UNIVERZITET U BEOGRADU

F A K U L T E T P O L I T I Č K I H N A U K A

SPECIJALISTIČKE AKADEMSKE STUDIJESOCIJALNA REHABILITACIJA

- SPECIJALISTIČKI RAD -

REHABILITACIJA OSOBA SA PSIHIJATRIJSKIM POREMEĆAJIMA I

OBOLJENJIMA U INSTITUCIONALNOJ ZAŠTITI

MENTORI KANDIDATProf. dr MIROSLAV SIMIĆ ZORAN MANDIĆProf. dr DEJAN SUMRAKProf. dr MIRJANA VASOVIĆ

Beograd, 2010. godina

S A D R Ž A J

1

U V O D

P R V I D E O

POJMOVI I DEFINICIJE

1. KVALITET ŽIVOTA2. ZDRAVLJE3. MENTALNO ZDRAVLJE4. INVALIDNOST

4.1. UZROCI INVALIDNOSTI4.2. KLASIFIKACIJA INVALIDA

5. REHABILITACIJA6. PRINCIPI REHABILITACIJE7. MEDICINSKA REHABILITACIJA8. PROFESIONALNA REHABILITACIJA 9. SOCIJALNA REHABILITACIJA 10. SOCIJALIZACIJA i RESOCIJALIZACIJA11. SOCIJALNA INTEGRACIJA12. MENTALNA HIGIJENA13. PSIHIJATRIJA14. PSIHIČKA BOLEST I PSIHIČKI POREMEĆAJ15. PSIHIJATRIJSKI BOLESNIK16. PSIHOFARMAKOTERAPIJA17. PSIHOGERIJATRIJA

D R U G I D E O

KARAKTERISTIKE REHABILITACIJE I PSIHO-SOCIOTERAPIJA OSOBA SA PSIHIJATRIJSKIM OBOLJENJIMA

1. ZAŠTITA I UNAPREĐENJE MENTALNOG ZDRAVLJA1.1 Mere primarne prevencije1.2 Mere sekundarne prevencije1.3 Mere tercijarne prevencije

2. KVALITET ŽIVOTA PSIHIJATRIJSKIH BOLESNIKA3. KLASIFIKACIJA MENTALNIH BOLESTI I POREMEĆAJA PONAŠANJA

3.1. Međunarodna klasifikacija bolesti MKB-103.2. Klasifikacija bolesti prema DSM-IV:

4. SOCIO-MEDICINSKE KARAKTERISTIKE PSIHIJATRIJSKIH OBOLJENJA4.1. Uticaj mentalnih poremećaja na život ljudi4.2. Uzroci mentalnih bolesti

5. DEPRESIJA

5.1. Prepoznavanje depresije

2

5.2. Karakteristike bolesti

5.3. Kriterijumi za postavljanje dijagnoze

5.4. Oblici depresije

5.5. Lečenje depresije

5.6. Lečenje depresije psihoterapijom

6. SHIZOFRENIJA

6.1. Simptomi

6.2. Lečenje shizofrenije

6.3. Tipovi shizofrenije

7. KOMORBIDITET U PSIHIJATRIJI

8. STIGMATIZACIJA OSOBA OBOLELIH OD PSIHIJATRIJSKIH BOLESTI

8.1. Proces destigmatizacije

9. REHABILITACIJA OSOBA SA PSIHIČKIM POREMEĆAJIMA I OBOLJENJIMA

10. MEDICINSKA REHABILITACIJA PSIHIJATRIJSKIH BOLESNIKA

10.1. Psihofarmakoterapija

10.2. Psihofarmaci

11. PROFESIONALNA REHABILITACIJA OSOBA SA PSIHIČKIM OBOLENJIMA

11.1. FAZE PROFESIONALNOG OSPOSOBLJAVANJA

11.2. ZAŠTITNA RADIONICA

11.3. MOGUĆNOSTI ZAPOŠLJAVANJA I DOKVALIFIKACIJE PSIHIČKI OBOLELOG LICA

12. SOCIOTERAPIJA

3

12.1. SOCIOTERAPIJA U UŽEM SMISLU

12.1.1.Grupna Terapija

12.1.2. Terapijska zajednica

12.1.3. Radna i okupaciona terapija 12.1.4. Rekreativna terapija

12.2. SOCIOTERAPIJA U ŠIREM SMISLU

12.2.1. Socioterapija otpuštenih pacijenata sa bolničkog lečenja

13. REHABILITACIONI TIM

14. INSTITUCIONALNA ZAŠTITA PSIHIČKI OBOLELIH LICA

15. KRITERIJUMI ZA SMEŠTAJ U USTANOVU

15.1. Indikatori smeštaja

15.2.Komisija za prijem u ustanovu

16. POSTUPAK PRILIKOM SMEŠTAJA U USTANOVU

17. ULOGA SOCIJALNOG RADNIKA U REHABILITACIJI DUŠEVNO OBOLELIH LICA

18. SOCIJALNI RAD U USTANOVAMA ZA SMEŠTAJ DUŠEVNO OBOLELIH LICA

19. METODI SOCIJALNOG RADA INSTITUCIONALNOJ ZAŠTITI DUŠEVNO OBOLELIH LICA

19.1. INDIVIDUALNI SOCIJALNI RAD

19.2. GRUPNI SOCIJALNI RAD

19.3. SOCIJALNI RAD U ORGANIZOVANJU DOMSKE ZAJEDNICE

T R E Ć I D E O

OPREDELJENJE ZA TEMU, CILJ I METODOLOGIJA ISTRAŽIVANJA, REZULTATI ISTRAŽIVANJA I STATISTIČKA OBRADA PODATAKA

4

1. OPREDELJENJE ZA TEMU

2. CILJ ISTRAŽIVANJA

3. METODOLOGIJA ISTRAŽIVANJA

4. REZULTATI ISTRAŽIVANJA

Č E T V R T I D E O

- DISKUSIJA

P E T I D E O

- ZAKLJUČAK

Š E S T I D E O

- LITERATURA

S E D M I D E O

- PRILOG

U V O D

Da bi se stekao adekvatan uvid u rasprostranjenost i značaj mentalnih poremećaja, čiji su jedan deo psihička oboljenja i poremećaji, potrebno je krenuti od procene stanja i obima koji oni imaju u celom svetu. Prema „Izveštaju o svetskom zdravlju Svetske zdravstvene organizacije iz 2001. godine“ procenjuje se da danas oko 450 miliona ljudi pati od mentalnih poremećaja i poremećaja ponašanja ili od psihosocijalnih problema, kao što su oni vezani za zloupotrebnu alkohola ili droga. Mnogo ljudi koji imaju ovaj problem isključeni su iz svojih porodica i socijalnog okruženja, stigmatizovani i prepušteni sebi.

5

U izveštaju se navodi da depresija predstavlja glavni uzrok globalne invalidnosti i nalazi se na četvrtom mestu globalnog tereta bolesti. Procenjuje se da je 70 miliona ljudi u svetu zavisno od alkohola, da oko 50 miliona ima epilepsiju, a 24 miliona šizofreniju (u svim sredinama sveta, razvijenim i nerazvijenim, što čini oko 1% stanovništva). Milion ljudi izvrši samobistvo svake godine, a 10-20 miliona pokušava da se ubije. Ne sme se zanemariti ni veliki broj osoba koje imaju neki oblik duševne zaostalosti.

Procene su da će svaka četvrta osoba u nekom periodu svog života biti pogođena nekim mentalnim poremećajem. Zbog svega toga, prevencija mentalnih poremećaja i unapređenje mentalnog zdravlja se postavlja kao jedan od prioriteta i stvari od ključnog značaja za svaku zajednicu.

Mentalni poremećaji utiču na funkcionisanje pojedinca i uzrokuju ne samo emocionalnu patnju, nego i značajno smanjenje kvaliteta života, otuđenost, negativnu obeleženost i diskriminaciju u sredini gde čovek živi. Posledice mentalnih poremećaja protežu se na celokupnu zajednicu i predstavljaju ogromno socijalno, ali i vrlo veliko ekonomsko opterećenje. Mentalni poremećaji su često povezani sa dugotrajnim lečenjem, odsustvovanjem sa posla, nezaposlenošću i smanjenjem produktivnosti, što sve utiče na emocionalno i ekonomsko stanje članova porodice koji neguju obolele, kao i na povećanje troškova društvene zajednice. Kada govorimo o Srbiji može se zaključiti da je mentalno zdravlje stanovništva znatno narušeno poslednjih godina. Na takvo stanje su uticali mnogi negativni spoljni faktori - od građanskog rata u neposrednom okruženju, ekonomskih sankcija, NATO bombardovanja, tranzicijskih problema i visoke stope nezaposlenosti, pa sve do mnogih društvenih anomalija koje su dve decenije unazad svakodnevno prisutne u životima ljudi. Svi ovi događaji i pojave su doveli do nesigurnosti, straha, siromaštva i opšte dehumanizacije građana. To je dovelo i do opšteg porasta broja mentalnih poremećaja u našem društvu.

Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije, broj dijagnostikovanih slučajeva mentalnih poremećaja i poremećaja ponašanja (F00-F99) u stalnom je porastu u periodu od 1999-2002. godine - od 271.944 (1999. godine) do 309.281 (2002. godine). Tako se ovi poremećaji sada nalaze na drugom mestu najvećih zdravstvenih problema stanovništva (posle kardiovaskularnih oboljenja).

Kako se navodi u Strategiji razvoja zaštite mentalnog zdravlja iz januara 2007.g. u Republici Srbiji ima 46 stacionarnih psihijatrijskih ustanova (specijalizovane bolnice, psihijatrijski instituti, psihijatrijske klinike, klinike za dečiju i adolescentnu psihijatriju i psihijatrijska odeljenja u opštim bolnicama). U opštinskim domovima zdravlja postoji 71 ambulantna služba. U sektoru mentalnog zdravlja ima ukupno 6.247 kreveta, pri čemu se oko 50 % tih kreveta nalazi u velikim psihijatrijski bolnicama. Ukupan broj prijema u 2002. godini bio je 5.833.

Prema istom izvoru stanje profesionalnih resursa je sledeće: na 100.000 stanovnika ima 2,7 psihijatara, 9,93 neuropsihijatara, 2,3

6

psihologa, 1,57 socijanih radnika i 21,55 medicinskih sestara i tehničara. Ukupan broj psihijatara (neuropsihijatara) je 947 (u Beogradu 336).1

Osim toga, treba navesti da prema izveštaju Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu iz avgusta 2009.g. na dan 31.12. 2008. g. u ustanovama za smeštaj duševno obolelih lica smeštajni kapacitet iznosi 2275 mesta, a da je smešteno 2417 korisnika.2

Sve to ukazuje na nužnost sistematskog pristupa problemima mentalnog zdravlja i mentalnih poremećaja i nužno nas primorava da se značajno veća pažnja posveti prevenciji i unapređenju mentalnog zdravlja u okviru nacionalne politike, zakonodavstva, donošenja odluka i dodeljivanja sredstava.

Mentalno zdravlje je jedan od bitnijih preduslova razvoja društva, pa se savremene strategije za zaštitu i unapređenje mentalnog zdravlja sve više usmeravaju prema prevenciji i rehabilitaciji, multidisciplinarnoj i međusektorskoj saradnji, individualnom pristupu prema bolesniku, kao i brizi za obolele u zajednici. Promocija mentalnog zdravlja je proces koji obuhvata podsticanje činilaca koji su usmereni prema kreativnom razvoju pojedinca te eliminisanju ili značajnom umanjenju onih činilaca koji narušavaju kvalitet života. Preventivne strategije su ključne komponente promocije mentalnog zdravlja - kako u procesu lečenja tako i u procesu rehabilitacije.

Kada se sagledaju osnovne karakteristike osoba koje su pogođene mentalnim poremećajem, primećuju se karakteristična odstupanja u mišljenju, ponašanju, raspoloženju, a sve je to pojačano subjektivnim osećajem patnje i nezadovoljstva kao i smanjenim uspehom u obavljanju svakodnevnih aktivnosti. Sa svim onim negativnim predznakom koji prati ove bolesti i pojedince koji su od njih oboleli – porodica i okolina u strahu, neznanju i brizi često pokazuju težnju da svog psihički obolelog člana prepuste institucionalnom smeštaju. Međutim, ukoliko se primene adekvatne metode rehabilitacije, socioterapije i uspešna socijalna integracija, koje bi se realizovale u ustanovama socijalne zaštite, mogao bi se značajno produžiti period dobrog funkcionisanja obolelog i znatno skratiti period boravka u samoj ustanovi. Pri tome treba imati u vidu da će za jedan deo psihijatrijskih bolesnika i dalje biti neophodan boravak u institucijama, ali će on tada imati razloge, pre svega medicinske a ne socijalne prirode.

Indikacija za smeštaj u ustanove socijalne zaštite najčešće je neposredno uslovljeno narušenim stanjem zdravlja i to se utvrđuje uz posredovanje Centara za socijalni rad. Nakon toga se, po prijemu u ustanovu, prema kliničkoj dijagnozi i socijalnoj potrebi a i preostalim sposobnostima korisnika prilagođavaju i terapijski postupci tj. rehabilitacija.

Iskustva pokazuju da, osim obezbeđenja osnovnih egzistencijalnih uslova za život (kao što su stanovanje, ishrana,

1 Strategija razvoja zaštite mentalnog zdravlja, Beograd, 2007.g.

2 RZSZ: Izveštaj o radu ustanova socijalne zaštite za smeštaj korisnikau 2008. godini, Beograd, avgust 2009. godine

7

higijena, zdravstvena nega...) u životu osoba sa psihičkim oboljenjima i poremećajima veoma veliki značaj imaju socijalni, psihološki, kulturni i rekreativni sadržaji.

U narednom periodu, u oblasti zaštite osoba sa psihičkim oboljenjima, razvojem svih područja i metoda rehabilitacije, potrebno je učiniti značajne pomake na poboljšanju kvaliteta života ove kategorije ljudi, zalagati se za što duže očuvanje njihovih radnih i životnih sposobnosti, poboljšanje fizičkog, psihičkog i socijalnog statusa. Takođe je neophodno zalagati se za postizanje njihovog odgovarajućeg položaja u porodici i društvu i, uz uvažavanje svih specifičnosti koje nosi bolest, razvijati mehanizme koji bi pomogli u zadovoljavanju njihovih raznovrsnih bioloških i socijalno-psiholoških potreba kao i dalje razvijanje i unapredjivanje svih oblika institucionalne i vaninstitucionalne zaštite.

Ovaj specijalistički rad radjen je u cilju sagledavanja glavnih aspekata rehabilitacije osoba pogođenih psihičkim oboljenjima i poremećajima, sagledavanja potreba, mogućnosti i problema institucionalne zaštite kao i neophodnosti medicinske i socijalne rehabilitacije takvih osoba.

P R V I D E O

POJMOVI I DEFINICIJE

1. KVALITET ŽIVOTA

Postoje različite interpretacije, određenja i opisi pojma kvaliteta života. Zbog brojnih i složenih komponenata koje taj pojam uključuje ne može se jednostavno odrediti i definisati. Već sama reč “kvalitet” nas potiče da razmišljamo o pozitivnim vrednostima kao što su sreća, uspeh, bogatstvo, zdravlje i zadovoljstvo.... Reč “život” pokazuje da se koncept odnosi na osnovne aspekte ljudskog postojanja

Kvalitet života je pojam koji se tumači i koristi na različite načine. On se kao koncept sastoji od niza dimenzija i indikatora koji se na različite načine posmatraju i interpretiraju. Takav pogled na pojam kvaliteta života nam ukazuje da se radi o jednom multidimenzionalnom konceptu koji obuhvata subjektivne i objektivne činioce zadovoljavanja potreba i samoopažanja pojedinca. Shvatanje opšteg kvaliteta života

8

zapravo je određeno onim što se u određeno vreme i u konkretnoj društvenoj sredini smatra “kvalitetnim životom”, koje pojedinačne komponente pridonose kvalitetu života, te u kojoj mjeri su one u konkretnom životu prepoznatljive. A individualni kvalitet života može se definisati kao „zadovoljavanje potreba i ostvarivanje individualnog smisla života u interakciji sa socijalnom okolinom”3

Preovladava mišljenje da definisanje kvaliteta života obuhvata fizičko, materijalno, lično i socijalno blagostanje, odnosno primarno i pre svega, osećaj zadovoljstva životom. A da bi osećaj zadovoljstva bio potpun – zdravlje se postavlja kao jedna od osnovnih komponenti.

Postoji opšte mišljenje da kvalitet života vezan uz zdravlje u punom smislu obuhvata četiri područja koja opisuju bolesnikov doživljaj zdravlja i bolesti:- fizičko zdravlje i simptomi;- funkcionalni status i aktivnosti svakodnevnog života;- mentalna dobrobit (uključujući egzistencijalne i duhovne aspekte života);- socijalno zdravlje, uključujući izvršavanje socijalnih uloga kao i socijalnu podršku.

Narušeno zdravstveno stanje i sam tok i razvoj bolesti može dovesti do blagih ili dramatičnih promena u pojedinim ili svim odrednicama kvaliteta života, sa složenim interakcijama između bolesti i lečenja, te individualne reakcije bolesnika na socijalno okruženje.4

2. ZDRAVLJE

Prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije ''Zdravlje je stanje fizičkog, psihičkog i socijalnog blagostanja i ne sastoji se samo u odsustvu bolesti i nesposobnosti ''.

Ono što je veoma značajno kod ove definicije je to što ona ne uključuje u sebi samo odsustvo fizičkih i psihičkih nedostataka nego i socijalni status.

Definicija zdravlja Svetske zdravstvene organizacije je u principu najobuhvatnija definicija zdravlja ali ona kao takva ne pokreće na akciju nego ima više strategijsku karakteristiku u cilju da se u što je većoj meri moguće obezbede uslovi da svaki čovek ostvari ''urođeno pravo na zdravlje i dug život'' a da mu se omogući ''da vodi ekonomski i socijalno produktivan život'' što se takođe naglašava u dokumentima Svetske zdravstvene organizacije.

3. MENTALNO ZDRAVLJE

3 Bratković D., Rozman B.. „Čimbenici kvalitete življenja osoba sa intelektualnim teškoćama” Hrvatska revija za rehabilitacijska

istraživanja 2006, Vol 42, br. 2, str. 101-1124 Šimunović D, N. Hrdan, “Kvaliteta života kroničnih bolesnika” PLIVAmed.net 19.01.2010

9

Prilikom definisanja mentalnog zdravlja teško je dati jasno određenje. Samo definisanje mentalnog zdravlja kao stanja u kome ne postoji duševni poremećaj nije dovoljno za suštinsko sagledavanje i razumevanje tog pojma a takođe ni za sprovođenje mera unapređenja mentalnog zdravlja.

U definiciju zdravlja svetske zdravstvene organizacije je uneto i mentalno zdravlje jer poremećeno duševno zdravlje stvara preduslove za: sukobe sa bližom i daljom okolinom, poremećaje funkcije porodice, kriminogeno ponašanje, otuđenje od posla i okoline, sukobe sa samim sobom, ubistva i samoubistva.

Izvor poremećaja duševnog zdravlja treba tražiti u porodici koja ne ispunjava svoje funkcije, na radnom mestu, u ličnim tragedijama, u alkoholizmu, u strahu od socijalnih potresa i u društvu kao celini gde su od posebne važnosti socijalne nepravde, nasilja, nejednakost, nedorađene pravne norme i slično. Međutim, mora se istaći da su spoljni faktori samo uzrok, dok je suština kako pojedinac na njih reaguje budući da različiti izazovi ostavljaju i različite posledice na pojedinca.

Razloga da dođe do mentalnih poremećaj ima više i razni autori ih navode na različite načine i pritom im pridaju različiti značaj, ali duševni poremećaj sam po sebi nema nikakvo značenje, „tek stavljenjem u odnos prema čoveku ili prema društvu, počinje nešto da znači, da bude neki smisao„ Neki razlozi međutim nisu sporni:

- raskorak između ambicija i mogućnosti da se one realizuju, konflikti sa užom i širom socijalnom sredinom,

- komplikovani i sve složeniji međuljudski odnosi u kojima se neke osobe sve teže snalaze,

- teškoće prilagođavanja intenzivnim društvenim promenama

- trka za zaradom kao jednim od egzistencijalnih preduslova koja ostavlja ožiljke na mentalnom zdravlju, i

- razne vrste strahova

Smatra se da čovekovo ponašanje i duševno zdravlje određuju nekoliko vrsta potreba koje se u toku života ne menjaju. Tu se pre svega misli na potrebu za fizičkom sigurnošću koja se ogleda u zadovoljenju gladi, žeđi i disanja a zatim i potrebu za emocionalnom sigurnošću, potrebu za uspehom, potrebu za održavanjem određenog socijalnog statusa.

Ako se ove potrebe ne zadovolje u meri i na način kako to ličnost sama odredi (nebitno je da li pravilno ili nepravilno) dolazi do tzv. frustracija koje se ispoljavaju širokom lepezom od osećaja teskobe i nezadovoljstva koje može odvesti u bolest pa sve i do samoubistva.

Sa medicinskog odnosno psihijatrijskog stanovišta mentalno zdravlje se definiše „kao zrelost tj. sposobnost za uspostavljanje harmoničnog odnosa sa sobom samim i sa okružujućim svetom.“ Procenjuje se da je zdrava ličnost u stanju da realno razmišlja i da

10

dobro procenjuje. Po Vojinu Matiću kriterijumi za zrelu osobu, za koje možemo reći i da su kriterijumi mentalnog zdravlja, to je osoba:

- Sposobna za rad i nalazi zadovoljstvo u radu;- Sposobna da voli – ima kapacitet za bliskost i ljubav;- Tolerantna je na frustracije;- Emocionalno i ekonomski ne eksploatiše svoju okolinu, niti

dopušta da bude objekat eksploatacije;- Sposobna je da prihvati obaveze i odgovornosti;- U raznim etapama unapređuje ljudske odnose;- Sposobna je za široko prilagođavanje na nastale životne

promene – anticipacija bliske i dalje budućnosti;- Realna je u proceni situacije, izborupartnera, prijatelja i

saradnika;- Sposobna je da se odmara i uživa u razonodi;5

4. INVALIDNOST

Invalidnost etimološki označava termin koji potiče od latinske riječi ’’invalidus’’, što znači nesposoban, nemoćan, slab. Ovaj pojam je potekao od starih Rimljana i odnosio se na vojnike koji su postali nesposobni za vršenje svog vojnog poziva (’’invalidi milites’’). Prema Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju, invalidnost postoji kada kod osiguranika zbog trajnih promena u zdrastvenom stanju koje se ne mogu otkloniti lečenjem ili medicinskom rehabilitacijom nastane potpuni ili delimični gubitak radne sposobnosti. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, u svetu danas ima oko 500 miliona osoba (što je gotovo 10 % populacije) dok prema nekim izvorima gotovo četvrtina čovečanstva pati od neke vrste fizičke mane, oštećenosti ili deficitarnosti. A takođe zbog brojnih faktora (porast broja stanovnika, produženje životnog veka, gladi, ratovi, dalja industrijalizacija...) očekuje se dalji porast broja invalida.

INVALIDNOST predstavlja stanje organizma nastalo usled bolesti, povrede ili urodjenog defekta. Ona označava i ograničenje ili nemogućnost izvođenja neke aktivnosti na način i u obimu koji se smatra očekivanim za dotičnu osobu. To za posledicu ima trajno, delimično ili potpuno smanjenje radne sposobnosti za normalan socijalni život, rad i privredjivanje.

Tu moramo uzeti u obzir da se pojam invalidnosti bitno razlikuje od pojma bolesti, jer bolest i oštećenja organizma su prolaznog karaktera, imaju svoj razvojni tok, a kod invalidnosti je reč o stacionarnom stanju koja predstavlja trajnu posledicu prebolele bolesti, povrede, ili urodjenog defekta. Invalidnost najčešće predstavlja trajnu posledicu bolesti. U svetu postoje različite definicije invalidnosti koje sadrže elemente zakonskih odredbi i propisa iz oblasti socijalne zaštite.

5 Vidanović Ivan, Kolar Dušan „Mentalna higijena“ Autorsko izdanje, Beograd 2003.g.

11

Tako se naš Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju odnosi na invalidnost nastalu kod osiguranika u radnom odnosu i navodi da „invalidnost postoji kad usled bolesti, povrede izvan posla, nesreće na poslu ili profesionalne bolesti, nastupi gubitak ili umanjenje sposobnosti za rad na svom poslu, koji se ne mogu ukloniti lečenjem i rehabilitacijom.

Takođe, učinjen je i pokušaj da se precizira pojam „nesposobnosti“, koji se koristi kao sinonim pojmu invalidnosti. U literaturi se često sreće određenje ovog pojma koje je dala SZO1980.g. po kojoj se nesposobnost sastoji iz tri kompatibilna elementa, a to su:6

-oštećenje-invaliditet-hendikep

- OŠTEĆENJE je privremeni ili trajni psihički gubitak ili poremećaj psihološke, fiziološke ili anatomske strukture ili funkcije, psihičkog i funkcionalnog, anatomskog integritetta organizma. Oštećenje može biti;- vidljivo (amputacija ekstremiteta)- nevidljivo (cerebrovaslularna oboljenja)- privremeno (oduzetost perifernog živca)- trajno (slepilo, gluvoća)- progresivno (šećerna bolest)- regresivno (smanjenje plućnog kapaciteta) Značajno je napomenuti da oštećenje ne mora ubvek da bude praćeno nesposobnošću.

Kod oštećenja razlikujemo:1. Lakša oštećenja (smetnje)2. Teža oštećenja (ometenost)

- HENDIKEP (ometenost) u zdravstvenom smislu predstavlja „poteškoću pojedinca nastalu zbog nekog oštećenja, invalidnosti – koja ograničava ili sprečava izvršenje funkcije koja je za tu osobu normalna (zavisno od pola, uzrasta, socijalnih i drugih faktora)“ Za hendikep treba reći da se ne radi smo o onesposobljenosti pojedinca već i o onemogućenosti koja dolazi iz socijalne sredine. Hendikep se javlja kada osoba sa invaliditetom nailazi na određene (fizičke, društvene, kulturne...) prepreke koje joj onemogućavaju dostupnost u različite sisteme društva koji su pristupačni drugim licima.- ONESPOSOBLJENOST je termin pod kojim se podrazumeva psihičko, funkcionalno ili telesno oštećenje nastalo pre, u toku ili posle rođenja i označava trajno odstupanje od normalnog ili funkcionalnog integriteta ličnosti čoveka.

6.1. UZROCI INVALIDNOSTI

6 M.Lakićević , “Metode i tehnike socijalnog rada III”, Beograd, 2000.g.

12

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije glavni uzroci invalidnosti su:

- kongenitalne anomalije- hronična (neinfektivna oboljenja)- podhranjenost- povrede- funkcionalni psihijatrijski poremećaj (uključujući

alkoholizam i narkomaniju). Invalidizirajući faktori ili faktori rizika u nastanku invalidnosti su

endogeni i egzogeni. Mogu da dovedu do oštećenja funkcionalnog ili telesnog integriteta organizma za vreme intrauterinog života ploda, u toku porodjaja ili kasnije u toku života. Veliki broj autora smatra da su osnov invalidnosti telesna i duševna oštećenja koja nastaju7:

- primarno, urodjene (malformacije ploda) kao posledica štetnog delovanja primarnih uzroka može doći do mentalne retardacije, gluvonemosti, slepila, mentalnih oštećanja, telesnih anomalija i drugo,

- sekundarno, stečene (posledice štetnih uticaja nakon rodjena).

- Sekundarni uzroci nastaju kao posledica preležanih bolesti i povreda.

4.2. KLASIFIKACIJA INVALIDA

Postoji veliki broj klasifikacija invalidnosti, zavisno od toga da li se radi o invalidima u somatskoj ili psihološko-psihijatrijskoj oblasti, ili po tome da li je invalidnost posledica povreda ili bolesti, da li je nastala na radnom mestu, u ratnim uslovima ili prema uzrastu javljanja.

Medju brojnim pokušajima klasifikacije invalida, najčešće pominjana je svakako Kesslerova podela. Glavne grupe invalida po ovoj podeli su:

- slepi invalidi- gluvi i gluvonemi invalidi- internistički invalidi (bolesti srca i krvnih sudova, maligna

oboljenja, dijabetes, bubrežne bolesti, reumatske bolesti,, plućne bolesti i dr.)

- ortopedski invalidi (urodjene nepravilnosti razvoja kostiju i zglobova, iščašenje kukova, tuberkoloza kostiju, dečija i cerebralna paraliza i dr)

- invalidi rada (profesionalne bolesti i povrede na radu).

Invalidnost je u najtešnjoj vezi sa rehabilitacijom, koja zajedno sa ostalim aktivnostima uklanja njene posledice na pojedinca i društvo

7 Simić M. « Rehabilitacija invalida « FPN Beograd, 1996.

13

5. REHABILITACIJA

Sam pojam rehabilitacije podrazumeva vraćanje u ranije stanje, odnosno uspostavljanje predhodnih mogućnosti, pošto se pretpostavlja da je neki događaj uslovio opadanje ranije postojećih sposobnosti.

Reč rehabilitacija potiče od latinske reči Re - ponovo i Habilitatio – osposobljavanje. Rehabilitacija je u širem smislu složen proces ponovnog osposobljavanja za samostalan život i rad osoba koje su delimično ili potpuno izgubile sposobnost zbog invalidnosti. Rehabilitacija podrazumeva uspostavljanje predjašnjeg stanja, vraćanje ranijeg ugleda, dostojanstva, položaja i slično.

MOR daje sledeću definiciju: ″Rehabilitacija je organizovana delatnost nadležnih organa, službi, ustanova i drugih organizacija na pripremanju invalida za život i rad''.

Prema dokumentima UN „Rehabilitacija je termin koji podrazumeva proces kojim se osobama sa onesposobljenjem pomaže da postignu i održe svoj motorni, čulni, intelektualni, psihijatrijski i društveno-funkcionalni nivo i na taj način obezbede sredstva koja će im pomoći da izmene svoj život u smislu višeg stepena nezavisnosti.“

Šarlota Švarc dala je definiciju koja, osim ciljeva, obuhvata uslove i aktivnost rehabilitacije. Po njoj rehabilitaciju čine :

1. Službe, tehnike i organizacije čiji je cilj da se invalidu omogući obuhvatanje njegovih sposobnosti,

2. Proces pomoću kojeg će invalid povećati i razviti sposobnosti i veštine kako bi mogao da što uspešnije i što zadovoljnije živi u svojoj socijalnoj sredini,

3. Obuhvatanje funkcija invalida do njegove pune telesne, mentalne, socijalne, profesionalne i ekonomske koristi,

4. Ponovno uključivanje invalida u zajednicu, obnavljanje njegovih kreativnih sposobnosti i želje za stvaranjem.

5. Obnavljanje njegovih kreativnih sposobnosti i želje za stvaranjem.

Definicija Prof. Miroslava Simića glasi: ″Rehabilitacija predstavlja proces osposobljavanja invalida - razvijanjem do maksimuma njegovih preostalih fizičkih, mentalnih, profesionalnih i socijalnih sposobnosti i mogućnosti radi obezbedjenja socijalne funkcije''8.

Pod opštim faktorima rehabilitacionog potencijala se podrazumevaju: životna dob, predhodne osobine ličnosti, socijalno-ekonomski, psihofizički i obrazovno - kulturni status.

Pod posebnim faktorima se smatra ono što se odnosi na samo oštećenje invalidnog lica i tu spadaju: vrsta i faze bolesti, lokalizacija i stepen oštećenja kao i dužina trajanja same bolesti.

U skladu sa definicijama pojma rehabilitacije njeni osnovni ciljevi se mogu svesti na:

8 Simić M. « Rehabilitacija invalida « FPN Beograd, 1996.

14

1. Sprečavanje nastanka većeg stepena invalidnosti i hendikepa;

2. Osposobljavanje invalida za nezavisnost u vođenju svakodnevnog života;

3. Zapošljavanje4. Socijalnu reintegraciju.

6. PRINCIPI REHABILITACIJE

Da bi adekvatno i u potpunosti bio ostvaren cilj rehabilitacije, potrebno je u procesu osposobljavanja sprovoditi osnovne principe rehabilitacije. To su:

- Princip sveobuhvatnosti pod kojim se podrazumeva zahtev da rehabilitacijom treba da budu obuhvaćeni svi invalidi za koje procena rehabilitacionog potencijala pokaže da raspolažu bar minimumom preostalih socijalnih i radnih sposobnosti. Pod ovim mislimo i na aktivno učešće celokupnog društva da merama socijalne politike obezbedi sve materijalne i stručne resurse koji će omogućiti realizaciju postavljenih ciljeva rehabilitacije.

- Pravovremenost označava da rehabilitacioni tretman treba da otpočne što pre, po mogućnosti istovremeno sa medicinskom terapijom. Ističe se značaj rane medicinske rehabilitacije koja je preduslov i omogućava razvoj preostalih sposobnosti i svojevrsna je prevencija sekundarnih fizičkih i psihičkih oštećenja.

- Kontinuitet podrazumeva da započeta rehabilitacija treba da se odvija bez nepotrebnih prekida i zastoja, kako u zdravstvenim ustanovama, zavodima za rehabilitaciju, tako i u porodici i u radnim organizacijama sve do postizanja maksimalno mogućih rezultata.

- Ako se rehabilitacija posmatra kao kompleksan, multidisciplinarni pristup invalidnoj osobi, onda je jedan od neophodnih uslova timski rad kako bi u se potpunosti ostvarili željeni efekti. Tim se sastavlja od stručnjaka različitog profila, u zavisnosti od vrste invaliditeta, vrste ustanove koja sprovodi rehabilitaciju i njenog stručnog kadra.

- U procesu rehabilitacije od velikog značaja je princip individualnog pristupa. To znači da se za svakog konkretnog invalida izradjuje poseban program rehabilitacije, jer je svaka jedinka ličnost za sebe i ima sopstvene probleme i potrebe.

- Plan stručnog tima mora biti uradjen po principu progresivnosti. Predvidjeni rehabilitacioni postupci moraju se preduzimati od jednostavnih ka složenijim.

- Korišćenje preostalih sposobnosti je osnovni princip rehabilitacije i odnosi se na maksimalno korišćenje preostalih sposobnosti i funkcija i osposobljavanje invalida za preostale aktivnosti.

- U procesu rehabilitacije pacijent je aktivni nosilac procesa, on je subjekt sopstvenog postupka osposobljavanja. Kod aktivnog pristupa veoma je bitno motivisati pacijenta da prihvati saradnju, jer je njegova zainteresovanost i aktivnost jedan od ključeva uspeha kompletnog procesa.

15

7. MEDICINSKA REHABILITACIJA

Medicinska rehabilitacija je prva faza u procesu rehabilitacije lica sa invaliditetom. Medicinska rehabilitacija ima za cilj anatomsku i funkcionalnu stabilizaciju stanja osobe sa invaliditetom i obuhvata kako fizičku, tako i psihičku rehabilitaciju. Ona treba da počne od momenta nastanka bolesti ili povrede i prijemom u zdravstvenu ustanovu, u odeljenjima za intenzivnu i produženu negu (faza rane rehabilitacije) ili u specijalizovanim ustanovama za rehabilitaciju (faza produžene rehabilitacije)

Postupcima i metodama koje se primenjuju u okviru medicinske rehabilitacije otklanjanje funkcionalnog deficita se postiže:

-RESTITUCIJOMPod restitucijom se podrazumeva ponovno uspostavljanje

telesnog i funkcionalnog integriteta tela, onakvog kakvav je bio pre nastupanja povrede ili bolesti. To se postiže biološkim procesima regeneracije tkiva i adaptacije organizma na novonastale uslove.

