- 52 -

UDK: 29:159.9.01 Originalni nauþni rad

Radmilo Bodiroga, SAD

RELIGIJSKI STRAH I PSIHOLOŠKE POSLEDICE

Rezime

U radu se tematizuje problem kako religijski strah tako i i psihološke posledice koji on izaziva. Najviše prostora posveüeno je religijskom strahu u hrišüanstvu, a u manjoj meri i u paganstvu, tj. primitivnom verovanju. Osnovna pitanja koja se u radu postavljaju su koliko je religijski strah prisutan u oseüanjima religioznih ljudi, zatim koje su psihološke posledice religijskog straha, te da li je religioznost kod ljudi koji služe Bogu iz straha kvalitetnija ili ne? Drugim reþima, namera ovog rada jeste da se analizira u kolikoj je meri prisutan strah od Boga i drugih natprirodnih biüa u hrišüanstvu i u paganstvu, kao i vrednost religijskog straha u odnosu na psihiþki život religioznih ljudi, i na njihov kvalitet religioznosti.

Kljuþne reþi: religijski strah, oseüanja, psihologija, hrišüanstvo, paganstvo

Uvod Religija, kao veoma kompleksan ljudski fenomen, postoji od

samog poþetka ljudskog postojanja. U najranijim danima ljudskog života nije postojao ateizam, veü vera u jednog Boga.1 Od uvek je svest o Bogu bila duboko usaÿena u srcima ljudi, tako da kroz svu istoriju þoveþanstva ne nalazimo ni jednu generaciju koja nije imala neki pojam o natpri-rodnom, o božanskom.2

1 Poznati etnolog B. Šmit kaže da ”na prvom poznatom poþetku nije postojao ateizam, ili neki drugi – izmi, nego verovanje u jednog stvarnog Boga.” (H. Hajnc, Savremeni þovek i Biblija, Zagreb: Znaci vremena, 1971:10.11) 2 Borislav Lorenc navodi reþi Bergsona koji je kazao da þoveþanstvo nije nikada bilo bez religije. Lorenc dalje piše da je religija bila uvek prisutna i kod najprimitivnijih naroda (Borislav Lorenc, Psihologija i filozofija religije, Beograd: Geca Kon A.D, 1938:21).

- 53 -

Iako su ljudi od uvek imali svest o Bogu, i duboko u svojoj duši bili religiozni, ipak slika o Bogu i naþin služenja Njemu bitno su se razli-kovali. Jedni su smatrali Boga kao Svemoguüe Biüe koji je po svojoj prirodi ljubav, koji voli grešnog þoveka, þija se ljubav prema grešnim ljudskim biüima najpotpunije pokazala u smrti Božjeg Sina Isusa Hrista, koji je dao svoj život da bi svi oni koji se pokaju i prihvate plan spasenja imali život veþni.

Iz zahvalnosti za sve što je Bog uþinio za ljude, þovek koji zauzi-ma ovakav stav prema Bogu služi mu iz ljubavi. Za njega je religija toli-ko dragocena, da bez svoje vere u Boga ne bi mogao da zamisli život. Sa druge strane, pojedini religiozni ljudi smatraju Boga strogim sudijom, koji je spreman da kažnjava þoveka. Da bi umilostivio strogog Boga, ili druga natprirodna biüa, þovek koristi razliþite metode kao što su dobra dela, asketski naþin života, prinošenje raznih žrtava, ponekad i ljudskih, da bi se na neki naþin zaslužilo spasenje.

ýovek koji na ovaj naþin služi Bogu þini to iz straha. On se boji da üe zbog grešnog života na ovom svetu, u buduüem životu završiti u paklenim mukama, gde üe njegova duša patiti kroz svu veþnost.

U ovom radu mi üemo tretirati problem religijskog straha kao i psihološke posledice koje izaziva. Najviše prostora posvetiüemo religi-jskom strahu u hrišüanstvu, a u manjoj meri i u paganstvu, verovanju u veštice, vampire i dr.

Osnovna pitanja koja postavljamo jesu: koliko je religijski strah prisutan u oseüanjima religioznih ljudi? Koje su psihološke posledice religijskog straha? Da li je religioznost kod ljudi koji služe Bogu iz straha kvalitetnija ili ne? U kolikoj meri je prisutan strah od Boga i drugih natprirodnih biüa u hrišüanstvu i u paganstvu? Kako religijski strah utiþe na psihiþki život religioznih ljudi, i na kvalitet religioznosti?

Hajnc piše da bi po materijalistiþkoj šemi sveta primitivan þovek bio ateista, zato što nije mogao razviti nikakvu svest o Bogu na prelaznom stepenu od životinje ka þoveku. Svest o Bogu þovek dobija tek na višem stepenu kulturnog razvoja, kada ljudsko biüe poþinje da se bavi metafizickim pojmovima kao što su Bog i duh. Meÿutim prava stvarnost je sasvim drugaþija. “Mi nalazimo”, piše Hajnc, “meÿu najprimitivnijim plemenima, na primer meÿu Pigmejima centralne Afrike, na mnogo razvijeniji pojam božanstva nego žto je to sluþaj kod drugih crnaþkih plemena sa višom kulturom. Pigmeji iz plemena Bambuti veruju u Boga koji je stvorio ljude i þitav svet. On je smatrao ljude svojom decom i bio im dobar otac. U to vreme nije još na svetu bilo bola ni straha. Bog je bio nevidljiv, ali se ipak þesto javljao. Kada su ljudi jednog dana prestupili njegovu zapovest, na Zemlji je zavladala smrt, a Bog, taj dobri otac, potpuno se udaljio od ljudi. Bambuti taj dogaÿaj smatraju najveüom katastrofom u istoriji þoveþanstva.” (Hajnc,10)

- 54 -

Strah i religija Pre nego preÿemo na objašnjenje religijskog straha, definisaüemo

sam pojam religije, iako smo svesni da ova definicija, kao i mnoge druge koje postoje, ne obuhvata sve ono što podrazumeva kompleksno znaþenje religije. Ovu definiciju preuzeli smo od Milorada Kojiüa koji kaže da je religija pozitivan odnos izmeÿu apsolutnog subjekta (Boga) koji je dava-lac otkrivenja, i relativnog subjekta (þoveka), koji je primalac otkrivenja, te je ona dakle zasnovana najpre na Bogom danom otkrivenju (þovek to sam nikad ne bi otkrio) i þovekovom liþnom odnosu sa Bogom (iskustvom).3

U ovoj definiciji reþ “subjekt” spominje se dva puta. Jednom Bog, kao davalac otkrivenja, a drugi put þovek, koji spoznaje i prihvata Boga. ýovek nije objekt religije. Osoba koja je objekt religije nema živu zaje-dnicu sa Bogom. Oni koji su subjekt religije grade svoju religiju u zaje-dnici sa Bogom.

Jedna ovakva definicija pokriva saznajni, emocionalni, voljni i praktiüni sadržaj religije. Prema tome, religija ne može biti samo izraz svesti o Bogu, ili izraz oseüanja Boga (mada bez svesti i oseüanja ne mo-že biti religije), veü je potrebno voljno prihvatanje i davanje sebe. Potre-bno je da se veruje – ima poverenje u Boga. Nije dovoljna intelektualna saglasnost da Bog postoji.4

Dok je prava religija pozitivan odnos izmeÿu Boga i þoveka, izmeÿu apsolutnog subjekta i relativnog subjekta, dotle je religija koja se zasniva na strahu negativna. ýovek koji služi Bogu iz straha ne vidi sebe kao relativnog subjekta u svom odnosu sa Bogom, veü više kao objekta religije. Takav þovek uvek ima pred sobom sliku Boga koji je spreman da kazni onog koji ne ispunjava norme, zakone, razne crkvene ili pak neke druge religijske propise i obiþaje. On ne poznaje Boga koji je ljubav, veü smatra Boga biüem koji se na neki naþim mora umilostiviti, pred kojim se nešto mora zaslužiti.

Oblici religijskog straha

Vladete Jerotiü nabraja nekoliko oblika religijskog straha. Jedan

od najprisutnijih jeste “strah od sudbine”. Karakteristika ove forme straha jeste u þinjenici da se on “ogleda u strahu od svih moguüih vrsta pretnji

3 Milorad Kojiü, Biblija i nauka, (Beograd: Udruženje kreacionosta, 1994:2.3) 4 Ibid

- 55 -

ljudskom bivstvovanju koje mogu da nastanu u buduünosti.”4 ýovek se boji svih vrsta bolesti (telesnih i psihiþkih) koje mogu da se pojave u buduünosti, gubitak socialne egzistencije i duševnog zdravlja, smrt i sl.

U pokušaju da izaÿe na kraj sa strahom od sudbine, þovek je sklon da potraži obaveštenje o nepoznatoj buduünosti vraþanjem, gatanjem, proricanjem, astrologijom, horoskopima, gledanjem u pleüku i jetru zaklanih životinja, u šolju kafe, a u poslenjim godinama i porastom interesovanja prema parapsihologiji, iako svestan da može da þuje negati-van iskaz o onome šta ga oþekuje, to je ipak podnošljivije nego nepozna-nica u vezi njegove buduünosti.

Drugi oblik religijskog straha jeste “strah od mrtvih”, od biüa iz onostranog sveta (vampiri, veštice i drugo). Dodir sa takvim biüima biva smrtonosan. “Neki izuþavaoci religije”, tvrdi Jerotiü, “smatraju da je ova vrsta straha najdublja i najstarija vrsta religioznog straha i da je upravo taj strah vodio stvaranju brojnih kultova posveüenim mrtvim precima.”5

Još jedan oblik straha vezanog za religiju jeste “apokaliptiþki strah” koji se ispoljava u velikom oþekivanju kraja sveta. Svaki rat, svaka veüa katastrofa u prirodi, kao i krize koje su se pojavljivale u istoriji þoveþanstva (duhovne, ekonomske, politiþke), približavanje milenijuma, “izazivali su kod pojedinaca, ali i þitavih naroda epidemiþne krize apokaliptiþkog straha od kraja sveta.”6

U ovom radu mi üemo se dotaüi sva tri gore navedena oblika religijskog straha dok budemo prouþavali religijski strah u verovanjima srpskog naroda, kao i u pravoslavlju, katolicizmu i protestantizmu.

