije itd. Udeo saobraćaja u EU je veći (oko 31%), dok su udeli industrije i domaćinstava manji.

Derivati nafte čine oko 40% svih energenata (slika 5). Premda taj udeo opada na račun veće potrošnje gasa i električne energije, on je još uvek dominantan. U ukupnoj potrošnji energije u Srbiji u 2004 god. nafta učestvuje sa oko 36%, a slede ugalj (16%), gas (12%) itd. U Evropskoj uniji je nešto veći udeo za naftu (oko 42%), dok je udeo prirodnog gasa duplo veći (24%).

Електро20,0%Обновљив

4,3%Остало

4,1%

Гас24,3%

Угаљ4,6%

Нафта42,8%

Ukupna potrošnja u EU 2004. god.: 1140,9 Mtoe

Нафта36%

Угаљ16%

Гас12%

Остало5%

Обновљив8%

Електро23%


Slika 5. Udeo pojedinih enrgenata u ukupnoj potrošnji energije

Sektor transporta je najveći potrošač naftnih derivata, pri čemu se i taj udeo

konstantno povećava. Kao i svuda u svetu potrošnja naftnih derivata i u Srbiji je najveća u sektoru saobraćaja, koji zahvata skoro 60% u 2004. godini. Prosek u svetu je oko 58%, u zemljama OECD 62 %, a u EU 61.5% (slika 6). Takođe, slično kao u EU, u Srbiji transport zavisi skoro isključivo od nafte i taj procenat je skoro 98%.


140

Transport61,5%

Domacin.11%

Javni sektor4,1%

Ostalo3,8%

Ne-energ.11,7%

Industrija7,8%

Ukupna potrošnja u EU 2004.: 511 Mtoe

Transport59,8%

Industrija28,3%Domacin.

1%

Neodređ.11,2%


Slika 6. Udeo pojedinih sektora potrošnje u ukupnoj potrošnji nafte

U sektoru saobraćaja drumski transport dominira u pogledu potrošnje energije sa udelom od oko 80 do 85% (zavisno od zemlje i regiona) od ukupne potrošnje energije u saobraćaju (slika 7). I u Srbiji dominira drumski saobraćaj sa oko 85 %, sledi vazdušni saobraćaj sa oko 5 %, železnički saobraćaj sa 3 %, dok je rečni saobraćaj skoro marginalan. Po svom učešću, vazdušni saobraćaj je u porastu, zbog sve većeg otvaranja prema svetu i korišćenja domaćih aerodroma, dok se za železnički može reći da je u opadanju, pre svega zbog loše organizacije i zastarele infrastrukture i voznih sredstava, a što veoma često rezultira nepridržavanjem reda vožnje i nedovoljnim kvalitetom usluga. Održavanje visokog procenta udela drumskog saobraćaja po nizu pokazatelja je prisutno kako u svetu tako i kod nas, a posledica je niza povoljnosti koji se ostvaruju ovim vidom saobraćaja (fleksibilnost, mogućnost direktnih isporuka roba korisnicima i dr.) [3].


141

Transport u EU u 2004. god.: 350,3 Mtoe

Vazdušni13%

Rečni1%

Drumski84%

Šinski2%

Brodski1%

Neodređeno6% Šinski

3%

Drumski85%

Avio5%

Ukupno transport u Srbiji 2004. god.: 2196 ktoe

Slika 7. Udeo pojedinih vidova saobraćaja u potrošnji energije u transportu

3. Energetska situacija saobraćaja u Evropskoj uniji

U sektoru saobraćaja mogućnost postizanja smanjenja potrošnje energije zavisi od tri faktora [4]:

• potrebne mobilnosti putnika i transporta robe, • efikasnosti korišćenja energije i transformacije ugljenika iz goriva u svakoj

vrsti saobraćaja i za svaki tip vozila, i • zameni između različitih vidova saobraćaja (recimo, iz drumskog u šinski

itd.). Na stvarnu potrošnju vozila u eksploataciji utiče niz mera manje više

edukativnog i regulativnog karaktera. Od normativnih mera preduzetih u okviru EU izdvajaju se tri zahvata i to:

• dogovoreno dobrovoljno smanjenje potrošnje goriva od strane proizvođača • označavanje energetske efikasnosti vozila pri prodaji i • fiskalna politika bazirana na potrošnji goriva ili emisiji CO2. 3.1. Dogovor o smanjenju emisije CO2 vozila

Osim značaja kontrole emisije CO2 za sagledavanje potrošnje goriva, postoji još jedan jak razlog za kontrolu emisije CO2 a to je činjenica da je CO2 jedan od važnih ekoloških problema današnjice. Ugljendioksid CO2, mada nije direktno opasan po ljudsko zdravlje, bitno doprinosi emisiji gasova «staklene bašte» utičući time i na globalne klimatske promene zbog zagrevanja atmosfere. Primera radi, navešće se da je u zemljama OECD (koje čine tri četvrtine svetske vozilske populacije) emisija CO2 od strane motornih vozila u 2000. godini iznosila oko 1 milijardu tona od čega na putnička vozila otpada oko 75 %. Decembra 1997. godine, na konferenciji u Kjotu o klimatskim promenama u svetu, sve razvijene zemlje su se sporazumele da smanje emisiju gasova staklene bašte kako bi se sprečile globalne klimatske promene. Sledeći tu intenciju Udruženja evropskih (ASEA), japanskih (JAMA) i korejanskih (KAMA) proizvođača automobila su se dogovorili u julu 1998. godine da samoinicijativno smanje emisiju


142

CO2 putničkih vozila za 25% kako bi se postigla prosečna emisija CO2 u 2008. godini na nivou od 140 g/km po standardnom evropskom testu (uključujući gradski i prigradski test) [5]. Evropska Komisija je predložila cilj za nova putnička vozila od 120 g CO2/km najkasnije do 2010. godine (slika 8) [6]. Ovo je bio jedan od značajnih industrijskih dogovora o smanjenju emisije gasova staklene bašte koji je doveo do toga da su mnoga efikasnija vozila u pogledu potrošnje goriva puštena na tržište. Sličan dobrovoljni sporazum je takođe postignut i kod japanskih (JAMA) i korejanskih (KAMA) proizvođača vozila. Postignuta specifična emisija CO2 u EU u 2003. godini iznosila je 164 g/km u odnosu na 186 g/km u 1995. godini (koja je bila referentna u EU), što pretstavlja 12 % smanjenje, što znači da se za sada postiže zacrtani cilj.

Slika 8. Dogovor evropskih proizvođača o smanjenju potrošnje goriva

Slika 9 prikazuje trend promene potrošnje novih vozila u nekim evropskim zemljama [3]. Nakon pada potrošnje do 1985. god. (zbog energetske krize), potrošnja goriva je u svim zemljama ostala približno konstantna sve do 1995. Pad koji sledi nakon toga je očigledno posledica prethodnog dogovora. Nažalost, ne postoji jednostavni tehnički pristup u cilju smanjenja emisije CO2 vozila. Zato se često kaže da je najednostavniji način ne koristiti vozilo nepotrebno ili koristiti javni kolektivni prevoz ukoliko je to moguće. Međutim, veoma važno za potrošača je da, u istoj kategoriji vozila, izabere vozilo koje je najefikasnije jer potrošnja goriva vozila u istoj klasi se može razlikovati i do 45%. Zbog toga je u većem broju razvijenih zemalja shvaćeno da je veoma važno upoznati kupca vozila sa standardnom izmerenom potrošnjom goriva, odnosno emisijom CO2. Ovo je utoliko još važnije ako se ima u vidu činjenica da je zahtev za što efikasnijim motorom praćen i zahtevom za što sigurnijim vozilom, što je povezano sa povećanjem mase vozila i


143

smanjenjem pozitivnih efekata ekonomičnijeg motora. Zbog toga je odgovornost za pravilno informisanje potrošača o stvarnoj potrošnji goriva i emisiji CO2 prebačena na proizvođače, uvoznike i dilere putničkih vozila.

Slika 9. Potrošnja novih putničkih vozila evropskih zemalja

3.2. Označavanje potrošnje goriva i emisije CO2 EU Direktiva 1999/94/EC (sa amandmanom 2003/73/EC) zahteva da se podaci o potrošnji goriva i emisiji CO2 novo proizvedenih vozila jasno prikažu potrošaču. Ova Direktiva obavezuje sve članice unije da na svom području obezbede od 2001. godine potencijalnim kupcima automobila četiri obavezne informacije o energetskoj efikasnosti vozila i to [7]: 1. Oznaku («etiketu») formata A4 koja sadrži osnovne podatke o vozilu i o njegovoj potrošnji goriva i emisiji CO2 (Aneks 1 Direktive). Diler novog vozila mora istaći podatke o emisiji CO2 i potrošnji goriva vozila za svaki izložen model bilo na vozilu ili odmah pored vozila. Oznaka o potrošnji goriva treba da sadrži podatke o potrošnji u gradskoj, prigradskoj i kombinovanoj (ukupnoj) vožnji. 2. Prikaz (najmanje jednogodišnji po abecednom redosledu) svih modela putničkih vozila raspoloživih na svom tržištu sa podacima o potrošnji goriva i emisiji CO2 (Aneks 2 Direktive). Pored toga ovaj prikaz treba da sadrži spisak od najmanje 10 najekonomičnijih vozila sa tržišta, preporuke vozačima o načinu ekonomične vožnje, objašnjenje o efektu «staklene bašte» i sl. Takođe, preporučuje se da se odgovarajući prikaz izloži i na Internetu ili drugoj brošuri. 3. Poster sa podacima o vozilima izloženim u odgovarajućem salonu rangiranim prema emisiji CO2 i potrošnji goriva (Aneks 3 Direktive).


144

Slika10. Izgled oznake klase ekonomičnosti vozila u Engleskoj.

4. Podatke o potrošnji goriva i emisiji CO2 u svakoj promotivnoj literaturi o odgovarajućem modelu vozila (Aneks 4 Direktive). Spomenuta Direktiva nije sprovedena brzo i u potpunosti na isti način u svim zemljama EU. Prikazaće se samo jedan od većeg broja primera [8].

Na slici 10 je prikazana etiketa koja se koristi u Engleskoj od 2001. godine [9]. Etiketa je definisana od strane Agencije za sertifikaciju vozila (VCA / Vehicle Certification Agency) na primeru vozila klase B. Klase su definisane prema emisiji CO2 tako da klasu vozila A čine vozila emisije manje od 100 g/km, klasu B vozila između 100 i 120 g/km, klasu C vozila između 121 i 150 g/km, klasu D vozila između 151 i 165 g/km, klasu E vozila između 166 i 185 g/km i klasu F vozila sa preko 186 g/km. Pored klasa vozila u pogledu emisije CO2 oznaka sadrži i podatke o gradskoj, prigradskoj i ukupnoj potrošnji goriva, kao i podatak o troškovima za gorivo za

pređenih 12.000 milja. Kazne za nepoštovanje odredbe o označavanju klase vozila i ne pružanja informacije potrošaču u Engleskoj su veoma stroge i iznose do 5.000 funti.

Na kraju treba spomenuti da u svim ovim zemljama odgovarajuće agencije redovno ažuriraju stanje emisije vozila na tržištu i redovno o tome daje statističke podatke, a prema njima se definišu poreske stope vozila pri kupovini ili registraciji.

3.3. Rezultati postignute energetske efikasnosti

Ipak, koristeći edukativne, konstruktivne i normativne mere, došlo je do

bitnog poboljšanja godišnje energetske efikasnosti u Evropskoj uniji. Slika 11 [10] prikazuje trend indeksa energetske efikasnosti definisanog po usvojenoj metodologiji u EU (ODEX) [11] za 15 „starih“ članica EU i to za sve sektore posebno (levo) i posebno za transport i pojedine njegove vidove (desno). U periodu od 1990 do 2004 ukupna energetska efikasnost je povećana za oko 10%, ili 0.7% godišnje. Najveće


145

poboljšanje je postignuto u domaćinstvima (13%), pa sledi industrija (11%), dok je u saobraćaju postignuto poboljšanje od 7% ili 0.6% godišnje. Energetska efikasnost putničkih vozila je u tom periodu poboljšana za 10%, tako da je specifična potrošnja vozila (u l/100km) smanjivana za 0.7% godišnje, s tim što je nakon 1995 to smanjene bitno povećano na 1.8%. Međutim, deo tog poboljšanja je umanjen trendom korišćenja većih vozila. U drumskom teretnom saobraćaju nije došlo do bitne promene i smanjenja potrošnje, uglavnom zbog trenda korišćenja motora većih zapremina. Međutim, efekti promene energetske efikasnosti nisu bili isti u svim članicama Evropske unije. U razvijenim zemljama, starijim članicama EU sa stabilnijim i uređenijim sistemom, rezultati su znatno pozitivniji nego u slučaju zemalja novih članica EU (prevashodno iz istočnog bloka). Grafički prikaz upoređenja poboljšanja energetske efikasnosti (u %) ukupne potrošnje i u transportu za „stare“ (za period od 1990 do 2004.) i „nove“ (za period od 2000 do 2004.) članice EU dat je na slici 12.

Sika. 11. Indeks energetske efikasnosti 15 zemalja članica EU

Indeks energetske efikasnosti

-15

-10

-5

0

5

10

15

20

25

30

35

Еу-1

5

Аус

трија

Бел

гија

Дан

ска

Шпанија

Финска

Грчка

Ирска

Итали

ја

Луксем

бург

Хола

ндија

Норве

шка

Португали

ја

Нем

ачка

Шве

дска

Енглеска

Бугарска

Кипа

р

Естони

ја

Мађар

ска

Литванија

Летонија

Мал

та

Пољ

ска

Сло

венија

Сло

вачка

Чешка

ЕУ 2

5

Ukupno Transport

Slika 12. Indeks energetske efikasnosti evropskih zemalja [10]


146

Iako je u svim zemljama postignuto ukupno poboljšanje efikasnosti, u

pojedinim zemljama čak ima pogoršanja EE saobraćaja (Irska, Engleska, Bugarska, Češka, Slovačka itd) mahom zbog korišćenja većih vozila. Takođe, primetno je poboljšanje ukupne energetske efikasnosti u svim „novim“ članicama EU (od Bugarske do Češke) za period od samo 5 godina. Posebno je interesantan slučaj Poljske izuzetno visokog poboljšanja ukupne EE, a takođe i EE saobraćaja (zbog korišćenja malolitražnih vozila). Interesantan je i slučaj Bugarske gde je postignuto poboljšanje ukupne EE uprkos smanjenju EE saobraćaja (zbog znatnog uvoza većih vozila iz EU).

4. Energetska efikasnost saobraćaja u Srbiji

Slično kao i u svim zemljama sveta, udeo transporta u primarnoj potrošnji

energije u Srbiji je znatan. Iako su raspoloživi statistički podaci dosta nepouzdani zbog nesigurnih izvora i neprecizne evidencije, tako da se razlikuju od načina tretiranja problematike i grupisanja energetske potrošnje, udeo saobraćaja u opštoj energetskoj potrošnji u poslednjih deset godina iznosi oko 20 do 23 % sa trendom rasta. Mora konstatovati da je problem i to što su primenjena goriva u saobraćaju dominantno fosilna goriva koja uglavnom (preko 85 %) potiču iz uvoza. Jasno, posledica je to da je energetska zavisnost naše zemlje od spoljnih faktora znatna. Nažalost, supstitucija fosilnih drugim pogonskim gorivima je u našoj zemlji zanemarljiva, a što u svetu predstavlja oblast intenzivnih istraživanja. Naravno, to ima i nepovoljne finansijske posledice. Nepovoljna energetska efikasnost u okviru drumskog saobraćaja kod nas je posledica niza faktora koji ukazuju na neracionalno korišćenje energije, od kojih se ukazuje na neke od njih [12]:

- nepovoljna starosna struktura kako putničkih tako i teretnih vozila; - korišćenje vozila zastarelih tehnologija; - nekontrolisan i često nelegalan uvoz stranih vozila sumnjivog porekla i

tehničkog stanja (posebno prisutan u zadnjoj dekadi); - znatno korišćenje neispravnih vozila; - nepridržavanje fabričkih uputstava o upotrebi vozila; - loše, nepravilno i neregularno održavanje vozila; - niska saobraćajna kultura niza učesnika u saobraćaju; - neadekvatne relacije korišćenja vozila; - nedovoljno razvijena svest vozača za racionalnim korišćenjem vozila i

smanjenjem potropnje goriva; - loša tehnička kontrola i servisna služba i dr.

Ključni problem u pogledu energetske efikasnosti, zaštite životne sredine, ali i za bezbednost u saobraćaju, je starost voznog parka u Republici Srbiji. Prosečna starost celog voznog parka u drumskom saobraćaju krajem 2005. godine iznosila je 15,3 godina od čega je 20% vozila (preko 400.000) starije od 20 godina, a uz postojeći


147

trend vrlo brzo će 2/3 voznog parka biti starije od 15 godina. Starost voznog parka u železničkom saobraćaju je iznosila 31,1 godinu (krajem 2004. godine), u vodnom saobraćaju 37 godina (2005. godine) i vazdušnom saobraćaju preko 24 godine (2005. godine), što je za avio-saobraćaj tri puta više od evropskog proseka.

Nadalje, može se konstatovati da i uslovi saobraćaja veoma često predstavljaju uzrok smanjenja energetske efikasnosti. Neki od tih uzroka su:

- nerazvijena, zastarela i neefikasna putna mreža; - korišćenje neadekvatnih saobraćajnica (posebno u centralnom delu većih

gradova, od kojih su neke i iz devetnaestog veka); - nepostojanje odgovarajućih glavnih protočnih arterija i obilaznica u

najvećim gradovima; - neadekvatne tehnologije upravljanja saobraćajem; - česta zagušenja u saobraćaju itd. Ovo je još važnije ako se ima u vidu činjenica da je stepen motorizacije (broj

putničkih automobila na 1 000 stanovnika) u Srbiji nizak u odnosu na evropski prosek. Zaostajanje i za zemljama okruženja je očigledno (slika 13). Od susednih zemalja jedino je Rumunija po tom pokazatelju lošija. Sa porastom stepena motorizacije, loša saobraćajna infrastruktura može još više ugroziti energetsku efikasnost transporta.

469

149178314252280

373

550

301456

314389

581501

368

770

530

13161

0

100

200

300

400

500

600

700

800Broj

vozilana

1000stanovnika

EU25

Rum

unija

Srbi

ja

Buga

rska

Slov

ačka

Mađ

arsk

a

Češ

ka

Nem

ačka

Hrv

atsk

a

Slov

enija

Pol

jska

Por

tuga

l

Italija

Aus

trija

Grč

ka

SAD

Japa

n

Kina

Rus

ija

Izvor: EU Energy and Transport in Figures 2006, EC, DG ET

Slika13. Stepen motorizacije – broj vozila na 1000 stanovnika (2004. god.)

Do skora ni naša država nije preduzimala mnogo u cilju poboljšanja energetske efikasnosti (očigledno je da je bilo drugih prečih problema). Ove godine je Vlada Republike Srbije predložila strategiju razvoja energije u Srbiji do 2015. godine. U toj strategiji je energetskoj efikasnosti uopšte, a posebno u saobraćaju, posvećena znatna pažnja. U strategiji je konstatovana loša situacija u pogledu energetske efikasnosti saobraćaja i zacrtane su mere koje je potrebno sprovesti u sektoru saobraćaja, a to su sledeće [13]:


148

- Definisanje, utvrđivanje i donošenje nacionalne strategije o razvoju saobraćajnih sistema. Neophodno je definisanje: Programa razvoja saobraćajne infrastrukture, Programa razvoja jedinstvenog i efikasnog transportnog sistema, Programa razvoja integrisanog prevoza putnika u gradskom, prigradskom i međugradskom saobraćaju, Programa bezbednosti saobraćaja i smanjenja negativnih uticaja na životnu sredinu i Programa uvođenja informacionih sistema.

- Usklađivanje i harmonizacija propisa u Srbiji sa propisima EU. - Podmlađivanje voznog parka u svim sektorima. Neophodno je doneti mere za

stimulisanje nabavke novih automobila i destimulisanje korišćenja vozila starijih od 15 godina. Predlaže se smanjivanje carine za uvoz određenih kategorija novih, manjih, jeftinijih automobila i kreditno stimulisanje kupovine novih automobila iz domaće proizvodnje. Ovakvom akcijom bi se do 2012. godine uvelo u saobraćaj 100 000 novih automobila.

U usvojenoj strategiji energetike takođe je potenciran značaj osnovane Agencije za energetsku efikasnost Srbije (AEES) u okviru Ministarstva energetike i Nacionalni program energetske efikasnosti (NPEE) u okviru Ministarstva za nauku i tehnologiju. Međutim, problemi energetske efikasnosti saobraćaja još nisu tretirani u okviru AEES, ali zato se program energetske efikasnosti saobraćaja u okviru NPEE već realizuje pune dve godine. Problemi tretirani u okviru programa energetske efikasnosti saobraćaja NPEE su:

• razvoj metodologije praćenja energetske efikasnosti saobraćaja, • primena alternativnih goriva za pogon vozila, • problematika održavanja vozila, • razvoj infrastukture i alternativnih vidova saobraćaja • primena evropskih propisa iz oblasti ekologije i energije vozila • usavršavanje pogonskih agregata i transportnih sredstava.

U okiviru ovog programa do sada je urađeno 6 studija i dva demonstraciona projekta, a u toku je izrada još 6 razvojno istraživačkih projekata. Očekuje se da će obavljeni rad baciti makar malo više svetla u našoj zemlji u ovoj oblasti u kojoj se do sad nije mnogo radilo.

5. Zaključak Značaj energetske efikasnosti saobraćaja postaje svakim danom sve veći jer je njegov udeo u ukupnoj potrošnji energije znatan. Radi postizanja poboljšanja energetske efikasnosti saobraćaja u Srbiji neophodno je:

- Sprovođenje usvojene državne strategije u oblasti povećanja energetske efikasnosti saobraćaja.

- Prihvatanje evropskih normi, procedura i pozitivnih iskustava iz ove oblasti. - Stvaranje uslova za primenu energetski racionalnijih vidova saobraćaja. Ovo se

odnosi pre svega na šinski i vodni transport i to kako između gradova tako i u samim gradovima.


149

- Donošenje posebnih akata o stimulaciji enegetski efikasnih vozila i primeni pozitivne poreske politike.

- Poboljšati uslove odvijanja javnog transporta kako bi se obezbedio efikasniji prevoz ljudi i robe.

- Obezbediti razvoj i primenu savremenih sistema za praćenje i upravljanje procesima u saobraćaju sa adekvatno planiranim saobraćajnicama.

- Stvoriti uslove za primenu alternativnih goriva (alkoholi: metanol i etanol, tečni nafni gas i prirodni gas, biodizel i dr., električna energija).

- Intezivirati naučno istraživački i razvojni rad na iznalaženju mera za poboljšanje energetske efikasnosti saobraćaja.

Literatura

[1] Energy and Transport in Figures 2006, European Commission DG EN, 2007. [2] Key Indicators 2006, International Energy Association (IEA), 2006. [3] Transportation and Energy, IEA, OECD, 2000. [4]. K.H. Zierock, Fuel Economy and CO2 Emission Reduction Policies in the

European Union, EC DG ENV, 2004. [5] Primena evropskih propisa u oblasti energije i ekologije vozila i prevoza opasnih

materija drumskim putem u Srbiji, Studija 290027, Nacionalni program energetske efikasnosti, 2006.

[6] Implementing the Community Strategy to Reduce CO2 Emissions from Cars: Fifth annual Communication on the effectiveness of the strategy, COMMISSION OF THE EUROPEAN COMMUNITIES, COM(2005) 269 final.

[7] The availability of consumer information on fuel economy and CO2 emissions in respect of the marketing of new passenger cars, DIRECTIVE 1999/94/EC of European Parliament, 13 December 1999.

[8] Petrović S., Tomić M., Označavanje energetske efikasnosti putničkih vozila u Evropi, 12. Simp. termičara Srbije, Soko Banja, 2005.

[9] New Car Fuel Consumption And Emissions Figures, Vehicle Certification Agency, UK, May 2005.

[10] Energy Efficiency Profile, Odyssee Data Base, 2007. [11] Definition of Energy Efficiency Index ODEX, Energy Efficiency in Odyssee,

www.odyssee-indicators.org. [12] Energetska efikasnost u saobraćaju, razvojni program 1.9, Nacionalni program

energetske efikasnosti, 2005. [14] Program ostvarivanja strategije razvoja energetike republike Srbije do 2015.

godine za period od 2007. do 2012. godine, Vlada Republike Srbije, 2007.

http://www.odyssee-indicators.org/

Propisi o emisiji vozila u Evropskoj uniji i Srbiji _____________________________________________________________________

150

Mr Velimir Petrović, dipl.inž.76

PROPISI O EMISIJI VOZILA U EVROPSKOJ unijI I SRBIJI

Apstrakt: Ograničenja u pogledu dozvoljene izduvne emisije putničkih vozila

postaju svakim danom sve strožija. Evropska unija zakonski reguliše ovaj problem preko svojih Direktiva, koje su obavezujuće u svim zemljama članicama EU. Ostatak Evrope, a među njima i naša zemlja sprovodi tzv. ECE propise, odnosno propise Ekonomske Komisije za Evropu Ujedinjenih nacija. Ovi propisi nisu obavezujući ali zemlja koja ih prihvati mora ih u celosti sprovoditi. U radu se daje kraći prikaz istorijskog razvoja i upoređenje propisa EU i propisa ECE o kontroli izduvne emisije putničkih vozila. Na kraju se zaključuje kakve su mogućnosti naše zemlje za sprovođenje ovih propisa i daju se smernice šta u tom pogledu treba dalje raditi.

Ključne reči: vozila, izduvna emisija, zakoni, EU Direktive, ECE propisi.

VEHICLE EMISSION REGULATIONS IN EUROPEAN UNION AND SERBIA

Abstract: Vehicle emission level limits became stricter day by day. European Union law legislation is obeyed with its Directives in all member states of EU. The rest of Europe, including Serbia implements so-called ECE legislations, i.e. regulations of Economic Commission for Europe sub division of United Nation. These regulations are not obligatory, but state who embraces its must strictly followed convention. In paper work is showed historical development of regulations and comparison between EU directives and ECE legislations about exhaust emission control gained by passenger cars. In the end of paper work is given conclusion about implementation of regulation and future carrying out what we should do.

Key words: vehicles, exhaust emissions, law, EU Directives, ECE regulations

1. Uvod i primena evropskih propisa iz oblasti ekologije

Zagađenje vazduha je prvi put povezano sa vozilima početkom 50-ih godina, kada su vozila okrivljena za oblake smoga nad Los Anđelesom. Tadašnje novo putničko vozilo je emitovalo oko 55 g/km ugljenmonoksida (CO), 2,3 g/km azotovih oksida (NOx) i 8 g/km nesagorelih ugljovodonika (HC) što je bitno povećalo zagađenje. Zbog toga su uvedeni propisi o kontroli izduvne emisije koji određuju maksimalnu dozvoljenu količinu štetnih materija u izduvnim gasovima izbačenim iz

76 Mr Velimir Petrović, dipl.inž, Institut Industriea motora Rakovica, Patrijarha Dimitrija 7-13, Beograd – Rakovica, e-mail: [email protected]


151

motora. Prvi propisi su uvedeni u Kaliforniji 1959. godine radi kontrole CO i HC emisije oto motora, a 1969. godine usvojeni su u SAD federalni propisi o izduvnoj emisiji.

Početak uvođenja propisa u Evropi a koji se odnose na drumska vozila je bio 1947. godine od strane UN ECOSOC Ekonomske Komisije za Evropu pod okriljem Ujedinjenih Nacija. Ova komisija je 1949. usvojila Konvenciju o Drumskom Saobraćaju gde su u Aneksu 6 specificirani Tehnički uslovi koji se odnose na opremu motornog vozila i priključnih vozila u Međunarodnom saobraćaju i u Aneksu 7 dimenzije i težine vozila u međunarodnom saobraćaju. Što se tiče ekologije, u svetu postoje četiri vrste propisa koji se odnose na drumska vozila i to u Sjedinjenim državama (USA EPA), u Japanu, u Evropskoj uniji (Direktive Evropske unije) i propisi Ujedinjenih Nacija (UN ECOSOC) koje u Evropi sporovodi Ekonomska Komisija za Evropu (Economic Comission for Europe - ECE).

U Evropi su propisi uvedeni 1968. godine od strane Ekonomske Komisije za Evropu Ujedinjenih Nacija, tzv. ECE propisi. Prvi propisi su se odnosili na gasnu emisiju putničkih vozila (ECE R15), a Evropska Zajednica je prihvatila te propise 1972. godine (Direktiva 72/220/EC). Nešto kasnije, 1975. godine doneti su propisi o kontroli dimnosti (opaciteta) izduvnih gasova dizel motora (ECE R24). Godine 1985. uvedeni su propisi o kontroli gasne emisije dizel motora od strane Ekonomske Komisije za Evropu (ECE R49), a slični propisi su prihvaćeni i u Evropskoj Zajednici 1988. godine (Direktiva 88/77/EEC). Godine 1990. Pravilnik ECE R15 zamenjen je Pravilnikom ECE R83 za putnička i laka teretna vozila koja koriste olovni benzin, bezolovni benzin i dizel gorivo [1]. Istovremeno, u ovim propisima je uvedena kontrola i dozvoljene granice emisije čestica dizel motora. ECE propisi nisu sami po sebi obavezujući, međutim ukoliko neka zemlja članica UN notifikuje prihvatanje određenog propisa ona ga mora u celosti sprovoditi, kao i sve njegove izmene. Propisi o kontroli dizel emisije uključuju merenje i ograničenje emisije:

• čestica (čestična materija PM), merene gravimetriskom metodom; uporedo sa merenjem mase emisije čestica moguće je meriti dimnost izduvnih gasova optičkim metodama putem merenja njihovog opaciteta (prozirnosti);

• oksida azota NOx, koje čine azotmonoksid NO i azotdioksid NO2; drugi azotovi oksidi, koji se mogu pojaviti u izduvnim gasovima, kao što je N2O i dr., i dalje se ne kontrolišu,

• nesagorelih ugljovodonika HC, koji se kontrolišu ili kao ukupna emisija ugljovodonika THC ili kao ne metanski ugljovodonici NMHC; često se koristi kombinovano ograničenje za HC+NOx umesto dva posebna ograničenja, i

• ugljen monoksida CO. Nivo izduvne emisije motora, prema proceduri propisanoj postojećim Pravilnicima, meri se na režimima rada kontrolnih ciklusa, koji su važan element svakog propisa o izduvnoj emisiji. Nažalost, ovi kontrolni ciklusi ispitivanja se razlikuju između Evrope, SAD i Japana tako da nikad nije moguće direktno upoređenje nivoa emisije jer ona zavisi od režima rada. U svakom slučaju, ovi testovi


152

ispitivanja treba da ostvare ponavljajuće uslove za merenje i, u isto vreme da simuliraju realne uslove pri korišćenju datog motora.

2. Pregled postojećih propisa za putnička i laka teretna vozila sa dizel motorom

Bolja ekonomičnost i manja tokčisnost dizel motora u odnosu na benzinske motore, doprinosi sve masovnijoj primeni brzohodih dizel motora i u lakom transportu. U današnje vreme, već četvrtinu putničkih vozila i skoro sva teška vozila pokreće agregat na dizel gorivo, koji sa jedne strane treba da zadovolji sve rigoroznije propise, a sa druge strane sve probirljivije potrošače sa aspekta startnosti i elastičnosti motora. Zahtevi koji se postavljaju pred nove familije dizel motora za laka vozila možemo sumirati na sledeći način:

• niska izduvna emisija, eventualno korigovana naknadnim tretmanom izduvnih gasova,

• minimalna specifična potrošnja goriva ge<210 g/kWh, • nizak nivo buke ispod 74 dBA po kontrolnom testu ECE R51; • visoka specifičana i litarska snaga preko 30 kW/l, • nizak nivo vibracija, • dobre dinamičke performanse - što bolje ubrzanje vozila pri što manjoj

potrošnji goriva na 100 km, 3 do 5 litara, i • trajnost i pouzdanost motora koja prelazi propisani garantni rok novih vozila

preko 100 000 km, što u zbiru čini pređenih više od 200 000 km. Trenutno, u okviru Ekonomske Komisije za Evropu na snazi je serija amandmana 05 Pravilnika ECE 83 koji se odnosi na emisiju toksičnih komponenata motora zavisno od vrste goriva koju koristi putničko ili lako teretno vozilo. Kontrola izduvne emisije vozila po ovim propisima vrši se dinamometrijskim valjcima na kojima se izvode gradski test ECE 15 i prigradski test EUDC. Od 2000. godine test je modifikovan tako da se eliminiše period zagrevanja od 40 sekundi pre početka uzorkovanja emisije. Osnovne karakteristike ovih voznih ciklusa date su u Tabeli 1 [1]

Tabela 1. Parametri ECE i EUDC ciklusa

Veličina Merna jedinica

ECE 15 Deo I – gradska vožnja

EUDC Deo II - pigradska vožnja

Pređeni put km 4*1,013= 4,052 6,955

Vreme trajanja sekundi 4*195=780 400

Srednja brzina km/h 18,7 62,5 Maks. brzina km/h 50 120


153

Inače ECE propisi o izduvnoj emisiji putničkih i lakih teretnih vozila se ne razlikuju bitnije od Direktiva Evropske unije koje definišu ovu oblast. U Evropskoj uniji propisi o izduvnoj emisiji putničkih i lakih teretnih vozila su uvedeni i određeni Direktivom 70⁄220⁄EEC. Dopune ovih propisa, koje uključuju standarde Euro 1 i Euro 2 kojima je uvedena kontrola emisije čestica, specificirane su Direktivom 93⁄59⁄EC (kojoj odgovara Amandman 02 Pravilnika ECE br. 83), a najnoviji i trenutno važeći propisi Euro 3 i Euro 4, određeni su Direktivom 98/69/EC (kojoj odgovara Amandman 05 Pravilnika ECE br. 83). Ovi zadnji propisi definišu nivo emisije za 2000. i 2005. god., a prihvaćeni su uz uvođenje novih strožijih propisa o kvalitetu goriva, koji zahtevaju minimalni cetanski broj 51, i maksimalan sadržaj sumpora do 50 ppm.

Evropski propisi za putnička i laka teretna vozila se razlikuju za dizel i oto motore. Dizel motori imaju niže CO standarde, ali su dozvoljene veće koncetracije NOx. Oto motori su isključeni iz standarda za čestice. Propisi za dizel motore novih putničkih vozila su dati u tabeli br. 2 [1, 2]. Vrednosti koje se nalaze u tabelama su homologacione vrednosti, ukoliko drugačije nije naznačeno. Svi navedeni datumi u tabelama se odnose na homologacione vrednosti gasne emisije novog tipa vozila. EC Direktiva takođe definiše i datum (obično jednu godinu kasnije), a koji se odnosi na prvu registraciju (ulazak u eksploataciju) svih postojećih predhono homologovanih tipova vozila. Ovi nivoi emisije se moraju održati 80.000 km za Euro 3 i 100.000 km za Euro 4 (2005. god.). Propisi za 2000. i 2005. god. uključuju nekoliko dodatnih odredbi kao što su:

• članice Evropske Zajednice mogu da uvedu stimulativne poreze da bi na vreme bila uvedena vozila u skladu sa propisima za 2005.godinu,

• neophodnost uvođenja dijagnostičkih sistema za emisiju (On-Board Emission Diagnostics Systems) ili skaraćeno OBD, uvedenih u periodu od 2000, do 2005 godine,

• neophodnost nisko-temperaturskih testova emisije za oto motore na - 7oC, počevši od 2002 godine,

Tabela 2. Propisi za dizel motore novih putnička vozila

Propis Godina CO g/km

HC g/km

HC+NOx g/km

NOx g/km

PM g/km

Euro 1 1992. 2,72 - 0,97 - 0,14 Euro 2-IDI* 1996. 1 - 0,7 - 0,08 Euro 2-DI* 1999. 1 - 0,9 - 0,1 Euro 3 2000.01 0,64 - 0,56 0,5 0,05 Euro 4 2005.01 0,5 - 0,3 0,25 0,025 Euro 5** 2008. 0,5 - 0,25 0,20 0,005

*IDI-indirekno ubrizgavanje, DI- direkno ubrizgavanje **Predlog u EU (obuhvata i merenje broja čestica)


154

Propisi za dizel motore lakih teretnih vozila se nešto razlikuju od prethodnih i zavise od mase vozila. Laka teretna vozila mase do 1250 kg imaju iste limite kao i putnička vozila, dok laka teretna vozila mase preko 1300 kg imaju veće granice.

3. Pregled postojećih propisa za teška teretna vozila i autobuse

Propisi o kontroli izduvne emisije motora za teška vozila (preko 3.5 tona) uvedeni su nešto kasnije u odnosu na propise za motore za putnička i laka teretna vozila. ECE Pravilniku br. 49 Ekonomske Komisije za Evropu, koji deviniče kontrolu emisije teških vozila, odgovaraju propisi Evropske unije definisane osnovnom Direktivom 88/77/EEC. Tzv. propisi Euro I, u kojima se po prvi put uvodi kontrola čestica teških dizel motora, su uvedeni 1992. godine, dok su propisi Euro II stupili na snagu 1996 godine (Amandman 02 ECE Pravilnika 49). Godine 1999. Evropski parlament i Savet ministara za zaštitu okoline su usvojili konačnu verziju propisa Euro III (Direktiva 1999/EC od 13.12.1999. kojoj odgovara Amandman 03 ECE Pravilnika 49). Istovremeno su zacrtani tzv. Euro IV i Euro V propisi za 2005. i 2008. godinu. Ovi propisi takođe uvode specifična, svakako strožija, ograničenja za vozila sa niskom izduvnom emisijom, pod nazivom „extra low emission vehicles“, zvanično nazvana „enhanced environmentally vehicles”, odnosno skraćeno EEV. Inače, procedure ispitivanja i granične vrednosti su iste kod ECE Pravilnika i EU Direktive. Kontrola emisije teških dizel motora proverava se sa motorom na probnom stolu pri radu na određenim režimima broja obrtaja i opterećenja. Do 2000. godine korišćen je tzv. ECE 49 kontrolni ciklus koji je posedovao 13 radnih režima, pri čemu je motor radio na svakom režimu po 6 minuta uz merenje snage i emisije motora, na osnovu čega se na kraju izračunava specifična emisija u g/kWh. Nakon 2000. godine izmenjen je način ispitivanja i uvedeno je ispitivanje konvencionalnih dizel motora po novom 13-to stupnom ciklusu sa radom motora na ustaljenim režimima rada motora (European Steady-state Cycle – ESC) uz merenje opacitata na krakterističnim brojevima obrtaja pri nagloj promeni opterećenja (European Load Response Cycle – ELR). Ispitivanje nekonvencionalnih dizel motora (sa filtrima čestica) i teških gasnih motora vrši se po novom ciklusu sa promenljivim režimima opterećenja i brojeva obrtaja (European Transient Cycle - ETC) [1, 2]. Očekuje se da će oganičenja emisije predviđena za 2005. i 2008. godinu zahtevati potpuno nove dizel motore sa uređajima za naknadni tretman izduvnih gasova, kao što su filteri za čestice i DeNOx i SCR katalizatori. U tabeli 3. je prikazan kratak pregled dosadašnjih i budućih propisa o emisiji teških vozila sa konvencionalnim dizel motorom, dok je u tabeli 4 dat pregled propisa za teška vozila sa nekonvencionalnim motorima [1, 2].