-KOMPENZACIJOMPod pojmom kompenzacije podrazumeva se nadoknada

izgubljene funkcije povećanjem neke druge funkcije, koja u određenoj meri može nadoknaditi izgubljeno. Najčešće se uzima za primer da slepe osobe razvijaju čulo dodira i sluha u cilju kompenzacije gubitka vida.

-SUPSTITUCIJOMPod supstitucijom se podrazumeva zamena i nadoknada

izgubljenog dela tela ili funkcije. Zahvaljujući razvoju medicine, tehnike, elektronike i drugih naučnih disciplina u rehabilitaciji se koriste mnoga sredstva koja olakšavaju osposobljavanje invalida i obezbeđuju uslove za svakodnevni život. U cilju supstitucije izgubljenih funkcija ili delova tela primenjuju se proteze (za zamenu izgubljenog ekstremiteta) i ortoze (za zamenu izgubljene funkcije mišića)9.

Proces medicinske rehabilitacije započinje izradom plana i

programa rehabilitacije tj. osposobljavanja. Za izradu programa prvo treba utvrditi vrstu i stepen oštećenja funkcija, odnosno stepen poremećaja funkcionalnog i telesnog integriteta da bi se ustanovio funkcionalni status. Bazni podaci za izradu plana se dobijaju iz:

- Anamneze,- Fizikalnog pregleda,- Evaluacije funkcija lokomotornog aparata

- Ocene psihosocijalnih mogućnosti

9Simić M. « Rehabilitacija invalida « FPN Beograd, 1996.

16

8. PROFESIONALNA REHABILITACIJA

Profesionalna rehabilitacija je druga faza u postupku rehabilitacije lica sa invaliditetom. Njen cilj je osposobljavanje lica sa invaliditetom za rad. Profesionalna rehabilitacija poseban značaj ima kod stečene invalidnosti, usled koje osoba sa invaliditetom nije u mogućnosti da obavlja svoj raniji posao. Stručno osposobljavanje lica sa invaliditetom se obavlja zavisno od prirode, odnosno kategorije invalidnosti. U slučajevima lakše invalidnosti, kada nije došlo do značajnijih poremećaja radne sposobnosti, stručno osposobljavanje se obavlja u okviru redovnih ustanova za obrazovanje. U onim slučajevima kada se zbog težine i specifičnosti invaliditeta ova lica ne mogu adaptirati u redovne obrazovne ustanove, stručno osposobljavanje se vrši u posebnim ustanovama (specijalnim institucijama) za obrazovanje.

Profesionalna rehabilitacija se realizuje u vidu:

-dokvalifikacije - dopunsko sticanje višeg stepena kako teorijske tako i praktične osposobljenosti za novo zanimanje u istoj struci.

-prekvalifikacije - proces osposobljavanja kroz praktičnu i teorijsku nastavu za drugo zanimanje koje se razlikuje od dosadašnjeg.

Faze profesionalnog osposobljavanja su:a) predprofesionalna procenab) profesionalno usmeravanje – orjentacijac) radno osposobljavanje (profesionalna obuka)d) selektivno zapošljavanje e) praćenje do završetka faze prilagodjavanja.

9. SOCIJALNA REHABILITACIJA

Socijalna rehabilitacija podrazumeva osposobljavanje obolelog ili povređenog za povratak i aktivno uključivanje u užu i širu društvenu tj. u socijalnu zajednicu. Socijalna rehabilitacija je deo sveukupne rehabilitacije koji obezbeđuje restituciju invalidne osobe kao ravnopravnog društvenog bića i omogućuje joj reintegraciju u smisaone društvene i radne tokove. Ona je osnova sveobuhvatne rehabilitacije na kojoj počivaju svi ostali delovi integralne rehabilitacije – medicinske, psihološke, obrazovne, profesionalne i druge. Počinje danom povrede ili oboljenja neke osobe, a završava se daleko kasnije - u trenutku kada je ta osoba ostvarila svoje društvene potrebe – lične, radne i ekonomske.

17

Socijalna rehabilitacija se provlači kroz ceo proces rehabilitacije, ali se kao dominantna javlja tek nakon medicinskog osposobljavanja invalida. Kao forme koriste se svi načini socijalnog rada uz posebne oblike socioterapije, psihoterapije, socijalnog grupnog rada, radne i okupacione terapije kao i obezbeđenja socijalne sigurnosti i uspostavljanje socijalnog kontakta invalida sa društvenim okruženjem.

Socijalna rehabilitacija je pre svega orjentisana na stepen preostalog zdravlja invalidnog lica. O tome govori i definicija Svetske zdravstvene organizacije iz 1972. godine: ″Socijalna rehabilitacija je multidisciplinarni pristup invalidnoj osobi sa ciljem da se zadovolje njene fizičke, psihološke, obrazovne i stručne potrebe, pomažući joj da vodi što samostalniji život u granicama invaliditeta, pri čemu se koriste što je moguće više njene preostale sposobnosti''.

Socijalni rad u rehabilitaciji invalida mora da se sprovodi od najranijeg mogućeg trenutka, uz saradnju sa svim drugim službama.

Oblasti delovanja na ovom području su pojedinac, porodica i društvena zajednica. Bez sveobuhvatnog pristupa socijalna rehabilitacija neće dati potrebne rezultate. Pored opštih principa na kojima se zasniva savremena koncepcija rehabilitacije, socijalna rehabilitacija se zasniva i na posebnim principima:

- da se oslanja na socijalne faktore okruženja invalida,- da joj je cilj spečavanje potpune društvene izolacije invalida,- da se sprovodi uz aktivno učešće užeg i šireg okruženja

invalidne osobe.- da život iz invalidove društvene sredine prilagodi medicinskoj

rehabilitaciji

M. Simić kao osnovne karakteristike socijalne rehabilitacije invalida navodi:

1. Stručna lica koja je sprovode moraju poznavati faktore socijalnog okruženja koji imaju uzročne veze sa nastankom invalidnosti.

2. Njen zadatak je da sredinu iz koje invalid dolazi pripremi za razumevanje, podršku, toleranciju, kako bi se kod invalida izbegao osećaj otudjenosti.

3. Ona počinje od onog momenta kada počinje i medicinska rehabilitacija, a traje sve do završetka profesionalne rehabilitacije.

4. Bitan princip je da socijalna rehabilitacija onemogući izolovanost invalida u neku od medicinskih ustanova, da računa na njegov što skoriji povratak u društvenu sredinu.

5. Socijalna rehabilitacija računa na invalida kao aktivnog subjekta sopstvene rehabilitacije što zahteva posebno obučavanje i edukaciju.

6. U prvim koracima na sprovodjenju socijalne rehabilitacije invalid mora biti podržan od strane stručnog tima u okviru

18

zdravstvene organizacije, a prevashodno od socijalnog radnika.

7. Socijalna rehabilitacija se ne sme prekidati sve dok invalid ne bude aktivno uključen u društvenu sredinu.10

Društvo mora u celom procesu da pruži materijalnu, prostornu i kadrovsku podršku.

Rehabilitacioni postupak možemo podeliti u tri faze:- utvrdjivanje rehabilitacionog potencijala- tretman socijalne rehabilitacije- praćenje efekata tretmana i promena rehabilitacionog

potencijala.

Ove faze se ne odvijaju sukcesivno, već se prepliću i uzajmno uslovljaju.

10. SOCIJALIZACIJA i RESOCIJALIZACIJA

Socijalizacija je proces normalnog prilagodjavanja čoveka društvenoj sredini. U zavisnosti od stepena razvoja društva, ona ima specifične etičke, običajne, društveno ekonomske, kulturne, socijalne, pravne i druge karakteristike. Čovek aktivno učestvuje u formiranju normi i odnosa ali se i sam njima prilagodjava.

Termin resocijalizacija potiče od latinskih reči: re što znači ponovo i sotialisatio što znači podruštvljavanje. Resocijalizacija, prema tome, označava ponovno podruštvljavanje osobe sa invaliditetom. Bolest ili povrede privremeno ili trajno menjaju čovekov integritet u fizičkom, funkcionalnom i psihičkom smislu. Između osobe sa invaliditetom i sredine dolazi do uspostavljanja posebnih odnosa. Zbog lečenja i rehabilitacije invalidna osoba se izdvaja iz porodice i sredine u kojoj je živeo i radio i u kojoj su postojali međusobni odnosi. Kad zbog težine bolesti i povrede nema potpunog oporavka dolazi do invalidnosti različitog stepena a to uslovljava poremećaj izgrađenih odnosa. U rehabilitacionom procesu, pored mera medicinske i profesionalne rehabilitacije, primenjuju se i druge socioterapijske metode i postupci radi ponovnog prilagođavanja i uspostavljanja novih odnosa između invaline osobe i sredine u koju se vraća. Te mere se nazivaju procesom resocijalizacije.

11. SOCIJALNA INTEGRACIJA

Ljudska jedinka je po svojoj prirodi socijalno biće i za normalno funkcionisanje, zadovoljenje svih potreba pa i očuvanje zdravlja a posebno mentalnog zdravlja, od presudnog je značaja njena socijalna integracija.

10 Simić M. « Rehabilitacija invalida « FPN Beograd, 1996.

19

Socijalna integracija je krajnji cilj u procesu rehabilitacije lica sa invaliditetom. Ona obuhvata i prožima ostale vidove rehabilitacije – medicinsku i profesionalnu. Pod socijalnom integracijom lica sa invaliditetom podrazumijeva se njihovo potpuno uključivanje u društveno-ekonomski i kulturni život zajednice. Socijalna integracija se odnosi na porodičnu, radnu i društvenu sredinu. Iz tog razloga, porodica, kolektiv, drugi subjekti i društvo u cjelini imaju pravo i moralnu obavezu da licima sa invaliditetom pored zaštite pruže i određenu podršku, kako bi se ona u potpunosti integrisala u život zajednice. Od njenog uspeha zavisi uspeh kompletnog procesa rehabilitacije. Proces socijalne integracije nije, medjutim, kod svakog isti. Jedan deo ljudske populacije se rađa sa poremećajima, drugi ih stiče u toku života. Poremećaji u većoj ili manjoj meri ometaju njihov fizički, psihički i socijalni integritet. Za uspešno sprovodjenje socijalne rehabilitacije potrebno je poznavanje svih socijalnih faktora koji imaju uzročne veze sa nastankom invalidnosti. Veliki deo ovih faktora ne deluje samo na klijenta nego i njegovu okolinu, tako da socijalna rehabilitacija predpostavlja uticaje na sve članove iz uže i šire zajednice, kao i njihovo angažovanje.

12. MENTALNA HIGIJENA

Mentalna higijena je počela da se razvija početkom XX veka, kada dolazi do drugačijeg pogleda na položaj psihijatrijskih bolesnika i udaljavanja od do tada dominirajućeg, njihovog institucionalnog tretmana. U tom periodu počinju da se realizuju novi pristupi ljudskom zdravlju, koji uvažavaju znatan uticaj psiholoških i socijalnih faktora.

Mentalna higijena je teorijska i primenjena naučna disciplina čiji je prevashodni cilj prevencija, očuvanje i zaštita mentalnog zdravlja. Istražuje individualne i socijalne činioce koji utiču na mentalno zdravlje pojedinaca i grupa kao i načine unapređenja mentalnog zdravlja u svim sferama ličnog i socijalnog života ljudi.

Najčešće isticana definicija naglašava da je “mentalna higijena naučna disciplina koja, koristeći se sopstvenim ali i doprinosima drugih nauka (biologija, psihijatrija, psihologija, sociologija, antropologija) preduzima mere usmerene ka zaštiti i unapređenju mentalnog zdravlja.”11

Na taj način mentalna higijena je prihvatila ulogu i položaj discipline koja se naslanja i koristi teorijska dostignuća drugih naučnih disciplina, kako bi primenom tih različitih saznanja doprinela zaštiti i unapređenju mentalnog zdravlja. Na taj način bi i ukazala na puteve ka mentalnom zdravlju kroz sticanje jasnije svesti o sebi kao i kroz jačanje svoje životne pozicije.

11 Vidanović Ivan, Kolar Dušan „Mentalna higijena“ Autorsko izdanje, Beograd 2003.g.

20

Program mentalne higijene sadrži: brigu za održavanje duševnog zdravlja, prevenciju od duševnih i nervnih oboljenja, upotpunjavanje lečenja i nege duševnih bolesnika, nadzor nad slaboumnim i epileptičarima i njihovo uključivanje u aktivan rad, proučavanje i širenje pouzdanih objašnjenja o svim aktuelnim problemima, a naročito značaju društvenih poremećaja usled pogrešnog vaspitanja, lošeg porodičnog života, kriminala i uopšte negativnih međuljudskih odnosa. Ovi zadaci ostvaruju se putem socijalne službe (socijalni radnici, sociolozi) uz sadejstvo medicinsko - pedagoškog savetovališta, kao i obučavanjem stručnog osoblja u staranju i vršenju nadzora, uz pomoć svih društvenih i javnih službi.

Briga o odraslima sastoji se u pomoći i savetovanju u životnim krizama, ili pri pojavi osećanja usamljenosti i nesreće koja često nagoveštava slom duševne ravnoteže, što čoveka može odvesti u alkoholizam, usloviti raspad porodice, dovesti do samoubistva ili do neke druge reakcije.

Briga o duševnim bolesnicima sastoji se u nastojanju da se oni uključe u normalan život i rad u zajednici. Za vreme boravka u duševnoj bolnici, osim nadozora i usmeravanja lečenja, preuzima se i briga o bolesnikovoj porodici.

Pojedina telesna oboljenja mogu biti prouzrokovana psihičkim potresima i uzbuđenjima. To su takozvana psihosomatska oboljenja. Mentalna higijena proučava ove faktore, radi na njihovom otklanjanju, bavi se vaspitanjem budućih bračnih drugova i budućih majki, kao i mnogim drugim problemima koji posredno ili neposredno utiču na čovekov život u zajednici.

13. PSIHIJATRIJA

Reč psihijatrija potiče od grčkih reči psychikos – duša, duševni i iatro – lečiti. Psihijatrija je grana medicine koja po svojoj istorijskoj definiciji podrazumeva pre svega veštinu lečenja. To je utemeljena stručno-naučna disciplina i kao posebna naučna disciplina konstituisana je krajem XVIII veka (Filip Pinel).

Psihijatrija je grana medicine koja se bavi zaštitom i unapređenjem mentalnog zdravlja i otkrivanjem i lečenjem psihičkih poremećaja. To je medicinska grana koja se bavi izučavanjem porekla, dijagnostifikovanjem, prevencijom i lečenjem psihičkih poremećaja u svim razdobljima ljudskog života.

Klasična definicija je da je to medicinska struka koja se bavi nastankom, manifestacijama bolesti čovekove ličnosti koje proizilazi iz

21

subjektivnog, individualnog života ili iz njegovog odnosa sa drugim osobama ili odnosa sa okolinom.

Pojam psihijatrije je u mnogome dopunjen zahvaljujući razvoju medicinskih, bioloških i društvenih nauka.U centru savremene psihijatrije je ličnost i čovek u ukupnosti sopstvenog života integrisnaog u socijalnu sredinu. Pojam ličnosti obuhvata biološku, psihološku i socijalnu dimenziju, a pojam sredine obuhvata užu, porodičnu i širu, socijalnu sredinu.

Savremeni razvoj prirodnih i društvenih nauka i široki spektar novih naučnih otkrića ostavio je traga i na psihijatriji i to je omogućilo razvijanje novih načnih disciplina i oblasti unutar savremene psihijatrije.

Za što bolje i sveobuhvatnije sagledavanje i razumevanje bolesnih manifestacija ličnosti i duševnih bolesti psihijatrija značajno koristi naučna dostignuća onih nauka i naučnih disciplin koje se bave čovekovim telom i psihičkim zdravljem.

Psihijatrija kao naučna disciplina i sama obavlja razna istraživanja i ta istraživanja povezuje sa saznanjima koje dobija proučavajući bolesne psihičke pojave.

14. PSIHIČKA BOLEST I PSIHIČKI POREMEĆAJ

Psihička bolest je relativno trajni i strukturisani psihički poremećaj koji osobi donosi patnju, ometa radnu sposobnost, bitno remeti interpersonalne odnose i zahteva lečenje. Dve najopštije klase psihičke bolesti su neuroze i psihoze. Međutim pod psihičkim bolestima se podrazumeva mnogo veći broj oboljenja (preko 150), koje su obuhvaćene kroz određene klasifikacije ovih bolesti (DSM-IV, MKB-10) - (Rečnik socijalnog rada, I. Vidanović)

Psihijatrijski poremećaji su klinički značajna stanja čija je karakteristika promena u mišljenju, koja su udružena sa ličnom patnjom i narušenim funkcionisanjem. Oni nisu samo varijacija u okviru tzv. normalnog već su jasno izmenjeni, patološki fenomeni. Pojedinačna epizoda izmenjenog ponašanja ili kraći period promena u raspoloženju nisu sami po sebi dovoljan znak da postoji prisustvo psihičkog poremećaja. Da bi sa sigurnošću mogli klasifikovati psihički poremećaj, odstupanje od “normalnog” ponašanja treba da ima kontinuitet i da se odvija ili ponavlja u određenom vremenskom periodu ili trajno. Pored toga moraju rezultirati ličnom patnjom ili poremećajem funkcije u jednoj ili više sfera života. Psihička oboljenja i poremećaji odlikuju se specifičnim simptomima i obično imaju manje ili više predvidiv prirodni tok. Razlikuju se i po stepenu intenziteta - tako da neki mogu biti blagi a neki teški. Mogu se razlikovati i po dužini trajanja tako da neki traju svega nekoliko nedelja dok drugi traju do kraja života. Takođe, neki od poremećaja nisu upadljivi i mogu se dijagnostikovati tek detaljnim pregledom, dok su neki veoma uočljivi čak i za laike.

22

Bitno je istaći da ne predstavlja svaka ljudska patnja psihijatrijsko oboljenje ili poremećaj. Pojedinci mogu doživljavati patnju zbog ličnih ili širih društvenih događanja tako da dokle god nisu zadovoljeni osnovni kriterijumi za određenu bolest ili poremećaj takvo izmenjeno ponašanje ne može se kvalifikovati kao bolest.

Psihička oboljenja i poremećaji se dijagnostikuju uz pomoć metoda koji podrazumevaju pažljivo i detaljno prikupljanje anamnestičkih podataka od samog pojedinca kao i od drugih uključujući i porodicu. Takođe je neophodno obaviti i kliničko ispitivanje psihičkog statusa i odraditi određene specijalizovane testove.

15. PSIHIJATRIJSKI BOLESNIK

Psihijatrijski bolesnik ili duševno obolelo lice je osoba koja ispoljava određene simptome psihijatrijskih bolesti ili poremećaja. Psihijatrijsku dijagnozu može postaviti samo stručno lice, lekar – psihijatar. Lice za koje se utvrdi da boluje od nekog psihičkog oboljenja ili poremećaja podvrgava se lečenju i rehabilitaciji uz primenu savremenih metoda i tehnika kao i uz primenu lekova – psihofarmaka.

Za postavljanje dijagnoze i određivanja medicinskog tretmana veoma su važni simptomi bolesti, vreme njihovog pojavljivanja, lična anamneza, socijalni faktori i drugo. Dijagnoza se postavlja tek nakon kompletne timske obrade, psihološkim testiranjem, dopunom heteropodataka dobijenih socijalnom anamnezom. Dijagnoza se označava šifrom po Međunarodnoj klasifikaciji bolesti (ICD-10).

Većina psihijatrijskih bolesnika živi u porodici, bilo sa roditeljima, partnerom, sestrom i ostalom rodbinom. Zdravi članovi porodice aktivno učestvuju u zaštiti zdravlja obolelog, sprečavanju komplikacija i rehabilitaciji i predstavljaju značajan faktor kompletnog rehabilitacionog procesa. Ali i porodici psihijatrijskog bolesnika treba pomoć od strane stručnih lica, jer samo porodica sa ispravnim stavom prema psihijatrijskom bolesniku može pomoći istom. Prema psihijatrijskom bolesniku se treba postaviti kao i prema ostalim bolesnicima, uz određene specifičnosti. Svaki bolesnik je priča za sebe. Mogu dve osobe istog pola i godišta imati istu medicinsku dijagnozu, ali nikako i isti tok i ishod bolesti. Što znači da se nećemo sa svakim psihijatrijskim bolesnikom odnositi na isti način, a naročito ne rutinski. Svako od njih ima svoje probleme i potrebe, ali i svoje mogućnosti. Psihijatrijsko oboljenje, a samim tim i bilesnika obolelog od ovih bolesti, prati određeno osećanja stida, krivice, besa ili nezadovoljstva i da bi rehabilitacija bila uspešna protiv takog osećanja se treba boriti -jer ni jedna bolest nije nešto čega se treba stideti i niko nije kriv što se određena bolest pojavila.

23

16. PSIHOFARMAKOTERAPIJA

Pod psihofarmakoterapijom podrazumevamo primenu medikamenata, hemijskih preparata koji imaju specifična dejstva na metabolizam koja dovodi do regulacije biohemijskih funkcija – pre svega mozga. Na taj način treba da doprinese pozitivnoj promeni i poboljšanju psihičkog stanja tj. da suzbije psihopatološka ispoljavanja i postigne uspostavljanje ravnoteže narušenih psihičkih funkcija. Znači, psihofarmakoterapija je vid terapije lekovima (psihofarmacima) koji deluju na psihičke funkcije, ponašanje i doživljavanje čoveka.

Prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije (SZO) iz 1976. godine psihofarmaci su lekovi koji djeluju na psihičke funkcije, ponašanje i doživljavanje bolesnika. Kaže se da su psihofarmaci hemijske materije koje u određenoj dozi na poseban način djeluju na duševni život i psihičko ponašanje.

Psihofarmaci su psihotropna sredstva koja se primenjuju u lečenju psihičkih poremećaja. Deluju manje ili više selektivno na psihičke funkcije (pažnja, mišljenje, opažanje, pamćenje ...)

Da bi psihofarmakoterapija dala očekivane, pozitivne rezultate neophodno je obezbediti kontinuitet primene i u tom segmentu je veoma bitna socijalna sredina korisnika, pre svega porodica – kako bi mogla da nadgleda uzimanje terapije kada se završi bolničko lečenje i kada se bolesnik vrati u svoju sredinu.

17. PSIHOGERIJATRIJA

Psihogerijatrija (gerijatrijska psihijatrija) je deo psihijatrije koji se bavi problemima starih lica i mentalnim poremećajima u starosti. Kako se očekuje da će doći do sve većeg porasta broja starih u budućnosti, sve je veće interesovanje za ovo doba i mentalne procese starenja. U staračkom dobu regresivni procesi postaju sve intenzivniji, biološki kapaciteti svih organa se smanjuju što neminovno dovodi do otežanog obavljanja svakodnevnih aktivnosti, do povećanih problema u adaptaciji starih ljudi kao i do psihičkih poremećaja. Starost je ugroženo razdoblje života.

Psihogerijatrija je deo psihijtarije koji se bavi psihološkim aspektima starosti, sa jedne, odnosno psihijatrijskim oboljenjima u starosti, sa druge strane. Različite psihijatrijske smetnje u ponašanju najčešća su oboljenja u trećem životnom dobu. U njih spadaju demencije u različitim formama, delirijum i depresija.

Glavi zadatak psihogerijatrijske dijagnostike je, ne samo da se otkrije deficit, već da se otkriju promene u funcionisanju na koje se može delovati različitim terapeutskim metodama. Potrebno je uočiti sposobnosti i kapacitete koji su neoštećeni i koji mogu poslužiti za kompenzaciju oštećenja koja su uzrokovana bolešću.

Kada se govori o lečenju, ono obuhvata ne samo staru osobu nego i njenu bližu okolinu, porodicu i ostale bitne aspekte iz kojih

24

osobe sa psihogerijatrijskim poremećajima dolaze i u koju bi posle lečenja trebali da se vrate.

Ovako sveobuhvatno sagledavanje ove problematike moguće je ostvariti samo uz pomoć multiprofesionalnog timastručnjaka (lekari, medicinske sestre, neuropsihijatri, radni terapeuti, socijalni radnici i drugi) koji moraju biti kontinuirano edukovani iz oblasti gerijatrije i psihogerijatrije.

D R U G I D E O

KARAKTERISTIKE REHABILITACIJE I PSIHO-SOCIOTERAPIJE OSOBA SA PSIHIJATRISKIM

POREMEĆAJIMA I OBOLJENJIMA

2. ZAŠTITA I UNAPREĐENJE MENTALNOG ZDRAVLJA

25

Imajući u vidu rasprostranjenost mentalnih poremećaja, kao i njihov uticaj na funkcionisanje pojedinaca, grupa i društva ucelini – uočava se potreba za iznalaženjem odgovarajućih mera i programa za zaštitu i unapređenje mentalnog zdravlja. Neophodno je na organizovan način i na naučnim principima zasnovati rad na prevenciji mentalnih poremećaja. Na taj način bi se efikasnije stvorili uslovi za razvoj kao i za suzbijanje onih negativnih činioca koji kroz ugrožavanje pojedinaca mogu dovesti do ispoljavanje različitih poremećaja i oboljenja.

Zaštita i unapređenje mentalnog zdravlja treba da budu sveobuhvatni. Oni treba da budu vođeni demistifikacijom mentalnih poremećaja, pre svega jačanjem pozitivnih stavova i smanjenjem dominirajućeg skepticizma u vezi sa mogućnošću prevencije i lečenja mentalnih poremećaja. Takođe, investiranjem u zdrave snage populacija kao i osoba za koje se može pretpostaviti da imaju predispoziciju za mentalna oboljenja. Prevencija podrazumeva objedinjenu primenu medicinskih, psiholoških i socijalnih mera uz pomoć kojih bi se uklonili oni faktori koji ugrožavaju zdravllje ljudi. Treba se pre svega fokusirati na zdravlje a ne na bolest. Mere primarne, sekundarne i tercijarne prevencije treba da budu najvažniji deo zaštite mentalnog zdravlja jer je iskustvo pokazali da preventivni rad dovodi do poboljšanja opšteg zdravlja, radne i druge sposbnosti.

2.1 Mere primarne prevencije

S obzirom na napredak saznanja iz ove oblasti i činjenicu da da su dobro proučeni etiološki faktori i patogeneza velikog broja psihijatrijskih poremećaja, omogućeno je da se mentalno zdravlje i psihički poremećaji sagledaju iz više uglova. Primarna prevencija ima za cilj da spreči pojavu poremećaja ili bolesti i da na taj način pojavu oboljenja svede na što niži nivo. Uspeh mera primarne prevencije procenjuje se učestalošću oboljenja, odnosno brojem novih slučajeva (incidenca) koji su registrovani u određenom vremenskom periodu u onom delu populacije gde se primenjuju mere primarne prevencije.a) Opšte (nespecifične) mere primarne prevencije u oblasti mentalnog zdravlja u celini obuhvataju obezbeđivanje uslova za normalan rast i razvoj, borbu za zdravu okolinu i zdravije uslove i stilove življenja i posebno pomoć u stresnim i kriznim situacijama. One imaju za cilj da uklone ili ublaže određene, već uočene štetne činioce a da pri tom i afirmišu one pozitivne činioce koji unapređuju mentalno zdravlje čoveka. Zadatak ovih mera je da čoveka učine otpornijim prema delovanju štetnih činilaca koji se ne mogu uvek izbeći. Tu bi pre svega naveli:- Borbu za zdravu okolinu i zdrave uslove života;- Suzbijanje štetnih i razvoj zdrravih stilova života;

26

- Pomoć u stresnim i kriznim situacijama12.

b) Specifične mere primarne prevencije obuhvataju veliki broj dobro poznatih mera u sprečavanju različitih psihijatrijskih poremećaja. Poseban doprinos su dala dosadašnja istraživanja i saznanja koja su dala dobre rezultate u prevenciji različitih oblika mentalne retardacije i one se odnose kako na prenatalnu tako i na postnatalnu zaštitu. Takođe je veliki napredak učinjen u razjašnjenju etiologije i patogeneze za grupu psihoorganskih sindroma. Utvrđen je i značaj nasledne predispozicije za pojavu nekih psihotičnih poremećaja.

Kada se govori o primarnoj prevenciji, ona se može podeliti i na: - univerzalnu koja se odnosi na intervencije koje su usmerene na opštu populaciju ili neku populacionu grupu koja nije identifikovana na osnovu povećanog rizika; - selektivnu ona se odnosi na osobe ili grupe pod rizikom od razvoja mentalnih poremećaja koji je veći od uobičajenog jer već postoje uočni faktori rizika biološke, psihološke ili socijalne prirode ili ne postoje određeni zaštitni faktori.- indikovanu se odnosi na osobe pod visokim rizikom koje su identifikovane kao one koje imaju minimalne, ali dovoljno prepoznatljive znake ili simtome mentalnih poremećaja i koji pokazuju predispoziciju za mentalne poremećaje ili poremećaje ponašanja.

2.2 Mere sekundarne prevencije

Ako pođemo od činjenice da su mere primarne prevencije još uvek nedovoljno efikasne – sekundarna prevencija dobija na značaju. Sekundarna prevencija se sastoji u ranom otkrivanju, dijagnostifikovanju i lečenju mentalnih poremećaja. Najvažniji cilj sekundarne prevencije je uspeh mera kompleksne rehabilitacije kako bi se omogućila readaptacija bolesnika i njihova reintegracija u zajednicu. Uspeh sekundarne prevencije sagledava se ukupnim brojem bolesnika u određenom vremenskom periodu (prevalenca). Preduslovi za planiranje mera sekundarne prevencije su sledeći:13

1. Rano otkrivanje, dijagnostika i lečenje koje se zasniva na savremenim dostignućima svih naučnih disciplina koje se bave mentalnim zdravljem. Opšte je poznato da se daleko bolji rezultati u lečenju bolesti (pa i psihotičnih poremećaja) postižu ukoliko je bolest ranije dijagnostifikovana.

2. Primarna zdravstvena zaštita i psihijatrijske službe treba da se daleko tešnje povežu sa drugim zdravstvenim službama.

12 Prof. dr Marko Munjiza „Uvod u socijalnu psihologiju i psihijatriju“ Beograd,2009.

13 Prof. dr Marko Munjiza „Uvod u socijalnu psihologiju i psihijatriju“ Beograd,2009.

27

3. Treba podići nivo znanja opšte lekarske prakse i drugih zdravstvenih službi, pojedinaca i zajednica da blagovremeno prepoznaju psihičke poremećaje. Procenjeno je da lekari u primarnoj zdravstvenoj zaštiti nemaju dovoljno saznanja o psihičkim oboljenjima i da takvo stanje određenim edukacijama treba prevazilaziti. To je uočeno kao znatan nedostatak te je i državnom “Strategijom razvoja zaštite mentalnog zdravlja” postavljeno kao jedan od važnih prioriteta.

4. Vrlo je bitno približavanje mentalno-higijenskih službi građanima i institucijama i to pre svega porodicama i deci predškolskog i školskog uzrasta.

5. Takođe, za planiranje i uspeh mera sekundarne prevencije značajnu ulogu mogu odigrati sredstva javnog informisanja kao i određeni programi popularne edukacije građana o psihičkim oboljenjima.

Kriterijumi za rano otkrivanje i lečenje psihijatrisjkih oboljenja utemeljeni su, pre svega, na iskazu samog pacijenta o sopstvenom subjektivnom doživljaju kao i na ispoljenom ponašanju. Značajnu pomoć predstavljaju i dijagnostički kriterijumi SZO. Nakon dijagnostifikovanja oboljenja, kroz timski rad utvrđuje se terapijski plan i način sprovođenja tretmana, uzimajući u obzir specifičnosti svakog pacijenta ponaosob. Izbor odgovarajućeg lečenja zavisi od prirode oboljenja ali i od mnogih pratećih okolnosti. Pri tome se prednost daje onim metodama koje su uz najmanji štetan rizik jednako efikasne, koje iziskuje najmanje angažovanog kadra i najkraće moguće vreme. Takođe je vrlo značajno uključivanje u ceo terapijski tretman i porodice obolelog, a po mogućstvu treba uključiti i užu i širu socijalnu sredinu. Njihovim angažovanjem mogu se postići daleko bolji rezultati lečenja. Uspeh u lečenju veoma zavisi i od razvijenosti i pristupačnosti pojedinih ustanova i službi (dispanzeri za mentalno zdravlje, socioterapijski klubovi, klubovi u otvorenoj društvenoj zajednici.)

2.3 Mere tercijarne prevencije

Pod merama tercijarne prevencij podrazumevamo složene stručne aktivnosti koje treba da uklone ili bar ublaže posledice bolesti i da spreče pojavu recidiva neke bolesti ili poremećaja. Cilj tercijarne prevencije je da ograniči i otkloni posledice bolesti ili poremećaja odnosno da ponovo uspostavi neke od izgubljenih sposobnosti. Osnovni cilj je da se bolesnik osposobi za što je moguće zdraviji život u porodičnoj, socijalnoj i radnoj sredini. Tercijarnu prevenciju smatramo rehabilitacijom i treba napomenuti da se pod rehabilitacijom u psihijatriji podrazumeva poboljšanje kvaliteta života osoba obolelih od psihijatrijskih bolesti.

Na kraju možemo reći da primarnu, sekundarnu i tercijarnu prevenciju treba shvatiti kao međusobno povezane delove jedinstvenog programa rada na zaštiti i unapređenju mentalnog zdravlja, jer se ove aktivnosti međusobno prepliću i prožimaju.

28

2. KVALITET ŽIVOTA PSIHIJATRIJSKIH BOLESNIKA

I kvalitet života u odnosu na osobe s psihijatrijskim problemima je sve više naučno obrađivan. Pregled dosadašnjih saznanja na ovom području pokazuje da se, kao i u tipičnoj populaciji, kvalitet života ovih osoba primarno odeđuje: psihološkim stanjem dobrobiti, socijalnim odnosima, fizičkim i materijalnim faktorima, razvojem lične kompetentnosti i mogucnošću ostvarivanja ličnih životnih ciljeva, stepenom lične autonomije, društvenom uključenosti i ostvarivanjem prava povezanih s vrednovanjem pojedinca. To jasno upućuje na zaključak da je u definisanju indikatora procene kvaliteta života osoba s psihičkim teškoćama, kao i u opšte populacije, najprikladniji multidimenzionalni i interakcioni pristup.

Značaj bavljenja ovim područjem istraživanja, ogleda se u činjenici da koncept razmatranja pojma “kvalitet života” može imati velik uticaj na rehabilitacionu praksu. Razmatranje tog pojma i sagledavanje suštine tog razmatranja bi trebao biti osnova i za transformaciju sistema socijalno-zdravstvene zaštite osoba sa psihičkim problemima, ka jednom savremenom sistemu koji je utemeljen na razvoju šireg spektra stručnih službi podrške u zajednici.