Dva pogleda na religijski strah

Istorija nas uþi da su se ljudi razliþito odnosili prema religijskom

strahu. Dok su jedni bili protiv njega, govoreüi da je negativan, i da može samo da naškodi duhovnosti ljudi, drugi su uþili i propovedali da strah od Boga religioznom þoveku daje veüi poticaj da þini dobro.

Ova dva osnovna pogleda po pitanju straha koji je vezan za religi-ju zadržala su se do današnjih dana. I danas, kao i u ranijim vekovima, jedni propovedaju strah od Boga kao naþin da se vernici više približe Bogu i potpunije mu služe, i drugi, koji stavljaju naglasak na Božju lju-bav i milost, i podstiþu ljude da Bogu služe iz ljubavi.

4 Vladete Jerotiü, Staro i novo u hrišüanstvu, (Beograd: Istoþnik,1996), 38. 5 Ibid,40,41. 6 Ibid,44.

- 56 -

ýinjenica da su ovi ljudi uþili da se Bogu služi iz ljubavi a ne iz straha ne znaþi da su oni time omalovažavali Božji zakon proglašavajuüi ga nevažeüim, veü naprotiv govorili su da se Božji zakon može poštovati samo iz ljubavi prema Bogu i bližnjima. Oni su shvatili da Bog ne predla-že ljudima držanje Njegovih zapovesti kao sredstva za sticanje veþnog ži-vota. Zapovesti se drže zato što su pravedne, razumne i dobre po sebi.

U ovom radu mi üemo navesti imena autora koji su bili ili pobo-rnici ili protivnici religijskog straha, i oni üe biti predstavnici svih drugih koji nisu, zbog ograniþenosti prostora spomenuti. Postoje, istina, ljudi koji kažu da nisu ni pobornici ni protivnici, dakle oni koji su zauzeli kompromisni stav po pitanju religijskog straha. Njih neüemo spominjati u ovom radu iz dva osnovna razloga. Prvi je da dublja analiza njihovog pogleda na religijski strah dovodi do zakljuþka da su oni ipak, priznali ili ne, bliži grupi onih koji su pobornici straha koji se zasniva na religiji, i drugi razlog je izražen u vidu pitanja: “da li je uopšte moguü kompromis izmeüu ljubavi i straha?”

Pobornici religijskog straha U hrišüanstvu jedan od prvih koji se pozitivno izjašnjavao po

pitanju religijskog straha bio je monah Pahomije. Rodjen je u Eshemu u gornjem Egiptu oko 286. godine, a umro je 346. posle Hrista. Pahomije je bio osnivaþ samostalnog naþina života. Svoje monahe Pahomije je poticao da stalno razmišljaju i boje se smrti, suda i trenutaka veþnih muka u paklu, jer je to najbolji naþin da osiguraju svoje spasenje. Tako su monasi, u vreme svetog Pahomija, stalno meditirali o smrti, sudu i veþnim mukama, nadajuüi se da üe tako osigurati spasenje svoje duše.7

Sveti Efrem (roÿen 379), bio je poznat po tome da je stalno svoje slušaoce navodio na misao o smrti i suÿenju. Svetog Vasilija je jednom prilikom upitao jedan uþenik: “koja je definicija filozofije?” Njegov odgovor je bio: “Prva definicija o filozofiji je meditacija o smrti. Neka vaša filozofija bude da uvek mislite na smrt.”8

Sveti Augustin je takoÿe bio pobornik uþenja da strah od Boga izaziva kod vernika veüu budnost i pripremu za Božje carstvo. On je tvrdio da je najbolje da ljudi Bogu služe iz ljubavi a ne iz straha, ali pošto 7 Hadrijan Borak, Redovniþka pravila, (Zagreb: Vijeüe franjevaþkih zajednica i Kršüanska sadašnjost, 1985:47-49). 8 U þetvrtoj glavi pravila reda svetog Benedikta nalazimo sledeüe pozive: “Boj se dana suÿenja, boj se pakla,... imaj svakog dana pred oþima moguünost smrti.” Žan Delimo, Greh i strah, (Novi Sad, Dnevnik, 1986:76.77.449).

- 57 -

je veoma malo onih koji to mogu, ipak je potrebno dovesti þoveka u stanje da se poþne bojati Boga ne bi li mu tada potpunije služio.9 On je otišao toliko daleko da je tvrdio da crkva treba da primorava svoje izgu-bljene sinove na povratak. U tom tvrÿenju možemo pronaüi prve korene inkvizicije koja üe se pojaviti vekovima kasnije.10

Protivnici religijskog straha Svaki pažljiviji þitalac Biblije vrlo brzo, kako na emotivnom tako

i na intelektualnom nivou, shvati þinjenicu da Bog voli ovaj svet i da se brine o njemu.11 Osnivaþ hrišüanstva Isus Hristos uþi svoje sledbenike da služe Bogu i bližnjima samo iz ljubavi.12 Apostol Pavle piše crkvi u Rimu da se Božji zakon može poštovati samo onda ako je ljubav motiv.13 Na drugom mestu isti apostol zapisao je takvu himnu ljubavi koja ni do današnjih dana po svojoj vrednosti nije prevaziÿena.14

Još jedan od Hristovih uþenika, apostol Jovan, posvetio je u svojim poslenicama kao i u svom Jevanÿelju, dosta prostora Božjoj ljubavi. On ide toliko daleko u svom tvrÿenju kad kaže da se ljubav i strah prema Bogu meÿusobno suprostavljaju, te da se onaj, koji služi Bogu iz ljubavi, oslobodio muþnog oseüanja straha. Ne može se Bogu služiti it ljubavi i iz straha, poruka je apostola Jovana.15

9 E.H. Broadbent, Jedna povijest Crkve, (Zagreb, Kristova Crkva Betanija, 1989:27.28). 10 Žan Delimo, Greh i strah, (Novi Sad: Dnevnik, 1986:76.77.449). 11 Prorok Jeremija je zapisao sledeüe reþi: “Odavna mi se javljaše Gospod. Ljubim te ljubalju veþnom, zato ti þinim milost,” Jeremija 31:1. Isus je u razgovoru sa Nikodimom rekao: ”Jer Bogu tako omilje svet da je i Sina svog jedinorodnog dao, da nijedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život veþni. Jer Bog ne posla Sina svoga na svet da sudi svetu, nego da se svet spase kroz Nj.” Jovan 3:16.17. 12 Jednom prilikom dok je Isus pouþavao ljude, prišao mu je jedan od uþitelja jevrejskog zakona i upitao Ga: “Uþitelju! Koja je zapovest najveüa u zakonu? “ A Isus reþe mu: ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom misli svojom. Ovo je prva i najveüa zapovest. Druga je kao ova: ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe. O ovim dvema zapovestima visi sav zakon i proroci.” Matej 22:22-40. 13 Rimljanima 13:10. 14 1. Korinüanima 13 poglavlje. 15 Jovan 4:18.19. Dajuüi komentar na ove stihove jedan od najveüih Novozavetnih teologa današnjice Džon Stot kaže da su ljubav i strah nespojive kao što su to voda i ulje. Bog se može istovremeno i ljubiti i poštovati, ali Mu se ne može u ljubavi pristupiti i istovremeno se kriti od Njega zbog straha.” Kad znamo kakav je Bog, i da smo mi Njegova ljubljena deca, zaista ne postoji ni jedan razlog da ga se bojimo.” *John R. W. Stott, “Tumaþenje Ivanovih poslanica,” Novozavjetni komentari, (Novi Sad: Dobra Vest, 1991:151.152).

- 58 -

Reformator Martin Luter oštro se suprostavljao strahu kao gla-vnom motivu služenja Bogu.16 Kao þlan katoloþke crkve þesto je bio u situaciji da se þak i paniþno boji Boga i Njegovog suda, ali nakon raskida sa crkvom i prihvatanje biblijskog uþenja da se pravednik spasava samo verom a ne delima, strah od Boga zamenjen je ljubavlju.17

ýuveni propovednik 19. veka Spurgeon, držao je propovedi na temu Božje ljubavi.18 Njegove su propovedi štampane u više tomova, te prestavljaju veliko bogastvo protestantske duhovne literature.

Poznati Ruski filozof, Nikolaj Berÿajev, piše da zbog Hristove smrti na krstu i Njegovog vaskrsenja naš život treba da bude radost i da zbog toga Bogu služimo iz zahvalnosti. Strah nije prisutan u životu religioznog þoveka.19

Strahopoštovanje

Možda üe neko reüi da je suvišno raspravljati o strahopoštovanju

kad je veü toliko reþeno o religijskom strahu. Da li su religijski strah i strahopoštovanje identiþni pojmovi? Da li je strahopoštovanje samo jedna vrsta religijskog straha?

Svesni þinjenice da mnogi religiozni ljudi ne prave razliku izmeÿu ova dva pojma smatrajuüi ih identiþnim, (zar na kraju krajeva i u Bibliji ne piše da se treba bojati Boga) zakljuþujemo da je potrebno da se na kratko zadržimo i objasnimo šta je to strahopoštovanje.

Biblijski princip služenja Bogu podrazumeva da se oseüa straho-poštovanje prema Njemu, i da se ispunjava Njegova volja. Za vreme pro-gonstva na ostrvu Patamu, apostol Jovan dobio je viziju u kojoj su mu pokazani poslednji dani svetske istorije, dani koji prethode drugom dola-sku Isusa Hrista, i þuo je vest koju üe Bog uputiti svim narodima. Ta vest glasi: “Bojte se Boga i podajte mu slavu, jer je došao þas suda Njegova; i poklonite se onome koji je stvorio nebo i zemlju.”20 Šta znaþi bojati se Boga? Izvorna grþka reþ za bojati se je “phobeo”, i ona se na ovom mestu

16 Broadbent, 149. 17 Martin Luter, O slobodi hrišüanina, (Novi Sad, Izvori, 1983). 18 Charles Spurgeon, Tako je govorio Spurgeon, (Zagreb, Branko Lovrec, 1971:201-217). 19 Berÿajev govori o potrebi ljudi da postignu takvu religioznu svest koja üe biti svesna da nas Bog iznad svega voli, svest koja üe najzad uciniti da se odbaci misao o Bogu koji nas žestoko kažnjava. Jedan od bitnih ciljeva religije jeste pobeda nad strahom. Nikolaj Berÿajev, Nova religijska svest i društvena realnost, (Beograd, Ljubljana: IRO Partizanska knjiga i OOUR Izdavaþko publicistiþka delatnost, 1982:28-31). 20 Otkrivenje, 14:7.

