Embed Size (px)
Citation preview
UNIVERZITET UMETNOSTI U BEOGRADU
UNESCO-va katedra za Kulturnu politiku i menadžment
Master teza:
RAZVOJ DEČJE KREATIVNOSTI U USTANOVAMA KULTURE ZA DECU
Autor:
Dalibor Stojanović
Mentor:
Dr Nikola Šuica
Beograd, 2012. godina
2
SADRŽAJ: 1. DEO: UVOD
1.1. O TEMI …………………………………………………………………………………………………...................6
1.2. HIPOTEZE…………………………………………………………………………………………………………….....7
1.3. METODOLOGIJA RADA…………………………………………………………………………………………....7
1.4. CILJ MASTER TEZE……………………………………………………………………………………………........8
1.6. LIČNA MOTIVACIJA……………………………………………………………………………....................…8
2. DEO: TEORIJSKI PRISTUP
2.1. ŠTA JE TO KREATIVNOST?..........................................................................................10
2.1. ODNOS KULTURE PREMA DETINJSTVU…………………………………………………………………..13
2.2. UČENJE UMETNOSTI – STVARANJE UMETNOSTI…………………………………………………...14
2.3. SVRHA OBRAZOVANJA KROZ UMETNOST..................................................................15
2.4. UTICAJ UMETNOSTI NA RAZVOJ DECE…………………………………………………………………...18
2.5. RAZVOJ STVARALAČKIH SPOSOBNOSTI KOD DECE…………………………………………………22
2.6. DEČJE SPOSOBNOSTI TRANSFERISANJA KREATIVNIH IZRAZA…………………………………24
2.7. RAZVOJ LIKOVNIH SPOSOBNOSTI KOD DECE………………………………………………………….25
2.8. EKSPRESIVNOST DEČJIH CRTEŽA…………………………………………………………………………….25
2.9. ODNOS KREATIVNIH SPOSOBNOSTI (KS) I KOLIČNIKA INTELIGENCIJE (IQ) …………..…26
2.10. NASLEĐIVANJE STVARALAČKIH DISPOZICIJA……………………………………………………..…27
2.11. IZRASTANJE……………………………………………………………………………………………………….…28
2.12. TEORIJA INTELEKTA……………………………………………………………………………………………..29
2.13. POSLEDICE U NASTAVI……………………………………………………………………………………..….30
3. DEO: UMETNIČKO OBRAZOVANJE U SRBIJI
3.1. KULTURA I UMETNOST KAO LJUDSKA PRAVA………………………………………………………..34
3.2. ISTORIJAT UMETNIČKOG OBRAZOVANJA U SRBIJI……………………………………………..….38
3.3. OBRAZOVNA POLITIKA KAO DEO KULTURNE POLITIKE U SRBIJI……………………………..39
3.3. STRATEGIJA RAZVOJA UMETNIČKOG OBRAZOVANJA U SRBIJI DO 2020. GODINE.…43
3.5. NACIONALNI PLAN AKCIJE ZA DECU……………………………………………………………………...44
3.5. UMETNIČKO OBRAZOVANJE KAO POLITIKA NA NIVOU GRADA BEOGRADA….……….46
3
4. DEO: STUDIJA SLUČAJA - DEČJI KULTURNI CENTAR BEOGRAD
4.1. ZAŠTO DEČJI KULTURNI CENTAR BEOGRAD?.............................................................48
4.2. ANALIZA MAKRO-EKONOMSKOG OKRUŽENJA……………………………………………….……...50
4.3. KORISNICI PROGRAMA DEČJEG KULTURNOG CENTRA BEOGRAD…………….……….…...56
4.4. ISTRAŽIVANJE MIŠLJENJA EKSPERATA O RADU NA RAZVOJU DEČJE KREATIVNOSTI U
DEČJEM KULTURNOM CENTRU BEOGRAD KAO STUDIJI SLUČAJA..…...............................72
4.5. JUKSTAPOZICIJA: FRIDA UND FRED MUZEJ, GRAC.....................................................81
5. DEO: INICIJATIVA DEČJEG KULTURNOG CENTRA BEOGRAD NA POLJU LIKOVNE KULTURE
5.1. ODGOVOR STRUKOVNIH UDRUŽENJA UMETNIČKIH PEDAGOGA NA STRATEGIJU
RAZVOJA OBRAZOVANJA U SRBIJI DO 2020. GODINE……………………………………………………84
5.2. UŽI PLAN: UNAPREĐENJE OBLASTI UMETNIČKOG OBRAZOVANJA I ULOGA DEČJEG
KULTURNOG CENTRA BEOGRAD…………………………………………………………………………………..86
5.3. REZULTATI STRUČNOG OKRUGLOG STOLA ODRŽANOG U DEČJEM KULTURNOM
CENTRU BEOGRAD............................................................................................................87
5.4. DEFINISANJE KLJUČNIH PROBLEMA U POMENUTOJ OBLASTI...................................95
5.5. KONKRETAN PREDLOG ZA REŠENJE PROBLEMA UMREŽAVANJA STRUČNJAKA IZ
POMENUTE OBLASTI.........................................................................................................96
6. DEO: PREDLOZI ZA DEČJI KULTURNI CENTAR BEOGRAD ZA UNAPREĐENJE RADA U OBLASTI
RAZVOJA DEČJE KREATIVNOSTI
6.1. PREDLOG ZA REDEFINISANJE STRATEGIJE PROGRAMSKO-ORGANIZACIONOG RAZVOJA DEČJEG KULTURNOG CENTRA BEOGRAD.....................................................................98
6.2. PREDLOG ZA REDEFINISANJE RAZVOJNE FILOZOFIJE DEČJEG KULTURNOG CENTRA
BEOGRAD: STRATEŠKO PROMIŠLJANJE........................................................................................99
KRATKA BIOGRAFIJA AUTORA I REČ ZAHVALOSTI AUTORA ....................................................100
PRILOZI.......................................................................................................................................101
BILIOGRAFIJA I KORIŠĆENI INTERNET IZVORI...........................................................................104
4
APSTRAKT
Deca su najveći ljudski potencijal jednog društva i njegova najsigurnija investicija. Težnja
svakog modernog društva, pa i našeg, je da savremena deca dobiju što bolje obrazovanje i, kao
što sposobnije zrele osobe, zauzmu svoje mesto u zajednici i daju svoj doprinos njenom
unapređenju. Međutim, negde naš školski sitem očigledno greši, a iz školskih klupa izlaze
generacije sa sve manje kreativnih potencijala. Kreativnost, shvaćena kao sposobnost rešavanja
misaonih problema i sposobnost stvaranja nečeg novog, ostaje zapostavljena osobina na uštrb
učenja gotovih instant rešenja. U pomoć mora priteći kulturni sistem, koji će, kao nadogradnja
školskom, pružiti deci mogućnosti da razvijaju ovaj segment ličnosti kroz razne vannastavne
aktivnosti. Najelegantnije rešenje je učenje kroz umetnost i stoga je umetničko obrazovanje ta
delatnost koja treba da bude tačka susreta dva sistema, koji će, jedan u nastavi, a drugi u
domenu vannastavnih aktivnosti i slobodnog vremena, raditi na tome da savremena deca
izrastu u uspešne i sposobne odrasle. Međutim, to nije lak zadatak. Da bi se napravio pomak,
potrebno je da se naučno razjasni šta znači kreativnost i zašto je ona važna za svaku ličnost.
Nakon toga je potrebno videti kako stvari stoje u našoj zemji, sa naglaskom da situaciji u
glavnom gradu i središtu u svakom smislu, Beogradu. Konkretizacija će doći sa izučavanjem
ustanove kulture za decu koja će poslužiti kao studija slučaja – Dečjim kulturnim centrom
Beograd, koji ima ambiciju da stane na vrh hijerarhisjkog sistema insitucija kulture za decu, a
koji će raditi na razvoju dečje kreativnosti u našem društvu. Biće analizirana i konkretna
inicijativa koju je ova institucija pokrenula na ovu temu, kao i preporuke u smislu menadžmenta
u kulturi, odnosno šta bi trebalo uraditi kako bi ustanova izabrana kao studija slučaja dugoročno
i sitemski postigla svoj cilj i time postala primer za ostale slične insitutucije i inicijative.
KLJUČNE REČI:
deca, kreativnost, umetnost, umetničko obrazovanje, škola, kultura, kulturne ustanove za decu,
Dečji kulturni centar Beograd
5
ABSTRACT
Children are the largest human resources of one society and one of its safest investment.
Aspiration of every modern society, including ours, is that modern children get a better
education, and as capable of mature people, take their place in the community and contribute
to its improvement. However, somewhere our school system is obviously wrong, and every
year generatins come from school with less creative potential. Creativity, understood as the
ability to solve mind problems and the ability to create something new, remains neglected at
the expense of learning fabricated instant solutions. Help must come from the cultural system,
which will be an upgrade to school, in the menaing to provide opportunities for children to get
a variety of extracurricular activities, which develope personality. The most elegant solution is
learning through the arts and arts education, therefore, is the activity that is to be the meeting
point of the two systems, one through educational activities, and other in the field of extra-
curricular activities and free time, will work to grow contemporary children into successful and
capable adults. However, this is not an easy task. To make progress, it is necessary to
scientifically explain what creativity means and why it is important for each person. then it is
needed to analyse the situation in our country, emphasizing the situation in the capital and
center in every sense, Belgrade. Concretisation will come from the study of cultural institution
for children, which will serve as a case study - the Children's Cultural Center Belgrade, which
has the ambition to become the top of the hierarhical system of cultural institutions for
children, and which will work on the development of children's creativity in our society. Then it
will be analyzed specific initiative that this institution has launched on this topic, as well as
recommendations in the sence of management of culture, what should be done that
institution, chosen as a case study, reach its goal and became an example for other institutions
and similar initiatives.
KEY WORDS
children, creativity, art, art education, schools, culture, cultural facilities for children, the
Children's Cultural Center Belgrade.
6
UVOD
1.1. O TEMI
Razvijanje umetničke kreativnosti dece u ustanovama kulture za decu je dopuna i
nadgradnja procesa obrazovanja, a takođe je misija kulturnih institucija koje se bave decom. U
osnovnim školama u Srbiji, dečja umetnička kreativnost je od suštinskog značaja za razvoj
sveobuhvatnih sposobnosti i inteligencije i vodi razvoju veština za druge oblasti. Od prvog
razreda u osnovnoj školi, nacionalni nastavni plan i program predviđa nastavu umetnosti:
muziku, likovnu umetnost i književnost tokom osam razreda osnovne škole, a takođe je deo
programa u gimnazijama i nekoliko drugih srednjih škola.Međutim, Ona se najčešće ignoriše na
račun drugih oblasti poput matematike, nauke i društva i jezika.
Mnoge kulturne institucije u Srbiji stvorile su različite predloge za radionice za školsku decu,
tako da škola može da izabere i integriše te radionice u svoj rad. U poslednjih 10 godina bilo je
više zvaničnih i nezvaničnih pokušaja, pored rada Nacionalnog saveta za stručno obrazovanje,
da se uvedu "slobodni", kreativni, umetnički i izborni programi u osnovne škole.
Umetničko obrazovanje, van školskog programa, ostaje do lokalnih institucija kulture ili
pojedinih umetnika. Oni su aktivni na polju umetničkih kurseva, radionica i događaja itd,
uglavnom plaćenih od strane same dece. Javne (državne) umetničke institucije najčešće nemaju
politiku umetničkog obrazovanja ili odeljenja koje se time bave. Međutim, u sistemu kulturnih
institucija, postoji mreža kulturnih centara za decu i mlade, nasleđena iz socijalističkog perioda.
Danas oni čine napore da prilagode svoj rad, s obzirom na nove forme i praksu.
Uloga i odgovornost Vlade je neminovnost u razvoju kulturne politike, a samim tim razvoj
kulturnih institucija različitog tipa, stoga, država mora da obezbedi podršku za kulturne
aktivnosti kako bi mogle da se razvijaju. S druge strane, svaka institucija mora da čini svoj
maksimum u pogledu kvaliteta programa. Teret ovog zadatka treba da preuzme i lokalna
samouprava i da u okviru svojih mogućnosti podstiče rad ustanova koje se bave razvojem
7
krativnosti dece, s obzirom da se kreativni potencijal gradi u periodu detinjstva, a ostaje na
dobrobit tokom celog života svakog pojedinca.
1.2. HIPOTEZE
Teza će pokušati da istraži sledeće hipoteze:
1. Razvoj umetničkog stvaralaštva dece je ključno za intelektualni razvoj svake osobe
2. Kreativnost za decu se razvija u kulturnim ustanovama za decu predstavljaju kako bi se
dopunjuju i dopuni školski sistem obrazovanja
3. U cilju razvoja umetničko stvaralaštvo dece u optimalan način, ona mora biti podržana od
strane državne vlade
4. Iako nije eksplicitno navedeno, jedinica lokalne samouprave - Grad Beograd, ima razvoj
kreativnosti dece kao svoje kulturne politike s obzirom da je osnivač i finansijer niza kulturnih
ustanova za decu, sa Kulturnim centrom Dečjeg Beogradu kao najvažnijom institucijom
5. Dečji kulturni centar Beograd ispunjava misiju kulturne politike grada za decu
6. Dečji kulturni centar Beograd mora da sprovede strategiju unapređenja svoje aktivnosti
razvija umetničku kreativnost dece
1.3. METODOLOGIJA RADA
U oblasti kulture i umetnosti, metodom sličnih slučajeva može se pokazati geneza odnosa
uzročno-posledične veze u posmatranom području. Zato će u radu biti predstavljena studija
slučaja. Za istraživanje i razvoj umetničkog stvaralaštva dece u ustanovama kulture za decu,
pored analitičkih i metodoloških postupaka istraživanja, metoda intervjua, anketa i drugih
metoda u ovom radu izabran je kao studija slučaja - Dečji kulturni centar Beograd, ustanova
Grada Beograda u oblasti dečijih umetnosti i kulture. To je urađeno u cilju poboljšanja rada u
konkretnom slučaju i utvrđivanja opštog modela koji se može primeniti na druge specijalizovane
institucije kulture i umetnosti. U okviru studije slučaja biče predstavljeno istraživanje publike i
8
njenih kulturnih navika i potreba, u vidu ankete. Studiji slučaja će predhoditi teorijsko
obrazoloženje teme. Pored pomenutog, rad će prikazati i istraživanje stručne javnosti o temi, i
to u tri različita nivoa: na opštem nivou biće predstavljeni zaključci strukovnih udruženja
umetničkih pedagoga u odnosu na Strategiju razvoja obrazovanja u Srbiji, zatim na zaključcima
stručnjaka eksprata iz oblasti iznesenim na stručnom okruglom stolu o likovnoj pedagogiji, kao i
na obradi niza individualnih intervjua sa stručnjacima iz oblasti o pitanjima iz teze. Doneti
zaključci će biti bazirani na svim pomenutim elementima rada.
1.4. CILJ MASTER TEZE
Cilj ove master teze je razvoj i sistematizacija teorijskog i praktičnog znanja u analizi,
planiranju, definisanju i implementaciji razvoja dečje umetničke kreativnosti u kulturnim
ustanovama za decu, kako bi one poboljšale svoj društveni značaj i doprinos razvoju zajednice i
njen prosperitet. Ciljevi ove studije su: analiza postojećeg modela i predlog novog,
unapređenog, uz odgovarajuću i efikasnu strategiju razvoja dečijeg umetničkog stvaralaštva.
Ova teza će dokazati da kreativnost dece je osnova za razvoj svake osobe, a razvijen je u
školi kroz umetnost, muziku i fizičko vaspitanje. Školski sistem zapostavlja kreativnost dece na
uštrb drugih aktivnosti. Dečji kulturni centar Beograd i slične institucije vrše korekciju ovakve
politike kroz realizaciju programa slobodnih aktivnosti. Dečji kulturni centar Beograd je
referentna ustanova u Beogradu i primer za sličnim institucijama u Beogradu i Srbiji. Zbog toga
Dečji kulturni centar Beograd mora da preuzme tu funkciju ustanove koja će biti primer i stajati
na hijerarhijskom vrhu sistema srodnih kulturnih ustanova u našoj zemlji.
1.5. LIČNA MOTIVACIJA
Autor teze radi u oblasti umetnosti i kulture za decu više od 12 godina, kao organizator,
producent i menadžer raznih programa i projekta. Tokom tog perioda bio je veoma angažovan
u kulturnim projektima Dečjeg kulturnog centra Beograda i drugih saradničkih ustanova koje se
bave decom umetnosti i kulture. Pošto se Dečji kulturni centar Beograd nalazi u tranziciji od
zrele faze ka fazi opadanja, ova teza će predstaviti šta treba da se promeni u programiranju i
menadžmentu koji bi doveo do bolje strategije razvoja kreativnosti dece u navedenoj ustanovi.
9
Autorova lična motivacija za proučavanje ove teme se zasniva na potrebi da za instituciju u
kojoj radi omogući da napredak kroz definisanje kratkoročne i dugoročne strategije razvoja deci
umetničke kreativnosti i taktiku za sprovođenje te strategije. Tako će se ona vratiti svojoj
izvornoj misiji i na taj način doprineti da se bolje pozicionira u stručnoj i široj javnosti.
Istraživanje teme će uglavnom biti bazirano na polju likovne i vizuelne umetnosti iz dva
veoma praktična razloga: prvi je metodičke prirode, dečja kreativnost i njen razvoj se najlakše
prati i analizira u polju likovnih aktvinosti dece; drugi je tehničke i praktične prirode: naime, u
Dečjem kulturnom centru Beograd, kao studiji slučaja, kao redovne aktivnosti sa decom radi 18
umetničkih studija ili grupa, od kojih 8 pripadaju polju likovnih i vizuelnih umetnosti (Likovni
atelje, Atelje za primenjenu umetnost, Škola stripa i karikature, Filmski studio, Studio za
animirani film, Kurs fotografije, Grupa za kreativne načine samoizražavanja i rada sa
psihološkim predstavama, kao i Grupa za umetnost mozaika, sa učešćem od oko 55% članova i
korisnika programa, što čini više od polovine korisnika programa ustanove u oblasti umetničkog
obrazovanja na godišnjem nivou. Preostalih 45 % su korisnici umetničkih grupa iz ostalih
oblasti1. Time oblast likovne umetnosti predstavlja najpogodnije tle za istraživanje teme u datoj
studiji slučaja.
1 Podatak Računovodstva Dečjeg kulturnog centra Beograd, presek napravljen 31. maja 2012. godine
10
2. DEO: TEORIJSKI PRISTUP PROBLEMU
2.1. ŠTA JE TO KREATIVNOST?
Kreativnost je mentalni proces koji uključuje stvaranje novih ideja, pojmova, ili rešenja
problema, ili novih veza između postojećih ideja ili pojmova.2 Naučno gledano, smatra se kako
proizvodi kreativnih misli sadrže originalnost i primerenost. Alternativno i svakodnevno
mišljenje pojma kreativnosti jest jednostavno – stvaranje nečeg novog. Iako intuitivno smatrana
jednostavnim fenomenom, zapravo je veoma složena. Proučavana je, između ostalog, od
strane bihevioralne psihologije, socijalne psihologije, psihometrije, filozofije, istorije, ekonomije
i drugih nauka. Istraživanja su pokrivala svakodnevnu kreativnost, posebnu kreativnost,
i umetničku kreativnost. Za razliku od većine fenomena u nauci, ne postoji jedinstveno i
autoritativno gledište ili definicija kreativnosti. Takođe, za razliku od većine fenomena u
psihologiji, ne postoji standardizovana tehnika merenja kreativnosti.
Kreativnost se često pripisivala čudu, kognitivnim procesima, društvenoj okolini, ličnim
crtama i slučajnosti. Povezivana je s genijima, mentalnim poremećajima i humorom. Neki
smatraju kako je to osobina sa kojom se rađamo; drugi tvrde kako ju je moguće naučiti
korištenjem jednostavnih tehnika. Iako je obično povezivana s umetnošću i književnošću, ona je
jednistveni deo inovativnosti i izuma i kao takva, važan deo poslova poput
ekonomije, građevinarstva, industrijskog dizajna i inžinjerstva.
U psihološkoj literaturi moguće je pronaći više od 60 različitih definicija
kreativnosti. Etimološki koren reči dolazi iz latinske reči "creatus", što doslovno znači "koji je
narastao". Najraširenija koncepcija kreativnosti u naučnoj literaturi je da se kreativnost
manifestuje u svakom stvaranju kreativnog dela (na primer, stvaranjem novom umetničkog dela
ili naučne hipoteze) koje je istovremeno originalno i korisno.
Kolokvijalne definicije kreativnosti obično su očigledne iz aktivnosti koje proizvode:
stvaranje ili predlaganje nečeg delimično ili sasvim novo; 2 http://hr.wikipedia.org/wiki/Kreativnost, pristupljeno 25. juna 2012. godine
11
stvaranje postojećeg predmeta s novim svojstvima ili karakteristikama;
zamišljanje novih mogućnosti koje još uvek niko nije osmislio;
gledanjem ili izvođenjem nečeg na sasvim drugačiji način od onog načina koji se pre smatrao
normalnim ili mogućim.
2.1.2. Istorija pojma
Način na koji su različite zajednice, društva i narodi formulisali koncept kreativnosti menjao
se kroz istoriju, kao i sam pojam "kreativnosti".3 Stari Grci, koji su verovali kako su muze izvor
svake inspiracije, zapravo nisu imali termine koji su odgovarali "stvaranju" ili "stvaraocu". Izraz
"poiein" ("napraviti") bio je u upotrebi. Jedini izuzetak bila je poezija: pesnik je stvarao nove
stvari –– donoseći novi svet u život –– dok je umetnik jednostavno imitirao. U Rimu, grčko je
gledište promenjeno, i Horacije zapisuje kako se uz pesnike i slikari imaju privilegiju da se usude
na tako nešto. Latinski je jezik imao termin za "stvaranje" ("creatio"), i "stvaraoca" i dva izraza
za glagol "napraviti" –– "facere" i "creare". Iako ni Grci ni Rimljani nisu imali reči koje su
odgovarale današnjem terminu kreativnosti, njihova likovna umetnost, arhitektura, muzika,
izumi i otkrića pružaju brojne primere koje u današne vrijeme opisujemo kao kreativna dela. U
to vreme, izraz „genije“ verojatno je bio najbliži termin kreativnim talentima koji su iznedrili
ovakva dela. Temeljna promena proizašla je u hrišćanskom periodu: "creatio" postaje reč koja
opisuje Božje "stvaralaštvo iz ništavila". Izraz "creatio" tako je poprimio drugačije značenje od
izraza "facere" ("napraviti"), i prestao se pripisivati ljudskim aktivnostima. Drevni pogled kako
umetnost nije domen kreativnosti trajao je dosta dugo. Do 18. veka i doba prosvetiteljstva,
koncept kreativnosti počeo se češće pojavljivati u teoriji umetnosti, te je povezivan s
konceptom mašte. Zapadnjački pogled na pojam kreativnosti vidno se razlikuje i čak
suprotstavlja s istočnjačkim pogledom. U hinduizmu, konfucionizmu, taoizmu i budizmu,
stvaranje je u većini slučajeva smatrano vrstom otkrića ili mimikrijom te ideja stvaralaštva iz
"ništavila" nije imala mesta u navedenim filozofijama i religijama.
3 http://hr.wikipedia.org/wiki/Kreativnost, pristupljeno 25. juna 2012. godine
12
2.1.3. Negovanje kreativnosti
Postoji rasprava u psihološkoj literaturi o tome jesu li inteligencija i kreativnost unutar
jednakog procesa (hipoteza sjedinjenosti) ili predstavljaju jedinstvene mentalne procese
(hipoteza razdvojenosti). Dokazi pokušaja promatranja povezanosti među inteligencijom i
kreativnosti iz 1950-ih pa sve do danas, redovno su pokazivali kako je povezanost oba koncepta
dovoljno niska da bi ih se moglo smatrati odvojenim konceptima.4 Neki istraživači veruju kako je
kreativnost ishod jednakog kognitivnog procesa kao i inteligencija, i ocenjuje se kao kreativnost
zavisno od posledicama (na primer kada se kao ishod kognitivnog procesa izvede nešto novo).
Daniel Pink, u svojoj knjizi A Whole New Mind,5 ponavljajući argumente predstavljene u 20.
veku, raspravlja o ulasku u novo doba gde kreativnost postaje od velike važnosti. U ovom
konceptualnom vremenu, njegovo je uverenje kako treba negovati desno orijentisano
razmišljanje (kreativnost i emocije) više nego levo orijentisanog razmišljanje (logične i analitičke
misli). U knjizi je dat i uopšten pregled različitih kreativnih aktivnosti koje se razvijaju kod svake
osobe:
- Uspostavljanje namere i svrhe
- Građenje osnovnih veština
- Ohrabrivanje sakupljanja određenog znanja
-Stimuliranje i nagrađivanje znatiželje i istraživanja
- Gradnja motivacije
- Ohrabrivanje samopouzdanja i spremnosti na preuzimanje rizika
4 Vidanović, I., Rečnik socijalnog rada, Beograd, 2006.
5 http://www.danpink.com/PDF/AWNMforeducators.pdf
13
2.2. ODNOS KULTURE PREMA DETINJSTVU
U antici i srednjem veku detinjstvo je bilo kratko. Dečaci i devojčice su smatrani decom do 6.
godine, a kasnije su ravnopravno učestvovali u svim vidovima života zajedno sa starijima.
Detinjstvo u savremenom značenju te reči “otkriveno” je tek u 17. veku, a humanistički duh
renesanse i prosvetiteljstva uzrokovao je ponovno otkrivanje posebnih odlika detinjstva.6 Filip
Arijes7 je nagovestio da postoji odvojeni svet dece i svet odraslih, Džon Lok je skrenuo pažnju na
važnost toga kako se deca vaspitaju i školuju, Žan Žak Ruso je tvrdio da su deca prirodno dobra i
dase ta osobina mora čuvati od kvarenja. Čarls Darvin je tvrdio da se ljudsko ponašanje najbolje
razume ako se prati njegovo poreklo, to jest posmatra u ranom uzrastu. Zigmund Frojd je tvrdio
da rana iskustva oblikuju ličnost za čitav život, a da problemi u odraslom dobu mogu imati
poreklo u traumatičnom detinjstvu. Jedan od začetnika proučavanja dečje umetnosti bio je
italijanski istoričar umetnosti Korado Riči (1858-1934) svojim delom L’Arte dei Bambini8, a
podsticaj za ovu knjigu bili su crteži na zidu portika u Bolonji ispod koga se Riči sklonio od kiše
jednog dana u zimu 1882. godine. Pre 19. veka se ovoj oblasti nije pridavala pažnja. Riči je sam
pogodio zakon integriteta koji vlada umetnošću dece, a koji se nalazi među dečjim pejzažima,
crtežima kuća, drveća i svemu drugome. Sve što deca znaju i misle da postoji, može se videti.
Dete ne portretiše samo ono što poznaje, već i ono što ga najviše interesuje, što najviše želi. On
je uhvatio emotivni karakter dečjeg crteža. Deca rado crtaju već u najranijem uzrastu. U periodu
do treće godine prave kinetičke pokrete na papiru, a u crtežima perioda od 3. do 5. godine već
se prepoznaju likovi i figure. Sistematsko istraživanje dečjeg razvoja započeto je 20-tih godina
na američkom Klark univerzitetu, 60-tih je Žan Pijaže9 definisao svoj pristup, konsturktivizam, u
kome je stavljao nalasak na značaj aktvine dečje igre u mentalnom razvoju dece. Od sredine 60-
tih su se u Ženevi obavljala brojan istraživanja o intelektualnom razvoju dece koja su dovela do
zaključka da dete ima sposobnost osmišljavanja stvari i onog što ljudi čine i govore. Po ovom
shvatanju sposobnost deteta da tumači situacije jeste ono što mu omogućuje da kroz aktivan
proces proveravanja hipoteza i posrednog zaključivanja dođe do znanja. Savremeni doprinos
6 Folgić Korjak A., Zbirka dečje umetnosti 1958-2008, Učenje umetnosti-Svaranje umetnosti, 2008, 9. 7 Arijes F., Vekovi detinjstva, Beograd, 1989, 63. 8 Corrado R., L'arte dei bambini, (1887) 9 Piaget J., The Language and Thought of The Child, Ohio, 1966
14
ovoj oblasti dali su i radovi Džona Boubija, Meri Ejnsvort, Erika Eriksona, Margaret Mid i
Margaret Donaldson.10
2.2. UČENJE UMETNOSTI – STVARANJE UMETNOSTI
Danas se deca od malih nogu susreću od i upoznaju sa umetnošću i kulturom. Kod prosečne
populacije umetnost ostaje sastavni deo opšteg obrazovanja, dok se posebni talenti prepoznaju
i kod njih se otkrivaju osobine pogodne za dalje razvijanje i profesionalno bavljenje umetnošću.
U novom vremenu kreativnost je ključni pojam pozitivnih promena u obrazovanju.11
Neformalno učenje podstiče motivaciju, a najefikasnije je učenje putem otkrića.