Kako navodi P. Opalić - baveći se samo bolešću tj. samo njihovim simptomima i produženjem trajanja života u najboljem smislu medicina je zanemarila bazične čovekove potrebe i njegov osećaj dobrobiti i zadovoljstva životom. Sve više ih je tretirala kao tela bez duše. Kako dalje navodi, visok kvalitet života utiče pozitivno i na mentalno i na zdravlje uopšte. Na neki način kvlitet života se može gledati kao odsustvo psihopatoloških znakova bolesti kod pojedinca. A može se posmatrati i kao nivo ostvarenja psihičkog, socijalnog i fizičkog blagostanja.14

U širem smislu kvalitet života se odnosi na osećaj ličnog zadovoljstva i ispunjenosti, harmonije unutar čoveka i skladnog odnosa pojedinca sa njegovom okolinom. Naglasak je na zadovoljstvu u psihičkom i osmišljenom životu u vrednosnom pogledu. Tako dolazimo do toga da kvalitet života uključuje sve aspekte života uključujući tu i očekivanja a ne samo ono đto je postignuto.

Uvođenjem pojma kvaliteta života u razmatranju položaja psihijatrijskih bolesnika u znatnoj meri je prevaziđen cilj lečenja i rehabilitacije. Njihov primarni zadatak je bio da smanje broj ili intenzitet simptoma kod pacijenta dok kvalitet života podrazumeva dodatak fizičkog, psihičkog i socijalnog kriterijuma.

Svetska zdravstvena organizacija pod pojmom kvaliteta života podrazumeva opažanje života pojedinca o sopstvenom položaju o

14 Opalić P, Nikolić S. Procena kvaliteta života šizofrenih bolesnika. Vojnosanitetski pregled 2008;65(5):383-391.

29

životu u sklopu kulture i vrednosti sistema u kome živi a u odnosu na ciljeve, očekivanja, standarde i probleme sredine. (WHO,1995). Ova definicija ističe subjektivan pogledpacijentovog načina života u kojem je lično zadovoljstvo u centru procene mentalnog i fizičkog zdravlja. Tako zaključujemo da su osnovne komponente kvaliteta života:

- fizičko stanje,- socijalno funkcionisanje pacijenta,- njegov mentalni status,- težina simptoma i dužina njihovog trajanja,- lična percepcija zdravlja i njegovih komponenti- broj godina očekivanog života,- pokazatelji realnog ekonomskog stanja pacijenta-

Uzimajući u obzir sve ove komponenta ipak je značajno istaći da je najvažniji subjektivan doživljaj sopstvenog načina života i to kako pacijent gleda na međusobni odnos navedenih komponenti.

Polazeći od koncepta savremene deinstitucionalizacije psihijatrijskih službi, kvalitet života postaje značajan, pogotovu kod dugogodišnjih, hroničnih duševnih bolesnika. Opšte je poznato da ova populacija ima znatno niži kvalitet života pogotovu kod onih koji su dugotrajno hospitalizovani.

Mada generalno postoji stav da je kvalitet života daleko bolji van institucije, ne treba prenebregnuti i neke prednosti institucije u poboljšanju kvaliteta života psihičkih bolesnika. Mnogi koji su smešteni u instituciju dolaze iz sredine koja nije imala razumevanja za njihovu “različitost” i koja je na njih vrlo negativno gledala i u onim fazama kada se bolest nije pokazivala. Dolaskom u instituciju oni postaju jednaki sa drugima i niko ih zbog svoje bolesti ne stigmatizira.

Po P. Opaliću 1. kvalitet života psihijatrijskih bolesnika je niži nego kod

ostale populacije.2. Kvalitet života zavisi od prisustva i intenziteta pojedinih

simptoma više nego do same dijagnoze.3. Kvalitet života poboljšava sse posle tretmana i primene

kompleksnih mera koje preduzima psihijatrijska ustanova ili društvena zajednica

4. Zavisi i od crta ličnosti,5. Kvalitet života zavisi od različitosti društvenih okolnosti.6. Vremenski preiod bez recidiva bolesti.7. Stepen društvene tolerancije uopšte15

15 Opalić P, Nikolić S. Procena kvaliteta života šizofrenih bolesnika. Vojnosanitetski pregled 2008;65(5):383-391.

30

3. KLASIFIKACIJA MENTALNIH BOLESTI I POREMEĆAJA PONAŠANJA

Kao jedan od problema u psihijatriji postavlja se problem klasifikacije mentalnih bolesti i poremećaja ponašanja budući da postoje različiti koncepcijski pristupi koji postavljaju različite dileme – od toga šta klasifikovati: bolesti, obolele ličnosti ili psihičke poremećaje.

Koristeći kliničku fenomenologiju svi mentalni poremećaji se dele na tri grupe – neuroze, psihoz i mentalne deficite. Primenjujući jedan multi dimenzioni pristup SZO je izradila Međunarodnu klasifikaciju bolesti, povreda i uzroka smrti a od 1992. godine koristi se njena deseta revizija. Osnova ove klasifikacije predstavlja kombinaciju simptomatološko-sindromoloških i etiopatogenetskih kriterijuma i na taj način pravi određeni kompromis između različitih psihijatrijskih škola i istraživanja.

3.1. Po međunarodnoj klasifikaciji bolesti MKB-10 (ICD-10) duševni poremećaji i simptomatski duševni poremećaji se dele:

F00-F09: Organski i simptomatski duševni poremećajiF10-F19: Duševni poremećaji i poremećaji ponašanja uzrokovani upotrebom psihoaktivnih supstanciF20-F29: Shizofrenija, shizopatski poremećaj i sumanuti poremećajiF30-F39: Poremećaji raspoloženja (afektivni poremećaji)F40-F48: Neurotski, stresogeni i telesno manifestni poremećaji F50-F59: Sindromi poremećenog ponašanja udruženi sa fiziološkim smetnjama i telesnim faktorimaF60-F69: Poremećaji ličnosti i poremećaji ponašanja odraslihF70-F79: Duševna zaostalost F80-F89: Poremećaji razvoja psiheF90-F99: Poremećaji ponašanja i poremećaji emocija sa početkom u detinjstvu i adolescenciji

3.2. Klasifikacija bolesti prema DSM-IV:

1. Poremećaji koji se prvi put dijagnostikuju u dojenačkom dobu, ranom detinjstvu i adolescenciji.

2. Delirijum, demencija, amnestički i drugi kognitivni poremećaji3. Mentalni poremećaji zbog opšteg zdravstvenog stanja4. Poremećaji vezani za zloupotrebu psihoaktivnih supstanci5. Shizofrenija i drugi psihotični poremećaji6. Poremećaji raspoloženja i depresivni i bipolarni poremećaji7. anksiozni poremećaji8. somatoformni poremećaji

31

9. umišljeni poremećaji10. Disocijativni poremećaji11. seksualni poremećaji i poremećaji polnog identiteta12. poremećaji ishrane13. poremećaji spavanja14. poremećaji kontrole inpulsa 15. poremećaji prilagođavanja16. poremećaji ličnosti17. Drugi poremećaji kojimogu biti u centru pažnje kliničara18. Dodatne šifre (neodređeni nepsihotični poremećaj,

nesigurna sijagnoza..)19. Multiaksijalni sistem klasifikacije

4. SOCIO-MEDICINSKE KARAKTERISTIKE PSIHIJATRIJSKIH OBOLJENJA

Neuropsihijatrisjski poremećaji predstavljaju drugo najveće opterećenje u regionu, kada su bolesti u pitanju, odmah poslekardiovaskularnih oboljenja. Ove bolesti takođe čline preko 40% hroničnih bolesti i predstavljaju najveći razlog godina provedenih sa invaliditetom.

Psihijatrijska oboljenja i poremećaji odlikuju se izmenama u mišljenju, raspoloženju ili ponašanju (ili nekom kombinacijom ovih elemenata), koji su udruženi sa nelagodnošću i poremećenim funkcionisanjem, najčešće tokom dužeg vremenskog perioda. Simptomi ove vrste poremećaja variraju od blagih do veoma ozbiljnih, što zavisi od vrste mentalnog poremećaja, same osobe, njene porodice i socioekonomskog okruženja.

Tokom života, svaka osoba iskusi osećanje izolovanosti, usamljenosti ili emocionalne nelagodnosti. Ovo su, najčešće, normalne, kratkotrajne reakcije na teške situacije, pre nego simptomi mentalnih poremećaja. Ljudi uče da izlaze na kraj sa teškim osećanjima, kao što to čine i sa teškim situacijama. Međutim, u nekim slučajevima, trajanje i jačina bolnih osećanja ili izmenjenih obrazaca mišljenja mogu ozbiljno uticati na svakodnevni život osobe. Uobičajeni odbrambeni mehanizmi više nisu dovoljni, i ovim ljudima može postati potrebna pomoć da povrate ravnotežu i da se vrate na nivo punog funkcionisanja. Psihijatrijski poremećaji nisu samo određene varijacije u okviru »normalnog« već se može govoriti o jasno izmenjenim i patološkim obeležjima. Sama, određena epizoda izmenjenog ponašanja ili promena u raspoloženju nisu same po sebi znak prisustva psihijatrijskog oboljenja. Da bi se neko odstupanje moglo klasifikovati kao bolest izmenjeno ponašanje i raspoloženje treba da ima obeležja trajnosti i kontinuiteta u određenom vremenskom periodu.

32

Psihijatrijska oboljenja odlikuju se specifičnim simptomima i znacima, koji imaju manje više predvidljiv tok, ukoliko izostane određena intervencija.

Mentalno zdravlje je bitno za svakodnevni život, isto koliko i fizičko zdravlje. Štaviše, ona se prožimaju. Osobe sa telesnim zdravstvenim problemima često osećaju napetost ili neraspoloženje. Osobe sa mentalnim poremećajima često razvijaju telesne simptome ili bolesti (npr. gubitak telesne težine). Uopšte, osećanja, stavovi i misaoni obrasci snažno utiču na doživljavanje sopstvenog telesnog zdravlja ili bolesti, i mogu uticati kako na tok bolesti tako i na uspešnost lečenja.

Takođe treba znati da se više psihijatrijsakih poremećaja mogu javljati i zajedno. Na primer, osoba može istovremeno biti depresivna i imati neki od anksioznih poremećaja.

Psihijatrijska oboljenja i poremećaji se mogu javiti kod ljudi svih profesija, nivoa obrazovanja, nivoa prihoda i kultura. Može se reći da na mentalne poremećaje niko nije imun.

4.1. Uticaj mentalnih poremećaja na život ljudi

Početak većine psihičkih oboljenja i poremećaja vezan je za adolescenciju i rano zrelo doba, što utiče na postignuća u obrazovanju, profesionalne prilike i uspehe, kao i na oblik i prirodu međuljudskih odnosa. Ovaj uticaj se često odražava na čitav život jedne osobe.

Suštinski elementi koji smanjuju uticaj mentalnih poremećaja na minimum su: blagovremeno prepoznavanje poremećaja, adekvatno lečenje i prihvatanje lečenja, sigurnost koju pružaju socijalna podrška, zadovoljavajući prihodi i uslovi stanovanja, obrazovne mogućnosti.

Psihički poremećaji veoma utiču na porodicu obolelog. Prvo, porodica se suočava sa teškim odlukama koje su vezane za prihvatanje lečenja, hospitalizacije i kontakt sa članom porodice koji je oboleo. Kod svih članova porodice javlja se napetost zbog neizvesne budućnosti i zabrinutost zbog bolesti koja može biti onesposobljavajuća. Porodica brine i to je veoma iscrpljuje. Ponekad, među članovima porodice može postojati strah da su oni prouzrokovali bolest. Ne treba zaboraviti da troškovi lečenja, vreme provedeno na bolovanju, kao i bilo kakva dodatna podrška, predstavljaju ozbiljan finansijski teret za porodicu obolelog. Stigma udružena sa mentalnim poremećajima često vodi do izolovanosti članova porodice obolelog iz zajednice i isključivanja iz njihive mreže socijalne podrške.

4.2. Uzroci mentalnih bolesti

Istraživanja sugerišu da su psihički poremećaji rezultat složene interakcije genetskih, bioloških faktora, kao i faktora ličnosti i sredine. Međutim, mozak je završni put za kontrolu ponašanja, razmišljanja, raspoloženja. U ovom trenutku, veze između specifičnih vidova izmenjenog moždanog funkcionisanja i pojedinih mentalnih poremećaja nisu u potpunosti razjašnjene.

33

Kod većine psihičkih poremećaja uočeno je njihovo češčće pojavljivanje kod članova bliže porodice obolelog, što sugeriše genetsku osnovu poremećaja. Dokazi proistekli iz nekih istraživanja ukazuju da specifični genetski faktori koji utiču na moždanu hemiju, doprinose pojavi i napredovanju mentalnih poremećaja. Međutim, sve je više dokaza da promene u moždanom funkcionisanju mogu da se jave i kao odgovor na faktore sredine, kao što su: traumatsko iskustvo, hroničan stres ili različite vrste lišavanja. Drugim rečima, interakcija između moždane biologije i proživljenih iskustava je, po svemu sudeći, dvosmerna.

Iz razloga koji mogu biti biološki, psihosocijalni, ili i jedni i drugi, pol i starosno doba utiču na stope mentalnih poremećaja. Sredinski faktori, kao što su porodična situacija, pritisci i izazovi na radnom mestu, socioekonomski status osobe, mogu ubrzati pojavu bolesti ili njeno pogoršanje. Izbor životnih stilova (npr. zloupotreba psihoaktivnih supstanci) i naučeni obrasci mišljenja i ponašanja mogu uticati na pojavu, tok i ishod mentalnog poremećaja.

Psihijatrijska oboljenja i poremećaji dijagnostifikuju se us pomoć određenih metoda koji podrazumevaju pažljivo i detaljno prikupljanje anamnestičkih podataka od pojedinca i drugih, uključujući i porodicu. Takođe podrazumeva kliničko ispitivanje psihičkog statusa i specijalizovane testove.

5. DEPRESIJA

Reč "depresija" je poreklom iz latinskoga jezika - latinski depressio dolazi od deprimere, što znači potisnuti, pritisnuti, udubiti ili potlačiti.

Prema procenama Svetske zdravstvene organizacije depresija će do 2020. godine postati drugi svetski zdravstveni problem, a gledajući samo žensku populaciju, zdravstveni problem broj jedan. Zbog još neutvrđenih razloga, broj osoba s depresivnim poremećajima raste kontinuirano od 1910. godine u svim industrijskim zemljama. Trenutno je depresija za žene zdravstveni problem broj dva, a u ukupnoj populaciji depresija je na četvrtom mjestu. Ako se gleda na bolest kao uzrok nesposobnosti za rad, depresija je već na prvom mjestu. Osim što raste broj depresivnih osoba, pomera se i period nastupa depresije prema mlađim uzrasnim grupama. Depresivni poremećaji mogu se javiti od dečijeg uzrasta pa sve do duboke starosti.

Depresija je psihijatrijski poremećaj koji se svrstava u grupu poremećaja raspoloženja. Pod poremećaje raspoloženja spada onaj deo duševnih poremećaja u kojima se osnovne promene zbivaju u raspoloženju, a prate ga i promene u nekim drugim psihičkim i telesnim funkcijama.

34

5.1. Prepoznavanje depresije

Većina ljudi tokom života može imati osećanje tuge. Na pravu depresiju treba posumnjati kada se osoba konstantno oseća tužno svakog dana u razdoblju od dve nedelje i kada je više ništa ne može oraspoložiti.

Depresivni bolesnik je potišten, često anksiozan, smanjene energije, interesa i volje, s jakim osećajem krivice i samooptuživanja, smetnjama koncentracije, gubitkom sna i apetita, često sa suicidalnim razmišljanjima ili pokušajima. Depresija se također manifestuje: ravnodušnošću, bezidejnošću, apatijom, gubitkom životne radosti (ahedonijom), ali i u nekim slučajevima pojačanom napetošću, nemirom i razdražljivošću. Ostali znaci i simptomi su promene nivoa aktivnosti, promene kognitivnih sposobnosti, govora i vegetativnih funkcija (san, apetit, seksualna aktivnost) Depresivno raspoloženje onemogućava bolesnike u obavljanju normalnih i svakodnevnih životnih aktivnosti. Ljudi oboleli od depresije mogu osećati preterani stid ili krivicu i mogu se opširno baviti razmišljanjima o smrti i umiranju (ideje o samoubojstvu). Svi ti poremećaji gotovo uvek rezultiraju značajnim oštećenjem socijalnih funkcija.

Danas se smatra da je depresija biopsihosocijalni poremećaj. Ona ne može nastati ako kod osobe ne postoji manja ili veća urođena predispozicija za pojavu depresije. Ako je ta predispozicija vrlo jaka, tada postoji velika mogućnost da će se depresija javiti i bez nekog spoljnog povoda. U slučaju slabe predispozicije, trebali bi da se de se brojni nepovoljni i stresni događaji da se depresija pojavi.

5.2. Karakteristike bolesti

Depresivno raspoloženje razlikuje se od obične tuge. Ono u sebi sadrži osećaj duboke patnje i emocionalnog bola. Neki depresivni bolesnici mogu biti više iritabilni, napeti i anksiozni nego žalosni. Tipične su dnevne varijacije raspoloženja, pa se mnogi bolesnici lošije osećaju ujutro. Polovina bolesnika negira depresivno raspoloženje, ti pacijenti su često dovedeni od strane porodice ili s radnog mjesta zbog socijalnog zakazivanja. Depresija je vrlo često praćena anksioznošću, povećanom potrošnjom i zloupotrebom alkohola, a ponekad dominiraju somatski simptomi, što je posebno često kod starijih bolesnika i u slučajevima maskiranih depresija. Anksioznost je ponekad tako jako izražena da je teško reći radi li se o anksioznom poremećaju praćenom depresijom ili depresivnom poremećaju praćenom anksioznošću. Za takve je slučajeve predviđena dijagnoza anksiozno-depresivnog poremećaja. Svest je u pravilu očuvana, orijentacija nije oštećena.

5.3. Kriterijumi za postavljanje dijagnoze

Depresija se javlja u epizodama. Kada se depresija javi prvi put, govorimo o depresivnoj epizodi, a simptomi potrebni za postavljanje

35

dijagnoze trebaju trajati najmanje dve nedelje. Za dijagnostikovanje nove depresivne epizode mora postojati razmak od najmanje dva meseca bez depresivnih simptoma prije nego što se pojavi nova depresivna epizoda. Tada govorimo o ponavljajućem depresivnom poremećaju.

Tipični simptomi (tzv. A simptomi): depresivno raspoloženje, gubitak interesa i zadovoljstava u uobičajenim aktivnostima koje su ga donosile, smanjena životna energija u vidu umora i pojačano umaranje.

Drugi česti simptomi (tzv. B simptomi): poremećen san, smanjen apetit, smanjena koncentracija i pažnja, smanjeno samopoštovanje i samopouzdanje, ideje krivnje i bezvrednosti, sumoran i pesimističan pogled na budućnost, ideje o samopovređivanju ili samoubistvu.

Mogu postojati i telesni simptomi koji čine tzv. somatski (telesni) sindrom: ahedonija - gubitak interesa ili zadovoljstva u aktivnostima koje su se ranije doživljavale kao prijatne, nedostatak reaktivnosti na uobičajeno prijatnu okolinu i događaje, rano buđenje - dva ili više sati ranije nego uobičajeno, jutarnje pogoršanje depresije, psihomotorna usporenost ili nemir, gubitak apetita - u značajnoj meri, gubitak na težini (min. 5% u zadnjih mesec dana), smanjenje libida.

Somatski sindrom može i ne mora biti prisutan kod blage i umerene depresivne epizode, ali je prisutan kod teškog oblika depresivne epizode.

Depresivna epizoda može se označiti kao blaga, umjerena, teška ili teška s psihotičnim simptomima. Gotovo 75% depresivnih bolesnika pomišlja na suicid kao moguće rešenje svog stanja, a 10-15% izvršava taj čin.

5.4. Oblici depresije

- unipolarni i bipolarni poremećaj

- endogena i reaktivna depresija

- psihotična i nepsihotična depresija

- primarna i sekundarna depresija

- sezonska depresija (sezonski afektivni poremećaj)

- atipična depresija

- distimija

- dvostruka depresija

- maskirana depresija

36

5.5. Lečenje depresije

Prvi korak pri lečenju znači donošenje odluke gde će se lečenje realizovati - ambulantno ili u bolnici. Lečenje se može provoditi farmakoterapijom, psihoterapijom, psihoedukacijom i metodama samopomoći. Osnovu u lečenju ovih poremećaja predstavljaju lekovi - antidepresivi, a najbolji rezultat daje kombinacija farmakoterapijskih i psihoterapijskih mera. Potreba za hospitalizacijom nastaje ako postoji visok rizik od suicida, nesposobnost da se održi briga o samome sebi (ishrana, oblačenje i lična higijena) te potreba za dijagostičkim razjašnjavanjem stanja. Posebno je važno dobro proceniti rizik mogućeg pokušaja suicida o čemu bolesnici retko govore spontano, već ih to treba direktno pitati.

5.6. Lečenje depresije psihoterapijom

Psihoterapija se preporučuje kad postoje značajni psihosocijalni stresovi, unutrašnji psihički sukobi, međuljudske poteškoće. Psihoterapija ima značajni uticaj na povećanje poverenja bolesnika u uspeh lečenja i motiviše bolesnika za redovno uzimanje leka.

Interpersonalna terapija je vid kratkotrajne psihoterapije koja se obično sastoji od 12 do 16 tretmana koji se odvijaju s razmakom od nedelju dana. Karakterizirana je aktivnim terapijskim pristupom pri čemu se naglašava uloga sadašnjeg bolesnikovog stanja i potreba odgovarajućeg socijalnog funkcioniranja.

Kognitivna terapija depresije se temelji na shvatanju da je kognitivna disfunkcija vrlo značajna u nastajanju depresije. Pretpostavlja se npr. da je sva apatija i smanjenje energije rezultat životnog očekivanja pojedinca, odnosno njegovog osjećaja neuspeha na svim životnim područjima. Cilj kognitivne terapije je da se smanji depresija i da se spreči njeno ponovno javljanje pomažući bolesniku da spozna i ukloni negativno razmišljanje, da razradi alternative i stvori fleksibilniji način razmišljanja i uvežba nove kognitivne i bihevioralne odgovore (promena ponašanja).

Bihevioralna terapija je vrlo strukturirana i kratkotrajna. Pri tome se nastoji što je moguće više uticati na promenu ponašanja što se smatra ključnim u otklanjanju depresije. Bihevioralna terapija uključuje tehnike planiranja aktivnosti, samokontrole, vežbanje socijalnih veština i rešavanja problema.

Porodična terapija ne predstavlja primarni terapijski pristup u liječenju depresije, ali može biti vrlo značajna u slučajevima gde je zbog bolesnikovog stanja značajno narušen porodični sklad i funkcionisanje cele porodice. Porodična terapija ispituje ulogu

37

depresivnog člana u ukupnom dobrom psihološkom funkcionisanju cele porodice, a sa druge strane, ispituje ulogu cele porodice u održavanju depresije.

Grupna psihoterapija se preporučuje kada postoje teškoće komunikacije i socijalne adaptacije.

6. SHIZOFRENIJA

Reč shizofrenija potiče od grčkih reči shisis = cepanje, rascep i phrenos = duša. Ime je prvi put upotrebio Eugen Bleuler 1911. Shizofrenija je psihička bolest, složeni poremećaj funkcije mozga koja se sastoji od skupa karakterističnih simptoma.

Shizofrenija oboleloj osobi onemogućuje razlikovanje stvarnih (realnih) od nestvarnih (nerealnih) doživljaja ili iskustava. Dijagnozu shizofrenije postavlja psihijatar kada bolesnik ima psihotične simptome koji traju najmanje mesec dana.

Od shizofrenije obolevaju podjednako i žene i muškarci. Kod većine bolesnika počinje u periodu od 15. do 25. godine. Kod žena se simptomi pojavljuju nešto kasnije nego kod muškaraca. Učestalost bolesti se meri različitim pokazateljima kao što su incidencija, prevalencija i rizik obolijevanja.

Rizik oboljevanja od shizofrenije se definiše kao deo populacije koji zadovoljava kriterijume za postavljanje dijagnoze shizofrenije u bilo koje vreme tokom života, pod pretpostavkom da prožive period kada je prisutan rizik pojave bolesti. Taj rizik morbiditeta u populaciji varira između 0,3 do 3,7%, a prosečno iznosi oko 1%, što znači da se može očekivati da jedan od 100 ljudi boluje od shizofrenije.

Incidencija je broj novoobolelih bolesnika u populaciji od 100 000 ljudi tokom godine dana. Stopa incidencije iznosi 10 do 40 novih slučajeva na 100000 ljudi tokom jedne godine.

Prevalencija pokazuje deo bolešću zahvaćene populacije u određenom vremenu (point prevalence) ili tokom određenog vremena (period prevalence). Nađene rate prevalencije dosta variraju, od 1000 do 1700 na 100 000 stanovnika, a prosečna rata iznosi oko 580.

Shizofrenija je složena bolest i o njenim uzrocima postoji nekoliko teorija. Danas postoje dokazi o genetskoj predispoziciji za razvoj shizofrenije, što znači da osoba ima gen za shizofreniju koji se iz nepoznatih razloga može aktivirati i prouzrokovati bolest. Bolest se češće javlja u nekim porodicama. Rizik oboljevanja od shizofrenije je veći ako su jedan ili oba roditelja oboleli od shizofrenije, ali to ne znači da će svako dete koje ima roditelja obolelog od shizofrenije takođe oboleti. U poređenju s detetom koje ima zdrave roditelje, rizik obolijevanja od shizofrenije je teoretski 9 do 16% veći kod deteta koje ima jednog od roditelja oboljelog od shizofrenije. Ako su oba roditelja

38

oboljela od shizofrenije, rizik obolijevanja deteta se kreće između 40 do 60%. 16

Prema nekim istraživanjima, mozak shizofrenih osoba nije sposoban da ispravno obrađuje informacije niti da ih filtrira prema važnosti, pa bolesnici bivaju preplavljeni masom nevažnih informacija iz spoljnog sveta, često zadržavajući nepotrebne informacije, a gubeći iz vida bitne.

6.1. Simptomi

Simptomi u početku mogu biti neprimetni poput teškoća pri koncentraciji i povlačenju iz društvenih odnosa. Okolina doživljava da je bolesnik drugačiji, drugačije izgleda, povlači se od društva ili ne uspeva u školovanju ili na poslu. Kasnije se pojavljuju drugi simptomi koje psihijatri nazivaju psihotičnim simptomima. Za psihotične simptome je često karakteristično da osoba koja ih doživljava veruje da su oni stvarni. Bolovati od psihoze znači pogrešno prepoznavati stvarnost. Najčešći psihotični simptomi su: halucinacije (čulne obmane, najčešće sluha), sumanute (bolesne) ideje i nerazumljiv govor.

Simptomi shizofrenije uobičajeno se dele na pozitivne, negativne, kognitivne i afektivne (simptome promenjenog raspoloženja).17

Pozitivni (psihotični) simptomi shizofrenije su sumanute (bolesne) ideje, halucinacije, poremećeno mišljenje i čudno ponašanje.

Halucinacije su vrlo česte kod obolelih od shizofrenije. Halucinacije su čulne obmane kod kojih ne postoji stvarni podsticaj, a osoba koja halucinira opaža kao stvarno ono čega uopšte nema. Najčešće i tipične za shizofreniju su slušne halucinacije, posebno glasovi. Radi se o glasovima koje čuje samo bolesnik. Ređe su vidne halucinacije, što znači da vide stvari koje ne postoje, npr. mogu videti neku neobičnu svetlost, mogu videti čudovišta i sl. Mogu imati telesne halucinacije što znači da imaju osećaje po telu koji nisu izazvani pravim podražajem čula.

Sumanute (bolesne) ideje su pogrešna verovanja koja nemaju svoju potvrdu u stvarnosti. To su lažna uverenja, zablude nastale na nerealnoj osnovi. Tako bolesnik može verovati da ga netko prati, sprema zaveru protiv njega, prisluškuje telefon.

Poremećaji mišljenja takođe su tipični za shizofreniju, a delimo ih na formalne i sadržajne poremećaje. Navedeni psihotični simptomi obično se pojavljuju u akutnoj fazi bolesti, a nakon što bolesnik izađe iz ove faze, oni mogu potpuno prestati, znatno se smanjiti ili ostati prisutni s manjom ili većom izraženosti. U nekim slučajevima neki od ovih simptoma različitog intenziteta mogu ostati trajno prisutni.

Negativni simptomi shizofrenije su apatija, osiromašen govor i emocionalna tupost. Shizofreni bolesnik je emocionalno povučen iz svoje okoline, nije svestan osećanja drugih ljudi oko sebe, svoj

16 "Vod i č za porod i ce i davaoce nege" , "Sch i zophren ia Soc i e t y o f Canada" , O tava 1999 .g .

17 Stoiljković S. “Psihijatrija sa medicinskom psihologijom”, Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb 1975

39

osećanja ne može izraziti ili pokazati, izbegava kontakt očima, izraz lica mu je bez ikakvog osećaja ili zanimanja. Afektivni (osećajni) dio osobnosti je kod shizofrenih bolesnika izrazito promenjen. Te promne utiču i na pojedine psihičke funkcije: mišljenje, psihomotoriku, percepciju, volju itd. Kognitivni simptomi se manifestuju kao smetnje pažnje, pamćenja i apstraktnog mišljenja. Smatra se da su upravo kognitivni simptomi najodgovorniji za disfunkcionalnost shizofrenih bolesnika u svakodevnom životu.

6.2. Lečenje shizofrenije

Osnovna je terapija lekovima – antipsihoticima, međutim provode se i psihosocijalne metode lečenja i rehabilitacija.

Ponekad lekovi ne otklanjaju sve simptome poremećaja jer određeni broj shizofrenih bolesnika (30% lečenih starim antipsihoticima) pokazuje slab ili neadekvatan terapijski odgovor na lečenje. Zbog toga se danas u svetu i dalje traga za novim i još efikasnijim lekovima.

Psihosocijalne metode lečenja uključuju: rano otkrivanje i intervenciju, povećanje bolesnikove saradljivosti i uvida u bolest, terapijske zajednice (u bolničkim uslovima), različite vidove psihoedukacije (razumevanje bolesti, učenje bolesnika i njihovih porodica, rešavanja stresa), porodičnu terapiju, kognitivno-bihevioralnu terapiju, grupnu psihoterapiju, individualnu i suportivnu psihoterapiju.

Shizofrenija je bolest koja se uobičajeno javlja u epizodama. Između epizoda, uz odgovarajuće lečenje, može postojati vremensko razdoblje u kojem obolela osoba nema znakova bolesti - to nazivamo remisijom. Redovnim uzimanjem lekova najbolje se sprečava ponovo pojavljivanje bolesti.

6.3. Tipovi shizofrenije

U kliničkom radu razlikujemo nekoliko tipova shizofrenije zavisno od grupe simptoma koji dominiraju. Prema MKB-10 (ICD–10) razlikuje se nekoliko vrsta shizofrenije od kojih svaka od njih ima različite simptome:

- paranoidna,- hebefrena, - katatona, - nediferencirana, - postshizofrena depresija, - rezidualna, - jednostavna, - nespecifična i ostale.

40

7. KOMORBIDITET U PSIHIJATRIJI

Pojam komorbiditeta uveden je 1926.g. pod terminom „pridružena patologija“. Komorbiditet je veoma raširen među psihopatološkim sindromima. Više od 50 % pacijenata na lečenju dobija više od jedne dijagnoze. To praktično znači da više od jedne polovine doživotnih psihijatrijskih poremećaja u celokupnom stanovništvu dešava ljudima koji već imaju istoriju nekog drugog psihijatrijskog poremećaja.

Komorbiditet predstavlja „dva psihijatrijska poremećaja bez obzira na uzrok i redosled nastanka tih poremećaja. Tako se komorbiditet odnosi na poremećaje koji se istovremeno javljaju kod neke osobe ali i na poremećaje koji su se kod iste osobe javljali ili smenjivali u različitim periodima njegovog života.“

Jedan od načina ispitivanja odnosa između psihijatrijskih poremećaja je analiza komorbiditeta. Komorbiditet označava postojanje dva ili više poremećaja kod iste osobe, bez obzira na redosled njihove pojave.

Neka istraživanja koja su sprovedena, a koja se tiču komorbiditeta između psihijatrijskih poremećaja - ukazuju da je njegova stopa veoma visoka u opštoj populaciji (60-79%), a još viša u kliničkim istraživanjima. Određivanje osnovne u odnosu na komorbidnu dijagnozu predstavlja polaznu tačku u ispitivanju komorbiditeta. Pod osnovnim dijagnozom podrazumeva se oboljenje zbog kojeg je najviše narušeno funkcionisanje pacijenta ili poremećaj koji presudno utiče da se pacijent obrati za pomoć i lečenje, bez obzira na hronološki redosled pojavljivanja osnovnog i komorbidnog poremećaja. Ispitivanje komorbiditeta nema samo akademski značaj, jer se udruženost dva ili više poremećaja često sreće u svakodnevnoj kliničkoj praksi.

Proučavanje komorbiditeta je veoma značajno kako bi došli do preciznije dijagnostike i boljeg sagledavanja odnosa između mentalnih poremećaja i pružanja doprinosa razumevanju uzroka razvoja neke bolesti tj. njihove etiopatogeneze. Odnosi između komorbidnih psihijatrijskih poremećaja mogu se posmatrati kroz više modela, ali nijedan nije univerzalno primenljiv. Komorbidni poremećaji često imaju značajan uticaj na tok, prognozu i ishod lečenja osnovnog psihijatrijskog poremećaja. Zato se ono najvažnije što podrazumeva ispitivanja komorbiditeta - odnosi na oblast lečenja, tj. na eventualnu korekciju postavljenog terapijskog pristupa osnovnom poremećaju. Komorbiditet je značajan fenomen kojem savremena psihijatrija daje veliki značaj u svakodnevnoj kliničkoj praksi i u istraživanjima jer epizoda komorbiditeta može da znatno iskomplikuje tretman i da dovede do teškog toka bolesti.

Odnosi između više komorbidnih poremećaja mogu se razmatrati kroz nekoliko modela:

1. Utvrđivanje učestlosti komorbidnih psihijatrijskih poremećaja primarno zbog planiranje programa zdravstvene zaštite (klinički i epidemiološki značaj komorbiditeta)

41

2. Ispitivanje uzroka, nastanka i razvoja psihijatrijskih poremećaja, jer u praksi neki poremećaji mogu uticati na razvoj drugih psihopatoloških simptoma.

3. Dijagnostika psihijatrijskih poremećaja sa ostvarivanjem veće dijagnostičke preciznosti.

4. Adekvatna konceptualizacija psihijatrijskih poremećaja u cilju boljeg razumevanja psihopatologije i njihovog međusobnog odnosa. Opšte je poznato da klinička slika jednog poremećaja može da se razlikuje u zavisnosti od toga da li se ono pojavljuje izolovano ili uz još neki poremećaj.

5. Planiranje lečenja psihijatrijskih poremećaja da bi se mogla korigovati i modifikovati terapija osnovnog poremećaja u zavisnosti od prirode i mogućnosti lečenja komorbidnih poremećaja.18

Istraživanje komorbiditeta najčešće se realizuje ispitivanjem učestalosti i međusobnog odnosa između različitih poremećaja i nekih simptoma tih poremećaja. Polazna tačka je određivanje primarnog i sekundarnog poremećaja i kao najbolja mogućnost za međusobno razlikovanje preporučuje se uticaj na funkcionisanje a to znači da se u hronološkom smislu komorbidni poremećaji mogu javiti pre, posle ili otprilike u isto vreme kad i osnovni poremećaj.