- 59 -

ne upotrebljava u smislu bojati se Boga, veü u smislu dolaska k Bogu sa dubokom naklonošüu. Smisao ovih reþi je apsolutna lojalnost Bogu i potpuna predaja Njegovoj volji.21

Mudri Solomun je strahopoštovanje izrazio sledeüim reþima: “Strah je Gospodnji mržnja na zlo.” U skladu sa ovim on dalje kaže: “Strahom Gospodnjim uklanja se þovek od zla.” Odluþno i sa ljubavlju stajati uz Božju istinu i verno ispunjavati obeüanja i dužnosti, znaþi uklanjati se od zla. Služiti Bogu iz ljubavi diveüi se veliþini Njegovog karaktera i moüi, i u toj službi oseüati radost, to je biblijski princip služenja Bogu iz straha, odnosno strahopoštovanja.22

Hrišüanstvo, paganstvo i strah

Pre pojave hrišüanstva svaki narod je, osim jevrejskog þija je reli-

gija bila monoteistiþka,23 imao svoju sopstvenu religiju koja se sastojala iz raznih paganskih tradicionalnih obreda, molitava, darova i klanjanja nevidljivim biüima i prirodnim silama kao što su Sunce, Mesec, vetar, grom i sliþno. Primitivan þovek se plašio ovih natprirodnih sila i poku-šavao je raznim žrtvama, þesto i ljudskim, da ih umilostivi. Prinošenje ljudskih žrtava raznim bogovima, posledica je ljudsog straha prema tim božanstvima.24

Pojavom hrišüanstva mnogi od paganskih obiþaja i kultova su zamenjeni hrišüanskim, i time nastavili da egzistiraju. Pored ovih hristi-janiziranih paganskih obreda, hrišüanstvo je sa sobom donelo i druga verovanja koja su se þesto bazirala na oseüanju straha.

21 Revelation, SDABible Commentary, (Washinton, DC: Rewiew and Herald Pub. Assn.,1953-57: 7:827). 22 Borislav Lorenc pišuüi o religijskom doživljavanju razlikuje stanje prijatnosti I stanje neprijatnosti. Neprijatna stanja su: muþno oseüanje bola, tuge, jada, oseüanje nemanja i dr. U prijatna oseüanja pored radosti, sreüe, mira, spokojstva i dr, dolazi i strahopoštovanje. “Na višem stupnju religioznog života strah se javlja samo u obliku strahopoštovanja bez koga nema prave pobožnosti. Strahopoštovanje je oseüanje koje se javlja na vrhuncu ljudskog razviüa. Primitivni strah od demona ustupa, na višem stupnju religioznog razviüa, mesto strahopoštovanju... Najviši motiv u pravcu moralnog usavršavanja je strahopoštovanje pred Bogom, a ne kazna i nagrada. U vezi sa strahopoštovanjem je i poniznost, takoÿe jedan fini i dubok doživljaj þija dubina odgovara dubini pobožnosti.” (Lorenc, 85.88) 23 Treba naglasiti da su Jevreji u Starom zavetu þesto svoju veru u jednog Boga, Jahvea, zamenili, pod uticajem susednih naroda, verovanjem u neke druge bogove, i njima se klanjali. Posledica tog neverstva, otpada od Boga, bila je vavilonsko ropstvo. Posle povratka iz vavilonskog ropstva, jevrejski narod više nije pao pod uticaj idolopoklonstva. (Vidi 1. i 2. Carevima) 24 Šarl Senjobos, Uporedna istorija Evropskih naroda, (Beograd: Dereta, 1991:29).

- 60 -

Religijski strag kod Srba

Kao i drugi narodi tako i Srbi sa pojavom hrišüanstva nisu potpu-

no odbacili svoje stare paganske obiþaje i legende.25 Iz tog razloga mi üemo priüi prouþavanju kako pravoslavnog tako i paganskog straha kod srpskog naroda.

Paganski strah Zbog nemoguünosti da nabrojimo sve, ili bar veüinu paganskih

obreda, kultova i verovanja koja su izazivala strah kod srpskog naroda, mi üemo spomenuti samo one koji su bili najizraženiji. To su pre svih: strah od babica, vampira i veštica.

Strah od babica Po shvatanju naroda sudbina svakog þoveka se nalazila u rukama

natprirodnih sila odnosno natprirodnih biüa. Od volje ovih biüa zavisilo je da li üe þovek imati sreüan ili nesreüan život, zdravlje ili bolest. Verovalo se da su bolest i smrt posledice delovanja demona. Najopasniji demoni bile su takozvane babice, koji su bile uzroþnici poroÿajnih bolova.26

Babice, od kojih se naš narod plašio, napadale su porodilju kao i tek roÿeno dete sa namerom da im naškode ili þak oduzmu i život.27 One su bile nevidljive, i narod je verovao da se pojavljuju kao “vihor” ili kao “zao vetar” koji guši porodilju ili novoroÿenþe.28

U nekim srpskim krajevima se verovalo da su babice deca koja su umrla bez krštenja. Ovi zli duhovi napadaju porodilje koje su iz kuüe u kojoj su oni roÿeni, zovu porodilju po imenu, i ako se odazove tada üe umreti. U Boki Kotorskoj se verovalo da nekršteno dete koje je umrlo,

25 Veselin ýajkanoviü, prvi srpski istoriþar religije, na pitanje šte se dogodilo sa srpskim obiþajima i kultovima onda kada su Srbi napustili pagansku veru i prihvatili hrišüanstvo, je odgovorio: “Mi, opet iz nauke o religiji, dovoljno znamo da ovakve stvare ne išüeza-vaju tako lako, i da su meÿu njima naroþito otporni kultni obiþaji i verovanja. Kada su Srbi primili hrišüanstvo, produžilo je sve ovo da živi i dalje, samo je sada dobilo hrišüansku interpretaciju, i vezalo se za pojedine liþnosti iz hrišüanskog kruga.” Veselin ýajkanoviü, O vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji, (Beograd: Srpska književna zadruga, BIGZ, Prosveta, Partenon, 1994:19). 26Dušan Bandiü, Narodna religija Srba u 100 pojmova, (Beograd: Nolit, 1991:173-175). 27 Tihomir Ĉorÿeviü, Deca u verovanjima i obiþajima našeg naroda, (Beograd, Niš: Idea, Prosveta, 1990:159,160). 28 Ibid, 167.

- 61 -

posle nekog vremena ustaje iz groba da muþi malu decu. Najveüi strah od umrle nekrštene dece je bio za vreme nekrštenih dana (od 1. do 8. januara po starom kalendaru), i u tim danima je trebalo posebno paziti na decu.29

Strah od veštica Verovanje u veštice bilo je rasprostranjeno na þitavoj teritoriji

Srbije. Veselin ýajkanoviü piše da naš narod veštice deli u tri grupe. U prvu grupu dolaze veštice koje su ustale iz groba i koje pretvorene u leptira ili u pticu ili u neku drugu životinju, napadaju ljude i decu i vade im srce ili džigarice sa kojima se hrane. U drugu grupu spadaju žene koje su sposobnost da budu veštice dobili ili putem roÿenja ili su tu sposobnost dobile tako što ih je tome nauþila neka starija veštica. U treüu grupu dolaze neke stare žene koje nisu u pravom smislu veštice, nego su samo vraþare ili þinilice. Njihov posao se sastoji u tome da tuÿe plodove kao i stoku prenose u svoje dvorište.30

Pre svih, veštice tamane samo svoju rodbinu i prijatelje, i osobe sa kojima stoje u dobrim odnosima, ali ne mogu naškoditi svojim neprijate-ljima. U našem narodu postoji verovanje da žena ne može biti veštica dok ne pojede svoje dete. Postoji, meÿutim, i drugo verovanje po kome vešti-ca jede svoju decu tek pošto postane veštica.31 Srbi su, kao i mnogi drugi narodi, iz straha od veštice þesto primenjivali surove kazne protiv onih žena za koje se verovalo da su veštice. Zabeleženi su sluþajevi proteriva-nja, pa i ubistava sumljivih žena.32

Strah od vampira Vampir je mrtvo telo koje je “oživelo” i ustalo iz groba pa ide

okolo i davi ljude pijuüi im krv. Obiþno ga zamišljaju kao biüe koje je sli-þno ljudskom obliku, biüe koje nema kostiju i ispunjeno je krvlju. Telo mu se ne raspada zato što je u njemu ostala pokojnikova duša, koja ne može da ode na onaj svet zbog toga što je zarobljena telom. Vampir, po verovanju našeg naroda, naroþito rado poseüuje vodenice gde davi ljude sebi za veþeru. Po spoljašnjem izgledu vampir je izrazito crven u licu zbog ljudske krvi koje se napio.33 Kada izaÿe iz groba vampir poseduje

29 Ibid,163-165. 30 Veselin ýajkanoviü, Stara srpska religijs i mitologija, (Beograd: Srpska književna zadruga, BIGZ, Prosveta, Partenon, 1994:222-223). 31 Tihomir Ĉorÿeviü, Veštica i vila u našem narodnom verovanju, (Beograd: Narodna biblioteka Srbije i Deþje novine, 1989:22). 32 Vidi Vladimir Bajer, Ugovor s ÿavlom, (Zagreb: Zora, 1969:320-325). 33 ýajkanoviü, Stara srpska religija i mitologija, 207-209.

- 62 -

sposobnost da menja svoje obliþje, da se pretvara u neku životinju ili pre-dmet. Bandiü je zapisao da su u strahu bile velike oþi, i da sve što se kre-üe ili pomera moglo je da bude ovaploüenje tog demonskog biüa.

