www.balkandownload.orgGiljermo del Toro

i Čak HoganSOJ

Prva knjiga trilogije SojNaslov originala

Guillermo Del Toro and Chuck Hogan“The Strain”

Copyright © 2009 by Guillermo Del Toro and ChuckHogan

Prevod Gordana Fiket-Đurković

Lorenci, Marijani i Marisi...i

svim čudovištima u mojoj dečjoj sobi:Ne napuštajte me nikada

Legenda o Jusefu Sarduu„Nekada davno", pripovedala je baka Abrahama Setrakijana, „beše

jedan div.“Oči mlađanog Abrahama zasjaše, a istog trenutka mu čorba od

kupusa u drvenoj činiji postade ukusnija, ili je barem malo manjeosećao opori ukus belog luka. Bio je bledunjav dečak, pepeljastihočiju i bolešljivo žgoljav. Njegova baka, koja se nameračila da gapodgoji, sedela je preko puta njega za pređom zabavljajući ga dok jejeo supu. Babbeh meiseh, „bakina priča". Bajka. Legenda.„Bio je to sin jednog poljskog plemića. Zvao se Jusef Sardu.

Gospodar Sardu je bio viši od bilo kog drugog čoveka. Viši i od bilokog krova u selu. Morao je duboko da se sagne da bi ušao kroz bilokoja vrata. Ali, njegova visina bila je veliki teret. Bila je to urođenabolest, a ne blagoslov. Mladić je patio. Mišići nisu mogli da mupodrže dugačke, teške kosti. Dešavalo se da se patio čak i dokhoda. Koristio je štap, visoki štap - viši od tebe - sa srebrnom drškomizgraviranom u obliku vučje glave, koja je bila porodični grb.“„Da, Babeh?" 1 rekao je Abraham između zalogaja.„Usud ga je naučio poniznosti, što retko koji plemić poseduje. Bio je

pun saosećanja - prema siromašnima, radnima, hole,snima. Naročitosu ga volela seoska deca, a iz njegovih ogromnih, dubokih džepova -veličine džaka za repu - prosipale su se đrangulije i slatkiši. On sam inije imao neko detinjstvo, dostigao je očevu visinu sa osam godina,a sa devet ga je nadrastao. Njegova slabost i divovski rast bili suskriveni izvor srama njegovog oca. Međutim, gospodar Sardu jestvarno bio jedan nežan div i seljani su ga istinski voleli. Zagospodara Sardua se pričalo da s visine gleda na sve, a opet da nina koga ne gleda s visoka."Klimnula mu je glavom, podsećajući ga da uzme još jedan zalogaj.

Žvakao je kuvanu cveklu, poznatu pod nazivom „bebino srce“ zbognjene boje, oblika i vlakana nalik na kapilare. „Da, Babeh?"„Isto tako je voleo prirodu i uopšte ga nije zanimala okrutnost lova -

međutim, kao plemić i čovek od porekla, otac i stričevi su ga nateralida im se pridruži na šestonedeljnom putovanju u Rumuniju kada muje bilo petnaest godina."„Ovde, babeh?“ upitao je Abraham. „Div, on je došao ovde?“

„U severnu zemlju, kadišel. 2 U mračnu šumu. Sarduovi nisu došlida love divlje svinje, medvede ili jelene. Došli su da love vukove,simbol svoje porodice, grb kuće Sardu. Lovili su lovca. U porodiciSardu je važilo znamenje da im jedenje vučjeg mesa prenosihrabrost i snagu, a otac mladog gospodara je verovao da ono moždamože da izleči slabašne mišiće njegovog sina."„Da, babeh?"„Putovanje je bilo dugo i naporno, osujećeno lošim vremenskim

prilikama, i Jusuf se grdno namučio. Nikada pre nije putovao izvanporodičnog sela, a podozrivi pogledi koje su mu upućivali meštanikoje su usput sretali, posramljivali su ga. Kada su pristigli u mračnušumu, sve oko njega kao da je oživelo. Čopori životinja vršljali sušumom noću, skoro kao prebezi izmešteni iz svojih skrovišta,jazbina, legala i brloga. Posvuda je bilo toliko životinja da lovci usvom logoru noću nisu mogli ni oka da sklope. Neki od njih supoželeli da odu odatle, ali opsednutost Sardua starijeg nadvladala jeostale. Mogli su da čuju vukove kako zavijaju u noći, a on je žarkoželeo da ulovi jednog za svog sina, svog jedinca, čija je džinovskaveličina bila kob loze Sardu. Želeo je da očisti lozu Sardua togprokletstva, da oženi sina koji će mu podariti mnoge zdravepotomke.„I tako je njegov otac, prateći vuka, bio prvi koji se izdvojio, tik pred

sumrak druge večeri. Ostali su ga čekali čitave noći, a onda seraštrkali u potragu za njim odmah po svitanju. Jedan Jusefov rođaknije se vratio te večeri. I tako redom, baš tako je bilo."„Da, babeh?"„Sve dok jedini preostali nije bio Jusef, mladić div. Sledećeg dana je

i sam krenuo da ih traži, a na mestu kuda je prethodno prošao,naknadno je naišao na tela svog oca, rođaka i stričeva, razbacanakraj ulaza u podzemnu pećinu. Lobanje su im bile smrskanenekakvom ogromnom silom, ali tela su im bila čitava, nepojedena -usmrtila ih je neka zver natprirodne snage, ali ne usled gladi ilistraha. Šta je tome bio razlog, nije mogao da dokuči - mada jesteimao osećaj da ga neko posmatra, pomno guta pogledom, kakvostvorenje koje vreba iz te mračne pećine.„Gospodar Sardu je odneo sva tela daleko od pećine i pokopao ih

duboko u zemlju. Naravno da ga je ovaj napor strašno iscrpeo,

oduzimajući mu skoro svu snagu. Bio je iscrpljen, farmutšet. 3 Ipored toga, onako sam, preplašen i premoren, te noći se vratio upećinu da se suoči sa tim zlom koje se prikazuje nakon što padnemrak, da osveti svoje pretke ili da okonča u tom pokušaju. Ovoznamo jer je vodio dnevnik koji je otkriven u šumi mnogo godinakasnije. To je bilo poslednje što je napisao."Abrahamova prazna usta se oklembesiše. „Ali, šta se dogodilo,

babeh?“„Niko stvarno ne zna. Kada se šest nedelja proteglo na osam, pa

na deset, a da od njih nije bilo ni glasa, kod kuće su svi počeli dastrahuju da se čitavoj lovačkoj družini zametnuo svaki trag. Ljudi suse okupili da ih traže, ali ništa nisu našli. A onda, jedne noćijedanaeste nedelje, na imanje Sarduovih je pristigla kočija sanavučenim draperijama na prozorima. Bio je to mladi gospodar.Osamio se unutar zamka, u odaje gde su se nalazile praznespavaće sobe, i retko ga je ko, ako ga je iko, uopšte ponovo video. Uto vreme, kružile su priče o njemu, o onome što se dogodilo urumunskoj šumi. Nekoliko njih koji su se kleli da su videli Sardua -ako je uopšte verovati takvim pričama - tvrdili su da je izlečen odtelesnih nedostataka. Neki su čak i šaputali da se vratio posednutogromnom snagom koja je odgovarala njegovoj nadljudskoj veličini. Itako, toliko je golema bila Sarduova tuga za ocem, stričevima irođacima da ga niko više nikada nije viđao tokom dana, a većinuslugu je otpustio. Bilo je nekakvih dešavanja unutar zamka noću -mogao se videti odsjaj goruće vatre na prozorima - ali kako je vremeprolazilo, imanje Sarduovih je sasvim oronulo.„Ali, noću... neki su tvrdili da čuju džinovske korake po selu.

Naročito su deca šapatom prepričavala da čuju nekakvo tap-tap-tapnjegovog štapa, na koji se Sardu više nije oslanjao već mu je služioda ih priziva iz kreveta ne bi li im udelio slatkiše i drangulije.Nevernicima su pokazivala rupe u zemlji, neke tik ispod sobnihprozora, omanja udubljenja od štapa sa vučjom glavom."Oči njegove bake se zamračiše. Bacila je pogled na njegovu činiju i

videla da je najveći deo supe bio pojeden.„Onda su, Abrahame, seoska deca počela da nestaju. Pričalo se da

su i deca iz obližnjih sela isto tako iščezavala. Čak i iz mog sela. Da,Abrahame, tvoja baka je kao devojčica odrastala samo pola dana

hoda od zamka Sarduovih. Sećam se dve sestre. Njihova tela supronađena na čistini kraj šume, bile su bele kao sneg koji ih jeokruživao, očiju otvorenih i zastakljenih mrazom. I ja sam jedne noćičula ne tako udaljen zvuk tap-tap-tap - takav moćan, ritmičan zvuk - ibrzo se ćebetom prekrila preko glave da ga odagnam, a posle togadanima nisam mogla oka da sklopim."Abraham je progutao kraj priče zajedno sa ostatkom supe.„Naposletku su skoro svi napustili Sarduovo selo i ono je istinski

postalo ukleto mesto. Cigani, koji su u svojim čergama prolazili kroznašu varoš ne bi li prodali svoju neobičnu robu, pripovedali su oneobjašnjivim događajima, o strašnim prikazama u okolini zamka. Odivu koji se šunja po mesečinom obasjanoj okolini nalik na boganoći. Oni su bili ti koji su nas upozorili. „Jedite i jačajte - inače će vasSardu ščepati.“ Eto, zašto je to važno, Abrahame. Ess gezunterhait.Jedi i budi jak. A sada poliži taj tanjir do kraja. Inače - eto njega."Povratila se iz sfere mraka, sećanja. Oči su joj povratile sjaj. „Sarduće doći. Tap-tap-tap.“I tako je pojeo i poslednju trunkicu kuvane cvekle. Činija je bila

prazna, a priča gotova, ali su mu zato stomak i um bili puni, kao isrce. Kada bi lepo jeo to bi oraspoložilo njegovu babeh, a za njega jenjeno lice predstavljalo najčistiji odraz ljubavi koji može postojati. Utim zajednički provedenim trenucima za klimavim porodičnim stolomnjih dvoje su pričali, dve generacije, deleći hranu koja im jeispunjavala srce i dušu.Deset godina kasnije, porodica Setrakijan će biti prognana iz svoje

drvodeljske radnje, kao i iz sela, ali to neće biti Sarduovo delo.Za to će biti zaslužni Nemci. Neki oficir je bio smešten u njihovom

domu. Dirnut domačinovim čovečnošću i gostoprimstvom i deleči ikidajući njihov hleb za istim klimavim stolom, jedne ih je noćiupozorio da se ogluše o sutrašnju zapovest da se okupe naželezničkoj stanici i da već te iste noći napuste svoje dom i selo.To su i učinili, čitava familija - svih osmoro članova - odlazeći put

prirode, noseći sa sobom onoliko koliko su bili sposobni da ponesu.Babeh ih je usporavala. Još gore - znala je da su zbog nje sporijeodmicali, znala je da svojim prisustvom ugrožava čitavu familiju, te jeklela i sebe i svoje stare, zamorene noge. Ostatak familije je najzadkrenuo ubrzano napred, svi sem Abrahama - sada je bio snažan

mladić koji je obećavao, majstor duboreza u mlađanim godinama,poznavalac Talmuda, sa naročitim zanimanjem za žohar, tajnejevrejskog misticizma - koji je ostao sa njom. Kada su do njih doprlevesti da su ostali pohapšeni u obližnjoj varoši i da su ukrcani u vozza Poljsku, njegova babeh, ophrvana osećanjem krivice, insistirala jeda se, u ime Abrahamovog dobra, svojevoljno preda.„Beži, Abrahame. Beži od nacista. Kao što bi od Sardua. Spasi se.“Ali, on nije hteo ni da čuje. Nije hteo da se rastavi od nje.Ujutro ju je pronašao na zemlji kraj kreveta u kojem su zajedno

spavali - u kući saosećajnih seljaka - sa kojeg je pala. Usne su jojbile ugljenocrne i ljuštile su se, a grlo i vrat počrneli. Umrla je odživotinjskog otrova koji je progutala. Uz blagoslov porodicedomaćina, Abraham Setrakijan ju je sahranio ispod procvetalesrebrne breze. Strpljivo joj je izrezbario divno drveno sveto znamenjecvetovima, pticama i svim drugim bićima koja su je za života činilasrećnom. Plakao je i plakao za njom, a potom - pobegao.Bežao je od nacista, čujući tap-tap-tap zvuke sve vreme za

sobom...Ali, zlo je bilo blizu, preblizu...

POČETAKwww.balkandownload.org

Snimak iz pilotske kabineDelovi snimka, NTSB zapis, Let 753, Berlin (međunarodni

aerodrom Tegel - TXL) - Njujork (međunarodni aerodrom DŽFK), 24.09. 10:2049:31(Razglas je uključen.)Kap. Piter Dž. Moulds: „Narode, ovde vaš kapetan Moulds iz

pilotske kabine. Trebalo bi da sletimo za nekoliko minuta, u tačnopredviđeno vreme. Samo sam želeo da vam se nakratko obratim iobavestim vas da smo svakako zahvalni što ste odabrali da putujeteupravo Ridžis erlajnsom i da, s tim u vezi, u ime kopilota Neša, mojeime, kao i u ime čitavog osoblja, izražavamo želju da u najskorijevreme ponovo letite sa nama..."2049:44(Razglas isključen.]Kapetan Piter Dž. Moulds: „... kako bismo i mi imali šta da

radimo.“ (Smeh u pilotskoj kabini.)2050:01Kontrola vazdušnog saobraćaja Njujorka (aerodrom DŽFK): „Ridžis

sedam-pet-tri širokotrupni, prilazi sleva, upućuje se na jedan nulanula. Spreman za sletanje na. pistu 13R.“Kapetan Piter Dž. Moulds: „Ridžiš sedam-pet-tri, teškaš, prilazi

sleva, jedan nula nula, sleće na pistu 13R, primljeno.“2050:15(Razglas uključen.)Kapetan Piter Dž. Moulds: „Posado, pripremite se za sletanje."2050:18(Razglas isključen.)Kopilot Ronald V. Neš IV: „Avion spreman za sletanje.“Kapetan Piter Dž. Moulds: „Uvek je lepo vratiti se kuči...“2050:41(Zvuk treska. Atmosferske smetnje. Buka visoke frekvencije.)KRAJ PRENOSA.

SLETANJE

Kontrolni toranj na aerodromu DŽFKZvali su ga meni. Svetleči zeleni monohromatski monitor (DŽFK je

čekao više od dve godine na nove monitore u boji), nalik na zdelusupe od graška sa dodatkom grupisanih slova prikačenih kodiranimtačkicama za radar. Svaka tačkica predstavljala je na stotine ljudskihživota ili, u starom navigacionom žargonu koji se održao uaviosaobračaju do današnjih dana, duša.Na stotine duša.Možda je to razlog što su s vi kontrolori leta Džimija Mendes a zvali

Biskup Džimi. Biskup je bio jedini kontrolor leta koji je čitavu svojusmenu od osam sati provodio pre stoječi nego sedeči, držeči u ruciolovku i šetajući gore-dole, navodeći putničke avione u Njujork izzahuktale kabine u tornju sto metara iznad međunarodnogaerodroma Džon E Kenedi, nalik na pastira koji bdi nad svojimstadom. Koristio je ružičastu gumicu na vrhu olovke da vizuelizujeavione pod svojom nadležnošću, u srazmerno odgovarajućimpozicijama, pre nego da se osloni samo na svoj dvodimenzionalnimonitor radara.Tu se na stotine duša svakog sekunda oglašavalo zvučnim

signalom.„Junajted šest-četiri-dva, okreni se udesno i uputi na jedan nula

nula, podigni se na pet hiljada."Međutim, tako nisi mogao da razmišljaš kada si se nalazio za

menijem. Nisi sebi smeo da dozvoliš da razmišljaš o svim timdušama čije su sudbine zavisile od tvojih komandi - ljudska bićasmeštena u leteće projektile koji krstare kilometrima iznad Zemlje.Ne smeš ni da razmišljaš o tome na taj, širokođimenzionalan način:svi avioni na tvom meniju, potom, svi drugi kontrolori koji mrmljajušifrovane poruke sa nataknutim slušalicama svuda oko tebe, a tu su isvi avioni na njihovim menijima, kontrolni toranj u obližnjojLagvardiji... a zatim i svi ostali kontrolni tornjevi na svakom odaerodroma u svakom pojedinačnom gradu u Sjedinjenimameričkim... a potom i širom sveta...Kelvin Bas, upravnik oblasne kontrole letenja i direktni nadzornik

Biskupa Džimija, pojavio mu se iza leđa. Rano se vratio sa pauze,zapravo, još uvek je žvakao hranu. „Dokle si stigao sa ridžisomsedam-pet-tri?“

„Sedam-pet-tri je stigao kući." Biskup Džimi je usmerio hitar,uspaljen pogled na svoj meni da to i potvrdi. „Kreće se ka terminalu."Proverio je spisak aviona predviđenih za terminale, tražeći sedam-pet-tri. „Zašto pitaš?"„Zemaljski radar prikazuje da imamo avion zaustavljen na

Fokstrotu."„Na prilaznoj stazi?" Džimi je ponovo, radi provere, pogledao u svoj

meni, a potom aktivirao vezu sa DL753. „Ridžis sedam-pet-tri, ovdekontrolni toranj na DŽFK-u, javite se, kraj."Sačekao je. Ništa, čak ni uključenje radio-veze.„Ridžis sedam-pet-tri, ovde kontrolni toranj na DŽFK-u, da li me

čujete, kraj."Pomoćni kontrolor se stvorio iza leđa Kelvina Basa. „Problemi u

komunikaciji?", pretpostavio je.Kelvin Bas je odgovorio, „Pre bih rekao da je u pitanju veliki

mehanički kvar. Neko je pomenuo da je avion u potpunom mraku."„U mraku?" rekao je Biskup Džimi, zapanjen činjenicom da je pukim

slučajem izbegnuta nesreća time što je složena mehanika avionazakazala samo nekoliko minuta nakon sletanja. Pomislio je da bi naputu do kuće trebalo da odigra sutrašnji loto sa brojevima 7-5-3.Kelvin je uključio svoje slušalice u Biskupov b-komunikacioni audio-

utikač. „Ridžis sedam-pet-tri, ovde kontrolni toranj DŽFK-a, molimvas javite se. Ridžis sedam-pet-tri, ovde kontrolni toranj, kraj."Iščekivanje, osluškivanje.Ništa.Biskup Džimi je pogledao u aktuelne tačkice na ekranu svog menija

- nije bilo nikakvih uznemirujućih naznaka, svi njegovi avioni bili su uredu. „Ne bi bilo na odmet da upozorimo ostale da obiđu Fokstrot",rekao je.Kelvin je izvadio slušalice iz utikača i zakoračio unazad. Usmeno je

pogled u daljinu, zurio je mimo Džimijeve konzole u pravcu prozorakabine kontrolnog tornja, prema prilaznoj stazi. U njegovom pogledupodjednako je bilo zbunjenosti, kao i zabrinutosti. „Neophodno je daraščistimo Fokstrot." Okrenuo se ka pomoćnom kontroloru. „Pošaljinekog da nas izvesti sa lica mesta."Biskup Džimi se uhvatio za stomak, poželevši da može da prodre

unutra i nekako izbaci muku koja se zakuvavala. Njegovo zanimanje

je, u suštini, bilo slično kao u babice. Navodio je pilote da svojeavione ispunjene dušama bezbedno prizemlje iz utrobe praznogprostora na čvrsto tlo. Ono što je sada osećao bili su damari straha,kao u lekara koji je pripomogao dolasku na svet svog prvogmrtvorođenog.

Aerodromska pista terminala 3Lorenca Ruiz se uputila prema terminalu u vozilu za prtljag, u

osnovi hidrauličnoj rampi na točkovima. Pošto se 753 nije pojavio izaćoška kao što je bilo očekivano, Lo se odvezla malo dalje tek dapogleda šta se dešava, s obzirom na to da je uskoro trebalo da odena pauzu. Nosila je zaštitne slušalice, duks sa kapuljačom ispodfluorescentne jakne, naočare - prašina sa piste bila je prava kučka -dok su palice za signalizaciju stajale tik kraj nje na sedištu.Šta je to, do đavola?Skinula je naočare kao da je imala potrebu da jasnije vidi. Ridžis

777 se uistinu tamo nalazio, prava velika momčina, jedna od novijihu floti; stajao je na Fokstrotu sav u mraku. Potpuni mrak, čak su inavigaciona svetla na krilima bila pogašena. Nebo je te noći biloprazno. Mesec potisnut, zvezde nevidljive - ništa. Sve što je zaistavidela bila su krila i ravna, cevasta površina trupa aviona, koji sublago odsijavali pod svetlima aviona koji su sletali. Jedan od njih,LUFTHANSA 1567, zamalo da se sruši usled zakasnelogizbacivanja točkova.„Isuse Hriste!!"Prijavila je ono što je videla.„Stižemo", rekao je njen nadzornik. „Vrani.no gnezdo želi da odeš i

izvidiš stvar."„Ja?“, upitala je Lo.Namrštila se. Eto šta dobijate kada ste po prirodi radoznali. Krenula

je, vozeći uz pomoćnu pistu sa putničkog terminala, a potomprelazeći preko priključnica koje su bile iscrtane na platformiaerodroma. Bila je pomalo uznemirena i vrlo predostrožna, jer senikada ranije nije ovako daleko odvezla. Federalna vazduhoplovnauprava imala je stroga pravila u vezi sa tim dokle prevozna sredstva ivozila za prtljag smeju da idu, tako da je otvorila četvore oči zbogaviona koji su prizemljivali.

Zaokrenula je sa priključnice oivičene plavim markirnim svetlima.Činilo joj se da je avion u potpunosti zamro čitavom dužinom, odkljuna do repa. Nije bilo upaljenog svetlosnog signala, antikolizionogsvetla, a nije bilo ni aktiviranih svetala u pilotskoj kabini. Obično bise, kroz majušna vetrobranska stakla nalik na par očiju iskošenihnad karakterističnim nosom boinga, čak i sa zemlje deset metaraispod, mogli videti glava aviona i unutrašnjost kokpita. Tabla sadugmićima i prekidačima, kao i instrumentalna svetla činili su dapilotska kabina svetli crveno. Ali, sada uopšte nije bilo nikakvogosvetljenja.Lo je prošetala desetak metara unazad od vrha dugačkog levog

krila. Kada dovoljno dugo radite na pisti, a Lo je to radila već osamgodina, duže nego što su potrajala oba njena braka zajedno -ukačite neke stvari. Zakrilca na zadnjoj ivici aviona i krilca - spojler-ploče na stražnjoj strani krila - bile su uspravljene nalik na PoluAbdul, što je i uobičajeno; praksa je da ih piloti tako postave nakonšto avion pri sletanju dodirne pistu. Turbo-džet motori bili su nečujni imirni, mada je obično potrebno neko vreme da prestanu daprežvakavaju vazduh čak i nakon gašenja, usisavajući sitan šljunak iinsekte nalik na veliki proždrljivi usisivač. Dakle, ova velika beba jelepo i glatko prizemljila, dofurala dovde i smestila se pre nego što suse - svetla pogasila.Ono što je izazivalo dodatnu strepnju bilo je to što je avion dobio

dozvolu za sletanje, tako da što god da je krenulo po zlu očigledno binastupilo u intervalu od dva, možda tri minuta. Šta može da krene pozlu takvom brzinom?Lo se se još malo približila, dovozeći se iza krila. Ako se kojim

slučajem ovi turbopropeleri iznenada aktiviraju, Lo nije imala namerada bude usisana i raskomadana kao kakva kanadska guska.Dovezla se blizu prtljažnog dela aviona sa kojim je bila dobroupoznata, niže prema repu, i zaustavila ispod zadnjih izlaznih vrata.Aktivirala je kočnice i prihvatila se palice kojom je pridizala platformudo maksimalne visine od trideset stepeni nagiba. To nije bilodovoljno visoko, ali to je bilo to. Izašla je iz vozila, posegnula zasvojim signalnim palicama i uputila se platformom prema mrtvomavionu.Mrtvom? Zašto je to pomislila? Ta stvar nikada nije ni bila živa...

Lorenca je, međutim, na trenutak zamislila sliku velikog,raspadajućeg leša, nasukanog kita. Tako je njoj izgledao ovaj avion -gnojna lešina, umiruća grdosija.Vetar je prestao da duva dok se približavala vrhu, a jedno treba

znati u vezi sa klimom na pistama DŽFK-a: vetar nikada ne prestajeda duva. Zapravo, nikada ikada. Na ovim betonskim pistama uvekšiba vetar zbog aviona koji neprestano sleću i uzleću i slatine ihladnog Atlantskog okeana tik sa druge strane planine. Odjednomje, međutim, posvuda zavladala neobična tišina. Bilo je tako tiho daje Lo skinula velike, sunđeraste slušalice i pustila ili da joj vise svrata, tek da se uveri u muk. Učinilo joj se da čuje nekakvo udaranjeiz unutrašnjosti aviona, a onda je shvatila da su to samo bubnjajućiotkucaji njenog srca. Uključila je baterijsku lampu i uperila je u desnibok aviona.Prateći pogledom kružni snop svetlosti, videla je da je trup aviona i

dalje bio vlažan i sjajan posle nedavnog spuštanja sa neba i mirisaoje na prolećnu kišu. Uperila je svetlo na dugački niz prozora. Svizastori bili su spušteni.Baš čudno. Sada je već bila uplašena. Prilično prestravljena.

Osećala se patuljasto u prisustvu ove dvesta pedeset miliona dolaravredne i trista osamdeset tri tone teške leteće grdosije i imala jekratkotrajan, mada intenzivan osećaj, kao da ju je oblio hladan talasstrepnje od toga što se nalazi u prisustvu nekakve zmajolike zveri.Uspavani demon koji se samo pretvarao da spava, a zapravo je biosposoban da u svakom trenutku otvori oči i svoje grozomornečeljusti. Kao da ju je spopao naelektrisani predosećaj, obuzela jezaslična kakvom naličju orgazma, ukrućenje, skvrčenost.Tada primetila da je zastor na jednom od prozora sada bio

pridignut. Nežne dlačice na vratu su joj se nakostrešile, te je spustilana njih ruku da ih primiri, kao kada milovanjem umirujete nervoznogkućnog ljubimca. Očigledno joj je promaklo da je zastor na jednomprozoru bio pridignut. Oduvek je bio podignut - jeste.Možda...Mrak se zakomešao unutar aviona. Lo je imala osećaj da je neko ili

nešto iznutra posmatra.Lo je na trenutak zacvilela kao dete, to je bilo jače od nje.

Zamrznula se u mestu. Krv je damarala njenim telom, jurila, uzdižući

se kao po kakvoj komandi, gušeći joj grlo...Tada je, nedvosmisleno, spoznala činjenicu: nešto što se nalazilo

tamo unutra proždraće je...Vetar je nanovo počeo da duva, kao da nikada nije ni prestajao, a

Lo više nije bila potrebna dodatna opomena. Sišla je sa platforme iuskočila u vozilo, krenula u rikverc ne sačekavši da se spustiplatforma i ne obazirući se na zvučne signale koji su je na toopominjali. Krckavi zvuk bio je posledica gaženja jednog od plavihsvetala na prilaznoj pisti dok je hitala što dalje od tog mesta,panično, malo preko trave, a malo po asfaltu, prema sve bližimsvetlima pristižućih službenih vozila.

Kontrolni toranj na DŽFK-uKalvin Bas je stavio druge slušalice i izdavao naređenja predviđena

pravilima Federalne vazdušne uprave u okolnostima do kojih možedoći na prilaznim pistama. Svi dolasci i odlasci aviona bili suzaustavljeni u prečniku od osam kilometara oko aerodroma DŽFK.To je značilo da su reakcije na novonastalu situaciju odrađene pohitnom postupku. Kalvin je ukinuo pauze i naložio svakom kontroloruleta u smeni da pokuša da uspostavi vezu sa Letom 753 na svimadostupnoj frekvenciji. U kontrolnom tornju je situacija bila na granicida preraste u katastrofu, veću nego što je do sada Biskup Džimiimao prilike da vidi.Zvaničnici aerodromske uprave - tipovi u odelima koji mrmljaju u

mobilne telefone interne „nekstel" veze - okupili su se iza njega. Tonikada nije bio dobar znak. Zanimljivo je kako se ljudi uvek nekakoprirodno okupe kada se suoče sa neočekivanim.Biskup Džimi je ponovo pokušao da uspostavi radio-kontakt, ali

bezuspešno.Jedan od tipova u odelu ga je upitao: „Da li ste primili signal za

otmicu aviona?"„Ne“, odgovorio mu je Biskup Džimi. „Ništa.“„Ni za alarm u slučaju požara?"„Naravno da ne."„Nije se oglasio ni alarm na vratima kokpita?", upitao je drugi.Biskup Džimi je uvideo da su se već ušaltovali u fazu istrage

poznatu kao „postavljanje nesuvislih pitanja". Prikupio je strpljenje irazumno rasuđivanje koji su ga i činili uspešnim kontrolorom leta.

„Avion se bez problema prizemljio i glatko zaustavio. Sedam-pet-trije potvrdio obaveštenje na koji terminal treba da se dorula i zatvorioga. Lično sam ga isključio sa radara i predao na staranjeAerodromskoj službi za vođenje vazduhoplova."Kalvin je izjavio, sa rukom preko mikrofona slušalice: „Možda je

pilot morao da ga isključi?"„Možda", odgovorio je Biskup Džimi. „Ili su mu možda sve komande

otkazale."Jedan u odelu reče: „Pa, zašto onda nisu otvorili vrata?"Um Biskupa Džimi ja se već uveliko bavio ovim pitanjem. Putnici

su, po pravilu, krajnje nestrpljivi i ne sede ni minut duže nego što jeto neophodno. Pre samo nedelju dana, u džet bluu koji je pristigaosa Floride zamalo što nije došlo do pobune i to zbog tričavog bajatogpeciva. A sada smo imali situaciju da se ljudi ne pomeraju, koliko? -možda već petnaest minuta. I to u potpunom mraku.Biskup Džimi reče: „Mora da unutra već počinje da biva prilično

toplo. Ako su električne instalacije isključene, unutra nema protokavazduha. Nema ventilacije."„Pa, kog đavola, onda čekaju?", upitao je jedan u odelu.Biskup Džimi je osetio nadiruću nervozu svih u okruženju.

Pojavljivanje one rupe u utrobi kada shvatite da nešto samo što senije dogodilo, nešto skroz-naskroz kobno.„A, šta ako ne mogu da se pomere?", promrmljao je i pre nego što

je sebe uspeo da zaustavi.„Situacija sa taocima? Da li ste na to mislili?", upitao je onaj u

odelu.Biskup je tiho klimnuo glavom - ali nije to imao na umu. Koji god da

je razlog bio u pitanju, sve o čemu je mogao da razmišlja bile su -duše.

Prilazna pista FokstrotAerodromska protivpožarna ekipa pokrenula je standardnu akciju

spasavanja. Među šest vozila nalazili su se bacač pene, cisterna ikamion sa pokretnim merdevinama. Zaustavili su se krajzaglavljenog vozila za prtljag ispred plavih navigacionih svetala naivici Fokstrota. Kapetan Šon Navaro je u šlemu i protivpožarnomodelu skočio sa stražnje stepenice kamiona sa merdevinama i staoispred mrtvog aviona. Rotirajuća svetla sa spasilačkih vozila odbijala

su se o trup aviona bojeći ga crvenom pulsirajućom bojom. Avion jeličio na praznu maketu namenjenu potrebama noćnih vežbispasavanja.Kapetan Navaro je otkoračao do prednjeg dela kamiona i popeo se

kraj vozača, Benija Čafera. „Pozovi službu za održavanje da namdostavi velike reflektore. A onda se parkiraj iza krila.“Beni reče: „Dobili smo naređenje da se držimo po strani."Kapetan Navaro mu odgovori: „Taj avion je pun ljudi. Ne plaćaju

nas da izigravamo dokone vatrogasce. Plaćeni smo da spasavamoživote.“Beni je slegnuo ramenima i uradio ono što mu je kapetan i naložio

da učini. Kapetan Navaro se izvukao iz vozačke kabine i popeo nakrov, a Beni je podigao merdevine dovoljno visoko da ga izdigne doavionskog krila. Kapetan Navaro je uključio baterijsku lampu izakoračio preko ivice dva pri dignuta krilca. Čizma mu je dotaklapovršinu tačno na mestu gde je crnim, masnim slovima pisalo NESTAJTE OVDE.Koračao je duž sve šireg krila, šest metara iznad betona. Prišao je

izlaznim vratima na krilu, jedinim vratima na avionu sa spoljašnjimmehanizmom za otvaranje u slučaju nužde. Na vratima se nalaziomali prozor, te je pokušao da proviri unutra, da vidi nešto krozkapljice pare unutar dvostrukog stakla. Unutra nije video ništa, osimjoš veće količine mraka. Mora da je unutra bilo zagušljivo kao ukakvim čeličnim plućima. 4Zašto nisu dozivali u pomoć? Zašto se iznutra nisu čuli nikakvi

zvuci ili pokreti? Ako je i dalje bilo pritiska, u avionu je zasigurno bilomalo vazduha. Putnici su iz časa u čas imali sve manje kiseonika.Rukama u vatrogasnim rukavicama gurnuo je dva identična crvena

preklopa i izvukao polugu iz ležišta. Okrenuo ju je u smeru iscrtanihstrelica, skoro sto osamdeset stepeni, a potom je povukao ka sebi.Vrata je trebalo automatski da iskoče ka spolja, ali to se nijedogodilo. Ponovo je povukao, ali je odmah shvatio da je sav njegovtrud uzaludan - stvar nije popuštala ni za pedalj. Nije bilo šanse dasu vrata na bilo koji način mogla da budu zaglavljena s unutrašnjestrane. Mora da se poluga za otvaranje vrata zaglavila. Ili ju je neštodržalo s unutrašnje strane.

Vratio se niz krilo do vrha merdevina. Ugledao je narandžastorotirajuče svetlo aerodromskog vozila na putu od međunarodnogterminala. Kada se dovoljno približilo, video je da se u njemu nalazeagenti Uprave za bezbednost saobraćaja obučeni u plave jakne.„Počelo je“, promumlao je kapetan Navaro, počevši da se spušta

niz merdevine.Bilo ih je petoro, svaki od njih se pojedinačno predstavio, ali

kapetan Navaro se nije ni potrudio da zapamti njihova imena. Došaodo aviona sa vatrogasnim kolima i opremom za gašenje požara. Onisu pristigli sa laptopovima i mobilnim telefonima. Neko vreme jesamo stajao i slušao ih dok su govorili u svoje sprave i nadglasavalise:„Treba podrobno da razmislimo pre nego što pozovemo Službu

unutrašnje bezbednosti. Niko ne želi da pravi mnogo buke ni okočega."„Pa, ne znamo ni šta se ovde, zapravo, događa. Ako ih pozovemo i

dovučemo borbene avione iz vazduhoplovne baze Otis, stvorićemopaniku na čitavoj istočnoj obali."„Ako jeste reč o bombi, onda su čekali poslednji mogući trenutak.“„Možda im i jeste bio cilj da bomba eksplodira na američkom tlu.“„Možda se samo prave da su mrtvi. Ne oglašavaju se. Motre na nas

iz prikrajka. Čekaju da se pojave mediji."Jedan od momaka je čitao nešto sa monitora svog mobilnog

telefona. „Javljaju da je ovaj avion poleteo sa aerodroma Tegel uBerlinu."Jedan drugi tip je počeo da govori u telefon. „Želim da uspostavim

kontakt sa nekim na tlu Nemačke, i to nekim ko šprehenzi engleski.Treba da saznamo da li su oni uočili nekakve sumnjive aktivnosti nasvom tlu, možda neku nepravilnost. Isto tako, potrebni su nam ipodaci o njihovim procedurama pregleda prtljaga."Drugi je naredio: „Proverite plan leta i spisak putnika. Da, svako ime

- proverite ih ponovo. Ovog puta pokušajte i sa varijacijama, ukolikose neko ime piše drugačije."„U redu“, odgovorio je drugi, čitajući iz sprave u rukama.

„Kompletna provera. Registracija aviona je N323RG. Boing 777-200LR. Najnovija tranzitna provera bila je pre četiri dana, naHartsfildu u Atlanti. Zamenjen je istrošeni klizni vod menjača smera

pritiska na motoru, kao i izlizano postolje izolatora na desnoj strani.Odložena popravka udubljenja na levoj strani krme unutrašnjegpreklopa agregata zbog rasporeda letenja. Sve u svemu - avion je uprilično dobrom stanju."„Trostruke sedmice su deo nove narudžbine, zar ne? Na tržištu tek

godinu ili dve?“„Tri, oh, jedna. Maksimalni kapacitet. Na ovom letu je dvesta deset

ljudi. Sto devedeset devet putnika, dva pilota, devet članovaposade."„Ima li ikog bez karte?" Mislio je na decu.„Ne prikazuje mi se."„Klasična taktika", odgovorio je jedan čija su uska specijalnost bili

teroristički napadi. „Stvoriti pometnju, privući pažnju, okupiti publiku -a onda svom silinom detonirati bombu."„Ako je tako, onda smo mi već mrtvi."Pogledali su jedan u drugog s nelagodom.„Treba da povučemo ova spasilačka vozila. Ko je bila ona budala

koja se popela na krilo aviona?"Kapetan Navaro se nagnuo napred, iznenađujući ih odgovorom. „To

sam bio ja.“„Ah. Dobro." Čovek je kašljucnuo u pesnicu. „To je dozvoljeno samo

osoblju za održavanje aviona, kapetane. Regulative Federalneaerodromske uprave."„Poznato mi je."„Pa? Šta ste videli? Bilo šta?"Navaro je odgovorio, „Ništa. Niti sam išta video, niti čuo. Svi zastori

na prozorima su spušteni.“„Spušteni, kažete? Sve?“„Svi do jednog."„Jeste li pokušali da otvorite vrata na krilu?"„Naravno da jesam."„I?“„Bila su zaglavljena."„Zaglavljena? To nije moguće."„Zaglavljena su“, rekao je kapetan Navaro, ispoljavajući više

strpljenja sa ovom petoricom nego što je to činio sa svojomsopstvenom decom.

Stariji čovek se sklonio u stranu da obavi telefonski razgovor.Kapetan Navaro je pogledao u ostale. „Dakle, šta nam je činiti?"„To i mi hoćemo da znamo."„Hoćete da znate? Koliko ima putnika u ovom avionu? Koliko je

poziva za hitnu pomoć upućeno iz aviona?"Jedan od njih je zamahnuo glavom. „Do sada nije bilo nijednog

poziva za pomoć iz ovog aviona."„Do sada?" upitao je kapetan Navaro.Tip koji je stajao kraj njega je izgovorio: „Oh-za-sto-devedeset-i-

devet-putnika. To ne miriše na dobro."„Uopšte ne miriše na dobro."Kapetan Navaro ih je pogledao u neverici. „Moramo nešto da

preduzmemo, i to odmah. Nije mi potrebna dozvola da uzmem uruke vatrogasnu sekiru i počnem da razbijam prozore ako su ljudiunutra mrtvi ili upravo umiru. U tom avionu više nema vazduha."Stariji čovek se vratio nakon što je obavio telefonski razgovor.

„Dovoze rezač. Iseći ćemo avion."Mračna luka, Virdžinija

Zaliv Čizipik, mračan i uskomešan u ovo kasno doba.Unutar zastakljenog dvorišta glavne kuće, na živopisnoj litici koja se

nadvija na zalivom, nalazio se čovek zavaljen u specijalnonapravljenoj medicinskoj stolici. Svetla su bila prigušena, kako zbognjegove udobnosti, tako i zarad umerenosti. Industrijski napravljenitermostati, samo u ovoj sobi ih je bilo ukupno tri, održavali sutemperaturu od 17° Celzijusa. Tiho je svirao Stravinski - „Posvećenjeproleća". Muzika je dopirala iz diskretnih zvučnika kako binadglasala nepopustljiv, šišteći zvuk pumpi na aparatu za dijalizu.Skoro neprimetan dah izlazio je iz njegovih usta. Neko sa strane bi

možda pomislio da ovaj čovek umire. Mogao bi da pomisli daprisustvuje poslednjim danima ili nedeljama onoga što jepredstavljalo, sudeći po prostranom imanju od sedam hektara, jedanveoma uspešan život. Možda bi taj neko ironično prokomentarisaoda jedan očigledno veoma imućan i moćan čovek okončava svojedane istovetno kao i kakav siromah.Samo što Eldrič Palmer nije umirao. Imao je sedamdeset i šest

godina i nije imao nameru da digne ruke od bilo čega. Apsolutno niod čega.

Uvaženi investitor, biznismen, bogoslov i visokopoštovano lice odpoverenja, podvrgavao se ovoj proceduri tri do četiri sata svakevečeri u proteklih sedam godina života. Njegovo zdravlje bilo jekrhko ali žilavo, dok su nad njim neprestano bdeli lekari, a pomoć mupružala medicinska oprema kupljena za lične potrebe u kućnimuslovima.Imućni ljudi sebi mogu da priušte odličnu medicinsku negu, a isto

tako i da dozvole da budu ekscentrični. Eldrič Palmer se trudio dasvoje posebnosti drži podalje od javnosti, čak i od svojih najbližih.Čovek se nikada nije ženio. Nikada sebi nije obezbedio naslednika.Glavna tema spekulacija u vezi sa Palmerom odnosila se na to štaće biti sa svim tim ogromnim bogatstvom nakon njegove smrti. Onnije imao zamenika u svojoj osnovnoj investitorskoj delatnosti uGrupaciji Stounhart. Nije imao nikakve javne veze sa bilo kojomzadužbinom ili dobrotvornom ustanovom, za razliku od dvojice ljudikoji su se utrkivali sa njim za prvo mesto na Forbsovoj godišnjoj listinajbogatijih Amerikanaca, osnivača Majkrosofta, Bila Gejtsa, iinvestitora Berkšir Hataveja, Vorena Bafeta. (Da su kojim slučajemzvaničnici Forbsa uzeli u obzir određene zalihe zlata u JužnojAmerici i drugu imovinu korporacija iz senke u Africi, Palmer bizasigurno zaslužio prvo mesto na toj listi.) Palmer nikada nijeoblikovao ništa ni nalik kakvom testamentu, propust nezamisliv zanekoga ko poseduje makar jednu hiljaditinu njegovog bogatstva iblaga.Ali, Eldrič Palmer jednostavno nije imao nameru da umre...Hemodijaliza je postupak kojim se krv izvlači iz tela putem sistema

cevi, ultrafiltrira kroz aparat za dijalizu, ili veštački bubreg, a ondavraća nazad u telo pročišćena od bilo kakvih otpadaka i nečistoća.Igle kojima se odašiljala i primala krv bile su ubodene u sintetičkubraunilu koja se veći deo vremena neprestano nalazila zabodena uunutrašnju stranu njegovog lakta. Aparat koji se koristio za ovuproceduru bio je izuzetan model fresenijus, koji je neprekidnonadzirao najkritičnije Palmerove parametre i upozoravao gospodinaFicvilijama, nikada udaljenog dalje od dve sobe, o bilo kakvimnepravilnostima u odnosu na normalne parametre.Verni investitori su već bili priviknuti na Palmerov stalno iznuren

izgled. U osnovi, on je postao njegov brend, ironičan simbol njegove

finansijske snage, pokazatelj da jedan tako krhak čovek pepeljasteputi može posedovati takvu moć i uticaj, kako u međunarodnimfinansijskim tokovima, tako i kada je bilo reči o politici. Njegova legijavernih investitora bila je sačinjena od dobrih trideset hiljadapojedinaca iz finansijske elite. Na dnu skale koju su činili pripadniciovog kruga nalazili su se pojedinci teški najmanje dva mili onadolara, dok su mnogi koji su decenijama radili sa Palmeromposedovali poprilične devetocifrene svote. Kupovna moć GrupacijeStounhart pružala mu je ogromnu ekonomsku moć, koju jepovremeno koristio i na beskrupulozan način.Otvoriše se vrata na zapadnoj strani koja su vodila u širok hodnik,

te gospođin Ficdžerald, koji je važio za glavnog čoveka uPalmerovom ličnom obezbeđenju, ušeta sa prenosivim, bezbednimtelefonom na srebrnom poslužavniku. Gospodin Ficvilijam je bivšipripadnik američke mornarice, sa četrdeset i dve utvrđene likvidacijeu borbi, i važio je za čoveka visprenog uma, čije je kasnijemedicinsko školovanje finansirao sam Palmer. „Podsekretarunutrašnje bezbednosti, gospodine", izgovorio je dok mu je iz ustaizbijao oblačak pare.Palmer obično ne bi dozvoljavao da ga iko ometa tokom večernjih

pročišćavanja organizma - više je voleo da to vreme provodiizmišljajući. Međutim, ovo je bio poziv koji je očekivao. Uzeo jetelefon ml gospodina Ficdžeralđa i sačekao da se ovaj pokornopovuče.Palmer se javio i dobio informacije o uspavanom avionu. Saznao |r

11 a je bilo velike neizvesnosti u vezi sa tim kako da se odnoseprema upravi aerodroma DŽFK. Pozivalac je govorio sa dozomnervoze u glasu, ali i sa samopouzdanjem usled formalnostirazgovora, nalik na ponosno dete koje saopštava svoje dobro delo.„Ovo je jedan krajnje neobičan događaj, i smatrao sam da bisteodmah želeli da o njemu budete obavešteni, gospodine."„Da“, odgovorio je Palmer čoveku. „Zahvalan sam vam na takvoj

ljubaznosti."„Že-želim vam lepu noč, gospodine.“Palmer je prekinuo vezu i spustio telefon u svoje sićušno krilo. Lepa

noč, i te kako. Osetio je treptaje iščekivanja. Ovo i jeste očekivao. A

sada, kada je avion sleteo, znao je da je sve počelo - i to na kakavspektakularan način.Uzbuđen, uključio je televizor sa velikim ekranom na bočnom zidu i

upotrebio daljinski upravljač na rukohvatu fotelje da pusti zvuk. Jošnikakvih novosti o avionu. Ali, uskoro...Pritisnuo je dugme na interfonu. Oglasio se gospodin Ficdžerald.

„Da, gospodine?"„Neka pripreme helikopter, gospodine Ficdžeralde. Imam neka

posla na Menhetnu."Eldrič Palmer je prekinuo vezu, a potom pogledao kroz zid sazdan

od prozora, u pravcu velikog zaliva Čizapik, mutnog i crnog, neštojužnije od mesta na kojem se neumoljiva reka Potomak ulivala unjegove mračne dubine.

Prilazna pista FokstrotEkipa za održavanje je dovozila rezervoare sa kiseonikom ispod

trupa aviona. Rezanju aviona pribegavalo se samo u slučajevimavelike hitnosti - to je bila krajnja mera. Svi putnički avioni bili sukonstruisani sa područjima naznačenim, „za sečenje". Polje sečenjakod ovog tipa aviona nalazilo se u zadnjem delu trupa, ispod repa,između dvostrukih vrata prtljažnika na desnoj strani. Inicijali LR kodboinga 777-200LR imaju značenje „velikodometni", a kao model C-market, sa vrhunskim dometom do devet hiljada nautičkih milja ikapacitetom za gorivo do dvesta hiljada litara, avion je poreduobičajenih rezervoara za gorivo unutar krila, dodatno posedovao tripomoćna rezervoara u zadnjem prtljažniku - otud i potreba da sekonstruiše bezbedna zona „za sečenje“.Ekipa za održavanje je koristila aparat za sečenje arker, egzotermni

gorionik koji je bio veoma pogodan za rad u ovakvim uslovima, nesamo zato što je lako prenosiv već i stoga što je radio na bazikiseonika, bez potrebe za sekundarnim opasnim gasovima, kao štoje acetilen. Sečenje debelog trupa ne bi trebalo da potraje duže odjednog sata.Niko ko se u ovom trenutku nalazio na pisti nije očekivao srećan

ishod. Nije bilo nikakvih poziva u pomoć putnika koji su se nalazili uavionu. Nije bilo svetala, zvukova niti bilo kakvog signala izunutrašnjosti ridžisa 753. Situacija je bila krajnje zbunjujuća.

Vozilo jedinice aerodromske službe za hitne slučajeve pristiglo je naterminal i postavilo se odmah iza moćnih, velikih reflektora sasnopovima uperenim u avion. Tim specijalaca bio je obučen zaevakuacije, spasavanja talaca i antiterorističke napade na mostove,tunele, autobuske stanice, aerodrome, ključne železničke petlje iluke Njujorka i Nju Džerzija. Specijalci su bili obučeni u laganejednodelne uniforme i nosili su automatske puške hekler-koh.Nekoliko nemačkih ovčara njuškalo je oko glavne mašinerije zasletanje - dve grupe sačinjene od šest ogromnih točkova - kaskajućinaokolo pridignutih njuški, kao da su i ovde mogli da nanjušeprobleme.Kapetan Navaro se na trenutak zapitao da li nekog uopšte una u

avionu. Zar u nekoj epizodi Zone sumraka nije bilo reči ovazduhoplovu koji je sleteo sasvim prazan?Služba za održavanje pali baterijske lampe i tek što ih je uperila na

donju stranu trupa, jedan od pasa poče da zavija. Pas je zapravolajao i neprestano se vrteo oko povoca u uskim krugovima.Kapetan Navaro je ugledao radnika na merdevinama iz svoje

službe, Benija Cafera, kako pokazuje na središnji deo aviona. Uska,crna senka mu je iskrsla pred očima. Vertikalna kosa crtanajmračnijeg crnog parala je savršeno glatku površinu trupa.Bila su to izlazna vrata iznad krila. I to upravo ona koja kapetan

Navaro nije uspeo da otvori.Sada su bila otvorena.Ništa mu nije bilo jasno, ali Navaro je svejedno ćutao, zaprepašćen

onim što je video. Možda je u pitanju bio kvar na rezi, nekanepravilnost na kvaci... možda nije dovoljno jako povukao... ili jemožda - tek možda - neko najzad otvorio vrata...... neko iznutra.

DŽFK, kontrolni toranjZvaničnici aerodroma su preslušavali audio-snimak Biskupa

Džimija. Stajao je, kao i uvek, i čekao da razmotri situaciju sa ljudimau odelima, kada su njihovi telefoni počeli mahnito da zvone.„Otvoreno je“, prijavio je neko. „Neko je otvorio izlaz 3L.“Svi su sada ustali pokušavajući da to vide. Biskup Džimi je iz

kabine tornja pogledao ka osvetljenom avionu. Odavde se nisumogla videti otvorena vrata.

Kalvin Bas je rekao: „Iznutra? Ko je izašao?"Čovek je zavrteo glavom, još uvek na vezi. „Niko. Do sada."Biskup Džimi je zgrabio omanji dvogled za posmatranje ptica sa

police i lično bacio pogled na ridžis 753.Eno ga tamo. Tračak crnila na krilu. Kakva senka nalik na pukotinu

na trupu aviona.Džimijeva usta se osušiše pri samom pogledu. Ta vrata se pri

otključavanju blago izvlače ka spolja, a onda se okreću i širomotvaraju ka trupu. Dakle, tehnički gledano, reza je bila samootkačena. Vrata su bila samo odškrinuta.Spustio je maleni dvogled nazad na policu i povukao se unazad. Iz

nekog razloga, razum mu je govorio da je ovo bio savršen trenutakza beg.

Prilazna pista FokstrotGasni i radijacijski senzori pridignuti do odškrinutih vrata nisu ništa

otkrili. Jednom od pripadnika specijalnih službi koji je ležao na kriluaviona pošlo je za rukom da dugačkom kukastom šipkom otvorivrata još desetak centimetara, dok su ga druga dva pripadnika oveslužbe pokrivala odozdo sa betona. Umetnut je parabolični mikrofon,koji je prenosio svakakav cvrkut, pištanje i zvonjavu mobilnihtelefona putnika na koje se niko nije odazivao. Jezivi i žalobni zvuci,nalik na bespomoćne pojedinačne pozive u pomoć.Zatim su nakačili ogledalo na kraj šipke, poveću verziju

stomatološke alatke koja se koristila za pregled zadnjih zuba. Svešto su mogli da vide bila su prazna pomoćna mesta na prostoru kojije delio putničke klase.Pozivi preko električnog megafona nimalo im nisu pomogli. Nije bilo

nikakve reakcije iz aviona: nije bilo svetlosti, pokreta, ničega.Specijalci u laganim uniformama povukoše se od svetala prilazne

staze da bi se nakratko dogovorili šta da čine. Prostudirali sušematski prikaz preseka putničke kabine u koju su se pripremali dauđu, a na kojem se videlo da su putnici smešteni u redove od podeset: po troje sa strane i četvoro na sredini. Unutrašnjostvazduhoplova bila je tesna tako da su zamenili svoje mašinke h-kglokovima 17, kojima se lakše manevrisalo u uslovima borbe izblizaza koju su se pripremali.

Prikačili su gas maske sa radio-vezom, lako spuštajuće naočare zagledanje u mraku, suzavac u spreju, lisice, kao i dodatnu municiju.Malene kamere sa infracrvenim sočivima bile su prikačene na vrhnjihovih specijalnih šlemova.Popeli su se uz vatrogasne merdevine na krilo i polako počeli ila se

primiču vratima. Primakli su se priljubljeni uz trup s obe strane vrata,a zatim se jedan od njih presavio i čizmom gurnuo i širom otvoriovrata. Otpuzao je unutra priljubljen uz pod pravo prema obližnjempregradnom delu. Njegov kolega je krenuo unutra odmah za njim.Električni megafon se oglasio umesto njih:„Putnici ridžisa 753. Mi smo iz aerodromske uprave Njujorka i Nju

Džerzija. Ulazimo u vazđuhoplov. Radi vaše bezbednosti molimo vasda ostanete u svojim sedištima i prekrstite ruke navrh glave."Vođa jedinice bio je u pripravnosti, leđima okrenut pregradnom

zidu, i osluškivao je. Maska mu je izvitoperivala zvuke koji su seoglašavali kao da dopiru iz kakve kace. Svejedno, nije primetio bilokakve pokrete u avionu. Spustio je masku i čitava unutrašnjostvazduhoplova preobrazila se u zelenu boju supe od graška. Klimnuoje glavom svom partneru, stavio u pripravnost svoj glok i nakonbrojanja do tri uskočio u putničku kabinu.

UKRCAVANJE

Ulica Vort, Kineska četvrtEfraim Gudveder nije mogao da oceni da li je zvuk sirene koju je

začuo dopirao sa. ulice - što znači da je bio stvaran - ili je bio teksastavni deo muzike iz video-igrice koju je igrao sa svojim sinom,Zakom.„Zašto me neprestano ubijaš?", upitao je Ef.Dečak kose boje peska slegnuo je ramenima kao da je ocenio da to

pitanje nema blage veze s mozgom. „U tome i jeste poenta, tata."Televizor je stajao kraj širokog zapadnog prozora, koji je uistinu

predstavljao najbolji detalj u ovom malom stanu na drugom spratu ujužnom delu Kineske četvrti. Nizak stočić ispred njih bio je ispunjenostacima kartonske ambalaže od kineske hrane, kesom stripovaZabranjene planete, Efovim mobilnim telefonom, Zakovim mobilnimtelefonom, kao i Zakovim bazdećim stopalima. Ovaj sistem igrica jebio nov - još jedna igračka kupljena Zaku u čast. Kao što je njegovababa do srži cedila polovinu narandže u sokovniku, tako je i Efnastojao da maksimalno iskoristi ono malo ograničenog vremena sasinom na zabavan i efikasan način. Sin jedinac mu je predstavljaosam život, bio je njegov vazduh, voda i hrana, tako da je kad god jemogao bio sa njim, jer se dešavalo da ponekad prođe i nedelju danaa da se samo jednom ili dvaput čuju telefonom, a to je za njega bilokao da živi čitavu sedmicu bez sunca.„Šta je?..Ef je zgrabio svoj džojstik, tu bežičnu i stranu alatku, i dalje

pri tiskajući pogrešne dugmiče. Njegov vojnik je pesničio zemlju.„Barem me pusti da se pridignem."„Prekasno. Ponovo si mrtav."Za mnoge ljude koje je Ef poznavao, muškarce koji su se nalazili u

sličnoj situaciji kao i on, razvod od supruga kao da je bio i razvod oddece. Podrazumeva se da bi pričali uvreženu priču o tome kako imdeca nedostaju a majke podrivaju njihov odnos, bla, bla, ali činilo seda nimalo ne ulažu truda. Vikend sa decom pretvarao se za njih uvikend koji ugrožava njihovu novostečenu slobodu. Za Efa su,međutim, vikendi provedeni sa Zakom predstavljali njegov život. Efuopšte nije želeo da se razvede. Nije želeo ni sada. Obelođanio jeda je njegov zajednički život sa Keli okončan - ona mu je jasno iglasno izložila svoj stav - ali odbio je da se odrekne starateljstva nad

Zakom. Starateljstvo nad dečakom je bila jedina nerešena stavka,jedini razlog zbog kojeg su zvanično i dalje bili u braku.Ovo je bio poslednji Efov probni vikend sa sinom, po preporuci

porodičnog savetodavca kojeg im je dodelio sud. Zak će biti propitantokom sledeče nedelje, a nedugo potom će biti donesena i konačnaodluka. Ef nije mario što bi sticanje starateljstva nad sinom mogla dabude bitka na duge staze; to je bila bitka njegovog života. „Čini onošto je za Zaka najbolje“, bila je okosnica Kelinog stava, ophrvanegrizom savesti, i zato je pokušavala da nagovori Efa da pristane navelikodušno česta viđenja sina. Međutim, ono što je po Efu bilonajbolje jeste da zadrži Zaka. Ef je izdejstvovao od vlade SAD, svogposlodavca, da radi ovde u Njujorku umesto u Atlanti, gde senalazilo sedište Centra za kontrolu bolesti, samo da ne bi uzurpiraoZakov život još više nego što je to već bio slučaj.Mogao je da se bori još jače. Prljavije. Kao što ga je advokat toliko

puta savetovao. Taj čovek je bio dobro upoznat sa trikovimabrakorazvodne trgovine. Jedan od razloga zašto Ef nije želeo dapribegne takvim radnjama bila je postojeća melanholija zbogneuspeha braka. Drugi razlog jeste taj što je Ef bio i previše milostiv:upravo ono što ga je i činilo odličnim lekarom napravilo ga je otužnimklijentom u brakorazvodnoj parnici. Pristao je na svaki Kelin zahtev inovčano potraživanje koje mu je uputio njen advokat. Sve što je onželeo bilo je da neko vreme provede sam sa svojim jedinim detetom,čedom koje ga je upravo sada sve u šesnaest gađalo granatama.Ef reče: „Kako da uzvratim paljbu kada si mi razneo ruke?“„Ne znam. Pokušaj da udaraš nogama."„Sada mi je potpuno jasno zašto mama neće da ti kupi igrice."„Zato što sam tada hiperaktivan i nedruštven i... Oh, sredio sam te!“Efovi životi sveli su se na nulu.Tada je počeo da mu vibrira mobilni telefon, poskakujući ka

iznajmljenim crtanim filmovima kao gladni insekt sa srebrnomljušturom. Verovatno je bila Keli, da ga podseti da se postara da Zakupotrebi svoj inhalator za astmu. Ili samo proverava da slučajno nijeotpeljao Zaka u Maroko ili kojekuda već.Ef ga je uzeo u ruke i pogledao u monitor. Broj 718, lokal.

Identifikacija pozivaoca bila je DŽFK POD KARANTINOM.

Centar za kontrolu i prevenciju bolesti imao je karantin unutarmeđunarodnog terminala na aerodromu DŽFK. To nije bio stacionar,čak ni odeljenje za lečenje, tek nekoliko omanjih kancelarija iprostorija za pregled - mobilna stanica za otkrivanje pojave, a moždai zaustavljanje moguće zaraze koja bi ugrozila čitavo stanovništvoSAD. Najveći deo njihovog posla sastojao se od izolacije iprocenjivanja putnika kojima bi pozlilo tokom leta, sa povremenimdijagnosticiranjem meningokokalnog meningitisa ili teškog akutnogrespiratornog sindroma (SARS).Kancelarije su bile zatvorene u večernjim satima, a Ef ove večeri

nije bio ni dežurni, zapravo bio je slobodan sve do ponedeljka ujutro.Odradio je svoj raspored nedeljama koje su prethodile vikendu saZakom.Isključio je vibriranje i spustio svoj mobilni kraj kutije sa slanim

palačinkama. Neka drugi preuzme na sebe taj problem. „Zove meklinac koji mi je prodao ovu skalameriju", odgovorio je Zaku. „Zevzečise sa mnom."Zak je jeo još jednu knedlu. „Ne mogu da verujem da si uspeo da

nabaviš karte za sutrašnju utakmicu Jenkiji - Red soksi."„Znam. I dobio sam odlična mesta. Na strani treće baze. Zagrebao

sam malo para iz tvoje ušteđevine za fakultet, ali nemoj ništa dabrineš - uz svoje sposobnosti daleko ćeš da doguraš i sa diplomomsrednje škole."„Tata."„U svakom slučaju, poznato ti je koliko mi je teško da dam makar

jedan jedini dolar u Stajnbrenerov džep. Ovo je zapravo pravaizdaja."Zak odgovori: „Fuj Red soksi. Napred Jenkiji."„Prvo me ubiješ, a onda mi se i rugaš?"„Kapiram da si se na to već navikao kao navijač Red soksa."„E, gotov si..!“ Ef je uhvatio sina i počeo da ga golica po rebrima

dok se ovaj povlačio grčeči se od smeha. Zak je ojačao, njegovomigoljenje bilo je ispunjeno snagom - dečak kojeg je nekada vrteo posobi na jednom ramenu. Zakarije je imao majčinu kosu, jednako bojepeska (njene prirodne boje koja je bila ista i kada ju je upoznao nafakultetu), kao i kvaliteta. Svejedno, na Efovo zaprepaštenje i radost,prepoznao je sopstvene jedanaestogodišnje šake koje su

neobjašnjivo visile iz dečakovih ručnih zglobova. Iste one šake saširokim zglavcima koje nisu želele ništa drugo osim da osete goveđukožu na lopti za bejzbol, šake koje su prezirale časove klavira, onekoje nisu mogle da dočekaju da grčevito stegnu svet odraslih. Bilo jeneverovatno ponovo gledati te mlade rake. Zaista je istina: našadeca preuzimaju naše mesto. Zakarije je podsećao na savršenljudski paket; u njegovoj DNK bilo je zapisano sve ono što su Ef iKeli jedno prema drugom nekada osećali - njihove nade, snovi,potencijali. To je verovatno i bio razlog zašto su se oboje toliko trudili,svako na svoj kontradiktoran način, da iznedre ono najbolje iz njega.Toliko se trudio da od same pomisli da Zak odrasta pod uticajemMeta, Kelinog momka sa kojim je živela - „fin“ momak, „dobar tip“, alitoliko neupečatljiv da je praktično bio nevidljiv - Ef noćima nijemogao da spava. Za svog sina je želeo izazove, inspiraciju, neštoveliko i posebno! Bitka za starateljstvo nad Zakom bila je okončana,ali ne i borba za starateljstvom nad Zakovom ličnošću - nadnjegovom dušom.Efov mobilni telefon je ponovo zavibrirao, drmusajući se na površini

stola nalik na klepetave veštačke zube koje su mu ujaci kao detetupoklanjali za Božić. Probuđeni aparat prekinuo je njihovo koškanje.Ef je pustio Zaka, suprotstavljajući se impulsu da pogleda u monitor.Nešto se dešavalo. Pozivi, inače, ne bi dospevali čak do njega.Zaraza. Inficiran putnik.Ef je naterao sebe da ne preuzme poziv. Neko drugi će morati da

se pozabavi time. Ovo je bio njegov vikend sa Zakom. A on ga jeupravo sada pomno posmatrao.„Ne brini", rekao je Ef, ponovo spuštajući mobilni telefon na sto, dok

je poziv bio prosleđen elektronskoj pošti. „Sve je pod kontrolom.Ovog vikenda ne radim."Zak je klimnuo glavom, pridigao se i pronašao svoj džojstik. „Hoćeš

još?“„Ne znam. Kada ćemo doći do onog dela kada mali Mario počinje

da kotrlja burad na majmuna?"„Tata.“„Pa, mnogo se bolje osećam u društvu malih italijanskih običnih

likova koji trčkaraju naokolo i žderu pečurke kao poene.“

„Dobro. A, kroz koliko si ono kilometara snega morao svakodnevnoda pređeš da bi stigao u školu?"„E, sad si stvarno preterao!"Ef se ponovo bacio na njega, s tim što je ovog puta dečak bio

spreman za njega i čvrsto je stisnuo laktove otežavajući napad nasvoja rebra. Ef je onda promenio strategiju i okomio se naultraosetljivu ahilovu tetivu, boreći se sa Zakovim stopalima imaksimalno se trudeći da izbegne da ga ovaj šutne u lice. Dečak jepreklinjao za milost kada je Ef shvatio da njegov mobilni telefonponovo vibrira.Ef je ovog puta skočio, besan, znajući da će ga posao, njegov

poziv, večeras odvući od sina. Bacio je pogled na identifikacijupozivaoca. Ovog puta bio je to pozivni broj Atlante. Veoma loševesti. Ef je zaklopio oči i pritisnuo mumlajući telefon na čelo,razmišljajući. „Izvini, Z“, izustio je Zaku. „Pusti me da vidim u čemu jestvar."Odneo je telefon u kuhinju, gde je odgovorio na poziv.„Efraime? Ovde Everet Barns.“Doktor Everet Barns. Direktor CKB-a.Ef je bio leđima okrenut Zaku. Znao je da ga Zak posmatra i nije

imao snage da ga pogleda. „Da, Everete, šta je bilo?"„Malopre su me zvali iz Vašingtona. Da li je tvoja ekipa na putu do

aerodroma?"„Ah, gospodine, zapravo..."„Video si vesti na televiziji?"„Na televiziji?"Vratio se i seo nazad u fotelju, pokazujući Zaku otvoren dlan, znak

da ga je molio za strpljenje. Ef je pronašao daljinski upravljač i baciose u potragu za pravim dugmetom ili kombinacijom dugmića,pritisnuo je nekoliko i ekran je pocrneo. Zak je uzeo daljinskiupravljač iz njegove ruke i mrzovoljno uključio kablovsku televiziju.Kanal na kojima su bile vesti prikazivao je avion parkiran na pisti.

Pomoćna vozila formirala su širok, donekle zastrašujuć polukrug okonjega. Aerodrom DŽFK. „Mislim da vidim, Everete."„Džim Kent mi se upravo javio, doneće opremu koja je potrebna

tvom timu kanarinaca. Ti si predvodnik u ovome, Efraime. Oni seneće ni pomaći dok ti ne stigneš."

„Oni, koji oni, gospodine?"„Aerodromska uprava Njujorka, Uprava za bezbednost saobraćaja.

Odbor za nacionalnu bezbednost saobraćaja i zemaljskoobezbeđenje upravo su se uputili tamo."Projekat Kanarinac predstavljao je ekipu terenskih epidemiologa za

hitne slučajeve, opremljenih za otkrivanje i raspoznavanje početnihbioloških pretnji. U njihovom delokrugu podjednako su se nalazileprirodne pretnje, kao što su virusne i rikeciozne bolesti, kao i zarazekoje je proizveo čovek - mada je najveći deo novca pristizaozahvaljujući zahtevima za uslugama Kanarinca u očiglednimbioterorističkim aktivnostima. Njujork je bio njihova žila kucavica, doksu manji sateliti Kanarinca bili smešteni u univerzitetskim bolnicamau Majamiju, Los Anđelesu, Denveru i Čikagu.Ovaj program je dobio ime zahvaljujući starom triku rudara da pod

zemlju nose kanarinca u kavezu, kao surovu ali efikasnu biološkumetodu pravovremenog upozorenja. Veoma osetljiv metaboličkisistem ove jarkožute ptice registruje male količine metana i ugljen-monoksida pre nego što dostignu otrovni ili eksplozivni nivo tako štoova obično veoma cvrkutava ptica začuti i počne da se ljuljuška napritki.U savremeno doba, svako ljudsko biće poseduje potencijal da bude

nalik tom kanarincu stražaru. Posao Efovog tima jeste da ih izolujekada prestanu da cvrkuću, da se pobrinu za zaražene i zaustavedalje širenje bolesti.Ef upita: „O čemu se radi, Everete? Da li je neko umro u avionu?"Direktor mu odgovori: „Svi su mrtvi, Efraime. Svi do jednoga."