8. STIGMATIZACIJA OSOBA OBOLELIH OD PSIHIJATRIJSKIH BOLESTI

Kao članovi rehabilitacionog tima svi članovi imaju ključnu ulogu u uspostavljanju poštovanja i ljudskih prava uopšte, a posebnu unutar psihijatrijske struke. Organizacija jedne savremene psihijatrijske službe vodi računa o jednakoj važnosti biološke, psihološke i socijalne dimenzije u lečenju, stoga je neetično ne pridavati važnost svim područjima podjednako. Usprkos naučnih dokaza da su psihosocijalne

18 Latas M, Starčević V. Komorbiditet između psihijatrijskih poremećaja – teorijska razmatranja. Psihijatrija danas 1998;

42

metode efikasne u lečenju psihičkih poremećaja, ovo područje je poprilično zanemareno i može se reći stigmatizirano unutar psihijatrije kao struke. Pojačano viđenje psihijatrijske bolesti kao biološke zanemaruje druga važna područja, koja uključuju i problem stigme i njen utjecaj na bolest. Deklaracije o ljudskim pravima, posebno Havajska i Madridska deklaracija Svetske psihijatrijske organizacije, daju etičke smernice za rad u psihijatriji. Kvalitet lečenja psihičkih poremećaja značajno se poboljšao pronalaženjem sve delotvornijih lekova i primenom efikasnih psihosocijalnih metoda liječenja.

Reč stigma potiče iz grčkog jezika i značenje joj je »naglasiti, istaknuti, označiti«. Ranije taj termin nije imao negativno značenje koje dobija u savremenom svetu. Termin se koristio za označavanje rana dobijenih u vojnoj službi, više kao neki znak počasti. Mnogo negativnije značenje dobija u latinskom jeziku gde je termin predstavljao oznaku degradacije i srama i mislilo se na znak kojim su se označavali kriminalci ili robovi kako bi se mogli identifikovati u slučaju begstva. Danas stigma ima negativno značenje i predstavlja znak srama i diskreditacije određene osobe. Stigmatizacija osoba koje boluju od psihičke bolesti definiše se kao negativno obeležavanje, marginalizovanje i izbegavanje takvih osoba baš zbog toga zato što imaju psihičku bolest. Stigmatizacija ima negativne posledice i za obolelog i za članove njegove porodice i cijelu zajednicu ali i za psihijatriju kao struku. Stigmatizacija slabi svoje žrtve, pojačava osećaj otuđenja, čime nepovoljno utiče na tok bolesti i povoljnu prognozu lečenja.

Ljudi imaju problema s prihvatanjem ponašanja koje je jako različito od nekih prihvaćenih normi. Bizarna ponašanja nekih pacijenata koja oni mogu pokazivati, za većinu ljudi su teško prihvatljiva. Jedan od načina na koji se pojedinci ili društvo nose s nečim što je zastrašujuće i uznemirujuće je da tako nešto izdvoje, otuđe i smeste van svog društvenog okruženja.

Većina ljudi sa psihičkim poremećajima suočavaju se sa stigmom i iz toga proisteklom diskriminacijom. Proizašla iz praznoverja, nedostatka znanja i saosećajnosti, stigma i diskriminacija su se javljale kroz celu istoriju. One rezultiraju uopštavanjima, strahom, osramoćenošću, besom, izbegavanjem.

Tako se smatra da su duševni bolesnici opasni, nepredvidivi, neodgovorni, nepouzdani i sl. Značajan uticaj na takvu predstavu o osobama sa psihičkim smetnjama, pored predrasuda imaju i mediji, koji veoma često eksploatišu teme po kojima su duševni bolesnici oni koji ugrožavaju druge ljude i koji su zbog toga opasni za okolinu. Kada problemi stignu u medije, dobijaju posebnu formu, pri čemu se interpretacije gotovo nikada ne kreću u korist pacijentima. Dodatan i najupečatljiviji problem su pogrešna predstavljanja činjenica: psihijatrijska terminologija se koristi u potpuno neadekvatnom kontekstu, nepravilno se upotrebljavaju dijagnoze, publika se

43

zastrašuje, sve u cilju privlačenja pažnje. Posmatrani kao agresivni, psihijatrijski pacijenti će više nego ostali biti tretirani kao potencijalna opasnost, a ako učine neko krivično delo, biće medijski istaknutiji od onih koji nisu pod psihijatrijskim tretmanom.

Stigma i diskriminacija čine da ljudi ćute o svojoj bolesti. Zbog toga često i odlažu traženje lekarske pomoći, izbegavaju da se pridržavaju preporučenog režima lečenja, kao što izbegavaju da dele svoju zabrinutost sa porodicom, prijateljima, kolegama, lekarima..., iz straha od osude. Saznanje drugih da se osoba leči od psihičkog poremećaja može dovesti do izolacije osobe, poremećaja komunikacije, diskriminacije na poslu i sl. U dečijem i adolescentnom dobu obolela osoba može postati predmetom ismejavanja u školi. Uticaj stigme na psihički obolelog čoveka ima negativne posledice po njegovo zdravlje i ozbiljno narušava osećaj vlastite vrednosti.

Pacijenti lečeni od psihotičnog poremećaja su u nekim istraživanjima izneli svoja iskustva sa stigmom i naveli da od svoje okoline doživljavaju omalovažavanje, prezir, ogovaranje, nazivanje izrazom "ludak", ruganje... Smatrali su se nesposobnima za rad, podcenjivali su ih, izbegavali, ignorisali ih, izolovali, nisu ih prihvatali, odbacivali su ih, pretjerano kontrolisali, smatrali ih opasnim i agresivnim, sažaljevali, neopravdano su bili nepoverljivi prema njima. Doživljavali su nerazumevanje okoline, nedostatak empatije, smatrali su ih neizlečivim izgubljenim slučajevima. Neprijatnosti su doživeli od porodice, prijatelja, osoba iz komšiluka, na radnom mestu pa čak i od od lekara, psihijatara, medicinskih sestara i tehničara.

Generalno gledano okolina obolele od psihičkih bolesti doživljava:1. Opasnim (najčešće vezano za dijagnozu shizofrenije i lečenje u psihijatrijskoj bolnici)2. Nesposobnim za samostalan život, donošenje odluka, nesposobnim za život i privređivanje (shizofrenija i lečenje u psihijatrijskoj bolnici)3. Slabićima koji su sami krivi za svoju bolest (depresija i anksiozni poremećaji)4. Neizlečivim (dementni, retardirani, shizofreni i smešteni u ustanovama socijalne zaštite).

Negativni stavovi prema obolelima od duševne bolesti pokazuju na prisutan manjak empatije. Percepcija obolelih je povezana sa odbacivanjem ovih osoba i željom da se od takvih osoba napravi socijalna distanca.

Kada osoba počinje da se leči od psihičke bolesti ili dolazi iz psihijatrijske bolnice, postoji verovatnoća je da će se stigma proširiti i na porodicu. Porodicu izbegavaju, čak može postati opterećena osećajem krivice da joj je nešto loše u genima.

44

Stigmom su zahvaćene i institucije lečenja koje se doživljavaju izrazito represivnima. Najčešća je predubeđenje da se tamo nalaze opasni bolesnici i da su svi koji su se lečili u bolnici opasni. Psihijatri se doživljavaju kao neefikasni jer se bolest doživljava neizlečivom, veruje se da lekovi služe za drogiranje ljudi, a ne za lečenje. Stigma prema psihijatriji kao struci posebno se ogleda u lošim smeštajnim kapacitetima, nedovoljnom finansiranju i omalovažavanju rezultata lečenja.

8.1. Proces destigmatizacije

Jedan od prioritetnih ciljeva psihijatrije danas u svetu jeste borba protiv stigme pridružene mentalnim poremećajima i sprečavanje diskriminacije. Obrazovanje javnosti o mentalnim poremećajima je prvi korak ka smanjivanju stigme, koji istovremeno ohrabruje veće prihvatanje i razumevanje mentalnih poremećaja.

Sama SZO preporučuje da se aktivnosti iz oblasti antistigma programa I strategija destigmatizacije vodi u sledećim oblastima:

1. Odnosi sa javnošću – rad sa medijima,2. Promene u sistemu zdravstvene zaštite u psihijatriji,3. Podrđka pacijentima korisnicima,4. Edukacija i trening određenih kategorija stanovništva.

Izveštaji antistigma kampanje Evropske komisije ocenjuju da je kontakt s psihijatrijskim pacijentima jedan od načina koji bi suštinski mogao uticati na odstranjivanje predrasuda. To je, takođe, uspešan metod i pri razbijanju predrasuda prema drugim grupama. Istraživanja su pokazala da postoje razlike u odnosu prema psihijatrijskim pacijentima između stanovnika Pančeva (bez psihijatrijske bolnice) i Kovina (u kom se nalazi psihijatrijska bolnica) – stanovnici Kovina imaju pozitivniji stav zbog toga što su često u kontaktu, sa obolelima jer se kreću po gradu i lokalno stanovništvo ima dodir s njima.

Poseban akcenat se stavlja na ulogu medija i sredstava javnog informisanja u destigmatizaciji psihijatrijskih pacijenata i osoba sa poremećajem ponašanja i smatra se da mediji mogu pomoći ne samo zbog pomoći pri oblikovanju i promeni svesti već i time što je promocijom pozitivnih primera i događaja, pored destigmatizacije, moguće efikasno pomoći i u prevenciji psihičkih oboljenja i poremećaja.

Uvek kada je prikazan negativni stereotip u medijima potrebno mu je suprotstaviti pozitivno ili realističnije viđenje. Vrlo je važno u programu psihičku bolest prikazati realistično i optimistički, a ne romansirano jer o tome zavisi uspeh programa. U programima borbe protiv stigme važno je istaći i etičku dimenziju - da menjanjem stavova pomažemo ljudima u lečenju, postajemo humaniji, oslobađamo se negativnih stavova koji nas sputavaju da budemo bolji i pravedniji.

45

9. REHABILITACIJA OSOBA SA PSIHIČKIM POREMEĆAJIMA I OBOLJENJIMA

Rehabilitacija u psihološko-psihijatrijskoj oblasti obuhvata duševne i mentalne poremećaje i to počev od lakših oblika kao što su neuroze, poremećaji ličnosti i karaktera, pa do težih oblika duševnih bolesti u koje spadaju psihoze. Ova oblast obuhvata i oligofrene osobe, mentalno retardirane i osobe zaostale u duševnom razvoju. Rehabilitacija u ovoj oblasti počinje istovremeno sa medicinskom terapijom, a to podrazumeva rano otkrivanje, dijagnostiku i lečenje (uz poštovanje principa rehabilitacije). Po Bukeliću, rehabilitacija predstavlja skup koordinisanih aktivnosti čiji je cilj postizanje maksimalno mogućeg u obnavljanju ili uspostavljanju psihičkih, socijalnih, profesionalnih i telesnih funkcija duševno obolelih lica. Po njemu – fokus rehabilitacije bi bio kvalitet života pacijenata, kako pacijent živi i radi. Koncentracija je na individualnim mogućnostima i sposobnostima klijenta a ne na nesposobnostima.

Cilj je da se pacijent osposobi za što je moguće normalniji život u porodici, socijalnoj i radnoj sredini. Ciljevi i program rehabilitacije određuju se zavisno od vrste i stadijuma bolesti. Pristup treba da bude individualan, kao i tokom lečenja. Vrlo bitno je proceniti izgubljene i preostale sposobnosti i rehabilitacioni potencijal.

Sam proces rehabilitacije i njen ishod zavise od brojnih činilaca koji su u međusobnom odnosu i koji se mogu podeliti na faktore bolesti, ličnosti i faktore porodične, socijalne i radne sredine. Bitno je napomenuti da pored primarnih nesposobnosti koje su posledice psihoze, mogu se javiti i sekundarni hendikepi izazvani neadekvatnim stavom sredine u kojoj pacijent živi. Sam postupak rehabilitacije i poboljšanja kvaliteta života treba da poveže medicinsku, porodičnu, socijalnu i radno-profesionalnu komponentu, kako bi se one međusobno dopunjavale. Uključivanje porodice u sam postupak rehabilitacije, pored stručnih i kvalifikovanih osoba, dovešće do boljih rezultata kompletnog rehabilitacionog postupka.19

Po M. Kabanovu u vezi dometa i značaja svih oblika rehabilitacije u psihijatriji – mogu se navesti sledeći principi:

- Princip partnerstva.- Princip raznovrsnosti.- Jedinstvo primene psihosocijalnih i bioloških metoda.- Princip postupnosti.

Značajno je istaći da u postupku rehabilitacije psihijatrijskih pacijenata pristup mora biti multidisciplinaran jer ni jedna profesija ne krije sve odgovore u procesu rehabilitacije.

19 Prof. dr Marko Munjiza „Uvod u socijalnu psihologiju i psihijatriju“ Beograd,2009.

46

10. MEDICINSKA REHABILITACIJA PSIHIJATRIJSKIH BOLESNIKA

Lečenje i medicinska rehabilitacija se u psihijatriji odvijaju kroz:

- biološku terapiju (elektrokonvulzivna - elektrošok i insulinska – insulinske kome)

- psiho-farmako terapiju (primena hemijskih preparata sa specifičnim dejstvom na metabolizam u neurovegetativnim centrima moždane baze, a posredno i u čitavom organizmu)

- socioterapiju i psihoterapiju i

- radnu terapiju.

Psihološka rehabilitacija je neophodan vid rehabilitacije posebno ako je ona dugotrajna, jer u lečenju većine pacijenata važnu ulogu imaju psihološki činioci i voljni momenti. U stacionarnim ustanovama moguće je organizovati socijalno-psihološki terapijski rad sa grupom hendikepiranih lica.

Grupnim terapijskim radom može se postići smanjenje straha, tenzije, anksioznosti, neizvesnosti, budjenje kreativnosti, skretanje pažnje sa psihološkog sadržaja na druge konstruktivnije sadržaje. Bitno je pružiti pomoć da se anksioznost i agresivnost isprazne na konstruktivan način, da se izvesne podsvesne potrebe iznesu i iskažu i dr. Postoji veliki broj faktora koji utiču na nastanak psihijatrijskih oboljenja i mentalnih poremećaja. Značajno mesto medju njima zauzimaju i socijalni faktori. Adekvatan pristup i stručno rešavanje problema iz socijalne sredine tj. socijalnih faktora veoma često su od presudnog značaja za lečenje, rehabilitaciju i konačan ishod bolesti

Pod pojmom socioterapije podrazumeva se ″organizovana, planirana i sistematski usmerena aktivnost radi neutralizacije, ublažavanja ili uklanjanja materijalno-ekonomskih, psiholoških i socijalnih teškoća pojedinca i njihovih porodica kao i ostvarivanje optimalnih uslova za razvoj i korišćenje potencijala koje imaju pojedinac i porodica20″.

Socioterapija podrazumeva i aktivno uključivanje bolesnika u lečenje i rehabilitaciju, a u cilju shvatanja uzroka mentalnih poremećaja, a koje vode otklanjanju i rešavanju odredjenih problema. Ali, kako na ponašanje pojedinca ne utiču samo unutrašnji faktori ličnosti, već i niz socijalnih faktora, onda se socioterapijskim radom obuhvata invalid ali i njegova bliža i dalja socijalna sredina.

20 Miroslav Simić, « Rehabilitacija invalida «, FPN, Beograd,1996.

47

Pod psihoterapijom se podrazumeva skup metoda i postupaka kojima se deluje na psihičko stanje bolesnika, odnosno na njegove unutrašnje konflikte. Ostvarivanjem ciljeva psihoterapije omogućava se brži oporavak, rehabilitacija i bolje socijalno funkcionisanje.

Socioterapija sa psihoterapijom predstavlja metodu medicinske i socijalne rehabilitacije.

Metodološki oblici sprovodjenja socioterapije i psihoterapije su individualni i grupni rad. U individualne oblike socioterapijskog rada spadaju:

- rešavanje aktuelnih socijalnih i životnih problema invalida,- socijalno vodjenje i usmeravanje invalida,- socioterapijska podrška,- savetovanje.

Grupni oblici socioterapijskog rada su:- grupno vodjenje,- grupno savetovanje,- grupna terapija i- terapijska zajednica21

Pod radnom terapijom podrazumevamo one aktivnosti koje kroz realizaciju rehabilitacionog programa koje imaju za cilj da obolelo ili povređeno lice obnovi svoje fizičke potencijale i postigne duhovnu ravnotežu. A to bi bile razne stvaralačke, kreativne, manuelne, socijalne, edukativne, rekreativne aktivnosti, koje bi svojom primenom dale maksimalan učinak u oporavku obolelih lica da se što pre ponovo uključi u društvenu zajednicu.

Osnovno o čemu treba voditi računa je to da terapija duševno obolelih podrazumeva polivalentan pristup:

1. farmakoterapija - uvođenje tipičnih ili atipičnih antipsihotika (bolji su jer su neželjena dejstva minimalna) uz kombinaciju hipnotika, anksiolitika izuzetno antidepresivna

2. psihoterapija 3. socioterapija

Tek primenom svih ovih metoda rada možemo očekivati maksimalan učinak u rehabilitaciji osoba sa psihičkim oboljenjima.

10.1. Psihofarmakoterapija

Prefarmakološko razdoblje – je razdoblje lečenja metodama i postupcima koji su za osnov imali tadašnje predpostavke o poreklu i nastanku psihijatrijskog oboljenja (razni magijski postupci, puštanje krvi, lečenje prirodnim lekovima...). Sredinom XIX veka, pojavom

21 Miroslav Simić, « Rehabilitacija invalida «, FPN, Beograd,1996.

48

barbiturata počinju promene u načinu lečenja psihičkih oboljenja, da bi tek sredinom XX veka (1952.g. Delej i Deniken) pronalaskom klomazepina, počelo moderno doba psihofarmakoterapije.

Poslednjih nekoliko decenija počele su se odvijati značajne promene u ovoj oblasti, koje još traju. Te promene su uslovljene novim koncepcijama o mentalnom zdravlju i mentalnim poremećajima, izmenjenim stavovima prema mentalnim bolesnicima, kao i novim zahevima i potrebama koje iskazuje društvena zajednica, kada je reč o zaštiti i unapređenju mentalnog zdravlja. Posebno značajne promene tokom poslednje tri decenije svakako treba vezivati za brzi napredak psihijatrije na stručnom i naučnom polju, omogućen velikim doprinosima svih stručnih disciplina koje se bave mentalnim zdravljem čoveka. Taj napredak je pokazao potrebu za većim angažovanjem na zaštiti i unapređenju mentalnog zdravlja.22

Prvi veći uspesi u lečenju psihijatrijskih bolesnika, zabeleženi uvođenjem psihofarmaka pre pedesetak godina, počeli su sve više isticati potrebu bolje zaštite prava psihijatrijskih bolesnika. Oni su omogućili oživotvorenje načela po kome je psihijatrija dužna pružati pomoć ne samo društvu, već i bolesniku. Mada je psihijatrija, kao i svaka druga medicinska grana, od svog formiranja zastupala ovo načelo, njene intervencije su se, zbog nemoći u lečenju, svodile na pružanje utočišta i zbrinjavanje obolelih, kao i na zaštitu društva od onih bolesnika koji su opasni.

Generalni stav u vezi zaštite mentalnog zdravlja, istaknut i u dokumentima Ujedinjenih Nacija, je da medikacija treba na najbolji način zadovoljiti zdravstvene potrebe pacijenta i treba se dati pacijentu samo u terapijske ili dijagnostičke svrhe, a nikada se ne sme propisivati kao kazna ili kako bi se ugodilo drugima.

10.2. Psihofarmaci

Prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije (SZO) iz 1976. godine psihofarmaci su lekovi koji deluju na psihičke funkcije, ponašanje i doživljavanje bolesnika. Kaže se da su psihofarmaci hemijske materije koje u određenoj dozi na poseban način deluju na duševni život i psihičko ponašanje.

Psihofarmaci su psihotropna sredstva koja se primenjuju u lečenju psihičkih poremećaja. Deluju manje ili više selektivno na psihičke funkcije (pažnja, mišljenje, opažanje, pamćenje ...)Postoje tri gtrupe psihofarmaka:

10.2.1. PSIHOSEDATIVI

22 Stoiljković S. “Psihijatrija sa medicinskom psihologijom”, Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb 1975

49

a) TRANKVILANSI ILI ANKSIOLITICI (Diazepam, Bensendin, Lorazepam, Bromazepam, ksalol...)

- to su sredstva koja smiruju i smanjuju motornu aktivnost i smanjuju osećaj straha i unutrašnje napetosti

- to su sredstva protiv nervoze a kombinuju se i sa neurolepticima kod psihičkih oboljenja

b) NEUROLEPTICI – ANTIPSIHOTICI

- Tipični antipsihotici (Largaqtil, Haloperidol, Trixifen, Metoten) - Atipični antipsihotici ili antipsihotici druge generacije (Klozapin, Risar)

- To su sredstva koja smiruju psihičke bolesnike time što smanjuju psihotične simptome.

- Psihički doživljaji ostaju nepromenjeni ali ih bolesnici mirnije doživljavaju; oni ih smiruju i psihomotorno i emocionalno, te su bolesnici ravnodušni prema halucinacijama, paranoidnim idejama.

- Dejstvo im traje i nakon prekidanja medikacije.

Razlika tipičnih antipsihotika i netipičnih je u tome što tipični antipsihotici imaju nekada veoma izražena neželjena dejstva:

- ekstrapiramidalni tremor, ooromadibularne diskinezije (nenormalni pokreti usta i vilice)

- galaktoreja (curenje mleka iz dojki)- amenoreja (gubitak menstrualnog ciklusa)- maligni neuroleptični sindrom – može imati i smrtan ishod

Kod atipičnih antipsihotika neželjena dejstva su minimalna ali se ogleda u porastu telesne težine i hiperglikemiji.

- HIPNOTICI – su sredstva koja utiču na funkciju sna. (napr. Nipam, Flormidal)

- ANTIDEPRESIVI – su sredstva koja podižu rasopoloženje psihološki deprimiranih pacijenata. (napr. Anafranil, Maprotilin, Zoloft, Flumirin)

Veoma se retko i samo izuzetno kombinuju sa neurolepticima.

c) PSIHOTONICI (PSIHOSTIMULANSI, PSIHOANALEPTICI)

- Stimulišu na veću psihičku aktivnost- olakšavaju duševni rad kod duševne i telesne klonulosti- odstranjuju osećaj umora- odgađaju san (na primer - alkohol, koneski čaj, guarana..)

d) PSIHOTICI (PSIHODISLEPTICI, HALUCINOGENA SREDSTVA)

50

- veštački remete normalna psihička zbivanja u ličnosti- prolazno menjaju psihu tako što izazivaju stanje slično psihozi

i halucinacije.(naprimer – hašiš, meskalin, LSD, halucinogeni bojni otrovi)

e) DRUGI LEKOVI

- LEKOVI PROTIV ALKOHOLIZMA- LITIJ (daje se kod afektivnih psihoza sa ciljem sprečavanja

recidiva)- LEKOVI PROTIV DEMENCIJE- ANTIPRKINSONICI- ANTIEPILEPTICI

Koliko je god ova klasifikacija bila prihvatljiva, ona će ipak ostati ograničena i nedovoljno precizna. Naime, danas se veliki broj psihofarmaka upotrebljava u više terapijskih indikacija a navedene indikacije su samo one za koje je taj lek prvobitno pokazao efikasnost. Npr. mnogi antiepileptici se danas uspešno koriste u terapiji bipolarnog afektivnog poremećaja, neki antidepresivi predstavljaju terapiju izbora u paničnom poremećaju ili posttraumatskom stresnom poremećaju, anksiolitici su djelotvorni u katatoniji itd.

Veština psihofarmakološkog lečenja je veština izbegavanja nuspojava. Može se reći da su osnovne predpostavke primene psihofarmakoterapije u sledećem:

- Treba tačno i detaljno poznavati medikament koji se primenjuje, njegovo medikamentozno delovanje, neželjena dejstva koje može da proizvede ko i načine kako se ta neželjena dejstva mogu suzbiti i značajno umanjiti.

- Neophodno je svim dijagnostičkim metodama i sredstvima koje se mogu primeniti upoznati telesni status bolesnika kako bi se pri određivanju koji će se lek primenjivati u terapiji uzelo u obzir funkcionalno-organskim poremećajima i predispoziciji organizma za određeni način reagovanja na primenjeni psihofarmak.

- Medikament treba dozirati imajući u vidu osnovni princip da se s najmanjom mogućom dozom postigne najveći terapeutski učinak.23

Tokom poslednjih pedesetak godina, koliko egzistira savremena psihofarmakoterapija, došlo je do otkrića brojnih psihofarmaka. Iako (a tako je i u većini drugih grana medicine) nije otkriven ni jedan etiološki psihijatrijski lek, pa se tako nisu ni dogodila revolucionarna otkrića,

23 Filaković dr. Pavo, Psihofarmakoterapija.www.psihijatrija.com /PPT prezentacija/2010.g.

51

postojeći psihofarmaci bitno i značajno pomažu mentalnim bolesnicima da se nose sa svojom bolešću te im znatno podižu kvalitetu života.

Na kraju je svakako potrebno napomenuti da polazeći od teorijskih koncepta etiologije mentalnih poremećaja, koji uključuju biološke, psihološke i sociološke faktore, svaka uspješna terapija tih poremećaja sastoji se od biološke terapije, psihoterapije i socioterapije. Sve ove tri metode usko se isprepliću i nadopunjuju u sveobuhvatnom lečenju svakog pojedinog psihičkog bolesnika, s time da se zavisno o prirodi i fazi bolesti pojedina od njih primjenjuje u većoj ili manjoj mjeri. Važno je takođe naglasiti da svaka od ovih metoda traži posebnu edukaciju, pa je stoga za uspešan tretman psihijatrijskih bolesnika potrebno angažovati čitav tim stručnjaka različitih profila, pre svega psihijatra, lekara opšte prakse, medicinske sestre, psihologa, socijalnog radnika i defektologa.

11. PROFESIONALNA REHABILITACIJA OSOBA SA PSIHIČKIM OBOLENJIMA

Profesionalna rehabilitacija je druga faza u postupku rehabilitacije lica sa invaliditetom. Njen cilj je osposobljavanje lica sa invaliditetom za rad. Profesionalna rehabilitacija poseban značaj ima kod stečene invalidnosti, usled koje osoba sa invaliditetom nije u mogućnosti da obavlja svoj raniji posao. Stručno osposobljavanje lica sa invaliditetom se obavlja zavisno od prirode, odnosno kategorije invalidnosti. U slučajevima lakše invalidnosti, kada nije došlo do značajnijih poremećaja radne sposobnosti, stručno osposobljavanje se obavlja u okviru redovnih ustanova za obrazovanje. U onim slučajevima kada se zbog težine i specifičnosti invaliditeta ova lica ne mogu adaptirati u redovne obrazovne ustanove, stručno osposobljavanje se vrši u posebnim ustanovama (specijalnim institucijama) za obrazovanje.

Profesionalna rehabilitacija lica sa invaliditetom ne podrazumijeva samo osposobljavanje prema njihovoj radnoj sposobnosti, već punu integraciju, odnosno reintegraciju u radnu sredinu. S tim u vezi, jedan od važnih segmenata profesionalne rehabilitacije jeste profesionalna orjentacija i zapošljavanje lica sa invaliditetom. Ovdje je posebno naglašen indivindualni pristup, a veliki značaj ima psihološki tretman. Prilikom izbora zanimanja važno je procijeniti radnu sposobnost lica sa invaliditetom, odnosno dobro preusmjeriti njegovu preostalu radnu sposobnost. Pri tome se ne smiju zanemariti ni negova interesovanja i sklonosti.

Po definiciji Međunarodne organizacije za rad ’’profesionalna rehabilitacija je deo kontinuiranog i koordiniranog procesa rehabilitacije koji, angažovanjem profesionalnih službi, kao što su službe procene, obuke, praćenja i radnog plasmana, omogućuje invalidnoj osobi da zadrži ili obezbedi posao.''

52

''Profesionalna rehabilitacija je profesionalno osposobljavanje onesposobljenih – invalidnih lica, odnosno, sticanje stručne spreme za drugi posao od onoga koje je do invaliditeta obavljan.''24

Profesionalna rehabilitacija je dakle kontinuirana, sistemska i planska organizovana pomoć stručnjaka invalidnoj osobi sa ciljem da se osposobi za odgovarajuće zanimanje i ponovo uključi u proces rada.

Profesionalna rehabilitacija se može realizovati kao:

- dokvalifikacija ili- prekvalifikacija

Dokvalifikacija znači dopunsko sticanje višeg stepena kako teorijske tako i praktične osposobljenosti za novo zanimanje u istoj struci.

Prekvalifikacija je proces osposobljavanja kroz praktičnu i teorijsku nastavu za drugo zanimanje koje se razlikuje od dosadašnjeg.

11.1. FAZE PROFESIONALNOG OSPOSOBLJAVANJA

11.1.1. Predprofesionalna procena i ispitivanje (utvrđivanje sklonosti i psihofizičkih sposobnosti invalidne osobe). Predstavlja prvu fazu profesionaklne rehabilitacije. Sa predprofesionalnom procenom se počinje tokom ili pri kraju medicinskie rehabilitacije. Kroz nju ostvarujemo uvid u interesovanja invalidne osobe, njegovu umešnost, spretnost, izdržljivost...

Kroz timski rad, u kome učestvuju lekar, psiholog, socijalni radnik, defektolog, radni terapeut- upoznaje se sa slekarskom dokumentacijom, obavlja se interviju, izrađuje se socijalna anamneza i socijalni status, rade se psihološka testiranja i praktična provera sposobnosti i sklonosti kroz određene testove. Na osnovu svih prikupljenih podataka određuuje se uži krug izborfa zanimanjai angažuje se majstor – instruktor za teorijsku i praktičnu obuku kandidata.

11.1.2. Profesionalna orjentacija je druga faza u profesionalnoj rehabilitaciji. Pod time podrazumevamo skup organizovanih aktivnosti u pružanju pomoći pri izboru zanimanja. Da bi se to uspešno realizovalo neophodno je:

- utvrditi fizičke mogućnosti i sposbnosti invalidne osobe

24 P.Milosavljević ,’’ Rehabilitacija invalida ’’, Naučna knjiga, Beograd 1989

53

- izvršiti procenu intelektualnih sposobnosti- upoznati se sa stepenom dotadašnjeg obrazovanja a koje

je od interesa za dalju profesionalnu obuku- izvršiti pravilnu procenu emocionalne stabilnosti,

motivacije i radnih navika- sagledati porodičnu situaciju i spremnost porodice da

pomogne u obuci i kasnijem radu- sagledati i mogućnosti profesionalnog angažovanja tokom

obuke i mogućnosti kasnijeg zapošljavanja.

Nakon sređivanja i analize dobijenih podataka doći će se do saznanja koje radno mesto invalidnoj osobi najviše odgovara i gde bi, nakon završene obuke, najlakše mogao da dođe do zaposlenja. Da bi ova faza bila uspešno realizovana neophodno je primeniti:

- profesionalno prosvećivanje i informisanje- profesionalno savetovanje- profesionalna selekcija

11.1.3. Profesionalno osposobljavanje (radna obuka). Stručno osposobljavanje invalida se obavlja prekvalifikacijom i dokvalifikacijom. Na taj način se stiču teorijska i praktična znanja i veštine za nova zanimanja. Samo radno osposobljavanje se vrši prema određenim principima, zavisno od gtrupe i kategorije invalidnosti. Profesionalna rehabilitacija obavlja se u specijalizovanim radionicama sa odgovarajućim kadrom, prostorom i inventarom. Glavni cilj je sticanje određenih kvalifikacija i sposobnosti za obavljanje poslova u okviru iste struke ili kao potpuno novo zanimanje. Na taj način se ostvatruje i konačan cilj, a to je povratak u radnu sredinu. Ovo je naročito bitno jer na taj način osoba sa invaliditetom stiče ekonomsku nezavisnost i - što je možda još i važnije za potpunu rehabilitaciju – povećava nivo svog samopoštovanja, kao korisnog člana društva. Prilikom ulaska osobe sa invaliditetom u svet rada trebalo bi obratiti posebnu pažnju na sledeće elemente:- Plan radnog iskustva - Poznavanje kulture radne sredine- Poznavanje radnih kolega- Analiza radnih zadataka i rutine- Razvijanje i uključivanje sistematičnog učenja- Skupljanje i analiza podataka- Uvođenje pomoći OSI- Održavanje stalnog stepena podržke- Održavanje potencijala stručnjaka na području zapošljavanja.

11.1.4. Selektivno zapošljavanje je završna faza u profesionalnom osposobljavanju i podrazumeva zapošljavanje rehabilitovane osobe na odgovarajuće poslove.

54

Oblik zapošljavanja osoba sa invaliditetom zavisi od rezultata završene profesionalne obuke i od težine njihovog invaliditeta. Tako ova lica, s obzirom na mogućnosti zapošljavanja možemo podeliti u tri grupe:

1) lica koja zbog težine invaliditeta ne mogu konkurisati za rad na otvorenom tržištu rada, već samo u zaštićenim uslovima.

2) lica kojima je potebna specijalna pomoć pri zaposlenju, jer imaju izraženije psiho-fizičke probleme, pa su zbog toga manje sposobna, manje motivisana za rad i nisu spremna da sama preuzmu inicijativu u pogledu traženja posla;

3) lica koja se relativno lako mogu zaposliti, jer posjeduju lakši invaliditet i osposobljeni su za zanimanje koje je traženo u privredi.

U dosadašnjam razvoju zapošljavanja lica sa invaliditetom primenjivala su se tri osnovna modela:

1) zaštitne radionice,2) podržano zaposlenje (u okviru koga postoje tri sistema

zapošljavanja lica sa invaliditetom: kvotni sistem, volonterski sistem i mešoviti sistem) i

3) samozapošljavanje

Samozapošljavanje lica sa invaliditetom je model zapošljavanja koji je novijeg datuma i uglavnom je zastupljen u zemljama sa razvijenom tržišnom privredom. Dakle, razlog za malu zastupljenost ovog modela zapošljavanja treba tražiti u vladajućim predstavama o osobama sa invaliditetom, tj. u strahovima, zabludama, predrasudama i stereotipima o osobama sa invaliditetom koji su prisutni u većinskoj svesti. Sve to ima za posledicu da je samozapošljavanje rezervisano samo za lica sa manjim stepenom invaliditeta.

11.1.5. Praćenje do završetka faze prilagođavanja i pod tim podrazumevamo da se ostvaruje uvid stepena prilagodljivosti na uslove rada invalidne osobe i otklanjanje negativnih uticaja iz radne i socijalne sredine, koji bi mogli dovesti u pitanje uspešan završetak rehabilitacije.

11.2. ZAŠTITNA RADIONICA

Izraz ''zaštitno zapošljavanje'' nastao je u praksi i označava zapošljavanje na radnim mestima koja pretpostavljaju postojanje posebnih uslova. Prve zaštitne radionice formirane su pedesetih godina prošlog veka kada su se javili problemi i teškoće oko uključivanja lica sa invaliditetom u posao. One su u početku imale cilj zapošljavanje lica sa invaliditetom, a kasnije i njihovo profesionalno osposobljavanje.

Primarna uloga zaštitnih radionica je da osobama sa invaliditetom omoguće plaćeni rad koji će biti kontrolisan u cilju postizanja određene brzine i kvaliteta rada koje tržište zahteva.