155

Tabela 3. Propisi za teška teretna vozila i autobuse sa konvencionalnim dizel motorom Propis Datum Ciklus CO

g/kWh HC g/kWh

NOx g/kWh

PM g/kWh

Dim m-1

1992, <85kW 4,5 1,1 8 0,612 - Euro I 1992, >85kW 4,5 1,1 8 0,36 -

1996.10 4 1,1 7 0,25 - Euro II 1998.10

ECE R-49

4 1,1 7 0,15 - 1999.10., samoEEV

1,5 0,25 2 0,02 0,15 Euro III

2000.10. 2,1 0,66 5 0,1 0,13*

0,8

Euro IV 2005.10. 1,5 0,46 3,5 0,02 0,5

Euro V 2008.10

ESC i ELR

1,5 0,46 2 0,02 0,5

* za motore sa zapreminom cilindra man jom od 0,75 l

Tabela 4. Propisi za dizel i gasne motore - ETC tranzijetni test Propis Datum Ciklus CO

g/kWh NMHC g/kWh

CH4*

g/kWh NOx g/kWh

PM**

g/kWh 1999.10. samo EEV

3 0,4 0,65 2 0,02 Euro III

2000.10 5,45 0,78 1,6 5 0,16 0,21***

Euro IV 2005.10 4 0,55 1,1 3,5 0,03 Euro V 2008.10.

ETC

4 0,55 1,1 2 0,03 * samo za gasne motore, ** ne primenjuje se na gasne motore, ***za motore sa cilindarskom zapreminom manjom od 0,75 l i brojem obrtaja

manjim od 3000 o/min.

4. Pregled propisa o emisiji ne-vozilskih dizel motora Pored dizel motora za laka i teška drumska vozila, kontrola emisije čestica je uvedena i za dizel motore ne drumskih vozila. Najpre su uvedeni propisi Ekonomske Komisije za Evropu putem pravilnika ECE R96 koji su se odnosili na emisiju dizel motora za poljoprivredne i šumske traktore, a zatim je slične propise uvela i Evropska unija 27.02.1998. godine u Direktivi 97/68 /EC koja se odnosila na dizel motore ne drumske mobilne mehanizacije.


156

Tabela 5. Granice emisije dizel motora za poljoprivrednu i ne-drumsku mobilnu mehanizaciju

Grupa Snaga CO HC NOx PT

kW g/kWh g/kWh g/kWh g/kWh

E 130≤P<560 3.5 1.0 7.0 0.2

F 75≤P<130 5.0 1.0 7.0 0.3

G 37≤P<75 5.0 1.3 8.0 0.4

D 18≤P<37 5.5 1.5 8.5 0.8

Propisi Evropske unije za ne-vozilske motore su uvedeni u dve faze: I nivo (Stage I) je primenjen od 1999. godine, a II nivo (Stage II) se primenjuje od 2001. do 2004. godine zavisno od snage motora. Mašine koje su pokrivene ovim propisima uključuju industrijske bušilice, kompresore, utovarivače, buldožere, terenska vozila, kopače puteva, viljuškare, opremu za održavanje puteva, čistače snega, zemaljsku podršku na aerodromima i kranove. Poljoprivredni i šumarski traktori imaju iste propise, ali sa različitim datumima primenjivanja kao što je određeno u direktivi 2000/25/EC od 22.05.2000. Motori koji se koriste na brodovima, lokomotivama, avionima i generatorima obuhvaćeni su takođe najnovijim amandmanom usvojenim 2004. Ovim amandmanom definisane su i buduće granice, odnosno nivoi IIIA i IIIB (Stage IIIA i IIIB), koji stupaju na snagu od 2005 do 2008. godine, i nivo IV (Stage IV), koji stupa na snagu od 2010. do 2012. godine. Stupanje na snagu varira u razmaku od 2 do 3 godine zavisno od tipa mašine i snage motora. Evropska komisija je 18.12.2000. predložila i amandman dodavanjem propisa emisije za male motore ispod 19 kW. Evropske direktive se prenose na nacionalne zakone svih zemalja članica. Emisije Stage I i Stage II ne smeju da prekorače vrednosti prikazane u tabeli 5. Emisije iz Stage I su ograničenja gasova na izlazu iz motora i treba da se postignu pre bilo kakvog uređaja za naknadni tretman izduvnih gasova. Emisije se mere po ISO 8178 osmostupnim ciklusom i izražavaju se u gr/ kWh. Amandman 01 ECE Pravilnika 96 o emisiji dizel motora poljoprivrednih i šumskih traktora usvaja odredbe Direktive 97/68/EC i proširuje svoju oblast primene i na ne-drumske mobilne mašine. Trenutno važeće granice emisija za ove dizel motore (nivo II; ECE još nije usvojen za nivoe III i IV), u zavisnosti od snage motora, date su u tabeli 4.5. Kontrola emisije ovih dizel motora je proširena i na manje motore snage od 18 do 37 kW (grupa D). Mada granice nisu ekstremno niske kao kod motora drumskih vozila, ipak neće biti lako ni njih postići tako da se i u ovoj oblasti treba očekivati primenu “vozilskih” tehnologija za rešavanje emisije. Za vozila grupe E i D ovaj amandman se primenjuje od 2001. godine, a za vozila grupe F on se primenjuje od 2002, odnosno od 2003. godine za grupu G. Zemlje potpisnice Sporazuma koje primenjuju ovaj Pravilnik mogu odbiti da puste na


157

tržište motore koji nisu homologovani po ovom amandmanu nakon 2002. do 2004. godine zavisno od grupe prema snazi motora. Za vozila kategorije T (traktori) ovaj rok se produžava za približno oko pola godine.

5. Rad na budućim propisima vezanim za izduvnu emisiju

5.1. Svetska harmonizacija kontrole izduvne emisije teških vozila (WHDC) Jedan od prvih usvojenih svetskih usaglašenih regulativa biće verovatno globalna tehnička regulativa, koja se odnosi na kontrolu izduvne emisije teških vozila uz korišćenje novo formiranog harmonizovanog svetskog ciklusa (WHDC – World wide Harmonization of Driving Cycle) [3]. Naime, različite procedure kotrole izduvne emisije u različitim delovima sveta, odnosno u Japanu, Evropi i SAD, pretstavljale su znatan problem i proizvođačima, koji su morali da imaju više homologacija za svoja vozila (za svako tržište posebno) i zakonodavcima vezano za priznavanje homologacije iz drugog regiona sveta. Zbog toga je postignut konsenzus u pogledu potrebe za formiranjem svetskog harmonizovanog voznog ciklusa. S obzirom da vozilo u eksploataciji radi praktično stalno na prelaznim režimima rada, zaključeno je da novi vozilski ciklus treba da bude dinamički. Zato su snimljeni tipični režimi rada vozila u celom svetu i na osnovu njih definisan je harmonizirani svetski dinamički vozilski ciklus (WTVC – Worldwide Transient Vehicle Cycle) /4/. Taj ciklus simulira vožnju vozila u gradskim, prigradskim i putnim uslovima sa stalnom promenom režima opterećenja i broja obrtaja. Taj ciklus je zajednički za sva vozila. Međutim s obzirom da je skupo i neprecizno meriti emisiju sa teškim vozilom na ogromnim dinamometarskim valjcima, vozilski ciklus je, uzimajući u obzir transmisiju vozila, pretvoren u referentni dinamički motorski ciklus koji pretstvalja rad motora na prelaznim režimima definisanim ciklusom WTVC. Tako je formiran dinamički motorski ciklus (WHTC – Worldwide Harmonized Transient Cycle) koji je relativno isti za sve motore /2/, ali se apsolutno razlikuje od motora do motora zavisno od transmisije vozila. S obzirom da je za izvođenje ciklusa WHTC neophodno posedovati automatizovani (programabilni) probni sto za ispitivanje motora (koji je relativno skup i isuviše suptilan za homologaciona ispitivanja) formiran je kontrolni test za ispitivanje motora na ustaljenim režimima rada koji su najviše zastupljeni u WHTC. Svetski harmonizovani ciklus sa ustaljenim režimima (WHSC – Worldwide Harmonized Steady State Cycle) je sličan dosadašnjem 13-to stupnom ciklusu, ali su radni režimi i njihova zastupljenost drugačiji /1, 3/.


158

5.2. Problematika emisije vozila na režimima van kontrolnog ispitivanja (OFF-CYCLE)

Problem na kome je tek započet rad (na inicijativu SAD) jeste toksična emisija vozila na režimima rada motora koji nisu obuhvaćeni procedurom kontrolnog ispitivanja lakih i teških vozila. Naime, uočeno je da efekti poboljšanja emisije vozila ne odražavaju se u direktnoj meri na smanjenje aerozagađenja. Jedan od razloga je taj da iako motor ima zadovoljavajuću emisiju na homologacionom ispitivanju, u eksploataciji dolazi do povišene toksične emisije kako iz razloga što motor ne radi na režimima na kojima je proveravana emisija, tako i iz razloga što se uslovi rada motora u eksploataciji (pre svega temperaturni) razlikuju od onih koji su definisani za kontrolno ispitivanje. Poseban problem je primena tzv. „defeat device“ i drugih tehnologija koje imaju za cilj da daju iskrivljenu sliku emisije motora, odnosno dobru emisiju na kontrolnim režimima, a potpuno neodredjenu na ostalilim režimima rada i termičkim uslovima.

U prvim razmatranjima po ovom problemu, pored analize parametara i radnih uslova koji mogu uticati na povišenu emisiju na režimima koji nisu adekvatni kontrolnom ispitivanju, analiziran je i upoređen efekat primene različitih testova na tzv. „off-cycle“ emisiju. Istaknuto je da se u vezi ovog problema prednost daje dinamičkom (transient) testu WHTC koji bolje pokriva radnu oblast motora i teže se može zloupotrebiti radi lažnog prikazivanja emisije /5/.

5.3. Metodologija merenja čestica dizel motora

Jedan od delikatnijih problema koji razmatra Evropska Komisija je razvoj metodologije merenja emisije čestica dizel motora /6/. Naime, već sadašnji nivo granica dozvoljene emisije čestica dizel motora je veoma blizu granica greške merenja postojeće gravimetrijske metode merenje mase uhvaćenih čestica na filter papiru kroz koji prolazi uzorak razblaženog gasa slika 1 /7/. Osim toga, poslednjih desetak godina intezivno su se istraživali zdravstveni efekti emisije čestica na okolinu, odnosno pre svega na zdravlje čoveka. Ta istraživanja ne samo da su ukazala na negativne posledice ove emisije, već su ukazala i na neke nove aspekte koje ne rešava postojeća kontrola emisije čestica merena gravimetrijskom metodom. Problem je posebno postao važan nakon konstatacije da nije toliko važna ukupna emisija čestica koliko sama vrsta, kvalitet i kvantitet čestica. Naime, konstatovano je da krupne čestice (iznad nekoliko desetina mikrona) i nisu tako opasne (naravno ako nije preterena izloženost organizma njihovom dejstvu), jer ljudski organizam poseduje odbrambeni mehanizam od njih i jednostavno ih zadržava u sluzokoži disajnih organa. Međutim, fine čestice (veličine ispod jednog mikrona, tzv. „nano“ čestice) prolaze kroz zaštitnu sluzokožu, odlaze u krvotok i talože se u jetri izazivajući obolenja. Zbog toga je konstatovano, da nije važna samo masa već i veličina i broj čestica u uzorku izduvnog gasa /6/. Iz gornjih razloga je u okviru GRPE/WP.29/ECE/UN formirana neformalna („ad-hoc“) grupa koja je trebala da razmotri postupak merenja emisije čestica (PMP –


159

Particulate Measurement Procedure) i predloži novu optimalnu metodu merenja /7/. Rad ove grupe tekao je u dva pravca: jedan je bio rad vladinih tela /8/ i instituta u ispitivanju mernih metoda, a drugi je bio rad proizvođača motornih vozila /9/. Iako pod pritiskom javnosti razvijenih zemalja, vladine institucije zahtevaju hitno definisanje kontrole finih čestica koje posebno ugrožavaju ljudsko zdravlje, nažalost, do sada nije nađeno optimalno rešenje, iako je izvršeno dosta ispitivanja i uporednih merenja u vodećim evropskim institutima i saopšteno puno radova. Tom prilikom je istaknuto da su razmatrani razni instrumenti za merenje veličine i broja čestica (sa glavnim akcentom na (CPC – „condensation particulate counter“ tehniku), ali da su ti rezultati veoma osetljivi pre svega na uzorkovanje (temperatura, adsorpcija, kondenzacija itd.). Zaključeno je, takođe, da je primena tzv. „termodenudera“, u cilju otklanjanja isparljivih materija i definisanja „čvrste“ čestice, nepouzdana jer rezultati puno zavise od temperature i radnog veka termodesorbera koji je uslovljen stepenom razblaženja, predloženo je korišćenje „termodiluter“-a (razblaživač sa mogućnošću regulacije temperature vazduha za razblaženje radi uklanjanja isparljivih materija, prvenstveno kondenzata ugljovodonika) – slika 2 /8/. Istaknuto je da se dalje radi na usavršavanju gravimetrijske metode, ali ako se ostane samo na njoj neće se ispuniti svi zdravstveni zahtevi. Zato državne istraživačke institucije preporućuju da se

Sli 1. Relativna greška merenja emisije čestica za različite nivoe emisije i primenjene

tehnologije


160

Sl. 2. Raspodela izmerenog broja čestica u funkciji prečnika čestice bez (B, D, F) i sa

(C, E, G) primene “termodenudera”(levo) i bez (C, E) i sa (B,D) primene “termorazblaživača” (desno)

gravimetrijskoj metodi doda CPC sistem za utvrđivanje raspodele broja i veličine čestica /8/. Međutim, predstavnici proizvođača vozila se ne slažu sa tim jer su oni takođe izvršili ispitivanja i definisali svoj stav o čemu je dostavljen završni izveštaj /9/. Suština tog izveštaja je da se proizvođači ne slažu sa radikalno izmenom postupka merenja emisije čestica, jer sve metode koje se baziraju na brojanju i veličini čestica su pre svega naučnog karaktera tako da nisu pouzdane za opštu primenu, sa aspekta ponovljivosti i reproduktivnosti rezulatata, i da nisu svrsishodna u proizvodne i homologacione svrhe. Zato predlažu da se ostane na usavršenoj postojećoj gravimetrijskoj (masenoj) metodi. Očekuje se da se u najskorijoj budućnosti, a obavezno do početka sledeće godine, razreši ova dilema i predloži buduća metodologija merenja emisije čestica koja neće biti ni malo jednostavna.

6. Stanje u Srbiji u pogledu primene propisa o izduvnoj emisiji

vozila

Srbija, kao naslednica Jugoslavije, nastavlja njene preuzete obaveze. To važi i za preuzete obaveze u sprovođenju zakonske regulative vezane za izduvnu emisiju motornih vozila, odnosno njihovih motora. Ti propisi su poznati kao evropski, odnosno tzv. ECE propisi (i označavaju se velikim slovom E) jer se donose u okviru Ekonomske Komisije za Evropu Organizacije Ujedinjenih Nacija. Jugoslavija je pristupila veoma rano (1962. godine) tzv. »Sporazumu 58« Ekonomske Komisije za Evropu Ujedinjenih Nacija čime je preuzela obavezu uzajamnog priznavanja i sprovođenja propisa (tzv. ECE propisa) u oblasti homologacije motornih vozila po raznim aspektima među kojima su i propisi o emisiji i potrošnji vozila. Zbog toga i Srbija ima relativno nizak identifikacioni broj (E10).


161

Institucija zadužena za sprovodjenje ovog sporazuma u našoj zemlji je Zavod za standardizaciju, Odelenje homologacija motornih vozila.

Srbija je prihvatila najveći broj propisa iz oblasti emisije i potrošnje vozila, među kojima su po prioritetu najvažniji [1]:

• ECE Pravilnik br. 83 – emisija putničkih i lakih teretnih vozila • ECE Pravilnik br. 49 – emisija gasova i čestica teških motora i vozila • ECE Pravilnik br. 40 – emisija motorcikala • ECE Pravilnik br. 47 – emisija mopeda • ECE Pravilnik br. 24 – emisija dima teških motora i vozila • ECE Pravilnik br. 96 – emisija traktorskih dizel motora • ECE Pravilnik br. 84 – merenje potrošnje goriva • ECE Pravilnik br. 85 – merenje snage motora • ECE Pravilnik br. 101 – emisija ugljendioksida i potrošnja goriva.

Pravilnici ECE R 67, 103, 110 i 120 su u fazi usvajanja i nostrifikacije. Sve do 1990. godina SR Jugoslavija je imala sve potrebne uslove za doslovno sprovođenje usvojenih ECE propisa. Međutim, nakon toga materijalni uslovi za sertifikaciono ispitivanje su se pogoršali, a novi amandmani ECE Pravilnika su uveli nove zahteve i kontrole ispitivanja za koje su bile neophodne i nove instalacije. Trenutno stanje, mogućnosti i potrebno doopremanje za sprovođenje pojedinih ECE propisa su sledeći: Pravilnik ECE R24. Zahtevi nisu rigurozni i nisu menjani već više desetina godina. Zbog toga postoji potrebna oprema i mogućnosti ispitivanja u više laboratorija: Mašinski fakultet u Beogradu, Institut Vinča i Institut IMR. Za sprovođenje ovog Pravilnika ne postoje problemi. Pravilnik ECE R40. Ispitivanje po ovom Pravilniku je ranije vršeno u Institutu Tomos - Kopar. U Srbiji danas ne postoje uslovi za izvođenje ispitivanja po ovom Pravilniku. Za ispitivanje po ovom Pravilniku je neophodna kompletna nova instalacija, koja pored prateće infrastrukture uključuje: dinamomterske valjke velikog prečnika, CVS sistem uzorkovanja izduvnog gasa i analizatore gasnih komponenata. Pravilnik ECE R47. Isto kao i za Pravilnik ECE 40. Pravilnik ECE R49. Ovo je veoma kompleksan Pravilnik u pogledu ispitivanja emisije, pogotovu što se kontrolni test stalno usavršava. Do sadašnje ispitivanje emisije na probnom stolu pri radu motora na ustaljenim režimima rada nije pretstavljalo poseban problem jer je se izvodilo sa motorom na probnom stolu uz sukcesivno merenje gasne i čestične emisije motora. Takvo merenje je zahtevalo kvalitetni motorski probni sto i analizatore toksičnih komponenata CO, HC i NOx. Takve instalacije postoje na Mašinskom fakultetu u Beogradu i Institutu IMR. Najveći problem tih instalacija je merenje emisije čestica dizel motora, jer je ta instalacija najkompleksnija i najskuplja. Sadašnja gravimetrijska metoda merenja mase čestica mikrovagom na Mašinskom fakultetu koristi tumel delimičnog protoka a u Institutu IMR tunel punog protoka. Oba tunela su izvedena u sopsrtvenoj izradi sa puno problema pri merenju tako da obe instalacije zahtevaju dodatno usavršavanje.


162

Medjutim najveći problem predstavljaju noviji zahtevi u pogledu merne metodologije. Već sada je predviđeno uporedno merenje emisije dizel motora ne samo na ustaljenim režimima već i na prelaznim režimima dinamičkog kontrolnog ciklusa. Takvo izvođenje kontrolnog ciklusa traži specijalni motorski programabilni dinamometar koji osim absorbovanja snage može i da „vuče” motor. Osim toga ima najava i želja da se u skoroj budućnosti uvede osim gravimetriskog merenja mase emitovanih čestica i merenje brojne koncentracije čestica u izduvu dizel motora. To će zahtevati i primenu nove znatno kompleksnije merne metodologije. Pravilnik ECE R83. I ovo je veoma kompleksan Pravilnik sa puno novina u pogledu nove merne metodologije. Kontrolno ispitivanje se izvodi sa vozilom na dinamometarskim valjcima. U našoj zemlji instalacija najbliža traženoj po Pravilniku postoji u Fabrici motora DMB. Ta instalacija poseduje dinamometraske valjke, CVS sistem i analitički sistem za merenje emisije benzinskih motora. Da bi se u potpunosti izvodila sertifikacija prema Pravilniku R83 neophodno je omogućiti kontrolno merenje emisije putničkih vozila sa dizel motorom, merenje isparavanja (SHED test), merenje emisije na niskoj temperaturi (- 7 oC) i kontrolu OBD sistema. Zbog toga postojeća instalacija zahteva bitno do-opremanje. Pravilnik ECE R84. Merenje potrošnje goriva putničkih vozila po standardnom testu se bez problema može obavljati na postojećoj instalaciji Fabrike motora DMB. Potrebna dopunska ulaganja su minimalna. Pravilnik ECE R85. Merenje snage motora, u opsegu od 5 do 500 kW, moguće je na postojećim motorskim dinamometrima na Mašinskim fakultetima i Institutima u Srbiji. Potrebna dopunska ulaganja su minimalna. Pravilnik ECE R96. Problematika merenja emisije traktorskih motora je slična kao i motora za teška vozila. Kontrolni test na ustaljenim režimima je čak i jednostavniji za izvođenje. Najveći problem je merenje emisije čestica dizel motora. Uvođenje dinamičkog testa predviđeno je tek posle 2008. godine. Omogućenje izvođenja kontrole emisije po Pravilniku ECE R49 istovremeno ispunjava i uslove kontrole po Pravilniku ECE R96. Pravilnik ECE R101. Merenje emisije ugljendioksida putničkih vozila vrši se na dinamometarskim valjcima uz merenje gasne emisije motora pomoću CVS sistema. Takvu instalaciju već poseduje Fabrika motora DMB tako da nije potrebna nikakva dopuna za sprovođenje ovog Pravilnika. Ostali ECE Pravilnici iz ove oblasti (R67, R103, R110 i R115) ne predviđaju merenje emisije ili potrošnje energije već samo definišu dodatnu opremu motora i instalacije gasnih motora, tako da mahom obuhvataju standardne metode merenja i propisuju zahteve koje mora da ispuni ta instalacija. Novi Pravilnik ECE R120 ima iste zahteve kao i Pravilnik ECE R85.

7. Zaključak S obzirom na kompleksnost propisa, njihov budući razvoj i njihovo usklađivanja sa propisima Evropske unije (tzv. »Direktivama«), treba preduzeti sledeće mere:


163

• Usvojene ECE propise treba striktno sprovoditi zbog čega je neophodno formirati adekvatni sistem kontrole, edukacije i informacije.

• Potrebno je formirati radnu grupu ili agenciju koja će stručno pratiti razvoja ECE propisa, stanje na našem tržištu i usaglašavanje sa EU Direktivama.

• Treba formirati strategiju sprovođenja propisa iz oblasti ekologije i energije vozila, kao i pristupanje Sporazumu 98 (GTR) i Sporazumu 97 (TIV), itd.

• Treba stvori tehničku bazu neophodnu za praćenje ECE propisa, odnosno izvršiti doopremanje laboratorija ili stvaranje jedinstvene laboratorije uz kadrovsko ojačanje.

• Statistički pratiti stanje voznog parka u pogledu ispunjenosti zahteva u pogledu izduvne emisije i potrošnje goriva.

• Stvoriti uslove za adekvatno sprovođenje usvojenih propisa i postizanje pozitivnih rezultata u eksploataciji (regulacija saobraćaja, održavanje vozila, potsticajne mere u cilju korišćenja vozila koji ispunjavaju strožije propise itd.)

• S obzirom da kvalitet izduvne emisije bitno zavisi od kvaliteta korišćenog goriva (benzina i dizel goriva) osnovni preduslov za sprovođenje svih propisa je obezbeđenje potrebnog kvaliteta goriva kako u proizvodnji tako i u eksploataciji.

Evropa nastavlja sa daljim usavršavanjem postojećih i uvođenjem novih propisa o zagađenju i energiji vozila i prevozu opasnih materija, koji ne samo da uvode sve strožije zahteve, već i uvode korišćenje sve kompleksniju i savršeniju mernu proceduru. Uprkos tome sve veći broj zemalja usvaja te propise pošto je to jedan od osnovnih preduslova za opstanak u međunarodnom saobraćaju i zajednici.

Literatura [1] Pregled propisa o energiji i ekologiji vozila i prevoz opasnih materija, studija NPEE

290027, Nacionalni program energetske efikasnosti, 2006. [2] Pravilnici ECE R15, R24, R40, R47, R49, R83, R96, Ekonomska Komisija za

Evropu, Ujedinjene nacije, www.unece.org. [3] Heinz S., Development of a Worldwide Harmonised Heavy-Duty Engine Emissions

Test Cycle, ECE-GRPE WHDC Working Group, april 2001. [4] Worldwide Harmonized Heavy Duty Emissions Certification Procedure, Final

Summary, Draft Global Tehnical Regulation, Inf, doc. No. GRPE-50-4, UN/ECE-WP29-GRPE, WHDC WG, 2005.

[5] Meeting Minutes of the third plenary meeting of the Working Group on Off-Cycle Emissions, Inf. Doc. No. 01, 46th GRPE UN ECE, 2003.

[6] Petrović V., Prilog istraživanju emisije čestica dizel motora, Magistarski rad, Mašinski fakultet, Beograd, 2005.

[7] Draft Amendments to Regulation No. 49 and 83, Particle Measurement Programme (PMP), Working Doc. 7a/Rev.2 i 6/Rev.1, 47th GRPE, UN/ECE, 2004.

[8] Report of the GRPE Particle Measurement Programme (PMP), Government sponsored work programmes, Inf. Doc. WP.1., Spec GRPE UN ECE, 2003.

[9] Industry comments on proposed particulate measurement procedure, OICA contribution to PMP, Inf. Doc. No. 7, 45th UN ECE GRPE, 2003.

http://www.unece.org/

Stanje nacionalne tolerancije u Srbiji _____________________________________________________________________

164

Prof. dr Slobodan Miladinović77

STANJE NACIONALNE TOLERANCIJE U SRBIJI

Apstrakt: U ovom radu se analizira stanje nacionalne tolerancije na osnovu istraživanja etničkih distanci iz 2007. godine. Dobijeni podaci se ukrštaju sa više nezavisnih varijabli te se pokazuje da pojedine socijalne kategorije imaju različit prag . Konstatuje se da je, generalno, došlo do pozitivnog pomaka u stanju etničkih odnosa u odnosu na raniji period ali da je još uvek vidno nacionalno podvajanje u odnosu na narode sa kojima je srpski narod u bližoj ili daljoj prošlosti bio u sukobima. Veća etnička distanca je registrovana samo prema Albancima, Muslimanima/Bošnjacima i Romima i to posebno u odnosu na sklapanje braka i vršenje državne funkcije. U većini drugih posmatranih društvenih odnosa postoji relativno mala distanca odnosno prihvatljiv stepen prihvaćenosti. Dobijeni podaci se posmatraju u okviru mogućnosti približavanja društva Srbije u evropskim integracionim tokovima.

Ključne reči: nacionalna tolerancija, etnička distanca, evrointegracioni procesi

STATE OF ETHNIC TOLERANCE IN SERBIA

Abstract: The state of interethnic tolerance based on the survey data of ethnic distance from 2007. is analysed in this paper. The data are crossed with more independent variables and it shows that some particular social categories have different thresholds of tolerance. The conclusion is that (in general) it is getting some positive steps ahead in state of the ethnic relations compared with recent period but the ethnic separation toward the nations the Serbs were in conflicts with in newer or farer past have been obvious yet. Bigger ethnic distance is registered only to the Albanians, the Muslims/Boshnaks and the Romas but special in relations of getting married and holding a public function. There is a relatively small distance in the most of other social relations or acceptable step of giving shelter of other ethnic group members. The results of investigation are analysed in the context of approaching the society of Serbia to the European integration fluxes.

Key words: ethnic tolerations, ethnic distance, euro integration processes

77 Fakultet organizacionih nauka, Beograd, [email protected]


165

Nacionalna tolerancija je višestruko složeno i značajno pitanje s obzirom da predstavlja višeslojan problem koji ima dalekosežne posledice na političku ali i ekonomski i svaku drugu stabilnost nekog društva. Ovo posebno dobija na značaju u društvima koja su, poput društva Srbije, opterećena brojnim unutrašnjim protivrečnostima [1][2][3]. Nju možemo na empirijskom nivou posmatrati kroz dinamiku širenja etničke distance i etničkih stereotipija. Etnička distanca i etnička tolerancija spadaju u značajne pokazatelje kako demokratskog tako i konfliktnog potencijala nekog društva. Što je distanca manja a tolerancija veća to je veći demokratski a manji konfliktni potencijal i obrnuto što je distanca veća a tolerancija manja to je manji demokratski a veći konfliktni potencijal posmatranog društva. S obzirom da društvo Srbije spada u red postkonfliktnih tranzicionih društava koja teže da se približe evropskim integracijama to je veoma bitno da se u njemu ove dve pojave dovedu na optimalni nivo.

U ovom radu će biti analizirani podaci prikupljeni tokom istraživanja obavljenog aprila 2007. godine u realizaciji časopisa Nova srpska politička misao pod rukovodstvom prof. dr Slobodana Miladinovića i Đorđa Vukadinovića na uzorku od 1200 ispitanika na teritoriji Srbije bez Kosova. Biće posmatrana distanca na relaciji većina (Srbi) – manjine a u razmatranje su uzete sve relevantne manjinske etničke grupe po osnovu popisa stanovništva iz 2002. godine ali i tri etničke skupine koje čine pripadnici zemalja koje su se, sticajem okolnosti, na različite načine eksponirale u kontekstu jugoslovenske i srpske krize protekle dve decenije ali i tokom dužeg prethodnog istorijskog perioda (Amerikanci, Rusi i Nemci).

Pitanje koje je uzeto u razmatranje glasilo je: naznačite u kojoj meri prihvatate određene društvene odnose78 sa pripadnicima pojedinih79 etničkih grupa.

U nizu ranijih istraživanja međunacionalnih odnosa na našem prostoru registrovana je velika etnička distanca [4][5]. Etnička distanca evidentirana ovim istraživanjima, praktično, predstavlja potencijal za dalju međunacionalnu netrpeljivost koja, posledično, vodi u produbljivanje postojećih konflikata. Zabrinjavajuće je što veliki deo naše populacije, po nalazima tih istraživanja, nije želeo prisustvo pripadnika nekih veoma brojnih etničkih skupina iz našeg najbližeg okruženja u svom susedstvu, u preduzeću u kom radi, u gradu u kom živi ili u svojoj zemlji, da ne govorimo o tome da je prihvatanje nacionalno mešovitih brakova sa pripadnicima određenih etničkih

78 Ponuđeni odnosi prema kojima se meri etnička distanca su: (1) da budem u braku s njim, (2) da budem u srodstvu, (3) da mi bude prijatelj, (4) da mi bude šef – rukovodilac na poslu, (5) da živi u mom susedstvu, (6) da živi u mojoj zemlji i (7) da ima funkciju u državnoj vlasti. Ponuđeni odgovori za koje su se ispitanici opredeljivali su sledeći: (1) uopšte ne prihvatam, (2) uglavnom ne prihvatam, (3) svejedno mi je, (4) uglavnom prihvatam i (5) u potpunosti prihvatam 79 U razmatranje su uzete sledeče etničke grupe (po abecednom redu): Albanci, Amerikanci, Bugari, Crnogorci, Hrvati, Mađari, Makedonci, Muslimani, Nemci, Romi, Rumuni, Rusi, Slovaci, Slovenci, Srbi i Vlasi.


166

skupina svedeno na minimum ili saglasnost s tim da rade zajedno, da im budu nadređeni na poslu ili da im deca idu u istu školu.

Značajno prisustvo etničke distance predstavlja tačku na kojoj lako može doći do ekspanzije negativnih osećanja i njihovog prerastanja u veliki politički problem koji nas može ozbiljno udaljiti od evropskih integracionih tokova. Poseban problem predstavlja i to što je etnička distanca evidentirana između najbrojnijih nacionalnih grupa sa našeg prostora: Srba, Hrvata, Albanaca i Bošnjaka/Muslimana. Veliki problem predstavlja i to što je etnička distanca realna osnova na kojoj izrasta i mogućnost političke manipulacije svih onih snaga koje svoj politički interes traže i nalaze u distanciranju od tokova evropskih integracija.

Primera radi, u ranijim istraživanjima etničkih stereotipija utvrđeno je da je slika koju Srbi imaju o Albancima (i obrnuto) ekstremno loša. Već više od decenije konstantno se dobija nalaz da je stereotip prema Albancima negativniji od ostalih, i predstavljen skoro isključivo negativnim osobinama [6][7]. U ispitivanju građana Srbije tokom prve polovine devedesetih [8], 53% ispitanih složilo se s tvrdnjom “Svi Albanci su primitivni i necivilizovani”. U istraživanju na beogradskim srednjoškolcima [9] (1998), više od polovine učenika je opisivalo Albance kao složne, agresivne, podmukle, zaostale, osvetoljubive, dok ih niko nije opisao kao komunikativne, miroljubive, druželjubive, učtive. Uopšte uzev, Albanci se pojavljuju kao narod prema kojem se iskazuju najnegativnije stereotipije i ispoljava najveća etnička distanca.

Generalno se može tvrditi da su stereotipi Srba o Muslimanima i Albancima isključivo negativno konotirani. I jedni i drugi se opisuju kao primitivni, ne vole druge narode, prljavi, nekulturni, drski, neiskreni, svadljivi, sebični, glupi, hladni, kukavice. I ostale osobine su im na negativnom polu, ali kao manje izražene im se pripisuje lenjost i negostoljubivost. S druge strane autostereotip o Srbima je, uglavnom, sastavljen isključivo od pozitivnih i veoma izraženih osobina. Srbi su gostoljubivi, ponosni, osećajni, hrabri, vole druge narode, iskreni, nesebični, pametni, pošteni, čisti, ljubazni, civilizovani. Jedine osobine koje su nešto manje izražene su: vredni, kulturni i miroljubivi. Prema grupama sa kojima ne postoji aktuelni konflikt (npr. Rumuni, Bugari i Makedonci) stereotipije nisu posebno raširene i ne sadrže mnogo ekstremnih osobina [10].

Iz ovoga se može zaključiti da je stanje nacionalne tolerancije u Srbiji s kraja devedesetih i početka dvehiljaditih bilo na nižem nivou nego što je bilo pre razbuktavanja dešavanja iz devedesetih s obzirom da su u ranijem periodu na delu još uvek bile integrativne i modernizacijske tendencije. Umesto toga, sada se javljaju lokalizam, nacionalizam i težnju ka autarkičnom zatvaranju na rubu evropskih integracionih procesa. Ovde se lokalne (i nacionalne) integracije i homogenizacije pokazuju kao odbrambeni mehanizmi kojima se nastoji premostiti civilizacijski jaz stvoren za vreme vladavina nacionalističkih diktatorskih režima na tlu bivše Jugoslavije. Zbijanje redova etničkih zajednica se pokazalo kao jedna od manifestacija uvoda u globalnu društvenu krizu devedesetih [11] a sadašnja situacija je samo jedna od, golim okom, najvidljivijih njenih posledica.


167

Našim istraživanjem je utvrđeno da građani Srbije, generalno, najveću etničku distancu iskazuju prema Albancima (ukupna srednja vrednost prihvatanja/odbijanja po svim posmatranim društvenim odnosima za Albance iznosi 2,59), Muslimanima (2,83), Romima (2,88) a od naroda koji ne žive kao nacionalna manjina na prostoru Srbije prema Amerikancima (3,15) a s druge strane da najmanju etničku distancu iskazuju prema Srbima (4,6), Rusima (3,61), Crnogorcima (3,51) i Makedoncima (3,48).

Zanimljiv je podatak da se najveća distanca iskazuje u odnosu na sklapanje braka koja je najveća prema Albancima (srednja vrednost 1,79), Romima (1,99) i Muslimanima (2,03). Najmanja distanca u odnosu na sklapanje braka je, očekivano, prema većinskom narodu – Srbima (4,66). Ovde je ona ujedno i jedina u iznosu većem od 4,00. Rusi (3,32), Crnogorci (3,24) i Makedonci (3,16) su jedine etničke grupe kod kojih je srednja vrednost između 3,00 i 4,00. Iz tabele se vidi da je na delu velika selektivnost kod prihvatanja/odbijanja pripadnika različitih etničkih grupa kao potencijalnih bračnih partnera što nedvosmisleno kazuje da je nacionalna pripadnost značajan činilac koji opredeljuje potencijalni izbor supružnika te da postoji i jasno vidljiv redosled prihvatanja/odbijanja posmatranih etničkih grupa a da se bračni i porodični odnosi pojavljuju kao jedan od najznačajnijh generatora održavanja i međugeneracijskog prenošenja nacionalnog identiteta.

Drugi društveni odnos u kojem se iskazuje visoka distanca prema pripadnicima manjina je da imaju funkciju u državnoj vlasti. Najveće prihvatanje da imaju državnu funkciju se, očekivano, iskazuje prema Srbima (4,58) dok su ostale etničke skupine raspoređene u vrlo uskom rasponu od 2,24 (Albanci) do 2,88 (Crnogorci). Zanimljiv je, dakle, podatak da se pripadnici manjina manje-više ne prihvataju za vršenje državnih funkcija. Nizak nivo selektivnosti registrovan u izboru potencijalnih vršilaca državne funkcije prema nacionalnoj pripadnosti kazuje da kod nas preovladava mišljenje da Srbija treba da pripada Srbima te da, u tom kontekstu, pripadnike nacionalnih manjina ne teba mnogo pitati. Dominacija ovakvog gledište predstavlja ozbiljan problem koji može ugroziti nastojanja modernizacijski orijentisanih snaga, koje teže da Srbiju približe evrointegracijskim procesima.