Još je u 18. veku Žan Žak Ruso u svom romanu „Emil ili o vaspitanju“12 tvrdio da deca
poseduju sopstvene načine mišljenja i rešavanja problema, koji ne moraju biti inferiorni u
odnosu na mišljenje odraslih. Pol Kle je govorio o dečjem likovnom mišljenju, Žan Pijaže o
posebnoj dečjoj percepciji, a Rudolf Arnhajm o dečjem vizuelnom mišljenju. Umetnici kao što su
Pikaso, Kandinski, Kle i Miro upotrebaljavali su strukture dečjih crteža u svom stvaralaštvu. Ideal
koji su svi oni sledili je umetnost u kojoj se ne napušta prostor detinjstva, već se on čuva u srcu i
umu, kako bi poslužili oživljavanju kreativnosti kao izvora tokom sve dužeg životnog veka. Taj
svojevrsni „kult deteta“ potiče iz želje da za povlačenjem u nevino stanje neiskvareno lošim
navikama i vrednostima civillizovanog uma. Najbolje objašnjenje ovog stanovišta sumirano je u
delu „Otkriće umetnosti- Eseji o detinjstvu, primitivizmu i modernizmu“13, zbirci eseja koji za cilj
imaju istraživanje stanvoišta filozofa, pesnika i umetnika od 18. do 20. veka o tome koliko je
proces učenja umetnosti, kao i oslanjanje na dečji crtež i primitivno osećanje života poslužilo
evoluciji modernih ideja ostvarenih u teoriji i praksi umetnosti 20. veka u kojima je redefinisan
položaj umetnika i njegov emociaonalni i saznajni odnos prema formi, sadržaju i interpretaciji
umetničkog čina-dela.
10Folgić Korjak A., Zbirka dečje umetnosti 1958-2008, Učenje umetnosti-Svaranje umetnosti, 2008, 9. 11 Folgić Korjak A., Zbirka dečje umetnosti 1958-2008, Učenje umetnosti-Svaranje umetnosti, 2008, 10. 12 Ruso Žan Ž., Emil ili o vaspitanju, Valjevo-Beograd, 1989, 144 13 Discovering children’s art, Essays on Childhood, Primitivism and Modernism, Edited by Johnatan Finberg,
Princeton, 1998.
15
Krajem 19. veka i početkom 20. veka u evropskoj umetnosti prekinuta je tradicija
novovekovne umetnosti u kojoj se prefinjenost naturalističkog slikarstva nije dalje mogla
usavršavati. Zamisao slikarstva kao umetnosti prikazivanja podvrgnuta je kritici i zamenjena je
konceptom ekspresije – izraza. Pokrenuto je istraživanje koje je nadahnuće pronašlo u
egzotičnim, arhaičnim i primitivnim umetničkim tvorevinama. Pažnja je u smerena ka poreklu
umetnosti. Potreba da se fizička realnost vidi i spozna na drugačiji način javlja se u vizuelnoj
umetnosti na kraju milenijuma. Vraćajući se počecima, modernisti su se sećali svojih prvih
pokušaja da nešto nacrtaju, gledali svoje i crteže druge dece. Modernisti su otkrili bliskost sa
dečjom umetnošću u kojoj se nalaze primarni životni impulsi. Od 20. veka dečja umetnost se
nalazi u fokusu zaminanja i umetnika, ali i naučnika – psihologa, pedagoga, kao i filozofa.
Otkriće je da su mnogi najveći majstori umetnosti 20. veka sakupljali dečje radove u pozadini i
da su ove kolekcije uticale na njihova dela.
2.3. SVRHA OBRAZOVANJA KROZ UMETNOST
Ideja da umetnost može poslužiti kao metod učenja izneta je još u doba antičke Grčke, od
strane Platona, ali je vekovima bila zapostavljana.14 Sa izuzetkom Šilera, sholastičari su se ovom
idejom poigravali, priznavali su umetnosti lepotu, logiku, fleksibilnost, ali su Platonov stav
tretirali kao paradoks koji je prihvatan u kontekstu jedne izgubljene civilizacije. Međutim,
savremeno društvo tvrdi da umetnost treba da bude osnova za obrazovanje, a Platonova teza je
nipodaštavana iz razloga što je pogrešno shvatano šta se podrazumeva pod umetnošću kao i
zbog nedoumica čemu služi obrazovanje. U nauci su do sada, sumirano gledano, postojala dva
nepomirljiva gledišta: da čovek treba da se obrazuje da bi postao ono što jeste, odnosno da
čovek treba da se obrazuje da bi postao ono što nije. Prvo gledište predpostavlja da je svaki
pojedinac rođen sa određenim potencijalima koje treba da otkrije i razvije do maksimuma u
okviru okvira koji mu postavlja društvo. Drugo gledište predpostavlja da, iako svaki pojedinac od
rođenja može posedovati određene potencijale, dužnost je svakog nastavnika da taj potencijal
oubliči tako da on što više dostigne određeni ideal postavljen od strane društva. Obe ove teze
su podejdnako hipotetičke iz razloga što priznaju da je um novorođenog deteta još uvek
14 Read H., Education through Art, London, 1942, 1.
16
nedokučiva nepoznanica, mada obe polaze od predpostavke da je svako novorođenče prirodno
neutralno, odnosno da je njegov um „tabula rasa”. Uzimajući u obzir sve navedeno, odgovor na
pitanje: koja je svrha obrazovanja, bio bi da je obrazovanje proces individualizacije, ali i
integracije kojom se posebnost pojedinca miri sa jedinstvom društva u kojem živi, odnosno
svrha obrazovanja bi bila da podrži razvitak svega onog što je posebno kod svakog pojedinca, a
u isto vreme harmonizacija njegove jedinstvenosti sa organskim jedinstvom socijalne grupe
kojoj pojedinac pripada. 15
Sledeće je pitanje, šta bi bila svrha obrazovanja kroz umetnost. Odgovor bi bio da je svrha
ovakvog obrazovanja prilagođavanje čovekovih čula na objektivno okruženje pojedinca. Ono
obuhvata:
- čuvanje prirodnog senzibiliteta za sve vrste opažaja i osećaja
- koordinacija različitih modela opažaja i osećaja sa istim kod drugih osoba
- izražavanje osećanja u obliku koji je dovoljno komunikativan
- izražavanje oblika mentalnih iskustava u obliku koji je dovoljno komukikativan, a koji bi
inače ostali delimično ili u potpunosti u podsvesti
- izražavanje misli u odgovarajućem obliku
Obrazovanje kroz umetnost se može posmatrati i sa aspekta tehnika koje postoje i one su
klasifikovane u tabelu koja pokazuje koje tehnike postoje, koja čula, organa ili aktivnosti
prvenstveno angažuju i za koju su vrstu umentosti prvenstveno vezane:
15 Read H., Education through Art, London, 1942, 5.
17
Vizuelno obrazovanje OKO Dizajn
Plastično obrazovanje DODIR Dizajn
Muzičko obrazovanje UHO Muzika, Umetnički pokret
Kinetičko obrazovanje MIŠIĆI Ples, Umetnički pokret
Verbalno obrazovanje GOVOR Poezija, Proza
Građevinsko obrazovanje MISAO Veštine
Ova tabela je mnogo jasnija kada se ove tehnike pregrupišu u odnosu na četiri osnovne
funkcije na koje se mentalni procesi dele. U tabeli su povezane umetničke oblasti i procesi sa
kojima korespondiraju16:
DIZAJN OSEĆAJ
MUZIKA I PLES INTUICIJA
POEZIJA, PROZA, DRAMA OSEĆANJE
VEŠTINE MISAO
Iz ove tabele proizilazi i klasifikacija umetničkih instinkata kod pojedinca koji se razvijaju kroz
umetničko obrazovanje i rad:
- instinkt za komuniciranje, da govori i sluša
16 Holmes E., What Is and What Might Be, London, 1911, 164.
18
- dramski instinkt, odnosno želja da oponaša situacije
- umetnički17 instinkt odnosno želja da crta, slika ili modeluje
- muzički instinkt odnosno želja da igra, svira i peva
- istraživački instinkt odnosno želja da sazna zašto se nešto dešava
- konstruktivni instinkt odnosno želja da pravi stvari
Obrazovanje je negovanje razvoja jedne osobe, ali sem u smislu fizičkog sazrevanja jedini
način da se taj razvoj izrazi su zvučni i vidljivi znaci i simboli koje osoba proizvodi. Stoga se
obrazovanje može definisati i kao kultivacija modela izražavanja – učenja dece i odraslih kako da
proizvode zvuke, slike, pokrete, i alate za rad. Sve sposobnosti mišljenja, logike, pamćenja,
senzibiliteta i intelekta su uključene u ove procese i nijedan aspekt obrazovanja nije iz njega
isključen.
2.4. UTICAJ UMETNOSTI NA RAZVOJ DECE
Osnovna dečja aktivnost je igra, a ona kao aktivnost korespondira sa četiri osnovne
mentalne funkcije. Iz aspekta osećanja igra se može razviti u personifikaciju i objektivizaciju
odnosno dramu. Iz aspekta osećajnosti igra može da se razvije u oblike samoizražavanja
odnosno u vizuelni ili plastični dizajn. Iz aspekta intuicije može se razviti ritmičko izražavanje
odnosno ples i muzika. Iz aspekta misli igra se može razviti prema veštinama i zanatima. Ova
četiri aspekta razvoja: drama, dizajn, muzika (uključujući i ples) i veštine su četiri odeljka u koji
se deli sistem obrazovanja, a zajedno čine jedinstvo koje vodi do harmonično razvijene
ličnosti.18 Objašnjenje je da učenje drame uključuje učenje različitih oblika komunikacije, poput
elokvencije, čitanja i poznavanja jezika. Muzika i ples uključuju muzikalnost i fizički trening.
Dizajn uključuje crtanje, slikanje i modelovanje. Učenje veština uključuje učenje merenja, fizike,
hemije, strukture materijala i drugih disciplina. Svi ovi aspekti su deo jednog procesa i ne mogu
17 napomena: ovde se pridev „umetnički“ uzima uže gledano u smislu likovne umetnosti, u skladu sa duhom
engelskog jezika na kome je delo pisano: artisitic reffers to fine arts 18 Read H., Education through Art, London, 1942, 220.
19
se odvajati bez posledica po razvoj ličnosti. Kako dete raste ono razvija ceo ovaj skup. Ideal koji
bi trebalo da se postigne je harmoničan razvoj svih aspekata, od kojih bi jedna bila dominantna,
a ostale tri subordinantne.
Potrebno je navesti na koje sve segmente ličnosti umetnosti mogu uticati, naročito kada
govorimo o deci u razvoju. Ken Robinson19 navodi sledeće sfere uticaja umetnosti na razvoj
dece i mladih:
2.4.1 Intelektualni razvoj
Pre svega, umetnost utiče na intelektualni razvoj. Ona utiče na razvitak obe hemisfere
mozga tj na razvoj kognitivnih, emocionalnih i psihomotornih sposobnosti. Umetnost, ne samo
da spada u jedan od načina na koji ljudska bića organizuju svoje misli i iskustva, nego je ona i
medijum preko koga se oni mogu i iskazati. Takođe, bavljenje umetnošću doprinosi celokupnom
razvoju individualnih sposobnosti, objedinjavajući vizuelne, kinestetičke i auditivne sposobnosti.
2.4.2. Emocionalni razvoj
Osećanja i emocije su reakcije na naše razumevanje i doživljavanje nečega. Oni u velikoj
meri utiču i na naš intelektualni razvoj, i kako je njihova uloga u svačijem životu veoma važna,
trebalo bi se njima pozabaviti i u okviru formalnog obrazovanja. Ovde se umetnost pokazuje kao
idealan medijum kroz koji deca i mladi uče da procenjuju i ocenjuju svoje i tuđe emocije, da ih
preispituju i razumeju, kao i da ih ouobliče kroz neku od formi umetničkog uzraza.
2.4.3. Kulturni razvoj
Umetnost spada u jedan od načina kroz koji su kulturne vrednosti formiraju i ojačavaju kroz
iskustvo koje se deli među pripadnicima jedne zajednice, pa ona utiče i na kulturni razvoj
pojedinca. Kroz upoznavanje sa različitim kulturama deca se susreću sa različitim vrednostima,
verovanjima i konvencijama ponašanja pa, pored toga što obogaćuju opšte znanje o svetskoj
kulturnoj baštini, razvija se i tolerancija prema različosti. Na ovaj način se vrši prevencija od
19 Robinson, K., Culture, creativity and the young: developing public policy, Council of Europe, 1999, 37.
20
mogućih rasističkih, klasnih i etničkih diskriminacionih stavova. Takođe, kroz umetnost, deca i
mladi mogu da uče i razmišljaju o uticajima kulture na njihov život kao i da možda preispitaju i
promene kulturne vrednosti. Umetnost pospešuje i pismenost u širem smislu, van okvira puke
sposobnosti čitanja i pisanja, kao i kulturnu pismenost i pismenost neverbalnih znakova.
2.4.4. Razvoj etičkog promišljanja
Pošto je umetnost duboko povezana sa pitanjima vrednosti, predavači je mogu iskoristiti da
kroz nju obrade teme koje se tiču društvenog morala i etičkih pitanja uopšte. Umetnost pruža
pozitivan i trenutan način kroz koji se ova pitanja mogu obrazlagati i kroz koji se može tragati za
različitim shvatanjima i načinima njihovog iskazivanja. Na taj način se razvija etičko promišljanje
kod dece i ona postaju svesna svoje sposobnosti da rasuđuju između dobrog i lošeg, kao i da
donose i brane svoje stavove.
2.4.5. Razvoj estetike
Ono što će aktivno bavljenje, učenje ili izlaganje umetnosti svakako razviti kod dece je
senzibilitet prema nečemu što je ocenjeno kao kvalitetno, a time će se produbiti i potreba da se
uživa u umetnosti, i formirati „estetski aparat“ kojim se kvalitet razlikuje od nekvalitetnog. Ova
sposobnost obogaćuje svakodnevni život, utiče na lične izbore kao i na odluke koje se tiču
okoline u kojoj živimo.
2.4.6. Fizički razvoj i razvoj sposobnosti opažanja
Kontakt sa umetnošću, podrazumeva razvitak više različitih sposobnosti. To su, recimo,
tehničke sposobnosti koje mladi usvajaju kroz manipulaciju različitim vrstama sadržaja, zatim
sposobnosti opažanja, obzervacije, kompozicije i procenjivanja, kao i jezičke sposobnosti onda
kada govore ili pišu. Umetnosti podrazumevaju i veliki opus društvenih sposobnosti koje su
primarne za uspostavljanje dobrih međuljudskih odnosa u okviru zajednice a i šire, a samim tim
i za saradnju u kolaborativnim projektima i drugim zajedničkim aktivnostima i poslovima.
Umetnost pospešuje komunikativne sposobnosti, koje su od presudnog značaja u današnjem
društvu naročito, ako govorimo o tehnologiji i masovnoj komunikaciji.
21
2.4.7. Individualni i društveni razvoj
Umetnosti pružaju svoj deci priliku da istraže dokle sežu njihove sposobnosti i u kojim
oblastima, a nekima i da se prvi put susretnu sa nekom sposobnošću za koju nisu ni znali da
poseduju. Osećaj uspeha kao i uživanje u učenju koje umetnost promoviše, može dosta podići
nečije samopouzdanje, kao i procenu ličnih sposobnosti, a takođe može pospešiti motivaciju za
daljim učenjem i usavršavanjem. Veoma je bitno da pojedinac što ranije shvati u čemu je
najbolji i koje su njegove sposobnosti, jer će na taj način biti fokusiran na dostizanje svog cilja i
vremenom će se usavršavati u tom pravcu. S druge strane, umetnost razvija samouverenost,
pomaže deci da steknu bolji i pozitivniji uvid u same sebe. Ovo je veoma važno, ako znamo da
manjak samopouzdanja često može biti koren raznih društvenih devijacija kao što su nasilje,
samoubistvo i konzumacija psiho-aktivnih supstanci. Važno je još spomenuti da je kroz razne
primere dokazano da umetnost pospešuje atmosferu u školi, i da može uticati na progres u
drugim predmetima kao i smanjenje izostajanja sa nastave. Ona se može koristiti i kao
dragoceno oruđe u radu sa posebnim grupama kao što su deca sa posebnim potrebama, i druge
marginalizovane grupe. S druge strane umetnosti pružaju brojne poslovne prilike u različitim
sferama poslovanja: stvaranje umetnosti, ili promocija i organizacija umetnosti.
2.4.8. Razvoj kreativnosti
Inovativnost je jedan od osnovnih pokretača u svakoj oblasti, a kako je to slučaj i sa
industrijom i trgovinom takođe, onda se ona može posmatrati kao jedan od preduslova i za
ekonomski procvat. Kreativnost, kao potreba za osmišljavanjem i stvaranjem, može samo
pozitivno delovati na decu i mlade, i pružiti im priliku da se posvete nečemu korisnom i
zabavnom. Umetnost pospešuje kreativnost i kreativno razmišljanje kao i sposobnost rešavanja
problema. Iz tog, a i iz mnogih drugih razloga, kreativno razmišljanje i aktivnosti bi trebalo da
budu negovane u svim sferama obrazovanja. Sami predavači bi trebalo da pruže primer
kreativnog razmišljanja time što bi uveli inovacije u izlaganje svojih predmeta, a umetničko
izražavanje je podesno da se uklopi u najrazličitije sadržaje. Na primer, uz malo volje i truda
22
nastavnika, lekcija iz geometrije se lako može povezati sa kubizmom, istorija sa umetnošću
vezanom za period koji se obrađuje, geografija sa tradicijom i umetnošću predela koji se izučava
i tako dalje.
2.5. RAZVOJ STVARALAČKIH SPOSOBNOSTI DECE
Sve sposobnosti se razvijaju sa uzrastom, ali kod kreativnosti postoje sumnje da nije tako.
Mlađa deca u nekim kreativnim ispoljvanjima su superiornija od starije, kao na primer u crtanju,
spontanim I kolektivnim aktivnostima I simboličkom izražavanju.
Prema merenjima, razvoj kreativnih sposobnosti je brži od razvoja inteligencije sve do
detetove 7 godine.20 Sa polaskom u školu kriva opšte inteligencije postepeno nadilazi krivu
kreativnosti. To se događa jer sa polaskom u školu dete spoznaje zakone stvarnosti i
neprikosnovenost autoriteta što vodi do blokade i otuđenja od sopstvene kreativne moći. Dete
polako uči gotova rešenja u učenju i savladavanju problema. Ni školska takmičenja kao oblik
razvoja kreativnosti ne pomažu mnogo jer se ona organizuju za “nadarenu” decu, a za većinu
koja ne pobedi ona imaju negativan efekat. Kreativne osobe se odlikuju time što im se širi
model traganja, što se ne zadovoljavaju gotovim ili prvim rešenjima. Kod deteta mišljenje još
nije izdvojeno od drugih funkcija, ono je čvrsto povezano sa motivima, emocijama, sa trenutnim
impulsima. Kad dete oseti da njegova rešenja problema nisu dobra, ono traga dalje i tako
povećava produkciju, što podseća na stvaralačku fluentnost. Odrasli jednostavno koriste
oprobane postupke ili gotova rešenja, što vodi pasivizaciji stvaralačkih potencijala. Ali,
stvaralačka rešenja nisu neobična rešenja koja po svaku cenu treba da odstupaju od
uobičajenih. Kada bi bilo tako, onda bi neobična i bizarna rešenja šizofreničara bila visoko
kreativna. U toku procesa učenja i sazrevanja dete je spremno da usvoji kriterijume sredine i
postaje sve vise osetljivo na njene reakcije. I to sve više kad počne da uviđa koliko su dobra ta
gotova rešenja za praksu i adaptaciju a, s druge strane, uviđa koliko lične kreacije, ma koliko bile
originalne, mogu biti neefikasne. Stoga je centralno pedagoško pitanje kako u toku sazrevanja i
školovanja pomoći da se svi faktori kreativnosti sačuvaju svoju vitalnost.21 U opštoj praksi
20 Panić V., Psihološka istraživanja umetničkog stvaralaštva, Beograd, 1989. 21 Panić V., Psihološka istraživanja umetničkog stvaralaštva, Beograd, 1989.
23
naroda ljudi bez mašte smatraju se glupim, bez obzira na efikasne sposobnosti koje poseduju, a
koje ulaze u pojam IQ - koeficijenta inteligencije.
Dete mora imati prostora i vremena za igru. U igri dete je otvoreno i svestrano angažovano,
od mišićne razigranosti do razigranosti mašte. Pokret i igre telom se ispoljavaju i povezuju sa
govorom, muzikom, plesom i drugim sposobnostima i izrazima. Sloboda pokreta je prvi oblik
dečje slobode i uslov za razvoj drugih sposobnosti koji su od značaja za život i kreativnost.
Pokret služi da izrazi sebe, svoje ideje, zamisli, želje, svoje telesne i duhovne vibracije. Sa
odrastanjem i stalnim obuzdavanjem od strane odraslih, ono gubi fleksibilnost i spontanost
ovog vida izražavanja. Pokreti postaju sve rigidniji i uzdržaniji što često dovodi do odraslih koji
ne smeju da plešu i da se igraju. Igra rečima je tipična dečja i ljudska igra i u umetničkom smislu
vezuje se za kljiževnost, poeziju, retoriku, kao i opšte umeće komuniciranja. Dete koje ne sme
slobodno da govori na kraju dovodi do odraslog koji će teško osvojiti bilo koji drugi oblik
slobode. Kroz dečje verbalne igre razvija se smisao za lepotu i finese izraza, kao i za dinamiku
ovih izraza i mišljenja. Likovne igre su izuzetno važne jer dete koristi svaku prikiku da se likovno
izrazi. To nisu samo papir ili blok već bilo koja slobodna površina. Ono voli sliku, u njoj ume da
uživa i uvek je spremno da je stvara i da se tako izražava. Nema površine koja je za dete toliko
sveta i intaktna da ne sme da se išara. Likovni izrazi dece često nisu vizuelno lepi, ali to deci
često i nije osnovni cilj, već je crtež izraz želje za komunikacijom i to posebne vrste. Oni su izrazi
ispoljavanja energije. To su linije koje se ukrštaju, seku, kruže, koje nisu obuzdane nekakvim
ciljem ili jasnom namerom. Šarajući zidove, dete ima osećaj da ga oživljava. Tek sa odrastanjem
i sa sazrevanjem dete pokušava da tom izrazu da oblik, smer i smisao. Dramske igre su bliske
detetu i njegovom poimanju života. Deca se vrlo rado igraju drugih osoba na principu
identifikacije. Najradije igra roditelje i tako usvaja njihove osobine. U dramskim igrama dete ne
voli nesmotrene intervencije odraslih. Svaku intervenciju iz realnosti doživljava kao grubost. Igre
ritma i muzičke igre su važne jer ritmička i posturalna funkcija počivaju na senzornim i mišićnim
reakcijama i intimno su povezani sa emocijama. To je sve u vezi sa osnovnim karakteristikama
nervnog sistema koje nazivamo temperamentom. Sačuvati kod deteta osećaj za ritam koji je
svima urođen, znači da se sačuva mogućnost za razvoj složenih sposobnosti kao što su
24
sposobnost za snalaženje u prostoru, bavljenje muzikom, amtematičke sposobnosti i slično.22
Igre sa materijalom razvijaju maštu, sposobnost kombinovanja, konstruisanja, rekonstruisanja i
navikavaju na raznovrsna i slobodna značenja. Vezuju se sa bavljenjem svim vrstama
primenjene umetnosti.
2.6. DEČJE SPOSOBNOSTI TRANSFERISANJA KREATIVNIH IZRAZA
Proučavanjem dečjih sposobnosti bavila se grupa naših autora krajem šezdesetih godina.
Oni su istraživali dečje sposobnosti transfera jednog kreatvinog izraza u drugi, iz jedne čulne
oblasti u drugi. U ovom slučaju radilo se o verbalnim izrazima koji se likovno predstavljaju i o
muzičkim izrazima koji se verbalizuju ili likovno izražavaju. Ova istraživanja su pokazala da deca
sasvim lako ostvaruju ono što treba da bude cilj likovnom obrazovanju a to je da svakom obliku,
pojavi ili događaju iz spoljašnjeg sveta daju specifičan likovni izraz. On nije imitacija spoljašnje
forme, čak ni kada se realni oblici predstavljalu glinom, trodimenzionalnim medijem, već je on
uvek i isključivo interpretacija. Zadatak je bio da izabrana grupa dece likovno (u glini) izraze
predstave iz pesme Duška Radovića „Taram, baram, beca“. Nisu dobila nikakvu pomoć od
voditelja radionica, čime su bila oslobođena straha od kasnije kritike odraslih. Voditelji radionica
bili su samo podsticaj da dete ostvari svoje potencijale, a ne da pasivno prihvataju gotove
predstave i ograničenja odraslih. Zapaženo je da mlađa deca uzrasta 3 i 4 godine lakše prilaze
zadatku i brže daju dobra rešenja, dok starija grupa uzrasta 6 godina mora da savlada veće
otpore,ali potom daju još bolja rešenja. Ritam i zvučne senzacije bili su prvi principi organizacije
i unutrašnjeg povezivanja i prva mera za stvaranje vizuelnih oblika, s obzirom na to da su deca
stimulisana muzikom. Istraživanja su pokazala da SVA deca imaju senzibilitet da se izraze.
Razlike koje se javljaju kod starije dece i odraslih u pogledu sposobnosti, rezultat su različitog
uticaja sredine, koja ovaj senzibilitet kod deteta ume da sačuva ili ga oštećuje. U prvom redu
zbog toga što se nameću gotova rešenja i ne daje se prostor za samoinicajativu, radoznalost,
samostalnost i kreaciju. Ukoliko su upućena na poslušnost i deskripciju sveta, deca gube
sposobnost uživljavanja i unutrašnjeg sagledavanja. Rad sa srednjoškolskom decom dokazao je
da gubitak ovih sposobnosti nije definitivan, već samo potisnut ili blokiran. Posle uvežbavanja
22 Panić V., Psihološka istraživanja umetničkog stvaralaštva, Beograd, 1989
25
spontanosti i oslobađanjem od straha, pokazalo se da ona mogu odblokirati ovaj urođeni
senzibilitet i koristiti ga u rešavanju zadataka ove vrste.
2.7. RAZVOJ LIKOVNIH SPOSOBNOSTI DECE
Formalno gledano deca u najranijem uzrastu, od 2. do 4. godine su „apstraktni slikari“, jer
šaraju „apstraktne“ slike. Na pitanje šta je nacrtalo, najčešći odgovor deteta je „ništa“, mada
ponekad može da da ime crtežu. Drugi stepen razvoja dečjeg crtanja je izlomljena i mutna slika.
Dete ne crta predmet nego predstavu o njemu, npr. sva četiri točka automobila su sa iste
strane, a ljudski lik je predstavljen kao profil i anfas istovremeno. U trećoj fazi se javlja
racionalna slika, dete još uvek ne crta ono što vidi, već ono što zna, kao npr. kroz pantalone se
vide noge. Tek od sedme godine dečje crtanje dostiže nivo stvarne percepcije, u sliku se unosi
manje ili više preciznosti. Oko desete godine dete nastoji da ostvari što potpuniju sliku
predmeta koga slika, dok se ekspresivnost u velikoj meri povlači, nastaju takozvane „realne“
slike. U pubertetskim godinama ponovo se pojavljuje ekspresivnost u većm stepenu i težnja da
slikama izraze svoje raspoloženje i svoju unutrašnjost. Opadanjem ekspresivnosti kod dece
opada i njivova stvaralačka snaga. Uzrok tome je školska nastava i usmeravanje dece ka
praktičnom životu i korišćenju gotovih i oprobanih postupaka i sredstava. Dete oko desete
godine treba da je sposobno da shvata celinu slike kao i njene delove. Deca sa nižom
inteligencijom vole da se gube u detaljima i nisu sposobna da shvate i sagledaju celinu slike i
njen smisao.
2.8. EKSPRESIVNOST DEČJIH CRTEŽA
Raspravljajući o ekspresivnoj vrednosti dečjih crteža u dijagnostičke svrhe, A. Trstenjak23
izdvaja boju, figuru, liniju kao i način korišćenja prostora. Boja otkriva emocionalni život,
preterana upotreba crvene boje može biti znak uznemirenosti i agresije, žutu boju koriste kada
su izrazito srećna i euforična, zelena boja je znak pomanjkanja iskrenosti, uzdržanosti, ali i
zadovoljstva sobom i vere u sebe. Povećana upotreba crne boje je znak pomanjkanja emocija,
straha, usamljenosti i agresije. Smeđa boja, kao dominantna, obično se sreće kod dece koja su
23 Trstenjak A., Čovek i boje. Beograd: Nolit, 1987
26
rasla u uslovima preteranih higijenskih zahteva, pa se razvila želja za kontaktom sa zemljom i
predmetima koji su „prljavi“. Linije i figure otkrivaju pravac i stepen samokontrole, stepen
dominacije razuma i suda realnosti. Tanke, isprekidane i usamljene figure otkrivaju nam krutu i
neprilagodljivu decu. Zaokrugljene linije figura otkrivaju nežnu i skromnu prirodu. Produžen
apstraktan način slikanja je znak smanjene prilagodljivosti. Kolebanja između apstraktnog i
konkretnog crtanja je znak povećanog unutrašnjeg emocionalnog konflikta. Dominacija pravih
linija je znak samostalnosti i preduzimljivosti. Cik-cak linije simbolizuju nepouzdan karakter.