55

Osnovni cilj zaštitnih radionica jeste zadovoljavanje potreba za profesionalnom rehabilitacijom i zapošljavanjem onih lica koja zbog specifičnosti invaliditeta te potrebe ne mogu zadovoljiti pod opštim uslovima. Krajnji cilj zaštitnih radionica svakako jeste da posle izvesnog vremena provedenog u zaštitnim radionicama osposobi što veći broj lica sa invaliditetom za rad na otvorenom tržištu rada. Postoji više tipova zaštitnih radionica koje su namenjene za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje lica sa invaliditetom. Sve njih možemo podeliti u dve grupe. Prvu grupu čine zaštitne radionice koje zapošljavaju lica samo sa jednom vrstom invaliditeta, kao što su lica sa telesnim invaliditetom, lica sa mentalnom retardacijom, gluva i nagluva lica. U okviru ovog tipa postoje i zaštitne radionice koje zapošljavaju samo lica određene kategorije invaliditeta (npr. kod zaštitnih radionica koje su namenjene za lica sa fizičkim invaliditetom mogu postojati radionice koje upošljavaju određene kategorije ovih lica, kao što su distfofičari, paraplegičari i dr.). Drugu grupu čine mešovite zaštitne radionice. U okviru ove grupe izdvajaju se dva tipa zaštitnih radionica. Prvi tip čine zaštitne radionice u kojima su pretežno zaposlena lica sa jednom vrstom invaliditeta (npr. lica sa tjelesnim invaliditetom ili mentalno retardirana lica), ali se pored njih zapošljavaju i lica sa drugim vrstama invaliditeta. Drugi tip predstavljaju zaštitne radionice koje zapošljavaju lica kod kojih je telesni invaliditet kombinovan sa mentalnom retardacijom.

Zaštitna radionica je praktično radno orijentisana institucija u kojoj je kontrolisan rad i radna sredina uz tačno određene profesionalne ciljeve svakog pojedinca koja mu omogućuje sticanje radnog iskustva da bi napredovao u smislu socijalizacije i produktivnog profesionalnog statusa. To su ustanove socijalne zaštite u kojima invalidi rada stiču izvestan stepen obrazovanja i poboljšavaju svoju resocijalizaciju a u isto vreme su i ustanove koje zapošljavaju radnike pa posluju po principu profita, bez obzira što nisu produktivne kao ostala privredna preduzeća.

U zaštitnim radionicama se uslovi rada invalidima rada posebno podešavaju. Proizvodnja ima za cilj da obezbedi privremeno ili stalno zapošljavanje težih invalida i da im osigura egzistenciju a akumulativnost i produktivnost rada su u drugom planu. Na žalost, mnoge ovakve radionice zbog nedostatka finansijskih sredstava moraju da se polako prilagođavaju uslovima tržišta a ne samo profesionalnoj rehabilitaciji invalida.

11.3. MOGUĆNOSTI ZAPOŠLJAVANJA I DOKVALIFIKACIJE PSIHIČKI OBOLELOG LICA

- Zapošljavanje

56

Za rehabilitaciju se uvek podrazumeva da uključuje pomoć u treningu za posao i traženju posla. Većina bolesnih, ipak, neće biti uspešna u tradicionalnoj obuci. Iste poteškoće koje smetaju da se zadrži posao (problemi da se odradi puno radon vreme, sporost, strah u ophođenju sa drugim ljudima, pogrešno tumačenje postupaka drugih ljudi, nezadovoljstvo nezanimljivim poslom ili slabo plaćenim poslom, osećaj iskorišćenosti, nesposobnost da se stvore prijatelji na poslu, neprimerena odeća ili ophođenje, iracionalni strahovi od uslova na poslu, nesposobnost da se nosi sa autoritetom, zahtevima, rokovima i vrednovanjem) mogu takođe da smetaju pri profesionalnoj rehabilitaciji, kod koje se može naići na iste smetnje.

Specijalni programi koji prepoznaju specijalne slabe tačke osobe su korisni. Klizno radno vreme, obezbeđenje privatnosti, predviđanje problema, uspostavljanje rutine bez trzavica, bi moglo da pomogne. Ciljevi na poslu bi trebalo da se minimizuju, ako dominiraju navedeni problemi i onda se treba usredsrediti na smislene aktivnosti izvan posla.

Na primer, visoko inteligentna i osetljiva osoba sa shizofrenijom može da oseća da je ispod njenog nivoa da se podučava da bude pomoćnik u kancelariji. Ako se posao, sa druge strane, posmatra samo kao dodatni posao, koji samo obezbeđuje da se preživi, a obrati se pažnja na kreativne i intelektualne potencijale u večernjim časovima ili tokom vikenda, onda trening za posao može da bude uspešan.

Svaka geografska oblast ima svojih prednosti. Veliki gradovi imaju bolje specijalizovane programe, ali ruralna sredina nudi više poslova u kojima ljudi sa shizofrenijom mogu da uživaju: sporija, sa manje gužve, u društvu prirode, životinja ili dece.

Pomoć drugima je često aktivnost u kojima ljudi sa shizofrenijom nalaze smisao. Ovakvi poslovi se ne isplate finansijski, ali obezbeđuju oporavak za ljude sa shizofrenijom sa osećanjem cilja i smisla. Važno je da porodica vrednuje sve čime se oboleli bavi. Posao može da bude monoton, loše plaćen, neizazovan, ali obezbeđuje za osobu socijalni milje i okupaciju, sigurno okruženje, strukturisanu rutinu i način da se odvrati od povremeno neprijatnih preokupacija koje su posledica bolesti. Ukoliko se posao još i plaća, utoliko bolje. Ako postoji i smisao u radu, još bolje.

- Dokvalifikacija

Posle bolesti kao što je shizofrenija, mnogo ljudi bi želelo da se opet vrati u školu, da završe nešto što su ranije započeli, ili da otpočnu novu školu. Često se akademske studije zamene nečim što može da se “radi rukama”. To je zbog toga što manuelni rad zahteva manje komunikacije sa drugima. Priprema za rad koji može da se odvija u relativnoj izolaciji ili tokom časova kada nema mnogo ljudi okolo, može

57

da bude dobra ideja. Sezonski rad je takođe dobar jer podrazumeva periode odmora.

Neke individue sa shizofrenijom se vraćaju u školu zbog toga što jednostavno vole da uče, bez cilja da diplomiraju. Oni su intelektualno radoznali i uživaju u odlasku u školu, tako da bi to mogli da rade celoga života. Za pojedince, ispiti i nadmetanje u razredu mogu da budu teški, pa je onda pametno odabrati škole i kurseve u kojima ne dolazi do takvih stresova.

Kursevi kod kojih je izvesna količina ekscentričnosti normalna (crtanje, muzika, šah, poezija) mogu biti najpogodniji za ljude sa shizofrenijom, jer takva atmosfera čini da se osećaju anonimnijim i sigurnijim. Neki ljudi preferiraju dopisne škole.

Kada se jednom odrede potrebe, neki programi ili aktivnosti mogu da se razviju da zadovolje te specifične potrebe. Važno je da su svi uključeni u brigu o pacijentu informisani o tome šta je dostupno u smislu formalnih programa. Socijalni radnici i okupacioni terapeuti, su obično ljudi sa kojima se može razgovarati o tome.

U većim gradovima veća je mogućnost naći odgovarajući program, ali u manjim mestima treba razviti programe, što znači da sve članove društva možda treba okupiti da bi se rešio problem. Važno je razumeti da nedostatak specifičnih formalnih programa ne treba da bude nepremostiva prepreka u usmeravanju osobe sa shizofrenijom.

12. SOCIOTERAPIJA

Sociterapija je ključna metoda u socijalnoj rehabilitaciji. To je organizovana, planirana i sistematski usmerena aktivnost radi neutralizacije, ublažavanja ili uklanjanja materijalno-ekonomskih, psiholoških i socijalnih teškoća pojedinaca i njihovih porodica, kao i ostvarivanje optimalnih uslova za razvoj i korišćenje potencijala koje imaju pojedinac i porodica. Socioterapija deluje na nivou socijalnog funkcionisanja obolelog, povređenog lica i na povećanje sposobnosti da u svojoj okolini deluje u najboljem socijalnom smislu, tj. različitim postupcima aktiviraju se društvene komponente ličnosti. Pogrešno bi bilo socioterapiju usmeravati jedino na obolele članove, a zanemariti zdrave članove čije je angažovanje na aktivnom pružanju pomoći bolesniku prava garancija za terapijski uspeh.

Pod socioterapijom se podrazumeva vrsta tretmana koja je zasnovana na pozitivnim terapijskim dimenzijama grupe, teoriji komunikacija, interpersonalne psihologije, teorije polja i drugo.Svi socioterapijski postupci i metode mogu se grupisati u dve grupe:

a) socioterapija u užem smislu gde spadaju grupna terapija, terapijska zajednica, odnosno terapija sredinom ili milje terapija, zatim okupaciona, radna i rekreativna terapija.

58

b) socioterapija u širem smislu gde, uz institucionalnu formu i sam metod rada koji je primarno socioterapijski, spadaju ustanove za parcijalnu, delimičnu hospitalizaciju, dnevne, noćne i vikend bolnice, socioterapijski klubovi, terapija u porodičnoj i radnoj sredini, zaštitne radionice. Izmedju ova dva međusobno različita socioterapijska metoda postoji značajna funkcionalna, vremenska i prostorna povezanost.

Zahvaljujući savremenoj psihofarmakoterapiji i socioterapiji u vidu milje terapije, stvorene su realne pretpostavke za primenu drugih specifičnih terapijskih postupaka i rehabilitacije u psihijatriji. U savremenoj kliničkoj psihijatriji koriste se socioterapijske metode sa jasnim indikacijama. Često se socioterapija primenjuje i kao terapija izbora za tretman nekih psihijatrijskih poremećaja i poremećaja ponašanja, (kao na primer poremećaji ličnosti, bolesti zavisnosti i drugo).

12.1. SOCIOTERAPIJA U UŽEM SMISLU

12.1.1.Grupna Terapija

Ovaj socioterapijski metod polazi od već davno usvojenog stava da je čovek, ne samo biološko i psihološko, već i socijalno biće. Korišćenje važnijih obeležja dinamike čovekovog života u grupi bio je glavni motiv za sve rašireniju primenu različitih oblika grupne socioterapije. Time nisu umanjene vrednosti različitih oblika individualnog tretmana u psihijatriji. Grupna terapija nije njihova dopuna, nego veoma često čini osnovni terapijski postupak gde se potencira osećanje grupne pripadnosti, nasuprot sve prisutnijem osećanju usamljenosti, izolacije, otudjenja u skoro svim sociokulturnim sredinama širom sveta.

Grupni terapeutski rad podrazumeva sastanke grupe od 10 do 12 učesnika, jednom nedeljno u trajanju od sat i po, na kojima se obrađuju teme koje pacijenti sami iznesu kao predlog za diskusiju. Grupa simbolički predstavlja srodnu socijalnu sredinu. Za uspeh celog metoda posebno je važno da izabrane teme budu problemi koji muče sve ili bar većinu članova grupe i da se postigne atmosfera otvorenog i slobodnog razgovora. Činjenica da svaki učesnik konfrotira svoje lične teškoće sa teškoćama ostalih, da ih projektuje i proživljava kroz probleme članova grupe, predstavlja moćno sredstvo sociopsihološkog delovanja. Kao rezultat interpersonalne dinamike, pacijent bi trebalo da počne lakše, spontanije i otvorenije da prihvata vlastite osećaje i iskustva, da lakše savlađuje životne teškoće, bez anksioznosti, sa odgovarajućom dozom samopouzdanja i vere u sopstvene potencijale.

a) grupe namenjene obavljanju odredjenih aktivnosti,

59

U prvoj grupi je samo blagotvorno dejstvo aktivnosti koju obavljaju njeni članovi (fizička, rekreativna, edukativna je osnovno sredstvo terapijskog delovanja.b) socioterapijske Kod socioterapijskih grupa takodje se odvijaju različite vrste aktivnosti (muzika, igre, čitanje, diskusija). Sama aktivnost sa terapijske tačke gledišta ima sekundarnu važnost. Osnovni terapijski efekat grupe jeste individualno učešće u grupi odnosno u dinamici grupnog života.c) psihoterapijske grupe.

Kod psihoterapijskih grupa važno je da grupa računa sa verbalnom komunikacijom svojih članova, da pojedinac u grupi mora biti objekat tretmana i grupa je u celini osnovno terapijsko sredstvo.

12.2.2. Terapijska zajednica

Važniji elementi atmosfere terapijske zajednice su: zaštita bolesnikove individualnosti, tretiranje bolesnika sa poverenjem, podsticanje adekvatnog ponašanja bolesnika, tretiranje bolesnika kao osobe koje je soposobna za odgovornost i inicijativu i uključivanje pacijenata u društvene aktivnosti. Danas se pod pojmom terapijske zajednice podrazumevaju različiti sadržaji rada, od toga da li je u pitanju novi terapijski metod ili je reč o zahtevu za humanizacijom postupaka prema pacijentima u psihijatrijskim ustanovama.

Svi dogadjaji koji se odigravaju na odeljenju zajednički se analiziraju i nastoji se da se zajednički razreše svi novonastali problemi. Po principu "ovde i sada" zajedničke diskusije i analize vrše se na redovnim sastancima terapijske zajednice kojem prehodi sastanak tima osoblja Sastanku TZ obavezno prisustvuju svi članovi terapijske zajednice. Obezbedjena terapijska kultura predpostavlja stalnost interakcionih zbivanja medju članovima zajednice i stalno terapijsko delovanje na sve članove tokom svih 24 časa. Sastanci su institucionalizovani vremenski i prostorno (uvek na istom mestu i u isto vreme). Na dnevni red se stavlja razmatranje različitih problema, nesporazuma koji se javljaju u svakodnevnom životu zajednice. Manji broj sastanaka je tematski planiran, a najčešće teme razgovora spontano odredjuju članovi zajednice u toku samog sastanka. Sastanci se najčešće održavaju više puta nedeljno a ređe svakodnevno. Ciljevi ovih sastanaka su:

1) da svi članovi poštuju osovne principe na kojima je zasnovan rad i funkcionisanje zajednice,

2) da svi članovi počnu da ih primenjuju i propagiraju, da bi došlo do porasta svesti o sopstvenoj terapijskoj ulozi i uvida u javljanje, tok i važnije faktore koji uslovljavaju poremećaje i izmenjeno ponašanje.

Sastanak tima osoblja pretežno je informativan i na njemu se raspravlja o ponašanju grupe kao celine ili pojedinih članova ili osoblja. Sastanak sem svoje informativnosti mora imati orjentacioni ili introspektivni karakter. Na taj način članovi tima analitički prodiru do nesvesnih motiva kako pojedinih pacijenata tako i članova tim.

60

Kada je reč o rezultatima TZ i njenim dosadašnjim iskustvima treba istaći da su najubedljivija poboljšanja postignuta u lečenju poremećaja ličnosti i kod bolesti zavisnosti. Tu je zapaženo poboljšanje medjuljudskih odnosa, popravljanje nepri-jateljskog stava prema autoritetu, poboljšanje ponašanja i veća socijalnoprofesionalna i porodična efikasnost. Takodje je uočeno poslednjih nekoliko decenija da kod schizofrenih pacijenata dolazi do povećane aktivnosti, poboljšanja medjuljudskih odnosa i interersovanja za otpust sa bolničkog tretmana.

12.2.3. Radna i okupaciona terapija (terapija zaokupljenošću)

Radna terapija je deo rehabilitacionog programa i obuhvata sve manuelne, kreativne, socijalne, rekreativne, edukativne i ostale aktivnosti. Cilj terapije radom je poboljšanje funkcionalnih, psihičkih i socijalnih sposobnosti bolesnika. Kod bolesnika želimo postići određenu fizičku funkciju ili željeni mentalni stav ili oboje.

Radna terapija primenjuje se u rehabilitaciji lokomotornog aparata, a kod psihijatrijskih bolesnika i radna i okupaciona terapija – međusobno se prožimaju.

Postoje razni oblici radne terapije, no najprihvatljivija je podjela na specifičnu i nespecifičnu.

Nespecifična terapija radom nema za cilj osposobljavanje određenog funkcionalnog ispada nego je primarni cilj psihički učinak: odvratiti pažnju bolesnika od bolesti. Terapija djeluje na ličnost i uspostavlja pozitivan stav prema sebi, okolini, društvu i radu i rešava ga negativne motivacije.

Specifična terapija ima direktan cilj – uspostavljanje određene funkcije bolesnog organa, poboljšanje snage, obima i izdržljivosti pokreta, vraćanje finih pokreta i koordinacije, lečenje određene bolesti. Specifičnoj terapiji obično prethodi fizikalna terapija.

U terapiji radom primjenjuju se aktivnosti dnevnog života, profesionalne, kreativne i intelektualne aktivnosti te pedagoški rad. Lekar i radni terapeut uvek biraju oblik i vrstu aktivnosti prema: vrsti bolesti, obolelom organu, starosnom dobu bolesnika, znanju, interesu. Lekar određuje šta treba postići, a šta izbjegavati. Radni terapeut bira tehniku, metodu te provodi i kontroliše izvođenje radne terapije.

Okupaciona i radna terapija odvijaju se u grupi i organizovano. Rad u grupi podstiče radni ritam i radne mogućnosti u istoj aktivnosti, što podstiče prenošenje pažnje i brige sa samog sebe i sopstvenih doživljaja na druge pacijente. Uz terapijsku dimenziju ovog socioterapijskog metoda značajna je i njegova rehabilitaciona komponeta. Smatra se da od uspeha rehabilitacije radom kroz okupacionu i radnu terapiju često zavisi i radna sposobnost bolesnika posle bolničkog lečenja. Pored toga, cilj ove terapije je da se pacijenti

61

bolje prilagode, da se poveća socijalna efikasnost, ublaže bolesna ispoljavanja i unapredi psihosocijalno zdravlje.25

12.2.4. Rekreativna terapija

Rekreativna terapija je vid socioterapije sa organizovanom aktivnošću pacijenata uz učešće osoblja. Ovaj vid terapije pretežno obuhvata sportske i rekreativno-zabavne aktivnosti koje imaju rekreativni i/ili relaksirajući efekat. Prvobitni ciljevi su bili da se strukturiše i popuni slobodno vreme pacijenata na bolničkom tretmanu. Danas nije neophodno da se precizno razgraniče "terapijske" aktivnosti od onih koje se odvijaju u "slobodnim" časovima. U slobodnim aktivnostima pacijenti preuzimaju veći deo odgovornosti nego u terapiji u užem smislu reči. Savremeni ciljevi rekreativne aktivnosti su da se osnaže i stabilizuju zdravi delovi ličnosti pacijenata. Pacijentima se pruža mogućnost da sami izaberu aktivnosti prema svojim sklonostima i zadovoljstvu koje doživljavaju u tim aktivnostima.

Organizovani oblici rekreativne terapije su:

a) sportske aktivnosti, b) kulturno-zabavne aktivnosti i c) društvene aktivnosti.

Izbor telesnih vežbi vrši se na osnovu prirode bolesti i/ili nivoa regresije pacijenata. Glavni cilj je da se pacijenti podstaknu na aktivnost, na komunikaciju, na druženje koje razvija pripadnost grupi što predstavlja i osnovni cilj socioterapije. Kulturno-zabavne aktivnosti predstavljaju veoma široku lepezu aktivnosti u koje se pacijenti slobodno uključuju prema svojim sklonostima. Poseban vid društvenih aktivnosti predstavljaju igranke, čajanke i drugo na kojima dolazi do punog izražaja druženje, spontanost i bolja pripremljenost za život u društvenoj zajednici. Danas se rekreativna terapija smatra glavnim sastavnim delom socioterapije. Dobro osmišljena rekreacija u terapijskom procesu omogućuje kontro-lisanu regresiju pacijenata. U rekreativnu terapiju mogu se uključiti još neki veoma aktuelni oblici terapijskih delatnosti kao što su psihodrama i muzikoterapija.

Muzikoterapija je jedan o oblika rekreativne terapije i tretiramo je kao jedan od metoda u procesu zdravstvene nege irehabilitacije u psihijatriji. Ovde se polazi od pozitivnog efekta muzičkog sadržaja na psihičko stanje pacijenta.

25 Prof. dr Marko Munjiza „Uvod u socijalnu psihologiju i psihijatriju“ Beograd,2009.

62

Pored navedenih sociookupacionih i rekreativnih aktivnosti u ovaj oblik socioterapije treba uključiti značaj slikanja, organizovanje igranke i plesa, čitanje zadatih ili slobodno odabranih literarnih dela.

12.2. SOCIOTERAPIJA U ŠIREM SMISLU

Socioterapija kao i rehabilitacija u psihijatriji organizuju se u različitim oblicima institucionalne psihijatrijske zaštite. To su stacionarna odeljenja, specijalizovane psihijatrijske ustanove, ustanove za parcijalnu hospitalizaciju, dispanzersko-polikliničke službe i ustanove socoijalno-medicinskog tipa. Bolnički, stacionarni tretman u psihijatriji podrazumeva smostalne psihijatrijske bolnice, klinike i psihijatrijska odeljenja pri opštim bolnicama. Mogućnosti za potpuniju organizaciju socioterapije su različite i zavise od vrste bolničkog tretmana. Kompletnija socioterapija se može organizovati u psihijatrijskim bolnicama zbog specijalizovanijeg stručnog osoblja, prostornih mogućnosti i sl. Medjutim, mogućnosti za saradnju psihijatrijskih bolnica i ostalih medicinskih službi znatno je teža nego što se to može realizovati na posebnim odeljenjima pri opštim bolnicama. Još uvek je veći stepen izolacije i alijenacije pacijenata čak i osoblja u psihijatrijskim bolnicama. Specijalizovane ustanove u kojima se pored ostalog primenjuje i socioterapija su prvenstveno specijalizovane institucije za odrasle, decu i adolescente i za psihogerijatriju. Isto tako u ovu grupu institucija spadaju i specijalizovane ustanove prema vrsti psihijatrijskih poremećaja, na primer narkomanija, alkoholizam, mentalno retardirani pacijenti, osobe sa posebnim potrebama, psihosomatski poremećaji i drugo.

Ustanove za parcijalnu hospitalizaciju i prelazne psihijatrijske institucije čine dnevne, noćne i vikend bolnice, centri za krizna stanja, centri za samopomoć, teleapel službe, grupe susretanja i savetovališta za zdrave stilove ponašanja kao alternativa adiktivnom ponašanju. U ovu podgrupu institucija mogu se uključiti tzv. rehabilitacione kuće, porodična terapija i smeštaj pacijenata u psihijatrijska naselja i zaštitne radionice. Treba naglasiti da same organizacione forme ovih ustanova nose značajan socio-terapijski potencijal u odnosu na klasične psihijatrijske bolnice, a istovremeno i u njima se mogu organizovati svi oblici socioterapije o kojima je bilo reči. Zbog toga mnogi autori ove institucije nazivaju zajedničkim imenom socioterapija u širem smislu. Iz ove relativno heterogene grupe institucija u kojima se primenjuju i socioterapijske metode treba izdvojiti, po aktuelnosti i značaju, socioterapiju u dispanzersko-polikliničkim službama i socioterapijske klubove.

12.2.1. Socioterapija otpuštenih pacijenata sa bolničkog lečenja

63

a) PORODICA kao socioterapijska mikrosredina, jedan je od novijih oblika savremenog tretmana i nege u psihijatriji, a uskoro i u primarnoj zdravstvenoj zaštiti. U praksi se primenjuje roditeljski i bračni tip socioterapije. Stručni timovi još uvek nailaze na različite teškoće i probleme u ovom vidu tretmana, posebo sa porodicom roditeljskog tipa, često puta što sama psihopatologija jednog člana proističe iz ranije uspostavljenih i kasnije održavanih patoloških odnosa roditelj-dete. Roditelji se često suprostavljaju putem različitih mehanizama socioterapijskim i grupnoterapijskim aktivnostima koje bi inaće dovele do uspešnije socijalizacije bolesnog člana. Zbog toga se preporučuje, kada je to moguće, da se na samom početku tretmana socioterapijom obuhvati cela porodica. Socioterapija u porodicama bračnog tipa suočava se sa mnogo manje problema zbog toga što medju partnerima je redje i manje izražena patološka simbioza, što je njihov odnos više realan, što i saradnju partnera čini adekvatnijom. Socioterapija u porodičnoj sredini pruža mogućnost stručnom timu iz psihijatrije ili primarne zdravstvene zaštite, da bolje shvati prirodu psihopatoloških zbivanja u ambijentu u kome se poremećaj pojavio. Ovaj oblik socioterapijskog tretmana obezbedjuje pored ostalog kontinuitet emocionalnog i socijalnog odnosa sa ostalim članovima porodice ili skraćuje dužinu bolničkog lečenja. Ona takođe, omogućuje primenu ostalih oblika tretmana (psihofarmaka, grupnu i okupacionu terapiju) u prirodnom miljeu porodice.

b) Socioterapija pacijenta koji se vraća na RADNO MESTO predstavlja težak i delikatan posao. Teškoće se mogu javiti iz bolesnikovog osećanja nesposobnosti ili realno smanjene radne sposobnosti i problema prihvatanja u radnu sredinu. Socioterapijski rad bi se mogao odvijati u dva pravca i to:

1. rad sa pacijentom da prihvati sebe u novoj ulozi, da prihvati realno svoju bolest koja je dovela do smanjenja njegove funkcionalnosti, što uglavnom spada u domen aktivnosti medicinske sestre-tehničara i drugih članova tima i

2. rad sa radnom sredinom da se stekne uvid u smanjene mogućnosti pacijenta kao bi mu se omogućio posao koji odgovara njegovim preostalim radnim sposobnostima, o kojima najviše brine socijalni rad kao član psihijatrijskog tima. Međutim, nezaposlenost zdravih, osustvo zaštitnih radionica i pogona za invalide, smanjenje motivacije za rad bivših pacijenata i još uvek prisutna stigmatizacija su uslovi ne pružaju mogućnosti za realizaciju osnovnog cilja socioterapije da pacijenta vrati u radnu, socijalnu sredinu.

c) SOCIOTERAPIJSKI KLUBOVI su jedan od najvažnijih oblika socioterapije. Oni imaju dvostruki terapijski potencijal: obezbedjenu organizacionu formu kluba i sadržaj aktiv-nosti Klub može da se organizaciono veže za psihijatrijsku instituciju i to najčešće za stacionarnu ustanovu, a može funkcionisati kao samaostalna psihijatrijska institucija što je mnogo prihvatljivije. Članovi kluba su

64

lečeni psihijatrijski pacijenti, njihove porodice i prijatelji koji organizuju različite aktivnosti, zavisno od vrste i ciljeva kluba: kulturno-zabavne aktivnosti, razmena mišljenja o različitim temama iz svakodnevnog života, prihvaćenosti u porodici i u društvenoj zajednici. Ovaj oblik socioterapije najpribližniji je uslovima svakodnevnog života i aktivnosti. Članovi socioterapijskog kluba mnogo manje se osećaju psihijatrijskim pacijentima bez obira što terapeut obično ima direk-tivnu ulogu. Društvena atmosfera u klubu je opuštena, spontana i ispoljava se u svim oblicima aktivnosti u klubu i sadržaju njegovog rada slično kao i svakom drugom društvenom klubu. Ta atmosfera jeste razlog što se socioterapija u klubu bitno razlikuje od individualne i/ili grupne terapije. Ovakva prirodnost i demokratičnost u klubu postiže se izmedju ostalog preuzimanjem odgovornosti i inicijative za sve što se dogadja u klubu. Članovi kluba, pacijenti, imaju punu incijativu u osmišljavnju sadržaja rada i vrste aktivnosti čiji su nosioci oni sami. Prirodnost i demokratske odnose u klubu, kao i aktivnost u okviru kluba podstiču situacioni i iskustveni tretman u kome uvid u bolest nije glavni preduslov za aktivnost. Socioterapijski klubovi mogu da se organizuju prema životnom dobu i/ili vrsti poremećaja odnosno problema njegovih članova (klub za adolescente, osobe sa posebnim potrebama, starije osobe ili klubovi alkoholičara, narkomana, psihotičnih pacijenata ).

Uključivanjem u aktivnosti kluba članova porodica i prijatelja kluba unose se socijalno prihvatljiva ponašanja karakteristična za društvenu zajednicu čime se postiže ne samo bolji terapijski efekat za pacijenta već i profilaktičko delovanje na članove porodica koji mogu biti pod većim rizikom od poremećaja. Kontinuitet u održavanju kluba omogućuje praćenje pacijenata i u slučaju pogoršanja i recidiva bolesti i blagovremenu intervenciju. Premda je cilj socioterapijskog kluba prvenstveno terapijski, on u značajnoj meri sadrži i veoma korisne profilaktičke i preventivne potencijale u oblasti primarne, sekundarne i tercijarne prevencije. Svojom organizacijom izvan psihijatrijske ustanove socioterapijski klub značajno doprinosi demistifikaciji psihijatrijske bolesti, a indirektno i same psihijatrijske institucije26.

13. REHABILITACIONI TIM

Ako se rehabilitacija posmatra kao kompleksan, multidisciplinarni pristup, onda je u procesu rehabilitacije neophodno učešće kvalifikovanih stručnjaka. Stručnjaci različitih kvalifikacija čine rehabilitacioni tim.

Svaki član tima daje svoj doprinos u proceni stanja hronično obolele ili invalidne osobe, kao i lečenju nastalih funkcionalnih, psiholoških, socijalnih i profesionalnih posledica invalidnosti, odnosno bolesti. Izmedju članova tima postoji razvijen odnos saradnje i medjusobnog uvažavanja.

26 Prof. dr Marko Munjiza „Uvod u socijalnu psihologiju i psihijatriju“ Beograd,2009.

65

Svaki član tima daje mišljenje odnosno ″dijagnozu i terapiju''. Sve te ″dijagnoze″ zajedno daju rehabilitacioni status pacijenta na početku rehabilitacionog procesa, a sve ″terapije″ zajedno uskladjene sačinjavaju rehabilitacioni plan.

U toku procesa rehabilitacije, u zavisnosti od stanja bolesnika, plan se može menjati, dopunjavati, smanjivati. Plan rehabilitacije uvek je strogo individualan i zavisi od fizičkog i psihičkog stanja bolesnika.

Uspeh u procesu rehabilitacije ne može biti zasluga samo jednog člana tima jer se radi o kolektivnoj akciji većeg broja pojedinaca, profesionalaca i neprofesionalaca. Za uspeh u rehabilitaciji nije dovoljno zalaganje samo članova tima, već važnu ulogu imaju i porodica, ali i društvena zajednica u celini.

Planom medicinske rehabilitacije se predvidjaju mere i postupci koji imaju za cilj uspešnu rehabilitaciju i maksimalno moguće osposobljavanje obolelog ili povredjenog pacijenta.

U tom smislu najčešće se planira:1. funkcionalno osposobljavanje za aktivnosti svakodnevnog

života,2. profesionalno osposobljavanje,3. rešavanje odredjenih profesionalnih i socijalnih pitanja,4. nabavka i primena protetskih pomagala,5. psihoterapijski pristup u procesu prilagodjavanja

invalidnosti,6. adaptacija stambenog prostora za potrebe i mogućnosti

lakšeg korišćenja,7. edukacija članova porodice za prihvat i, u slučaju potrebe,

negu invalida,8. upis i pohadjanje škola kada su u pitanju deca i drugo27.

Sastav stručnog tima formira se prema vrsti oboljenja ili povreda, ali najčešći sastav je sledeći:

- vodja ili koordinator rehabilitacionog tima, koji rukovodi radom tima,

- lekar konsultant druge specijalnosti kao saradnik,- medicinska sestra-tehničar,- fizioterapeut,- radni terapeut,- socijalni radnik,- psiholog,- defektolog-logoped, specijalni pedagog,

27 Simić Miroslav « Rehabilitacija invalida «, FPN, Beograd,1996.

66

- ortopedski tehničar-protetičar,- majstor- instruktor za profesionalnu obuku,- savetnik za izbor zanimanja- stručnjak za zapošljavanje i drugi.

14. INSTITUCIONALNA ZAŠTITA PSIHIČKI OBOLELIH LICA

Institucije u psihijatriji

- Psihijatrijske bolnice- Dnevne psihijatrijske bolnice - u njima pacijent boravi preko dana

a uveče odlazi svojoj kući.- Noćne bolnice- Parcijalna hospitalizacija- Vikend bolnica- Specijalne ustanove- Neurološko-psihijatrijska odeljenja opštih bolnica

Vanbolnička psihijatrija

- Dispanzeri- Ambulanta- Savetovalište- Kućno lečenje- Smeštaj u hraniteljsku porodicu- Krizna psihijatrijska odeljenja- Zaštitne radionice- Specijalne škole- Klubovi lečenih bolesnika- SOS telefoni28

U ustanove za smeštaj odraslih, po „Zakonu o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana“ spadaju : - prihvatne stanice - prihvatilišta - domovi za penzionere i stara lica - gerontološki centri - domovi za odrasla invalidna lica - zavod za smeštaj duševno obolelih lica i lica ometenih u

mentalnom razvoju

Ustanove za smeštaj korisnika u potpunosti obezbeđuju duševno obolela lica koja zbog nepovoljnih zdravstvenih, socijanih, stambenih i porodičnih prilika ne mogu da žive u svojoj porodici. Osnovni zadatak ustanova je da pruže usluge zbrinjavanja (stanovanje,

28 Potrebić J. Socijalni rad u psihijatriji, Socijalna misao 2003;10(1):109-117

67

ishranu, odevanje, negu, pomoć i staranje), usluge socijalnog rada, radne, kulturno - zabavne i rekreativno – rekreacione aktivnosti.

U ustanovama se obezbeđuje zdravstvena zaštita po propisima iz oblasti zdravstvene zaštite putem domova zdravlja ili u organizaciji samih ustanova.

Zdravstvena zaštita je u stvari deo usluga koje one pružaju svojim korisnicima. Ona obuhvata prevenciju, dijagnostiku, lečenje, opštu i specijalnu medicinsku negu i rehabilitaciju, dakle sveobuhvatnu zdravstvenu zaštitu.

Pošto je smeštaj u ovakvim institucijama uglavnom na duži rok a ne retko i do kraja života korisnika, postoji potreba da se u instituciju unesi razni životni sadržaji koji će zadovoljiti specifične zahteve svakog korisnika pojedinačno.

Socijalna rehabilitacija u Domovima za smeštaj duševno obolelih lica sadrži niz elemenata porodične, edukativne, radne, rekreativne i društvene rehabilitacije. Veoma je važna činjenica da korisnici usluga ovakvih ustanova naglo menjaju uslove svoje prirodne životne sredine, te se iz tog razloga dosta teško privikavaju i javlja se fenomen izolacije sa brojnim negativnim efektima kako na mentalno tako i na fizičko zdravlje pa i na sam život. Upravo iz tih razloga, aktivnosti socijalne rehabilitacije se moraju usmeravati na što brže i bezbolnije prilagođavanje i uključivanje u život institucije, što je jedan od najvažnijih zadataka socijalnog radnika u očuvanju kvaliteta života korisnika.

Polazeći od psihofizičkog statusa korisnika i njihovih potreba za zdravstvenom zaštitom, negom i rehabilitacijom, u Domovima za smeštaj duševno obolelih lica, pored socijalnih radnika, je zaposlen i određen broj medicinskih tj. zdravstvenih radnika raznih profila kao što su medicinske sestre, fizioterapeuti, radni terapeuti itd... U zavisnosti od potreba korisnika u ovim ustanovama se obezbeđuju i usluge lekara specijalista.