Ulica Kelton, Vudsajd, KvinsKeli Gudveder je sedela za malim stolom naspram Meta Sojlsa,

partnera sa kojim je živela („momak" je zvučalo i previše mlado;„onaj sa kojim se deli dobro i zlo“ - suviše staro). Jeli su domaću picusa pesto sosom i bosiljkom, sušenim paradajzom, kozjim sirom inekoliko parčića pršute nabacanih zbog mirisa, i pili godinu danastari merlot kupljen za jedanaest dolara po flaši. Televizor u kuhinji jebio uključen na prvi kanal stanice Njujork jer je Met želeo da čujevesti. Što se Keri ticalo, televizijski kanali sadvadesetčetvoročasovnim vestima bili su njeni najgori neprijatelji.„Izvini", ponovo mu je rekla.

Met se nasmešio, praveći lenj kružni pokret vinskom čašom povazduhu.„Znam da nisam ja kriva, ali ovaj vikend smo isplanirali samo za

nas...“Met je obrisao usne ubrusom zadenutim u okovratnik. „Zaista mu

polazi za rukom da nam pomuti planove. Ne mislim na Zaka.“Keli je pogledala u praznu treću stolicu. Nije bilo sumnje da se Met

radovao vikendu koji će njen sin provesti negde drugde. Privremenorešenje njihove borbe za starateljstvo. Zak je povremeno provodiovikende sa Efom u njegovom stanu u donjem Menhetnu. Za nju je toznačilo intimnu večeru kod kuće sa uobičajenim seksualnimočekivanjima sa Metove strane - koje Keli nisu teško padale i što jebilo svakako vredno dodatne čaše vina koju će sebi priuštiti.Međutim, to više nije važilo za večeras. Koliko god da joj je bilo žao

Meta, zapravo je bila zadovoljna.„Nadoknadiću ti“, rekla mu je i namignila.Met se poraženo nasmešio. „Dogovoreno."Eto zašto joj je Met bio uteha. Nakon Efovih ćudljivosti, ispada,

nezgodnog karaktera, žive koja je tekla njegovim venama, bio joj jepotreban neko staloženiji, kao što je bio Met. Udala se za Efa ipreviše mlada i sebe lišila mnogo čega - sopstvenih potreba,ambicija, želja - ne bi li mu pripomogla da napreduje u medicinskojkarijeri. Da je mogla da prenese neki životni savet devojkama usvom nekadašnjem četvrtom razredu srednje škole u P. S. 69Džekson Hajtsu, to bi bilo: Nikada se ne udajte za genija. Naročitone onog koji je pride i zgodan. Sa Metom se Keli osećala opušteno i,zapravo, uživala je da bude glavna u ovoj vezi. Sada je bio red da i onjoj neko brine.Iz malog, belog kuhinjskog televizora, dopirao je izveštavaj o

sutrašnjem pomračenju sunca. Izveštač je isprobavao više naočaraocenjujući koliko su bezbedne za oči dok je izveštavao sa tezgeispunjene majicama usred Central parka. „Poljubi me u ekLIPSu!" 5

bila je hit-majica. Voditelji su reklamirali svoje sutrašnje popodnevnoizveštavanje uživo.„To će biti veliki šou“, rekao je Met, dajući joj do znanja svojim

komentarom da neće dozvoliti da im njegovo razočaranje upropastiveče.

„To je glavni nebeski događaj", izjavila je Keli, „a oni se premanjemu odnose kao da je još jedna zimska snežna oluja."Na ekranu se pojavio naslov NAJNOVIJE VESTI. Sada je došao

red na Keli da promeni kanal, ali joj je čudnovatost priče privuklapažnju. Na televizijskom ekranu su iz daljine prikazivali avionokružen jakim osvetljenjem na pisti aerodroma DŽFK. Avion je biotako dramatično osvetljen i okružen mnogobrojnim vozilima imnoštvom sićušnih ljudskih figura da ste mogli da pomislite da je uKvins sleteo kakav NLO.„Teroristi", prokomentarisao je Met.Aerodrom DŽFK je bio samo šesnaest kilometara udaljen. Izveštač

je rekao da je avion u potpunosti zakazao nakon sasvim regularnogsletanja, i da do sada nije uspostavljena nikakva veza .sa posadom,kao ni sa putnicima. Sva sletanja na DŽFK su do daljeg obustavljenaradi predostrožnosti, a avioni su upućivani na Njuark i Lagvardiju.Znala je da je ovaj avion bio razlog što je Ef vraćao Zaka kući. Sve

što je u ovom trenutku želela bilo je da joj se Zak vrati pod okriljedoma. Keli je po prirodi bila zabrinuta i za nju je dom predstavljaobezbedno utočište. To je bilo jedino mesto na svetu nad kojim jeimala kontrolu.Keli se pridigla i odšetala do prozora iznad sudopere. Prigušila je

svetlo i posmatrala nebo iznad krova komšijine kuće koja se nalazilaiza njihovog zadnjeg dvorišta. Videla je aerodromska svetla koja sukružila nad Lagvardijom, kovitlajući se nalik delićima blistavihkrhotina koje je usisao olujni levak. Nikada nije putovala u središnjideo zemlje gde ste mogli da vidite kilometrima udaljen tornado kakovam se približava. Imala je takav utisak. Kao da joj se neštopribližavalo, a ona na to nije nikako mogla da utiče.Ef je zaustavio svoj službeni ford eksplorer na krivini. Keli je

posedovala malenu kuću na uređenoj površini od sto kvadrata kojaje bila okružena urednom i niskom živom ogradom u strmom krajuispunjenom, dvospratnicama. Dočekala ga je napolju, na betonskojstazici, kao da je odbijala da ga pusti u svoj dom. Prema njemu se, usuštini, ponašala kao da je predstavljao desetogodišnji grip koji jenajzad prebolela.Svetlije kose, vitka i još uvek veoma lepa, za njega je, međutim,

ona sada predstavljala nekog sasvim drugog. Toliko toga se

promenilo. Negde, verovatno u nekoj kutiji od cipela ćušnutoj na dnuormana, nalazile su se fotografije venčanja spokojne mlade žene sazabačenim velom kako se pobedonosno smeši svom mladoženji usmokingu. Bili su dvoje srećno zaljubljenih mladih ljudi.„Odradio sam ovaj vikend unapred", rekao je, izlazeći iz automobila

pre Zaka i prolazeći kroz nisku gvozdenu kapiju ne bi li prvi izgovorioono što ima. „Ovo je hitan slučaj.“Met Stajls je iskoračio kroz osvetljena vrata iza nje, zaustavljajući

se na tremu. Zadenuo je salvetu u košulju prekrivajući njome etiketuSirsa iznad džepa, radnje u kojoj je bio poslovođa u tržnom centruparka Rigo.Ef se pretvarao kao da ga nije ni primetio, usredsređujući se na Keli

i Zaka, kada je ovaj kročio u dvorište. Keli mu se nasmešila, a Ef nijemogao a da se ne zapita da li joj je ovo dobro došlo - njegovoneočekivano pojavljivanje sa Zakom - nasuprot vikendu koji biprovela sa Metom. Keli ga je zaštitnički obgrlila. „Je l' sve u redu,Zak?“Zak je klimnuo glavom.„Kladim se da si razočaran."Ponovo je klimnuo glavom.Ugledala je kutiju i žice u njegovoj ruci. „Šta je to?“Ef odgovori: „Zakova nova igraonica. Pozajmio je za vikend." Ef je

pogledao u Zaka, čija je glava bila oslonjena na majčine grudi dok jezurio negde dalje. „Druškane, ako uspem da se ratosiljam posla,možda sutra - nadam se sutra... ako postoji ikakva šansa, vratiću sepo tebe i koliko god je to moguće nadoknadićemo ovaj vikend. Uredu? Nadoknadiću ti to, znaš, zar ne?"Zak je klimnuo glavom, pogleda i dalje uperenog u daljinu.Met se oglasio sa najvišeg stepenika. „Hajde, uđi Zak. Da vidimo da

li možemo da priključimo tu tvoju spravu."Pouzdani Met, neko na koga si mogao da se osloniš. Keli ga je

očigledno sasvim dobro istrenirala. Ef je posmatrao kako mu sinulazi u kuću sa Metovom rukom prebačenom preko ramena. Zak seokrenuo i bacio poslednji pogled na Efa.Sada kada su ostali sami, on i Keli se okrenuše jedno prema

drugom, na malenom travnatom delu dvorišta. Iza nje, iznad krovanjene kuće, kružila su svetla aviona koji su čekali dozvolu za

sletanje. Čitava saobraćajna mreža, da ne pominjemo vladine idržavne službe, čekali su ovog čoveka koji je bio okrenut prema ženikoja je tvrdila da ga više ne voli.„U pitanju je onaj avion, zar ne?“Ef je klimnuo glavom. „Svi su mrtvi. Svi u avionu."„Svi mrtvi?" Keline oči zaplamteše od zabrinutosti. „Kako? O čemu

je reč?"„To je ono što tek treba da otkrijem."Ef je sada već počinjao da oseća hitnost koju mu je poziv nalagao.

Zeznuo je stvar sa Zakom, ali to je već bilo učinjeno i sada je moraoda krene. Gurnuo je ruku u džep i pružio joj kovertu sa oznakomnalik na usku traku. „Za sutra po podne", rekao je. „U slučaju da jado tada ne dođem po njega."Keli je virnula u karte i obrve joj se pridigoše kada je videla cenu -

zatim ih je ponovo gurnula nazad u kovertu. Tada ga je pogledala saizrazom lica koji je bio približan saosećanju. „Samo se ti potrudi dane zaboraviš na dogovoreni sastanak sa doktorkom Kempner."Porodični terapeut - onaj koji će doneti konačnu odluku o

starateljstvu nad Zakom. „Da, Kempnerova", izjavio je. „Doći ću."„I... vodi računa o sebi", rekla je.Ef je klimnuo glavom i krenuo.

Međunarodni aerodrom DŽFKIspred aerodroma okupila se rulja; ljudi privučeni neobjašnjivim,

čudnim, potencijalno tragičnim događajem. Dok se Ef dovozio,slušao je informacije na radiju koje su slučaj usnulog aviona tretiralokao moguću otmicu povezujući je sa sukobima preko okeana.Na samoj pisti Efa su prošišala dva službena vozila, jedno sa

uplakanom majkom koja je držala za ruke dvoje preplašene dece,dok se u drugom nalazio stariji gospodin odeven u crno, sa buketomcrvenih ruža na krilu. Primio je k znanju da se nečiji Zak nalazio utom avionu. Nečija Keli. Usredsredio se na tu činjenicu.Efa je njegov tim čekao ispred zaključanih vrata tik ispod terminala

6. Džim Kent je razgovarao telefonom, kao i obično govoreći umikrofon koji mu se klatio sa uva. Džim je završavao birokratske ipolitičke poslove u vezi sa kontrolom bolesti umesto Efa. Stavio jeruku preko mikrofona i obratio mu se, ujedno i pozdravljajući ga.„Nema izveštaja da imamo još neki sličan slučaj u zemlji."

Ef se popeo do Nore Martinez na zadnje sedište službenog vozila.Nora, biohemičar po profesiji, bila je njegova desna ruka u Njujorku.Na rukama je već imala rukavice, najlonsku opnu, bledu, glatku ižalobnu kao kod ljiljana. Pomerila se malo u stranu ne bi li munapravila malo više mesta za sedenje. Bilo mu je krivo što je međunjima vladala nekakva smušenost.Vozilo se pokrenulo i Ef je osetio miris močvarne soli u vazduhu.

„Koliko je vremena prošlo između sletanja aviona i potpunoggašenja?"Nora odgovori: „Šest minuta.“„Nije bilo uspostavljanja radio-veze? I pilot je zakazao?"Džim se okrenu i reče: „Pretpostavljamo, ali još nije potvrđeno.

Specijalne snage su prodrle u putničku kabinu i videle gomile leševa,a potom, su odmah izašle."„Nadam se da su imali rukavice i maske."„Odgovor potvrdan."Vozilo je skrenulo za ugao i pred njima se prikazao avion koji ih je

iščekivao u daljini. Bio je to ogroman vazduhoplov koji je sa višestrana bio obasjan reflektorima i svetleo je kao da se nalazio usreddana. Izmaglica koja je dopirala iz obližnjeg zaliva proizvodila jesvetleću auru oko trupa.„Isuse", izgovorio je Ef.Džim izjavi: „Zovu ga ’trostruka sedmica’. 777 je najveći

dvomotorac na svetu. Nedavno dizajniran, nov vazduhoplov. To je irazlog što su svi van sebe pred mišlju da ovakva mašina može dazakaže. Pre su skloni mišljenju da je reč o kakvoj sabotaži."Samo kada bi se pogledali točkovi, videlo bi se da su ogromni. Ef je

pogledao naviše, u crnu rupu koja je predstavljala otvorena vrataiznad širokog levog krila.Džim reče: „Već su izvršili testiranja na gas. Zapravo, uradili su sve

testove na veštački, ljudskom rukom proizvedene supstance. Neznaju šta im je drugo preostalo nego da počnu od nule.“Ef reče: „A mi predstavljamo tu nulu.“Ovaj uspavani vazduhoplov misteriozno ispunjen mrtvima

predstavljao je neobjašnjivu i neočekivanu okolnost koja se moglaizjednačiti sa situacijom u kojoj biste se našli kada biste se jednogdana probudili i spoznali da vam je na leđima volšebno izrasla grba.

Efov stručni tim predstavljao bi laboratoriju za biopsiju koja jeaerodromskoj upravi morala da predoči da li je ta volšebna grba bilakancerogena ili ne.Pripadnik Uprave za bezbednost saobraćaja u plavom odelu

zaskočio je Efa čim se vozilo zaustavilo, pokušavajući da ga izvesti osituaciji kao što je to Džim već prethodno uradio. Postavljao mu jepitanja i nadglasavali su se kao kakvi novinari.„S ovim se i previše odugovlači", izjavio je Ef. „Kada se sledeči put

nešto ovako neobjašnjivo dogodi, mi smo drugi koje treba izvestiti.Prvo Hazmat, 6 a onda nas. Jeste li me razumeli?"„Da, gospodine doktore Gudvederu."„Da li je Hazmat spreman?"„Na raspolaganju."Ef je usporio ispred kombija Centra za kontrolu bolesti. „Rekao bih

da ovde nije reč o spontanoj zarazi. Šest minuta nakon sletanja?Vremenski element je i suviše kratak."„Mora da je reč o namernom činu", rekao je jedan od pripadnika

uprave za bezbednost.„Možda", odgovorio je Ef. „Kako stvari sada stoje, što god da jeste

to što nas unutra iščekuje - suočeni smo sa odlaganjem." Otvorio jestražnja vrata kombija da uđe Nora. „Opremićemo se i videti šta je upitanju."Neki glas ga je zaustavio. „Jedan od naših je u tom avionu."Ef se okrenuo. „Jedan od čijih?"„Federalni činovnik vazduhoplovstva. To je uobičajena procedura

na međunarodnim letovima američkih aviona."„Da li je naoružan?", upita je Ef.„Upravo o tome govorim. “„Niste dobili nikakav telefonski poziv od njega, nikakvo

upozorenje?"„Ništa."„Onda mora da ih je to nešto u trenu savladalo." Ef je klimnuo

glavom, pogleda uperenog u zabrinuta lica prisutnih, „Dajte mi brojnjegovog sedišta. Odatle ćemo započeti istragu."Ef i Nora se ukrcaše u vozilo CKB-a zatvarajući dvokrilna stražnja

vrata za sobom i odagnavajući nervozu koja je vladala na pisti izanjih.

Sa police su skinuli specijalno hazmat odelo za najviši stepenopasnosti. Ef se skinuo do majice i šortsa, a Nora je ostala samo ucrnom sportskom brushalteru i ljubičastim gaćicama, zdušno setrudeći da jedno drugom ostave prostora za laktove i kolena uskučenom kombiju marke ševrolet. Norina kosa je bila gusta i tamna,u svakom slučaju predugačka za jednog terenskog epidemiologa,tako da ju je podigla i privezala čvrstom gumicom rukama koje susvrhovito radile, i to hitro. Telo joj je bilo graciozno oblo, a ten utoplim tonovima blago zapečenog tosta.Nakon konačnog Efovog razlaza sa Keli pošto je podnela zahtev za

razvod, Ef i Nora su imali kratkotrajnu vezu. Bila je to samo jednanoč koju je propratilo vrlo mučno i neugodno jutro, koje se nastavilo imesecima koji su usledili... Sve do njihovog drugog smuvavanja prenekoliko nedelja - koje je, mada još strastvenije nego prethodno i samnogo nastojanja da se izbegnu zamke koje su ih zasule nakonprvog puta, izrodilo ponovno zategnutu i nelagodnu situaciju...On i Nora su, na neki način, na poslu bili i previše prisni; da su radili

bilo šta što je iole podsećalo nauobičajenu profesiju, tradicionalnoradno mesto, možda bi rezultat bio drugačiji, lakši, ležerniji - ali ovoje bila „ljubav u rovu". Pošto su se oboje toliko predavali Kanarincu,malo im je toga ostajalo jedno za drugo, ili za bilo kog drugog. To jebilo tako usko povezano partnerstvo da niko jedno drugo nije pitao„kako ti je prošao dan?“, tokom pauze - koje uglavnom uopšte nije nibilo.Kao što je sada bio slučaj. Skidali su se praktično do gole kože

jedno pred drugim, ali na najneseksepilniji mogući način, jer jenavlačenje zaštitnog bio-odela predstavljalo istinsku antitezusenzualnosti. Bila je to sušta suprotnost privlačnosti, povlačenje upredostrožnost, sterilnost.Prvi sloj sastojao se od belog nomeksovog uzanog kombinezona

nazad ukrašenog inicijalima CKB. Kombinezon se zatvaraorajsferšlusom od kolena do brade, kragne i manžeta zaptivenihčvrstim čičkom, a tu su bile i crne kramponke sa vezovima docevanica.Drugi sloj je bio jednokratni beli skafander načinjen od papirnog

tajveka. 7 Zatim nazuvci navučeni preko čizama, kao i silver-šild,hemijske zaštitne rukavice preko najlonskih ograničivača nalepljenih

oko zglobova i članaka. Tu je bila i oprema za disanje: prikačenalagana titanijumska boca SCBA pod pritiskom, maska za kiseonik,kao i pojedinačni bezbedonosni sistem sa alarmom za vatrogasnuslužbu.Oboje su oklevali pre nego što su navukli maske na lice. Nora se

blago nasmešila i rukom zahvatila Efov obraz. Poljubila ga je. „Jesi lidobro?"„Aha."„Pa, baš i ne izgledaš tako. Kako je Zak?"„Utučeno. Sjebano. Kao što i treba da bude.“„Nisi ti kriv."„Pa šta? Kako god da okreneš, ovaj vikend koji je trebalo da

provedem sa sinom propao je i nikada se neće povratiti." Pripremioje masku. „Znaš, u jednom trenutku je u mom životu došlo do togada moram da biram između porodice i posla. Mislio sam da samodabrao porodicu. Očigledno, ne u dovoljnoj meri."Ima trenutaka kao što je bio ovaj, koji dolaze kada im se prohte,

nepoželjni, obično u najnezgodnije vreme, kao što su krizni momenti- kada pogledate u nekoga i shvatite da će vam biti teško bez njega.Ef je uočio koliko je nepravedan bio prema Nori time što se držaoKeli - čak ne ni Keli u pravom smislu te reči, već prošlosti, svogpropalog braka, onoga što je on nekada bio, i to sve zbog Zaka.Nora je volela Zaka. A bilo je očigledno da se ona i Zaku dopadala.Ali sada, upravo sada, nije uopšte bio pogodan trenutak da se time

bavi. Ef je stavio masku, isprobavajući bocu sa kiseonikom.Spoljašnji sloj se sastojao od žutog - kanarinski žutog - potpunozaptivenog „svemirskog" skafandera koje su odlikovali hermetičkizatvorena kapuljača, širokougaoni vizir od dvesta deset stepeni ipripojene rukavice. Ovo je bio zaštitni skafander najvišeg stepenabezbednosti, „kontaktno odelo“, dvanaest slojeva tkanine koji su,kada se jednom zatvore, u potpunosti izolovali nosioca odspoljašnjeg sveta.Nora je proverila njegovo odelo, kao i on njeno. Istraživači bioloških

pretnji funkcionišu na sličnom ortačkom odnosu kao i ronioci.Skafanderi im se donekle naduvaše od kruženja vazduha.Sprečavanje ulaska patogenih supstanci značilo je da su se unutar

odela zadržavali znoj i toplota tela, tako da je unutrašnja temperaturamogla da bude i deset stepeni viša od spoljne.„Izgleda zategnuto", rekao je Ef preko mikrofona unutar maske.Nora je klimnula glavom uhvativši njegov pogled kroz masku.

Pogled joj se zadržao malo duže nego što je bilo neophodno, kao daje imala nameru nešto da kaže, a onda se predomislila. „Spreman?",upitala je.Ef je klimnuo glavom u kapuljači. „Hajde da ovo obavimo."

Napolju, na pisti, Džim je uključio pokretnu komandnu konzolu i naodvojene monitore prikačio njihove kamere na maskama. Pričvrstioje male, upaljene baterijske lampe za stezaljke na prilepnim trakamana njihovim ramenima - debljina višeslojnih rukavica skafanderaograničavala je motoriku nosioca.Tipovi iz Službe unutrašnje bezbednosti priđoše im i pokušaše još

malo da porazgovaraju sa njima, ali Ef se pretvarao da je gluv, vrtećiglavom i ukazujući na kapuljaču.Pošto su prišli avionu, Džini je Efu i Nori pokazao plastificiran

primerak rasporeda putničkih sedišta sa brojevima i osnovnim ličnimpodacima putnika i posade koji su na njima sedeli, načinjen iz ptičjeperspektive. Pokazao je na crvenu tačku na sedištu 18A.„To je federalni činovnik vazduhoplovstva", izgovorio je Džim u svoj

mikrofon. „Preziva se Čarpentijer. Red pored prozora."„Kapiram“, rekao je Ef.Druga crvena tačka. „Obezbeđenje uprave aerodroma nam je

ukazalo i na ovog važnog putnika. Reč je o nemačkom diplomati,Rolfu Habermanu, biznis klasa, drugi red, sedište E Trebalo je daprisustvuje sednici UN-a na temu situacije u Koreji. Postojimogućnost da je nosio diplomatsku poštu koja se na carini nepregleda. Možda tu nema ničeg sumnjivog, ali grupa Nemaca iz UN-a upravo se sada uputila ovamo da to preuzme."„Dobro."Džim ih je ostavio na ivici osvetljenog dela piste i vratio se

nadgledanju monitora. Unutar tog osvetljenog kruga bilo je svetlijenego da je dan. Koračali su a da takoreći nije bilo senke. Ef ih jepred vodio uz vatrogasne merdevine do krila, a potom i preko širokepovršine do otvorenih vrata.

Ef je prvi zakoračio unutra. Mirnoća u avionu bila je naprostoopipljiva. Nora ga je pratila, a onda, rame uz rame sa njim, stala navrh srednje putničke kabine.Leševi koji sede bili su okrenuti prema njima, red za redom.

Svetlost iz Efove i Norine baterijske lampe tupo se odbijala o mrtvecakleće dragulje njihovih otvorenih očiju.Nije bilo krvarenja iz nosa. Ispupčenih očiju niti naduvene ili

prošarane kože. Nije bilo pene na ustima niti izliva krvi. Svi su mirnosedeli na svojim mestima bez ikakvih nagoveštaja panike ili borbe.Ruke su im opušteno visile sa rukohvata nad prolazom ili su bilepoložene u krilu. Nije bilo vidljivih povreda.Mobilni telefoni - u krilima, džepovima i ćušnuti u torbe - odašiljali

su zvuke pristiglih poruka ili su se oglašavali zvonjavom, energičnimtonovima koji su se preklapali. To su bili jedini zvuci.Locirali su federalnog činovnika na sedištu kraj prozora, u samoj

blizini otvorenih vrata. Čovek četrdesetih godina, crne, proređenekose, obučen u farmerke i plavo-narandžastu majicu Njujork metsa,sa bejzbol maskotom, gos’n Metom, nacrtanim spreda. Brada mu senaslanjala na grudi kao da je dremao širom otvorenih očiju.Ef se spustio na koleno, širi prolaz mu je omogućio manevarski

prostor. Dodirnuo mu je čelo i zabacio mu glavu koja se fleksibilnopokretala na vratu. Nora, koja je stajala kraj njega, šarala je svetlompo njegovim očima, ali Čarpentijerove zenice nisu reagovale. Ef gaje povukao za bradu, otvarajući mu usta i osvetljavajući njegovuusnu duplju. Jezik i gornja strana grla bili su ružičaste boje i nije sečinilo da su na bilo koji način zatrovani.Efu je bilo neophodno dodatno osvetljenje. Prišao je prozoru i

povukao zastor. Snop svetlosti sa reflektora nagrnuo je unutra nalikna kakav zaslepljujući beli prasak.Nije bilo ni traga povraćanju, što je slučaj kod udisanja gasa. Na

ljudima otrovanim ugljen-dioksidom vidljivi su plikovi na koži ipromena boje, zbog čega izgledaju naduveno i smežurano. Njegovpoložaj nije bio neprirodan, a nije bilo ni znakova agonije. Kraj njegaje sedela sredovečna žena, ležerno odevena kao turista, sa omanjimnaočarama smeštenim na nosu ispred njenih očiju koje ne vide.Sedeli su kao što bi putnici uobičajeno i sedeli, uspravljenih sedišta idalje iščekujući da se isključi oznaka „vežite pojaseve".

Putnici u prvom redu smeštaju svoje lične stvari u kontejnere nazidu naspram sedišta. Ef je izvukao mekanu virdžin atlantik torbu izdžepa na zadnjoj strani sedišta ispred Čarpentijera, a potom jeotvorio rajsferšlus. Izvadio je majicu sa natpisom Notr dama, punušaku popunjenih ukrštenica, audio-verziju nekog trilera, a zatim ipoprilično tešku najlonsku torbicu u obliku bubrega. Otvorio jerajsferšlus, dovoljno da vidi crni pištolj presvučen gumom.„Vidite li ovo?“, upitao je Ef.„Vidimo", izgovorio je Džim preko radija. Džim, TSA, 8 i svi oni

kojima je usled nadležnosti dozvoljen pristup, posmatrali su sve štose dešavalo putem kamere koja je bila prikačena na Efovo rame.Ef reče: „Što god da je u pitanju, sve ih je zahvatilo na prepad.

Uključujući i ovog policajca u avionu. „Ef je zatvorio rajsferšlus na torbici i spustio je na pod, pridigao se i

krenuo niz prolaz. Naginjao se preko mrtvih putnika ne bi li podigaozastore sa svakog drugog ili trećeg prozora. Jako svetlo bacalo ječudnovate senke i oštro isticalo njihova lica, kao da su umrli letećipreviše blizu sunca.Telefoni su nastavili da se oglašavaju kreštavim neslaganjem, nalik

na mnoštvo pojedinačnih poziva u pomoć koji se preklapaju. Ef jepokušao da ne razmišlja o zabrinutim pozivaocima na drugoj stranilinije.Nora se primakla jednom telu. „Nema znakova nikakvih povreda",

primetila je.„Znam", rekao je Ef. „Dozlaboga jezivo." Pogledao je u galeriju

leševa, razmišljajući. „Džime", rekao je, „pošalji poziv Evropskomogranku Svetske zdravstvene organizacije. Izvesti o ovome iMinistarstvo zdravlja Nemačke, neka uspostave vezu sa bolnicama.Ukoliko se pokaže da je ovo prenosivo, trebalo bi da se pobrinu itamo.“„Bacam se na posao“, rekao je Džim.U prednjoj avionskoj kuhinji, između biznis i prve klase, četiri člana

posade - tri žene i jedan muškarac - sedelo je vezano pojasevima zapomoćna sedišta, tela nagnutih napred. Kada je prolazio kraj njih, Efje imao utisak kao da pluta kroz podvodnu olupinu.Nora se oglasila. „Nalazim se u zadnjem delu aviona, Efe. Nema

nikakvih iznenađenja. Vraćam se.“

„Dobro", odgovorio je Ef dok se vraćao iz kabine osvetljene krozprozor, razgrćući zavesu koja je razdvajala ostatak aviona od širihsedišta prolaza i biznis klase. Tamo je Ef pronašao nemačkogdiplomatu, Habermana, kako sedi u prolazu blizu prednjeg delaaviona. Debeljuškaste ruke su mu i dalje bile prekrštene na krilu,glava nagnuta u stranu, dok mu se pramen peskovitosrebrnkastekose nadvio nad otvorene oči.Diplomatska torbica koju je pomenuo Džim nalazila se u aktovki

ispod njegovog sedišta. Bila je plava i sačinjena od vinila sarajsferšlusom duž vrha.Nora mu je prišla. „Efe, nisi nadležan da je otvaraš...“Ef je otvorio rajsferšlus na torbi, sklanjajući polupojedenu tobleronu

i providnu, plastičnu bočicu ispunjenu plavim tabletama.„Šta je to?“, upitala je Nora.„Pretpostavljam da je vijagra", odgovorio je Ef vraćajući sadržaj u

torbicu, a nju u aktovku.Zaustavio se kraj majke i mlade kćerke koje su zajedno putovale.

Ruka devojčice je još uvek bila smeštena u majčinoj. Obe suizgledale opušteno.Ef reče: „Nema panike, apsolutno ničega."Nora uzvrati: „Nema nikakvog smisla."Virusi se prenose, a za prenos je potrebno vreme. Putnici kojima

nije dobro ili koji padaju u nesvest stvorili bi pometnju, bez obzira naupozorenje „vežite pojaseve". Ako je ovo virus, nije bio nalik nijednojpatogenoj supstanci sa kojom se Ef svih ovih godina susretao kaoepidemiolog u Centru za kontrolu bolesti. Svi znaci su, naime,ukazivali na smrtonosni otrov ispušten u zatvorenu sredinu aviona.Ef reče: „Džime, hoću da ponovo proverimo prisustvo gasa.“Oglasio se Džim: „Uzeli su uzorke vazduha i sve detaljno izmerili u

milionitim delovima. Ništa nisu pronašli."„Znam, ali... čini se kao da su ovi ljudi bili napadnuti nečim bez

ikakvog prethodnog upozorenja. Možda se supstanca rastvorila čimsu se vrata otvorila. Želim da testiram mebl i svaku drugu poroznupovršinu. Napravićemo testove i plućnog tkiva kada iznesemo oveljude odavde."„Dobro, Efe... razumem."

Ef je brzo prošao pored širokog odeljka prve klase opremljenekožnim foteljama i uputio se ka zatvorenim vratima kokpita. Vrata subila u rešetkama i opasana čelikom duž ivica. Nije bilo kamere naplafonu. Posegnuo je za kvakom.Džimov glas je dopirao iz njegove kapuljače: „Efe, kažu mi da vrata

imaju šifrovanu bravu. Nećeš moći da...“Vrata su se otvorila kada ih je gurnuo rukom u rukavici.Ef je stao veoma mimo pred otvorena vrata. Svetla sa prilazne

staze sijala su kroz obojen vetrobran kokpita, obasjavajućiinstrumente. Sistemski monitori bili su u potpunom mraku.Džim reče: „Efe, kažu da treba da budeš posebno oprezan."„Zahvali im se u moje ime za stručan savet“, odgovorio je Ef, pre

nego što je ušao.Sistemski monitori oko prekidača i regulatora bili su ugašeni. Čovek

u pilotskoj uniformi sedeo je srozan na pomoćnom sedištu odmahudesno od Efa koji je ušao. Još dva muškarca, kapetan i prvi oficir,sedeli su na spojenim sedištima pred kontrolama. Ruke prvog oficirastajale su skvrčene i prazne u njegovom krilu, glava mu je klonulanalevo, a kapa i dalje stajala na glavi. Kapetanova leva ruka i daljese nalazila na upravljačkoj palici, desna je visila sa rukohvata, azglobovi su dodirivali tepihom zastrt pod. Glava mu je bila nagnutanapred, dok mu je kapa stajala u krilu.Ef se nagnuo nad kontrolnom konzolom između dva sedišta da bi

pridigao kapetanovu glavu. Ispitao je kapetanove otvorene očisvetlom iz baterijske lampe. Zenice su mu bile ukočene i proširene.Pažljivo mu je položio glavu na grudi, a potom se ukočio.Osetio je nešto. Osećao je nešto. Nekakvo prisustvo.Zakoračio je od konzole i pogledom ispitao pilotsku kabinu,

okrećući se pun krug oko sebe.Džim reče: „Šta je, Efe?“Ef je proveo i previše vremena u prisustvu leševa da bi bio ovako

nervozan. Međutim, ovde je bilo nečega... negde. Ovde ili uneposrednoj okolini.Čudnovat osečaj je nestao kao vrtoglava čarolija, ostavljajući ga da

trepće. Odbacio je to od sebe." Nije ništa. Verovatno klaustrofobija."Ef se okrenuo ka trećem čoveku u kokpitu. Glava mu je visila nisko,

a desno rame bilo oslonjeno o zid. Pojas na njegovom pomoćnom

sedištu je visio.Ef glasno upita: „Zašto ovaj nije privezan?"Nora reče: „Efe, jesi li u kokpitu? Dolazim do tebe."Ef je pogledao u srebrnu iglu na kravati u obliku simbola Ridžis era.

Na bedžu iznad džepa na košulji pisalo je ime: Redfern. Ef sespustio na koleno pred njim, pritiskajući šake obavijene debelimrukavicama na čovekove slepoočnice ne bi li mu pridigao glavu. Očisu mu bile otvorene i gledale su nadole. Ef mu je pregledao zenice iu trenutku mu se učinilo da je nešto primetio. Tračak. Ponovo jepogledao, kada se, iznenada, kapetan Redfern stresao i ispustiojauk.Ef je poskočio unazad i bučno se sručio između sedišta dva

kapetana pravo u kontrolnu konzolu. Prvi oficir se srozao na njega iEf ga je odgurnuo, na trenutak zarobljen čovekovim opuštenim imrtvim telom.Džim ga je pozvao oštrim glasom: „Efe?“U Norinom glasu se osetila panika: „Efe, šta je bilo?"U naletu panične snage, Ef je odbacio telo prvog oficira nazad u

sedište i pridigao se na noge.Nora upita: „Efe, jesi li dobro?"Ef je pogledao u kapetana Redferna koji je sada bio prostrt po

podu, sa očima koje su se otvarale i zurile. Njegovo grlo je, međutim,funkcionisalo, grčilo se, dok je otvorenim ustima pokušavao daudahne vazduh.Ef je širom otvorenih očiju saopštio: „Imamo jednog preživelog."Nora upita: „Šta?"„Imamo jednog preživelog. Džime, za ovog čoveka nam je

neophodna izolaciona komora Kurt. Treba da se dostavi direktno nakrilo. Nora?" Ef je govorio brzo, sve vreme gledajući u pilota koji segrčio na podu. „Moramo da pregledamo sve u avionu, putnika poputnika."

INTERLUDIJUM IABRAHAM SETRAKIJAN

Starac je stajao sam na skučenom prodajnom prostoru svojezalagaonice na Istočnoj 118. ulici u Španskom Harlemu. Prošao jeveč jedan sat od zatvaranja i stomak mu je krčao od gladi, alisvejedno nije imao želju da se popne na sprat. Kada je pao mrakkojim su gospodarile noćne ptice, sve su rešetke na vratima iprozorima, nalik na čelične kapke, bile spuštene. Noč nije za izlaske.Otišao je do niza prekidača za prigušivanje svetla koji se nalazio iza

radnog pulta i zamračio radnju, svetiljku po svetiljku. Bio je setan,zaglibljen u duboke misli. Pogledao je po radnji, vitrinama od hroma iprugastog stakla. Ručni satovi položeni na file umesto na pliš,ispolirano srebro kojeg nije mogao da se otarasi, tu i tamo po nekidijamant i zlato. Iza stakla su se nalazili čitavi servisi za čaj. Kožnikaputi i sada već ofucane krznene bunde. Bilo je tu i novih muzičkihuređaja koji su se brzo prodavali, kao i radio i televizijskih aparatakoje više nije ni otkupljivao. Tu i tamo našlo bi se i nešto istinskivredno: par divnih starinskih sefova (oivičenih azbestom, nijepreporučljivo jesti); video-rekorder marke „kvazar" iz sedamdesetih,od drveta i metala, veličine putničkog kofera; stari 16-milimetarskifilmski projektor.Ali, sve u svemu, najviše je bilo kojekakve slabo prodavane

starudije. Zalagaonica je, zapravo, jednim delom pijaca, drugimmuzej, a zatim i komšijski relikvijar. Zalagaoničar pruža usluge kaoniko drugi. On predstavlja bankara siromašnih, neko kod koga ljudidolaze i pozajmljuju dvadeset pet dolara bez pitanja o tome da li suveć u kreditima, da li imaju siguran posao ili preporuke. A u ovomdobu ekonomske krize dvadeset pet dolara je velika svota za mnogeljude. Dvadeset i pet dolara može predstavljati razliku izmeđuskloništa i spavanja na ulici. Sa dvadeset i pet dolara možete sebipriuštiti neophodne lekove. Sve dok bilo koji čovek ili žena imajunešto vrednije da založe, on ili ona mogu da izađu kroz vratanjegove radnje sa gotovinom u rukama. Kud ćeš bolje!S mukom se penjao na sprat usput gaseći još svetla. Imao je sreće

što je bio vlasnik te zgrade, kupljene ranih sedamdesetih prošlogveka za sedam dolara i nešto siće. Dobro, možda nije bilo baš toliko

jeftino, ali nije bilo ni mnogo skuplje. Tada su masovno palili zgradezarad grejanja. Zalagaonica „Starosedelac i rariteti" (naziv preuzetzajedno sa radnjom) nikada za Setrakijana nije predstavljalasredstvo bogaćenja, već koristan način da se priključi preinternetskojtrgovinskoj raskrsnici podzemlja, mesto gde je svako zainteresovanza starine, raritete i tajanstvene predmete mogao ispod tezge i da ihnabavi.Trideset i pet godina baktanja jeftinim nakitom danju, sakupljanje

oruđa i vojne opreme noću. Trideset i pet godina provedenih učekanju, pripremama, iščekivanju. A sada mu je vreme isticalo.Na vratima je dodirnuo mezuzu 9 i poljubio vrhove svojih

iskrivljenih, naboranih prstiju pre nego što je ušao. Prastaro ogledalou hodniku bilo je toliko izguljeno i izbledelo da je morao da istegnevrat ne bi li iznašao parče ogledala u kojem je još bilo mogućeogledati se. Kosa bela kao alabaster, koja mu je rasla visoko iznadnaboranog čela i spuštala se ispod ušiju i vrata, odavno je bila zrelaza šišanje. Koža na licu mu je visila, brada, ušne resice i oči podleglisu onom nepravedniku zvanom gravitacija. Njegove ruke, izlomljenei nestručno izlečene pre mnogo decenija, izvitoperile su se uartrilične kandže koje je sve vreme prikrivao vunenim rukavicamabez prstiju. Međutim, ispod i unutar ove trošne ljudske fasadeodisala je snaga. Gorela je vatra. Isijavala čvrstina karaktera.Koja je bila tajna njegove unutrašnje mladosti? Jedna jedina stvar.Osveta.Pre mnogo godina, u Varšavi, a kasnije i u Budimpešti, postojao je

čovek po imenu Abraham Setrakijan, čuveni profesoristočnoevropske književnosti i folklora. Preživeo je holokaust, kao iženidbu svojom studentkinjom, a polje izučavanja ga je odvelo uneke od najmračnijih delova sveta.Sada, kada je bio vremešni zalagaoničar u Americi, i dalje ga je

proganjao nedovršen posao.Ostalo mu je malo ukusne supe, odlične kokošje sa kreplecima 10 i

knedlama od jaja, koju mu je donela stalna mušterija čak izLibmenove radnje u Bronksu. Stavio je zdelu u mikrotalasnu pećnicui kvrgavim prstima olabavio već ionako labav čvor na kravati. Nakonšto se oglasila mikrotalasna, odneo je zdelu do stola, a potom

izvadio iz fioke lanenu salvetu - nikada nije koristio papirne! - i čvrstoje zadenuo za okovratnik.Duvao je u supu. Ritual utehe, samopotvrđivanja. Prisetio se bake,

svoje babeh - bilo je to više od puke uspomene, to je bilo živosećanje, emocija - koja je duvala u supu umesto njega kada je biodečak, sedeći kraj njega za klimavim drvenim stolom u hladnojkuhinji njihove kuće u Rumuniji. Pre nego što je krenulo po zlu. Njenstarački dah kojim raspršuje uzdižuću paru po njegovom mlađanomlicu, nečujna čarolija tog jednostavnog čina. Kao da je uduvavalasam život u dete. A sada, kada je duvao u supu i sam postavšistarac, posmatrao je sopstveni dah koji je uobličavala para i pitao sekoliko mu je još ovakvih izdaha preostalo.Iskrivljenim prstima leve ruke uzeo je kašiku iz fioke prepune lepih,

rasparenih delova pribora za jelo. Sada je duvao u kašiku mreškajućimajušnu baricu supe pre nego što bi je prineo ustima i progutao.Ukus se pojavljivao i nestajao, s obzirom na to da su papile nanjegovom jeziku odumirale, nalik na vremešne vojnike - žrtvevišedecenijskog pušenja lule, čuvenog profesorskog poroka.Pronašao je tanak daljinski upravljač prevaziđenog modela

televizora soni - kuhinjski model bele boje - i uključio ekran od nekih33 centimetara koji se polako zagrevao dodatno osvetljavajući sobu.Pridigao se i pošao ka špajzu, pridržavajući se za gomile knjiga kojesu dodatno sužavale hodnik u uzanu stazu prekrivenu izanđalimtepihom. Knjiga je bilo posvuda, nagomilanih visoko uza zid. Mnogesu bile pročitane, ali se ni od jedne nije mogao rastaviti. Pridigao jepoklopac povelike limenke, u kojoj je nekada bio kolač, ne bi li uzeoposlednje parče ražanog hleba koje je čuvao. Poneo je hleb uvijen upapir do svoje kuhinjske stolice, s mukom je seo i počeo da čupkamalo budi koja je počela da se hvata po njoj dok je uživao u jošjednom blagom srku ukusne supe.Slika na ekranu mu je polako privlačila pažnju: nekakav džambo

džet parkiran na nekoj pisti, osvetljen kao predmet od slonovačepoložen na juvelirov crni file. Stavio je naočare sa crnim ramom kojesu mu visile na grudima, žmirkajući ne bi li pročitao šta piše.Današnja kriza se odvijala preko reke, na aerodromu DŽFK.Vremešni profesor je gledao i slušao, usredsređen na avion koji je

izgledao prastaro. Jedan minut pretvorio se u dva, potom tri, dok je

prostorija u kojoj je sedeo polako počela da čili pred njegovim očima.Sav zanet, ukipio se slušajući izveštaj. U ruci je i dalje držao kašiku,ali ruka mu više nije podrhtavala.Slika usnulog aviona na televizijskom ekranu poigravala je preko

stakala njegovih naočara, nalik na viziju budućnosti. Supa u zdeli sehladila, para iščezavala, zamirala, dok je kriška ražanog hleba ostalanepojedena.Znao je.Tap-tap-tap.Starac je znao...Tap-tap-tap.Njegove nakazne šake počele su bolno da bride. Ono što je pred

sobom video nije bio samo nagoveštaj, već nedvosmislen dokaz. Toje bilo to. Ono što je iščekivao. Ono za šta se pripremao. Čitavogsvog života do ovog trenutka.Sve olakšanje koje je prvobitno osetio, jer ga taj užas nije nadživeo

i što je dobio priliku da se osveti u poslednji čas, istog trenutkazamenila je oštra žaoka straha. Reči su u naletu pare izletele iznjegovih usta.Stigao je... Stigao je...

DOLAZAK

Hangar Ridžis eraS obzirom na to da je aerodromu DŽFK bila neophodna prohodna

prilaznica, avion je u potpunom raspadu sistema odvučen u hangarRidžis era na duže vreme, nekih sat vremena pre zore. Svi su ćutalidok je osakaćeni 777 pun mrtvih putnika prolazio kao džinovski belimrtvački sanduk.Kada su postavljeni podmetači za točkove i avion bio osiguran,

umrljani betonski pod prekriven je crnom ciradom. Pozajmljenibolnički paravani bili su postavljeni kao zaklon širokog područjaizmeđu levog krila i kljuna aviona. Avion je bio izolovan u hangaru,kao leš unutar ogromne mrtvačnice.Na Efov zahtev je iz Kancelarije glavnog medicinskog istražitelja

Njujorka poslato nekoliko medicinskih stručnjaka sa Menhetna i izKvinsa, koji su doneli više kutija plastičnih kesa. OCME, najvećesvetsko odeljenje medicinskih istražitelja, imalo je iskustva uupravljanju posledicama katastrofa sa mnogostrukim žrtvama ipripomoglo je u organizaciji iznošenja tela.Pripadnici Hazmata aerodromske uprave, odeveni u zaštitne

kombinezone, iz aviona su prvo izvukli vazduhoplovnog zvaničnika -policajci su svečano odali poslednju poštu lešu u kesi kada su gaizneli kroz vrata na krilu - a potom nastavili sa mučnim iznošenjemsvih ostalih iz prvog reda. Nakon iznošenja tela, izvučena su isedišta da bi se ispražnjeni prostor iskoristio za pakovanje preostalihleševa pre iznošenja. Svako pojedinačno telo privezivano je zanosila i spuštano sa krila na ciradom prekriven beton.Čitav proces je obavljan uz najveće mere opreza, a u pojedinim

trenucima situacija je bila prilično jeziva. U jednom trenutku, kada jebilo dopremljeno tridesetak tela, jedan od službenika aerodromskeuprave iznenada je pojurio iza granične linije jaučući i grebućizaštitnu kacigu. Dva pripadnika Hazmata nagrnuše na njega, a on ihje, onako izbezumljen, gurnuo na bolničke paravane ugrožavajućiograđeni prostor. Nastala je panika, ljudi su se sklanjali u stranu dapropuste ovog potencijalno otrovanog ili zaraženog čoveka koji jegrčevito sa sebe kidao zaštitno odelo trčeći iz grozomornog hangara.Ef ga je sustigao na betonskoj stazi, gde je službenik, na svetlostijutarnjeg sunca, uspeo da smakne kacigu i počeo sa sebe da svlačizaštitno odelo kao da ga je gušilo. Ef je zgrabio čoveka koji se tada

bespomoćno stropoštao na beton. Sedeo je, sa lepljivim suzama uočima.„Ovaj grad", jecao je čovek. „Ovaj prokleti grad."Kasnije se proširila priča da je ovaj radnik aerodromske uprave bio

angažovan prvih nekoliko paklenih nedelja na ruševinama Svetskogtrgovinskog centra, prvo kao deo spasilačke ekipe, a potom naraščišćavanju. Slika 9/11 bila je još uvek veoma živa u očima mnogihradnika aerodromske uprave, tako da su sadašnje neverovatneokolnosti, uz mnogobrojne žrtve, učinile da sve nanovo proživljavaju.

Terenska ekipa analitičara i istražitelja Nacionalne uprave zabezbednost saobraćaja iz Vašingtona pristigla je avionom federalnevazduhoplovne uprave floridske aviokompanije „Galfstrim". Došli suda ispitaju sve one koji su imali bilo kakve veze sa „incidentom" naletu ridžis 753, da dokumentuju poslednje trenutke leta i analizirajuzapise o parametrima leta, kao i zvučne zapise iz kokpita. Istražiteljinjujorškog zdravstvenog odeljenja, koje je usled hitnosti preduhitrioCKB, bili su upućeni u stanje, iako je Ef odbio njihov zahtev da slučajpripadne njihovoj nadležnosti. Znao je da situaciju mora da drži podsopstvenom kontrolom, ukoliko želi da sve bude kako treba.Predstavnici Boinga, na putu iz Vašingtona, već su izjavili da je

kompletno zakazivanje aviona 777 „mehanički nemoguće".Potpredsednik Ridžis era, koga su pridigli iz kreveta njegovog domau Skarsdejlu, zahtevao je da tim Ridžisovih avio-mehaničara prvipregleda avion, odmah nakon što lekari obave svoj deo posla. (Kvaru ventilacionom sistemu je u ovom trenutku bio najverovatnija teorijao uzroku smrti putnika i posade.) Nemački ambasador u SAD injegovi službenici i dalje su čekali preuzimanje diplomatske torbe. Efih je pustio da čekaju u Lufthansinom foajeu za važne ličnosti naterminalu 1. Gradonačelnikov zvaničnik za odnose sa javnošćuplanirao je da tog popodneva održi konferenciju za štampu, dok jenačelnik policije pristigao u specijalnom vozilu njujorške službe hitnepomoči u društvu glavnokomandujućeg antiterorističkog biroa.Do kasnih jutarnjih časova iz aviona je ostalo da se izvuče još nekih

osamdeset tela. Proces identifikacije je tekao ubrzano, zahvaljujućiskeniranim pasošima i detaljnim popisima putnika.

Tokom kratke pauze, Ef i Nora su razgovarali sa Džimom ispredzatvorene zone. Veliki deo avionskog trupa video se iznadpostavljenih paravana. Avioni su ponovo počeli da uzleću i sleću;mogli su da čuju kako im se iznad glava zvuci motora približavaju iudaljavaju, osećali su meškoljenje atmosfere, uzburkavanjevazduha.Ef je, između gutljaja flaširane vode, priupitao Džima: „Koliko tela

može da primi hitna pomoć Menhetna?"Džim je odgovorio: „Ovo je u nadležnosti Kvinsa, ali u pravu si,

odeljenje na Menhetnu je najbolje opremljeno. Logistički gledano,žrtve ćemo rasporediti između te dve lokacije, Bruklina i Bronksa.Dakle, po pedeset svakoj."„Kako ćemo ih prevesti?"„U hladnjačama. Medicinski islednik je rekao da su na taj način

prenosili i žrtve Svetskog trgovinskog centra. Već su uspostavili vezusa ribljom trgovinom Fulton iz Donjeg Menhetna."Ef je često razmišljao o poslu kontrole zaraza kao o ratnim merama

otpora - on i njegov tim su učestvovali u istinskim borbama, dok jeostatak sveta pokušavao da nesmetano vodi svoje svakodnevneživote pod okriljem okupacije, pored virusa i bakterija koji su ihugrožavali. Po ovom scenariju, Džim je predstavljao tajnog radio-vezistu koji je govorio tri jezika i koji je iz Marseja mogao bezbednoda prenese bilo šta, od butera do oružja.Ef upita: „Nema nikakvih vesti iz Nemačke?"„Još ne. Zatvorili su aerodrom na dva sata da bi izvršili detaljan

bezbednosni pregled. Niko od zaposlenih na aerodromu nijebolestan, niti su bolnice primile ikoga sa simptomima iznenadnebolesti."Nora je nestrpljivo čekala da nešto kaže. „Ovde se ništa ne uklapa."Ef je klimnuo glavom, potvrđujući njenu izjavu." Iznesi što imaš.“„Imamo avion pun leševa. Da je ovo slučaj trovanja gasom ili

nekom supstancom iz vazduha koja je doprla iz ventilacionogsistema - slučajno ili namerno - svi ovi ljudi ne bi okončali tako... pa,moram da kažem, tako spokojno. Gušili bi se, koprcali. Povraćali bi.Pomodreli bi. Zavisno od telesne građe, svako od njih bi podlegaotrovanju u različito vreme. A vladala bi i neopisiva panika. Ukoliko je,naime, reč o kakvoj infekciji, onda smo suočeni sa nekakvim

volšebnim, iznenadnim, nama potpuno nepoznatim patogenimagensom, nečim što niko od nas do sada nije video. A to očiglednoupućuje na nešto što je proizveo čovek u laboratorijskim uslovima.Istovremeno, ne gubite iz vida da nemamo samo mrtve putnike - iavion je potpuno zamro. Skoro kao da je nešto, nešto štoonesposobljava, nasrnulo na avion i uništilo sve što se nalazilounutra, uključujući i putnike. Međutim, to nije sasvim tačno, zar ne?Naime, smatram da pitanje koje ću sada izreći traži najhitniji mogućiodgovor. Ko je otvorio vrata?" Gledala je tamo-amo, čas u Efa, čas uDžima. „Znate, možda je u pitanju promena pritiska. Možda su vrataveć bila otključana, a onda ih je napon dekompresije otvorio.Možemo da dođemo do najneverovatnijih zaključaka jer nam je, kaomedicinskim stručnjacima, to upravo i posao."„A šta je sa onim zastorima na prozorima?", upitao je Džim. „Ljudi

uvek gledaju kroz prozor kada avion sleće. Ko ih je sve redomspustio?"Ef je klimnuo glavom. Čitavo jutro je bio toliko usredsređen na

detalje da je bilo pravo olakšanje posmatrati ova čudnovata zbivanjasa određene distance. „Upravo će zato četvoro preživelih biti ključ zarešenje ove misterije. Ukoliko su uopšte nešto videli."Nora reče: „Ili su, u suprotnom, bili saučesnici."Džim odgovori: „Sve četvoro je u kritičnom ali stabilnom stanju i

nalaze se u izolacionom odeljenju Medicinskog centra bolniceJamajka. Kapetan Redfern, treći pilot, muškarac, trideset i dvegodine. Advokat iz okruga Vestčester, žensko, četrdeset i jednagodina. Programer iz Bruklina, muškarac, četrdeset i četiri godine. I,veoma poznata muzička zvezda sa Menhetna i Majami Biča,muškarac, trideset i šest godina. Zove se Dvajt Muršajn."Ef je slegnuo ramenima. „Nikad čuo."„Poznatiji je po imenu Gabrijel Bolivar."Ef izgovori: „Oh.“Nora reče: „Au.“Džim je rekao: „Putovao je inkognito prvom klasom. Nije bio

prepoznatljivo našminkan kao strašilo, niti je nosio luđačka sočiva.Tako da možemo da očekujemo da će zbog ovoga biti još višemedijske vatre."Ef upita: „Da li među preživelima postoji neka veza?"

„Ne, još uvek je ne vidimo. Možda će nam lekarski nalaziobelodaniti nešto. Bili su raštrkani po avionu; kompjuteraš je leteoturističkom klasom, advokatica u biznis, a pevač u prvoj klasi.Kapetan Redfern se, naravno, nalazio u pilotskoj kabini."„Zbunjujuće", rekao je Ef. „Svejedno, barem je nešto. Doći ćemo do

nekakvih saznanja ukoliko, naravno, dođu k svesti. Barem onolikovremena koliko je dovoljno da nešto prozbore."Jedan od pripadnika aerodromske uprave došao je po Efa.

„Doktore Gudvederu, bilo bi bolje da dođete", rekao je. „Odeljenje zaprtljag. Nešto su pronašli."

Kroz bočna vrata odeljenja za prtljag, u donjem delu trupa 777, većje započeto izvlačenje čeličnih sanduka na točkovima koje je trebaloda otvori i proveri Hazmat, tim aerodromske uprave. Ef i Nora supostrance prešli među preostale kontejnere, povezane kao vagoni,sa točkovima umetnutim u šine.Na udaljenom kraju skladišta nalazila se dugačka, pravougaona

kutija, crna, drvena i, činilo se, veoma teška, nalik na ogromanpolegnut orman. Nelakirana ebonovina, nekih dva i po metradugačka, metar i tridesetak centimetara široka i metar visoka. Višaod frižidera. Gornja strana je čitavom dužinom bila oivičena složenimrezbarijama, lavirintskim kitnjastim ukrasima propraćenim ispisanimslovima na nekom drevnom jeziku ili je, možda, udešeno da samoizgleda kao neki drevni jezik. Mnogi izrezbareni ukrasi podsećali suna figure, niz ljudskih figura - a uz malo mašte, možda bi vam seukazala i lica koja vrište.„Još ga niko nije otvorio?", upitao je Ef.Pripadnici Hazmata su svi doreda odrično zavrteli glavama. „Nismo

ni pipnuli tu stvar", odgovorio je jedan od njih.Ef je pogledao zadnju stranu kovčega. Tri narandžasta kaiša sa

čeličnim kukama i dalje pričvršćenim za tlo stajala su na zemlji krajkontejnera. „A, šta je sa ovim kaiševima?"„Bili su odvezani kada smo stigli", rekao je drugi.Ef je pogledao po skladištu. „To nije moguće“, rekao je. „Da je ovo

čudo bilo odvezano tokom leta, načinilo bi veliku štetu ostalimkontejnerima, ako ne i čitavom odeljenju za prtljag.“ Ponovo se

zagledao u tu stvar. „Gde je njegova otpremnica? Šta piše natovarnom listu?"Jedan od zvaničnika je u rukama u rukavicama držao hrpu spiskova

spojenih jednom spajalicom. „Ovde ga nema.“Ef mu je prišao da se uveri. „To nije moguće."„Jedini nepropisno dovezen tovar ovde pribeležen jeste nekakav

kajak, pored tri seta palica za golf." Tip je pokazao na bočni zid gdeje istovetnim narandžastim kaiševima stajao pričvršćen kajakobavijen plastikom i izlepljen aerodromskim nalepnicama.„Pozovite Berlin", rekao je Ef. „Kod njih mora da je registrovan.

Neko će se tamo već setiti ove stvari. Mora da teži barem dve stotinekilograma."„To smo već uradili. Ni tamo nema nikakve evidencije. Ispitaće sve

radnike koji su bili zaduženi za prtljag, jednog po jednog."Ef se ponovo okrenuo ka crnom kontejneru. Nije obraćao pažnju na

neobične rezbarije, već se sagnuo da ga pogleda postrance, gde jepronašao tri šarke sa obe gornje ivice. Poklopac su zapravo bilavrata, po sredini razdvojena na dva krila koja su se otvarala kaspolja. Ef je dodirnuo izrezbaren poklopac rukom u rukavici da bipotom posegnuo ispod njegovih ivica, pokušavajući da otvori teškakrila. „Da li bi mi neko priskočio u pomoć?"Jedan od prisutnih je iskoračio prema njemu i zahvatio prstima krilo

naspram Efa. Ef je izbrojao do tri i obojica istovremeno otvorišeteška vrata poklopca.Dvostruka krila poklopca su sada bila otvorena, pričvršćena jakim,

širokim šarkama. Vonj koji se uzdigao iz kontejnera podsećao je naleš, kao da je sanduk bio zakovan stotinu godina. Činio se praznim,sve dok jedan od prisutnih nije upalio baterijsku lampu i uperio snopsvetlosti unutra.Ef je uvukao ruku koja je, obavijena višeslojnim rukavicama,

utonula u izdašnu, crnu ilovaču. Zemlja je bila prijatno mekana nadodir, nalik na kakvo testo za kolač, prianjajući mu za prste.Ispunjavala je dve trećine kontejnera.Nora je zakoračila unazad od velike otvorene kutije. „Izgleda kao

mrtvački sanduk“, izgovorila je.Ef je povukao prste otresajući sa njih ostatke zemlje. Okrenuo se ka

njoj iščekujući šaljivi osmeh koji se nije pojavio. „Zar nije malo

povelik za to?“„Zašto bi neko poslao praznu kutiju sa zemljom?", upitala je.„Pa, i ne bi“, rekao je Ef. „Mora da je nešto bilo unutra."„Ali, šta?“, upitala je Nora. „Ovaj avion je pod karantinom."Ef je slegnuo ramenima. „Ne polazi nam za rukom da bilo šta

objasnimo kada je ovaj avion u pitanju. Ono što zasigurno znamjeste da imamo otključan i neprivezan kontejner bez otpremnice."Okrenuo se ka ostalima. „Treba da uradimo analizu zemlje. Zemljazadržava dokazne tragove. Na primer, radijaciju."Jedan od prisutnih reče: „Misliš da je ta, koja god supstanca bila,

uzrok smrti putnika..?"„Ona koja je pristigla ovim avionom? To je najlogičnija teorija koju

sam čuo tokom čitavog dana."Džim se oglasio ispod njih, izvan aviona. „Efe? Nora?"Ef se odazvao: „Šta je bilo, Džime?"„Samo što su me zvali iz izolacionog odeljenja bolnice Jamajka.

Mislim da bi trebalo iz ovih stopa da odete tamo."Bolnica medicinskog centra Jamajka

Bolnica se nalazila samo desetak minuta udaljena od DŽFK-a,severno duž autoputa Van Vajk. Jamajka je bila jedan od četiri centraodređena za slučajeve bioterorističke pripravnosti u Njujorku.Predstavljala je sastavni deo programa kontrole sindroma i Ef je presamo nekoliko meseci u njoj uspostavio radionicu Kanarinca. Stogaje i znao kako da dođe do izolacionog odeljenja na petom spratu.Na metalnim dvokrilnim vratima istaknut je drečavo-narandžasti,

trolatični simbol za biološku opasnost, ukazujući na stvarnu ili pakpotencijalnu pretnju ćelijskim ili živim organizmima. Na natpisu jepisalo:IZOLACIONO ODELJENJE: OPREZ PRI KONTAKTU OBAVEZAN,

PRISTUP DOZVOLJEN SAMO OVLAŠĆENIM LICIMA.

Ef je pokazao propusnice CKB-a na prijemnom odeljenju, iako ga jeslužbenica prepoznala sa prethodnih vežbi biološke opasnosti. Uvelaga je unutra. „O čemu je reč?“, upitao je.„Ne želim da zvučim dramatično", odgovorila je, mlatarajući svojom

identifikacionom bolničkom karticom ispred čitača, otvarajući vrataodeljenja, „ali ovo morate da vidite sopstvenim očima."

Unutrašnji hodnik je bio uzan, budući da je to bio spoljašnji prstenizolacionog odeljenja gde su najčešće boravile samo medicinskesestre. Ef je pratio službenicu iza plavih zavesa u prostranopredvorje u kojem su se nalazila kolica sa neophodnom opremom -mantilima, naočarama, rukavicama, nazuvcima i respiratorima - kao ivelika kanta za smeće na točkovima iznutra postavljena crvenomkesom za opasne biološke otpatke. Gas-maska je zapravo bilapolumaska, model N95, koja je mogla da filtrira devedeset i petprocenata čestica veličine O,3 mikrona ili veće. To je u prevoduznačilo da je pružala zaštitu od većine virusnih i bakterijskihsupstanci u vazduhu, ali ne i od hemijskih ili gasnih kontaminirajućihmaterija.Nakon što je bio odeven u kompletno zaštitno odelo na aerodromu,

Ef se osećao prijatno sa bolničkom maskom, hirurškom kapicom,tankim rukavicama, u bolničkom mantilu i umecima za cipele. Sličnoodevena službenica je potom pritisnula potisno dugme, takootvarajući unutrašnja vrata. Ef je osetio vakuum koji ga je povukaokada je zakoračio unutra, što je bilo posledica sistema negativnogpritiska - vazduh je ulazio u izolaciono odeljenje, ali ne i izlazionapolje.Unutra se nalazio hodnik, levo i desno od središnje prostorije sa

zalihama. U odeljenju su se nalazili kolica ispunjena lekovima isredstvima za hitnu pomoć, laptop zaštićen plastikom, uređaj zakomunikaciju sa odeljenjima van izolacionog odeljenja i oprema zadodatnu zaštitu.Odeljenje za pacijente se sastojalo od osam malih prostoriju.

Ukupno osam izolacionih soba za opštinu sa više od dva miliona idvesta pedeset hiljada stanovnika. „Kapacitet udarnog talasa" jetermin za pripravnost u slučaju eventualnih zaraza većih razmera, zasposobnost sistema zdravstvene zaštite da u situacijama hitnostispreči širenje bolesti izvan operativnih službi i zadovolji zdravstvenepotrebe većeg broja ljudi. Broj bolničkih kreveta u državi Njujorkiznosio je otprilike šezdeset hiljada i bio je u opadanju, dok je samograd Njujork imao više od osam miliona stanovnika, sa stalnomtendencijom porasta. Kanarinac je ustanovljen sa nadom da ćepoboljšati ovaj statistički manjak, kao neka vrsta pripravne ispomoćiu slučaju zaraze većih razmera. CKB je ovo državno načelo

prikladnosti smatrao „optimističnim". Ef je radije koristio izraz„optimističan do mojega".Krenuo je za službenicom u prvu prostoriju. Ona nije u potpunosti

predstavljala biološki izolovani prostor; nije bilo pneumatskih blokadaniti čeličnih vrata. To je bila soba za rutinsku bolničku negu uizolovanom okruženju. Pod prostorije bio je obložen pločicama, aprostorija osvetljena jarkom svetlošću. Prvo što je Ef ugledao bila jeizolaciona komora Kurt kraj zida. Izolaciona kabina Kurt predstavljaležaj za jednokratnu upotrebu u obliku kutije, nalik na providankovčeg, sa dva okrugla otvora sa prikačenim rukavicama sa obestrane i pokretnim spoljašnjim bocama sa kiseonikom. Kraj njega subili poslagani jakna, košulja i pantalone, isečeni sa pacijentahirurškim makazama. Na izokrenutoj pilotskoj kapi jasno se videlakrilata kruna, oznaka Ridžis era.Bolnički krevet u središtu prostorije bio je okružen providnim,

plastičnim zavesama, a kraj njih su se nalazili oprema za nadzor ielektronski stalak za infuziju sa četiri pridrživača na kojem su bileokačene kesice. Ograđeni krevet bio je opremljen zelenim čaršavimai velikim belim jastucima, i bio je pri dignut.Kapetan Doji Redfern je sedeo na sredini kreveta, ruku smeštenih u

krilu. Bio je bosonog, obučen samo u bolničku spavaćicu i činio sebudan. I pored igala zabodenih u nadlanicu i ruku, kao i iznurenogizraza na licu - izgledao je kao da je smršao pet kilograma od kadaga je Ef pronašao u kokpitu - svima drugima bi izgledao kao bilo kojipacijent koji iščekuje pregled.Sa mnogo nade je pogledao Efa koji mu je pristupao. „Jeste li vi iz

aviokompanije?“, upitao je.Ef je odrično zavrteo glavom, zatečen. Samo prošle noći, ovaj

čovek je soptao za vazduhom i stropoštao se na pod pilotske kabineleta 753, sa očnim jabučicama okrenutim ka unutrašnjosti lobanjekao u samrtnom ropcu.Tanak dušek je zacvileo kada je pilot prebacio težinu tela na drugu

stranu. Zaječao je usled ukrućenosti, a potom upitao: „Šta sedogodilo u avionu?"Ef nije mogao da prikrije razočaranje. „Ponadao sam se da ćete mi

vi to reći.“

Ef je stajao okrenut prema rok zvezdi, Gabrijelu Bolivaru, koji jesedeo na ivici kreveta nalik na crnokosog gargojla obavijenog ubolničku halju. Bez zastrašujuće šminke, izgledao je iznenađujućeprivlačno i to na onaj žilav, mačo način.„Mamurluk nad mamurlucima", izgovorio je Bolivar.„Osećate li bilo kakvu drugu nelagodu?", upitao je Ef.„I te kako. Čoveče." Provukao je prste kroz svoju dugu, crnu kosu.

„Nikada ne leti putničkim avionom. To je naravoučenije ove priče."„Gospodine Bolivar, možete li mi reći čega se poslednjeg sećate pri

sletanju?"„Kakvom sletanju? Najozbiljnije. Cevčio sam votku-tonik tokom

skoro čitavog leta i čini mi se, gotovo sam siguran, da sam sveprespavao." Pridigao je pogled i počeo da žmirka na svetlost. „Štakažete na malo demerola, a? Možda kada ovuda prozuje ona kolicasa osveženjem?"Ef je uočio unakrsne ožiljke na Bolivarovim golim rukama i prisetio

se da je bio poznat po tome što se sekao tokom nastupa.„Pokušavamo da pronađemo lični prtljag svakog putnika."„To je barem lako u mom slučaju. Nisam ga ni imao. Ništa prtljaga,

samo mobilni. Moj čarter let je u poslednjem trenutku otkazan takoda sam bio primoran da se ukrcam na ovaj. Zar vam moj menadžerto nije rekao?"„Još nisam razgovarao sa njim. Konkretno, raspitujem se za veliki

kontejner."Bolivar je zurio u njega. „Je l' ovo neka vrsta testa za umobolne?"„U odeljenju za prtljag. Stari sanduk, delimično ispunjen zemljom."„Nemam pojma o čemu pričate."„Niste ga dovozili natrag iz Nemačke? Liči kao nešto što biste vi

mogli da imate."Bolivar se namrštio. „Ovo je gluma, krele. Jebeni šou, spektakl.