Koliko je stvarno kod našeg naroda bio prisutan strah od vampira govori nam sledeüi citat od istog autora: “Pojava vampira izazivala je sveopšti strah, kako kod ljudi tako i kod životinja. Prvo bi ga osetili psi, potom konji, a posle njih goveda i ostala stoka. Tada bi nastao opšti haos: poþelo bi lajanje, njištanje, mukanje a domaüe bi životinje po svaku cenu nastojale da pobegnu. Taj strah nije bio bezrazložan. Prema verovanjima u mnogim krajevima, vampiri su ubijali i ljude i stoku, davili ih i pili im krv. Ponekad bi i pola sela pomorili. Kružile su priþe o vampirima koji odvlaþe svoje žrtve u grob ili jedu meso s leševa.”34

Religijski strah u pravoslavlju

Srbi su veü krajem šestog veka na svojim prostorima þuli prve

propovedi o hrišüanstvu. U to vreme, pisao je Jevsevije Popoviü, jedan hrišüanin po imenu Gepid živeo je meÿu Južnim Slovenima na levoj obali Donjeg Dunava. Sveti Amand, Belgijanac koji je živeo krajem šestog veka, obilazio je Južne Slovene i propovedao im hrišünstvo.35

Meÿutim, prvo masovnije krštenje Srba bilo je, po kazivanju Konstantina Porfirogenita, u vreme vizantijskog cara Iraklija (610-641). Posle toga, iako ne bez velikog otpora od strane onih koji se nisu lako opraštali od paganske vere, Srbi su u sve veüem broju prihvatali hrišüa-nstvo, da bi konaþno pokrštavanje bilo za vreme kneza Mutimira. (860-890). Obiþno se kao konaþna godina pokrštavanja Srba uzima 879.36

Srpska pravoslavna crkva je prihvatila uþenje da se u þoveku nala-zi svesna besmrtna duša koja posle smrti tela izlazi iz þoveka i nastavlja da egzistira ili u raju ili u paklu. Sve duše, meÿutim, po pravoslavnom uþenju, moraju da proÿu odreÿena mitarstva, i tek onda odlaze u mesto svog veþnog boravka; u raj ili u pakao.37

34 Bandi’, 183,184. 35 Jevsevije Popoviü, Opšta Crkvena istorija, (Sremski Karlovci: Srpska manastirska štampa, 1912:716). 36 Dušan Kašiü, Istorija srpske Crkve sa narodnom istorijom, (Beograd: Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, 1967:21-28). 37 Lazar Milin, Nauþno opravdanje religije, vol,4., Postanak sveta i þoveka (Beograd: Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve, 1985:426).

- 63 -

Strah od mitarstava Treüi dan po izlasku iz tela, (prva dva dana duša ima relativnu

slobodu i može da poseüuje njoj draga mesta na zemlji), duša prolazi kroz legion zlih duhova gde je demoni optužuju za razne grehe koje je uþinila dok je živela na ovom svetu. Postoji oko dvadesetak takvih prepreka (mitarstava), na kojima se ispituju razliþiti gresi. Prošavši jedno mitarstvo duša prelazi na sledeüe, i tako redom do poslednjeg, i ako uspe da ih sve uspešno proÿe, tada se duša oslobaÿa paklenih muka.38

Jeromenah Serafim Rouz navodi reþi mnogih hrišüanskih svetaca koji su govorili ili pisali o mitarstvima. Jovan Zlatousti je uþio da su duši potrebne mnoge molitve, njena dobra dela, anÿeli þuvari, i drugi pomaga-þi dok prolazi kroz vazdušno prostranstvo pored nevidljivih sila koje su gospodari vazduha, a koje se još nazivaju i goniteljima, mitarima, pore-znicima. Isaija Zatvorenik (4. vek) savetovao je hrišüane da uvek imaju pred oþima smrt i da vode brigu o tome kako üe njihova duša, posle ovo-zemaljskog života, kada izaÿe iz tela, proüi pored sila tame koje üe ih pre-sresti u vazduhu. Jefrem Sirijac opisuje þas suda na mitarstvima, obja-šnjava kako izgledaju demoni i kaže da tamo vlada veliki strah. Sliþno kaže i sveti Kiril Aleksandrijski kada govori o mitarstvima: “Kakav strah i trepet þeka tebe, o dušo, u dan smrtni! Videües užasne, divlje, okrutne, nemilosrdne i bestidne demone gde kao crni Etiopljani stoje pred tobom. I sam njihov izgled gori je od svakog muþenja... Na svakom mitarstvu se ispituje odreÿeni greh; za svaki greh, za svaku strast postoje odreÿeni cerinici i istražitelji.”39

Strah od pakla Pakao je mesto gde nepokajani grešnici ispaštaju svoje grehe u

veþnim mukama. To mesto izgleda kao nepregledno more koje gori zastrašujuüim plamenom. Pravoslavna crkva prihvata realnost pakla isto kao što prihvata i realnost Neba. U pravoslavnoj literaturi viÿenja pakla su isto tako uobiþajna pojava kao i viÿenje Nebesa.

I u literaturi nalazimo, kod ljudi koji tvrde da su doživeli ta isku-stva, viÿenje pakla. Spomenuüemo jedno iskustvo koje üe poslužiti kao primer drugih sliþnih viÿenja o paklu. Reþ je o Dušanu Jovanoviüu iz Kragujevca koji je 11. Jula 1976. godine imao, po njegovom tvrÿenju, neobiþan susret sa dva nebeska biüa koje je on ljubazno povezao u svom autu na putu od Kraljeva do manastira Žiþa. To su bili þovek i žena

38 Serafim Rouz, Duša posle smrti (Cetinje, Podgorica: Svetigora, Pobjeda,1995:191). 39 Rouz, 85-87.

- 64 -

obuþeni u kaluÿersko odelo za koje je Dušan mislio da su obiþni kaluÿeri. U toku vožnje kada su mu nepoznati gosti otkrili sve ono što je on uradio u svom životu, i dobre i loše strane, Dušan je shvatio da to nisu obiþni ljudi veü da su to neka nebeska biüa. Bio je veoma uplašen. Kada su stigli do manastira, dva nepoznata biüa su jednostavno nestala. Dušan onako uplašen i psihiþki iscrpljen ušao je u obližnji hotel da se odmori. Uskoro je posle toga dobio viziju o raju i paklu koja je potrajala nekoliko sati.

Posle prikazivanja raja koje mu je pokazao njegov anÿeo, došao je na red da Dušan vidi i prizore pakla. Video je ogromno more koje kljuþa kao smrdljiva sumporna voda i veliki strašni plamen. U tom nepregle-dnom moru ugledao je zatim bezbroj najgroznijih životinja, stvorenih samo zbog toga da budu najjeziviji muþitelji. Primetio je ogromne zmije koje su imale jednu ili više glava koje u þeliþnim zagrljajima odvlaþe grešnike u strašne dubine ognjenog mora.

Iz pakla se konstantno þuje piska, vriska, plaþ i vapaj mnogih ljudskih glasova. Sa svih strana u nepreglednim rojevima napadaju ih životinje kidajuüi im delove tela do poslednjeg komada. Ova raskoma-dana tela bivaju ponovo sastavljena u jedno telo da bi ih životinje iznova mogle gristi, ujedati i trgati.

Anÿeo je objasnio Dušanu da su zmije i ostale životinje stvorene od Boga tako da im vrela voda i vatra ne mogu nauditi. Oni üe veþno da ujedaju i grizu i sisaju krv svim grešnicima.40

Nije, dakle, þudo što þovek koji veruje u postojanje pakla ima oseüanje straha za sudbinu svoje duše nakon ovozemaljskog života.41 Zaista je nemoguüe nekome ko veruje u postojanje pakla da Bogu služi iz ljubavi, Bogu koji je stvorio to strašno mesto gde se jadne duše muþe u veþnosti zbog greha koje su uþinili u relativno kratkom ovozemaljkom životu. Zar je to Božja pravda da nekoga ko je živeo sedamdeset ili osamdeset godina, a o bebama koje su umrle nekrštene da i ne govorimo, Bog kažnjava u najgorim mukama kroz svu veþnost? Da li neko za sedamdeset godina svoga života, ili nekrštena beba koja je živela samo nekoliko sati ili dana, ili nekršteno dete koje je živelo par godina, može da uþini toliko strašnih grehova zbog kojih je zuslužilo da ispašta nista manje nego þitavu veþnost? Kakav je Bog koji to dozvoljava? Da li je On izgubio oseüaj za pravdu? Da li je On Bog milosti kome treba služiti iz ljubavi, ili Bog surove pravednosi kome treba služiti iz straha? Da li je to onaj isti Bog koji je dao Sina svoga, a i samog sebe kroz Njega, da bi

40 Dušan Jovanoviü, Vizija o raju i paklu (Kragujevac: Dušan Jovanoviü, 1983). 41 Delimo, 585.

- 65 -

spasio grešnog þoveka, ili je to paganski bog koji se obukao u odelo hrišüanstva i nastavlja da egzistira u nekim hrišüanskim religijama?

Religijski strah kod katolika

Žan Delimo nabraja mnoge strahove kojima je katoliþki svet pro-

sto bio opsednut. On spominje strah od strogog Boga koji üe na sudu da kazni veüinu ljudi, eshatološke strahove, strah od sotone, veštica, þaro-bnjaka, duhova; strah od pakla i þistilišta i mnoge druge.42 Ovom prili-kom spomenuüemo samo strah od pakla i þistilišta.

Strah od þistilišta Duša odmah nakon smrti dolazi na Božji sud, nakon kojega sveci

odlaze u raj, teški grešnici u pakao, a one duše koje su imale lakše grehe odlaze u þistilište, gde se muþe od svojih greha.43 Da bi se oslobodili teških muka pomažu im dobra dela živih vernika, njihove molitve. Duše se mogu javiti iz þistilišta živima, sa njima razgovarati, tražiti od živih da se mole za njih da bi im se skratio boravak u þistilištu. Sveta Margareta Alakok je tvrdila da je doživela jedan sluþaj kada joj se javila duša iz þistilišta. Ta duša je bila sva u ognju. Bog joj je dozvolio da se javi Margareti da je zamoli da se moli za nju ne bi li joj se skratile muke. Tri puna meseca se javljala Margareti govoreüi joj kakve sve muke preživlja-va. Savetovala je Margaretu da se i ona biþuje kako bi izbegla þistilište. Nakon tri meseca molitvi i suza, svetici je bilo pokazano kako je ta duša ipak otišla u raj oslobodivši se muka.44

Oganj i muke koje su u þistilištu nisu manje od onih u paklu, tvrdili su mnogi teolozi, sveštenici i vernici. Takva imena kao što su sveti Avgustin i sveti Toma Akvinski, uþili su da se muke u þistilištu tegobnije od svih muka koje se mogu videti, osetiti i zamisliti na ovom svetu.45 Od muka u þistilištu nisu umakla ni mnoga poznata imena, mnogi sveci, kardinali i drugi koji su zbog najmanjih laži, ogovaranja i dosetki koje su þinili i govorili na ovom svetu, ispaštali u užasnim mukama mnogo godina. Ipak, najveüa muka za nesreüne duše u þistilištu jeste neizvesnost

42 Žan Delimo, Strah na Zapadu, (Novi Sad: Dnevnik, 1987:275-290). 43 Juraj Kolariü, Pravoslavni (Zagreb: Veritas, 1985), 86. Suprotno uþenju Katoliþke crkve, Pravoslavna crkva ne priznaje postojanje þistilišta. Nikodim Milaš, Slavenski apostoli Kiril i Metodije i Istina pravoslavlja (Beograd: Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, 1985:101). 44 S. Marie de la Croix, Glas iz þistilišta (Zagreb: Centar kršüanske duhovnosti, 1987:5.6). 45 Delimo, Greh i strah, 594-597.