Odbijanje da pripadnici manjinskih grupa zauzimaju državne funkcije je znak niskog praga nacionalne tolerancije na političkom nivou što može predstavljati ozbiljan problem kako u procesu dalje unutrašnje demokratizacije tako i u procesu integracije nacionalnih manjina u društvo Srbije (s obzirom da je logično očekivati da one učestvuju u političkom životu) ali i integracije društva Srbije u evropske tokove. S druge strane relativno visoko odbijanje sklapanja braka sa pripadnicima pojedinih manjinskih grupa kazuje da u Srbiji postoji dosta jak otpor ka međunacionalnom približavanju, povezivanju i saradnji na individualnom nivou. No da ovaj stav nema apsolutnu težinu kazuju nalazi za neke druge društvene odnose koji ipak ulivaju nadu da su moguće međunacionalna saradnja i tolerancija (npr. da „živi u mom susedstvu“, „da mi bude prijatelj“ ili „da živi u mojoj zemlji“ gde su čak i najmanje prihvatani Albanci dobili relativno visoke srednje ocene – 2,99; 3,04; 3,26).


168

Najmanja etnička distanca je zabeležena u odnosu na prihvatanje da pripadnici pojedinih etničkih skupina „žive u mojoj zemlji“ odnosno „da mi budu susedi“. Najmanje prihvaćeni „da žive u mojoj zemlji“ su Albanci (3,26) što se može smatrati iznenađujuće visokom ocenom s obzirom na tradicionalne sukobe srpskog i albanskog naroda kao i s obzirom na najnovija dešavanja oko statusa Kosova i na povremene talase nasilja Albanaca prema Srbima na Kosovu ali i s obzirom na ranije nalaze istraživanja etničkih stereotipija i distance. Srbi su jedina etnička grupa koja je prihvaćena ocenom iznad 4,00 (4,65) što ne treba posebno objašnjavati s obzirom da se ovde radi o stavovima većine prema manjini te je logično očekivati da će autodistanca većine (Srba) prema samima sebi biti minimalna. Takođe je relativno mala etnička distanca registrovana i u odnosu na prihvatanje „da mi bude sused“ kojom prilikom su jedino Albanci dobili ocenu (zanemarljivo) manju od 3,00 (2,99) a jedino Srbi dobili ocenu iznad 4,00 (4,58). Ovako mala distanca još uvek ne znači prihvaćenost manjina za uspostavljanje komšijskih odnosa ali ipak kazuje da je danas tolerancija nešto veća (a distanca nešto manja) nego što je bila nepunu deceniju ranije. Slična konstatacija važi i za prihvatanje „da mi bude prijatelj“.

Generalno najnegativniji stav je zauzet prema Albancima (ukupna srednja ocena za Albance po svim društvenim odnosima iznosi 2,53) što se može smatrati očekivanim s obzirom na najnovija dešavanja povodom kosovske krize. Brojna istraživanja obavljena u ranijem periodu kazuju da je srpsko-albansko međusobno odbacivanje uzajamna pojava. U istraživanju obavljenom nešto više od godine ranije (decembar 2005) utvrđeno je da se među pripadnicima albanske nacionalnosti Srbija kao država doživljava kao strano, neprijateljsko, ako ne čak i okupaciono okruženje [12]. S obzirom na sve ono što se dešavalo u novijoj istoriji može se zaključiti da je ubedljiva propaganda albanskih nacionalista i separatista ostvarila svoj krajnji cilj a da su istovremeno mlade generacije Albanaca uskraćene kako za viđenje ukupne situacije iz ugla druge (srpske) strane tako i za vrednosno nautralan pogled na istoriju srpsko albanskih odnosa. Da ova teza i te kako ima osnova potvrđuju i brojna ranija istraživanja etničke distance i etničkih stereotipija. D. Pantić nalazi da s kraja osamdesetih čak 57% Albanaca izražavalo jaku distancu prema Srbima (u odnosu na mogućnost sklapanja mešovitog braka) dok je latentnu distancu izražavalo njih 16%. Slična je situacija bila i kod Srba kod kojih je 60% iskazivalo jaku a 24% latentnu distancu. Stav Albanaca se može proširiti i na druge narode s obzirom da, generalno, prema drugim narodima izuzetno jaku i jaku distancu izražavalo njih 69% a slabu i potpuno odsustvo distance je iskazivalo 19%. U ovom slučaju je kod Srba situacija bila bitno drugačija 48% ih je izražavalo jaku distancu u oba modaliteta a skoro polovina slabu do odsustva bilo kakve distance prema drugima [13].

Od srednjih ocena su mnogo ilustrativniji podaci o tome koliki je pojedinačni iznos prihvatanja i odbijanja pojedinih etničkih grupa za određene društvene odnose. Ovi podaci potvrđuju redosled prihvatanja/odbijanja utvrđen posredstvom srednjih ocena ali daju i precizniji uvid u unutrašnju konfiguraciju odgovora. Ostaje konstatacija da se najviše odbijaju Albanci s tim da se iz podataka vidi da tri četvrtine građana ne želi Albance kao bračne partnere a da ih više od polovine građana ne želi


169

na državnoj funkciji. S druge strane, najveće prihvatanje Albanaca (nešto ispod polovine) je „da živi u mojoj zemlji“ (48,60%) i „da mi bude prijatelj“ (44,09%) dok oko dve petine (39,22%) građana prihvata da ih ima za suseda. Za brak ih prihvata svaki osmi pripadnik većine (12,92%) a za vršenje državne funkcije skoro svaki četvrti (24,67%). Prihvaćenost Muslimana/Bošnjaka je za svaki od ovih društvenih odnosa veća za 3-4% u odnosu na Albance a Romi su tek neznatno više prihvatani odnosno odbijani od Muslimana/Bošnjaka.

Generalno se može konstatovati, na osnovu srednjih ocena, da na prostoru Srbije postoji evidentna etnička distanca koja se bazira na sukobima iz bliže ili dalje prošlosti (pre svega prema Albancima i Muslimanima/Bošnjacima, mada se u nekim odnosima tu vide i Hrvati – sklapanje braka, vršenje rukovodilačkih dužnosti i zauzimanje funkcija u državnoj vlasti) odnosno na religijskim razlikama (pre svega prema narodima koji su islamske a, zatim, donekle i katoličke veroispovesti) ali i na jezičkim razlikama. Ovome treba dodati i Amerikance i Nemce prema kojima se, za određene društvene odnose, uspostavlja jača etnička distanca i zbog njihovog političkog angažmana (povodom raspada Jugoslavije, ratova iz devedesetih, sankcija SB UN, i kosovske krize – NATO bombardovanja) u kojem nisu pokazali vidnu naklonost ka srpskoj strani.

Značajno slabija distanca je vidna kod naroda sa kojima srpski narod ima dosta zajedničkog, počev od zajedničke istorijske sudbine, iste verske pripadnosti ali i sličnog jezika (Crnogorci i Makedonci). Njima treba dodati i Ruse za koje srpski narod vezuju najraznolikiji sentimenti i sa njima vezana bliskost po osnovu jezičko religijskih sličnosti ali sličnih ideološko političkih opredeljenja tokom različitih perioda bliže ili dalje istorije. Iz tabele se vidi da su Rusi najpoželjniji partneri za sve posmatrane odnose (jedino se u pogledu vršenja državne funkcije ispred njih nalaze Crnogorci) što predstavlja neuobičajeno, čak pomalo euforično pozitivan odnos prema pripadnicima etničke grupe koja evidentno ne predstavlja relevantnu nacionalnu manjinu na prostoru Srbije. Ovo se može objasniti prilično, čak nerealno, velikim očekivanjima (koja generišu pojedini delovi domaće političke i crkvene elite ali i mnogi njima bliski intelektualci) od ruskih političara i diplomata u razrešavanju kosovske krize a koja se jakom medijskom propagandom neprestano plasiraju u javnost.

Treba napomenuti da ovde prikazanu logiku etničkih distanci narušava jedino (ne)saglasnost s tim „da mi bude šef – rukovodilac na poslu“. Ono što narušava već utvrđen redosled je da se, posle Srba i Rusa, za ovaj društveni odnos najviše prihvataju Nemci (3,33) i Slovenci (3,29) za koje važi stereotip da su radni, pedantni, organizovani, disciplinovani te se može pretpostaviti da u svesti građana Srbije postoji uverenje da bi njihovo prisustvo na rukovodećim mestima naših preduzeća moglo značiti i otvaranje vrata za potencijalni ekonomski napredak.

Treba upozoriti na poziciju Hrvata (2,86) koja je na ovoj skali prilično niska i može predstavljati problem zbog toga što oni predstavljaju relativno brojnu nacionalnu manjinu čija je matična država naš prvi sused i sa kojom bi trebalo već u (bližoj) budućnosti da ostvarimo veoma blisku saradnju na različitim poljima. Hrvati


170

koji žive u Srbiji bi trebalo da predstavljaju most u povezivanju dva naroda i dve države a zbog svoje brojnosti je logično i da učestvuju u političkom životu, lokalnoj samoupravi pa, naravno, i da zauzimaju rukovodeća mesta u preduzećima. U tom kontekstu se ovakva pozicija (koja je registrovana i kod nekih drugih društvenih odnosa - npr. „da živi u mojoj zemlji“) mora korigovati a to znači da je potrebno uložiti puno političkih i drugih napora da dođe do međunacionalnog pomirenja na relaciji Srbi – Hrvati (što naravno važi i za druge narode sa kojima su Srbi bili u otvorenim sukobima tokom novije istorije), integracije Hrvata u društvo Srbije i uspostavljanja bližih političkih, ekonomskih, kulturnih i drugih veza dve države i dva naroda. Bez toga mnoga nastojanja na približavanju evropskim integracijama gube smisao.

Detaljnijim uvidom u dobijene rezultate pokazalo se i da pojedina individualna i socijalna obeležja ispitanika imaju veći uticaj na uspostavljanje etničke distance prema pojedinim narodima. Pokazalo se da su posebno interesantni za razmatranje političko opredeljenje u smislu partijskog izjašnjavanja kao potencijalnih glasača, nivo obrazovanja ali i samopercepcija klasnog položaja.

Gledano po političkom opredeljenju tj. stranci za koju bi naš ispitanik potencijalno glasao na narednim izborima najveću etničku distancu iskazuju potencijalni glasači stranaka nacionalističke i nacionalne orijentacije (SRS, SPS i DSS) a ubedljivo najmanju etničku distancu iskazuju glasači Liberalno demokratske partije (LDP) koji su generalno blagonakloni prema pripadnicima svih etničkih skupina s tim da i kod njih važe napomene karakteristične za opštu populaciju da je primetna nešto veća distanca prema Albancima, Muslimanima/Bošnjacima i Romima ali ne onoliko izražena kao u opštoj populaciji ili kod glasača stranaka sa nacionalnim predznakom. Za njima slede glasači Demokratske stranke i ostalih stranaka demokretske opcije koje se nalaze na vidnom odstojanju u odnosu na stranke nacionalističke i nacionalne orijentacije.

Gledano po školskoj spremi, generalno, najveću etničku distancu iskazuju ispitanici sa završenom osnovnom školom, školom za KV i VKV radnike i srednjom stručnom školom. S druge strane se nalaze ispitanici sa završenom gimnazijom, i višim i visokim obrazovanjem koji iskazuje nešto veću nacionalnu toleranciju. Između ove dve skupine podeljene prema stepenu obrazovanja postoji vidljivo odstojanje, lako uočljivo na grafičkim prikazima, koje iako nije veliko ipak ukazuje na to da, generalno, između nižih i viših obrazovnih nivoa (gde se linija razdvajanja nalazi između srednjeg stručnog i gimnazijskog obrazovanja) postoji razlika u gledištima vezanim za iskazivanje etničke distance i tolerancije.

Gledano prema samopercepciji klasnog položaja, vidno je da u većini slučajeva oni koji smatraju da pripadaju srednjoj klasi u oba njena modaliteta (viša srednja i niža srednja) iskazuju znatno manju etničku distancu (veću toleranciju) od pripadnika gornje i donje klase i posebno od onih koji ne mogu da se odluče. Zanimljiva je upravo kategorija onih koji ne mogu da se odluče o tome kako vide svoj klasni položaj. Oni, u principu, iskazuju najjaču etničku distancu i to generalno prema svim etničkim grupama posmatranim kroz sve upitane društvene odnose. Iz ovoga se


171

može pretpostaviti da je samopercepcija sopstvenog klasnog položaja jedan od onih sintetičkih pokazatelja kroz koje se može iskazati širi pogled na svet nekog pojedinca. Činjenica da on nije u stanju da se odluči može da ukazuje i na njegovu globalnu socijalnu neprilagođenost zbog koje je takav pojedinac u stanju da se prepusti različitim oblicima socijalno neadekvatnog vrednovanja društvene situacije i njima primerenog postupanja. U našem uzorku takvih je bilo 12,1% što ukazuje da mnogi problemi vezani za stanje međuetničkih odnosa u Srbiji imaju, pored objektivnih, i svoje subjektivne korene. Pretpostavka je da oni koji ne mogu da se odluče pri samopercepciji svog klasnog položaja takav stav zasnivaju pre na nezadovoljstvu sopstvenim društvenim položajem nego na činjenici da se po svojim socijalnim karakteristikama nalaze između nekih klasnih grupisanja te ne mogu da odrede koje karakteristike kod njih dominiraju. Da je u pitanju objektivni kriterijum samopercepcije svog položaja oni bi ipak po svom vrednosnom okviru naginjali nekoj od klasnih skupina. Ovako oni generalno dbacuju manjinske grupe dajući im frontalno najniže ocene prihvatanja za uspostavljanje svih posmatranih društvenih odnosa. Klasno neopredeljeni nose najveće opterećenje nacionalne netolerancije koje predstavlja odraz njihovog socijalnog statusa.

Ima dosta argumenata za pretpostavku da su nacionalno najnetolerantniji oni koji koji su tokom ratnih sukoba i kasnije tranzicije doživeli veće socijalne padove. Teorijsku potvrdu ovom stavu daje A. M. Ros [14] koji smatra da čak i u rapidnom ekonomskom rastu jedan broj ljudi može doživeti socijalni pad ili bar postati (subjektivno) siromašan ili siromašniji nego što je bio a takvi će težiti da povrate svoj status iracionalnim sredstvima (to su oni koji propagiraju rasnu, nacionalnu ili ma koju drugu mržnju, koji podržavaju demagoge, stvaraju avangarde totalitarističkih partija, u našem slučaju to su oni koji se priključuju i podržavaju ekstremne nacionalističke partije i predstavljaju njihovo čvrsto biračko telo). Ovo je pojava koja je tokom devedesetih i kasnije bila vidna na našem prostoru što zbog nadiranja velikog broja izbeglica, što zbog ekonomskog i političkog kolapsa ali i zbog tranzicionog restrukturiranja. Mnogi su izgubili imovinu, posao, porodice, društveni status i u njihovoj svesti je došlo do nesklada u sagledavannju subjektivne i objektivne dimenzije njihovog socijalnog statusa. Taj nesklad izaziva osećaj nepomirljivosti sa socijalnim padom i oni postaju lak plen za ekstremističke političke snaga koje zagovaraju nacionalnu netoleranciju i, generalno, plasiraju govor mržnje. Tražeći krivca za globalno socijalno rasulo i lični pad oni ga lako nalaze u manjinskim grupama koje nisu u stanju da se odbrane od često neprimerenih optužbi već bivaju generalno žigosane kao lako prepoznatljivi dežurni krivci za sve tekuće društvene probleme. Problemi ove socijalne kategorije se najlakše rešavaju globalnim ekonomskim razvojem. U ekonomski prosperitetnom društvu nema potrebe za traženjem krivaca za tekuće probleme.

Karakteristično je da su krivulje (koje ovde zbog njihovog broja i obima nije moguće prikazati) kojima se može predstaviti prihvatanje/odbijanje pripadnika pojedinih naroda za posmatrane društvene odnose uglavnom sličnog oblika kod svih posmatranih kategorija. Razlika je uglavnom u tome što se proporcionalno krivulje


172

podižu na viši nivo kod potencijalnih glasača stranaka demokratske orijentacije, kod onih sa višim nivoom obrazovanja kao i kod onih koji sebe doživljavaju pripadnicima srednje klase. Ovo nam kazuje da u društvu Srbije postoji manje-više saglasnost oko redosleda prihvatanja pripadnika nacionalnih manjina za pojedine društvene odnose (od bližih ka udaljenijim) a da na razlike u individualnim gledištima presudno utiču politička opredeljenja, nivo obrazovanja i uopšte stepen zadovoljstva sopstvenim društvenim i posebno materijalnim položajem te da se afirmacija pozitivnog stava generalno može tumačiti i kao znak globalnog društvenog napretka i obrnuto da se širenje negativnog odnosa prema nacionalnim manjinama može shvatiti kao znak civilizacijskog opadanja pri čemu se konfliktni potencijal društva usmerava ka pripadnicima manjinskih grupa kao potencijalnim „dežurnim krivcima“ za tekuće društvene probleme. Praktično, jedini način da se prevladaju opterećenja prethodnog perioda je da se podigne ekonomski i kulturni nivo ljudi sa ovog prostora. Tako će biti uvećan i potencijal za objektivno sagledavanje uzroka društvenih kriza čime će se smanjiti manipulativni potencijal snaga kojima iz različitih razloga odgovara status quo i nedefinisana politička i ekonomska situacija.

Stanje etničke distance – srednje ocene Društveni odnos �

Etničke grupe �

brak

srodstvo

prijatelj

rukovodilac

sused

da živi u m

ojoj zemlji

Funkcija

Srednja vrednost

Albanci 1,79 2,32 3,04 2,47 2,99 3,26 2,24 2,59 Amerikanci 2,70 3,11 3,60 3,08 3,55 3,63 2,39 3,15 Bugari 2,55 3,02 3,63 2,91 3,54 3,68 2,52 3,12 Crnogorci 3,24 3,60 4,00 3,13 3,81 3,92 2,88 3,51 Hrvati 2,57 3,00 3,48 2,86 3,44 3,57 2,49 3,06 Mađari 2,73 3,14 3,67 3,06 3,61 3,75 2,69 3,24 Makedonci 3,16 3,50 3,95 3,25 3,82 3,91 2,76 3,48 Muslimani/Bošnjaci 2,03 2,56 3,28 2,71 3,26 3,47 2,48 2,83 Nemci 2,73 3,15 3,70 3,33 3,67 3,79 2,59 3,28 Romi 1,99 2,52 3,40 2,72 3,28 3,65 2,60 2,88 Rumuni 2,40 2,87 3,50 2,91 3,46 3,67 2,58 3,06 Rusi 3,32 3,66 4,08 3,45 3,87 3,99 2,87 3,61 Slovaci 2,88 3,25 3,79 3,17 3,68 3,81 2,75 3,33 Slovenci 2,88 3,24 3,78 3,29 3,73 3,84 2,67 3,35 Srbi 4,66 4,65 4,69 4,41 4,58 4,65 4,58 4,6 Vlasi 2,78 3,15 3,74 3,15 3,66 3,83 2,85 3,31

Srednja vrednost 2,78 3,17 3,71 3,12 3,62 3,78 2,75 3,28


173

Literatura [1] Slobodan Miladinović: “Srbija i Crna Gora: problem unutrašnjih protivrečnosti i

evropske integracije”, Tehnologija kultura i razvoj – 9, Palić 2002. [2] Slobodan Miladinović: “Protivrečnosti kulturno-istorijskog nasleđa kao faktori

(dez)integracije Srbije u evropske tokove” Modeli kulturne politike u uslovima miltikulturnih društava na Balkanu i evrointegracionih procesa, Institut za sociologiju, Filozofski fakultet, Niš, 2004.

[3] Slobodan Miladinović: “Etničko-religijske protivrečnosti kao faktori (dez)integracije Srbije u evropske tokove”, Društvene promene kulturni i etnički odnosi i evrointegracijski procesi na Balkanu, Filozofski fakultet, Institut za sociologiju, Niš, 2004. str. 109-118.

[4] Slobodan Miladinović: “Etnocentrizam vladajućih elita pred raspad Jugoslavije”, Nova srpska politička misao, 1-2/1997.

[5] Laslo Sekelj: “Etnička distanca, ksenofobija i etnonacionalistička manipulacija”, Sociologija 1/2000.

[6] Pantić, Dragomir (1987): Nacionalna svest mladih u Srbiji. Beograd: Istraživačko-izdavački centar SSO.

[7] Pantić, Dragomir (1996): “Changes in ethnic stereotypes of Serbs”. Sociologija, XXXVIII, 4, 561-583.

[8] Golubović, Zagorka, Kuzmanović, Bora i Vasović, Mirjana (1995): Društveni karakter i društvene promene u svetlu nacionalnih sukoba. Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Filip Višnjić, Beograd 1995.

[9] Vlahović, Bojana (1998): Etnički stereotipi i socijalna distanca prema Romima kod srednjoškolaca. Diplomski rad, Filozofski fakultet u Beogradu. Navedeno prema: Dragan Popadić, Mikloš Biro: “Autostereotipi i heterostereotipi Srba u Srbiji”, Nova Srpska politička misao 1-2/1999.

[10] Dragan Popadić, Mikloš Biro: “Autostereotipi i heterostereotipi Srba u Srbiji”, Nova Srpska politička misao 1-2/1999.

[11] Slobodan Miladinović: “Etnocentrizam vladajućih elita pred rasad Jugoslavije”, Nova srpska politička misao, 3-4/1997.

[12] Slobodan Miladinović: „Pitanje socijalnog identiteta nacionalnih manjina i evrointegracijski procesi u Srbiji“, Sociološki pregled, 2/2006. str. 223.

[13] Dragomir Pantić: “Nacionalna distanca građana Jugoslavije“ u Lj. Baćević (ur): Jugoslavija na kriznoj prekretnici, IDN, Beograd, 1991. str. 188-196.

[14] Arnold M. Rose: Sociology: The Study of Human Relations, New York, 1957. str. 256-257.

(De)politizacija upravljanja u preduzećima za sbadijevanje vodom i kanalisanje otpadnih voda

____________________________________________________________________

174

Mr Olivera Doklestić

(DE)POLITIZACIJA UPRAVLJANJA U PREDUZEĆIMA ZA

SNABDIJEVANJE VODOM I KANALISANJE OTPADNIH VODA Apstrakt: Politizacija sektora javnih komunalnih preduzeća tema je ovog rada. U radu su date osnovne odrednice stanja, donošenja ključnih odluka, pri čemu je profesionalnost u donošenju odluka često zanemarljiva. Data su, takođe, poređenja stanja u primorskom regionu Crne Gore i regiona Eltvil u Njemačkoj, kroz indikatore performansi sistema. Pitanje odgovornosti se, kao veoma bitno, provlači kroz čitav rad. Konstatuje se nedostatak odgovornosti za tekuće stanje u našoj zemlji. Ključne riječi: preduzeća za snabdijevanje vodom, upravljanje, depolitizacija DEPOLITISATION OF PUBLIC SERVICE IN WATER SUPPLY AND

SEWAGE UTILITIES

Abstract: Subject of this study is polarizations of municipal public sector companies. The study provides basic guidelines in determination of current situation and in making key decision where professionalism is very often neglected. Also, it gives an overview of comparative situations in the Coastal region of Montenegro and Eltvill, Germany, through system performance indicators. The question of responsibility, as a very important question, is repeated throughout this study. The conclusion of the study is that there is lack of responsibility for current situation in our country.

Key words : public utilities for water supply, service, depolarization

1. Uvod

U ovom radu, koji nema ambicije da pobudi na naučnu raspravu, osim da potakne na razmišljanje, pokušavaju se, kroz instrumentalni pristup načinu upravljanja, sagledati uzroci anomalija u upravljanju javnim komunalnim preduzećima, odnosno, onima kojima je predmet upravljanja vodni resurs. Zadatak je da se ukaže na odrednice sadašnjeg trenutka koji je kartakterističan po prekomjernoj politizaciji u svim društvenim sektorima. Ta politizacija, je, sa jedne strane snažan zamajac napretku i pozitivnim promjenama, a s druge veliki kamen spoticanja i,


____________________________________________________________________

175

praktični, kočničar razvoja, uzrok raznih vidova sputavanja, koji se odražavaju na sva tri stuba razvoja jednog preduzeća, tj. njegove ključne, dakle, suštinske, mjerljive, i praktično prepoznatljive, odlike: ekonomičnost, efektivnost i efikasnost preduzeća.

Moćno sredstvo menadžmenta jednog preduzeća su indikatori uspješnosti. Indikatori uspješnosti su ogledalo menadžmenta, kako se sagledava kroz njihovu decenijsku, sistematsku primjenu u mnogim preduzećima. Pomoću ovih pokazatelja može se odrediti stepen iskorištenosti vodnih resursa, potrebe za novim kapacitetima, u odnosu na količinu vode i broj raspoloživih, može se definisati razvojni program sistema; po njima se vrši procjena stepena ispunjenosti ciljeva menadžmenta, pa čak i procjena opšteg uticaja strategije upravljanja.

Opšta upravljačka shema javnog, komunalnog preduzeća, izgleda kao na slici 1.

Upravni odbor direktor sektora

2

direktor sektora 1

direktor sektora 3

direktor

Slika 1. Opšta shema upravljanja u javnom preduzeću

Upravni odbor, koji donosi i verifikuje sve značajne odluke, tehničke ili finansijske prirode, u praksi je čisto političko tijelo, koje biraju partije, na vlasti, uz procentualno manje učešće opozicije, po broju čanova. Kompletno kreiranje upravljačke politike preduzeća ide od ljudi koji imaju ideološke, dakle partijske, a često i programske predodžbe o ovoj djelatnosti, odnosno, najčešće predrasude sa štetnim djelovanjem po razvoj sistema, odnosno, sa jakim uticajem na kadrovsku politiku, ali i, generalno, na upravljačku politiku preduzeća. Nekada se događa da su u upravnom odboru direktori značajnih preduzeća, ili hotela, ali, opet, samo kao predstavnici političke partije i volje navodno političke baze, koju predstavljaju. Ma koliko oni shvatali značaj snabdjevanja vodom, i koliko god se upuštali u rasprave oko aktuelnih pitanja, diskusije se, ipak, na kraju, svode na političke odluke vladajuće grupe, nad političkom manjinom, posebno ako je u pitanju pozivanje na odgovornost rukovodilaca sektora ili, čak, i direktora.

Evidentno je da je posljednjih četiri godine dosta urađeno na razvoju i poboljšanju snabdjevanja vodom, na primorju Crne Gore, uz dosta značajnih domaćih i stranih investicija. Međutim, sistemi su i dalje u velikoj zavisnosti od kišnog perioda, odnosno, od hidroloških prilika; takođe, nedostaje planiranje urbanog razvoja, pa tako


____________________________________________________________________

176

usaglašavanje potrebnog i mogućeg u gazdovanju prostorom i resursima, u prvom redu, vodom, odnosno, otvara se pitanje poređenja proizvodnje i potrošnje vode, tj. stepena naplativosti. Ključno je pitanje efikasnosti upravljanja sistemima i stepena efikasnosti provođenja mjera dokazanih da unapređuju stanje. U današnjem okruženju ne postavljaju se prava pitanja o efikasnosti, efektivnosti i ekonomičnosti obavljenih poslova, jer od pravih pitanja zavisi odgovor, odnosno, cilj i odgovaranje na zadatak smisla bavljenja pitanjem upravljanja. Stiče se utisak o formalnom zadovoljenju zakonskih okvira upravljanja sa bitno smanjenom odgovornošću. U svakom slučaju, može se govoriti o izvjesnoj odgovornosti pred partijom, ali nikako i pred narodom, odnosno, potrošačima. Partijska baza najčešće i jeste narod, ali u mnogim slučajevima je potvrđeno da „vox populi“ nije politička baza vladajuće partije. Princip ekonomije u upravljanju vodnim resursima ne poštuje se u svom suštinskom obliku, koji, ipak, svako dobro poznaje, a koji znači:

- sa tehničkog aspekta: Proizvodnja vode isporuka potrošačima

kvalitetne usluge

- sa ekonomskog aspekta:

Troškovi proizvodnje vode naplata isporučene vode

Dobit preduzeća

Slika 2. Tehno-ekonomska shema funkcionisanja hidrosistema

Nameće se nekoliko pitanja koja proizilaze iz prakse. Dokle sežu odgovornosti? Da li postoji odgovornost i kako se uspostavlja hijerarhija odgovornosti? Uostalom, šta je to odgovornost i pred kim ona treba da postoji? Pitanje odgovornosti počinje analizom realnog stanja kada se pojavljuju velike restrikcije vode u špicu turističke sezone, ili zaslanjena voda u sistemu sa koncentracijom mnogo većom od zakonom dozvoljene za pijaće vode. Poznato je da ni jedan direktor ViK – a nije smjenjen zbog velikih vodnih gubitaka u sistemu, neekonomičnog poslovanja, (npr. opraštanja dugova za neplaćenu utrošenu vodu ili enormno velikih energetskih troškova), ili slabog kvaliteta vode, velikog broja novozaposlenih u njegovo vrijeme, nepotizma, ili štetnih posljedica u privredi zbog neadekvatne obezbjeđenosti količine vode i td.

Očigledno je da je već shvaćeno da u primorju Crne Gore nema napretka za turističku privredu bez urednog, regularnog sistema snabdijevanja vodom, što znači da svaki potrošač ima obezbjeđeno snabdjevanje kvalitetnom vodom tokom 24 časa dnevno, nevidljiv i neprimjetan, sistem kanalisanja otpadnih voda koji dobro funkcioniše i, da pri tome, nije u koliziji sa životnom sredinom.


____________________________________________________________________

177

U Crnoj Gori su već prepoznatljive njemačke incijative u sektoru hidrotehničke infrastrukture, za poboljšanje stanja u snabdjevanju vodom, a od prije godinu dana i u sektoru kanalisanja otpadnih voda. Ove incijative se ostvaruju na osnovu sporazuma dvije vlade, Njemačke i Crne Gore. Praćenje stanja i tendencija poboljšanja kvaliteta isporučene vode potrošačima, kao i tendencija upravljanja u vodovodnom preduzeću, ostvaruju se, s jedne strane, kroz tzv. interne mjere poboljšanja indikatora performansi preduzeća, tj. poboljšanje poslovanja i veći stepen zadovoljenja kriterijuma efikasnosti prema potrošačima. S druge strane, kroz kreditna i donatorska sredstva za tzv. interventne mjere investira se u sanaciju i rekonstrukciju postojećih kapaciteta snabdijevanja vodom, odnosno, u razvoj novih infrastrukturnih zahvata. 2. Primjer benchmarkinga u zapadnoj Evropi i Njemačkoj

U kontekstu diskusije o liberalizaciji, privatizaciji i modernizaciji vodoprivrede u Njemačkoj, koncepti indikatora uspješnosti i benchmarking pobuđuju na sve veće interesovanje. Iz dana u dan se radi na njihovom poboljšanju, iako je u odnosu na naše stanje kod njih situacija, gotovo, idealna. Njemačka vodoprivreda prihvatila je sisteme indikatora uspješnosti kao jedno od sredstava menadžmenta, pod uslovom da :

o služe pojedinačnim preduzećima o se slijedi višedimenzioni pristup kako bi se jednako obuhvatio kvalitet,

pouzdanost, pružanje usluga potrošačima, održivost i ekonomska efikasnost vodosnabdijevanja

o benchmarking projekti se sprovode na dobrovoljnoj osnovi o podaci o svim rezultatima vezanim za preduzeće budu tretirani kao strogo

povjerljivi

U periodu od 2001. do 2003. godine, sprovedena su tri glavna benchmarking projekta zasnovana na IWA indikatorima uspješnosti, paralelno sa Njemačkim podprojektom u okviru međunarodne provjere sistema IWA indikatora uspješnosti na terenu. Ukupno 14 preduzeća (snabdjevači na veliko, preduzeća koja se bave samo uslugama vodosnabdijevanja, preduzeća koja pružaju višestruke usluge) učestvovali su u njemačkoj grupi i zajedno radili na prevodu, doradi i adaptaciji sistema IWA indikatora uspješnosti. Njemački podprojekat organizovao je IWW Centar za vodu (Muelheim). Zajednički razvojni projekat finansiran je iz sredstava donacije Njemačkog Federalnog Ministarstva za obrazovanje i istraživanje (BMBF).

Paralelno sa provjerom sistema IWA indikatora uspješnosti na terenu i u bliskoj saradnji sa nacionalnim IWA podprojektom, sproveden je benchmarking projekat u Njemačkoj federalnoj državi Bavarskoj pod nazivom: „Analiza efikasnosti i kvaliteta vodosnabdijevanja u Bavarskoj (EftWB)“.


____________________________________________________________________

178

3. Praksa benchmarkinga u Crnoj Gori i poređenje sa turističkom regijom Eltvil, u Njemačkoj

U Crnoj Gori, naročito u primorskom regionu, dakle, izrazito turističkom

regionu, karakterističnom po neravnomjernoj godišnjoj proizvodnji i potrošnji vode, pod uticajem snažnih, unutrašnjih subjekata sa željama da se nešto uradi na suštinskom poboljšanju stanja u snabdjevanju vodom, dobijena je podrška njemačke vlade i finansijskog činioca, banke za obnovu i razvoj, «KfW» banke. U okviru razvojnog programa urađene su studije snabdjevanja vodom primorja Crne Gore, u kojima su, nažalost polazne stavke prilično oprečne, i to u pogledu:

- normi potrošnje vode, - kapaciteta i moguće iskoristivosti lokalnih resursa, - turističkih (smještajnih) kapaciteta u budućnosti, - potrošnje vode svih subjekata korisnika sistema - razvojnih kapaciteta i tretiranja resursa.

Osnovno pitanje je da li će budućnost i u turističkoj regiji značiti štednju vode uz primjenu svih mogućih tehničkih i administrativnih mjera za limitiranje potrošnje ili treba do potrošača dopremati mnogo veće količine vode, nego u sadašnjem vremenu, a potrošnju limitirati, eventualno, ekonomski, cijenom vode.

Na primorju Crne Gore ima 160 hiljada stanovnika i oko 250.000 turista. Tehnički gubici se računaju na preko 50%, u prosjeku, i to je čisti gubitak vode, u fizičkom smislu, s jedne strane, i ekonomski gubitak, s druge strane, jer je ta količina izgubljena za isporuku i naplatu. Takođe, region u sušnom periodu ima problema sa nestašicama vode, ponegdje sa obaranjem kvaliteta, pa se uvode restrikcije, koje na domaće stanovništvo i turiste djeluju veoma deprimirajuće. Takođe, restrikcije donose i negativan poslovni imidž čitavoj regiji.


____________________________________________________________________

179

Slika 3. Gubici vode u odnosu na proizvedenu količinu vode, poređenje stanja u Crnoj Gori i zemalja Evrope, po Master planu snabdjevanja vode («Beller

Consult., 2005).

Za komparaciju će poslužiti oblast Eltvile u Njemačkoj, okrug Esen. Jedinstveni sistem snabdijevanja vodom i upravljanja je područje koje čini 30.000 stanovnika, jedne opštine, i 15.000 druge, što je ukupno 45.000 stanovnika, sa 7500 vodovodnih priključaka, za fizičke i pravne subjekte, korisnike mreže. Sistemom tehnički i ekonomski upravlja preduzeće «Suwag» čije je sjedište u Eltvilu. Pokrajina Esen je vinogradarski kraj, koji zbog trgovine i festivala vina jeste i turistička regija. «Suwag» ima 22 zaposlena, od čega je 5 zaposlenih u administraciji a 10 tehničkih lica. Ovaj broj ne podrazumjeva grupe za intervencije, tj. redovno zaposleni u tehničkoj operativi nemaju zadatak sanacije većih kvarova na mreži. Za te interventne namjene, po potrebi, «Suwag» angažuje spoljne partnere.

Distributivna mreža, u sistemu snabdijevanja vodom, iznosi 270 km. Područje koristi vodne resurse iz 16 bunara i 7 izvora, i ima 13 rezervoara. Kraj je pretežno ravničarski, dolina rijeke Rajne. Problemi u snabdijevanju javljaju se u tzv. planinskom dijelu regije, gdje je mala specifična količina padavina, od svega 0,5 m3/km2 .

Tokom 2006. godine preduzeće je prodalo 1,3 miliona m3 vode, od čega je polovina proizvedena iz sopstvenih resursa, a oko 50% je kupljeno iz međuregionalnog sistema, koji koristi vodu iz vodnih polja pored rijeke.


____________________________________________________________________

180

Preduzeće «Suwag» je dobilo posao za upravljanje infrastrukturnim sistemima na tenderu. Administrativno upravljanje oblašću Eltvile reguliše se asocijacijom – udruženjem, koju čine tri opštine. Upravljački odbor čine tri gradonačelnika, (jedan iz svake opštine), i dva člana iz «Suwag»-a. Gradonačelnici donose generalne odluke. U izvršnoj ulozi, pak, nema gradonačelnika.

Potrošnja vode po glavi stanovnika u Njemačkoj je oko 120 l/č/dan. U nekadašnjoj Istočnoj Njemačkoj je potrošnja (prije spajanja dvije Njamačke) bila 200 – 250 l/č/dan, dok je danas ona svedena na svega oko 80 l/č/dan. Cijena vode je 2,04 €/m3 samo za utrošenu vodu. Povezivanje na sistem kanalisanja otpadnih voda i kompleksno, u tehnološkom smislu, višestepeno, postrojenje za tretman, stanovništvu donosi ukupnu cijena po potrošačkom subjektu od 5,0 €/m3 .

U primorskom regionu Crne Gore razvojni program je zacrtan kroz strateške ciljeve u razvoju snabdijevanja vodom:

• Do 2010 godine potrebno je da gubici budu smanjeni na 35 %, a do 2028 na 20%.

• Potrošnja vode, sa sadašnjih 270 l/č/dan treba da se smanji na 237 l/č/dan (u 2010. godini), 213 l/č/dan (2015) i 180 l/č/dan (2028).

• Izgradnja uređaja za tretman sirove vode u Ulcinju i veća briga za kvalitet vode za piće. Za razvoj sistema kanalisanja otpadnih voda strategija je:

• U periodu 2006 – 2019 popravljanje postojećeg stanja mreže, pumpnih stanica, razdvajanje kišne i fekalne kanalizacije.