Divljačka šminka i hardkor pesme. Izguglaj me - otac mi je biosveštenik metodističke crkve, ali jedina stvar koju ja sakupljam jesupičkice. Kad smo već kod toga, kada ću do đavola izaći odavde?"Ef odgovori: „Moramo da obavimo još neka ispitivanja. Želimo da

odavde izađete zdravi kao dren."„Kada ćete mi vratiti telefon?"„Uskoro", rekao je Ef izlazeći.

Službenica je imala problema sa trojicom muškaraca pred vratimaizolacionog odeljenja. Dvojica se nadvise nad Efom te je zaključio damora da su u pitanju Bolivarovi telohranitelji. Treći čovek je bio nižirastom, nosio je aktovku i jasno je mirisao na advokata.Ef im se obratio: „Gospodo, ovo je zabranjeno područje."Advokat reče: „Ovde sam da izvedem svog klijenta, Gabrijela

Bolivara."„Gospodin Bolivar se podvrgava pregledima i biće pušten čim

mogućnosti to dozvole."„A kada će to biti?"Ef je slegnuo ramenima. „Dva, možda tri dana, ako sve bude kako

treba."„Gospodin Bolivar je zatražio da ga otpustite i prepustite brizi

njegovog ličnog lekara. Ja ga ne zastupam samo kao advokat, većsam nadležan i za procenu medicinske nege koja mu se pruža."„Niko drugi osim mene ne može ga videti", rekao je Ef. Obratio se

službenici: „Potrudite se da se ovog trenutka ovde postavi čuvar."Advokat je zakoračio ka njemu. „Slušajte, doktore. Nisam baš

najbolje upoznat sa pravilima karantina, ali sasvim sam siguran da jepotreban izvršni nalog direktno od predsednika da bi se nekonepotrebno zadržavao u medicinskoj izolaciji. Mogu li, naime, davidim taj nalog?"Ef se nasmešio. „Gospodin Bolivar je sada moj pacijent, a osim

toga, jedan je od nekoliko preživelih. Ukoliko ostavite svoj brojtelefona na recepciji, zdušno ću se potruditi da vas redovnoobaveštavam o njegovom oporavku - naravno, uz saglasnostgospodina Bolivara lično.“„Slušaj, Doco.“ Advokat je spustio ruku na Efovo rame i to na način

koji se Efu nikako nije dopao. „Šta kažeš da sprovedem najhitnijemoguće mere, to jest da mobilišem fanatične fanove mog klijenta. Toće dati daleko brže rezultate nego da zatražim sudski nalog.“ Tomprilikom je zapretio i službenici. „Želite li da vam ispred bolnice i pohodnicima jezde razularene darkerke i svakojake nakaze u želji davide svog idola?"Ef je zurio u advokatovu ruku sve dok je ovaj nije povukao sa

njegovog ramena. Morao je da poseti još jednog preživelog, Ansela

Barbura, programera iz Bruklina. „Gledajte, stvarno nemam vremenaza ovakve stvari. Dakle, dozvolite mi da vam postavim nekolikodirektnih pitanja. Da li vaš klijent boluje od neke seksualno prenosivebolesti za koju treba da znam? Da li koristi narkotike? Pitam, jer akotreba da pregledam njegovu kompletnu istoriju bolesti postojimogućnost, znate, da te informacije volšebno procure u pogrešneruke. A vi svakako ne želite da njegova istorija bolesti dospe umedije, zar ne?"Advokat je zurio u njega. „To su poverljive informacije. Ukoliko

dozvolite da procure u javnost, to je krivično delo.“„I realna mogućnost za neprilike", dodao je Ef, zadržavajući pogled

na advokatu trenutak duže nego što je neophodno ne bi li ga sasvimuverio u svoje namere. „Da pojasnim, zamislite samo da nekoobelodani vašu celokupnu istoriju bolesti na internetu da svi mogu daje pročitaju."Advokat je ostao bez reči dok se Ef udaljavao prošišavši kraj

dvojice telohranitelja.

Džoan Las, partner u advokatskoj kompaniji, majka dvoje dece,diplomac Svartmora, stanovnik Bronksvila, član lige Junior, sedela jena penastom dušeku bolničkog kreveta u sobi u izolacionomodeljenju. Još uvek odevena u glupavu bolničku haljinu, piskarala jepo navlaci na dušeku. Žvrljala je, čekala i mrdala bosim prstima nanogama. Nisu hteli da joj vrate telefon. Morala je da moli i preti samoda dobije običnu grafitnu olovku.Taman se spremala da ponovo pozvoni kada je bolničarka najzad

prošla kroz vrata. Džoan je namestila onaj svoj svemoćni osmeh.„Zdravo, da, da došli ste. Baš sam se pitala kada ćete doći. Kako sezove lekar koji mi je bio u poseti?“„On nije lekar ove bolnice."„To mi je jasno. Pitala sam za njegovo ime.“„Zove se doktor Gudveder.“„Gudveder." Zapisala je. „Ime?“„Lekar." Bezizražajan osmeh. „Svi se oni za mene zovu samo -

lekari."Džoan je žmirnula kao da nije bila sigurna da je dobro čula i

promeškoljila se na zategnutom čaršavu. „Poslali su ga iz Centra za

kontrolu bolesti?"„Pretpostavljam da jesu. Naložio nam je da uradimo neke

preglede..."„Koliko je još ljudi preživelo avionsku nesreću?"„Pa, nije bilo avionske nesreće."Džoan se nasmešila. Ponekad ste morali da se pretvarate kao da

vam engleski nije bio maternji jezik da bi vas drugi shvatili. „Pitamvas koliko je još ljudi preživelo let 753 iz Berlina do Njujorka."„Još troje je ovde, na ovom odeljenju, sa vama. A sada, doktor

Gudveder hoće da vam izvadim krv i..."Džoan se odmah povinovala. Jedini razlog zbog kojeg je i dalje

sedela u ovoj bolesničkoj sobi bio je taj što je znala da na taj načinmože više da sazna. Ali, tom poslu se približavao kraj. Džoan Las jebila advokat koji se bavio krivicom, u žargonu bila je „krivičar", i imalaje nameru da tuži aviokompaniju. Avion pun putnika u kojem sviumiru, osim njih četvoro - a jedan od njih je krivičar.Ubogi Ridžis er. Sasvim pogrešni su preživeli.Džoan je rekla nadglašavajući bolničarkina uputstva: „Želim da

dobijem kopiju mog do ovog trenutka ažuriranog medicinskogizveštaja, kao i kompletnu listu laboratorijskih analiza kojima ste mepodvrgli, i njihove rezultate..."„Gospođo Las? Jeste li sigurni da vam je dobro?"Džoan je na trenutak uhvatila nesvestica, ali to je bila samo

posledica onoga što ih je zadesilo na samom kraju tog užasnog leta.Nasmešila se i snažno zavrtela glavom, nanovo potvrdivši da je svebilo u najboljem redu. Bes koji je osećala pružiće joj snagu tokompredstojećih hiljadu ili tome slično isplativih sati koje će provesti uprebiranju po ovoj katastrofi ne bi li tužila ovu izrazito nemarnuaviokompaniju.Rekla je: „Uskoro ću se i te kako dobro osećati."

Hangar Ridžis era„Nema muva“, reče Ef.Nora upita: „Šta?"Stajali su pred redovima vreća sa mrtvima ispred aviona. Četiri

hladnjače su dovezene u hangar, bočnih strana uljudno prekrivenihcrnom tkaninom kako bi se prikrila oznaka riblje pijace. Svako od telaje već bilo identifikovano i na palcu noge prikačena kodirana etiketa

njujorškog glavnog medicinskog istražitelja. Ova tragedija je unjihovom žargonu predstavljala „zaokruženu celinu" - tip nesrećevećih razmera, sa tačnim i raspoloživim brojem žrtava - sasvimsuprotno slučaju rušenja kula bliznakinja. Zahvaljujući skeniranjupasoša, spisku putnika, kao i odličnom stanju u kojem su se telanalazila, identifikacija preminulih predstavljala je jednostavanzadatak. Pravi izazov, međutim, predstavljaće utvrđivanje uzrokasmrti.Cirada se gužvala pod čizmama pripadnika Hazmata dok su

pridizali plastificirane kese pridržavajući ih za trake sa obc strane ismeštali u za to predviđene kamione, uz sve propratno dostojanstvokoje preminuli i zaslužuju.Ef reče: „Trebalo bi da bude muva." Radna svetla postavljena

svuda po hangaru prikazivala su prazan vazduh iznad leševa, semponekog moljca. „Zašto nigde nema muva?"Nakon smrti, bakterije u sistemu za varenje, koje egzistiraju

zajedno sa zdravim ljudskim domaćinom tokom njegovog života,same se snalaze tako što počinju da se hrane crevima, da binaposletku sebi prokrčile put do trbušne duplje gde jedu unutrašnjeorgane. Muve mogu da osete gasove koji se tom prilikom ispuštaju izraspadajućeg tela i sa više od kilometar i po udaljenosti.Ovde je „na izvol’te" bilo postavljeno ukupno dvesta šest obroka.

Hangar bi trebalo da zvrji od ovih napasti.Ef se preko cirade uputio prema dvojici hazmatovaca koji su

zapečaćivali još jednu kesu sa lesom. „Čekajte", obratio im se.Uspravili su se i zakoračili unazad pošto se Ef sagnuo i otvoriorajsferšlus na kesi, otkrivajući leš koji se nalazio unutra.Bila je to devojčica koja je umrla držeći majku za ruku. Ef je

zapamtio gde se nalazilo njeno telo a da to nije ni primetio. Uvekpamtite decu.Plava kosa joj je bila prostrta po tlu, a u podnožju vrata nalazio se

privezak u obliku nasmejanog sunca nakačenog na crnu vrpcu.Obučena u belu haljinu, izgledala je skoro kao nevesta.Radnici su se pomerili da zapečate i pridignu sledeću mrtvačku

kesu. Nora je otpozadi prišla Efu i posmatrala ga. Rukama urukavicama nežno je zahvatio devojčicinu glavu i okrenuo je ustranu.

Mrtvačka ukočenost pojavljuje se dvanaest sati nakon smrti,zadržava se još dvanaest do dvadeset i četiri sata - leševi su sesada nalazili u toj fazi - sve dok se zategnute kalcijumske vezeunutar mišića ne olabave, kada telo ponovo postaje savitljivo.„Još uvek je savitljivo", rekao je Ef. „Nema ukočenosti."Uhvativši je za rame i kuk, okrenuo je devojčicu na stomak.

Otkopčao joj je haljinu otpozadi, otkrivajući joj kožu donjih leđa,lučne kvržice kičme. Koža joj je bila bleda i blago pegava.Nakon što srce prestane da radi, krv se nagomilava u

kardiovaskularnom sistemu tela. Zidovi kapilara, koji su izrazito tanki,uskoro podležu pritisku, prskaju, a krv se sliva u obližnje tkivo. Krvse, naime, sliva u najnižu, „podređenu" stranu tela i brzo sezgrušava. Modrost bi trebalo da se pojavi nekih šesnaest satikasnije.Taj ograničeni vremenski period sada je već prošao.Nakon što je istekla dok je žrtva bila u sedećem položaju a zatim

smeštena u horizontalu, sakupljena i zgrušana krv je trebalo daispuni bledu kožu duž donjeg dela njene kičme i oboji je utamnoljubičasto.Ef je prešao pogledom po redovima mrtvačkih kesa. „Zašto se ova

tela ne raspadaju kako treba?"Ef je polagano okrenuo devojčicu na leda i spustio je u horizontalu,

a zatim joj je izvežbanim pokretom palca otvorio desno oko.Rožnjača je bila zamućena, kao što bi i trebalo da bude, a beonjača,neprozirnobeli zaštitni sloj, bio je očekivano suv. Ispitao je vrhoveprstiju njene desne ruke - one koja je bila skvrčena u majčinoj - iuočio da su delimično smežurani usled isparavanja, kao što i trebada bude.Zavalio se, razdražen oprečnim znacima koje je dobijao, i umetnuo

oba palca u rukavicama između njenih suvih usana. Zvuk sličanizdisaju koji se uzdigao iz njene otvorene vilice predstavljao je samoispuštanje gasa. Unutrašnjost usne duplje oko usana bila jeuobičajena, ali ipak je uvukao prst da bi joj pritisnuo jezik i timedodatno ispitao suvoću.Mekano nepce i jezik bili su potpuno beli, kao da su isklesani od

slonovače. Nalik na anatomske netsuke. 11 Jezik je bio ukrućen i

čudnovato pridignut. Ef ga je pomerio u stranu, otkrivši ostatak usneduplje, koja je bila podjednako isušena.Isušena? Šta je sledeče, pitao se. „Tela su isušena - bez ijedne kapi

krvi u njima." Ako ne ta replika, onda bi sasvim pogodna bila ona izhoror šou-programa Dena Kertisa iz sedamdesetih: „Poručnice -leševi - iz njih... je isceđena sva krv!“ A potom - zvuk orgulja.Umor je počeo da ga savladava. Ef je pridržavao ukrućen jezik

između palca i kažiprsta dok je malom baterijskom lampomomogućio sebi da zaviri niz njeno bledo, belo grlo. Na neki nesuvislinačin, ovo ga je podsećalo na ginekološki pregled. Pornografskinetsuke?Tada se jezik pomerio. Ef je poskočio izvlačeći prste. „Isuse!"

Devojčicino lice je i dalje izgledalo kao spokojna maska smrti, usanadelimično razdvojenih.Nora je zurila u njega. „Šta se desilo?"Ef je brisao prste o pantalone. „Samo refleksan pokret", rekao je

pridižući se. Gledao je nadole u devojčicino lice sve dok mu to nijepostalo neizdrživo, a potom je zatvorio rajsferšlus na mrtvačkoj vreći,zatočivši je unutra.Nora upita: „Šta bi to moglo da bude? Nešto što na neobjašnjiv

način usporava raspadanje tkiva? Ovi ljudi su mrtvi.„U svakom drugom pogledu, osim kada je raspadanje u pitanju.“ Ef

je s nelagodom zavrteo glavom. „Ne možemo da zadržavamoprenos tela. Neophodno je da se odvezu u mrtvačnicu. Da možemoda izvršimo autopsiju. Da otkrijemo šta se događa."Primetio je da Nora zuri u pravcu izrezbarenog sanduka, spuštenog

na pod hangara i izdvojenog od preostalog neiskrcanog prtljaga.„Ovde ništa nije kako treba."Ef je gledao na drugu stranu, u ogromni vazduhoplov iznad sebe.

Imao je potrebu da se ponovo ukrca u njega. Mora da im je neštopromaklo. Odgovor mora da se nalazio unutra.Ali, pre nego što je to uradio, ugledao je Džima Kenta kako u

hangar uvodi doktora Evereta Barnsa, direktora CKB-a. DirektorBarns je bio šezdesetjednogodišnjak i u velikoj meri je izgledao kaos početka karijere. Uprava za javno zdravlje, kojoj je pripadao i CKB,nastala je iz ratne mornarice, i mada se odavno izdvojila, mnogizvaničnici CKB-a su i dalje nosili uniforme u vojničkom stilu,

uključujući i direktora Barnsa. Dakle, ovde ste imali potpunoprotivrečnu sliku narodskog, druželjubivog gospodina sa belomjarećom bradicom obučenog kao admiral u penziji, u kaki-uniformusa sve epoletama. Veoma je podsećao na pukovnika Sandersasvečano odevenog za borbu.Nakon uvodnih detalja i letimičnog pregleda jednog od nastradalih,

direktor Barns se zainteresovao za preživele.Ef mu reče: „Niko se ne seća šta se dogodilo. Nisu nam ni od kakve

pomoči."„Simptomi?"„Glavobolja, kod nekih veoma jaka. Bolovi u mišićima, zvečanje u

ušima. Dezorijentacija. Suva usta. Problemi sa ravnotežom."Direktor Barns reče: „Sve u svemu, stanje nije gore nego što bi bilo

u vezi sa bilo kim ko je putovao prekookeanskim letom."„Neobjašnjivo je, Everete", izjavio je Ef. „Nora i ja smo prvi ušli u

avion. Ovi putnici - svi odreda - prešli su maksimalnu granicupreživljavanja. Nisu disali. Četiri minuta bez kiseonika gornja jegranica za trajno oštećenje mozga. A ovi ljudi su, po svemu sudeći,bili bez kiseonika više od sata."„Očigledno da to nije slučaj“, rekao je direktor. „Nisu mogli ništa da

ti kažu?“„Postavljali su mi više pitanja nego ja njima."„Postoji li neka paralela među njima?"„Upravo radim na tome. Hteo sam da zatražim vašu pomoć da ih

zadržimo dok ne dovršimo posao."„Pomoč?"„Neophodno nam je da ova četiri pacijenta sarađuju sa nama."„Oni i sarađuju."„Za sada. Znate... ne smemo da rizikujemo."Direktor je zagladio svoju uredno podšišanu bradicu dok je govorio,

skoro kao kakav pripovedač. „Sasvim sam siguran da je dovoljno daprema njima budemo ljubazni i da im ukažemo na činjenicu koliko suimali sreće što su izbegli tragičan kraj. Tada neće biti razloga za bilokakav otpor." Kada se nasmešio, prikazale su se njegove „iz aviona"vidljive zubne navlake.„Zašto ne bismo primenili akt zdravstvene obaveze..."

„Efraime, ti dobro znaš koja je razlika između stavljanja u izolacijunekoliko pacijenata zbog dobrovoljne preventive i nege i njihovogzadržavanja u karantinu. To bi moglo da se iskomplikuje - mediji, dabudem jasan - i treba da vodimo računa."„Everete, uz sve dužno poštovanje, ali ne slažem se s vama..."Direktorova mala šaka nežno se spustila na Efovo rame. Malo je

dramatizovao ovaj čin, možda da ublaži posledice onoga što jenameravao da kaže. „Hajde da skratimo priču, Efraime. Kadaobjektivno pogledamo na stvari, ovaj tragičan događaj je, na sreću -mogli bismo da kažemo i hvala Bogu - okončan. Nisu prijavljenidodatni smrtni slučajevi ili zaraze na bilo kojem avionu ili aerodromuširom sveta, i to takoreći osamnaest sati nakon što se ovaj avionprizemljio. To je ono što je pozitivno i na čemu treba da insistiramo.Treba poslati poruku javnosti kojom ćemo učvrstiti njeno poverenje unaš sistem avioprevoza. Sasvim sam siguran, Efraime, da će samoobraćanje preživelima, sa akcentom na njihovo osećanje časti idužnosti, biti dovoljno za saradnju." Direktor je uklonio ruku, smešečise Efu nalik na vojnika koji ismeva svog sina pacifistu. „Osim toga",nastavio je Barns, „ovaj slučaj ima sva obeležja prokletog curenjagasa, zar ne? Tolike žrtve iznenada onesposobljene? Zatvorenasredina? Oporavak pacijenata čim su izvučeni iz aviona?"Nora reče: „Osim što je ventilacija prestala da radi u isto vreme

kada su zamrle i električne instalacije, odmah nakon sletanja."Direktor Barns je klimnuo glavom, prekrštajući ruke pošto je na

trenutak razmišljao o ovome. „Pa, mnogo toga treba dokučiti, nemašta. Ali, gledajte na to ovako - ovo je bila korisna vežba za vaš tim.Dobro ste sve odradili. A sada, kada se čini da sve polako dolazi nasvoje mesto, hajde da vas vidimo kako iznalazite rešenje. Cim sezavrši ova prokleta konferencija za štampu."Ef reče: „Čekajte. O čemu vi to pričate?"„Gradonačelnik i guverner drže konferenciju za štampu zajedno sa

predstavnicima aviokompanije, zvaničnicima aerodromske uprave itako dalje. Ti i ja smo predstavnici službe za javno zdravlje."„O, ne. Gospodine, ja nemam vremena za to. Džim to može..."„Džim to može da odradi, ali bojim se da ćeš danas to biti ti,

Efraime. Kao što sam i rekao, pravi je trenutak da staviš tačku naovo. Ti si vođa projekta Kanarinac i želim da nastupi neko ko je bio u

kontaktu sa žrtvama. Ljudima treba da objasnimo i predočimo savnaš trud."To je bio razlog njegovog protivljenja zadržavanju ili izolaciji

preživelih. Barns nije želeo negativni publicitet. „Ali, ja zapravo jošnemam nikakve odgovore", rekao je Ef. „Zašto sada konferencija zaštampu?"Direktor Barns se nasmešio, ponovo prikazujući svoje navlake.

„Prvo lekarsko pravilo glasi: ne nanosi štetu. A prvo političko načeloje: prvo se pojavi na televiziji. Osim toga, koliko sam shvatio, imamoi vremensko ograničenje. Prenos treba da se pusti pre onog đavoljegdogađaja sa suncem. Sunčeve pege utiču na radio-talase, ili neštotome slično."„Sunce..." Ef je potpuno zaboravio na to. Retko pomračenje sunca

koje je trebalo da se odigra otprilike u 15:30 upravo tog popodneva,bio je prvi takav događaj u regionu Njujorka u poslednjih četiri stotinegodina, još od nastanka Amerike. „Isuse, potpuno sam to smetnuo suma."„Naša poruka stanovnicima ove zemlje treba da bude jednostavna.

Uzroke nesreće u kojoj su izgubljeni životi detaljno će ispitati CKB.Iako je došlo do ljudske tragedije, sve je pod kontrolom, slučaj jeizolovan i nema nikakvog razloga za paniku."Ef se uzdržao da ne frkne pred direktorom. Naterali su ga da stane

pred kamere i kaže da je sve cakum-pakum. Izašao je iz izolacionogodeljenja kroz uzan prostor između velikih vrata hangara na kobnusvetlost dana. I dalje je pokušavao da se nekako izvuče iz ovegungule kada mu je, pravo uz butinu, iz džepa na pantalonama,zazujao mobilni telefon. Izvadio ga je i video ikonicu u obliku kovertena displeju. Bila je to poruka sa Metovog mobilnog telefona. Ef jeotvorio:

Jenki 4 Soxi 2. Sup3r mesta,voleo da si ovde, Z.

Ef je stajao i zurio u sinovljevu poruku sve dok nije počelo da mu semuti pred očima. Ostao je da gleda sopstvenu senku koja se izdužila

preko aerodromske piste i koja je, ukoliko nije počeo da umišljastvari, već poprimila donekle drugačiju boju.

POMRAČENJE

Sve bliže potpunoj eklipsiNestrpljenje je bivalo sve veće dok se tanka senka na zapadnoj

strani sunca - mesečev „prvi kontakt" - pretvarala u gmizavu tamu,zaokruženi ugriz koji je postepeno proždirao popodnevno sunce. Upočetku nije bilo očigledne razlike u kvalitetu niti količini sunčevesvetlosti na zemlji. Tek crno udubljenje visoko na nebu, koje jeusadilo srpasto obličje na čvrsto sunce, razlikovao je ovaj dan od bilokojeg drugog.Izraz „sunčeva eklipsa" zapravo je neispravan. Eklipsa ili

pomračenje javlja se onda kada neki objekat zamrači senka nečegdrugog. Kod „sunčeve eklipse", nije mesec taj koji se nalazi usunčevoj senci, već on prolazi između sunca i Zemlje, zamračujesunce i proizvodi senku. "Pravilan naziv za to jeste „pomračenje".Mesec pomračuje sunce tako što baca malu senku na površinuZemlje. To nije „sunčeva eklipsa", već eklipsa, pomračenje Zemlje.Udaljenost Zemlje od sunca je otprilike četiristo puta veća od

mesečeve udaljenosti od Zemlje. Isto tako je neverovatna slučajnostda je prečnik sunca otprilike četiristo puta veći od prečnika meseca.To je i razlog što se čini da su površina mesečeve i sunčevefotosfere - svetlećeg diska - otprilike iste veličine, gledano sa Zemlje.Totalno pomračenje je moguće samo kada je mesec mlad, i u

perigeju, tački kada je najbliži Zemlji. Dužina trajanja totalnogpomračenja zavisi od orbite meseca, i nikada nije duža od sedamminuta i četrdeset sekundi. Ovo pomračenje trebalo je da traje tačnočetiri minuta i pedeset i sedam sekundi - nešto manje od pet minutatajanstvene noći usred divnog ranog jesenjeg popodneva.Poluprekriveno sada već mladim (inače nevidljivim) mesecom, još

uvek svetlo nebo počelo je da pridobija primese sumraka - nalik nazalazak sunca, ali bez one topline svetlosti. Na zemlji je sunčevasvetlost bila bleda, kao da se zračila kroz nekakav filter ili se razlila.Senke su izgubile postojanost. Činilo se kao da se čitav svetodjednom prigušio.Kako se srp stanjivao pošto ga je sve više prekrivao mesečev disk,

njegova prigušena jarkost buktala je kao u panici. Pomračenje jedobijalo na snazi, i to očajničkom brzinom, dok su zemaljski pejzažiposiveli, a boje se rasplinule u odnosu na uobičajeni spektar. Dok se

senka meseca prikradala, zapadno nebo se smračivalo brže odistočnog.U većem delu Sjedinjenih Država i Kanadi očekivalo se samo

delimično pomračenje, dok je totalno trebalo da se vidi samo dužduge i uzane staze od šesnaest hiljada kilometara dužine i stošezdeset kilometara širine, prikazujući mesečevu tamnu, senovitusenku na Zemlji. Pravac zapad-istok, poznat kao „put totalnogpomračenja", započeo je na rogu Afrike i vrludao je uz Atlantskiokean, završavajući se nešto zapadnije od jezera Mičigen i krećućise brzinom većom od hiljadu i šestotina kilometara na sat.Dok je sunčev srp nastavljao da se sužava, boja neba pretvorila se

u tamnu rumenoljubičastu. Tama sa zapada zgusnula se nalik nabezglasnu, bezvetrenu oluju, šireći se nebom i prikradajući se okosve slabašnijeg sunca, kao neki divovski organizam podložannečistim silama koje izviru iznutra.Sunce je postalo opasno tanko - prizor, kroz zaštitne naočare, nalik

na poklopac špijunke koji se uz navlačenje zatvara visoko iznad,istiskujući dnevno svetlo. Srp je plamteo belinom, a zatim postaovrištećesrebrn u poslednjim trenucima agonije.Čudne, lutajuće senkovite trake počele su da švrljaju tlom. Treptaji

proizvedeni prelamanjem svetla u zemljinoj atmosferi - slično efektukoje proizvodi svetlo na dnu bazena - podsećali su na vijuganjesenkovitih zmija u samom uglu nečijeg pogleda. Ovi avetinjski trikovisvetlosti učinili su da se svakom posmatraču od jeze pridignu dlačicena vratu.Kraj je brzo pristigao. Poslednji tračci agonije bili su jezivi, snažni,

dok se srp utanjio do puke krivulje, oštar ožiljak na nebu, da bi sepotom isprekidao u samostalne perlice vatrenobelog, predstavljajućiposlednje zrake sunčeve svetlosti koja sipi kroz najdublje doline dužmesečeve površine. Ove perlice su namigivale i iščezavale uneprekidnom i hitrom nizu, gaseći se nalik na zamirući plamen svećeugušen sopstvenim crnim voskom. Jarkocrvena traka koja jepredstavljala hromosferu, tanki, gornji sloj atmosfere sunca,zaplamtela je na nekoliko dragocenih, konačnih sekundi - a onda jesunce iščezlo.Pomračenje.

Ulica Kelton, Vudsajd, Kvins

Keli Gudveder nije mogla da poveruje u to kako se brzo smračilo.Stajala je na trotoaru, zajedno sa komšijama iz ulice Kelton - namestu koje bi tokom normalnog dana u ovo doba bilo sunčanastrana ulice - zureći u zatamnjeno nebo kroz zaštitne naočare sakartonskim okvirom koje su se delile besplatno uz dve kupljenedvolitarske flaše dijetalne eklipsa sode. Keli je bila obrazovana žena.Razumela je šta se događa, na intelektualnom nivou. Svejedno, idalje je osećala skoro vrtoglav nalet panike. Nagon da pobegne,sakrije se. Ovo postrojavanje nebeskih tela, postavljanje u senkumeseca, dosegnulo je do nečeg duboko u njoj. Dodirnulo je u njojonu zver prestravljenu od mraka.I ostali su sasvim sigurno osetili to isto. Ulica je potpuno utihnula u

trenutku totalnog pomračenja. Ovo čudnovato svetlo u kojem sustajali. I one glistolike senke koje su se vijugale po travnjaku, tikizvan njihovog vidokruga, naspram zidova njihovih kuća, nalik nakovitlanje aveti. Činilo se kao da je hladan vetar dunuo niz ulicu, a daim nije razbarušio kosu već im samo ohladio utrobu.Postoji mišljenje da je neko upravo prešao preko vašeg groba u

trenutku kada se naježite. Ova pomrčina je ulivala upravo takavosećaj. Neko ili nešto je u isto vreme prešlo preko grobova sviju njih.Mrtav mesec koji prelazi preko žive Zemlje.A onda, pridižete pogled: solarni prsten. Antisunce, crno i bezlično,

koje luđački sija oko ništavnosti meseca, zuri dole u Zemlju sausijanim, treperavim belim vlasima. Kosom smrti.Njeni susedi, Boni i Dona, par koji je iznajmio kuću do njene, stajali

su obgrljeni. Boni je stavio ruku u zadnji džep Doninih ofucanihfarmerki. „Zar nije veličanstveno?", uzviknuo je Boni, smeškajući sepreko njenog ramena.Keli nije mogla da odgovori. Zar nisu shvatili? Za nju ovo nije bila

tek puka radoznalost, popodnevna zabava. Kako to da niko u tomenije video nešto zloslutno? Neka su prokleti astronomska objašnjenjai intelektualno umovanje! Kako to da ovo nije predstavljalo ništaviše? Možda, samo po sebi, nije imalo nikakav poseban značaj. Biloje to jednostavno sastajanje orbita. Ali, kako je moguće da jednoosetljivo biće to ne doživi kao nekakav znak, dobar ili loš, religiozanili natprirodan, bilo kakav? Samo zato što znamo kako nešto

funkcioniše ne mora automatski da znači da smo sposobni da ga ishvatimo...Uzviknuli su Keli koja je sada stajala sama pred kućom da je

bezbedno da skine zaštitne naočare. „Ovo ne želiš da propustiš!"Keli nije imala nameru da skine naočare. Bez obzira na to što su na

televiziji rekli da je bezbedno smaknuti ih tokom totalnogpomračenja. Televizija joj je isto tako govorila da neće stariti ukolikokoristi skupocene kreme i pilule.„Oooohh" i „aaahh“ čulo se duž cele ulice. Prava javna

manifestacija pošto su se ljudi privikli na jedinstvenost, zdušnoprihvatajući trenutak. Svi, osim Keli. Šta se to dešava sa mnom?,zapitala se.Jedan od razloga je bio taj što je videla Efa na televiziji. Nije rekao

mnogo toga na toj konferenciji za štampu, ali Keli je po njegovompogledu i načinu na koji je govorio osetila da nešto nije u redu. I toozbiljno nije u redu. Nešto što je prevazilazilo guvernerove igradonačelnikove mehanički ponavljane stavove. Nešto što jenadilazilo iznenadnu i neobjašnjivu smrt dvesta šest putnika naprekookeanskom letu.Virus? Teroristički napad? Masovno samoubistvo?A sada - ovo.Poželela je da se Zak i Met vrate kući. Imala je potrebu da sada

budu ovde, sa njom. Želela je da se okonča ovo pomračenje i da znada više nikada u životu neće morati da iskusi nešto slično. Pridigla jepogled kroz zaštitna sočiva u ubistveni mesec u svoj njegovojmračnoj pobedi, brinući se da možda više nikada neće ugledatisunce.

Stadion Jenkija, BronksZak je stajao na sedištu pored Meta koji je piljio u pomračenje,

naprćenog nosa i otvorenih usta nalik na vozača koji bulji uautomobile koji mu dolaze u susret. Više od pedeset hiljada navijačaJenkija, koji su nosili specijalne zaštitne naočare sa uskom trakomnamenjene fanovima kluba, sada se pridiglo na noge, lica uzdignutihka nebu, gledajući mesec koji je mračio nebo tokom popodnevasavršenog za bejzbol. Svi su gledali uvis, osim Zaka Gudvedera.Pomračenje je bilo strava i tako to, ali pošto ga je sada video, Zak jeskrenuo svoju pažnju na teren. Pokušavao je da vidi igrače ekipe

Jenkija. Eno ga tamo Džeter, nosi istovetne naočare kao i Zak,oslonjen kolenom na najvišu stepenicu, kao da je samo čekao da ganajave da zvizne loptu. Svi bacači i hvatači nalazili su se vanprostora za rezervne igrače, okupivši se na desnoj strani travnatogterena. Kao i svi ostali, pažljivo su posmatrali nebeski događaj.„Dame i gospodo", najavio je voditelj, Bob Šepard, „dečaci i

devojčice, sada možete da skinete zaštitne naočare."To su i učinili. Pedeset hiljada ljudi takoreći istovremeno. Prolomio

se uzdah oduševljenja, potom svečani aplauz, gromoglasne ovacije,kao da je publika pokušavala da izmami nepopustljivog i skromnogMatsuija 12 sa klupe za rezervne igrače da blago udari loptu nakonšto ju je prethodno zafrljačio u Monjument park.Zak je u školi naučio da je sunce bilo termonuklearna pećnica u

čijem je jezgru temperatura iznosila šest hiljada stepeni, ali njegovakorona, spoljašnja ivica sačinjena od vrelog vodoničnog gasa,vidljiva sa Zemlje samo tokom potpunog pomračenja, bila je mnogovrelija - tu se temperatura dizala i do dva miliona stepeni.Kada je skinuo naočare, ugledao je savršen crni disk oivičen tankim

plamsajem crvenog i okružen aurom zrakastog belog svetla. Ličio jena oko: mesec je predstavljao raširenu crnu ženicu, koronabeonjaču, žarkocrvena koja se rasprskavala sa oboda činila jezenice, a prstenovi vrelog gasa koji bukte sa ruba sunca - zakrvljenežilice. Nalik na oko zombija.Strava.Zombijsko nebo. Ne - zombiji pomračenja. Zombiji pomrčine.

Mračni zombiji sa planete Mesec! Čekaj - mesec nije baš nekaplaneta. Zombijevski mesec. To bi mogao da bude sadržaj filma kojisu njegovi drugari i on planirali da snime ove zime. Mesečevi zracitokom potpunog pomračenja Zemlje pretvaraju članove NjujorkJenkiza u mozgojedačke zombije - superiška! A njegov drugar- Ronmnogo je podsećao na igrača Horhea Posadu iz mlađih dana. „Hej,Horhe Posada, mogu li da dobijem vaš autogram... čekaj, šta si ti...hej, to je moj... šta je to s tvojim... tvojim očima... ahh... ne...NEEEE!"Zasvirale su orgulje, a nekoliko pijanica pretvorilo se u dirigente koji

su mahali rukama i navodili okupljene da zapevaju „Prati memesečeva senka". Navijačima bejzbola je retko kada potreban

konkretan razlog da prave buku. Ovi tipovi bi za to bili raspoloženičak i da je umesto pomračenja neki asteroid hitao direktno na njih.Auuu. Zak je shvatio da bi na ovaj način reagovao njegov tata, da je

bio ovde.Met je ćušnuo Zaka diveći se besplatnim zaštitnim bejzbol

naočarama. „Prilično lepa uspomena, zar ne? Kladim se da će i-bejbiti preplavljen ovim cvikama do sutra u ovo vreme.“Tada je neki pijani tip ćušnuo Meta u rame i prosuo mu pivo na

cipele. Met se na trenutak ukočio, a onda zakolutao očima premaZaku u fazonu a-šta-ćeš-sad-momče? Međutim, nije ništa rekao nitipreduzeo. Čak se nije okrenuo da pogleda tog tipa. Zaku je tek sadapalo na pamet da nikada pre nije video Meta da pije pivo. Pio jesamo belo vino, uveče u maminom društvu. Zak je tada pomislio daje Met, u suštini, i pored sveg oduševljenja igrom, zazirao odnavijača koji su ga okruživali.Zak je sada svim bićem poželeo da je njegov tata tu. Uzeo je Metov

mobilni telefon iz džepa njegovih farmerki i ponovo proverio da li muje pristigla poruka.Nema signala, pisalo je. I dalje nije bilo dometa. Solarne oluje i

radijacijsko izobličavanje pravili su zbrku radio-talasima i satelitimakoji su kružili. Upozorili su da će do toga doći. Zak je sklonio telefon iizdužio vrat prema igralištu, ponovo pogledom tražeći Džetera.

Međunarodna svemirska stanicaTri stotine pedeset i pet kilometara iznad Zemlje, astronautkinja

Talija Carls - američka aeroinženjerka na Ekspediciji 18 u timu saruskim generalom i francuskim inženjerom - lebdela je ubestežinskom prostoru kroz komoru koja je spajala modul Juniti sakrmenim vratima laboratorije Destini. MSS je bio istraživački objekatkoji je obilazio Zemlju šesnaest puta svakog dana, ili skoro jednomsvakih sat i po, brzinom od dvadeset sedam i po hiljada kilometarana sat. Pomračenja i nisu predstavljala neki poseban događaj u nižojZemljinoj orbiti; zaprečavanje sunca bilo kojim okruglim predmetomna prozoru pružalo je veličanstveniji prizor korone. Talijinointeresovanje se, samim tim, nije ticalo samog postrojavanja mesecai sunca - iz njene perspektive brzog kretanja, zapravo i nije bilopomračenja - već dejstva ovog fenomena na spororotirajuću Zemlju.

Destini, glavna istraživačka laboratorija na MSS-u, duga je osam ipo metara, a široka četiri - mada je unutrašnji radni prostor ovogcilindričnog modula, usled količine opreme prikačene za oštreuglove, suženiji - po grubim procenama, dužine je pet ljudskih tela, aširina odgovara jednom ljudskom telu. Svaki vod, cev, i žica bili sudirektno pristupačni, a samim tim i vidljivi, tako da su sva četiri zidaDestinija podsećala na zadnji deo velike matične ploče. Talija bi sepovremeno osećala malo važnija od majušnog mikroprocesora kojiverno obavlja zadate radnje unutar velikog svemirskog računara.Talija je prohodala na rukama po podnožju, Destinijevom „podu“ - u

svemiru ne postoji „gore“ ili „dole“ - do širokog prstena koji jepodsećao na optičko staklo opremljeno rezama. Veliki kapak bio jeosmišljen tako da zaštiti celokupni modul od mikrometeorita ilieventualnih sudara sa krhotinama u orbiti. Oduprla se stopalima učarapama o držaljku u zidu i ručno ga otvorila, otkrivajući prozoroptičkog kvaliteta prečnika šezdeset centimetara.Prikazala se plavobela lopta koja je predstavljala Zemlju.Talijin zadatak je da nacilja i fotografiše Zemlju pomoću čvrsto

montirane kamere Haselblad kojom je upravljala putem daljinskogokidača. Međutim, kada je usmerila pogled na planetu sa nadmoćnetačke gledišta na kojoj se nalazila, od onog što je ugledalajednostavno se stresla. Ogromna crna mrlja koja je predstavljalasenku meseca izgledala je kao mrtva tačka na Zemlji. Mračna ipreteča pukotina u inače zdravoj plavoj orbiti koja je predstavljalaDom. Ono što ju je najviše uznemirilo bilo je to što nije mogla da vidiništa mimo te senke, središnjeg, najmračnijeg dela mesečeve sene -čitavo to područje iščezlo je u mračnom ništavilu. Kao da gledatesatelitsku mapu uništenog područja koja prikazuje pustoš koju je zasobom ostavio strašan požar koji je progutao Njujork, i koji se sadaširio preko velike površine istočne obale.

MenhetnNjujorčani su se okupili u Central parku, velikoj poljani veličine

dvadeset i dva hektara, kao da su došli na kakav letnji koncert. Onikoji su ranije tog jutra prostrli ćebad i rasklopili stolice sada su stajalisa svima ostalima. Deca su sedela na ramenima očeva, dok su sebebe ljuljuškale u naručjima majki. Zamak Belveder se nadvijao uljubičastosivim tonovima nad parkom. Jezivo obeležje gotike na

ovom idiličnom otvorenom prostoru skučenom između višespratnicaistočnog i zapadnog Vestsajda.Velika ostrvska metropola odjednom se zaustavila. Mirnoću grada u

tom času osetili su svi. Znaci pomračenja, opšte zajedništvo saosećajem nelagode i blage uznemirenosti. Pomračenje je nametnuloneku vrstu jednakosti između grada i njegovih stanovnika,petominutno odlaganje društvenih obaveza. Svi su bili jednaki podsuncem - ili bez njega.Radio-aparati su svirali duž čitave poljane, a ljudi su pevali

sedmominutnu pesmu Boni Tajler Totalno pomračenje srca, omiljenukaraoke stvar sa popularne radio-stanice Z1OO.Duž mostova na Istočnoj strani koji su povezivali Menhetn sa

ostatkom sveta, ljudi su stajali kraj svojih automobila, ili su sedeli nahaubama, dok je nekoliko fotografa kamerama sa specijalnimfilterima slikalo sa trotoara.Mnogi restorani na vrhovima zgrada posluživali su dnevne koktele,

slavlja nalik na proslavu novogodišnje noći, samo što je ovaj dan bioza trenutak obeležen stravičnim prizorom na nebu.Ogroman Panasonikov ekran smešten u tmini Tajms skvera,

prenosio je pomračenje masama na zemlji. Avetinjska sunčevakorona svetlucala je preko natpisa „Raskršće sveta", nalik naupozorenje iz udaljenog dela galaksije, dok je prenos bio isprekidantreperavim izobličenjima.Telefoni hitne pomoči i SOS-a dobijali su silne pozive, uključujući i

one od trudnica koje su se žalile na „pomračenjem izazvane"prevremene trudove. Lekarske ekipe su regularno slate na teren,iako je saobraćaj duž čitavog ostrva bio u zastoju.Lekari dve povezane psihijatrijske bolnice na ostrvu Rendals, na

severnom 1st Riveru, zatvorili su nasilne pacijente u sobe i naredilida se spuste sve roletne na prozorima. Nenasilni pacijenti supozvani da se okupe u zamračenim trpezarijama bolnice gde su imprikazivali filmove - isključivo komedije. I pored toga, tokom onihnekoliko minuta potpunog pomračenja, mnogi od njih su postalinapeti, imali su potrebu da napuste prostoriju, ali nisu mogli daobjasne razloge za to. Tog jutra, pre pomračenja, na psihijatrijskoodeljenje bolnice Belvi primljen je veći broj pacijenata.

Između Belvija i Medicinskog centra njujorškog univerziteta, dvenajveće bolnice na svetu, nalazila se možda i najružnija zgrada načitavom Menhetnu. Sedište njujorškog glavnog medicinskogistražitelja ličilo je na izobličen pravougaonik bolesnotirkizne boje.Pošto su leševi u vrećama istovareni iz hladnjača za ribu i odvezenikolicima u prostorije za autopsiju i sobe-frižidere u podrumu, GosetBenet, jedan od četrnaestorice medicinskih istražitelja, izašao je nakratku pauzu. Nije mogao da vidi mesec-sunce iz omanjeg parka izabolnica - prizor mu je zaklanjala sama zgrada - ali je zato posmatraoposmatrače. Duž čitavog autoputa na koji je parkić gledao, ljudi sustajali između parkiranih automobila na kolovozu, veoma prometnomu svako drugo doba. 1st River koji je tekao ispod bio je mračan; rekaispunjena katranom odražavala je sliku umirućeg neba. Preko rekese nadvila nekakva tmina duž čitavog Kvinsa, ispresecana teksjajem sunčeve korone koji se odbijao o nekoliko najviših prozoraokrenutih ka zapadu, nalik na beloužareni plamen kakvogzapaljenog hemijskog postrojenja.Upravo ovako će izgledati početak kraja sveta, pomislio je u sebi

pre nego što se vratio na odeljenje medicinskih istražitelja dapripomogne u katalogizaciji mrtvih.

Aerodrom DŽFKPorodicama preminulih putnika i posade leta ridžis 753 ponuđeno je

da se malo odmore od papirologije i popiju kafu Crvenog krsta (bezkofeina samo za ožalošćene) na pisti područja zabranjenog pristupaiza terminala 3. Okupljeni, koje je spajalo ništa drugo do žalosti,stajali su zagrljeni i očiju crvenih od plača posmatrali pomračenje.Neki su se iz solidarnosti oslanjali na druge, dok su pak neki to činilijer ih telo nije služilo. Gledali su u mračno zapadno nebo. Još im nijebilo predočeno da će ih uskoro podeliti u četiri grupe i školskimautobusima prevesti u glavno sedište medicinskih istražitelja gde će,porodica po porodica, biti pozvani u prostoriju u kojoj će im pokazatipostmortem fotografije njihovih najmilijih i zatražiti da ih identifikuju.Samo će porodicama koje to izričito budu zahtevale biti dozvoljenoda vide posmrtne ostatke svojih milih i dragih. Tada će im biti uručenivaučeri za smeštaj u aerodromskom hotelu „Seraton", gde će imposlužiti besplatnu večeru i pružiti mogućnost da razgovaraju sapsiholozima tokom čitave noći, a i narednog dana.

Za sada su samo zurili u crni disk koji je sjajio kao da je naličjesvetlosnog izvora, usisavajući svetlost sa ovog sveta nazad nanebesa. Ovo znamenje uništenja za njih je predstavljalo istinskisimbol gubitka koji su proživljavali u ovom trenutku. Za njih jepomračenje predstavljalo nešto sasvim suprotno od veličanstvenepredstave. Činilo im se da je bilo sasvim prikladno da se nebo i Bogusaglase i obeleže njihov očaj.

Izvan Ridžis erovog hangara za održavanje, Nora se izdvojila odostalih istražitelja. Čekala je da se Ef i Džim vrate sa konferencije zaštampu. Oči su joj bile pridignute ka zloslutnoj crnoj rupi na nebu, alipogled joj nije bio usredsređen. Kao što je sunce, činilo joj se, imalaje osećaj da je i nju ščepalo nešto što nije razumela. Kao da jevaskrsao nekakav čudan, novi dušmanin. Mrtav mesec kojipomračuje živo sunce. Noč zamračuje Dan.Tada je neka senka prostrujala kraj nje. Uočila ju je postrance, kao

neki treptaj, nalik na gmizave glistolike senke koje su se povijale pobetonu neposredno pre pomračenja. Videla je nešto tik izvan vidnogpolja, na samoj ivici opažanja. Nešto što je uteklo iz hangara zaodržavanje nalik na mračnu avet. Senka koju je osetila.Mada joj je bio potreban samo delić sekunde da usmeri zenice ka

njoj, senka je već utekla.

Lorenca Ruiz, zadužena za vozilo za prtljag, prva koja se odvezlado zamrlog aviona, još od tada je imala neprekidan osećaj da jenešto proganja. Sećanje na to kako je stajala u senci vazduhoplovaprethodne noći Lo nije mogla da izbaci iz glave. Uopšte nije spavala,vrtela se i okretala u krevetu da bi potom ustala i počela da šetkatamo-amo. Kasnonoćna čaša vina nije bila ni od kakve pomoći. Tose nadnelo nad nju i nikako nije mogla da ga se oslobodi. Kada jesunce najzad izašlo, uhvatila je sebe kako gleda u sat - nestrpljiva,ukapirala je, da se vrati na posao. Spoznala je činjenicu da nijemogla d.a dočeka da se ponovo vrati na DŽFK. Ne iz bolesneradoznalosti. U pitanju je bila ona slika uspavanog aviona, utisnuta unjen um nalik na snažan snop svetlosti uperen u oko. Jednostavno jeosećala neizdrživu potrebu da ga ponovo vidi.

A sada ovo pomračenje, tako da je aerodrom drugi put bio zatvorenu proteklih dvadeset i četiri sata. Privremeno zatvaranje aerodromazbog pomračenja mesecima je unapred bilo isplanirano.Aerodromska uprava je uvela petnaestominutni zastoj za aerodromeu domenu pomračenja, naročito zbog pilota koji svakako nisu moglida nose zaštitne naočare tokom poletanja i sletanja. Svejedno, ipored ovih suvislih činjenica, računica joj se učinila priličnozlokobnom i jednostavnom:Mrtav avion + pomračenje = Zlo.Kada je mesec izopštio sunce, nalik na ruku koja zaustavlja vrisak,

Lo je osetila istu onu munjevitu paniku kao i kada je stajala na rampivozila za prtljag ispod trupa zamračenog 777. Istu onu nagonskupotrebu da beži, samo ovog puta udvostručenu saznanjem da nijeimala kud da pobegne.Sada je ponovo čula ono. Isti zvuk koji je u nekoliko navrata čula od

kada je preuzela smenu, samo što je sada bio postojaniji, jači.Mrmljanje. Ujednačen zvuk, ali ono što je bilo čudno jeste da ga jepodjednako glasno čula bez obzira da li je nosila zaštitne slušalice iline. Zvuk koji je nekako raspolućivao mozak. Iznutra. Nalik naomamljujući poziv, odzvanjao je u njenoj glavi još jače, čim se vratilana posao.Tokom petnaest minuta zastoja zbog pomračenja, odlučila je da

krene pešice u potragu za izvorom tog zvuka, da ga isprati do kraja.Nije je nimalo iznenadilo što je ubrzo shvatila da se, prateći zvuk,našla ispred izolovanog hangara Ridžis era, kojem je bio zabranjenpristup i gde su bili smešteni mrtvi sa leta 777.Zvuk je nije podsećao ni na jedan drugi koji je ikada čula. Strujanje,

skoro kao zvuk hučanja brze vode. Ili, nalik mrmoru brojnih glasova,stotina različitih glasova koji su pokušavali da budu razumljivi.Možda je hvatala vibracije sa radara pomoću zubnih plombi uustima. Ispred hangara je stajala grupa zaposlenih koji su zurili uzaprečeno sunce - ali niko nije vrebao kao ona, uznemirena, čaknesvesna mrmljanja. Zadržala je ovu spoznaju samo za sebe.Svejedno, iz nekog njoj nedokučivog razloga, osećala je da je važnošto je bila tu, upravo sada, osluškujući zvuk i želeći da uđe u hangarda još jednom pogleda avion. Da li je time htela da zadovoljiradoznalost? Ili je, pak, bilo u pitanju nešto više od toga? Činilo joj se

da bi joj to što bi ponovo videla avion na neki način razrešiloneobjašnjivo mrmljanje u glavi.Iznenada je osetila nekakav naboj u atmosferi, nalik na povetarac

koji menja pravac, a sada joj se činilo, definitivno, da se izvor zvukapomerio negde desno od nje. Preplašena neočekivanom promenom,ipak ju je ispratila pod mračnom svetlošću sjajnog meseca, saslušalicama i zaštitnim naočarama u ruci. Veliki kontejneri za smeće imagacinska vozila stajali su pred njom, ispred nekoliko velikih kutija,četke za ribanje i očvrslih, sivih, vetrom išibanih borova, granaprepunih nabacanog đubreta. Iza toga se nalazila jaka ograda, a izanje na stotine hektara puste šikare.Glasovi. Sada ju je zvuk više podsećao na glasove koji su

pokušavali da se izrode u jedan jedini, u reč... nešto.Dok se Lo približavala vozilima, iznenadni šum među drvečem,

pokret, nagnao ju je da odskoči. Galebovi sivih stomaka, očiglednozaplašeni pomračenjem, izleteše iz grana i kontejnera za smeće,nalik na krilate krhotine razbijenog prozora, i raštrkaše se u svimpravcima.Zvuk hučanja sada je bio snažniji, skoro izazivajući bol. Pozivao ju

je. Nalik na hor prokletih, kakofoniju koja se pridizala iz šapata u riku,pa ponovo prerastala u šapat, naprežući se da izgovori jednu reč,koja je, po njenom osećaju, zvučala kao:„.......ovvvvovvvvovvvvovvvvOVDE. “Spustila je slušalice na ivicu krova magacinskog vozila,

zadržavajući naočare sa filterima do okončanja pomračenja. Udaljilase od kontejnera za smeće i smrada đubreta koji se odatle širio ikrenula u pravcu velikih teretnih prikolica. Činilo se da zvuk dopirene iz prikolica, već verovatno iz prostora iza njih.Hodala je između dva kontejnera visokih otprilike dva metra i obišla

jednu staru, propalu avionsku gumu. Stigla je do još jednog nizastarijih, svetlozelenih kontejnera. Sada je osetila. Nije samo čulaglasni mrmor, već ga je i osetila - gnezdo vibrirajućih glasova unjenoj glavi i grudima. Prizivaju je. Spustila je ruku na kontejnere, alitu nije osetila nikakvo treperenje. Nastavila je napred, usporavajućina jednom uglu i pažljivo izbacujući glavu.Spušten na oduvano smeće i nepokošenu, suncem izbledelu travu,

nalazio se veliki, starovremenski, rezbarijama ukrašen, crni drveni

sanduk. Izašla je na omanji otvoren prostor, pitajući se zašto bi ikočak ovde stavio jednu tako očigledno vrednu i staru stvar. Krađa -organizovana ili drugačija - predstavljala je sastavni deo životaaerodroma; možda ga je neko privremeno tu ćušnuo planirajući dakasnije dođe po njega.Tada je primetila mačke. Spoljašnji deo aerodroma bio je

preplavljen podivljalim mačkama. Neke od njih su nekada bile nečijikućni ljubimci koji su pobegli iz prevoznih kaveza. Mnoge od njih sujednostavno doneli građani i pustili ih na teritoriju aerodroma s ciljemda ih se reše. Najgori su bili putnici koji su napuštali svoje mačke naaerodromu jer im je bilo skupo da plaćaju karantin za životinje.Domaće mačke koje nisu znale kako da se odbrane u divljini, i kojesu se, ukoliko bi im prethodno pošlo za rukom da izbegnu zlohudusudbinu da postanu plen većih životinja i prežive, pridruživale kolonijidivljih mačaka koje su krstarile stotinama hektara neiskorišćeneteritorije aerodroma.Mršave mačke su sve doreda sedele okrenute ka sanduku.

Nekoliko desetina ovih šugavih i prljavih životinja sedelo je mirno izurilo u drveni sanduk, ne obraćajući pažnju na nju. Bilo ih je,zapravo, i mnogo više - kada je Lo pogledala ispod smećemophrvanog drveta i duž ograde, videla je, naime, blizu stotinu ovihživotinja.Sanduk nije vibrirao, iz njega nije dopirao zvuk koji ju je privlačio.

Bila je zbunjena što je nakon dugog pešačenja dovde i otkrića nečegtako čudnog na obroncima aerodroma, spoznala da ovo i nije bioizvor zvuka za kojim je tragala. Mrmljajući hor je i dalje nastavljaosvoju pesmu. Da li su i mačke bile omamljene njome? Nisu. Bile su upotpunosti usredsređene na zatvoreni sanduk.Kada je počela da se povlači, mačke su se ukočile. Dlaka na leđima

im se nakostrešila - kod svih, i to u istom trenutku. Njihove šugaveglave su se sve okrenule ka njoj, stotinu pari očiju divljih mačakazurile su u nju u ovom polumraku dana-noći. Lo se ukrutila,osećajući da će biti napadnuta - a potom se nad njom obrušio mraknalik na drugo pomračenje.Mačke su se okrenule i potrčale. Rastrčale su se sa otvorenog

prostora, kandžama se panično pentrajući po visokoj ogradi ili seužurbano zavlačeći u prethodno iskopane rupe pod ogradom.

Lo nije mogla da se okrene. Osetila je nalet toplote iza sebe, kao daje neko otvorio nepostojeća vrata pećnice. Prisustvo. Kada jepokušala da se pomeri, zvuci u njenoj glavi spojili su se u jedanužasan glas.„OVDE.“Tada je podignuta sa zemlje.Kada se sila mačaka vratila, pronašla je njeno telo sa smrskanom

glavom, odbačeno na njihovu stranu ograde nalik na hrpu smeća.Galebovi su je prvi otkrili, ali su ih mačke brzo razjurile i bacile se naposao. Izgladnelo su joj iscepale odeću ne bi li što pre doprle dogozbe koja ih je tamo čekala.

Zalagaonica „Starosedelac i rariteti“,118. ulica, Španski Harlem

Starac je sedeo ispred tri spojena prozora na zapadnoj strani svogzatamnjenog stana i zurio u zamračeno sunce.Pet minuta noći usred bela dana. Najveći prirodni nebeski događaj

u poslednja četiri veka.Trenutak se nije mogao zanemariti.Ali, čemu?Hitnost ga je ščepala kao kakva hladna šaka. Tog dana nije ni

otvarao radnju. Počevši u zoru, proveo je sate dovlačeći stvari izpodrumske radionice. Pojedinosti i čudnovate predmete koje jeprikupio tokom godina...Oruđe za koje su svi prosto zaboravili čemu služi. Retke primerke

alata nepoznatog porekla. Oružje iz davnina.Zašto je sada sedeo ovde, već umoran dok su ga skvrčene šake

bolele. Niko sem njega nije mogao ni da nasluti šta je sledilo. Što je -po svim pokazateljima - već bilo ovde.Niko mu neće verovati.Gudfelou. 13 Ili Gudviling. 14 Kakvo god da je već ime onog čoveka

koji je govorio na inače besmislenoj konferenciji za štampuprikazanoj na televiziji, a koji je stajao kraj lekara u vojničkojuniformi. Kako su samo oprezno optimistični svi drugi bili.Trijumfovali su zbog četvoro preživelih, dok su istovremeno tvrdili dane znaju tačan broj mrtvih. Želimo da uverimo javnost da je opasnostpod kontrolom i da nema razloga za paniku. Samo bi se jedan

velevažni zvaničnik usudio da izjavi da je sve bezbedno i okončanokada on ili ona još uvek nisu ni znali o čemu je reč.Ovaj čovek je bio jedini za mikrofonom koji je izgledao tako kao da

misli da iza usnulog aviona prepunog mrtvih putnika ima još nečeg.Gudvoter? 15

Bio je iz Centra za kontrolu bolesti, onog u Atlanti. Setrakijan nijemogao da zna, ali pomislio je da mu je ovaj čovek najbolja prilika.Možda mu je to jedina prilika.Četvoro preživelih. Kada bi samo znali...Ponovo je pogledao ka sjajnom crnom disku na nebu. Izgledalo mu

je kao da zuri u oko prekriveno kataraktom.Kao da je zurio u budućnost.

Grupacija Stounhart, MenhetnHelikopter se spustio na heliodrom glavnog sedišta Grupacije

Stounhart na Menhetnu, zgradu sačinjenu od crnog čelika i stakla usamom srcu Vol Strita. Tri najviša sprata bila su privatna njujorškarezidencija Eldriča Palmera, kraljevski apartman sa podovima odoniksa, stolovima ispunjenim Brankuzijevim skulpturama, a zidovinačičkani Bejkonovim slikama.Palmer je sedeo sam u konferencijskoj sali u kojoj su sve roletne

bile spuštene. Sa skoro dvometarskog ekrana u njega je zurila sjajnacrna očna jabučica uokvirena jarkocrvenim i oivičena plamtećebelim.U ovoj sobi, kao i u njegovom domu u Dark Harboru i kabininjegovog medicinskog helikoptera, temperatura je bila tačno 17° C.Mogao je da izađe napolje. Bilo je dovoljno hladno za njega - mogli

su da ga iznesu na krov da posmatra pomračenje. Međutim,tehnologija mu je učinila zadovoljstvo da mu sam događaj budebliže, ne tek puka nastala senka, već prikaz sunca podređenogmesecu. To je bila tek predigra pred konačnu pustoš. Njegovboravak na Menhetnu biće kratak. Njujork jedno dugo vreme nećebiti baš prijatno mesto za posetu, i to uskoro.Obavio je par telefonskih razgovora, nekoliko diskretnih konsultacija

preko bezbedne linije. Njegov tovar je zaista pristigao, kao što je iočekivao.Smešeći se, pridigao se iz stolice i polako ali uspravno otkoračao

do džinovskog ekrana, kao da to nije bio ekran već kapija kroz kojuje upravo nameravao da prođe. Podigao je ruku i dodirnuo ekran na

mestu gde se nalazila slika besnog crnog diska, dok su se tečnipikseli rasplinjavali kao kakve bakterije pod njegovim naboranimjagodicama prstiju. Kao da je posezao kroz njega da bi dotakaosamo oko smrti.Ovo pomračenje je bilo čista nebeska perverzija, nasilje nad

prirodnim poretkom stvari. Hladna, mrtva stena svrgava plamteću,živu zvezdu. Za Eldriča Palmera to je bio dokaz da je sve - bukvalnosve - moguće, čak i najgora izdaja prirodnog zakona.Od svih ljudi širom sveta koji su toga dana posmatrali pomračenje,

direktno ili putem televizijskog prenosa, on je možda bio jedini koji jenavijao za mesec.

Kontrolni toranj na DŽFK-uOni koji su se nalazili u osmatračnici aerodromske kontrole, sto

metara iznad zemlje, letimično su posmatrali jezivi sumrak nalik nazalazak sunca na zapadnoj strani, izvan dosega velike mesečevesenke, dalje od oboda sene. Svetlija polusena, osvetljenaplamtečom sunčevom fotosferom, pretvorila je udaljeno nebo u žuto inarandžasto, delimično nalik na zalečeni rub rane.Taj zid svetlosti približavao se Njujorku, koji je do sada već čitava

četiri minuta i trideset sekundi bio u mraku.„Stavite naočare!", pročula se naredba, te ih je Džim Kent natakao,

nestrpljivo čekajući da se vrati sunčeva svetlost. Pogledao je okosebe u potrazi za Efom - svi koji su bili prisutni na konferenciji zaštampu, uključujući guvernera i gradonačelnika, pozvani su da izniže osmatračnice posmatraju pomračenje - ali pošto ga nije video,pretpostavio je da se Ef vratio u hangar.Ef je, u stvari, ovu nametnutu pauzu iskoristio na najbolji mogući

način - zgrabio je stolicu čim je nestalo sunca i počeo da izučavasvežanj šematskih prikaza preseka boinga 777.

Kraj pomračenjaKraj pomračenja je bio izražen neverovatnim fenomenom. Blistava

pojava svetlosti duž zapadne ivice meseca ujedinila se i proizvelajedinstvenu nisku iskričave sunčeve svetlosti, nalik na kakav šav umraku, koji je ličio na prikaz zaslepljujuće blistavog dijamantapoloženog na mesečev srebrni prsten. Ali, cena takve lepote, i poredintenzivne kampanje posvećene zaštiti vida tokom pomračenja,

dovela je do trajnog slepila više od dve stotine i sedamdeset ljudi ugradu, među kojima je bilo devedeset i tri deteta, i to zbog toga štosu posmatrali dramatičan povratak sunca bez pravilne zaštite očiju.Mrežnjača ne poseduje senzore za bol tako da unesrećeni nisushvatali da uništavaju vid pre nego što je bilo i suviše kasno.Dijamantski prsten se polako širio, prerastajući u ogrlicu od dragog

kamenja, poznatu kao „Bejlijeve perle", koje su se sjedinile sananovo izrođenim srpastim suncem koje je zapravo odguralonametljivi mesec u stranu.Na Zemlji su se pojavile senkovite trake koje trepere po tlu ličeći na

duhove koji najavljuju prelazak iz jednog oblika života u drugi.Kada je prirodna svetlost počela ponovo da se pomalja, olakšanje

ljudi na Zemlji bilo je za pamćenje. Klicanje i zagrljaji, spontaniaplauzi. Svuda po gradu začule su se automobilske sirene, a nastadionu Jenkija preko zvučnika se prolomilo pevanje Kejt Smit.Devedeset minuta kasnije, mesec je sasvim napustio sunčevu

putanju i pomračenje je bilo okončano. Realno gledano, uopšte seništa i nije dogodilo. Ništa se na nebu nije promenilo niti je biloporemećeno, a na Zemlji se ništa posebno nije odigralo, osim onihnekoliko minuta kasnopopodnevne senke na severoistokuSjedinjenih Država. Nakon toga su čak i u Njujorku svi krenuli svojimputem, kao da su prisustvovali kakvom velelepnom vatrometu koji jesada bio gotov. Oni drugi koji su doputovali od kuća, sada su svojuprvobitnu usredsređenost na jezu pomračenja popodnevnog suncapreneli na očekivanu saobraćajnu gužvu. Prinudni astronomskifenomen bacio je senku straha i zebnje na svih pet opština. Ali, ovoje bio Njujork, i kada je gotovo - gotovo je.

POKRETwww.balkandownload.org

Hangar Ridžis eraOstavljajući Džima sa direktorom Barnsom, Ef se vratio u hangar

električnim vozilom kako bi zajedno sa Norom mogao malo daodahne.Bolnički paravani ispod krila 777 bili su uklonjeni, kao i cirada. Na

prednjim i zadnjim izlaznim vratima postavljenje su merdevine, agrupa ljudi iz Uprave za bezbednost aviosaobraćaja ispitivala jevrata tovarnog odeljenja zadnjeg dela aviona. Sada su avion tretiralikao mesto zločina. Ef je uočio da je Nora obukla zaštitnu jaknu igumene rukavice, i da je kosu pridigla i podvukla pod papirnu kapu.Više nije bila obučena za situaciju biološke opasnosti već za istragu iočuvanje dokaza.„To je bilo prilično neverovatno, zar ne?“, obratila mu se i pozdravila

ga.„Aha", odgovorio je Ef, pod mišicom pridržavajući rolnu šematskih

prikaza aviona. „Neponovljivo."Na stolu ih je čekala kafa, ali Ef je umesto nje iz leda izvukao

hladno mleko u tetrapaku, začepio karton i naiskap ga ispraznio. Odkada je prestao da pije, Ef je gutao punomasno mleko kao deteželjno kalcijuma.Nora reče: „Ništa još nije pronađeno. Ljudi iz Uprave za bezbednost

iz kokpita izvlače snimak razgovora i podatke o letu. Nisam sigurnazašto insistiraju na crnim kutijama kada je sve ostalo u avionu upotpunosti zamrlo. Svejedno, divim se njihovom optimizmu. Do sadanam tehnologija nije bila ni od kakve pomoći. Prošlo je već dvadesetsati od nesreće, a od rešenja ni traga."Nora je verovatno bila prva osoba koju je upoznao a koja je

uspešnije i mudrije funkcionisala kada bi je preplavile emocije negokada bi razmišljala zdravorazumski. „Da li je neko pregledao avionnakon što su iznesena tela?"„Mislim da nije. Barem ne do sada.“Ef je poneo šematske prikaze kada se pokretnim stepenicama

uspeo do aviona. Sedišta su sada bila prazna, a osvetljenje u avionunormalno. Jedinu razliku je, sa Efove i Norine tačke gledišta, činilo tošto više nisu bili zarobljeni u zaštitnim odelima. Sada im je bilodostupno svih pet čula.Ef upita: „Osećaš li taj miris?"

