Roman Roman "Proces" izdat je posthumno 1925 god. od prijatelja

književnika Maksa Broda. Delo pripada ekspresionizmu i nadrealizmu.

Ekspresionisticka je tema jer opisuje grad, smrt, patnju, videnje ocima

intelektualaca. Nadrealizam u delu je halucinantna atmosfera (snovi,

neizreceni, nedovršeni, slutnje, odstupanja od realnosti). Ideja se

javlja još 1921 god. kada je Kafka izjavio prijatelju da je za njega

život sudska dvorana u kojoj je on samo poslužitelj koji ne poznaje

sudiju i da je u tom životu sigurna samo patnja. U svom delu vizionarski

je predvideo avetinjske procese(monstruozne, nameštene) koji ce se

javiti tokom II svetskog rata. Kod svih dogadanja u delu leži skriveni

simbol znacenja, nikad ne možemo bukvalno prihvatiti znacenje reci u

delu. Ljudi u romanu se krecu izmedu jave i sna, pa je delo dobilo

univerzalnu vrednost, jer nije vezan za odredeno vreme i prostor, te

prestavlja sliku totalitaristickih režima( vlast jedne partije ili grupe

ljudi), gde se guši ljudska sloboda licnosti( Džek London "Gvozdena

peta"; Džon Orvel "Godina 1984"; Aleksandar Šolzenjicin "Arhipelag

Gulag"; "U prvom krugu")U dogadajima u delu nema niceg cvrstog i

sigurnog. Jozefu K. se polako u dušu uvlaci strah i osecanje

nesigurnosti jer nevidljivi, pedantni svet zakona i propisa ima svoju

vlast nad Jozefom K. Prokurista banke Jozef K. krece se u jednoj

nestvarnoj atmosferi slicnoj snu, atmosferi užasa. Nevidljiva

birokratija, sudovi zasedaju u stovarištima, budžacima kuca, u odajama

za odlaganje stvari, prašnim sobama izkonstruisala je proces protiv

Jozefa K. Kao magla neshvatljiva je njihova optužba. Optužen i uhapšen,

nije znao zašto je optužen i kako da se brani. Junak nosi u sebi krivicu

dok ga celog ne prožme, zaokupi i porobi. Proces se vodi bezglasno i

neprekidno sa preciznošcu mašinerije bez mogucnosti da optuženi prinese

dokaze, da advokati i sudije uzmu rec, sve je vec mnogo ranije odluceno.

Proces je okoncan pre nego što je poceo. Jozef K. je unapred kriv i

samim tim osuden. Život mu je odreden, dani odbrojani i sati i ta

nevidljiva mašinerija zna i cas njegove likvidacije. Javljaju se dva

gospodina bledog ugojenog lica kao stari glumci koji igraju sporednu

ulogu da bi na kraju procesa vodeci ga brižno i pažljivo do kamenoloma

da bi izvršili kaznu. Kada su gospoda izvadila nož za klanje, pedantno

su probali oštricu noža koja se presijava na mesecini dodajuci ga jedan

drugom, pa se Jozefu K. ucinilo da traže od njega da sam izvrši presudu.

Jozef K. za to nije imao snage i dok je jedan od gospode obavio ruku

oko Jozefovog vrata, drugi mu je zario nož duboko u srce. Citava mracna

atmosfera u delu podseca na atmosferu Danteovog pakla zbog terora nad

jednom dušom i savešcu coveka u tom paklu. Tema Kafkinog dela je upravo

pakao covekove intelektualne svesti, pobuna protiv civilizovano

organizovanog pakla koji stvara sistem terora mašine vlasti.

BIOGRAFIJA

Franc Kafka rođen je u Pragu 1883. godine, u trgovačkoj jevrejskoj porodici, u kojoj

je dominirao otac, čovek despotke prirode, koji je zatevao i ostvario potpunu

poslušnost i potčinjavanje. Takva porodična situacija ostavila je tragove u ličnosti i

stvaranju Franca Kafke. U njegovoj prirodi je dvojak odnos prema sredini. U odnosu

na oca i porodicu, u Kafki je tinjalo osećanje manje vrednosti i nesgurnosti,

kolebljivost, gospodarenje očevog autoriteta. U odnosu na okolinu Kafka je bio

prijatan, komunikativan, dobar prijatelj. Ova dvostruka ličnost, i ovaj problem odnosa

sa ocem, bitno će se odraziti na književno delo Franca Kafke. Na svet koji oblikuje i

na prirodu junaka kojeg stvar njegova umetnička imaginacija. Mnogo je putovao, brzo

sklapao poznanstva, imao je veliki broj prijatelja. Imao je nekoliko ljubavi ali se ni za

jednu nije vezao. Svoju teskoću u odnosima sa ženama Kafka će umjetnički pretočiti u

lik svog junaka Jozefa K. iz Procesa.