• U periodu 2019-2018 razvija se kanalizaciona infrastruktura u smislu izgradnje uređaja za tretman otpadne vode, recirkulisanje efluenta i sl. Koliko je ovaj program realno moguće ostvariti do 2010 godine? Na osnovu

studija izvodljovosti došlo se do vrijednosti investicije od 38,2 miliona evra za snabdijevanje vodom i 27,7 miliona evra za kanalisanje otpadnih voda, što je ukupno 65,9 miliona evra. Ako novac i ne bude problem za investiranje u narednih godinu, dvije, postavlja se pitanje odabira mjera i efekta uloženog novca u vodovodnu i kanalizacionu mrežu.

4. Donošenja odluka i (de)politizacija upravljanja u sektoru snabdjevanja vodom

Upravni odbor je ključno, upravljačko, tijelo za donošenje bitnih odluka za

preduzeće. Upravni odbor je višestranački konstituisan. Iako se stranke trude da u to tijelo daju svoje najverziranije predstavnike, često se dešava da je ta povezanost na nivou šire ekonomske struke, a, nerijetko članstvo u upravnom odboru dobijaju ljudi politički veoma aktivni, ali sa nedovoljnim stručnim (profesionalnim) obrazovanjem. (Najčešće su to bivši vodoinstalateri ili ljudi sličnog profesionalnog obrazovanja, koji su, do unazad svega nekoliko godina, u nedostatku visokoobrazovanih profesionalaca obavljali visoke dužnosti u preduzeću). Pri tome se, prilikom izbora, ne vodi računa o


____________________________________________________________________

181

poznavanju planova razvoja, o značaju za budućnost, o eventualnom vizionarstvu člana upravnog odbora i njegovoj ličnoj sposobnostii percepcije važnog od nevažnog i činjenice neophodne depolitizacije upravljanja u jednom preduzeću koje upravlja tehničkim sistemom. Takva skučena razmišljanja rezultiraju ili nezainteresovanošću ili nepotrebnom neusaglašenošću sa generalnim kursom u preduzeću, koji bi trebao da vodi ka napretku. Nažalost, materijalna strana obezbjeđenja novčanih nadoknada članovima upravnog odbora određuje koliko će neki član biti aktivan u njegovom radu, konstruktivan u predlozima, te koliko će on sam biti nezavisan u svojim odlukama i zarad te iste novčane nadoknade prihvatati odluke većine, odnosno, direktora.

Direktor je, zato, neprikosnoven u svojim odlukama, a teško da će ga upravni odbor smijeniti, ukoliko zadovoljava partijsku liniju, čiji je predstavnik. Vodovodna preduzeća su, kako – tako, ipak, kroz službu naplate i davanja saglasnosti na prključke objektima na vodovodnu i kanalizacionu mrežu, «finansijsko izvorište», direktni «proizvođači» novca. Te, na taj način, obezbjeđuju određenu finansijsku moć, čak i nezavisno od političke vlasti u lokalnoj upravi. S toga je nezavisnost direktora, iako ograničena na jedan do dva mandata, dosta velika. Odgovornost je, pak, recipročna moći, odnosno, stvarnoj nezavisnosti u donošenju odluka. Odnosno, ukoliko u radu nema većih incidenata, praktično, odgovornost je sasvim smanjena, do zanemarljivosti. Postoje partijske kritike. Čak, šta više, ukoliko dolaze od opozicionog političkog bloka – one se tumače kao politički pozitivne za vladajuću strukturu, sve do trenutka novih izbora, kada se mora baratati stvarnim stanjem i činjenicama radi upuštanja u političke provokacije i duele.

Međutim, da su preduzeća u upravljačkoj hijerarhiji depolitizovana, u prvom redu, da je upravni odbor depolitizovan, tj. da ga čine predstavnici privrede, najzastupljenijih sektora, stanovanja, ugostiteljsko-turističke privrede i druge industrije, kojima razvoj i zadovoljenje kvaliteteta snabdjevanja građana jeste prioritet, tada bi izbor direktora, po partijskoj liniji ili javnim konkursom, kao i njegov rad bili u velikoj mjeri limitirani, a odgovornost povećana.

S druge strane, ako upravni odbor ostaje sa izborom iz političkih partija a izbor direktora nezavisan, tj. po konkursu sa tržišta rada, tada bi, takođe, to imalo odraza na kvalitet upravljanja i odgovornost prema poslu. Naravno, u oba slučaja su moguća stranačka lobiranja, a pri donošenju odluka značajna usporavanja i kočenja. Direktor, u svakom slučaju, mora da traži oslonac i podršku upravnog odbora da bi sačuvao povjerenje i proveo svoje odluke. Najznačajnije promjene, ipak, događale bi se u sektoru kadrovske politike. Naime, neophodno je donijeti plan rada sa tačnom kadrovskom shemom, na koju se direktor obavezuje da za poštovanje. Sada se zna da je višak čak 30% zaposlenih u sektoru javnih komunalnih preduzeća, što značajno umanjuje ekonomsku snagu preduzeća. Zato pri izboru direktora mora da postoji ekonomsko – socijalni program otpuštanja viška zaposlenih, po tačno utvrđenim kriterijumima, dok bi zadatak upravnog odbora bio, neka vrsta monitoringa, praćenja realizacije programa na osnovu kojeg je direktor izabran na konkursu. Indikatori performansi su najbolji pokazatelji stanja u preduzeću, odnosno, napretka ili nazatka.


____________________________________________________________________

182

Komisija za nadzor, pri upravnom odboru, treba ozbiljno da shvati posao kontrole rada, tj. monitoring. Nerealizovanje sopstvenog programa značilo bi poziv na odgovornost i, eventualnu, smjenu. Na skupštinama opštine trebalo bi da se svakih šest mjeseci iznose izvještaji o radu Direktora, ali strogo prateći indikatore performansi. Skupština bi opozvala direktora, na predlog upravnog odbora.

Uprkos ovakvim razmišljanjima, Crna Gora, i to njen najrazvijeniji dio, primorje, još uvijek je dosta daleko da se ovakva teorija pretvori u realnost, uprkos njemačkom programu i finansijskoj podršci za poboljšanje stanja u upravljanju vodovodnim i kanalizacionim preduzećima. Proces promjene je, nažalost, prilično spor a politizacija upravljanja, po svim sektorima, veoma jaka.

5. Zaključak 1. Poređenjem 3E kriterijuma: ekonomičnosti, efikasnosti i efektivnosti iz

crnogorske prakse u upravljanju sistemima hidrotehničke infrastrukture, i to u reprezentativnom, dakle, razvijenijem dijelu Crne Gore, na primorju, i njemačkih iskustava, dakle zemlje evropskog centra, Crna Gora je zemlja evrospke periferije.

2. Da li se Crna Gora može pomjeriti bliže, od periferije ka centru, do 2010 godine, zavisiće da li će suštinski željeti da nešto mjenja u upravljačkoj hijerarhiji svojih javnih, komunalnih preduzeća, koja Uz 3E principe za dobro upravljanje, zasnovane na indikatorima performansi preduzeća, treba dodati princip odgovornosti tzv. odgovornih subjekata i iznaći najbolji mehanizam odgovornosti i dodatnog stimulansa.

3. ViK- ovi treba da se oslobode političkih uticaja. Upravni odbor treba da bude konstituisan na drugačiji način, sastavljen iz subjekata privrede i stanovništva, i to po udjelu u potrošnji vode, odnosno, stepenu naplate. Treba naći balans između privrede (hotela) i stalnog stanovništva.

4. Direktore javnih preduzeća za upravljanje infrastrukturom treba birati javnim konkursom uz obavezno dostavljanje razrađenog programa rada, kroz finansijske i tehničke parametre, tj. poznavanje i unapređenje indikatora performansi upravljanja. Upravni odbor treba da se bavi monitoringom, odnosno, provođenjem programa. Takođe, potrebno je da se na skupštini opštine, kao političkom tijelu koje odražava volju građana te sredine, redovno podnose izvještaji neopterećeni političkim elementima.

Literatura

[1] Alegre, H., Hirnir, W., Baptista, J.M., Parena, R., at al. Performance Indicators for water Supply Services, Published by IWA Publishing, Alliance House, 12 Caxton Street, London SW1H, UK, 2000.

[2] Alegre, H., Baptista, J.M., Cabrera, E. Jr., Cubrillo, F., Duarte, P., Merkel, W., Parena, R., Performance Indicators for water Supply Services – Second


____________________________________________________________________

183

Edition, Published by IWA Publishing, Alliance House, 12 Caxton Street, London SW1H, UK, 2000.

[3] Allbee, S., Foley, A.,, Smith, A., Water Asset Management International Published by IWA Publishing, Alliance House, 12 Caxton Street, London SW1H, UK, 2001.

[4] COST C18 Activites / European Cooperation in the field of Scientific and technical research/ Draft memorandum of Understanding, Performance assessment of Urban Infrastructure services: The case if water supply, wastewater and solid waste, Brussels, 2003.

[5] Master plan snabdijevanja vodom Crnogorskog primorja i opštine Cetinje, Beller Consult, 2005.

Srbija i EU – redefinisanje koncepta savremenog razvoja u globalnom konceptu _____________________________________________________________________

184

Prof. dr Mile Jović80

SRBIJA I EU – REDEFINISANJE KONCEPTA SAVREMENOG

RAZVOJA U GLOBALNOM KONCEPTU

Abstrakt: Cilj rada je da ukaže na neka dosadašnja iskustva i aktivnosti u Srbiji na ekonomskom i razvojnom planu u okvirima deklarisanog opredelenja priključivanje zemlje Evropskoj uniji . Učinjen je pokušaj fokusiranja na činjenicu da je neizbezno ubrzavanje procesa konvergencije razvojnih trendova u nacionalnom ekonomskom prostoru Srbije na novim principima odnosno u skladu sa okvirima na kojima se zasniva takva politika u zemljama EU.

Ključne reči: Srbija, EU, konvergencija koncepata razvoja, integracioni procesi,globalizacija SERBIA AND EU – REDEFINING DEVELOPMENT PROCESS IN THE

GLOBALIZED ENVIRONMENT

Abstract: Paper aim and scope relate to the effort done in Serbia so far in on-going process of facilitating negotiation to opening way to joint the EU. Especially, this paper is to explore the need for changes that have to be undertaken in reshaping the way of developing Serbian economy. Comparing some general economic policy issues in the contemporary globalized business as well as political environment, paper pledge to redefining so far the way of thinking regard economic development pathway.

Key words: Serbia, EU, development agenda, international integration, globalization

1. Uvod

Pristup razvojnoj politici Srbije treba, bez ikakve dileme, da bude sa stanovišta otvorene privrede. Takav pristup se fundamentalno razlikuje od modela

80 Prilog predstavlja deo istraživanja autora u okviru projekta Mistarstva za nauku Srbije broj 149021 po programu rada u 2007.g. na bazi prezentacije na skupu. Kontakt: Mile Jović, red.prof.univerziteta, Fakultet za menadžment BKU i direktor COTRA Fondacije Beograd (Centar za otvoreno tržište i razvoj), tel/fax 2146605, 2604089, E-mail: [email protected], [email protected], http://jovic.uni-bk.ac.yu, www.marketingnet.org.yu


185

karakterističnog za privredu zatvorenog ili poludirigovanog tipa kakva je dugo godina unazad faktički bila ekonomska scena Srbije uključujući i period u poslednjih šest-sedam godina opšteg i nekritičkog „otvaranja“ vrlo često i bez dugoročne ekonomske logike po nacionalnu ekonomiju. Naime, otvorena privreda implicira ukupno a posebno finansijsko povezivanje sa svetom, što u značajnom stepenu briše neke neposredne veze između kapaciteta ili nivoa domaće štednje i mogućnosti ulaganja odnosno obima produktivnih investicija. Dok je raspoloživa akumulacija određivala ukupan obim potencijalnih investicija a time i njihovu strukturu i posredno stopu privrednog rasta, u uslovima otvorene privrede domaća akumulacija više nema tako decidiranu ulogu mada je njen uticaj vrlo jasno definisan. To drugim rečima treba da znači da bi se angažovanjem inodomicilnog odnosno medjunarodnog kapitala (JBV, portfolio investicije, bankarski krediti, angažovanje različitog profila i kvaliteta sredstava međunarodnih finansijskih i drugih organizacija, donatorskih i programa tehničke i razvojne pomoći i sl.) omogućavao veći prirast investicija nego što daje prostor iz tzv. fonda domaće akumulacije. Naravno, pretpostavka za to je da se zemlja uključi u potpunosti u međunarodnu finansijsku zajednicu i da joj se omogući ravnopravan dostup do eksterne akumulacije uključujići tu kao premisu otvaranje vrata samo čistom, proverenom kapitalu. U dugoročnom smislu bi upravo tako definisana (ili prava) eksterna akumulacija mogla pretstavljati osnov ne samo industrijskog nego i ukupnog društvenog razvoja zbog realne činjenice što su domaći resursi tog profila nedovoljni čak i za prostu reprodukciju.

Dok je u uslovima zatvorene ekonomije, privredni rast isključivo i neposredno zavisan od mobilizacije i alokacije domaće štednje odnosno raspoloživih resursa, u otvorenoj privredi (koja je agilni akter na međunarodnom odnosno regionalnom ili globalnom tržištu) zavisi od postignute konkurentne pozicije bilo tzv. domaćih odnosno lokalnih proizvođača bez obzira na njihovo poreklo. Stopa rasta kao i ostali kvalitetni ekonomski pokazatelji u principu sve više i više biće definisana ili odredjena strukturom i rastom njenog medjunarodnog razmenskog dela, što znači da bi i razvojna politika trebalo prevashodno da bude usmerena na mikroekonomski aspekt aktivnosti privrede i održavanje makroekonomskih okvira usmerenih mnogo manje na monetarnoj akrobatici a mnogo više okrenuti razvojnoj dimenziji – što objektivno nije bio slučaj u poslednjih tri do pet godina. Polazeći od toga da je državna intervencija poželjna kada tržišni mehanizmi ne funkcionišu slobodno i efikasno, proizilazi da se politika razvoja mora usmeriti na one elemente delovanja tržišta koji usporavaju ili ometaju razvoj razmenskog sektora. Međutim, za takav pristup je potrebno znanje i kredibilitet nosilaca tekuće ekonomske politike odnosno aktuelne ekonomske vlasti u bilo kojoj zemlji pa i Srbiji81.

81 Pogledati detaljnije: Jeffrey Sachs, „The End of Poverty-Economic Possibilities for Our Time“, New York:Penguin Press, 2005 kao i Isaiah Berlin, „Political Ideas in the Romantic Age:Their Rise and Influence on Modern Thought“, Princeton:Princenton University Press, 2006.


186

2. Profilisanje razvojnog koncepta

U uslovima savremenog okruženja izostanak definisanja jasnog koncepta strateških opredeljenja privrede bilo koje zemlje, pa i Srbije koja se nalazi u privredno mnogo težem stanju nego samo pre 2 ili 3 godine, mora polaziti od suštinskog sadržaja pojma konku-rentnosti. To je stanje koje je u našim uslovima neprepoznatnjivo odnosno svedeno na rudimentarne oblike cenovnog srozavanja stvorenih kakvih-takvih proizvoda u zemlju tako da je definitivno izostao napor vlasti na stvaranju uslova za izgrađivanje nacionalnih konkurentskih strategija. Nije nepoznato da mnoga istraživanja potvrđuju činjenicu da su tehnološke promene bile osnovni (u sadašnjim uslovima i ključni) izvor industrijskog rasta i povećavanja životnog standarda u razvijenim zemljama i ekonomijama bilo u tranziciji ili razvoju. Činjenica je da su te zemlje na tom planu značajno hendikepirane što se posebno odnosi na njihov aktuelni stepen razvijanja inovativnih i industrijsko-tehnoloških sposobnosti. To u visokom stepenu sužava prostor za postizanje potrebnog nivoa konkurentnosti koja se u novim uslovima definiše, ne kao tradicionalni pojam tzv. konkurentskih prednosti, nego podrazumeva pod suštinskim pojmom međunarodne konkurentnosti. Drugim rečima, međunarodna konkurentnost podrazumeva u savremenim uslovima sposobnost preduzeća i industrija da izgrade sopstvenu konkurentnu poziciju u okviru nacionalnog tržišnog prostora ali po međunarodnim kriterijumima odnosno po kriterijumima tzv. ključnih faktora konkurentnosti koji vladaju u pojedinim delatnostima ili industrijskim sektorima. Strateška opredeljenja nužno treba da polaze od uvažavanja aktuelno važećih globalnih kriterijuma po pojedinim industrijama, odnosno biznisima pri čemu se na nacionalnom nivou postavljaju ciljevi ili mere efekti obuhvaćeni pojmom komparativne prednosti, ne u smislu ostvarivanja boljih ekonomskih rezultata tzv. transakcionim putem (cena, izvoz, kvalitet, ponuda) u poređenju sa sličnim ili drugim firmama i industrijama u pojedinim zemljama, nego sa aspekta ekonomskog doprinosa pojedinih industrija ukupnom razvoju zemlje, životnom standardu stanovništva, zaposlenosti, uključenosti u svetski reprodukcioni ciklus itd. To u praktičnom smislu znači da se osnova konkurentske prednosti savremenih firmi i ekonomskog prosperiteta zemlje postavlja, trasira i inicijalno javlja u nacionalnom ekonomskom ambijentu kada se ostvare uslovi koji znače da su pojedine industrije odnosno privredni subjekti dostigli određeni stepen na planu nacionalne konkurentske osposobljenosti, što im daje snagu za praćenje efikasnosti i dinamizma, koji imaju ostale prisutne firme na tzv. nacionalnom odnodno lokalnom tržištu (uključujući sučeljavanje i sa stranim konkurentima). Stoga se kreiranje kompanijske (samim tim i nacionalne) konkurentnosti javlja de facto kroz proces ovladavanja tehnološkim1 i ostalim potrebnim industrijskim sposobnostima relevantnim za određeni biznis ili delatnost i to u uslovima tržišne imperfektnosti koja je suštinska odlika pristupa faktorima kao što su finansije, proizvodno iskustvo i tehnološka podrška u okvirima svetskog tržišta82.

82 Uporediti sa: Dani Rodrik, „Goodbye Washington Consensus, Hello Washington Confusion – A Review of the WBs Economic Growth in the 1990s:Learnin from a Decade of Reform“,


187

U tom smislu može se govoriti i o novim ili izmenjenim pristupima definisanju uspešnih nacionalnih konkurentskih pa samim tim i razvojnih strategija koje se nužno moraju oslanjati na realnim elemenatima: • Izgrađivanju predvidivog i na toj osnovi vrlo jasno postavljenog razvojno orijentisanog makroekonomskog okruženja, • Ekstrovertno orijentisani i na tržišnim principima uređeni režimi odvijanja trgovinskih i industrijskih aktivnosti, • Proaktivna a ne improvizovana ili reaktivno (aktuelno politički) usmeravana strategija međunarodnih privatnih investicija koja bi se prvenstveno oslanjala na učešće klastera tzv.„čistih“ kompanija, • Značajno odnosno razvojno usmereno ulaganje u ljudski kapital na svim nivoima, • Najšira podrška podizanju nivoa kvaliteta menadžmenta, povećavanju produktivnosti, izgradjivanje efikasanog sistema i pristupa javnim institucijama različitog profila, • Omogućavanje širokog spektra pristupa izvorima finansiranja industrijskih, uslužnih i ukupnih poslovnih aktivnosti po povoljnim kamatnim stopama, • Agilnije izgradjivanje efikasne i relativno jeftinije poslovne infrastrukture (transport, telekomunikacije, pristup Internetu) sa isključivanjem mogućnosti ostvarivanja bilo kojeg vida monopolske pozicije.

Neki od ovih elemenata su sastavne komponente standardnih programa strukturnog prilagođavanja (profilisanje makroekonomskog okruženja, ekstrovertna orijentacija) dok ostali idu mnogo dalje od toga i podrazumevaju normalne elemente tržišnog pristupa razvoju međunarodno ili izvozno orijentisane privredne i, svakako, industrijske strukture.

Međutim, ono što je evidentno jeste činjenica da je u ovom trenutku, kao posledica aktivnosti ekonomskih vlasti u poslednje dve-tri godine, profilisano makroekonomsko okruženje koje je razvojno infertilno, ekstrovertna mikroekonomska orijentacija gotovo napuštena (zamenjena interpartijskim pregrupisavanjima i ekonomskim improvizacijama) a otvoreni tržišni pristup definitivno zamenjen izvesnim elementima držano-ekonomskog dirižizma koji se slobodno može deklarisati kao neki vid državnog kvazi-liberalnog preduzetništva u vidu deformisane varijante istorijski poznatog „NEP fenomena iz 1917“ na samom početku razvoja socijalizma u rastočenoj državi koja je bila pozna pod nazivom SSSR. Nema sumnje da bi pristojni scenario prilagodjen ovom trenutku zemlje trabalo da ima druge ili drugačije ekonomske pa samim tim i socijalne dimenzije. Ostvarivanje neizbežnih strukturnih, neophodnih razvojnih, pa samim tim i poželjnih dugoročnih efekata u privredi Srbije u periodu do 2012. ili 2020.godine moguće je samo u okviru konzistentnog programa ukupnih reformi na putu tranzicije ukupnog korpusa nacionalne ekonomije u otvorenu tržišnu privredu. Na tom putu, dosta je zadataka koji ili nisu rešeni ili deformisano postavljeni a koje treba civilizacijski postaviti pa samim tim i uspešno rešiti – od uspostavljanja "pravila igre" i održivog ekonomskog modela do stvaranja novih ali

Journal of Economic Literature, December 2006 kao i Jovan Dušanić, „Washington Consensus-kodifikovani program ekonomskog kolonijalizma“, Nova Evropa Beograd 2007


188

održivih institucija, postavljanja makroekonomske ravnoteže na razvojnu osnovu, intenziviranja procesa privatizacije, integrisanja u svetsku privredu pojačavanjem tokova razmene (a ne oslanjanjem na sada već uzgrednu donatorsku pomoć i improvizovane modalitete međunarodnog kreditiranja), izgrađivanja niza domaćih ne samo bankarskih nego i finansijskih i ostalih poslovnih institucija odnosno kompatibilne globalne infrastrukture itd. Period u poslednjih nekoliko godina kao glavni cilj proklamovao je neku vrstu razvijanja tzv. strukturnih politika koje su bile dominanto usmerene ka smanjenju dispariteta cena i eliminisanju pojedinih faktora koji nisu rezultirali realnim ekonomskim i društvenim rastom i pored izvesnih sekvencijalnih poboljšanja mada bez prisutnosti kritične mase napretka. U tom smislu, program strukturnih reformi podrazumevao je najčešće liberalizaciju cena, deviznog i spoljnotrgovinskog režima, početak reformi javnih finansija, prestrukturiranje i revitalizaciju bankarskog sektora kao i izostanak realnog prestrukturiranja sektora preduzeća, posebno onih u javnom sektoru.

Ima se utisak da racionalno prestrukturiranje privrede Srbije a naročito njene industrije nije moguće izvršiti oslanjajući se isključivo na funkcionisanje tržišta, kako to sugeriše neki modeli. Lokalna tržišna struktura je nerazvijena, monopolski ispresecana na najprofitabilnijim tačkama, demokratski i zakonski neustrojena a funkcionisanje tržišnog mehanizma se nalazi pod neposrednim ili posrednim uticajem različitih i veoma brojnih činilaca neekonomske prirode sa značajnim uticajem faktora korupcije. Ključni razlog se možda može naći u činjenici da privredni sistem nije koncepcijski dograđen a neki njegovi ključni segmenti ne postoje ili ne funkcionišu dok je ekonomska administracija zastarela i po efikasnosti drastično zaostaje za onom koja sada postoji ne samo u razvijenim već i u tranzicijskim zemljama. Sve to upućuje da Srbija još traga ili nije izgradila sopstveni model razvojne i industrijske politike koji bi bio sposoban da, delujući u okviru tržišnog mehanizma, neposredno utiče na usmeravanje sopstvene proizvodne osnove i alokaciju njenih resursa u budući razvoj. Da bi se izbegao svaki nesporazum, valja naglasiti da se pritom ne misli na zalaganje za dirižizam države koji je već dosta prisutan u Srbiji danas (koncept koji je inače potpuno obezvređen u praksi brojnih zemalja).Ovde se misli pre na ono što u ovom momentu nedostaje - mere koje će voditi stvaranju uslova (okoline, ambijenta) za brži razvoj onih grana, klastera ili oblasti koje u postojećim okolnostima međunarodne konkurencije i tehnološkog razvoja mogu da prevedu realni sektor na više stope rasta i omoguće mu da izdrži utakmicu u međunarodnoj razmeni.

3. Redefinisanje koncepta razvoja - konvergencija sa EU

Ekonomska politika odnosno njene monetarne, valutne, fiskalne, spoljnotrgovinske mere koje su se sprovodile do sada, usmerene prevashodno na kontrolisanje nivoa tražnje a ne na podsticanje produktivnosti, bile su osnova vladinog angažovanja. Regulisanje agregatne tražnje u cilju sprečavanja rasta cena ili poboljšanja platnog bilansa odvijalo se stoga uz pretpostavku date produktivnosti i na nju se može eventualno delovati samo posrednim putem i bez definisanja vremenske sekvence u kojoj će produktivnost zabeležiti poboljšanje. Produktivnost obuhvata


189

ekonomske parametre koji opredeljuju materijalni standard stanovništva odnosno rast capita dohotka a niska produktivnost po pravilu uvek i u svim okolnostima rezultira niskim platama zaposlenih, višim cenama, niskoj akumulaciji odnosno profitu ( ili i što je najčešče slučaj , u kombinaciji ovih pojava istovremeno). Povećanje produktivnosti je od ključnog značaja u prevazilaženju problema sa kojima se suočava privreda Srbije na području unutrašnjeg razvoja ali i u ovom periodu u najranjivijem segmentu - međunarodnoj razmeni. Otuda se mere usmerene ka povećavanju obima ostvarene proizvodnje po jedinici angažovanih faktora proizvodnje mora nalaziti u središtu pažnje ekonomskih vlasti odnosno nosilaca sprpvpdjenja ekonomske politike nezavisno od toga koji će se model rehabilitacije privredne strukture odnosno nacionalne ekonomije eventualno slediti (vidi sliku 1).

Slika 1 – Komparativni pregled produktivnosti u zemljama EU (EU=100)

0

20

40

60

80

100

120

140

160

Austria

Belgium

Cyprus

Czech R

epub

lic

Denmark

Estonia

Finlan

dFran

ce

German

y

Greece

Hunga

ry

Irelan

dIta

lyLatv

ia

Lithua

nia

Luxem

bourg

Malta

Netherl

ands

Poland

Portug

al

Slovak

ia

Sloven

iaSpa

in

Sweden

United

King

dom

EU-25 US

EU=1

00

Izvor: European Commission (AMECO).

Medjutim, ono što je bitno jeste činjenica da je redifinisanje koncepra razvoja definitivno neizbežan zadatak budući da ostvarivanje konvergentnosti sa neposrednim regionalnim okruženjem predstavlja polaznu tačku u hvatanju ritma na putu ka priključivanju zemlje EU.

U brojnim zemljama zapadne Evrope industrijska pa samim tim i razvojna politika je bila orijentisana tokom 60-ih i 70-ih godina na podsticanje pojedinih grana odnosno sektora. U kasnijem periodu (80-ih i 90-ih godina prošlog veka) prešlo se na novu vrstu selektivnosti, koja se od ranije razlikuje u tri osnovne tačke:


190

1. davanje prioriteta ključnim sektorima razvoja (po pravilu određenih prema nekoliko osnovnih proizvoda a ne više prema grupaciji proizvoda),

2. podsticanje ulaganja u I+R u načelu na nivou sveukupne industrije ali sa jasnim selektivnim pristupom,i

3. selektivno stimulisanje kadrovskog usavršavanja (preko specijalizacija, doškolavanja određenih profila ili specijalnosti kadrova, neposrednih investiranja u obrazovni proces) kao i regionalnim beneficijama usmerenim ka istom cilju.

Slika 2 – Prosečna stopa rsta produktivnosti u EU 2002-2005

-2.0

-1.0

0.0

1.0

2.0

3.0

4.0

5.0

6.0

7.0

Austria

Belgium

Cyprus

Czech R

epub

lic

Denmark

Estonia

Finlan

dFran

ce

German

y

Greece

Hunga

ry

Irelan

dIta

lyLatv

ia

Lithua

nia

Luxem

bourg

Malta

Netherl

ands

Poland

Portug

al

Slovak

ia

Sloveni

aSpa

in

Sweden

United

King

dom

EU-25 US

% p

.a.

Izvor: European Commission (AMECO).

I pored pojedinačnih specifičnosti raznih mera, veoma često se koristi u praksi i međusobno povezivanje instrumenata radi postizanja multiplikativnog sinergetskog efekta. U osnovi sve one danas po definiciji gotova da treba primarno budu usmerene podsticanju investiranja u fizički i ljudski kapital. Sa druge strane to znači da je potrebno stvoriti i negovati povoljnu investicionu klimu za dugoročna ulaganja (nije reč samo o „poznatim“ makroekonomskim uslovima ravnoteže, već i o pravnoj zaštiti, odgovarajućim propisima o repatrijaciji profita, povoljnim poreskim uslovima od jednostavnog linearnog pristupa koji se ogleda u snižavanju stopa zahvatanja itd). Osim toga, potrebno je aktivirati proces konkurencije odnosno otvoriti mogućnosti da


191

konkurentska utakmica direktno utiče na podizanje produktivnosti, snižavanje troškova proizvodnje, osavremenjvanje proizvoda, podizanje kvaliteta.

Medjutim, treba istaći da pojedine grane koje postoje u Srbiji ne mogu da budu nosioci dugoročnog razvoja sa postojećom produktivnošću ili tehnološkom osnovom ali jednim selektivnim i ozbiljnim naporom u pravcu restruktuiranja mogu ostati makar jedna od poluga razvoja ali svesno postavljeno za ograničeni vremenski interval. Valja potsetiti da te grane ne mogu obezbediti Srbiji ono što predstavlja "nova ekonomija" u zemljama EU pa i u tranzicijskim ili zemljama u ekspanziji ali postoji latentna opasnost, ako se ispuste ili ne prilagode, da se izgube i takve cele grane ili sektorska pa i razvojna dimenzija privrede u celini (ne zanemarujući tu i niz nagomilanih problema vanekonomskog profila koji nisu bez uticaja u ovom kontekstu).

4. Zaključak

Nema sumnje da su dosadašnj rezultati u ekonomskom razvoju zemlje u poslednjih pet do sedam godina išli uhodanim putem karakterističnim za zemlje u tranziciji mada ne sve na način kako se to odigralo u Srbiji. Sigurno je da se proces tranzicije odigrao sa zakašnjenjem alii u tim uslovima sa izvesnim elementima koji su divergentni u poredjenju sa praksom EU. Osnovna teza koja se zastupa je da Srbija na planu daljeg razvijanja procesa tranzicije treba da učini mnogo više na planu priblišavanja sopstvenog modela razvojne politike u pravcu kojim se usmerava EU.

Literatura

[1] Matejić V (2003), Strategija privrednog razvoja Srbije do 2010, MNTR Beograd

[2] Porter M. E (1998): Competitive advantage: creating and sustaining superior performance, Free Press, New York

[3] Porter M. E: What is strategy?, Harward Business Review, November-December 1996.

[4] EU Competitiveness Report 2006, European Commission (AMECO). [5] Jović M (2006), Izazovi industrijskog ratvoja Srbije, čas. „Industrija“ br. 1,

2,3, Beograd [6] http://europa.eu.int/comm/world/enp (pristup 15.09.2007) [7] Dokumentacija autora za projekte 101464 (2002-2005) i 149021 (2006/07)

PPP koncept i priključivanje EU – podsticanje razvoja usluga partnerskim uključivanjem javnog i privatnog sektora

_____________________________________________________________________

192

Mr Andriela Vitić, Prof. dr Mile Jović83

PPP KONCEPT I PRIKLJUČIVANJE EU – PODSTICANJE RAZVOJA USLUGA PARTNERSKIM UKLJUČIVANJEM JAVNOG I

PRIVATNOG SEKTORA

Apstrakt: Javno-privatno partnerstvo (PPP)84 javlja se kao model ostvarivanja veće sinergije javnog i privatnog sektora i predstavlja razvojnu šansu kada je riječ o regionima, državama, preduzećima. U državama EU, javno-privatna partnerstva, naučno zasnovane inovacije i znanjem vođen ekonomski razvoj predstavljaju pokretače socio-ekonomskog napretka.

Cilj ovog rada je da istraži potrebe za razvojem javno-privatnih partnerstava, kao i da ukaže na neke dileme koje prate njihovu realizaciju, imajući u fokusu priključivanje zemalja Zapadnog Balkana Evropskoj uniji .

Metodologija rada bazirana je na istraživanju literature, studija slučaja i najbolje poslovne prakse.

Očekivani rezultati odnose se na analizu uticaja PPP projekata na region i lokalnu zajednicu, kao i na preporuke za njihov dalji razvoj na području Crne Gore i zemalja Zapadnog Balkana.

Ključne riječi: PPP, EU, usluge, turizam, Zapadni Balkan

PPP CONCEPT AND APPROACHING EU – SUPPORTING

DEVELOPMENT OF SERVICES BY PARTNER‘S ENROLMENT OF PUBLIC AND PRIVATE SECTOR

Abstract: Public-Private Parnership (PPP) is a model to succeed higher sinergy between public and private sector and it represents development chance for regions, states, companies. In EU countries, Public-Private Parnerships, scientific

83 Andriela Vitić, Fakultet za turizam u hotelijerstvo, Stari grad 320, 85330 Kotor, Crna Gora, email: [email protected]

Mile Jović, FMBK, Beograd , Srbija, email: [email protected]

84 Engl. Public Private Partnership (PPP)



_____________________________________________________________________

193

innovations and knowledge based economic development represent the activators of socio - economic progress. .

The aim of this paper is to explore the need for PPP development, as well some dilemas that follow realisation of PPP projects, with focus on West Balkans’ enrolment to the EU.

Selected methodology is literature – based research, case studies and best practices.

Expected results relate to the analysis of influences which PPP projects have on region and local community, as well recommendations for their further development in Montenegro and West Balkans.

Key words: PPP, EU, services, tourism, West Balkans

1. Uvod

Razvoj javno-privatnih partnerstava (PPP), modaliteta poslovanja koji u rastućoj mjeri obilježavaju tekuću deceniju, može se posmatrati u kontekstu promjenjene uloge države u privredi i društvu tokom 90-tih. Naime, uloga države i njen odnos prema preduzeću znatno su se izmijenili na prelasku iz 20-tog u 21. vijek na način da država koristi nov pristup i nastoji da efikasno mobiliše ekonomske i društvene snage ka povećanju konkurentnosti preduzeća i ostvarivanju razvojnih ciljeva. S jedne strane, izmijenjene relacije na nivou država – privreda - društvo reflektuju se na način da država više nije jedina odgovorna za kreiranje društvenog blagostanja, dok se s druge strane uloga preduzeća ne odnosi više na maksimiziranje profita bez uvažavanja interesa društva kao cjeline. Nadalje, lokalna zajednica sve više utiče na ponašanje vlade i privrede u smislu evaluacije doprinosa države i preduzeća društvenom blagostanju. Sve više je prisutno preplitanje interesa ova tri aktera socio - ekonomskog razvoja. Kao primjer možemo navesti savremeni turizam, za čiju sferu je karakteristično da većina hotelsko-turističkih preduzeća podržava djelatnost lokalne zajednice u pravcu očuvanja životne sredine i kulturne baštine.

Nasuprot periodu pojačane regulative u različitim uslužnim industrijama, u posljednjoj deceniji država tj. vlade postaju katalizatori koji podsticajnim mjerama stvaraju ambijent otvorene ekonomije. Država koordinira napore interesnih grupa – javnog i privatnog sektora u pravcu rasta konkurentnosti, ali i traži inovativne modalitete poslovanja koji će povezivanjem ove dvije grupacije dati efikasan marketing odgovor. U prilog tome ide i činjenica da se u duhu liberalizacije smanjuje broj propisa u različitim uslužnim industrijama, a novi propisi se najčešće odnose na očuvanje kulturne baštine i životne sredine, te na zaštitu potrošača.

Jedan od savremenih modaliteta poslovanja čijim razvojem koordinira država predstavljaju javno - privatna partnerstva. PPP projektima se efikasno udružuju finansijski resursi, znanje i ekspertiza u pravcu ostvarivanja različitih razvojnih


_____________________________________________________________________

194

ciljeva. Njihovim podsticanjem razvija se i nova filozofija države: predstavljanje građana, kreiranje konkurentskog ambijenta i pružanje usluga koje nije moguće prenijeti na privatni sektor.

2. Pojam i razvoj PPP koncepta

U najširem kontekstu, pod javno-privatnim partnerstvom se podrazumijeva skup inicijativa i spektar mogućih odnosa između javnog i privatnog (profitnog i neprofitnog) sektora, kako bi se sproveli zajednički projekti složene sadržine. U užem kontekstu, javno-privatno partnerstvo predstavlja zajedničko, kooperativno djelovanje javnog i privatnog sektora u proizvodnji javnih proizvoda ili pružanju javnih usluga.85 Pokretač za PPP može biti smanjenje rizika, sprečavanje nekoordiniranih akcija kojima se propuštaju prilike za optimizaciju korišćenja resursa, ali i sama ograničenost sredstava kojima država raspolaže. Za podršku različitih formi javno-privatnog partnerstva, potrebno je da politika, propisi, infrastruktura, organizacija službi i poreska regulativa budu prilagođeni promjenama na globalnom tržištu proizvoda i usluga.

Generalne karakteristike PPP projekata su: 86

• dugoročna ugovorna saradnja (20 do 25 godina) između javnog i privatnog sektora • preraspodjela poslovnog rizika (poboljšanje kvaliteta usluge) • sveobuhvatna odgovornost na strani privatnog sektora.

Tipični oblici PPP projekata mogu biti: • PPP ugovorne prirode, u kojima se partnerstvo između javnog i privatnog

sektora temelji isključivo na ugovornim vezama • PPP institucionalne prirode, uključujući posebne oblike saradnje između

javnog i privatnog sektora U osnovi, PPP obuhvata dvije dimenzije: strategijsku i operativnu.

Strategijska se odnosi na koordinaciju politikih ciljeva i određivanje nivoa participacije svakog partnera, dok se operativna odnosi na realizaciju planiranih projekata.