- 66 -

konaþne presude i njihov strah da üe biti zauvek prokleti. ýesto duša koja se muþi nije svesna gde se nalazi, da li u þistilištu ili u paklu, što joj stvara još veüu neizvesnost i strah od presude.46

Strah od pakla Tema pakla je poprimila u književnosti velike razmere. Na deseti-

ne hiljada dela, milione stranica bili su kroz mnoge vekove posveüeni paklu.47 Sa druge strane, propovednici su veoma þesto isticali paklene muke u svojim govorima, što je kod slušalaca izazivalo veliki strah.

Johan Hojzinka navodi primer dominikanca Vincent Ferera. On je išao od grada do grada i držao propovedi. Najþešüa tema je bila muþenje duše u paklu. Kada je on propovedao svi stanovnici grada bi izašli da ga slušaju. Dok je govorio o strašnom sudu i mukama u paklu, “on sam i njegovi slušaoci uvek bi udarili u tako veliku kuknjavu da je izvesno vreme morao üutati dok se plaþ ne bi utišao. Pokajnici su se pred svima prisutnim bacali na zemlju da u suzama priznaju svoje velike grehe.”48

Mnogi su uþili da postoji ne jedan veü veliki broj paklova, da ih ima onoliko koliko i anÿeoskih društava na Nebesima, jer za svako nebe-sko društvo ima jedno odgovarajuüe društvo u paklu. Pošto je svako zlo razliþito po sebi, tako postoje i razliþiti paklovi, gde se duše muþe u sra-zmeri sa onim šta su þinile dok su živele na ovom svetu. Verovalo se da postoje i paklovi ispod paklova. Koliko je veliki broj paklova, može se shvatiti po verovanju da se nalaze ispod svake planine, gore, ispod svake ravnice i doline, i da se prostiru u dužinu, širinu i dubinu.49

Religijski strah kod protestanata

Pojavom protestantizma došlo je do novog stava u þovekovom

odnosu prema Bogu. Tradicionalno shvatanje o opravdanju delima zame-njeno je opravdanjem verom. ýovek ne može svojim delima da se opra-vda pred Bogom, spasenje je dar koji Bog nudi þoveku u liþnosti Isusa Hrista, i svi koji verom prime Isusa kao svog liþnog Spasitelja biüe spase-

46 Ibid, 603. 47 Michel Hulin, Skriveno lice vremena (Zagreb: Naprijed, 1989:284). 48 Johan Hojzinka, Jesen srednjeg veka (Novi Sad: Matica Srpska, 1991:12). Jezuita Udri istiþe da svaki propovednik koji ne govori o paklu nije ispunio svoju misionarsku dužnost. Dalje on kaže da se hrišüanski propovednik ne treba plašiti da je preterao propovedajuüi o paklu zato što ljudski duh ne može ni da shvati veliþinu paklenih muka. (Delimo, Greh i strah, 519,520). 49 Emanuel Svedenborg, Nebo i pakao (Beograd: Sfairos, 1988:318.319).

- 67 -

ni. Protestanti Bibliju smatraju najveüim autoritetom i trude se da je što bolje razumeju. Biblija i samo Biblija bio je pokliþ reformacije.50

Govoriti o religijskom strahu kod protestanata koji Bibliju uzima-ju za osnovu svoga verovanja izgleda na prvi pogled nepotrebno, zato što Sveto pismo uþi da Bogu možemo služiti ispravno samo onda ako nam je ljubav motiv a ne strah. Meÿutim dublje istraživanje protestantizma otkriva da su i protestanti þesto svoju veru zasnivali na strahu.

Francuski reformator Žan Kalvin je uþio da üe samo mali broj ljudi biti spasen, to su oni koji su izabrani od Boga, dok üe svi ostali izgubiti veþnost. Ljudi koji nisu izabrani od Boga ne mogu oþekivati nikakvu milost. Isus Hristos, po Kalvinu, nije dao svoj život da iskupi sav ljudski rod, veü je to uþinio da bi samo nekolicini pomogao da se izbave od pada.51 Ovo uþenje o predestinaciji dovelo je do afekta religijskog straha kod mnogih protestanata koji su živeli u Kalvinovo vreme a i kasnije. Ljudi su se plašili smrti kao rezultat uskraüivanja milosti od strane Boga.

U autobiografiji Džona Bunjana nalazimo njegove sumnje i stra-hove.52 U mladosti ga je þesto obuzimao strah od pakla i veþne propasti. Plašio se greha i moguünostu da mu Bog neüe oprostiti. Kasnije je þesto propovedao o strogosti zakona i veliþini prestupa i greha, kao i o strogom Bogu.53 Žan Delimo piše da su i protestanti þesto pribegavali zastrašiva-þkom govoru. On navodi protestantskog propovednika Kristofera Šredera koji je uþio druge propovednike kako treba da kod slušalaca izazovu strah. Njegovo uþenje se zasnivalo na tome da samo strah od Boga razgo-ni grehove, i da oni koji se ne boje neüe biti opravdani. Kada god mu se za to ukaže prilika propovednik treba de se služi tom pedagogijom koja kod ljudi izaziva strah i užas. Propovednik ne treba da preti samo veþnim mukama veü i svakodnevnim nesreüama koje mogu da zadese nesreüne grešnike.54 Delimo dalje piše da su protestanti u svojim pastirskim bese-dama þesto isticali smrt i pakao. Drugi su se plašili veþnog prokletstva zbog verovanja da üe mali broj ljudi biri spasen, kao i o skorom kraju sveta i zastrašujuüim dogaÿajima koji üe prethoditi tom vremenu. 50 Jean Boisset, Kratka povijest protestantizma (Zagreb: Kršüanska sadašnjost, 1985:8-13). 51 Maks Veber Protestantska etika i duh kapitalizma (Sarajevo: Veselin Masleša, Svjetlost, 1989:78-96). 52 “Sad postajem,” pisao je Bunjan, “sve gori i gori... Kad bih sad trebao biti spaljen na lomaþi, ne bih mogao verovati da me Hristos ljubi... Bijah sam sebi i teret i užas: niti sam ikad tada shvaüao što znaþi biti umoran od života, a ipak se bojati od smrti.” (William James, Raznolikost religioznog iskustva, Zagreb: Naprijed: 1990:106). 53 Vidi predgovor knjige “Put hrišüanina” (Džon Bunjan, Put hrišüanina, Novi Sad: Dobra vest, 1986:106). 54 Delimo, Greh i strah, 738,739.

- 68 -

Treba istaüi þinjenicu da su britanska ostrva najbolje podruþje za istraživanje tema besede o smrti u protestantskim krajevima, posebno u 17 i 18. veku. Margareta Spaford koja je prouþavala englesku književnost od 1684. do 1689. godine, došla je do zanimljivih zakljuþaka. Ona smatra da je 20% književnih dela toga vremena bilo posveüeno smrti i suÿenju. “Najistaknutija odlika ovih jeftinih religioznih dela jeste vladajuüa uloga koju u njima, slikom i reþju, igra skeletiþna figura smrti.”55

Posle svega što smo do sada zapisali o religijskom strahu i njego-voj prisutnosti kod ljudi, skoro da se možemo složiti sa sledeüim reþima Uptona Sinclaira koji je rekao: “Prvo do þega se dolazi izuþavanjem bilo koje religije, stare ili moderne, jeste, da se sve one zasnivaju na strahu, nastaju iz straha, hrane se njime – i pomno se brinu o tome izvoru, iz kojeg crpe svoju hranu.”56

Psihološke posledice religijskog straha

Psihologija koja se bavi psihiþkim životom ljudi ne zanemaruje

religiozno biüe þoveka; þovekovu veru u Boga, njegovo oseüanje svetog, oseüanje blaženstva, oseüanje krivice, manje vrednosti i dr. Ĉuro Šušnjiü kaže da religija postaje za psihologiju sve zanimljivija zato što postaje znaþajnija u privatnom životu pojedinca nego u javnom životu društva.57

Psihologija religije postaje znaþajna zato što prouþava posledice þovekove vere u Boga, þovekov naþin života, njegovo psihiþko stanje kao rezultat njegove religioznosti. Psihologija religije se na bavi suštinom Boga, duše, greha, ne pita se koja je religija više ispravna (to su pitanja kojima se bavi teologija i filozofija), ”veü samo konstatuje kako se sve to doživljava, kako se javlja u þovekovoj duši.”58

Religijski strah ne samo da utiþe na þovekov odnos prema Bogu i bližnjima, veü i prema njemu samome, delujuüi na psihiþko stanje tog þoveka, stvarajuüi, izmeÿu ostalih, oseüanje krivice, neurozu i depresiju.

Krivica, strah i religija Oseüanje krivice je neprijatan doživljaj koji prati saznanje o

kršenju ili narušavanju moralnih normi i pravila ponašanja. Javlja se kada osoba prekrši usvojene norme koje þine njenu savest.59 Oseüanje krivice 55 Delimo, Greh i strah, 752-781. 56 Upton Sinclair, Religija i profit (Zagreb: Glas rada, 1951:12). 57 Ĉuro Šušnjiü, Znati i verovati (Beograd: ýigoja, 1995:265). 58 Radmilo Vuþiü, Psihologija religije (Beograd: Sveti arhijerejski sinod, 1971:6). 59 Zoran Milivojeviü, Psihoterapija i razumevanje emocija (Novi Sad: Prometej, 1993:279).