15. KRITERIJUMI ZA SMEŠTAJ U USTANOVU

15.1. Indikatori smeštaja

- oboleli je u lošem stanju, pa postoje male šanse da vodi normalan porodičan život

- osoba na koju se oboleli najviše oslanja živi sama, bolesna je i l i stara

- deca i l i drugi članovi porodice počinju da se plaše i l i da se l jute i osećaju se kao da žive u bolnici

- teško poremećeni bračni odnosi;

68

- gotovo svi događaji i problemi u porodici vezani su za bolesnog člana i ne koriste se usluge centara za podršku i l i one nisu dostupne. 2 9

Ono što je presudno pri donošenju ovakve odluke jeste nivo samostalnog funkcionisanja obolele osobe.

15.2.Komisija za prijem u ustanovu

Zahtev za smeštaj u ustanovu socijalne zaštite za smeštaj duševno obolelih lica podnosi lice koje želi odlazak u dom i podnosi ga nadležnom Centru za socijalni rad. Uz zahtev ponosi se i mišljenje (nalaz) i predlog nadležnog lekara o potrebi smeštaja u dom i izjava o plaćanju troškova domskog smeštaja.

Za lica lišena poslovne sposobnosti, ovaj zahtev podnosi staratelj. Ukoliko lična primanja budućeg korisnika nisu dovoljna za pokriće troškova domskog smeštaja, podnosi se i izjava (obaveza srodnika) koji su po zakonu obavezni da učestvuju u troškovima izdržavanja duševno obolele osobe. Ukoliko lični prihodi lica i materijalne mogućnosti srodnika da učestvuju u troškovima domskog smeštaja nisu dovoljni, razliku snosi Ministarstvo rada i socijalne politike Republike Srbije tj. troškovi padaju na teret budžeta.

U svim domovima za smeštaj duševno obolelih lica poštuju se sledeći kriterijumi za prijem i otpust:

1. O prijemu korisnika odlučuje komisija u čijem sastavu su: lekar, socijalni radnik, psiholog, medicinska sestra i radni terapeut;

2. Za donošenje odluke o prijemu neophodna je kompletna dokumentacija (socijalna anamneza ili izveštaj voditelja slučaja, rešenje o smeštaju, zdravstveni karton, zdravstvena legitimacija, lekarsko uverenje, poslednji ček od penzije, izvod iz matične knjige rođenih, fotokopoja lične karte i dr.); Na bazi pripremljene dokumentacije komisija se informiše o uzrocima nastalog stanja socijalne potrebe i ocenjuje adekvatnost domskog smeštaja; nakon kompletne analize konkretnog slučaja donosi se odluka o prijemu u odgovarajući objekat zavisno od kategorije korisnika (nezavisni, poluzavisni, zavisni) ili se zahtev negativno rešava sa preporukom upućivanja tog korisnika u drugu odgovarajuću ustanovu;

3. Treba insistirati na činjenicama koje ukazuju da smeštaj nije kontraindikovan;

29 "Vod i č za porod i ce i davaoce nege" , "Sch i zophren ia Soc i e t y o f Canada" , O tava 1999 .g .

69

4. U fazi pripreme duševno obolelog lica za smeštaj u dom, neophodno je proveriti da li je socijalni radnik uputnog centra obavio sve neophodne pripreme.

5. Domovi u svojim normativnim aktima treba da razrade uslove prijema novih korisnika i njihovih otpusta;

6. Odluku o otpustu korisnika iz doma donosi ista komisija, s tim što je obavezna da pribavi mišljenje uputnog centra za socijalni rad, koji u isto vreme treba detaljno informisati o razlozima otpusta;

7. Pre nego što pristupi realizaciji odluke o otpustu korisnika iz doma, obavezno je domski socijalni radnik sprovede metodičku pripremu tog korisnika i njegove uže porodice (ako je ima);

8. Socijalni radnik ustanove je obavezan da pre otpusta korisnika, pripremi socijalnog radnika uputnog centra ili drugog doma, ako je u pitanju premeštaj iz doma u dom30.

Pre dolaska novog korisnika u dom, neophodno je pribaviti njegovu kompletnu dokumentaciju. Ako je dokumentacija kompletna i stručno uradjena biće manje grešaka prilikom prijema novih korisnika i obezbediće se kvalitetniji prihvat u ustanovu.

16. POSTUPAK PRILIKOM SMEŠTAJA U USTANOVU

Rehabilitacioni tim u procesu socijalne rehabilitacije sastoji se od stručnjaka potrebnih za rad na konkretnom slučaju od kojih svaki daje svoj doprinos proceni stanja pacijenta i ujedno doprinosi lečenju. Za rad u ustanovi za smeštaj duševno obolelih lica se najčešće angažuju socijalni radnik, lekar (različiti vidovi specijalista) psiholog, pravnik, radni terapeut i drugi, a sve u zavisnosti od konkretne potrebe. Tim ima koordinatora i oni zajednički, timski realizuju zadatke u postupku rehabilitacije.

Prijemom u ustanovu rehabilitacioni tim ima osnovni zadatak da utvrdi potencijalnu snagu organizma u vidu preostale funkcionalne sposobnosti organa, organizma i ličnosti u celini. Ovu potencijalnu snagu nazivamo rehabilitacionim potencijalom. U njegovoj proceni i utvrđivanju se koriste sve dostupne dijagnostičke metode i tehnike medicine, psihologije, socijalnog rada itd...

Faktori koji determinišu visinu rehabilitacionog potencijala grupišu se u opšte (životno doba, osobine ličnosti, psihofizički, socijalni, ekonomski i obrazovno – kulturni status) i posebne (evidentna oštećenja, odnosno vrste, faze i dužina bolesti).

Faza utvrđivanja rehabilitacionog potencijala počinje momentom otkrivanja potrebe za socijalnom rehabilitacijom. Trajanje je uslovljeno

30 Dr. Milorad Milodanović, Socijalni rad u ustanovama socijalne zaštite, Beograd,1995.

70

prikupljanjem podataka i potrebom da se dijagnostički zadaci obavljaju tempom koji neće dodatno opteretiti integritet ličnosti. Prvi podaci se prikupljaju od strane Centra za socijalni rad koji konstatuje odgovarajuće potrebe. Utvrđuju se psihofizički, zdravstveni, socijalni, materijalni, stambeni, porodični i pravni argumenti koji određuju potrebe potencijalnog korisnika socijalne ustanove.

Centar za socijalni rad na osnovu prikupljenih podataka predlaže ustanovi za smeštaj odgovarajući rehabilitacioni tretman sa dijagnostičkom i pravno relevantnom dokumentacijom. Odluku o prijemu rehabilitacioni tim ustanove može, a ne mora, doneti i posle neposrednog razgovora i pregleda potencijalnog korisnika. Nakon prijema novog korisnika rehabilitacioni tim ustanove planski realizuje zadatke iz organizovane šeme rada. Ovi zadaci se ogledaju u:

- informisanju korisnika o njegovim pravima i obavezama, vrstama usluga i načinu njihovog korišćenja, kao i o ostalim uslovima života u domu,

- proceni očuvanih sposobnosti za samousluživanje i kretanje, utvrđivanje potreba za kompenzacijom umanjenih ili izgubljenih sposobnosti i neposredne pomoći u rešavanju tih problema,

- utvrđivanju odnosa navika korisnika u zadovoljavanju egzistencijalnih potreba i uslova u domu i pomoć u usklađivanju tih odnosa,

- proceni potreba i sposobnosti korisnika za socijalnim kontaktima u okviru doma i u relaciji sa prirodnom sredinom i pomoć u uspostavljanja novih i održavanja starih socijalnih veza,

- proceni promena psihološkog stanja, promena raspoloženja i emotivnih reagovanja na uslove života u domu i pomoć u prevazilaženju eventualnih teškoća,

- proceni stepena motivacije, interesa i navika za angažovanje u kulturno-obrazovnoj, rekreativnoj i radnoj ulozi i potrebi za kreativnim ispoljavanjem,

- utvrđivanju stanja čula, smetnji u njihovom korišćenju, procene i zadovoljavanje potrebe za pomagalima

- proceni sposobnosti korisnika da racionalno raspolaže ličnom imovinom, potreba da funkcionalno i estetski oblikuje životni prostor, potrebe da održava određene navike, etničke i religiozne običaje i pomoć da se te potrebe zadovolje u najvećoj mogućoj meri

- utvrđivanju i proceni nivoa sposobnosti i motivacije za usvajanje novih navika i aktivnosti i genaralna reakcija na promene u načinu života kao sintetizovano, timski procenjeno stanje korisnika

71

Ovako procenjeno stanje korisnika se zatim timski finalizuje i predstavlja procenu rehabilitacionog potencijala u kome su opisani aspekti preostalog stepena fizičkog i mentalnog zdravlja i socijalnih, kulturno-obrazovnih, radnih i stvaralačkih sposobnosti i istovremeno predstavlja osnovu za individualno planiranje tretmana socijalne rehabilitacije. Rehabilitacionom timu se skoro uvek priključuju i medicinska sestra, fizioterapeut, radni terapeut, animator kulturno – zabavnih aktivnosti kao i drugi stručnjaci koji su angažovani u zaštiti i u neposrednom su kontaktu sa korisnikom.

Sam tretman započinje prijemom i dolaskom u ustanovu a prva funkcija je ublažavanje stresa koji se doživljava promenom socijalnog okruženja. Ovo je tzv. preliminarni plan socijalne rehabilitacije. Radi neutralizacije, ublažavanja ili uklanjanja teškoća koje ima korisnik, socijalni radnik može koristiti dve vrste pristupa tj. tretmana:

- indirektni tj. tretman promene sredine ili

- direktni tj. tretman promene ponašanja i ličnosti klijenta

U radu sa korisnicima se mogu koristiti i obe vrste tretmana, ali je češći slučaj indirektnog tretmana koji je usmeren na saniranje već detektovane izmene u ponašanju samog klijenta, pa je rad sa njim primarniji u odnosu na rad sa okolinom. Kod pristupa direktnim tretmanom najčešće se koristi forma savetovanja gde socijalni radnik kroz opažanje, razumevanje i odgovore na ideje i emocionalno stanje klijenta koristi empatijske veštine svoje profesije.

Tokom boravka u ustanovi plan rehabilitacije postepeno precizira funkciju socijalizacije i kreativnog prilagođavanja uslovima života u instituciji, kao osnovnog cilja socijalne rehabilitacije.

Rehabilitacioni tim tokom celog boravka korisnika u ustanovi pažljivo registruje sva njegova reagovanja i promene rehabilitacionog potencijala. U određenim vremenskim razmacima, a u adaptacionom periodu što češće, potrebno je uraditi procenu prikupljenih informacija o toku rehabilitacionog procesa kako bi se mogle uraditi eventualne potrebne korekcije u planu u cilju ostvarenja svih zadataka rehabilitacionog tima koje su navedene.

Tokom boravka u ustanovi može se javiti potreba za premeštajem u okviru same ustanove, u drugu ustanovu ili u prirodnu životnu sredinu. U tim okolnostima primarni zadatak rehabilitacionog tima jeste priprema korisnika da buduće promene doživi što bezbolnije i da se adekvatno uklopi u nove okolnosti.

Sa stanovišta trajanja rehabilitacioni postupak ne prestaje ispunjavanjem ciljeva i zadataka socijalne rehabilitacije, obzirom na

72

karakteristike starenja, već traje sve dok starija osoba boravi u ustanovi.

Rehabilitacija kod psihički obolelih osoba je specifična. Dok je kod mlađih osoba sa blažim simptpmima bolesti ona može biti usmerena više čak i u pravcu profesionalne rehabilitacije, kod ostalih je osnovni cilj da se što duže i što bolje održe funkcije organizma na tom nivou da čovek može sam sebi da pomogne.

Upravo iz ovih razloga rehabilitacija kod psihički obolelih osoba je:

- nužna,- mora se izvoditi sa mnogo više upornosti,- očekivani rezultati moraju biti manji, te pri očekivanju

uspeha treba smanjiti kriterijume

17. ULOGA SOCIJALNOG RADNIKA U REHABILITACIJI DUŠEVNO OBOLELIH LICA

Socijalni radnik je važan član multidisciplinarnog tima koji sprovodi rehabilitaciju i bez njega se ne može zamisliti efikasna rehabilitacija i adaptacija na novonastale životne uslove. On uočava i eliminiše faktore koji deluju na psihička, telesna i funkcionalna oštećenja, tok lečenja i osposobljavanja, otklanja negativne socijalne činioce porodičnih, stambenih, radnih i ekonomskih odnosa koji utiču na proces rehabilitacije i opštu socijalizaciju ličnosti invalida. Značajna je njegova uloga u dijagnostici, terapiji, evaluaciji i istraživačkom radu.

- u dijagnostici – socijalni radnik radi preliminarni intervju sa korisnikom i na osnovu njega donosi preliminarnu dijagnozu koja predstavlja kratko objašnjenje problema, odnosno kako ga ta osoba doživljava. Svi dobijeni podaci se klasifikuju, analiziraju i sintetizuju u socijalnu anamnezu

- u terapiji – aktivnosti socijalne rehabilitacije su usmerene na rešavanju niza problema socijalne sigurnosti, rešavanju porodičnih problema, obezbeđenju kontakata sa porodicom i srodnicima. Od velikog je značaja uključivanje korisnika u kulturne, obrazovne, zabavne, rekreativne i sportske aktivnosti. Socijalni radnik je zadužen za kontinuirano praćenje promena socijalnih sposobnosti i planiranja aktivnosti koje će ponovo uticati na njihovo razvijanje. Rad na struktuisanju njegovog vremena. Neophodno je otkrivanje i podsticanje optimalnih životnih potencijala svakog korisnika i pomoć u prevazilaženju životnih teškoća.

73

- u evaluaciji – ona podrazumeva introspektivnu ocenu rada: šta je, do koje mere, kojim kvalitetom, s kojim učinkom i kojom prognozom učinjeno. Ocenu rezultata daje sam stručni tim na osnovu izveštaja svakog stručnog radnika pojedinačno, kao i opštu ocenu tima. Socijalni radnik evaluira svoj rad analizom postignutih rezultata, problemima na koje je nailazio, prihvatanjem sugestija od strane korisnika, uočenom promenom ponašanja. Izveštaj mora biti kritički orijentisan, sa svim relevantnim pokazateljima uspešnosti ili neuspešnosti rada, mora biti precizan i mora ukazivati na probleme i nagoveštavati mogućnosti njihovog rešenja.

- u istraživačkom radu – rad koji očekuje socijalnog radnika kao istraživača je: formulacija problema, postavljanje hipoteza, izrada plana istraživačkog rada, izrada testova, upitnika i skala, prikupljanje i sređivanje podataka, donošenje zaključaka zajedno sa ostalim članovima tima. Za ovu vrstu poslova potrebna je dodatna edukacja iz metodologije israživanja.

18. SOCIJALNI RAD U USTANOVAMA ZA SMEŠTAJ DUŠEVNO OBOLELIH LICA

Socijalni rad je zastupljen u svim fazama timskog rada: prijema dokumentacije, pripreme za dolazak korisnika, fazi dijagnostike, prijema, planiranja tretmana, adaptacije i socijalne terapije .

Domsko zbrinjavanje duševno obolelih lica treba u praksi koristiti kao ravnopravan oblik zaštite, kada je to u interesu odredjenog potencijalnog korisnika. To pretpostavlja da će socijalne potrebe korisnika biti optimalno zadovoljene, a njegovi preostali potencijali optimalno anažovani u raznovrsnim oblicima domskog zbrinjavanja.

Socijalni radnik je usmeren da pomogne takvoj osobi da što potpunije i realnije sagleda vlastitu situaciju i pomogne joj da donese odluku. Pripreme za dom moraju imati vremenski sled. Obolela osoba se ne sme požurivati, jer može ubrazanu proceduru doživeti kao atak na svoju ličnost.

Napušta se sredina za koju je vezan lični i porodični život – bez obzira na iskazane teškoće i bolest u tom okruženju koje su i dovele do smeštaja, napuštaju se stečene navike i način življenja. Ide se u susret novim zahtevima u pogledu režima življenja. Treba se, bez obzira na stepen oštećenja, izboriti ponovo za svoju individualnost u novoj sredini, uspostaviti nova prijateljstva i nove emocionalne kontakte. Treba obezbediti poštovanje sopstvenog dostojanstva ličnosti. Veoma je važno da se duševno obolelo lice prihvati kao aktivan činilac u domskom životu, kao subjekt zbivanja.

Odmah nakon prijema otpočinje adaptaciona faza koju pored socijalnog radnika prate i ostali članovi tima. U ovoj fazi treba pomoći osobi da prevazidje svoje strahove i interpersonalne konflikte. Iskustvo

74

pokazuje da ukoliko je korisnik na adekvatan način pripremljen za dolazak u dom, to period adaptacije protiče bez većih teškoća.

Socijalni rad u domu za smeštaj duševno obolelih lica zasniva se na znanjima koja socijalni radnik stiče tokom studija i na njegovom iskustvu tokom rada. Savremena domska zaštita podrazumeva optimalno uvažavanje individualnih razlika, ličnog dostojanstva i posebnosti svakog korisnika.

Cilj socijalnog rada u domu je :- da otkriva i podstiče optimalne životne potencijale svakog

korisnika doma i da nastoji da se u domu stvaraju i razvijaju povoljni životni uslovi na opšte zadovoljstvo svih korisnika;

- da pomogne u prevazilaženju životnih teškoća, koje su uslovljene životom u domu ili se odnose na poremećene porodične odnose sa članovima porodice duševno obolelog lica

19. METODI SOCIJALNOG RADA INSTITUCIONALNOJ ZAŠTITI DUŠEVNO OBOLELIH LICA

Primena metoda socijalnog rada ima za cilj da pripremi i osposobi korisnika za optimalni život u ustanovi, u skladu sa vlastititim psihofizičkim mogućnostima i da uspostavi i održi kontinuiranu vezu osobe sa njenom ranijom sredinom (rodjacima i susedima). Za ostvarivanje ovako postavljenih ciljeva socijalni radnik koristi:

- individualni socijalni rad- grupni socijalni rad- socijalni rad u organizovanju domske zajednice

19.1. INDIVIDUALNI SOCIJALNI RAD

Socijalni rad sa pojedincem i porodicom ili individualni socijalni rad je najstariji i metodički najrazvijeniji proces socijalnog rada. Iz brojnih studija o razvoju profesije socijalnog rada vidi se da se najpre razvio socijalni rad sa pojedincem.

Osnovne faze u radu sa pojedincem su:- faza otkrivanja slučaja- početni intervju- proučavanje životnog razvoja slučaja- izrada socijalne anamneze- socijalna dijagnoza sa prognozom- socijalna terapija

Cilj početnog intervjua jeste donošenje preliminarne socijalne dijagnoze i veoma je pojednostaljena jer se polazi od većine činjenica već poznatih socijalnom radniku (dobijenih od centra za socijalni rad). Preliminarna dijagnoza je u stvari kratak opis problema i načina kako

75

ga pacijent doživljava i kako se sa njime nosi. Radi što tačnijeg utvrđivanja, pored intervjua i posmatranja pacijenta, koristi se po potrebi i kontakt sa porodicom i osobama iz sredine pacijenta. Na osnovu klasifikacije i analize prikupljenih podataka sačinjava se socijalna anamneza koja povezuje sve činjenice i faktore koji su od uticaja na reagovanje i odnos pacijenta prema sredini u kojoj se nalazi.

Najznačajniji segment individualnog socijalnog rada je socijalna terapija, odnosno realizacija plana akcija rešavanju uočenog problema korisnika.

Sve vidove socijalne terapije možemo svrstati u tri grupe: - pružanje praktične pomoći ili socijalnih davanja (izvršna

terapija), - terapija promenom sredine (indirektna terapija) i - neposredna terapija sa korisnikom.

Izvršna terapija u domu za smeštaj je organizovanje i posredovanje u ostvarivanju različitih prava korisnika (pravo po osnovu penzijskog, invalidskog ili zdravstvenog osiguranja, zaštita imovine korisnika i sl.). Socijalni radnik saradjuje sa nadležnim centrima za socijalni rad i ostalim nadležnim ustanovama ili organizacijama.

Terapija promenom sredine u domu se najčešće realizuje kao promena sobe, odeljenja, preseljenje u drugi dom ili stacionar i preseljenje u prirodnu životnu sredinu. Rad na obezbedjenju promene sredine može biti sasvim jednostavan, ali i veoma složen. Najsloženiji je povratak u prirodnu sredinu jer zahteva obezbedjenje celokupnih životnih uslova duševno obolele osobe. Osnovni uslov za primenu ove terapije je želja samog korisnika uz zahtev da svaka značajnija promena životne sredine mora biti praćena i neposrednim terapijskim radom.

Neposredni terapijski rad sa korisnikom mora biti prilagodjen individualnim karakteristikama bolesti. Pravila terapijskog odnosa odredjena su zahtevom za pružanjem socijalne podrške korisniku. Cilj promene je pomoć u rešavanju problema, ali mnogo češće u ublažavanju posledica njegovog dejstva.

Uslov za uspostavljanje terapijskog odnosa u rešavanju problema jeste nesmetana komunikacija terapeut – korisnik - sredina (sačuvan odredjeni stepen sposobnosti za kontakt i saradnju), kao i psihička fleksibilnost duševno obolele osobe, nezavisnost i snaga ličnosti i sposobnosti potrebne za zaključivanje i odlučivanje.

U domovima za duševno obolela lica najčešće se primenjuje individualni socijalni rad. Praktična primena ovog oblika rada usmerena je na stvaranje povoljnih uslova za život stare osobe u domu kao i na ostvarivanje odredjenih prava izvan doma.

76

Individualni rad sa korisnicima doma obuhvata:- svakodnevno davanje informacija o uslovima smeštaja- pripremu korisnika za ulazak u dom- uspostavljanje prvog kontakta i upoznavanje sa uslovima

života u domu- prvi razgovor prilikom prijema i uzimanja anamnestičkih

podataka radi formiranja dosijea- permanentni individualni rad na adaptaciji novoprimljenih

korisnika- razrešavanje ličnih interpersonalnih konfliktnih situacija- podrška i hrabrenje osobe u situacijama u kojima se ne

snalazi na adekvatan način- primena savetododavnog intervjua radi verbalizovanja

odredjenih strepnji i neizvesnosti koje osoba ima- niz drugih aktivnosti u radu radi uspostavljanja narušenih

veza izmedju korisnika usluga i članova njene porodice ili sredine, saradnja sa uputnim centrima za socijalni rad i pružanje informacija o promenama koje se dešavaju sa kod korisnika.

19.2. GRUPNI SOCIJALNI RAD

Grupni rad, kao metod socijalnog rada, nije tako stari koncept. To je jedan od metoda koji se koristi u okviru socijalnog rada, u raznim institucijama i ustanovama socijalne zaštite, a ređe u drugim ustanovama. U grupnom radu polazi se od ljudskih potreba za samopoštovanjem i pripadanjem, prihvatanjem i pronalaženjem veze između sebe i drugih, jer grupe predstavljaju osnovno mesto i način ispoljavanja međuljudskih odnosa. Mnogi autori navode da se grupna terapija uvodi kao specifičan odgovor na sve veću izolaciju i usamljenost pojedinca u današnjem društvu. Pojedinac u grupi treba da dostigne promene kroz saradnju sa drugima, a ne kroz traženje pomoći.

Grupna socioterapija je pokazala veoma dobre rezultate u prilagođavanju na nove uslove života, prevenciji i održavanju psihofizičkih i socijalnih sposobnosti. Grupna socioterapija ima veoma široku primenu u savremenoj rehabilitaciji u raznim institucijama i ustanovama socijalne zaštite a ređe u drugim ustanovama. Najčešće je to jedna od formi vraćanja poverenja obolelog u njegovu sredinu i pomaže pojedincima da povećaju i poboljšaju svoje socijalno funkcionisanje kroz ciljna grupna iskustva i na taj način lakše savladaju svoje lične i grupne probleme i probleme u zajednici. U socioterapijskoj grupi osnovno je polazište da se svi članovi prilagode grupi, zatim da se podstiču na međusobno sporazumevanje i nauče kako da na što prihvatljiviji način savladaju emocionalnu napetost. Osnovna forma grupne socioterapije je grupna terapija sa socijalnim radnikom.

77

19.3. SOCIJALNI RAD U ORGANIZOVANJU DOMSKE ZAJEDNICE

Domsku zajednicu čine svi korisnici i zaposleni u domu. Dom je svojevrsna zajednica koja pruža svojim korisnicima različite mogućnosti za organizovanje i samoorganizovanje. Stare osobe se angažuju radi ostvarivanja raznovrsnih aktivnosti u domu (kulturne manifestacije, književne večeri, organizovanje poseta drugim domovima i dr.) Angažovanje korisnika u životu i radu domske zajednice može imati snažne terapijske efekte, odnosno doprinositi očuvanju njihovih fizičkih i psihičkih sposobnosti.

S obzirom da je sastav korisnika vrlo heterogen po strukturi korisnika, domska zajednica može uticati na jačanje i optimalno korišćenje individualnih potencijala korisnika doma.

Rad u organizovanju zajednice u ustanovama socijalne zaštite odvija se kroz kontakte sa uputnim Centrima za socijalni rad, zdravstvenim ustanovama, humanitarnim organizacijama i drugo.

78

T R E Ć I D E O

OPREDELJENJE ZA TEMU, CILJ I METODOLOGIJA ISTRAŽIVANJA, REZULTATI ISTRAŽIVANJA I

STATISTIČKA OBRADA PODATAKA

5. OPREDELJENJE ZA TEMU

Povećanje broja obolelih od mentalnih bolesti ukazuju na sve veći značaj sagledavanja ove problematike. Sagledali bi odnos realnih potreba za institucionalnom zaštitom psihijatrijskih bolesnika naspram prisutne koncepcije deinstitucionalizacije. Zadnjih godina je porastao naučni i stručni interes za jedan aktivan odnos društvene zajednice prema ovoj kategoriji stanovništva kao i za sagledavanje mogućnosti njihovog uključivanja u društvo.

Kroz obradu teme bi u granicama svojih mogućnosti, sagledali određene uzročno-posledične veze pojedinih psiho-socijalnih aspekata koji negativno utiču na položaj psihičkih bolesnika. U tom kontekstu bi ukazali i na mogućnosti da se primenom aktivnih mera rehabilitacije ublaži njihovo negativno dejstvo.

6. CILJ ISTRAŽIVANJA

Kada govorimo o cilju istraživanja hteli bi da ukažemo na probleme koji postoje kada je u pitanju rehabilitacija i socijalna integracija psihijatrijskih bolesnika. Da bi to postigli neophodno je:

- Utvrditi kolike su mogućnosti i ograničenja rehabilitacije u ustanovama socijalne zaštite.

- Utvrditi koji su najvažniji psiho-socijalni problemi.- Sagledati i utvrditi značaj i mogućnosti primene različitih

metoda rehabilitacije u lečenju psihijatrijskih bolesnika i proceniti koje su najdelotvornije primenjene rehabilitacione metode.

- Nužno je izdiferencirati ključne probleme u okviru rehabilitacije i utvrditi u kojoj životnoj oblasti se iskazuju promene izazvane psihijatrijskim poremećajem.

- Sagledati ulogu porodice u rehabilitaciji osoba sa psihičkim oboljenjima.

- Sagledati broj zahteva za smeštaj u ustanovu i broj realizovanih zahteva, strukturu korisnika.

- Utvrditi koliki je uticaj rehabilitacije na zdravstveno stanje korisnika i kakve su mogućnosti za kreativno uključivanje korisnika u društvenu zajednicu.

79

7. METODOLOGIJA ISTRAŽIVANJA

Metod rada je prilagođen izabranoj temi i našim mogućnostima i prilikom našeg istraživanja korištene su sledeće metode:

1. retrospektivno – komparativna analiza podataka dobijenih uvidom u postojeću dokumentaciju Doma za smeštaj duševno obolelih lica „Sveti Vasilije Ostroški – Čudotvorac“ iz Novog Bečeja. Upoređivani su podaci o radu ustanove dobijeni u periodu 2006-2009.

2. Biografska metoda i intervju za deskriptivno-analitičko sagledavanje postignutih rezultata projekta stanovanja uz podršku „Moj mali dom“ koje se od 2007.g. realizuje u okviru ustanove.

Dom za smeštaj duševno obolelih lica „Sveti Vasilije Ostroški – Čudotvorac“ iz Novog Bečeja je ustanova socijalne zaštite za zbrinjavanje odraslih duševno obolelih lica. Po „Zakonu o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana“ dom za duševno obolela lica obezbeđuje korisnicima zbrinjavanje, zdravstvenu zaštitu, radnu i okupacionu terapiju i pruža druge usluge, u skladu sa njihovim sposobnostima i zdravstvenim stanjem. Trenutni kapacitet ustanove je 425 korisnika.

„Moj mali dom“ je projekat stanovanja uz podršku koji se u ustanovi realizuje od 2007.g. i obuhvatao je niz aktivnosti koje su imale za cilj povećanje samostalnosti dela korisnika, njihove motivisanosti za samostalniji život a samim tim i za povećanje kvaliteta života korisnika u ustanovi. Ovaj projekat je osmišljen kako bi doprineli pripremi korisnika za eventualno napuštanje ustanove i reintegraciju u društvenu sredinu. Projektom je obuhvaćeno 11 korisnica ustanove.

STATISTIČKA OBRADA PODATAKA

Podatke koje smo dobili tokom realizacije ovog istraživanja obuhvaćeni su kompjuterskom obradom uz korišćenje statističkih postupaka koji odgovaraju sadržini ispitivanih obeležja. Nakon prikupljanja usledilo je grupisanje podataka, njihovo sređivanje, tabelarno i grafičko prikazivanje uz tumačenje i obrazloženje dobijenih podataka.

4. REZULTATI ISTRAŽIVANJA

80

1. BROJ PRIMLJENIH ZAHTEVA I FLUKTUACIJA KORISNIKA

GODINA2006 2007 2008 2009

PRIMLJENO ZAHTEVA 134 164 171 147PRIMLJENO U USTANOVU 65 82 56 34UMRLO 42 54 44 26PREMEŠTEN U DRUGU USTANOVU 0 1 0 1POVRATAK U PORODICU 3 4 4 5

Fluktuacija korisnika

0

20

40

60

80100

120

140

160

180

PRIMLJENOZAHTEVA

PRIMLJENOU USTANOVU

UMRLO PREMEŠTENU DRUGU

USTANOVU

POVRATAK UPORODICU

2006

2007

2008

2009

Uočljiva je velika razlika između primljenih zahteva i realizovanih prijema. Pritisak na Domove za smeštaj je veliki dok su kapaciteti ograničavajući. Takođe upadljiv je trend u zadnje tri godine da je smanjen broj umrlih lica koja su na smeštaju. To ukazuje na znatno povećan kvalitet zdravstvene zaštite u ustanovi. Trend lica koja se vraćaju u porodicu je zadržao otprilike isti nivo.

2. STAROSNA STRUKTURA KORISNIKA

  GODINA

81

STAROST 2006 2007 2008 200919-26 0 1 2 127-49 110 127 112 9450-65 182 184 184 216više od 65 114 105 125 114UKUPNO 406 417 423 425

2006

0110

182

11419-26

27-49

50-65

više od 65

2007

1127

184

10519-26

27-49

50-65

više od 65

2008

2112

184

12519-26

27-49

50-65

više od 65

2009

194

216

11419-26

27-49

50-65

više od 65

Zadnjih nekoliko godina u znatnoj meri je poboljšana starposna struktura korisnika i sada je prosečna starost oko 47 godina. Ubedljivo je najviše korisnika u dobu između 50-65 godina.

3. STRUKTURA KORISNIKA PREMA POLU

GODINA

POL 2006 2007 2008 2009

ŽENSKI 379 389 395 386

MUŠKI 27 28 28 39

82

UKUPNO: 406 417 423 425

2006 20072008

2009

0

50

100

150

200

250

300

350

400

Struktura prema polu

Muški

Ženski

U ustanovi je prisutna drastična polna disproporcija gde su preko 93 % žene. U toku 2009.g. nešto je poboljšana situacija, ali žene i dalje čine 90,82%. Vrlo su male mogućnosti da se u tom segmentu nešto promeni dok ne bude mogućnosti za dogradnju novih kapaciteta.

4. STRUKTURA KORISNIKA PO POREKLU PREBIVALIŠTA

POREKLO PREBIVALIŠTA 2006 2007 2008 2009IZ TERITORIJE OPŠTINE 32 29 31 32SA TERITORIJE SUSEDNIH OPSTINA 97 92 88 90IZ DRUGIH OPŠTINA SRBIJE 263 280 289 288IZ BIVSIH REPUBLIKA SFRJ 1 1 1 2IZBEGLICE I PROGNANI 13 15 14 13

UKUPNO: 406 417 423 425

83

0

50

100

150

200

250

300

2006 2007 2008 2009

Struktura korisnika po opštini odakle dolaze

IZ TERITORIJE OPŠTINE

SA TERITORIJE SUSEDNIHOPSTINA

IZ DRUGIH OPŠTINASRBIJE

IZ BIVSIH REPUBLIKASFRJ

IZBEGLICE I PROGNANI

Najveći broj korisnika je iz drugih opština u Srbiji (nešto više od 67 %), zatim slede susedne opštine sa više od 20 %, dok je sa teritorije Novog Bečeja nešto ispod 10 % korisnika.

5. STRUKTURA KORISNIKA PREMA DOMINANTNOM RAZLOGU SMEŠTAJA

      GODINARAZLOG SMEŠTAJA 2006 2007 2008 2009Korisnik nema bližih srodnika 18 20 12 13Porodica nije spremna da vodi brigu o korisniku 20 12 56 59Neadekvatno porodično staranje 12 21 11 13Socio-materijalna ugroženost porodice i korisnika 8 14 5 5Psihička oboljenja 348 350 339 335

UKUPNO: 406 417 423 425

84

0

50

100

150

200

250

300

350

Struktura korisnika po dominantnom razlogu smeštaja

2006

2007

2008

2009

Kao dominantni razlog smeštaja nameće se psihičko oboljenje (78,8%), a zatim kao razlog dolazi nespremnost porodice da vodi brigu o obolelom članu ili neadekvatno porodično staranje.

6. STRUKTURA KORISNIKA PREMA STARATELJSKOJ ZAŠTITI

GODINA

  2006 2007 2008 2009Staratelj srodnik 126 128 101 157Neposredno starateljstvo 97 101 116 149Nije pod starateljstvom 183 188 206 119

UKUPNO: 406 417 423 425

85

0

50

100

150

200

250

2006 2007 2008 2009

Struktura korisnika po starateljskoj zaštiti

Staratelj srodnik

Neposredno starateljstvo

Nije pod starateljstvom

Tokom 2009.g. dolazi do velikog povećanja korisnika koji su obuhvaćeni starateljskom zaštitom. Razlog za to je zahtev nadležnog ministarstva da korisnici na smeštaju u ustanovi moraju biti pod starateljstvom, što ranijih godina nije bio slučaj. Zbog toga su matični CSR za veliki broj korisnika pokrenuli postupak za oduzimanje poslovne sposobnosti i mnogi postupci su još u toku.

7. STRUKTURA KORISNIKA PREMA BRAČNOM STATUSU PRE SMEŠTAJA

BRAČNO STANJE 2006 2007 2008 2009NEOŽENJEN/NEUDATA 197 198 204 209OŽENJEN/UDATA 23 31 32 32UDOVAC/UDOVICA 74 71 72 64RAZVEDEN(A) 112 109 108 113VAMBRAČNE ZAJEDNICE 0 8 7 7UKUPNO: 406 417 423 425

86

0

50

100

150

200

250

Bračni status korisnika pre smeštaja

2006

2007

2008

2009

Analiza podataka pokazuje da više od polovine korisnika u domu pre smeštaja nije stupilo u brak, što se može dovesti u vezu sa oboljenjem, koje je nastupilo još u mladosti. Velikije broj onih koji su pre dolaska u ustanovu bili razvedeni. što se, takođe se može dovesti u vezu sa oboljenjem.