Već sada je očigledno da će se u XXI vijeku saradnja javnog i privatnog sektora sve više pomijerati ka sektoru usluga, iako će i dalje imati bitnu zastupljenostu u infrastrukturnim projektima gdje se inicijano ovaj modalitet poslovne saradnje i razvio. Naime, posljednjih godina se zapaža porast PPP ugovora iz oblasti transporta, turizma, obrazovanja, finansija itd., a mnoge finansijske i političke institucije (poput Svjetske banke), koje igraju aktivnu ulogu u razvoju javno-privatnih partnerstava, sve više se orjentišu na sferu usluga. Ono što je specifično za PPP projekte u uslužnom

85 http://hr.wikipedia.org/wiki/Javno-privatno_partnerstvo 02.08.2007.

86 http://hr.wikipedia.org/wiki/Javno-privatno_partnerstvo 04.08.2007.

http://hr.wikipedia.org/w/index.php?title=Javni_sektor&action=edit

http://hr.wikipedia.org/w/index.php?title=Javni_sektor&action=edit

http://hr.wikipedia.org/wiki/Javno-privatno_partnerstvo

http://hr.wikipedia.org/wiki/Javno-privatno_partnerstvo


_____________________________________________________________________

195

sektoru jeste da je privatni partner spremniji da preuzme tržišni rizik i ne zahtijeva garancije od strane javnog sektora u vezi sa definisanjem cjenovne politike prema finalnom korisniku. Osnovni ugovorni oblici u ovom slučaju su koncesija i zajedničko ulaganje.

3. PPP projekti i regulativa EU

U posljednjoj deceniji, PPP model doživljava sve veću zastupljenost u okviru EU. Jedan od razloga leži u činjenici da ovaj model omogućava kombinovanje efikasnijih organizacionih i operativnih metoda privatnog preduzetništva s jedne, a promovisanje društvene odgovornosti i svijesti o potrebi zaštite okruženja s druge strane.

Iako na nivou EU ne postoji jedinstvena regulativa za PPP projekte, mnoge države EU kreirale su posebne propise kojima se daje zakonodavni okvir, odnosno kojima se usmjerava i podstiče sprovođenje ovih projekata. Mnoge su države stvorile i određene institucionalne okvire za selekciju, ugovaranje i kontrolu realizacije PPP projekata.

Da bi podstakla i olakšala njihova implementacija, objavljene su posebne publikacije u EU u kojima se naglasak stavlja na regulativu i prednosti javno-privatnih partnerstava. Naime, Evropska komisija je u 2003. godine objavila »Guidelines for Successful Public Private Partnerships« u kojima je dat praktični osvrt vezano za ključna pitanja koja opredjeljuju uspjeh ili neuspjeh javno-privatnih partnerstava.

Ove smjernice fokusiraju na četiri osnovna područja87: • osiguranje otvorenog pristupa tržištu i konkurenciji • zaštita javnih interesa i maksimiziranje dodatne vrijed-

nosti • definišanje optimalne razine subvencija • izbor najprihvatljivije forme partnerstva za određeni projekat.

Takođe, Evropska Komisija je 2004. godine predstavila »Green Paper on Public-Private Partnerships and Community Law on Public Contracts and Concessions«88 koji analizira fenomen partnerstva s obzirom na pravo EU iz oblasti javne nabavke i koncesija. U datom dokumentu pokrenut je niz pitanja u vezi postojeće prakse, kako bi se podstakla rasprava u pravcu ostvarivanja novog kvaliteta odnosa između aktera u javno-privatnom partnerstvu. Nadalje, instrumenti EU za poboljšanje efikasnosti PPP projekata mogu biti mjere za bolju koordinaciju nacionalnih praksi ili praćenje najbolje poslovne prakse zemalja članica. Budući da su u Crnoj Gori i u većini država Zapadnog Balkana javno-privatna partnerstva tek u začetku, kao imperativ na putu ka EU postavlja se ne samo kontinuirano praćenje i

87 http://www.imo.hr/europa/publics/euroscope/es073-dodatak.pdf 12.09.2007.

88 http://www.imo.hr/europa/publics/euroscope/es073-dodatak.pdf 12.09.2007.

http://www.imo.hr/europa/publics/euroscope/es073-dodatak.pdf

http://www.imo.hr/europa/publics/euroscope/es073-dodatak.pdf


_____________________________________________________________________

196

usklađivanje domaćeg zakonodavnog okvira sa EU, već i primjena najbolje poslovne prakse država članica.

4. PPP koncept u turizmu

Bez težnje javnog i privatnog sektora ka konsenzusu oko ključnih pitanja upravljanja turističke destinacije, nema ni njenog održivog razvoja, niti održive konkurentnosti. Npr. hotelska kompanija ne može rekonstruisati postojeći ili izgraditi novi hotel sa npr. četiri ili pet zvjezdica, ukoliko odgovarajuća ponuda i infrastruktura, koja je u nadležnosti javnog sektora, ne bude u skladu s tom kategorijom. U tom smislu je potrebno prvo postići saglasnost stejkholdera o pravcima razvoja destinacije, razini kvaliteta usluge i ponude koja se želi razvijati, s obzirom na kompleksnost pitanja koja se nameću pri razvoju javno-privatnih partnerstava (Studija slučaja 1).

STUDIJA SLUČAJA 1: Istorija“Sunčanog Hvara“ i razlozi za javno- privatno partnerstvo

Hotelsko preduzeće „Hvar“ nastalo je poslije II Svjetskog rata

nacionalizacijom svih hotela na području grada Hvara, a kasnijim investicijama dopunjeno je sa još nekoliko hotela. Kompanija je posjedovala najatraktivnije lokacije i koristila ih za izgradnju hotelskih objekata. Bez obzira na monopolsku situaciju, radnici su uvijek imali male plate u datom preduzeću, na bazi premise razvoja turizma na Hvaru i ostvarenja nekih dugoročnih efekta. Prekretnica je bila 90-tih godina kada je firma prerasla u dioničko društvo “Sunčani Hvar“ sa 49% malih dioničara. Do početka rata u Hrvatskoj, firma je bila bez dugova i hipoteka. Smještajem i ishranom izbjeglica u objektima “Sunčanog Hvara“ nastao je dug od 15 miliona evra, koji je porastao na 25% vrijednosti firme. U ratnim vremenima upravljanje ovim hotelskim preduzećem vršila je Privredna banka (tada u državnom vlasništvu). Privatizacijom Privredne banke država je preuzela dionice “Sunčanog Hvara“. Tokom rata, procenat malih dioničara se smanjivao (mahom građana Hvara i radnika firme), jer su ljudi prodavali dionice zbog ratnih uslova. Tokom 2004. počinje prva privatizacija. Na tender Vlade se javljaju “Kompas“ i „Terme Čatež“, ali je Vlada bila protiv prodaje. Privatizacija je neuspjela. Tokom 2005.„Questus invest“ (Škegro) bez tendera potpisuje javno - privatno partnerstvo sa Vladom, te zbog protivljenja lokalne zajednice kasnije razrješava to partnerstvo i raspisuje se međunarodni tender.

Na tender se javlja nekoliko ponuđača, a firma „ORCO“ daje najbolju ponudu. Od tada se sve odvija pod velom tajni. Ugovor je bio netransparentan, a postojale su sumnje da nije riječ o javno-privatnom partnerstvu, već o privatizaciji kroz dokapitalizaciju, te da su sami hoteli prodati za 0 kuna. Naime, spekulisalo se idejom da je potpisan ugovor na bazi koje će „ORCO“ upravljati firmom i ulagati novac, što se smatralo cijenom kompanije. Gradu Hvaru je obećano mjestou organima upravljanja firme, kao i rezervisane dionice za grad. No, lokalna uprava


_____________________________________________________________________

197

nije postala aktivni učesnik u nijednom dijelu pregovora, tako da nije bilo prostora da se štite interesi grada. Nisu riješeni imovinski odnosi između grada i preduzeća, kao i oni između Crkve i privatnih vlasnika koji su tražili povraćaj imovine. To svelo na nepostojanje predstavnika grada u Upravi i Nadzornom odboru firme, te na nemogućnost učestvovanja u kreiranju poslovne politike preduzeća. Iako je pregovarano i traženo 25% dionica, grad data dokumenta nije dobio od Vlade. Prilagođeno prema: http://hr.wikipedia.org/wiki/Sun%C4%8Dani_Hvar

Primjer efikasnog javno-privatnog partnerstva u turzmu na regionalnom nivou predstavlja Klub proizvoda Kanadske turističke komisije (CTC), formiran 1996. godine89. Klub osim državnih tijela sačinjavaju: turoperatori, putničke agencije, transportne kompanije, hotelske kompanije itd. Cilj umrežavanja odnosio se na povećanje konkurentnosti regiona. U roku od nekoliko godina, rezultat aktivnosti Kluba je 35 novih turističkih proizvoda koji obuhvataju povezane destinacije.

No, jedna od najvažnijih oblasti u kojoj se do sada razvijalo partnerstvo javnog i privatnog sektora u turizmu je područje promocije turističkih destinacija, pa i cjelokupna oblast marketinga. Naime, sem budžetskih ograničenja, promocija od strane državnih institucija je, na osnovu prakse mnogih zemalja, bila manje efikasna od one koju vodi privatna inicijativa ili ona koja se sprovodi na osnovama partnerstva.

Činjenica je da će samo putem različitih partnerstava biti moguće stvoriti uslove koji jačaju globalni konkuretnski dijamant industrije turizma, osnosno konkurentni položaj turizma u odnosu na druge industrije. Turizam će se sve više boriti da održi svoj udio u raspoloživom slobodnom vremenu, tj. udio slobodnog vremena potrošenog u turističke svrhe.

Premda je marketing, a posebno promocija, najčešća aktivnost u oblasti javno-privatnog partnerstva u turizmu, važan aspekt se odnosi i na turističku infrastrukturu, obrazovanje i stručno usavršavanje turističkih kadrova, bezbjednost, očuvanje životne sredine i kulturne baštine, te ostale investicije od zajedničkog interesa. Treba napomenuti i da je veliki dio inicijativa za saradnju u prošlosti imao kratkoročan, a ne dugoročan pristup, a one su se često odnosile samo na poboljšanje komparativnih, umjesto na konkurenske prednosti. No, u posljednjoj deceniji, javlja se nova paradigma međunarodne konkurentnosti, a time i različite forme partnerstava u turističkoj industriji.

Vlade država su do skoro igrale esencijalnu ulogu u razvoju turizma i promociji mnogih zemalja kao turističkih destinacija. Ovo se naročito odnosi na slabije razvijene zemlje i zemlje tranzicije, poput zemalja Latinske Amerike, Istočne Evrope itd. No, razvijene zemlje imaju sve manje potrebe za podrškom vlada turističkoj industriji, te se njihov zadatak svodi na manji ili veći nivo učešća u 89 Hawkins, D: Sustainable Tourism Competitiveness Clusters – Application to World Heritage Sites Network Development in

Indonesia, Asia Pacific Journal of Tourism Research, Vol. 9, 2004, No. 3, p. 300.


_____________________________________________________________________

198

promovisanju, regulaciji, planiranju, održavanju, koordinaciji i unapređenju turističkih resursa. Osim obezbjeđivanja potrebne infrastrukture i kreiranja odgovarajućih zakonskih okvira, oblast u kojoj je uloga države jako važna jeste ostvarivanje sinergije javnog i privatnog sektora na bazi specifičnih interesa turističke destinacije. Imajući u vidu turizam kao važno strateško opredjeljenje zemalja Zapadnog Balkana (prije svega Crne Gore i Hrvatske), nepostojanje efikasnih modela PPP u turizmu može djelovati u pravcu dalje degradacije ionako mahom zastarjelih infrastrukturnih kapaciteta i rezultirati značajnim smanjivanjem konkurentnosti destinacije.

5. Zaključak

Iako se u EU javno-privatna partnerstva nalaze u fazi ekspanzije punu deceniju, Crna Gora, kao i većina zemalja Zapadnog Balkana, nema značajnijih primjera uspješnih PPP projekata, naročito u sektoru usluga. Jedan od razloga je nedostatak motivacije privatnog sektora da stupa u neefikasna, a često i neizvjesna partnerstva sa javnim institucijama. Ipak, javljale su se određene inicijative iz oblasti zaštite životne sredine (pročišćavanje otpadnih voda i tretman otpada). No, akteri u javno-privatnom partnerstvu zainteresovani su za ulaganja koja bi bila ekonomski i ekološki opravdana, ali i društveno priznata, pa ih obeshrabruje dugotrajnost i neizvjestan ishod partnerstva. Takođe, nepovoljni su i mehanizmi poreza, naknada i drugih dažbina koji ne djeluju podsticajno kad je riječ o javno-privatnim partnerstvima. Stoga je potrebno da Vlade zemalja Zapadnog Balkana preuzmu potpunu inicijativu i odgovornost za motivisanje privrede, institucija i lokalnih zajednica za učešće u PPP projektima, uključujući uslužni sektor i rastuće industrije poput turizma.

U uslovima priprema za članstvo u EU, javno-privatna partnerstva doprinose daljoj stabilizaciji tržišta i privatizaciji državnog portfelja, što direktno utiče na podsticanje stranih direktnih investicija. Stoga je neophodno povezati i unaprijediti saradnju privatnog i javnog sektora, izgraditi mehanizme kontinuirane komunikacije, razmjene teorijskih znanja i praktičnih iskustava između aktera u javnom i državnom sektoru. Sa datog aspekta, kao zajednički zadatak svih država Zapadnog Balkana nameće se koordiniranje promocije, edukacije i široke zastupljenosti PPP projekata, kako bi se zajedničkim projektima institucija različitih nivoa i oblasti dao bi dobar signal stranim investitorima.

Literatura [1] Beck, M., Hardcastle C., Akintoye, A. (2003): Public Private Partnerships:

Managing Risks and Opportunities, Blackwell Science, Oxford

http://www.amazon.com/Public-Private-Partnerships-Managing-Opportunities/dp/063206465X/ref=sr_1_7/105-0620888-1215648?ie=UTF8&s=books&qid=1188330177&sr=1-7

http://www.amazon.com/Public-Private-Partnerships-Managing-Opportunities/dp/063206465X/ref=sr_1_7/105-0620888-1215648?ie=UTF8&s=books&qid=1188330177&sr=1-7


_____________________________________________________________________

199

[2] Porter M. E (1998): Competitive advantage: creating and sustaining superior performance, Free Press, New York

[3] Porter M. E: What is strategy?, Harward Business Review, November-December 1996.

[4] Savas, E, S: (1999): Privatization and Public-Private Partnerships, CQ Press, Washington, DC

[5] Selby, C.H. (2004): Starting Up: Developing Public/Private Partnerships for Early Care and Education, Lightning Source Inc, La Vergne, USA

[6] Yescombe, E.R (2007): Public-Private Partnerships: Principles of Policy and Finance, Elsevier, Burlington, USA

[7] Walzer, N., Jacobs, B. D. (1998): Public-Private Partnerships for Local Economic Development, Greenwood Pub Group, Westport, USA

[8] http://en.wikipedia.org/ [9] http://europa.eu/ [10] http://www.himk.hr/ [11] http://hr.wikipedia.org [12] http://www.imo.hr/ [13] http://www.mreza-lokalni-razvoj.net/ [14] http://www.nn.hr/ [15] http://www.pwc.com/ [16] http://web.worldbank.org/

http://en.wikipedia.org/

http://www.himk.hr/uredi/pdf-o3-5-2/izvjesce_o_ppp_strucnom_seminaru__himk.pdf

http://www.mreza-lokalni-razvoj.net/pages/doc/JPP.doc

http://www.nn.hr/

http://web.worldbank.org/

U susret globalizaciji – zemlje Balkana na putu ka Evropskoj uniji _____________________________________________________________________

200

Dr Slavenko Grgurević90, Prof dr Nataša Cvetković91,

U SUSRET GLOBALIZACIJI – ZEMLJE BALKANA NA PUTU KA EVROPSKOJ UNIJI

Apstrakt: Globalizacija nije nov fenomen, ali nov je njen intenzitet. Razvoj tehnologije, svetske privrede, sistema masovnih komunikacija i vojnog potencijala, nadišao je sva očekivanja. Sve intenzivnija regionalizacija i globalizacija, osobito u eri posle Drugog svetskog rata doprinela je proširivanju funkcionalne nadležnosti i odgovornosti liberalnih demokratskih država uz istovremeno opadanje njihove sposobnosti da same rešavaju mnogobrojne i sve veće zahteve.

Nestajanjem bipolarnog sveta, od koga je SFRJ imala velike koristi, ekonomski i politički položaj zemalja – naslednica SFRJ odražava danas samo njihovu ekonomsku snagu, koja je, u gobalnim okvirima, minimalna. Uključenje u procese globalizacije i put Srbije i Crne Gore u Evropsku uniju su deo istog procesa koji nema alternativu. To postavlja osnovno pitanje pred stanovništvom malih zemalja Balkana kakve su Srbija i Crna Gora kako što bolje pronaći svoje mesto u novoj međunarodnoj raspodeli ekonomske moći.

Ključne reči: globalizacija, male zemlje, Balkan, EU TOWARDS GLOBALIZATION – BALKAN COUNTRIES ON ITS WAY

TO THE EUROPEAN UNION

Abstract: Globalization is not a recent phenomenon, but its intensity is new. Technology development, global economy, mass communication systems and defense potentials has gone beyond every expectation. Increasingly intensive regionalization and globalization, particularly in time after the Second World War, contributed the expansion of functional jurisdiction and responsiveness of the liberal democratic states, but brought to declining of its abilities to solve by it self numerous and more and more demanding inquiries.

The bipolar world, which has gained a number of benefits to the SFRY, has disappeared. After that, the economic and politic position of countries established at

90 Dr Slavenko Grgurević, Institut ekonomskih nauka, Beograd, Beogradska bankarska akademija 91 Prof dr Nataša Cvetković, Fakultet za poslovne studije, Megatrend univerzitet, Beograd


201

the Yugoslav ground reflects today only its economical strength, minimal in the global background. Taking part in to the globalization and Serbian and Montenegro way to the European union are parts of the same process without alternation. To the people of small Balkan countries, like Serbia and Montenegro are, this opens a basic question about finding a better position in the new constellation of international economic powers.

Key words: Globalization, Small Countries, Balkan, EU

1. Uvod Sve izraženije decentralističke tendencije u politici, privredi, organizaciji

korporacija i vlada (pojačane paralelnim trendovima u sredstvima informisanja i difuzijom kompjuterizacije) stvaraju jedno potpuno novo društvo koje derogira MAKSIMIZACIJU kao temeljno načelo tradicionalne filosofije razvoja. Kao što su veliki sistemi u privredi osnovni generatori neefikasnosti jer su tromi i nefleksibilni spram čestih i promenljivih zahteva tržišta, tako i u mnogim (velikim) zemljama u odsustvu decentralizacije i demonopolizacije bujaju brojni konflikti izazivajući snažne socojalne tenzije.

U pravom vrtlogu protivrečnosti i kakofoničnih ideja i ineresa, koji predstavljaju sliku savremenog sveta, pomalja se nova vrednosna matrica koja bliže određuje stanje duha civilizacije u nastajanju: DECENTRALIZACIJA I HIPERPOVEZANOST. Ovo se posebno može uočiti na primeru razvijenih zemalja. (Grgurević '03)

Visokotehnoliški razvijene zemlje prolaze kroz proces ekonomske rekonstrukcije. Gigantske korporacije i vladine birokratije se reorganizuju, raspadaju ili gube na značaju. Javljaju se nove da zauzmu njihovo mesto. Male jedinice svih vrsta se umnožavaju i formiraju privremene saveze i konzorcije, presecajući društvo uzduž i popreko «uključi-isključi» modularnim organizacijama. Tržišta se lome na sve manje i manje segmente kako se i samo društvo demasifikuje – MINIJATURIZUJE. Kampanje, društvene i etničke grupe, institucije razvijaju ogroman broj različitih veza sa spoljnim svetom. Kako društva postaju heterogenija ona više putuju, izvoze, uvoze, komuniciraju i razmenjuju informacije sa drugim delovima sveta i formiraju više zajedničkih preduzeća, strategijskih saveza, konzorcija i asocijacija preko granice. Ukratko, ona prelaze u stanje hiperpovezanosti. Naravno, najrazvijenijima još treba energija i hrana, ali ono što njima takođe sada treba jeste znanje koje se može pretvoriti u bogatstvo. Njima treba pristup ili kontrola nad svetskim bankama podataka i telekomunikacionim mrežama. Njima trebaju tržišta za proizvode i usluge zasnovane na pameti, za finansijske usluge...menadžment, konsalting...softver, TV programe...bankarske usluge...sisteme rezervacija...kreditne informacije...centre istraživanja...upravljanje mrežama...integraciju informacionih sistema...servise vesti...i sve infoermativne i komunikacijske tehnologije od kojih ovi zavise. Njima treba zaštita protiv piraterije u intelektualnim proizvodima. A što se tiče ekologije, oni žele da još uvek nezagađene nerazvijene zemlje zaštite svoje džungle, nebo i zelenilo za


202

«globalno dobro» - čak ako to nije u interesu razvoja siromašnih zemalja. Tu sada nastaje problem: kako dostići zadovoljaavajući stepen globaalne ekološke stabilnosti, ali istovremeno obezbediti i efikasan model razvoja zemalja u razvoju? Istina potreba za stvaranjem univerzalne ekološke stabilnosti otvorila je brojne raspraave o smislu i sadržaju nove globalne etike upravo u razvijenim zemljama, ali jaš uvek nije prihvaćeno načelo da društvene i ekinomske nejednakosti budu od najveće koristi za one koji su u najnepovoljnijem položaju. Njanovija istraživanja ukazuju da globalizacija povlašćuje one koji su inače u najpovoljnijem položaju, stoga je teško očekivati da apel razvijenog sveta u pogledu stvaranja uslova za, na primer, obuzdavanje demografske eksplozije mogu imati realan efekat. Region Balkana u tom pogledu ne predstavlja izuzetak.

2. Savremeni tokovi globalizacije

Globalizacija nije nov fenomen, ali nov je njen intenzitet. Razvoj tehnologije, svetske privrede, sistema masovnih komunikacija i vojnog potencijala, nadišao je sva očekivanja. Sve intenzivnija regionalizacija i globalizacija, osobito u eri posle Drugog svetskog rata doprinela je proširivanju funkcionalne nadležnosti i odgovornosti liberalnih demokratskih država uz istovremeno opadanje njihove sposobnosti da same rešavaju mnogobrojne i sve veće zahteve. Nivo interakcija i međupovezanosti unutar i između država i društava je u permanentnoj progresiji - lanci političkih, ekonomskih i društvenih delatnosti postali su svetski po svojim razmerama. Roba, kapital, ljudi, znanje i uverenja naizgled lako prelaze državne granice-transnacionalne mreže, socijalni pokreti i socijalne interakcije proširuju se u svim oblastima ljudske aktivnosti. Globalni sistemi trgovine, finansija i proizvodnje međusobno povezuju napredak i sudbinu pojedinca, zajednice i nacija širom sveta.

Propast komunizma i ekonomski problemi (dužnička kriza), sa kojima su počele da se suočavaju mnoge zemlje Trećeg sveta koje su se u periodu 1950-1980 uglavnom oslanjale na strategeju substitucije izvoza, doveli su i do „uniformizacije“ ekonomske politike u najvećem delu sveta. Dok je nekada postojao ceo spektar ekonomskih strategija i politika, idući od strogo planskih privreda, kao što je bila sovjetska, do liberalnog kapitalizma američkog tipa, a uključujući i jugoslovensko samoupravljanje, nemačku participaciju, francusko planiranje, ili daleko-istočni državni kapitalizam - u savremenim procesima globalizacije skoro da više i nema velikih razlika u ekonomskim politikama različitih zemalja. Tako danas globalizacija predstavlja ideološu pobedu globalnog kapitalizma.

Prema zagovornicima neoliberalne međunarodne privrede, slobodan protok kapitala, roba, usluga i (mnogo manje, usled anti-imigracionih prepreka) radne snage, trebalo je da dovede do porasta stopa rasta širom sveta, a naročiro siromašnih zemalja. Na ovaj način, integracijom u svetsku privredu siromašne zemlje lakše dolaze do kapitala koji im je preko potreban za razvoj i brže mogu da usvajaju najnovija tehnološka dostignuća razvijenih zemalja, uključujući i ona institucionalne prirode (način organizovanja berze ili poreske politike itd.).


203

Međutim, ovo verovanje se pokazalo neosnovanim jer su se prema najnovijim sagledavanjima razlike između prosečnih dohodaka bogatih i siromašnih zemalja povećale a ne smanjile. U tom aspektu očekivanja od globalizacije su ostala, za sada, neostvarena. Ipak, u poslednjih četvrt veka zabeležen je ubrzani ekonomski rast dve gigantske privrede, Indije i Kine, što daje nadu da globalni procesi obećavaju u budućnosti. Naime, brz ekonomski rast u ove dve zemlje omogućuje milionima ljudi da pređu prag siromaštva i doprinosi smanjenju svetske nejednakosti.

Međutim, snažan razvoj privreda Kine i Indije nije uspeo da otkloni glavni problem aktuelnog procesa globalizacije: nivo globalne nejednakosti je ogroman i najveći deo nejednakosti potiče usled nejedenakosti prosečnih dohodaka između zemalja a ne usled nejednakosti svake zemlje pojedinačno. Pritom, nejednakost između pojedinaca u sveti je zapanjujuća. Na početku 21. veka najbogatijih 5% ljudi raspolaže sa trećinom ukupnog svetskog dohodka, koliko ima i 80% najsiromašnijih. Dok mali broj siromašnih zemalja sustiže bogati svet razlike između najbogatijih i najsiromašnijih pojedinaca širom sveta su ogromne i nastavljaju da se uvećavaju. Ogroman napredak dve najmnogoljudnije zemlje pratio je gotovo apokaliptični pad u najsiromašnijem od svih kontinenata – Africi, Latinskoj Americi a velike probleme su pratili i procesi tranzicije u istočnoj Evropi i bivšem Sovjetsko Savezu. Dok je deo bogatog sveta raspravljao o tehnikama za produženje ljudskog veka na preko 100 godina, milioni ljudi su umirali od bolesti koje su se mogle lako sprečiti, od nedostaka čiste vode ili infekcija. Otuda je u pravu Amartya Sen (A. Sen, 2002) kada kaže da je centralno ekonomsko pitanje vezano za savremene tokove globalizacije – pitanje nejednakosti.

Argumenti protiv globalne nejednakosti, a u prilog neke redistribucije, ili pomoći najsiromašnijima u svetu, neraskidivo su povezani sa argumentom o potrebi demokratizacije na globalnom nivou. Ovakvi isti argumenti korišćeni su i u devetnaestom veku na nacionalnom nivou i odnosili su se na širenje prava glasa i veća ekonomska prava za siromašne. Međutim, napominjemo da se danas na globalnom nivou ne može ni govoriti o „demokratiji" nego, u nekoj vrsti sovjetskog „novo-govora", najbolje što može da se uradi jeste zalagati se za „demokratizaciju", odnosno za uvođenje nekih elemenata demokratskog odlučivanja (jedna osoba, jedan glas) na međunarodnoj areni. Ovo je zato što bi pomak ka „demokratiji" zahtevao svetsku vladu i ogromnu redistribuciju političke moći koju je, kako sada stoje stvari, nemoguće zamisliti. Najbolje čemu se možemo nadati je neka vrsta korekcije sadašnje neravnoteže moći: trenutno je veći deo moći u rukama bogatih zemalja, a pošto su u tim zemljama politički najaktivniji i najmoćniji upravo bogati Ijudi, globalna moć leži u rukama malog broja bogatih.

Stoga su mnogi skloni tvrdnji da globalizovan svet (suprotno trendovima na nacionalnom nivou) sve manje liči na demokratski svet. U ovom svetu uske interesne grupe kreiraju pravila ponašanja na međunarodnom nivou koja su institucionalno definisana kroz svojevrsne plutoktratske kodifikacije prisutne u međunarodnim dokumentima. Ovakva kodifikacija iako predstavlja napredak u odnosu na vremena kolonijalizma kada su bogati vladali nesputano – sa stanovišta budućnosti ove globalne koterije imaju za cilj institucionalizaciju moći privatnih grupa nad sudbinom čovečanstva. Poznati američki ekonomista Stiglitz je u više navrata upozoravao u


204

pogledu uticaja Ministarstva finansija i finansijskih interesa SAD na politiku Svetske banke i MMF (Stiglitz, 2000). Brojni su primeri kako „salonsko pregovaranje“ o bitnim pitanjima iza zatvorenih vrata utiče na sudbinu nacija i država širom sveta: mnoge odluge Svetske trgovinske organizacije (STO) o zaštiti intelektualne svojine, snabdevanju siromašnih jeftinim generičkim lekovima, izuzimanjem poljoprivrede i tekstilne industrije od trgovinske liberalizacije (uz forsiranje liberalizacije finansijskih usluga) – direktno pogađaju siromašne u korist bogatih. U tom pogledu posebno je ilustrativan primer „glasačke formule“ u MMF gde glasačke kvote i prava (slično kao i u Svetskoj banci) ne prate istinsku globalnu formulu jedna osoba = jedan glas, niti jedna zemlja = jedan glas (kao što je slučaj u Generalnoj skupštini UN), već su glasačka prava kodifikovana kroz formulu jedan dolar = jedan glas. Na taj način 40% najsiromašnijih u svetu ima manje od 10% glasova u MMF i prima 10% svetskog dohodka. Istovremeno, 10% svetskog stanovništva u najbogatijim zemljama ima 43% glasova u MMF i kontroliše 40% svetskog dohodka (Milanović, 2006).

Praksa pokazuje da su smanjenje siromaštva i nejednakosti u zemljama primaocima pomoći sporedni ciljevi pri donošenju odluka o bilateralnoj pomoći koju pružaju bogate zemlje. Istraživanja pokazuju da se bogate zemlje sa dominantnim geoplotičkim ciljevima manje ističu u dodeljivanju pomoći siromašnima. To se odnosi, sa izuzetkom V. Britanije, na ostale velike i bogate zemlje – SAD, EU, Japan, Nemačka i Francuska. Među njima se sa važnim geoplitičkim interesima – kao dominantnim u pomoći siromašnima, ističu i druge manje zemlje. Tako npr. Grčka najviše pomaže zemlje Balkana i Mediterana, Španija zemlje Latinske Amerike, Portugalija svoje bivše kolonije itd. Budući da su nivoi domaćih cena siromašnih zemalja niži od bogatih zemalja – ove posledenje imaju po pravilu veće efekte uz neznatna „ulaganja“, jer 1 USD dolar pomoći više vredi u siromašnim zemljama nego kod kuće. Prema tome, pomoć od 22 mlrd. USD ekvivalentna je iznosu od oko 73 mlrd.USD (obračunato na bazi međunarodnih cena), pa na taj način „korist“ siromašnih zemalja od bilateralne pomoći iznosi 3,7 puta više od cene pomoći koje „plaćaju“ bogate zemlje (Ibid). Vredno je pomena da zemlje koje imaju visok udeo budžetskih rashoda za razne socijalne programe kod kuće, imaju i bolji odnos i veći stepen globalne socijalne odgovornosti. Naime, zemlje severne Evrope, posebno Norveška, su osvedočeni veliki donatori siromašnih u poređenju sa drugim bogatim zemljama.

Prethodna razmatranja ukazuju da se velika očekivanja od globalizacije nisu ispunila. Ovo se verovanje pokazalo neosnovanim, jer se shodno savremenim trendovima globalizacije razlike između prosečnih dohodaka bogatih i siromašnih zemalja, odnosno pojedinaca – povećale, a ne smanjile. Snovi dobrih ljudi o globalizaciji koa načinu da se čovečanstvo uzdigne iznad višemilenijumskih razornih podela i haosa u kome tone ljudska vrsta – kao da su prepušteni sudbini inercije nasleđa u kome su hiljadugodišnja razaranja i pohlepa dovele ljudski rod na ivicu Armagedona. Međutim, nije tako: ako su 70-tih godina prošlog veka pitanja siromaštva i nejednakosti bila odviše provokativna i izazivala zazor odgovornih umova čovečanstva čiji je moralni kredo postepeno budio savest uticajnih krugova u


205

svetu – onda se danas, na pragu II faze globalizacije pitanje redistribucije bogatstva ne postavlja više kao par excelance moralno već u osnovi principijelno i tehnički.

U brojnim raspravama i institucionalnim aranžmanima (Svetska banka, OUN) provejavaju izvesna rešenja i principijelne nedoumice koji su na tragu globalnog modela redistribucije bogatstva. Izvesno je jedno da će se čovečanstvo kretati u pravcu globalne zajednice i globalne demokratije, a kad se to desi, mnoge funkcije današnjih nacionalnih vlada, uključujući bavljenje ekstremnim slučajevima nejednakosti i siromaštva, preuzeće nove globalne institucije. Put do ovog cilja biće dug i mukotrpan. Dovoljan je samo pogled na „demokratski deficit" u iskustvu Evropske unije. Koliko je onda teško da se stvore takve in-situtcije na globalnom nivou! Pa ipak, ako se setimo kakav je bio put koji smo prešli u poslednja dva veka - od konzorcijuma sila koji je vladao svetom ne mareći da se bilo sa kim konsultuje i oslanjao se na prostu eksploataciju slabih, do današnjeg velikog broja međunarodnih institucija i spremnosti bogatih, ma koliko nerado, da dele svoje bogatstvo - i ako projektujemo ove događaje u budućnost, verujem da ima malo mesta sumnji da će dalje uključivanje svih naroda u proces odlučivanja na globalnom nivou biti stvar budućnosti. Tada će pitanja kao što su globalna nejednakost postaviti svom svojom oštrinom i dobiti skoro isti politički značaj koji danas imaju pitanja nejednakosti unutar svake pojedinačne zemlje. Svakako, globalna nejednakost će biti pitanje koje će doći na red.

3. Zemlje Balkana na putu ka Evropskoj uniji

Na Balkanu su procesi tarnzicije usporeni, a globalna skica regiona je u senci retrograclnih procesa i ratnih razaranja na područje bivše Jugoslavije. Razlozi za ovakav razvoj tranzicije i opšte situacije na Balkanu izlaze iz okvira klasične ekonomske analize i predstavljaju sklop isprepletanih kullturnih ( tradicionalnih – psiholoških i socijalnih ), političkih i ekonomskih okolnosti.

U stvari one se svode na tradicionalno značajnu ulogu kulture u Istočnoj Evropi i posebno na Balkanu, a preko nje i na temelje vrednosti Istočne i Zapadne civilizacije. To je krupna tema koju zbog njene dubine i tananosti je veoma rizično svesti na manifestacione iskaze. Ipak, iskustveno posmatrano jedno je izvesno: mnoštvo različitih kultura i sklonost lojalnih vodećih političkih elita za selektivnom interpretacijom kulturnih vrednosti (uz maksimalnu medijsku podršku) razvija duh antagonizma koji poništava ekonomsku argumentaciju. Jedan primer: političko-lingvistička obrazloženja (proistekla iz rasprava oko toga koji će se nacionalni jezici uključiti u bilateralni sporazum) blokirali su potpisivanje prvog sporazuma o ekonomskoj saradnji Bugarske i BJR Makedonije! Ili drugi primer: politički razlozi su uticali na raspad bivše Jugoslavije 1991. godine, kada je već bila stvorena konzistentna ekonomska politika a započet proces tranzicije ka tržišnoj ekonomiji dao prve rezultate! Katastrofalna destrukcija koja je potom zahvatila ovaj deo Balkana ne može se objasniti samo ekonomskim nego i antropološkim i istorijskim okolnostima. Skica balkanskih karaktera, sazvana od strasnih ekstrema (nepoverljivost, mističnost,hrabrost, apatičnost ) recivid je vekovne nestabilnosti ali i rezignacije koji


206

su vladali na ovim prostorima i koji su često bili rezultat uticaja generisanih izvan ovog regiona (sudari triju kultura, religija, organizacija vlasti – Turska, Rusija, Austrougarska). U stvari iza ovog odbrambenog mentaliteta koji sublimira globalnu skicu balkanskih naravi nalazi se i jedna arhitična psihologija i inspirativna folkoristika koja je često zloupotrebljivana i jednostrano procenjivana kao egzotika i primitivizam bez dubljeg istraživanja istorijskih i antropoloških uslova Balkana. U takvom psihosocijalnom ambijentu prepunom podsticajnih suprotnosti svaki razvojni klišei ili slični terapeutski zahvati su unapred osuđeni na neuspeh. Pokušaji brzih, propagandno motivisanih političkih uprošćenih ocena stanja i projektovanih rešenja nikad i negde nisu dali ozbiljne rezultate. Slučaj Balkana je u tom pogledu aksiom.

Pad Berlinskog zida i „ kreativna pometnja“ koja je potom nastala u bivšim komunističkim zemljama i svetu u celini generisala je brojne rasprave u traganju za efikasnim i autentičnim modelom razvoja. U opštem kovitlacu istorijskih uslova, ekonomskih vrednosti, paradogmatičnih vizija sve više sazreva mišljenje o potrebi razvoja ljudi a ne samo privrede, same po sebi. Renesansa religioznih vrednosti svuda u svetu sve više ljudi navodi da posumnjaju u privredu koja sredstva tretira kao ciljeve, a materijalna dobra stavlja iznad ljudi.

Takvo shvatanje obavezuje na drugačije poimanje suštine napretka koji se više ne može meriti isključivo progresom tehnologija ili materijalnim životnim standardom, jer društvo koje je moralno, kulturno i politički poniženo – ne može biti napredno društvo. Zato je u stvari pravo pitanje: kako istovremeno obezbediti kvalitet života i privrednog rasta? To je istovremeno lokalno, regionalno i globalno, dakle civilizijsko pitanje, jer ono je podjednako relevantno za Balkan, Bosnu, Ruandu, Bangladeš ili Severnu Koreju, ali zato i za SAD, Kanadu, Japan I Evropu.