Entuzijasti i zanesenjaci crtaju u širokim potezima bez smisla za detalje. Crtež koji prelazi ivice
papira znak je bezobzirnosti prema željama, zabranama i uputstvima drugih. Takva deca su
infantilna, nezrela i usamljena. a često ih i druga deca izbegavaju. Crteži koji ispunjavaju celu
površinu papira su znak pomanjanja samokontrole, težnje ka tvrdoglavosti, snažne vere u sebe i
potrebe za samopovrđivanjem. Podignuti crteži ka gornjoj ivici i naglašavanje gornjih detalja
otkrivaju visok nivo aspiracije. Dete koje počinje svoj crtež sa dna papira izražava svoj čvrst i
pouzdan karakter. Visok stepen kritičnosti i samokontrole otkriva se u popravkama crteža. To je
znak skromnosti i disciplinovanosti. Uobražena deca uvek ostaju pri svojim prvim potezima.
Roršah je svojim testom utvrdio da vesele ličnosti reaguju prvenstveno na boje, a potišteni na
oblik. Ovi potišteni su „geometrijski“ duhovi, intovertni, suzdržani, sa potisnutim osećanjima,
pedantni, uskogrudi, racionalni, škrti. U umetnosti su klasicistički orjentisani, teže
disciplinovanom organizovanju oblika i disciplinovanom izražavanju emocija. Suprotni tipovi
reaguju na boje i vole ih, imaju durgačije karakteristike, brzo reaguju na spoljašnje draži,
otvoreni su, osetljivi i povodljivi, kolebljivi i neposredni, sugestibilni.
2.9. ODNOS KREATIVNIH SPOSOBNOSTI (KS) I KOLIČNIKA INTELIGENCIJE (IQ)
Korealcija KS24 i IQ25 kod učenika VI razreda je 40 %, a u VII razredu je 30%. Ovo se
objašnjava zakonom opšteg razvoja, da se razvojem sve više diferenciraju sposbnosti dece. Iz
prvobitnog difuznog, relativno izjednačenog sklopa sposobnosti, postepeno se izdvajaju različite
sposobnosti koje su manje više nezavisne. Povezanost između IQ i KS najveća je je kod
24 KS: Kreativne sposobnosti 25 IQ: Koeficijent inteligencije
27
prosečnih, dok kod nadprosečnih i podprosečnih razlike mogu biti velike. U kategoriji
visokointeligentne dece postoje visokokreativnu i prosečno kreativnu decu. U kategoriji
prosečno inteligentnih najviše je onih koji su prosečno kreativni, manje je onih koji su nisko
kreativni, a još manje onih koji su visokokreativni. Kod potprosečno inteligentnih najviše je onih
koji su i potprosečno kreativni, a vrlo malo je prosečnih. kod odraslih koji su se dokazali kao
veliki stvaraoci, visoki IQ je conditio sine qua non26. KS se u najvećem stepenu prepušta
spontanom razvoju, jer su škola i sredina u celini manje zainteresovani da ih stimulišu. S
obzirom da korelacija IQ i KS opada u višim razredima osnovne škole, znači da se kreativne
sposobnosti u višim razredima sve manje koriste i otuda sve manje dolaze do izražaja.
Nastavnici u školi samo deklarativno priznaju kreativnost, a u suštini nagrađuju IQ i one oblike
koji kreativnoj deci ne pogoduju. Favorizuju se deca koja brže uče, ceni se memorija i upotreba
činjenica. U školama koje neguju stvaralačke sposobnosti deca VII razreda su superiornija i u
konkretnom stvaralaštvu od dece V razreda, ali se IQ nešto sporije razvija nego u školama koje
ne neguju stvaralačke sposobnosti. Detetu su potrebne što raznovrsnije stimulacije, zato je
važno da vaspitači bolje upoznaju pojam stvaralaštva i načine njegovog stimulisanja. Dečje
stvaralaštvo je u početku situaciono, a kasnije se prenosi na teren pojmovnog. Za stvaralačku
aktivnost naročito je važna unutrašnja sloboda i stabilnost. Potrebno je izgraditi kriterijume za
vrednovanje dečjih stvaralačkih proizvoda svih umetničkim oblasti. Pitanje je da li treba
fluentnost, koja je često automatizovana, isto vrednovati kao i fleksibilnost i originalnost. Za
likovni razvoj dece iznad 10 godina dobro je da raspolažu sa što većim broje tehnika i materijala
i sa većim i raznovrsnijim formatima na kojima rade. Decu ne treba štedeti od iskustva konflikta
i suprotnosti. Pubertet i rana adolescencija smatraju se kritičnim periodom za razvoj kreativnih
sposobnosti.
2.10. NASLEĐIVANJE STVARALAČKIH DISPOZICIJA
Najšire nasledne dispozicije su na početku života. Daljim razvojem razvojni tok poprima sve
određeniji smer i sve određenija svojstva i osobenosti. To znači da če se razvijati ona svojstva
koja zahtevaju manje specifičnu sredinu i minimalnije uslove. Izrazite kreativne sposobnosti se
26 „Uslov bez koga se ne može“
28
ne nasleđuju jer je potreban izuzetan spoj mnogih sposobnosti i osobina ličnosti. Priroda teži
ujednačavanju i srednjoj vrednosti, a povremena odstupanja su slučajna. Zakon slučajnosti daje
veće šanse da će se izuzetna nadarenost pre naći u širokom polju većeg broja porodica, a ne u
nekim određenim. Porodice u kojima se pojavljivalo više genracija stvaralaca pre su izuzetak
nego pravilo. Takvih slučajeva najviše je bilo u porodicama muzičara i slikara. Ovo je zato što se
sposobnosti za ove vrste umetnosti u velikoj meri zasnivaju na čulnim dispozicijama koje su
nasledne i na veštini koja se mora negovati još od ranog detinjstva, jer čulne sposobnosti vrlo
rano počinju da opadaju. To znači da se nasleđe čulnih sposobnosti i potreba za vežbanjem još
od ranog uzrasta, kada je uticaj roditelja kao uzora najveći, čini da se tako nastavlja porodična
tradicija. Ali kad se radi o književnosti, nauci i slično, gde je sadržaj važniji od čulne osetljivosti,
veštine i forme i gde je potrebno veće životno iskustvo, onda je teško naći „vunderkinda” ili
porodicu sa takvom tradicijom. Tradicija nije uvek prednost kad je u pitanju stvaralaštvo, jer
može imati i negativan uticaj u smislu da koči rađanje istinski novih ideja. Sa druge strane nema
ni velikih, studioznih i promišljenih ostvarenja bez tradicije. Znači, kad bi sve bilo nasleđeno i
kada bi sve imalo tradicionalno poreklo, onda ne bi bilo razvoja stvaralaštva. A isto tako, kada
ništa ne bi bilo nasleđeno i kada ništa ne bi imalo veze sa predhodnim, nastao bi haos. Sa
svakim velikim delom menja se tradicija, a svako dete sa raznovrsnim i snažnim dispozicijama
prevazilazi tok i nivo nasleđa, ali ga ne ukida niti svoje posebne dispozicije prenosi i daje u
nasleđe.
2.11. IZRASTANJE
Postoje upečatljive analogije sa dečjom umetnošću nalazimo u ranih fazama takozvane
primitivne umetnosti širom sveta, kao i u onome što se dešava kada početnik bilo kojih godina i
bilo odakle prvi put okuša ruku u nekom umetničkom medijumu.27 Rane forme vizuelnog
prikazivanja privlače pažnju zato što se sve osnovne odlike koje deluju na razne istančane,
složene i izmenjene načine u zreloj umentosti ispoljavaju sa elementarnom jasnoćom u slikama
jednog deteta ili Bušmana. Postoji mišljenje da deca tehnički nisu sposobna da reprodukuju ono
što zapažaju. Deca zapažaju sa takvom oštrinom da mnoge odrasle mogu da postide. Ako se
27 Arnhajm R., Umetnost i vizuelno opažanje, Beograd, 1971
29
detetu zatraži da nacrta svoga oca, malo pažnje će pokloniti čoveku koji mu stoji kao model.
Dečji likovni prikazi su ne „kopije“ već „simboli“ istinskih stvari.28 Izraz „simbol“ upotrebljava se
danas toliko široko da može bez razlike da posluži kad god jedna stvar stoji umesto druge.
2.12. TEORIJA INTELEKTA
Najstarije i najrasprostranjenije objašnjenje dečjih crteža jeste da dete crta ono što zna, a ne
ono što vidi. Slikar se oslanja na sintezu svojih mnogih predhodnih zapažanja o izvesnoj vrsti
stvari, bilo da su to koji, drveće ili ljudske figure.29 Za ovaj proces se može reći da je slikanje na
osnovu znanja. Teorija intelekta tvrdi da dečja umetnost, ako i ostala umetnost u ranim fazama
potiču od nevizuelnog izvora, naime od „apstraktnih“ pojmova. Izraz „apstraktan“ upotrebljen
je da označi neopažajno znanje. Dečji psiholog Arnold Gesel utvrdio je da „očno shvatanje
predhodi ručnom“. On je pisao da priroda daje prvenstvo čulu vida. Teorija intelekta
primenjivala se, ne samo da dečju umetnost, nego i na sve vrste visoko formalizovane,
geometrijske umetnosti, naročito umetnosti primitivnih naroda. Ova teorija je dovela do
postavke da postoje dva umetnička postupka, koja se u načelu razlikuju. Deca, neolitski slikari,
američki Indijanci i afrički domoroci radili su polazeći od intelektnih apstrakcija i bavili su se
apstraktnom umetnošću. Paleolitski pećinski stanovnici, pompejski zidni slikari i Evropljani za
vreme i posle renesanse prikazivali su ono što svojim očima vide i bavili su se perceptualnom
umetnošću. Ova dihotomija je bila jedna od glavnih mana ove teorije zato što je zamagljivala
činjenicu da je dobro definisana forma neophodna u svakom realističnom prikazu. Jedna dečja
figura nije ništa više šema nego neka Rubensova, samo na različitim nivoima. Veštačko
pravljenje razlike između opažanja i poimanja donekle se moglo objasniti tvrdnjom da opažanje
ne potiče od posebnosti, nego od opštosti. Tako se može reći da se dečji prikazi bave
opštostima, odnosno jednostavnim, strukturalnim odlikama. Predrasuda vezana za ovo
poimanje je da svako vizuelno opažanje poima sveukupnost pojedinačnog izgleda i da slike i
likovi imaju za cilj verno ponavljanje svega što slikar može da vidi u svom modelu. Ovo nije
tačno jer u praksi odraslih jedan prosti krug ili tačka mogu da budu dovoljni da predstave grad,
28 Jung K., Čovek i njegovi simboli, Ljubljana, 1987 29 Arnhajm R., Umetnost i vizuelno opažanje, Beograd, 1971
30
ljudsku figuru ili planetu i služe datoj funkciji mnogo bolje nego veran prikaz sa pojedinostima.
Analogno tome, kada dete prikaže sebe u obliku jednostavnog sklopa od krugova, ovala i pravih
linija, to radi ne zato što je to ono što vidi u ogledalu ili zato što ne nije sposobno da načini
verniju sliku, već zato što njegov jednostavni crtež zadovoljava sve uslove koje po njegovom
mišljenju slika treba da zadovoljava. Obrazovanje prikazivačkih pojmova više nego što išta drugo
razlikuje umetnika od neumetnika.
2.13. POSLEDICE U ŠKOLSKOJ NASTAVI
Razumevanje ranog razvoja treba da pomogne nastavniku da donosi ocene i pruža podršku
u radu svojim učenicima.30 Glavna ideja je da radovi dece ne treba da se gledaju negativno kao
nešto što je ispod uobičajenih merila, nešto što treba da se prevaziđe na putu ka istinskoj
umetnosti. Vizuelna forma, kada joj se dopusti da raste bez uznemiravanja, kreće zakonomerno
iz stepena u stepen i svaki taj stepen ima svoje opravdanje, svoje izražajne sposobnosti, svoju
lepotu. Pošto ti rani stepeni zavise jedan od drugih i polažu temelje za svako zrelo dostignuće,
oni moraju da se prorade bez žurbe. Ovo važi za decu ali i za svakog umetnika u razvoju. Dok
svaki nastavnik posmatra ispoljavanje urođene obdarenosti, sigurnost intuitivnog odlučivanja,
logičnog napredovanja od jednostavnog ka složenom, pitaće se da li je najbolje da svoje učenike
ostavi na miru i da im poveri sa se sami vode. Do izvesne mere, ove jeste istina. Svaka nezgodna
intervencija od strane nastavnika može da dezorjentiše učenika u donošenju sopstvenog
vizuelnog suda ili da ga odvrati on nekog otkrića do koga je on sam sa više koristi mogao da
dođe. Nagoniti dete da pravi „apstrakcije“ isto je tako štetno kao i prisiljavati ga da crta verno
po prirodi. Ovo važi za svaki nivo nastave. Student umetnosti koji kopira manir nastavnika kome
se divi, nalazi se u opasnosti da izgubi svoj intuitivni smisao za ispravno i pogrešno u borbi sa
formom predstavljanja, koju može da podražava, ali ne i da savlada. Umesto da bude ubedljiv i
u skladu sa njegovim mogućnostima, njegov rad ga samo zbunjuje. On je izgubio čestitiost
deteta, koju svaki umetnik sačuva i koja svakom kazivanju daje najjednostavniji oblik, ma koliko
rezultat bio objektivno složen.
30 Arnhajm R., Umetnost i vizuelno opažanje, Beograd, 1971, 174
31
Postoji štošta što nastavnik umetnosti može da učini.31 Kao i njegove kolege u drugim
oblastima stvaralaštva, on mora da kreće putanjom negde između dve staze kojima lako može
da se skrene: da podučava svemu i da ne podučava ničemu. Najkorisnija pouka iz podučavanja
razvojnih faza jeste da nastava treba da se zasniva na svesti da učenikovo vizuelno poimanje
raste u skladu sa sopstvenim načelima i da nastavnikove intervencije treba da se rukovode onim
što pojedinačni proces izrastanja traži u svako dato vreme.
U poslednje vreme nastavnici umetnosti nastoje da prevaziđu tradicionalizam u razvoju
umetničke kreativnosti dece tako što svoje učenike upoznaju sa mnogim materijalima i
tehnikama. To je način da se njihova pažnja održava i opravdano se služi dečjom radoznalošću.
Naročito omladina u ovm modernom vremenu daje veliku prednost tehnologiji nego umetnosti.
Najbitnije je da se materijali i sredstva koja se upotrebljavaju biraju na način koji će podsticati
učenike da rade na zadacima vizuelne organizacije na svom nivou poimanja i da im omogućuju
da to čini. Štetne su tehnike i tehnološka pomagala koja izazivaju vizuelnu zbrku ili stvaraju
preterane teškoće. Takođe je štetna praksa česte promene zadataka tako da učenik ne može da
temeljno da istraži vizuelne karakteristike određenog medijuma.
Na razvojnom nivou na kome slobodni umetnički rad dece još upotrebljava relativno
jednostavne geometrijske oblike, nastavnik umetnosti će možda da poštuje rani stepen
vizuelnog poimanja svog učenika, ali to nije slučaj na primer na času geometrije, gde tu istu
decu prisiljavaju da iscrtavaju obale kontinenata ili reka, oblike koje niti mogu da opažaju niti
da razumeju, a kamoli da upamte. U ovoj aktivnosti cilj je tačnost i urednost ali ne i kreativnost.
Zbog toga je njen razvoj kroz razne forme umetnosti od izuzetnog značaja za njih kao ličnost.
Disciplina inteligentnog viđenja ne može da se zarobi u umetnički atelje, ona može da uspe
samo ako se taj dečji smisao za stvaranje ne otupi i ne zbrka u drugim oblastima školskih
predmeta. On je u srži saznajnih funkcija koje služe razvoju celokupne ličnosti. Oni odražavaju
stavove i ispunjavaju želje, kao što psiholozi naglašavaju upotrebljavajući vizuelne doživljaje u
dijagnostičke i terapeutske svrhe. Sa tim u vezi mnoge odlike koje potiču od uslova vizuelnog
opažanja i predstavljanja imaju direktne veze sa psihološkim i emotivnim stanjem deteta.
31 Arnhajm R., Umetnost i vizuelno opažanje, Beograd, 1971,175
32
Nastavnik sutrašnjice treba da bude sposoban da um koji misli i opaža sagledava u
međusobnom dejstvu sa htenjima, strastima i strahovanjima celokupnog ljudskog bića.
Naglasak na činiocima ličnosti naveo je neke nastavnike umetnosti da na tehnike koje zahtevaju
preciznost forme gledaju sa podozrenjem. Forsiraju se materijali i tehnike koji neguju sopstveni
potez, impulsivni zamah, sirovo dejstvo amorfne boje. Neosporno je da su moderni metodi dali
oduške onim vidovima dečjeg duha koji je bio sputavan tradicionalnim postupkom kopiranja
modela, ali ima podjednake opasnosti i u sprečavanju deteta da svoj likovni rad upotrebljava da
bi razlasnilo svoje zapažanje stvarnosti i da bi naučilo da se usresređuje i da stvara red.
Bezoblična emocija nije željeni krajnji rezultat vaspitanja, te stoga ne može da se upotrebi kao
njegovo sredstvo. Oprema umetničkog studija ili učionica i duh nastavnika umetnosti treba da
budu dovoljno široki i gipki tako da svakom detetu omoguće da u svako doba dejstvuje kao
celovita ličnost. Samo tako se ta ličnost razvija.
Ova načela mogu da se primenjuju na vizuelne umetnosti pozorišta, koreografije, filma i
arhitekture.32 U razvoju pojedinačnog pozorišnog reditelja ili koreografa ima ranih
kompozicionih formi koje se odlikuju simetričnim rasporedima i sklonošću ka forntalnim i
pravougaonim prostornim orijentacijama ili grupisanjima prema jednostavnim geometrijskim
slikama. Diferencijacija kreće korak po korak ka sve složenijim koncepcijama. U arhitekturi je
mogućno pokazati promene od jednostavnih kružnih i pravougaonih osnova ka složenijim, kao
postepeno razbijanje jednostavnih blokova i zidova, odstupanje od simetrične fasade i uvođenje
kosih orijentacija i krivina sve višeg reda. Isto važi i za oblast vajarstva, koja svoju
trodimenzionalnošću donosi složenije odnose. Mehanički problemi vezani za obradu gline i
sličnih materijala, kao i održavanje konstrukcija da se ne sruše otežavaju detetu da pravi oblike
koje je zamislilo. Radovi dece se lako mogu uporediti i sa radovima odraslih početnika.
Pretpostavka je da se trodimenzionalni predmeti iz prirode lakše predstavljaju skulpturom nego
na hartiji ili platnu, jer se u njima rađa problem kako tri dimenzije da se prikažu u
dvodmenzionalnom medijumu. Ipak, rad u trodimenzionalnom medijumu zahteva viši nivo
vizuelne inteligencije nego njegova dvodimenzionalna verzija. Kada dete nacrta svoj prvi krug,
ono još nije ovladalo dvodimenzionalnim prostorom, nego je prosto osvojilo delić teritorije 32 Arnhajm R., Umetnost i vizuelno opažanje, Beograd, 1971, 178
33
papira. Nakon toga ono prolazi kroz lagani proces diferencijacije raznih ugaonih odnosa pre
nego što bi se moglo reći da istinski vlada fromalnim mogućnostima medijuma. Slično tome,
modelovanje prve glinene lopte ne znači osvajanje trodimenzionalne organizacije. To prosto
odražava najelementarniju vrstu pojma o formi. Po analogiji sa krugom, ta prva glinena lopta
može da predstavlja svaki kompaktan predmet – ljudsku figuru, životinju, kuću...Kao analogija
sa ranom umetnošću se mogu uzeti paleolitske kamene figure debelih žena, od kojih je
najpoznatija „Vilendorfska Venera“. Te figure sa svojim okruglim glavama, trbusima, grudima i
bedrima izgledaju kao kombinacije lopti modifikovanih da odgovaraju ljudskom obliku. Njihovu
gojaznost treba objasniti samo kao simbol plodnosti i materinstva, ali isto tako i kao
manifestaciju ranog shvatanja forme na stepenu lopte. Rad u trodimenzionalnom mediju
zahteva dve nove veštine: shvatanje prostornih dimenzija jednog predmeta i njegovog oblika
(tzv. predmetna dimenzija) i sklop koji predmet stvara u prostoru (tzv. prostorna dimenzija).
Razvoj oba ova pojma kod dece utiče i na razvoj drugih veština i znanja i van domena
umetničkog delovanja.
34
3. DEO: PRAKSA - UMETNIČKO OBRAZOVANJE U SRBIJI
3.1. KULTURA I UMETNOST KAO LJUDSKA PRAVA
Nakon teorijske razrade pojma kreativnosti i značaja umetničkog obrazovanja za
intelektualni razvoj dece, biće istražena osnovna međunarodna dokumenta koja se bave
pitanjima kulture i obrazovanja ljudi, a naročito dece. Kultura u umetnost su ljudska prava
zagarantovana međunarodnim dokumentima. Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima33 i
Konvencija UN o pravima deteta34 su dva najvažnija međunarodna dokumenta koja ističu
važnost kulture, obrazovanja i umetnosti kao jedne od osnovnih prava ljudi i dece. Sve zemlje,
članice Organizacije Ujedinjenih Nacija, koje su ratifikovale ove dokumente, obavezne su da
stvaraju uslove za realizaciju ovih prava. Naša zemlja je potpisnik oba dokumenta.Univerzalna
deklaracija o ljudskim pravima je deklaracija koju je usvojila Generalna skupština Ujedinjenih
nacija 1948. godine u palati Šalot u Parizu, čime je predstavljeno opšte viđenje organizacije
vezano za pitanja ljudskih prava garantovanih ljudima. Sporazum o ljudskim pravima sadrži 30
članova.
Bitna su sledeća dva člana pomenute deklaracije:
Član 26. - pravo na obrazovanje: svako ima pravo na obrazovanje. Obrazovanje treba da
bude besplatno bar u osnovnim i nižim školama. Osnovno obrazovanje je obavezno. Tehničko i
stručno obrazovanje treba da bude svima podjednako dostupno na osnovu ličnih sposobnosti.
Obrazovanje treba da bude usmereno ka punom razvitku ljudske ličnosti i učvršćivanju
poštovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ono treba da unapređuje razumevanje, trpeljivost
i prijateljstvo među svim narodima, rasnim i verskim grupama, kao i delatnost Ujedinjenih
nacija za održanje mira.
Član 27. – pravo na kulturu: svako ima pravo da slobodno učestvuje u kulturnom životu
zajednice, da uživa u umetnosti i da učestvuje u naučnom napretku i u dobrobiti koja otuda
33http://sr.wikipedia.org/sr/Универзална_декларација_о_људским_правима 34 http://www.unicef.org/serbia/Konvencija_o_pravima_deteta_sa_fakultativnim_protokolima%281%29.pdf
35
proističe. Svako ima pravo na zaštitu moralnih i materijalnih interesa koji proističu iz svakog
naučnog, književnog ili umetničkog dela čiji je on tvorac.
Konvencija o pravima deteta, sa svoja 54 člana, predstavlja prvi međunarodni dokument o
zaštiti i unapređenju razvoja dece, koji svojim osnovnim principima: život, opstanak i razvoj,
nediskriminacija, najbolji interes deteta i participacija, postavlja standarde za bilo koji
dokument koji se bavi zaštitom dece i unapređivanjem njihovog razvoja. Strane ugovornice se
slažu da obrazovanje deteta bude usmereno na:
1. Razvoj detetove ličnosti, talenta i mentalnih i fizičkih sposobnosti do njihovih krajnjih
mogućnosti;
2. Razvoj poštovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda i principa utvrđenih Poveljom
Ujedinjenih nacija;
3. Razvoj poštovanja detetovih roditelja, njegovog/njenog kulturnog identiteta, jezika i
vrednosti, nacionalnih vrednosti zemlje u kojoj dete živi, zemlje iz koje potiče i civilizacija
različite od njegove/njene sopstvene;
4. Pripremanje deteta za odgovoran život u slobodnom društvu, u duhu razumevanja, mira,
tolerancije, jednakosti polova, prijateljstva medu narodima, etničkim, nacionalnim i verskim
grupama i sa licima domorodačkog porekla;
5. Razvoj poštovanja prema prirodnoj okolini
Takođe se slažu da dete ima pravo na igru i kulturnu participaciju. Strane ugovornice
priznaju pravo deteta na odmor i slobodno vreme, na učešce u igri i rekreativnim aktivnostima
koje odgovaraju uzrastu deteta i na slobodno učešće u kulturnom životu i umetnosti. Strane
ugovornice će poštovati i podsticati pravo deteta na puno učešće u kulturnom i umetničkom
životu i podržaće pružanje odgovarajućih i jednakih mogućnosti za kulturne, umetničke,
rekreativne i slobodne aktivnosti.
36
Pored pomenuta dva međunarodna dokumenta koji prepoznaju kulturu, umetnost i
obrazovanje kao neosporiva prava svakog ljudskog bića, nalazi se i veliki broj drugih različitih
vrsta dokumenata koji naglašavaju promovisanje umetnosti i kulture prvenstveno kroz sistem
obrazovanja. Naša zemlja i njen obrazovni sistem predviđaju znanja iz oblasti umetnosti.
Predmeti muzičkog i likovnog obrazovanja koji su obavezni kroz osnovnoškolsko i delom
srednjoškolsko obrazovanje, ali je njihova zastupljenost u odnosu na ostale predmete mala i
nekako se na njih gleda kao na sporedne predmete. Pored ovoga važno je znati da Zakon o
osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja Republike Srbije, stupio na snagu 2009-te godine.
Među ciljevima obrazovanja i vaspitanja navode se:
1. Sticanje kvalitetnih znanja i veština i formiranje vrednosnih stavova (u daljem tekstu:
znanja, veštine i stavovi), jezičke, matematičke, naučne, umetničke, kulturne, tehničke,
informatičke pismenosti, neophodnih za život i rad u savremenom društvu
2. Razvoj stvaralačkih sposobnosti, kreativnosti, estetske percepcije i ukusa
Dakle, zakon propisuje da su škole dužne da sarađuju sa svim sektorima lokalne zajednice u
kojima funkcionišu, samim tim i sa ustanovama kulture, kako bi time doprinele boljem kvalitetu
samog obrazovnog i vaspitnog procesa dece. Prema ovom zakonu, školstvo je dužno da posveti
kulturi i umetnosti dovoljno pažnje, isto onoliko koliko se ona posvećuje drugim razvojnim
sferama. Zakon, takođe propisuje da je neophodno razvijati stvaralačke sposobnosti,
kreativnosti i ukuse dece. Nacionalni prosvetni savet je sastavio dokument Pravci razvoja i
unapređivanja kvaliteta predškolskog, osnovnog, opšte srednjeg i umetničkog obrazovanja i
vaspitanja 2010-202035, u kome su jasno definisani ciljevi i metode razvoja obrazovanja u
periodu od deset godina. Novina u pristupu je odeljak posvećen umetničkom obrazovanju,
njegovim funkcijama i pravcima razvoja sa ciljem poboljšanja kvaliteta obrazovanja.
Sa druge strane, u Evropi i svetu na pojam umetničkog obrazovanja se sve više obraća
pažnja, preispituju se i menjaju edukativni sistemi, programi i metode rada. Kao rezultati
35 http://www.nps.gov.rs/wp-content/uploads/2011/02/PRAVCI-srpski-A4.pdf
37
međunarodnih konferencija pojavljuju se agende i strateški dokumenti koji služe kao šabloni po
kojima bi države trebalo da preduzimaju inicijative u cilju integrisanja kulture i umetnosti u
većoj meri u nastavne programe, ali i na druge načine. Godine 2006-te u Lisabonu su, kao
rezultat UNESCO-ve Svetske konferencije o umetničkom obrazovanju, kreirane Smernice za
umetničko obrazovanje36 a prošle godine na Smernice se nadovezala i Seulska agenda-ciljevi za
razvoj umetničkog obrazovanja37, nastala kao rezultat UNESCO-ve Druge svetske konferencije o
umetničkom obrazovanju 2010-te godine. Ova dva dokumenta iskazuju ubeđenje članova
Međunarodnog savetodavnog odbora (pri UNESCO-u) i svih stručnjaka koji su učestvovali u
konferencijama, da umetničko obrazovanje direktno doprinosi rešavanju društvenih i kulturnih
problema, pa da stoga mora odigrati važnu ulogu u konstruktivnoj transformaciji edukativnih
sistema koji se bore da zadovolje potrebe svojih učenika u svetu koji se menja velikom brzinom i
čije su bitne karakteristike značajan tehnološki napredak sa jedne strane, ali i ukorenjene
društvene i kulturne nepravde sa druge. Kao ciljevi Smernica istaknuti su uspostavljanje okvira
za razumevanje koncepta umetničkog obrazovanja, zagovaranje važnosti i neophodnosti uloge
umetničkog obrazovanja kao i predlaganje strategija i aktivnosti usmerenih ka implementaciji
umetničkog obrazovanja.
Zatim, tu je i Evropska agenda za kulturu38 Evropske Unije, kreirana 2009-te godine, za čiju
implementaciju je oformljeno pet radnih grupa, od kojih se jedna bavi uspostavljanjem
sinergetskih odnosa između obrazovanja i kulture, naročito kroz umetničko obrazovanje.