8. STRUKTURA KORISNIKA PREMA DUŽINI BORAVKA U USTANOVI

      GODINA

DUŽINA BORAVKA 2006 2007 2008 2009do 6 meseci 27 31 27 16od 6 meseci do jedne god. 17 34 45 141-5 godina 85 73 96 875-10 godina 144 138 113 15610-20 godina 113 120 117 120više od 20 20 21 25 32

UKUPNO: 406 417 423 425

87

0

20

40

60

80

100

120

140

160

Struktura korisnika po dužino boravka u ustanovi

2006

2007

2008

2009

Kada se sagleda dužina boravka u ustanovi može se uvideti da je najzastupljenija kategorija korisnika koji u ustanovi borave između 5 i 10 godina, a zatim i kategorija od 10-20 godina. To ukazuje da veliki broj korisnika nema mogućnosti da napusti ustanovu i da im je to, na neki način, trajan smeštaj.

9. STRUKTURA KORISNIKA PREMA INTENZITETU KONTAKATA SA RODBINOM

      GODINA

Održavanje kontakata sa srodnicima 2006 2007 2008 2009Redovno kontaktira i provodi vikende 44 47 58 62Redovno ima kontakte u domu 29 28 52 51Povremeno kontaktira 105 106 89 87Retki kontakti sa značajnim osobama 25 24 74 74Rodbina se samo telefonom interesuje 59 61 79 79Bez kontakata 144 151 71 72

UKUPNO: 406 417 423 425

88

020406080

100120140160

Intenzitet kontakata sa srodnicima

2006

2007

2008

2009

Analizirajući ovaj segment lako se može uočiti da je broj lica koja nemaju kontakata sa rodbinom drastično smanjen u zadnje dve godine. To možemo povezati sa činjenicom da je tokom 2008.g. prvi put organizovan sastanak rodbine, na koji je pozvana rodbina svih korisnika. Iako je samom sastanku prisustvovalo oko 50 rođaka, pozivi su podstakli mnoge da obnove kontakte sa članovima svoje porodice koji su u ustanovi.

10. PORODIČNI STATUS KORISNIKA PRE DOLASKA U USTANOVU

      GODINA

PORODIČNI STATUS 2006 2007 2008 2009ŽIVEO JE SAM 156 157 162 167SA BRAČNIM DRUGOM 23 27 34 32SA DECOM 130 133 132 133SA DRUGIM SRODNIKOM 40 41 43 43OSTALO 57 59 52 50

UKUPNO: 406 417 423 425

89

020406080

100120140160180

Porodični status korisnika pre dolaska u ustanovu

2006

2007

2008

2009

Analizirajući ovaj segment uočljivo je da je najveći broj korisnika živeo sam te nije ni postojala mogućnost neke organizovanije podrške porodice. Takođe, veliki broj je pre smeštaja živeo sa decom i da deca, formirajući svoju porodicuviše nisu imala ni dovoljno volje ni mogućnosti da brinu o obolelom članu.

11. STRUKTURA KORISNIKA PREMA NAČINU PLAĆANJA SMEŠTAJA

      GODINAPLAĆANJE SMESTAJA 2006 2007 2008 2009SAM U CELOSTI 31 23 23 22SAM + SRODNICI 90 83 84 85SRODNICI 43 33 33 30SAM + BUDŽET 108 122 131 134BUDŽET 128 136 141 143OSTALO 6 20 11 11

UKUPNO: 406 417 423 425

90

2006

2007

2008

2009

0

50

100

150

STRUKTURA KORISNIKA PO NAČINU PLAĆANJA

2006

2007

2008

2009

Najveći Broj korisnika je smešten o trošku budžeta 33,65% ili uz učešće budžeta, a svega 5 % korisnika smeštaj plaća sam u potpunosti. Ovi podaci ukazuju na značajnu socijalnu ugroženost ove kategorije stanovništva, što dodatno može otežavati reintegraciju svoje socijalno okruženje.

BROJ I VRSTA PRUŽENIH USLUGA PREVENTIVNE ZDRAVSTVENE ZAŠTITE 2006.G.

VRSTA USLUGE BROJ USLUGAZdravstveno vaspitanje 48Individualni planirani razgovori 369terapijske zajednice 48sistematsko merenje krvnog pritiska 6223ginekološki preventivni pregledi 48sastanak komisije za intrahospitalne infekcije 4vakcinacija protiv sezonskog i pandemijskog gripa

30

Ostale terapijske usluge

91

VRSTA USLUGE BROJ USLUGApodela dnevne oralne teraljpije 421821Davanje parenteralne terapije 13641imobilizacija 12manje hirurške intervencije 93previjanje rane 6943plasiranje katetera 96ispiranje spoljašnjeg ušnog kanala 61klizme 29inhalacije 57fizikalna terapija 691higijensko dijetetski saveti 538propisivanje recepata po nalogu specijaliste 16297propisivanje recepata po nalogu izabranog lekara

Konsultacije specijalista u ustanovi i van nje

konsultacije u ustanovi- neuropsihijatra 1654- ginekologa 296- interniste 348- stomatologa 129- psihologa 653konasultacije van ustanove- konsultacije specijalista 381

Posebni rehabilitacioni tretmani

Fizikalna terapija- grupacije u traumatologiji 4- grupacije u reumatologiji 37- grupacije u neurologiji 28

Okupaciona radna terapija- grupacije u psihijatriji 219

BROJ I VRSTA PRUŽENIH USLUGA PREVENTIVNE ZDRAVSTVENE ZAŠTITE 2007.G.

VRSTA USLUGE BROJ USLUGAZdravstveno vaspitanje 48Individualni planirani razgovori 1095terapijske zajednice 48sistematsko merenje krvnog pritiska 3852

92

ginekološki preventivni pregledi 157sastanak komisije za intrahospitalne infekcijevakcinacija protiv sezonskog i pandemijskog gripa

Ostale terapijske usluge

VRSTA USLUGE BROJ USLUGApodela dnevne oralne teraljpije 463118Davanje parenteralne terapije 11702imobilizacija 17manje hirurške intervencije 87previjanje rane 6485plasiranje katetera 103ispiranje spoljašnjeg ušnog kanala 39klizme 23inhalacijefizikalna terapija 684higijensko dijetetski saveti 392propisivanje recepata po nalogu specijaliste 15328propisivanje recepata po nalogu izabranog lekara

-

Konsultacije specijalista u ustanovi i van nje:

konsultacije u ustanovi- neuropsihijatra 1698- ginekologa 271- interniste 276- stomatologa 74- psihologa 478konasultacije van ustanove- konsultacije specijalista 907

Posebni rehabilitacioni tretmani

Fizikalna terapija- grupacije u traumatologiji 3- grupacije u reumatologiji 41- grupacije u neurologiji 34

Okupaciona radna terapija- grupacije u psihijatriji 221

93

BROJ I VRSTA PRUŽENIH USLUGA PREVENTIVNE ZDRAVSTVENE ZAŠTITE 2008.G.

VRSTA USLUGE BROJ USLUGAZdravstveno vaspitanje 48Individualni planirani razgovori 452terapijske zajednice 48sistematsko merenje krvnog pritiska 5032ginekološki preventivni pregledi 173sastanak komisije za intrahospitalne infekcijevakcinacija protiv sezonskog i pandemijskog gripa

Ostale terapijske usluge

VRSTA USLUGE BROJ USLUGApodela dnevne oralne teraljpije 433751Davanje parenteralne terapije 15047imobilizacija 23manje hirurške intervencije 99previjanje rane 6143plasiranje katetera 109ispiranje spoljašnjeg ušnog kanala 34klizme 21inhalacije 44fizikalna terapija 1170higijensko dijetetski saveti 452propisivanje recepata po nalogu specijaliste 15429propisivanje recepata po nalogu izabranog lekara

397

Konsultacije specijalista u ustanovi i van nje

konsultacije u ustanovi- neuropsihijatra 1708- ginekologa 281- interniste 478- stomatologa 143- psihologa 752konasultacije van ustanove- konsultacije specijalista 226

Posebni rehabilitacioni tretmani

Fizikalna terapija- grupacije u traumatologiji 2- grupacije u reumatologiji 39

94

- grupacije u neurologiji 36 Okupaciona radna terapija

- grupacije u psihijatriji 238

BROJ I VRSTA PRUŽENIH USLUGA PREVENTIVNE ZDRAVSTVENE ZAŠTITE 2009.G.

VRSTA USLUGE BROJ USLUGAZdravstveno vaspitanje 48Individualni planirani razgovori 369terapijske zajednice 48sistematsko merenje krvnog pritiska 6223ginekološki preventivni pregledi 48sastanak komisije za intrahospitalne infekcije 4vakcinacija protiv sezonskog i pandemijskog gripa

30

Ostale terapijske usluge

VRSTA USLUGE BROJ USLUGApodela dnevne oralne teraljpije 441853Davanje parenteralne terapije 11857imobilizacija 10manje hirurške intervencije 85previjanje rane 7095plasiranje katetera 67ispiranje spoljašnjeg ušnog kanala 54klizme 25inhalacije 55fizikalna terapija 915higijensko dijetetski saveti 452propisivanje recepata po nalogu specijaliste 18297propisivanje recepata po nalogu izabranog lekara

1415

Konsultacije specijalista u ustanovi i van nje

konsultacije u ustanovi- neuropsihijatra 1489- ginekologa 56- interniste- stomatologa- psihologa 653konasultacije van ustanove- konsultacije specijalista 342

95

Posebni rehabilitacioni tretmani

Fizikalna terapija- grupacije u traumatologiji 3- grupacije u reumatologiji 19- grupacije u neurologiji 3

Okupaciona radna terapija- grupacije u psihijatriji 230

U Domu za smeštaj duševno obolelih lica „Sveti Vasilije Ostroški – Čudotvorac” u Novom Bečeju zaposlena su dva lekara opšte prakse (do sredine 2007.g. bio je zaposlen jedan lekar) i 29 medicinskih sestara. Iako se radi o ustavnovi iz sistema socijalne zaštite, ovako veliki broj medicinskih radnika ukazuje da se medicinskoj rehabilitaciji korisnika pridaje veliki značaj.

Analizirajući navedene podatke za period 2006-2009. godine, a koji se tiču medicinske rehabilitacije u Ustanovi, može se zaključiti da je veoma sveobuhvatna. U značajnoj meri je zastupljen i preventivni medicinski rad u vidu zdravstvenog vaspitanja, individualnih konsultacija, terapijske zajednice kao i preventivnih lekarskih pregleda. Kontrola uzimanja prepisane medikamentozne terapije i davanje parenteralne terapije su brojčano najzastupljenije medicinske intervencije.

Takođe su u znatnoj meri zastupljeni posebni rehabilitacioni tretmani fizikalne terapije – bioptron lampa, elektroterapija - dijadinamika, masaža.

Može se zapaziti da je broj pregleda lekara specijalista, koje je Dom redovno angažovao, u zadnje dve godine opao. To je direktna posledica promene propisa u oblasti zdravstva kojim je znatno otežan rad lekara specijalista van matične ustanove. Trenutno se angažuje kao konsultant lekar specijalista neuropsihijatar koji jednom nedeljno dolazi u ustanovu i obavlja neophodne preglede.

Smanjen broj specijalističkih pregleda u samoj ustanovi nadoknađuje se intenziviranjem saradnje sa Domom zdravlja u Novom Bečeju i Medicinskim centrom u Zrenjaninu.

96

elektroterapija

KULTURNO-ZABAVNA I REKREATIVNA AKTIVNOST TOKOM 2006.g. KULTURNO-ZABAVNE I REKREATIVNE AKTIVNOSTI Br.radnika Br.manifestacija Br.angaž.korisnikaProslava rodjendana 6 12 406Praznične proslave 6 9 406Odlazak u pozorište 6 20 50Izleti i ekskurzije 14 6 113Letovanje 25 1 25Odlazak u crkvu 3 60 70Društvene igre 6 365 145Čitanje štampe i knjiga 6 365 125Praćenje RTV I video programa 6 365 335Prisustvovanje priredbama 6 10 135Terapijske zajednice 14 48 175Odlazak u šetnju 6 365 175

RADNO-OKUPACIONA TERAPIJAPomoć u trpezariji i kuhinji 6 365 96Pomoć u vešeraju 6 250 31Pomoć i nabavka za bolesne 3 300 41Pomoć u odrzavanju kruga i travnjaka

6 300 56

Donošenje štampe 6 365 7

97

Branje lekovitog bilja 3 14 20Nega sobnog i vrtnog bilja 6 100 55Pomoć u održavanju higijene prostorija

6 365 103

Održavanje lične higijene 6 365 406 SEKCIJELikovna sekcija 6 250 62Literarna sekcija 6 48 95Folklorna sekcija 6 48 30Muzička sekcija 6 48 32Dramska sekcija 6 48 8Veronauka 7 48 116Sekcija ručnih radova 6 250 80Sekcija sakupljanja priloga iz časopisa

6 365 17

Sekcija,,PUTOVANJA,, 3 48 30Sekcija umetničkih fotografija 1 48 2

RADIONICEKrojačka radionica 7 250 11Keramičarska radionica 7 24 27Stolarska radionica 4 24 7

KULTURNO-ZABAVNA I REKREATIVNA AKTIVNOST TOKOM 2007. g.

KULTURNO ZABAVNE I REKREATIVNE AKTIVNOSTI Br.radnika Br.manifestacija Br.angaž.korisnikaProslava rodjendana 6 12 417Praznične proslave 6 9 417Odlazak u pozorište 6 20 50Izleti i ekskurzije 14 6 142Letovanje 25 1 25Odlazak u crkvu 3 60 70Društvene igre 6 365 156Čitanje štampe i knjiga 6 365 129Praćenje RTV I video programa 6 365 372Prisustvovanje priredbama 6 10 153Terapijske zajednice 14 48 182Odlazak u šetnju 6 365 180

RADNO-OKUPACIONA TERAPIJAPomoć u trpezariji i kuhinji 6 365 96Pomoć u vešeraju 6 250 34Pomoć i nabavka za bolesne 3 300 43Pomoć u odrzavanju kruga i travnjaka

6 300 59

Donošenje štampe 6 365 7Branje lekovitog bilja 3 14 20Nega sobnog i vrtnog bilja 6 100 56

98

Pomoć u održavanju higijene prostorija

6 365 19

Održavanje lične higijene 6 365 417 SEKCIJELikovna sekcija 6 250 62Literarna sekcija 6 48 97Folklorna sekcija 6 48 30Muzička sekcija 6 48 32Dramska sekcija 6 48 12Veronauka 7 48 114Sekcija ručnih radova 6 250 80Sekcija sakupljanja priloga iz časopisa

6 365 17

Sekcija,,PUTOVANJA,, 3 48 32Sekcija umetničkih fotografija 1 48 2

Krojačka radionica 7 250 11Keramičarska radionica 7 75 31Stolarska radionica 4 50 8

RADIONICE

KULTURNO-ZABAVNA I REKREATIVNA AKTIVNOST TOKOM 2008. g. KULTURNO ZABAVNE I REKREATIVNE AKTIVNOSTI Br.radnika Br.manifestacija Br.angaž.korisnika

Proslava rodjendana 6 12 423Praznične proslave 6 9 423Odlazak u pozorište 6 20 53Izleti i ekskurzije 14 8 149Letovanje - - -Odlazak u crkvu 3 60 72Društvene igre 6 365 160Čitanje štampe i knjiga 6 365 131Praćenje RTV I video programa 6 365 379Prisustvovanje priredbama 6 12 178Terapijske zajednice 14 48 185Odlazak u šetnju 6 365 182

RADNO-OKUPACIONA TERAPIJAPomoć u trpezariji i kuhinji 6 365 98Pomoć u vešeraju 6 250 35Pomoć i nabavka za bolesne 3 300 45Pomoć u odrzavanju kruga i travnjaka

6 300 60

Donošenje štampe 6 365 7Branje lekovitog bilja 3 14 20Nega sobnog i vrtnog bilja 6 100 56Pomoć u održavanju higijene prostorija

6 365 110

Održavanje lične higijene 6 365 423

99

SEKCIJELikovna sekcija 6 250 62Literarna sekcija 6 48 100Folklorna sekcija 6 48 30Muzička sekcija 6 48 32Dramska sekcija 6 48 12Veronauka 7 48 116Sekcija ručnih radova 6 250 78Sekcija sakupljanja priloga iz časopisa

6 365 19

Sekcija,,PUTOVANJA,, 3 48 32Sekcija umetničkih fotografija 1 48 2

RADIONICEKrojačka radionica 7 250 12Keramičarska radionica 7 75 39Stolarska radionica 4 50 8

KULTURNO-ZABAVNA I REKREATIVNA AKTIVNOST TOKOM 2009. g. KULTURNO ZABAVNE I REKREATIVNE AKTIVNOSTI

Br.radnika Br.manifestacija Br.angaž.korisnikaProslava rodjendana 6 12 425Praznične proslave 6 9 425Odlazak u pozorište 6 20 57Izleti i ekskurzije 25 8 151Letovanje - - -Odlazak u crkvu 3 60 74Društvene igre 6 365 163Čitanje štampe i knjiga 6 365 139Praćenje RTV I video programa 6 365 383Prisustvovanje priredbama 6 14 196Terapijske zajednice 14 48 190Odlazak u šetnju 6 365 188

RADNO-OKUPACIONA TERAPIJAPomoć u trpezariji 6 365 100Pomoć u vešeraju 6 250 35Pomoć i nabavka za bolesne 3 300 45Pomoć u odrzavanju kruga i travnjaka

6 300 62

Donošenje štampe 6 365 7Branje lekovitog bilja 3 14 18Nega sobnog i vrtnog bilja 6 100 57Pomoć u održavanju higijene prostorija

6 365 115

Održavanje lične higijene 6 365 425

100

SEKCIJELikovna sekcija 6 250 65Literarna sekcija 6 48 100Folklorna sekcija 6 48 30Muzička sekcija 6 48 30Dramska sekcija 6 48 15Veronauka 7 48 116Sekcija ručnih radova 6 250 75Sekcija sakupljanja priloga iz časopisa

6 365 20

Sekcija,,PUTOVANJA,, 3 48 35Sekcija umetničkih fotografija 1 48 2

RADIONICEKrojačka radionica 7 250 15Keramičarska radionica 7 100 53Stolarska radionica 4 50 8

Na osnovu iznetih podataka može se zapaziti da su aktivnosti ustanove na kulturno-zabavnom, rekreativnom i radnom angažovanju korisnika brojne i raznovrsne. Kriterijumi za uključivanje u raznovrsne aktivnosti koje su na raspolaganju korisnicima su njihovo zdravstveno stanje,vrsta oboljenja kao i samo interesovanje korisnika.

Na osnovu predočenih izveštaja može se zaključiti da su korisnici najzainteresovaniji oblast zabave u kojoj učestvuju svi korisnici. Takođe se velika zainteresovanost iskazuje i za kulturne sadržaje gde se interesovanje kreće oko 40-45 %.

Tokom 2006. i 2007. godine za korisnike je organizovano letovanje u Herceg Novom, gde je Sindikat socijalne zaštite imao svoje odmaralište. Nakon prodaje odmarališta letovanje u toku naredne dve godine nije organizovano.

Pored toga, zadnjih pet godina uvedena je terapijska zajednica kao vid grupnih socioterapijskih metoda, koja je dala veoma dobre rezultate na boljoj adaptaciji korisnika u domsku zajednicu, na poboljšanju uslova života u domu kao i na prevazilaženju potencijalnih konflikata među korisnicima.

Tokom 2006. godine ustanova je dobila grnčarsku radionicu, koja u narednim godinama dobija svoju fizionomiju i u koju se uključuje sve veći broj korisnika.

Između 20-30% korisnika je intenzivno radno angažovano u skladu sa svojim mogućnostima, prvenstveno kao pomoć pri raspodeli hrane i pomoć u održavanju higijene prostorija i dvorišta.

101

rad u grnčarskoj radionici

STANOVANJE UZ PODRŠKU „MOJ MALI DOM“- rezultati analize dostupnih biografskih podataka- intervju sa korisnicima

1. STRUKTURA PO POLU

Svih 11 korisnica ove vrste usluga su ženskog pola. U celoj ustanovi je godinama prisutna izrazita polna disproporcija (39 muških korisnika naspram 386 ženskih) i veoma su sužene mogućnosti da se u dogledno vreme takva situacija dovede koliko-toliko u određeni sklad.

2. STRUKTURA PO GODINAMA STAROSTI

GODINE STAROSTI BROJ30 - 40 241 - 50 551 - 60 4

Sve korisnice su u godinama od 35-55 kada su životne aktivnosti na vrhuncu i kada su fizički sposobne za samostalno delovanje.

3. ODAKLE DOLAZE U USTANOVU

DOLAZI IZ: BROJPorodice 5

102

Živela sama 2Iz druge ustanove 4

Najveći broj korisnica je došao iz porodice jer porodica nije imala dovoljnio kapaciteta ili nije bila spremna da vodi brigu o obolelom članu. Manji broj je živeo sam i usled pogoršanog zdravstvenog stanja nije bio sposoban da vodi samostalno brigu o sebi i svom zdravlju, a prisutan je bio i nekritički stav prema bolesti (koja se ignosrisala) što je dovodilo do učestalih hospitalizacija.

4. STRUKTURA PIO STEPENU STRUČNE SPREME

STRUČNA SPREMA BROJNepismena 3NKV 3KV 3SSS 2

Uzimajući u obzir kvalifikacionu strukturu korisnika ne mogu se uočiti neke specifičnosti i korisnice funkcionišu u granicama svojih mogućnosti.

5. STRUKTURA PO BRAČNOM STATUSU PRE DOLASKA U USTANOVU

BRAČNI STATUS BROJNeudata 6Udata -Razvedena 5

Uočljivo je da korisnice zbog svog zdravstvenog stanja ili nisu stupale u bračnu zajednicu ili se brak i raspadao zbog pogoršanja zdravstvenog stanja.

6. STRUKTURA PO TOME DA LI IMAJU DECE

BROJIMA DECU 4NEMA DECU 7

I ovaj pokazatelj ukazuje da zbog zdravstvenog stanja veći broj

njih nije bio u mogućnosti da na adekvatan način oformi ili održi primarnu porodicu.

103

7. STRUKTURA PO STEPENU POSLOVNE SPOSOBNOSTI

BROJPoslovna sposobnost 5Delimična poslovna sposobnost -Poslovna nesposobnost 6

Većini korisnica je oduzeta poslovna sposobnost prvenstveno zbog nespremnosti da se leči i da realno sagledava i sebe i svoj status. Kod jednog broja postupak za oduzimanje poslovne sposobnosti nije okončan dok kod nekih postupak nije ni pokrenut i procena je da to nije neophodno.

8. STRUKTURA PO VRSTI OBOLJENJA

VRSTA OBOLJENJA ILI OMETENOSTI BROJSCH 5Laka MNR 4Kombinovane smetnje 2

Dominiraju korisnice koje boluju od shizofrenije koje su u dobroj remisiji (F20) kao i Laka MNR (F70) koje po prirodi svog oboljenja mogu dobro da funkcionišu u ovoj vrsti zaštite.

9. STRUKTURA PO DUŽINI BORAVKA U USTANOVI

DUŽINA BORAVKA BROJdo 5 godina 5od 5 do 10 godina 2od 10 do 15 godina 1preko 15 godina 3

Dominiraju korisnice koje su u ustanovi do 5 godina ali to se ne može uzeti kao neka specifičnost jer iz njihove istorije bolesti može se videti da pre smeštaja u ustanovu imaju veći broj hospitalizacija.

10. STRUKTURA KORISNIKA PREMA NAČINU ODRŽAVANJA LIČNIH ODNOSA SA BLISKIM SRODNICIMA

104

Način održavanja ličnih odnosa BROJRedovno kontaktira i provodi vikende i praznike u porodici 5Redovno ima kontakte u domu 3Povremeno kontaktira (ređe od jednom mesečno ali postoji kontinuitet kontakata) 1Retki kontakti sa značajnim osobama 1Srodnici se samo telefonom interesuju za korisnikaBez kontakata 1

Veći deo korisnica ima redovne kontakte sa bliskim srodnicima i povremeno odlazi na u porodicu na produžene vikende ili im rodbina periodično dolazi u posetu što se vrlo dobro odražava na njihovo opšte funkcionisanje.

11. STRUKTURA PO NAČINU PLAĆANJA SMEŠTAJA U USTANOVI

NAČIN PLAĆANJA BROJSam plaća smeštaj -Srodnik plaća smeštaj -Penzija + budžet 5Srodnici + budžet 1Bužet RS 5

Ovaj pokazatelj ukazuje na, možda najveći problem kod eventualnog napuštanja ustanove, a to je materijalna neobezbeđenost korisnica. Najveći broj njih ili nema primanja ili su prihodi nedovoljni za samostalan život i adekvatnu brigu o zdravlju. Takva materijalna situacija predstavlja veliku prepreku za ponovno samostalno uključivanje u zajednicu.

Od sredine 2007.g. kada je započeto sa realizacijom stanovanja uz podršku, kroz objekat je prošlo ukupno 14 korisnika. Troje korisnika je odustalo od ovog vida zaštite. Jedna korisnica je vraćena na odeljenje zbog pogoršanja psihičkog stanja, dok su druge dve, iako su izrazile zadovoljstvo smeštajem – tražile da budu vraćene na odeljenje jer se tamo, po njihovim rečima, prijatnije osećaju.

S obzirom da deo korisnica nije pismen istraživanje je obavljeno kroz metodu intervjua. Cilj intervjua je bio da se dođe do mišljenja korisnica o kvalitetu svog života i njihovom viđenju i stepenu zadovoljstva realizacije koncepta stanovanja uz podršku. Rezultate smo zatim klasifikovali i prezentujemo ih tabelarno ili opisno.

1. Koliko su zadovoljne kvalitetom svoga života?

105

STEPEN ZADOVOLJSTVA BROJ

veoma nezadovoljne-

nezadovoljne3

ni zadovoljne ni nezadovoljne6

zadovoljne2

veoma zadovoljne-

2. Koliko su zadovoljne svojim zdravstvenim stanjem?

STEPEN ZADOVOLJSTVA BROJ

veoma nezadovoljne2

nezadovoljne2

ni zadovoljne ni nezadovoljne6

zadovoljne1

veoma zadovoljne-

3. Kolko su zadovoljne svojim materijalnim položajem?

STEPEN ZADOVOLJSTVA BROJ

veoma nezadovoljne4

nezadovoljne5

ni zadovoljne ni nezadovoljne2

zadovoljne-

veoma zadovoljne-

106

4. Koji problem smatraju dominantnijim: zdravstveno ili materijalno stanje?

5. U kojoj meri im je, po njihovom mišljenju, neophodan medicinski tretman?

NEOPHODNOST TRETMANA BROJ

veoma je neophodan 1

neophodan je 3

nije previše neophodan 5

nije uopšte neophodan 2

6. Koliko su zadovoljne sadašnjim smeštajem?

STEPEN ZADOVOLJSTVA BROJ

veoma nezadovoljne-

nezadovoljne-

ni zadovoljne ni nezadovoljne-

zadovoljne8

veoma zadovoljne3

7. Šta ocenjuju kao glavnu prednost sadašnjeg smeštaja u odnosu na predhodni?

DOMINANTAN PROBLEM BROJZdravstveno stanje

3

Materijalno stanje7

oba1

ni jedno-

107

Korisnice navode da je to daleko veći mir nego u drugim delovima ustanove. Takođe, kao vrlo značajno, ocenjuju mnogo veći stepen međusobnog poverenja nego što je to bio ranije slučaj i ističu kako mogu da se oslone jedna na drugu. Jednom broju njih je značajno to što im niko ne uzima lične stvari bez pitanja i ne krade ih.

Osim toga, one smatraju da se lakše usaglase oko pitanja bitnih za funkcionisanje životnog prostora. Po njihovim rečima, ne bi volele da se vrate na raniji smeštaj, delom zbog toga što su se navikle na „mali dom“ a delom i zato što smatraju da su uslovi života bolji u sadašnjem smeštaju.

8. Kako ocenjuju svoje odnose sa zaposlenima u ustanovi?

Korisnice su vrlo zadovoljne zaposlenima i ističu da su oni uvek spremno da im izađu u susret. Kažu da se raduju kada im neko od osoblja „dođe u goste“ i da im tada skuvaju kafu ili čaj. Iz njihovih odgovora, stiče se utisak da znaju dosta o privatnom životu pojedinih zaposlenih u ustanovi.

9. Kako ocenjuju svoje odnose sa stanovnioima Novog Bečeja sa kojima se sreću?

Tri korisnice, koje su već 18 godina u ustanovi, navode da kontaktiraju sa mnogim ljudima iz mesta i da nisu imale nikakvih neprijatnosti. Uglavnom održavaju kontakte sa zaposlenima u okolnim prodavnicama, u pošti kao i sa ljudima na pijaci. I ostale korisnice navode korektne odnose sa meštanima. Po njihovim rečima „nisu osetile podcenjivanje zbog toga što su iz doma“.

10. Kako provode svoje vreme?

Sve su, pored redovnog održavanja i drugih aktivnosti vezanih za „mali dom“, vrlo angažovane u više oblasti. Aktivne su na radnoj terapiji: šiju, prave krpare, rade grnčariju. Veoma im znači da neko pohvali njihov rad i proizvode koje naprave. Deo je angažovan u radu na portirnici, deo nosi poštu, deo radi na održavanju dvorišta. Odlaze u nabavku za druge korisnice i pomažu osoblju u sređivanju ustanove. Pojedine, u granicama svojih mogućnosti, vode brigu o teže pokretnim korisnicama. Od slobodnih aktivnosti – jedan broj slika, voli da šeta po mestu, gleda TV... Jedna korisnica vodi brigu o jednom psu, koga redovno izvodi u šetnju dok i ostale iz malog doma vode brigu o njemu.

11. Šta po njihovom mišljenju nedostaje da bi u „malom domu“ bile još zadovoljnije?

108

Generalno su zadovoljne uslovima života i u toj oblasti nisu iskazale određene zahteve. Volele bi da su češće u kontaktu sa rodbinom i decom, da odlaze u goste na vikende i da im rodbina češće dolazi u posetu. Takođe bi volele da imaju više novca na raspolaganju. Pored toga jedan broj bi voleo da više putuje, da ide „na more“.

12. Kada bi mogle da biraju da li da idu kući ili da ostanu u „malom domu“ šta bi izabrale?

Svih 11 korisnica je, bez dileme, izrazilo želju da ide kući. Smatraju da bi tada bile među svojima i da bi im to bilo daleko bolje, da bi se bolje osećale.

109

Č E T V R T I D E O

- DISKUSIJA

U prvom delu rada urađena je analiza podataka dobijenih iz postojeće dokumentacije Doma za smeštaj duševno obolelih lica „Sveti Vasilije Ostroški – Čudotvotrac“ iz Novog Bečeja. Upoređivani su podaci iz perioda 2006-2010.godine.

Zahvaljujući detaljnoj analizi mogu se izvesti neke osnovne karakteristike rehabilitacije koje su primenjivane u ustanovi u posmatranom periodu.

U drugom delu korišćeni su podaci dobijeni sagledavanjem i kompariranjem dostupnih biografskih podataka i analizom intervjua koji je obavljen sa korisnicama stanovanja uz podršku.

Kroz obradu podataka može se zapaziti znatna potreba za institucionalnom zaštitom, odnosno za smeštajem duševno obolelih osoba u ustanove socijalne zaštite.

Na to ukazuje i mnogo veći broj primljenih zahteva od broja realizovanih smeštajau ustanovi. Taj trend je u zadnje dve godine veoma izražen. Dok je 2006/07. realizovan skoro svaki drugi zahtev, u periodu 2008/09. realizovano je 32% (2008) i 23% (2009). Za to postoji više razloga. Prvo - smrtnost se znatno smanjila. U zadnje tri godine smrtnost je opala za više od 50% (2007. umrlo 54 korisnika; 2009. umrlo 26 korisnika). Ovaj podatak možemo dovesti sa činjenicom da se životni vek generalno produžava ali još više sa činjenicom da se u ustanovi kvalitetnije sprovodi zdravstvena i socijalna zaštita tj. da je proces kompletne frehabilitacije podignut na viši nivo.

Sve to pokazuje da postoji potreba za institucionalnim smeštajem. Porast broja lica sa mentalnim oboljenjima i mentalnim poremećajima i ne mogućnost obezbeđivanja adekvatne porodične zaštite. Veliki broj lica je pre dolaska u ustanovu živeo sam i nije mogao da obezbedi sebi adekvatnu negu. Pored toga i porodica je u odnosu na rarniji period doživela velike transformacije i sve teže ostvaruje zaštitničku ulogu u odnosu na svoje obolele članove. Takođe, i pored deklarativne podrške, nedovoljno je angažovanje šire društvene zajednice na uspostavljanju, širenju i razvoju dostupnosti alternativnih oblika zaštite, mada je jednim delom to uslovljeno ekonomskom krizom i nedostatkom materijalnih sredstava.

110

Kada navodimo podatak da povećana potreba za institucionalnom zaštitom imamo u vidu i podatke iz Izveštajao radu ustanova socijalne zaštite za smeštaj korisnika u 2008. godini koji je sredinom 2009.g. sačinio Republički zavod za socijalnu zaštitu. Iz tog izveštaja ja se vidi da je u svim ustanovama u Srbiji, koje se bave smeštajem dece i omladine ometene u razvoju, odraslih lica ometenih u razvoju kao i u ustanovama za smeštaj duševno obolelih lica ukupan kapacitet 5513 korisnika, a da je smešteno 5616 korisnika (tabela 1).31

To je, za oko 2% više od predviđenog kapaciteta. Kada se tome dodaju i zahtevi koji su podneti ustanovama, a nisu realizovani (u Novom Bečeju je taj odnos 147 zahteva – 34 prijema a gotovo isto je i u drugim ustanovama ovog tipa u republici), očigledno je da sadašnji kapaciteti ne zadovoljavaju trenutne potrebe i da po tom pitanju hitno treba preduzimati određene mere. Po našem mišljenju mere treba da se kreću u dva pravca:

- dalji razvoj i podizanje nivoa institucionalne zaštite - razvoj vaninstitucionalnih oblika zaštite osoba sa mentalnim

poremećajima

VRSTA USTANOVE KAPACITET BROJ KORISNIKA NA DAN 31.12.2008.

Domovi za decu i omladinu ometenu u

razvoju1524 1576

Domovi za odrasla lica ometena u

razvoju1714 1623

Domovi za smeštaj duševno obolelih lica 2275 2417

U K U P N O 5513 5616

tabela 1.

Kada govorimo o daljem razvoju institucionalne zaštite tu pre svega mislimo na otvaranje novih smeštajnih kapaciteta kao i proširenje postojećih kapaciteta. Pri tome treba voditi računa i o teritorijalnoj zastupljenosti novootvorenih kapaciteta kako bi korisnici bili smešteni bliže svojoj porodici. Iz podataka koje smo obrađivali vidi se da skoro 70% korisnika dolazi iz udaljenih krajeva, što svakako otežava kontakt sa primarnom porodicom i usporava proces rehabilitacije.