Traganje za integralnim odgovorom na pitanje o potrebi uspostavljanja društvene, ekološke stabilnosti i ekonomske efikasnosti na Balkanu implicira značaj ekonomije i kulture. To su te odrednice globalnog sistema vrednosti bez kojih je nezamisliv razvoj demokratskih institucija, slobodnog preduzetništva, otvorenog društva i zdrave prirodne sredine. To je od presudne važnosti za budućnost Balkana gde su ceo jedan prošli vek ideološke i kulturne razlike bile izvorodlučujuće destruktivne energije permanentne nestabilnosti. U uslovima negativne atmosfere koju karakteriše mržnja, krupne razlike između etničkim grupama koje neguju njihove primitivne političke elite, nema mnogo prostora za razvoj kreativne energije, smanjenje tenzija i ekonomsku saradnju. Savladavanje ovih razlika zahteva potpuno nov pristup, odnosno nov prelaz od kulture suprotstavljenih razlika ka kulturi inteligencije koja je jedini način održanja kulturne raznolikosti. Ovakav pristup jedino može pomoći pri definisanju strategije za ekonomski razvoj Balkana kao i otvaranje novih puteva ka ponovnom utvrđivanju zajedničkih trgovačkih odnosa i stvaranju regionalne infrastrukture. Strategija savlađivanja razlika prvenstveno podrazumeva:

a) saznanje o prirodi lokalnih mentaliteta, i b) istraživanje kulturnih istorijskih i političkih faktora koji će doprineti opštem

socijalnom razvoju i pozitivnom procesu ekonomske integracije. Na ovaj način širenjem „ kulture razlika“ stvoriće se pozitivna atmosfera za negovanje tolerancije, zajedničkog života i kulturne saradnje koja je neophodna za razumevanje i prihvatanje


207

kulturne raznolikosti, jer su one rezultat viševekovne zajedničke istorije i kulturnih vrednosti same regije. Uspeh procesa na Balkanu podrazumeva i istovremeno stvaranje uslova za ukupnu tehnološku i privrednu modernizaciju koja pak zavisi od novih obrazovnih ljudi koji će biti u stanju da generišu i upravljaju promenama. Za to je potreban nov obrazovni sistem i nova znanja koji idu u susret budućim evropskim i svetskim ekonomskim i političkim intergracijama, a to će pak inicirati potrebu za razvojem, odnosno doprineti smirivanju duhova i dugoročnoj stabilizaciji ovog regiona u budućnosti.

Globalna skica stvarnosti je potpuno izmenjena i stremi ka jednoj sasvim novoj civilizaciji visokog senzibiliteta, koji se temelji na sofisticiranim tehnologijama i odumiranju hijerarhijskih struktura. Za efikasnost promena u Centralnoj Jugoistočnoj Evropi od presudnog značaja saznanja o novoj sintezi i novoj vrednosnoj matrici, koja se temelji na decentralizovanoj, deregulisanoj i repnvatizovanoj socijalnoj, privrednoj, informatičkoj i korporacijskoj strukturi.

U suštini ovi procesi ukazuju na anahronizam centralizovanih, tromih i neefikasnih lokalnih (nacionalnih) upravljačkih sistema i preporučuju liberalizaciju i globalizaciju ekonomskih troškova i „umrežavanje“ vođstva (transnacionalizacija). U suprotnom i u odsustvu tiheralizma kao moćne ideje političkog, ekonomskog tj. kulturnog preporoda otvara se prostor za restauraciju prekomerne uloge države koja uvek vodi u tiheralizam I globalne sukobe.

S druge strane, sve veće uvažavanje etike dobrovoljne jednostavnosti u najbogatijim zemljama upućuju na sve češće uočavanje korelacije između „spoljnog bogatstva“ i „unutršnjeg siromaštva“ što govori u prilog brze evolucije društvenih vrednosti u razvijenim zemljama. Pošto globalne komunikacije podrivaju solipsizam i kulturnu aroganciju postaje jednostavnije ceniti mudrost i ostalih kultura čije poruke ukazuju da je put ka blagostanju određen unutrašnjom prirodom čoveka od koje zavisi jedinstvo sa svetom koji ga okružuje.

Ukoliko naš budući izbor bude put koji uspeh meri ne samo stopom rasta potrošnje robe i usluga, već i razultatima uz minimum portošnje postignutim u ostvarenju unutrašnjeg zadovoljstva ljudi, radosti i skladnog razvoja ličnosti, u tom slučaju će ekonomska saradnja imati svrhu, a čovečanstvo prosperitetnu budućnost.

4. Umesto zaključka

Narastajuće nejednakosti, siromaštvo, gomilanje neproduktivnog kapitala,

nova imigraciona politika u razvijenim zemljama, novi protekcionizam u oblasti transfera tehnologija od strane transnacionalnog kapitala (TNK) ukazuju da je prva faza globalizacije ispunila očekivanja u sferi oslobađanja finansijskih tokova, ali ne ljudi i ideja. Snažan razvoj privreda Kine i Indije omogućio je milionima ljudi da pređu prag siromaštva što daje nadu da globalni procesi obećavaju u budućnosti. Tome u prilog idu i izvesna pozitivna pomeranja koja se mogu tumačiti inicijalnim razvojem društvene odgovornosti TNK (socijalni ciljevi i humanitarne misije fondacija koja osnivaju same firme). To je svojevrsni paradoks socijalne i filantropske delatnosti međunarodnih korporacija i najbogatijih pojedinaca (Woren Bafet, Bill


208

Gates) čija nova misija, iako nedovoljno istražena predstavlja izvestan pomak ka novoj ulozi TNK u kreiranju podsticajnog socijalnog ambijenta u prilog stabilizacije globalnih poslovnih komunikacija? Međutim, vojni lobiji (trgovina oružjem), razvoj kriminogenih struktura i narastajući međunarodni terorizam tome ne idu u prilog.

Traganje za novim čovekovim rešenjima u organizaciji njegovog fizičkog sveta često se pogrešno povezuje sa višim oblicima svesti. To dvoje nije isto. Ustvari, društveni i duhovni razvoj uglavnom su sledili suprotne putanje tokom većeg dela ljudske istorije. One se mogu opet međusobno približavati kada se čovečanstvo odrekne želje za vladanjem i kada se počne prilagođavati ne svetu kakav smo stvorili – već svetu za koji smo stvoreni. U takvom svetu SVETSKI MIR I POHLEPA se međusobno isključuju, a saznanje da je važnije BITI MNOGO, A NE IMATI mnogo podstiče optimističke scenarije budućnosti čovečanstva, gde su znanje i obrazovanje jedini put za smanjenje globalnih nejednakosti i izbavljenja iz haosa u kome tone ljudska vrsta.

Literatura

[1] Grgurević Slavenko, Cvetković Nataša „The structural Changes in the Western Developed Countries“, International Conference....., Editor Megatrend university, Belgrade, november 2003.

[2] Grguević Slavenko „U susret globalizaciji-Srbija na putu za Evropsku uniju“, uvodno izlaganje na Skupštini unije poslodavaca Srbije - www.poslodavci.org.yu, Beograd, novembar 2006

[3] Grgurević Slavenko „Small Countries and Global Bussines Environment – case of Balcan Countries“, International Conference ECONOMIC GLOBALISATION AND REGIONAL INTERGRATION – conference Proseeding, Editors ciprys Goverment, Arcanzas State university and World Bank Nicosia, september 1996

[4] Milanović Branko ODVOJENI SVETOVI – merenje međunarodne i globalne nejednakosti, izdavač UNDP, Beograd 2006

[5] T. Cvetkovski, A. Langović: Komunikacija u uslovima globalnog poslovanja, Međunarodni skup: "Radikalne promene u preduzećima i privredi u uslovima globalizacije", Megatrend univerzitet, Beograd, 2003

http://www.poslodavci.org.yu/

Srbija na putu ka centru EU _____________________________________________________________________

209

Dr Marinko Bošnjak92

SRBIJA NA PUTU KA CENTRU EU

Apstrakt: Republika Srbija je politički i ekonomski orijentisana na Evropsku uniju sa kojom je geostrateški i infrastrukturno povezana i koja predstavlja njeno najveće izvozno tržište. Srbija poseduje demokratske i razvojne potencijale za ubrzano i suštinsko povezivanje sa EU. Srbiji je potrebna adekvatna razvojna strategija i ubrzanje tranzicije, kako bi efektuirala razvojne aspiracije i raspoložive prirodne, ljudske i materijalne potencijale za razvoj tržišne privrede i demokratskog društva. Srbija na putu ka EU je suočena sa nizom nedostataka i ograničenja u oblasti politike, ekonomije i kulture. Ključne reči: Evropska unija, Srbija, potencijali rasta, razvojne aspiracije, ograničenja rasta.

SERBIA ON THE WAY TOWARD THE EU

Abstract: Republic of Serbia is politicaly and economicaly oriented toward European Union with wich has geostrategic and infrastructural connections and wich represent her biggest export market. Serbia has democratic and development potential for faster and essential connection with EU. Serbia needs adequat development strategy and fastening of transition process, to realize development plans and available natural, human and material resources for market economy development and development of democratic society. Serbia on its way toward EU is confronted with many inadequacy and constraints in field of politics, economy and culture. Key words: Europian union, Serbia, growth potential, development aspiration, growth constraint.

1. Uvod Republika Srbija na putu ka centru Evropske unije polazi od kriterijuma koje

je Savet Evrope utvrdio u Kopenhagenu za zemlje kandidate za punopravno članstvo u EU, čije ispunjenje predstavlja prvu ključnu odrednicu pridruživanja EU. Drugu ključnu odrednicu pridruživanja Srbije EU čini postignuti sporazum 27 članica EU o

92 Načelnik Odelenja za makroekonomske analize i strukturne reforme u Ministarstvu finansija Republike Srbije, Kneza Miloša 20 i Docent na Beogradskoj bankarskoj akademiji, Zmaj Jovina 12.


210

reformi institucija EU i spremnost i sposobnost svih članica da izvrše organizacione i strukturne promene od značaja za funkcionisanje EU kao celine i koje suštinski jačaju njenu poziciju u svetu kao globalnog partnera.

Srbija na putu ka centru EU potrebno je da razvije sposobnost ispunjavanja: • Ekonomskih kriterijuma – funkcionisanje tržišne ekonomije i konkurentska

sposobnost na tržištu EU, • Političkih kriterijuma – funkcionisanje demokratskih i pravnih institucija i • Pravnog kriterijuma – sposobnost zemlje da preuzme obaveze iz članstva.

Dostizanje prvog ekonomskog kriterijuma zahteva da zemlja kandidat obezbedi političku i makroekonomsku stabilnost, liberalizaciju cena i trgovine, sposobnost finansijskog sektora da usmeri štednju u produktivno investiranje, okončanje privatizacije i restrukturiranja preduzeća, prisustvo konkurencije, uz slobodan ulazak na tržište novih preduzeća i uz bankrotstvo i likvidaciju neuspešnih firmi, uređen pravni sistem i efikasno pravosuđe.

Dostizanje drugog ekonomskog kriterijuma zahteva veća ulaganja u obrazovanje, istraživanje i razvoj, veća ulaganja u infrastrukturu, veći stepen trgovinske integracije, porast broja malih i srednjih preduzeća, vladinu podršku jačanju konkurentnosti privrede putem njenih politika i zakonodavstva, posebno kroz trgovinsku politiku, politiku konkurencije, politiku državne pomoći, privlačenje stranih direktnih investicija, razvoj malih i srednjih preduzeća, sektorske reforme usmerene na povećanje produktivnosti i konkurentnosti (poljoprivreda i ruralni razvoj, prerađivačka industrija i dr.). Srbija izgradnju konkurentne i funkcionalne tržišne privrede zasniva na raspoloživim potencijalima za rast, čije efektuiranje zahteva političku stabilnost i povoljno poslovno okruženje.

Ključne komparativne prednosti Srbije od posebnog značaja za ulazak u EU su: • Visokoobrazovana populacija i kvalifikovana radna snaga • Povoljan geostrateški položaj i značajan potencijal u poljoprivrednom zemljištu,

obnovljivim izvorima energije, mineralnim sirovinama, šumskom fondu, vodnim resursima

• Uključenost na međunarodne transportne i energetske koridore, blizina tržišta EU i preferencijalni trgovinski aranžman sa Ruskom federacijom

• Izgrađeni proizvodni i uslužni kapaciteti i dinamičan rast privatnog sektora. Srbija u procesu prilagođavanja privrede i društva globalnim procesima i

evropskim standardima biće suočena sa brojnim ograničenjima za uključenje u evropske integracije, kao što su: • Nedovoljna politička i ekonomska stabilnost • Formirana privredna struktura sa dominantnim učešćem primarnih i

niskotehnoloških grana • Nekonkurentnost privrede, neiskorišćenost postojećih kapaciteta sa zastarelim

tehnologijama


211

• Degradirana infrastruktura energetskog, saobraćajnog i telekomunikacionog sistema

• Neproduktivni istraživački i obrazovni kapaciteti bez dovoljne povezanosti sa privredom i sa velikim odlaskom kvalitetnih istraživača i stručnjaka u inostranstvo

• Neefikasnost javnog sektora sa prisustvom monopola koji otežavaju proces strukturnih reformi

• Neravnoteža potrošnje i proizvodnje, niske domaće investicije i nedovoljan priliv stranih direktnih investicija i nerazvijeno javno-privatno partnerstvo

• Velike regionalne razlike u nivou razvijenosti i u razvijenosti lokalne infrastrukture

• Neizgrađena pravna država i nedovoljna pravna zaštita • Prisustvo korupcije i kriminala, nepovoljan imidž Srbije u svetu i visok politički

rizik za strana ulaganja.

2. Proces stabilizacije i pridruživanja Srbije EU Republika Srbija je uspostavila proces evropskih integracija i završila u

septembru 2007. godine tehničke pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju (SPP). Sledeći koraci na putu ka EU su: • Potpisivanje i ratifikacija SPP • Podnošenje zahteva Srbije za prijem u EU • Odluka EU da Srbiju prihvati kao zemlju kandidata za članstvo • Početak pregovora EU sa Srbijom i proces pregovaranja koji podrazumeva da

Srbija usvoji čitav pravni sistem EU • Okončanje pregovora i potpisivanje Ugovora o pristupanju EU • Proces ratifikovanja Ugovora od strane 27 članica EU • Zvanično učlanjenje Srbije u EU

Ključna pretpostavka uspeha Srbije na putu ka EU je postojanje političke volje u vidu koncenzusa demokratskih snaga u zemlji da postane punopravni član EU i da usvoji sistem vrednosti, pravni i ekonomski sistem EU, kao i sposobnosti zemlje da preuzme odgovornost i sprovede ustavne i institucionalne reforme za brzo pristupanje EU. Evropska komisija (Vlada) nadgledaće Srbiju i sagledavati njenu sposobnost da bude njen odgovoran član sposoban da izgradi razvijenu i stabilnu demokratiju i tržišnu privredu.

Ključna politička pretpostavka podrazumeva da Srbija može da ispunjava političke uslove sadržane u Kopenhagenskim kriterijumima, a prvenstveno da uspostavi vladavinu prava i demokratski poredak kao osnovne društvene vrednosti na kojima se zasniva funkcionisanje države. Napredak Srbije u evropskim integracijama zahteva unutrašnju stabilnost i održivi demokratski društveni sistem u kome relevan-tne političke snage u demokratskoj proceduri rešavaju ključna društvena i ekonomska pitanja, što podrazumeva održavanje slobodnih izbora i fer play smene na vlasti.


212

Uspostavljena ustavna legitimnost i demokratska stabilnost omogućuju izgradnju efikasnih institucija vladavine prava i sposobnost preuzimanja obaveza iz pravne baštine EU i primene njenih pravnih propisa, što podrazumeva promenu postojećih i izgradnju novih institucija, kako bi se propisi mogli usvojiti i primeniti. Izgradnja pravnog sistema i institucija podobnih za članice EU podrazumeva postojanje političkih i ekonomskih interesa da se napuste postojeće i uspostave nove evropske institucije i preraspodelu nacionalnih dobara i za nju vezanih socijalnih, regionalnih i međugeneracijskih razlika. Takva celovita i suštinska transformacija privrede i društva u Srbiji zahteva značajne političke i administrativne sposobnosti za institucionalnu transformaciju Srbije i ulaganja u izgradnju administracije koja će sarađivati sa institucijama EU. Takva ulaganja su visoko profitabilna ukoliko institucionalne reforme poboljšavaju uslove privređivanja, obezbeđuju pravnu sigurnost i poboljšavaju rad javnog sektora, pre svega državne uprave i javnih službi i koje ubrzavaju pristupanje Srbije EU.

Srbiju u procesu kandidovanja za članstvo u EU nadgleda Evropska komisija i ocenjuje njenu kandidaturu koju prihvata Evropski savet kada je ocena Komisije pozi-tivna. Nakon pozitivnog mišljenja Evropske komisije i Evropskog saveta o kandidaturi Srbije, otpočinjanju pregovoranja EU sa Srbijom i detaljno snimanje institucija, politike i privrede Srbije i usaglašavanje 35 poglavlja iz SPP u procesu pregovaranja.

Cilj Srbije je da u što kraćem roku završi pregovore sa EU, nakon čega bi se pokrenuo proces ratifikovanja ugovora o pristupanju EU od 27 članica EU i da se nakon okončanja pregovora i potpisivanja ugovora odredi datum kada Srbija može da pristupi EU.

Imajući u vidu dinamiku pristupanja zemalja centralne Evrope, Bugarske i Rumunije očekuje se da Srbija pristupi EU 2015. godine, odnosno 8 godina od potpisivanja SPP, ukoliko ne bude uslovljavanja i odlaganja zbog saradnje sa Hagom.

3. Ispunjavanje osnovnih kriterijuma za članstvo u EU Srbija kao zemlja kandidat obavezna je da ispuni propisane kriterijume za

članstvo u EU, kao što su demokratizacija, vladavina prava, tržišna privreda i konkurentnost. Pored toga, za zemlje zapadnog Balkana obavezna je regionalna saradnja kao primarni uslov za uspostavljanje i održavanje stabilnosti i bezbednosti u regionu jugoistočne Evrope. Zemlje zapadnog Balkana kao kandidati za članove EU obavezne su da međusobne probleme reše saradnjom i da minimiziraju rizike bezbednosti u regionu i da postignu potrebnu stabilnost.

Zemlje zapadnog Balkana u toku pregovaranja sa EU potrebno je da ostvare napredak u uspostavljanju stabilne i funkcionalne demokratije i da uspostave poštovanje ljudskih prava, uključujući prava manjina. Pored toga, za vladavinu prava bitan je napredak u suzbijanju korupcije, razvoj sistema javne uprave, napredak u pravosuđu, posebno sudstvu. Srbija kao zemlja zapadnog Balkana potrebno je da u procesu pregovaranja ostvari napredak u ispunjavanju ekonomskih kriterijuma koji se odnose na funkcionalnu tržišnu privredu koja je konkurentna na jedinstvenom tržištu


213

EU. Ocene EU o tržišnosti i konkurentnosti privrede Srbije osnovni su ekonomski kriterijumi za pristupanje EU.

Srbija nakon sedam godina ekonomske tranzicije nije dostigla funkcionalnu i konkurentnu privredu. Nedostaju mnoge institucije tržišne privrede, nedovoljna je otvorenost privrede Srbije prema inostranoj konkurenciji i nedovoljna je uloga tržišta u alokaciji resursa i u određivanju cena.

Pored toga, privreda Srbije je nedovoljno konkurentna na jedinstvenom tržištu EU. Konkurentnost podrazumeva sposobnost zemlje da ispunjava Mastriške kriterijume koji su obavezni za članice EU koje koriste evro.

Mastriški kriterijumi kao indikatori konkurentnosti zemlje članice EU su: • fiskalnog karaktera: uravnoteženi javni prihodi i rashodi, bez fiskalnog deficita na

srednji rok. Ukoliko postoji ovaj deficit ne sme da pređe 3% BDP zemlje, a ukupni javni dug ne sme da pređe 60% BDP zemlje

• monetarnog karaktera: inflacija ne sme da bude veća od 1,5 procentnih poena u odnosu na prosek tri zemlje sa najnižom inflacijom u evro zoni (ispod 3% godišnje), kao i da dugoročne kamatne stope ne smeju da nominalno budu ispod onih u tri zemlje EU sa najnižim kamatnim stopama (ne više od 2 procentna poena), što je povezano sa održivošću eksterne ravnoteže.

Srbija dok traju pregovori sa EU treba da izgradi funkcionalnu i konkurentnu tržišnu privredu po kriterijumima EU koja ocenjuje tržišnost i konkurentnost privreda zemalja kandidata. Srbija treba da obezbedi održivu konkurentnost na jedinstvenom evropskom tržištu, što podrazumeva sposobnost domaćih preduzeća da konkurišu preduzećima iz drugih zemalja članica EU bez državne pomoći. Sa potpisivanjem SPP umesto trgovinske politike za približavanje EU ključne su regulatorna i fiskalna politika. Sa približavanjem zemlje kandidata EU preuzimaju se njena pravila i propisi i zadovoljavaju uslovi o tržišnosti privrede, zbog čega se smanjuje prostor za regulaciju tržišta i privrede. Konkurentnost se vezuje za fiskalnu politiku i za veličinu javnog sektora i javne potrošnje i za odnose između javnog i privatnog sektora.

Radi podizanja tržišnosti i konkurentnosti privrede potrebno je da Srbija privatizuje deo javnog sektora i da ga otvori za konkurenciju. Pored toga, privreda Srbije treba da efikasno funkcioniše bez dobijanja direktnih i indirektnih državnih subvencija preko budžeta.

Dostizanje tržišnosti i konkurentnosti privrede Srbije zahteva dovršetak strukturnih reformi u srednjem roku (3-5 godina) koje imaju značajan uticaj na jačanje ponude i na zaposlenost i dohodke stanovništva. Usvajanje i sprovođenje strukturnih reformi zahteva obučenost, profesionalnost i efikasnost administracije i institucije pravne države, prvenstveno nezavisnost i profesionalnost sudstva. Napredak u podizanju kvaliteta institucija i u sprovođenju strukturnih reformi vidljiv je kroz povećanje ekonomskih i političkih sloboda i konkurentnosti i poboljšanje poslovnog okruženja i institucione klime.

Ocena stanja u privredi Srbije zasnivaće se na nacionalnim računima – ESA 95, uzimajući u obzir spoljnu i unutrašnju neravnotežu u platnom bilansu, na tržištu rada i u javnom sektoru. Privreda Srbije ima veliki deficit u robnoj razmeni sa svetom


214

oko 22% BDP, kao i deficit na tekućem računu koji će krajem 2007. iznositi preko 14% BDP. Stanje u platnom bilansu pokazuje da je konkurentnost Srbije relativno slaba. Deficiti na eksternom sektoru su održivi sve dok obaveze prema inostranstvu rastu sporije od rasta BDP i dok tako raste i odnos duga prema BDP, odnosno sve dok se kurs ne mora da koriguje, kako bi došlo do promene odnosa razmene. Devizni kurs i monetarna politika su održivi sve dok nisu potrebne dodatne mere za održanje kursa ili je značajno smanjenje kamate ukoliko dođe do apresijacije kako bi se izbegao rast deficita eksternog sektora. Sve dok zemlja ne uđe u preterano zaduživanje nepostoji opasnost od pada konkurentnosti i do posledica po izvozni sektor.

Eksterna neravnoteža ukazuje na mikroekonomske nedostatke i na nekonkure-ntnost privrede. Robni izvoz Srbije pokriva njen robni uvoz sa oko 50%. Razmena us-luga sa inostranstvom smanjuje ovu neravnotežu u razmeni roba. Ovo je posledica ras-ta domaće tražnje koja je podsticala rast uvoza i posledično deficita, a zapostavljanja rasta obima i kvaliteta ponude poljoprivrede i industrije, koje nisu konkurentne na jedinstvenom tržištu EU. Strana ulaganja nisu u većoj meri zastupljena u industriji i u sektorima koji su izvozno orijentisani, što je indikator problema sa konkurentnošću.

O nedovoljnoj konkurentnosti govore i podaci o stanju na tržištu rada. Poslednja anketa o radnoj snazi iz oktobra 2006. godine ukazuje da je stopa nezaposlenosti u Srbiji visoka (između 21-22%) i da se održava na tom nivou. Podaci penzijskih i zdravstvenih fondova prikazuju nešto nižu stopu nezaposlenosti u odnosu na anketu o radnoj snazi. Stopa nezaposlenosti je indikator nekonkurentnosti jer pokazuje da privreda Srbije nema sposobnost da stvori mogućnost za punu zaposlenost usled nedostatka preduzetništva i nerazvijenosti privatnog sektora ili zbog neefikasnih institucija ili pogrešne ekonomske politike.

Konkurentnost privrede Srbije je nedovoljna i sa stanovišta veličine javnog sektora i javne potrošnje, iako su fiskalni bilansi poboljšani u odnosu na devedesete godine prošlog veka. Uspostavljanje održive fiskalne ravnoteže biće indikator sprovedenog fiskalnog prilagođavanja i povećane konkurentnosti privrede.

Problem konkurentnosti privrede Srbije uslovljen je održanjem ravnoteže u platnom bilansu, održanjem ravnoteže u fiskalnim bilansima i sposobnošću privrede da zaposli veliki broj nezaposlenih. Rešavanje problema u platnom bilansu, na tržištu rada i u javnom sektoru i jačanje konkurentnosti privrede po tim osnovama zahteva ubrzanje privrednog rasta po stopi od 6-7% godišnje, kako bi se stanje u privredi (makroekonomska situacija) poboljšalo i izgledi na srednji rok bili pozitivni.

Na tim osnovama privreda Srbije bi se osposobila za konkurenciju na jedinstvenom tržištu EU i Srbija pripremila za ulazak u EU. To podrazumeva ubrzanje strukturnih reformi i jačanje privatnog sektora, izgradnju regulatornog ambijenta koji utiče na visinu rizika ulaganja u Srbiju i ubrzanje restrukturiranja i privatizacije javnih preduzeća, što sveukupno uzrokuje nizak nivo direktnih stranih i domaćih investicija u proizvodne kapacitete, akcije i nekretnine, kao i nisku konkurentnost privrede Srbije.

Sa stanovišta konkurentnosti privrede posebnu pažnju treba posvetiti kvalitetu javne vlasti i uprave i rešavanju problema u vezi sa korupcijom i kriminalom. EU zahteva donošenje i implementaciju nacionalne strategije i akcionog plana za


215

suzbijanje korupcije i organizovanog kriminala i za obezbeđenje nezavisnosti i efikasnosti sudstva. Od posebnog značaja je obračun sa korupcijom i organizovanim kriminalom na vrhu vlasti.

Ključni generator u procesu prilagođavanja Srbije EU jeste politička i administrativna sposobnost zemlje da kreira, izradi, usvoji i primeni dobre zakone koji su bitni za funkcionisanje države članice. Od sposobnosti državne administracije zavise pregovori o pojedinim poglavljima komunitarnog prava (od poljoprivrede, preko spoljne politike, do ljudskih prava), odnosno zatvaranje svih 35 poglavlja koja se usaglašavaju sa EU. U prvoj fazi EU će snimiti stanje i analitički ispitati pravne tekovine EU (acquis communaitaire).

U drugoj fazi EU će otvoriti pregovore o 35 poglavlja komunitarnog prava o kojima se pregovara. Brzina i kvalitet pregovora o pojedinim poglavljima i zatvaranja tih poglavlja zavisi od sposobnosti administracije i društva u celini, odnosno od spremnosti države kandidata u tom području za članstvo. Od posebnog značaja je zakonska, administrativna i finansijska spremnost države kandidata u području unutrašnjeg tržišta, javnih nabavki, tržišne konkurencije, državne podrške strateškim industrijama, poljoprivrede, zaštite životne sredine i drugim područjima.

4. Makroekonomski rezultati u tranzicionom periodu 2001-2007.

Uvod. Makroekonomska kretanja u Srbiji u periodu tranzicije od 2001 do 2007. godine obeležava rast ekonomske aktivnosti, značajno smanjenje inflacije, rast uvoza i izvoza uz visok deficit tekućeg računa, rast zarada iznad rasta produktivnosti i visoka stopa nezaposlenosti.

Osnovne makroekonomske rezultate postignute u prvih sedam godina tranzicije u Srbiji prikazuje naredna tabela.

Osnovni indikatori makroekonomskih i fiskalnih kretanja

2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007p BDP, u tekućim cenama, mlrd din. 783,9 1.020,1 1.171,6 1.431,3 1.750,0 2.139,9 2.454,3 BDP, u mlrd evra 13.1 16.8 18.0 19.7 21.1 25.3 30.6 BDP, realni rast, u % 4,8 4,2 2,5 8,4 6,2 5,7 7,0 Cene na malo, kraj godine, u % 40,7 14,8 7,8 13,7 17,7 6,6 8,5 Trgovinski bilans, %BDP -21.6 -22.3 -23.0 -29.4 -22.9 -21.2 -20.1 Deficit tekućeg računa (bez donacija), % BDP 7,4 11,0 9,6 13,5 9,8 12,3 14,7 Prosečan broj zaposlenih, u % 0,2 -1,7 -1,2 0,5 0,9 -2,1 -1,3 Prosečna neto zarada, realni rast, u % 16,5 29,9 13,6 10,1 6,4 11,4 17,4 Produktivnost rada, u % 4,6 6,0 3,7 7,9 5,3 8,0 8,4 Stopa nezaposlenosti, u % 13,4 14,5 16,0 19,5 21,8 21,6 21,7 Opšti državni bilans, % BDP 0.0 -3.1 -1.1 0.9 1.9 1.7 -0.5 Spoljni dug, u mlrd EUR 12.6 10.8 10.9 10.4 13.1 14.9 17.0 Spoljni dug, %BDP 96.1 64.0 60.3 52.5 61.9 58.9 55.5 Spoljni dug/izvoz roba i usluga, u % 463.6 342.7 281.4 231.3 245.8 217.3 201.6 SDI, neto, u mil. EUR 184.3 504.0 1,208.6 777.7 1,247.0 3,496.6 2,000.0 SDI, % BDP 1.4 3.0 6.7 3.9 5.9 13.8 6.5


216

Izvor: MFIN, RZS, NBS Privredni rast. Srbija je u periodu od 2001. do 2007. godine ostvarila visoku prosečnu godišnju stopu realnog rasta bruto domaćeg proizvoda (BDP) od 5,5% i kumulativni rast BDP od 45,7%, što je značajan rezultat ekonomske politike ostvaren u uslovima tranzicije i cikličnih kretanja svetske privrede. U periodu od 2001. do 2007. godine postignut je značajan porast BDP po stanovniku sa 1.748,4 evra u 2001. godini na 3.354,0 evra u 2006. godini, i na procenjenih 4.058,0 evra u 2007. godini, koji je sintetički rezultat realnog rasta BDP i realne apresijacije dinara.

Realni rast bruto domaćeg proizvoda, u %

8.4

7.05.76.2

2.5

4.24.8

5.5

0

1

2

3

4

5

6

7

8

9

2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007п

БДП, реални раст БДП, просек периода

Bruto domaći proizvod po stanovniku, u evrima

1,748.4

2,241.52,401.4

2,629.72,814.0

4,058.0

3,354.0

0.0

500.0

1,000.0

1,500.0

2,000.0

2,500.0

3,000.0

3,500.0

4,000.0

4,500.0

2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007

Privredni rast u periodu tranzicije praćen je smanjenjem inflacije, rastom deficita tekućeg računa i rastom nezaposlenosti, prvenstveno zbog strukturnih problema vezanih za neefikasnost državnih i društvenih preduzeća, usporeni rast privatnog sektora i visok nivo javne potrošnje.


217

Inflacija. Srbija je značajno smanjila inflaciju u prvih sedam godina tranzicije. Prosečan rast cena na malo u periodu od 2001. do 2007. iznosio je 15,2% godišnje, s tim da je zabeležena jednocifrena inflacija 2003. od 7,8%, 2006. od 6,6% i 2007. godine od 8,5%, što je značajan rezultat ekonomske politike ostvaren u uslovima visokog rasta cena sirove nafte i ispravljanja dispariteta regulisanih cena u zemlji. Deficiti na spoljnom sektoru. Deficit u robnoj razmeni već duže vreme preds-tavlja najveću makroekonomsku neravnotežu u privredi Srbije. U tranzicionom perio-du od 2001. do 2007. Srbija je imala visoke udele spoljnotrgovinskog deficita preko 20% BDP, iako je izvoz brže rastao od uvoza u proteklih sedam godina tranzicije. Naj-veće učešće spoljnotrgovinskog deficita u BDP zabeleženo je 2004. od 29,5% BDP, što je jednokratno povećanje zbog uvođenja poreza na dodatu vrednost od 1.1.2005.

Nivo i dinamiku rasta deficita u spoljnoj trgovini i deficita tekućeg računa u kontekstu kretanja u eksternom sektoru prikazuje naredna tabela.

Kretanje inflacije

40.7

8.514.8

6.6

17.7

13.7

7.8

15.2

0

5

10

15

20

25

30

35

40

45

2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007п

(%)

Инфлација, крај периода Просечна инфлација

Indikatori kretanja u spoljnom sektoru, u % i mil. evra 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 Izvoz robe 1.922,2 2.201,7 2.442,4 2.831,6 3.608,3 5.102,5 6.463 Uvoz robe 4.759,2 5.956,8 6.589,3 8.623,3 8.439,2 10.462,6 12.605 Spoljnotrgovinski deficit -2.837,0 -3.755,1 -4.146,9 -5.791,7 -4.830,9 -5.360,1 -6.142 BDP 13.113,1 16.811,1 18.010,8 19.723,0 21.104,8 25.262,2 30.581 Izvoz (% BDP) 14,7 13,1 13,6 14,4 17,1 20,2 21,1 Uvoz (% BDP) 36,3 35,4 36,6 43,7 40,0 41,4 41,2 Spoljnotrgovinski deficit (% BDP) -21,6 -22,3 -23,0 -29,4 -22,9 -21,2 -20,1 Deficit tekućih transakcija (bez donacija) -978,4 -1.849,4 -1.678,7 -2.692,3 -2.054,0 -3.095,7 -4.495 Defict tekućih transakcija (bez donacija, % BDP) -7,5 -11,0 -9,3 -13,7 -9,7 -12,3 -14,7 Izvor: MFIN na bazi podataka RZS i NBS


218

Nezaposlenost. Visoka nezaposlenost je drugi krupni strukturni problem srpske ekonomije. Prema Anketi o radnoj snazi u 2006. godini stopa nezaposlenosti iznosila je 21,6%. Na početku tranzicije u društvenom i državnom sektoru postojali su veliki viškovi zaposlenih. U procesu restrukturiranja i privatizacije deo je produktivno angažovan, a drugi deo je ostao bez posla. Prosečan broj zaposlenih smanjen je u periodu tranzicije, posebno broj zaposlenih u društvenom i državnom sektoru, kao rezultat restrukturiranja. Istovremeno, povećan je broj zaposlenih u privatnom sektoru koji je povećao tražnju za radnom snagom na primarnom tržištu rada i stvarao nove poslove. Proces restrukturiranja doprineli su smanjivanju broja zaposlenih u javnom sektoru i povećanju broja zaposlenih u privatnom sektoru. Prema Anketi o radnoj snazi iz oktobra 2006. godine ukupan pad zaposlenosti u periodu od 2001. do 2006. godine iznosio je 7%, dok je pad zaposlenosti u društvenim i javnim preduzećima bio veći, kao posledica procesa privatizacije i ostalih reformi. U tom periodu privatni sektor je uvećao zaposlenost za oko 30% kroz kompenzaciju zapošljavanja u privatnim preduzećima i kod preduzetnika.

Zaposlenost i nezaposlenost

13.414.5

16.0

19.5

21.8 21.6

2,450

2,550

2,650

2,750

2,850

2001 2002 2003 2004 2005 200610

15

20

25

Запослена лица узраста 15-64 године, лева скала, (у 000 лица)

Стопа незапослености (ILO дефиниција, десна скала, у %)

Privatni sektor je kreirao radna mesta, ali to nije dovoljno da bi rezultiralo u neto rastu zaposlenosti. Nefleksibilnost tržišta rada i visoki doprinosi za socijalno osiguranje pretstavljaju prepreku kreiranju radnih mesta u formalnom sektoru, kao i uključenost značajnog dela aktivne populacije u sivu ekonomiju. Zarade i produktivnost. Prosečne neto zarade u prvih sedam godina tranzicije, posebno u prve tri godine tranzicije beležile su realni rast iznad rasta produktivnosti i rasta BDP, što je generisalo rast agregatne tražnje i uvoza i vršilo pritiske na inflaciju i rast deficita eksternog sektora. Javne finansije. Javne finansije Srbije u prvih sedam godina tranzicije su značajno reformisane uz povremena odstupanja uslovljena političkim ciklusima. Ukupni fiskalni sistem je modernizovan, a poreski sistem je postao konkurentan u odnosu na zemlje u okruženju. Ostvaren je određeni napredak u fiskalnom prilagođavanju na prihodnoj i rashodnoj strani.


219

Konsolidovani fiskalni pokazatelji, u % BDP 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007p Javni prihodi 35.3% 39.9% 40.3% 41.2% 40.1% 39.8% 40.1% Javni rashodi 35.3% 43.0% 41.4% 40.3% 38.2% 38.2% 40.6% Deficit/suficit 0.0% -3.1% -1.1% 0.9% 1.9% 1.7% -0.5% Javni dug 102.3% 69.5% 64.3% 53.3% 50.2% 34.8% 32.3%

Izvor: Bilten javnih finansija, Memorandum o budžetu za 2008. godinu Bruto zarade i produktivnost

16.0

30.0

17.4

8.46.8

11.411.114.0

4.66.0

3.77.9 8.0

5.30.0

5.0

10.0

15.0

20.0

25.0

30.0

35.0

2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007п

(%)

Бруто зараде, реални раст Продуктивност рада, раст

Privatizacija preduzeća. Zakonom o privatizaciji iz juna 2001. utvrđen je novi model privatizacije koji je, nakon kraćeg perioda izgradnje institucija i administrativ-nih kapaciteta za njegovu primenu, dao značajne rezultate u privatizaciji preduzeća. Osnovni rezultat dosadašnje privatizacije preduzeća ogleda se u formiranju zdravog jezgra privrede koga čine perspektivna preduzeća koja su kroz privatizaciju postala nosilac rasta proizvodnje i izvoza i produktivne zaposlenosti.

Rezultati privatizacije od 2002 do 2007. godine

2002 2003 2004 2005 2006 I-X 2007 Ukupno Broj prodatih preduzeća 219 666 258 329 317 290 2.079 Broj zaposlenih 38.790 81.644 44.248 61.484 57.322 49.383 332.871

u mil. evra Prodajna cena 325,3 853,5 168,5 378,6 328,9 514,0 2.568,8 Investicije 321,3 321,4 106,9 106,7 247,1 115,6 1.218,9 Socijalni program 145,8 128,3 2,6 0,0 0,0 0,0 276,7 Izvor: Agencija za privatizaciju U periodu od januara 2002. do novembra 2007. godine izvršena je privatizacija ukupno 2.079 preduzeća i ostvaren ukupan prihod od prodaje od oko 2,6 mlrd evra. Pri tome, ugovorene su značajne investicije u razvoj ovih preduzeća od oko 1,2 mlrd evra. Predviđeno je da se privatizacija ili likvidacija preostalih društvenih preduzeća ubrza i okonča do kraja 2008. godine, kako bi ojačao privatni sektor i imovina preduzeća produktivnije upotrebljavala i na tim osnovama značajnije


220

povećala konkurentnost privrede. Formiranje novog privatnog sektora po osnovu privatizacije i osnivanja novih preduzeća od najvećeg značaja je za privredni rast i povećanje izvoza, zapošljavanja i životnog standarda.