Osećala ga je. „Šta je to?“„Amonijak. I još nešto."„I... fosfor?" Trgnula se. „Da li ih je to usmrtilo?"„Ne. U avionu nema gasa. Ali..." Pogledao je oko sebe. Tražio je

nešto što nisu videli. „Nora, donesi luma-lampe, molim te."Dok je ona odlazila po njih, Ef se prošetao kroz putničku kabinu

spuštajući zastore na prozorima i zamračujući je, kao što je to bioslučaj prethodne noći.Nora se vratila sa dve lume koje su odašiljale crnu svetlost sličnu

onoj koja se koristila u vožnjama u zabavnom parku gde su belepamučne tkanine svetlele u svim bojama spektra. Ef se prisetioZakove proslave devetog rođendana u „kosmičkoj" kuglani i kako sumu svaki put kada bi se nasmejao zubi bili bleštavo beli.Uključili su svetla i istog trenutka se mračna kabina ispunila

mahnitim vrtlogom boja, masivnim flekama po čitavom podu i prekosedišta, ostavljajući samo tamne okvire na mestima gde su senekada nalazili putnici.Nora izgovori: „O, Bože..."Manji deo svetleče materije bio je poprskan i po plafonu kabine.„To nije krv", rekao je Ef, zapanjen prizorom. Razgledanje kabine

ličilo je na posmatranje slika Džeksona Poloka. „To je neka vrstabiološke materije."„Što god da jeste, poprskano je posvuda. Kao da je nešto

eksplodiralo. Ali, odakle?"„Odavde. Upravo sa ovog mesta na kojem stojimo." Kleknuo je i

počeo da ispituje tepih gde je miris bio još oporiji. „Treba da uzmemouzorak i ispitamo ovu materiju."„Misliš?", upitala je Nora.Ponovo se pri digao, i dalje zaprepašćen. „Pogledaj ovo.“ Pokazao

joj je jednu stranu šematskog prikaza aviona. Na njemu je bioprikazan izlaz u slučaju opasnosti boinga 777. „Vidiš li ovaj zasenčendeo na prednjoj strani aviona?"Videla je. „Podseča na stepenice."„Tačno u zadnjem delu kokpita."„Šta predstavlja skraćenica O.O.P?"Ef je prošetao do prostora ispred vrata kokpita. Oznaka na zidu

prikazivala je upravo te inicijale.

„Odeljenje za odmor posade", izjavio je Ef. „Standardna varijantana ovim dalekometnim čeličnim pticama."Nora ga je pogledala. „Da li je neko pregledao tu prostoriju?"Ef odgovori: „Znam da mi nismo."Posegnuo je za račkom u zidu i povukao trodelna harmonika-vrata

iza kojih su se ukazale uzane, zavojite stepenice koje su vodile goreu mrak.„O, sranje", izustila je Nora.Ef je uperio svoju svetiljku uz stepenice. „Ako sam pravilno shvatio,

to znači da ja idem prvi."„Čekaj. Da pozovemo nekoga."„Ne. Neće znati šta da traže."„A mi znamo?"Ef je ignorisao njeno sarkastično pitanje i počeo da se penje uz

uzane, zavojite stepenice.Gornje odeljenje je bio skučeno, sa i niskim plafonom. Nije bilo

prozora. Lume su bile korisnije za forenzičko ispitivanje nego zaosvetljavanje unutrašnjeg prostora.Unutar prvog odeljenja ugledali su dva, jedno pored drugog,

spuštena sedišta biznis klase. Iza njih su se nalazila po dva ležajana sprat, isto tako postavljena jedan pored drugog i prilično skučena.Pomoću tamnog svetla uverili su se da tu nije bilo nikoga.I ovde se, isto tako, videlo ono šarenilo koje su otkrili u putničkoj

kabini. Na podu, preko sedišta i donjih ležajeva. Međutim, ovde jeosvetljena materija izgledala nekako zamrljano, skoro kao da je nekopo njoj gazio dok je bila još vlažna.Nora upita: „Šta je to, do đavola?"Miris amonijaka osećao se i ovde - kao i nešto drugo. Skoro da je

bio smrad. Pokušao je da ga imenuje.I Nora ga je osetila, preklapajući nozdrve nadlanicom. „Šta je to?“Ef je stajao skoro presamićen između niskog plafona i dva sedišta.

Pokušao je da imenuje to što je namirisao. „Podseća me na gliste",rekao je. „Nekada smo ih, kao klinci, iskopavali. Sekli smo ih na polada bismo gledali kako svaka odvojena polovina otpuzava na svojustranu. Mirisale su na zemlju, hladnu crnicu kroz koju su puzale."Ef je prošarao crnom svetlošću preko zidova i podova, svud po

prostoriji. Baš kada je hteo da odustane, primetio je nešto iza Norinih

papirnih nazuvaka.„Nora, ne pomeraj se", reče Ef.Nagnuo se u stranu da bolje vidi tepihom obložen pod iza nje. Nora

se zamrznula u mestu, kao da je upravo stala na nagaznu minu.Na šarenom tepihu se nalazio omanji grumen zemlje. Ne više od

nekoliko grama, tek toliko, guste i crne ilovače.Nora upita: „Da li je to ono što mislim da jeste?"Ef odgovori: „Sanduk."

Spustili su se nazad niz spoljašnje stepenice do dela hangararezervisanog za prtljag, gde su u ovom trenutku otvarali i ispitivalikolica za posluživanje hrane. Ef i Nora su pogledom prošarali prekogomile prtljaga, torbi sa palicama za golf, kajaka.Crnog drvenog sanduka nije bilo. Mesto na kojem se prethodno

nalazio, na rubu cirade, sada je bilo prazno.„Neko mora da ga je pomerio", rekao je Ef, i dalje ga tražeći

pogledom. Udaljio se nekoliko koraka, skenirajući pogledom ceohangar. „Nije mogao daleko."Norine oči su plamtele. „Tek su počeli da pregledaju sve ove stvari.

Još ništa nije odneseno odavde."Ef reče: „Ova stvar jeste."„Ovo je zaštićeno područje, Efe. Ta stvar je bila veličine dva i po

puta metar i nešto sa metar? Težila je dvestotinak kilograma.Neophodna su najmanje četvorica da ga ponesu."„Tačno tako. Dakle, neko mora da zna gde se nalazi."Otišli su do dežurnog koji je bio zadužen za obezbeđenje ulaza u

hangar, čuvara lokacije. Mladić je proverio podatke, listu svihulazaka i izlazaka, kao i unošenja i iznošenja svake pojedinačnestvari. „Ovde nema ničega“, rekao je.Ef je osetio plimu racionalnosti koja je zapljusnula Noru te se

potrudio da progovori pre nje. „Koliko ste dugo ovde - upravo tu gdesada stojite?"„Otprilike, od dvanaest sati, gospodine."„Niste koristili pauzu?", upitao je Ef. „A šta ste radili tokom

pomračenja?"„Nisam se pomerao odande." Pokazao je na mesto nekoliko metara

od vrata. „Niko nije prošao pored mene."

Ef je pogledao u Noru.Nora reče: „Šta se ovde, do đavola, dešava?" Pogledala je u

dežurnog. „Ko je drugi osim vas mogao da vidi jedan stvarno velikikovčeg?"Ef se namrštio na reč „kovčeg". Pogledao je nazad po hangaru, a

zatim je pridigao pogled ka sigurnosnim kamerama na krovnimgredama.Pokazao je na njih. „One.“

Ef, Nora i dežurni službenik Aerodromske uprave popeli su se uzdugačke, čelične stepenice do kontrolne sobe iz koje se video ceohangar. Ispod njih, mehaničari su skidali kljun aviona da bi ispitaliunutrašnje delove.Četiri zujeće kamere neprestano su snimale unutrašnjost hangara.

Jedna je postavljena na vrata koja su vodila na stepenište premakontrolnoj sobi, druga je nakačena na vrata hangara, treća na krovnegrede - ona na koju je Ef pokazao - a četvrta je bila u prostoriji ukojoj su se sada nalazili. Sve što su kamere snimale prikazivalo sena četvorodelnom monitoru.Ef upita nadzornika hangara: „Zašto se jedna od kamera nalazi u

ovoj prostoriji?"Nadzornik je slegnuo ramenima. „Valjda što ovde ima sitne love."Seo je na izanđalu kancelarijsku stolicu, sa rukohvatima izlepljenim

izolir-trakom, i počeo da tipka po tastaturi ispod monitora, proširujućisnimak sa krovne grede na čitav ekran. Pregledao je snimke nasigurnosnoj kameri. U pitanju je bio nekoliko godina star digitalniuređaj, ali slika je bila suviše loša da bi se jasno videlo bilo šta tokombrzog premotavanja.Zaustavio je premotavanje. Na monitoru je sanduk stajao tamo gde

se i nalazio, pokraj iznetog prtljaga.„Eno ga“, rekao je Ef.Dežurni radnik je klimnuo glavom. „Okej. Hajde da vidimo gde se

denuo."Nadzornik je pritisnuo dugme za premotavanje unapred. Slika je

promicala sporije nego kod premotavanja unazad, mada je i daljeišla prebrzo. Svetlost u hangaru je slabila sa pomračenjem, a kadase ponovo rasvetlilo, sanduka više nije bilo.

„Stanite, stanite", rekao je Ef. „Vratite unazad."Nadzornik je vratio snimak malo unazad, a potom ponovo pritisnuo

plej. Brojčani kod na dnu snimka pokazivao je da se snimak vrtisporije nego prethodni put.Hangar se ponovo zamračio i sanduk je najednom ponovo nestao.„Sta, do đavola...?", izgovorio je nadzornik, pritiskajući dugme za

pauzu.Ef reče: „Vratite ga nazad samo malo."Nadzornik je to i učinio, a onda pustio da se snimak odvija

normalnom brzinom.Hangar se zamračio, ali i dalje je bio osvetljen unutrašnjim svetlom

reflektora. Sanduk je bio tu. A onda je jednostavno nestao.„Auuu", rekao je dežurni.Nadzornik je zaustavio snimak. I on je bio veoma zbunjen.Ef reče: „Ovde postoji neki razmak. Rez."Nadzornik odgovori: „Nema nikakvog reza. Videli ste vremenski

kod."„Vratite se onda još malo nazad. Još malo... eto tu... a sada pustite

ponovo."Nadzornik je ponovo pustio snimak.A sanduk je ponovo nestao sa snimka.„Hudini", promumlao je nadzornik.Ef je pogledao u Noru.„On nije mogao tek tako da nestane", rekao je dežurni. Pokazao je

na ostali prtljag u blizini. „Sve ostalo je isto. Ni makac.“Ef reče: „Vratite snimak još jednom, molim vas.“Nadzornik je ponovo pustio snimak. Sanduk je ponovo nestao.„Čekajte", rekao je Ef. Video je nešto. „Vratite unazad - polako."Nadzornik je to uradio i ponovo ga pustio.„Eno“, rekao je Ef.„Isuse", uzviknuo je nadzornik i skoro poskočio iz svoje škripave

stolice. „Video sam."„Šta ste videli?", upitala je Nora u isti glas sa dežurnim.Nadzornik je sada ponovo premotao snimak, samo nekoliko

kadrova.„Sad će..." rekao je Ef, obaveštavajući ga. „Evo..." Nadzornik je

držao ruku nad tastaturom, nalik na kakvog takmičara pripravnog da

pritisne taster. „...Evo.“Sanduk je ponovo nestao. Nora se nagnula napred. „Šta?"Ef je pokazao na jedan ugao na monitoru. „Eno, tamo."Na širokoj desnoj ivici snimka jasno se videla crna mrlja.Ef reče: „Nešto je proletelo pored kamere."„Gore, na krovnim gredama?", upitala je Nora. „Šta, neka ptica?"„I suviše je veliko za pticu", odgovorio je Ef.Dežurni se sada nagnuo napred i rekao: „To je neka smetnja.

Senka."„Dobro", rekao je Ef pridižući se. „Senka čega?"Dežurni se takođe uspravio. „Možete li da pustite kadar po kadar?"Nadzornik je pokušao. Sanduk je nestao sa poda - skoro

istovremeno sa pojavom mrlje na krovnim gredama. „To je najbolješto mogu da uradim na ovom uređaju,"Dežurni je pomno motrio u monitor. „Slučajnost", izjavio je. „Kako

bilo šta može da se pomera takvom brzinom?"Ef upita: „Možete li da zumirate?"Nadzornik je zakolutao očima. „Nije vam ovo tehnologija iz

kriminalističkih serija, već obična skalamerija."„Dakle, sada znamo da je nestao." Nora se okrenula ka Efu videvši

da od onog drugog nema pomoči. „Ali zašto - i kako?"Ef se uhvatio za zadnju stranu vrata. „Zemlja iz sanduka... mora da

je ista kao i ono malo što smo maločas pronašli. Što znači...“Nora upita: „Da li mi to razrađujemo teoriju da se neko iz odeljenja

za prtljag odšunjao u odeljenje za odmor posade?"Ef se prisetio osećaja koji je imao kada je stajao u kokpitu sa

mrtvim pilotima - neposredno pre nego što je otkrio da je Redfern živ.Osećanje nekakvog prisustva. Da se nešto nalazilo u neposrednojblizini.Udaljio je Noru od dvojice zaposlenih. „I posejao malo te, kakve

god, biološke materije po putničkoj kabini."Nora je pogledala u sliku crne mrlje na krovnim gredama.Ef reče: „Mislim da se neko krio u odeljenju za odmor posade kada

smo ušli u avion."„Dobro...", rekla je, uhvativši se u koštac sa tom činjenicom. „Ali,

gde je taj neko sada?"Ef odgovori: „Tamo gde je i sanduk."

GasGas je tumarao kraj niza automobila u niskoplafonskoj garaži za

parkiranje vozila na duže vreme u okviru aerodroma DŽFK. Odjekškripavih, ćelavih guma koje su skretale kod izlaznih rampidoprinosio je osećaju da se nalazite u ludnici. Izvukao je presavijenukarticu iz džepa na košulji i ponovo proverio broj odeljenja napisantuđom rukom. Tada je još jednom proverio da li ima nekoga u blizini.Pronašao je traženi kombi, na pojedinim mestima ulubljen i prljav

od puta, beli ekonolajn bez zadnjih prozora, na samom kraju reda,parkiran kraj udaljenog ćoška u kojem su se nalazili otpali beton i šutsa napuklog gornjeg nivoa.Izvukao je maramicu i iskoristio je da otvori vrata na vozačevoj

strani, koja su, kao što je bilo i predočeno, bila otključana. Udaljio separ koraka od kombija i prošvrljao pogledom po zabačenom ćoškugaraže. Sve je bilo tiho, osim što se čulo ono majmunsko skvičanjetočkova u daljini. Pomislio je da je ovo možda neka nameštaljka.Možda su postavili kameru u bilo koji od parkiranih automobila i sadaga posmatraju. Kao u seriji Policajci, u jednoj od epizoda koju jegledao: pajkani su postavili minijaturne kamere u kamione i parkiraliih na neku gradsku ulicu u Klivlendu ili već negde, i posmatrali klincei klošare kako ulaze u njih i odvoze se do obližnje autoradionice ilisamo zabave radi. Bilo bi jebeno da vas pajkani uhvate, ali da vastako nasamare i prikažu te snimke u udarnom terminu na televiziji,bilo je sto puta gore. Gas bi radije da ga upucaju na mrtvo u gaćamanego da od njega prave budalu.Ali, već je uzeo pedeset dolara od tipa koji mu je ponudio da odradi

ovu šljaku. Laka lova, koju Gas još nije potrošio. Ćušnuo ju je u trakusvog spreda naherenog šešira i čuvao kao dokaz u slučaju da stvarikrenu naopako.Tip se nalazio u prodavnici kada je Gas ušetao da kupi sprajt. Bio je

iza njega u redu za kasom. Kada je izašao i odšetao nekih polabloka, Gas je čuo da mu se neko približava i hitro se okrenuo. Bio jeto isti onaj tip, koji je sada ispružio ruke da Gas vidi da nijenaoružan. Želeo je da zna da li je Gas zainteresovan da zaradi kintuna brzaka.Belac, dobro odelo, zabasao daleko od mesta kojem je pripadao.

Nije izgledao kao pajkan, ali ni kao homić. Izgledao je kao neki

misionar.„Kombi u aerodromskoj garaži. Idi po njega, dovezi ga na Menhetn,

parkiraj ga i idi.“„Kombi", rekao je Gas.„Kombi."„Šta je u njemu?"Tip je samo zavrteo glavom. Pružio mu je presavijenu karticu u

kojoj se nalazilo pet novih novčanica od deset dolara. „Tek započetak"Gas je izvukao novčanice, kao da je vadio meso iz sendviča. „Ako

si pajkan, ovo je nameštaljka."„Vreme preuzimanja zapisano ti je ovde. Nemoj da kasniš, niti da

poraniš."Gas je palcem i kažiprstom protrljao presavijene novčanice kao da

je opipavao kvalitetnu tkaninu. Tip je to video. Isto tako je video,ukapirao je Gas, tri malena kruga istetovirana između njegovihprstiju. To je bio simbol Meks bande za lopova, ali kako je ovaj tip toznao? Da li ga je zbog toga presreo u radnji? Zašto je izabrao bašnjega?„Ključevi i ostale informacije čekaju te u kaseti u kombiju."Tip je krenuo.„Ej!", povikao je Gas za njim. „Još ti nisam rekao da pristajem."Gas je otvorio vrata, sačekao je, a pošto se nije oglasio alarm,

popeo se unutra. Nije video kamere, ali ionako ih ne bi video i da sutu, zar ne? Iza prednjih sedišta nalazila se metalna pregrada bezprozora. Trgovina na crno. A možda je ovim kombijem vozikaogomilu pajkana.Mada, u kombiju kao da se ništa nije pomeralo. Otvorio je kasetu, i

ovog puta koristeći maramicu. Pažljivo, kao da je očekivao da ćeneka zmija-zezalica da iskoči na njega. Upalilo se neko bledunjavosvetlo. Unutra se nalazio ključ za startovanje kombija, karta zaparking u garaži koja mu je bila neophodna da bi izašao odatle ikoverta od čvrstog smeđeg papira za pakovanje.Pogledao je u kovertu i prvo što je ugledao bio je njegov honorar.

Pet novih novčanica od sto dolara, što ga je u isto vreme i zadovoljiloi iznerviralo. Zadovoljilo zato što je to bilo više para nego što jeočekivao, a iznerviralo zato što je znao da nikome, naročito ne u

njegovom kraju, ne može da uvali te stotke a da ne iskrsnu neprilike.Čak će i banka da izvrne crevca tim novčanicama, pogotovo što suizvučene iz džepa osamnaestogodišnjeg istetoviranog Meksikanca.Novčanice su se nalazile u još jednoj presavijenoj kartici na kojoj je

bila ispisana adresa na koju je trebalo da odveze kombi, kao i šifragaraže, „samo za jednokratnu upotrebu".Uporedio je dve kartice. Isti rukopis.Nervozu je polako zamenjivalo uzbuđenje. Sisoje! Imao je

poverenja u njega kad je ovaj kombi bio u pitanju. Gas je znao, ko izrukava, barem tri različita mesta u južnom Bronksu gde je ovo lučemogao da odveze na sređivanje. Tako bi na najbrži način zadovoljiosvoju radoznalost u vezi sa tim kakvu krijumčarsku robu vozi pozadi.Poslednja stvar u većoj koverti bila je manja koverta za pisma.

Izvukao je nekoliko listova, otvorio ih i osetio kako mu je iz kičmebuknuo plamen ka ramenima i vratu.AVGUSTIN ELIZALDE, bilo je napisano na prvom papiru. Bio je to

Gasov kriminalni dosije, dokument o njegovom maloletničkomzatvorskom iskustvu; osuđen za ubistvo, a potom, na osamnaestirođendan, pre samo tri nedelje, oslobođen kao nevin.Na drugom papiru se nalazila fotokopija njegove vozačke dozvole,

a ispod toga, vozačka dozvola njegove majke sa istom adresom -Istočna 115. ulica. Tu je bila i mala slika ulaza u njihovu zgradu unaselju Taft.Buljio je u papir čitava dva minuta. Mozak mu je radio sto na sat,

kolale su mu misli o misionaru i tome što je toliko znao, i o njegovojmadre, koja mora da se pita u kakvo se to sada sranje uvalio njenGas.Gasu su učene teško padale. Naročito kada su obuhvatale i

njegovu madre - već je toliko toga pretrpela zbog njega.Na trećem papiru je istim rukopisom kao i na kartici bilo ispisano:

NEMA USPUTNIH ZAUSTAVLJANJA.

Gas je sedeo do prozora „Buntovnika", jeo pržena jaja prelivenatabasko sosom i gledao u beli kombi parkiran na Kvins bulevaru.Gas je obožavao doručak, a od kada je pušten iz zatvora, jeo jehranu uobičajenu za doručak skoro pri svakom obroku. Sada je

naručio nešto posebno, jer je to sebi mogao da priušti: slaninu, rešpečenu i krckavu i isti takav tost.Nek se nose, ’bez usputnih zaustavljanja’. Gasu se nikako nije

dopadala ova igra, pogotovo kada su u nju uključili i njegovu madre.Posmatrao je kombi, mozgajući šta da radi, iščekujući da se neštodogodi. Da li su ga nadgledali? Ako je to bio slučaj, koliko su biliudaljeni? A ako su već mogli da ga nadgledaju, zašto sami nisuvozili kombi? U kakvo je to sranje ovog puta upao?Šta se nalazilo u tom kombiju?Par šmokljana počelo je da njuška oko prednje strane kombija.

Sagnuli su glave i razbežali se kada se Gas pojavio iz restorana. Dogrla zakopčana flanelska košulja lepršala je za njim na povetarcukasnog popodneva, dok su mu tetovaže u jarkocrvenim tonovima,oko zatvorskicrnih, prekrivale gole ruke. Simbol „latinskih sultana"posedovao je moč severno od Španskog Harlema, istočno doBronksa i daleko na jug, do Kvinsa. Malo ih je bilo, ali je zato njihovasenka dugačko padala. Ne ulazite u neprilike sa nekim od njih, osimukoliko nemate nameru da zaratite sa svima njima.Izvezao se na bulevar i nastavio da vozi na zapad, prema

Menhetnu. Jednim okom je motrio da li ga neko prati. Kombi jezaskočio kada je prešao preko radova na putu. Pomno je slušao, alinije čuo da se išta pozadi pomerilo. Svejedno, nešto ga je teralo daodlaže isporuku.Ožedneo je i ponovo je zaustavio kombi ispred prodavnice, i

pazario dve veće limenke piva. Uglavio je jednu crveno-zlatnulimenku u držač za čaše i ponovo je krenuo. Sada je već video svebliže gradske nebodere preko reke, i sunce koje je polako zalazilo zanjih. Padala je noč. Pomislio je na svog brata kod kuće, Krispina,jebenog džankija, koji je ponovo ušao u njihove živote baš kada jeGas davao sve od sebe da bude dobar prema majci. Krizirao je nasofi u dnevnoj sobi, a Gas se jedva uzdržavao da ga ne proburazirđavom oštricom noža. Dovukao je svoju bolest u njihovu kuću.Njegov stariji brat je bio okrutni lešinar, pravi zombi, ali ona nije htelada ga izbaci. Dozvolila mu je da se izležava po kući i pretvarala seda ne vidi da ubrizgava heroin u njenom kupatilu, iščekujući vremekada će ponovo nestati, zajedno sa nekim njenim stvarima.

Gas je morao da ostavi malo ove strava kinte na stranu za svojumadre. Da joj ga da nakon što Krispin ode. Da zadene još koju kintuu traku svog šešira i ušpara za nju. Da je učini srećnom. Da uradinešto kako treba.Gas je izvadio telefon pre nego što je ušao u tunel. „Felikse,

čoveče. Dođi po mene.“„A, ’de si ti, brate?"„Biću dole kod Bateri parka."„Bateri parka? Gak tamo, Gusto?"„Dokotrljaj se do Devete i tu me čekaj, krele. Idemo u provod. Na

žuraju, čoveče. Ona kinta koju ti dugujem - danas sam napraviobiznis. Ponesi mi neku jaknu ili nešto tako da obučem i čiste gilje.Ubaci me u klub."„Jebem ti, hoćeš i muzičku želju?"„Samo ti izvuci te tvoje debele prste iz sestrine ribice i dođi po

mene - komprende?"Izašao je iz tunela na Menhetn i odvezao se preko grada do Šeste

avenije, gde je skrenuo na jug. Vešto je zavio u ulicu Čerč južno odKanala i počeo je da baca pogled na ulične oznake. Na zapisanojadresi nalazila se zgrada sa potkrovljem na čijoj su prednjoj stranibile postavljene skele i čiji su prozori bili oblepljeni građevinskimdozvolama. Ali, u blizini nigde nije bilo kamiona sa građevinskimmaterijalom. Ulica je bila tiha, stambena. Garaža je funkcionisala kaošto mu je i napisano. Nakon što je ukucao šifru, pridigla su se čeličnavrata dovoljno visoka da propuste kombi koji je potom krenuo nizsilaznu stazu ispod zgrade.Gas je parkirao vozilo i na trenutak sedeo mirno, osluškujući.

Garaža je bila prljava i slabo osvetljena i činila mu se kao dobraklopka. Uskomešana prašina raspršila se na sve nejasnijoj svetlostikoja je dopirala kroz otvorena vrata garaže. Nagon mu je govorio dabrzo hvata maglu, ali morao je da bude siguran da je sve odradiokako treba. Sačekao je dok se vrata garaže nisu spustila i zatvorila.Gas je presavio listove papira i koverte iz kasete i ćušnuo ih u

džepove, do kraja ispio prvo pivo i zgužvao limenku, pretvarajući je ualuminijumski tučak. Potom je izašao iz kombija. Nakon kratkogpremišljanja, ponovo je ušao u kombi i maramicom obrisao volan,

radio, kasetu, kvake iznutra i spolja i sve ostalo što je moždadodirnuo.Pogledom je preleteo po garaži. Svetlost je jedino dopirala između

sečiva ventilatora. Prašina je plutala na slaboj dnevnoj svetlosti nalikna maglu. Gas je obrisao i ključ, a potom otišao do središnje i zadnjestrane kombija. Uhvatio je kvaku na vratima, samo da se uveri. Bilaje zaključana.Razmislio je nakratko, a onda ga je nadvladala radoznalost. Stavio

je ključ u bravu.Nije odgovarao. Jedan deo njega je odahnuo.Teroristi, pomislio je. Može biti da sam i ja sada jebeni terorista.

Vozač autobusa punog eksploziva.Ono što je možda mogao da uradi bilo je da odveze kombi odatle,

parkira ga pred najbližu policijsku stanicu i ostavi poruku navetrobranu. Neka oni vide da li tu ima nečeg ili ne.Ali, ovi jebači su imali njegovu adresu. Adresu njegove madre. Ko

su oni?Razljutio se, plamen stida vinuo mu se uz kičmu. Udario je

pesnicom u bočnu stranu kombija, na taj način ispoljavajućinezadovoljstvo ovom nagodbom. Jak odjek prekinuo je tišinu. Ondaje odustao, bacio ključ na prednje sedište i zalupio laktom vrata - jošjedan zadovoljavajući tresak.Međutim, tada, umesto da se sve opet brzo utiša, začuo je nešto. Ili

je, barem, pomislio da jeste - nešto iznutra. Zajedno sa poslednjimtračcima svetlosti koja se probijala kroz sečiva ventilatora, Gas jeprišao zaključanim zadnjim vratima da oslušne, uva skoropriljubljenog uz kombi.Nešto. Skoro... kao kada krče creva. Isti onaj zvuk klokotanja gladi.

Grgoljenja.Ah, ma ko ga jebe, odlučio je, napravivši korak unazad. Posao je

okončan. Dok bomba ne eksplodira ispod 110. ulice, šta me bolidupe?Tupo i udaljeno BANG začulo se iz kombija i zateturalo Gasa još

jedan korak nazad. Papirna kesa u kojoj se nalazila druga limenkapiva skliznula mu je ispod mišice, raspršila se i poprskala pivo popodu punom krupnog peska.

Prskanje se postepeno primirilo u prigušeno penušanje. Gas sesagnuo da pokupi rasuto. Tada se zaustavio, čučnuo sa rukom nanatopljenoj papirnoj kesi.Kombi se blago prodrmao. Opruge ispod šasije zaškripaše.Nešto se unutra pomerilo ili pridiglo.Gas se pridigao, ostavljajući prosuto pivo na podu. Počeo je da se

povlači, dok su mu cipele škripale na šljunku. Nakon što je napravionekoliko koraka, stao je i naterao sebe da se opusti. Zamislio je daga neko posmatra i da gleda kako se unervozio. Okrenuo se i mirnootkoračao do zatvorenih vrata garaže.Opruga ispod kombija ponovo je zaškripala. Trgnuo se, ali nije se

zaustavio.Posegnuo je za crnom panelskom pločom sa crvenim dugmetom

kraj vrata. Udario ga je unutrašnjom stranom dlana, ali ništa se nijedogodilo.Udario ga je još dva puta, prvo polako i lagano, a potom snažno i

brzo, ali se potisno dugme nije aktiviralo, kao da dugo nije bilokorišćeno.Kombi je ponovo zaškripao, ali Gas sebi nije dozvolio da se okrene

i pogleda.Vrata garaže bila su napravljena od glatkog čelika, bez ručki. Nije

mogao ni za šta da povuče. Udario je nogom u vrata, međutim vratajedva da su se zatresla.Začulo se još jedno bang iz kombija, skoro kao odjek njegovog

udarca, a potom se začulo jako škripanje. Gas se brzo ponovookrenuo ka potisnom prekidaču. Ponovo ga je udario, zatim počeoužurbano da ga udara, a onda se začulo zujanje čekrka, uključenjemotora i sistem je počeo da radi. Vrata su počela da se pridižu odpoda.Gas je izjurio napolje i pre nego što su se vrata napola pridigla,

iskobeljavši se na trotoar kao rak, a onda je brzo došao do daha.Okrenuo se i sačekao, gledajući kako se vrata otvaraju, nakratkozadržavaju u tom položaju, a potom se ponovo spuštaju. Uverio seda su se čvrsto zatvorila i da se ništa nije promolilo.Tada je pogledao naokolo, dolazeći k sebi, proveravajući šešir, a

zatim je odšetao do ćoška, brzo kao da ga je spopao osećaj krivice,imajući samo jedno na umu - da se što pre udalji od kombija. Prešao

je u ulicu Vesi i video da se nalazi ispred građevinskih ograda kojesu okruživale gradski blok na kojem se nekada nalazio Svetskitrgovinski centar. Sada je mesto prokopano, ogromna jama nalik nazjapeću rupu između vijugavih ulica Donjeg Menhetna, sa kranovimai kamionima koji su nanovo gradili na tom prostoru.Gas je odagnao stravu. Otklopio je telefon i priljubio ga za uvo.„Felikse, ’de si ti, amigo?“„Na Devetoj, silazim u grad. „Š’a ima?“„Niš’a. Samo doleti ovde što pre. Uradio sam nešto što treba što

pre da zaboravim."Izolaciono odeljenje

Ef je razjaren pristigao u medicinski centar Jamajka. „Kako tomislite, ’otišli su’?“„Doktore Gudvederu", obratila mu se upravnica, „nije bilo načina da

ih nateramo da ostanu."„Rekao sam vam da postavite obezbeđenje koje neće dozvoliti

onom ljigavom Bolivarovom advokatu ni da primiriše."„Postavili smo obezbeđenje. Zapravo, policajca. Pregledao je

zakonske odredbe i saopštio nam da on tu ne može ništa. I nijeuopšte reč o advokatima rok zvezde. Reč je o gospođi Las,advokatici. Njenoj firmi. U čitavoj priči preskočili su mene i direktnose obratili upravnom odboru."„A zašto ja o tome nisam obavešten?"„Pokušali smo da stupimo u kontakt sa vama. Pozvali smo vašeg

kolegu."Ef se hitro okrenuo. Džim Kent je stajao sa Norom. Izgledao je

zapanjeno. Izvadio je telefon i počeo da prelistava pozive. „Nevidim...“ Pokajnički je gledao. „Možda su u pitanju one sunčeve pegeod pomračenja, i tome slično. Nikada nisam primio te pozive."„Dobila sam vašu elektronsku sekretaricu", rekla je upravnica.Ponovo je proverio. „Čekajte... možda je bilo propuštenih poziva."

Pogledao je u Efa. „Toliko toga se dogodilo, Efe... plašim se da samzeznuo stvari."Ova informacija je produbila Efov bes. Uopšte nije ličilo na D žima

da pravi ovakve ili slične propuste, naročito ne u ovakvim kritičnimsituacijama. Ef je zurio u svog poverljivog saradnika, dok se bes kojije prethodno osećao pretvorio u grdno razočaranje. „Četiri najveće

uzdanice za rešavanje ove situacije samo što su išetale kroz onavrata."„Ne četiri", rekla je upravnica iza njega. „Samo tri."Ef se ponovo okrenuo ka njoj. „Kako to mislite?"Kapetan Doji Redfern je sedeo na krevetu između plastičnih zavesa

u sobi za izolaciju. Izgledao je ispijeno dok su mu blede ruke bilesmeštene na jastuku u krilu. Medicinska sestra im je saopštila daodbija hranu, tvrdeći da mu je grlo suvo i da neprestano osećamuku. Odbijao je da uzme čak i gutljaj vode. Infuzija zabodena unjegovu ruku održavala je neophodnu količinu tečnosti u njegovomtelu.Ef i Nora su stajali kraj njega, sa maskama i zaštitnim rukavicama,

odbivši da se obuku u zaštitno odelo.„Moje udruženje želi da odem odavde", rekao je Redfern.

„Avioindustrija vodi sledeću politiku: ’uvek grešku svalite na pilota’.Nikada nisu u pitanju greške u aviokompaniji, prenatrpan raspored ilipropusti u održavanju. Obrušiće se na kapetana Moldsa, bez obzirana sve. A možda i na mene. Ali, ovde nešto nije kako treba. U meni.Ne osećam se kao da sam ja - ja."Ef reče: „Vaša saradnja je ključna. Ne znam kako da vam zahvalim

što ste ostali, osim što mogu da vam kažem da ćemo učiniti sve štoje u našoj moći da ozdravite."Redfern je klimnuo glavom, a Ef je mogao da vidi da mu je vrat bio

ukočen. Ispitao je deo njegovog vrata ispod vilice, tražeći limfnečvorove, koji su zaista bili prilično natečeni. Pilotovo telo se bezsumnje borilo sa nečim. Da li je to nešto imalo veze sa smrću uavionu ili je bilo tek nešto što je pokupio usput?Redfern reče: „Nov avion i istinski divna mašina. Jednostavno ne

mogu da zamislim da mu sve otkazuje. Mora da je reč o sabotaži."„Ispitali smo mešavinu kiseonika i rezervoare sa vodom. Nema

ničega ni u jednom ni u drugom. Nema ničega što bi moglo da ukažena uzrok smrti ljudi ili zašto se avion potpuno zamračio." Ef jemasirao pilota ispod mišica, gde je pronašao još limfnih čvorićaveličine pasulja. „I dalje se ničega ne sećate u vezi sa sletanjem?"„Ničega. To me izluđuje."„Da li vam pada na pamet bilo koji razlog zbog kojeg su vrata

kokpita bila otključana?"

„Ne. To je u potpunosti protivno pravilima aerodromske uprave."Nora upita: „Da li ste slučajno proveli neko vreme u odeljenju za

odmor posade?"„U spavaćoj kabini?", upitao je Redfern. „Jesam, da. Malo sam

dremnuo dok smo prelazili Atlantik."„Da li se sećate da ste spustili naslone?"

„Već su bili spušteni. Ako se već odmarate, treba da ispružite noge.Zašto pitate?"Ef upita: „Niste primetili ništa neuobičajeno?"„Tamo? Ništa. Šta tamo ima da se primeti?"Ef se za korak udaljio. „Da li znate nešto o velikom sanduku koji je

ukrcan u odeljenje za prtljag?"Kapetan Redfern je odrično zavrteo glavom, pokušavajući da shvati

na šta su ciljali. „Nemam pojma. Ali, zvuči mi kao da imate neki trag."„Pa, i ne baš. I dalje smo zbunjeni, kao i vi." Ef je prekrstio ruke.

Nora je upalila svoju luma-lampu i njome prešla preko Redfernovihruku. „To je i razlog što je vaša odluka da ostanete od ključnevažnosti. Želim da izvršim seriju testova na vama."Kapetan Redfern je posmatrao dok mu je indigo svetlost

osvetljavala kožu. „Ako smatrate da možete da dokučite šta sedogodilo, biću vaše eksperimentalno morsko prase.“Ef je klimnuo glavom u znak zahvalnosti.„Od kada imate ovaj ožiljak?“, upitala je Nora.„Kakav ožiljak?"Gledala je u njegov vrat, prednju stranu vrata. Zabacio je glavu da

bi mogla da opipa finu liniju koja je bila modroplava pod svetlošćuluma-lampe. „Skoro da izgleda kao hirurški rez.“Redfern je pokušao da ga opipa. „Tu nema ničega.“Kada je isključila svetlost, zaista se ništa nije videlo - ožiljak je bio

nevidljiv. Ponovo je uključila lampu i sada je Ef pregledao ožiljak. Bioje širok otprilike jedan i po centimetar, debljine nekoliko milimetara.Tkivo koje je zaraslo preko rane činilo se prilično sveže.„Kasnije večeras ćemo napraviti neke snimke. Magnetna rezonanca

bi trebalo nešto da nam pokaže.“Redfern je klimnuo glavom, a Nora je isključila svetiljku. „Znate...

ima još nešto." Redfern je oklevao, pilotsko samopouzdanje kao da

je na trenutak oslabilo. „Sećam se nečega, ali to vam neće biti ni odkakve koristi, barem tako mislim..."Ef je skoro neosetno slegnuo ramenima. „Uzećemo u obzir sve što

nam budete rekli."„Pa, kada sam se onesvestio... sanjao sam nešto - nešto veoma

staro..." Kapetan je pogledao oko sebe, skoro posramljen, a onda jenastavio da govori veoma tiho. „Kada sam bio dete... noću... spavaosam u jednom velikom krevetu u kući moje bake. Svake noći, uponoć, dok su se oglašavala zvona sa obližnje crkve, video samnešto kako izlazi iza velikog, starog ormana. Svake noći, bezprekida, ono bi prikazalo svoju veliku, crnu glavu, dugačke ruke ikoštunjava ramena... i zurilo bi u mene..."„Zurilo?", upitao je Ef.„Imalo je zubata usta sa tankim, crnim usnama... i gledalo bi me i,

samo se smešilo."Ef i Nora su bili zapanjeni, nisu očekivali ovakvu intimnu ispovest,

kao ni sanoliki ton kojim je ispričana.„Tada bih počeo da vrištim, a baka bi palila svetlo i odnosila me u

svoj krevet. To je trajalo godinu dana. Nazvao sam ga gospodinPijavica. Zato što mu je koža... ta crna koža, izgledala upravo kaokod proždrljivih pijavica koje smo sakupljali u obližnjem potoku. Dečjipsiholozi su me pregledali, razgovarali sa mnom i zaključili da je rečo ’noćnim morama’, ubeđivali me da nema razloga da verujem unjegovo postojanje, ali... ono se svaki noći vraćalo. Svake noći bihsakrio glavu ispod jastuka skrivajući se od njega - ali to nije bilo ni odkakve koristi. Znao sam da je on tu, u sobi...“ Redfern se namrštio.„Nekoliko godina kasnije preselili smo se odatle, baka je prodalaorman i ja ga nikada više nisam video. Nikada nisam to isto sanjao."Ef ga je pažljivo saslušao. „Oprostite, kapetane... ali kakve to veze

ima sa...?“„Upravo stižem do toga", odgovorio je. „Jedina stvar koje se sećam

od vremena sletanja do trenutka kada sam se probudio u ovoj sobijeste... da se on vratio. U mojim snovima. Ponovo sam ga video, toggospodina Pijavicu... a, i ovog puta se smeškao."

INTERLUDIJUM IIPLAMENA JAMA

Njegove nočne more uvek su bile iste: Abraham, vremešan ili mlad,nag u klečečem položaju ispred ogromne rupe u zemlji u kojoj sugorela tela, dok je nacistički oficir koračao niz red zatvorenika kojikleče pucajući im u potiljak. Plamena jama nalazila se iza ambulanteu koncentracionom logoru poznatom kao Treblinka. Zatvorenici kojisu bili previše bolesni ili stari za rad sprovođeni su kroz u belookrečenu baraku sa oznakom crvenog krsta, pravo u jamu. MlađaniAbraham je video mnoge kako okončavaju život na taj način, dok jeon samo jednom bio u toj opasnosti.Pokušavao je da ne privlači na sebe pažnju, radio je u tišini, i držao

se pozadine. Svakog jutra je bockao prst i razmazivao po kapljicukrvi na obraze da bi pri prozivci izgledao što je zdravije moguće.Prvi put je video jamu dok je popravljao police u ambulanti. Sa

šesnaest godina, Abraham Setrakijan je nosio žutu židovsku oznakuoko ruke i bio je majstor. Nikome se nije ulagivao, nije bio ničijimiljenik, već jednostavno rob sa umećem drvodeljskog zanata koji jeu logoru smrti predstavljao talenat koji je omogućavao preživljavanje.Značio je nešto nacisti Hauptmanu koji ga je nemilosrdno koristio,bez ikakvog obzira i kraja. Podizao je ograde od bodljikave žice,pravio police za biblioteku, popravljao prugu. Rezbario je složenegajde za ukrajinskog kapetana straže za Božić 1942. godine.Upravo su vešte ruke bile te koje su Abrahama držale podalje od

jame. U sumrak je video kako svetli, a ponekad je iz radionicemogao da oseti miris sprženog mesa i benzina pomešanog sapiljevinom. Kako je strah ščepao njegovo srce, tako se i jama unjega uselila.Do ovog dana, Setrakijan je i dalje to osećao u sebi. Svaki put kada

bi ga obujmio strah, bez obzira da li je to bilo kada bi prelaziomračnu ulicu, zatvarao svoju radnju noću ili kada bi se probudio izkošmara, delići tih uspomena bi oživeli. Kako kleči, nag, i moli se. Utim snovima mogao je da oseti puščanu cev na potiljku.Koncentracioni logori nisu služili ni za šta drugo sem za ubijanje.

Treblinka je napravljena tako da izgleda kao železnička stanica, saputničkim posterima i redosledom vožnje, zelenilom upletenim u

bodljikavu ogradu. U logor je dospeo u septembru 1942. i sve vremeje tu proveo radeći. „Zarađivao je svaki udah vazduha“, govorio je.Bio je tih čovek, mlad ali dobro odgojen, pun mudrosti i saosećanja.Pomagao je mnogim zatvorenicima koliko god je mogao i molio se utišini sve vreme. I pored svih zločina kojima je svakodnevno biosvedok, verovao je da Bog brine o svim ljudima.Međutim, jedne zimske večeri, Abraham je, u očima mrtvog

stvorenja, ugledao đavola. Tada je shvatio da je način na koji sve nasvetu funkcioniše drugačiji od onog kako je on zamišljao.Već je bila prošla ponoć, a u logoru je bilo tiše nego što je

Setrakijan do tada iskusio. Zvuci šume su se utišali, dok mu jehladan vazduh kršio kosti. Tiho se promeškoljio na svojoj postelji izurio naslepo u mrak koji ga je okruživao. I, tada je čuo...Tap-tap-tap.Isto onako kako mu je babbeh govorila... zvučalo je upravo onako

kako je opisala... iz nekog razloga je zbog toga bilo još strašnije...Zaustavio mu se dah i osetio je goruću rupu u srcu. U ćošku

barake, mrak se pomerio. Taj Stvor, visoka, koščata figura, sljuštiose iz mračnih dubina i skliznuo preko njegovih uspavanih drugova.Tap-tap-tap.Sardu. Ili stvor koji je nekada bio on. Koža mu je bila sparušena i

tamna i stapala se sa naborima njegove tamne, široke odeće.Uveliko je podsećao na oživljenu mastiljavu mrlju. Stvor se pomeraobez napora, bestežinski fantom koji klizi preko poda. Njegovikandžasti nožni nokti grebali su drveni pod veoma blago.Ali, to nije moglo biti. Svet je nešto stvarno - zlo je bilo stvarno i

okruživalo ga je sve vreme - ali ovo nije moglo da bude. Ovo je bilababbeh meiseh, bakina priča. Babbeh meiseh...Tap-tap-tap...Za samo nekoliko sekundi, davno mrtvi stvor dospeo je do postelje

preko puta Setrakijana. Abraham je sada mogao da oseti njegovmiris: osušeno lišće, zemlja i plesan. Mogao je da nazre obrisenjegovog mračnog lica kada se pojavilo iz tame kojom je bio odenut,kada se nagnuo napred i počeo da njuši vrat Zadavskija, vrat mladogPoljaka, vrednog radnika. Stvor je stajao visok kao baraka, glavemedu krovnim gredama. Disanje mu je bilo teško i nekako prazno,

protkano uzbuđenjem, glađu. Pomerio se ka sledećoj postelji, gdemu je lice bilo nakratko osvetljeno mesečinom sa obližnjeg prozora.Zatamnjena koža postala je prozračna, nalik na parče sasušenog

mesa naspram svetlosti. Bila je sva sparušena i mutna, ali njegoveoči, dve žarke sfere, kao da su sijale naizmenično, nalik na grumenjetinjajućeg uglja potpaljenog daškom svežeg vazduha. Povukao jesuve usne i izložio pogledu umrljane desni i dva reda malih,požutelih zuba koji su, međutim, bili strahovito oštri.Zaustavio se iznad bolešljive figure Ladislava Zajaka, starca iz

Grodna, došljaka obolelog od tuberkuloze. Setrakijan je Zajaka štitiood kada je došao, pokazivao mu je šta da radi i držao ga podalje odambulante. Sama činjenica da je bio bolestan bila je sasvim dovoljnada ga istog trenutka ubiju, ali Setrakijan ga je zaštitio tako što jetvrdio da mu je to pomoćnik i u kritičnim trenucima držao ga podaljeod SS nadzornika i ukrajinskih stražara. Ali, Zajak je sada bio gotov.Pluća su mu otkazivala, a još i gore, izgubio je svaku volju zaživotom; povukao se u sebe, retko je govorio i neprestano je plakaou tišini. Postao je opasnost po Setrakijana jer njegove molbe višenisu mogle da ga osnaže. Setrakijan ga je čuo kako drhti od tihihkašljavih grčeva i jeca sve do zore.Ali sada se nad njega nadneo Stvor koji ga je pomno posmatrao.

Starčevo neusaglašeno disanje kao da mu se dopadalo. Nalik naanđela smrti, obavio je svoju tamu preko čovekovog iscrpljenog tela izadovoljno je zacvoktao suvim ustima.Ono što je tada taj Stvor uradio... Setrakijan nije mogao da vidi. Bilo

je tu nekakvog zvuka, ali njegove uši su odbijale da ga čuju. Ovajogroman Stvor buljavog pogleda povio se nad starčevu glavu i vrat.Nešto u njegovom stavu je ukazivalo... na hranjenje. Zajakovovremešno telo se blago trgnulo i zgrčilo, ali se, za divno čudo, staracnije probudio.Tada, niti ikada više.Setrakijan je rukom prigušio dah. Hraneči se, stvor kao da nije

obraćao pažnju na njega. Proveo je neko vreme naginjući se nadbolesne i nejake. Kada se noč skoro okončala, bilo je tri leša. Stvorje izgledao osveženo, gipkije kože, ali podjednako tamne.Setrakijan je video kako Stvor iščezava u mrak i odlazi. Pažljivo se

pridigao i otišao do tela. Pregledao ih je na slabom svetlu, ali nije

mogao da uoči bilo kakve rane, osim traga tankog zaseka na vratu.Rez je bio tako tanak da se skoro nije ni video. Da nije bio svedoktog užasa...Nastupilo je praskozorje. Taj Stvor. Ponovo će se vratiti - i to

uskoro. Ovaj logor je bio plodno tlo za hranjenje, a on će se gostitineprimećenima, zaboravljenima, nevažnima. Hraniće se njima...svima njima...Osim ako mu se neko ne suprotstavi.Neko...On.

Turistička klasaPreživeli na letu 753, Ansel Barbur, zagrlio je svoju ženu En-Mari i

svoje dvoje dece, osmogodišnjeg Bendžija i petogodišnju Hejli, naplavom cicanom dvosedu dnevne sobe njihovog doma sa tri spavaćesobe u Flatbušu, u Njujorku. Učestvovali su u tome čak i Pap i Gerti,dva velika bernardinca, jer su im povodom ove specijalne prilikedozvolili da uđu u kuću. Toliko su bili srećni što je gazda došao kućida su svoje ogromne šape stavili na njegova kolena i nežno ga njimatapkali po grudima.Ansel je sedeo na sedištu 39G, u turističkoj klasi, vraćajući se kući

sa plaćenog seminara za bezbednost podataka u Potsdamu,jugozapadnom delu Berlina. Bio je programer koji je potpisaočetvoromesečni ugovor sa prodavcem na malo iz Nju Džerzija zakojeg je istraživao elektronsku pljačku brojeva kreditnih karticamiliona kupaca. Nikada pre nije putovao van zemlje, i porodica mu jeveoma nedostajala. Organizovane ture u grad i razgledanje bili susastavni deo četvorodnevnog seminara, ali Ansel uopšte nije izlazioiz hotela; radije je ostajao u sobi sa svojim laptopom, razgovarao sadecom preko vebkama i igrao karte preko interneta sa nepoznatimljudima.Njegova žena, En-Mari, bila je sujeverna i preoprezna žena, a

tragičan kraj leta 753 dodatno je potvrdio njene postojeće strahoveprema avioprevozu i novim iskustvima uopšte. Ona nije vozila niautomobil. Živela je u grču mnogobrojnih opsesivno-kompulzivnihrutinskih radnji, koje su, između ostalog, podrazumevale dodirivanje ineprestano brisanje svih ogledala u kući, što je izgleda odagnavalonesreću. Roditelji su joj poginuli u saobraćajnoj nesreći kada je imalačetiri godine - preživela je udes - i odgajila ju je neudata tetka koja jeumrla nedelju dana pre venčanja En-Mari i Ansela. Rođenje decesamo je osnažilo povlačenje En-Mari iz sveta, jačajući njenestrahove do te tačke da danima ne bi izlazila iz bezbednog okriljasvoje kuće, u svakom pogledu se oslanjajući na Ansela kada seradilo o bilo kakvom poslu sa spoljašnjim svetom.Vesti o pokvarenom avionu bacile su je na kolena. Anselovo

potonje preživljavanje oživelo je njenu zanesenost, sujeverje koje jemogla da objasni jedino verskim načelima. Spasenje je potvrdilo i

blagosiljalo apsolutnu neophodnost njenih prekomernih, po životznačajnih, rutinskih radnji.Što se Ansela tiče, bio je izuzetno srećan što je ponovo kod kuće.

Ben i Hejli su istovremeno pokušali da mu se oklembese, ali moraoje da ih skloni jer je osećao neprestan bol u vratu. Ukrućenostmišića, nalik na konopce koje mučiteljski uvrću, bila je usredsređenana grlo, ali se protezala i dalje, od vilice do ušiju. Kada zavrnetekonopac, on se skrati, a takav je osećaj imao i u svojim mišićima.Počeo je da okreće vrat, ponadavši se da će mu ti pokreti donetiolakšanje...KRC... PUCKETANJE... KVRC...... što ga je skoro presamitilo. Bol nije bio vredan tolikog truda.Kasnije, kada je En-Mari ušla u kuhinju, videla ga je kako vraća

poveću teglicu ibuprofena u ormarić iznad šporeta. Popio je šesttableta odjednom, što je bila preporuka za dnevnu dozu - ali jedva jeuspeo i da ih proguta.U njenom preplašenom pogledu nestalo je svake radosti. „Šta je

bilo?“„Ništa", odgovorio je, kao da ga je toliko bolelo da nije mogao da

odmahne glavom. Međutim, najbolje je da je ne zabrinjava. „Samoukočenost od sedenja u avionu. Verovatno od onog nezgodnogpoložaja u kojem mi se nalazila glava."Ostala je da stoji u dovratku, puckajući prstima. „Možda nije trebalo

da izlaziš iz bolnice."„A kako bi se ti snašla sama?", odbrusio joj je, grublje nego što je

imao nameru.KRC, PUCKETANJE, KVRC...„Ali, šta ako... šta ako moraš tamo da se vratiš? Šta ako, ovog puta,

insistiraju na tome da ostaneš?"Bilo je iscrpljujuće odagnavati njene strahove nauštrb svojih. „Kako

stvari stoje, ne smem da izostajem sa posa. Znaš da smo u krizi saparama."Oni su bili porodica sa jednim hraniteljem, i to u Americi gde je u

porodicama uglavnom radilo dvoje. A Ansel nije mogao da radi jošjedan posao jer ko bi onda išao u nabavku?Rekla je: „Ti znaš... znaš da se ne bih snašla bez tebe." Nikada

nisu razgovarali o njenoj bolesti. Barem ne tako kao da su njen

poremećaj tretirali kao stvarnu bolest. „Potreban si mi. Potreban sinam.“Anselovo sleganje ramenima više je podsetilo na naklon, naginjao

se pre ka struku nego ka vratu. „Bože, kada samo pomislim na svete ljude." Zamislio je ljude koji su sedeli do njega na tomdugotrajnom letu. Porodica sa troje odrasle dece dva reda isprednjega. Stariji par koji je sedeo preko puta prolaza i skoro čitav putprespavao, sedokose glave koje su delile jedan jastuk. Stjuardesa saizblajhanom plavom kosom koja je prosula dijetalnu sodu na njegovokrilo. „Zašto baš ja, pitam se? Postoji li neki razlog što sam baš japreživeo?“„Postoji razlog“, rekla je, ruku položenih na grudi. „Ja sam taj

razlog."Ansel je malo kasnije odveo pse do šupe u zadnjem delu dvorišta.

Dvorište je bilo glavni razlog što su kupili ovu kuću; dovoljno prostoraza igru, kako za decu, tako i za kučiće. Ansel je imao Papa i Gerti jošpre nego što je upoznao En-Mari, ali i ona se zaljubila u njih baremisto koliko i u njega. I oni su obožavali nju, bezuslovno. Kao i Ansel ideca - mada je Bendži, koji je bio stariji, tu i tamo počeo nešto da jezapitkuje o njenom ekscentričnom ponašanju. Naročito kada je ononegativno uticalo na planove osmogodišnjaka koji je trenirao bejzboli koji je voleo da se druži. Ansel je već mogao da oseti da se En-Maripomalo udaljila od njega. Međutim, Pap i Gerti joj se nikada nećesuprotstaviti, sve dok ih prekomerno hrani. Plašio se za decu koja susvakim danom sve više sazrevala, bojao se da će prerasti majku i tovrlo brzo, i da neće nikada razumeti zašto su joj psi draži od njih.U staroj baštenskoj šupi nalazila su se dva lanca koja su bila

prikačena za metalnu šipku zabetoniranu u zemlju. Gerti je, maloranije te godine, pobegla i vratila se sa ogrebotinama od šibe poleđima i nogama - očigledno ju je neko prebio štapom. Sada su noćuvezivali pse radi njihove bezbednosti. Ansel im je polako spustiohranu i vodu, vodeći računa da glavu i vrat drži uspravno kako biublažavao bol. Zatim je rukom pomilovao njihove ogromne glave doksu jeli, uživajući u osećaju da su stvarni, voleći ih zbog onoga što subili na samom kraju ovog srećnog dana. Izašao je napolje i zatvoriovrata nakon što ih je privezao za šipku. Stajao je i posmatrao svojukuću sa zadnje strane, pokušavajući da zamisli svet bez sebe u

njemu. Ansel je video svoju decu kako danas plaču, a i sam jezaplakao sa njima. Bio je potreban svojoj porodici više nego bilo štadrugo.Iznenada ga je protresao probadajući bol u vratu. Da se ne bi

srušio, posegnuo je da se uhvati za ćošak kuće za pse, te jenekoliko trenutaka stajao zatečen, presamićen na jednu stranu,tresući se i trpeći ovaj snažan i parajući bol. Najzad je prošao, ali jeza njim ostalo nekakvo hučanje, nalik na šum morske školjke, ujednom uvu. Nežno je prstima ispipao vrat, previše osetljiv da bi ganormalno dodirivao. Pokušao je da ga protegne, da poboljšapokretljivost, zabacujući glavu što je više mogao prema noćnomnebu. Gore su se nazirala svetla aviona, zvezde.Preživeo sam, pomislio je. Najgore je prošlo. I ovome će uskoro

doći kraj.Te noći je sanjao užasan san. Njegovu decu je neko jurio kroz kuću,

nekakva divlja zver, ali kada je Ansel potrčao da ih spase, video jeda umesto prstiju ima čudovišne kandže. Probudio se, uvidevši da jenjegova polovina kreveta natopljena znojem. Brzo je ustao, aliodmah ga je zgrabio još jedan napad bola.KRCNjegove uši, vilica i grlo stopili su se u zategnutom bolu tako da nije

mogao da proguta pljuvačku.PUCKETANJEBol u jednjaku skoro ga je onesposobio.A onda je osetio žeđ. Kao nikada pre - neizdrživ nagon.Kada je ponovo bio sposoban da se pomeri, prešao je preko

hodnika i ušao u mračnu kuhinju. Otvorio je frižider i sipao sebi punučašu limunade, a onda još jednu, i još jednu... Ubrzo je pio direktnoiz bokala. Međutim, ništa nije moglo da utoli tu žeđ. Zašto se tolikoznojio?Mrlje na njegovoj pidžami imale su jak miris - pomalo mošusan - a

znoj mu je blago mirisao na smolu. Kako je ovde vruće...Kada je vratio bokal u frižider, ugledao je tanjir sa mariniranim

mesom. Video je krivudave krvave izlive koji su se lenjo mešali sasosom i sirćetom i pošla mu je voda na usta. Ne pri pomisli da će gaispržiti i jesti, već pri samoj zamisli da ga zagrize, da nabije zube unjega i da ga isisa. Da ispije svu krv.

KVRCOtabanao je do glavnog hodnika i bacio pogled na decu. Bendži se

skvrčio ispod Skubi Du posteljine, dok je Hejli blago hrkala sa rukomkoja je visila sa dušeka, posežući u snu za slikovnicama koje suskliznule sa kreveta. Dok ih je posmatrao, ramena su mu se pomaloopustila i donekle je došao do daha. Izašao je u zadnje dvorište dase rashladi. Noćni vazduh je hladio osušeni znoj na njegovoj koži.Bio je kod kuće, sa svojom porodicom, i to ga može izlečiti od biločega. Oni će mu pomoći.Oni će mu pružiti sve što mu bude bilo potrebno.

Kancelarija glavnogmedicinskog istražitelja, Menhetn

Nije bilo krvi na medicinskom istražitelju koji ih je dočekao. To jebilo krajnje neobično. Obično bi curila niz vodootporne kecelje iumazivala plastične rukave njihovih mantila sve do laktova. Ali, todanas nije bio slučaj. Medicinski istražitelj je ovog puta mogao daprođe i kao ginekolog sa Beverli Hilsa.Predstavio se kao Goset Benet, tamnoput čovek sa tamnobraon

očima, odlučnog lica iza plastičnog štita. „Upravo radimo punomparom", rekao je, rukom odmahujući u pravcu stolova. Sala zaautopsiju bila je bučno mesto. Za razliku od operacione sale koja jesterilna i u kojoj vlada tišina, mrtvačnica je nešto sasvim suprotno -prostor pun komešanja uz zvuke grozničavog cvilenja testera, tekućevode i naredbodavnih glasova lekara: „Radimo na osam leševa izvašeg aviona."Tela su ležala na osam stolova sa slivnicima napravljenim od

nerđajućeg čelika. Avionske žrtve su se nalazile u različitimautopsionim fazama. Dvoje je već bilo „izdubljeno", što je značilo daje njihov grudni koš bio ispražnjen, a izvađeni unutrašnji organistajali su u otvorenoj plastičnoj vreći kod njihovih cevanica. Patologje rezao uzorke na stolu za seciranje, nalik na ljudoždera koji seckameso i priprema ga za porciju ljudskog sašimija. 16 Ranjeni vratovibili su secirani i kroz njih provučeni jezici, a koža lica bila je napolaspuštena, kao maska od lateksa, izlažući lobanju otvorenucirkularnom testerom. Jedan mozak je bio u procesu odvajanja odkičmenog stuba da bi nakon toga bio stavljen u formalin da očvrsne,

što je predstavljalo poslednju etapu autopsije. Jedan od pomoćnihpatologa stajao je u blizini sa velikom, krivom iglom u koju je bioudenut debeo voskiran kanap i punjenjem kojim je trebalo da ispuniispražnjenu lobanju.Dugačke baštenske makaze iz gvožđare dodavale su se sa stola

na sto, gde je drugi pomoćnik stajao na metalnoj šamlici iznadotvorenog grudnog koša i lomio jedno po jedno rebro da bicelokupan grudni koš mogao da se izvuče odjednom, nalik na krvavurešetku. Mirisalo je na mešavinu jela spravljenog od parmezana,metana i pokvarenih jaja.„Nakon vašeg poziva, počeo sam da im ispitujem vratove", rekao je

Benet. „Sva do sada secirana tela imaju rez koji ste pomenuli.Međutim, nema ožiljka. Otvorena rana, precizna i čista kao nijednakoju sam dosad video."Poveo ih je do neseciranog ženskog tela na stolu. Petnaest

centimetara visok metalni podmetač bio je postavljen ispod njenogvrata tako da joj je glava pala unazad, uzdižući joj grudni koš iistežući vrat. Ef je ispitao kožu na ženinom vratu.Primetio je bledu liniju - tanku kao da je isečena oštrim rubom

papira - i pažljivo je razdvojio ranu. Bio je zatečen njenim čistimizgledom, kao i očiglednom dubinom. Ef je otpustio kožu i rez selenjo zatvorio, nalik na pospani kapak ili usporeni osmeh.„Čime je ovo napravljeno?", upitao je.„Prirodnim putem nije, barem na osnovu onoga što znam", rekao je

Benet. „Vidite li tu skalpelsku preciznost. Skoro kao da je izmereno unajtananijoj meri, kako u pogledu dužine, tako i dubine. Ali, krajevi suzaobljeni, što ukazuje na skoro organski izgled."„Koliko je rana duboka?", upitala je Nora.„Čist rez, direktno probija zid vratne aorte, ali tu se i zaustavlja. Ne

izlazi na drugu stranu, ne probija arteriju."„Kod svih je takav slučaj?", zadihano će Nora.„Kod svih koje sam do sada pregledao. Svako telo ima taj rez, ali

da me niste upozorili, moram da priznam, verovatno ga ne bih niprimetio. Naročito kada uzmemo u obzir sve ostalo što se sa ovimtelima dešava."„Na šta konkretno ciljate?"

„Doći ćemo i do toga. Dakle, svaki rez se nalazi na vratu, spreda ilisa strane. Osim u slučaju jedne žene kojoj se rez nalazi na grudima,visoko iznad srca, i jednog muškarca kod kojeg smo morali da gatražimo, da bismo ga najzad pronašli na gornjoj unutrašnjoj stranibutine, iznad butne arterije. Svaka od rana je probila kožu i mišić,dospevši tačno do glavne arterije."„Igla?", nagađao je Ef.„Još preciznije od toga. Ja... moram da obavim detaljnije ispitivanje,

tek smo na početku. A kad su ovi leševi u pitanju, ima toliko togajezivog i neobjašnjivog. Pretpostavljam da za ovo znate?" Benet ih jepoveo do vrata hladnjače, koja je bila šira od garaže za dvaautomobila. Tu se nalazilo pedesetak kolica na kojima su seuglavnom nalazile crne kese sa telima preminulih u avionu,otkopčane do grudnog koša leševa. Nekoliko njih je bilo skrozotkopčano i videla su se naga tela - već izmerene težine i dužine ifotografisana - spremna za autopsiju. Tu je bilo i nekih osam leševakoji nisu bili sa leta 753, a koji su ležali goli na kolicima sastandardnim žutim etiketama okačenim na palce na nogama.Zamrzavanje usporava raspadanje tela, na isti način na koji

očuvava voće i povrće i odlaže kvarenje druge hrane. Međutim, telaizvučena iz aviona uopšte se nisu raspadala. I nakon trideset i šestsati od događaja, izgledala su^skoro isto onako sveža kao i kada jeEf prvi put kročio u avion. Sasvim suprotno leševima sa žutometiketom koji su se nadimali, zaudarali iz svih otvora na izlučevinekoje liče na crne fekalije, dok im je koža poprimala tamnozelenu bojui odlike svenulosti usled isparavanja tečnosti.„Ovi mrtvaci su pravi lepotani", rekao je Benet.Ef je osetio jezu koja nije imala nikakve veze sa temperaturom u

hladnjači. On i Nora su došli do trećeg reda. Tela kao da nisu biladugo mrtva, mada su izgledala nezdravo, sparušeno i beskrvnobledunjavo. Posedovala su karakterističan izgled preminulih, ali kaoda su tek umrla, ne pre više od trideset minuta.Krenuli su za Benetom nazad u salu za autopsiju, do leša žene u

ranim četrdesetim, koja nije imala nikakvih istaknutih belega semdeceniju starog ožiljka od operacije slepog creva ispod linije bikinija.Bila je spremna za seciranje. Ali, umesto skalpela, Benet je

posegnuo za instrumentom koji se nikada nije koristio u mrtvačnici.Bio je to stetoskop.„Ovo sam još ranije primetio", rekao je, pružajući stetoskop Efu. Ef

je stavio slušalice u uši, a Benet je zamolio sve prisutne da prestanuda rade i budu tihi. Pomoćnik patologa je pohitao da zatvori vodu.Benet je spustio akustični deo stetoskopa na grudni koš leša, tik

ispod grudnjače. Ef je slušao sa strepnjom, plašeči se šta bi mogaoda čuje. Međutim, nije čuo ništa. Ponovo je pogledao u Beneta, načijem se izrazu lica ništa nije moglo pročitati. Jednostavno je čekao.Ef je zaklopio oči i usredsredio se.Slabo. Skoro nečujno. Zvuk grčenja, kao da se nešto vrpoljilo u

blatu. Usporen zvuk, skoro nečujan, tako da, sve u svemu, nije biosasvim siguran da li ga umišlja.Dodao je stetoskop Nori da i ona posluša.„Crvi?“, upitala je, pridižući se.Benet je odrično zavrteo glavom. „Zapravo, kod ovih leševa uopšte

nema takvih pojava, delimično jer nije ni došlo do raspadanja tkiva.Međutim, primetio sam da ima drugih zanimljivih nepravilnosti..."Benet je rukom ostalima pokazao da nastave da rade, a onda je sa

bočnog stola uzeo veliki skalpel broj 6. Umesto da započne seciranjena grudnom košu praveći uobičajeni rez u obliku slova Y, uzeo jeteglu sa emajlirane police i stavio je ispod leve ruke leša. Naglo jezario sečivo skalpela preko unutrašnje strane zgloba, otvarajući tkivokao koru pomorandže.Prvo je prsnula neka bleda, svetlucava tečnost, delimično na

njegove rukavice i bedro pri samom rezu, a potom je počelapostojano da teče iz ruke i uliva se u teglu. Brzo je tekla, ali je onda,bez cirkulacionog pritiska iz mrtvog srca, polako počela da gubi nasnazi nakon nekih osamdeset pet grama. Benet je spustio ruku da biiscurilo još tečnosti.Efovo zaprepašćenje Benetovim bezosećajnim rezanjem brzo je

smenila zapanjenost pri samom pogledu na tečnost. To nije moglada bude krv. Krv se zaustavlja i zgrušava nakon smrti. Ona ne curikao mašinsko ulje.Niti poprima belu boju. Benet je vratio ruku kraj leša i pridigao teglu

da Ef pažljivije pogleda.Poručnice... leševi... oni su...

„U prvi mah sam pomislio da se možda proteini razdvajaju, kao štoulje pluta na vodi“, rekao je Benet. „Ali, nije baš tako."Tečnost je bila testastobele boje, skoro kao da je prokislo mleko

ubačeno u krvotok.Poručniče... oh, Isuse...Ef nije mogao da veruje u šta je gledao.Nora zapita: „I kod svih ostalih je isto?"Benet je klimnuo glavom. „Svi su beskrvni. Nemaju krvi.“Ef je pogledao u belu tečnost u tegli, i od same pomisli na

punomasno mleko okrenuo mu se želudac.Benet reče: „Ima toga još. Osnovna temperatura tela je povišena.