- 69 -

spada meÿu najsloženija i najosobnija ljudska iskustva zato što þoveku nije moguüe “pobeüi od osude vlastite savesti.”60

Oseüaj krivice može da bude adekvatan i javlja se kada je moralna norma koju je osoba prekršila društveno odreÿena, tako da je krivica razumljiva drugim ljudima. Drugi kriterijum za odreÿivanje adekvatnosti oseüanja krivice je postojanje štetne posledice koja je rezultat lošeg postupka.61 Pored adekvatnog postoji i preterano, neadekvatno oseüanje krivice. Neadekvatno postojanje krivice mogu da prouzrokuju roditelji pogrešnim vaspitanjem svoje dece. Kada roditelju za svaku grešku kažnjavaju svoju decu onda oni gotovo bez izuzetka stvaraju kod njih bolno oseüanje krivice. I u kasnijim godinama kada ta deca postanu odra-sle osobe, neprijatno oseüenje krivice se zadržava kod njih. Za najmanji propust u svom životu oni oseüaju preteranu krivicu, i tu svoju svest o krivici veoma þesto prenose i na potomstvo.

Psiholozi tvrde da je oseüaj krivice vrlo þesto pratilac straha. “Strah i krivica... stoje u tesnom i zavisnom meÿusobnom odnosu. Jednom je strah taj koji izazove krivicu, drugi put krivica dozove strah.”62 Iz tog razloga þovek þesto postaje vinovnik i svoga straha i svoje krivice.

Milivojeviü piše: “na afektivnom planu se razvoj oseüanja krivice može pratiti kao njegovo diferenciranje iz oseüanja straha od kazni.”63 Karen Hornaj kaže za oseüanje krivice da je ili izraz anksioznosti ili odbrana od nje. Ona dalje tvrdi da je neurotiþar zbog velike koloþine anksioznosti sklon da oseüanjem krivice pokrije svoju anksioznost.64 Paul Hauck koji se bavi strahom i naþinom savladavanja tog neprijatnog oseüanja smatra da jedan od najintezivnijih posledica straha je oseüanje krivice. On tvrdi da je krivica vrlo þest pratilac straha.65

Pošto je oseüaj krivice þesto pratilac straha zakljuþujemo da reli-giozni ljudi koji imaju strah od Boga, i trude se da Ga svojim delima umi-lostive uviÿajuüi istovremeno da to þesto ne uspevaju, i da zbog toga iznova doživljavaju razoþarenje, imaju oseüanje krivice.

Pek Skot navodi sluþaj jedne njegove pacijentkinje koja je došla na terapiju zbog teškog oseüanja krivice. Ona se preterano oseüala

60 Mihaly Syentmartoni, Psihologija duhovnog života (Zagrb: Filozofsko-teološki institut DI, 1990:184). 61 Milivojeviü, 281.282. 62 Vladeta Jerotiü, Psihoanaliza – bolest - stvaranje (Beograd: Službeni list, 1995:200. 201). 63 Milivojeviü, 288. 64 Karen Hornaj, Neurotiþna liþnost našeg doba (Beograd: Mond, 1991:170). 65 Paul Hauck, Kako svladati strah, (Ljubljana – Zagreb: Mladinska knjiga, 1991:7.8).

- 70 -

krivom zbog svake pogrešne misli za koju je smatrala da je tako strašna da üe je Bog kazniti zbog toga. Pokušavala je da sebi preseþe vene, ali to nikad nije mogla da uradi. Meÿutim, mislila je, ako ona to ne može da uradi, ako ne može sebi da oduzme život, Bog üe to sigurno uraditi. Bog üe joj dati ono što zaslužuje. Nakon þetiri meseca intezivne terapije, ona je bila u stanju da kaže, razmatrajuüi svoje ideje o grehu: “Mislim, da mi je Katoliþka crkva usadila te ideje.”

Pogrešno vaspitanje koje je primila u religioznoj porodici u kojoj je odrasla rezultiralo je njenom strahu od Boga i oseüanju grešnosti. Bog sve zna i sve þuje, od Njega se ne može ništa sakriti i zbog toga svaka greška bila ona uþinjena u mislima, reþima ili u delu, biüe kažnjena od strane Boga. Na osnovu ovog iskustva Pek Skot je zapisao: “Ponekad kažem ljudima da me Katoliþka crkva snabdeva pacijentima. Mogao bih to reüi i za Baptistiþku crkvu, Luteransku, Prezbiterijansku ili bilo koju drugu... Pošto je Ketin sluþaj tako tipiþan, mnogi psihijatri i psihotera-peuti doživljavaju religiju kao neprijatelja. Možda smatraju da je religija sama po sebi neuroza – kolekcija inherentnih iracionalnih ideja kojima je svrha da okuju ljudski um i onemoguüe njegov instikt ka mentalnom sazrevanju.”66

Katoliþki pisac Josip Weissgerber kaže da se u dokumentima koji govore o apostolskoj crkvi ne nalaze zabeleženi sluþajevi oseüanja krivi-ce, zato što je krivica bila prevladavana trijumfalnim vaskrsnim osvedo-þenjem. Meÿutim u ostalim vekovima hrišüanstva nadvio se nekad teži, nekad lakši oseüaj krivice.

Barokno je doba probudilo oseüaj krivice koja se pojavila kao rezultat straha pred smrüu, sudom, veþnom osudom i strašnim eshatolo-škim predviÿanjima. Asketska je književnost do najnovijeg vremena smatrala da se oseüaj krivice treba uvek potencirati jer o njoj ovisi svaka temeljita religioznost.67

Žan Delimo piše da se ne može poreüi da hrišüanstvo može da svoje vernike optereti nepoverljivim i represivnim oseüanjem krivice. To oseüanje krivice izaziva verovanje da ništa ne može izmaüi pogledu strogog Sudije koji sve zna i kad tad üe na neki naþin kazniti grešnog þoveka.68 On dalje piše da su se sveštenici (ali i sveštenice) oseüali krivim više od ostalih ljudi.69 Delimo navodi podatak da se u razdoblju od 16 do 19 veka “odvija stvaranje najsnažnijeg kolektivnog oseüanja krivice poznatog u istoriji.”70

66 Pek Skot, Put kojim se reÿe ide (Beograd: JRJ, 1993:193-204). 67 Josip Weissgerber, “Krivnja – uzrok duševnih bolesti,” Crkva u svijetu 4, 1997:307. 68 Delimo, Greh i strah, 452. 69 Ibid, 491. 70 Ibid, 365

- 71 -

Koliko je oseüanje krivice danas prisutno kod ljudi govori Douglas Cooper, hrišüanski psiholog: “Oseüanje krivice danas uništava mnoge ljude – telesno, duševno i duhovno. Svet je pun obeshrabrenih, poremeüenih ljudi koji mrze sebe ili ono što su uþinili. Njihov život je pakao koji veü sad postoji, jer su nesposobni da sebi oproste.”71

Neuroza, strah i religija Prema procenama psihologa i psihijatara neurotske reakcije danas

su najrašireniji poremeüaji ljudskog ponašanja. Smatra se da kod više od petine stanovništva velikih gradova prisutni su neurotski poremeüaji.72

Neuroze su poremeüaji blaže prirode, pri kojima je za odreÿeno vreme smanjena sposobnost snalaženja u pojedinim situacijama i prilago-ÿavanja ljudima.73 Neurotiþne osobe ne prekidaju svoj kontakt sa ljudima niti su u nemoguünosti da obavljaju redovne poslove za razliku od osoba koje imaju psihotiþke poremeüaje. Osobe koje pate od neuroze u veüini sluþajeva taþno ocenjuju da imaju teškoüa o udnosima sa ljudima, kao i u obavljanju raznih poslova.74

Pošto je neuroza najrašireniji poremeüaj ljudskog ponašanja, psiholozi i psihijatri sa posebnom pažnjom prouþavaju njene uzroke. Smatra se da je jedan od neposrednih uzroka neuroze anksioznost, snažna uznemirenost i intezivno strahovanje i strepnja. Karen Hornaj piše da neuroza nastaje iz oseüanja otuÿenosti, neprijateljstva, straha i smanje-nog samopouzdanja.75

Sliþno zakljuþuje i Alfred Adler kad piše da se sve neuroze nalaze u podruþju straha koji je izraz oseüanja manje vrednosti. On kaže da su svi simptoni u neurotiþara izraz straha i odbrane od straha.76 Vladeta Jerotiü je zapisao da “praktiþno je vrlo mali broj neuroza u kojima ne postoji dijadni sindrom; strah – oseüanje krivice.”77 Paul Hauck je zabeležio da preterana zabrinutost vodi ljude neurotiþnom ponašanju.78

Dakle, strah u znatnoj meri utiþe na stvaranje neuroze. Da li reli-giozni ljudi koji oseüaju strah od Boga imaju neurotskih problema? Za 71 Douglas Cooper, Bog je ljubav a ti? (Zagreb: Znaci vremena, 1987:65). 72 Nikola Rot i Slavoljub Radonjiü, Psihologija (Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1992:174). 73 Natan Ekermen, Psihodinamika porodiþnog života, (Titograd: Grafiþki zavod, 1966:216). 74 Mladen Zvonareviü, Psihoologija (Zagreb: Školska knjiga, 1973:125.126). 75 Karen Hornaj, Novi putevi psihoanalize (Beograd: Kosmos, 1965:124). 76 Alfred Adler, Individualna psihologija (Novi Sad: Matica Srpska, 1989:34). 77 Jerotiü, Psihoanaliza – bolest – stvaranje, 94. 78 Hauck, 31.

- 72 -

neke psihijatre kao i za psihologe religija stvara neurozu. Posmatrajuüi ponašanja kod religioznih ljudi, oni su došli do zakljuþka da religija stvara neurozu. Njihova greška bila je u tome što su time odbacili religiju smatrajuüi je štetnom po pitanju psihiþkog zdravlja ljudi. Nisu uoþili razliku unutar religije. Sa prljavom vodom iz kade izbacili su i bebu.79

Da pogrešan stav prema Bogu dovodi do stvaranja neuroze poka-zao je i Žan Delimo. On je zapisao da verovanje u strašnog Boga koji je više sudija nego otac, zatim izjednaþavanje Božje pravde sa osvetom, ubeÿenje da üe broj spasenih biti mali i da üe gotovo celokupno stano-vništvo zaslužiti pakao zbog privobitnog greha; izbegavanje svake razo-node i svakog popuštanja prirodi jer smanjuju moguünost spasenja, uka-zuju na hrišüansku neurozu koju “savremena istraživanja u psihijatriji potvrÿuju.”