Literatura

[1] Nacionalna strategija pristupanja Srbije EU, Vlada Republike Srbije, jun 2006. godine

[2] Memorandum o budžetu i ekonomskoj i fiskalnoj politici za 2008. godinu sa projekcijama za 2009. i 2010. godinu, Vlada Republike Srbije, oktobar 2007.

[3] Dr Marinko Bošnjak: Organizacijski progres kao ključna odrednica pristupanja Srbije EU, Zbornik radova „Tehnologija, kultura, razvoj“, Beograd, 2006.

Lobiranje kao sredstvo bržeg pristupanja EU _____________________________________________________________________

221

Mr Nina Stojanović93

LOBIRANJE KAO SREDSTVO BRŽEG PRISTUPANJA EU

Apstrakt: Evropska unija je sistem koji neprekidno evoluira, kako interno kroz dalji proces integracije na pravnom i političkom nivou, tako i eksterno kroz proces proširenja unije. U tim procesima javlja se stalna potreba zastupanja različitih interesa, kao što su interesi država članica, interesi poslovnog sektora, civilnog sektora, kao i interesi koji potiču iz međunarodnog okruženja.

Lobiranje se javlja kao osnovno sredstvo za ispoljavanje različitih interesa, čijim će se ukrštanjem Evropska unija razvijati po nekom od scenarija, koji se kreću od dalje centralizacije i prenosa nadležnosti na ,,evropski nivo", do drugog decentralističkog modela u kome gotovo da ne bi bilo politike koja bi se jedinstveno primenjivala na celokupnoj teritoriji EU. Izostanak organizovane akcije lobiranja za bilo koju zainteresovanu stranu koja je ne bi primenjivala značilo bi odricanje od ravnopravnog učešća u procesu ostvarivanja uticaja na odlučivanje.

Zemlje Zapadnog Balkana se nalaze pred izazovom da građanima jasno predoče prednosti pristupanja EU, ali i uloge koje svaki pojedinac ima u tom procesu. Brzina i kvalitet pristupanja EU će u velikoj meri zavisiti od izabrane strategije nastupa svake od zemalja Zapadnog Balkana, ali i kvaliteta međusobnih odnosa u regionu, koji treba da pokažu potencijal za saradnju svake od zemalja sa međunarodnim okruženjem. Time će u velikoj meri odrediti svoje i mesto celokupnog regiona u ukupnim ekonomskim i političkim odnosima unutar EU. Na na osnovu dosadašnjeg iskustva može se zaključiti da je periferija unije mesto ka kojem se, i to često teškom mukom, kreću sve države u regionu.

Ključne reči: lobiranje, regionalna saradnja, političke i ekonomske integracije, interesne grupe, argumentacija i plasiranje informacija

LOBBYING AS A TOOL FOR FASTER ACCESSION TO THE EU Abstract: EU is the system which continuously evolves internally through further integration processes at legal and political level, as well as externally through processes of enlargement of the Union. Within these processes there exists one permanent need to advocate on behalf of different interest groups, such as member states, business sector, civil sector and actors coming from international environment.

93 Fakultet za trgovinu i bankarstvo, Univerzitet „Braća Karić“, Palmira Toljatija 3, 11070 Novi Beograd, 011/2609-855, lok. 112, E-mail: [email protected]



222

Lobbying becomes a basic tool for representation of different interests and based on interaction of these interests, European Union will evolve according to one of scenarios, which revolve from the concept of further centralization and transfer of the legal authority to the ‘European level’ to other decentralization concepts according to which not many policies would be uniquely implemented in all EU states. Lack of organized lobbying activities would for any side interested mean denying the possibility to equally participate in the process by influencing the decision making.

Countries in the western Balkans are facing the challenge to clearly present advantages of EU membership to the citizens, as well as the role each individual has in this process. Promptness and quality of the accession to the EU will largely depend on the strategy for western Balkan countries choose, as well as on the quality of mutual relationships within the region, which need to represent the potential for international cooperation of each country in the region. With these actions, they will determine their own position and position of the whole region in overall economic and political interactions within the EU. Based on results so far it can be said that all the countries are choosing the direction of the periphery of the EU, even this being the goal hard to achieve.

Key words: lobbying, regional cooperation, political and economic integrations, interest groups, argumentation and dissemination of information

1. Integraciono-političke strategije i scenarija za EU

Nakon sagledavanja posledica ratova tokom prve polovine XX veka, ideja o ujedinjenoj Evropi postala je dugoročni politički cilj zemalja na evropskom tlu. Tražeći modalitete za konačno prevazilaženje nacionalnih antagonizama koji su uzrokovali razaranja i sukobe, veliki broj zemalja ušao je u ambiciozan poduhvat da usaglasi sopstvene ekonomske, a kasnije i političke sisteme, što je zahtevalo visok nivo koordinacije i međusobnih pregovora. Tokom vremena, nadležnosti su prenošene na nivo evropskih institucija, a EU ni Ugovorom iz Nice još uvek nije dobila svoj konačan oblik.

Centralna pitanja budućeg razvoja EU vezana su za razvoj politike integracije, odnosno njeno proširivanje i produbljivanje. Neophodno je da postoji sistem koji će uniju, proširenu na 27 članica, učiniti u potpunosti sposobnom da deluje i odlučuje i koji će je učiniti konkurentnim i respektabilnim partnerom u budućim odnosima na globalnom tržištu. Može se predvideti niz scenarija i strategija pomoću kojih se mogu klasifikovati dominantni koncepti razvoja EU. Prikaz br. 1 ilustruje integraciono-političke strategije i scenarija EU. Na osnovu prikaza se predviđaju sledeće strategije [10, 118-120]:

a) produbljivanje pre proširivanja podrazumeva preduzimanje određenih koraka pre prihvatanja novih članica;

b) proširivanje bez produbljivanja podrazumeva povećavanje broja članica u odnosu na politički i institucionalni status quo;


223

c) povezivanje proširivanja i produbljivanja shvata oba procesa kao paralelne tekovine, koje jedna drugu jačaju;

d) postepena integracija, pojačana saradnja i varijabilna geometrija predviđaju ograničene, fazno sprovedene korake integracije, kojima će se očuvati zajednički ciljevi, obavezni za sve, koje će najbrže sprovesti samo jedan deo država članica, ali će istovremeno biti otvoren za sve članice;

e) jezgro Evrope odnosi se na relativno malu grupu koja ostvaruje visok standard integracije. Primeri ove strategije su Evropski monetarni sistem i Šengenski sporazum, koji su integrisani u zajednički institucionalni okvir, tako da ovaj oblik može biti shvaćen i kao pripremni stepen pred produbljivanje unije;

f) proširenje ka renacionalizaciji je put kojim bi pri daljem povećanju broja članica došlo barem delimično do smanjenja pravnih i političkih tekovina EU, čime bi ona gubila na političkoj i pravnoj vrednosti. Začeci tog procesa se mogu videti u pojedinim predlozima koji delove zajedničkih politika (npr; u oblastima poljoprivrede ili unapređenju struktura i regiona), nastoje ponovo da vrate na nacionalni nivo;

g) Evrope a la kart često se posmatra kao scenario ugrožavanja proširene EU jer se zagovara postizanje specifičnih ad hoc rešenja za sektore, uz pregovore sa zainteresovanim državama Evrope na koje se problem odnosi, čime bi se izgubio jedinstveni pravac razvoja svih država članica;

h) stvaranje direktorijuma tiče se pristupa kojim vlade nekih manjih država članica nastoje da međunarodna i evropska pitanja pokrenu u malom, poverljivom krugu i da istovremeno preuzimaju nezvaničnu rukovodeću ulogu. Primeri ovakvog vida saradnje su formiranje Kontakt grupa za Bosnu i Kosovo.

i) koncentrični krugovi su strategija koja objedinjuje veći broj različitih mogućnosti klasifikacije geografski i funkcionalno razgraničenih oblika saradnje.

Sagledavanjem predstavljenih koncepata budućeg razvoja EU može se zaključiti da dominantan broj strategija razvoja kao ključni deo pretpostavlja dalje proširivanje EU. Razlika je u tome što pojedinačne strategije na različit način pristupaju intenzitetu i redosledu dva ključna koncepta – proširivanju i produbljivanju. Kada su u pitanju strategije koje negativno utiču na proces proširenja, istovremeno se uočava da se one u praksi primenjuju na ograničen broj politika, pa se može zaključiti da one trenutno ne utiču u značajnoj meri na opredeljenje EU za dalji proces proširivanja. Reforme iz Nice prate liniju strategije produbljivanje pre proširivanja, ali se zapravo teži idealnoj opciji koja podrazumeva evolucionu strategiju povezivanja proširivanja i produbljivanja. Perspektiva proširivanja došla je do izražaja 90-tih godina prošlog veka i suštinski će obeležiti i prvu dekadu XXI veka. Najnoviji talas proširenja se odigrao 2007. godine prijemom Bugarske i Rumunije u EU, a trenutno su aktuelni pregovori sa Turskom i zemljama Zapadnog Balkana (ZB). EU se razvijala u međusobnom sadejstvu političkih, ekonomskih i drugih interesa, koji su na različite načine predstavljani i koji su zadobijali određeni nivo podrške u procesu lobiranja za različita rešenja. Ovi mehanizmi predstavljaju prirodan put u procesu odlučivanja, koji se primenjuje i biće primenjivan i u kreiranju politike EU prema Zapadnom Balkanu.


224

Prikaz br. 1 Integraciono-političke strategije i scenarija za EU

integracija izgradnja/produbljivanje

smanjenje proširenje

integracija dezintegracija/raspuštanje

Izvor: Didrich i Vesels, u: Weidenfeld i Wessels, 2003; str. 119

2. Politika EU prema Zapadnom Balkanu

Osim dobro poznatih opštih kriterijuma iz Kopenhagena, koji se odnose na

svaku zemlju koja želi da pristupi EU, okosnicu politike EU prema Zapadnom Balkanu čini podsticaj saradnje u regionu. Imajući u vidu da se sa svakom od zemalja ZB pojedinačno pregovara i da je svima predstavljena vizija evropske budućnosti, jasno je da je EU pre svega zainteresovana za stabilnost, prosperitet i sigurnost u celokupnom regionu. Zbog toga, unapređenje regionalne saradnje igra ključnu ulogu na prostoru Jugoistočne Evrope, bez obzira na različite faze pregovora u kojima se svaka od zemalja nalazi. U tabeli 1. prikazani su svi pojedinačni koraci u procesu proširivanja EU na zemlje ZB i može se videti u kojoj fazi se trenutno svaka od zemalja nalazi.


225

Mnogi od izazova sa kojima se zemlje ZB suočavaju nisu specifični samo za jednu od njih, već se često u određenoj meri odnose na sve. Regionalna saradnja podrazumeva nekoliko dimenzija – političku, ekonomsku i bezbednosnu, koje su međusobno povezane, jer su regionalna stabilnost i sigurnost potrebne za ekonomski razvoj, a ekonomski razvoj ima pozitivne efekte na stabilnost i sigurnost u regionu. Postizanje regionalne saradnje sastavni je deo i jedan od glavnih zahteva Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP).

Tabela 1: Put u Evropsku uniju

PROCES PRIDRUŽIVANJA PROCES PRISTUPANJA Evropska integracija Zapadnog Balkana Sa

stan

ci

Kon

sulta

tivne

gr

upe

Stud

ija

izvo

dljiv

osti

Potp

isiv

anje

SP

P

Stup

anje

na

snag

u SP

P

Zaht

ev z

a pr

ijem

u E

U

Dob

ijanj

e st

atus

a ka

ndid

ata

Potp

isiv

anje

sp

oraz

uma

o pr

istu

panj

u EU

Pris

tupa

nje

EU

Albanija XI 2000.

VI 2001.

12. VI 2006.

BJR Makedonija

16. VI 1999.

9. IV 2001.

1. IV 2004.

22. III 2004.

16. XII 2005.

Bosna i Hercegovina

1998. 18. XI 2005.

Srbija 23. VII 2001.

12. IV 2005.

Hrvatska II 2000. 24. IV 2000.

29. XI 2001.

1. II 2005.

21. II 2003.

18. VI 2004.

Crna Gora 23. VII 2001.

12. IV 2005.

Izvor: Dopunjeno na osnovu Radić, I. i dr; 2005; str. 69 [6]

Politička regionalna saradnja podrazumeva rad na unapređenju političkog dijaloga u regionu, pomirenju i prevazilaženju nacionalizma i netolerancije i povratku izbeglica i interno raseljenih lica. Unapređenjem ekonomske saradnje u regionu trebalo bi da se stvori poslovna klima koja će biti povoljna za trgovinu i investiranje, čime bi se otvorila neophodna radna mesta i uticalo na poboljšanje životnog standarda populacije u regionu. U tom kontekstu posebna pažnja je posvećena liberalizaciji trgovine i razvoju energetske i saobraćajne infrastrukture. Regionalna saradnja u oblasti bezbednosti podrazumeva pre svega borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije, a priključenje programu „Partnerstvo za mir“, kao gotovo obavezan korak u procesu evropskih integracija, znači i kasniju objedinjenu bezbedonosnu politiku, kroz saradnju sa ostalim zemljama članicama evroatlantskih integracija.

Da bi ostvarile saradnju, EU zemljama u regionu pruža političku i tehničku podršku, a usmerava i značajna finansijska sredstva za realizaciju ciljeva u prioritetnim oblastima. Ukupan iznos dodeljenih sredstava kroz regionalni CARDS program iznosi preko 220 miliona evra za period 2000–2006. [2, 9].


226

Od 01. januara 2007. EU zamenjuje sve do tada postojeće instrumente (PHARE, ISPA, SAPARD i CARDS) jednim novim sveobuhvatnim instrumentom (Instrument for Pre-accesion Assistance – IPA). IPA obuhvata pet osnovnih komponenti: pomoć u tranziciji i izgradnji institucija, prekograničnu saradnju, regionalnu saradnju, razvoj ljudskih resursa i razvoj seoskih područja [4].

3. Politika pristupanja EU u zemljama Zapadnog Balkana U svim zemljama Zapadnog Balkana priključivanje Evropskoj uniji navodi se kao primarni cilj koji će odrediti budućnost svake od zemalja i regiona u celini. Međutim postavlja se pitanje da li političke elite realizuju ovako postavljen cilj na najbolji i najefikasniji način jer se celom regionu, i pored ostvarenog napretka, upućuju ozbiljne primedbe vezane za funkcionalnost demokratskih institucija, poštovanje ljudskih i manjinskih prava, suzbijanje korupcije i saradnju sa Međunarodnim tribunalom u Hagu. Sa Srbijom su čak obustavljeni pregovori o zaključivanju SSP-a u maju 2006. godine, upravo zbog toga što nije ispunila obaveza prema Tribunalu. U širem političkom kontekstu regionalne saradnje u Jugoistočnoj Evropi, aktuelan je proces transformacije Pakta za stabilnost u Regionalni savet za saradnju (RCC). Ovaj proces transformacije podrazumeva da zemlje u regionu zauzmu aktivniji stav i veći stepen odgovornosti za političke, kadrovske i finansijske aspekte saradnje. Međutim, postavlja se pitanje ko će biti budući motor saradnje, ko će lobirati kod Evropske komisije i međunarodnih donatora za pomoć regionu i ko će braniti interese regiona, što je do sada u najvećoj meri radio specijalni koordinator Pakta za stabilnost sa svojim timom [7]. Osim ovih problema političke i institucionalne prirode, ni ekonomska saradnja u regionu se ne odvija željenom brzinom. Jedinstveni sporazum o slobodnoj trgovini u regionu JIE – CEFTA 2006., koji je pored Hrvatske i Makedonije, uključio i Albaniju, Bosnu i Hercegovinu, Moldaviju, Srbiju i UNMIK (u ime Kosova i Metohije) i Crnu Goru, potpisan je 19. decembra 2006, a u Srbiji i BiH je tek nedavno ratifikovan. Kada je reč o regionalnoj saradnji u oblasti unutrašnjih poslova, nedovoljno se radi na rešavanju problema vezanih za povratak izbeglica. U Srbiji još uvek živi više od pola miliona izbeglih i raseljenih, a oduzeta stanarska prava, priznavanje staža i nedovoljno transparentne krivične prijave za počinjene ratne zločine i dalje predstavljaju glavne prepreke za postizanje boljih rezultata u ovoj oblasti. Postoje velike razlike u podacima među državama, pa je tako u Hrvatskoj registrovano da se vratilo 120.000 izbeglica, dok je u Srbiji taj podatak iznosi svega 69.000 lica [9].

4. Mogućnosti korigovanja nastupa zemalja Zapadnog Balkana u cilju bržeg pristupanja EU

Integracija evropskog kontinenta i rezultati te integracije danas fasciniraju upravo zbog činjenice da je ovo područje tokom svoje istorije obeleženo velikim


227

brojem razarajućih sukoba. Može se reći da je prevazilaženje suparništva između Francuske i Nemačke, koje je dugo bilo od jedno od osnovnih obeležja života u Evropi, bilo najznačajnije za stvaranje integracije kakvu imamo danas. Nekoliko desetina godina kasnije i zemlje Zapadnog Balkana se nalaze pred istim izazovom, a to je prevazilaženje posledica konflikta, pre svega između Srbije i Hrvatske, od čijih međusobnih odnosa zavisi napredak celokupnog regiona. U tom kontekstu, ne čudi to što je insistiranje na regionalnoj saradnji okosnica politike EU prema Zapadnom Balkanu. Naime, ukoliko svaka od ovih zemalja želi da uđe u EU, na relativno ravnopravnim osnovama sa ostalim članicama, ona sama mora da pokaže kapacitet da prevaziđe posledice sukoba, što je svojevremeno predstavljalo pretpostavku za stvaranje same unije. U protivnom, moguće je da će neke zemlje pre, a neke kasnije postati članice unije, ali će svima biti namenjeno začelje ili periferija u budućim odnosima koji se budu uspostavljali u ovoj nadnacionalnoj strukturi.

4.1 Značaj lobiranja u procesima evropskih integracija

Nakon poslednjih talasa proširenja, kada je 2004. godine primljeno 10 novih članica, a zatim 2007. godine još dve - Bugarske i Rumunije, EU je postala vrlo složen sistem u kome se odluke donose ukrštanjem velikog broja interesa. Brisel je postao centar koji se sve češće poredi sa Vašingtonom, s obzirom na njegovu sve veću političku i administrativnu moć. U takvim uslovima lobiranje se javlja prirodno, usled potrebe da se definiše sopstvena pozicija i pronađe način na koji bi osmišljena poruka pronašla put do kreatora politike. Danas je u Briselu aktivno 15.000 lobista [3] čiji je glavni cilj da postignu i održavaju povoljnu regulativu za njihove organizacije, članove ili klijente, zbog čega se osnivaju predstavništva u Briselu. Akteri na evropskoj pozornici su evropske trgovinske i profesionalne federacije i asocijacije, konsultantske kuće, multinacionalne kompanije, nevladine organizacije, poslovne i radničke asocijacije, kancelarije regionalnih i lokalnih predstavništava, ekspertske grupe, međunarodne organizacije i diplomatske misije vlada zemalja članica i strana predstavništva [5]. Zemljama koje žele da pristupe EU obično se pripisuje pasivna uloga ispunjavanja standarda i obaveza u procesu pregovaranja o pridruživanju. Međutim, imajući u vidu savremene procese donošenja odluka koji podrazumevaju znatno aktivniji stav u zastupanju sopstvenih interesa, adekvatne aktivnosti lobiranja bi mogle značajno da doprinesu ubrzavanju procesa pristupanja EU svake od zemalja ZB.

4.2 Potencijalne prednosti regionalnog nastupa u pojedinim segmentima

politika Priključenje EU, što je deklarisani politički cilj svih zemalja u regionu, mora da bude potpomognuto jasnom vizijom sopstvene uloge u Uniji i odnosa koji će biti uspostavljeni. Usklađen regionalni nastup koji bi predstavljao zajedničku viziju dao bi mnogo više argumenata za ubrzavanje ovog procesa i zauzimanje respektabilne pozicije u ukupnim odnosima u uniji. Na osnovu ovih argumenata bilo bi moguće


228

kreirati i plasirati mnoštvo pozitivnih informacija, što bi celom regionu garantovalo bolji rezultat u procesu integracija, kao i konačan ishod. Ključ uspešnog lobiranja u Briselu nije političko pokroviteljstvo, niti su to prilozi za kampanju, već posedovanje pravih informacija [1, 3], pa se može reći da su informacije najjača valuta lobiranja u EU. Može se postaviti sledeće pitanje: Postoji li informacija koja bi mogla da ubrza proces pristupanja svake od zemalja Zapadnog Balkana bez obzira na različite faze u pristupanju u kojima se svaka od zemalja nalazi? Imajući u vidu istorijat nastanka EU i njenu aktuelnu politiku prema ZB, odgovor na to pitanje leži upravo u regionalnoj saradnji, kao argumentaciji i lobiranju kao sredstvu i mehanizmu za brže pristupanje EU i zauzimanje kvalitetnije pozicije u njenim budućim odnosima. Dijalog zemalja Zapadnog Balkana preko EU kao posrednika više nije u interesu ni jedne od zemalja. Regionalan nastup u pojedinim segmentima politika nameće se kao rešenje kojim bi moglo da se izbegne ostajanje na periferiji EU.

4.3 Globalni izazovi pred kojima se nalazi EU i mogućnosti regiona da se pozicionira u budućnosti

Analiza dosadašnjih procesa i politika EU nam jasno ukazuje na mnoštvo

mogućnosti i scenarija u njenom daljem razvoju. Koji od navedenih scenarija će biti pretežno realizovan u budućnosti, zavisi od niza faktora, ali se može zaključiti da će zaokruživanje procesa integracija biti evropski cilj i u budućnosti.

To zahtevaju procesi koji uvode krupne promene u savremeni način života i poslovanja i oni se neće zaustaviti pred bilo kojim oblikom birokratskih principa. Razvoj tehnologije dramatično smanjuje troškove komunikacije, a brzina prenosa informacija i mogućnost edukacije stvaraju svet koji je konkurentniji nego ikada. Evropa se nalazi između SAD, kao vodeće zemlje koja inicira tehnološka istraživanja i unapređenje konkurentnosti, i Dalekog istoka, na kome se stvaraju nove tehnološke i ekonomske sile. Pokrenut je talas informacija, znanja, kapitala i ljudi i njihov protok je, uz sva ograničenja, brži nego ikada. Ako uočimo činjenicu da su korporacije taj motor dinamičnih promena i da one nastaju, razvijaju se i nestaju u procesu stalnog kreiranja, usvajanja i finansiranja svih ovih inovacija, jasnije ćemo shvatiti da je uloga nacionalnih država značajno promenjena u poslednjih 20 godina. U tim uslovima se menjaju i značaj i sama suština nadnacionalnih ili supernacionalnih organizacija, na koje države prenose deo moći i koje treba da odgovore na mnoge izazove u budućnosti. Institucije ne mogu da ostanu nepromenjene u svetu u kojem ubrzani razvoj tehnologije diktira način buduće komunikacije, kontinuelno pruža nove mogućnosti, skraćuje vreme dolaska do informacija i zahteva brže i kreativnije poslovno odlučivanje. Zaključak je da će u budućnosti i institucije kakve poznajemo imati obavezu da se modifikuju i razvijaju ili će nestati jer neće moći da odgovore na potrebe društva.

Stvaranje jedne evropske kulture i dinamičnog društva sposobnog da odgovori na izazove modernog društva su istinski i suštinski pokretači evropskih integracija. Političke elite, kojima smo često zaokupljeni, samo su realizatori koji imaju različite


229

interese na koje je moguće uticati u određenim okvirima i na određeni način. Ova činjenica je šansa za region Zapadnog Balkana, ukoliko društvo, pojedinci, akademska scena, pa i politička elita to uoče i jasno usmere svoje aktivnosti ka budućim globalnim izazovima. Ako se usredsrede da svoje društvo motivišu i pripreme za buduću oštru globalnu konkurenciju, ubrzanu komunikaciju i gotovo potpunu dostupnost informacija, ako kreiraju dinamičnu zajednicu, obrazovanu, spremnu i otvorenu za komunikaciju i saradnju, onda su mogućnosti koje pruža integracija u EU velika šansa. Prvi i možda najteži izazov je uočavanje i prevazilaženje sopstvenih slabosti, međusobna saradnja i kreiranje zajedničke vizije i perspektive za region, koju će ponuditi uniji.

U tom smislu tema ovog skupa izvanredno je definisana i ukazuje ne na potrebu da se krećemo ka EU, već nas pita o mestu ka kojem smo se uputili. U vezi sa tim ključnim pitanjem možemo postaviti čitav niz potpitanja, koja će jasnije ukazati na izazove sa kojima se suočavamo i moguće rezultate.

- Da li je pristupanje EU cilj koji opisuje životne i profesionalne standarde i odgovornosti kojima naša društva istinski teže ili je to zgodna floskula za definisanje pripadnosti na političkoj sceni u konkretnoj zemlji?

- Da li naši građani, deca ili studenti, pa i predstavnici političkih organizacija imaju jasnu svest o izazovima sa kojima se susreće evropsko društvo ili ga vide maglovito, kao mesto u kojem se živi bolje nego u sopstvenoj zemlji?

- Da li je pristupanje EU cilj zato što svi drugi to rade i zato što jednostavno nema alternative, ili je cilj stvaranje dinamičnog društva koje je deo ukupne evropske zajednice sposobne da odgovori na globalne izazove i buduću konkurenciju?

- Da li zemlje u našem regionu idu ka priključenju EU jedna drugoj u inat, kako bi političke elite udovoljile nacionalnim frustracijama da se dokažu boljim od komšije, ili jasno vide da ubrzani tehnološki razvoj stvara globalno konkurentno tržište koje će da definiše ulogu mnogo većeg broja ljudi nego što živi u našem regionu?

Dakle, u poređenju sa istinskim izazovima i milionima mladih i obrazovanih ljudi u Kini, Indiji, Rusiji i drugim zemljama i regionima koji žele da nađu svoje mesto i naplate rad i znanje, naš region je malo tržište koje će ili sarađivati, zajednički nastupati (poput skandinavskih zemalja u mnogim slučajevima), biti stabilan, dinamičan, napredan, ravnopravan deo velike evropske celine ili će ga talas informacija, kapitala, roba, usluga i ljudi zaobići.

Burno regovanje javnosti u zemljama regiona na pojedine projekte regionalne saradnje (npr. CEFTA) kao vraćanju izvornom jugoslovenskom principu i ponovnim pokušajima stvaranja Jugoslavije u određenoj meri, nije zasnovano na realnim argumentima i racionalnom poimanju zahteva koje diktira novo globalno društvo. Bez razumevanja šireg konteksta i globalnih izazova, najbolja opcija kojoj se možemo nadati i ka kojoj se, u ovom momentu, po svemu sudeći (teškom mukom) krećemo jeste periferija EU, koja će u ukupnoj evropskoj raspodeli znanja i kapitala imati nižerazrednu ulogu. U gorem slučaju, bićemo zaboravljeni u međusobnim razmiricama i presrećni ako u sveukupnom regionalnom siromaštvu budemo malo


230

bolji od takođe siromašnog suseda, mada je ovaj scenario ograničen potrebama same EU da ipak ima stabilnu periferiju. To je zapravo, za sada, i glavni razlog zbog što smo bliži prethodnoj opciji, pa se uočava paradoksalna situacija da je do unapređenja standarda i stabilnosti u regionu često više stalo EU, nego ovdašnjim partnerima sa kojima razgovaraju.

S druge strane, razumevanje i saradnja nam daju ogromne mogućnosti i argumentaciju da, u procesima odlučivanja o evropskoj budućnosti, stalnim lobiranjem, plasiranjem pozitivnih informacija, objašnjavanjem pozicija i stavova poboljšamo svoju poziciju i steknemo respektabilno mesto u budućoj zajednici. U narednom periodu treba uspostaviti mnogo jaču međudržavnu saradnju koja bi rezultirala boljom koordinacijom institucija, a kasnije i zajedničkim aktivnostima lobiranja, kako interno prema sopstvenom stanovništvu u cilju njihove edukacije, tako i eksterno, prvenstveno prema EU u cilju povećanja atraktivnosti regiona i plasiranja pozitivnih informacija o saradnji u regionu. Time će se za ceo region pridobiti podrška koje će ga voditi ka centru EU u mnogo većoj meri, nego što je to sada slučaj. Literatura

[1] Brotscheid, A; Coen, D; Lobbying Systems in the European Union: A quantitive study, Prepared for the presentation at the 14th Conference of Europeanists, March 11-13, 2004, in Chicago, I1.

[2] European Commission, Regional cooperation in the western Balkans – A policy priority for the European Union, Luxembourg: Office for Official Publications of the European Communities, 2006.

[3] EurActiv – http://www.euractiv.com (27.09.2005.) [4] http://ec.europa.eu/enlargement/financial_assistance_/index_en.htm

(25.08.2007.) [5] Lehmann, W ; Lobbying in the European Union: Current Rules and

Practices, Working Paper, European Parliament, Directorate-General for Research, Luxemburg, 2003

[6] Radić, I. i dr; Vodič kroz proces stabilizacije i pridruživanja Evropskoj uniji, G17 Institut, Beograd, oktobar 2005.

[7] Radna grupa regionalna saradnja, I zasedanje – Beograd, 6. novembra 2006. godine, Tema: Politička saradnja – regionalne strukture i njihova evaluacija (www.eukonvent.org – 25.08.2007.)

[8] Radna grupa regionalna saradnja, II zasedanje – Beograd, 7. februara 2007. godine, Tema: Ekonomska saradnja u regionu (www.eukonvent.org – 25.08.2007.)

[9] www.srbija.sr.gov.yu (25.08.2007.) [10] Weidenfeld, W; Wessels, W; Evropa od A do Š – Priručnik za evropsku

integraciju, Fondacija Konrad Adenauer, Beograd, 2003.

Uloga centra za podršku u razvoju mreža škola _____________________________________________________________________

231

Mr. Jasmina Arsenijević94

ULOGA CENTRA ZA PODRŠKU U RAZVOJU MREŽA ŠKOLA Apstrakt: U razvijenim zemljama shvaćen je značaj obrazovanja za opšti

društveni prosperitet i zato su ulaganja u razvoj obrazovanja velika. Upravo se tamo pokazalo da je umrežavanje škola veoma primenjeno i rasprostranjeno. Počivajući na ideji decentralizovanog zajedništva, istih interesa, razmene i deljenja svih resursa (od informacija, znanja, dobre prakse, metoda, ideja, do materijalnih osnova); koristeći prednosti koje pružaju IT (inteligentne podrške, baze znanja, Intranet) – mreže pružaju školama daleko veće mogućnosti za permanetno inoviranje i razvoj, čineći ih organizacijama koje uče. Kako efekti umrežavanja na razvoj škola umnogome zavise od preduzetništva i kompetentnosti samih članica, pokazalo se da је za umrežavanje ključna institucijа CENTAR ZA PODRŠKU, u logističkom, organizacionom, pedagoškom i finansijskom smislu, a pre svega u smislu koordinisanog i kontinuiranog razvoja. Tema ovog rada je prikaz uloge i mesta ovog centra u razvoju obrazovanja – koji bi kroz pomoć mrežama praktično predstavljao uporište za zajedničko učenje, razvoj i inovacije, pri tom ne narušavajući koncept decentralizacije.

Ključne reči: razvoj, mreže, centar, obrazovanje

THE ROLE OF EDUCATION CENTER IN DEVELOPMENT OF SCHOOL NETWORKS

Abstract: The importance of education in developed countries has been well understood; that it why investments in development of educational settings are so significant there. Indeed, the schools` networks (SN) are implemented and widespread exactly in this countries. The main underpinning of SN are: decentralized community, common interest, exchange and division of all resources (information, knowledge, good practicies, methods, ideas, even capital assets), usage of IT advantages (intelligent tools, databases, Intranet). In that way networked schools can more easily and constantly innovate, self-develop and become a learning organization. The networks` effects of schools` development depend of how enterprising and competent the members are – therefore it was shown that the key institution in SN is

94 Fakultet za menadžment, Vase Stajića 6, Novi Sad, [email protected]


232

EDUCATION CENTER for support in logistic, pedagogy, management, finance, and above all in organized and continuous development. This center should present a base of common learning, development and innovation, while not disturbing the concept of decentralization. The role and place of the Education Center in educational development is considered in this paper.

Key words: development, networks, center, education 1. Uvod Promena paradigme u društvo zasnovano na znanju ima veoma značajne

implikacije na obrazovanje. Ljudski resursi koji imaju znanje za korišćenje novih tehnologija postaju ključni, pa se tako obrazovanje izlaže velikim pritiscima i očekivanjima od strane okruženja. Ciljevi obrazovanja treba da budu razvoj takvih učeničkih znanja, sposobnosti i veština, koji odgovaraju potrebama tehnološki zasnovanog društva. Zato se postavljaju pred obrazovanje novi zadaci: fleskibilno povezivanje obrazovanja i privrede, tako da učenici mogu lakše i efektivnije da prilagode i oblikuju svoja znanja, talente, afinitete i predispozicije prema potrebama u okruženju.

Dalje, za uspeh i finansijsku stabilnost škole u decentralizovanom obrazovnom sistemu osnovni uslov su njena inkorporacija šire i uže okruženje i povećanje njenog eksternog kapitala. Za ovu veoma bitnu stratešku sposobnost koju škola treba da razvije neophodan je transfer znanja između nje i okruženja.

Da bi ispunila ova visoka i nova očekivanja koja se pred nju postavljaju, škole moraju mnogo da uče, permanentno da se usavršavaju. Relevantna znanja za jednu školu su: stručna, pedagoška, metodološka, organizaciona, znanja iz oblasti socijalnih tokova, naučno-tehnoloških trendova, potreba i očekivanja od okruženja itd. Iako neophodna za efektivnost i kvalitet rada jedne škole, ova znanja ne moraju nužno egzistirati u njoj – naprotiv, što su znanja više specificirana, veća je mogućnost da se ona nalaze van nje. Ona su nekad prisutna u ekspertskim orgnanizacijama, drugim školama, obrazovnom sistemu i njegovoj upravi ili jednostavno u okruženju.

Za škole je zato esencijalno da integrišu, učine dostupnim i upotrebljivim sva za njih korisna znanja; da omoguće nesmetanu fluktuaciju znanja između njih i okruženja. Najefikasniji instrument za ove aktivnosti je umrežavanje škola između njih samih i između njih i okruženja, uvek tražeći partnere u učenju i deljenju znanja.

U radu će biti prikazan niz primera uspešnih mreža škola širom sveta, koji su odabrani u lepezi različitih i brojnih primera iz prakse. Razmotriće se osnovne postavke na kojima one počivaju i analizirati ideja koja čini okosnicu njihovog daljeg razvoja – centra za podršku.

2. Kreiranje mreža i partnerstva za učenje i razvoj Prvi generator konverzije znanja koji su definisali čuveni japanski naučnici,

autoriteti u oblasti upravljanje znanjem – Nonaka i Takeuči (Ikujiro Nonaka i Hirotaka


233

Takeuchi) jeste stvaranje polja interakcija za razmenu iskustava i mentalnih modela. Kao najefektivniji način za prenošenje i razmenu metoda, ideja i prakse jeste koncipiranje mreže tj. polja interakcija koja će omogućiti njihovu cirkulaciju, a time podržati inovacije i razvoj. Na taj način mreže postaju noseća struktura za inovacije u školama i rešenje za eliminaciju njihove tradicionalne izolacije.

Shodno povećavanju nivoa na koji se primenjuje saradnja, raste i nivo razvoja koje mreža omogućava. Saradnja umreženih škola pruža veće potencijale za razvoj i unapređenje nego ponaosob, iako zajedno rastu i prepreke. Dobro konstituisana i razvijena mreža ih ipak može prevazići i iskoristiti mogućnosti deljenja znanja između njih, uz podršku, neprestalno učenje i posvećeno liderstvo.

Svaka škola je organizacija per se, sa sopstvenim potencijalima, kulturom, ciljevima i kvalitetima. Svaka škola može postati organizacija koja uči, razviti sopstvene metode i specijalizovati se u određenom pravcu. Stoga je izuzetno bitno da se njena znanja, iskustva i veštine razmenjuju sa onima iz drugih škola, forsirajući tako usvajanje inovacija i rađanje novih ideja.

Osnovna svrha umrežavanja škola je unapređenje saradnje koje rezultuje boljom komunikacijom, interakcijom, razmenom svih resursa i nadasve, zajedničkim učenjem i razvojem. Škole, podstaknute saradnjom sa drugim školama u mreži, preispituju svoj rad i kompetencije, uče jedne od drugih i razvijaju se. Razmena materijalnih resursa može takođe biti bitna, posebno u nerazvijenim zemljama. Škole mogu zajedno investirati u zajedničke ili usklađivati razvoj svojih resursa u skladu sa raspoloživim resursima i potrebama u mreži. Razmena informacija i znanja u mrežama uglavnom se organizuje kroz zajedničke informacione sisteme, Intranete, povezane i modernizovane biblioteke i baze znanja i njihovom nesmetanom pristupu od strane svih zainteresovanih koji su u nju uključeni ili sa njom povezani.

U skladu sa razvijenošću mreže škola, uspostavljaju se veze (moguće opet kroz umrežavanje) sa okruženjem: ekspertskim organizacijama, različitim obrazovnim institucijama, naučnim institutima, pravnim, sportskim, privrednim i drugim subjektima. Na taj način one usklađuju svoje aktivnosti sa potencijalima i potrebama iz okruženja, inkorporirajući se u njega i time donoseći benefit obema stranama. A na ovaj način se povećava i svest učenika o značaju okruženja u kome žive.

Na komunikaciji i interakciji počivaju osnovne ideje umrežavanja, podržane i IT, kao što su pristupi internet forumima, internet tehnologije za razmenu znanja i informacija, ali i klasični način komunikacije “licem u lice”. Tako naprimer inteligentni softveri mogu instrumentalizovati razvojne procese unutar mreže, uvedeni u sve umrežene škole, sa zajedničkom bazom znanja i “user friendly” sistemom za pretraživanje.