Ona i dalje na neki način proizvode toplotu. Osim toga, pronašli smotamne mrlje na nekim organima. Nije reč o nekrozi, preranoj smrtićelija i živih tkiva, već više podseća na... modrice."Benet je spustio teglu sa prozračnom tečnošću nazad na policu i

pozvao pomoćnicu patologa. Sa sobom je ponela neprozirnuplastičnu kutiju, istu onakvu u kakvoj dobijate gotove supe. Skinula jepoklopac, a Benet je iz posude izvadio organ koji je potom spustiona sto za seciranje. Tkivo je izgledalo kao omanje parče svežegmesa kupljenog kod mesara. To je bilo nesecirano ljudsko srce.Prstom obavijenim rukavicom ukazao je na mesto gde se onospajalo sa arterijama. „Vidite li te zaliske. Kao da su se raspupeli.Ovakvi ne bi mogli da funkcionišu za života. Da se ne zatvaraju iotvaraju i pumpaju krv. Dakle, ova mana ne može biti urođena."Ef je bio preneražen. Ova abnormalnost je predstavljala fatalnu

grešku. Kao što je svakom anatomu dobro poznato, ljudi se razlikujukako spolja, tako i iznutra. Međutim, nepojmljivo je da bi ijednoljudsko biće moglo da doživi zrelo doba sa ovakvim srcem.Nora je upitala: „Da li imate istoriju bolesti za ovu pacijentkinju? Da

bismo mogli da proverimo?"„Još ne. Verovatno nećemo imati do jutra. To nas i usporava I te

kako. Uskoro ćemo završiti sa radom za večeras, a sutra dobijamoispomoć. Želim da sve podrobno ispitamo. Kao, na primer, ovo."Benet ih je poveo do odraslog muškarca srednje težine čije je telo

bilo secirano. Vrat mu je bio izrezan do grla i grkljan i dušnik bili suizloženi pogledu tako da su se glasne žice videle odmah iznadgrkljana.

Benet upita: „Vidite li ove vestibularne prevoje?“Isto tako su poznate i kao „lažne glasne žice“- debele sluzave

membrane čija je jedina funkcija da postoje i Štite prave glasne žice.One predstavljaju istinsku anatomsku zagonetku jer se mogu upotpunosti regenerisati, čak i nakon hirurškog otklanjanja.Ef i Nora se nagnuše napred. Oboje su videli izraslinu iz

vestibularnih prevoja, ružičastu, mesnatu izbočinu, ali ne nalikremetilačkoj ili nakaznoj tumornoj masi, već nešto što se granalo iz iunutar unutrašnjeg dela grla, ispod jezika. Neobičan, činilo seprirodan izraštaj na mekanom, donjem delu vilice.

Izašli su napolje, brže nego obično. Oboje su bili duboko potresenionim što su videli u mrtvačnici.Ef je prvi progovorio. „Samo se pitam kada će stvari ponovo postati

suvisle." Obrisao je ruke osetivši vazduh na golim šakama. Zatim jeosetio vrat nad svojim grlom, otprilike na mestu gde su se nalaziliskoro svi rezovi. „Ravna i duboka ubodna rana na vratu. Virus kojiusporava postmortem raspadanje s jedne strane, a opet je sasvimočigledno da uzrokuje prirodno postmortem izrastanje tkiva s drugestrane?"Nora reče: „To je nešto novo."„Ili... nešto, vrlo, vrlo staro."

Izašli su kroz zadnja vrata gde je Ef nepropisno parkirao svojeksplorer koristeći propusnicu „hitna isporuka krvi". Poslednji tračcitopline dana napuštali su nebo. Nora reče: „Treba da proverimo iostale mrtvačnice, da vidimo da li i tamo pronalaze ovakvenepravilnosti."Oglasio se alarm na Efovom mobilnom telefonu. Bio je to sms od

Zaka:

De si???? Z

„Sranje", rekao je Ef. „Zaboravio sam... ročište..."„Sada?", upita Nora pre nego što je uspela da se obuzda. „Dobro.

Idi. Naći ćemo se kasnije..."

„Ne, pozvaću ih... biće sve u redu." Pogledao je naokolo, osećajućikao da se raspolućuje. „Treba još jednom da pregledamo pilota.Zašto se njegova rana zatvorila, a kod drugih nije? Moramo daproniknemo u fiziopatologiju ovoga.“„I kod ostalih preživelih."Ef se namrštio, prisetivši se da su oni otišli. „Ne liči na Džima da

tako zabrlja."Nora je imala potrebu da odbrani Džima. „Ako im pozli, vratiče se.“„Samo... što bi onda moglo da bude prekasno. Za njih, i za nas."„Šta ti to znači ’i za nas’?"„Prekasno da otkrijemo šta se dešava. Mora da negde postoji

odgovor, objašnjenje. Razlog. Događa se nešto što je nemoguće, ami treba da otkrijemo uzrok i zaustavimo ga."Na trotoaru ispred glavnog ulaza na Prvoj ulici postavile su se

novinarske ekipe da bi uživo prenosile događaje iz kancelarijemedicinskog istražitelja. Gužva je privukla i priličan broj prolaznikačija se nervoza osećala izdaleka. U vazduhu je lebdela atmosferanespokojstva.Iz gužve se izdvojio jedan čovek, osoba koju je Ef primetio i kada

su ulazili u zgradu. Starac kose boje brezove kore, koji je hodao saštapom predugim za njega, tako da ga je držao ispod visokopostavljene srebrne drške kao da je motka. Ličio je na Mojsija izvečernjih pozorišnih predstava, sem što je bio besprekorno odeven,zvanično i staromodno, u svetlocrni mantil preko odela odgabardena, a nosio je i lanac sa zlatnim satom prikačen za prsluk.Ono što je bilo čudno jeste to da je pored takvog nesvakidašnjegodela nosio sive, vunene rukavice bez prstiju.„Doktore Gudvederu?"Starac je znao njegovo ime. Ef ga je podrobno pogledao još jednom

i upitao: „Da li se poznajemo?"Čovek je imao specifičan izgovor, možda mu je maternji bio neki

slovenski jezik. „Video sam vas na kutiji. Na televiziji, hoću dakažem. Znao sam da ćete biti ovde.“„Vi mene čekate?"„Ono što imam da vam saopštim, doktore, veoma je važno. Od

neprocenjive je važnosti."

Efovu pažnju je privukla drška na vrhu starčevog štapa - srebrnavučja glava. „Pa, ne mogu sada... javite se u moju kancelariju,zakažite sastanak..." Pomerio se i počeo da okreće broj namobilnom telefonu.Starac je izgledao uznemireno, kao uzrujan čovek koji je pokušavao

da bude smiren. Namestio je svoj najbolji džentlmenski osmeh ipredstavio se Efu i Nori. „Zovem se Abraham Setrakijan. Što vama,naravno, ništa ne znači." Štapom je pokazao na mrtvačnicu. „Videliste ih unutra. Putnike iz onog aviona."Nora upita: „Vi nešto znate o tome?"„I te kako", odgovorio je, uzvraćajući joj zahvalnim osmehom.

Setrakijan je ponovo pogledao ka mrtvačnici, nalik na čoveka kojinakon predugog ćutanja nije bio siguran odakle da počne. „Uočili steda se nisu previše promenili, zar ne?"Ef je zaklopio telefon pre nego što je uspostavio vezu. Starčeve reči

su bile odjek njegovih iracionalnih strahova. „O kakvojnepromenljivosti govorite?", upitao je.„Mrtvi. Tela se ne raspadaju."Ef reče, više zabrinut nego zainteresovan: „Dakle, to je ono što ljudi

naokolo pričaju?"„Meni niko ništa nije morao da kaže, doktore. Ja znam."„Vi znate", rekao je Ef.„Recite nam", rekla je Nora, „šta još znate?"Starac je pročistio grlo. „Jeste li pronašli... kovčeg?"Ef je osetio kako se Nora pridiže desetak centimetara sa trotoara.

Ef zapita: „Šta ste rekli?"„Kovčeg. Ako je kod vas, onda i dalje imate njega."Nora upita: „Njega, a koga to?"„Uništite ga. Odmah. Ne zadržavajte ga radi proučavanja. Morate

da uništite kovčeg, bez oklevanja."Nora je zavrtela glavom. „Nestao je", rekla je. „Ne znamo gde je."Setrakijan je progutao pljuvačku, gorko razočaran. „Toga sam se i

pribojavao."„A zašto da ga uništimo?", upitala je Nora.Ef ih je prekinuo, obraćajući se Nori: „Ako se ova priča širi među

ljudima, nastaće panika." Pogledao je u starca. „Ko ste vi? Gde stesve to čuli?“

„Ja držim zalagaonicu. Ništa ja nisam čuo. To su stvari koje znam.“„Znate?“, upita Nora. „Kako znate?“„Molim vas.“ Sada se usredsredio na Noru koja je bila spremnija da

ga sasluša. „Ono što ću vam sada reći ne izgovaram olako. Govorimvam iz očaja i najiskrenije moguće. Ona tela unutra!“ Pokazao je namrtvačnicu. „Kažem vam da se moraju uništiti pre nego što padnenoč."„Uništiti?", upitala je Nora, prvi put se prema njemu ophodeći s

odbojnošću. „Zašto?"„Savetujem vam spaljivanje. Kremaciju. To je jednostavno i

sigurno."„To je on“, izgovorio je nečiji glas sa bočnih vrata. Službenik

mrtvačnice je predvodio uniformisanog njujorškog policajca premanjima. Prema Setrakijanu.Starac nije obraćao pažnju na njih, već je počeo da govori brže.

„Molim vas. Skoro da je prekasno."„Eno, tamo", rekao je službenik mrtvačnice dospevši do njih i

pokazujući policajcu Setrakijana. „To je taj tip."Ljubazan i prilično nezainteresovan policajac obratio se Setrakijanu.

„Gospodine?"Setrakijan nije obraćao pažnju na njega, izlažući ono što je imao da

kaže Nori i Efu. „Primirje je prekršeno. Drevni, sveti sporazum. To jeučinio čovek koji više nije čovek, već sam užas. Hodajući, proždrljiviužas."„Gospodine", obratio mu se policajac. „Mogu li da popričam sa

vama, gospodine?"Setrakijan je zgrabio Efa za ručni zglob ne bi li ga naterao da obrati

pažnju na ona što je govorio. „On je sada ovde, ovde u Novomsvetu, u ovom gradu, upravo danas. Ove noći. Da li me razumete?Mora biti zaustavljen."Starčevi prsti bili su iskrivljeni, nalik na kandže. Ef je ustuknuo od

njega, ne pregrubo, ali dovoljno da se ovaj zatetura. Štapom jetresnuo policajca po ramenu, zamalo po licu, a policajčevadotadašnja nezainteresovanost preobrazila se u bes.„Dosta je bilo", rekao je policajac, oduzimajući mu štap i hvatajući

ga ispod mišice. „Idemo."

„Morate ga ovde zaustaviti", nastavio je Setrakijan dok ga jepolicajac odvlačio.Nora se okrenula prema službeniku mrtvačnice. „O čemu se ovde

radi? Šta to radite?"Pre nego što je odgovorio, službenik je pogledao njihove

identifikacione kartice koje su im visile na grudima i na kojima jecrvenim slovima pisalo CKB. „Pre nekog vremena je pokušao da uđepredstavljajući se kao nečiji član porodice. Insistirao je da vidi mrtvatela." Službenik je pogledao u starca kojeg su odvodili. „Pominjao jeneke vampire."Starac je nastavio da govori. „Svetlost sa ultraljubičastim zracima",

povikao je preko ramena. „Prevucite ultraljubičaste zrake prekotela..."Ef se zgrčio u mestu. Da li je on to dobro čuo?„Tada ćete videti da sam u pravu", povikao je starac pre nego što

su ga strpali na zadnje sedište kruzera. „Uništite ih. Sada. Pre negošto bude prekasno..."Ef je gledao kada su zalupili vrata pred starcem koji je i dalje pričao,

a potom je policajac seo za upravljač i krenuo.Dodatne neprilike

Efov poziv se oglasio četrdeset minuta posle termina za Kelino,Zakovo i njegovo pedesetominutno savetovanje sa doktorkom IngomKempner, porodičnim terapeutom kojeg im je dodelio sud. Odahnuoje što nije morao da sedi u njenoj kancelariji na prvom spratupredratne Astorije, zgrade izgrađene od mrkog peščanika, u kojoj jetrebalo da se donese odluka o starateljstvu.Ef je objašnjavao razlog zakašnjenja preko doktorkinog spikerfona.

„Dozvolite mi da objasnim, čitav vikend sam proveo radeći na krajnjekomplikovanom slučaju. Slučaju mrtvog aviona na Kenediju. Nisamimao izbora."Doktorka Kempner reče: „Ovo nije prvi put da ste propustili da

dođete na ugovoreni sastanak."„Gde je Zak?“, upitao je.„U čekaonici", odgovori doktorka Kempner.Ona i Keli su razgovarali bez njega. Odluka je već doneta. Sve je

bilo okončano i pre nego što je započeto.

„Gledajte, doktorko Kempner... sve što tražim od vas jeste da ovajsastanak zakažete za neki drugi put..."„Doktore Gudvederu, bojim se da...“„Ne, čekajte, molim vas, sačekajte." Odmah je prešao na stvar.

„Gledajte, da li sam ja savršen otac? Ne, nisam. Priznajem. Dobijamdodatni poen za iskrenost, zar ne? Zapravo, nisam siguran ni daželim da budem ’savršen’ otac i vaspitam nekog nesposobnjakovićakoji za ovaj svet neće učiniti ništa. Ali, ono što znam jeste da želimda dam sve od sebe da budem najbolji otac. Jer to je ono što Zak izaslužuje. I to mi je u ovom trenutku jedini cilj."„A radite sve suprotno", rekla je doktorka Kempner.Ef je pokazao uzdignut srednji prst prema telefonu. Nora je stajala

tek malo dalje od njega. Osećao je bes, ali je svejedno bio osetljiv iranjiv.„Slušajte me", rekao je Ef, dajući sve od sebe da ostane pribran.

„Znam da znate da sam reorganizovao svoj život zbog ove situacije,zbog Zaka. Osnovao sam odeljenje CKB u Njujorku upravo zato dabih mogao da budem ovde, blizu njegove majke, da bi mogaonesmetano da viđa oba roditelja. Obično imam utvrđen rasporedtokom sedmice, pouzdan raspored sa utvrđenim vremenom kadanisam dežuran. Radim dve smene tokom vikenda da bih narednadva imao slobodno."„Da li ste prisustvovali sastanku Udruženja za lečenje od

alkoholizma ovog vikenda?"Ef je ućutao. Potpuno se izduvao. „Da li ste vi mene uopšte

slušali?"„Da li ste osetili potrebu da pijete?"„Ne", zagroktao je, zdušno se trudeći da ostane pribran. „Ne pijem

već dvadeset i tri meseca, ali to je vama dobro poznato."Doktorka Kempner reče: „Doktore Gudvederu, ovde ne govorimo o

tome ko vaše dete više voli. U ovakvim slučajevima, to nije ni važno.Divno je što oboje toliko brinete i što ste tako posvećeni. Vašaprivrženost Zaku je očigledna. Ali, kao što je to često slučaj, izgledada ne postoji način da se spreči da sve ovo ne preraste u takmičenjeizmeđu vas i vaše bivše žene. Država Njujork ima propise kojihmoram da se pridržavam kada sudiji dajem mišljenje i predlog opojedinom slučaju. “

Ef je progutao gorku pljuvačku. Pokušao je da je prekine, ali ona jenastavila da priča.„Od početka ste se protivili prvobitnoj nameri suda kome će da

odredi starateljstvo. Protiv toga ste bili u svakoj fazi. Ja na to gledamkao na činjenicu koliko vam je stalo da zadržite Zakarija. Isto takoste pokazali veliki lični napredak, to je očigledno i vredno divljenja.Međutim, sada smo došli do toga da ste iskoristili sva mogućapravna sredstva, ako baš želite da znate, za dobijanje starateljstva.Što se viđenja deteta tiče, to nikada nije predstavljalo problem..."„Ne, ne, ne", promumlao je Ef, nalik na čoveka koji je upravo

gledao u automobil koji će ga pokositi. To je bio isti onaj osećajpotonuća koji je imao čitavog vikenda. Pokušao je da vrati filmunazad - na sebe i Zaka kada su sedeli u njegovom stanu, jelikinesku hranu i igrali video-igrice. Tada su imali čitav bogovetnivikend pred sobom. Kakav je to bio divan osećaj.„Doktore Gudveđeru, ono što želim da istaknem", rekla je doktorka

Kempner, „jeste to da ne vidim razlog da se stvar odugovlači."Ef se okrenuo ka Nori, koja je pridigla pogled ka njemu, u trenutku

shvativši kroz šta je upravo prolazio.„Vi mi možete reći da je okončano", odšaptao je Ef u telefon. „Ali,

nije završeno, doktorko Kempner. I nikada neće ni biti." Nakon što jeto izgovorio, prekinuo je vezu.Okrenuo se na drugu stranu, znajući da će ga Nora u ovom

trenutku poštovati i da mu neće prilaziti. Zbog toga joj je biozahvalan, jer oči su mu bile pune suza koje nije želeo da ona vidi.

PRVA NOĆ

Samo nekoliko sati kasnije, u podrumskoj mrtvačnici Odeljenjaglavnog medicinskog istražitelja na Menhetnu, doktor Benet jedovršavao posao nakon priličnog dugog radnog dana. Trebalo je dabude iscrpljen, ali je, zapravo, bio očaran. Nešto nesvakidašnje sedešavalo. Izgledalo je kao da su se davno utvrđene činjenice o smrtii raspadanju tkiva sada nanovo ustanovljavale, i to upravo ovde, uovoj prostoriji. Ove pojave prevazilazile su granice postojećemedicine, same biologije ljudskih bića... zapravo, čak su se moglesvrstati i u sferu čuda.Kao što je i bilo planirano, zaustavio je sve autopsije za taj dan.

Neki drugi poslovi su nastavljeni, kao što su bila ispitivanja sudsko-medicinskih istražitelja na spratu van odeljenja, tako da jemrtvačnica pripadala samo Benetu. Primetio je nešto nakon posetedoktora iz CKB-a, nešto u vezi sa uzorcima krvi koje je uzeo,prozračne tečnosti koju je sakupio u posudi za uzorke. Sklonio ju je uzadnji deo jednog od frižidera sakrivši je iza neke staklarije, kao štobi se ostavilo poslednje parče dobrog kolača u zajedničkom frižideru.Odvrnuo je poklopac i zavirio u tečnosti. Sedeo je na stolici bez

naslona za stolom za ispitivanje uzoraka kraj sudopere. Nakonnekoliko trenutaka, površina dvestotinak grama bele krvi zatalasalase i Benet se skresao. Duboko je udahnuo ne bi li došao k sebi.Nakratko je razmislio šta da radi, a onda je izvadio istovetnu posudusa police iznad. Napunio ju je istom količinom vode i stavio jednuteglu pored druge. Morao je da proveri da uzrok komešanja tečnostinije bila vibracija prolazećeg kamiona na ulici ili tome slično.Posmatrao je i čekao.Ponovo se dogodilo. Gusta bela tečnost se promeškoljila, video je

sopstvenim očima, dok se površina neuporedivo tečnije vode nije nizatalasala.Nešto se pomeralo unutar uzorka krvi.Benet je opet porazmislio, Prosuo je vodu niz slivnik, a onda je

polako počeo da presipa uljanu belu krv iz jedne u drugu posudu.Tečnost je bila sirupasta i sporo se ali fino slivala. Nije primetio da jeišta prošlo kroz tanan mlaz. Na dnu prve posude ostao je tanak slojbele krvi, ali ni tu nije ništa uočio.Spustio je drugu posudu i ponovo je posmatrao i čekao.

Nije morao dugo da posmatra. Površina se zatalasala, a Benet jeskoro poskočio sa stolice.Tada je začuo neki šum iza sebe, zvuk grebanja ili šuškanja.

Okrenuo se, i ovako napet zbog ovog otkrića. Lampe iznad njega suosvetljavale prazne očišćene čelične stolove iza njega. Površinasvakog od njih bila je detaljno obrisana, dok su podni odvodi biliočišćeni. Tela žrtava leta 753 bila su zaključana u velikoj hladnjači tikdo mrtvačnice.Možda su pacovi. Nije bilo načina da štetočinama onemoguće ulaz

u zgradu - sve su pokušali. U zidovima, možda. Ili ispod podnihodliva. Poslušao je još koji trenutak, a onda se ponovo usredsrediona posudu.Ponovo je presuo tečnost iz jedne posude u drugu, s tim što je ovog

puta stao na pola etape. Količina tečnosti u obe posude bila jeotprilike ista. Postavio ih je ispod lampe i posmatrao mlečnu površinune bi li uočio kakve tragove života.I ponovo se dogodilo. U prvoj posudi. Ovog puta je to zazvučalo

kao plop, skoro kao kada mala riba proguta nešto na površini mutnebare.Benet je posmatrao i drugu posudu sve dok nije zadovoljio

znatiželju, a onda je prosuo sadržaj u slivnik. Zatim je ponovio isturadnju, nanovo razdvajajući sadržaj u dve staklene posude.Zvuk sirene sa ulice naprasno ga je uspravio na stolici. Zvuk se

potom izgubio u daljini, a onda je u sasvim očekivanoj mrtvoj tišiniponovo začuo nekakve zvuke. Podsećalo ga je na zvuke pomeranja,dopiralo je odnekuda iza njega. Ponovo se okrenuo, imajući utisakda je podjednako paranoičan koliko i šašav. Prostorija je bila prazna,a u mrtvačnici sve sterilno i mirno.A, opet... nešto je pravilo te zvuke. Skliznuo je sa stolice i zastao,

primiren, polako okrećući glavu na jednu, pa na drugu stranu, ne bi liutvrdio odakle dopire zvuk.Kao što je i naslućivao, usredsredio se na čelična vrata hladnjače.

Napravio je nekoliko koraka prema njoj, dok su mu sva čula bilanapeta do krajnjih granica.Šuškanje. Komešanje, Kao da je dopiralo iznutra. Proveo je i više

nego dovoljno vremena u ovim podrumskim prostorijama da bi gauplašila blizina mrtvih... ali onda se prisetio posmrtnih promena kod

ovih leševa. Bilo je očigledno da ga je uznemirenost navela darazmišlja u okvirima uobičajenih tabua u vezi sa mrtvima. Sav njegovposao sastojao se od radnji koje su se kosile sa normalnim ljudskimnagonima. Seciranje leševa. Skrnavljenje mrtvih i guljenje lica salobanja. Rezanje organa i dranje genitalija. Sam se sebi nasmešio upraznoj prostoriji. Pa, u osnovi je, ipak, bio normalan.Svest se igrala njime. Verovatno je bio neki kvar u ventilacionom

sistemu ili tome slično. U hladnjači se nalazio bezbednosni prekidač,veliko crveno dugme, u slučaju da neko greškom ostane unutra.Ponovo se okrenuo ka posudama. Posmatrao ih je iščekujući još

neki pokret. Poželeo je da je poneo laptop sa sobom da bi pribeležiomisli i utiske.Plop.Ovog puta je bio pripravan, srce mu je bubnjalo, ali telo mu nije

reagovalo. U prvoj posudi je sve bilo mirno. Izlio je tečnost iz drugeposude i treći put je razdelio, otprilike po tridesetak grama u svaku.Kada je to uradio, učinilo mu se da je video da nešto povlači

tečnost iz prve u drugu posudu. Nešto veoma tanko, ne više od nekačetiri centimetra dužine, ako je uopšte video ono što je mislio da jevideo...Glista. Crv. Da li je ovo bila parazitska bolest? Bilo je raznolikih

primera parazita koji su preoblikovali domaćine kako bi stvorili usloveza reprodukciju. Da li je to bilo objašnjenje za čudnovate postmortempromene koje je uočio na stolu za autopsiju?Pridigao je posudu i prodrmao istanjenu belu tečnost ispod

svetlosti. Pažljivo je izbliza posmatrao sadržinu... da... ne jednomveć dvaput se nešto promeškoljilo unutra. Zavijugalo. Nešto što jebilo tanko kao žica i belo kao tečnost koja ga je okruživala. Pomeralose veoma brzo.Benet je morao to da izdvoji. Da ga stavi u formalin, a potom prouči

i identifikuje. Ako je pronašao ovog, onda je imao na desetine,možda i na stotine, možda... ko zna koliko, koji kruže unutar drugihtela u...Oštar zvuk udarca iz hladnjače, bang, prenerazio ga je, učinio da

poskoči, ispustivši posudu iz ruke. Pala je na sto, ali nije se razbilaveč je zvekečuči poskočila u sudoperu. Iz nje je iscurio i raspršio sesadržaj. Benet je skrenuo pogled sa prljavštine i bacio se u potragu

za glistom u besprekorno čistom lavabou. Tada je osetio nekakvutoplotu na gornjoj strani leve ruke. Malo bele krvi je prsnulo na njega,i sada mu je peckalo kožu. Nije ga peklo, več blago nagrizalo, alidovoljno da izazove nelagodu. Brzo je pustio hladnu vodu da muteče preko ruke i obrisao ju je o mantil, pre nego što bi mu se oštetilakoža.Onda se okrenuo ka hladnjači. Udarac koji je malopre čuo ni u kom

slučaju nije mogao da bude električni kvar, već bi se pre činilo danosila na točkovima udaraju u druga nosila. Nemoguće... ponovo jeosetio bes. Njegova glista samo što je skliznula niz slivnik. Uzećedrugi uzorak krvi i izdvojiće tog parazita. Ovo je bilo njegovo otkriće.I dalje brišući ruku o mantil, otkoračao je do vrata i povukao ručicu,

otvarajući ih. Šištaj ustajalog, hladnog vazduha preplavio ga je poštosu se vrata širom otvorila.

Nakon što je Džoan Las izbavila sebe i ostale iz izolacionogodeljenja, iznajmila je automobil ne bi li se odvezla pravo u vikendicujednog od partnera i osnivača njene advokatske kancelarije u NjuKananu, u Konektikatu. Već je dvaput morala da kaže vozaču da sezaustavi da bi mogla da povraća kroz prozor. Uzrok tome jekombinacija gripa i slabih živaca. Ali, nema veze. Sada je bila i žrtvai advokat. Oštećena strana i krstaš-branilac. Borila se za naknaduporodica preminulih, kao i za četvoro srečnika koji su preživeli.Prestižna kompanija Kaminsa, Pitersa i Lili mogla bi da dobiječetrdeset procenata najveće zajedničke odštete ikada isplaćene,veće i od „Vioksa“, čak i od „Vorldkoma“.Džoan Las, partner.Misliš da ti ide odlično u Bronksvilu, sve dok se ne provozaš do Nju

Kanana. Bronksvil, Džoanin dom, zapravo je jedno zeleno seoce uokrugu Vestčester, dvadeset i pet kilometara severno od centraMenhetna, dvadeset i osam minuta vožnje vozom metro-nort.Rodžer Las se bavio međunarodnim finansijarna kod Kluma iFarštajna, i često je putovao u inostranstvo. I Džoan je nekadamnogo putovala, međutim, pošto posle rođenja dece to ne biizgledalo dobro, morala je malo da uspori. Svejedno, putovanja su jojnedostajala, i baš se lepo provela prethodne nedelje u Berlinu, uhotelu Ric-Karlton na Potsdamu. Ona i Rodžer su se toliko navikli na

život u hotelima da su i u svoj dom uveli slične navike. Imali suzagrejan pod u kupatilima, u prizemlju se nalazila sauna, dvaputnedeljno su naručivali sveže cveće, svakog dana su imalizaposlenog baštovana, a naravno i domaćicu i kućnu pomoćnicu.Sve nalik hotelskoj usluzi, sem što nisu nameštali krevete na hotelskinačin i nisu stavljali čokoladicu na jastuk u zajedničkoj postelji.To što su pre nekoliko godina kupili kuću u Bronksvilu, kraju gde se

nije mnogo gradilo i gde je porez bio strašno visok, za njih je biokrupan korak. Ali sada, kada je osetila kako je to obitavati u NjuKananu, gde je glavni partner Dori Kamins živeo kao feudalni lord naimanju sa tri kuće, privatnim veštačkim jezercetom sa ribama,konjskim stajama i stazom za jahanje, Bronksvil joj se po povratkuučinio kao stran, provincijski, čak... i monoton.Od kada je pristigla kući, spavala je i probudila se iz nemirne

kasnopopodnevne dremke. Rodžer je još uvek bio u Singapuru, aona je neprestano čula neke zvuke u kući, zvuke koji su je najzaduplašili i probudili. Bila je uznemirena i puna zebnje. Prepisala je tosastanku, možda najvažnijem sastanku u svom životu.Džoan je izašla iz radne sobe, pridržavajući se za zid dok se

spuštala u prizemlje. Ušla je u kuhinju kada je Niva, divnaguvernanta njene dece, čistila nered od večere, brišući mokrimsunđerom mrvice sa stola. „Oh, Niva, to sam mogla i ja da uradim",rekla je Džoan potpuno neiskreno, tabanajući pravo do visokestaklene vitrine gde je držala lekove. Niva je bila haićanska bakakoja je živela u Jonkersu, obližnjem gradiću. Imala je pedeset i neštogodina, mada je izgledala kao da ne stari, uvek obučena u cvetnuhaljinu do gležnjeva i obuvena u udobne konvers patike. Niva jeunosila prekopotrebni mir u dom Lasovih. Oni su bili priličnoužurbana porodica: Rodžer je stalno putovao, Džoan je provodila počitav dan u gradu, a uz dečje obaveze u školi i vanškolske aktivnostisve je išlo u šesnaest različitih pravaca. Niva je bila porodičnokormilo i Džoanino tajno oružje koje je omogućavalo da kućafunkcioniše kako treba.„Džoan, baš i ne izgledaš dobro."„Džoan“ i „izgledaš“ su na Nivinom ostrvskom pevušenju zvučali

kao „Džon“ i „daš".

„Oh, samo sam malo iscrpljena." Popila je nekoliko tableta motrina iflekserilsa, a onda sela za kuhinjski sto i otvorila časopis Divna kuća.„Trebalo bi nešto da pojedeš", predložila je Niva.„Boli me kada gutam", odgovorila je Džoan.„Onda barem pojedi malo supe", naredila je Niva i otišla da je

donese.Niva je bila kao majka svima njima, a ne samo deci. Pa zašto se i

prema Džoan ne bi neko ophodio majčinski? Sam Bog zna da njenaprava majka - dvaput razvedena, sa apartmanom u Hijali na Floridi -nije bila dorasla toj ulozi. A ono što je bilo najbolje... Pa, kada bi Nivapreterala sa svojim šašavim zanovetanjem, Džoan je moglajednostavno da je pošalje negde sa decom. Najbolji. Mogući.Aranžman.„Čula sam za onaj afion." Niva je pridigla pogled sa otvarača za

konzerve i pogledala u Džoan. „Ništa to ne valja. Zlo."Džoan se nasmešila Nivi i njenom simpatičnom tropskom sujeverju,

ali je taj osmeh iznenada prekinuo oštar bol u vilici.Dok se zdela sa supom grejala u zujavoj mikrotalasnoj pećnici, Niva

je prišla da pogleda Džoan, spuštajući joj svoju grubu braon ruku načelo, ispipavajući žlezdani deo Džoaninog vrata prstima sa sivimnoktima. Džoan se povukla u bolu.„Loše naduveno", rekla je Niva.Džoan je zaklopila časopis. „Možda bi trebalo da se vratim u

krevet."Niva se povukla za korak i čudno je gledala u Džoan. „Trebalo bi da

se vratiš u bolnicu."Džoan bi se od srca nasmejala da je znala da je neće boleti. Nazad

u Kvins? „Imaj poverenja u mene, Niva. Meni je mnogo bolje ovdekad ti o meni brineš. Osim toga - slušaj onog ko zna. Sva onabolnička zbrka bila je predstava za osiguravajuća društva koju praviaviokompanija. Sve za njihovu korist, a ne za moju.“Dok je trljala bolan i otečen vrat, Džoan je zamislila nadolazeću

parnicu i tada se ponovo oraspoložila. Bacila je pogled po kuhinji.Baš čudno kako joj je kuća, u koju je uložila toliko vremena i novcaza sređivanje i osmišljavanje detalja, odjednom izgledala... otrcano.Kamins, Piters, Lili... i Las.

Tada su deca ušla u kuhinju, Kini, stariji, i Odri, još beba, koja jecmizdrila zbog neke igračke. Njihovi glasovi su joj tako zazvečali uglavi da ju je odjednom spopala neizdrživa želja da ih odalami takojako da odlete preko kuhinje. Međutim, uspela je da se savlada, kao iuvek kanališući agresiju prema deci u neiskren entuzijazam,postavljajući ga kao zid oko svog besa. Zaklopila je časopis i pridiglaglas ne bi li ih utišala.„Da li biste voleli da dobijete svako svog ponija i da imate svoje

malo jezero?"Poverovala je u to da je svojim velikodušnim podmićivanjem uspela

da utiša decu, iako je to zapravo učinio njen osmeh, upadljiv,iskeženih očnjaka, koji je odisao čistom mržnjom koja ih je uplašila ioduzela svaku želju da se oglase.Za Džoan se trenutna tišina pretvorila u blaženstvo.

Policija je dobila poziv da se na izlazu tunela u središnjem Kvinsunalazi go čovek. Oglašen je u 10:50 kao lični poziv manjeg prioriteta.Jedinica iz 1-7 pristigla je u roku od osam minuta i naišla na velikugužvu, goru nego što je to uobičajeno za nedelju uveče. Nekolikovozača je trubilo i upućivalo ih na gornji deo grada. Osumnjičeni,vikali su, debeli tip koji na sebi nema ništa sem crvene etikete nanožnom palcu, već je otišao dalje.„Ovde su mi deca!“, povikao je neki čovek u ulubljenom dodž

karavanu.Poručnik Karn, vozač, obratio se svom partneru, poručniku Lupu:

„Kladim se da je od onih iz Park avenije. Regularni gost seks-kluba.Malo se naduvao pre svoje vikend seksi-zabave.“Poručnik Lupo se raspojasao i otvorio vrata. „Ja sam zadužen za

saobraćaj. Ljubavnik je samo tvoj.“„Baš ti hvala“, rekao je poručnik Karn kada je ovaj zalupio vrata.

Uključio je sirenu i strpljivo sačekao da mu se automobili uklone sputa - pa nisu ga valjda dodatno plaćali da bi nekud preterano žurio.Vozikao se kroz Trideset i osmu ulicu, bacajući pogled na sporedne

ulice. Valjda neće biti neki problem pronaći debelog i golog lutalicu.Ljudi na trotoarima opušteno su šetali, nisu bili uznemireni. Jedanuslužni građanin, koji je pušio ispred bara, ugledao je sporovoznipolicijski kruzer i zakoračio napred pokazujući mu uz ulicu.

Pristigao je i drugi, i treći poziv, oba su se ticala golog muškarcaispred glavnog sedišta Ujedinjenih nacija. Poručnik Karn je nagaziona gas, priželjkujući da svrši s tim. Vozio je pored osvetljenih zastavasvih nacija članica koje su lepršale ispred ulaza za posetioce nasevernom kraju zgrade. Plave barikade njujorške policije bile supostavljene posvuda, kao i betonske zapreke protiv automobila-bombe.Karn je usporio kraj grupe policajaca koji su se dosađivali kraj

barikada. „Gospodo, tražim debelog, golog čoveka.“Jedan od policajaca je slegnuo ramenima. „Mogao bih da vam

ustupim nekoliko telefonskih brojeva."

Gabrijel Bolivar se u limuzini vratio u svoj novi dom na Menhetnu,dve kuće koje su se u ovom trenutku potpuno renovirale na uliciVestri u Trajbeki. Kada bude gotov, njegov dom će se sastojati odtrideset i devet soba površine hiljadu petsto kvadratnih metara,bazena sa mozaikom na dnu, odeljenja za poslugu sačinjenu odšesnaest ljudi, podrumskog snimateljskog studija i bioskopskedvorane sa dvadeset i šest sedišta.Samo je prostrani apartman na krovu kuće bio dovršen i opremljen,

jer su požurili da ga završe dok je Bolivar bio na evropskoj turneji.Preostale sobe na nižim spratovima bile su u fazi grubih radova,neke okrečene, dok su druge i dalje bile prekrivene folijama iizolacionim materijalom. Piljevina se nalazila posvuda, na svakojpovršini i u svim pukotinama. Bolivarov menadžer ga je obavestio onapretku radova, ali Bolivar nije bio zainteresovan za proces, većsamo za krajnji ishod njegove uskoro gotove raskošne i dekadentnepalate.Njegova turneja „Uplakani Isus“ baš i nije najbolje prošla. Promoteri

su morali da porade na tome da ispune gledalište da bi Bolivarmogao istinski da tvrdi da su mu svi koncerti bili rasprodati, što se nakraju i dogodilo. Onda se čarter avion koji je vozio muzičare pokvariou Nemačkoj, i umesto da sačeka sa ostalim članovima, Bolivar jepristao da otputuje kući komercijalnim letom. Još uvek je osećaoposledice te svoje velike greške. Zapravo, bivalo mu je sve gore.Ušao je kroz glavni ulaz zajedno sa obezbeđenjem i tri mlade dame

iz kluba. Nekoliko njegovih krupnijih dragocenosti već je bilo

useljeno, uključujući crne mermerne pantere smeštene s obe stranešest metara visokog foajea. Za dva plava bureta pričalo se da supripadala Džefriju Dameru, a tu je bilo i mnoštvo uramljenih slikaMarka Rajdena, Roberta Vilijamsa, Četa Zara. Bile su to velike iskupocene stvari. Pritiskom na nepričvršćen prekidač za svetlo nazidu uključio se niz reflektora čija se svetlost pela uz mermernostepenište, iznad velikog, krilatog uplakanog anđela neodređenogporekla, „izbavljenog“ iz neke rumunske crkve tokom vladavineČaušeskua.„Divan je“, rekla je jedna od devojaka, pridižući pogled ka

anđelovim zasenčenim, tokom vremena pohabanim crtama lica.Bolivar se zateturao blizu velikog anđela, preplavljen bolom u

stomaku koji je bio nešto više od grča, pre kao udarac jednogunutrašnjeg organa u drugi. Zgrabio je anđelovo krilo da se održi nanogama, a devojke su se nagnule nad njega.„Bejbi“, gugutale su, pomažući mu da se pridigne. Pokušao je da

odagna bol. Da mu nije neko sipao nešto u piće u klubu? To se iranije dešavalo. Isuse, devojke su ga i ranije opijale, očajnice kojenisu birale način samo da budu sa Gabrijelom Bolivarom - da obljubelegendu ispod sve te šminke. Odgurnuo je sve tri od sebe,odmahujući rukom ka svom obezbeđenju, uspravljajući se uprkosbolu. Obezbeđenje je ostalo dole dok je iskoristio svoj srebromobložen štap da potera devojke uz vijugave stepenice od belogmermera prošaranog plavim žilicama do apartmana na vrhu.Ostavio je devojke da se počaste još kojim pićem i da se srede u

drugoj spavaćoj sobi. Bolivar se zaključao u glavno kupatilo, izvadiosvoju zalihu vikodina i popio dve lepe, bele pilule zajedno sagutljajem viskija. Protrljao je vrat, masirajući bolno grlo, zabrinut zasvoj glas. Poželeo je da pusti vodu kroz slavinu u obliku gavranoveglave i zapljuska lice da se rashladi, ali bio je našminkan. Uklubovima ga niko ne bi prepoznao bez šminke. Zurio je u bolesnobledilo šminke, ispijene, senkovite obraze, mrtvački crne zenicekontaktnih sočiva. On je, zapravo, bio izuzetno lep čovek, a to nijemogla da prikrije nikakva šminka, i znao je da je to deo tajnenjegovog uspeha. Čitava njegova karijera zasnivala se na kvarenjulepote. Zavodio je čulo sluha trenucima uzvišenog muziciranja samoda bi ga potom podrio gotskim vrištanjem i industrijski deformisanim

zvukom. Ali, to je ono što je omladina tražila. Naruženu lepotu.Potkopanu dobrotu.Lepa ružnoča. Mogući naziv njegovog sledećeg CD-a.„Zlokoban nagon“ je u Americi prodat u tiražu od šeststo hiljada

primeraka samo tokom prve nedelje. Prilično za post-mp3 doba, ali idalje manje za skoro pola miliona od „Raskošnih zverstava". Ljudi suse već navikli na njegovu osobenost, kako na pozornici tako i vannje. On više nije bio protivnik svega normalnog, onaj kojeg suVolmart marketi uživali da pljuju, kao i verski nastrojena Amerika -uključujući i njegovog oca - koja se klela da će mu se suprotstaviti.Zanimljivo kako se njegov otac složio sa Volmartom, dokazujućisopstveno mišljenje da je sve otišlo do vraga. Sve u svemu, izuzevverski ispravnih, sve je bilo teže sablazniti ljude. Njegova karijeraudarala je u zid, i on je toga bio svestan. Bolivar nije išao dotle darazmišlja o tome da se prebaci na folk - mada bi to istinski sablaznilosvet - ali performansi autopsija, grizenja i seckanja na sceni više nisubili ništa novo. Njegov nastup je bio predvidljiv: umesto da je šokira,izvodio je predstavu koju je njegova publika očekivala. Morao je dabude dosetljiviji od nje, jer ako joj bude dosadio, može da se oprostiod svoje uspešne karijere.Međutim, zar nije doveo svoj nastup do krajnjih granica? Šta bi

uopšte mogao novo da smisli?Ponovo je začuo glasove. Nalik na neuvežban hor, mučne glasove,

glasove koji su odjekivali njegovim bolom. Okrenuo se po kupatilu daproveri da li je zaista sam. Snažno je zavrteo glavom. Zvuk jepodsećao na šumove u školjci koju prinesete uvu, sem što je umestohučanja okeana sada čuo ječanje duša u predvorju pakla.Kada je izašao iz kupatila, Mindi i Šeri su se ljubile, dok je Kleo

ležala na velikom krevetu sa pićem u ruci, smešeči se prematavanici. Sve su se prenule kada se pojavio i okrenule se ka njemu uiščekivanju kojoj će se prikloniti. Skvrčio se na krevetu dok mu se ustomaku kovitlalo i pomislio da mu je samo još ovo falilo. Žestokodreniranje da bi se pročistio sistem. Plavuša Mindi ga je prvazaskočila, prstima pročešljavajući njegovu svilenkastu, crnu kosu.Međutim, Bolivar je odabrao da igru započne sa Kleo. Privuklo ga jenešto kod nje, godilo mu je da svojom bledom rukom miluje njenu

tamnu kožu vrata. Skinula je majicu da bi mu bila što dostupnija ispustila ruke naniže, na glatku kožu koja mu je prekrivala bokove.Rekla je: „Tvoja sam obožavateljka još od...“„Šššš“, odgovorio joj je, ponadavši se da je prekinuo uobičajene

slavopojke. Pilule mora da su uticale na glasove u glavi, jer su sesada stišali do zvuka udaljenog zujanja, skoro nalik strujnom toku saprimesama pulsiranja.Sada su im se i ostale dve devojke pridružile, ruku nalik na pipke

koji su ga dodirivali, istraživali. Počele su da ga skidaju da bi uživaleu muškarcu ispod te odeće. Mindi je ponovo prošla prstima kroznjegovu kosu, a on se otrgnuo. Bilo je nečeg nezgrapnog u njenomdodiru. Seri je koketno ciknula dok mu je otkopčavala dugmiće napantalonama. Bila su mu poznata naklapanja koja su o njemu kolala,osvajački pohodi jedan za drugim, čudesna veličina i umeće.Skliznula je rukom preko njegovih kožnih pantalona i zaustavila sena preponama. Nije bilo nikakvog razloga za njen uzdahrazočaranja, ali ni za usklik oduševljenja. Tu dole se još ništa nijedogađalo. Što je bilo zbunjujuće, bez obzira što je bio bolestan.Dokazao se kao ljubavnik i u mnogo nepovoljnijim uslovima, i tomnogo, mnogo, mnogo puta.Ponovo se usredsredio na Kleo, njena ramena, vrat, grlo. Divno - ali

bilo je i više od toga. Osetio je nekakve trzaje u ustima. Ne, nije imaoosećaj da je u pitanju muka, možda čak suprotno - neka potreba kojaje u sebi sadržala želju za seksom i potrebu za hranjenjem. I više odtoga. Nagon. Žudnju. Potreba da oskrnavi, zgrabi, uništi.Mindi mu je grickala vrat i Bolivar se najzad okrenuo ka njoj i bacio

je na čaršave - prvo u besu, a potom za nijansu nežnije. Povukao jojje vilicu nagore, izdužujući joj vrat, prelazeći toplim prstima prekonjenog lepog i čvrstog grla. Osetio je jačinu njenih mladih mišića - iželeo ih je. Više nego što je žudeo za njenim sisama, dupetom,međunožjem. Izvor zujanja koje ga je opsedalo dopirao je odatle, iznjenog grla.Spustio je usta na njeno grlo. Pokušao je prvo samo koristeći usne,

ljubeći ga, ali to nije bilo to. Pokušao je da joj ga gricka, nagon sečinio ispravnim, ali način... tu nešto nije bilo kako treba.Na neki način je želeo više.

Zujanje je sada vibriralo njegovim telom, dok mu je koža damaralanalik na bubanj u kakvoj drevnoj ceremoniji. Krevet se blago kovitlaopred njim dok su mu vrat i grudi ispunjavali potreba, ali i gnušanje.Nakratko je odlutao. Nalik na sladak zaborav tokom božanstvenogseksa, ali kada se povratio, čuo je da devojka vrišti. Držao jedevojčin vrat među rukama i sisao ga sa takvom žestinom koja jeprevazilazila tinejdžersko pravljenje „šljiva". Usisavao je njenu krv dopovršine kože, a ona je vrištala dok su druge dve devojkepokušavale da je odvoje od njega.Bolivar se uspravio, osvestivši se kada je video crveni podliv na

njenom vratu, a potom se prisetio toga da je on gospodar ovečetvorke tako da je povratio svoj autoritativni stav.„Napolje!", razdrao se, a one su upravo to i činile - užurbano su

krenule čvrsto pridržavajući odeću, dok se plavuša Mindi gluposmeškala i šmrktala sve vreme dok su se spuštale niz stepenice.Bolivar se oteturao sa kreveta nazad u kupatilo. Uzeo je torbicu sa

šminkom. Seo je na kožnu stolicu i posvetio se rutinskom skidanjušminke, svom noćnom ritualu. Šminka se skidala sa njegove kože -video je boju na papirnoj maramici. Bez obzira na to, u ogledalu muje koža izgledala kao da je i dalje bila našminkana. Trljao je jače,guleči prstom obraze, ali ništa se više nije skinulo. Da se šminka nijeupila u kožu? Ili je zaista bio toliko bolestan, ispijen, bled?Grubo je svukao košulju i pregledao kožu: bila je bela kao mermer

ispresecana zelenkastim venama i ljubičastim mrljama zgrušanekrvi.Posegnuo je za kontaktnim sočivima, pažljivo izvukao kozmetičke

gelove i spustio ih u posudicu sa tečnošću. Nekoliko puta je solakšanjem trepnuo, trljajući prstom oči, a onda je osetio neštočudno. Nagnuo se bliže ogledalu, trepćući i ispitujući sopstvene oči.Zenice su mu bile ziftcrne. Skoro kao da je i dalje nosio kontaktna

sočiva, s tim što je boja sada bila gušća, stvarnija. Kada je trepnuo,uočio je dodatnu aktivnost u očima. Prilepio se za ogledalo širomotvorenih očiju, skoro se plašeći da ih zatvori.Žmirkajuća ovojnica se stvorila ispod kapka, drugi svetlucavi kapak

koji se zatvarao ispod spoljašnjeg i horizontalno klizio preko očnejabučice. Nalik na koprenu katarakte koja prekriva crnu ženicu,spuštajući se preko njegovog divljeg i jezivog pogleda...

Agustin „Gas“ Elizalde sedeo je zavaljen u zadnjem delu kafeterijestavivši šešir na sedište kraj sebe. Bio je to uzan restorančić uprednjem delu dućana, udaljen jedan blok istočno od Tajms skvera.Neonski hamburgeri svetleli su u izlogu, dok su stolovi bili prekrivenikariranim crveno-belim stolnjacima. Jeftina klopa na Mehnetnu.Uđete unutra i naručite na kasi spreda - sendviče, pice, nešto sroštilja - platite, uzmete i odnesete nazad, u prostoriju bez prozora,sa natrpanim stolovima. Okruživali su ih murali sa prizorima Sicilije igondola. Feliks je smazao tanjir gnjecavih makarona sa sirom. To jebilo sve što je pojeo, makaronice i sir, što odvratnije narandžaste tobolje. Gas je pogledao u svoj polupojedeni masni obrok, odjednomzainteresovaniji za kolu, kofein i šećer, ubacujući malo energije usebe.I dalje se nije osećao dobro zbog onog kombija. Gas je ispod stola

okrenuo šešir i ponovo napipao novac ispod trake. Prvobitnih petnovčanica od deset dolara koje je dobio od tipa, plus petsto dolarakoje je zaradio dovozeći kombi u grad, i dalje su bili ćušnuti unutra.Bio je u iskušenju. On i Feliks bi mogli ludo da se provedu sa pola tihpara. Odneće polovinu kući, za svoju madre, novac koji joj je biopotreban, novac koji je mogla da iskoristi.Problem je bio u tome što je Gas poznavao sebe. Problem je bio u

tome kako se zaustaviti na pola. Problem je bio kako šetkati naokolosa nepotrošenim parama.Trebalo bi da kaže Feliksu da ga iz ovih stopa odveze kući. Da

sebe rastereti polovine ovog ulova. Da ga tutne svojoj madre da onođubre od njegovog brata Krispina ne bi saznalo. Taj luđak je mogaoda nanjuši dolare kao kakav đavolji ker.Opet, ovo je bio prljav novac. Uradio je nešto loše da bi ga zaradio -

to je bilo očigledno, mada nije znao šta je to uradio - a time što će ihproslediti madre, sa njim će joj predati i kletvu. Najbolje što možeteda uradite sa prljavim parama jeste da ih što pre potrošite,oslobodite ih se - kako došlo, tako i prošlo.Gas je bio neodlučan. Znao je da kada jednom počne da pije,

izgubiće svaku kontrolu. A Feliks je bio ulje za njegovu vatru.Zajedno će ispiti tih petsto pedeset dolara pre izlaska sunca, a onda,umesto da donese svojoj madre nešto lepo kući, da donese nešto

dobro, dovući će se mrtav pijan, dozlaboga izgužvanog šešira,praznih izvrnutih džepova.„Šta bih dao da znam o čemu razmišljaš, Gasto“, rekao je Feliks.Gas je zavrteo glavom. „Ja sam, ej, sam sebi najveći neprijatelj,

čoveče. Ja sam ti kao jebena džukela koja njuška po ulici i kojanema pojma da i sutra postoji. Ja imam tu mračnu stranu, amigo, iponekad me nadjača."Feliks je srknuo koka-kolu iz velike čaše. „Pa, šta radimo u ovoj

masnoj rupčagi? Haj’mo napolje da nađemo neke fine dame zavečeras."Gas je palcem pomilovao kožnu traku s unutrašnje strane šešira,

presavijenu kintu o kojoj Feliks ništa nije znao - za sada. Moždasamo stotku. Dve stotke, za svakog po jednu. Izvadi tačno toliko,najviše, i dosta. „Plati pa klati, je l' tako, ortak?"„Jebeš ga, tako il’ nikako."Gas je skrenuo pogled i video neku porodicu za obližnjim stolom.

Bili su obučeni za izlazak, pridigli su se da odu, ostavljajući ostatkedeserta koji su naručili. Napuštali su restoran zbog Feliksovogpoganog jezika, protumačio je Gas. Dovoljan je bio samo jedanpogled na ovu decu sa Srednjeg Zapada da vidi da nikada nisu čulipsovke. Ma, nek se nose. Kada dođete u ovaj grad, ako vam duneda izvedete decu u provod posle devet uveče, rizikujete da vide ičuju baš takve stvari.Feliks je najzad pojeo svoju klopu i Gas je namestio svoj gotovinom

pun šešir na glavu, te zajedno istumaraše napolje u noč. Hodali suuz 44. ulicu. Feliks je cugao cigaretu, kada su začuli vrištanje. To štosu čuli vrištanje u donjem Menhetnu nije ih nateralo da ubrzaju hod.Ne, sve dok nisu ugledali debelog golog čoveka koji se gegao prekoulice na uglu Sedme i Brodveja.Feliks je skoro ispljunuo cigaretu od smeha. „Gasto, vidiš li ti to

sranje?" Počeo je da trčka napred, kao gledalac kojeg voditelj pozivada izađe iz publike i učestvuje u šou programu.Gas baš i nije bio zainteresovan. Polako je krenuo za njim.Ljudi na Tajms skveru su se sklanjali u stranu da bi propustili tog

tipa sa testastim, mlitavim dupetom. Žene su vrištale pred timprizorom, napola se smejući, prekrivajući oči ili usta, ili i jedno idrugo. Jedna grupa mladića slikala ga je mobilnim telefonima. Svaki

put kada bi se tip okrenuo, nova grupa ljudi bi videla njegovusparušenu, kožom prekrivenu starež i počela šaljivo da zavija.Gas se pitao gde su bili policajci. To vam je bila Amerika: tamnoputi

brat nije mogao da šmugne u neki ulaz da piša a da ne upadne uneprilike, dok belac može slobodno da paradira go po raskrsnicisveta.„Golodupećar“, uzvikivao je Feliks, prateći budalu zajedno sa

gomilom drugih isto tako pripitih, naslađujući se uličnim pozorištem.Svetla najbleštavije raskrsnice na svetu, Tajms skvera - oštroraskršće avenija na čijim se zidovima nalaze svetleče reklame ineprekidni kajroni, večita igra uz zahuktali saobraćaj - zaslepljivalasu debelog i terala ga da se vrti u krug. Jurcao je naokolo, teturajućise kao cirkuski medved otrgnut sa lanca.Feliksova grupa pijandura se smejala i uzmicala kada bi se tip

okrenuo i počeo da se tetura prema njima. Sada je postao smeliji, iliga je uhvatila panika, ličio je na preplašenu životinju i bio je smetenijii činilo se - povremeno bi rukom pritisnuo grlo, kao da se guši - kaoda ga je nešto bolelo. Sve je bilo prilično veselo dok bledi debeličovek nije posegnuo za jednom ženom koja se smejala i zgrabio jeza kosu. Žena je vrisnula i koprcala se, a onda se deo njene glavenašao u njegovim rukama - na trenutak je izgledalo kao da joj jeotkinuo pola glave - ali to je bio samo dugački pramen nadograđenekose.Napad je učinio da zabava preraste u strah. Debeli čovek se

oteturao na ulicu, među saobraćaj, držeći i dalje pramen veštačkekose u ruci. Gomila je krenula za njim, sada ga goneći, besna, derućise. Feliks ih je predvodio i jureći za tipom prešao na pešačko ostrvoizmeđu dve prometne ulice. Gas ih je pratio izdvojen iz gomile,provlačeći se između automobila koji su trubili. Pozivao je Feliksa dase vrati, da pusti sve to sranje. Ovo se neće dobro završiti.Debeli čovek se približavao porodici okupljenoj na ostrvu, koja je

odatle želela da vidi kako izgleda Tajms skver noću. Povukli su sesve do same prometne ulice na kojoj su automobili jurili, a kada jeotac porodice pokušao da se umeša, ovaj ga je snažno udario ioborio na zemlju. Gas ih je prepoznao kao porodicu iz restorana kojase spremila za izlazak. Činilo se da je majci bilo važnije da sprečidecu da gledaju prizor golog čoveka nego da se zaštiti. Zgrabio ju je

otpozadi za vrat i privukao na svoj mlitavi trbuh i oklembešenemuške grudi. Luđakova usta se otvoriše kao da je imao nameru da jepoljubi. Ali, usta su nastavljala da se otvaraju, nalik na zmijskečeljusti. Bilo je očigledno da je vilica izašla iz ležišta jer se čuo blagizvuk krckanja.Gas nije voleo turiste, ali nije se premišljao pre nego što je pristupio

tipu iza leđa i obgrlio ga rukom oko vrata. Pritegao ga je snažno,gušeći ga, ali čovekov vrat je bio iznenađujuće mišićav ispodpodvaljka. Gas je, međutim, bio u prednosti, pa je tip ispustio majkukoja se srušila na muža ispred dece koja su vrištala.Ali, sada je Gas bio u škripcu. Čvrsto je pridržavao golog čoveka

koji je mlatarao medveđim rukama. Feliks je prišao spreda dapomogne... ali tada se zaustavio. Zurio je u facu golog tipa kao danešto tu stvarno nije bilo kako treba. Nekoliko ljudi koji su se nalaziliodmah iza njega reagovalo je na isti način, dok su se drugi užasnutookretali na drugu stranu. Međutim, Gas nije mogao da vidi zašto sutako reagovali. Mogao je da oseti da se čovekov vrat talasa ispodnjegove podlaktice, veoma neprirodno - skoro kao da je gutao sastrane. Feliksova zgađena faca nagnala ga je da pomisli da sedebeli možda guši usled njegovog stiska, tako da ga je Gas maloolabavio...... sasvim dovoljno da tip, sa životinjskom snagom luđaka, zavali

Gasa svojim dlakavim laktom.Gas se strmoglavio na trotoar dok mu je šešir odskočio. Stigao je

da se okrene i vidi da se otkotrljao na ulicu među saobraćaj. Gas jeposkočio i krenuo za šeširom i parama - ali ga je Feliksov poviknaterao da se brzo okrene. Tip je Feliksa stisnuo u nekakavmanijački zagrljaj, dok su se njegova usta nameračila na Feliksovvrat. Gas je video da je Feliks izvukao nešto iz zadnjeg džepa i nagloga otvorio.Gas je potrčao prema Feliksu pre nego što je ovaj dobio priliku da

iskoristi nož i udario debelog ramenom u slabinu, osetivši kako mukrčkaju rebra, bacajući gromadu mesa na zemlju. I Feliks je pao.Gas je video krv koja se slivala niz prednju stranu Feliksovog vrata i,još šokantnije, pogled čistog užasa na licu njegovog drugara. Feliksse pridigao, ispuštajući nož da bi mogao da se uhvati za vrat. Gasnikada ranije nije video ovakvog Feliksa. Gas je znao da se nešto

neverovatno dogodilo - da se događalo - samo nije znao šta. Znao jesamo to da mora nešto da uradi kako bi njegovom prijatelju ponovobilo dobro.Gas je posegnuo za nožem, zahvatajući rukom njegovu crnu,

kvrgavu dršku dok se goli čovek pridizao na noge. Tip je stajao sarukom preko usta, skoro kao da je pokušavao da nešto zadrži unjima. Nešto što se grčilo. Krv je uokvirivala njegove debele obraze iumrljala mu bradu - Feliksova krv. Krenuo je prema Gasu saispruženom slobodnom rukom.Brzo je dospeo do njega - brže nego što bi to trebalo da uradi čovek

njegove veličine - bacajući Gasa ponovo na zemlju pre nego što jeovaj uspeo da se odbrani. Gas je udario glavom o trotoar i natrenutak je nastupio muk. Video je bilborde na Tajms skveru kakoblešte iznad njega kao u tečnom usporenom snimku... mladamanekenka koja je zurila u njega obučena samo u brushalter igaćice - a onda se pojavio veliki čovek. Nadneo se nad njega. Neštose komešalo u njegovim ustima dok je zurio u Gasa svojim praznim,tamnim očima...Čovek je pao na koleno, izbacujući tu stvar iz grla. Ružičasta i

gladna, jurnula je prema Gasu nezajažljivom brzinom žabljeg jezika.Gas je zamahnuo nožem na tu stvar, sekao je i ubadao kao snevačkoji se bori protiv čudovišta u noćnoj mori. Nije znao šta je to - samoje želeo da se skloni od njega, imao je potrebu da ga usmrti. Debelise zabacio unazad ispuštajući zvuk sličan cviljenju. Gas je nastavioda mlati nožem, režući čovekov vrat, seckajući mu grlo u froncle.Gas se iskoprcao, a tip se podigao na noge, rukama prekrivši usta i

grlo. Krvario je nešto belo - ne crveno - nekakvu kremastu materijugušću i svetliju od mleka. Zateturao se unazad sa trotoara i paomeđu automobile koji jure.Kamion je pokušao da se zaustavi. To je bilo najgore. Nakon što je

prednjim točkovima prešao preko njegovog lica, zadnji su sezaustavili tačno na razbucanoj lobanji debelog.Gas se na jedvite jade pridigao na noge. I dalje mu se vrtelo u glavi

od pada. Pogledao je na sečivo Feliksovog noža u ruci. Bilo je sveizmrljano nečim belim.Tada su ga napali s leđa, zabacili mu ruke i ramenom priljubili za

trotoar. Reagovao je kao da ga je i dalje napadao debeli, koprcao se

i šutirao.„Baci nož! Baci ga!“Okrenuo je glavu i ugledao na sebi tri policajca zajapurenih lica,

dok su još dvojica bila iza njih, uperenih pištolja.Gas je ispustio nož. Pustio je da mu lisicama privežu ruke. Više nije

mogao da izdrži a da se onako pun nagomilanog adrenalina neizdere: „Setili ste se da dođete?!"„Prestani da se opireš!“, rekao je policajac, nabijajući Gasu lice u

beton.„Napao je ovu porodicu ovde - pitajte ih!“Gas se okrenuo.Turisti su nestali.Većina iz gomile je iščezla. Samo je Feliks ostao. Sedeo je na ivici

betonskog ostrva ošamućen, pridržavajući se za grlo. Prišao mu jepolicajac u plavim rukavicama, gurnuo ga na trotoar i nabio mukoleno u slabinu.Iza Feliksa, Gas je ugledao maleni crni predmet koji se kotrljao sve

dalje među automobile. Njegov šešir, sa svim njegovim prljavimnovcem i dalje unutar trake. Tada je neki usporeni taksi prešao prekonjega i spljoštio ga. Gas je razmišljao... Ovo je za tebe bilaAmerika...

Geri Gilbarton je sebi sipao viski. Porodica - šira familija s obestrane - i prijatelji najzad su otišli, ostavljajući za sobom gomilenaručene hrane u frižideru i korpe za smeće pune papirnihmaramica. Već sutra će se vratiti svom uobičajenom ritmu življenja, ito sa pričom o kojoj će razglabati.Moja dvanaestogodišnja sestričina nalazila se u tom avionu...Moja dvanaestogodišnja rođaka nalazila se u tom avionu...Dvanaestogodišnja kćerka mog suseda nalazila se u tom avionu...Geri se osećao kao duh koji hoda po svojoj devetosobnoj kuću u

olistalom predgrađu Friburga. Dodirivao je predmete - stolicu, zid -ali ništa nije osećao. Više mu ništa nije bilo važno. Uspomene bi ga imogle utešiti, ali pre će biti da su ga dovodile do ludila.Isključio je sve telefone pošto su novinari počeli da ga zivkaju,

želeći da čuju nešto o najmlađoj žrtvi avionske nesreće. Želeli su danaprave priču sa humanim tonom. „Ko je ona bila?“, pitali su ga.

Geriju bi bio neophodan ostatak života da napiše pasus o svojojkćerki Emi. To bi bio najduži pasus u istoriji.Više je razmišljao o Emi nego o Bervin, svojoj ženi, jer su deca

naše drugo ja. Voleo je Bervin, a nje više nije bilo. Međutim, njegovemisli bile su zaokupljene preminulom kćerkicom, kao što vodaneprestano kruži oko slivnika.Tog popodneva ga je prijatelj, advokat, čovek koji nije bio kod Gerija

u kući više od jedne godine, poveo u radnu sobu. Naložio je Gerijuda sedne i saopštio mu da će postati bogataš. Za mladu žrtvu kaošto je Ema, koja je izgubila tek započet život, pogodba za odštetubiće ogromna.Geri ni na koji način nije reagovao. On pred sobom nije video

dolare. Nije ni izbacio svog prijatelja napolje. Istinski, uopšte nijemario. Nije ništa osećao.Odbio je sve ponude od porodice i prijatelja da ostanu sa njim, da

ne bude sam. Geri je ubedio sve odreda da mu je bilo dobro, madasu mu misli o samoubistvu već bile na umu. Ne samo misli - tihaodluka, izvesnost. Ali kasnije. Ne sada. Neizbežnost te odluke činilamu se kao melem za dušu. To je bila jedina vrsta „pogodbe" koja ćemu nešto značiti. Jedini način da prođe kroz sve ovo što je sadapreživljavao bila je spoznaja da je već osmislio kraj. Nakon što sezavrše sve formalnosti. Nakon što podignu memorijalno igralište uEminu čast. Nakon što bude osnovao stipendijski fond. Ali, pre negošto proda ovu sada avetinjsku kuću.Stajao je nasred dnevne sobe kada je odjeknulo zvono na ulaznim

vratima. Ponoć je već odavno prošla. Ako je neki novinar, Geri će ganapasti i ubiti. Jednostavno, to će uraditi. Da se neko usudi daskrnavi ovaj trenutak i mesto? Razbucaće uljeza na komade.Naglo je otvorio vrata... a tada je odjednom sva nagomilana

manijakalnost iščezla.Na otiraču na kojem je pisalo „dobro došli" stajala je devojčica.

Njegova Ema.Lice Gerija Gibartona skljokalo se u neverici i skliznuo je pred njom

na kolena. Na njenom licu nije bilo nikakve reakcije, niti emocije.Geri je posegnuo za svojom kćerkom - a onda je zastao, oklevajući.Da li će iščeznuti u vazduhu kao mehur sapunice i ponovo nestatizauvek?

Dodirnuo je njenu ruku, stegnuvši je za tanke mišice. Tkaninu njenehaljine. Bila je stvarna. Bila je zaista tu. Zgrabio ju je i prigrlio nagrudi, grlio je, čvrsto je stežući u svoj zagrljaj.Odmaknuo ju je od sebe i ponovo je pogledao, sklonio joj je lepljivu

kosu sa pegavog lica. Kako je ovo moguće? Pogledao je naokolo pomaglovitom prednjem dvorištu ne bi li video ko ju je doveo.Na prilazu nije bilo automobila, niti zvuka nekog vozila koje odlazi.Da li je bila sama? Gde joj je bila majka?„Ema“, rekao je.Geri se pridigao na noge i poveo je unutra, zatvarajući ulazna vrata,

paleći svetlo. Em je izgledala ošamućeno. Nosila je haljinu koju joj jemajka kupila za put. U njoj je izgledala tako odraslo kada se prednjim prvi put zavrtela pokazujući mu šta je kupila. Na jednom rukavuje bilo prašine - a možda i nešto krvi. Geri ju je okrenuo, ispitao odglave do pete. Na njenim bosim stopalima - gde su joj bile cipele? -bilo je još krvi i prljavštine, na dlanovima ogrebotine, a na vratumodrice.„Šta se desilo, Em?“, upitao je, pridržavajući joj lice šakama. „Kako

si...?“Val olakšanja ponovo ga je preplavio, skoro ga obarajući, pa ju je

ponovo čvrsto prigrlio. Podigao je u naručje, odneo do sofe i stavioda sedne. Bila je ozleđena i čudno pasivna. Nimalo nalik njegovojživahnoj i tvrdoglavoj Emi.Dodirnuo joj je lice, na isti onaj način na koji je to radila njena majka

svaki put kada Ema ne bi bila u svom uobičajenom raspoloženju.Bilo je vrelo. Do te mere da joj je koža izgledala bolesno, a bila je istrašno bleda, skoro prozračna. Video joj je vene pod kožom,ispupčene crvene vene koje nikada ranije nije primetio.Plava boja njenih očiju kao da je izbledela. Verovatno usled

povrede glave. Nalazila se u stanju šoka.Kroz glavu su mu protrčale misli o bolnici, ali ne, nikada više neće

dozvoliti da napustu ovu kuću.„Sada si kod kuće, Em“, rekao je. „Biće ti dobro."Uzeo ju je za ruku i povukao da ustane. Poveo je u kuhinju. Hrana.