Dokument identifikuje najbolje moguće prakse ovakvog obrazovanja i predlaže strategije za
njegovu implementaciju. Prema ovoj agendi, ključna reč, kada govorimo o umetničkom
obrazovanju, je transdisciplinarnost-uključivanje umetnosti i kulture u sve ostale predmete i
tradicionalno nasleđe. Dokumentom su obuhvaćena i sledeća pitanja: uloga kulturnih institucija
i umetnika u kulturnom i umetničkom obrazovanju kao i do-edukacija profesora i umetničkih
36http://portal.unesco.org/culture/en/files/40000/12581058115Road_Map_for_Arts_Education.pdf/Road%2B
Map%2Bfor%2BArts%2BEducation.pdf 37http://portal.unesco.org/culture/en/files/41117/12798106085Seoul_Agenda_Goals_for_the_Development_
of_Arts_Education.pdf/Seoul%2BAgenda_Goals%2Bfor%2Bthe%2BDevelop, pristupljeno 27.05.2011. 38 http://ec.europa.eu/culture/our-policy-development/doc399_en.htm, pristupljeno 20.05.2012.
38
profesionalaca u metodama umetničkog obrazovanja. Saradnja između škola, institucija kulture
i lokalnih obrazovnih i kulturnih aktera uopšte je prepoznata kao neophodna.
3.2. ISTORIJAT UMETNIČKOG OBRAZOVANJA U SRBIJI
Nastava crtanja u Srbiji u 19. veku javlja se postepeno39. Prvi nastavni program iz slobodnog
crtanja za gimnazije objavljen je 1881. godine. U njemu se ističe značaj crtanja za idustrijski i
zanatski rad, jer vaspitanje i izučavanje forme po zakonima estetike je prvi uslov kako za
stvaranje industrije i zanata tako i za širenje ukusa uopšte. Škole su radile kako su znale i umele,
samo je gimnazija u Kragujevcu odžavala izložbe učeničkih radova. Opšta pojava je bila da se
nastava crtanja zanemarivala i zamenjivala drugim predmetima. Značajan je izlazak članka „Duh
nastave i vaspitanja“ 1887. godine u „Prosvetnom pregledu“, u kome Jovan Miodragović kaže:
„Sve veštine imaju zadatak da razvijaju telo. Razvijajući telo, razvijaju duh...A crtanje, radovi
ručni i slično tome, čine prelaz ka životu, ka praktičnim radovima u kulturi ljudskoj”.
Prvu umetničku školu u Beogradu otvorio je Steva Todorović i u njoj su se učili muzika,
književnost, estetika i telesne vežbe, a Kiril Kutnik Čeh je 1895. osnovao Srpsku crtačku i
slikarsku školu, a nakon njegove smrti vođenje škole je preuzeo bračni par Rista i Beta
Vukanović, od 1905. godine, i u njoj su predavali tadašnji poznati umetnici i intelektualci: Marko
Murat, Đorđe Jovanović, Dragutin Inkiostri Medenjak, Stoajn Titelbah itd. Škola je prestala da
radi 1914. godine.40
Rad je obnovljen 1919. godine, kao Umetničko-zanatska škola, i to u dva odeljenja: za čistu
umetnost i nastavničko odeljenje. Visoka škola je otvorena tek 1937. godine i to kao Umetnička
akademija u rangu fakulteta i Škola za primenjenu umetnost u rangu srednje škole. Pored ovih
škola, radilo je i par značajnih privatnih škola, kao na primer: Škola za duborez Jaroslava
Krejčika, škole Stevana Nikšića-Lale, Borivoja Radenkovića i Mladena Josića, Kurs figuralnog
crtanja Petra Dobrovića. Umetničke škole su, prema nacrtu Zakona u Kraljevini Jugoslaviji imale
obavezu da spremaju i obrađuju sve vrste umetnosti. Njihov osnovni zadatak je bio da izgrađuju
39 Folgić Korjak A., Zbirka dečje umetnosti 1958-2008, Učenje umetnosti-Svaranje umetnosti, 2008, 14. 40 Đurović A., Modernizacija obrazovanja u Kraljevini Srbiji, 1905-1914, Beograd,2004, 677.
39
jugoslovensku umetničku kulturu i školuju umetnički podmladak u produktivnom smislu –
kompozitore, slikare, vajare, grafičare i druge, i u smislu umetničkih izvršioca –pevača,
muzičara, dirigenata, glumaca, u reproduktivnom smislu – livaca, tesača, kao i zanatsko-
umetničkom smislu – rezbara, ćilibara, grnčara i drugih.
Posle Drugog svetskog rata, reforma školstva došla je tek 1959. godine, kada je se konačno
u vodi predmet „likovno vaspitanje“ i odgovarajući nastavni program. Likovno vaspitanje, kao
pogodna oblast za negovanje kreativnog rada dobilo je na značaju u kulturnom uzdizanju dece s
obzirom da se temeljilo na otkrivanju i razvijanju stvaralačko-izražajnih sposobnosti. U
obrazovni sistem je uvedeno pozitivno vrednovanje dečjeg umetničkog izražavanja i
angažovanje mladih da se kreativno bave umetnošću reformama tokom 60-tih. Tada se uvidelo
da vizuelno umetničko iskustvo doprinosi razvijanju slobodne stvaralačke ličnosti potrebne
savremenom društvu. Novim nastavnim planom iz 1984. godine, „likovno vaspitanje“ postaje
„likovna kultura“. Zadaci vaspitno-obrazovnog rada u polju likovne kulture su: opažanje i
pamćenje oblika, boja i prostornih odnosa, opažanje poja i zakonitosti u prirodi i društvu,
analitičko posmatranje i likovno predstavljanje, sticanje esteckih kriterijuma, razumevanje
umetničkih dela, razvijanje mašte i negovanje interesovanja za kulturnu baštinu, uobličavanje
životnog prostora, konstruktivno društveno ponašanje... Novim nastavnim planom iz 1991.
godine ovi zadaci se proširuju i na negovanje ukupnih ljudskih dostignuća, emancipaciju ličnosti
dece i mladih i negovanje kulture rada.
Opšti je zaključak da je potrebno podstrekivati dete da upotrebljava svoj umetnički rad kako
bi objasnilo svoja zapažanja o stvarnosti i da bi učinilo da se usresređuje i stvara red. Bezoblična
emocija nije poželjan krajnji ishod vaspitanja, već dete mora kroz umetnčki angažman da
formira svoju ličnost41.
3.3. OBRAZOVNA POLITIKA KAO DEO KULTURNE POLITIKE U SRBIJI
Kulturna politika sadrži u sebi elemente obrazovne politike, iz dva razloga: prvi je potreba
unapređenja sistema obrazovanja u oblasti menadžmenta u kulturi i kulturne politike, pri čemu
41 Arnhajm R., Umetnost i vizuelno opažanje, Beograd, 1971, 186
40
se misli i na sistem redovnog obrazovanja, ali i na sistem doživotnog obrazovanja unapređivanja
znanja, veština i sposobnosti.42 Ako je organizovano školsko učenje glavno sredstvo ko je
stvorila kultura za uticaj na mentalni razvoj dece, veoma je važno koju vrstu znanja deci nudi
škola. Kultura je školu stvorila za uticaj na kulturni nivo dece, što znači da je obrazovna politika
istovremeno i deo kulturne politike.
Potrebno je istražiti ulogu umetnosti u obrazovnom sistemu i postojeće i moguće oblike
zastupljenosti ove umetničkih disciplina nastavnim programima škola u Srbiji. Ovo pitanje je
važno zbog neravnomerne zastupljenosti umetničkih disciplina u sistemu formalnog osnovnog i
srednjeg obrazovanja. Likovna i muzička kultura postoje kao nastavni predmeti, dok su dramske
umetnosti zastupljene samo neformalnim i informalnim sistemom vannastavnih aktivnosti u
osnovnim i srednjim školama. Pored školskog sistema ove discipline se mogu razvijati i u
drugim institucijama. Govoreći o konkretnom primeru, Grad Beograd je osnivač i finansijer niza
dečjih kulturnih ustanova u kojima deca i mladi mogu razvijati svoje kulturne potencijale.
Ustanove kulture za decu kroz segment svog delovanja obuhvataju kako redovne programske
aktivnosti (iz domena svog delovanja), tradicionalne kulturne sadržaje tako i promociju kulturne
raznolikosti, festivala različitog sadržaja, afirmaciju savremenog stvaralaštva, izložbene
aktivnosti, edukativne programe i ustanove polivalentnog tipa koje imaju širok dijapazon
aktivnosti, a kroz čiji rad se neguju pozorišne, muzičke i vizuelne umetnosti, kao što su kulturni
centri. Značaj imaju i kulturne ustanove u Beogradu koje pripadaju opštinskom nivou, a razvijaju
programe za decu i mlade.
Teorija kulturnih potreba prepoznaje školu kao značajan faktor formiranja kulturnih
potreba, navika i interesovanja pomoću kojih čovek razvija svoju ličnost tako da aktivno deluje,
proizvodi, stvara nove materjalne i duhovne vrednosti43. Pošto potrebe zavise od kulturnih,
socijalnih i materijalnih faktora, potrebno je da postoji funkcionalna povezanost obrazovne I
kulturne politike. Ovo povezivanje podrazumeva međuresornu saradnju aktera praktičnih javnih
obrazovnih i kulturnih politika i uspostavljanje dugoročnog strateškog partnerstva ne samo da
42 Đukić V., Država i kultura, Studije savremene kulturne politike, Beograd,2010, 364 43 Dragićević Šešić M., Stojković B., Kultura, menadžment, animacija, marketing, 2003,16
41
bi se u umetničkim školama I fakultetima školovali umentici za umetnost, već da bi se deca I
mladi učenjem kroz umetnost i o umetnosti aktvino podstakli na razvoj kreativnosti koja je
neophodna za uključivanje u društveni, ekonomski I kulturni život zajednice. Svrha savremenog
programa obrazovanja u Srbiji je i “umetnička i kulturna pismenost”,44 koja je u nastavnom
programu za osmi razred osnovnog obrazovanja i vaspitanja definisano kao: jezička,
matematička, naučna, umetnička, kulturna, zdravstvena, ekološka I informatička pismenost,
neophodna za život u savremenom I složenom drušvu. Pored ove pismenosti svrha savremenog
programa obrazovanja obuhvata I znanja, veštine, stavove I vrednosti “koje osposobljavaju
učenika da uspešno zadovoljava sopstvene potrebei interese, razvija sopstvenu ličnost I
potencijale, poštuje druge osobe I njihov identitet, potrebe I interese, uz aktivno I odgovorno
učešće u ekonomskim, društvenom I kulturnom životu I doprinosi demokratskom, ekonomskom
I kulturnom razvoju društva. Da bi se tako definisana svrha obrazovanja mogla ostvariti,
potrebno je da se u obrazovanje uključe kulturne I civilizacijske vrednosti. Tradicionalni sistem
obrazovanja u najvećoj meri donosi civilizacijske vrednosti, a znatno manje kulturne vrednosti.
Kulturne vrednosti su te koje dovode do daljeg razvoja kreatvinosti. Svrha tradicionalnog
obrazovnog sistema bila je širenje univerzalnih prosvetiteljskih vrednosti kroz dostupnost
obrazovanja, a svrha tradicionalnog kulturnog sistema bila je širenje elitnih vrednosti kroz
dostupnost kulture svim građanima na teritoriji države. Postoji sličnost između modela
delovanja u obrazovanju i delovanja u kulturi: u oblasti kulture bio je razvijen model delovanja u
teoriji menadžmenta poznat kao “kulturni difuzionizam”, čije su karakteristike bile
reprezentativnost I tradicionalnost, a koncept delovanja “elitna kultura” koju su sprovodili
ključni akteri “javne ustanove”45 , tako je I u oblasti obrazovanja takođe bio razvijen model
difuzionizma koji je imao ne samo slične karakteristike I koncept delovanja, nego I slične aktere.
I ovde su ključni akteri javne ustanove, konkretnije rečeno: škole. Međutim, savremeno društvo
želi kreativne ljude i razvoj individualnih sposobnosti što podrazumeva drugačiji način
delovanja. Takav model delovanja u kulturi, sa fokusom na kreativnom aktivnom učešću u
kulturnom životu, u teroiji menadžmenta u kulturi poznat je kao “kulturni funkcionalizam”46.
44 Đukić V., Država i kultura, Studije savremene kulturne politike, Beograd,2010, 366 45 Dragićević Šešić M., Dragojević S., Menadžment umetnosti u turbulentnim okolnostima, 2005, 20 46 Đukić V., Država i kultura, Studije savremene kulturne politike, Beograd,2010, 368
42
Njegove karakteristike su inventivnost, dinamičnost, disperzivnost i participacija, a koncept
delovanja pluralizam paralelnih kulturnih modela i međusektorska saradnja. Savremeni sistem
obrazovanja, uključujući I umetničko obrazovanje, podrazumeva nove načine delovanja koji se
mogu ostvariti primenom strategije povezivanja I uspostavljanjem partnerske saradnje,
međuresorne, međuvladine, međusektorske saradnje svih zainteresovanih aktera u oblasti
obrazovanja, nauke I kulture. “Smernice za umetničko obrazovanje” donete na konferenciji
“Oblikovanje stvaralačkih mogućnosti za 21. vek”47 (UNESCO, Lisabon 2006. godine), koje treba
da predstavljaju osnovne principe I načela obrazovne I kulturne politike zemalja članica
Ujedinjenih nacija. Smernice iskazuju ubeđenje članova Međunarodnog savetodavnog odbora
(pri UNESCO-u) i svih stručnjaka koji su učestvovali u konferencijama, da umetničko
obrazovanje direktno doprinosi rešavanju društvenih i kulturnih problema, pa da stoga mora
odigrati važnu ulogu u konstruktivnoj transformaciji edukativnih sistema koji se bore da
zadovolje potrebe svojih učenika u svetu koji se menja velikom brzinom i čije su bitne
karakteristike značajan tehnološki napredak sa jedne strane, ali i ukorenjene društvene i
kulturne nepravde sa druge. Kao ciljevi Smernica istaknuti su uspostavljanje okvira za
razumevanje koncepta umetničkog obrazovanja, zagovaranje važnosti i neophodnosti uloge
umetničkog obrazovanja kao i predlaganje strategija i aktivnosti usmerenih ka implementaciji
umetničkog obrazovanja. One govore o dva glavna pristupa umetničkom obrazovanju: prvi
podrazumeva zaseban predmet “umetnost, koji integriše sve umetničke discipline I zahteva
integrativni I interdisciplinarni pristup, drugi pristup se odnosi na obrazovanje kroz umetnost, tj.
na metod obrazovanja i vaspitanja koji kroz umetnost uključuje kulturne I umentičke dimenzije
gradiva u proučavanje svih predmeta. Primer za to je upotreba dramskog izraza ili muzike za
proučavanje jezika itd. Ovaj pristup sticanju znanja kroz umetnost nastoji da kontekstualizuje
teoriju kroz praktičnu primenu različitih vrsta umetnosti. Da bi bio efektan, ovaj pristup zahteva
promene u metodama učenja, posebno u oblasti dramske pedagogije, tj. dramske umetnosti
kao pedagoškog sredstva, pošto za razliku od nje, muzička i likovna umetost su podjednako
zastupljene u obrazovanju.48 Ova strategija bi takođe podstiče povezivanje školskih ustanova sa
47http://portal.unesco.org/culture/en/files/41117/12798106085Seoul_Agenda_Goals_for_the_Development_
of_Arts_Education.pdf/Seoul%2BAgenda_Goals%2Bfor%2Bthe%2BDevelop, pristupljeno 9.06.2012. 48 Đukić V., Država i kultura, Studije savremene kulturne politike, Beograd,2010, 369
43
naučno-istaživačkim ustanovama koje sprovede israživanja u oblasti pedagogije, psihologije,
dramskih umetnosti, književnosti i drugih oblasti u partnerstvo za strateško planiranje
umetničkog obrazovanja kod dece. Pored njih ovo povezivanje treba da obuhvati i druge
zainteresovane aktere koji se bave dečjom kulturom: festivalske odbore, pozorišta, dramske
škole, staleška udruženja, asocijacije i nevladine organizacije, javne ličnosti, i kulturni centri u
gradovima i opštinama, a posebno Dečji kulturni centar Beograd. Ovo povezivanje
podrazumeva sinhronizovano delovanje u cilj razvoja savremenog umetničkog obrazovanja koje
bi doprinelo razvoju stvaralačkih sposobnosti dece.
3.3. STRATEGIJA RAZVOJA UMETNIČKOG OBRAZOVANJA U SRBIJI DO 2020. GODINE
Već je napomenuto da je obrazovna politika deo kulturne politike jedne zemlje. Sistem
obrazovanja je prvi i najvažniji elemenat životne i razvojne infrastrukture svakog pojedinca,
društva i države jer njegov ukupan efekat određuje kvalitet i efekte izgradnje i korišćenja svih
drugi sistema, resursa i kvaliteta života. Stoga je Vlada Srbije donela Strategiju rzvoja
obrazovanja u Srbiji do 2020. godine49 po kojoj sistem obrazovanja treba da se razvija tako da
svoju ulogu ostvaruje pravovremeno, kvalitetno i efikasno. Misija sistema obrazovanja u Srbiji u
21. veku je da osigura osnovni temelj života i razvoja svakog pojedinca, društva i države
zasnovanog na znanju. Potpunim prihvatanjem uloge koju obrazovanje mora imati u
ekonomskom, kulturnom, socijalnom, političkom, demokratskom i drugom razvoju i poboljšanju
strateškog, kooperativnog i konkurentnog kapaciteta i položaja Srbije u savremenom svetu,
posebno u Evropskoj uniji. Posebni odeljci se odnose na umetniko obrazovanje u okviru korpusa
obrazovanja. Neki od opštih zaključaka,kao što su nizak kvalitet znanja, umenja i sistema
vrednosti koje učenici stiču u osnovnom obrazovanju se ilustruju sledećim: postignuća naših
učenika na međunarodnim ispitivanjima su ispod međunarodnog proseka, posebno
funkcionalne primene znanja, pored nedovoljne funkcionalne, matematičke i naučne
pismenosti učenici skoro uopšte ne razvijaju umetničku i kulturnu pismenost, niti bazične
kulturne potrebe i navike koje su važne za formiranje vrednosnih stavova neophodnih za život i
rad u savremenom društvu te za privatni i profesionalni život svakog građanina. Stoga je
49 http://www.kg.ac.rs/doc/strategija_obrazovanja_do_2020.pdf
44
neophodno raditi na sledećm: donošenje i primena nacionalnih standard kvaliteta: prostora u
kojima se relizuju programi; opreme, didaktičkih i igrovnih materijala; uslova za zaštitu zdravlja,
kvalitetnu ishranu i bezbednost dece; vaspitno-obrazovnih programa; zaposlenog osoblja i
vaspitno-obrazovnog procesa; ustanovljavanje nacionalnog programskog okvira: programi
prilagođeni razvojnim karakteristikama dece; dečje aktivnosti koje iniciraju vaspitači ili deca u
središte programa; uključivanje roditelja i predstavnika lokalne sredine u koncipiranje i
realizaciju programa.
3.5. NACIONALNI PLAN AKCIJE ZA DECU
Vlada Republike Srbije i Savet za prava deteta, savetodavno telo Vlade, izradili su strateški
dokument kojim se definiše opšta politika zemlje prema deci za period do 2015. godine. Ovaj
dokument predstavlja Nacionalni plan akcije za decu50 (NPA) kojim Vlada Srbije ispunjava svoje
međunarodne obaveze koje proističu iz ratifikacije Konvencije o pravima deteta i obaveze iz
nekih drugih UN dokumenata (Milenijumski ciljevi razvoja i Svet po meri dece). NPA je izrađen
tako da u potpunosti poštuje četiri osnovna principa koji se prožimaju kroz sve članove
Konvencije: nediskriminacija, najbolji interes deteta, pravo na život, opstanak i razvoj i
participacija dece. Ovim dokumentom Vlada Srbije definiše kratkoročnu, srednjoročnu i
dugoročnu politiku prema deci, kao i prioritetne probleme: smanjenje siromaštva dece,
kvalitetnoobrazovanje za svu decu, bolje zdravlje za svu decu, unapređenje položaja i prava
dece ometene u razvoju, zaštita prava dece bez roditeljskog staranja, zaštita dece od
zlostavljanja, zanemarivanja, iskorišćavanja i nasilja, kao I jačanje kapaciteta zemlje za rešavanje
problema dece.
U strategiji se navodi da je siromaštvo sredine, tj. odsustvo socijalno-kulturne infrastrukture
oblik siromaštva dece koji ima specifičan uticaj na njihov svakodnevni život i razvoj dece,pa
tako stvara probleme kao što su neadekvatno obrazovanje i nedostatak jednakih šansi za
konstruktivno i kreativno provođenje slobodnog vremena Ciljevi koji uključuju kulturni razvoj
dece vezani su za obrazovanje i izgradnju škole po meri deteta koja će obezbediti participaciju
50 http://www.unicef.org/serbia/NPAfinalSerb.pdf
45
dece u školskim i vanškolskim aktivnostima i za realizaciju prava dece ometene u razvoju,
stimulisanjem njihove participacije u kulturnim i rekreativnim programima zajedno sa decom
opšte populacije. Kao što je već pomenuto, Vlada Srbije je definisala i odredila strukturu NPA na
osnovu najvažnijih i prioritetnih problema. Uprkos činjenici o nepostojanju kulturne politike za
decu i mnogim nedostacima u toj oblasti, osim već pomenutih ciljeva, u ovaj document nisu
uključeni konkretni ciljevi i aktivnosti vezani za razvoj kulture za decu, što dovodi do zaključka
da kulturna politika nije jedan od prioriteta. U zemlji sa toliko problema, pronaći uspešan način
za stimulaciju razvoja kulture za decu i omladinu predstavlja pravi izazov. Neophodno je uključiti
mere koje će ublažiti njihove negativne efekte i pozitivno uticati na percepciju mladih, stvoriti
zdravu sredinu za dečji razvoj i približiti umetnost i kulturu mladima. Nakon analize situacije
kulture za decu i omladinu u Srbiji, može se zaključiti da su mladi izloženi „ad hoc“ kulturnom
razvoju51. Ministarstvo kulture nije uključilo pitanja kulture za decu i omladinu u opštu kulturnu
politiku. Pored Nacionalne strategije za mlade, koja odgovara na problem kulture mladih u
teoriji i Nacionalnog plana akcije za decu, koji se ne bavi razvojem kulture za decu, nema drugog
zvaničnog plana ili strategije. Stoga se kao prioritet izdvaja definisanje kulturne politike za decu i
omladinu od strane Vlade, civilnog sektora, profesionalaca iz oblasti kulture i samih mladih.
Akcije i programi koji omogućavaju deci i mladima da iskuse umetnost I kulturu i da se angažuju
u kreativnim aktivnostima mogu pozitivno da utiču na njihov lični i kulturni razvoj i da dovedu
do razvoja kulturnih potreba i kulturne potrošnje u jednom društvu. Najrasprostranjenije
institucije kulture koje neguju kulturu za decu i omladinu u Srbiji su pozorišta sa programima
interaktivnih i lutkarskih predstava, radionicama i edukativnim programima. Beogradska
kulturna ponuda za decu i omladinu daleko je raznovrsnija i brojnija od ponuda u drugim
sredinama u Srbiji Beogradska pozorišna ponuda za decu i mlade („Dadov“, „Duško Radović“,
„Boško Buha“, „Pinokio“, „Puž“) je najbogatija u Srbiji. Pozorište za decu je prisutno u Novom
Sadu, Subotici, Nišu i Kragujevcu, dok su u manjim gradovima gostujuće predstave jedina
pozorišna ponudu za decu. Kulturni centri pojedinih opština u Srbiji imaju programe za decu i
omladinu, ali DEČJI KULTURNI CENTAR BEOGRAD, kao tip polivalentnog kulturnog centra za
decu postoji samo u Beogradu; on svojim raznovrsnim programima promoviše kulturno
51 Milojević Lj., Deca i kultura u Srbiji, Časopis „Kultura“, broj 130, strana 195
46
nasleđe, organizuje dečje internacionalne manifestacije i stvara uslove za razvoj dečjih
potencijala.
3.5. UMETNIČKO OBRAZOVANJE KAO POLITIKA NA NIVOU GRADA BEOGRADA
Grad Beograd ima 14 osnovnih muzičkih škola, jednu baletsku, šest srednjih muzičkih, od
kojih samo četiri imaju veći broj smerova (instrumentalne i teorijske), jednu srednju dizajnersku
i jednu srednju baletsku školu. To je izuzetno skromna mreža zvaničnih institucija umetničkog
obrazovanja, naročito kad su u pitanju osnovne muzičke škole čiji bi zadatak trebalo da bude
muzičko obrazovanje širokog broja dece, a ne priprema talenata za buduće profesionalce, kako
je nastava danas koncipirana. Sekretarijat za kulturu vodi brigu samo o Centru za likovno
obrazovanje ,,Šumatovačka”, ustanovi koja, pored škole likovnog izražavanja, ima zadatak da
populariše likovne umetnosti (i upravo to je razlog zašto i dobija subvencije, a ne umetničko
obrazovanje), i o Dečjem kulturnom centru Beograd, čiji je takođe jedan od zadataka i
umetničko obrazovanje.52 Drugi kulturno-obrazovni centri, čak i ako se bave umetničkim
obrazovanjem, rade na tržišnim principima (čime se sprečava dostupnost stvaralačkim
procesima velikog broja mladih). Zbog ovakve podele nadležnosti, izostaje čak i odgovarajuća
podrška grada razvoju infrastrukture umetničkog školstva. Kadrovski umetnički potencijal
Beograda nije dovoljno iskorišćen za razvoj publike u okviru projekata umetničkog obrazovanja,
ni u mreži obrazovnih, ni u mreži kulturnih institucija. Umetnici svojom inicijativom razvijaju
obrazovne programe, koji moraju biti profitabilni da bi ih ustanove kulture prihvatile u svojim
prostorima. Ne postoji ni mogućnost konkurisanja za javne fondove, niti kontrola kvaliteta
takvih ,,privatnih” umetničkih škola. S obzirom da se umetničko obrazovanje i koncept razvoja
kreativnosti zanemaruje u školskom sistemu, a da ni sistem umetničkog obrazovanja ne
zadovoljava kapacitete, a i ima drugi strateški cilj, ova izuzetno važna funkcija potrebno je da se
razvija u sistemu kulturnih ustanova za decu koji za cilj imaju kreativno popunjavanje slobodnog
vremena odnosno služe da deci kreairaju vanškolske aktivnosti, kao saplement tradicionalnom
školskom obrazovanju i vaspitanju.
52 Dragićević Šešić M., Mikić H., Jovičić S., Strateška analiza beogradskog sistema kulture, 2011, 311.
47
Kako bi se bolje istražilo ovo konkretno pitanje, u razmatranje će biti uvedena studija slučaja
kao deo metodologije istraživanja. U oblasti kulture i umetnosti metodom studije slučaja mogu
se istraživati pojedinačni slučajevi, tj. manje grupe kulturnih subjekata, a istovremeno i celine,
tj. velike skupine institucija i čitav sistem kulturne politike, određen vremenski i sadržajno sa
značajnim događajima, procesima i aktivnostima. Istraživanje istovrsnih slučajeva u prošlosti,
sadašnjosti i budućnosti nesumnjivo dokazuje sposobnost metoda da obuhvati genezu i
uzročno-funkcionalne odnose u razmatranoj oblasti. Studija slučaja predstavlja kvalitativnu
metodu empirijskog istraživanja i izuzetno je značajna u izučavanju menadžmenta ustanova
kulture i istraživanju kulturnog razvoja i kulturne politike. Ona je svojevrsni antipod statističkoj
analizi, ali joj je istovremeno i komplementarna. Studija slučaja nam, pre svega, otkriva odnose
među pojavama i procese, jer se mogućnosti određene ustanove posmatraju u kontekstu
regiona u kome deluje, kulturne politike, populacije i njenih kulturnih potreba itd. Izuzetno je
pogodna u istraživanjima menadžmenta iz oblasti odnosa s javnošću, jer vodi do mogućnosti
praktične primene - preispitivanja i vrednovanja, a zatim korekcije prakse. Osnovna pitanja koja
postavlja istraživač jesu: zašto i kako je određena pojava nastala, razvijala se i ostvarila
određene rezultate. Služi se različitim materijalom i izvorima i dozvoljava kombinaciju različitih
metoda empirijskog istraživanja (intervjua, analize sadržaja, posmatranja, ali i nekih od
analitičkih metoda, poput metode statističke analize).
48
4. DEO: STUDIJA SLUČAJA - DEČJI KULTURNI CENTAR BEOGRAD
4.1. ZAŠTO DEČJI KULTURNI CENTAR BEOGRAD?
U ovom radu izabrana je studija slučaja – analiza rada kulturne ustanove za decu pod
imenom Dečji kulturni centar Beograd, radi pronalaženja i razrade novih i efikasnijih metoda za
strateško planiranje i aktivnosti odnosa s javnošću u ovoj instituciji, ali i utvrđivanja opšteg
modela koji se može primeniti i na druge specijalizovane institucije kulture i umetnosti. Kako
bismo što relevantinije istražili studiju slučaja: Dečji kulturni cetnar Beograd, kao i piranje šta bi
trebalo da bude njegov osnovni zadatak, neohodno je objasnili na koji način on treba da se
pozicionira u kulturnom sistemu.