Prve pripovjetke objavljuje vec 1909. i od tada neprekidno piše i povremeno

objavljuje pojedinačne prozne radove. Od 1902 godine pa do kraja života vodi

prepisku sa mnogim prijateljima, ostavivši tako bogato svedočanstvo o sebi i svom

vremenu. Kafka je za života malo objavio, najveći dio njegovog književnog opusa su

djela: Razmatranja, Presuda, Preobražaj, Seoski lekar, Umjetnik u gladovanju, Proces,

Zamak, Amerika. Umro je 1924. godine od tuberkoloze.

"Ogroman svet koji imam u glavi. A kako da se oslobodim i kako njega da oslobodim

ne raskidajući? Hiljadu puta radije raskinuti nego ga u sebi zadržati ili pokokopati"

Proces je metafora sveta u kome čovek ne predstavlja neku vrednost, nego je samo

marioneta društvenih sila, nečega što se ne može dokučiti, ali koji uništava sve ljudske

vrednosti i čoveka. Kafka predočio viziju ništavila i besmisla koje zahvataju

civilizaciju.U Proces su ušli problemi koje je Kafka imao sa u odnosima sa ocem.

U sklopu posmatranja sadržine romana može se oblasniti i smisao naslova koji može

da se odnosi na proces sukoba sa ocem, sudski proces, proces raspadanja vrednosti,

proces otuđenja čoveka i proces totalitarizacije društva.

Izvor usamljenosti i otuđenosti, koji dominiraju u Procesu, nalazi se u piščevom

osećanju izdvojenosti i usamljenosti kao pripadnika jevrejskog naroda u nejevrejskoj

sredini. Rođen je u Pragu, obrazovanje je sticao na nemačkom jeziku, bio je pripadnik

Austrougarske monarhije i samim tim je osećao i doživeo antisemitsko okruđenje i

raspoloženje.

Svesno ili nesvesno Kafka je u svojim glavnim motivima išao Frojdovim tragom.

Simbolišući nagonske porive, on je ponekad slutnjom premašio saznanja psihoanalize

i od neurotičnih simptoma, promašaja, komleksa i snova gradio živu stvarnost. Otac

kao neprijatelj dečakov, kako ga Frojd objašnjava a Kafka doživljuje, jeste osnovna

stvarnost. Sin kao očev suparnik u odnosu na majku- potencijalni je ubica svoga oca,

buntovnik koji ustaje protiv autoriteta od koga ne može da se odvoji. Saznaje o nagonu

kao praizvoru i nesvesnom ishodištu postupaka znači već odvajanje od oca-boga. Jer

bog nije samo oličenje želja, nad ja , nego, u isti mah, i oližena strava, strašilo od koga

mladić mora da se odvoji kako bi sa samim sobom bio načisto.

Kafkino delo ostalo je u glavnom u fragmentima. Samo mali broj svojih pripovedaka

smatrao je završenim. Nijedan svoj roman nije priveo kraju. U toku stvaranja zamorio

bi se, stao da okleva, pa napuštao započeti rad. Sve je načeto, u procesu obračunavanja

sa samim sobom, uobličeno u težnji da se oslobodi unutrašnjeg opterećenja. Pisao je

kao što drugi žive. Sumljao je u pouzdanost reči i govorio o – varljivim rukama koje

mu se pružaju dok piše-. Sumljao je u pouzdanost svih svojih tekstova i tek je

oklevajući, pod pritiskom svojih prijatelja, predavao izdavaču ono što je formulisao u

grozničavim noćima, po završetku dana provedenog u zanatu pravnika koji nije

voleo.Kafkino delo je slobodna i celovita reakcija na jevrejsko-hrišćanski svet,

Srednje Evrope. Njegovi romani predstavljaju preovlađivanje njegovog položaja kao

čoveka, kao Jevrejina, kao Čeha, kao tuberkuloznog bolesnika itd..kao što je to bio i

njegov stisak ruke, njegov osmeh i pogled.

Kafkina izdvojenost odgovara opštoj usamljenosti jedinke u društvu. U njegovom

osnovnom stavu ogleda se osnovno raspoloženje jednog vremena: besmisao

postojanja, očajanje i bezizlasnost.

Stvarnost pruža ishodište, koje se mnogostruko transponuje i preobražava. Likovi

potiču iz autobiografskog i biografskog kruga, ali se onda, prevazišavši sve što je

individualno , probražavaju u bezvremne predstavljače imaginarnih junaka. Nestavrno

je tako duboko utisnuto u stvarno da plodovi mašte postaju nešto što je samo po sebi

razumljivo.

Ni u kakvu tamnicu nije zatvoren Jozef K. Reč hapšenje je izgovorena ali ona deluje

jedino u njemu samomome. On to saznjanje nosi u sebi dok ga sveg ne prožme, kao

što u sebi nosi i proces , sve dok ga taj proces ne okruži sa svih strana.Proces teče

bezglasno i bez prekida. Optuženi uzalud pokušava da pribavi protiv dokaze. On ne

traži mnogo. Samo pravičan postupak i uvid u optužnicu. Ali nikada ne uspe da

prekorači prag vlasti i zakona. Sve je već odlučeno pre nego što je i počelo. Proces ,

pokrenut na zahtev nepoznatog., iz nepoznatih razloga, završava se ubistvom. Krivica

počiva u činjenici postojanja. Nikada ranije nije sa takvim uspehom objašnjena

tehnika uništavnja psihe, pretvaranja optuženog u automat samooptuživanja.