Smestio je u njenu stolicu i posmatrao je sa pulta dok je grejao dvačokoladna vafla, njene omiljene poslastice. Sedela je sa rukamaspuštenim uz telo, posmatrala ga je, nije baš zurila, ali isto tako kao

da nije primećivala ništa drugo u prostoriji. Nije pričala svoje šašavepriče, niti govorila o dogodovštinama iz škole.Vafli su poskočili iz tostera, a onda ih je namazao puterom i

sirupom. Spustio je tanjir ispred nje. Seo je na stolicu i posmatrao je.Treća stolica, mamina, i dalje je bila prazna. Možda će se zvono navratima ponovo oglasiti...„Em“, obratio joj se. I dalje nije posezala za viljuškom. Isekao je

parče vafla i prineo ga njenim ustima. Nije ih otvarala.„Nećeš?", upitao je. Pokazao joj je kako se to radi, stavio je parče u

usta i počeo da ga žvaće. Ponovo je pokušao da joj da parčence, alinjena reakcija je bila istovetna. Iz Garijevog oka je skliznula suza iotkotrljala se niz obraz. Sada je bio siguran da sa njegovom kćerkomnešto strašno nije u redu. Međutim, odagnao je te misli.Sada je bila ovde, vratila se.„Dođi."Odveo ju je na gornji sprat, u njenu sobu. Geri je ušao prvi, dok je

Ema zastala na vratima. Pogledom je preletela po sobi kao da joj jeprostor odnekle bio poznat, ali to je pre podsećalo na nekudavnašnju uspomenu. Slično pogledu starice koja je posmatralasopstvenu sobu iz mladosti.„Potreban ti je san“, rekao je, dok je preturao po njenim fiokama

tražeći pidžamu.I dalje je nepomično stajala kraj vrata, ruku spuštenih uz telo.Geri se okrenuo ka njoj sa pidžamom u ruci. „Da li hoćeš da te

presvučem?"Kleknuo je i pridigao joj haljinu, a njegova vrlo skromna devojčica

na pragu tinejdžerskog doba nije se opirala. Geri je video jošogrebotina i veliku modricu na njenom grudnom košu. Stopala su jojbila prljava, a pukotine na njima ispunjene zgrušanom krvlju. Koža jojje bila vrela na dodir.Ne, ne ide u bolnicu. Više je nikada neće pustiti izvan granica svog

pogleda i zagrljaja.Napravio joj je mlaku kupku i stavio je u kadu. Kleknuo je kraj kade i

nežno joj prelazio nasapunjanim sunđerom preko zguljene kože, aliona se nije ni pomerila. Utrljavao joj je šampon u prljavu, ravnu kosui stavio regenerator.

Pogledala ga je svojim tamnim očima, ali tu nije bilo nikakveprisnosti. Bila je u nekoj vrsti transa. Šoka. Traume.Učiniće da joj bude bolje.Obukao ju je u pidžamu i uzeo veliki češalj iz slamnate korpe u uglu

i očešljao joj plavu kosu. Češalj je vukao i čupao njenu zamršenukosu, ali ona se nije trzala, niti bunila.Pričinjava mi se da je tu, pomislio je Geri. Izgubio sam dodir sa

stvarnošću.A zatim, i dalje joj češljajući kosu - ma, kao da me je briga.Povukao je čaršav i prošiven jorgan i spustio kćerku u krevet, kao

što je to činio kada je bila sasvim mala. Pokrio ju je do vrata,ušuškavajući je. Ema je ležala mirno i činila se smenu, mada su jojcrne oči bile širom otvorene.Geri je za trenutak oklevao pre nego što se sagnuo da joj poljubi i

dalje vruće čelo. Ona je sada bila tek nešto malo više od duhanjegove kćerke. Duha čije je prisustvo za njega dobrodošlo. Duhakojeg je mogao da zavoli.Ovlažio joj je obrvu suzama zahvalnosti. „Laku noć“, rekao je, a ona

mu nije uzvratila. Ema je mirno ležala u ružičastom svetlu noćnelampice, sada zureći u tavanicu. Nije ga ni primećivala. Nijezatvarala oči. Nije iščekivala san. Čekala je... nešto drugo.Geri je hodnikom otišao u svoju sobu. Presvukao se i legao u

krevet. Nije zaspao. I on je čekao, mada nije znao tačno šta.Ne, sve dok to nije čuo.Blago škripanje praga njegove sobe. Okrenuo je glavu i ugledao

Eminu siluetu. Tamo je stajala njegova kćerka. Došla mu je iz senke,malena figura u mračnoj sobi. Zastala je kraj njegovog kreveta,otvarajući usta široko kao da je s uživanjem zevala.Vratila mu se njegova Ema. To je bilo jedino važno.

Zak je imao problema sa spavanjem. Bilo je istina ono što su svigovorili - bio je tako sličan ocu. Očigledno i previše mlad da ima čir,ali već je u ovom uzrastu osećao težinu sveta na svojim plećima. Bioje izuzetno osećajan, ozbiljan, i zbog toga je patio.Oduvek je bio takav, jednom mu je rekao Ef. Čak je i iz kolevke

uzvraćao pogled sa izrazom zabrinutosti, ostvarujući kontakt sadrugima svojim izrazito tamnim očima. Efa je zasmejavao taj njegov

zabrinut izraz, jer ga je toliko podsečao na njega samog, izrazzabrinute bebe u kolevci.U poslednjih nekoliko godina, Zak je osećao teret razdvajanja,

razvoda, borbe za starateljstvo. Trebalo mu je vremena da sebeubedi da za sve ovo što se dešavalo nije on bio kriv. Svejedno,njegovo srce je osećalo drugačije. Na neki način, kada bistezagrebali dovoljno duboko, sav taj bes je imao veze sa njim. Godinebesnih došaptavanja njemu iza leđa... odjeci prepirki do duboko unoč... zagušeni udarci o zid koji su mu remetili san... Sve je touzimalo danak, tako da je Zak sada, sa svojih zrelih jedanaestgodina, patio od nesanice.Tokom pojedinih noći odagnavao bi buku slušajući svoj ajpod i

zureći kroz prozor. Tokom drugih bi, pak, odškrinuo prozor iosluškivao ma i najmanji zvuk koji je nudila noč - slušao je takousredsređeno da mu je zujalo u ušima od navale krvi.Ponadao se, kao i toliki drugi dečaci pre njega, da će ulica ogrnuta

plastom noći, kada je imala utisak da niko na nju ne obraća pažnju,razotkriti svoje tajne. Sablasti, ubistva, pohotu. Ali, sve što je dosada video, sve dok se sunce ne bi promolilo na horizontu, bilo jehipnotičko plavo treperenje udaljenog TV-aparata u kući preko puta.Svet je bio lišen junaka i čudovišta, mada je u svojoj mašti Zak

tragao i za jednima i za drugima. Nedostatak sna je uzimao danaknad dečakom, tako da je često znao da zadrema tokom dana.Kunjao je i u školi, a druga deca, nikada dovoljno uviđavna dadozvole da im promakne nečije neuobičajeno ponašanje, odmah suga krstila raznolikim nadimcima. Od uobičajenog „krele“ donedokučivijeg „nekrofilko“, svaka školska klika imala je svoj omiljeninadimak za njega.Zak je kao kroz koprenu preživljavao dane poniženja sve dok ne bi

osvanuo dan kada je tata trebalo da ga poseti.Sa Efom se osećao dobro. Čak i kada bi ćutali - naročito kada bi

ćutali. Mama je bila i previše savršena, pažljiva, dobra. Njenaneizrečena očekivanja, naravno za „njegovo dobro“, bilo jenemoguće ispuniti, i imao je čudnovat osećaj da ju je, još od kada serodio, na neki način razočarao. Time što je bio dečak, i previše sličanocu.

U Efovom društvu se osećao živahnim. Pričao bi ocu stvari za kojeje njegova mama insistirala da zna, ono što se tek tako ne govori.Ništa posebno i važno, tek intimnosti. Dovoljno bitne da se

izgovore. Važne da ih kaže svom tati, a to je Zak upravo i radio.Zak je sada ležao na prekrivaču i razmišljao o budućnosti. Sada je

bio siguran da više nikada neće živeti zajedno, kao porodica. Nemašanse. Pitao se do koje mere stvari mogu da budu još gore. To je bioZak, zatvoren u svoju orahovu ljusku. Uvek se pitajući do koje merestvari mogu da budu još gore.Mogu da budu još mnogo gore, uvek je bio njegov odgovor na ovo

pitanje.Barem se ponadao da će sada čitava vojska „zabrinutih" ljudi

najzad odjebati iz njegovog života. Psiholozi, sudije, socijalni radnici,mamini momci. Svi su ga oni opterećivali sopstvenim potrebama iglupim ciljevima. Svi su oni „brinuli" za njega, za njegovo dobro, doku stvari niko za njega nije davao ni pet para.Zvuci „Grinpisa" su utihnuli u njegovom ajpodu i Zak je izvadio

slušalice. Napolju sunce još nije osvanulo, ali najzad je osetio umor.Uživao je u tom osećaju. Obožavao je kad ne mora da razmišlja.Pripremio se za spavanje. Međutim, kada je bio spreman da legne,

začuo je neke korake.Tap-tap-tap. Nalikna zvukbosih nogu na asfaltu. Zak je pogledao

kroz prozor i ugledao nekog tipa. Golog, mlitavog tipa.Hodao je niz ulicu, kože blede kao mesečina, na kojoj su svetlele

strije režući splasnuti trbuh.Bilo je očigledno da je čovek nekada bio debeo i da se sada, kada

je izgubio toliku kilažu, njegova koža smežuravala u različitimpravcima i na raznolike načine, do te mere da je bilo skoronemoguće proceniti njegovu pravu veličinu.Izgledao je staro, ali činio se večit. Sa glavom koja je ćelavila,

ružnom veštačkom bojom preostalih pramičaka kose i sa proširenimvenama na nogama izgledao je kao da mu je bilo sedamdesetgodina, mada je u njegovom hodu bilo živahnosti i snage kao umnogo mlađeg čoveka. Zak je sve to primetio i proanalizirao, jer jetoliko bio sličan Efu. Majka bi mu rekla da se skloni sa prozora ipozvala bi policiju, dok bi mu Ef ukazao na sve detalje koji supredstavljali tog čudnog čoveka.

Bledo stvorenje je kružilo oko kuće preko puta. Zak je začuo blagijauk, a potom i zveket kapije sa zadnje strane dvorišta. Čovek seonda vratio i uputio prema prednjim ulaznim vratima njihovogsuseda. Zaku pomislio na to da pozove policiju, ali to bi otvorilosijaset pitanja koje bi mu majka uputila. Krio je od nje da imanesanicu, jer bi u suprotnom to značilo da bi dane i nedelje provodiokod lekara i bio podvrgnut raznolikim ispitivanjima, a da ne govorimoo njenoj zabrinutosti.Čovek je otabanao do sredine ulice i zaustavio se. Mlitave ruke

visile su mu uz telo, grudni koš mu je bio spljošten - da li je uopštedisao? - dok su mu se pramičci preostale kose vijorili na blagomnoćnom vetru. Video se izrasli, bledi koren njegovih ukestenjastosmeđe loše ofarbanih vlasi.Pridigao je pogled prema Zakovom prozoru, i na mah su im se

pogledi sreli. Zaku je srce zadamaralo. Tek sada je video tog čovekaspreda. Sve vreme ga je gledao samo sa strane ili otpozadi, ali sadaje ugledao njegove grudi i bledi ožiljak u obliku slova Y preko čitavoggornjeg dela tela.Njegove oči su se činile mrtvima, zastakljene, neprozirne čak i na

ovoj blagoj mesečini. Ali, najgore od svega, odisale su nekomsnažnom pomamom, šmirglale su tamo-amo, a onda se usredsredilena njega. Gledale su ga ispunjene nečim što je bilo teško odrediti.Zak se povukao sa prozora, smrtno preplašen ožiljkom i tim

praznim očima koje su mu uzvratile pogled. Kakav je to bio izraz...?On je poznavao taj ožiljak, znao je šta je predstavljao. Ožiljak sa

autopsije. Ali, kako je to bilo moguće?Rizikovao je i vrlo pažljivo provirio još jednom kroz prozor, ali ulica

je sada bila prazna. Pridigao se da pogleda bolje, ali čoveka više nijebilo na vidiku.Da li je on uopšte i bio tu? Možda je to bio samo privid, posledica

nespavanja. Pričinjavaju mu se goli muški leševi koji hodaju po ulici.To svakako nije nešto o čemu bi dete razvedenih roditelja trebalo dapriča svom psihologu.A onda je spoznao! Nametnula mu se reč - glad. To je bilo to. Mrtve

oči stranca zurile su u njega mrtve gladne...Zak se skvrčio ispod posteljine i nabio glavu u jastuk. Nestanak tog

čoveka ga nije primirio, sasvim suprotno. Čovek je nestao s vidika,

ali sada je bio svugde. Mogao je da bude u prizemlju, nasilno ušavšiu kuću kroz kuhinjski prozor. Uskoro će već biti na stepenicama,uspinjući se veoma polako - da li je to već čuo njegove korake? -apotom u hodniku ispred njegovih vrata. Blago će protresti kvaku,pokvarenu kvaku koja se nije mogla dobro zatvoriti. Uskoro ćedospeti do Zakovog kreveta i onda - šta? Strepeo je od njegovogglasa i mrtvačkog zurenja. Bio je strašno siguran da, čak i poredtoga što je hodao, čovek više nije bio živ.Zombiji...Zak se sakrio ispod jastuka, um i srce su mu bubnjali, ispunjeni

strahom u molitvi zori da što pre osvane i spase ga. Koliko god da segnušao sunčeve svetlosti i škole, preklinjao je da jutro što prenastupi.Preko puta ulice, u susedovoj kući, plavičasto svetlo TV-aparata

naglo se ugasilo i na praznoj ulici se prolomio udaljen zvukrazbijenog stakla.

Ansel Barbur se došaptavao sam sa sobom dok je tumarao pospratu svoje kuće. Nosio je iste majicu i bokserice u kojima je legaoda spava, dok mu je kosa štrčala na sve strane od neprestanogvrpoljenja i prevrtanja. Nije znao šta se sa njim dešava. En-Mari jeposumnjala na grip, ali kada mu je prišla sa toplomerom, nije mogaoni da smisli da mu tu šipku sa metalnim vrhom nabije pod upaljenjezik. Imali su i toplomer za uši, za decu, ali on nije mogao ni natrenutak da se primiri da bi mu se izmerila tačna temperatura. En-Mari je pritisnula svoju iskusnu ruku na njegovo čelo i osetila toplotu- skoro vrelinu - ali, to je i on mogao da joj kaže.Bila je prestravljena, video je i sam. Nije se trudila to da prikrije. Za

nju je bilo kakva bolest predstavljala napad na svetost njeneporodične zajednice. Dečje povraćanje doživljavala je sa istimmračnim pogledom straha koji bi neko drugi pokazivao, recimo,nakon dobijanja loših rezultata krvi ili pojavom neobjašnjive kvržice.To je to. Početak užasne tragedije za koju je bila sigurna da će jejednog dana snaći.Njegova tolerancija prema ovakvom paničnom En-Marinom

ponašanju sada je bila vrlo slabašna. Suočavao se sa nečim veomaozbiljnim i neophodna mu je bila njena pomoć, a ne dodatna

napetost. Sada on nije imao snage da bude onaj jači. Bilo mu jepotrebno da ona preuzme kontrolu.Čak su ga se i deca klanjala, uplašena odsutnim pogledom u

očevim očima, ili možda - skoro da nije bio toga svestan - vonjemnjegove bolesti, koji ga je podsećao na miris stegnute masnoće kojaje predugo stajala u zarđaloj limenki ispod sudopere. S vremena navreme bi ih video kako se skrivaju iza stubova na dnu stepeništa iposmatraju ga kako tumara po spratu. Želeo je da odagna njihovestrahove, ali se bojao da ne izgubi kontrolu nad sobomobjašnjavajući im šta se dešava i time još više pogorša stvari.Najsigurniji način da ih primiri jeste da ozdravi. Da savlada ovaj naletdezorijentacije i bola.Ušao je i zastao u kćerkinoj sobi, ali se brzo vratio u hodnik jer su

mu ljubičasti zidovi bili i previše jarki, zasmetali su mu. Stajao jeveoma mirno na odmorištu - što je mirnije moguće - sve dok to niječuo. Ono damaranje. Kuckanje, ne udaljeno, već tiho i u blizini. Biloje to nešto potpuno različito od glavobolje koja mu je razaralamozak. Skoro... kao kada biste gledali film u maloj bioskopskoj salinekog provincijskog grada, gde tokom mirnih delova projekcijemožete čuti kliktanje filmske trake na projektoru u pozadini. A to vamskreće pažnju, neprestano vas vraćajući u realnost, kao da samo vi, iniko drugi, spoznajete tu istinu.Snažno je zavrteo glavom, mršteći se od bola koji mu je to

proizvodilo... pokušavajući da iskoristi taj bol kao belilo kojepročišćava njegove misli... ali to damaranje. Pulsiranje. Posvuda okonjega.I kod pasa, takođe. Čudna atmosfera oko njega. Pap i Gerti,

ogromni bernardinci koji paradiraju. Oni koji su režali svaki put kadabi u dvorište ušla neka čudna životinja.En-Mari se popela kasnije, sama, i pronašla ga kako sedi u

podnožju njihovog kreveta, držeći glavu u šakama kao da je lomnojaje. „Trebalo bi da odspavaš", rekla je.

Zgrabio je sopstvenu kosu kao da je bila uzda pomahnitalog konja,boreći se protiv nagona da se izdere na nju. Nešto nije bilo u redu unjegovom grlu, i kad god bi se spustio u horizontalu, grkljan bi mu sestegao, nije mogao da diše, gušio se sve dok kašljanjem ne bi

ponovo došao do vazduha. Bio je užasnut time da bi mogao da umreu snu.„Šta da radim?", upitala je, stojeći na vratima sa dlanom na čelu.„Donesi mi malo vode“, rekao je. Glas mu je zašištao kroz suvo

grlo, ključajući kao vrela para „Mlake. Rastvori neki advil unutra,ibuprofen, bilo šta.“Nije se ni pomerila. Stajala je, zabrinuto zureći. „Zar ti nije barem

malo bolje...?“Njena bojažljivost, koja je obično u njemu izazivala snažan

zaštitnički instinkt, sada je izazivala samo srdžbu. „En-Mari, donesimi jebenu vodu, a onda izvedi decu nekuda ili što god, samo ih držipodalje od mene!“Odjurila je u suzama.Kada je Ansel čuo da su izašli u zamračeno zadnje dvorište,

spustio se u prizemlje, grčevito se pridržavajući za gelender. Ostavilaje čašu na salveti na pultu kraj sudopere, čašu u kojoj su serastvarale pilule i zamućivale vodu. Obema rukama je primakao čašuustima i naterao se da pije. Prolio je vodu u usta, ne pružajući svomgrlu nijednu drugu mogućnost sem da guta. Nešto tečnosti je prošlokroz grlo pre nego što se zagrcnuo i iskašljao sadržaj na prozoriznad sudopere, koji je gledao pravo u zadnje dvorište. Zaroptao jeposmatrajući ispljuvak koji je curio niz staklo, mrljajući mu pogled naEn-Mari koja je stajala iza dece na ljuljaškama, zureći u zamračenonebo i povremeno otkrštajući ruke samo da bi zaljuljala Hejli.Čaša mu je skliznula iz ruke i iz nje se prosula sva preostala

tečnost. Iz kuhinje je otumarao u dnevnu sobu i ošamućeno seskljokao na sofu. Grlo mu je bilo začepljeno i osećao je mučninu kaonikada pre.Morao je da se vrati u bolnicu i suoči se sa čim god. En-Mari će

jednostavno morati da se snalazi sama neko vreme. Moraće, kadane bude imala drugog izlaza. Možda će se na kraju ispostaviti da jesve ovo korisno za nju...Pokušao je da se usredsredi, da ustanovi šta sve treba uraditi pre

nego što ode u bolnicu. Gerti se pojavila na vratima, blago dahćući,Pap je ušao za njom, zaustavljajući se kraj kamina i spuštajući se upolused. Pap je počeo tiho i ujednačeno da reži, dok se damarajuća

buka pojačavala u Anselovim ušima. Tada je Ansel shvatio - zvuk jedopirao od njih.Da li je? Sišao je sa sofe i počeo četvoronoške da se približava Pap

ne bi li ustanovio da li zvuk zaista dopire odatle. Gerti je zacvilela ipovukla se ka zidu, ali je Pap i dalje stajao napeto pognut, kao ustavu pripravnosti. Režanje iz pasjeg grla bivalo je sve glasnije.Ansel ga je zgrabio za ogrlicu baš u trenutku kada je veliki paspokušao da se povuče, pridigne na noge i pobegne.Dum... dum... dum...To je dopiralo iz njih. Na neki način. Negde. Nešto.Pap se batrgao i cvileo, ali je Ansel, krupan muškarac koji je retko

kada morao da primeni snagu, slobodnom rukom snažno obujmiobernardincev vrat. Spustio je uvo na pseći vrat, dlake njegovog krznasu mu golicale unutrašnji deo slušnog kanala.Da. Damarajući puls. Da li se to čulo kolanje krvi u telu životinje?Da, to je bio taj zvuk. Kevćući, pas se batrgao da se oslobodi, ali je

Ansel još jače pritisnuo uvo na njegov vrat, želeči da se uveri.„Ansele?"Hitro se okrenuo - i previše brzo; osetio je blesak oštrog bola i video

En-Mari na vratima, dok su Bendži i Hejli stajali iza nje. Hejli sepridržavala za majčinu nogu dok je dečak stajao kraj nje. Oboje sunetremice gledali u prizor. Ansel je olabavio stege i pas je iskoristiopriliku da se oslobodi.Ansel je i dalje klečao. „Šta hočete?", izdrao se.En-Mari je stajala zatečena na vratima, u transu straha. „Ja... Ne

znam... vodim ih u šetnju."„Dobro", rekao je. Malo se primirio pred decom koja su ga gledala,

a onda ga je razdražio još jedan napad gušenja u grlu. „Tata jedobro", obratio im se, brišući pljuvačku gornjim delom ruke. „Tati ćebiti dobro."Okrenuo je glavu ka kuhinji, gde su se nalazili psi. Sve iole

dobronamernije misli iščeznule su u trenu usled oživljenogdamaranja. Bilo je još glasnije nego ranije. Bubnjalo je.Oni.Preplavio ga je mučan osećaj krivice, zadrhtao je i stavio pesnicu

na slepoočnicu.En-Mari reče: „Pustiću kučiće napolje."

„Ne!" Uhvatio je sebe kako pruža otvoren dlan prema njoj sa mestagde je klečao na podu dnevne sobe. „Ne", rekao je malo smirenije.Pokušao je da dođe do daha, da barem izgleda normalno. „Neka ih.Ostavi ih unutra."Oklevala je, imajući potrebu još nešto da kaže. Da preduzme nešto,

bilo šta. Međutim, na kraju samo okrenula i izašla, povukavšiBendžija za sobom.Ansel se pridržao za zid da bi se pridigao na noge i otišao u

kupatilo na prvom spratu. Uključio je svetlo iznad ogledala, poželevšida pogleda sopstvene oči. Užarena jaja od bledožute slonovače sacrvenim venama. Obrisao je znoj sa čela i gornje usne i otvorio ustada pokuša da pogleda niz grlo. Očekivao je da vidi zapaljenekrajnike, ili neku vrstu belog, nabubrelog osipa, ali sve što je videobila je tama. Bolelo ga je kada je pridigao jezik da pogleda ispod.Sluznica je bila jarkocrvena i suva, razjareno rumena, isijavala jevrelinu kao na parče zagrejanog ćumura. Dodirnuo je, a bol koji jeosetio raspolućivao mu je mozak, protezao se niz obe strane vilice,istežući strune njegovog vrata. Grlo mu se pobunilo i reagovalosnažnim, grlenim kašljem koji je ispljunuo tamne mrlje na ogledalo.Krv, pomešana sa nečim belim, možda šlajmom. Neke mrlje su biletamnije od drugih, kao da je ispljunuo nekakve čvrste ostatke, nalikna istrulele deliće sebe. Posegnuo je za jednim od tih parčića,odlepivši ga sa ogledala jagodicom srednjeg prsta. Približio ga jenosu, pomirisao ga, a onda protrljao palcem. Ličilo je na ugrušak krvipromenjene boje. Stavio ga je na vrh jezika i, pre nego što je i biosvestan šta radi, okusio ga je. Promuljao je malo, mekano parče uustima, a kada se rasturilo, uzeo je još jedan đelić sa ogledalaprobavši i njega. I nije bilo preterano ukusno, ali bilo je nečega uosećaju koji je imao na jeziku, nešto što ga je takoreći okrepljivalo.Nagnuo se napred i polizao krvave mrlje sa hladnjikavog ogledala.

Dok je to radio, očekivao je ponovnu senzaciju bola na jeziku, alidogodilo se sasvim suprotno, suvoća i bolni nadražaj u ustima i grlupopustili su. Čak i u onom najnežnijem delu ispod jezika, bol jeprerastao u obično štipanje. Zvuk damaranja je isto tako oslabio,mada se nije u potpunosti izgubio. Pogledao je u svoj odraz uogledalu zamazanom krvlju i pokušao je da shvati šta se događalo.

Predah je bio luđački kratak. Ukrućenost, kao da mu je nekosnažnim rukama zatezao grlo, ponovo je nastupila, a on je skloniopogled sa ogledala i izašao u hodnik.Gerti je zacvilela i krenula natraške niz hodnik udaljavajući se od

njega, odjurivši u dnevnu sobu. Pap je grebao zadnja vrata u želji daizađe napolje. Kada je ugledao Ansela kako ulazi u kuhinju, pobegaoje. Ansel je stajao dok mu je udaralo u grlu, a onda je iz ostaveizvadio kutiju mlečnih poslastica za pse. Stavio je jedan keksić međuprste, kao što je to obično i činio, i otišao u dnevnu sobu.Gerti je ležala na drvenom podnožju stepenica, ispruženih šapa,

pripravna za beg. Ansel je seo na hoklicu i zamahao rukom u kojoj jedržao slatkiš. „Hajde, mala moja", izgovorio je bezdušnim šapatomkoji mu je parao dušu.Gertine vlažne nozdrve se raširiše, hvatajući miris u vazduhu.Dum... dum...„Hajde, mala. Dođi po kolačić.“Polako se pridigla na sve četiri noge. Napravila je mali korak

napred, a onda je ponovo zastala i počela da njuši vazduh. Nagon jojje govorio da nešto nije bilo kako treba u vezi sa ovom ponudom.Međutim, Ansel je i dalje držao kolačić, što ga je izgleda umirilo.

Polako je prešla preko tepiha, spuštene glave, pripravnih očiju. Anselje klimnuo glavom ohrabrujući je, dok je damaranje u njegovoj glavibivalo sve snažnije što je ona bila bliže.Rekao je: „Hajde, Gerti, dobra kuco.“Gerti mu je prišla i debelim jezikom brzo polizala kolačić, zahvativši

pri tom i njegov prst. Ponovo je to uradila, želeći da mu veruje, želećida pojede poslasticu. Ansel je pružio i drugu ruku i spustio je na vrhnjene glave, milujući je baš onako kako je ona volela. Dok je to radio,oči mu se ispuniše suzama. Gerti se nagnula da zubima ugrabikolačić i uzme ga iz njegove ruke, ali upravo ju je u tom trenutkuAnsel zgrabio za ogrlicu i bacio se na nju čitavom težinom.Kuja se migoljila ispod njega, režući i pokušavajući da ga ugrize, a

njen panični strah samo je usmeravao njegov bes. Gurnuo je rukomnagore njenu donju vilicu, zatvarajući joj time njušku i pridižući jojglavu, a potom je spustio usta na njen krzneni vrat.Iscepao ga je. Zagrizao je kroz njeno svilenkasto, pomalo masno

krzno, praveći ranu. Pas je zavijao dok je on isprobavao njeno krzno,

tkivo njenog debelog mesa koje se brzo izgubilo u naletu vrele krvi.Bol koji joj je nanosio svojim ugrizima nagnao je Gerti da se vrpoljikao luda ispod njega, ali ju je Ansel čvrsto držao, gurajući još viševeliku glavu psa i ogoljavajući njen vrat u potpunosti.Pio je iz psa. Pio, a da na neki način nije ni gutao. Unosio je u sebe.

Kao da je uspostavljen neki nov mehanizam u njegovom grlu kojegnije bio svestan. Nije mogao da razume - samo je prihvataozadovoljstvo koje je osećao. Blagotvorno ispunjenje koje jeiskušavao. I snagu. Da - moć. Onu koju imate kada uzimate život izjednog bića i unosite ga u drugo.Pap je ušao u dnevnu sobu zavijajući. Zvuk žalobnog fagota,

žalosne saosećajnosti ovog bernardinca tužnog pogleda, kojeg jeAnsel morao da spreči da ne uplaši susede. Zajedno sa Gerti koja seslabašno trzala pod njim, hitro se pridigao i, sa novom brzinom isnagom, jurnuo preko sobe za Pap, oborivši lampu kada jeposegnuo za velikim nezgrapnim psom i uhvatio ga u hodniku.Zadovoljstvo koje ga je obuzelo kada je ispio i drugog psa

nalikovalo je ushićenju. Osetio je naglu promenu u sebi, sličnu onojkoja nastaje kada se isisavanjem vazduha iz sifona uspostavi željeniprotok. Tečnost je tekla bez napora, ispunjavajući ga.Ansel se zavalio kada je završio, na trenutak utrnuo, ošamućen,

suviše usporen da bi mogao da se vrati na ono što se dešava sada iu ovoj sobu. Pogledao je u mrtvog psa na podu pred njegovimnogama i iznenada se sasvim razbudio. Osetio je da mu je hladno.Pokajanje je odmah usledilo.Pridigao se i ugledao Gerti u drugoj sobi, a onda pogledao u svoje

grudi i počeo da grebe majicu natopljenu psećom krvlju.Šta se to dešava sa mnom?Krv na kockastom tepihu ostavila je groznu tamnu fleku. Svejedno,

nije bilo mnogo krvi. Tada se setio da je on bio taj koji ju je popio.Ansel je prvo otišao do Gerti, dodirnuo joj je krzno znajući da je

mrtva - da ju je on ubio - a onda je smogao snage, obuzdaognušanje, i urolao je u uništen tepih. Pridigao je teret uz roktanje iponeo ga kroz kuhinju, izašao napolje i krenuo niz stepenice premašupi, ujedno i kućici za pse, u zadnjem dvorištu. Unutra je kleknuo,odvrnuo tepih i izbacio teškog bernardinca. Ostavio je Gerti i otišaopo Pap.

Oboje ih je gurnuo na bočnu stranu šupe, ispod njegovog stola saalatom. Gnušanje mu se učinilo nekako daleko, strano. Vrat mu jebio zategnut, ali nije ga boleo, grlo mu se odjednom ohladilo, a uglavi primirilo. Pogledao je u svoje krvave ruke i morao je da prihvationo što nije razumeo.Zbog ovog što je učinio bilo mu je bolje.Vratio se nazad u kuću, u gornje kupatilo. Skinuo je krvavu majicu i

bokserice i obukao neku staru trenerku. Znao je da će se En-Mari ideca svakog trenutka vratiti. Dok je u spavaćoj sobi tražio patike,osetio je kako mu se osećaj damaranja povratio. Nije ga čuo, osećaoga je. Ono što je tome bio uzrok, užasnulo ga je.Glasovi na ulaznim vratima.Njegova porodica je pristigla kući.Stigao je da se spusti niz stepenice i u poslednji čas šmugne kroz

stražnja vrata a da ga ne vide. Bosonog je trčao preko travnjaka uzadnjem dvorištu, bežao od pulsirajućeg osećaja koji mu jepreplavljivao mozak.Okrenuo se prema prilaznom putu, ali začuo je glasove na mračnoj

ulici. Ostavio je otvorena vrata šupe, tako da je u svom očaju klisnuou kućicu za pse da se sakrije, zatvarajući vrata za sobom. Nije znaošta drugo da uradi.Gerti i Pap ležali su mrtvi kraj bočnog zida. Preko Anselovih usana

skoro da se prolomio vrisak.Šta sam to učinio?Njujorške zime su oštetile vrata šupe tako da se nisu baš najbolje

zatvarala. Kroz pukotinu je mogao da gleda. Uvrebao je Bendžijakako uzima čašu vode iz sudopere u kuhinji, glava mu je bilaokrenuta ka prozoru, dok je Hejli svojom ručicom posezala za njim.Šta se to događa sa mnom?Podsećao je na psa koji je pobesneo. Pobesneli pas.Negde sam se zarazio nekim oblikom besnila.Ponovo je začuo glasove. Deca su silazila niz stepenice na

zadnjem izlazu koji je bio osvetljen lampom. Prizivali su pse. Ansel jebrzo pogledao oko sebe i zgrabio grabulje iz ćoška i postavio ihpoprečno preko držača na vratima, što je brže i tiše mogao. Sprečioje decu da uđu. A sebe je zakatančio iznutra.„Ger-ti! Pa-ap!“

U njihovim glasovima nije se osećala zabrinutost, barem ne zasada. Psi su već nekoliko puta bežali u poslednjih nekoliko meseci.Zato je Ansel, upravo ovde, u šupi, ukucao gvozdenu šipku u zemljuda bi ih noću vezivali.Njihovi sve slabiji glasovi iščezavali su mu u ušima pošto je

damaranje ponovo počelo da ga opseda. Postojan ritam krvi koja jecirkulisala njihovim mladim žilama. Majušna srca su kucala jako isnažno.Isuse.Hejli je došla do vrata. Ansel je kroz donji deo pukotine ugledao

njene ružičaste patike i povukao se nazad. Pokušala je da otvorivrata. Zaškripala su, ali nisu se pomerila.Pozvala je brata. Bendži je pristigao i počeo da trese vrata, snagom

osmogodišnjaka. Sva četiri zida šupe su zazvečala, ali vrata se nisudala.Damara... damara... dam...Njihova krv. Prizivala ga je. Ansel se stresao i pokušao da se

usredsredi na kolac naboden u zemlju ispred njega. Bio je zarivenskoro dva metra u dubinu i zaliven solidnom količinom betona. Bio jedovoljno čvrst da zadrži dva uznemirena bernardinca tokom opasneletnje oluje sa grmljavinom. Ansel je pogledao prema policama nazidu i ugledao jednu ogrlicu sa koje je još uvek visila cena. Bio jesiguran da se negde ovde nalazi i neki stari katanac.Pričekao je da se dovoljno udalje pre nego što se pridigao i stavio

sebi oko vrata čeličnu ogrlicu.

Kapetana Redferna su smestili na pokretni krevet između providnihplastičnih zavesa, odevenog samo u bolničku spavaćicu. Usta su mubila otvorena, a lice kao da je poprimilo nekakvu grimasu. Disanjemu je bilo duboko i otežano. Pošto mu se stanje pogoršavalo sdolaskom noći, Redferna su nakljukali sa dovoljno sedativa dasatima spava. Bio im je potreban za dalja ispitivanja. Ef je prigušiosvetlo u prostoriji i upalio luma-lampu, usmeravajući ultraljubičastezrake na Redfernov vrat s namerom da ponovo pogleda ožiljak. Ali,u prostoriji sa svim prigušenim svetlima, uočio je još nešto. Čudneneravnine na Redfernovoj koži ili, bolje reći, ispod njegove kože.

Nalik na neku prošaranost ili potkožnu psorijazu, neke crnosivemrlje, činilo se tik ispod površine kože.Kada je približio luma-lampu za detaljniji pregled, zatamnjenje ispod

kože je reagovalo. Kovitlalo se i previjalo, kao da je to neštopokušavalo da se izmakne od svetla.Ef je uzmakao i sklonio svetiljku. Kada je tamnu svetlost uklonio sa

Redfernove kože, kod uspavanog čoveka je sve izgledalo normalno.Ef je ponovo pogledao, ovog puta upirući ultraljubičastu svetlost na

Redfernovo lice. Video je da su išarani detalji stvorili neku vrstumaske. Kao da se neko drugi pojavljivao ispod lica pilota, neko star inakazan. Neko strašno lice, zlo koje se budilo iznutra dok je bolesnikspavao. Ef je još više približio lampu... a unutrašnja senka sepromeškoljila, skoro da se mrštila, pokušavajući da uzmakne.Redfern je otvorio oči. Kao da ga je probudila svetlost. Ef je

ustuknuo, zapanjen. Pilot je bio nakljukan tabletama za umirenje,količinom dovoljnom za dvojicu. Bio je do te mere uspavan da je bilotakoreći nemoguće da se osvesti.Redfernove oči gledale su razrogačeno iz očnih jabučica. Buljio je

pravo u tavanicu, preplašen. Ef je odmakao lampu i usmerio je kasvojoj liniji posmatranja.„Kapetane Redfern?"Pilotove usne su se pomerale. Ef se nagnuo bliže, želeći da čuje

ono što je Redfern pokušavao da izusti.Čovekova osušena usta su izgovorila: „On je ovde.“„Ko je ovde, kapetane Redfern?"Redfernov pogled je gledao u nešto, kao da je posmatrao neku

jezivu scenu koja se odigravala pred njim.Odgovorio je: „Gospodin Pijavica."Nora se vratila mnogo kasnije i pronašla Efa nešto dalje od

radiološkog odeljenja, niže niz hodnik. Razgovarali su stojeći ispredzida prekrivenog crtežima zahvalnih mlađih pacijenata. Ispričao joj ješta je video ispod Redfernove kože.Nora upita: „Zar crna svetlost naših luma-lampi nije ultraljubičasta

svetlost?"Ef je klimnuo glavom. I on je razmišljao o starcu ispred mrtvačnice.„Želim to da vidim", rekla je Nora.

„Redfern je sada na radiologiji", saopštio joj je Ef. „Morali smododatno da ga nakljukamo pilulama da bismo ga snimili magnetnomrezonancom."„Gotovi su rezultati one tečne materije iz aviona", izjavila je Nora.

„Izgleda da si bio u pravu. Ima amonijaka i fosfora..."„Znao sam...“„Ali i oksalita, gvožđa i mokraćne kiseline. Plazma."„Šta?“„Sirova plazma. I gomila enzima."Ef je stavio ruku na čelo kao da sam sebi proverava temperaturu.

„Kao kod procesa varenja?"„Dakle, na šta te to podseća?"„Izlučevine. Ptice, slepi miševi. Prirodno đubrivo. Ali, kako..."Nora je zavrtela glavom, podjednako uzbuđena i zatečena. „Ko

god... što god da je bilo u tom avionu... svojski se posralo u kabini."Dok je Ef sve to pokušavao da zaokruži u nekakvu suvislu celinu,

niz hodnik je ka njima pohitao čovek u bolničkoj uniformi dozivajućiga. Ef ga je prepoznao kao tehničara iz odeljenja za magnetnurezonancu.„Doktore Gudvederu... ne znam šta se dogodilo. Samo sam izašao

da uzmem kafu. Nisam bio odsutan ni pet minuta."„Šta hoćete da kažete? Šta se desilo?"„Vaš pacijent. Otišao je.“

Džim Kent se nalazio u prizemlju u blizini zatvorenog gift-šopa,udaljen od drugih, i razgovarao mobilnim telefonom. „Sada gasnimaju", saopštio je nekoj osobi sa kojom je bio na vezi. „Čini sekao da mu je sve gore, gospodine. Da, trebalo bi da imaju snimke zasamo nekoliko sati. Ne... nemamo nikakve informacije o ostalimpreživelima. Pomislio sam da bi vas to interesovalo. Da, gospodine,sam sam...Pažnju mu je privukao prizor visokog, crvenokosog čoveka u

bolničkoj spavaćici, koji je nesigurno koračao niz hodnik, vukući zasobom po patosu instalacije za infuziju koje su mu virile iz ruke. Akoje Džim dobro video, to je bio kapetan Redfern.„Gospodine, ja... nešto se događa... nazvaću vas kasnije."

Prekinuo je vezu i izvukao slušalicu iz uva, ututkavajući je u džepjakne. Krenuo je za čovekom na odstojanju od nekoliko desetinametara. Pacijent je usporio na trenutak, okrećući glavu kao da je biosvestan pratioca.„Kapetane Redfern?", pozvao je Džim.Pacijent je nastavio da tumara i skrenuo je za ćošak, a Džim je

krenuo za njim. Kada je skrenuo za isti ugao, hodnik je bio prazan.Džim je pogledao natpise na vratima. Otvorio je ona na kojima je

pisalo STEPENIŠTE i pogledao niz uzani međustepenišni prostor.Krajičkom oka je spazio cev za infuziju kako klizi niz stepenice.„Kapetane Redfern?", viknuo je Džim, glasom koji je odjekivao na

stepeništu. Izvukao je telefon dok se spuštao niz stepenice snamerom da pozove Efa. Na monitoru je pisalo NEMA DOMETA, jerse sada nalazio ispod zemlje. Pohitao je kroz vrata koja su vodila upodrumski hodnik, a pošto je gledao u telefon, nije ni video Redfernakoji ga je zaskočio sa strane.

Kada je Nora, pretražujući bolnicu, prošla kroz vrata koja su sastepeništa vodila u podrumski hodnik, pronašla je Džima kako sedioslonjen o zid, raširenih nogu. Izgledao je kao da spava.Kapetan Redfern je stajao nad njim, bos i golih leđa. Nešto je visilo

iz njegovih usta i prosipalo kapljice krvi po podu.„Džime!“, povikala je, mada Džim ni na koji način nije reagovao na

njen glas. Kapetan Redfern se, međutim, ukočio. Kada se okrenuoka njoj, Nora nije videla ništa u njegovim ustima. Bila je zatečenanjegovim izgledom, jer je ranije bio veoma bled, nimalo rumen ilisvež. Prednja strana njegove spavaćice bila je izmrljana krvlju, a krvmu se nalazila i oko usta. Njena prva pomisao bila je da je doživeonekakav napad. Uplašila se da nije odgrizao jezik i da je gutao krv.Kada je malo bolje zagledala, više nije bila tako sigurna u svoju

prvobitnu dijagnozu. Redfernove zenice su bile ziftcrne, a beonjačecrvene, mada su, kao što je i njihov naziv kazivao, trebalo da budubele. Usta su mu na čudan način otvoreno visila, nekako iščašeno,kao da mu je donja vilica izašla iz ležišta. Iz njega je izbijala strašnavrelina, koja je prevazilazila bilo koju normalnu, prirodnutemperaturu.

„Kapetane Redfern", obratila mu se, pozivajući ga opet i opet,pokušavajući da ga povrati u normalno stanje. Krenuo je ka njoj sapogledom lešinarske gladi u zamagljenim očima. Džim je ostao dasedi oslonjen o zid, nepomičan. Redfern je očigledno bio nasilan iNora zažalila što nije bila naoružana. Pogledala je oko sebe,ugledavši samo bolnički telefon. 555 je bio poziv za hitne slučajeve.Zgrabila je slušalicu sa zida, ali jedva da ju je zahvatila rukom kada

ju je Redfern napao, bacajući je na pod. Nora je povukla slušalicu čijise gajtan izvukao iz zida. Redfern je posedovao luđačku snagu,bacajući se na nju i pričvršćujući joj ruke za uglačan pod. Lice mu senapelo, a grlo nabreklo. Pomislila je da će da povraća po njoj.Nora je vrištala kada je Ef uleteo kroz stepenišna vrata, bacajući se

svom snagom na Redfernove grudi i odbacujući ga sa nje. Ef seuspravio i upozoravajući pružio ruku prema svom pacijentu, polakose pridižući na noge. „Čekajte..."Redfern je zašištao. Ne kao zmija, već nekako grleno. Crne oči bile

su mu bezizražajne i prazne kada je počeo da se smeši. Ili se,barem, činilo kao da se smeši, jer je koristio iste facijalne mišiće...Međutim, kada je otvorio usta, ona su nastavila još da se otvaraju.Donja vilica mu se spustila i iz usta mu se izmigoljilo nešto

ružičasto i mesnato, a to nije bio jezik. Bilo je duže, mišićavije isloženije... i izvijalo se. Kao da je progutao živu sipu čiji je pipak idalje očajnički mlatarao u njegovim ustima.Ef je poskočio unazad. Zgrabio je stalak za infuziju da ne bi pao, a

zatim ga je postavio ispred sebe, koristeći ga kao šipku kojom jezadržavao Redferna i stvar u njegovim ustima na odstojanju.Redfern je zgrabio čelično postolje, a onda je ona stvar u njegovimustima izletela, prelazeći skoro dva metra, koliko je bio dug stalakispred Efa, tako da se ovaj nagnuo u stranu da bi je izbegao. Začuoje zvuk spljeskavanja, kao da je nešto uzano, kao mesnata žaoka,pljusnulo i udarilo o zid. Redfern je odbacio stalak u stranu, lomećiga na pola, dok se Ef zajedno sa jednom polovinom zateturao i upaou jednu sobu.Redfern je ušao u prostoriju za njim, sa onim istim gladnim

pogledom u crno-crvenim očima. Ef je mahnito pogledom tražio bilošta čime bi se odbranio, pronalazeći u punjaču na polici trepan,hirurški instrument sa vrtložnim cilindričnim sečivom koji se najčešće

koristi za sečenje ljudske lobanje tokom autopsije. Sečivo, nalik napropeler helikoptera, počelo je da se okreće dok se Redfernpribližavao, žaoke delimično zavučene, ali i dalje isplažene, samesištem čije su bočne strane pulsirale. Pre nego što je Redfernponovo napao, Ef je pokušao da iseče pipak.Promašio je, odsecajući deo pilotovog vrata. Pojavila se bela krv,

baš onakva kakvu je video u mrtvačnici, koja nije šikljala kaoarterijska već je curila niz prednji deo njegovog tela. Ef je ispustiotrepan pre nego što je bela krv sa propelera mogla da ga umaže.Redfern se uhvatio za vrat, a Ef je zgrabio najbliži teži predmet,protivpožarni aparat. Donjim delom aparata je snažno udarioRedferna u lice - prvenstveno ciljajući jezivu žaoku. Ef ga je udariojoš dva puta. Redfernova glava je napukla prilikom poslednjegudarca, dok se iz kičme začuo jak krčkajući zvuk.Redfern je pao, tela koje je posustalo. Ef je spustio protivpožarni

aparat i zateturao se unazad, u užasu gledajući šta je uradio.Nora je uletela sa jednim krajem izlomljenog stalka za transfuziju, a

onda je ugledala Redferna kako leži izlomljen. Bacila je stalak ipohitala ka Efu, koji ju je snažno zagrlio.„Da li si dobro?“, upitao je.Klimnula je glavom sa dlanom preko usta. Pokazala je na Redferna

i Ef je ugledao crve kako se migolje iz njegovog vrata. Crvenkasticrvi, kao da su bili ispunjeni krvlju, izlivali su se iz Redfernovog vratanalik na bubašvabe koje beže iz sobe kada se uključi svetlo. Uzmaklisu prema otvorenim vratima.„Šta se to, do đavola, dogodilo?", upitao je Ef.Nora je sklonila šaku sa usta. „Gospodin Pijavica", izgovorila je.Začuli su jauk iz hodnika - Džim - i pohitali da mu priskoče u

pomoć.

INTERLUDIJUM IIIPobuna, 1943.

Avgust je pripekao, a Abraham Setrakijan, koji je postavljao gredeza nadstrešnicu, osećao je to više od drugih. Svakog dana se kuvaona suncu. Ali, još više od dnevne žege prezirao je noč, doba koje muje donedavno pružalo jedini spas, utočište, kada je mogao da sanjao domu i predahne od užasa koncentracionog logora. Sada je,međutim, postao talac dva podjednako bezdušna gospodara.Mračni, Sardu, sada je ustanovio redovne posete dva puta

nedeljno, hraneči se u Setrakijanovoj baraci, a stvari verovatno nisubile drugačije ni u drugim barakama. Usmrćivanja su prolazilapotpuno nezapaženo, kako kod stražara, tako i kod zatvorenika.Ukrajinski stražari su te smrti pripisivali samoubistvima, a za SS-ovce je to bila tek promena u unosu stavki.Tokom meseci koji su protekli posle prve posete tog stvora, Sardua,

Setrakijan, opsednut mišlju da uništi to zlo, saznavao je što je višemogao od lokalnih zarobljenika o drevnoj rimskoj grobnici koja senalazila negde u obližnjoj šumi. Sada je bio siguran da je tu taj Stvorsebi pronašao skrovište, odakle se išunjavao svake noći da biutoljavao svoju jezivu žeđ.Ako je Setrakijan ikada shvatio istinsku žeđ, onda je to bilo upravo

tog dana. Vodonoše su se neprestano šetkale među zatvorenicima,mada su i mnogi od njih postali žrtve vrućine. Plamena jama je biladobrano ispunjena tog dana. Setrakijanu je pošlo za rukom danabavi ono što mu je trebalo: komad duže sirove bele hrastovine imalo srebra za vrh. Drevni način da se uništi strigoj - vampir. Oštrioje vrh danima pre nego što je naneo srebro. Za samo krijumčarenjeoružja u baraku trebalo mu je skoro dve nedelje planiranja. Stavio gaje u napuklinu odmah iza svog kreveta. Da su ga stražari pronašli,na mestu bi ga ubili, jer je oblik štapa nedvosmisleno ukazivao naoružje.Sardu je prethodne noći kasno došao u logor, kasnije nego što je to

obično činio. Setrakijan je ležao nepomično, strpljivo čekajući dapočne da se hrani na slabašnom rumunskom ciganinu. Osetio jegađenje i grižu savesti, preklinjao je za oprost, ali to je bio

nezaobilazan deo plana, jer će tokom hranjenja polusiti stvor bitimanje oprezan.Plavičasta svetlost nastupajuće zore sipila je kroz malene

rešetkaste prozore u istočnom delu barake. Setrakijan je upravo to ičekao. Bocnuo je kažiprst iz čije se osušene kože promolilasavršena krvava perlica. Kako god, uopšte nije bio spreman na onošto je usledilo.Nikada nije čuo Stvora da nešto izusti. Izvodio je svoje svetogrdne

zakuske u potpunoj tišini. Ali sada, namirisavši krv mladogSetrakijana, Stvor je zastenjao. To je Setrakijana podsetilo naškripavi zvuk uvijanja suvog drveta ili grgoljenja vode u zamašćenomslivniku.Stvoru je trebalo samo nekoliko sekundi da se nađe kraj

Setrakijana.Kada je mladić pažljivo posegnuo rukom iza sebe ne bi li dohvatio

kolac, ukrstiše im se pogledi. Setrakijan nije mogao da izdrži a da sene okrene ka njemu kada se ovaj prikrao njegovom krevetu.Stvor mu se nasmešio.„Prošli su vekovi otkada smo se hranili gledajući u živuće oči“,

izgovorio je Stvor. „Vekovi..."Dah mu je mirisao na zemlju i bakar, dok mu je jezik mljackao u

lokvici krvi u ustima. Njegov duboki glas je zvučao kao mešavinamnogih glasova, dok se izlivao podmazan ljudskom krvlju.„Sardu", prošaptao je Setrakijan, ne mogavši a da ne izgovori to

ime.

Zrnaste, sjajne oči Stvora razrogačiše se, i na trenutak su se učinileskoro ljudskim.„On nije sam u ovom telu", zašištao je. „Kako se usuđuješ da mu se

obraćaš?"Setrakijan je zgrabio kolac iza svojih leđa, polako ga izvlačeći...„Čovek ima pravo da ga pozovu imenom pre nego što dođe Bogu

na istinu", izgovorio je Setrakijan pun pravičnosti tako svojstvenojmladosti.Stvor se zagrgoljio od radosti. „Pa onda mi i ti, Stvore, kaži svoje..."Tada je Setrakijan krenuo u napad, ali se srebrni vrh kolca pri

izvlačenju malo zagrebao, otkrivajući svoje postojanje, delić trenutka

pre nego što je odleteo prema Stvorovom srcu.Ali, taj delić trenutka je bio sasvim dovoljan. Stvor je ispružio

kandžu i zaustavio oružje neka dva centimetra od grudi.Setrakijan je pokušao da se oslobodi, napadajući drugom rukom, ali

je stvor zaustavio i taj pokušaj. Vrhom žaoke razderao jeSetrakijanov vrat sa strane, samo ga zasekao, brzo kao treptaj oka,ali sasvim dovoljno da mu ubrizga parališuće sredstvo.Sada je čvrsto pridržavao mladića za obe ruke. Pridigao ga je sa

kreveta.„Ali, ti nećeš otići Bogu na istinu", izgovorio je Stvor. „Jer ja znam

da njega nema..."Setrakijan je bio na ivici da izgubi svest od pritiska njegovih kandži

nalik na stege kojima mu je stezao ruke. Te ruke koje su ga takodugo održale u životu u ovom logoru. Mozak mu se raspolućivao odbola, usta i pluća roptala za vazduhom, ali iz njega se nije oglasio ninajmanji jauk.Tada je Stvor pogledao duboko u Setrakijanove oči, i prozreo mu

dušu.„Abraham Setrakijan", počeo je da prede. „Ime tako blago, i previše

nežno za jednog dečkića tako punog vatre..." Približio se njegovomlicu. „Ali, zašto želiš da me uništiš, momče? Cime sam ja zaslužiotvoj gnev, kada svuda oko sebe vidiš tolike smrti i kada mene nema.Nisam ja čudovište. Čudovište je Bog. Tvoj Bog i moj, onaj neprisutniOtac koji nas je sve odavna napustio... U tvojim očima vidim onočega se najviše plašiš, mlađani Abrahame, a to nisam ja... Bojiš seone jame. A, sada ćeš da vidiš šta će se desiti kada te dovedem donje, a Bog ni prstom ne makne da to zaustavi."Tada je, uz zvuke jezivog krckanja, Stvor izlomio kosti u šakama

mladog Abrahama.Mladić se srušio na pod i skvrčio u loptu bola - polomljenih prstiju

prikovanih za grudi. Pao je u bledi krug obasjan sunčevomsvetlošću.Zora.Stvor je zašištao, pokušavajući da mu se još jednom približi.Ali, zatvorenici u baraci su počeli da se meškolje, a kada je mladi

Abraham izgubio svest, Stvor je iščezao...

Abrahama su pronašli krvavog i ozleđenog pre prozivke. Odneli suga u ambulantu, odakle se povređeni zatvorenici nikada nisu vraćali.Tesar izlomljenih ruku nije bio ni od kakve koristi logoru i nadzornik jeodmah naredio da ga se reše. Odvukli su ga do plamene jame sapreostalim ranjenicima i naterali ga da klekne u vrstu. Gust, masan,crni dim zamračivao je sunce - kuljajući vrelo i nemilosrdno.Setrakijana su skinuli i dovukli do same ivice jame. Držao je uništeneruke i drhtao od straha dok je buljio u jamu.Plamena jama. Krvožedni plamen se kovitlao naokolo, dok se

masan dim uzdizao u nekoj vrsti hipnotičkog baleta. Ritam odstrela -pucanj, repetiranje, mekan zvuk odskakanja prazne čaure na zemlji -uljuljkao ga je u trans smrti. Zurio je u plamen koji je svlačio kožu sakostiju, ogoljavajući čoveka do onoga što on i jeste - prosta materija.Zamenjiva, lomljiva, zapaljiva vreća mesa, koja se tek tako pretvarau ugljenik.Stvor je bio majstor užasa, ali ovaj ljudski užas uistinu je

prevazilazio bilo koju drugu moguću sudbinu. Ne samo zato što tunije bilo ni trunke milosti, već zato što je izvođena s ciljem, bezprinude. To je bio izbor. Ubijanja nisu bila vezana za veliki rat, i nisuslužila ničemu drugom do čistom zlu. Ljudi su odabrali da to činedrugim ljudima i smislili su razloge, mesta i mitove kako bi svoju željuzadovoljili na jedan racionalan i metodičan način.Dok je nacistički oficir mehanički upucavao jednog po jednog

čoveka u potiljak i šutirao ih u plamenu jamu, Abrahamova želja zaživotom je buknula. Osetio je mučninu, ne usled smrada ili prizora,već usled saznanja - očiglednosti - da u njegovom srcu Bog više nepostoji. Postojala je samo ova jama.Mladić je jecao nad svojim neuspehom i propašću svoje vere kada

je osetio cev lugera pritisnutu na njegovu golu kožu...Još jedna usta za njegovim vratom...A tada je začuo pucnje. Preko dvorišta, grupa prinudnih radnika

preuzela je stražarske kule, a sada su zaposedali i logor, pucajući usvakog uniformisanog vojnika na kojeg bi naišli.Čovek koji mu je stajao za leđima nestao je. Ostavio je Setrakijana

da kleči na samoj ivici jame.Neki Poljak kraj njega u redu ustao je i počeo da trči. Snaga je

polako sipila nazad u Setrakijanovo telo. Ruku prigrljenih na grudi,

video je sebe kako ustaje i trči go prema zakamufliranoj žičanojogradi.Oko njega se svuda pucalo. Stražari i zatvorenici padali su krvavi

na sve strane. Sada se pojavio i dim, ali ne samo onaj iz jame -svuda po logoru nicali su požari. Uspeo je da se dočepa ograde gdesu se nalazili i drugi zarobljenici, i nekako, pomoću nepoznatih, tuđihruku koje su ga pridigle do vrha, jer on to sam nikako nije mogaoizlomljenim rukama, stropoštao se na drugu stranu.Ležao je na zemlji, dok su se svuda oko njega odbijali meci iz

pušaka i mitraljeza, i nečije blagorodne ruke su ga ponovo prihvatile ipridigle na noge.Kada su njegove pomagače koje nije ni video pokosili meci,

Setrakijan je trčao i trčao, plačući... Jer je u odsustvu Boga pronašaoČoveka. Čovek koji ubija čoveka, čovek koji pomaže čoveku, i jedani drugi nepoznati - kazna i blagoslov.Stvar izbora.Trčao je kilometrima, čak i kada je austrijsko pojačanje zatvorilo

obruč. Stopala su mu bila sva izranavljena, prsti na nogama isečenina kamenju, ali sada ga ništa nije moglo zaustaviti, sada kada senalazio van granica žičane ograde. U njegovoj glavi je postojaosamo jedan cilj kada se najzad dočepao šume i skljokao u mrak,krijući se pod okriljem noći.

ZORA

17. policijska stanica,Istočna 51. ulica, Menhetn

Setrakijan je prebacivao težinu tela s jedne na drugu stranu,pokušavajući da se koliko-toliko udobno smesti na klupi kraj zida upritvoru policijske stanice. Čitavu noć je čekao u prostoriji, svoj ustaklu, koja je predstavljala neku vrstu zatvorske čekaonice, udruštvu mnogih lopova, pijanaca i perverznjaka sa kojima je sada biozatvoren. Tokom popriličnog čekanja, imao je dovoljno vremena darazmišlja o sceni koju je napravio ispred islednikove kancelarije ishvatio je da je sebi uništio poslednju šansu da stupi u kontakt saCentrom za kontrolu bolesti, to jest sa doktorom Gudvederom.Naravno da je nastupio kao pomahnitali starac. Možda je skrenuo.

Labilan kao žiroskop na kraju svog ciklusa. Možda su godinečekanja na ovaj trenutak, proživljene na tankoj liniji između užasa inade, uzele svoj danak.Sastavni deo starenja jeste to što i sami sebe neprestano

nadgledate. Da biste čvrsto držali uzde. Da biste se pobrinuli da idalje budete ono što ste nekada bili.Ne. Znao je što je znao. Jedino što sada nije bilo kako treba jeste to

što je počeo da ludi iz čistog očaja. Evo ga ovde, zatočen upolicijskoj stanici u središtu Menhetna, dok je svuda oko njega...Budi mudar, ti matora budalo. Pronađi način da se izbaviš odavde.

Izvukao si se i iz mnogo gorih neprilika od ove.Vratio je film unazad, od trenutka kada je ovde dospeo. Kada su mu

zapisali ime i adresu, izrekli optužbu za remećenje javnog reda i mirai objasnili mu prirodu prekršaja koji je počinio, i kada je potpisaoformular o posedovanju štapa („od velikog je značaja za mene“,saopštio je tada naredniku) i tableta za srce, doveden je neki mladiMeksikanac od nekih osamnaest ili devetnaest godina, ruku vezanihlisicama. Mladić je bio sav uneređen, izgrebanog lica i pocepanekošulje.Ono što je privuklo Setrakijanovu pažnju bile su izgorene rupe na

njegovim crnim pantalonama i na košulji.„Ovo je sranje, čoveče!“, rekao je mladić, ruku čvrsto pritegnutih iza

leđa, naginjući se unazad dok su ga detektivi gurali ispred sebe.„Onaj krele je bio lud. Tip je loko, go je trčao po ulici. Napadao je

ljude. Napao je i nas!“ Detektivi su ga grubo spustili na stolicu. „Zarga ti nisi video, čoveče. Tom jebaču je curila bela krv. Imao je tujebenu... tu jebenu stvar u ustima! On nije jebeni čovek!"Jedan od detektiva je prišao mestu na kojem je sedeo Setrakijan,

brišući znoj sa lica papirnim ubrusom. „Ludi Meksikanac. Dva puta umaloletničkoj ćuzi, a tek što je napunio osamnaest. Ovog puta jeubio nekog čoveka, u tuči. On i njegov pajtos, mora da su zaskočilitog tipa, svukli ga do gola. Pokušali su da ga srede nasred Tajmsskvera."Setrakijanov narednik je zakolutao očima i nastavio da kucka po

tastaturi. Postavio je Setrakijanu dodatno pitanje, ali ga Setrakijannije čuo. Jedva da je osećao podlogu na kojoj je sedeo, kao nistisnute pesnice u koje su se skvrčile njegove staračke, izlomljenešake. Skoro da ga je preplavila panika pri samoj pomisli da seponovo suoči sa nesuočivim. Prikazala mu se budućnost. Video jerasute porodice, istrebljenje, apokalipsu patnje. Mrak koji nadvladavadan. Pakao na zemlji.U tom trenutku, Setrakijan se osećao kao najstariji čovek na zemlji.Iznenada je mračnu paniku koju je osećao istisnuo istovetno mračni

nagon za osvetom. Pružena mu je druga prilika. Otpor, borbu,nastupajući rat - morao je lično da započne.Strigoj.Kuga je oživela.

Izolaciono odeljenje,bolnica Jamajka, Kvins

Džim Kent, i dalje odeven, ležao je u bolničkom krevetu i trabunjao:„Ovo je besmisleno. Dobro se osećam."Ef i Nora su stajali sa obe strane kreveta. „Hajde da to onda

nazovemo tek merom predostrožnosti", rekao je Ef.„Ništa se nije dogodilo. Mora da me je srušio kada sam ušetao kroz

vrata. Mislim da sam na trenutak izgubio svest. Možda je u pitanjuneki blaži potres mozga."Nora je klimnula glavom. „Pa, stvar je u tome... da si ti jedan od

nas, Džime. Želimo da utvrdimo da je sve u najboljem redu."„Ali, zašto ste me smestili u izolaciju?"

„A, što da ne?" Ef je naterao sebe da se nasmeši. „Kada smo većovde. Vidi, imaš čitavo bolničko krilo samo za sebe. Bolje ne možešni da očekuješ u Njujorku."Džimov osmeh im je govorio da ga nisu ubedili. „Dobro", najzad je

rekao. „Ali, da li barem mogu da dobijem svoj telefon, čisto da imamosećaj da na neki način učestvujem u svemu?"Ef reče: „Mislim da to možemo da sredimo. Nakon što izvršimo

nekoliko testova."„I... molim vas javite Silviji da sam dobro. Počeće da panici."„U redu", rekao je Ef. „Pozvaćemo je čim krenemo odavde."Napustili su sobu potreseni, zaustavljajući se pre nego što su izašli

iz izolacionog odeljenja. Nora reče: „Moramo da mu kažemo."„Da mu kažemo šta?“, odgovorio joj je Ef, pomalo oštro. „Prvo

moramo i sami da saznamo sa čim to imamo posla."Ispred odeljenja, jedna žena sa spiralnom kosom uvučenom u

široku traku pridigla se sa plastične stolice koju je dovukla izčekaonice. Džim je delio stan na Istočnoj ulici broj osamdeset i neštosa svojom devojkom, Silvijom, astrologom koja je pisala horoskopeza Njujork post. U njihovu vezu unela je i svojih pet mačaka, a on jedoprineo svojom zebom - što je ovo domaćinstvo činilo veomanapetim. „Mogu li da uđem kod njega?", upitala je Silvija.„Izvini, Silvija. Pravila izolacionog odeljenja nalažu da je ulaz

dozvoljen samo medicinskom osoblju. Džim je rekao da tiprenesemo da se dobro oseća."Silvija je zgrabila Efa za ruku. „Šta ti misliš?"Ef je taktično rekao: „Izgleda veoma zdravo. Želimo da ga

podvrgnemo većem broju testova, za svaki slučaj."„Rekli su da je izgubio svest, da mu se vrtelo u glavi. Zašto se

nalazi u izolacionom odeljenju?"„Ti dobro znaš kako mi radimo, Silvija. Funkcionišemo na principu

eliminacije svega u šta sumnjamo. Korak po korak."Silvija je pogledala u Noru imajući sa potrebom za ženskom

solidarnošću.Nora je klimnula glavom i rekla: „Vratićemo ti ga što je pre moguće."

Dole, u bolničkom podrumu, na vratima mrtvačnice Efa i Noru jesačekala službenica. „Doktore Gudvederu, ovo je potpuno

neregularno. Ova vrata se ne smeju zaključavati, a bolnička pravilanalažu da se nadležni obaveste o tome šta se događa..."„Oprostite, gospođice Grejam“, rekao je Ef, čitajući njeno ime sa

identifikacione kartice, „ali u pitanju je stvar u nadležnosti CKB-a.“Prezirao je kada je morao da ističe hijerarhiju nalik na kakvogbirokratu, ali je ponekad činjenica da ste zaposleni u vladinomsektoru imala i svoje prednosti. Izvadio je traženi ključ i otključaovrata, ulazeći unutra sa Norom. „Hvala vam na saradnji", rekao jeponovo ih zaključavajući nakon što su ušli.Svetla u prostoriji su se automatski uključila. Redfernovo telo je

ležalo ispod čaršava na čeličnom stolu. Ef je uzeo par rukavica izkutije kraj prekidača za svetlo i otvorio kolica sa instrumentima zaautopsiju.„Efe“, rekla je Nora i sama navlačeći rukavice. „Još nemamo ni

umrlicu. Ne možeš tek tako da ga otvoriš."„Nemamo vremena za formalnosti. Ne dok je Džini tamo gore. Osim

toga, nemam predstavu kako ćemo uopšte objasniti Redfernovusmrt. Kako god da okreneš, ja sam ubio ovog čoveka. Sopstvenogpacijenta."„U samoodbrani."„Ja to znam. Ti to znaš. Međutim, ja sigurno nemam vremena da

sve to objašnjavam policiji."Uzeo je veliki skalpel i zario ga u Redfernov grudni koš, praveći rez

u obliku slova Y od leve i desne ključne kosti nadole, u dvedijagonale do vrha grudnjače, a potom naniže središnjom linijomtrupa preko stomaka do pubične kosti. Tada je svukao kožu ipotkožne mišiće, ogoljavajući grudni koš i trbušnu pokožicu. Nijeimao vremena da izvede kompletnu medicinsku autopsiju. Ali, imaoje očajničku potrebu da utvrdi neke pojave koje su se prikazale naRedfernovim nedovršenim snimcima sa magnetne rezonance.Upotrebio je mekano gumeno črevo da ispere belu krvoliku tečnost

i pogledao je osnovne organe ispod grudnog koša. Grudna šupljinaje bila haotična, prava zbrka velikih crnih oblika koje su hranilevretenaste dovodne hranilice, izdanci nalik na vene pripojenepilotovim smežuranim organima.„Dragi Bože“, izrekla je Nora.

Ef je ispitivao izrasline kroz grudni koš. „Potpuno ga je preuzelo.Pogledaj mu srce.“Bilo je bezoblično, smežurano. Struktura arterija je isto tako bila

izmenjena, cirkulacioni sistem pojednostavljen, dok su arterije bileprekrivene tamnom, kancerogenom materijom.Nora reče: „Nemoguće. Prošlo je tek trideset i šest sati od sletanja

aviona."Ef je zasekao Redfernov vrat, ogoljavajući mu grlo. Izraslina je bila

ukorenjena u središnjem delu vrata - izrastak koji je izlazio izvestibularnih prevoja. Ispupčenje koje je očigledno služilo kao žaokanalazilo se u neaktivnom stanju. Spajalo se direktno sa dužnikom,zapravo objedinjavalo se, baš nalik nekakvom kancerogenomizraštaju. Ef je odlučio da za sada ne secira dalje. Planirao je da,umesto toga, malo kasnije odseče taj mišić ili organ ili što god da jeto bilo, da bi ga proučio u celosti i utvrdio njegovu funkciju.Tada je Efu zazvonio telefon. Okrenuo se da bi Nora čistim

rukavicama mogla da ga izvadi iz njegovog džepa. „Zovu izkancelarije glavnog medicinskog istražitelja", rekla je, čitajući samonitora. Javila se umesto njega na poziv i nakon što je nekolikotrenutaka slušala, rekla je sagovorniku: „Dolazimo odmah."