Dečji kulturni centar Beograd pripada tipu gradskog kulturnog centra, koji ima razvijenu
delatnost stvaralaštva i podsticanja stvaralaštva, ali i zadatak animacije i edukacije najmlađeg
dela stanovništva, čime ispunjava sociokulturnu funkciju. Različitim programskim aktivnostima
obavlja sva tri pomenuta zadatka: stvaralaštvo, animacija i edukacija, što je čini ustanovom koja
ima zadatak da razvija umetničko obrazovanje i doprinese razvoju kreativnosti dece – osnovnih
korisnika njenih usluga. Dečji kulturni centar Beograd je ustanova kulture, od posebnog značaja
za grad Beograd, čiji je osnivač Gradska uprava grada Beograda, na osnovu rešenja Sekretarijata
za kulturu grada Beograda br.6-173/95-XIII-01 od 26.04.1995. godine. Kao Dom pionira
Beograda osnovan je 1952. godine. Prvobitno je bio lociran u Knez Mihailovoj ulici broj 7, sve do
21. aprila 1968. godine, kada je u Takovskoj ulici broj 8 izgrađen novi Dom pionira (arhitekta
Ivan Antić), gde se nalazi danas. U istoriji kulturne politike grada Beograda (od kraja Drugog
svetskog rata) mogu se uočiti određeni istorijski periodi 53, a Dečji kulturni centar Beograd je
prošao kroz sve ove faze i svaka je ostavila upečatljiv trag na njegov istorijat i profil: 1) agitprop
period koji je trajao do 1953. godine, kada je ustanova i osnovana kao Dom pionira; 2) period
izgradnje novih institucija (1953-1960) bio je obeležen izgradnjom adekvatnih granskih
podsistema; 3) u periodu otvaranja prema svetu (1960-1974) razvijana je beogradska
kosmopolitska kultura kada su stvorene su prve međunarodne manifestacije poput BITEF-a,
53 Dragićević Šešić M., Mikić H., Jovičić S., Strateška analiza beogradskog sistema kulture, 2011, 278.
49
FEST-a i sl, a među njima je I Radost Evrope, osnovana 1969. godine, a od taa pa do danas
organizovana od strane Doma pionira/Dečjeg kulturnog centra Beograd; 4) period
samoupravnih interesnih zajednica kulture (1974-1985) označava vreme nove,,ideologizacije”
kulturne politike, period kada je Dom pionira fuzioniran u veći sistem pripajanjem konpleksu
Pionirskog grada u Košutnjaku i 6) period etatizacije kulture tokom 1990-ih, kada ustanova gubi
ideološki predznak i postaje gradski kulturni centar za decu.
Iako su se kroz godine menjali organizacioni oblici same ustanove, suština rada u Dečjem
kulturnom centru Beograd uvek je bila usmerena na afirmaciju stvaralaštva dece i mladih, u
svrhu njihovog ličnog i profesionalnog razvoja. Raznovrsne programe kreiraju timovi stručnjaka
različitih profila, stvarajući uslove za svestrani razvoj dečjih potencijala. On obavlja delatnost
obrazovanja dece, mladih i odraslih, kroz raznovrsne forme kao što su: kreativne radionice,
tribine, seminari, susreti, priredbe, akcije, manifestacije, festivali, klubske aktivnosti, igraonice i
drugi kulturno-obrazovni programi.
Danas se u Dečjem kulturnom centru Beograd kreiraju programi za mlade (interaktivne
tribine, svirke, večeri poezije), muzičko-scenski i kulturno-obrazovni programi, predstave,
koncerti, seminari, izložbe, kreativne radionice iz oblasti likovne i primenjene umetnosti. Pored
toga, za decu osnovnoškolskog i srednjoškolskog uzrasta održavaju se časovi u Baletskom
studiju, Studiju za džez i modernu igru, Likovnom ateljeu, Ateljeu za primenjenu umetnost,
Dramskom studiju, Muzičkoj igraonici, Radionici animiranog filma i Radionici stripa i karikature i
drugim umetničkim ateljeima i grupama. U radu ateljea, studija i radionica učestvuju deca i
mladi, bez prethodnih audicija, shodno svojim interesovanjima, a sa onima kod kojih se
prepozna posebna sklonost i talenat, stručni saradnici rade kroz dodatne aktivnosti.
Usmerena ka istraživanju i otkrivanju potencijala dece i mladih u svim vidovima umetnosti i
nauke, misija Dečjeg kulturnog centra Beograd je da svojim programima direktno komunicira sa
mladima, usmeravajući ih ka sticanju potreba za umetničkim doživljajem, saznanjem i zabavom.
U programima dnevno učestvuje u proseku oko dve stotine dece i mladih, a s njima i veliki broj
roditelja, vaspitača i nastavnika. Ovaj broj višestruko se poveća u vreme realizacije
50
novogodišnjih programa, festivala i međunarodnih manifestacija (kao što je na primer ''Radost
Evrope'').
Delatnost Dečjeg kulturnog centra Beograd je vezana za decu, mlade i one koji sa njima žive
i rade, te joj je primaran zadatak da osvesti javnost o njihovim latentnim potrebama, ukaže im
na njihovu važnost i načine zadovoljenja istih.
4.2. ANALIZA MAKRO-EKONOMSKOG OKRUŽENJA
Kada je reč o sredini u kojoj Dečji kulturni centar Beograd deluje, treba razmotriti nekoliko
ključnih aspekata – ekonomiju, državnu upravu, pravnu zaštitu, tehnologiju, ekologiju i
društvene okolnosti.
4.2.1. Ekonomija – aktuelna privredna situacija u zemlji
Kultura u svom najširem smislu jedan je od nužnih preduslova za razvitak ekonomskih
potencijala. Kada se razmatra o investiciji, prvo što se posmatra jeste kulturna razvijenost
sredine u koju se ulaže (Zakonodavstvo i finansiranje u oblasti kulture, Zavod za proučavanje
kulturnog razvitka). Usled ekonomske krize i opšte finansijske nestabilnosti koja će se
reflektovati na manje sisteme, države i sisteme unutar država, prognozira se da će opšti
društveni razvoj biti usporen. Međutim, u trenucima najveće krize (pa čak i u ratnim
okolnostima), obrazovna delatnost je nastavljala da funkcioniše zahvaljujući sredstvima koje je
država obezbeđivala. Dakle, predviđajući nepovoljnu ekonomsku situaciju, kako u Srbiji, tako i
šire, dolazimo do zaključka da jednu ustanovu koja se bavi kulturom i umetnošću, treba usmeriti
na povezivanje sa srodnim resorom. Iako su od početka finansijske krize njena budžetska
sredstva znatno umenjena ipak egzistencija Dečjeg kulturnog centra Beograd nije dovedena u
pitanje.
4.2.2. Pravni okvir
Kada je reč o pravnoj zaštiti ono što trenutno karakteriše ovu oblast jeste uvođenje novih
zakona, zahteva i procedura u skladu sa zakonima koji vladaju u evropskoj uniji. Rešavanje
sudskih sporova je dug proces koji ume da traje i do dve decenije. U takvoj klimi ukoliko pravna
51
oblast nije uređena, dešava se da i najugroženiji budu oštećeni. Zakonodavstvo u oblasti
kulture zahteva analizu propisa i drugih akata kako bi se ustanovila potencijalno primenljiva
rešenja u Srbiji, a u vezi sa zakonom o kulturi i srodnim zakonima koji bi isticali dugoročne
pravce razvoja. Zakon o kulturi donet je 2009. godine oko kojeg se i danas vode javne rasprave
zato što se smatra da ugrožava status umetnika i zaposlenih u kulturnim institucijama. Osim
toga, za ovu oblast od velikog su značaja poznavanje Zakona o radu, zatim o radio difuziji,
Zakona o telekomunikacijama, Zakona o informisanju, Zakona o dostupnosti informacija i
Zakona o autorskim pravima. Poslednji predstavlja gotovo najneuređeniju oblast u Srbiji, oko
koje se vode stalne polemike i žalbe. Kako se državna uprava suočava sa pitanjem kriminala na
ulicama glavnog grada, Dečji kulturni centar Beograd može biti jedna od institucija, prepoznata
od strane gradske uprave, koja može da se uključi u razne programe protiv nasilja među/nad
decom, te da se u javnosti pozicionira kao ustanova koja gradi vrednosti i stvara kvalitetne
potrebe za ispunjavanjem slobodnog vremena kod dece i mladih. Ono što u ovoj situaciji daje
ohrabrenje jeste sve više polemike u javnosti o pravima deteta, njihovog položaja, borba protiv
nasilja u porodici i nad decom. U ove kampanje su uključene brojne institucije i organizacije, kao
i nevladine organizacije sa kojima Dečji kulturni centar Beograd sarađuje, a što mu otvara oblast
za promociju i za unapređenje položaja deteta u Beogradu i sire nudeći mu kvalitetnu
alternativu u aktivnostima koje razvijaju njegove kreativne potencijale.
4.2.3. Društvene okolnosti
Imajući u vidu okolnost u kojoj Srbija ulazi u proces integracija, može se očekivati veća
podrška evropskih fondova i investitora. Orijentacijom na interresorno povezivanje i jačim
zalaganjem za negovanje demokratskih vrednosti, koje Evropa zastupa, DKCB54 mogao bi time
obezbediti sopstveni održivi razvoj. Delujući na sektor obrazovanja, kulture i umetnosti, Dečji
kulturni centar Beograd mogao bi da vrši korektivnu funkciju, lansirajući projekte integracije i
zalažući se za vrednosti demokratije i pluralizma. Osim toga, vršenjem ove funkcije, uz jasnu
strategiju i obučen kadar, lakše bi dobavljao finansijska sredstva inostranih fondova.
54 DKCB: Dečji kulturni centar Beograd
52
4.2.4. Analiza tržišta
Dečji kulturni centar Beograd pripada javnom sektoru, to je gradska institucija osnovana od
strane Grada Beograda kao jedinice lokalne samouprave i jedina institucija javnog sektora koja
obavlja ovu vrstu delatnosti. Delatnost koju obavlja je kulturno-obrazovna. Ima zadatak da
uočava i odgovara na kulturne potrebe dece i mladih, bez selekcije, zato u ovoj instituciji nema
audicija, a deca imaju mogućnost da na mesečnom nivou menjaju aktivnosti u studijima i
ateljeima i oprobaju se u kojoj god žele delatnosti. Cilj je da se uz stručno osoblje i individualan
pristup razvijaju socijalne, motoričke, logističke i druge sposobnosti kod dece, te pre svega
stvaraju vrednosti i osećaj pripadnosti grupi. Neke od gore navedenih institucija kulture imaju
za ciljnu grupu decu i programe namenjene deci. Međutim, na teritoriji Beograda postoji niz
drugih sadržaja koji pripadaju tržištu privrede i zabave, a koje direktno predstavljaju
konkurenciju Dečjem kulturnom centru Beograd. Ne postoji podatak o ateljeima, studijima
jezika, privatnim sportskim vežbaonicama, dečjim igraonicama, igraonicama u tržnim centrima,
privatnim studijima glume, baleta itd.
Što se tiče tržišta obrazovanja, primećuje se trend povećanja broja visokoškolskih i
srednjoškolskih ustanova, odnosno razvoj privatnog sektora u domenu obrazovanja. Ipak ovaj
trend nije zabeležen kada je reč o redovnim osnovnim školama. Među ovom kategorijom
primećuje se stepen opadanja kada je reč o broju đaka po odeljenjima, koji ne prelazi 25.
Državnih osnovnih škola na teritoriji Beograda ima 287, a ukupno osnovaca prema podacima iz
2008/2009. godine 122.91155.
Dečji kulturni centar Beograd mora da uzme u obzir sve ove aspekte, uključi se u istraživanja
i prati rezultate istih, kako bi uspešno išao ka svom cilju. Kao institucija od javnog značaja, ne
sme se zadovoljiti pozicijom u kojoj će biti dovoljno samo ispuniti potrebe onih koji imaju svest
o tome da treba da budu korisnici programa. Iako je DKCB jedina institucija kulture za decu
ovakvog karaktera u Beogradu, konkurentno tržište nalazi se upravo u ovom gradu. Nekada je
bila lider, inovator, dominantna i jedinstvena institucija ovakvog profila u bivšoj Jugoslaviji, a
55 https://zis.beograd.gov.rs/publikacije.php, izvor: Statistički godišnjak Beograda za 2009. godinu
53
potom u Srbiji. Danas, na kulturno-obrazovnom tržištu nalazi se niz drugih institucija i
organizacija kojima je cilj pre svega ispunjenje slobodnog vremena nakon škole i socijalizacija
dece. Stoga baš u ovom trenutku dolazi do ekspanzije kulturnih i drugih oblika zabave, koja
decu smešta u zatvorene prostore, kao što su tržni centri, igraonice za decu, programi
nevladinih organizacija, privatni studiji za balet, likovnu umetnost i druge umetnosti, sportski
centri, Univerziteti Braća Stamenković, Božidar Adžija, Škola za mlade talente UMS i mnogi
drugi. Pozicioniranje Dečjeg kulturnog centra Beograd na umetničkoj mapi bi izgledalo ovako:
Dečji kulturni centar Beograd
Pozorišna produkcija
Muzički programi
Kursevi Obrazovni program (tribune, seminari, radionice)
Literarni program
Likovni program (galerija i konkursi)
Festivali Izdavaštvo
Javne institucije
‘’Duško Radović“ ''Boško Buha“ ''Puž“ ''Pinokio“ ''Dadov“ Ustanova kulture ''Vuk“ Bitef Dom omladine Pančevo Kultruni centar Kragujevac Dečje pozorište Subotica
FMU Dečja hilharmonija muzičke škole Družionica maštaonica Dom kulture Studentski Grad Hor Kolibri Dečji hor RTS Hor Stefan
DKC Majdan UK ‘’Djuro Salaj” UK ‘’Božidarac” UK Palilula SC ‘’Šumice” KC ‘’Rakovica” Šumatovačka DKC pri PU “Dečja radost” UK ‘’Vuk’’ Družionica maštaonica DKORC Niš Lujo Davičo Baletska škola
Kulturni centar Beograda 'Parobrod'' Dom omladine Beograda Културни центар Studentski Град Pionirski grad Beograd Etnografski muzej Istorijski muzej Srbije Muzej istorije Jugoslavije Muzej Srpske pravoslavne crkve Muzej afričke umetnosti Studentski kulturni centar Gradski muzej Centar za decu i omladinu
Biblioteke- dečja odeljenja
Šumatovačka Parobrod SC ‘’Šumice” KC Čukarica KC Lazarevac Novobeogradska kulturna mreža
Novobeogradsko proleće Zmajeve dečje igre Festival of children’s Theatre, Subotica TIBA Dečje umetnicko Bijenale u Pancevu Raspevano proleće, Pančevo
- PGP RTS BERANELLI BIGZ Publishing ZAVOD ZA UDžBENIKE ŠKOLSKA KNjIGA
54
"Duga" Novi Pazar
NVO
KC ‘’Grad”
DKC Novi Sad
Inicijativa mladih za ljduska prava KC ‘’Grad” UMS Mladi istraživači Beograda
Prijatejžlji dece Beograda Prijatelji dece – opštinske organizacije BINA – Udrženje arhitekata Beograda
Private initiatives
TREEHOUSE STORYTELLING CENTRE Pan teatar Art teatar ‘’Čarapa’’ “Vesela kornjača
Čarolija Hor Škola pevanja Aleksandra Kovač Master Blaster Vrapčići hor Mini music academy
ДВЕ БЕСНЕ ГЛИСТЕ Drama studio JOLLY BEAR БИС Drama studio ПОИНТ Dance stu LINGO Edukativni centar ANIMART Animacija radionica ENGLESKI za najmlađe Dance, pokret, joga i jezik studio SUNCE Baletska škola DANCE PLUS Savremeni ples studio STUDIO Centar za kulturnu edukaciju BERUŠKA muzičke radionice u češkom jeziku
MALI MONMARTR likovni studio MACKAM, BRLjAM, UŽIVAM umetnička radionica LULA likovno umetnička škola za decu i odrasle ATELjE KOD KAĆE PRIMART dečija škola primenjenih umetnosti ZEMUNSKI MALI UMETNIČKI CENTAR ARTINO likovni atelje KABUPA atelje
Kreativni centar Master Blaster Studio Vodic za roditelje БЕЛИ ПУТ GIZELA HOBBY ДЕРЕТА ENCO BOOKS PEARSON LONGMAN EVROGIUNTI
55
Lingo Edukativni centar BALETINO Baletski studio LINGUISTICAL KREATIVNI CENTAR Baletski studio MARINA RUŽICA Studio moderna igre THEATART POVRATAK PRIRODI CENTAR ZA PRIMENjENE JEZIČKE I KULTURNE VEŠTI AURORA Dance školska ADAGIO Baletski studio Studio plesa RIS
Strani kulturni centri
British Council French Institute Italian CC Goethe Institute Servantes Ruski Dom Hellenic Institute American corner
Media
- RTS - Studio B - Danas - TV Avala - Happy TV - TV Kopernikus - Radio 202 - Radio 3 - Blic - Politika - Politikin zabavnik - Mali zabavnik
- RTS - Studio B - Danas - TV Avala - Happy TV - TV Kopernikus - Radio 202 - Radio 3 - Blic - Politika - Politikin zabavnik - Mali zabavnik - Singidunum
- RTS - Studio B - Danas - TV Avala - Happy TV - TV Kopernikus - Radio 202 - Radio 3 - Blic - Politika - Politikin zabavnik - Mali zabavnik - Singidunum Weekly
- RTS - Studio B - Danas - TV Avala - Happy TV - TV Kopernikus - Radio 202 - Radio 3 - Blic - Politika - Politikin zabavnik - Mali zabavnik
- RTS - Studio B - Danas - TV Avala - Happy TV - TV Kopernikus - Radio 202 - Radio 3 - Blic - Politika - Politikin
- RTS - Studio B - Danas - TV Avala - Happy TV - TV Kopernikus - Radio 202 - Radio 3 - Blic - Politika - Politikin zabavnik - Mali zabavnik - Singidunum Weekly
- RTS - Studio B - Danas - TV Avala - Happy TV - TV Kopernikus - Radio 202 - Radio 3 - Blic - Politika - Politikin zabavnik - Mali zabavnik - Singidunum
- RTS - Studio B - Danas - TV Avala - Happy TV - TV Kopernikus - Radio 202 - Radio 3 - Blic - Politika - Politikin zabavnik - Mali zabavnik
56
4.3. KORISNICI PROGRAMA DEČJEG KULTURNOG CENTRA BEOGRAD
Ukoliko Dečji kulturni centar Beograd želi da unapredi polje razvoja dečje kreativnosti,
potrebno je istražiti koje su to prednosti i mane ove institucije, kao i kakve su kulturne potrebe
korisnika usluga Dečjeg kulturnog centra Beograd, dece-polaznika umetničkih ateljea i njihovih
roditelja, kao donosioca odluka i presudnog faktora koji utiče za njihov razvoj. U ovom
poglavlju biće prezentovana SWOT analiza Dečjeg kulturnog centra Beograd,a zatim i
predstavljeni rezultati dobijeni iz ankete među decom i roditeljima.
4.3.1. SWOT analiza studije slučaja- Dečjeg kulturnog centra Beograd
SNAGE SLABOSTI PRETNjE MOGUĆNOSTI Stručan kadar Zamoren kadar (starosna
struktura) Inovativni kadar iz okruženja /privatni studiji, nevladine organizacije
Praksa mladih i ambicioznih volontera i mladih honorarnih saradnika
Podrška gradske uprave i gradski budžet
Letargičnost, usporenost, neažurnost i neambicioznost
Ažurnost, ambicioznost civilnog i privatnog sektora
Tržišno razmišljanje, svest o nabavljanju dodatnih sredstava – strategija fandrejzinga, donatorski fondovi, međunarodne mreže, fondacije i konkursi
Raznovrsni, multimedijalni programi
Zastarele metode, počivanje na tradiciji
Nove metode i praćenje trendova – konkurencija /nevladin sektor, privatni studiji, igraonice.../
Stavljanje programa u kontekst savremene percepcije dece i mladih (interaktivnost, imidž, tehnologija, novi trendovi)
Dobar odnos sa medijima, poboljšana promocija programa
Nedovoljna finansijska ulaganja u promotivne kampanje u medijima
Kampanje konkurencije koje se sve više pojavljuju na tržištu i agresivno nastupaju u marketingu
Osmišljavanje kampanje i korišćenje pozicije gradske institucije za beneficije, u smislu potrebnih sredstava. Korišćenje tržišne pozicije za promociju kroz programe u partnerstvu ili
- Singidunum Weekly - Yellow Cab - City Magazine
Weekly - Yellow Cab - City Magazine
- Yellow Cab - City Magazine - Vodič za roditelje - Časopis MAMA
- Singidunum Weekly - Yellow Cab - City Magazine РОДИТЕЉ & ДЕТЕ часопис
zabavnik - Mali zabavnik - Singidunum Weekly - Yellow Cab - City Magazine
- Yellow Cab - City Magazine
Weekly - Yellow Cab - City Magazine
- Singidunum Weekly - Yellow Cab - City Magazine
57
pružanja usluge Stručnost i znanje određenih kadrova u primeni informacionih tehnologija
Deo osoblja koje je neosposobljeno za savremene načine poslovanja
Konkurencija izazivača – tržni centri, igraonice i drugi novoosnovani centri
Zauzimanje pozicije izazivača, a zatim lidera na tržištu / inovatora na tržištu
Lojalnost korisnika Neispitivanje potreba korisnika i neraspoložive publike; netargetirano tržište
Privatni studiji Upis većeg broja korisnika i povećanje publike
Jak i stabilan identitet Neprepoznatljiv imidž – problem menjanja imena sa Dom pionira na Dečji kulturno-obrazovni centar Beograd, pa na Dečji kulturni centar Beograd; problem akronima DKCB, koji često asocira na Dvoranu Kulturnog centra
Korišćenje naziva Dečji kulturni centar od strane raznih privatnih organizacija (npr. Dečji kulturni centar ''Majdan'')
Ostvarivanje jasnog vizuelnog identiteta, revalorizacija vrednosti u stvaranju brenda u kontekstu savremenog društva
Brend ''Radost Evrope''-najveće međunarodne dečje manifestacije u Srbiji
Nepovezivanje Dečjeg kulturnog centra sa manifestacijom ''Radost Evrope''
Pojava festivala, karnevala i takmičenja u organizaciji opštinskih organizacija i centara
Vezivanje brenda ''Radost Evrope'' u toku cele godine za Dečji kulturni centar Beograd
4.3.2. Stavovi roditelja koji dovode svoju decu u Dečji kulturni centar Beograd
Prvo će biti obrađeni podaci dobijeni od anketiranih roditelja.56 Prosečni uzrast dece osoba
koje su anketirane iznosi 9 godina i 2 meseca. Prosek je dobijen izračunavanjem aritmetičke
sredine grupisanih podataka. Dobijeni odgovori dokazuju da korisnici usluga prepoznaju Dečji
kulturni centar Beograd kao ustanovu koja ispunjava misiju razvoje dečje kreativnosti.
Broj
godina
f
Broj
članova
x
f * x
4 1 4
56 analiza je urađena na osnovu pravila datih u studiji: Banđur V.,Potkonjak N., Metodologija pedagogije,
Beograd, 1991
58
5 7 35
6 7 42
7 8 56
8 4 32
9 10 90
10 4 40
11 5 55
12 3 36
13 2 26
14 4 56
15 1 15
16 2 32
17 1 17
18 1 18
x = f1*x1 + f2*x2 + fn*xn / f1 + f2 + fn = 554 / 60 = 9,23
Koristeći frekvenciju procenata, predstavljeno je na koju aktivnost anketirani roditelj dovodi
dete/decu.
Slikanj
e
Bale
t
Glum
a
Vajarstvo Strip Klavir Animirani
film
Gluma na
engleskom
59
15 15 10 5 4 1 5 5
25% 25
%
16,
6%
8,33% 6,6
6%
1,66
%
8,33% 8,33%
СликањеБалетГлумаВајарствоСтрипКлавирАнимирани филмГлума на енглеском језику
Prosečni period pohađanja programa i kurseva dece osoba koje su anketirane iznosi 3
godina i 8 meseci. Prosek je dobijen izračunavanjem aritmetičke sredine grupisanih podataka.
Broj
godina
Broj
članova
f*x
1 17 17
2 15 30
3 3 6
4 3 12
5 5 25
60
6 4 24
7 6 42
8 / 8
9 2 18
10 5 50
x = f1*x1 + f2*x2 + fn*xn / f1 + f2 + fn = 232 / 60 = 3,86
Od 60 ispitanika 23 je pre Dečjeg kulturnog centra Beograd vodilo dete/decu u neku drugu
instituciju/ustanovu/kulturni centar/školicu, a 37 nije. Aritmetička sredina grupisanih podataka
iznosi 38,33% naspram 61,66% koji nisu pre DKCB-a vodili dete/decu u neki drugi kulturni
centar.
DA NE
23 37
38,33
%
61,66%
61
ДаНе
Cilj postavljanja sledećeg pitanja bio je da se sazna razlog zašto su se roditelji odlučili da,
ukoliko su vodili dete u neku drugi kulturni centar, pređu u Dečji kulturni centar Beograd. S
obzirom na to da je pitanje otvorenog tipa, u kojem je tražen vrednosni sud, rezultate nije
moguće tabelarno ili grafički predstaviti. Zaključak koji se može izvesti na osnovu dobijenih
odgovora je:
- da je u Dečjem kulturnom centru kvalitetniji rad sa decom, što predstavlja razlog prelaska
na kurseve koje nudi
- da je kvalitetniji sadržaj u odnosu na konkurente (privatne školice)
- da je DKCB institucija od poverenja, sa dugom tradicijom i dobrim stručnim predavačima
- da je u DKCB-u prijatan prostor, sa velikim, čistim i lepim učionicama (naročito baletska
sala) i svlačionicama
Ovim pitanjem cilj je bio saznati motiv dovođenja deteta/dece u Dečji kulturni centar
Beograd, kao i stepen svesti anketiranih o slušanju dečjih potreba za razvijenjem umetničkih
potencijala. Navedeni razlozi dovođenja deteta/dece u DKCB predstavljeni su u procentima.
62
a) zato što
je to samo
tražilo
b) zato što
smatram da
treba da mu
ponudim
kreativne
sadržaje u
slobodno
vreme
v) zato što
smatram da u
DKCB-u može
da razvije svoje
potencijale
g) drugo
٭1 10 16 33
55% 26,66% 16,66% 1,66%
Дете је самотражило
Родитељсматра дадетету требакреативнисадржај услободновремеРодитељсматра да уДКЦБ детеразвија својепотенцијале
Друго
Odgovori na pitanje zašto su roditelji izabrali baš Dečji kulturni centar Beograd rangirani su
korišćenjem frekvencije procenata.
63
a) zato
što je
institucija sa
tradicijom
b) zato
što je
najbliža
mojoj
kući/poslu
v) po
preporuci
poznanika
g) zato što
sam ja kao dete
dolazio/dolazila
u DKCB
d)
slučajno
đ)
drugo
22 8 21 5 4 0
36,6% 13,33% 35% 8,33% 6,66% 0%
ТрадицијаБлизинаПрепорука пријатељаРодитељ долазио као детеСлучајно
Sledeće pitanje imalo je za cilj da definiše zašto se roditeljima dopada Dečji kulturni centar
Beograd, kako bi se te dobre strane DKCB-a zadržale i dalje negovale.
a)
stručnosti
kadra
b)
individualnog
pristupa
pedagoga
svakom
detetu
v)
prijatnog
ambijenta i
osoblja
g) putovanja i
čestih nastupa na
festivalima i
priredbama/izložbama
d) drugo
٭ 2 0 20 9 29
64
48,33% 15% 33,33% 0% 3,33%
Стручносткадра
Индивидуални приступпедагогасвакомполазникуПријатанамбијент иособље
Честапутовања инаступиполазника
Друго
Cilj postavljanja sledećeg pitanja bio je: saznati koliko časovi i programi Dečjeg kulturnog
centra Beograd utiču na sveobuhvatni razvoj svakog deteta ponaosob i koliko su roditelji svesni
toga. Rezultati pokazuju da su aktivnosti u DKCB-u najviše uticali na ponašanje i socijalizaciju
(46,66%), kao i na razvitak interesovanja (36,6%).
a) na uspeh u
školi
b) na
ponašanje i
socijalizaciju
v) na
interesovanja
g) drugo
٭9 22 28 1
65
1,66% 46,66% 36,6% 15%
Napomena: Aktivnosti u DKCB-u doprinele su stvaranju osećanja sreće i ispunjenosti kod
deteta; razvitku samopouzdanja; unapređenju modela komunikacije u konfliktnim situacijama,
preuzevši ga (oponašajući) pedagoga; razvijanju komunikativnosti i usredsređenosti; smanjenju
straha od javnog nastupa; podsticaju u izražavanju pokretima; pravilnom držanju telai i dr. U
cilju spoznaje potreba korisnika, postavljeno je pitanje koje bi nove
grupe/kursevi/aktivnosti/programi, po mišljenju roditelja, trebalo da postoje u Dečjem
kulturnom centru Beograd. Dobijeni su sledeći predlozi: kompjuterska radionica, kreativna
radionica iz oblasti etnologije, časovi stranih jezika, sportski program (gimnastika). U
odgovorima su navedene i mnoge radionice koje već postoje u DKCB-u ili su ranije postojale ali
usled nedovoljnog interesovanja su ukinute. Stoga, izvodi se zaključak da roditelji nemaju
detaljne informacije o svim kursevima u DKCB-u, iako na samom ulazu, na slikarskom štafelaju,
postoje informacije o svim programima. Strategija, u cilju boljeg informisanja roditelja, trebalo
bi da bude korišćenje biltena, flajera, obaveštenja u vidu plakata i drugih sredstava, kojima bi se
predstavljale postojeće grupe i radionice.