Delimo dalje piše da “kad þovek þita bezbrojne nekadašnje tvrdnje o malom broju izabranih i surovosti božanskih osveta, zapanjuje uporedno postojanje dve meÿusobno opreþne slike Boga u istim duhovi-ma, od kojih jedna istiþe Njegovu pravdu, druga Njegovo milosrÿe, tako da ta dva oseüanja dele izmeÿu sebe savest: potisnuta ali prisutna mržnja i snažna ljubav prema Progonitelju... Takva afektivna dvosmislenost za psihijatre je jezgro opsesivne neuroze. Istovremeno prisustvo potisnute mržnje i ljubavi naglašene radi same odbrane, eto sukoba koji izaziva neurozu i preti da subjekt iznuri neprekidnom unutrašnjom borbom.”80

Depresija, strah i religija Jedan od najveüih hrišüanskih psihologa Gary R. Colins za

depresiju kaže da je zajedniþki problem þoveþanstva više od dve hiljade godina. On navodi podatke iz jednog ameriþkog medicinskog þasopisa (The American Medical Association) da više ljudi pati od depresije nego od drugih bolesti koje napadaju þoveka.81 Najnovija istraživanja Naciona-lnog instituta za mentalno zdravlje (The National Institute of Mental Healt) pokazuju da üe više od 19 miliona ljudi u Americi patiti od depresije u svakoj od narednih godina. Broj pacijenata koji su diagno-sticirani kao mentalni bolesnici porastao je od 32,7 miliona u 1985.

79 Za Frojda je religija imala funkciju “univerzalne prisilne neuroze.” Za Janga naprotiv “uzrok brojnih neuroza jeste nedostatak religije.” ýinilo mu se kao da su se uporedo s padom religijskog života znatno poveüale neuroze. Za Frojda, dakle, religija stvara neurozu, za Janga donosi ozdravljenje od neuroze te spreþava njihov nastanak. Hans King, Postoji li Bog? (Zagreb: Naprijed, 1987:287). 80 Delimo, 450-454. 81 Gary R. Collins, Christan Counseling (Word Books, 1980: 84).

- 73 -

godini do 45,6 miliona u 1994. Broj pacijenata koji su bolovali od depresije skoro se umnožio u poslednjih 10 godina, od 11 miliona na više od 20,4 miliona.82

Šta je depresija? Milivojeviü depresiju ili melanholiju interpretira kao oseüanje koje subjekt oseüa kada proceni da je svojom greškom izgubio smisao života, da je upropastio sopstveni život, tako da se oprašta od života. “U depresivnom raspoloženju uþestvuju oseüanja samomržnje, separacionog straha, krivice, oþaja i anksioznosti.”83 Lenne navodi poda-tak da su još stari Grci verovali da su sokovi iz tela krivi melanholiji. Nema mnogo godina unazad do kada se zapadnjaþka medicina pridrža-vala “nauke” o sokovima. To znaþi da je þovek više od dve hiljade godina pokušavao isterivanjem žuþi odbaciti tugu.84

Danas psihijatrija problemu depresije prilazi sa druge strane. Psihoanalitiþka škola Sigmunda Frojda smatra “da depresija predstavlja poremeüaj oseüanja koji nastaju kada dete u ranom detinjstvu naglo kida blisku vezu sa objektom ljubavi. Kroz strah da üe izgubiti majku, koju istovremeno voli i mrzi, depresivna osoba itekako može da iskaže potrebu za ljubavlju, dok pri tom zadržava neprijateljske oseüaje i usme-ava ih prema sopstvenoj liþnosti.”85 Švajcarski psihijatar Karl Gustav Jung za depresiju je govorio da je to gubitak psihiþke enrgije koji nastupa kad “ego” pokušava da izbalansira stavove liþnosti koje nisu usklaÿeni.86 Bihevioristiþka škola depresiju tumaþi kao reakciju na spoznaju sopstve-nih radnih sposobnosti. Ameriþki ekspirementalni psiholog Martin E.P. Seligmen smatra da iskustvo ili išþekivanje nekog þoveka, nemajuüi nika-kvog uticaja na dogaÿaje oko njega, mogu da dovedu do bespomoünosti i beznaÿa, da bi na kraju izazvali depresiju.87 Takozvana egzistencijalna analitiþka škola “smatra da je depresija rezultat ekstremne malodušnosti. Onaj ko svoj život organizuje na defanzivan naþin, na kraju poveruje da je nesposoban, te dospeva u üorsokak depresije.”88

Kako nastaje depresija? Paul Hauck spominje tri glavna uzroka nastanka emocionalne depresije kod mnogih ljudi. To su samookrivljiva- 82 Neil T. Anderson, Terry E. Zuehlke, Julianne S. Zuehlke, Christ Centered Therapy, The Praktical Integration of Theology and Psychology (Zondervan Publishing House, Grand Rapids, Michigan, 2000), 9. 83 Milivojeviü, 352. 84 Raphael Lenne, Depresija – bolest današnjice (Zagreb: Biblioteka Popularna psihologija), 11.12. 85 Ursula Goldman Poš, Dnevnik jedne depresije (Beograd: Nolit, 1985:70). 86 Ibid., 68. 87 Ibid, 71. 88 Ibid, 74.75.

- 74 -

nje, samosažaljenje i sažaljenje prema drugim osobama. Osobe koje neprestane kritikuju i sažaljavaju sami sebe, i koji su skloni da previše sažaljavaju druge osobe, ispunjavaju tri glavna razloga nastanka depresije.89 Goldman-Poš piše da je strah þesto pratilac depresije. Kada je u pitanju strah, razdraženost i uzbuÿenje, “obiþno se govori o depresiji prouzrokovanoj strahom.”90

Koliko religijski strah utiþe na stvaranje depresije? Da li religi-ozni ljudi koji imaju strah od Boga “padaju” u depresivna stanja? Žan Delimo kaže da mnogi religiozni ljudi zapadaju u oþajanje zbog straha od strašnog Božjeg suda. Preterane, iscrpljujuüe meditacije, dugi postovi, þesta samoüa, strah od Božanske kazne, nemirne misli koje navode na sumnju u kvalitet sopstvene vere, “sve to vodi duhovnoj melanholiji, smutnji duše, izvesnom poništavanju i oþajanju.”91

Vladeta Jerotiü podseüa da je depresija od uvek bila poznata u istoriji, i navodi biblijski primer izrailjskog cara Saula þiju je melanholiju ublažavao David svojim sviranjem na harfi, kao i Hipokratov opis melanholije i melanholiþnog temperamenta ljudi. On dalje piše da je depresija danas veoma prisutna na svim kontinentima i u svim rasama, i da su depresije više prisutne u zemljama hinduizma i budizma, nego u islamu i hrišüanstvu. Ideje grešnosti, kao i depresije, danas su više prisutne kod civilizovanih i kulturnih naroda, nego kod takozvanih primitivnih naroda.

“Na poþetku depresije kod religioznih ljudi”, zapisao je Jerotiü, “lagano se uvlaþe u svest bolesnika pomisli da nisu ispunili neku moralnu zapovest kako treba, da se nisu savesno držali nekog crkvenog rituala ili propisa, da su im za vreme molitve dolazile skaradne misli ili slike, dalje se pojaþava njihova zabrinutost koja raste, sve do straha od Božje kazne; život poþinje da se odvija u nespokojnoj zabrinutosti da üe im se nešto muþno dogoditi, što su svojim ranijim postupcima ili mislima zaslužili.”92

Jerotiü spominje podatak da depresivne osobe u 98% sluþajeva veruju da je njihov život potpuno predodreÿen. Ovako uverenje o

89 Paul Hauck, Depresija (Ljubljana-Zagreb: Mladinska knjiga, 1990:15-17). 90 Goldman-Poš, 88. 91 Delimo, Greh i srah 484. “Leþnici duša”, piše Delimo, “znaju još da se malodušnost i strahovi mogu roditi iz preteranih postova, suza, bdenja, stege, molitava, meditacija, i maštanja koja se odnose na tanana pitanja ili božanske stvari i iz suvišnog razmišljanja o užasima smrti, strašnom sudu, paklu i drugim sliþnim predmetima.” (Ibid.), 486. 92 Vladeta Jerotiü, Mistiþna stanja, vizije i bolesti (Gornji Milanovac: Deþje novine, 1991:99-102).

- 75 -

unapred predodreÿenoj buduünosti ne ostavlja mnogo mesta za ljudsku slobodu i kreativnost, kao ni za liþne odluke i radovanje u životu. Upravo tako verovanje u predodreÿenje koje je prisutno u svim narodima i svim religijama, ukljuþujuüi i hrišüanstvo, kod depresivnih ljudi dobija pato-loške razmere.93

Depresivne osobe su dakle ubeÿene da se Bog ne može brinuti za njih, i da im ne može oprostiti njihove grehe.94 U mnogim sluþajevima kad religiozni ljudi obole od depresije ostavljaju svoju religiju, i okreüu se protiv Boga i Njegovih prestavnika na Zemlji.95

Nije nepoznata þinjenica da su depresivne osobe veoma sklone samoubistvu. “Samoubica gotovo nikada nije psihiþki zdrav þovek, a još manje þovek koji ne boluje od depresije.”96 Kod religioznih ljudi najþešüe do samoubistva dolazi ili zbog preteranog oseüanja grešnosti, ili zbog teških depresija.97

Raphael Lenne piše da su samoubistva þešüa kod protestanata nego kod katolika. Prema jednoj berlinskoj statistici više samoubistava je bilo kod sveštenika, teologa i crkvenih službenika nego u opštoj popu-laciji.98 Jerotiü navodi sliþne podatke kada piše da su samoubistva najbrojnija u protestantskim, zatim katoliþkim i najmanje u pravoslavnim zemljama.99

Na prostorima prethodne Jugoslavije najmanje samoubistava je zabeleženo kod pripadnika islamske vere. Najviše samoubistava je kod protestanata, meÿu Maÿarima. Kod katolika i pravoslavaca zabilježen je otprilike jednak broj samoubistava.100

93 Ibid, 102. “U sluþajevima psihotiþnih depresija kod religioznih ljudi… depresivne ideje grešništva postepeno, ili veü od poþetka bolesti, uzimaju sumanute razmere. Bolesnik tada doživljava sebe kao konaþno odbaþenog od Boga, sebe kao uzroþnika raznih nesreüa koje se dešavaju u njegovoj okolini, u državi ili u svetu, smatraju sebe ÿavoljim slugama i uistinu oþajavaju što su izgubili svaku nadu u spasenje.” (Ibid), 103. 94 Wajne E. Oates, Kršüanski propovednik (Novi Sad: Dobra vest, 1990), 117. 95 Jerotiü, Mistiþna stanja, vizije i bolesti, 104. 96 Lenne, 178. 97 Jerotiü, Mistiþka stanja, vizije i bolesti, 103.104. 98 Lenne, 177. 99 Jerotiü, Mistiþna stanja, vizije i bolesti, 100. 100 Ruža Petroviü, Petar Opaliü i Dragan Raduloviü, Samoubistva u Jugoslaviji (Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1990), 128.