Uz zajedničke biltene, sastanke, seminare, konferencije i radne projekte –odnosno uz intrumente multiplikacije znanja – mreže dobijaju ključnu ulogu u podršci inovacijama i razvoju, predstavljajući uporišnu strukturu za širenje dobre prakse i iskušavajući tradicionalne hijerarhijske sisteme kroz timski rad, posvećeno liderstvo i vizije.


234

4. Primeri 4.1. Danska U Danskoj se povezivanje u mreže i partnerstvo između škola proširilo na

udruživanje sa Ministarstvom nauke, tehnologije i inovacija [1]. Primarne namere ovog udruživanja jesu osnivanje i razvoj kreativnog učećeg društva, podrška strukturalnoj reformi danske ekonomije; povećanje znanja i kompetencija u ekonomiji znanja; razvijanje rasta i blagostanja Danske. Instrumenti ovog klastera su integracije različitih sistema u kojima je glavni resurs znanje, integracijom javnog i privatnog sektora.

Uprava univerziteta ostvaruje objektivnost i praktičnost a zalaže se za primenjivost znanja tako što je čine članovi i iz biznisa i industrije. Ključni principi danskog univerziteta su nezavisnost, profesionalno liderstvo i pojačana ekonomska odgovornost. Učeće laboratorije osnovane su radi istraživanja i razvoja učenja, stvaranja znanja i kompetencija. Ove promene iniciraju, kako kaže direktor jednog sektora u Ministarstvu, debirokratizaciju sa ciljem da stave obrazovne institucije na mesto vodiča učećeg društva.

4.2. Mreža u Engleskoj - JANET JANET je engleska mreža škola koja je, slično mrežoj u Danskoj, proširila

domen umrežavajući sem obrazovnih institucija i druge subjekte iz okruženja, u ovom slučaju istraživačke institucije. Sistem je veoma kompleksan, povezivajući i opsluživajući 18 miliona korisnika, kao što su britanski univerziteti, koledži, istraživački saveti i instituti.

Cilj ovog kompleksnog sistema je da omogući umreženim obrazovnim i istraživačkim institucijama da prevaziđu granice tradicionalizma u učenju, podučavanju i istraživanju. Na primer, JANET-ove sposobnosti za prenos signala i videokonferencije se koriste za držanje predavanja udaljenim grupama studenata. Za istraživače, velika propusna moć JANET-ove internet infrastrukture i velika procesorska snaga omogućavaju komunikaciju velikih izvora podataka na nacionalnom i međunarodnom nivou.

Razvojem i koordinacijom ove mreže upravlja drugo, vladino telo UKERNA (United Kingdom Education and Research Networking Association – Britanska asocijacija za povezivanje obrazovanja i istraživanja), omogućujući i razvijajući mrežnu insfrastrukturu koja ispunjava potrebe obrazovnih i istraživačkih institucija u mreži. Pružajući podršku upravljanju i komuniciranju, kooperaciji i saradnji, ono predstavlja uporište učeće zajednice. Ključnu instancu ove podrške čini komunikacija, koju Ukerna obezbeđuje, a koja se zasniva na principu povratne sprege i koja povezuje ne samo umrežene članice međusobno, već njih i okruženje. Mreža koja ostvaruje direktnu i usku komunikaciju sa okruženjem na taj način postaje mreža koja


235

se neminovno bolje inkorporira u okruženje i koja temelji sopstveni razvoj na razvojnim trendovima okruženja.

4.3. Mreža škola u Japanu Projekat započet 1995. godine u Japanu obuhvatao je 100 škola i pokrenut je

od strane Ministarstva za trgovinu i industriju i Ministarstva obrazovanja, kulture, sporta, nauke i tehnologije [2]. Svrha projekta bila je uvođenje Interneta u osnovni i srednji nivo obrazovanja i obuka učenika za njegovo korišćenje. Misija ovog projekta bila je poboljšanje efektivnosti obrazovanja koje se deluje i van domena učionice.

Projektom su rukovodili Agencija za promociju informacionih tehnologija (Information-technology Promotion Agency) i Centar za IT u obrazovanju (Center for Educational Computing).

Značaj i ozbiljnost ovog projekta potpuno je očigledan u činjenici da je pokrenut od strane japanskog Ministarstva za obrazovanje, kulture, sporta, nauke i tehnologije i Ministarstva za trgovinu i industriju, prilagođavajući na taj način razvoj obrazovanja potrebama industrije. Poznato je da je japanska vlada definisala za nacionalnu strategiju fokusiranje na razvoj informacionih tehnologija koja stvara veliku novostvorenu vrednost, koristi malo energije i sirovina, a zahteva puno znanja. Implementacija visokih tehnologija u obrazovanje u Japanu još pre 12 godina praktično predstavlja stavljanje u funkciju i usmeravanje razvoja obrazovanja u odnosu na globalne promene u okruženju i strateške ciljeve zemlje, time stavljajući nivo razvoja obrazovanja u isti korak sa nivoom razvoja okruženja.

4.4. Srbija O umrežavanju škola u Srbiji po izvoru autora nema zvaničnih podataka.

Određene škole u Srbiji (u Novom Sadu) uključene su u svojevrsnu internacionalnu mrežu „Udruženje interaktivnih otvorenih škola“ sa misijom podržavanja razvoja otvorenih škola koristeći metode interaktivnog učenja, pružanju profesionalnog treninga o novim metodama učenja, promovisanju demokratskog razvoja i implementaciji standarda interaktivnih otvorenih škola [3].

Osim navedenih, indikativne informacije za mreže škola u Srbiji potiču iz istraživanja sprovedenog u Novom Sadu 2005. godine koje je obuhvatalo 6 osnovnih škola. Rezultati ovog istraživanja pokazuju da je tendencija međusobnog umrežavanja i saradnje sledeća [4]:

http://www.cec.or.jp/

http://www.cec.or.jp/


236

Saradnja sa drugim školama4,0%

72,3%

6,9%

16,8%

nema saradnje slaba saradnja

uska saradnja intenzivna saradnja

Slika 1: Tendencija saradnje i umrežavanja osnovnih škola u Novom Sadu Dominantna je saradnja škola u nižem obliku (72,28%) – što se praktično

odnosi na fizički oblik – razmene resursa, prostora i organizovanja zajedničkih dešavanja. Svega 16,83% škola ostvaruje intenzivnu saradnju, u smislu kreiranja zajedničkih mreža škola sa podrškom informatičkih tehnologija. Procentualna zastupljenost ove procene u šest ispitivanih škola u Novom Sadu poklapa se sa činjenicom da je jedna od ovih šest škola članica pomenutog Udruženja interaktivnih otvorenih škola. Ostale procene su zanemarljive.

Velika zasluga se može pripisati, kada se posmatra elemenat saradnje po pitanju fizičke razmene resursa, finansijskoj nemogućnosti škole da u okruženju funkcioniše samostalno.

5. Uloga centra za podršku u razvoju mreža škola Umrežavanje škola je trend mnogih obrazovnih sistema razvijenih zemalja.

Trenutno je broj sajtova preko Google internet pretraživača za ključne reči “school network” 433.000.000. U radu su navedeni primeri umrežavanja sa Ministrarstvom nauke, tehnologije i inovacija u Danskoj, JANET mreža u Engleskoj i Projekat 100 škola u Japanu. Pored ovih postoje i brojni projekti širom razvijenog dela sveta kao što su Konzorcijum mreža škola (CoSN) u Washington-u [5], Evropska mreža škola [6], Okrug 2 u New York-u u SAD, GIS tehnologija u prvoj grčkoj mreži u Grčkoj, Umrežene učeće zajednice (NLC) uvedenog od strane Nacionalnog koledža za liderstvo u školama NCSL u Engleskoj i Integrisani informacioni sistemi akademskih biblioteka u Litvaniji. Brojnost mreža je testament njihove uspešnosti.

Svi oni indikuju da umrežavanje škola neposredno utiče na razvoj istih u svim sferama – pedagogije, metodologije, stručnosti, inkorporacije u okruženje, kurikuluma, finansijske nezavisnosti, tehnološkog napretka, upravljanja svim procesima i resursima. Ovaj uticaj je identifikovan kako od strane samih škola, gde inicijativa pripada njima, od strane administrativnih obrazovnih vlasti, kao što je


237

slučaj u Engleskoj sa Ukernom ili u Japanu (projekat 100 škola), tako i od strane raznih nevladinih organizacija koji imaju za cilj razvoj i unapređenje obrazovanja (većina ostalih gore navedenih primera). U svakom slučaju, razvoj obrazovnih institucija direktno je srazmeran njihovom umrežavanju, bez obzira da li je to umrežavanje inicirano od strane nekog trećeg tela ili ne.

Stepen razvoja zemlje i njenog obrazovnog sistema u direktnoj meri utiče na rasprostranjenost mreža škola – može se reći da je stadijum umrežavanja škola jedan od indikatora razvoja obrazovnog sistema. Ali inicijativa, centralizovanost i institucionalizovanost umrežavanja škola zavisi, pored navedenog, i od obrazovne politike, odnosno od mere u kojoj je administrativna vlast zainteresovana da planski razvija obrazovni sistem u skladu sa strategijom razvoja privrede i industrije. U ovom radu namerno su prikazana dva primera (u Engleskoj i u Japanu) koje karakteriše upravo ovaj faktor.

Iskustva pokazanih primera pokazuju i da efektivnost ovakvih mreža velikim delom zavisi od inicijative i sposobnosti škola koje se umrežavaju, bilo da inicijativa za umrežavanjem potiče od njih ili ne. Osim razmene znanja, ideja, informacija i resursa, postoji i niz drugih pitanja koja se otvaraju, a koje umrežene škole treba da rešavaju ukoliko nemaju ekspertne konsultante. Moguće aktivnosti za saradnju sa okruženjem i za korišćenje raspoloživih resursa, standardi umrežavanja sa tehničkog aspekta, a iznad svega potreba za upravljanjem jednim kompleksnim sistemom kao što je mreža škola zavisi od preduzetništva umreženih škola i njihove uprave.

Na ovo pitanje dao je odgovor navedeni japanski projekat „100-School Project”, kao najevolutivniji od svih koji su u literaturi bili raspoloživi [7]. U okviru projekta postavljen je, 1996. godine, od strane Ministarstva za obrazovanje, CENTAR – telo koje pruža potrebnu podršku i pomoć mreži škola, a koja se odnosi na pomoć pri upravljanju, logističku podršku i davanje saveta95.

Ideja „roditeljskog tela“ odnosno centra za podršku javila se i u navedenom primeru iz Engleske, Ukerna koja koordiniše Janet mrežu, sa apostrofom na razvoju mreže.

U zaključku japanskog projekta su navedni zadaci CENTRA ZA PODRŠKU: „Centar za podršku treba da uspostavi povoljno radno okruženje za upotrebu mreže, kreira sveobuhvatan kurikulum za sve subjekte i sve aktivnosti, da omogući besprekornu saradnju između škola, eksperata i svih potrebnih institucija. Centar takođe treba da istražuje i razvija nove mogućnosti koje mreže mogu pružati, da obučava nastavnike kako bi koristili mreže efikasnije.”

Uloga centra u okviru pomenutog projekta je odlično identifikovana. Veoma su jasno definisana područja koja ne treba da spadaju u nadležnost umreženih škola, već ovog „roditeljskog tela“. Jasno se uočava i direktna i indirektna razvojna komponenta zaduženja centra za podrušku. Istraživanje i razvoj novih mogućnosti koje mreže mogu pružati, isključivo je razvojno orijentisana komponenta, dok ostale

95 Postoje zapravo dva takva centra - The Yamanashi Prefectural Education Center i The Amagasaki Education Center, oba postavljena od strane Ministarstva za obrazovanje u Japanu.


238

na inditrektan način doprinose razvoju mreža i pojedinačnih škola, omogućavajući sve uslove koji su za to potrebni. Zaključci o ulogama centra su u ovom slučaju dragoceni jer predstavljaju znanje do kojeg se došlo iskustvom iz upravo one oblasti koju ovaj rad obuhvata. Zato će nam oni predstavljati osnov za identifikovanje nešto detaljnijih aktivnosti koje bi trebalo da spadaju u nadležnost centra:

- upravljanje i nadgledanje trenutnog stanja u školama, - uspostavljanje Intraneta i baze znanja, - filtriranje (neprimerenih) podataka sa Interneta ili ukazivanje na

korisne sajtove, - kreiranje informacionog sistema o regionu za potrebe škola ali i

okruženja, - obezbeđivanje konstantne komunikacije između škola članica (lično

ili posredstvom IT), - istraživanje i davanje predloga aktivnosti za upotrebu mreže u

nastavnom procesu i šire, - edukacija nastavnika, - povezivanje mreže sa relevantnim institucijama i subjektima, - povezivanje sa drugim mrežama škola (po mogućstvu), - pružanje svih vrsta saveta (na polju pedagogije, menadžmenta; IT:

predlozi softverskih rešenja za povezivanje škola, pomoć pri izboru hardvera u zavisnosti od potrebe i resursa mreže)

- propisivanje standarda za aktivnosti koje se mogu praktikovati u mrežama ili predloga tehničkih rešenja za umrežavanje,

- komunikacija sa obrazovnim vlastima i sa javnošću (mediji i stanovništvo),

- subvencionisanje (obezbeđivanje nižih cena za hardver i sl.), Centar za podršku ipak ne mora nužno biti na nivou jedne velike mreže, kao u

slučaju navedenih primera, već i više manjih mreža. Potrebno je uspostaviti interakciju i upravljati razvojem kompleksa koji će imati dovoljan broj članica da bi se cilj ostvario. Povećanjem broja članica mreže povećava se i nivo saradnje i sinergetski efekat koji pri tome nastaje.

Značajnost centra poprima drugačiju ulogu sa tendencijom povezivanja više mreža. U slučaju internacionalnih mreža, kao što je primer Udruženja interaktivnih otvorenih škola ili Evropske mreže škola, centri između ostalog imaju i ulogu regionalnog centra tj. funkciju povezivanja sa mrežama preko granice. Analogno tome su se u primeru Udruženja razvili takozvani resursni centri [8] (koji imaju ciljeve: podrška razvoju školama i razvojnim timovima, promocija otvorene škole, interaktivnog učenja i ostalih principa udruženja, komunikacija sa školskim vlastima i medijima i saradnja sa centrima u inostranstvu). Ako uzmemo u obzir trendove globalizacije i navedene primere iz razvijenog dela sveta, shvatićemo da postoji tendencija interancionalnog umrežavanja škola i povezivanja različitih mreža na internacionalnom nivou. Ova uloga centra stoga dobijaće sve više na značaju.


239

6. Zaključak U dvadeset prvom veku postavljaju se nova očekivanja od obrazovanja –

inovativnost, razvoj, stalno unapređenje i adaptacija u skladu sa globalnim promenama. U uvodu je diskutovano o značaju i neophodnosti umrežavanja škola i njegovom efektu na mogućnost obrazovnih institucija da odgovore na ove zahteve. Ono za šta se u ovom radu autor zalaže jeste ideja centra za podršku koji će institucionalizovati razvoj i unapređenje mreže i škola unutar nje, kako se razvoj škola ne bi odvijao stihijski. Da se efektivnost mreža ne bi prepuštala preduzetnosti i kompetentnosti umreženih škola, kreira se centar koji će obezbediti podršku u svakom smislu – logističkom, organizacionom, finansijkom, pedagoškom, metodološkom, a nadasve razvojnom.

Ideja kreiranja centra za mreže škola predstavlja odlično rešenje kojim se postiže efektivnost i evolucija mreže, ali i ne narušava koncept decentralizacije. Osnova ideje je da centar pruža pomoć, ali ne i da nameće rešenje. Centar bi mogao da nadgleda rad mreža škola i ponudi pomoć ukoliko smatra da je ona potrebna, kao i da je nudi onda kada se to od njega zatraži.

Navedeni primeri iz Japana, Engleske i Evrope neposredno sugerišu u kojoj je meri neophodnost umrežavanja, ali i njegovo sistematično upravljanje i razvoj postalo evidentno da je čak inicirano od strane administrativnih vlasti. Inicijativa za umrežavanjem škola u ovim slučajevima potiče od države, kao i osnivanje centara za podršku; ono po čemu su ovi slučajevi utoliko značajniji je što potiču iz veoma razvijenih zemalja koje upravljaju svojim rastom i razvojem veoma pažljivo i strateški.

Kakvo je, međutim, stanje u Srbiji? Iindikuje li ono da se obrazovni sistem Srbije kreće prema konceptima obrazovnih sistema razvijenih zemalja Evropske unije i šire?

Izneseni podaci za Srbiju svedoče o nerazvijenosti i nerasprostranjenosti mreža škola. Da pojedina ostrvca inicijative, zrelosti, svesti i preduzetništva škola jesu prisutna – je pozitivna činjenica, ali ne i dovoljna.

Da bi naš obrazovni sistem evoluirao u datom pravcu, potrebno je da postoje tri preduslova – finanskijska podrška, politička volja i svest u školama o neophodnosti razvoja. Teško je uvoditi savremene sisteme podržane skupim, visokim tehnologijama kada većina obrazovnih institucija nema ni fundamentalne fizičke uslove za rad. Poređenja radi, u Japanu je marta 2003. godine 99,5% škola imalo pristup internetu i imalo svoju web stranicu [9]. Poznato je da je za razvoj potrebno snažno i stabilno finansijsko uporište – kod nas se mora još mnogo raditi na njemu.

Ono što je ipak najznačajnije je politička volja – inicijativa od strane administrativnih vlasti – kao u slučaju Engleske, Evrope i Japana. Našoj realnosti potrebna je snažna politička inicijativa i razumevanje značaja razvoja mreža škola. Potrebno je da administrativne obrazovne vlasti uspostave početne mreže škola, konstituišu centre, omoguće i uvedu infrastrukturu i pokrenu edukaciju svih relevantnih aktera. Potrebno je edukovati nastavnike, direktore škola, pedagoge,


240

psihologe i obezbediti adekvatan kadar u centrima za podršku. Jednom, kada sistem bude zaživeo i pokazao povoljne rezultate moguć je (čak sasvim siguran), dalji rast i razvoj u pomenutim pravcima – delegiranje inicijative, finansiranja, čak i same delatnosti mreža škola. Esencijalni preduslovi su, međutim, da se obezbede finansijksa sredstva, pokrenu početni projekti i sprovede edukacija koja će promeniti stavove i svest pojedinaca.

Da na kraju dotaknemo i neke perspektive razvoja mreža škola. Proces globalizacije daje određenu obojenost svim sferama ljudske delatnosti, pa i obrazovanja. S tim u vezi postoje indicije za udruženjem globalnih mreža škola. I sama logika nalaže da je globalno povezivanje svih mreža neminovno u budućoj perspektivi. Uloga centra u takvim uslovima se međutim ne gubi: ona treba da bude u povezivanju mreža iz različitih zemalja. Mišljenje autora je da je moguće da će se, udruživanjem svih mreža na globalnom nivou, pojaviti centralno telo za podršku, CENTAR SVIH CENTARA; ali sa minimalnim stepenom ogrešenja kako o nužnosti regionalnih centara tako i o decentralizaciju. Centar za podršku na globalnom nivou trebalo bi da posluži kao koheziono-regulaciono-razvojni faktor. Koheziono – u smislu integracije znanja svih mreža škola, uspostavljanjem zajedničkog informacionog sistema za ceo svet. Regulaciono – u smislu propisivanja standarda i davanja saveta koji mogu da budu zajednički za sve mreže. Razvojni – u smislu praćenja i anticipiranja svetskih naučno-tehnoloških trendova, a u skladu sa tim postavljanja načelne globalne razvojne politike. Pojedinačni centri bi ove impulse tumačili i adaptirali u skladu sa svojim uslovima i raspoloživim resursima. Treba da se održi ravnoteža i ne naruši koncept decentralizacije, ali i da se iskoriste prednosti centralizovanih sistema.

Literatura

[1] John Walshe, The Irish Independent, Summary Report Prepared by Education Editor, OECD/CERI, 6th June 2002.

[2] http://www.edu.ipa.go.jp/kyouiku/100/100_e.html[3] http://www.ioskole.net/web/content/view/13/30/[4] Jasmina Arsenijević, Ocena zastupljenosti koncepta upravljanja znanjem u

osnovnim školama u Novom Sadu, magistarski rad, Fakultet za menadžment, Novi Sad, 2006.

[5] New Report for Educators Exploring the Use of Collaborative Technologies to Enhance Education, New Resource Developed by CoSN’s Emerging Technologies Committee, 2005.

[6] http://www.apple.hr/scr/apple/education/profiles/eun.html [7] http://www.cec.or.jp/e-cec/e-report/h09seikae/d08/index.html[8] http://www.ioskole.net/web/content/view/44/76/[9] http://www.cec.or.jp/e-cec/CEC_ITgenjyou.html

http://www.edu.ipa.go.jp/kyouiku/100/100_e.html

http://www.ioskole.net/web/content/view/13/30/

http://www.apple.hr/scr/apple/education/profiles/eun.html

http://www.cec.or.jp/e-cec/e-report/h09seikae/d08/index.html

http://www.ioskole.net/web/content/view/44/76/

http://www.cec.or.jp/e-cec/CEC_ITgenjyou.html

Inicijalna ekološka revizija po propisima EU _____________________________________________________________________

241

Doc. dr. Mirjana Golušin96

INICIJALNA EKOLOŠKA REVIZIJA PO PROPISIMA EU

Apstrakt: Inicijalna ekološka revizija predstavja sistematičnu identifikaciju i dokumentovanje značajnijih ekoloških uticaja (ili potencijalnih uticaja) koji su direktno ili indirektno u vezi sa aktivnostima, proizvodima i procesima koji se odvijaju u organizaciji. Inicijalna ekološka revizija je polazna osnovna za izradu funkcionalnog ekomenadžment sistema koja se izričito zahteva u evropskim ekomenadžment sistemuma.

Ključne reči: revizija, ekomenadžment sistem PRELIMINARY ENVIRONMENTAL ASSESSMENT ACCORDING TO

EU REGULATIVES

Abstract: Preliminary envirnonmental assessment is systematic identification and documetation of important envionmental impacts (or potential impacts) which are in direct or indirect connection with activities, products and processes in organization. Preiminary environmental assessment is starting point for maintaining environmental management system which is implicit quest according to EU regulatives.

Key words:assessment, environmental management system 1. Uvod Savremeni globalni, regionalni i pojedinačni razvoj u budućnosti mora biti u skladu sa osnovnim konceptom održivog razvoja. Mnogobrojni ekološki problemi danas nametnuli su potrebu za iznalaženjem najefikasnijih načina upravljanja koji vode u tom pravcu, pri čemu se nude donekle različita praktična rešenja.. Inicijalna ekološka revizija je zahtevana od strane evropskog EMAS sistema, dok ga međunarodni sistem ISO 14000 samo nagoveštava (1). Svaka organizacija danas ima određenog, manjeg ili većeg uticja na životnu sredinu i savremena pravila u poslovanju nameću potrebu za optimizaciju i minimalizaciju navedenih uticaja. Uvođenje i poslovanje na osnovu savremenih ekomenžment sistema predstavljaju dugoročnu strategiju za poslovanje svih privrednih subjekata čime se poslovanje i

96 Fakultet za preduzetni menadžment, Novi Sad, [email protected]


242

razvoj svake države usklađuje sa međunarodnom obavezom usklađivanja razvoja sa konceptom održivog razvoja. 2. Uvod u inicijalnu ekološku reviziju Uvod treba da pruži osnovne informacije o sprovedenoj inicijalnoj ekološkoj reviziji, pri čemu treba posebno da ukaže na: cilj i svrhu sprovedene revizije, opseg revizije, metodologiju koja je korištena za prikupljanje informacija, treba precizirati tim koji je učestvovao u radu kao i vremenski okvir revizije.

Ukratko, uvod treba da pruži odgovore na pitanja koje će se oblasti, objekti i poslovne jedinice i procesi obuhvatiti revizijom, postoje li određena fizička ograničenja i da li postoje procesi koji nisu obuhvaćeni revizijom. U većini slučajeva revizija ne može da obuhvati sve elemente ispitivane poslovne jedinice. Potrebno je precizirati i vreme u kome je revizija obavljena. Sledeći korak predstavlja ukazivanje na osnovne informacije o kompaniji ili njenom poslovnom delu u kome je vršena inicijalna ekološka revizija. Osim osnovnih informacija o samoj kompaniji i lokaciji na kojoj se nalazi, potrebno je precizirati ostalu lokalnu industriju kao i opšte geografske karakteristike terena. Posebno treba objasniti osobenosti okruženja, te navesti da li u neposrednoj okolini postoje područja od posebnog ekološkog, kulturnog i istorijskog značaja, da li postoje stambena područja, javni objekti, precizirati osnovne topografske i hidrografske specifičnosti terena. Postoji veoma veliki broj faktora iz ove grupacije koji se mogu uzeti u obzir te se svakako treba ograničiti samo na nekoliko osobito značajnih i relevantnih za problem.

Posebnu pažnju treba posvetiti razmatranju uticaja lokalne industrije na okruženje, sagledati delatnost kojom se bave, utvrditi eventualno zajedničku upotrebu resursa ili problem otpada. Na ovom mestu je potrebno razmotriti i eventualno postojeću saradnju ili sukobe koji postoje u odnosima između lokalnih kompanija kada su u pitanju problemi iz domena zaštite životne sredine. Ne postoji standardizovasna procedura konkretne implementacije inicijalne ekološke revizije, ali dosadašnja evropska iskustva ukazuju na sledeći plan aktivnosti koji se može smatrati preporučljivim u našoj zemlji:

1. Pregled praksi ekološkog menadžmenta 2. Preispitivanje aktivnosti, proizvoda i procesa organizacije 3. Preispitivanje ekoloških nezgoda i incidenata iz prošlosti 4. Preispitivanje relevantnih zakonskih propisa

Navedena metodologija se, za sada, pokazala kao veoma efikasna u

sprovođenju inicijalne ekološke revizije, te se može primenjivati i kod nas, uz napomenu da se, u zavisnosti od trenutnih i konkretnih potreba, pomenuta metodologija može i treba da se modifikuje u cilju što efikasnijeg obavljanja potrebnih aktivnosti.


243

3. Pregled praksi ekološkog menadžmenta Jedan od glavnih ciljeva inicijalne ekološke revizije jeste upravo u tome da opiše postojeća praksa ekološkog menadžmenta unutar organizacije, da identifikuje u kom pogledu postojeća praksa ekološkog menadžmenta ne zadovoljava zahteve željenog ekomenadžment sistema (tzv. Gap – analiza), da proceni veličinu raskoraka između postojeće i željene prakse ekološkog menadžmenta i da na osnovu toga predloži preporuke za poboljšanja zasnovana na identifikovanim nedostacima (2). U cilju što sveobuhvatnije analize postojeće prakse ekološkog menadžmenta potrebno je dati sveobuhvatni opis menadžmenta, definisati ekološku politiku, registar ekoloških aspekata i uticaja, ekološke zakonske propise, ciljeve i nastojanja, programe ekološkog menadžmenta, strukturu i odgovornosti, obuku, svest i kompetentnost, dokumentaciju, operativnu kontrolu, pripremljenost na reagovanje u hitnim situacijama, monitoring i merenje, ekološku evidenciju i preispitivanje od strane menadžmenta. Nakon prikupljenih osnovnih informacija o postojećem stanju, može se pristupiti upoređivanju trenutnog sa željenim stanjem ekomenadžment sistema. Navedena analiza raskoraka treba da proceni postojeća odstupanja i na osnovu njih predloži preporuke za poboljšanja. 4. Preispitivanje aktivnosti, proizvoda i procesa organizacije Nakon preispitivanja praksi ekološkog menadžmenta treba pristupiti određivanju uticaja postojećih aktivnosti, proizvoda i procesa na životnu sredinu. Na ovom mestu potrebno je definisati navedene uticaje i odrediti stepen značajnosti uticaja. Pošto se u većini slučajeva poslovne jedinice sastoje od bezbroj procesa, koraka, odeljenja i njihovih međusobnih odnosa, ovaj deo inicijalne ekološke revizije je najčešće najzahtevniji zadatak. Pre svega, potrebno je opisati celokupan rad posmatrane poslovne jedinice, definisati krajnje proizvode i njihovu količinu, definisati glavne proese, inpute i autpute rada,, radno vreme, dobavljače i klijente (3). Za svaku operaciju koja se definiše u poslovnoj jedinici potrebno je pripremiti dijagram procesa, mapu oblasti i listu proizvoda. Nakon toga, treba izraditi dijagram toka za celokupan rad posmatrane poslovne jedinice koji treba da prikaže sve glavne procese koji će biti podvrgnuti inicijalnoj ekološkoj reviziji. Sveobuhvatana ocena svakog glavnog procesa treba da ukaže na upotrebu vode, energije, sirovina, osobenosti skladištenja, problem otpadnih voda, emisija u vazduh, odlaganje na zemljišne površine. Posebno treba obratiti pažnju na upotrebu opasnih supstanci i potencijalne opasne situacije(4). Organizacija deluje kao sistem ako posluje kao celina između čijih delova postoji određena interakcija. Sistemski pristup posmatra čitavu organizaciju, kao i njene delove i veze između tih delova. Funkcionalnost organizacionih delova u mnogome zavisi od toga kako su oni povezani, više nego od toga kakvi su delovi sami po sebi. Delovi sistema su povezani direktno ili indirektno, pri čemu promena u


244

jednom delu utiče na sve ostale delove. Sistemski pristup je preporučljiv iz nekoliko bitnih razloga. Procesi koji troše resurse i stvaraju otpad ne obezbeđuju uvek informacije koje su lake za prezentaciju. Umesto toga, ovi procesi se najčešće odnose na emocionalne potrese ili politička pitanja koja postoje u organizaciji a koja u velikoj meri utiču na način obavljanja posla. Zbog toga se i previše vremena i energije troši u pokušajima da se razume situacija pre nego što se pređe na sledeću fazu rešenja problema. Sistemski pristup preseca samu situaciju. Sistemski alati ukazuju na to kako se stanje može promeniti i uštedeti resursi. Ovo je osnovna razlika između primene sistemskih alata i angažovanja npr. spoljnog saradnika pri čemu se zaposleni ne uključuju u proces. Sistemski pristup podarzumeva da odluke donose timovi unutar organizacije a ne pojedinačni eksperti. Od članova tima se zahteva da analiziraju problem resursa ili otpada, odrede uzrok problema i ponude alternative za rešenja. To ne znači da timovi ne treba da koriste usluge eksperata, naprotiv. Ipak, odgovornost za donošenje odluka treba da bude na članovima tima koji će ići dalje u implementaciju i evaluaciju. Pošto je sistemski pristup interaktivan, dešava se da članovi tima smatraju da su nadležni za donošenje svih odluka. Naravno, ostali zaposleni imaju svoje mišljenje. Drugi problem predstavlja sam menadžment proces u organizaciji. Važno je da se identifkuju razlozi za upotrebu resursa i stvaranje gubitaka pre nego što se krene u obezbede argumenti potrebni da menadžeri donesu odluku o pokretanju P2 programa. U tom konktekstu, sistemski pristup obezbeđuje menadžmentu jasan prikaz procesa i problema. Samo na taj način menadžment može uspešno da planira strategije i ciljeve. Mnoge organizacije smatraju da je prilagođavanje osnova za opstanak u globalnoj ekonomiji. Menadžeri uče nove načine da pokreću svoje organizacije a zaposleni uče kako da svojim znanjem i veštinama doprinesu unapređenju poslovanja. Učenjem kako da se nadzire, kontroliše i stalno unapređuje proizvodnja, organizacije su u stanju da zadovolje zahteve potrošača i ostalih interesnih grupa. Princip kvalitativnog unapređenja može biti koristan alat za dostizanje ekološke izvrsnosti. Primena alata za unapređivanje kvaliteta je moćno sredstvo za eliminaciju ekološke neefikasnosti i pervenciju zagađenja. Saznavanje više o upotrebi i gubicima resursa tokom procesa rada i dopunjavanje već postojećih saznanja su dve osnovne karakteristike karakterizacije procesa (5). Ovi zadaci zahtevaju sakupljanje informacija, njihovo pregledanje, sortiranje i poređenje. Karakterizacija procesa je korak tokom kojeg se stiče većina saznanja. Na ovom mestu postojeća saznanja o procesima se ponovno razmatraju i preoblikuju, a nova saznanja se lako stiču i nadopunjuju postojeća jer postupak procesnog mapiranja omogućava da proces postane «vidljiv». Sada je moguće posmatrati proces na nov način i sagledati i sve operacije za podršku, kako bi se uočilo kako utiču na odvijanje glavnog procesa. Karakterizacija procesa je efikasnija od sastavljanja uobičajenih radnih lista. Dijagrami su uvek bolji i pregledniji način prikazivanja. Veze koje se uoče između radnih koraka pomažu da se jasnije vide uzroci i mesta upotrebe resursa i nastanka


245

otpada. Svako mesto upotrebe resursa u procesu predstavlja šansu da se navedeni resurs uštedi. Svaki gubitak resursa predstavlja šansu da se taj gubitak izbegne. Efikasan način da se obavi karakterizacija procesa jeste upotreba tzv. hijerarhijskih procesnih mapa. U većini organizacija, procesna dokumentacija je sačinjena na osnovu kategorija kao štu su: kompanija, oprema, proizvodna linija ili odelenje. Informacije su date u formi dijagrama, karata, konfoguracija mašina, planova ili na drugi sličan način. Svaka od ovih načina karakterizacije procesa ima osnovnu manu a to je velika kompleksnost jer se na jednom listu papira nalazi veoma mnogo objekata. Istraživanja su pokazala da većina ljudi može da posmatra istovremeno samo šest objekata i da iskažu pri tome šta objekti znače i kakve su veze među njima. Hijerarhijska procesna karakterizacija prikazuje najviše tri do šest objekata na jednom listu papira, jer se gotovo svaki proces može tako i prikazati. Podprocesi se takođe prikazuju ali na sledećem nivou uz poštovanje pravila da se prikažu sa tri do šest objekata. Na ovaj način se konstruiše svojevrsno «drvo» koje pokazuje veze između radnih koraka. Sistemski pristup ukazuje na to da je svaki radni korak povezan sa ostalima i da svi zajedno čine sistem u celini. Nakon identifikovanja opasnih ili potencijalno opasnih ekoloških uticaja potrebno je utvrditi stepen njihove znalajnosti. Značajne ekološke uticaje treba uključiti u ekološku politiku, pokriti ih planom i programom obuke i kontrolisati njihovo kretanje tokom vremena. Jednostavna (generička) procena stepena značajnosti uzima u obzir, pre svega, činjenicu da li je uticaj razmatran od strane postojećih zakonskih propisa, ovlaštenja ili industrijskih pravila koja organizacija treba da poštuje, da li su definisani uticaji razlog žalbi radnika, lokalne zajednice ili klijenata.. Posebno treba obratiti pažnju na to da li je posmatrani ekološki uticaj povezan sa globalnim ekološkim problemima (globalno zagrevanje, efekat staklene bašte, oštećenje ozonskog omotača, kisele kiše, smanjenje biodiverziteta i slično). Inicijalna ekološka revizija, ukratko, treba da identifikuje sve inpute, autpute, proizvode i procese, sve emisije u okruženja, problem otpada i kontaminacije ekosistema, svaku upotrebu sirovina (obnovljivih i neobnovljivih resursa) i sva pitanja od ekološkog značaja za lokalnu zajednicu. Nakon definisanja stepena značajnosti ekoloških uticaja potrebno je dati adekvatne preporuke za poboljšanje.

5. Preispitivanje ekoloških incidenata i nezgoda iz prošlosti Na ovom mestu potrebno je detaljno razmotriti da i je u prošlosti bilo ekoloških incidenata, prirodnih katastrofa i uopšte incidenata koji su ugrožavali okruženje, zdravlje i sigurnost zaposlenih i građana, da li je u poslovnoj jedinici već sprovođena procena stanja koja bi ukazala na ekološke incidente iz prošlosti, da li je bilo internih ili eksternih žalbi o ekološkim uticajima, da li je do sada sprovedena inspekcijska kontrola, da li je kompanija procesuirana ili kažnjavana po ovom osnovu. Potrebno je prikupiti


246

evidenciju o svim žalbama, kaznama, sudskim procesima, sudskim nalozima i zabranama.

6. Preispitivanje relevantnih zakonskih propisa Pregled postojećih propisa treba da ukaže na ocenjivanje i sagledavanje svih zakona, propisa, ovlašćenja i pravila ponašanja koja su u vezi sa ekološkim aspektima i uticajima. U sledećem koraku potrebno je definisati raskorak koji postoji u pogledu poštovanja definisanih propisa te predložiti mere za njegovo smanjivanje.

7. Zaključak Prilikom planiranja strategije razvoja svaka kompanija mora da razmotri postojeće aktuelne i potencijalne ekološke uticaje. Poslovanje koje dovodi do štetnog uticaja na okolinu smatra se potpuno neprihvatljivim danas, s tim što se u budućnosti mogu očekivasti isključivo pojačani zahtevi u ovom pravcu. Poseban razlog za poštovanje ekoloških pravila predstaljaju izraženi zahtevi potrošača, javnosti i globalni pritisak od strane svetske zajednice. Integrisanje ekomenadžment sistema u poslovanje predstavlja način za upravljanje poslovanjem u ovoj oblasti i smanjivanje ekoloških uticaja na prihvatljivu meru, sa ciljem potpune eliminacije. Inicijalna ekološka revizija predstavlja prvi, neophodan korak u pravcu definisanja ekomenadžment sistema koji će imati svoju punu afimkaciju kao način koji dugoročno vodi poslovnju u skladu sa konceptom održivog razvoja. Literatura [1] Christopher Sheldon: ISO 14001 and Beiond, Greenleaf Publishing, England,

1997. [2] Chriostopher Sheldon: Installing Environmental Management Szstems,

Earthscan, England, 1999. [3] Dennis R. Sasseville, W. Gary Wilson, Robert Lawson: ISO 14000 Answer

Book, John Willey and Sons, USA 1997. [4] Glušica Zdravko: Implementacija ISO 14001, Mobes Quality, Novi Sad, 1999. [5] Golušin Mirjana: Ekomenadžment, FPM BK, Novi Sad, 2006.

Documents

pupin.rspupin.rs/cirnt/wp-content/zbornici/XIV.pdf · iii S A D R Ž A J NAPOMENE UREDNIKA 1 Vlastimir Matejić: KLJUČNA DILEMA SRBIJE: ODVAŽNO NAPUSTITI ILI UTEŠNO PRIHVATITI