4.3.3. Stavovi dece koja pohađaju programe u Dečjem kulturnom centru Beograd
U sledećem poglavlju biće predstavljena obrada podataka dobijenih iz upitnika za decu-
članove Dečjeg kulturnog centra Beograd. Prosečni uzrast dece osoba koje su anketirane iznosi
12 godina i 4,5 meseci. Prosek je dobijen izračunavanjem aritmetičke sredine grupisanih
podataka.
66
Broj
godina
f
Broj
članova
x
f * x
7 3 21
8 5 40
9 8 72
10 4 40
11 0 0
12 5 60
13 7 91
14 11 154
15 9 135
16 3 48
17 4 68
18 1 18
x = f1*x1 + f2*x2 + fn*xn / f1 + f2 + fn = 747 / 60 = 12,45
Prosečni period pohađanja programa i kurseva dece koja su anketirana iznosi 3 godine i 5
meseci. Prosek je dobijen izračunavanjem aritmetičke sredine grupisanih podataka.
67
Broj
godina
f
Broj
članova
x
f * x
1 23 23
2 9 18
3 6 18
4 5 20
5 3 15
6 3 18
7 1 7
8 1 8
9 5 45
10 4 40
x = f1*x1 + f2*x2 + fn*xn / f1 + f2 + fn = 212 / 60 = 3,53
68
Koristeći frekvenciju procenata, predstavljeno je na koju aktivnost dolaze anketirana deca.
Slikanje Balet Gluma Vajars
tvo
Strip Klavir Animira
ni film
Gluma na
engleskom
11 8 17 3 1 1 4 15
18,33% 13,33
%
28,33
%
5% 1,66
%
1,66
%
6,66% 25%
СликањеБалетГлумаВајарствоСтрипКлавирАнимирани филмГлума на енглеском
Od 60 ispitanika, 15 je pre Dečjeg kulturnog centra Beograd pohađalo časove u drugoj
instituciji/ustanovi/kulturnom centru/školici, a 45 nije. Aritmetička sredina grupisanih podataka
iznosi 25% naspram 75% koji nisu pre DKCB-a bili članovi nekog drugog kulturnog centra.
DA NE
15 45
25% 75%
69
ДаНе
Cilj postavljanja sledećeg pitanja bio je da se sazna razlog zašto su se deca odlučila da,
ukoliko su bila članovi nekog drugog kulturnog centra, pređu u Dečji kulturni centar Beograd. S
obzirom da je pitanje otvorenog tipa, u kojem je tražen vrednosni sud, rezultate nije moguće
tabelarno ili grafički predstaviti. Zaključak koji se može izvesti je da su deca bila nezadovoljna
radom i atmosferom u centrima/školicama/ustanovama koje su prethodno posećivala. Neki od
odgovora glase: „Tamo mi je bilo dosadno''; „Studio u koji sam išao bio je manje kreativan'';
„Ovde je zabavnije, življa je atmosfera i više se radi'' itd.
Ovim pitanjem cilj je bio saznati motiv dolaska dece u Dečji kulturni centar Beograd.
Navedeni razlozi dolaska dece u DKCB predstavljeni su u procentima.
a) zato što
volim da
igram/glumim/
pevam/sviram
/
crtam/vajam
b) zato što
mi je dosadno
kod kuće
v) zato što su
me mama i tata
nagovorili
g) zato što
moj drug/moja
drugarica dolazi
na časove
d)
drugo
52 5 1 2
0
86,6% 8,33% 1,66% 3,33% 0%
70
Волим да певам /играм / глумим...Досадно ми је кодкућеРодитељи су менаговорилиМој друг / другарицадолази на часовеДруго
U sledećem pitanju tražen je vrednosni sud o grupi u koju dolaze anketirana deca. Svest kod
menadžmenta o tome šta se najviše dopada korisnicima, tačnije deci, važna je u cilju negovanja
vrednosti koje su deca istakla i poboljšanja onih koje nisu obeležila. Mera tih vrednosti
izračunata je korišćenjem frekvencije procenata.
a)
dolazim
zbog
pedagoga,
koji je
dobar i lepo
radi sa
nama
b)
dolazim
zbog
društva
v)
dolazim zbog
izgleda
ateljea /
učionica
/
vežbaoni
ca
g) dolazim
zbog putovanja i
čestih nastupa na
festivalima i
priredbama /
izložbama
d)
drugo
٭3 10 1 43 47
45,19% 41,34% 0,96% 9,61% 2,88%
71
Педагози
Друштво
Изглед атељеа / учионица/ вежбаоницаЧести наступи и путовања
Друго
Sledeće pitanje imalo je za cilj da sazna šta bi deca želela da promene u Dečjem kulturnom
centru Beograd. Na ovo pitanje otvorenog tipa dobijeni su odgovori u kojima deca najviše ističu
da bi promenili boje zidova (ofarbali bi ih u žive i svetle boje) i toalete, ali i da bi uveli veći broj
nastupa (predstava, koncerata, izložbi) tokom cele godine, putovanja, takmičenja i festivala.
ДаНе
U cilju spoznaje potreba korisnika, postavljeno je pitanje koje bi nove
grupe/kursevi/aktivnosti/programi, trebalo da postoje u Dečjem kulturnom centru Beograd.
Dobijeni su sledeći predlozi: kompjuterska radionica (časovi programiranja, časovi za pravljenje
kompjuterskih igrica i sl.), kreativna radionica iz oblasti arheologije, časovi stranih jezika,
sportski program (ritmička gimnastika i joga), hip-hop, moderni plesovi, sviranje bubnja i
perkusija, časovi fotografije, arhitektonska radionica i dizajn kostima. U odgovorima su
navedene i radionice koje već postoje u DKCB-u (na primer Radionica za animirani film i Plesna
škola), ili su ranije postojale ali usled nedovoljnog interesovanja su ukinute (Škola kuvanja
„Moja kuhinjica'' i časovi komponovanja moderne muzike). Pored predloga za nove radionice u
72
DKCB-u, deca su u odgovorima napisala i svoje želje i potrebe, kao što su postojanje Internet
kluba (što je DKCB već uzeo u razmatranje i pokrenuo projekat otvaranja Internet dnevne sobe -
Living room), diskoteke i rok studija.
U ovom poglavlju data je sumirana analiza kulturnih potreba i stavova osnovnih ciljnih grupa
koji koriste usluge Dečjeg kulturnog centra Beograd, roditelja koji dovode svoju decu u Dečji
kulturni centar Beograd kao i dece koja pohađaju umetničke aktnivnosti. Da bi se doneli
zaključci i dali predlozi kako da deca koja ispunjavaju svoje slobodno vreme u umetničkim
grupama Dečjeg kulturnog cetnra Beograd postignu svoj osnovni cilj, a to je da razviju svoje
kreativne potencijale, neophodno je izvršiti precizne analize. U tom cilju bilo bi dobro sjediniti
analize spoljnih faktora koji se tiču oblasti umetničkog obrazovanja u Srbiji, sa istraživanjem na
temu koje je mesto Dečjeg kulturnog centra Beograd u celokupnom sistemu kulture i
obrazovanja u Beogradu i Srbiji. Unakrsno postavljene, ove analize dovode do najtačnijih
zaključaka i konstruktivnih predloga. Samo na taj način jedna institucija kulture za decu, koja
pruža usluge, materijalno neopipljive i neuhvatljive, može da preduzme prave mere koje će
strateški biti od značaja i na dugoročnom planu doneti značajne i primetne rezultate.
4.4. ISTRAŽIVANJE MIŠLJENJA EKSPERATA O RADU NA RAZVOJU DEČJE KREATIVNOSTI U
DEČJEM KULTURNOM CENTRU BEOGRAD KAO STUDIJI SLUČAJA
Nakon istraživanja stavova dece-korisnika usluga Dečjeg kulturnog centra Beograd i njihovih
roditelja-donosioca odluka u vezi sa izborom i dinamikom slobodnih i kreativnih aktivnosti
njihove dece, potrebno je istražiti i stavove kulturnih opreatera koji kreiraju i realizuju
programe za decu. Ideja upitnika je istraživanje mišljenja stručnjaka koji se na neposredan način
bave razvojem dečje kreativnosti u ustanovama kulture za decu, u cilju poboljšanja rada i
moguće implementacije u studiji slučaja, odnosno u Dečjem kulturnom centru Beograd. S
obzirom da u Dečjem kulturnom centru Beograd ima 20 stalno zaposlenih radnika i 116
saradnika angažovanih van matične kuće57, a među kojima najveći broj radi u drugih kulturnim i
obrazovnim indtitucijama za decu; oni su predstavljali odličnu bazu za istraživanje. Pitanja u
57 podatak Računovodstva Dečjeg kulturnog centra Beograd za 2011. godinu. U ovaj broj nisu uključeni
volonteri na programima, kao ni studenti i diplomci na praksi
73
upitniku su bila otvorenog tipa, imajući u vidu da ne postoje tačni i netačni odgovori. Upitnik je
bio anoniman. Bio je koncipiran tako da istraži njihovo mišljenje o hipotezama koje su
postavljene kao osnova master teze. Kroz izneta sumirana mišljenja ispitanika biće dati i
odgovori autora o tome da li su se, posle teorijske razrade teme, studije slučaja, istraživanja
publike, istraživanja mišljenja donosilaca odluka o korišćenju usluga institucije- studije slučaja i
mišljenja eksperata, hipoteze pokazale kao tačne ili netačne. Poslednji korpus mišljenja biće i
uvod u obradu konkretne inicijative koju je Dečji kulturni centar Beograd pokrenuo kako bi
unapredio polje razvoja dečje kreativnosti.
Prvi korpus odgovora vezan ja za mišljenje o tvrdnji da je razvoj umetničkog stvaralaštva
dece ključan za intelektualni razvoj svake osobe. Najuvreženije mišljenje je da podsticanje i
razvoj umetničkog stvaralaštva kod dece svih uzrasta pozitivno utiče na razvoj celokupne
ličnosti deteta, ne samo njihovih intelektualnih sposobnosti, emocionalne i socijalne
inteligencije, već i na razvoj motorike, formiranje radnih navika, socijalizacije, pokretanje
unutrašnje motivacije. Jedan od osnovnih potreba coveka, pa tako i deteta je potreba za
izrazavanjem. Kreativnim izrazavanjem i umetnickim stvaralastvom dete na najbolji nacin
potvrdjuje sopstvenu licnost u odnosu na svet koji ga okruzuje. To je zato što je stvaralaštvo
sposobnost da se proizvede nesto novo – sistem ideja ili neki materijalni proizvod, sposobnost
razrade postojećeg ili sposobost radikalne inovacije stvaranjem kvalitativno novih struktura. U
tom procesu stvaranja dete koristi sve svoje psiho motorne potencijale i sinhronizuje ih
(motorika, opažanje, emocije...); rešava probleme, rasuđuje, razvija analitičke sposobnosti,
pamćenje, koncentraciju, uočava prostorne odnose, povezuje vizuelno i auditivno, razvija
divergentno mišljenje. Opšte je poznato da se znanja najlakše usvjaju kroz kreativne procese.
Nazalost kreativno izrazavanje kod mle dece biva sve vise potisnuto u savremenom drustvu od
strane stereotipnih tj. konvencionalnih nacina. Postoji i mišljenje da razvoj umetničkog
stvaralaštva kod dece nije ključan već je neophodan za razvoj celokupne ličnosti: neka vrsta
kognitivne gimnastike, koja se može kasnije praktikovati i u neumetničkim sferama. Mišljenje je
da je najveći doprnos upravo u tome da dete od malena uči da široko posmatra stvarnost i
razvija jedno fleksibilno, analitično i kreativnog mišljenje. Stvarajući deca se igraju, istražuju,
rešavaju probleme i vizuelizuju svoje ideje i zapažanja. Ukoliko nema preterane intervencije
74
odraslih, deca u predškolskom uzrastu boje koriste spontano, vođena unutrašnjim
senzibilitetom i sopstvenim doživljajem sveta. U tom periodu razmišljaju iskustveno.
Komplikovani svet odraslih pojednostavljuju tako što ga sagledavaju kroz svoja čula, intelekt i
volju. Nažalost, deci se vrlo rano uništi unutrašnja slikovitost zbog loših sadržaja koji im se nude
i koji ih okružuju. Mnoga deca nemaju dovoljno podsticaja u svojoj porodici. Zato je deci
potreban podsticaj i prilika za dalji razvoj koju može da im pruži samo intuitivan i mudar likovni
pedagog. U suprotnom, njihova kreativnost i razvoj celokupne ličnosti preti da bude
rascepkana. Baveći se umetničkim radom u skladu sa svojim mogućnostima i talentima, deca
dolaze do punine svog bića, bez obzira da li će se u životu opredeliti za umetnička zanimanja.
Razvoj kulturno-umetničkog stvaralastva dece je bitan za razvoj kompletne dečje ličnosti.
Kultura kroz kreativno stvaralaštvo daje jedinstveni identitet pojedincu, a posebnost zajednici.
Samim tim kultura predstavlja vrednosti ljudi u društvu. Zaključak je da bi ovu hipotezu čak i
najciničiji teško osporili, ali problem leži u tome što se u vremenu permanentne ekonomske
krize prioritet daje veštinama koje će dete odnosno mladu osobu prirpremiti za budući rad i
konkurenciju za radno mesto, a za razliku od toga se razvoj kreativnosti smatra luksuzom koji se
u svakom smislu detetu može priuštiti tek nakon što se razviju buduće radne veštine. Time se
vrši zamena teza, jer se ono što omogućava deci da postanu sposobniji u svom zrelom dobu
smatra suvišnim, ma uštrb učenja gotovih rešenja.
Drugi korpus pitanja bio je vezan za hipotezu da se dečja kreativnost se razvija u kulturnim
ustanovama za decu, što predstavlja dopunu školskom sistemu obrazovanja i vaspitanja u
Srbiji. Sumiranje i sistematizovanje odgovora donelo je sledeće rezultate: dečja kreativnost
podstiče se i razvija u kulturnim ustanovama za decu u mnogo većoj meri nego u okviru
školskog sistema. Školi s tradicionalnom nastavom nedostaje emocionalna neposrednost koje
donekle ima u nižim razredima. Tamo gde preovladava kompeticija, fragmentaran sistem
obrazovanja I vaspitanja, ne može se razvijati stvaralački duh, pozitivne ambicije i osetljivost za
zbivanje oko sebe. U takvom sistemu vrši se desenzibilizacija bića I slabi osetljivost za estetske I
etičke vrednosti. U kulturnim ustanovama za decu uključivanje u rad ateljea i studija odvija se
bez prisile, po principu slobodnog izbora, dobrovoljnosti i mogućnosti premeštanja u drugu
grupu. U takvim uslovima deca spontano ispoljavaju kreativnost, umetničku radost, stvaralačke
75
impulse što se pozitivno odražava ne samo na tu decu, već preko njih i na one sa kojima su
povezani. Uloga ustanova kulture za decu je neformalno obrazovanje, sto podrazumeva
razvijanje umetničkih i stvaralačkih potencijala dece. Pored toga njihova uloga je i u sledećim
aktivnostima: prepoznavanje talenta, razvijanje kreativnosti i podsticanje dece na umetničko
stvaranje, traganje za sopstvenim resenjima, aktiviranje predhodno stečenih znanja, razvijanje
opštih sposobnosti (od spontane aktivnosti do umetnickog stvaralastva), afirmacija dece kroz
različite oblike prezentacije njihovog rada.
Dečja kreativnost i sloboda mišljenja se definitivno razvija ili, ispravnije rečeno, podstiče u
ustanovama kulture za decu, što svakako predstavlja dopunu našem školskom sistemu. Školski
sistem u Srbiji uređen je tako da deca nemaju mnogo mogućnosti da razvijaju svoju kreativnost,
slobodu izražavanja i mišljenja, jer su prilično opterećena mnoštvom gradiva koje je često
nepotrebno, a uskraćena su za kreativan i promišljen rad. To što nedostaje u našem školskom
sistemu, ustanove kulture su dužne da ponude deci i omoguće im da se celovito intelektualno,
kreativno i vaspitno razvijaju i usmeravaju. u kulturnim ustanovama za decu. Svako dete se rodi
maštovito I kreativno, a školski sistem koji razvija konvergentno mišljenje, u smislu da je samo
jedan odgovor na postavljeno pitanje tačan I tako guši tu urođenu dečju kreativnosti maštu, a
misija DKCB ili bilo koje institucije za kulturu za decu je da razvija kreativnost. Treba razlikovati
pojam kreativnosti od pojma talenta i pojma genijalnosti. Ne smeju se mešati i potrebno je
tačno znati kako se I šta radi sa svakom od ove tri grupe dece. Ako je cilj razvijenje kerativnosti
svakog deteta koje dođe u ustanovu, a među njima se prave posebni programi rada za
talentovane odnosno za genijalne, ukoliko se pojave. Intelektualne sposbnosti po istraživanjima,
natprosečna intelektualna sposobost nije dovoljan uslov za genijalnost i talenat, potrebne su
crte ličnosti da bi neko to bio, a te crte ličnosti se razvijaju kroz umetnički stvaralački rad sa
decom, kao i kroz istraživačko-krativan rad sa decom. Potrebno je podsticati otvoren duh i
radoznalost, tolaranciju na uticaje sa strane i mišljenje drugih ljudi. U tom smislu je bitan način
rada u ustanovama kulture za decu, koji mora da razvija ove crte ličnosti! Ali, natposečne
intelektualne sposobnosti su potreban ali ne i dovoljan razlog za kreativnost.
76
Zaključak koji može da se izvede je da se dečja kreativnost najviše razvija u kulturnim
ustanovama za decu, što predstavlja dopunu školskom sistemu obrazovanja i vaspitanja u
Srbiji. Ali, razvoj dečje kreativnosti kroz umetnički izraz ne treba da se sprovodi samo u
kulturnim ustanovama za decu vec kroz celokupan obrazovno-školski sistem. Neophodna je
kontinuirana saradnja škola sa kulturnim ustanovama za decu i udruženjima koja učestvuju u
stvaranju savremene lokalne kulturne scene. U obrazovnom procesu dete se istovremeno i
socijalizuje i individualizuje, pružaju se odgovori na njegova očekivanja, ali se, pre svega, prate
opšti ciljevi obrazovanja. Kada se dete, čiju sklonost ka kreativnom izražavanju prepoznaju
roditelji/nastavnici, podstakne da se kreativnošću intenzivnije bavi, kulturne ustanove za decu
pružaju više podrške individualnom izrazu. Školski sistem u Srbiji je u ozbiljnoj krizi. Smanjenjem
broja časova likovne, muzičke i fizičke kulture u nižim razredima osnovnoškolskog sistema, deci
se direktno narušava intelektualni razvoj. Zvaničan stav MENSE je upravo da su ta tri predmeta
ključna za razvoj ličnosti. Odgovornost za razvoj budućih generacija na taj način preuzimaju
ustanove kulture koje se bave decom i dečjim stvaralaštvom. Zato je neophodno podržati takve
aktivnosti finansijski i programski.
Sledeća tema o kojoj je traženo mišljenje je da li, u cilju razvoja umetničkog stvaralaštva
dece na optimalan način, ustanove kulture za decu moraju biti podržane od strane državnih
struktura. S obzirom da su deca budući potencijal svakog društva, u ostvarivanju i kreiranju
kulturne politike, kao i njenom sprovođenju na pravi način neosporno mora postojati podrska
državnih struktura. Ne treba se oslanjati na nju kao jedini izvor, ali u društvima u tranziciji i
siromašnim društvima, u cilju očuvanje kvaliteta kulturnih programa, neophodna je finansijka
podrška od strane države. Ustanove kulture za decu moraju biti podržane od strane države kako
bi mogle da naprave kvalitetan program, angažujući stručnjake adekvatne za oblast koja se
predstavlja, ali i zbog toga što mora postojati jedinstvena kulturna politika za decu koju bi
donosila država a koju bi sledile sve ustanove (i državne ali i privatne). Idealno bi bilo da
Ministarstvo prosvete Republike Srbije podržava razvoj dečjeg umetničkog stvaralaštva,
posebno u matičnoj regionalnoj kući - u Dečjem kulturnom centru Beograd. Iako je ova
ustanova finansirana od strane Grada Beograda, Ministrastvo prosvete Republike Srbije bi
svojim programima trebalo da sugeriše vaspitačima, učiteljima, nastavnicima i profesorima da
77
je vannastavna praksa obavezna i da svaka aktivnost u okviru DKCB-a treba da bude besplatna
za korisnike programa. Ipak, stvarnost je drugačija. Kulturne ustanove za decu većinom
naplaćuju svoje programe, pa samim tim umetničko stvaralastvo nije svima jednako dostupno.
U utopijskom društvu svako dete ima jednak pristup i mogućnost da učestvuje u kvalitetnim
aktivnostima smišljenim da razviju svoju kreativnost. Postizanje ovog kvaliteta zahteva stručno i
iskusno osoblje, pedagoge, umetnike, reditelje i administratore. Takođe je potrebno uspešno
upravljanje objektima kako bi uslovi omogućili bezbedno i udobno učenje i rad. Sve od gore
navedenih faktora, zahteva da finansijsku podršku. Naša stvarnost je drugačija, u neoliberalnom
sistemu će ta deca koja potiču iz bogatih porodica uvek pronaći onu vrstu programa pogodnu za
njihov razvoj, dok će drugi će biti izuzetno srećni ako uspeju makar nešto da urade. Ako
verujemo u utopijsku viziju jednakih prava i pristupa, podrška državnih struktura je bitna da se
osiguraju jednake mogućnosti za sve. Zaključakkoji bi mogao da se izvede je da ustanove kulture
za decu bez podrške državnih struktura u uslovima neoliberalne tržišne ekonomije su izložene
gruboj komercijalizaciji, uslovljene raznim zahtevima programskih partnera i marketinškim
diktatima sponzora. Kada je ustanova kulture za decu podržana od strane državnih sruktura,
njeni programi se ne tretiraju kao puka roba, već kao poluga u stvaranju zdravih, srećnih,
ostvarenih pojedinaca s izgrađenim kulturnim potrebama i navikama. Samim tim konstatacija
da je razvoj umetničkog stvaralaštva dece ključan za razvoj njihove celokupne ličnosti bez
finansijske podrske državnih struktura nema realnu primenu.
Sledeće hipoteza za koju je traženo mišljenje je bilo da li, s obzirom da jedinica lokalne
samouprave - Grad Beograd osnivač i finansijer niza kulturnih ustanova za decu, sa Dečjim
kulturnim centrom Beograd kao najvažnijom institucijom, smatraju da lokalna samouprava u
dovoljnoj meri podržava razvoj ustanova kulture za decu? Odgovori kazuju da lokalna
samouprava ne podržava u dovoljnoj meri razvoj ustanova kulture. Na primer, uslovi rada u
ateljeima i studijima DKCB-a nisu se menjali od 1970 godine. Fasada, prozori, krov, znatno
oštećeni 1999. godine. Svake godine opredeljuje se sve manji budžet, neredovno se uplaćuju
mesečni iznosi za realizaciju kulturno-obrazovnih programa, festivala, manifestacija preko kojih
se veliki broj dece, nastavnika i roditelja mogu informisati o postojanju aktivnosti kreativnog I
umetničkog karaktera. Ustvari, lokalna samouprava podržava puko opstajanje institucija na
78
onom nivou na kojem su već dugo. Nedostaju ne samo sredstva za ozbiljnije reforme ili
projekte, čini mi se da više nedostaje ulaganje u edukaciju zaposlenih i u ozbiljnu analizu rada,
učinka i rezultata. Nedostaju i ozbiljni menadžeri, edukovani za ovu oblast. Razloge za treba
traziti u samoj strukturi lokalne samouprave, jer nažalost kod nas sve zavisi jos uvek od dnevne
potrebe pojedinaca i interenih grupa.
Generalno je finansijska situacija u Srbiji jako teška. Za kulturu se odvaja minimalno. Ipak,
ulaganje u buduće generacije (u okviru vanškolskih aktivnosti) bi trebalo da bude glavna
preokupacija i lokalne samouprave. Realnost je da lokalna samouprava ne finansira likovno i
primenjeno dečje stvaralaštvo u Dečjem kulturnom centru Beograd – (nemoguće je preko
lokalne samouprave obezbediti sredstva za izlagačku delatnost, jer je Grad glavni finansijer).
Bez dovoljno sredstava nemoguće je postaviti standarde i profesionalno pristupiti poslu.
Nedovoljno je besplatnih programa za decu, a programi koji dobiju finansijsku podrsku
obuhvataju mali – zanemarljiv broj dece. Obzirom na važnost razvijanja dečjeg kulturnog izraza
sprovedeno je premalo besplatnih programa. U trenutku izrade rada je u toku rekonstrukcija
Malog popzorišta „Duško Radović“, kao pozitivnog orimera ulaganja u infrastrukutru, ali je to
veoma usamljen pozitivan primer.
Zaključak koji bi se mogao izvući je da Grad Beograd treba da ima višu svest o društvenom
značaju kulture i stoga da na lokalnom nivou kontinuirano i stalno putem finansiranja kulturnih
institucija za decu u organizovanju otvorenih radionica, izložbi, koncerta i ostalih dešavanja
sprovede ulogu kulture u društvu, kao jednog od najbitnijih elemenata društvene
transformacije. Putem finansiranja u kulturi lokalna samouprava mora biti sposobna da
prepozna i voljna da prizna značaj učešća kulturnih institucija na celokupni razvoj dece i društva.
Kultura je ono za šta bi trebalo da se bori svaka vlada i svaka politička opcija uprkos finansijskim
krizama.
Sledeće važno pitanje koje je istraživano je da li Dečji kulturni centar Beograd ispunjava
misiju kulturne politike grada Beograda za decu. Opšte je mišljenje da se, kulturna politika za
decu grada Beograda zvanično ne postoji, ali uzimajući u obzir statut Dečjeg kulturnog centra
Beograd, koji je donela Gradska uprava grada Beograda, Dečji kulturni centar Beograd
79
omogućava kreiranje velikog broja raznovrsnih programa, odnosno ostvaruje kulturno -
obrazovne i vaspitne programe za decu i mlade kroz raznovrsne forme sa specifičnim sadržajima
kao što su: tribine, seminari, susreti, priredbe, razne akcije i manifestacije (član 6 pomenutog
Statuta), čime se stvaraju uslovi za svestrani razvoj dečjih potencijala. Međutim, realnost je da
kulturni obrasci zavise od vladajuće politike i stranačkih ideologija. U uslovima simulirane
demokratije teško se mogu izbeći zamke samoporicanja i samoprecenjivanja u posredovanju
kako umetničkih tako i drugih kulturno obrazovnih sadržaja. DKCB u svojoj dugogodišnjoj praksi
nastoji da u radu s decom afirmiše univerzalne vrednosti, stvara ambijent u kome deca
prepoznaju uzor ili ideju koja ih uzdiže iz sveta ustaljene svakodnevnice, podstiče
(samo)usavršavanje ličnosti kroz kreativne sadržaje i oblike rada. Kao jedna od najstarijih
ustanova za decu tog tipa, DKCB trudi da očuva tradiciju a istovremeno kreira kulturnu politiku
zajedno sa gradom kao svojim osnivačem i finansijerom. Nekako se zaboravlja da je umetnički,
obrazovni i kadar uopšte koji radi sa decom važan kako za ustanovu tako za grad i državu u
ostvarivanju i kreiranju kulturne politike. DKCB bi trebalo da bude lider u tom pogledu, mada
savremena kulturna scena za decu u Beogradu pokazuje sve žešću konkurenciju.58 Dečji kulturni
centar Beograd je institucija koja ima dugu tradiciju i jedina je takve vrste u zemlji. Pored
bogatog programa i manifestacija koje organizuje ona predstavlja bitnu tačku na kulturnoj mapi
grada Beograda, mada su neki od intervjuisanih dali i žestoke krtitike na program kuće u smislu
da neki od najnovijih projekata kao što su produkcija igranih filmova za odrasle i pozorišne
produkcije za odraslu publiku predstavljaju promašaje u ispunjavanju misije i vizije institucije.
Zaključak koji se može izvesti je da Dečji kulturni centar Beograd razvija kulturni senzibilitet,
podstiče kulturnu saradnju i gradi demokratizaciju kulturne politike kroz kreativne programe i
kroz rad u ateljeima učestvuje u kulturno-umetničkom obrazovanju dece. S obzirom da ne
postoji tačno definisana kulturna politika na nivou grada Beograda, DKCB kao referentna
ustanova preuzima na sebe da donekle vrši tu funkciju u ime svog osnivača i finansijera.
Poslednja tema koja je israživanje je mišljenje o tome šta bi trebalo preduzeti u cilju
sprovodjenja strategije unapređenja aktivnosti razvoja umetničke kreativnosti dece u Dečjem
58 pogledati stranu 53.