- 76 -

Zakljuþak Primarno pitanje kojim smo se bavili u ovom radu bilo je prisu-

tnost religijskog straha u oseüanjima religioznih ljudi i njegove psiholo-ške posledice. Govorili smo o religijskom strahu u paganskoj i pravosla-vnoj religiji kod Srba, kao i u katolicizmu i u protestantizmu. Pitali smo se kakve psihološke posledice izaziva strah koji se zasniva na religiji.

Teorijsko istraživanje ukazuje da je religijski strah bio, a i sada je, prisutan kod mnogih religioznih ljudi. Kod Srba verovanje u natprirodna biüa i pojave kao što su veštice, vampiri, babice i sl., što je obeležje paganske religije, i u njihovu moü da þine zlo ljudima, stvarala je kod naroda veliko oseüanje straha. Pravoslavno verovanje u mitarstva i u postojanje pakla gde se duše muþe kroz svu veþnost, stvara kod srpskog religioznog þoveka oseüanje straha za sudbinu svoje duše nakon ovoze-maljskog života. Kod katolika je najizraženiji strah od kazni u þistilištu i u paklu, a kod protestanata strah od malog broja spasenih i od predestina-cije o kojoj je uþio reformator Kalvin.

Osobe koje se boje Boga i služe Mu iz straha þesto se oseüaju veoma krivim zbog neispunjenih normi i pravila koje su stajale izmeÿu njih i Boga. Pošto se boje da im Bog ne može oprostiti njihove propuste, takve osobe nisu spremne da oproste sami sebi ni najmanju pogrešku. Zato oseüaj krivice kroz vekove uništava religiozne ljude, kako telesno, tako i duševno i duhovno.

Religijski strah izaziva i neurotiþno ponašanje. Konstantni strah od Boga, ili drugih natprirodnih biüa sa jedne strane, i sa druge prisilja-vanje da se ta ista biüa vole, rezultira neurozi kod religioznih ljudi þija se vera zasniva na strahu. Intezivno razmišljanje o strogom Bogu, kao i o kaznama koje oþekuju ljude, i straha za vlastito spasenje, može dovesti religioznog þoveka u stanje depresije. Ako depresivno stanje potraje duže, tada su osobe spremne da se odreknu svog verskog ubeÿenja, okre-nu se od Boga, i poþnu da hule na Njega. U najtežim oblicima depresije neke osobe se odluþe na samoubistvo. Kod religioznih ljudi zabeleženi su sluþajevi samoubistava, ili pokušaja samoubistva kao rezultat njihove teške potištenosti. Religiozni þovek koji služi Bogu iz straha nije u stanju da ispuni religijske principe ponašanja. U ovom radu došli smo do zaklju-þka da je veoma nizak kvalitet religioznosti osoba koje trpe psihološke posledice kao što su krivica, neuroza, depresija. Spremni su da þesto dolaze u sukob sa ljudima, puni su sumnje u ispravnost Božjih postupaka, i ne mogu da oproste drugima, kao ni samima sebi.

- 77 -

Literatura Anderson N.T., Zuehlke T.E, Zuehlke J. S., Christan Centered Therapy, The Praktical Integration of Theology and Psychology, Zondervan Publishing House, Grand Rapids, 2000. Bajer V. Ugovor s Ĉavlom, Zora, Zagreb, 1969. Bandiü D. Narodna religija Srba u 100 pojmova, Nolit, Beograd, 1991. Berÿajev N. Nova religijska svest i drustvena realnost, IRO, Beograd,

Ljubljana, 1982. Biblija ili Sveto pismo Staroga i Novoga zaveta, Britansko i Inostrano biblijsko

društvo, 1992. Boisset J. Kratka povijest protestantizma, Kršüanska Sadašnjost, Zagreb, 1985. Borak H. Redovniþka pravila, Vijece franjevaþkih zajednica i Kršüanska sadasnjost, Zagreb, 1985. Broadbent E. H. Jedna povijest Crkve, Krstova crkva Betanija, Zagreb, 1989. Bunjan D. Put hriscanina, Dobra vest, Novi Sad, 1986. Collins G. R. Christan Counseling, Word Books, 1980. Cooper D. Bog je ljubav a ti?, Znaci vremena, Zagreb, 1987. Croix S. M. Glas iz þistilista, Centar hriscanske duhovnosti, Zagreb, 1987. ýajkanoviü V. O Vrhovnom Bogu u staroj srpskoj religiji, Srpska knjizevna

zadruga, BIGZ, Prosveta, Partenon, 1994. ýajkanoviü V. Stara srpska religija i mitologija, Srpska knjizevna zadruga, BIGZ, Prosveta, Partenon, 1994. Delimo Ž. Greh i strah, Dnevnik, Novi Sad, 1986. Delimo Ž. Strah na Zapadu, Dnevnik, Novi Sad, 1987. Ĉorÿeviü T. Deca u verovanjima i obiþajima našeg naroda, Idea, Prosveta, Beograd, Nis, 1990. Djordjeviü T. Veštica i vila u našem narodnom verovanju, Narodna biblioteka Srbije i Deþje novine, Beograd, 1989. Ekermen N. Psihodinamika porodicnog života, Graficki zavod, Titograd, 1966. Hajnc H. Savremeni þovek i Biblija, Znaci Vremena, Zagreb, 1971. Hauck P. Depresija, Mladinska knjiga, Ljubljana-Zagreb, 1990. Hauck P. Kako svladati strah, Mladinska Knjiga, Ljubljana-Zagreb, 1991. Hojzinka J. Skriveno lice vremena, Naprijed, Zagreb, 1989. Hornaj K, Neuroticna liþnost našeg doba, Mond, Beograd, 1991. Hornaj K. Novi putevi psihoanalize, Kosmos, Beograd, 1965. Hulin M. Skriveno lice vremena, Naprijed, Zagreb, 1989. James W. Raznolikost religioznog iskustva, Naprijed, Zagreb, 1990. Jerotiü V. Mistiþna stanja, vizije i bolesti, Deþje novine, Gornji Milanovac, 1991. Jerotiü V. Psihoanaliza – bolest – stvaranje, Sluzbeni list, Beograd, 1995. Jerotiü V. Staro i novo u hriscanstvu, Istoþnik, Beograd, 1996. Jovanoviü D. Vizija o raju i paklu, Dušan Jovanoviü, Kragujevac, 1983. Kasiü D. Istorija Srpske crkve sa narodnom istorijom, Sveti arhijerejski sinod

- 78 -

Srpske pravoslavne crkve, Beograd, 1985. King H. Postoji li Bog?, Naprijed, Zagreb, 1987. Kojiü M. Biblija i nauka, Udruženje kreacionista, Beograd, 1994. Kolariü J. Pravoslavni, Veritas, Zagreb, 1985. Lenne R. Depresija – bolest danasnjice, Biblioteka Popularna psihologija, Zagreb. Lorenc B. Psihologija i filozofija religije, Geca Kon, 1938. Luter M. O slobodi hriscanina, Izvori, Novi Sad, 1971. Milas N. Slavonski apostoli Kiril i Metodije i Istina pravoslavlja, Sveti

arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, Beograd, 1985. Milin L. Nauþno opravdanje religije, vol, 4, Postanak sveta i þoveka, Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne Crkve, Beograd, 1985. Milivojeviü Z. Psihoterapija i razumevanje emocija, Prometej, Novi Sad, 1993. Oates W. E. Kršüanski propovednik, Dobra vest, Novi Sad, 1990. Popoviü J. Opsta crkvena istorija, Srpska manastirska štampa, Sremski Karlovci, 1912. Petroviü R., Opaliü P., Raduloviü D., Samoubistva u Jugoslaviji, Institut za socioloska istrazivanja Filozofskog fakulteta, Beograd, 1990. Pos U. G. Dnevnik jedne depresije, Nolit, Beograd, 1985. Rot N. Radonjiü S. Psihologija, Zavod za udžbenike i nastavna srestva, Beograd, 1992. Rouz S., Duša posle smrti, Svetigora, Pobjeda, Cetinje, Podgorica, 1995. Senjobos S. Uporedna istorija evropskih naroda, Dereta, Beograd, 1991. Sinclair U. Religija i profil, Glas rada, Zagreb, 1951. Skot P. Put kojim se redje ide, JRJ, Beograd 1993. Spurgeon C. H. Tako je govorio Spurgeon, Branko Lovrec, Zagreb, 1971. Stott R. W. Tumacenje Ivanovih poslanica, Novozavjetni komentari, Dobra

vest, Novi Sad, 1991. Svedenborg E. Nebo i pakao, Sfairos, Beograd, 1988. Syentmartoni M. Psihologija duhovnog života, Filozofsko-teoloski institut DI,

1990. Veber M. Protestanska etika i duh kapitalizma, Veselin Masleša, Svjetlost, Sarajevo, 1989. Vuþiü R. Psihologija religije, Sveti arhijerejski sinod, Beograd, 1971. Weissgerber J. Krivnja – uzrok dusevnih bolesti, Crkva u svijetu 4, 1997. Zvonareviü M. Psihologija, Školska knjiga, Zagreb, 1973. Šušnjiü Ĉ. Znati i verovati, ýigoja, Beograd, 1995.

- 79 -

UDK: 29:159.9.01 Original scientific work

Radmilo Bodiroga, USA

RELIGIOUS FEAR AND PSYCHOLOGICAL CONSEQUENCES

Summary

In this work is discussed about the religious fear as well as psychological consequences it causes. It deals for the most part with religious fear in Christianity and less with that in Paganism, that is to say in primitive belief. The basic questions raised in this work are: To what extent is the religious fear present in the feelings of religious people? What are the psychological consequences of religious fear? and Is the faith of people who serve God out of fear of better quality or not? In other words, the intention of this work is to analyze the presence of fear from God and other supernatural creatures in Christianity and Paganism, as well as the value of religious fear referring to the psychic life of religious people and quality of their religiosity.

Key words: religious fear, psychology, Christianity, Paganism