Kancelarija glavnogmedicinskog istražitelja, Menhetn

Direktor Barns je stigao do kancelarije na uglu Tridesete i Prve uliceu isto vreme kad i Ef i Nora. Izašao je iz automobila, nepogrešivoprepoznatljiv sa svojom kozjom bradicom i vojničkom uniformom.Raskrsnica je bila zakrčena policijskim vozilima i televizijskimekipama, postavljenim ispred tirkizne prednje strane zgrade u kojojse nalazila mrtvačnica.Ušli su koristeći propusnice i uputili se odmah ka doktoru Džulijusu

Mirnštajnu, glavnom njujorškom medicinskom istražitelju. Mirnštajnje bio ćelav, ukoliko se ne računaju čuperci kestenjaste kose sastrane i otpozadi, duguljastog lica, prirodno natmuren, obučen uuobičajeni bolnički mantil preko sivih pantalona.„Mislimo da nam je neko provalio tokom noći... ne znamo." Doktor

Mirnštajn je pogledao ka prevrnutim monitorima i raštrkanimolovkama preturenih iz čaše. „Ne možemo da uspostavimo telefonski

kontakt ni sa kim od osoblja koje je noćas bilo u smeni.“ Proverio jetu informaciju pogledavši u pomoćnicu koja je držala telefon na uvu ikoja je potvrdno mahnula glavom. „Pođite za mnom."U mrtvačnici u podrumu sve je na prvi pogled izgledalo u redu, od

čistih stolova za autopsiju do pultova, vaga i uređaja za merenje.Ovde nije bilo tragova vandalizma. Doktor Mirnštajn ih je poveo kahladnjači i pričekao Efa, Noru i direktora Barnsa da mu se pridruže.Hladnjača je bila prazna. Kolica su sva i dalje bila tamo, kao i

nekoliko zbačenih prekrivača i delova odeće. Šačica mrtvih telastajala je kraj levog zida. Sve žrtve avionske nesreće su nestale.„Gde su?“, upitao je Ef.„O tome je i reč", odgovorio je doktor Mirnštajn. „Ne znamo."Direktor Barns je na trenutak zurio u njega. „Da li vi to meni hoćete

da kažete da je neko tokom noći provalio u mrtvačnicu i ukraočetrdeset i nešto leševa?"„Vaša pretpostavka je jednaka mojoj, doktore Barns. Uzdao sam se

u to da će me vaši ljudi prosvetliti."„Pa", rekao je Barns, „nisu mogli tek tako da odšetaju."Nora upita: „A, kakva je situacija u-Bruklinu? Kvinsu?"Doktor Mirnštajn odgovori: „Još se nisam čuo sa čelnicima u

Kvinsu, a oni iz Bruklina me obaveštavaju o istovetnimdogađanjima."„Istovetnim događanjima?", upitala je Nora. „Leševi putnika iz

aviona su nestali?"„Upravo tako", odgovorio je doktor Mirnštajn. „Pozvao sam vas da

dođete nadajući se da je možda vaša agencija preuzela ova tela beznašeg znanja."Barns je pogledao u Efa i Noru. Zavrteli su glavama.Barns reče: „Isuse. Moram da nazovem ljude iz Uprave

aerodroma."Ef i Nora su ga izdvojili u stranu, udaljivši ga od doktora Mirnštajna.

„Moramo da razgovaramo", rekao mu je Ef.Direktor je pogledao u jednog, pa u drugog. „Kako je Džim Kent?"„Izgleda dobro. Kaže da se oseća dobro."„Dobro", rekao je Barns. „O čemu je reč?"„Ima posekotinu na vratu, kroz grlo. Istu onakvu kakve smo pronašli

na žrtvama leta 753."

Barns se namrštio. „Kako je to moguće?"Ef ga je izvestio o Redfernovom begu sa snimanja i potonjem

napadu. Izvadio je snimak sa magnetne rezonance iz povelikekoverte za rendgenske snimke i prikačio ga za svetlosnu zidnu tablu.„Ovo je snimak pilota ’pre’."Videli su se glavni organi i sve je izgledalo kako treba. „Da?“, upitao

je Barns.Ef reče: „A, ovo je snimak ’posle’." Postavio je snimak na kojem je

bio prikazan Redfernov trup zamagljen senkama.Barns je stavio naočare. „Tumori?"Ef odgovori: „Pa, teško je objasniti, ali reč je o novoizraslom tkivu

koje se hrani organima koji su bili u odličnom zdravstvenom stanjupre samo dvadeset i četiri sata."Direktor Barns je skinuo naočare i ponovo se namrštio.

„Novoizraslo tkivo? Šta, do đavola, hoćete da mi kažete?"„Hoću da kažem ovo." Ef je pristupio trećem snimku na kojem je

bila prikazana unutrašnjost Redfernovog vrata. Izraslina ispod jezikabila je očigledna.„Šta je to?", upitao je Barns.„Žaoka", odgovorila je Nora. „Neka vrsta. Po konstrukciji mišićava.

Fleksibilna je i mesnata."Barns je pogledao u nju kao da je luda. „Žaoka?"„Da, gospodine", potvrdio je Ef. ,Verujemo da je to tkivo odgovorno

za posekotinu na Džimovom vratu."Barns je gledao čas u njega, čas u nju. „Hoćete da mi kažete da je

jednom,od preživelih u avionskoj nesreći izrasla žaoka kojom jenapao Džima Kenta."Ef je klimnuo glavom i ponovo ukazao na snimke kao dokaz.

„Everete, moramo da stavimo u karantin i ostale preživele."Barns je pogledao u Nora, koja je sve vreme klimanjem glave

potvrđivala Efovu priču.Direktor Barns reče: „Vaš zaključak je, dakle, da verujete... da je

ova tumorna izraslina, ova biološka transformacija... na neki načinzarazna?"„To je naša pretpostavka. Bojimo se da jeste tako", rekao je Ef.

„Sasvim je moguće da je Džim inficiran. Moramo da utvrdimo

napredovanje ovog sindroma, što god da je u pitanju, ako želimo dadobijemo mogućnost da ga izolujemo, a njega izlečimo."„Hočete da mi kažete da ste vi videli tu... tu fleksibilnu žaoku, kako

je nazivate?"„Oboje smo je videli."„A, gde se sada nalazi kapetan Redfern?"„U bolnici."„A, kakve su prognoze u vezi sa njim?"Ef je preduhitrio Noru. „Neodređene."Barns je pogledao u Efa, počevši da shvata da nešto definitivno nije

bilo kako treba.Ef reče: „Sve što tražimo jeste zahtev da se i ostali podvrgnu

medicinskom lečenju..."„Stavljanje u karantin troje ljudi znači moguće stvaranje panike kod

trista miliona ljudi." Barns ih je ponovo pogledao, kao da je imaopotrebu da dobije konačnu potvrdu. „Da li smatrate da to ima bilokakve veze sa nestankom ovih tela?"„Ne znam", rekao je Ef. Ono što je zamalo izgovorio bilo je: ’Ne

želim da znam’.„U redu", rekao je Barns. „Pokrenuću stvar."„Pokrenućete stvar?"„Pa, to je čitava procedura."Ef reče: „Nama je to potrebno sada. Ovog trenutka."„Efraime, ono što ste mi malopre izložili nečuveno je i

uznemirujuće, ali, po svemu sudeći, reč je o izolovanim slučajevima.Potpuno mi je jasno da ste zabrinuti zbog zdravstvenog stanja vašegkolege, ali traženje zahteva za smeštanje u karantin znači da moramda zatražim i dobijem izvršno naređenje od samog predsednika, a jatakav zahtev ne nosim naokolo kao kec u rukavu i izbacujem ga kadmi je volja. U ovom trenutku ništa ne ukazuje na potencijalnupandemiju, tako da moram da postupim po protokolu. Do tada, neželim da čujem da ste maltretirali ostale preživele."„Maltretirali?", upitao je Ef.„Biče sasvim dovoljno panike i kada ne bismo prekoračili svoja

ovlašćenja. Samo da vam istaknem jednu stvar - ako su preostalipreživeli putnici isto tako bolesni, zašto nam se do sada nisuobratili?"

Ef na to nije imao odgovor.„Bičemo u kontaktu."Barns je otišao da obavi telefonske pozive.Nora je pogledala u Efa. Rekla je: „Nemoj."„Nemoj šta?“ Prozrela ga je.„Nemoj da kreneš u potragu za ostalim preživelim putnicima. Nemoj

da nam upropastiš priliku da spasemo Džima time što ćeš iznervirationu advokaticu ili zaplašiti ostale."Ef je krčkao iznutra kada su se otvorila ulazna vrata. Hitna pomoć

je uvozila kolica sa telom u mrtvačkoj vreći koja su dočekala dvaradnika mrtvačnice. Mrtvi neće čekati da se ova misterija razreši. Oniće samo pristizati i pristizati. Ef je spoznao činjenicu šta će sedogoditi sa Njujorkom u stegama istinske kuge. Jednom kadagradske službe butu pretrpane - policija, vatrogasci, medicinskeustanove, mrtvačnice - čitavo ostrvo će u vremenskom razdoblju odnekoliko nedelja prerasti u smrdljivu deponiju.Radnik mrtvačnice je dopola otkopčao rajsferšlus na vreći, a potom

se oglasio neuobičajenim uzdahom. Uzmakao se od stola sa rukamau rukavicama sa kojih je kapalo nešto belo. Iz crne plastične vrećesvetlucava tečnost se prelivala niz kolica na pod.„Šta je ovo?“, upitao je radnik ljude iz hitne pomoći, koji su stajali

kraj vrata sa izrazom čistog gnušanja.„Žrtva saobraćajne nesreće", odgovorio je jedan od njih, „nakon

neke tuče. Ne znam... mora da ga je zgazio kamion koji je prevoziomleko ili tako nešto."Ef je izvukao rukavice iz kutije na pultu i primakao se vreći,

provirujući unutra. „Gde mu je glava?"„Unutra", rekao je čovek iz hitne. „Tu negde."Ef je video da je lešu bila odsečena glava pri ramenima. Preostali

deo vrata bio je isprskan belim komadima.„I, tip je bio go“, dodao je čovek iz hitne. „Kakva noč."Ef je povukao rajsferšlus do kraja. Bezglavi leš je bio debeli

muškarac, otprilike pedesetih godina. Tada je Ef primetio njegovastopala.Ugledao je konac oko velikog, golog palca. Kao da je za njega

prethodno bila prikačena crvena etiketa.Nora je isto tako videla konac oko palca i prebledela je.

„Tuča, kažete?", rekao je Ef.„Tako su nam rekli", izjavio je čovek iz hitne, otvarajući izlazna

vrata. „Želimo vam prijatan dan i mnogo sreće."Ef je zatvorio rajsferšlus na mrtvačkoj vreći. Nije želeo da iko drugi

vidi konac oko nožnog palca. Nije želeo da mu iko postavlja pitanjana koja ni sam nije imao odgovore.Okrenuo se ka Nori. „Starac."Nora je klimnula glavom. „Tražio je od nas da uništimo leševe",

prisetila se.„Znao je za ultraljubičasto svetlo." Ef je skinuo gumene rukavice,

ponovo razmišljajući o Džimu kako leži sam u izolacionom odeljenjusa ko zna čim što u njemu raste. „Moramo da doznamo šta on jošzna."

17. policijska stanica,Istočna 51. ulica, Menhetn

Setrakijan je izbrojao još trinaest muškaraca koji su se nalazili uskučenoj ćeliji veličine obične sobe, uključujući i uznemirenogčoveka sa svežim posekotinama na vratu koji je čučao u ćošku isnažno utrljavao pljuvačku u šake.Setrakijan je iskusio i gore od toga, naravno, mnogo gore. Na

drugom kontinentu, u drugom veku, zarobili su ga kao rumunskogJevrejina u Drugom svetskom ratu i smestili u koncentracioni logorpoznat kao Treblinka. Bilo mu je šesnaest godina kada je tamodospeo, a devetnaest kada je logor uništen, 1943. - još uvek dečak.Da je kojim slučajem dospeo u logor u ovim godinama koje je imaosada, ne bi izdržao ni nekoliko dana - možda ne bi preživeo niprevoz vozom kojim su ih doterali u logor.Setrakijan je pogledao u mladog Meksikanca na klupi kraj njega,

onog kojeg je prvog video pri upisu, a koji je otprilike bio istih godinakao i on kada je rat bio završen. Na obrazu je imao groznu plavumasnicu, kao i crnu krv zgrušanu na posekotini ispod oka. Činilo muse da nije bio zaražen.Setrakijan je bio zabrinutiji za mladićevog druga, koji je ležao na

klupi kraj njega, skvrčen u stranu, nepomičan.A Gas, besan i u bolovima, ali i razdražljiv pošto mu je splasnuo

adrenalin, zapazio je da ga starac gleda. „Imaš neki problem?"

Ostali u ćeliji se pridigoše, privučeni mogućom tučom izmeđupripadnika meksičke bande i vremešnog Jevrejina.Setrakijan mu se obratio: „Imam problem, i to veliki."Gas mu je uputio mračan pogled. „Pa, zar ga nemamo svi.“Setrakijan je osetio kako ostali gube interesovanje pošto je

iščeznula i najmanja mogućnost zabave koja bi prekinula sveopštumonotoniju. Setrakijan je pobliže pogledao Meksikančevogskvrčenog druga. Ruka mu je bila prebačena preko lica i vrata, akolena visoko pridignuta. Ležao je skoro u fetalnom položaju.Gas je gledao u Setrakijana, prepoznajući ga. „Ja tebe znam."Setrakijan je klimnuo glavom, već priviknut na to. „118. ulica", rekao

je.„Zelenašnica ’Starosedelac i rariteti’. Da, jebote. Jednom si mi

prebio brata."„Krao je?“„Pokušao je. Sada je jebeni džanki, ništa više od duha. Ali tada je

bio opasan. Stariji je nekoliko godina od mene."„Trebalo je da zna da to ne sme da radi."„Pa, on je to i znao. Pokušao je. Ona zlatna kajla je bila tek trofej.

Hteo je da se dokaže tipovima na ulici. Svima onima koji su gaupozorili da se ne zajebava sa zelenašem."Setrakijan reče: „Prve nedelje kada sam preuzeo radnju, neko mi je

razbio prednji prozor. Zamenio sam ga, a onda sam gledao, čekao.Uhvatio sam huligane koji su se nameračili da ga polome. Tada samim pokazao njihovog boga, pružio im nešto o čemu treba darazmišljaju i prenesu ostalima. To je bilo pre više od trideset godina.Od tada više nisam imao nikakvih problema sa prozorima."Gas je pogledao u starčeve zgrčene prste oivičene vunenim

rukavicama. „Tvoje ruke“, rekao je. „Šta se desilo, da nisu i tebeuhvatili kako kradeš?"„Ne, nije u pitanju krađa", odgovorio je starac, trljajući ruke preko

vune. „To je stara povreda. Neizlečena kada je trebalo, a posle jebilo i suviše kasno za to.“Gas mu je pokazao tetovažu na šaci stisnuvši je u pesnicu da bi se

crtež između palca i kažiprsta rastegao. Bila su to tri crna kruga. „Toje isti znak kao i na tvojoj radnji."

„Tri kruga su stari simbol za zalagaoničara. Ali, tvoj crtež ima nekodrugačije značenje."„To je simbol bande", rekao je Gas, zavalivši se. „Za lopova."„Ali, ti nikada nisi krao od mene."„Barem ne da znaš", odgovorio mu je Gas, smešeči se.Setrakijan je pogledao na Gasove pantalone, izgorene rupe na

crnom tkanju. „Čuo sam da ste ubili čoveka."Gasu se izgubio osmeh s lica.„Nisi povređen? Ta posekotina na tvom licu, to je od policije?"Gas je sada zurio u njega kao da je ovaj bio zatvorska krtica. „A,

šta to tebi znači?"Setrakijan upita: „Jesi li mu zagledao u usta?"Gas se okrenuo ka njemu. Starac se nagnuo napred, skoro kao da

je molio. Gas odgovori: „Šta ti o tome znaš?"„Znam", rekao je starac a da nije ni pridigao pogled, „da se nad

ovim gradom širi kuga. A, potom, i širom sveta."„To nije bila nikakva kuga. To je bio neki luđak sa nekim.... sjebanim

jezikom koji mu je izlazio iz..." Gas se osećao glupo što je to moraoglasno da izgovori. „Pa, šta je to jebeno bilo?"Setrakijan mu odgovori: „Onaj sa kojim ste se tukli jeste mrtav

čovek koga je opsela zaraza."Gas se prisetio izgleda lica tog debelog čoveka, praznog i gladnog.

Njegove bele krvi. „Šta, kao neki zombi?"Setrakijan reče: „Pre bih o njemu razmišljao kao o nečemu

povezanom sa stvorenjem u crnom ogrtaču. Očnjaci. Neobičanizgovor." Okrenuo je glavu da bi ga Gas bolje čuo. „A, onda oduzmiogrtač i očnjake. Zaboravi na smešan izgovor. Zaboravi na sve što timože biti smešno u vezi sa njim."Gas je razmišljao o starčevim rečima. Morao je da zna. Njegov

tmuran glas i istinski strah bili su zarazni.„Slušaj šta imam da ti kažem“, nastavio je starac. „Tvoj prijatelj. On

je zaražen. Mogao bih da kažem i - ugrizen."Gas je pogledao u nepokretnog Feliksa. „Ne. Ne, on je samo...

policajci, oni su ga onesvestili."„On se menja. Nalazi se u vlasti nečega što prevazilazi tvoja

shvatanja. To je zaraza koja žive ljude pretvara u neljude. Ova osobaviše nije tvoj prijatelj. On je preobražen."

Gas se prisetio da je video debelog na Feliksu, njihov manijačkizagrljaj, čovekova usta koja streme ka Feliksovom vratu. I, izraza naFeliksovom licu, užasnutog i prestrašenog.„Osećaš li kako je vruć? Njegov metabolizam pomahnitalo radi.

Potrebna je velika snaga za preobražaj, u njegovom telu sada dolazido bolnih, katastrofalnih promena. Razvija se parazitski organskisistem prilagođen njegovom novom obliku postojanja. On sepretvara u organizam koji se hrani. Uskoro, između dvanaest itrideset i šest sati od trenutka infekcije, ali najverovatnije večeras, onće se preobraziti. Biće žedan. Ništa ga neće sprečiti da zadovoljisvoju žudnju."Gas je zurio u starca kao da nije bio pri sebi.Setrakijan upita: „Da li voliš svog prijatelja?"Gas se iznenadi: „Šta?"„Pod ’ljubavlju' mislim da li ga poštuješ, ceniš. Ako ga voliš,

uništićeš ga pre nego što se u potpunosti preobrati."Gasov pogled se zamračio. „Da ga uništim?"„Ubij ga. Ili će i tebe preobraziti."Gas je usporeno zavrteo glavom. „Ali... rekao si da je on već

mrtav... kako onda mogu da ga ubijem?"„Postoje načini", rekao je Setrakijan. „Kako si ubio onog ko te je

napao?"„Nožem. Ona jebada koja mu je izlazila iz usta, sjebao sam je."„A, njegovo grlo?"Gas je klimnuo glavom. „I njega. A onda ga je pregazio kamion i

dovršio posao."„Najsigurniji način jeste kada se odvoji glava od tela. I sunčeva

svetlost, direktni sunčevi zraci. Ima i drugih, drevnijih metoda."Gas se okrenuo da pogleda u Feliksa. Ležao je, nije se pomerao.

Skoro da nije ni disao. „Zašto niko ništa ne zna o ovome?" Okrenuose ponovo ka Setrakijanu, pitajući se koji je od njih dvojice luđi. „Kosi ti, starče?"„Elizalde! Torez!"Gas se toliko zadubio u priču da nije čuo kada su policajci ušli u

ćeliju. Pridigao je pogled kada su izgovorili njegovo i Feliksovo ime iugledao četiri policajca kako prilaze sa plastičnim rukavicama na

rukama, opremljeni za borbu. Pridigli su Gasa na noge pre nego štoje i shvatio šta se dešava.Potapšali su Feliksa po ramenu, ćušnuli ga u koleno. Kada ga ni to

nije razbudilo, grubo su ga pridigli, pridržavajući ga ispod mišica.Glava mu je visila, a noge se vukle dok su ga odvlačili.„Molim vas, saslušajte me", Setrakijan je ustao i prišao im. „Ovaj

čovek, on je bolestan. Opasno bolestan. Zaražen je prenosivombolešću."„Zato i nosimo ove zaštitne rukavice, ćale", odgovorio mu je jedan

od policajaca. Jako su trzali Feliksove ruke dok su ga izvlačili krozvrata ćelije. „Mi se svakodnevno suočavamo sa seksualnoprenosivim bolestima."Setrakijan reče: „Morate ga izdvojiti, da li me čujete? Morate

odvojeno da ga zaključate."„Ne brini, ćale. Ubicama uvek nudimo posebne uslove."Gasov pogled se zadržao na starcu dok su zatvarali vrata ćelije i

odvodili ga.Grupacija Stounhart, Menhetn

Ovo je bila spavaća soba moćnika.Kontrolisana temperatura, u potpunosti automatizovana prostorija,

podešivači na kontrolnom pultu postavljeni nadohvat ruke. Šuštanjeovlaživača važduha u ćoškovima usklađeno sa zujanjem jonizatora išaputanjem vazduha u sistemu za filtriranje nalikovalo je majčinomumirujućem ućutkivanju. Svaki čovek, razmišljao je Eldrih Palmer,treba svake noći da se ušuška kao da je materici. I - spava kaobeba.Do sumraka je trebalo da prođe još mnogo sati i bio je nestrpljiv.

Sada, kada se sve pokrenulo, kada se soj postepeno širio Njujorkomkao kamata na kamatu, udvostručujući se i učetvorostručujući svakenoći, pevušio je, s radošću gramzivog bankara. Nijedan finansijskiuspeh, a bilo ih je mnogo, nije ga toliko ispunio životom koliko ovoveliko stremljenje.Telefon na noćnom stočiću oglasio se jednom, dok je slušalica

zasvetlela. Svi njegovi pozivi preusmeravani su na njegovognegovatelja i pomoćnika, gospodina Ficvilijama, čoveka izuzetnogprosuđivanja i diskrecije. „Dobar dan, gospodine.“„Ko je to, gospodine Ficvilijame."

„Gospodin Džim Kent, gospodine. Kaže da je hitno. Prebaciću vamga.“Za koji trenutak, gospodin Kent, jedan od Palmerovih mnogobrojnih

dobro pozicioniranih članova Grupacije Stounhart, reče: „Da, halo?“„Izvolite, gospodine Kente.“„Da, da li me čujete? Moram tiho da govorim..."„Čujem vas, gospodine Kente. Prošli put smo bili prekinuti."„Da. Pilot je pobegao. Nestao je sa ispitivanja.“Palmer se nasmešio. „I, sada ga nema?"„Ne. Nisam bio siguran šta da radim, pa sam ga pratio kroz bolnicu

sve dok ga doktor Gudveder i doktorka Martinez nisu sustigli. Kažuda je Redfern sada dobro, ali ja ne mogu to da potvrdim. Čuo samda medicinska sestra kaže da sam ovde sam, a da su pripadniciprojekta Kanarinac preuzeli zaključanu sobu u podrumu.Palmer se smračio. „Vi ste sami i nalazite se, gde?"„U izolacionom odeljenju. Samo predostrožnosti radi. Redfern mora

da me je udario ili tako nešto i izgubio sam svest."Palmer je na trenutak zaćutao. „Jasno mi je."„Ako biste bili ljubazni da me tačno uputite u to šta ja zapravo

tražim, možda bih vam bio od veće pomoći..."„Kažete da su prisvojili neku prostoriju u bolnici?"„U podrumu. Možda je u pitanju mrtvačnica. Kasnije ću doznati

više."Palmer je upitao: „Kako?"„Kada izađem odavde. Treba samo da mi odrade neke testove."Palmer se podsetio da Džim Kent nije bio epidemiolog, već više

pomoćnik na projektu Kanarinac i da nije imao lekarsko znanje.„Zvučite kao da vam je grlo suvo, gospodine Kente."„I jeste. Pomalo."„Mm-hmm. Do viđenja, gospodine Kente."Palmer je prekinuo vezu. Kentovo izlaganje je predstavljalo

otežavajuću okolnost, ali izveštaj o preuzimanju bolničke mrtvačnicebio je istinski problem. Mada, svaki vredan posao sa sobom je nosioi rizik, poteškoće koje treba prevazići. Život pun sličnih poslovapodučio ga je da nema slađe pobede nego kada se prethodnoizborite sa raznim preprekama da biste do nje došli.Ponovo je pridigao slušalicu i pritisnuo tipku sa oznakom zvezdice.

„Da, gospodine?"„Gospodine Ficvilijame, izgubili smo kontakt unutar projekta

Kanarinac. Ignorisaćete sve buduće pozive sa njegovog mobilnogtelefona."„Da, gospodine."„Isto tako, treba da se pošalje ekipa u Kvins. Možda smo suočeni

sa nečim u podrumu bolnice Jamajka što treba da se reši."Fletbuš, Bruklin

En-Mari Barbur je ponovo proverila da li je zaključala sva vrata, apotom je dva puta prošla kroz kuću - sobu po sobu, od vrha do dna -dodirujući svako ogledalo dvaput ne bi li se primirila. Nije mogla daprođe pored reflektujuće površine a da je ne dodirne palcem ikažiprstom desne ruke, prateći svaki dodir klanjanjem, ritmičnimponavljanjem koje je podsećao na kniks. Zatim je prošla kroz kuću itreći put, brišući sve te iste površine tečnošću koju je činilo pedesetposto sredstva za čišćenje prozora i pedeset procenata svetevodice. Činila je to sve dok nije bila zadovoljna postignutim.Kada je ponovo uspostavila kontrolu nad samom sobom, pozvala je

telefonom svoju zaovu, Džini, koja nije živela u Njujorku, već ucentru Nju Džerzija.„Dobro su“, saopštila joj je Džini, misleći na decu, po koju je došla

odvela ih dan pre. „Dobri su. Kako je Ansel?“En-Mari je sklopila oči. Počele su da joj teku suze. „Ne znam.“„Da li mu je bolje? Dala si mu pileću supu koju sam mu donela?"En-Mari se uplašila da će je drhturava donja vilica odati dok govori.

„Daću mu je. Zvaću te... nazvaću te kasnije."Prekinula je vezu i pogledala kroz zadnji prozor, u grobove. Dve

humke. Razmišljala je o psima koji su tamo ležali.Ansel. Šta im je uradio.Obrisala je ruke i ponovo prošla kroz kuću, ovog puta samo kroz

prizemlje. Izvukla je kutiju od mahagonija iz ormarića u trpezariji iotvorila je. Unutra se nalazilo njeno blagosloveno srebro, njensvadbeni poklon. Sjajan i uglačan. Njeno tajno skladište, skrivenokao kod drugih žena koje bi sakrile slatkiše ili pilule. Dodirnula jesvaki predmet, dok je vrhovima prstiju šetala gore-dole, od srebra dousana. Imala je osećaj da bi izgubila razum da nije dodirnula svakipojedinačni predmet.

Tada je otišla do zadnjih vrata. Zastala je, iznurena, sa rukom nakvaki, moleći se da joj se ukaže put, preklinjući da joj se podarisnaga. Molila je za znanje, za razumevanje onoga što se događalo, ida joj se prikaže kako da postupi.Otvorila je vrata i spustila se niz stepenice, uputivši se ka šupi.

Šupi, odakle je izvukla leševe pasa do ćoška dvorišta, ne znajući štadrugo da radi. Na sreću, ispod prednjeg trema nalazila se staralopata tako da nije morala da se vraća u šupu. Sahranila ih je plitko uzemlju i ridala nad njihovim grobovima. Plakala je zbog njih, svojedece i sebe.Zastala je bočno od šupe, gde su bile posađene narandžaste i žute

krizanteme u saksiji ispod omanjeg prozora sa četiri okna. Oklevalaje pre nego što je provirila unutra, zaklanjajući oči od sunca. Unutrasu alatke za rad u dvorištu visile sa popločanog zida, po policama jeposlagan alat, kao i na maloj radnoj klupi. Sunčeva svetlost koja jeprodirala kroz prozor napravila je savršen pravougaonik nazemljanom podu, a En-Marina senka je padala preko metalne šipkeumetnute u zemlju. Za šipku je bio prikačen lanac sličan onom navratima, čiji se kraj gubio dalje nego što je dopirao njen pogled. Nazemlji u šupi videli su se tragovi kopanja.Pristupila je vratima i zaustavila se. Osluškivala je.„Ansele?"To što je izustila nije bilo ništa više od šaptaja. Ponovo je oslušnula,

i pošto nije ništa čula, stavila je usta na uzanu pukotinu izmeđukišom oljuštenih dvokrilnih vrata.„Ansele?“Šuškanje. Nejasan životinjski zvuk užasnuo ju je... dok ju je, s

druge strane, umirio.I dalje se nalazio unutra. Još uvek je bio sa njom.„Ansele... ne znam šta da radim... molim te... kaži mi šta da radim...

bez tebe ne mogu. Dragi, potreban si mi. Molim te, odgovori mi. Štatreba da radim?“Još šuštanja, kao da neko zbacuje zemlju. Grleni zvuk, nalik na

onaj koji dopire iz zamaščenih cevi.Kada bi barem mogla da ga vidi. Njegovo lice koje bi je primirilo.En-Mari je posegnula za bockavim ključem koji joj je visio na pertli

oko vrata, Uhvatila je katanac koji je zaključavao lanac provučen

kroz držaljke na vratima i u njega umetnula ključ. Okrenula ga je dokbrava nije kliknula i zaobljeni kraj se odvojio od debele, čeličneosnove. Otkačila je lanac i provukla ga kroz metalne držaljke navratima, puštajući ga da sklizne na travu.Vrata se razdvojiše, otvorivši se nekoliko centimetara, sama od

sebe. Sunce je sada sijalo tačno iznad nje. U šupi je bilo mračno,sem ono malo prostora koje je bilo osvetljeno kroz mali prozor. Stalaje pred otvorena vrata pokušavajući da vidi unutrašnjost šupe.„Ansele?"Videla je kako se pomerila neka senka.„Ansele... moraš da budeš tiši, noću... gospodin Otiš, preko puta,

pozvao je policiju, mislio je da su psi... psi..."Zazvučala je plačno, sve je pretilo da pokulja iz nje.„Ja.... skoro da sam mu rekla za tebe. Ja ne znam šta da radim,

Ansele. Šta treba da radim? Izgubljena sam. Molim te... potreban simi..."Uhvatila se za vrata kada se iznutra prolomio jauk koji ju je

sablaznio. Bacio se na vrata šupe - na nju - napadajući iznutra.Privezani lanac povukao ga je nazad, zaglušujući životinjski rik unjegovom grlu. Ali, kada su se vrata otvorila, videla je, pre nego štoje i sama vrisnula, pre nego što je zalupila vrata pred njim, kao kadazatvarate žaluzine pred snažnom olujom, svog muža skvrčenog uprašini, bez ičega na sebi, osim pseće ogrlice čvrsto zategnute okonjegovog napetog vrata, crnih i razjapljenih usta. Iščupao je veći deokose, kao što je to učinio i sa svom odećom. Njegovo bledo teloprošarano plavim venama bilo je prljavo od spavanja - skrivanja -ispod zemlje, nalik na umirućeg stvora koji sam sebi kopa grob.Krvlju umrljani zubi bili su mu ogoljeni, oči zakovrnute štiteći se odsunca. Demon. Luđački drhtavim rukama provukla je lanac krozdržače na vratima i zaključala katanac, a potom se okrenula ipobegla nazad u kuću.

TrajbekaGabrijel Bolivar se, odmah nakon klinike, limuzinom odvezao svom

lekaru, u zgradu sa podzemnom garažom. Doktor Ronald Boks bioje lični lekar mnogih njujorških poznatih ličnosti iz sveta filma,televizije i muzike. On nije bio neki kvazilekar ili doktor Filgud, običnamašina za ispisivanje recepata, mada je bio prilično slobodouman u

tom pogledu. Bio je internista, opremljen pre svega znanjemvezanim za rehabilitacione centre u kojima su se lečili zavisnost,seksualno prenosive bolesti, hepatitis C, i ostala česta oboljenjaslavnih.Bolivar je pristigao liftom, u invalidskim kolicima, obučen samo u

crni bademantil, uvenuo nalik na nekog starca. Njegova dugačka,svilenkasta crna kosa sparušila se i otpadala u pramenovima.Prekrio je lice bledim, tankim, skoro artritičnim šakama da ga niko nebi prepoznao. Grlo mu je bilo tako nateklo i suvo da je jedva mogaoda govori.Doktor Boks ga je odmah primio. Pregledao je snimke koje su mu

elektronskim putem prosledili direktno iz klinike. Snimci su poslati uzpismo izvinjenja glavnog lekara, koji je imao prilike da vidi samosnimke, ali ne i pacijenta, u kojem je obećavao da će do tadapopraviti aparate i predlažući da kroz nekoliko dana naprave novesnimke. Međutim, kada je pogledao u Bolivara, doktor Boks nijeimao utisak da su njihovi dijagnostički aparati bili u kvaru. Preslušaoje Bolivara stetoskopom, osluškujući rad njegovog srca, zamolivši gada diše. Pokušao je da pregleda i Bolivarovo grlo, ali pacijent je tobez reči odbio, crno-crvenih očiju koje su plamtele u bolu.„Koliko već dugo držiš ta kontakta sočiva u očima?“, upitao ga je

doktor Boks.Doktor Boks je bacio pogled na grdosiju koja je stajala kraj vrata,

odevenu u uniformu vozača. Bolivarov telohranitelj, Elaja, skoro dvasa dva i sa sto dvadeset kila, izgledao je veoma nervozno, a doktorBoks je počeo da strahuje. Pregledao je ruke rok zvezde koje suizgledale staro i skvrčeno, mada nimalo krhko. Pokušao je da mupregleda limfne žlezde ispod vilice, ali je ovog to i previše bolelo.Telesna temperatura koju su mu izmerili na klinici iznosila je 51°C,što je bilo nemoguće za ljudsko biće, a opet, stajao je pored Bolivarai osećao je tu vrelinu. Doktor Boks nije imao drugu mogućnost do dapoveruje.Doktor Boks se povukao.„Zaista ne znam kako ovo da ti saopštim, Gabrijele. Čini se da je

tvoje telo izrešetano malignom neoplazmom. To je rak. Vidimkarcinome, sarkome i limfome, i to u najrazvijenijim metastazama.Koliko je meni poznato, ovako nešto do sada nije viđeno, ali i pored

toga ću insistirati na tome da te pregledaju najbolji stručnjaci naovom polju."Bolivar je samo sedeo, slušao, mračnog pogleda u očima

promenjene boje.„Ne znam šta je u pitanju, ali nešto te je u potpunosti zahvatilo.

Bukvalno to mislim. Koliko mogu da vidim, srce ti je prestalo sasamostalnim radom. Čini se kao da njime sada manipuliše kancer.On uslovljava njegovo kucanje. Isti slučaj je i sa tvojim plućima. Onasu zarobljena i... skoro opsednuta, transformisana. Kao da..." DoktorBoks je tek sada počinjao da shvata. „Kao da si usred nekakvemetamorfoze. Klinički gledano, ti si inficiran. Izgleda kao da tekancer održava u životu. Ne znam šta bih drugo mogao da ti kažem.Svi organi ti otkazuju, ali tvoj kancer... pa, tvoj kancer sjajnonapreduje."Bolivar je zurio u nepoznato svojim zastrašujućim očima. Vrat mu

se blago zatalasao kao da je pokušavao nešto da izgovori, ali glasmu nije izlazio napolje zbog nekakve prepreke.Doktor Boks reče: „Želim da te pošaljem u Sloan-Ketering iz ovih

stopa. Možemo da te upišemo pod nekim drugim imenom i damoizmišljeni broj socijalnog osiguranja. To je najbolja bolnica za oboleleod raka u čitavoj zemlji. Hoću da te gospodin Elaja odveze tamo,sada..."Bolivar je istutnjao nekakav jauk iz grudi koji je nepogrešivo

zazvučao kao ne. Stavio je ruke na rukohvate invalidskih kolica, aElaja je prišao da ih pridrži pošto se Bolivar pridigao na noge. Natrenutak se zateturao održavajući ravnotežu, a potom je ranjavimrukama zahvatio kaiš svog bademantila, odvezao ga i rastvorio.Sada se ukazao njegov mlitavi penis, pocrneo i mrtav, spreman da

otpadne sa njegovih prepona nalik na zaraženu smokvu saosušenog drveta.

BronksvilNiva, guvernanta Lasovih, još uvek potresena događajima koji su

se odigrali u poslednja dvadeset i četiri sata, stavila je decu podnadzor svog rođaka Emila, dok ju je kćerka, Sebastijana, vozilanazad u Bronksvil. Ostavila je decu Lasovih, Kina i njegovuosmogodišnju sestru Odri, da jedu smrznute pahuljice za ručak, kao i

iseckano voće, namirnice koje je Niva zgrabila iz kuće Lasovih kadaje zajedno sa njima pobegla glavom bez obzira.A, sada se vraćala po još. Deca Lasovih ne vole njenu haićansku

kuhinju, a što je bilo još važnije, Niva je zaboravila da uzme Kinovpulmikort - lek protiv astme. Dečak je krkljao i nije baš najboljeizgledao.Dovezle su se i videle zeleni automobil gospođe Gild parkiran na

prilazu kuće. Niva se na trenutak zamislila. Rekla je Sebastijani da jetu čeka, a onda je izašla, izravnala haljinu i uputila se ka bočnomulazu u kuću pridržavajući ključ u ruci. Vrata su se nečujno otvorila, ukući je bio isključen alarm. Niva je prošla kroz savršeno nameštenuprostoriju za presvlačenje prljave odeće, sa ugrađenim policama,kukicama za kapute i zagrejanim podnim pločicama - prostoriju kojanikada nije videla prljavštinu - i ušla kroz dvokrilna vrata u kuhinju.Činilo se kao da niko nije ušao u prostoriju od kada je Niva otišla sa

decom. Stajala je nepomično na dovratku i osluškivala veomapomno, zadržavajući dah koliko god je mogla pre nego što biizdahnula. Ništa nije čula.„Ima li koga?“, izgovorila je nekoliko puta, pitajući se da li će se

gospođa Gild, kućepaziteljka sa kojom je bila u prilično lošemodnosu i za koju je Niva sumnjala da je prikriveni rasista, odazvati.Pitala se da li će Džoan, majka lišena prirodnih materinskihinstinkata, bez obzira na uspešnu advokaturu, i sama nalik detetu,odgovoriti. U oba slučaja je znala da se neće odazvati.Pošto ništa nije čula, došla je do sredine kuhinje i pažljivo spustila

torbu između sudopere i kuhinjskog pulta. Otvorila je vitrinu gde sustajale grickalice i brzo je, kao neki lopov, napunila torbu marke fudemporijum krekerima, sokićima i smartfud kokicama, zastajući svremena na vreme tek da oslušne.Nakon što je maznula pakovanje tanko isečenih kriški sira i jogurt

sa polica u frižideru, videla je ispisan broj telefona gospodina Lasana papiru prikačenom na zid kraj kuhinjskog telefona. Naletnesigurnosti ju je na trenutak preplavio. Šta bi mogla da mu kaže?Vaša žena je bolesna. Ona nije kako treba. Pa eto, ja uzeh decu. Ne.Kako su stvari do sada stajale, jedva da je ikada išta prozborila sačovekom. Bilo je nečeg zlog u ovoj divnoj kući, a njena prva i jedinadužnost - i kao zaposlenog i kao majke - bila je bezbednost dece.

Pogledala je u vitrinu iznad ugrađenog hladnjaka za vino, ali kutijapulmikorta je bila prazna, čega se i plašila. Moraće da ode do ostaveu podrumu. Na vrhu vrludavih, tepihom obloženih stepenica, ponovoje oslušnula, a potom je iz torbe izvukla svoj emajlirani i nakinđurenicrni krst. Krenula je niz stepenice sa krstom u ruci, za svaki slučaj.Kada se spustila do najnižeg stepenika, učinilo joj se da jepodrumska prostorija bila i previše mračna za ovo doba dana.Uključila je sva svetla i ponovo oslušnula nakon što su zasvetlela.Prostor u kojem se sada nalazila zvali su podrumom, mada je u

suštini to bio još jedan potpuno uređen nivo njihove kuće. Tu dole sunapravili kućni bioskop, sa bioskopskim sedištima i aparatom zakokice. Druga soba je bila prepunjena igračkama i stolovima za igru.Treća je bila praonica, gde je gospođa Gild brinula o porodičnojodeći i posteljini. Tu se nalazilo i četvrto kupatilo, ostava, kao inedavno napravljen vinski podrum sa kontrolisanom temperaturom.U evropskom stilu, radnici su provalili podrumski zid da bi napraviliprostoriju sa zemljanim podom.Grejanje je zatutnjalo, kao da je neko udario kotao - mašinerija je u

podrumu bila skrivena iza nekih vrata - a Niva je zastrašenoposkočila. Okrenula se nazad ka stepenicama, ali onda se prisetilada su dečaku bili neophodni lekovi jer nije baš najbolje izgledao.Odlučno je prošla kroz podrum i zastala između dva kožna

bioskopska sedišta, na pola puta do vrata ostave, kada je primetilastvari natrpane na prozore. Eto zašto je ovde bilo tako mračno usredbela dana - igračke i kartoni od starih kutija bili su visoko naslaganiuza zid, zamračujući malene prozore, zajedno sa starom odećom inovinama koji su sprečavali ulaz ma i najmanjeg sunčevog zraka.Niva je zurila, pitajući se ko je ovo mogao da uradi. Požurila je u

ostavu i pronašla Kinove lekove za astmu na istoj polici od čeličnežice gde su stajali i Džoanini vitamini i bočice sa antacidima šarenimkao bombonice. Uzela je dve velike kutije plastičnih bočica, neobazirući se u žurbi na druge namirnice, hitajući odatle, nezatvarajući vrata.Kada je krenula preko podruma, primetila je da su vrata perionice

odškrinuta. Nešto joj je bilo sumnjivo u vezi sa tim vratima, koja senikada nisu ostavljala otvorenim, a sada su predstavljala oličenjehaosa koji je Niva osećala u ovoj kući.

Tada je ugledala prljave mrlje na plišanom tepihu, obilne i tamne,koje su je podsećale na otiske stopala. Pogledom ih je ispratila dovrata vinskog podruma kraj kojih je morala da prođe da bi došla dostepenica. Videla je da je kvaka umazana zemljom.Niva je osetila nešto kada se približila vratima vinskog podruma.

Nešto što je pristizalo iz te zemljane prostorije, iz tog grobnog mraka.Neku bezdušnost. A, opet, nije osećala hladnoću. Umesto toga,odatle je izbijala neobjašnjiva vrelina. Toplota, koja je vrebala ikomešala se.Kvaka je počela da se okreće kada je protrčala pored vrata prema

stepenicama. Niva, pedesettrogodišnja žena sa slabašnim kolenima,sada je podjednako udarala u stepenike kao što je i jurcala uz njih.Spotakla se, a onda se, pridržavajući se za zid, pridigla. Krstom jenehotice odvalila parčence kreča. Nešto se nalazilo iza nje i krenuloje za njom uz stepenice. Uzvikivala je na kreolskom kada je dospelana osvetljen prvi sprat, pretrčavajući dugačku kuhinju, grabeći tašnu,ali prevrćući torbu iz koje su se grickalice i sokovi raštrkali počitavom podu. Bila je suviše prestrašena da bi se okrenula.Prizor majke koja je vrišteći izletela iz kuće, obučena u cvetnu

haljinu do gležnjeva i sa crnim cipelama nateralo je Sebastijanu daizađe iz kola. „Ne!“, vrisnula je njena majka, rukom joj pokazujući dase vrati u auto. Trčala je kao da ju je neko jurio, mada iza nje nije bilonikoga. Sebastijana se vratila na sedište, zabrinuta majčinimotežanim disanjem.„Mama, šta se desilo?"„Vozi!" Nivine pozamašne grudi su se nepravilno uzdizale, pogleda i

dalje uprtog u otvorena bočna vrata kuće.„Mama", obratila joj se Sebastijana, vozeći auto unazad. „Ovo se

zove kidnapovanje. Postoje zakoni. Da li si pozvala njenog muža?Rekla si da ćeš ga pozvati."Niva je otvorila šaku, bila je krvava. Suviše čvrsto je stisnula

nakinđureni krst koji joj se zario u kožu. Sada je pustila da joj skliznena pod automobila.

17. policijska stanica,Istočna 51. ulica, Menhetn

Stari profesor je sedeo na samom kraju klupe u pritvoru, što je daljemoguće od čoveka golog do pasa koji je strašno hrkao i koji seupravo olakšao ne samo ne mareći da se prošeta do klozeta u uglućelije već ne nalazeći za shodno ni pantalone da skine.„Setrajkin... Setarkijan... Setrainjak..."„Ovde", odgovorio je, pridižući se i koračajući prema glasniku

dobrih vesti u uniformi policajca kraj otvorenih vrata ćelije. Policajacga je propustio i za njim zatvorio vrata.„Da li me to oslobađate?", upitao je Setrakijan.„Izgleda da je tako. Po vas je došao sin."„Moj..."Setrakijan se ugrizao za jezik. Krenuo je sa policajcem prema

neoznačenoj sobi za ispitivanje. Policajac je otvorio vrata i pokazaomu da uđe.Setrakijanu je trebalo nekoliko trenutaka, sasvim dovoljno da se

vrata za njim zatvore, da prepozna osobu sa druge strane praznogstola kao doktora Efraima Gudvedera iz Centra za kontrolu iprevenciju bolesti.Pored njega se nalazila doktorka koju je i ranije video sa njim.

Setrakijan se zahvalno nasmešio njihovoj dosetljivosti, mada gauopšte nije iznenadilo njihovo prisustvo.Setrakijan reče: „Dakle, počelo je.“Tamni podočnjaci, nalik na modrice umora i ogorčenja, visili su

ispod očiju doktora Gudvedera dok je pomno gledao u starogčoveka. „Ako želite da izađete odavde, možemo da vampomognemo. Ali, prvo treba nešto da mi razjasnite. Potrebne su mikonkretne informacije."„Ja mogu da odgovorim na mnoga vaša pitanja. Ali, već smo

izgubili i suviše vremena. Moramo da se aktiviramo sada... ovogtrenutka... ako uopšte budemo mogli da zaustavimo pošast.“„O tome i govorim", rekao je doktor Gudveder, prilično oštro

pružajući ruku. „Šta je ta pošast?"„Putnici iz aviona", odgovorio je Setrakijan. „Mrtvi su se pridigli."Ef nije znao šta bi na to rekao. Nije mogao ništa da kaže. Nije ni

želeo.„Da biste razumeli šta se događa, moraćete da proširite vidike u

vezi sa mnogim stvarima, doktore Gudvedera", rekao je Setrakijan.

„Sasvim mi je jasno da smatrate da na sebe preuzimate rizik jer stena neki način primorani da verujete u nešto što vam priča vremešnistranac. Ali, morate da znate da ja na sebe preuzimam hiljadu putaveću odgovornost jer vam poveravam nešto što je za mene odživotnog značaja. Od onog o čemu sada i ovde razgovaramo, bezpreterivanja, zavisi ništa manje nego opstanak ljudskog roda. Mada,ne očekujem da u to za sada poverujete, ili da to u ovom trenutkurazumete. Vi mislite da mene uvlačite u nešto svoje. Ali, istina je,zapravo, da ja uvlačim vas u ono što je odavno, nažalost, samomoje."

STARI PROFESOR

Zalagaonica „Starosedelac i rariteti"Ef je na vetrobransko staklo stavio oznaku „Hitna isporuka krvi“ i

parkirao se u zonu označenu za istovar na Istočnoj 119. ulici.Zajedno sa Setrakijanom i Norom, uputio se pešice jedan blokjužnije do starčeve zalagaonice na samom ćošku. Vrata su bilazatvorena rešetkama, a prozori zamandaljeni metalnim zasunima.Bez obzira na oznaku ZATVORENO, ćušnutu u staklena vrata radnjeiznad table sa ispisanim radnim vremenom, stajao je čovek uiznošenom crnom kaputu i visokom štrikanom kapom, sličnu onojkoju su rado nosili rastafarijanci. Od njih se razlikovao po tome štonije nosio dredove da upotpuni celovitu sliku, tako da mu je kapavisila sa glave kao kakav nakrivljeni sufle. U rukama je držao kutijuza cipele i cupkajući prebacivao težinu tela s jedne na drugu nogu,očigledno nestrpljiv od podužeg čekanja.Setrakijan je prišao sa ključevima koji su visili na lancu i uposlio

svoje bolesne prste otključavanjem većeg broja brava na rešetkama.„Danas ne primamo zaloge", rekao je, bacivši pogled postrance nakutiju u čovekovim rukama.„Barem pogledajte." Čovek je iz kutije izvadio smotuljak materijala,

pamučnu salvetu koju je odvio i u kojoj se nalazilo devet ili desetdelova pribora za jelo. „Vredno srebro. Znam da kupujete srebro."„Da, kupujem." Setrakijan, koji je sada otključao rešetku, prislonio je

dršku svog visokog štapa o rame i uzeo jedan nož, procenjujućinjegovu težinu i prstima trljajući sečivo. Pošto je potapkao podžepovima svog mantila, obratio se Efu. „Imate li deset dolara,doktore?"Pošto mu se prilično žurilo da završe s tim, Ef je posegnuo za

novčanikom i izvukao novčanicu od deset dolara. Pružio ju je čovekusa kutijom za cipele.Setrakijan je tada vratio čoveku njegov pribor. „Uzmite“, rekao mu

je. „Nije pravo srebro."Čovek je zahvalno prihvatio novac i povukao se sa kutijom za

cipele ispod mišice. „Bog vas blagoslovio."Setrakijan reče, ulazeći u radnju: „To ćemo tek videti,"Ef je gledao kako njegov novac odlazi niz ulicu, a onda je ušao u

radnju za Setrakijanom.

„Svetla se pale tamo, na zidu", saopštio im je starac dok je ponovozatvarao i zaključavao rešetku.Nora je pritisnula sva tri prekidača odjednom, osvetljavajući

staklene vitrine, zidove sa izloženom robom, kao i ulaz pred kojim sustajali. Bila je to omanja radnja na ćošku u obliku klina uglavljenog ugradski blok nalik na drveni čekić. Prva reč koja je Efu pala na pametbila je „starudija". Obična gomila otpada i starudije. Stari stereo-uređaji. Video-plejeri i druga zastarela elektronska oprema. Nazidovima su visili muzički instrumenti, između ostalog i jedan bEndžoi kitara, klavijatura iz osamdesetih koja se drži oko vrata, kao gitara.Religijski kipovi i kolekcionarski bakrorezi. Nekoliko gramofona imuzičkih miksera. Zaključana staklena vitrina sadržala je jeftinebroševe i svetlucavu nekvalitetnu bižuteriju. Gomile odeće,uglavnom zimski kaputi sa krznenim okovratnicima.Ovde je bilo toliko starudije da se pomalo razočarao. Da li je

moguće da je ovo dragoceno vreme poverio luđaku?„Slušajte", obratio se starcu, „verujemo da je naš kolega inficiran."Setrakijan je prošao pored njega tapkajući svojim prevelikim

štapom. Pridigao je pult na šarkama i pozvao Efa i Noru da mu sepridruže. „Popečemo se gore."Zadnje stepenište dovelo ih je do nekih vrata. Starac je dodirnuo

mezuzu pre nego što je ušao, naslanjajući visoki štap na zid. Bio jeto stari stan sa niskim plafonima i pohabanim tepisima. Nameštajnije bio menjan poslednjih tridesetak godina.„Jeste li gladni?", upitao ih je Setrakijan. „Pogledajte naokolo,

verovatno će se već nešto naći za jelo." Setrakijan je pridigaopoklopac lepe kutije za hleb i odatle izvukao otvoreno pakovanjekeksa devil dogs. Uzeo je jedan i iscepao celofan. „Ne dozvolite daostanete bez snage. Morate da budete jaki. Trebaće vam energija.“Starac je zagrizao keks sa filovanim kremom na putu ka spavaćoj

sobi, kuda je otišao da se presvuče. Ef je pogledao naokolo po malojkuhinji, a potom u Nora. Mirisalo je na čistoću, bez obzira naneuredan izgled. Nora je sa stola za kojim je stajala samo jednastolica pridigla uramljenu crno-belu fotografiju mlade žene saziftcrnom kosom u jednostavnoj crnoj haljini. Žena se oslanjala naveliku stenu na inače praznoj plaži, sa prstima preklopljenim prekojednog golog kolena. Imala je lepe jevrejske crte lica koje su gradile

pobedonosan osmeh. Ef se vratio u hodnik odakle su došli, gledao jeu stara ogledala koja su visila na zidovima - na desetine ogledala,različitih veličina, vremenom oronula i nesavršenog odraza. Napodu, s obe strane zida, bile su naslagane stare knjige koje suhodnik činile još užim.Starac se pojavio, presvučen u drugo odelo, iste vrste - stari sako

od tvida sa prslukom, naramenicama, kravatom i uglancanimcipelama od braon matirane kože. I dalje je nosio vunene rukavicebez prstiju preko svojih oštećenih ruku.„Vidim, sakupljate ogledala", rekao je Ef.„Određenu vrstu ogledala. Za mene su stara ogledala pravo

otkrovenje."„Da li ste sada spremni da nam kažete šta se događa?"Starac je blago naherio glavu na jednu stranu. „Doktore, ovo nije

nešto o čemu se tek tako priča. To je nešto što se otkriva." Prošao jepored Efa do vrata kroz koja su prethodno prošli. „Molim vas... pođiteza mnom."Ef ga je pratio niz stepenice, a Nora je krenula za njim. Prošli su

pored zalagaonice u prizemlju, nastavili kroz još jedna zaključanavrata do dragih zavojitih stepenica koje su vodile naniže. Starac sespuštao stepenik po stepenik, dok se iskrivljenim rukama pridržavaoza hladan gvozdeni gelender. Glas mu je odzvanjao uzanimhodnikom. „Sebe smatram rizničarem drevnog znanja, znanja oljudima davno preminulim i knjigama odavno zaboravljenim. To jeznanje prikupljeno tokom života provedenog u izučavanju."Nora reče: „Kada ste nas zaustavili ispred mrtvačnice, saopštili ste

nam nekoliko stvari. Ukazali ste nam na to da znate da se mrtvi izaviona ne raspadaju na uobičajen način."„Tačno tako.“„A, kako to znate?"„Na osnovu sopstvenog iskustva."Nora je bila zbunjena. „Iskustva u vezi sa nekim drugim nesrečnim

okolnostima u avionu?"„Činjenica da se to dogodilo u avionu sasvim je slučajna.

Podrazumeva se da sam i ranije imao prilike da vidim taj fenomen. UBudimpešti, Basri. U Pragu i nešto malo manje od deset kilometaraizvan Pariza. Video sam ga i u ribarskom seocu na obali Žute reke.

Bio sam mu svedok i na dve hiljade metara nadmorske visine, naAltajskim planinama u Mongoliji. I, da, video sam to i na ovomkontinentu, isto tako. Uočio sam tragove. Obično su ti slučajevi bilipripisivani slučajnošću, objašnjavani kao besnilo ili šizofrenija, ludiloili, u novije vreme, kao delo serijskog ubice..."„Čekajte, čekajte. Lično ste videli leševe koji se usporeno

raspadaju?"„To je tek prva faza, da."Ef reče: „Prva faza."Stepenište se završilo na odmorištu ispred zaključanih vrata.

Setrakijan je izvadio ključ koji mu je visio na lancu oko vrata,izdvojen od drugih. Starac je iskrivljenim prstima otključao dve brave,jednu veliku, a drugu malu. Vrata su se otvorila ka unutra, a svetla seautomatski uključila. Ušli su za njim u svetlu i duboku podrumskuprostoriju u kojoj se čulo blago zujanje.Prvo što je Ef primetio bio je zid sa okačenom ratničkom opremom.

Tu je bilo svega - od celokupnog viteškog oklopa do verižnjača, odsamurajskog grudnog štita i okovratnih pločica do primitivnijih delovazaštitne opreme napravljene od protkane kože, koja je štitila vrat,grudi i prepone. Tu je bilo i oružja - mačeva i noževa, sečivaspravljenih od sjajnog, hladnog čelika. Modernije oružje bilo jepostavljeno na starom, niskom stolu. Prepoznao je naočare zanoćno posmatranje i modifikovane pištolje sa ekserima. A, tu je bilojoš ogledala, većina džepne veličine, smeštenih tako da je mogaosebe da vidi kako oduševljeno zuri u ovu galeriju... Koja je služila -čemu?„Radnja mi je", starac je pokazao na sprat iznad njih, „pružila

dovoljno sredstava za normalan život, ali ja nisam počeo da sebavim ovim poslom zato što me privlače tranzistori, radio-aparati ibižuterija."Zatvorio je vrata, a tada su se svetla oko dovratka automatski

ugasila. Instalirani uređaji su se protezali čitavom dužinom i širinomvrata, ljubičaste cevi koje je Ef prepoznao kao ultraljubičastesvetiljke, poredane oko vrata nalik na moćno polje svetlosti.Da se spreči ulazak bakterija u prostoriju? Ili služi da se nečemu

drugom onemogući ulaz?

„Ne“, nastavio je, „razlog što sam upravo ovo odabrao kao svojuprofesiju jeste činjenica da mi je to otvorilo vrata crnom tržištu retkihpredmeta, antikviteta i knjiga. Zabranjenih, ali ne po pravilu inezakonitih. Sve sam to nabavljao za svoju ličnu kolekciju, i svojaistraživanja."Ef je ponovo pogledao naokolo. Njemu je sve to pre ličilo na omanji

arsenal oružja nego na muzejsku zbirku. „Vaša istraživanja?"„Svakako. Mnogo godina sam radio kao profesor istočnoevropske

književnosti i folklora na Univerzitetu u Beču."Ef se nije iznenadio. On se, zapravo, i jeste oblačio kao bečki

profesor. „A, nakon penzionisanja ste odlučili da postanete harlemskizalagaoničar-povlaka-kustos sopstvene zbirke?"„Ja se nisam penzionisao. Nateran sam da odem. Obeščašćen.

Određene sile su se urotile protiv mene. Ali sada, kada se mislimavratim u prošlost, sasvim sam siguran da mi je odlazak unepoznatom pravcu spasao život. To je, zapravo, nešto najpametniješto sam mogao da uradim." Okrenuo se ka njima, zabacujući ruke zaleđa, na onaj tipično profesorski način. „Ovo zlo kojem smo svedociu njegovoj najranijoj fazi postoji već vekovima. Preko hiljadu godina.Pretpostavljam, ali ne mogu i da dokažem, da ono ima svoje koreneu najdrevnijim vremenima."Ef je klimnuo glavom, mada uopšte nije razumeo o čemu je reč, ali

zadovoljan što su krenuli sa mrtve tačke. „Dakle, govorimo o virusu."„Da. To jeste na neki način virus. Soj zaraze koji zagađuje i telo i

duh." Starac je stajao tako da se iz Efove i Norine perspektive činilokao da niz mačeva na zidu oslikava lepezu s obe njegove stranenalik na krila čeličnih oštrica. „Dakle, virus? Da. Ali, ovom prilikomželim da vas upoznam sa još jednom rečju koja isto tako počinje naslovo ’V’."„A, to je?", upitao je Ef.„Vampir."Takva reč, izgovorena sa svom ozbiljnošću i iskrenošću,

nesumnjivo traži malo vremena da se svari.„Sigurno odmah zamišljate natmurenog glumca, prenaglašene

poze, u crnom ogrtaču", rekao je Setrakijan, obeščašćeni profesor.„Ili, odvažnog moćnog lika sa prikrivenim očnjacima. Ili, postojeću

dušu opterećenu zlom kobi večnog života. Ili - Bela Lugoši srećeAbota i Kostela."Nora je ponovo bacila pogled po prostoriji. „Ne vidim nigde krstove,

niti svetu vodicu. A, nema ni venaca od belog luka."„Beli luk poseduje izvesna zanimljiva imunološka svojstva, i može

biti koristan na svoj način. Stoga je, u najmanju ruku, njegovoprisustvo u mitologiji biološki razumljivo. Ali, krstovi i sveta vodica?"Slegnuo je ramenima. „To su izmišljotine jednog doba. Proizvodiprevelike mašte jednog viktorijanskog irskog pisca, kao i verskogpodneblja toga doba."Setrakijan je očekivao izraze sumnje.„Oni su oduvek bili ovde", nastavio je. „Egzistirali, hranili se. U

tajnosti i pod okriljem mraka, jer to je njihova priroda. Postoji sedamizvornika, poznatih kao Drevni. Gospodari. Ne, ne po jedan za svakikontinent. Oni po pravilu nisu samotna stvorenja, već osnivajuklanove. Sve do nedavno, a kad kažem ’nedavno’, govorim uokvirima njihovog takoreći večnog života, bili su raštrkani na velikomprostoru koji danas obuhvata Evropu i Aziju, zemlje bivšeg SSSR-a,Arapsko poluostrvo i Afriku. Kratko rečeno, Stari svet. Među njima jedošlo do raskola, nekakvog sukoba tog soja. Razlog tome mi nijepoznat. Dovoljno je reći da se ovaj jaz dogodio vekovima pre otkrićaNovog sveta, a da je zasnivanje američkih kolonija omogućilostvaranje novog i plodnog tla. Troje njih je ostalo u Starom svetu, doksu trojica otišla u Novi svet. Obe strane su poštovale oblastvladavine one druge, dok su se primirja, u vezi sa kojim su seodavno dogovorili i zakleli da će ga poštovati, pridržavali.„Problem je predstavljao sedmi Drevni. On je hulja koja je okrenula

leđa obema stranama. Mada u ovom trenutku to ne mogu dapotvrdim, sama priroda najnovijih događaja navodi me danedvosmisleno verujem da iza svega ovoga stoji niko drugi do on."„Svega, čega?", upitala je Nora.„Ovog upada u Novi svet. Kršenja drevnog sporazuma. Ovog

poremećaja ravnoteže postojanja njihovog soja. Ovaj čin je, uosnovi, rat."Ef reče: „Rat vampira."Setrakijan se sam sebi nasmejao u bradu. „Vi to pojednostavljujete

jer ne verujete. Umanjujete, nipodaštavate. Jer, odgojeni ste da

sumnjate i razgolićujete. Da razlažete na manje delove znanog dabiste sve lakše svarili. Jer vi ste lekar, čovek od nauke i, ovo jeAmerika - u kojoj je sve poznato i razumljivo, gde je Bog čovekoljubivdiktator, a budućnost uvek svetla." Zatapšao je svojim iskrivljenimšakama, najbolje što je mogao, zamišljeno spuštajući vrhove prstijuna usne. „To je duh ovog podneblja, i to je divno. Zaista to mislim,bez i malo ironije. Divno je verovati samo u ono što želiš da veruješ, ida sve drugo odbaciš. Ja poštujem vaš skepticizam, doktoreGudvederu. Ovo vam govorim u nadi da ćete mi uzvratiti tako štoćete poštovati moje iskustvo na ovom polju i dopustiti da vašvisokocivilizovani i naučni um prihvati moja zapažanja."Ef reče: „Dakle, rekli ste da je u avionu bio... jedan od njih. Ta

hulja."„Tačno tako.“„U kovčegu. U odeljenju za prtljag."„Kovčeg ispunjen zemljom. Oni su stvorenja iz zemlje i vole da se

vraćaju tamo odakle su se i pridigli. Nalik na gliste. Vermis. 17

Ukopavaju se i miruju. Mi bismo to nazvali spavanjem."„Daleko od dnevnog svetla", dodala je Nora.„Od sunčeve svetlosti, da. Upravo su tokom smene dana i noći

najranjiviji."„Rekli ste da je reč o ratu vampira. Ali, zar ovde nije reč o borbi

vampira protiv ljudi? Kada uzmemo u obzir sve one mrtve putnike."„I ovo što ću sada reći biće vam teško da prihvatite. Mi za njih,

naime, ne predstavljamo neprijatelje. Mi smo njihovi vrednisaveznici. U njihovim očima, mi smo i manje od toga. Za njih mipredstavljamo tek ulov. Mi smo hrana i piće. Životinje u toru. Flašena polici."Ef je osetio jezu, ali odmah se pribrao. „Zar ne mislite da sve ovo

zvuči kao čista naučna fantastika?"Setrakijan mu je tada na nešto ukazao. „Ta sprava u vašem džepu.

Vaš mobilni telefon. Pritisnete nekoliko brojeva i odmah započinjeterazgovor sa nekom osobom na drugom kraju sveta. To je naučnafantastika, doktore Gudvederu. To je obistinjena naučna fantastika."Tada se Setrakijan nasmešio. „Da li vam je za to potreban dokaz?"Setrakijan se uputio ka niskoj klupici kraj dugačkog zida. Tamo je

stajalo nešto prekriveno crnim, svilenim materijalom. Posegnuo je za

tim na neuobičajen način, ispružio je ruku što je dalje mogao ikažiprstom i palcem uštinuo ćošak materijala držeći se podalje kolikoje mogao. Tada je svukao materijal.Staklena posuda. Tegla za uzorke koju su posedovali svi nabavljači

medicinske opreme.Unutra je, u nekakvoj tamnoj tečnosti, bilo smešteno dobro očuvano

ljudsko srce.Ef se pognuo da ga pobliže pogleda. „Odrasla ženska osoba,

sudeći po veličini. Zdrava. Prilično mlada. Svež primerak." Ponovo jepogledao u Setrakijana. „Šta nam ovo dokazuje?"„Lično sam ga izvadio iz grudnog koša mlade udovice iz sela kraj

Skadra u severnoj Albaniji, u proleće 1971."Ef se nasmešio čuvši ovu čudnovatu starčevu priču, a potom se

ponovo nagnuo da pogleda u teglu.Iz srca je štrcnulo nešto nalik pipku sa sisaljkom na vrhu koja je

udarila u staklo tačno na mestu gde se nalazilo Efovo oko.Ef je hitro ustuknuo. Zabezeknuto je zurio u teglu.Nora, koja je stajala kraj njega, zapita: „Uf... šta je to, do đavola,

bilo?"Srce je počelo da se pomera u serumu.Damaralo je.Kucalo.Ef je posmatrao dok je slepljena, ustolika sisaljka pretraživala

staklo. Pogledao je u Noru, koja je zurila u srce. Tada je pogledao uSetrakijana, koji se nije ni pomerio, sa rukama zavučenim udžepove.Setrakijan reče: „Ono oživljava svaki put kada u blizini oseti ljudsku

krv."Ef je gledao u potpunoj neverici. Ponovo se približio, ovog puta

desno od sisaljkinog bledog, bezusnog receptora. Izraslina seodvojila od unutrašnje površine stakla, a onda se iznebuha ponovoustremila na njega.„Isuse!uzviknuo je Ef. Damarajući organ plutao je u tegli nalik na

nekakvu mesnatu izopačenu ribu. „Ono živi bez...“ Nije bilo nikakvogizvora krvi. Pogledao je u njegove izobličene ostatke vena, aorte ivenske šupljine.