80
kulturnom centru Beograd. Opšte je mišljenje da su unapređenja neophodna, ali su predlozi
izuzetno divezifikovani. Kroz kontinuirane godišnje programe DKCB treba da postane lider u
kreiranju dečjeg kulturnog stvaralaštva. Dečji kulturni centar Beograd treba predstaviti deci kroz
vaninstitucionalne aktivnosti i umetničke performance. Kroz kreativan rad ih animirati i uticati
na njihov razvoj. Sva deca pokazuju tendenciju ka kreativnosti ona su kreativna i znatiželjna po
automatizmu. Međutim, negativno i preopterećeno okruženje često ograničava i potiskuje
njihove prirodne talente i veštine. Dečji kulturni centar Beogradkroz svoje aktivnosti treba da
sačuva njihovu urodjenu sposobnost da budu kreativni i ohrabri ih da iskažu svoje mišljenje. Srž
filozofije rada sa decom treba da ističe neophodnost oblikovanja kritičke i samokritičke misli o
etici rada - čovekovoj spremnosti da naporno i sistematski radi kako bi oblikovao svoju ličnost i
usavršavao se kao individua i član socijalne zajednice. Čak i kada su u pitanju nadareni pojedinci
treba insistirati, ne samo na razvoju umetničkih veština, već i na usvajanju duhovnih vrednosti.
Potrebno je isticati prednosti permanentnog obrazovanja, vaspitanja i oblikovanja celovite
ličnosti uključujući moralne, epistemološke, estetske i socijalne aspekte formiranja
humanističkih vrlina i umetničkih veština. Osmisliti u svakom području rada s decom situacije u
kojima će polaznici umetničkih radionica biti slobodni da postavljaju pitanja i izraze sumnju u
svojevrnoj “oazi slobode”.
Organizovanje besplatnih kreativnih programa za decu marginalizovanih grupa (interno
raseljene i izbeglu, zrtve nasilja, decu koja nisu obuhvacena nijedniv vidom soc. zastite) i
afirmacija mladih talenata ukoliko se pojave. U tom cilju treba podneti inicijativu za osnivanje
Fonda za realizaciju besplatnih programa za posebno nadarenu decu. Finansiranje ovih
programa obezbediti putem marketinga i donacija. Predloženo je i da razvija integrisani pristup
aktivnostima u centru. Treba da svo osoblje (i stalno zaposleni i honorarno zaposleni) jasno i
tačno zna šta filozofija i strategija Centra, tako da svaka osoba može da doprinese tome.
Osoblje takođe treba da igra aktivniju ulogu u razvijanju ideje za aktivnosti Centra. Savetotvana
je i veća transparentnost rada Centra, tako da odluke od strane višeg osoblja budu u skladu sa
onim što se većina smatra da je u najboljem interesu centra i dece koja ga koriste.
81
Umrežavanje – povezivanje rada dece iz različitih studija i ateljea Dečjeg kulturnog centra
Beograd i praćenje savremenih tendecija u razvoju umetničke kreativnosti dece. Neophodno je
umrežavanje sa sličnim institucijama u gradu, državi, regionu i svetu, kao i razmena iskustva
među profesionalcima koji se bave radom sa decom. To bi značilo da Dečji kulturni centar
Beograd bude mesto susreta i zajedničkog rada profesionalaca, koji ma bi na raspolaganju bio
dokumentacioni materijal i arhiva radova, kako bi konstantno i zajedno unapređivali polje
razvoja dečje kreativnosti. U bliskoj vezi sa ovim je inicijativa na polju likovne umetnosti koja je
pokrenuta u Dečjem kulturnom centru Beograd, kao inicijalna kapisla u realizaciji ove ideje. Ono
što bi moglo posebno da se izdvoji kao značajno je neophodnost da se napravi dobar
dokumentacioni centar koji bi podrazumevao arhivu celokupnog dečjeg umetničkog
stvaralaštva koja bi vremenom prerasla u Muzej detinjstva. Takva arhiva bi bila dostupna
profesionalcima: psiholozima, istoričarima umetnosti, antropolozima…, za njihov dalji rad. U
tom smislu bi, kao model za poređenje Dečjem kulturnom centru Beograd, mogla da posluži
dečja institucija iz Graca u Austriji: Dečji muzej Frida i Fred.
4.5. JUKSTAPOZICIJA59: FRIDA UND FRED MUZEJ, GRAC
U Gracu, u Austriji, Dečji Muzej Frida & Fred60 je kuća za svu decu. Kao slučaj za poređenje
je izabran s obzirom da iako nominalno muzej, ustanova je ustvari kulturni centar polivalentnog
tipa za decu, u kome se održavaju radionice, nastava i drugi različiti kulturni sadržaji. Sa Dečjim
kulturnim centrom Beograd uspešna saradnja traje već skoro deceniju, a najznačajniji oblici su
bili gostovanje Izložbe najboljih radova za međunarodnog likovnog konkursa „Radost Evrope“ u
u muzeju u Gracu, kao i gostovanje interaktivne obrazovne izložbe „Pustolovina otkrića“ u
Dečjem kulturnom centru Beograd61. Programi ustanove su koncipirani tako da treba da
obezbede deci priliku da uče o svetu u svoj svojoj raznolikosti i da bolje shvate njegovu
kompleksnost. Pored prenošenja sadržaja pažnja je posvećena tome da deca razviju svoju
samouverenost i da se samostalno razvijaju u odgovorne ljude koji će da obraćaju pažnju na
59 jukstapozicija (nl. juxtapositio), stavljanje (ili: metanje) jednog pored drugog, graničenje s nečim, slaganje
spolja, dodavanje, http://www.vokabular.org/?lang=sr-lat&search=jukstapozicija, pristupljeno 3. jula 2012. godine 60 vise informacija na http://www.fridaundfred.at/ 61 Za inforamcije o saradnji dve institucije korišćena je arhiva Dečjeg kulturnog centra Beograd
82
ljudska bića i životnu sredinu. Ono što se želi postići je da to bude mesto gde se deca i njihovi
roditelji osećaju opušteno i na kojem se stimulišu njihova čula, njihova i podstiče njihova
kreativnost.
Prioritet je dat interakciji, eksperimentisanju, isprobavanju, dodirivanju, mogućnosti da se
stvari menjaju. Frida & Fred je dizajniran na osnovu naučnog sadržaja o dečjem razvoju pod
sloganom „Pomozi mi da to uradim sam!“ (Montesori). Frida & Fred je integrisan muzej, koji
odgovara potrebama sve dece. Cilj je da se obezbedi da sedeca igraju sa različitim društvenim i
kulturnim grupama, kao i sa drugima koji imaju mentalne i fizičke uslove različite od njihovih.
Institucija održava partnerstva sa relevantnim institucijama, kompanijama i pojedincima. U
postavljanju prioriteta i u oblikovanju programa, pridaje se veliki značaj tome da su dostupni za
svu decu. Frida & Fred je član "Hands o Evropi", Asocijacija evropskih muzeja deteta. Kroz stalne
kontakte i razmenu sa drugim institucijama, u cilju da uče jedni od drugih i efikasno dele
postojeću infrastrukturu. Pored toga, Frida & Fred ima za cilj da sarađuje sa institucijama
srednjeg obrazovanja i visokom obrazovanju. U zajednički razvijenim kursevima za nastavnike i
učenike oni dobijaju priliku da suoče praktično i teorijski sa ličnim, akademskim i vannastavnim
pitanjima, da razmisle i da razviju savremene mogućnosti za delovanje. Proces učenja na Frida i
Fred je "neformalni" - za razliku od "formalnog" učenja u učionici.
U njihovom modelu, individualno učenje – razvoj kreativnih, intelektualnih i socijalnih veština -
klasifikuju u pet glavnih kategorija:
1. Znanje i razumevanje: činjenice da zna, razume stvari, misli se da se produbi razumevanje i
prepoznaju odnosi
2. Sposobnost da razviju veštine i steknu nove veštine i to: intelektualne (da čitaju, kritički misle,
izoštre rasuđavanje), socijalne (da se susreću sa drugim ljudima, timski rad), emocionalne (lična
osećanja i svest o osećanjima drugih), komunikacijske (pisanje, govor, slušanje sagovornika),
fizičke (trčanje, ples, zanati)
83
3. Stavovi i vrednosti: shvatanja i osećanja, mišljenja i stavovi o sebi i drugima, empatija,
motivisanost, pozitivan i negativan stav u odnosu na iskustvo
4. Radost, inspiracije i kreativnosti: da se zabave, budu ohrabreni i inspirisani
5. Aktivnosti, ponašanje i progres: da promene svoje ponašanje u svakodnevnom životu
Institucija poziva na saradnju sve institucije i pojedinace koji žele da se bave ovim
pitanjima. U saradnji sa koledžima za obrazovanje, Dečji Muzej Frida & Fred organizuje obuku
za nastavnike, pedagoge i kulturne operatere koji rade sa decom. U tom smislu on može biti
pokazatelj na koj način se definiše kao se razvijaju dečje sposobnosti dece, kao i kako se treba
umrežavati i sarađivati sa drugim ustanovama na polju razvoja dečje kreativnosti.
Nakon teorijske obrade tematike i razrade studije slučaja biće objašnjena konkretna
inicijativa koju je Dečji kulturni centar Beograd preuzeo na polju razvoja dečje kreativnosti. S
tim u vezi, neophodno je početi sa širim okvirom, a to su mišljenja stručne javnosti o strategiji
obrazovanja do 2020. godine koje se tiču umetničkog obrazovanja, da bi se zatim okvir suzio na
mesto Dečjeg kulturnog centra Beograd u sistemu vannastavnih umetničkih aktivnosti i njegove
aktvinosti, kordinisane sa saradničkim insitucijama i pojedincima.
84
5. DEO: INICIJATIVA DEČJEG KULTURNOG CENTRA BEOGRAD NA POLJU LIKOVNE
KULTURE
5.1. ODGOVOR STRUKOVNIH UDRUŽENJA UMETNIČKIH PEDAGOGA NA STRATEGIJU
RAZVOJA OBRAZOVANJA U SRBIJI DO 2020. GODINE
Najopštiji plan istraživanja teme pošao je od zvaničnog dokumenta Vlade Republike Srbije:
Strategije za razvoj obrazovanja u Republici Srbiji do 2020. godine, koja je dala presek stanja u
datoj oblasti i buduća rešenja. Deo strategije je vezan i za umetničko obrazovanje kao osnove za
razvoj dečje kreativnosti. U okviru istraživanja Strategije razvoja obrazovanja u Republici Srbiji
do 2020. godine neophodno je napraviti osvrt na komentare strukovnih udruženja umetničkiih
pedagoga na temu umetničkog obrazovanja, koja su dala svoj sud o vladinoj strategiji. U okviru
istraživnja teme biće navedene Primedbe zajednice muzičkih i baletskih škola i Udruženja
muzičkih i baletskih pedagoga Srbije na Nacrt Strategije razvoja obrazovanja do 2020. godine62.
Generalna primedba na sadržaj i način izrade ovog dokumenta je da je u njenom donošenju
uočeno nedovoljno prisustvo umetnika svih profila, što je uzrokovalo površnim prikazom
umetničkog obrazovanja i odsustvom izistinske brige o njegovom razvoju. Udruženja uočavaju
nedostatak volje da se prepoznaju specifičnosti, kvalitet i slabe tačke umetničkog obrazovanja,
postojanje otpora da se prihvate predlozi stručnjaka iz ove oblasti, kao i izostavljanje
umetničkog obrazovanja na predškolskom nivou. Za temu je najinteresantniji deo dokumenta
koji govori o predškoslkom nivou umetničkog obrazovanja. U delu Strategije o Predškolskom
obrazovanju nije napisano ništa o predškolskom obrazovanju u umetničkim školama iako je
Nastavnim planom i programom muzičkih i baletskih škola ono predviđeno. Predškolske
ustanove ne mogu biti jedino mesto na kome se može steći predškolsko obrazovanje, naročito u
specifičnim oblastima kao što su umetnost ili sport, jer te ustanove ne poseduju kapacitete niti
dovoljna znanja za identifikaciju izrazito darovitih niti za njihovu edukaciju u tim oblastima.
Predškolsko obrazovanje u oblasti umetnosti treba prepustiti stručnjacima u specijalizovanim
institucijama. 62 Primedbe zajednice muzičkih i baletskih škola i Udruženja muzičkih i baletskih pedagoga Srbije na Nacrt
Strategije razvoja obrazovanja do 2020. godine, u ime Zajednice muzičkih i baletskih škola Srbije potpisala predsednik Mila Lacković, a u ime Udruženja muzičkih i baletskih pedagoga Srbije predsednik Vojislav Avramović
85
Na Strategiju razvoja obrazovanja stigao je i odgovor Fakulteta likovnih umetnosti u vidu
dokumenta pod nazivom Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine - Primedbe i
zahtevi Fakulteta likovnih umetnosti.63 Ključni zahtev koji je upućen sa Fakulteta likovnih
umetnosti je da je neophodno jasno određenje funkcije likovnog vaspinja i obrazovanja kao
razvoj kreativnosti kao komponente ličnosti koja će se ogledati u svim aspektima života i rada
pojedinca, ne samo u umetnosti. Likovno vaspitanje i obrazovanje umetnost svodi na „hobby-
art“, a postavlja se i problem evaluacije ishoda - postignuća, jer je pitanje kako se vrednuje
kreativnost i kojim mehanizmima. U obrazovnom sistemu umetničke oblasti su u podređenom
položaju u odnosu na egzaktne nauke, nije prepoznata njihova razvojna funkcija. Predmet
likovna kultura se pretvara u formalno učenje o umetnosti bez šanse da mladi imaju
neposredan kontakt sa materijalom i da samostalno stvaraju. U tom kontekstu izrečene
primedbe otvara se prostor za kulturne institucije koje neguju umetničko obrazovanje, koje ove
greške obrazovnog sistema mogu da ispave, dopunjujući nastavni program i vršeći ulogu
generatora razvoja kreativnosti kod dece i mladih, zapostaveljenu u školi. Takođe, jedna od
primedbi je i da se u Strategiji se govori o dramskom stvaralaštvu, a da takav predmet ne postoji
u osnovnim i srednjim školama. On je kao sadržaj protkan kroz programe predmeta Likovna
kultura i Srpski jezik i književnost, ali je stručno mišljenje Fakulteta likovnih umetnosti da je to
nedovoljno. Mišljenje je da je potrebno formirati novi predmet npr. Drama i pokret ili Scenska
umetnost. U kontekstu izrečene tvrdnje, do ostvarenja ove ideje ključnu ulogu u ovoj oblasti
umetničkog obrazovanja su kulturno-obrazovne institucije, koje neguju ovu vrstu aktivnosti za
decu i mlade. Veliku prazninu u ovoj oblasti na teritoriji grada Beograda popunjava značajna
konkurencija iz privatnog sektora.
63 Primedbe i zahteve fakulteta likovnih umetnosti potpisala je Dr Sanja Filipović, docent na katedri Metodika
likovnog vaspitanja i obrazovanja
86
5.2. UŽI PLAN: UNAPREĐENJE OBLASTI UMETNIČKOG OBRAZOVANJA I ULOGA DEČJEG
KULTURNOG CENTRA BEOGRAD
Unapređenje oblasti umetničkog obrazovanja i uloga Dečjeg kulturnog centra Beograd biće
prezentovana kroz projekat „Mudrost čula”. „Mudrost čula” je rezultat rada studenata
umetničkih fakulteta, koji su pod vođstvom katedre za Metodiku nastave sproveli praksu u
školama u Beogadu i Srbiji. Rezultati ovog rada, utisci i najreprezentativniji radovi učenika su
sumirani, obrađeni i prezentovani u Dečjem kulturnom cetru Beograd kroz izložbu i niz pratećih
programa64. Podržana je i od strane međunarodnog udruženja INSEA65, a predsednik udruženja
je pozvao na saradnju. Ona je realizovana na osnovu sistematskog rada oko 500 studenata
Fakulteta likovnih umetnosti i Fakulteta primenjenih umentosti, a jedan od ciljeva je bila i
evaluacija prakse u školama, odnosno snimanje i sumiranje informacija o tome šta se u školama
dešava, kako bi se stvorila opšta slika o tome kakvo je stanje na polju umetničkog obrazovanja i
vaspitanja u školskom sistemu u Srbiji u ovom trenutku.
Vođa projekta je bila dr Sanja Filipović, a ciklus programa je realizovala urednica Galerije
Dečjeg kulturnog centra Beograd, Lidija Seničar Lazović. U okviru istraživanja teze ove master
teme, a kao deo istraživačkog postuka, biće prezentovani rezultati Stručnog okruglog stola pod
nazivom "LIKOVNA PEDAGOGIJA - AKTUELNA PITANjA, DILEME I PERSPEKTIVE", organizovanog
u okviru izložbe "Mudrost čula - dečje likovno stvaralaštvo" studenata Fakulteta likovne
umetnosti i Fakulteta primenjene umentosti. Okrugli sto je okupio na jednom mestu sve one
koji se na posredan ili neposredan način bave likovnim vaspitanjem i obrazovanjem. S obzirom
da se 2012. godine proslavljaju dva jubileja - 75 godina Fakulteta likovnih umetnosti i 60 godina
Dečjeg kulturnog centra Beograd, ovaj skup dobija značaj i u jednom širem kontekstu.
Medijator skupa bila je dr Sanja Filipović, a organizatori u ime Dečjeg kulturnog cetnra Beograd,
Lidija Seničar Lazović- urednica Galerije i Dalibor Stojanović- producent programa. Na okruglom
stolu su bila pokrenuta značajna pitanja iz oblasti likovnog vaspitanja i obrazovanja, i definisane
su ideje na koje načine da ona budu artikulisana i rešena, s ciljem da unapređenja rada likovnih
64 Istraživanje i praksa studenata koji su bili uključeni u projekat baziraju se na radu: Filipović S., Kamenov E., Mudrost čula 3. deo, Dečje likovno stvaralaštvo, Novi Sad, 2009. 65 The International Society for Education Through Art, http://www.insea.org/
87
pedagoga i pozitivnog uticja na stvaralaštvo dece. Pravo učešća imali su likovni pedagozi,
učitelji, vaspitači, stručni saradnici, predstavnici različitih institucija (instituti, udruženja...) i svi
oni koji se direktno ili posredno bave dečjim likovnim stvaralaštvom, kao i likovnim vaspitanjem
i obrazovanjem. S obzirom da je naučni skup organizovan u okviru pratećeg programa izložbe
likovnih radova, njegovi rezultati su vezani za oblast likovnih umentosti, ali se opšti principi
mogu primeniti i na druge umetničke oblasti.
5.3. REZUTATI STRUČNOG OKRUGLOG STOLA ODRŽANOG U DEČJEM KULTURNOM
CENTRU BEOGRAD
5.3.1. Ciljevi skupa i uvodne ideje
Cilj pomenutog naučnog skupa je da se skupe ljudi iz branše, oni koji se na posredan i
neposredan način bave decom i likovnim stvaralaštvom. Unapređenje rada oni mogu da
ostvaruju baš tako što će imati jedan kontinuirani sistematski dijalog koji bi pokušao da da
rešenje za neka ključna pitanja iz ove delatnosti, kako na opštem planu, tako i u konkretnoj
praksi. Ideja je bila da svako od prisutnih izloži neka svoja iskustva iz ove oblasti i neko svoje
viđenje aktuelne situacije i okolnosti u kojima radi, da se skrene pažnja koja su to ključna pitanja
od kojih treba krenuti. Opšta ocena je da je društvo u jednoj kritičnoj kulturološkoj situaciji, a
stručnjaci treba da iskoriste taj otvoreni prostor koji im je dat. Jedno od rešenja je rad se decom
predškolskog i školskog uzrasta, pa sve do njihovog punoletstva. To je značajan prostor u kome
može sistematski da se se realizujuju programski ciljevi i da se pomogne svima onima koji su
deo sistema obrazovanja, a rade na tome da deca razvijaju svoje kreativne sposobnosti u
svakodnevnom životu ili u drugim aspektima rada i delovanja. Ovde nije reč samo o onima koji
su, uslovno rečeno daroviti, već pažnja mora biti usmerena na svu decu, a da posebno daroviti
treba da imaju svoj poseban prostor i pažnju. Jednako se mora baviti obema kategorijama dece.
Postoji niz ključnih pitanja koje se tiču na primer kompetencija nastavnika, načina na koji se
nastava ili vannastavna aktivnost realizuje. Veoma važan deo ove tematike je i predlog donete
Strategije obrazovanja u Srbiji do 2020. godine, jedan od ključnih dokumenata koji ide i na
izglasavanje u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Strukovna udruženja su naglasila problem da
školski plan predviđa jako mali broj časova za umetničko obrazovanje dece i da, po njihovom
88
mišljenju to postaje jedna „umiruća oblast“ obrazovanja i vaspitanja dece. U tom smislu svoju
svrhu i svoje mesto treba da nađu programi, inicijative i institucije koje bi tu prazninu na
kvalitetan način popunile. Drugo veliko pitanje je šta se oupšte želi od ove oblasti i šta je suština
rada sa decom. Sa jedne strane se u školskom sistemu insistira na obrazovanju, a zamenaruje se
vaspitni aspekt umetnosti, deca se formalno podučavaju teoriji forme u nižim razredima
osnovne škole ne daje im se puno prostora da razvijaju svoju poetiku. Svrha je da deca koriste
likovno stvaralaštvo kao način komunikacije u odnosu da svoje okruženje, izražavajući sebe i
svoje stavove o onome što ga okružuje i o onome sa čim se suočava. Umesto toga neguje se
estetika koje ustvari estetika odraslih i primerena je njima pre nego što ona odgovara deci, a
individualni pristup detetu je zapostavljen. Sa druge strane novija je praksa negovanja nekog
takozvanog „libertanskog“ pristupa negovanja slobode, pa se odlazi u drugi ekstrem da se deca
u kreativnom radu prepuštaju sama sebi bez nekog jasnog okvira i bez pravih podsticaja, gde
onda ona robuju sopstvenoj infantilnosti i gde bez usmerenog učenja i motivacije dolazi do
rezultata koji nemaju napredak i koji frustriraju i decu i orkuženje. Dete očekuje mnogo, ono
nadahnuto kreće, ali se u radu ništa ne dešava, nema povratnu informaciju kroz sopstveni
stvaralački proces što dovodi do inhibiranja i nesigurnosti. Još ako se tome doda i loša ocena u
školi ili neki kritički stav o tome šta je dete stvorilo, tu onda dolazi do ozbiljne blokade, koja se
može preliti i na druge aspekte. Loš primer iz prakse je da se likovne aktivnosti koriste kao mera
kazne prema mlađoj deci kako bi se ona umirila. To je primer jednog nepromišljenog poteza koji
u svesti deteta stvara pogrešan odnos prema umetnosti i stvaranju. Drugi negativan primer je
čest slučaj korigovanja, odnosno ulepšavanja dečjih radova. Treći primer je robovanje
modernizmu u smislu odricanja od nekih klasičnih medija u cilju navodno što većeg nivoa
eksperimentisanja kao apriori dobrog metoda rada.
5.2.2. Iskustva iz nesistemskog obrazovanja
Postoji niz projekata koji potiču iz oblasti nesistemskog umetničkog obrazovanja koji su
realizovani od strane pojedinaca ili nevladinih organizacija. Najoptimalniji oblik jeste oblik
realizacije programa iz ove oblasti koji je povezan sa nekom sistemom, odnosno nekom
zvaničnom institucijom. Na skupu su prezentovana tri projekata koji su poslužili kao ogledni
89
primer rada na razvoju dečje kreativnosti s tri različite populacije dece. Prvi od njih je „Let
zmajeva“ koji je realizovan sa Domom za decu bez roditeljskog staranja „Zmaj“, odnosno sa
decom sa posebnim potrebama. Drugi projekat je realizovan sa decom koja žele da kreativno
ispune svoje slobodno vreme. Treći projekat je realizovan sa posebno darovitom decom koja
pohađaju umetničke škole. Važno je naglasiti da je akcenat Sekretarijata za sport i omladinu
(Grada Beograda – Gradske uprave), kao i Sekreatarijata za kulturu (Grada Beograda – Gradske
uprave) u oblasti kulture a decu i omladinu, na programima za mlade od 15 do 25 godina, a to je
zato što je njihova procena da su roditelji osnovnoškolske dece najviše spremni da finansiraju
vannastavne i slobodne aktivnosti, a kada deca dospeju u uzrast od 15 godina, naglo se gubi
interesovanje za učešćem u takvim aktivnostima, kao i spremnost roditelja da dalje ulažu u njih.
Zbog toga se podržavaju programi kojima je cilj da se mladi motivišu za neku vrstu aktivnosti. U
prvom oglednom primeru, dodatni problem je to što je projekat realizovan među decom sa
izuzetno slabom motivacijom koja lako gube poverenje u realizatore kulturnih programa-goste
koji dolaze u Dom zbog toga se i aktivnosti brzo smenjuju, a realizatori programa brzo odustaju
od svog rada baš zbog te slabe motivacije. Zaključak iz ove situacije je da se za decu sa
posebnim potrebama aktivnosti moraju realizovati sa posebnom dinamikom, prilagođenom
njima. Iako se misli da je nedostatak novca obično nešto što je najveći problem realizaciji
probrama, ali se pokazalo da je to najmanji problem, a da je najveći problem nedostatak ljubavi
koja su ta deca iskusila i da su ona emotivno oštećena. „Let zmajeva“ je bila škola mozaika, ali sa
idejom razvoja omladinskog preduzetništva, jer je ideja bila da deca naprave mozaik stočiće koji
će imati svoju umetničku i tržišnu vrednost, a koje drugi ljudi neće gledati sa sažaljenjem. Ideja
je bila da se radovi pohvale zbog svog kvaliteta, a ne da dobijaju apriori pohvale samo zato što
su te radove radila deca iz Doma bez roditeljskog staranja. Kvalitet ove aktivnosti je u tome što
su na radionicu dolazila i deca iz škole Drvo-art čime je aktivnost dobila inkluzivni karakter. Od
ideje da proizvodi aktivnosti tj. mozaik-stočići prodaju, a da novac ide samoj deci-
realizatorima, se odustalo iz razloga što je primarni cilj aktivnosti bio da se deca nauče da budu
srećna kad urade nešto lepo i kreativno, a ne da im materijalna korist bude primarni motiv.
Izložba i prodajna aukcija stočića je održana u Dečjem kulturnom centru Beograd, a novac od
prodaje stočića je uplaćen je Domu za decu bez roditeljskog staranja „Zmaj“, a iskorićen je za
90
renoviranje i opremanje prostorije za slobodne aktivnosti, čime je uspešno realizovan projekat,
u saranji nevladinog sektora i jedne javne institucije, u ovom slučaju Dečjeg kulturnog centra
Beograd. Drugi ogledni primer „Čekaonica“ predstavlja rad sa potpuno drugom vrstom ciljne
rupe dece, vanredno talentovanom decom iz škola Tehno-art, Drvo-art, Grafičke i Dizajnerske.
Ideja je bila da deca upotrebe svoj talenat i da svojim kreacijama u vidu postera, mozaika,
dekorativnih elemenata ili nameštaja učine čekaonicu ambulante na Železničkoj stanici
prijatnijim mestom za boravak. Svrha aktivnosti sa ovakvom decom je da se njihov talenat i
kreativnost maksimizuje, cilj je veoma jasan i sa ovom ciljnom grupom je najlakše i raditi. U
radu sa koja nisu posebno talentovana već su samo zainteresovana zaključeno je da je
umetnička kreativna aktivnost izuzetno dobar metod za učenje, i da može da se primeni a bilo
koji nastavni predmet ukoliko se dobro osmisli. Cilj je da deca kroz igru i kreativan rad uspeju da
savladaju neka znanja koja su im ne tako bliska, ili teška za učenje. U radu sa ovom ciljnom
grupom učešće institucija za kulturu, kao na primer muzeja, galerija i kulturnih centara je od
krucijalne važnosti, jer deca treba da razbiju predrasudu da su to neka dosadna mesta na kojima
se ništa ne dešava i u koje se ide samo pod moranje, već da su odlična mesta za učenje. Kratak
opis aktivnosti bi bio kako deca iz različitih beogradskih gimnazija vide Beograd kao turističku
atrakciju i da to predstave na različitim likovnim medijima, poput postera ili torbi i slično.
Primetno je da je najveći broj likovnih rešenja išao na sigurno rešenje, podstaknuto školskim
sistemom konvergentnog učenja, pa su predstavljani poznati motivi Beograda, a da se veoma
mali broj dece odvažio da predstavi nešto što je njegov lični pečat, iako ime je tema rada bila
veoma eksplicitno naznačena: „Beograd iz mog ugla“. Ovaj slučaj pokazuje veoma visok stepen
inhibiranosti dece gotovim i sigurnim rešenjima za kreativnu problematiku. Zaključak je da deca
treba da nauče da umetnost mora da ima povezanost za svakodnevnim životom i sa svim
njegovim aspektima, a da umetničko obrazovanje treba da bude u korelaciji sa drugim vaspitno-
obrazovnim oblatima za dobrobit onim kojima je ono namenjeno. Takođe je zaključak da ova
oblast rada pruža izuzetne mogućnosti za saradnju sistemskih institucija i vanistitucionalnih
inicijativa, pojedinaca i nevladinog sektora. Najveći izazov predstavlja rad sa decom koja nemaju
motivaciju za rad i napredovanje. Problem predstavlja situacija u kojoj nastavnici u školama
91
rade sa decom koja su po rođenju kreativna, ali im školski sistem to ne neguje i ne razvija. U
tom slučaju se otvara prostor za nesistemsko i vansistemsko obrazovanje i vaspitanje.