Nevidljivi sud došaptava a optuženi se u tim procesima bez reči povinuje. Kafka

govori o izgubljenom čovekovom poverenju u čoveka, u stvari u boga. Svet je tuđ

predeo a život pokušaj da se nadživi nepoznato. Kafka je ocrtao otuđeni svet koji

pojedinostima postiže da se abnormalnost čini kao nešto svakidašnje, a svirepost kao

zakon. Njegov metod izrasta iz njegovog bića. Nije tuđ i nedokučiv samo svet nego i

sopstveno ja.

O djeluVecina interpretatora trazi izlaz u traganju za metafizickom pozadinom

Kafkinogromana,pokusavajuci da osvijetli simbolicki,alegorijski ili parabolicki smisao

PROCESA.Gotovoda potpuno nedostaju objektivno-realisticne interpretacije

dijalekatskog odnosa izmedju karakteracentralnog junaka,zapravo zrtve PROCESA -

Jozefa K.-i nacin dlelovanja ,tj. organizacijemisterioznog suda.Citav slucaj pocinje

iynenadnim hapsenjem glavnog junaka(Jozefa K.) a nastavlja senjegovim sizifovskim

traganjem za nepoznatom,neshvatljivom krivicom,te nemotivisanimkompleksom

potrebe za neprestanim opravdavanjem kako pred drugima,tako pred samim sobom

ikonacno,misterioznom osudom na kraju-izvrsenjem smrtne kazne-koju Jozef K.

prima pasivno< bez trunke otpora,ali sa dubokim,u ovoj situaciji takodje tesko

shvatljivim stidom.Proces je dakle inaslov i tema Kafkinog romana, a Jozef K, kao

optuzeni samo je objekat njegovogfunkcionisanja.Osnovnu gradju PROCESA cini

stvarnost imaginarnog suda,koji zasjedajuci povremeno bez ikakvog objasnjenja i

motivacije u zagusljivoj atmosferi mracnih hodnika i prasljivih tavana najzabacenijih

predjela prljave periferije bezimenog velegrada,trazi zrtvu-objekatsvoje egzekuicije

kako bi njegovo postojanje i funkcionisanje postalo vidljivo.Pored

junakovenesagledive krivice,nije nista manje uznemirujuca cinjenica da ni pomenuti

sud nije u stanju da K.-ovu navodnu krivicu na bilo koji nacin dokaze

Čitava problematika u tumačenju Procesa sadržana je u traženju odgovora na dva

pitanja:

1. U čemu se sastoji K.-ova krivica?

2. Kakav je to uopšte sud?

U romanu ne dobijamo definitivne odgovore (nigde nisu jasno izrečeni), jer svet

vidimo kroz perspektivu Jozefa K., a on se tim pitanjima nije bavio, sve do samog

kraja. Uostalom, ko bi to očekivao od njega. Podsetimo se kakav je bio njegov položaj

pre "hapšenja" - visoko pozicionirani birokrata, savršeno uklopljen u sistem koji, po

njemu, besprekorno funkcioniše.

Ali K. živi u državi u kojoj postoji pravo, svuda vlada mir, svi zakoni su na snazi, ko

se dakle usuđuje da u njegovom stanu izvrši prepad na njega?

Zar bi se od čoveka koji tako razmišlja moglo očekivati da (1) preispituje sebe i (2)

preispituje svet?

Lik Jozefa K.

Tumači se slažu u tome da za likove u romanu Proces ne možemo upotrebiti pojam

"ličnosti", budući da im nedostaje psihološka komponenta. Sporedni likovi (tj. svi

osim Jozefa K.) do krajnosti su instrumentalizovani i predstavljaju samo opredmećenja

svojih funkcija u romanu. Sa K.-om stvari stoje malo drugačije, on se ipak nalazi u

centru, kroz njegovu tačku gledišta posmatramo svet. Pa opet, ni njegov lik nije

psihološki razrađen (znamo da je to bilo namerno, Kafka je povodom toga zapisao

"poslednji put psihologija").

Čak ni to što Jozef K. na početku romana odbacuje i suđenje, i mogućnost krivice, a na

kraju postaje saučesnik u sopstvenom smaknuću, ne može se objasniti ni psihološkim

razvojem, ni psihološkim slomom. U pitanju je određeno saznanje, a ne razvoj

ličnosti: u poslednjoj glavi romana vidimo da K. poseduje znanje (gotovo da sam u

iskušenju da napišem - informaciju) koje na početku nije imao. U tom smislu, bitno je

primetiti preokret koji se dogodio prilikom K.-ovog razgovora sa sveštenikom u IX

glavi Procesa. Tu stoji i jedna rečenica za koju bi psiholozi mogli da se uhvate: K. se

osetio napuštenim.