31 RZSZ Izveštaj o radu ustanova socijalne zaštite za smeštaj korisnikau 2008. godini, Beograd, avgust 2009. godine

111

Da bi razvoj institucionalne zaštite dostigao viši nivo, neophodno je konstantno podizati kvalitet smeštaja i što je možda još važnije, podizati nivo rada sa korisnicima. Kao neophodan preduslov za realizaciju navedenih ciljeva treba kontinuirano sprovoditi edukaciju zaposlenih u ustanovama.

Pored toga treba intenzivnije razvijati i druge vidove zaštite, pre svega stanovanje uz podršku, kao novi i znatno humaniji oblik socijalne zaštite koji omogućuje bolju i lakšu reintegraciju korisnika u širu društvenu zajednicu.

Pod razvojem vaninstitucionalnih oblika pre svega mislimo na razvoj službe kućnog lečenja, dispanzere, psihološka savetovališta, SOS telefoni, udruženja za podršku obolelima i članovima porodice i sl....

Ovde treba naglasiti da se i kod ovog segmenta mora voditi računa o ravnomernoj teritorijalnoj rasprostranjenosti, kako bi usluge bile lako dostupne širim slojevima stanovništva. I sada se u većim centrima mogu naći pojedine usluge ovog tipa dok u manjim sredinama tako nešto ne postoji.

Kada se govori o institucionalizaciji i deinstitucionalizaciji kao nekoj formi zaštite psihijatrijskih bolesnika, kako navodi prof. M. Munjiza – ni jedna od reformi u psihijatriji (ni institucionalizacija ni deinstitucionalizacija) „nije pokrenuta kao posledica rezultata istraživanja. Psihijatri uključeniu reforme rukovodili su se vrednostima, vizijama i idejama, ali nije ih podstaklo na akciju to što su pročitali dobro osmišljeno istraživanje ili meta-analizu koja se zalaže za novi pravac u zaštiti mentalnog zdravlja“32

Podaci iz izveštaja ukazuju na izrazitu polnu disproporciju u Domu, koja trenutno iznosi 90,8% žena i 9,2% muškaraca. To je proisteklo iz činjenice da je ustanova prvenstveno osnovana kao ženski dom i da je takva polna disproporcija iz toga i proistekla. Polna disproporcija se pomalo (ali još uvek nedovoljno) smanjuje i kvalitetniji pomak ka uspostavljanja određenog balansa može se očekivati tek proširenjem kapaciteta ustanove.

Daljim sagledavanjem analiziranih podataka uočava se činjenica da 49% korisnika nije zasnovalo bračnu zajednicu a da je 25% razvedeno. Razlog za to je psihičko oboljenje koje je nastupilo u mladosti te je onemogućilo ostvarivanje kvalitetne emotivne veze ili, ako je do veze ili braka došlo, veze su se raspadale.

Analizirajući porodični status pre dolaska u ustanovu uočljivo je da je najveći broj korisnika živeo sam (40%) te nije ni postojala mogućnost neke organizovanije podrške porodice. Takođe, veliki broj je pre smeštaja živeo sa decom (31%) i da deca, formirajući svoju porodicu više nisu imala ni dovoljno volje ni mogućnosti da brinu o obolelom članu.

Kada govorimo o starosnoj strukturi korisnika uočljivo je da je najzastupljenija starosna grupa 50-65 godina (51%), da preko 65 godina ima 27% korisnika a da je kategorija 27-49 godina zastupljena

32 Prof. dr Marko Munjiza „Uvod u socijalnu psihologiju i psihijatriju“ Beograd,2009.

112

sa 22,5%. Generalno gledano prosečna starost u ustanovi je oko 47 godina.

Veoma interesantna je analiza intenziteta kontakata korisnika sa najbližom rodbinom. Za period 2006/07. godina zapaža se da je redovne kontakte sa rodbinom ostvarivalo oko 11% korisnika, oko 7% je imalo redovne kontakte u domu dok je bez kontakata bilo između 35-40% korisnika. Nakon sagledavanja takve situacije dogovoreno je da se započne sa redovnim „rodbinskim susretima“ u ustanovi jednom godišnje. Prvi takav sastanak je organizovan tokom 2008.g. kada je svim rođacima poslat poziv da posete ustanovu. Nakon toga situacija se drastično promenula. Tako je procenat korisnika koji redovno kontaktiraju sa rodbinom povećan na 15%, 12% ima redovne kontakte u domu, dok je procenat korisnika bez kontakta sa rođacima pao na 17%. Smatramo da je poboljšanju situacije po pitanju kontakata sa rodbinom donekle doprinela i daleko povoljnija klima u društvu prema psihijatrijskim bolesnicima, jer je niz aktivnosti koje su pokrenute zadnjih godina donekle smanjilo socijalnu izolaciju ove društvene grupe.

Struktura korisnika po načinu plaćanja smeštaja u ustanovi ukazuje nam na to da je najveći broj korisnika smešten u ustanovu o trošku budžeta R. Srbije, i taj procenat iznosi 33,65%. Pored toga, još kod 31.5% korisnika koji se nalaze u ustanovi iz budžeta se doplaćuje razlika između sopstvenih prihoda i cene smeštaja. Svega 5% korisnika iz sopstvenih sredstava u celosti izmiruje smeštaj. Ovo je vrlo indikativan podatak koji ukazuje na to da i kad se postupak rehabilitacije okonča i kada je osoba spremna za povratak u zajednicu, 65% korisnika usluge nema dovoljno sredstava za samostalan život. Slični su podaci i u drugim ustanovama za smeštaj lica sa mentalnim poremećajima.

Iako se radi o ustanovi socijalne zaštite značajan deo aktivnosti se odnosi na medicinsku rehabilitaciju korisnika. To je donekle uslovljeno i samim tim što je smeštena kategorija ljudi narušenog psihičkog zdravlja a zatim i što su s obzirom na godine korisnika prisutne i mnoge druge bolesti.

Medicinska rehabilitacija se odvija na nekoliko nivoa.- preventivni zdravstveni rad,- lekarski pregledi lekara opšte prakse- konsultacije lekara specijalista u ustanovi i van nje- terapijske usluge- posebni rehabilitacioni tretmani (fizikalna terapija)

Kako bi se medicinske usluge podigle na još viši nivo neophodna je bolja saradnja sa lokalnim domom zdravlja i sa regionalnim medicinskim centrom u Zrenjaninu. U pojedinim slučajevima imamo problem sa bolnicama, jer ne žele da primaju duševno obolela lica, bez obzira što su u pitanju hitne intervencije. I taj podatak jasno ukazuje na veoma loš tretman psihijatrijskih bolesnika, čak i u zdravstvenim

113

ustanovama koje bi po prirodi stvari trebale da budu sa daleko većim stepenom razumevanja

Kada govorimo o rehabilitaciji veoma značajan deo obuhvata radna i rekreativna terapija. Kroz radno–rekreativne aktivnosti organizuje se slobodnopg vremena korisnika uz konstantno proširenje sadržaja na kojima se ostvaruje – od najjednostavnijih pa sve do najsloženijih mogućih. Od fizičkih aktivnosti do umetničke kreativnosti. U sprovođenju radne i rekreativne aktivnosti u ustanovi je angažovano 6 radnih terapeuta, 3 radna instruktora a ustanova angažuje i predavača za veronauku. S obzirom da je u ustanovi smešteno 425 korisnika smatramo da je navedeni broj nedovoljan da bi se ostvarili maksimalno mogući rezultati.

Iz prikazanih tabela možemo zaključiti sledeće:- Kroz razne aktivnosti uključen je veliki broj korisnika, mada se može primetiti da odrđeni, relativno mali broj korisnika odbija bilo kakav oblik angažovanja. Jedan deo objektivno, zbog zdravstvenog stanja nije u mogućnosti da se uključi.- Može se zapaziti da se radno-okupacione aktivnosti (pomoć u trpezariji, pomoć u vešeraju, održavanje kruga i travnjaka, pomoć u održavanju higijene prostorija, održvanje lične higijene i sl.) sprovodi gotovo svakodnevno. - Kulturno-zabavne aktivnosti se sprovode nešto ređe, raznim povodima (praznici, dan ustanove, proslava rođendana). Takođe, organizuju se ekskurzije za korisnike, učestvuje se na pojedinim manifestacijama koje organizuju druge ustanove i sl.- Organizuje se rad po sekcijama (likovna, folklorna, dramska, muzička, literarna). Periodično izlazi časopis ustanove „Sjaj u oku“ u kome se objavljuju radovi korisnika i izveštaji o značajnijim dešavanjima u Domu.- Zadnjih godina u program radno-rekreativne terapije uvedene su i krojačka, stolarska i grnčarska radionica. Najveće interesovanje postoji za grnčarsku radionicu, gde se znatan broj korisnika uz nadzor radnog instruktora obučava za određene grnčarske tehnike i izradu predmeta od gline.- Nešto više od 20% korisnika je religiozno i zainteresovano za učešće na časovima veronauke i jedan deo redovno odlazi u crkvu. U toku 2007.g. u okviru ustanove izgrađena je kapela koju korisnici posećuju i održavaju.- Imajući u vidu zdravstveno stanje korisnika, njihova angažovanost na radnoj rekreativnoj trapiji je zadovoljavajuća. Oni se za svoje angažovanje i nagrađuju radnim džeparcem, kupovinom kafe, cigareta i sl. zavisno od njihovog opredeljenja. U toku zadnje četiri godine konstantno se povećava broj angažovanih korisnika.

Od 2004. godine u okviru ustanove sprovodi se grupni terapijski rad – terapijska zajednica. Terapisjka zajednica je oblik grupnog rada koji je po svojim karakteristikama između psihoterapije i socioterapije. Niz problema koji su se do sada rešavali individualnim pristupom, primenom grupnog rada rešava se znatno efikasnije i ekonomičnije.

114

Pored toga na ovaj način se zadovoljava i osnovna ljudska potreba za druženjem, pronalaženjem novih uloga i položaja u grupi.33Postepenim razvojem i edukacijom nosioci rada terapijske zajednice postali su socijalni radnici i radni terapeuti.

U ustanovi se od 2007. godine realizuje projekat stanovanja uz podršku kao razvoj jedne nove usluge iz oblasti socijalne zaštite. Od sredine 2007.g do sada u posebnom delu ustanove smešteno je 11 korisnica. One samostalno vode brigu o unutrašnjosti objekta i organizaciji života dok koriste pojedine usluge ustanov (ishrana, pranje posteljine, radna terapija).

Analizirajući podatke dobijene istraživanjem vidimo da su korisnice u dobu od 35-55 godina, kada su na vrhuncu svojih životnih aktivnosti, sa velikim stepenom mogućnosti za samostalno obavljanje mnogih poslova.

Iz porodice dolaze 5 korisnica, dve su živele same dok 4 dolazi iz drugih institucija. Sagledavajući bračni status vidimo da 6 korisnica nije bilo udato pre dolaska u ustanovu a da su drugih 5 razvedene. To ukazuje na činjenicu da zbog bolesti ili nedovoljne mentalne razvijenosti ili nisu uspele da zasnuju porodicu ili da nisu mogle da ostvare kvalitetnu emotivnu vezu koja bi opstala.

Uzimajući u obzir vrstu oboljenja ili ometenosti dominiraju korisnice koje boluju od shizofrenije (F20), koje su u dobroj fazi, kao i laka MNR (F70), koje po prirodi svoje ometenosti mogu da dobro funkcionišu u ovom vidu zaštite. Po dužini boravka u ustanovi najzastupljenije su one koje su na smeštaju do 5 godina (5) kao i one preko 15 godina (3).

Za perspektivu eventualnog povratka u svoju prirodnu sredinu veoma je značajna analiza kontakata i načina održavanja ličnih odnosa sa najbližim srodnicima. Prema podacima – njih 5 redovno kontaktira sa primarnom porodicom, rodbina im dolazi u posete i one povremeno odlaze na vikende. Kod njih 3 rodbina u kontinuitetu dolazi u ustanovu ali ne odlaze na vikende. Preostale 3 vrlo retko kontaktiraju sa rodbinom ili su bez bilo kakvog kontakta.

Struktura po načinu plaćanja smeštaja pokazuje da za njih 5 troškove snosi budžet, da za drugih 5 budžet doplaćuje razliku između njihove penzije i cene smeštaja dok za jednu korisnicu plaćaju srodnici i budžet. Ovaj pokazatelj ukazuje na to - u čemu je jedan od najvećih problema prilikom eventualnog napuštanja ustanove i povratka u njihovu primarnu socijalnu sredinu. To je materijalna neobezbeđenost.

Kada je kompletan postupak rehabilitacije završen i kada je korisnik spreman za povrtak u svoje prirodno i primarno okruženje materijalna neobezbeđenost može biti nepremostiva prepreka da se to i realizuje. I kroz intervju koji je obavljen sa korisnicama vidi se da je njih 9 iznelo stav da su ili vrlo nezadovoljne (4) ili nezadovoljne (5) svojim materijalnim stanjem. Takođe, njih 7 je kao dominantan problem stavilo svoj materijalni položaj ili i materijalni i zdravstveni (2),

33 Hećimović V. Terapijska zajednica, USIZ Socijalne zaštite, Zagreb 1987

115

što samo pokazuje koliko je ovaj segment značajan za njihovu ličnu percepciju i sopstveno shvatanje kvaliteta života. Kada su govorile o zadovoljstvu svojim kvalitetom života najviše njih ima neodređen stav (ni zadovoljne ni nezadovoljne) – 6 korisnica. Njih 3 su nezadovoljne kvalitetom života dok dve izražavaju zadovoljstvo.

Na pitanje da procene svoje zdravstvenim stanje najveći broj njih prema tom pitanju ima neodrežen stav (ni zadovoljne ni nezadovoljne). Njih dve su jako nezadovoljne i dve su nezadovoljne dok samo jedna izražava zadovoljstvo svojim zdravstvenim statusom. Kada govore o medicinskom tretmanu čak njih 5 smatra da im nije previše neophodan, njih dve smatraju da im uopšte nije neophodan. Ostale su mišljenja da im je neophodan (3) i veoma neophodan (1). Ovi rezultati su u skladu sa vrlo zastupljenim stavom kod ove kategorije – da im medicinski tretman nije neophodan, često odbijaju terapiju i to dovodi do psihičkog pogoršanja i učestalih hospitalizacija. Na osnovu toga možemo zaključiti da u tom segmentu potencijalno i leži opasnost prilikom povratka u prirodnu sredinu – da zbog nedovoljne svesti o prirodi oboljenja, ukoliko nemaju nadzor da uzimaju propisanu terapiju može doći do pogoršanja zdravlja i ponovnoe hospitalizacije.

Govoreći o sadašnjem smeštaju, korisnice su zadovoljne (8) i veoma zadovoljne (3). Po njihovim rečima vrlo im je značajno što u „malom domu“ mogu da ostvare neophodan mir, što se lakše dogovore oko zajedničkih poslova i što je stepen mežusobne podrške i oslonca na većem nivou nego dok su bili u ustanovi. Zadovoljne su svojim odnosom za zaposlenima u ustanovi i veoma im je značajno da budu cenjene i one kao ličnosti i njihov rad.

S obzirom da imaju slobodan izlazak kontaktiraju i sa meštanima Novog Bečeja i nisu imale neprijatnosti zbog toga što su smeštene u ustanovu. Kontakti su po njihovoj proceni vrlo korektni, ali se može zapaziti da su ti kontakti na profesionalnom nivou bez previše intimiziranja.

Iz razgovora sa njima može se videti da su sve vrlo angažovane po raznim osnovam i na radnoj terapiji i u pomoći drugim korisnicama. Takože značajnu pažnju posvećuju i svojim hobijima, čak i drže kućne ljubimce. Može se zaključiti da toliko širok spektar angažovanja veoma pozitivno utiče na njih i na njihovu ispunjenost.

Nemaju posebnih zahteva što se tiče samog smeštaja ili života u oviru „malog doma“ i ono što je po njima neophodno da bi bile još zadovoljnije vezano je za rodbinske posete i odlaske na vikende – volele bi da je to češće. Pored toga značajno bi im bilo da imaju više novca na raspolaganju i da češće putuju.

Na kraju razgovora i pored zadovoljstva koje su iskazale uslovima života u „malom domu“ sve korisnice su jedinstveno izrazile želju da bi više volele da budu kući. Za jedan deo njih „kuća“ je vrlo neodređen pojam, s obzirom da godinama izuzetno retko kontaktiraju sa rodbinom i ne odlaze na vikende, a i živele su u dosta teškim materijalnim okolnostima a neke i same. Međutim i pored toga imaju želju da se vrate i da budu u onom okruženju iz koga su potekle.

116

Iz svega navedenog možemo zaključiti da je stanovanje uz podršku, čak i ako je u okviru ustanove kakvo je ovo gde smo sproveli istraživanje, adekvatniji, kvalitetniji i humaniji vid zaštite lica sa psihičkim oboljenjima i poremećajima. U zaključcima sa konferencije koja je održana 27.10.2006.g. u Beogradu sa temom:„Stanovanje uz podršku u zajednicikao alternativa institucionalizaciji“ izneto je sledeće:Stanovanje uz podršku treba postaviti i razvijati tako da:- omogući integraciju korisnika u sve nivoe otvorene sredine;- umanji predrasude okoline, stručnjaka i rodbine korisnika usluga; - omogući individualni pristup, tj. podršku korisniku s obzirom na njegove individualne potrebe i kapacitete;

117

- omogući unapređenje kompetencije korisnika i praktične i kognitivne i socijalne.i34

Pored toga račeno je da bi nivou standarda, potrebno je urediti pitanja u odnosu na:- sadržaj usluge,- korisnike podobne za pružanje usluge,- mehanizame unapređenja kvaliteta usluge (monitoring, superviziju, evaluaciju, pakete za obuku pružalaca usluge),- etičke standarde i standarde profesionalnog ponašanja pružalaca usluge;

34 Jovanović V.Zaključci:Stanovanje uz podršku u zajednicikao alternativa institucionalizaciji, Beograd. 2006.

iŠ E S T I D E O

LITERATURA :

1. Antonijević M., Poluhospitalne psihijatrijske institucije, Psihijatrija danas, Beograd, 1985

2. Berger J., Klinička psihodijagnostika, u Klinička psihologija, Naučna knjig, Beograd, 1990, str. 224-245

3. Bratković D., Rozman B.. „Čimbenici kvalitete življenja osoba sa intelektualnim teškoćama” Hrvatska revija za rehabilitacijska istraživanja 2006, Vol 42, br. 2, str. 101-112

4. Vidanović Ivan, Kolar Dušan „Mentalna higijena“ Autorsko izdanje, Beograd 2003.g.

5. Vidanović I. “Pojedinac i porodica – metode, veštine i tehnike socijalnog rada“ Naučno- istraživački centar za socijalnu politiku i socijalni rad, FPN, Beograd, 1998

6. Vidanović Ivan: ’’Pojedinac i porodica’’, Naučno izdavački centar za socijalni rad i socijalnu politiku, FPN, Beograd,1997.

7. "Vodič za porodice i davaoce nege","Schizophrenia Society of Canada", Otava 1999.g.

8. Zakon o socijalnoj zaštiti i obezbedjenju socijalne sigurnosti: ’’Sl. glasnik RS’’, br.36/91, 79/91, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 48/94, 52/96, 29/2001, 84/2004.

9. Jovanović V.Zaključci:Stanovanje uz podršku u zajednici kao alternativa institucionalizaciji, Beograd. 2006.

118

Na savetovanju je zaključeno da je neophodno razvijati različite usluge direktne podrške porodicama osoba sa invaliditetom, s ciljem nastavka života u porodici ili povratka u porodicu.

Ovde se može postaviti pitanje: da li je ili ne stanovanje uz podršku institucionalni ili vaninstitucionalni oblik zaštite osoba sa intelektualnim teškoćama? Činjenica je da i u okvirima stanovanja uz podršku i kada je organizovan van ustanove socijalne zaštite, u društvenoj zajednici, postoji određeni nadzor ili pomoć u nekim poslovima a i stan je u vlasništvu države. Tako da je, s obzirom da korisnici i u takvom smeštaju nisu u primarnoj porodici ili svom stanu, i to neki vid institucionalne zaštite. Istina daleko humaniji, primereniji

10. Jurgec Ida, Socijalna zaštita i socijalna podrška u Sloveniji, izlaganje na konferenciji „Stanovanje uz podršku i druge usluge podrške osobama sa invaliditetom”, Beograd, 29. mart 2010.

11. Jakšić-Kozarčanin Lidija: ’’Socijalna rehabilitacija u domovima za stare’’ , Udruženje stručnih radnika socijalne zaštite Republike Srbije, Beograd, 1995.

12. Jugović A., Savremene orjentacije u socijalnom grupnom radu, Socijalna misao 11-12, IP Socijalna misao, Beograd, 1996, str 42-45

13. Kecmanović D. ,“Psihijatrija’’ Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb , 1980

14. Latas M, Starčević V. Komorbiditet između psihijatrijskih poremećaja teorijska razmatranja. Psihijatrija danas 1998;

15. Lakićević Mira: „Metode i tehnike socijalnog rada III“ Fakultet političkih nauka Beograd, Beograd2006.g

16. Milosavljević Nikola: ’’Gerontologija’’, Centar za preventivni rad i edukativnu delatnost u zdravstvu, Novi Sad, 1993.

17. Milenković M. Jovan, Profesionalna rehabilitacija i zapošljavanje invalida rada u Jugoslaviji i organizacija udruženog rada, doktorska disertacija, Beograd, 1976. godine

18. Milosavljević P., Petrović D. ’’Uvod u socijalnu rehabilitaciju invalida’’, izd. FPN Beograd 1980

19. Munjiza Marko „Uvod u socijalnu psihologiju i psihijatriju“ –autorizovana skripta, Beograd 2009.g

20. Milosavljević Petar: ’’Rehabilitacija invalida’’, Naučna knjiga, Beograd, 1989.

119

korisnicima i sa daleko većim mogućnostima integracije u društvenu sredinu.

Uz sve pozitivne karakteristike stanovanje uz podršku ima i svoje limite. Na istom savetovanju se navodi da je neophodno utvrditi korisnike podobne za ovu vrstu usluge. Iz toga jasno proizilazi da postoje i korisnici koji nisu podobni za taj način zbrinjavanja a i oni moraju naći svoje mesto u sistemu socijalne zaštite.

Kada se govori o deinstitucionalizaciji to ne može biti proces smanjivanja ili ukidanja institucija i stanovanja u manjim zajednicama, već je to proces uspostavljanja potpuno drugačijeg sistema vrednovanja, načina komunikacije i socijalnih kontakata.35

35 Jurgec Ida, Socijalna zaštita i socijalna podrška u Sloveniji, izlaganje na konferenciji „Stanovanje uz podršku i druge usluge

podrške osobama sa invaliditetom”, Beograd, 29. mart 2010.

21. Milovanović Milorad, Stakić Djuradj : ’’Socijalni rad u ustanovama socijalne zaštite’’ Savez društva socijalnih radnika Srbije, Beograd, 1991.

22. Milovanović Milorad: ’’ Socijalni rad u ustanovama socijalne zaštite’’ Udruženje stručnih radnika socijalne zaštite i Savez društva socijalnih Radnika republike Srbije, Beograd, 1995.

23.Opalić P, Nikolić S. Procena kvaliteta života šizofrenih bolesnika. Vojnosanitetski pregled 2008;65(5):383-391.

24. Petrović D., Morić S, ’’Socijalna terapija i rehabilitacija’’ , Socijalna psihijatrija , Zagreb 1971

25. Potrebić J. Socijalni rad u psihijatriji, Socijalna misao 2003;10(1):109-117

26. RZSZ: Izveštaj o radu ustanova socijalne zaštite za smeštaj korisnika u 2008. godini, Beograd, avgust 2009. godine

27. Simić dr Miroslav: ’’Rehabilitacija invalida’’ FPN, Beograd, 1996. 28. Strategija razvoja zaštite mentalnog zdravlja, Beograd, 2007.g.

.29. Stoiljković S. “Psihijatrija sa medicinskom psihologijom”, Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb 1975

30. Stakić Đ., Milosavljević M., Metode socijalnog rada, Stručna knjiga, Beograd, 1998.g.

31. Šimunović D., N. Hrdan, “Kvaliteta života kroničnih bolesnika” PLIVAmed.net 19.01.2010

120

32.Filaković dr. Pavo, Psihofarmakoterapija.www.psihijatrija.com /PPT prezentacija/2010.g.

33.Hećimović V. Terapijska zajednica, USIZ Socijalne zaštite, Zagreb 1987

34.Vidanović Ivan,”Rečnik socijalnog rada” Beograd, 2006.

35.Petrović D., Sedmak T., Ćorić B., “Metode grupnog socijalnog rada”, Beograd, 2005.

S E D M I D E OPRILOG:

MEĐUNARODNA KLASIFIKACIJA BOLESTI ICD-10

DUŠEVNI POREMEĆAJI I SIMPTOMATSKI DUŠEVNI POREMEĆAJI

FOO-FO9 ORGANISKI I SIMPTOMATSKI DUŠEVNI POREMEĆAJI

121

FOO Demencija u Alzheimerovoj bolesti FO1 Vaskularna demencija FO2 Demencija u drugim bolestima FO3 Demencija FO4 Organski sindrom nesećanja FO5 Delirijum - duševno oboljenje FO6 Drugi duševni poremećaji uzrokovani oštećenjem i disfunkcijom mozga i telesnom bolešću

FO7 Poremećaji ličnosti i poremećaji ponašanja uzrokovani bolešću, oštećenjem i disfunkcijom FO8 - FO9 Neoznačena

F1O-F19 DUŠEVNI POREMEĆAJI I POREMEĆAJI PONAŠANJA UZROKOVANI UPOTREBOM PSIHOAKTIVNIH SUPSTANCI

F10 ...upotrebom Alkohola F11 Opijata F12 Kanabinoida F13 Hipnotika ili sedativa F14 Kokaina F15 Drugih stimulansa (npr. Kofeina) F16 Halucinogena F17 Duvana F18 Isparljivih rastvarača F19 Više psihoaktivnih supstanci i drugih droga

F20-F29 SHIZOFRENIJA, SHIZOTIPSKI POREMEĆAJI I SUMANUTI POREMEĆAJI

F20 Shizofrenija - “Mladalaško ludilo” F20.0 Paranoidna shizofrenija F20.1 Hebefrena F20.2 Katatona F20.3 Nediferencirana F20.4 Postshizofrena depresija F20.5 Rezidualna F20.6 Obična F20.7 - F20.8 Druga shizofrenija F20.9 Neoznačena F21 Poremećaj sličan shizofreniji F22 Stalna sumanuta duševna oboljenja F22.0 Paranoja F22.1-7 - F22.8 Druga stalna sumanuta duševna oboljenja F22.9 Neoznačeno F23 Akutna i prolazna duševna oboljenja F23.0 Akutno polimorfno duševno oboljenje bez simptoma shizofrenije F23.1 Akutno polimorfno duševno oboljenje sa simptomima shizofrenije F23.2 Akutno polimorfno duševno oboljenje slično shizofreniji F23.3 Druga akutna pretežno sumanuta duševna oboljenja F23.4-7 -

122

F23.8 Druga akutna i prolazna duševna oboljenja F23.9 Neoznačeno F24 Indukovano sumanuto duševno oboljenje F25 Shizoafektivna duševna oboljenja F25.0 Manijački tip F25.1 Depresijski tip F25.2 Mešoviti tip F25.8 Druga shizoafektivna duševna oboljenja F25.9 Neoznačeno

F28 Drugo neorgansko duševno oboljenje F29 Neorgansko duševno oboljenje, neoznačeno

F30-F39 POREMEĆAJI RASPOLOŽENJA (AFEKTIVNI POREMEĆAJI)

F30 Manija - manijsko duševno oboljenje F30.0 Hipomanija F30.1 Manija bez psihotičkih simptoma F30.2 Manija bez psihotičkih simptoma sa psihotičkim simptomima F30.8 druge manijske epizode F30.9 Manijska epizoda, neoznačena

F31 Afektivno bipolarno duševno oboljenje (slede različiti tipovi manijsko-depresijske psihoze sa i bez psihotičnih simptoma, prim. M.T.) F32 Depresija - depresijsko duševno oboljenje (...) F33 Povratan depresijski poremećaj (...) F34 Stalni poremećaj raspoloženja (afekata) F34.0 Ciklotimija - naizmenična promena raspoloženja F34.1 Distimija - hronično depresijsko raspoloženje... F38 Drugi poremećaji raspoloženja (pojedinačni, povratni, drugi...prim.M.T.) F39 Poremećaji raspoloženja (afekta), neoznačen

F40-F48 NEUROTSKI, STRESOGENI I TELESNO MANIFESTNI POREMEĆAJI

F40 Fobijski anksiozni poremećaj F40.0 Agorafobija F40.1 Socijalna fobija F40.2 Specifična (izolovana) fobija ... F41 Drugi anksiozni poremećaji F41.0 Panički poremećaj, epizodna paroksizmalna anksioznost F41.1 Anksiozni generalizovani poremećaj F41.2 Mešovit anksiozni i depresijski poremećaj F41.3 Drugi mešovit; neoznačen

F42 Opsesijsko-prisilni poremećaj (...) F43 Reakcija na težak stres i poremećaj prilagođavanja

F44 Disocijativni (konverzivni) poremećaji F44.0 Psihogeno nesećanje F44.1 Psihogeno lutanje

123

P E T I D E O

- ZAKLJUČAK

F44.2 Psihogena ošamućenost F44.3 Trans i poremećaji posedovanja F44.4 Psihogeni poremećaji mišića F44.5 Psihogene konvulzije F44.6 Psihogena neosetljivost i gubitak sposobnosti percepcije čulima ....

F45 Telesni psihogeni poremećaji F45.0 Somatizacijski poremećaj F45.1 Nediferencirani somatoformni poremećaj F45.2 Hipohondrija - hipohondrijski poremećaj F45.3 Somatoformna disfunkcija vegetativnog nervnog sistema F45.4 Stalan somatoformni bol F45.8 Drugi somatoformni poremećaji ...

F48 Drugi neurotski poremećaji F48.0 Neurastenija - nervni zamor F48.1 Sindrom depersonalizacije – derealizacije ...

F50-59 SINDROMI POREMEĆENOG PONAŠANJA UDRUŽENI SA FIZIOLOŠKIM SMETNJAMA I TELESNIM FAKTORIMA

F50 Poremećaji ishrane F50.0 Neurotski gubitak apetita F50.1 Netipična neurotska anoreksija F50.2 Neurotska proždrljivost F50.3 Netipična neurotska proždrljivost ...

F51 Neorganski poremećaji spavanja; ... F52 Neorganski poremećaji u polnom odnosu F53 Duševni poremećaji i poremećaji udruženi sa babinjama F54 Psihički poremećaji i poremećaji ponašanja u drugim bolestima F55 Zloupotreba lekova bez uzrokovanja zavisnosti

F60-69 POREMEĆAJI LIČNOSTI I POREMEĆAJI PONAŠANJA ODRASLIH

F60 Specifični poremećaji ličnosti F60.0 Paranoidni F60.1 Shizoidni F60.2 Disocijalni F60.3 Emocionalni nestabilni poremećaj ličnosti F60.4 Teatralni poremećaj ličnosti F60.5 Anankastički F60.6 Anksiozni F60.7 …u sferi zavisnosti

F61 Mešoviti i drugi poremećaji ličnosti

124

Imajući u vidu podatke iznete u ovom radu i polazeći od jednog sveobuhvatnog, integralnog sistema rehabilitacije osoba sa psihičkim oboljenjima i poremećajima i njihove socijalne integracije u porodicu i svoje uže i šire društveno okruženje, kao krajnjeg cilja, smatramo da je u narednom periodu potrebno raditi na poboljašanju položaja i zaštite lica sa psihičkim oboljenjima i smetnjama i to kroz:

- obavljanje novih naučnih istraživanja o mogućnostima i nedostacima institucionalnog smeštaja osoba sa psihičkim smetnjama i oboljenjima, koja bi poslužila za dalji razvoj sistema zaštite ove kategorije lica.

F62 Trajna promena ličnosti neorganskog porekla

F63 Poremećaji navika i impulsa F63.0 Patološko kockanje F63.1 Piromanija F63.2 Kleptomanija F63.3 Trihotilomanija – bolesno čupanje kose … F64 Poremećaji polnog identiteta F65 Poremećaji polne sklonosti (fetišizam, egzibicionizam, pedofilija…) F66 Psihički poremećaji i poremećaji ponašanja povezani sa polnim razvojem i orjentacijom

F68 Drugi poremećaji ličnosti

F70-F79 DUŠEVNA ZAOSTALOST

F70 Laka IQ=50-69 (9-12 god) F71 Umerena IQ=35-49 (6-9 god) F72 Teška IQ=20-34 (3-6 god) F73 Duboka IQ=20 i manje (manje od 3 god)

F80-F89 POREMEĆAJI RAZVOJA PSIHE

F80 Specifični poremećaj razvoja govora i jezika F81 Specifični poremećaj razvoja sposobnosti za školovanje F82 Specifični poremećaj razvoja pokretljivosti F83 Mešoviti specifični poremećaj razvoja F84 Prožimajući poremećaji razvoja F84.0 Dečji autizam

F90-F99 POREMEĆAJI PONAŠANJA I POREMEĆAJI EMOCIJA SA POČETKOM U DETINJSTVU I ADOLESCENCIJI

F90 Hiperkinetički poremećaji F91 Poremećaji ponašanja F92 Mešoviti poremećaj ponašanja i emocija F93 Poremećaj emocija sa početkom u detinjstvu F95 Tikovi – nevoljni pokreti mišića F98 Drugi; enuresis, encompresis, pika, mucanje, masturbacija F99 Neoznačeni

125

- povećanje kapaciteta specijalnih institucija za duševno obolela lica i lica sa mentalnim poremećajima ili izgradnja novih kapaciteta uz ravnomerno regionalno postavljanje novootvorenih institucija;

- U cilju kvalitetne i sveobuhvatne zaštite psihički obolelih lica, neophodno je razraditi i organizovati naučno zasnovan sistem socijalno-psiholoških službi (kućno lečenje, savetovališta, centri zakrizne situacije...) koji će adekvatno odgovoriti na potrebe ove kategorije ljudi.

- razvoj kapaciteta i adekvatno teritorijalno postavljanje otvorenih oblika zaštite kao i alternativnih oblika institucionalne zaštite;

- animirati lokalnu zajednicu na aktivnije i intenzivnije učešće u razvoju alternativnih oblika socijalne zaštite i za to stvoriti odgovarajuće materijalne uslove;

- raditi na kontinuiranoj edukaciji i stručnom usavršavanju kadrova koji rade sa ovom kategorijom lica;

- kroz pravnu regulativu povećati normative za broj zaposlenih stručnih radnika u ustanovama socijalne zaštite u cilju kvalitetnijeg rada sa korisnicima;

- potrebu integrativnog pristupa sistema zdravstvene i socijalne zaštite;

- razvijanje i unapredjenje preventivnih aktivnosti u svim oblastima i područjima zaštite mentalnog zdravlja;

- potrebu sprovodjenja organizovane, kontinuirane i sveobuhvatne medicinske i socijalne rehabilitacije lica sa psihičkim problemima;

- razvijanje, sprovodjenje i unapredjivanje svih vidova zdravstvene zaštite;

- davanje podrške i pomoći porodicama koje imaju psihički obolele članove kao jedan od najvažnijih uslova da bi se kvalitetno i sveobuhvatno sproveo proces rehabilitacije;

- pokrenuti niz aktivnosti usmerenih na destigmatizaciju lica obolelih od mentalnih oboljenja;

126

127