5.2.3. Iskustva iz školske prakse
Od izuzetne važnosti za rad sa decom je i ličnost osobe koja sa njima radi.66 Veoma je
važno da su nastavnici i profesori „nasmejani“ u metaforičkom smislu, odnosno da deci prenose
ljubav prema znanju, kao putu razvoja ličnosti, a u ovom užem slučaju ljubav prema umetnosti
kao putu razvoja ličnosti. Ključna je stvar da nastavnik umetnosti pre svega treba da bude dobar
umetnik koji ispred sebe stavlja čvrsta, jasna i stroga merila za svoj rad, a prema tome i prema
svojim učenicima. Sve što se želi podstaći prvenstveno polazi iz njih, pa strogo treba voditi
računa da neguju i razvijaju svoju ličnost, kako bi to uspešno primenjivali prema deci. Nastavnik
umetnosti, a pogotovo likovne kulture ne treba da bude suvi i statični posmatrač, već je u
obavezi da nastoji da sprovede što više aktivnosti sa decom i to po mogućstvu sa što više
individualnog rada na časovima, a da pritom utiče na decu da nauče da sami rešavaju svoje
probleme, najpre u školskoj nastavi, a na širem planu, u životnim situacijama. Nastavnik ne sme
da dečji rad ignoriše, ili kako je praksa ponekad pokazala, da ga pocepa. Tim činom deci se
pokazuje da se likovni problem može rešiti cepanjem likovnog rada, a samim tim, kao paralela, i
da se životni problemi mogu rešiti tako što ćemo se praviti da više ne postoje. Potrebno je
ohrabriti dečji umetnički rad, kao način za građenje samopouzdanja, koje će im u daljem životu
biti od pomoći. Nastavnici treba da budu „ekrani za nove estetske vrednosti“ i da ona nađu
prave vrednosti u vizuelnom haosu, koji nas okružuje, s obzirom da je 21. vek - vek vizuelne
revolucije. Jedan od velikih problema je loše stanje škola u našoj zemlji i njihova
neopremljenost. U tom smislu je od ključne važnosti su kapaciteti za umetničko obrazovanje
koji postoje van škola, u svim institucijama kao što je na primer Dečji kulturni centar Beograd
koje su u mogućnosti da taj veliki realni nedostatak bude prenebregnut. Savremeni pristup radu
podrazumeva da nastavnik mora da nađe nove načine da pokrene motivaciju kod dece i da
nastavne celine prenese deci na svoj autentičan način, samim tim im pokazujući kako se
kreativnošću može rešiti jedan konkretan problem. U današnje vreme umetnik-nastavnik mora
66 Materija definisina na osnovu rada: Karlavaris B., Metodika likvonog odgoja 2, Zagreb, 1988.
92
da bude infromisan u svakom smislu, pogotovo u smislu poznavanja i savremene umetnosti i ne
sme se vezivati samo za klasične modele i njihovo oponašanje i prepisivanje. Problem
predstavlja nastvani plan koji insistira na takvom gradivu, pa se i u tom smislu otvara prostor za
vannastavne aktivnosti u kulturnim institucijama za decu koje bi deci pružale ovakvu vrstu
znanja i iskustva. Nastavnicima je neophodno konstantno usavršavanje i razmena iskustava,
kako bi ispratili sve novine i promene u nastavi, umetnosti i društvu. Neophodno je konstantno
umrežavanje i povezivanje, formalno i neformalno, horizontalno i vertikalno, kako bi se
informacije, znanja i iskustva što brže i što lakše razmenjivala.
5.2.4. Iskustva u radu sa talentovanom decom
Naglasak u radu je u saznajnom procesu u radu sa decom i dostizanju postavljenih
dometa koje im postavljeni. Momenat rada sa darovitima – slanje najboljih radova na konkurse
i osvajanje priznanja i nagrada nije ključna stvar, ključna stvar je se kreativni rad prođe u
iskustvenoj praksi, da se iskusi proizvodni proces po principu: šta uradim to i znam, odnosno
dok ne uradim, ne znam ma koliko o nečemu čitao, izučavao ili parafrazirao. Prednost rada sa
talentovanom decom je mogućnost razbijanja umetničkih stereotipa i iskorak u odnosu na
uobičajene aktivnosti u umetničkoj praksi. Važno je da deca učestvuju u kreairanju ideje o tome
šta će da se radi, a ne samo u realizaciji određenog umetničkom projektu, radi postizanja visoke
estetske vrednosti. Šta god da se radi, nikako ne sme biti pod prinudom već kao izraz sopstvene
volje i interesovanja. Opšti zaključak je da praktikovanje likovnog rada doprinosi neposrednom
upoznavanju sa dece sa mogućnostima umetničkog izražavanja, bogati njihovo stvaralačko
iskustvo i povezuje saznajne i emocionalne faktore učenja putem umetničkog rada, ali bez
zadavanja umetničkih dometa, nego zadajući proces kao cilj rada. Ukoliko se takav metod rada
ne može postići kroz klasičnu školsku nastavu, u tom smislu se otvara prostor za alternativni rad
u vannastavnim aktivnostima, kao što su one ustanovama kulture za decu, poput Dečjeg
kulturnog centra Beograd.
93
5.2.5. Odnos školskog sistema prema nastavi umetnosti
Ključni problem u radu je opšte nipodaštavanje nastave umetnosti u našem školskom
sistemu, a pored zvanične forme u kojoj postoji, deci se od strane škoskih autoriteta ili roditelja
stavlja do znanja da je to manje važno od ostalih predmenta. Takva mišljenja ido do ekstremnih
tvrdnji da nastava umetnosti uopšte i nije nastavni predmet i da deca ne treba da gube vreme
na njih. Ne shvata se činjenica da kroz učenje i bavljenje umetnošću deca mogu da se izraze na
način na koji ne mogu da se izraze kroz druge nastavne oblasti ili druge aktivnosti. Problem u
školskoj nastavi je i loša motivacija značajnog broja zaposlenih, što predstavlja začarani krug, jer
su upravo oni ti koji trena da motivišu svoje učenike na rad. Nastava umetnosti se shvata kao
posao koji je nužno zlo i ne odraćuje se na minimalno dobar način, što ne proizvodi dobre
rezultate u radu sa decom. I u tom aspektu postoji prostor za vannastavnu aktivnost koja bi bila
realizovana ne po principu moranja, već po principu slobodne volje učesnika u njoj, a
sporovodila bi se u vanškoskim uslovima, od strane različitih institucionalnih ili
vanistitucionalnih inicijativa, koje bi formalno preuzele ulogu dodatnog obrazovanja i vaspitanja
dece. Školska učionica nije jedino mesto na kome se može održavati nastava, pogotovo ako se
uzme u obzir stanje u kojima se nalazi najveći broj kabineta u našim školama.
5.2.6. Veštine koje treba da poseduju oni koji rade sa decom na polju umetničkog
obrazovanja
U literaturi postoji niz standarda koji su navedeni, a koje treba daposeduju nastavnici u
radu sa decom, a za našu praksu najvažnija je lista kompetencija koju je naveo Prosvetni savet u
aprilu 2011. godine, ali je ona uopštena. Neophodno je suziti ugao posmatranja i definisati listu
kompetencija koje treba da poseduju nastavnici u oblasti umetničkog obrazovanja. Nastava
umetnosti se od drugih predmeta odlikuje svojo specifičnošću i kreativnošću. Taj skup
kompetencija i standarda ustvari treba da služi nastavnivima kao pomoć za ono sa čim se
susreću u svakodnevnom radu. Definicija kompetentnosti pojedinca je da je to sposobost
pojedinca da se ostvari u svom profesionalnom životu. Svaki nastavnik treba da razvije tu
sposobnost kako bi i svoje učenike podstakao da i oni razviju tu sposobnost. U tom smislu
vaspitno-obrazovni proces u skladu sa tendencijama danas ističe i menja položaj učenika ali i
94
polažaj nastavnika. Postavlja se pitanje šta je to idealan nastavnik na primer likovne kulture?
Najvažniji segment njegovih kompetencija je svakako njegova didaktičko-metodička
osposobljenost za izvođenje nastave. Takođe treba od svih izdvojiti standard da nastavnik
prvenstveno treba da ima ljudske kvalitete odnosno jedan humanistički odnos prema svom
radu i prema deci, kao i entuzijazam, kao ključni lični motivator.
5.2.7. Problemi u realizovanju nastave umetničkog obrazovanja u školama
U sadašnjem trenutku javaljaju se dva ključna problema vezana za pomenutu tematiku,
jedan je kratkoročan, a drugi je dugoročan.67 Prvi je da se u nastavi ukidaju predmeti likovna
kultura i muzička kultura, a stvara se jedan koji je nastao spajanjem ova dva. Drugi je problem
programa nastave, a iz njega proizilaze i problemi u realizaciji nastave. Program je
nekkonzistentan i ne prati potrebe i mogućnosti dece po uzrastima čime deca ne poimaju
nastavu umetnosti na pravi način. Ogledni primer je rad u akvarelu, koji nije prilagođen nižem
uzrastu dece, u smislu da recimo boja koja curi i sa kojom mala deca ne mogu da se izbore,
može biti izuzetno frustrirajuće iskustvo za dete. Potrebno je naći pravu meru i nastavu
prilagoditi sa jedne strane uzrastu, a sa druge individualnim afinitetima svaog deteta. Ukoliko to
nije moguće na školskom času, potrebno je naći drugo mesto gde je to moguće, kao što je
vannastavna aktivnost za kreativno popunjavanje slobodnog vremena u institucijama kulture za
decu. Tu se može rešiti problem individualnog pristupa i individualne problematike u
umetničkom radu, u smislu adekvatnog programa za određeni rad. Jer ako se sa decom radi
nešto što ne odgovara njegovom uzrastu i što ono ne može da pojmi, ono se u stvari kreativno
ne razvija i sama aktivnost gubi smisao. Svako dete ima pravo na svoj likovni izraz u skladu sa
svojim mogućnostima i shatanjima. To je pogotovo je to važno kad je u pitanju rad sa decom
predškolskog uzrasta. Nametanje neadekvatnih rešenja u radu predstavlja direktno ometanje
kreativnog izraza. Zadatak nastavnka je upravo suprotan, podržavanje kreativnog izraza deteta.
Potrebno je deci dati kreativnu slobodu, ali se tačno zna šta to znači, to nije sloboda koja vodi u
anarhiju, već u davanju pravilnih znanja i smernica za dalje. Nekad je važnije insistirati na
kreativnoj igri nego na samoj likovnosti u umetničkom radu dece. Treba se zalagati za
67 Materija definisana na osnovu rada: Karlavaris B., Metodika likovnog odgoja 1, Rijeka, 1991.
95
otvorenost u radu, a ne forsirati manirističko-motoričke radnje, kakva je upravo praksa u
školskoj nastavi. Bez nje, poimanje umetnosti vodi u stereotip, a to predstavlja ometanje
kreativnosti kod dece.
5.2.8. Iskustva iz institucionalnog sektora
Večito do sada nerešeno pitanje je broj školskih časova koji se treba posvetiti izučavanju
umetnosti. Potrebno je boriti se da se to polje rada širi i bogati. Ovaj problem nije specifičan
samo za našu zemlju, već je prisutan i u drugim zemljama, a rešenje predstavljaju
institucionalne i vanistitucionalne alternative koje ovaj manjak potrebnog vremena provedenog
u umetničkom obrazovanju nadomešćuje. Danas se ova oblast nalazi u sferi savremene
umetnosti gde se eksperimentiše i koncept istražuje i nije unapred zadat, pa se ne može tako
lako utvrditi merila po kojima će se praviti metodika likovnog ili nekog drugog umetničkog
obrazovanja. To se ustvari očekuje i od nastavnika, da i sami daju doprinos istraživanju. U
umetničko obrazovanje treba da se uključe i muzeji i galerije, kao na primer Muzej primenjene
umetnosti i njegov program Dečji oktobarski salon, jer je najnoviji trend naglasak ne bude na
organizovanje dečje izložbe, već da naglasak treba da bude na obrazovanju kroz izložbu. Takav
insitucionalni trend treba da prihvati i Dečji kulturni centar Beograd, u okviru svog programa
Dečje galerije. Posebno značajna institucija u ovoj oblasti je Centar za likovno obrazovanje u
Novom Sadu.
5.3. DEFINISANJE KLJUČNIH PROBLEMA U POMENUTOJ OBLASTI
Na osnovu svega do sada navedenog, moguće je izdvojiti deset ključnih problema u ovoj
oblasti koji zahtevaju rešavanje:
1. Problem vremena za realizaciju vannastavnih aktivnosti u školama zbog opterećenosti
dece nastavnim aktivnostima
2. Problem fonda časova u školama
3. Kompetencije nastavnika umetnosti
96
4. Postupci nastavnika tokom nastave koji mogu da ključno utiču na dečju kreativnost,
koji mogu presudno na utiču ali i da sputavaju razvoj dečje kreativnosti
5. Loše stanje školskog prostora i opremljenost kabineta za kvalitetno izvođenje nastave
6. Značaj stalnog stručnog usavršavanja nastavnika
7. Značaj poznavanja likovnih tehnika i procesa rada
8. Problemi koji nastaju zbog smanjenja fonda časova i racionaliacije stručnog kadra
9. Problem programa nastave likovne kulture, odabira tema kao i rešenja za postavljene
likvne probleme
10. Značaj umrežavanja svih koji rade u sistemu obrazovanja i vaspitanja: učitelja,
nastavnika, muzejskih pedagoga, stručnjaka koji se naučno bave ovom oblašću, stručnjaka iz
galerija i svih institucija koje se bave kulturom za decu
Pogotovo je poslednji problem izuzetno važan i trebalo bi da Dečji kulturni centar
Beograd da svoj doprinos u njegovom rešavanju.
5.4. KONKRETAN PREDLOG ZA REŠENJE PROBLEMA UMREŽAVANJA STRUČNJAKA IZ
POMENUTE OBLASTI
Osnovna ideja za rešenje problema je da se Dečji kulturni centar Beograd iskoristi kao
mesto koje bi služilo za susret stručnjaka iz ove oblasti. Naravno, to niukom slučaju ne bi bio
pokušaj pravljenja nekih paralelnih institucija ili zamena za zvanično Udruženje likovnih
pedagoga Srbije, ali be predstavljalo jednu novu inicijativu u tom pravcu kao dopunu aktivnosti
na tom polju, baš po uzoru na to kako se aktivnosti u Dečjem kulturnom centru Beograd na
polju dečjeg umetničkog stvaralaštva odvijaju kao dopuna školskoj nastavi. Kada se krenulo u
realizaciju izložbe “Mudrost čula” i svih njenih pratećih programa u saradanji sa Fakultetima
likovnih i primenjenih umetnosti, ideja je ovakav projekat ne bude jednokratan, nego da ostane
97
kao neka vrsta stalne aktivnosti, koja bi u širokom krugu obuhvatala aktivnosti dece u školama,
njihovih nastavnika likovne kulture, studenata Fakulteta likovnih i primenjenih umetnosti koji bi
vršili praksu u tim školama, kao i širokog kruga stručnjaka koji bi se u Dečjem kulturnom centru
Beograd susretali i razmenjivali iskustva iz ove oblasti. Kao konkretan instrument povezivanja
poslužiće postvaljeni web sajt u vidu internet bloga i internet foruma na kojem će svi koji žele
da učestvuju u budućoj mreži, moći da prate rezultate diskusija, indvidualnog rada stručnjaka-
članova ili komentare njihovih kolega na te radove. Sajt će uređivati urednica likovne Galerije
Dečjeg kulturnog centra Beograd, Lidija Seničar Lazović, a administrator sajta će biti organizator
programa-producent u Dečjem kulturnom centru Beograd, Dalibor Stojanović. Na taj način bi
ustanova obezbedila resurse za rad nove mreže, prostor za susrete i rad sa neophodnom
tehničkom opremom, kao i način za virtuelno povezivanje i kontakt između kolega između
susreta i drugih aktivnosti. Iako je institucija Grada Beograda, Dečji kulturni centar Beograd ima
ambiciju da postane matična kuća za polje likovnog stvaralaštva u Srbiji i u tom cilju je
preduzeta i ova inicijativa, kao potreba da se institucija stavi na hijerarhijski vrh institucija i
inicijativa koje bave krativnim ispunjavanjem slobodnog vremena dece.
98
6. DEO: PREDLOZI ZA DEČJI KULTURNI CENTAR BEOGRAD ZA UNAPREĐENJE
RADA U OBLASTI RAZVOJA DEČJE KREATIVNOSTI
6.1. PREDLOG ZA REDEFINISANJE STRATEGIJE PROGRAMSKO-ORGANIZACIONOG RAZVOJA
DEČJEG KULTURNOG CENTRA BEOGRAD
S obzirom na sve do sada navedeno, a imajući u vidu postavljene hipoteze68 i odgovore na
to u kojoj meri su se one pokazale tačnim ili netačnim69, neophodno je redefinisati strategiju
programsko-organizacionog delovanja Dečjeg kulturnog centra Beograd kako bi on, kao studija
slučaja i vrh piramidalne strukture koja se bavi oblašću dečje kulture, dao ključan doprinos radu
na razvijanju dečje kreativnosti. S obzirom na konkretnu inicijativu koja je obrađena u
predhodnom poglavlju, a čiji su rezultati predstavljeni u radu, zaključak autora je da Dečji
kulturni centar Beograd treba da se orijentiše na sprovođenje strategije povezivanja.70 Naime, u
biti konkretne inicijative Dečjeg kulturnog centra Beograd na polju likovne umetnosti i leži ova
strategija, ali je cilj da se ona sprovodi svesno i sitematski. Još preciznije rečeno, potrebno je
sistematski sprovesti strategiju umrežavanja, koja će se zasnivati na jasnoj orijentaciji da će
važan deo projekta biti realizovan oslanjanjem na mrežu ili pomoću njenih članica. Upravo je
takav slučaj sa inicijativom koja je pokrenuta u okviru Okruglog stručnog stola “LIKOVNA
PEDAGOGIJA - AKTUELNA PITANjA, DILEME I PERSPEKTIVE” u oblasti likovne kulture za decu. Od
krucijane važnosti je da se slična inicijativa sprovede i u ostalim oblastima dečjeg umetničkog
stvaralaštva, na primer muzičkog, dramskog, literarnog i slično. Svaka od ovih oblasti kojom se
DKCB bavi, potrebno je da napravi ovaj iskorak. Kada se takva akcija sprovede, u tom smislu će
Dečji kulturni centar Beograd predstavljati lidera u oblasti dečje kulture i umetnosti i kreairati
kulturnu politiku za decu. To bi predstavljalo veoma konretan doprinos razvoju dečje
kreativnosti. Ova simultana višesturka inicijativa bi predstavlala i primenu strategije
intersektorskog povezivanja, jer bi sem kulturnih institucija, uključivala i obrazovne i naučne. Na
ove dve predložene strategije direktno se nadovezuje i strategija postizanja kvaliteta- edukacija
i prenošenje znanja, jer ona podrazumeva opštu orijentaciju ustanove ka sistematizaciji znanja
68 pogledati stranu 4 69 pogledati stranu 71 70 Dragićević Šešić M., Dragojević S., Menadžment umetnosti u turbulentnim okolnostima, Beograd, 2005. 109.
99
stečenog praksom i potvrđenog ostvarenim rezultatima. Ova strategija podržava razvoj ugleda i
pozicije ustanove u datoj sredini i obično se smatra stepenicom više u lestvici profesionalnog
angažmana. Sve ovo navedeno se može primeniti na studiju slučaja imajući u vidu njenu
tradiciju, rezultate, potencijale i ambiciju da bude lider u pomenutoj oblasti.
6.2. PREDLOG ZA REDEFINISANJE RAZVOJNE FILOZOFIJE DEČJEG KULTURNOG CENTRA
BEOGRAD: STRATEŠKO PROMIŠLJANJE
Filozofija razvoja kulturno-umetničkih organizacija oslanja se na konkretne oblike delovanja
koji organizaciju čine prepoznatljivom i potvrđenom u javnosti i predstsavlja definiciju vrednosti
koje ta organizacija zastupa.71 Za definisanje filozofije razvoja temeljna su tri fatora:
organizaciona struktura umetničke ustanove, liderstvo i unutrašnji i spoljašnji imidž i identitet.
Kada organizacija ima dugu tradiciju i rezultate, filozofija razvoja se zamenjuje filozofijom
delovanja, koja se direktno vezuje za misiju i ciljeve organizacije i njene prioritetne strategije i
programe. Ako se uzme u obzir studija slučaja – Dečji kulturni centar Beograd, konretna
inicijativa koja je preduzeta i predlog strategije delovanja, zaključak koji se može izvući je da
Dečji kulturni centar Beograd treba da primenjuje filozofiju razvoja (odnosno delovanja)
organizacije koja uči. To znači da uspostavlja posredničku ulogu u spajanju pojedinaca i
organizacija i vrši transfer znanja iz drugih sredina u sredinu u kojoj deluje, otvara se ka novim
rešenjima i novim područjima. Kao ključne instrumente delovanja ona koristi edukaciju,
prenošenje znanja, umrežavanje, decentralizaciju delovanja i interektorsko povezivanje. U
svoju razvojnu filozofiju Dečji kulturni centar Beograd može da uključi i elemente filozofije
organizacije koja kreira znanje u smislu da se znanje kodifikuje i verifikuje i ponudi kao norma za
druge ustanove. Ukoliko bi to postigao, Dečji kulturni cetnar Beograd bi postigao svoju ambiciju,
a to je da bude vodeća insitucija u oblasti kulture za decu koja će sistemski na dugi rok davati
konretan doprinos razvoju dečje kreativnosti u našoj sredini i time biti uzor i postavljati
standarde drugim kulturno-obrazovnim institucijama.
71 Dragićević Šešić M., Dragojević S., Menadžment umetnosti u turbulentnim okolnostima, Beograd, 2005. 171.
100
KRATKA BIOGRAFIJA AUTORA:
Dalibor Stojanović je rođen 5. oktobra 1977. godine u Beogradu. Završio je Petu beogradsku
gimnaziju, društveno-jezički smer i diplomirao na Filozofskom fakultetu Univerziteta u
Beogradu, smer istorija. Završio je i stručne studije iz menadžmenta informacionih tehnologija
na ITAcademy u Beogradu. Stalno je zaposlen u Dečjem kulturnom centru Beograd, u kome radi
od 2001. godine, a trenutno na mestu organizatora-producenta programa. Pre toga je radio u
Novinsko-izdavačkom preduzeću “Borba”, u redakciji časopisa TV Novosti. Tokom protekle
decenije učestvovao je u mnogobrojnim projektima iz oblasti obrazovanja, kulture, zabave i
medija, što kao u ime institucije u kojoj radi, što kao samostalni saradnik. Hobi mu je rok
muzika.
REČ ZAHVALNOSTI AUTORA:
Autor se zahvaljuje svim kolegama iz Dečjeg kulturnog centra Beograd za saradnju, a
posebnu zahvalnost za podršku duguje magistru Ivani Teodorović, gospođi Lidiji Seničar-Lazović
i gospodinu Goranu Simiću.
101
PRILOZI:
UPITNIK
Univerzitet umetnosti u Beogradu
UNESKO katedra za kulturnu politiku i menadžment
Master teza: RAZVOJ DEČJE KRATIVNOSTI U USTANOVAMA KULTURE ZA DECU
Student: Dalibor Stojanović
Mentor: dr Nikola Šuica
Pred Vama je upitnik namenjen kulturnim operaterima. Ideja upitnika je istraživanje mišljenja stručnjaka koji se na neposredan način bave razvojem dečje kreativnosti u ustanovama kulture za decu, u cilju poboljšanja rada i moguće implementacije u studiji slučaja, odnosno u Dečjem kulturnom centru Beograd.
Molimo Vas da odgovorite na sledeća pitanja otvorenog tipa, imajući u vidu da ne postoje tačni i netačni odgovori. Upitnik je anoniman.
1.Razvoj umetničkog stvaralaštva dece je ključan za intelektualni razvoj svake osobe. Napisati mišljenje o iznetoj hipotezi (u dve-tri rečenice).
2. Dečja kreativnost se razvija u kulturnim ustanovama za decu, što predstavlja dopunu školskom sistemu obrazovanja i vaspitanja u Srbiji. Napisati mišljenje o iznetoj hipotezi (u dve-tri rečenice).
3. U cilju razvoja umetničkog stvaralaštva dece na optimalan način, ustanove kulture za decu moraju biti podržane od strane državnih struktura. Napisati mišljenje o iznetoj hipotezi (u dve-tri rečenice).
4. Jedinica lokalne samouprave - Grad Beograd ima razvoj kreativnosti dece kao svoju kulturnu politiku (jer je osnivač i finansijer niza kulturnih ustanova za decu, sa Dečjim kulturnim centrom Beograd kao najvažnijom institucijom). Da li mislite da lokalna samouprava u dovoljnoj meri podržava razvoj ustanova kulture za decu i navedite argumente za to.
5. Dečji kulturni centar Beograd ispunjava misiju kulturne politike grada Beograda za decu? Napisati mišljenje o iznetoj hipotezi (u dve-tri rečenice).
6. U cilju sprovodjenja strategije unapređenja aktivnosti razvoja umetničke kreativnosti dece u Decjem kulturnom centru Beograd, navedite Vaše predloge za to.
HVALA!
102
Grafički materijal izložbe „Mudrost čula”
103
Printscreen: decjelikovnostvaralstvo.blogspot.com
104
BIBLIOGRAFIJA:
- Arijes F., Vekovi detinjstva, Beograd, 1989.
- Arnhajm R., Umetnost i vizuelno opažanje, Beograd, 1971.
- Banđur V., Potkonjak N., Metodologija pedagogije, Beograd, 1991.
- Corrado R., L’arte dei bambini, Bologna, 1887.
- Discovering children’s art, Essays on Childhood, Primitivism and Modernism, Edited by Jonathan Finberg, Princeton, 1998.
- Dragićević Šešić M., Stojković B., Kultura, menadžment, animacija, marketing, Beograd, 2003.
- Dragićević Šešić M., Dragojević S., Menadžment umetnosti u turbulentnim okolnostima,
Beograd, 2005.
- Dragićević Šešić M., Mikić H., Jovičić S., Strateška analiza beogradskog sistema kulture, 2011.
- Đukić V., Država i kultura, Studije savremene kulturne politike, Beograd, 2010.
- Đurović A., Modernizacija obrazovanja u Kraljevini Srbiji, 1905-1914, Beograd, 2004.
- Filipović S., Kamenov E., Mudrost čula 3. deo, Dečje likovno stvaralaštvo, Novi Sad, 2009.
- Folgić Korjak A., Zbirka dečje umetnosti 1958-2008, Učenje umetnosti-Svaranje umetnosti, 2008.
- Holmes E., What Is and What Might Be, London, 1911. - Jung K., Čovek i njegovi simboli, Ljubljana, 1987.
- Kaličanin M., Strategija razvoja publike: uključivanje dece u kulturni život Pančeva, Univerzitet umetnosti, UNESCO-va katedra za Kulturnu politiku i menadžment u kulturi, 2011. - Karlavaris B., Metodika likovnog odgoja 1, Rijeka, 1991.
- Karlavaris B., Metodika likovnog odgoja 2, Zagreb, 1988.
- Milojević Lj., Deca i kultura u Srbiji, Časopis „Kultura“, broj 130, 2012.
- Panić V., Psihološka istraživanja umetničkog stvaralaštva, Beograd, 1989.
- Piaget J., The Language and Thought of the Child, Ohio, 1966.
- Read H., Education through Art, London, 1942.
- Ruso Ž., Emil ili o vaspitanju, Valjevo-Beograd, 1989.
105
- Robinson, K., Culture, creativity and the young: developing public policy, Council of Europe, 1999.
- Trstenjak A., Čovek i boje. Beograd: Nolit, 1987 - Vidanović, I., Rečnik socijalnog rada, Beograd, 2006.
KORIŠĆENI IZVORI SA INTERNETA:
http://sr.wikipedia.org/sr/Univerzalna_deklaracija_o_ljudskim_pravima
http://www.danpink.com/PDF/AWNMforeducators.pdf
http://www.unicef.org/serbia/Konvencija_o_pravima_deteta_sa_fakultativnim_protokolima%2
81%29.pdf
http://www.nps.gov.rs/wp-content/uploads/2011/02/PRAVCI-srpski-A4.pdf
http://portal.unesco.org/culture/en/files/40000/12581058115Road_Map_for_Arts_Education.pdf/Road%2BMap%2Bfor%2BArts%2BEducation.pdf
http://portal.unesco.org/culture/en/files/41117/12798106085Seoul_Agenda_Goals_for_the_Development_of_Arts_Education.pdf/Seoul%2BAgenda_Goals%2Bfor%2Bthe%2BDevelop
http://ec.europa.eu/culture/our-policy-development/doc399_en.htm
http://portal.unesco.org/culture/en/files/41117/12798106085Seoul_Agenda_Goals_for_the_D
evelopment_of_Arts_Education.pdf/Seoul%2BAgenda_Goals%2Bfor%2Bthe%2BDevelop,
http://www.kg.ac.rs/doc/strategija_obrazovanja_do_2020.pdf
http://www.unicef.org/serbia/NPAfinalSerb.pdf
https://zis.beograd.gov.rs/publikacije.php, http://www.insea.org/ http://hr.wikipedia.org/wiki/Kreativnost
http://www.dkcb.rs/
http://www.fridaundfred.at/
http://www.vokabular.org/?lang=sr-lat&search=jukstapozicija