Setrakijan reče: „Ono nije ni živo ni mrtvo. Ono oživljava. Može dase kaže da je opsednuto, u bukvalnom smislu te reči. Pogledajtepažljivije i videćete."Ef je posmatrao damaranje i primetio da je neritmično, ni nalik

uobičajenom radu srca. Ugledao je nešto što se pomeralo u njemu.Migoljilo.„... glista?", upitala je Nora.To nešto je bilo tanko i bledo, boje usana, između pet i osam

centimetara dužine. Posmatrali su kako kruži unutar srca, nalik nasamotnog stražara koji odano patrolira već odavno napuštenombazom.„Krvava glista", rekao je Setrakijan. „Kapilarni parazit koji se razvija

u telima zaraženih. Pretpostavljam, ali nemam dokaza, da je topokretač virusa. Njegov prenosnik."Ef je zavrteo glavom u neverici. „A, šta je sa ovom... ovom

sisaljkom?"„Virus oponaša oblik domaćina, iako i sam pronalazi načine da

sopstvene vitalne sisteme na najbolji način prilagodi svom održanju.Drugim rečima, on naseljava i prilagođava domaćina za svojopstanak. U ovom slučaju, domaćin je izmenjen organ koji pluta utegli, a virus je pronašao način da razvije sopstveni mehanizam da bise prehranio."Nora upita: „Prehranio?"„Glista živi od krvi. Ljudske krvi."„Krvi?" Ef je žmirnuo u pravcu posednutog srca. „Čije krvi?"Setrakijan je izvukao levu ruku iz džepa. Iz rukavice su virili njegovi

smežurani prsti. Na glatkoj jagodici srednjeg prsta bili su vidljiviožiljci.„Po par kapljica svakih nekoliko dana sasvim je dovoljno. Mora da

je gladno. Bio sam prilično odsutan."Otišao je do klupe i pridigao poklopac sa tegle. Ef se pomerio malo

nazad da gleda. Vrhom malog skakavca koji mu je bio prikačen zaprivezak, bocnuo je prst nad teglom. Nije se ni trgnuo, taj čin mu jedo te mere prerastao u rutinu da ga više nije ni bolelo.Njegova krv je počela da kaplje u serum.Sisaljka se hranila crvenim kapljicama usnama kao u gladne ribe.

Kada je završio, starac je stavio malo antiseptičnog spreja na prst ivratio poklopac na teglu.Ef je posmatrao kako se proždrljivac zarumeneo. Glista ti organu je

počela da se kreće brže i žustrije. „Kažete da ovu stvar držite ovdeod...?“„Od proleča 1971. Ja ne idem često na odmor..." Nasmešio se

sopstvenoj maloj šali, bacajući pogled na bocnut prst i trljajućijagodicu. „Ona je bila neupokojena, zaražena. Ona koja sepreobratila. Drevni koji žele da žive u tajnosti ubijaju svoju žrtvuodmah nakon hranjenja da bi sprečili dalje širenje virusa. Jedna odžrtava je nekako uspela da pobegne, vratila se kući i okomila naporodicu, prijatelje i komšije, skrivajući se u njihovom malom selu.Udovičino srce nije bilo preobraženo ni četiri sata pre nego što samje pronašao."„Četiri sata? Kako ste znali?"„Video sam beleg. Oznaku strigoja."Ef upita: „Strigoj?"„U Starom svetu se tako naziva vampir."„A, beleg?"„Mesto ujeda. Tanka povreda s prednje strane vrata, koju

pretpostavljam da ste do sada već imali prilike da vidite."Ef i Nora su klimnuli glavama. Razmišljali su o Džimu.Setrakijan je dodao: „Treba da istaknem da ja nisam čovek koji ima

običaj da ide naokolo i vadi ljudska srca. Ovo je jedna od onihprljavih stvari na koju sam sasvim slučajno naleteo. Ali, bilo jeapsolutno neophodno da to uradim."Nora reče: „I vi ste ovu stvar održavali u životu još od onda, hranili

ste je kao... kućnog ljubimca?"„Da." Pogledao je u teglu, skoro ponosno. „Ona mi služi kao

svakodnevni podsetnik na ono sa čime se suočavam. Sa čime sesada mi suočavamo."Ef je bio užasnut. „Zašto niste... za sve ovo vreme to nekome

pokazali? Lekarima? Novinarima?"„Da je to tako jednostavno, doktore, ova tajna bila bi otkrivena još

odavno. Ima sila koje su se urotile protiv nas. Ovo je drevna tajna, izadire duboko. Tiče se mnogih. Oni neće dozvoliti da istina dospe doširokih masa, već će biti potisnuta, kao što su i sa mnom učinili. To je

i razlog što se skrivam ovde, otvoreno skrivam, sve ove godine.Čekam.“Ovakvi razgovori su činili da se Efu pridignu žmarci. Istina se

nalazila upravo ovde, tačno ispred njega: tegla sa ljudskim srcemkoje ugošćava glistu žednu starčeve krvi.„Nisam baš stručan na polju tajni koje ugrožavaju opstanak ljudske

vrste. Niko drugi za ovo ne zna?“„Oh, neko i te kako zna. Da. Neko moćan. Gospodar nije mogao da

doputuje bez tuđe pomoći. Njegov ljudski saveznik je morao da sepobrine za njegovu bezbednost i transport. Vidite, vampiri ne moguda pređu preko tekuće vode sem ukoliko im u tome ne pripomognečovek. Čovek kojih ih poziva da dođu. A sada je sporazum, primirje,prekršeno. Savezništvom strigoja i ljudskog bića. To i jeste razlog štoje ova najezda tako zastrašujuća. I do te mere neverovatno preteča."Nora se okrenula ka Setrakijanu. „Koliko imamo vremena?"Starac je već sve unapred izračunao. „Tom stvoru će biti potrebno

manje od nedelju dana da završi sa čitavim Menhetnom i manje odmesec dana da preuzme celu zemlju. Za dva meseca će to učiniti sasvekolikim svetom."„Nemoguće", rekao je Ef. „To se neće dogoditi."„Divim se vašoj odlučnosti", rekao je Setrakijan. „Međutim, vi još

uvek ne znate sa čime se suočavate."„Dobro", rekao je Ef. „Onda mi recite - kada krećemo u akciju?"

Parking, TrajbekaVasilij Fet je parkirao svoji kombi ispred stambene zgrade u donjem

Menhetnu. Nije bogzna kako izgledala spolja, ali je imalanadstrešnicu i portira, i ipak se nalazila u Trajbeki. Za svaki slučaj biproverio adresu da se ispred zgrade nije nalazio nepropisno parkirankombi na kojem je pisalo „Zdravstvena služba" i na kojem je biloaktivirano žuto rotaciono svetlo. Smešno je, ali u mnogim zgradama idomovima u većini delova grada radnici deratizacionog odeljenjadočekivani su širom raširenih ruku, slično policajcima koji pristignuna mesto zločina. Vasilij nije mislio da će i ovde biti tako.Na njegovom kombiju je stajala skraćenica SKS za Servis za

kontrolu štetočina grada Njujorka. Inspektor zdravstvene službe, BilFurber, dočekao ga je na stepenicama u hodniku zgrade. Bili jenosio spuštene, plave brkove koji su ublažavali grimase koje je

pravio dok je neprestano energično žvakao nikotinsku žvaku. „Vaze“,pozvao ga je, što je bilo skraćeno od Vasja, kako se najčešće odmilja izgovaralo njegovo rusko ime. Vaz, ili, jednostavno, V, kako suga često zvali, bio je druga generacija Rusa čiji je hrapav glaszvučao potpuno bruklinski. Bio je krupan čovek i ispunjavao je čitavuširinu stepeništa.Bili ga je prijateljski munuo u ruku, zahvaljujući mu što je došao.

„Bratanicu moje rođake je nešto ujelo za usta. Znam da ova zgradane pripada mom rejonu, ali šta da radim, bogataši su al’ su moji.Samo da znaš da mi je u pitanju familija. Rekao sam im da imdovodim najboljeg čoveka za ’vatanje pacova u svih pet opština.“Vasilij je klimnuo glavom, s tihim ponosom, što je bilo

karakteristično za istrebljivače. Istrebljivač postiže uspeh u tišini. Poduspehom se podrazumeva da iza sebe ne ostavlja nikakvepokazatelje svog uspeha, nikakve tragove da je problema ikada ibilo, da je štetočina ikada bila prisutna niti zamka postavljena. Toznači da se red održao.Za sobom je vukao torbu sa opremom, kao neki majstor za

popravku računara. Stan je imao visoke plafone i velike sobe isigurno je koštao dvadeset hiljada dolara po kvadratnom metru,dakle bez problema tri miliona dolara na njujorškom tržištunekretnina. Na niskoj, čvrstoj narandžastoj sofi u haj-tek opremljenojsobi svoj u staklu, tikovini i hromu, sedela je devojčica grčevitodržeći lutku i svoju majku. Veliko parče zavoja prekrivalo jedevojčicinu gornju usnu i obraz. Majka je imala kratku kosu i naočaresa uzanim, pravougaonim okvirom, a nosila je vunenu zelenu suknjuiznad kolena. Pogledala je u Vasilija kao da je bio posetilac iz nekevrlo moderne, neodređene budućnosti. Devojčica je bila mala,možda joj je bilo pet ili šest godina, i izgledala je preplašeno. Vasilijbi joj se rado nasmešio, ali njegovo lice baš i nije bilo od onih kojaumiruju decu. Vilica mu je bila četvrtasta teme sekire, a oči širokopostavljene.Na zidu je stajao plazma televizor nalik na široku, staklom

uramljenu sliku. Na ekranu je bio prikazan gradonačelnik kako pričau buket mikrofona. Pokušavao je da odgovori na pitanja o nestalimžrtvama nesreće u avionu, leševima koji su iščezli iz gradskemrtvačnice; Njujorška policija je bila u pripravnosti, zaustavljala je

sve hladnjače na mostovima i pred tunelima. Uspostavili su dežurnibroj za informacije. Porodice žrtava su bile besne, a sahraneodložene.Bil je poveo Vasilija u devojčicinu sobu. Krevet sa baldahinom,

brac-televizor oivičen cirkonima, kao i odgovarajući računar,električni poni boje karamele u ćošku. Vasilijev pogled se odmahustremio na upakovanu hranu kraj kreveta. Prepečeni krekeri saputerom od kikirikija. I on ih je voleo.„Ovde je spavala tog popodneva“, rekao je Bili. „Probudila se jer je

osetila da je nešto grize za usnu. Taj stvor se nalazio na njenomjastuku, Vaz. Pacov u njenom krevetu. Dete neće oka da sklopi većmesec dana. Jesi li ikada čuo za nešto slično?"Vasilij je zavrteo glavom. Pacova je bilo u i oko svake zgrade na

Menhetnu, bez obzira šta stanodavci govorili a stanari mislili, ali onibaš i nisu stvorenja koja vole da se pokazuju, naročito ne usred beladana. Pacovi obično napadaju decu, i to često oko usana jer odatledopire miris hrane. Norveški ili mrki pacovi - Rattus norvegicus,gradski pacovi - imaju jako razvijen osećaj za miris i ukus. Njihovisekutići su dugački i oštri, jači od aluminijuma, bakra, olova i gvožđa.Ugrizi pacova su odgovorni za četvrtinu svih kvarova na električnimkablovima u gradu, a s tim u vezi, i glavni krivci za istovetni procenatpožara kojima se ne zna uzrok. Njihovi zubi se po tvrdoći moguuporediti sa čelikom, a struktura vilice kao u aligatora omogućava imjačinu ugriza od nekoliko tona. Mogu da progrizu beton, čak i kamen.Vasilij upita: „Da li je videla tog pacova?"„Ona nije znala šta je. Vrisnula je, počela da se koprca, a on je

pobegao. U hitnoj pomoći su im rekli da je bio pacov.“Vasilij je otkoračao do prozora koji je bio otvoren tek toliko da

propusti vazduh. Širom ga je otvorio i pogledao sa trećeg sprata dolena uzan kaldrmisan prolaz. Požarno stepenište je bilo udaljeno tri, trii po metra od prozora, ali su prastare fasadne cigle bile neravne igrebenaste. Ljudi pacove zamišljaju kao dežmekasta stvorenja kojase gegaju, dok su u suštini oni okretni kao veverice. Naročito kadasu podstaknuti hranom ili strahom.Vasilij je povukao devojčicin krevet od zida i zaštitio posteljinu.

Pomerio je i kuću za lutke, sto i policu za knjige da bi pogledao izanjih, mada uistinu uopšte nije ni mislio da će pacova pronaći u sobi.

Samo je za svaki slučaj eliminisao ono što je već bilo krajnjeočigledno.Iskoračio je u hodnik, vukući svoju opremu niz glatko, ispolirano

drvo. Pacovi imaju slab vid i kreću se uglavnom po osećaju. Krećuse naokolo po maršrutama, prateći staze duž niskih zidova, retko sekada udaljavajući više od dvadesetak metara od svoje jazbine.Nepoverljivi su prema nepoznatoj okolini. Ovaj pacov je verovatnopronašao vrata i skrenuo za ćošak, držeći se desnog zida, dok mu jegrubo krzno klizilo po podu. Sledeča otvorena vrata vodila su ukupatilo, devojčicino kupatilo, ukrašeno prostirkom u obliku jagode,svetloružičastom zavesom za tuš i korpom sa penama za kupanje iigračkama. Vasilij je pomno zagledao prostoriju u potrazi zaušuškanim mestima, a zatim je namirisao vazduh. Klimnuo je glavomBiliju, koji je potom zatvorio vrata.Bili se zadržao kratko, osluškujući, a onda je odlučio da izađe i ode

i provede malo vremena sa devojčicinom majkom. Kada je skorostigao do nje, iz kupatila je začuo jedno stravično BANG!, kao iglasnu lomljavu, zvuk flašica koje padaju u kadu - a potom i Vasilijevglas, sada već goropadan, koji je psovao na ruskom.Majka i kćerka su se prestravile. Bili im je pružio ruku, moleći za

strpljenje - utom je slučajno progutao žvakaću gumu - a ondapohitao niz hodnik.Vasilij je otvorio vrata kupatila. Nosio je debele duboke rukavice od

kevlara i pridržavao veliku vreću. Nešto u kesi se vrtelo i grizlo. A, tonešto je bilo veliko.Vasilij je jednom klimnuo glavom i dodao vreću Biliju.Biliju nije ništa drugo preostalo nego da je prihvati, jer bi u

suprotnom vreća pala, a pacov pobegao. Ponadao se da je materijalod kojeg je bila sazdana vreća čvrst kao što je i izgledao, jer sepacov grčevito vrteo i borio da izađe. Bio je veliki. Bili je ispružio rukusa vrećom što dalje od sebe, ali svejedno ju je držao visoko. Vasilj jestaloženo - ali presporo - otvarao torbu sa alatkama. Izvadio je nekizatvoren paket, sunđer sa anestetičkim gasom, halotanom. Vasilij jepreuzeo nazad vreću, a Bili je bio srećan što će da je se reši. Otvorioje vreću tek toliko da ispusti anestetik, a onda ju je ponovo zatvorio.Pacov se u početku snažno vrteo kao i ranije. A, onda je usporio.Vasilij je prodrmao vreću da ubrza proces.

Sačekao je još malo nakon što je migoljenje prestalo, a ondaotvorio vreću i posegnuo unutra, vadeći pacova za rep. Bio jeošamučen ali ne i onesvešćen, tankim ružičastim prednjim šapama ioštrim kandžama i dalje grebući po vazduhu, škljocajući čeljustima,otvorenih sjajnih, crnih očiju. Ovaj je bio povelik, tela dugačkogmožda dvadeset centimetara, i repa još tolikog. Oštro krzno mu jebilo sivo odozgo, a prljavobelo ispod. Ovo nije bio ničiji kućniljubimac, već divlji gradski pacov.Bili je ustuknuo za više koraka. I sam je nekada viđao na gomile

pacova a da se nikada nije privikao na njih. Vasiliju kao da to nijesmetalo.„Trudna je“, rekao je. Pacovi nose mlade samo dvadeset i jedan

dan i mogu da izrode i do dvadeset mladunaca odjednom. Jednazdrava ženka može da izrodi dve stotine i pedeset mladunaca svakegodine, a kod svakog okota ima više ženki nego mužjaka, spremnihda se pare. „Hoćeš da joj uzmem uzorak krvi za laboratoriju?"Bili je zavrteo glavom, gnušajući se kao da ga je Vasilij pitao da li

hoće da ga pojede. „Devojčicu su vakcinisali u bolnici. Pogledajsamo koliki je, Vaz. Isuse Hriste. Hoću da te pitam, ovo nije..,“ Bili jeprigušio glas. „...ovo nije neki starosedelac Bušvika, znaš na štamislim?"Vasilij je znao na šta je ovaj mislio. Bilo mu je dobro poznato.

Vasilijevi roditelji su se, odmah nakon dolaska u Ameriku, prvonastanili u Bušviku. U Bušviku su živeli mnogi emigranti još odsredine XIX veka: Nemci, Englezi, Irci, Rusi, Poljaci, Italijani, Afro-Amerikanci, Portorikanci. Sada su tu živeli Dominikanci, Gvajanci,Jamajčani, Ekvadorci, Indusi, Koreanci, Južnoazijci. Vasilij je proveomnogo vremena u najsiromašnijim đelovima Njujorka. Znao je zaporodice koje su koristile jastuke od troseda, knjige i nameštaj kakobi noću zagradili delove stana i tako se odbranili od pacova.Ali, ovaj napad je, svakako, bio nešto drugo. Dan. Smelost. Obično

samo najslabiji pacovi koje su isterali iz kolonije izlaze na površinu upotrazi za hranom. A, ovde je u pitanju bila jaka i zdrava ženka.Veoma neobično. Pacovi žive u krhkoj ravnoteži sa čovekom,koristeći se ranjivošću civilizacije, živeći na smeću i krupnijimotpacima, vrebajući mimo njihovog pogleda, iza zidova ili ispodpodova. Pojava pacova kod ljudi izaziva zebnju i strah. Napad izvan

njihovog uobičajenog noćnog haranja obično ukazuje na neosetnupromenu u njihovom životnom okruženju. Nalik na čoveka, ni pacovinisu skloni preuzimanju nepotrebnih rizika - oni moraju da buduisterani iz svojih podzemnih jazbina.„Želiš li da ga pročešljam i uzmem uzorke buva?“„Isuse, ne. Samo ga zatvori u tu vreću i reši ga se. Što god da

uradiš sa njim, ne pokazuj ga devojčici. Već je i ovako dovoljnopreplašena."Vasilij je izvukao veliku plastičnu kesu iz torbe sa alatkama i

zatvorio pacova u nju sa još jednim sunđerom natopljenimhalotanom, i to u fatalnoj dozi. Nabio je kesu u vreću da bi prikriodokaze, a onda nastavio sa poslom, počevši od kuhinje. Izvukao jetežak šporet sa osam ringli, kao i mašinu za pranje posuđa. Proverioje cevi ispod sudopere. Nije video nikakav izmet, brloge, ali kada jeveć bio tu, svejedno je iza kuhinjskih elemenata postavio malomamaca. To je uradio bez znanja stanara. Ljudi bi se unervozili kadabi im se reklo za postavljen otrov, naročito roditelji, ali treba znati dase otrov za pacove nalazi u svakoj zgradi i na svakoj ulici naMenhetnu. Ako ikada primetite nekakve tamnoplave mrvice ili zelenegranule, znajte da su u blizini primećeni pacovi.Bili je pošao za njim u podrum. Bio je čist i sređen, bez ikakvih

očiglednih pokazatelja kao što su smeće i svakoliki otpad prikupljenza jazbinu. Vasilij je pogledom preleteo preko prostora, mirišući upotrazi za izmetom. Imao je dobar nos za pacove, kao što su ipacovi imali dobar nos za ljude. Isključio je svetlo, na Bilijevonezadovoljstvo, i uključio baterijsku lampu koju je nosio okačenu okaiš svetloplavog radničkog odela. Lampa je svetlela ljubičasto, a nebelo. Urin glodara se prikazuje kao mastiljavoplav pod crnomsvetlošću, ali ovde nije video ni traga. Postavio je otrov za glodare upukotine kroz koje bi mogli da se šunjaju i kavezaste žičane zamke,za svaki slučaj. Potom je krenuo za Bilijem nazad u gornje predvorjezgrade.Bili se zahvalio Vasiliju i rekao mu da mu duguje uslugu, a onda se

na ulazu u zgradu raziđoše. Vasilij je i dalje bio u nedoumici, i nakonšto je ostavio opremu i mrtvog pacova u zadnji deo kombija, pripalioje dominikanski cigarilos i krenuo u šetnju. Prošetao se niz ulicu iokolo do kaldrmisanog prolaza koji je spazio sa devojčicinog

prozora. Trajbeka je bila poslednji deo Menhetna u kojem ste moglida nabasate na prolaze.Vasilij nije morao da napravi više od nekoliko koraka pre nego što je

ugledao prvog pacova. Trčkao je uz samu ivicu zgrade orijentišući seu prostoru. Tada je video još jednog na grani malog, nejakog drvetakoje je izraslo uz kratak ciglani zid. A, potom i trećeg, kako trčkari pokamenom kanalu i pije braonkastu otpadnu vodu koja je isticala sanekog nevidljivog đubrišta ili izvora kanalizacije.Dok je stajao i posmatrao, pacovi su počeli da izviru iz kaldrme.

Bukvalno su se kandžama izvlačili između izanđalih kamenihkockica, izvirući na površinu iz podzemlja. Kostur pacova jefleksibilan, što im omogućava da se provuku kroz rupe ne veće odveličine njihovih lobanja, otprilike dva centimetra po širini. Izlazili suiz pukotina u parovima ili u trojkama, a onda se brzo razbežavali.Koristeći dimenzije kamene kocke - trideset puta osam centimetara -kao meru, Vasilij je procenio da su ovi pacovi bili dugački dvadesetdo dvadeset i pet centimetara, plus isto toliko dugačak rep. Drugimrecima, ovo su bili potpuno odrasli glodari.Dve kese ispunjene smećem u njegovoj blizini prevrnule su se i

oživele pune pacova koji su se hranili svime što se u njima nalazilo.Jedan mali pacov je pokušao da protrči pored njega do kante zađubre, ali Vasilij je glodara šutnuo svojom radničkom čizmom, a ovajje odleteo dobra četiri i po metra. Pao je usred prolaza, nepokretan.U roku od samo nekoliko sekundi, ostali pacovi su se gramzivookomili na njega, grizući mu krzno dugačkim žutim sekutićima.Najefikasniji način da istrebite pacove jeste da uklonite izvor hrane iznjihovog životnog okruženja i pustite ih da se međusobno prožderu.Ovi pacovi su bili gladni, i bili su u bekstvu. Ovakva njihova dnevna

aktivnost na površini - skoro da je bila nečuvena. Do ovakvihmasovnih promena staništa dolazilo je samo u slučajevimanepogoda, kao što su bili zemljotresi ili rušenje zgrade.Ili, povremeno, kada bi se odvijali veliki građevinski radovi na

određenoj lokaciji.Vasilij je nastavio šetnju blok južnije, prelazeći ulicu Barkli gde se

grad otvarao ka nebu - skoro sedam hektara gradilišta.Iskoračio je na jednu uzvišicu sa koje je, preko puta, mogao da vidi

lokaciju bivšeg Svetskog trgovinskog centra. Radovi na dubokom

podzemnom basenu koji je trebalo da podupre novu građevinuprivodili su se kraju. Iz zemlje su štrcali betonski i čelični stubovi.Ovo je bila neka vrsta duboke gradske rane - kao ujed na licudevojčice.Vasilij se prisetio tog apokaliptičnog septembra 2001. Nekoliko

dana nakon što su se srušile kule bliznakinje, krenuo je sapripadnicima zdravstvenih službi da raščišćava, počevši odzatvorenih restorana na obodu ruševina gde su izbacivali preostaluhranu. Zatim su se spustili u podrume i podzemne prostorije. Nigdenisu videli živog pacova, ali bilo je mnogo pokazatelja njihovogprisustva, uključujući i kilometre pacovskih tragova utisnutih uslegnutu prašinu. Jasno se sećao poslastičarnice „Gospođa Fild“,koju su glodari skoro naskroz izgrizli. Pacovi su prosto mileli na tojlokaciji i gradski oci su bili zabrinuti da će se raštrkati iz ruševina ipreplaviti okolne ulice i susedne delove grada u potrazi za hranom.Iz tog razloga se i pribeglo masovnoj deratizaciji koju je finansiralavlada. Postavljeno je na hiljade mamaca i pacolovki napravljenih odčeličnih žica unutar i oko nulte tačke. Zahvaljujući predostrožnostiVasilija i njemu sličnih, do invazije od koje su toliko strepeli nikadanije došlo.Vasilij je i do danas ostao da radi pod ugovorom za vladu, a

njegovo polje delovanja podrazumevalo je kontrolu populacijepacova u Bateri parku i oko njega. Imajući sve to u vidu, bio je dobroupoznat sa stanjem lokalnih napasti i od samog početka jeučestvovao u projektu izgradnje na ovoj lokaciji. Sve do sada, sve jeteklo uobičajeno - posao kao posao.Pogledao je na kamione koji su prelivali beton i dizalice koje su

prenosile građevinski kamen. Sačekao je tri minuta da neki dečakzavrši sa razgledanjem lokacije sa postavljenog vizira - isti onakavkakav postoji i na vrhu Empajer stejt bildinga - a onda je ubacionovčić i izbliza pogledao građevinsku lokaciju.Brzo ih je spazio. Njihova mala, smeđa tela koja su se migoljila iz

ćoškova, trčkarala po gomilama kamenja, dok su se neki pentrali uzprilazni put prema ulici Liberti. Jurcali su oko štrkljavih stubovaobeležavajući temelje Fridom tauera kao da su istrčavali stazu sapreprekama. Pogledom je potražio pukotine na kojima će se novakonstrukcija spajati sa podzemnom železnicom PAT. Zatim je

pridigao vizir i pogledom ispratio jedan niz pacova koji se verao uzpotporni zid celične platforme duž istočnog ćoška i iskakao napričvršćene žice. Bežali su iz basena, pravi egzodus, prateći bilo kojispasonosni izlaz odatle.

Izolaciono odeljenje,bolnica Jamajka, Kvins

Iza drugih vrata izolacionog odeljenja, Ef je izvukao plastičnerukavice. Insistirao bi da ih i Setrakijan navuče, ali dodatni pogled nanjegove skvrčene prste naterao je Efa da se zapita da li bi mu touopšte i pošlo za rukom.Ušli su u prostoriju u kojoj se nalazio Džim Kent, jedinoj zauzetoj

sobi u inače praznom odeljenju. Džim je sada ležao i spavao, i daljeobučen. Cevčice sa njegovih grudi i ruke vodile su do aparata čija suočitavanja bila prigušena. Medicinska sestra im je saopštila da sunjegovi vitalni parametri bili izrazito slabi - kucanje srca, krvnipritisak, disanje, nivo kiseonika - da su sve automatske alarme naaparatima morali da priguše jer su se neprestano oglašavali.Ef se progurao pored providnih visećih plastičnih zavesa jer je

osećao da je Setrakijan, koji je stajao pored njega, bio napet kaostruna. Pošto su se približili, rad Džimovih vitalnih organa se ubrzao,što se i prikazalo na monitorima svih uređaja - prilično neobično.„Nalik na glistu u tegli", rekao je Setrakijan. „On nas oseća. Oseća

da je krv blizu."„Nemoguće", rekao je Ef.Prišao mu je još bliže. Džimovi parametri i moždani rad dodatno su

se ubrzali.„Džime", obratio mu se Ef.Lice mu je nemirno spavalo, a tamna koža je poprimala neku

nezdravu sivu nijansu. Ef je uočio da mu se zenice hitro pomerajuispod kapaka, kao da se nalazio u nekakvoj maničnoj REM fazi sna.Setrakijan je povukao ostatak zavese srebrnom vučjom glavom

svog visokog štapa. „Ne približavajte mu se previše", upozorio je.„Preobražava se." Setrakijan je posegnuo u džep kaputa. „Ogledalo.Izvadite ga."U unutrašnjem prednjem džepu Efove jakne nalazilo se srebrom

uokvireno ogledalce, deset puta sedam i po centimetara, jedno od

mnogih predmeta koje je starac pokupio iz svog vampirskogarsenala u podrumu.„Sebe vidite u ogledalu."Ef je video svoj odraz u starom ogledalu. „Naravno."„Molim vas, pogledajte u ogledalo i recite mi da li i mene vidite."Ef je pomerio ogledalo pod određenim uglom da bi video starčevo

lice. „Dobro."Nora reče:,Vampiri nemaju odraz u ogledalu."Setrakijan odgovori: „Nije sasvim tako. A, sada vas molim da, s

velikim oprezom, pogledate i u njegovo lice."Ogledalo je bilo prilično malo tako da je Ef morao da napravi korak

ka krevetu i ispruži ruku, pridržavajući ga pod određenim uglom nadDžimovom glavom.U prvi mah nije mogao da razabere Džimov odraz, jer je izgledao

kao da su se Efu jako tresle ruke. Međutim, pozadina, jastuk i ramkreveta lepo su se videli.Džimovo lice je bilo veoma mutno. Izgledalo je kao da je snažno i

ubrzano vrteo glavom ili se tresao takvom snagom da mu je lik bioneprimetan.Brzo je povukao ruku.„Srebrna podloga", rekao je Setrakijan tapšući sopstveno ogledalo.

„U tom grmu leži zec. Danas se masovno proizvode ogledala sahromiranom podlogom, koja ništa ne otkrivaju. Međutim, ogledala sasrebrnom podlogom uvek nam prikazuju istinu."Ef je ponovo pogledao sebe u ogledalu. Sasvim normalno, ako

izuzmemo blago podrhtavanje njegove ruke.Ponovo je namestio ogledalo preko lica Džima Kenta, pokušavajući

da ga primiri - i ponovo ugledao drhturavu zamagljenost koja jepredstavljala Džimov odraz. Činilo se kao da mu se telo nalazilousred kakve grozomorne agonije pri kojoj mu se biće treslo kaomahnito, i suviše brzo da bi se jasno videlo.A, opet, golim okom gledano, ležao je mimo i spokojno.Ef je predao ogledalo Nori, koja se isto tako zaprepastila, i uplašila.

„Dakle, to znači... da se pretvara u ono stvorenje... u ono stvorenjekao i kapetan Redfern."Setrakijan reče: „Nakon inficiranja mogu da se preobraze i pripreme

za hranjenje nakon samo jednog dana i jedne noći. Potrebno je

sedam dana da se neko u potpunosti preobrazi, da zaraza preuzmetelo i preoblikuje ga za sopstvene potrebe - u svoju novu parazitskuformu. A, potom trideset noći do potpune zrelosti."Nora upita: „Potpune zrelosti?"Starac reče: „Molimo se da te faze ne bude.“ Ukazao je na Džima.

„Arterije ljudskog vrata predstavljaju najbržu tačku prilaza, mada je ibedrena arterija direktan put ka našem krvotoku."Rez na vratu je bio tako precizan da se u ovom trenutku nije ni

razabirao. Ef upita: „Zašto krv?“„Kiseonik, gvožđe i mnoge druge hranljive materije."„Kiseonik?“, upitala je Nora.Setrakijan je klimnuo glavom. „Tela njihovih domaćina se menjaju.

Sastavni deo preobražaja je i to da se vaskularni i digestivni sistemspajaju, postaju jedno. Slično kao kod insekata. U tečnosti kojapredstavlja njihovu krv nema dovoljno gvožđa i kiseonika,kombinacije koja je zaslužna za crvenu boju ljudske krvi. Kod njih seona pretvara u belu."„A, njihovi organi", rekao je Ef. „Kod Redferna su izgledali skoro

kao kanceri."„Telesni sistem je nadvladan i preobražen. Virus preuzima njegov

rad. Oni više ne dišu. Oni udišu, uglavnom samo kao preostalirefleks, ali ne primaju kiseonik. Nefunkcionalna pluća se na krajusparuše, a potom i prilagođavaju."Ef reče: „Kada je Redfern napao, izbacio je nekakvu veoma

razvijenu izraslinu iz usta. Nalik na mišićavu žaoku ispod jezika."Setrakijan je klimnuo glavom kao da se složio sa Efovim mišljenjem

o vremenskim prilikama. „Ona se razvija kako jedu. Njihovo mesopoprima skoro tamnocrvenu boju, kao i očne jabučice i površinskisloj kože. Ta žaoka, kako je zovete, zapravo predstavlja preobrazbu,preobražaj starog respiratornog trakta, dušnika i plućnih kesa sadodatkom novoizraslog mesa. To vam je slično kao kada rukav jaknepreokrenete na naličje. Vampir ovaj organ može da istisne izgrudnog koša i izbaci ga daleko više od jednog, čak i do dva metra.Ako isečete odraslu žrtvu, pronašli biste mišićavo tkivo, kesu kojaizbacuje taj organ da bi se stvorenje nahranilo. Sve što je njimapotrebno jeste redovan priliv čiste ljudske krvi. U tom pogledu moždasu slični dijabetičarima. Ne znam. Vi ste lekar.“

„I ja sam mislio da jesam", promumlao je Ef. „Sve do sada."Nora reče: „Mislila sam da vampiri piju devičansku krv. Hipnotišu...

pretvaraju se u slepe miševe..."Setrakijan reče: „To je romantična slika o njima. Međutim, istina je

više... kako da se izrazim?"„Izopačenija", rekao je Ef.„Gnusnija", dodala je Nora.„Ne", rekao je Setrakijan. „Banalnija. Jeste li pronašli amonijak?"Ef je klimnuo glavom.„Oni imaju veoma kompaktan sistem za varenje", nastavio je

Setrakijan. „U njemu nema prostora za skladištenje hrane. Svanesvarena plazma, ili kakav drugi zaostatak, moraju se izbaciti da bise napravilo mesta za novu dozu hranljive materije. U određenojmeri slično kao i kod krpelja - balegari dok se hrani."Temperatura u bliskom okruženju se iznenada promenila.

Setrakijanov glas je utihnuo do ledenog šapata.„Strigoj", zašištao je. „Ovde je."Ef je pogledao u Džima. Džimove oči su sada bile otvorene, zenice

tamne, dok je beonjača postala sivkasto-narandžasta - skoro kaonebo prošarano u sumrak. Zurio je u tavanicu.Ef je osetio nalet straha. Setrakijan se ukočio, a deformisane šake

postavio u samu blizinu ručke u obliku vučje glave njegovog štapa -bio je spreman za napad. Ef je osetio naboj njegove namere, i bio jezaprepašćen dubokom, drevnom mržnjom koju je spazio u starčevimočima.„Profesore..." izustio je Džim kroz blagi jauk koji mu je prešao preko

usta.Tada mu se kapci nanovo zaklopiše, a Džim se ponovo našao u

transu nalik na REM fazu sna.Ef se okrenuo ka starcu. „Kako je... znao ko ste?"„Nije on znao", odgovorio je Setrakijan i dalje pripravan za napad.

„On je sada kao trut, postaje deo košnice. Telo sačinjeno od mnogihdelova, ali jedne jedine volje." Pogledao je u Efa. „Ovog stvoramoramo uništiti."„Šta?“, rekao je Ef. „Ne."„Ovo više nije vaš prijatelj", rekao je Setrakijan. „On je vaš .

neprijatelj."

„Čak da je to i istina - on je i dalje moj pacijent.“„Ovaj čovek nije bolestan. On se sada nalazi u području izvan

svake bolesti. Za nekoliko sati, nijedna njegova nekadašnja odlikaviše neće postojati. Osim toga, veoma je opasno da ga zadržavamoovde. Kao i u pilotovom slučaju, ljudi koji se nalaze u ovoj zgradivelikoj u su opasnosti."„A šta ako... šta ako ne popije krv?“„U nedostatku hranljivih materija, njegovo telo će početi da se

urušava. Nakon četrdeset i osam časova bez krvi, telo će početi damu otkazuje, organizam će početi da proždire ljudske mišiće i masnećelije sopstvenog tela, polako i bolno izjedajući samog sebe. Svedok ne opstanu samo vampirski sistemi."Ef je jako vrteo glavom. „Moram da osmislim neku vrstu protokola

za izlečenje. Ako ovu zarazu uzrokuje virus, moram da poradim natome da pronađem lek.“Setrakijan je rekao: „Postoji samo jedan lek. Smrt. Uništenje tela.

Smrt iz milosrđa."Ef reče: „Mi nismo veterinari. Ne možemo tek tako usmrćivati ljude

koji su i previše bolesni da prežive."„Upravo to ste učinili sa pilotom."Ef je zamucao. „To je bilo drugačije. Napao je Noru i Džima -

okomio se i na mene."„Vaša filozofija samoodbrane je u potpunosti primenjiva i u ovom

konkretnom slučaju."„To bi isto mogli da kažemo i za filozofiju genocida."„A, šta ako uzmemo da je upravo to njihov cilj - potpuno uništenje

ljudske rase - šta biste na to rekli?"Ef nije želeo da se upliće u takvo teoretisanje. Gledao je u kolegu.

Prijatelja.Setrakijan je uvideo da im neće promeniti mišljenje, barem za sada

ne. „Onda me odvedite do posmrtnih ostataka pilotovog tela. Moždapostoji način da vas uverim u ono što govorim."Svi su ćutali dok su se liftom spuštali u podrum. A kada su pristigli,

umesto da dođu do zaključanih vrata mrtvačnice, pronašli su ihotvorena. Pred njima su se tiskali policija i bolničko osoblje.Ef im je prišao. „Šta vi to radite...?"

Video je da su vrata ogrebana, metalni dovratak iskrivljen i uništen,a brava polomljena sa spoljašnje strane.Niko od bolničkog osoblja nije otvorio ova vrata. Neko drugi ih je

provalio.Ef je brzo pogledao unutra.Sto je bio prazan. Redfernovo telo je nestalo.Ef se okrenuo ka jednoj bolničarki, želeći da sazna informaciju više.

Ali, na njegovo iznenađenje, primetio je da se polako povlači nizhodnik, bacajući preko ramena pogled na njega dok je razgovaralasa policijom.Setrakijan je rekao: „Sada bi trebalo da krenemo."Ef reče: „Ali, moram da saznam gde je njegovo telo."„Nestalo je", rekao je Setrakijan. „Nikada neće ni biti pronađeno."

Starac je zgrabio Efovu ruku neočekivanom snagom. „Verujem da jeodslužilo svoje."„Odslužilo svoje? Šta hoćete da kažete?"„Konačno uništenje. Ono nije ništa više mrtvo od njegovih kolega

putnika koji su isto tako nekada ležali u mrtvačnici."Zaliv Šipshed, Bruklin

Glori Miler, novopečena udovica, uočila je novinski izveštaj onestalim leševima sa leta 753 dok je na internetu tražila savete otome šta se radi u slučajevima kada umre muž, a prethodno neostavi testament. Ispratila je link i pročitala vest pod naslovomRAZVOJ SITUACIJE. Federalni istražni biro je trebalo da održikonferenciju za štampu u narednih sat vremena, pisalo je, na kojojće saopštiti da se uvećava nagrada za bilo kakvu informaciju onestanku tela žrtava s Ridžis erovog leta iz gradske mrtvačnice.Ova priča je izazvala veliki strah u njoj. Iz nekog razloga se upravo

sada prisetila da ju je prethodne noći probudio san i da je čula nekezvuke na tavanu.Samo se sećala da je u tom snu bilo reči o tome da joj se Herman,

njen tek nedavno preminuli muž, vratio iz mrtvih. Došlo je do greške,i tragedija leta 753 se, zapravo, nikada nije ni dogodila, a Herman sepojavio na zadnjim vratima njihove kuće u zalivu Sipshed sa a-pomislila-si-da-si-me-se-otarasila osmehom, zahtevajući da muposluži večeru.

Glori je u javnosti igrala ulogu žalosne udovice koja tiho pati, kaošto će to i činiti ako dođe do nekog ispitivanja i sudske parnice.Međutim, u osami je tragičnu okolnost usled koje je izgubila muža, asa kojim je bila u braku trinaest godina, smatrala velikim darom.Trinaest godina braka. Trinaest godina neizrecivog zlostavljanja.

Situacija je postajala sve gora kako su godine prolazile, a onda jepočeo da je zlostavlja i pred sinovima starim devet i jedanaestgodina. Glori je živela u neprestanom strahu od njegovih promenaraspoloženja, a čak je sebi dopustila - samo maštarija, i previšerizična da bi je sprovela u stvarnosti - da razmišlja šta bi bilo kada bise, dok je te nedelje bio na putu, spakovala i otišla sa decom uposetu majci koja je u Hajdelbergu bila na samrti. Ali, gde je moglada ode? A, još gore - šta će uraditi njoj i dečacima ako ih pronađe,kao što je znala da hoće?Ali, Bog je bio pravedan. Najzad je odgovorio na njene molitve. Ona

i dečaci bili su ponovo rođeni. Tamni pokrov nasilja najzad je bioodstranjen iz njihovog doma.Otišla je do podnožja stepenica, posmatrala drugi sprat i tavanska

vrata sa kojih je visio kanap za povlačenje.Rakuni. Vratili su se. Herman je bio prvi koji je uhvatio jednog u

zamku. Uzeo je strahom ophrvanog neželjenog gosta i odneo ga uzadnje dvorište gde je dečacima održao lekciju u...Gotovo je. Više nije imala čega da se plaši. Dečaci se neće vratiti

kući bar još jedan sat, i odlučila je da se sada popne na tavan.Ionako je planirala da započne sa izbacivanjem Hermanovih stvari.Utorak je bio dan za bacanje, a ona je želela da do tada završi s tim.Bilo joj je potrebno neko oružje, a prva stvar na koju je pomislila bila

je Hermanova mačeta. Doneo ju je u kuću pre nekoliko godina idržao je zavijenu u uvošćeno platno u zaključanoj plastičnoj ostaviza alat s bočne strane kuće. Kada ga je priupitala zašto je uopštepoželeo da poseduje tako nešto - prašumsko oružje usred zalivaSipshed - samo joj se nakezio. „Nikad se ne zna.“Ovakve uvredljive pretnje bile su svakodnevni deo njegovog

zlostavljanja. Skinula je ključ sa kuke iza vrata ostave, izašla napoljei otvorila ostavu. Pronašla je uvoštano platno ispod dvorišnih alatki istarog, odlomljenog seta za kriket koji su dobili kao svadbeni poklon,a koji će joj sada odlično poslužiti za potpalu. Donela je paket u

kuhinju i spustila ga na sto, praveći mali predah pre nego što ga jeodvila.Oduvek je tom predmetu pripisivala nekakva zla svojstva. Oduvek

je imala osećaj da će odigrati neku važnu ulogu u sudbini oveporodice, da će možda predstavljati Glorinu smrt u Hermanovimrukama. S obzirom na to, odvila ga je pažljivo, kao da je otpovijalauspavanu bebu demona. Herman nikada nije voleo da ona dodirujenjemu tako drage predmete.Sečivo je bilo dugačko, široko i ravno. Drška je bila napravljena od

zavijenih kožnih traka koje su se izlizale do svetlobraon boje odrukovanja prethodnog vlasnika. Pridigla ga je, okretala, osetila težinuovog čudnog predmeta u svojoj ruci. Uhvatila je sopstveni odraz naprozorčiću mikrotalasne pećnice i - uplašila se. Žena koja stoji samačetom u ruci u njenoj kuhinji.On ju je načinio ludom.Popela se na sprat držeći mačetu. Zaustavila se ispod tavanskih

vrata i posegnula za čvorom belog kanapa koji je visio. Izlaz natavan se uz škripu otvorio pod uglom od četrdeset i pet stepeni. Tajzvuk bi trebalo da uplaši bilo koju vrebajuću domaću životinju.Oslušnula je da bi čula neki trčkaravi zvuk, ali nije čula ništa.Posegnula je za prekidačem visoko na zidu, ali svetlo se na tavanu

nije upalilo. Pritisnula ga je nekoliko puta - ali i dalje ništa. Na tavanse nije penjala još od Božića, i sijalica je od tada mogla da pregoribilo kada. Na krovnim gredama tavana nalazio se maleni prozorčić.To će joj obezbediti dovoljno svetla.Spustila je stepenice i krenula da se penje. Kada je stupila na treći

stepenik, oči su joj se našle iznad nivoa tavanskog poda. Bio jenedovršen, sa ružičastim izolacionim oblogama od staklene vune,upakovanim u folije i odmotanim po poprečnim gredama. Ukrštenešperploče bile su postavljene u pravcu sever-jug i istok-zapad,praveći staze prema svakom od četiri ugla u kojima su skladištenestvari.Prostor je bio mračniji nego što je očekivala, a onda je uočila da su

dva njena stara ormana bila pomerena, efikasno zaprečavajući slabudnevnu svetlost. Na gomile stare odeće, odeće koju je nosila prenego što je upoznala Hermana, bilo je zatvoreno u plastične kese iostavljeno da tu čami već trinaest godina. Krenula je po šperploči i

smakla upakovaiiu odeću sa prozorčeta da bi propustila svetlost.Možda bi trebalo da otvori ormane i podseti se šta je nekad nosila.Ali, lada je, ispod staze od šperploče, ugledala prazan deo podaizmeđu dve dugačke krovne grede odakle je izolacija, iz nekograzloga, bila uklonjena.A onda je primetila još jednu prazninu u podu.I, još jednu.Zastala je, nepomična. Iznenada je osetila nešto iza leđa. Plašila se

da se okrene, ali onda se prisetila da u ruci drži mačetu.Iza nje, oslonjene na vertikalni deo tavana, najudaljenijeg od

dnevne svetlosti, stajali su neuredno nagomilani delovi povađenihizolacionih traka. Deliči staklene vune bili su rastureni kao da je nekaživotinja pravila ogromno gnezdo.To nije bio rakun. Nešto veće. Mnogo veće.Gomila je bila potpuno kompaktna, napravljena tako kao da nešto

skriva. Da li se Herman bavio nekim njoj nepoznatim projektom?Kakvu je to mračnu tajnu ovde skrivao?Sa pridignutom mačetom u desnoj ruci, povukla je jedan kraj

izolacione trake, odvlačeći je sa humke i otkrivajući....... ništa.Tada je povukla i drugu izolacionu traku, i zaustavila se kada je

ugledala dlakavu mušku ruku.Glori je poznavala tu ruku. Znala je i onog čija je to ruka bila.

Intimno je poznavala i jedno i drugo.Nije mogla da veruje u šta je gledala.Sa mačetom koja je stajala pridignuta ispred nje, izvukla je još

jednu izolacionu traku.Njegova majica. Ona sa kratkim rukavima i dugmićima koju je voleo

da nosi, čak i zimi. Herman je bio sujetan čovek, ponosan na svojemaljave ruke. Skinuo je sa ruke sat i burmu.Glori je stajala kao zakovana prizorom, topeći se od straha.

Svejedno, morala je da ga vidi. Posegnula je za još jednomizolacionom trakom koja je, povučena, učinila da se veći deo gomileobruši i sklizne na pod.Njen preminuli muž Herman ležao je kao da spava na njenom

tavanu. Na postelji od iscepkane ružičaste staklene vune, potpuno

odeven i sa bosim stopalima, koja su bila prljava kao da je hodao pozemlji.Nije mogla da svari ovaj šok. Nije mogla da se nosi s njim. Muž za

kojeg je mislila da ga se otarasila. Tiranin. Mučitelj. Siledžija.Stajala je nad njegovim usnulim telom sa mačetom kao

Damoklovim mačem, spremnim da se ustremi na njega ukolikonapravi ma i najmanji pokret.Zatim je, polako, veoma polako, spustila ruku, a sečivo mačete joj

se našlo uz nogu. On je sada bio tek duh, shvatila je. Čovek koji sevratio iz mrtvih, prisustvo koje je imalo nameru da joj nikada ne damira. Nikada ga se neće osloboditi.Dok je ovako razmišljala, Herman je otvorio oči.Kapci se pridigoše sa njegovih očnih jabučica, koje su zurile pravo

u tavanicu.Glori se zamrznula u mestu. Imala je potrebu da beži, da vrišti, ali

nije mogla ni jedno ni drugo.Hermanova glava se okretala sve dok se njegove izbuljene oči nisu

usredsredile na nju. Onaj isti podsmešljiv pogled, kao i uvek. Tajpodrugljiv osmeh. Taj pogled koji je oduvek bio preteča nečeg za njupogubnog.A, onda joj je nešto kvrcnulo u glavi.

U istom trenutku, četiri kuće niz ulicu, četverogodišnja Lusi Nidamje stajala na prilazu kuće hraneči svoju lutku po imenu Bejbi Diromanjim čizits krekerima. Lusi je zastala sa glasnim žvakanjem da biumesto toga saslušala potmule vriske i teške, reske udarce koji sudopirali... odnekud u blizini. Pogledala je naviše u svoju kuću, zatimseverno, skvrčenog nosića, sa očima u nevinoj zbunjenosti. Stajalaje veoma mirno, isplaženog narandžastog jezika sa polupojedenimkrekerima sa sirom, slušajući najčudniju buku koju je ikada do sadaimala prilike da čuje. Reći će tati kada, noseći telefon, ponovo izađeiz kuće. Onda joj se kesica krekera prosula, a ona ih je, čučeći, jelasa kolskog prilaza. Pošto su je zbog toga ubrzo izgrdili, potpuno jezaboravila na sve ostalo.

Glori je stajala dahćući na tavanu, povraćajući i obema rukamapridržavajući dršku mačete. Herman je ležao u komadima među

lepljivim ružičastim izolacionim materijalom, dok je sa tavanskihzidova curilo nešto belo.Belo?Glori je drhtala, bilo joj je neopisivo muka. Pogledala je u štetu koju

je napravila. Sečivo se dvaput zarilo u krovnu gredu, a u njenoj glavije to bio Herman koji je pokušavao da joj oduzme mačetu, dok je onamorala snažno da je vuče napred-nazad da bi je oslobodila inastavila njome da udara po njemu.Povukla se jedan korak nazad. Imala je vantelesno iskustvo. Ono

što je uradila bilo je nečuveno.Hermanova glava sa podrugljivim osmehom otkotrljala se između

dve grede, licem okrenutim nadole, a pahuljasto parče ružičastestaklene vune zalepilo se za njegov obraz nalik na kakvu šećernuvunu. Trup mu je bio isečen i proboden, butine iseckane do kostiju, aiz prepona mu je klokotalo nešto belo.Belo?Videla je nešto tamno i malo, kako gmiže. Mutilo joj se pred očima i

treptala je, i dalje u stegama ubistvenog besa. Nije u potpunostimogla da poveruje svom vidu.Osetila je svrabež na nožnom zglobu iznad krvavobele papuče. Taj

svrabež je puzao uz njenu nogu, a ona je zamahnula ravnomstranom lepljivog belog sečiva po butini.A onda i drugi svrabež s prednje strane druge noge. A, potom, i na

struku. Shvatila je da ju je obuzimala neka vrsta histerične reakcije,kao da su je napadale bube. Zateturala se korak unazad i skoro daje skliznula sa staze od šperploče.Tada je osetila veoma blago vrpoljenje u preponama, a potom i

iznenadan neugodan pokret u anusu. Osećaj nekakvog gmizavogvrpoljenja učinio je da poskoči i stisne zadnjicu, kao da će da seuneredi. Sfinkter joj se raširio i tako je dugo stajala, paralizovana,sve dok taj osećaj nije počeo da čili. Oslobodila je stisak, dozvolila jesebi da se opusti. Morala je da ode u kupatilo. Još jedno komešanjeodvuklo joj je pažnju, sada u rukavu bluze. Osetila je žaravi svrab naposekotini na ruci.Tada je, duboko u utrobi, osetila jeziv bol od kojeg se ubrzo

presamitila. Mačeta je pala na šperploču, a iz Glorinih usana seprolomio vrisak, urlik patnje i stradanja. Osetila je da je nešto grebe

po ruci - sada pod mesom, gamižući ispod kože - i dok je i daljevrištala širom otvorenih usta, još jedna tanka kapilarna glistadogmizala je iza vrata preko vilice do usne, prodirući joj u obraz,vijugajući se dalje niz njeno grlo.

Friburg, NjujorkNoć je ubrzano padala dok se Ef vozio Kros Ajlendom, putem

opasanim drvoredima, na istok, u okrug Naso.Ef je rekao: „Dakle, govorite mi da su se putnici iz gradske

mrtvačnice, oni za kojima traga čitav grad, svi jednostavno uputilisvojim kućama?"Stari profesor je sedeo na zadnjem sedištu sa šeširom u krilu. „Krv

ište krv", odgovorio je. „Čim se preobrate, neupokojeni prvo potražesvoju porodicu i svoje prijatelje koji još uvek nisu inficirani. Noću sevraćaju onima sa kojima dele emocionalnu vezu. Njihovim ’milim idragim’. Pretpostavljam da je to neka vrsta povratka kući. To je istionaj životinjski nagon koji goni izgubljene pse da pređu na stotinekilometara ne bi li se vratili gazdi. Pošto su sada lišeni višihmoždanih funkcija, životinjska priroda preuzima vodstvo. Ovo sustvorenja koje vode nagoni. Za hranjenjem. Za skrivanjem. Zagneždenjem."„Vraćaju se ljudima koji za njima žale", rekla je Nora, koja je sedela

kraj Efa na suvozačevom sedištu. „Da bi se njima nahranili i da bi ihinficirali?"„Da bi se njima nahranili. U prirodi je nemrtvih da nanose patnju

živima."Ef je u tišini sišao sa autoputa. Ovo bavljenje vampirima bilo je

mentalni ekvivalent jedenju loše hrane - njegov um je odbijao da gasvari. Žvakao je i prežvakavao, ali nije mogao da ga proguta.Kada ga je Setrakijan zamolio da odabere putnika sa liste žrtava

leta 753, prva na koju je pomislio bila je devojčica, Ema Gilbarton.Ona koju je pronašao kako sedi u avionu i drži majčinu ruku. To jeizgledalo kao dobra provera Setrakijanove pretpostavke. Kako bijedna mrtva jedanaestogodišnjakinja uopšte mogla da iz mrtvačniceu Kvinsu dospe do svoje kuće u Friburgu, i to noću?Ali sada, kada su se parkirali ispred kuće Gilbartonovih, impozantne

džordžijanske kuće kolonijalnog stila na širokoj poprečnoj ulici saogromnim privatnim posedima, Ef je shvatio da će, ukoliko nisu u

pravu, upravo probuditi čoveka koji je žalio za svojom zauvekizgubljenom porodicom, za gubitkom žene i jedinog deteta.Ovo je nešto o čemu je Ef ponešto i znao.Setrakijan je iskoračio iz eksplorera, nameštajući šešir na glavu i

pridržavajući svoj dugački štap koji mu nije koristio za hodanje. Ulicaje u ovo doba večeri bila tiha, u nekim od okolnih kuća gorelo jesvetlo, ali napolju nije bilo ljudi, niti su prolazili automobili. Svi prozorina kući Gilbartonovih bili su zamračeni. Setrakijan im je obomapružio baterijsku lampu sa tamnim sijalicama koje su podsećale nanjihove lume, samo što su bile teže.Došli su do vrata i Setrakijan je pozvonio, koristeći vučju glavu

štapa. Kada se niko nije odazvao, uhvatio je kvaku koristeći samodelove ruke prekrivene rukavicom, odmičući gole jagodice prstiju.Nije imao nameru da za sobom ostavlja otiske.Ef je ukapirao da je starac ovakvim radnjama pribegavao i ranije.Ulazna vrata su bila zaključana. „Dođite", rekao je Setrakijan.Sišli su niz stepenice i krenuli oko kuće. Zadnje dvorište je

predstavljalo širok proplanak na obodu stare šume. Mlad mesec jeodavao blagu svetlost, dovoljnu da im se prikažu blede senkenjihovih tela preko trave.Setrakijan je zastao i ukazao na nešto svojim štapom.Nakošena podrumska vrata bila su širom otvorena ka noći.Starac se uputio ka njima, a Ef i Nora su ga pratili. U neosvetljen

podrum vodilo je kameno stepenište. Setrakijan je pogledom istražiovisoko drveće koje je okruživalo zadnje dvorište.Ef reče: „Ne možemo tek tako da uđemo."„U pravu ste, to je krajnje nesmotreno nakon zalaska sunca", rekao

je Setrakijan. „Ali, ne smemo sebi dozvoliti luksuz da čekamo."Ef odgovori: „Ne, hoću da kažem da je ovo protivzakonito. Trebalo

bi prvo da pozovemo policiju."Setrakijan je namršteno uzeo lampu iz Efove ruke. „Ono što ovde

treba da obavimo... oni ne bi razumeli."Uključio je baterijsku lampu, dve ljubičaste sijalice emitovale su

crnu svetlost. Bile su slične kao medicinske sprave koje je koristioEf, samo što su svetlele jače, bile toplije i u sebi imale veće baterije.„Crna svetlost?", upitao je Ef.

„Crna svetlost je samo dugotalasna ultraljubičasta svetlost, ili UVA.Ona osvetljava, ali ne povređuje. UVB je srednji talas, može daizazove opekotine od sunca ili rak kože. A, ovo...", pobrinuo se dapažljivo udalji zrak od njih, kao i od sebe, „... jeste kratki UVC talas.Uništitelj klica, koristi se za sterilizaciju. Nadražuje i uništava DNKveze. Direktno eksponiranje je veoma štetno za ljudsku kožu.Međutim, ovo je pravo oružje protiv vampira."Starac je počeo da silazi niz stepenice sa baterijskom lampom, dok

je u drugoj ruci pridržavao štap. Ultraljubičasti spektar emituje malovidljive svetlosti. UVC osvetljenje je, zapravo, sada više doprinosilotmurnoj atmosferi nego što ju je odagnavalo. Po kamenim zidovimasa obe strane stepeništa videli su mahovinu koja je, osvetljena,izgledala kao da je bela. Spuštali su se iz svežine noći u hladnoćubetonskih temelja podruma.Unutra je Ef ugledao tamne obrise stepenica koje su vodile na prvi

sprat. Ovde se nalazila perionica, kao i starinski fliper.A, tu se nalazilo i neko telo na zemlji.Na zemlji je ležao muškarac u kariranoj pidžami. Ef je krenuo ka

njemu sa nagonom profesionalnog lekara - a onda se zaustavio.Nora je oprezno napipavala zid preko puta unutrašnjih vrata ipritiskala prekidače, ali svetlo se nije upalilo.Setrakijan se približio čoveku, bacajući svetlost blizu njegovog

vrata. Čudnovat ljubičast sjaj prikazao je malen, savršeno ravan rezplavičastog sjaja, odmah levo od njegovog grkljana.„Preobražen je“, rekao je Setrakijan.Starac je ćušnuo luma-lampu nazad Efu u ruke. Nora je uključila i

svoju lampu i uperila svetlost preko muškarčevog lica, prikazujućimahnito potkožno biće koje se mrštilo, smrtoliku masku koja sepomerala i migoljila, ali se nije mogla razabrati. Svejedno,nedvosmisleno je izgledala zlokobno.Setrakijan je otišao i pronašao novu sekira oslonjenu na nisku

klupicu u uglu. Imala je sjajnu, drvenu dršku i jarkocrveno i srebrnočelično sečivo. Vratio se sa njom, pridržavajući je iskrivljenimšakama.„Čekajte", rekao je Ef.Setrakijan je odgovorio: „Molim vas, povucite se nazad, doktore."„On samo tu mirno leži", rekao je Ef.

„Uskoro će se pridići." Starac je ukazao na kameno stepenište kojeje vodilo ka otvorenim vratima kroz koja su ušli a da nije nijednogtrenutka skinuo pogled sa čoveka na podu. „Devojčica je negdetamo, napolju. Hrani se drugima." Setrakijan je pripremio sekiru. „Ja,doktore, od vas ne tražim da sudelujete u ovome. Samo tražim da sesada sklonite u stranu."Ef je video odlučnost na Setrakijanovom licu i znao je da će starac

zamahnuti sekirom bez obzira da li se Ef sklonio sa puta ili ne. Ef sepovukao u stranu. Sečivo je bilo teško za Setrakijanovu veličinu igodine, tako da je starac uhvatio sekiru obema rukama i pridigao jeiznad glave, dok mu je ravna strana sečiva dospela skoro do donjegdela leđa.Tada su mu se ruke opustile. Laktovi se spustili.Okrenuo je glavu ka otvorenim vratima i osluškivao.Tada je i Ef nešto začuo. Šuštanje krute trave po kojoj je neko

gazio.Na trenutak je pomislio da je neka životinja. Ali, ne. Škripanje se

oglasilo u jednostavnom ritmu koračanja dvonošca.Koraci. Ljudski - barem su nekada bili ljudski. Približavali su se.Setrakijan je spustio sekiru. „Stanite kraj vrata. Tišina. Zatvorite ih

čim uđe unutra." Uzeo je lampu iz Efovih ruku, ustupivši mu zauzvratsekiru. „Ne sme da nam pobegne."Povukao se na mesto gde mu je stajao štap oslonjen na zid

naspram vrata - a onda je ugasio vruću lampu, iščezavajući upotpuni mrak.Ef je stajao kraj otvorenih podrumskih vrata, leđima okrenut i

prilepljen za zid. Nora je stajala pored njega. Oboje su drhtali upodrumu tuđe kuće. Koraci su se sada čuli bliže - blago i mekanotapkanje po zemlji.Zaustavili su se na vrhu stepeništa. Bleda senka je pala preko

mesečevog odsjaja na podrumskom podu - glava i ramena.Koraci su počeli da se spuštaju.Na dnu, tik ispred vrata, ponovo su se zaustavili. Ef, koji nije bio

udaljen ni tri metra odatle, sa rukama koje su obgrlile sekiru, bio jezapanjen devojčicinim profilom. Bila je mala i niska, plave kose kojajoj je padala na ramena, obučena u skromnu spavaćicu dogležnjeva. Bosonoga, ruku koje su padale ravno i slobodno, stajala

je začudno mirno. Grudni koš joj se pridizao i padao, ali iz njenihusta nije izlazila nikakva para.Kasnije će mu mnogo toga biti jasnije. Da su njena čula sluha i

mirisa postali mnogo osetljiviji. Da je mogla da čuje krv koja je kolalanjegovim i profesorovim telom, i da je mogla da namiriše ugljen-dioksid koji su ispuštali izdišući. Kasnije će naučiti da joj je čulo vidanajslabije. Sada se nalazila u fazi kada je njen vid gubio sposobnostraspoznavanja boja, ali njena sposobnost termalnog prepoznavanja -mogućnost da „pročita" znake telesne toplote kao jednobojni oreol -još nije bila u potpunosti sazrela.Napravila je nekoliko koraka napred, pomerajući se iz

pravougaonika osvetljenog mesečinom u potpunu tamu podruma.Duh je ušao u sobu. Ef je trebalo da zatvori vrata, ali ga je samoprisustvo devojčice prosto omađijalo.Okrenula se prema mestu gde se nalazio Setrakijan, fiksirajući

pogled upravo tu. Starac je upalio lampu. Devojčica je gledala u njubez ikakvog izraza na licu. Tada je lampom krenuo prema njoj.Osetila je njenu toplinu, i okrenula se prema vratima podruma dapobegne.Ef ih je s treskom zatvorio. Teška vrata se bučno zatvoriše,

potresajući temelje. Ef je pomislio da će čitava kuća pasti na njih.Sada ih je devojčica, Ema Gilbarton, ugledala. Bila je osvetljena u

ljubičasto sa boka, i Ef je video sjajne tragove ljubičastog duž njenihusana i na njenoj maloj, lepoj bradi. Čudno, ličila je na ljubitelja rejvaofarbanog u fluorescentnu boju.Prisetio se - krv sija mastiljavoplavo pod ultraljubičastim

osvetljenjem.Setrakijan je držao upaljenu svetiljku ispred sebe, koristeći je da bi

je nagnao da uzmakne. Njena reakcija je bila životinjska i smetena,povlačila se kao da je napadnuta plamenom bakljom. Setrakijan ju jesurovo gonio sve dok se nije priljubila uza zid. Iz dubine njenog grladopro je prigušen, grleni zvuk, jauk patnje.„Doktore", uzviknuo je Setrakijan Efu. „Doktore, dođite. Odmah!"Ef se približio devojčici, uzimajući lampu od Setrakijana i dodajući

mu sekira, neprekidno je osvetljavajući.Setrakijan je napravio korak nazad. Odbacio je sekiru koja je

zazveketala po tvrdom podu. Držao je svoj visoki štap u rukama

obavijenim rukavicama, hvatajući ga ispod drške sa vučjom glavom.Jednim jačim okretom zgloba, izdvojio je vrh drške od ostatka štapa.Iz njegove drvene korice, Setrakijan je izvukao srebrni mač.„Požurite", izustio je Ef, netremice posmatrajući devojčicu koja se

previjala po zidu, u klopci ubistvenih zrakova lampe.Devojčica je videla starčev mač, koji je svetleo skoro beo, i nešto

nalik na strah se pojavilo u njenim očima. A, potom se strah pretvoriou žestok bes.„Požurite!", povikao je Ef, želeći da se sve ovo što pre završi.

Devojčica je šištala, a on je video tamnu senku unutar nje, ispodnjene kože, demona koji je režao za oslobođenjem.Nora je gledala u oca koji je ležao na podu. Njegovo telo se

pomerilo, oči otvorile. „Profesore?", rekla je Nora.Međutim, starac je bio prezauzet devojčicom.Nora je gledala kako se Geri Gilbarton pridiže u sed, a potom i na

bose noge - mrtav čovek koji stoji u pidžami širom otvorenih očiju.„Profesore?", izgovorila je ponovo Nora, paleći svoju lampu.Lampa je praskala. Prodrmala je, udarajući u dno gde se stavljala

baterija. Ljubičasta svetlost je zatreperila, a potom se nanovougasila, da bi se zatim ponovo namah upalila.„Profesore!", povikala je.Treperenje svetiljke je najzad privuklo Setrakijanovu pažnju.

Okrenuo se prema neupokojenom čoveku, smetenom i nesigurnomna nogama. Vešto, pre nego okretno, Setrakijan je probo Gilbartonakroz stomak i grudi, otvarajući rane koje su krvarile belo prekogornjeg dela njegove pidžame.Ef, sada sam sa devojčicom, posmatrajući kako se demon u njoj

bori, i ne znajući šta se iza njega dešava, povika: „ProfesoreSetrakijan!"Setrakijan je usmerio udarce mačem u čovekove mišice da bi ga

naterao da spusti ruke, a onda je zamahnuo na tetive iza kolenabacajući neupokojenog na sve četiri. Kada se Gilbartonova glavapridigla, a vrat izdužio, Setrakijan je pridigao mač i izustio neke rečina stranom jeziku - nalik na svečanu objavu - a onda je sevnuomačem po čovekovom vratu, odvajajući mu glavu od trupa. Donjideo tela neupokojenog sručio se na zemlju.

„Profesore!", povikao je ponovo Ef, utiskujući svetlost lampe udevojčicu, mučeći je - devojčicu otprilike Zakovog uzrasta. Njenepodivljale oči se ispuniše ljubičastom svetlošću - krvavim suzama -dok je stvor u njoj besneo.Otvorila je usta kao da je imala nameru da progovori. Skoro kao da

je želela da zapeva. Usta su nastavila da joj se otvaraju, da bi sepojavila ona stvar, žaoka iz mekanog nepca pod jezikom. Prilepak jeoticao dok se pogled u devojčicinim očima promenio od tužnog upogled gladi, skoro blesteči u iščekivanju.Starac je sada ponovo usredsredio pažnju na nju, a pre svega na

svoj isukani mač. „Nazad, strigoj!", rekao je.Devojčica se okrenula ka starcu, očiju koje su i dalje gorele.

Setrakijanov srebrni mač sada je bio ulepljen belom krvlju. Izgovorioje iste reči kao i malopre i obema rukama pridigao mač iznad jednogramena. Ef mu se sklonio s puta baš u trenutku kada je ovaj njimezamahnuo.U poslednjem trenutku je pridigla ruku da bi se odbranila, ali ju je

oštrica mača odsekla pri zglobu pre nego što joj je odvojila glavu odvrata. Rez je bio čist i savršeno ravan. Bela krv je poprskala zid, aline tako što je šiknula iz arterije, već više kao mučni pljesak. Telo jojse stropoštalo na pod, dok su joj glava i ruka pale preko njega, aglava se potom otkotrljala dalje.Setrakijan je spustio mač i uzeo lampu iz Efove ruke. Uperio je

slabašan zrak svetlosti blizu devojčicine rane na otvorenom vratu,skoro slavodobitnički. Međutim, ovo nije bila nikakva pobeda: Ef jeugledao kako se nešto meškolji u barici guste, bele krvi.Parazitske gliste. Gusto su se zbile i još uvek su se pomerale kada

ih je pogodila svetlost. Starac je osvetljavao taj prizor.Ef je začuo teturanje na stepenicama. Bila je to Nora koja je bežala

kroz vrata. Potrčao je za njom, skoro se saplićući preko bezglavogtela devojčicinog oca, istrčavajući na travu i noćni vazduh.Nora je trčala ka lelujavom, tamnom drveću. Uhvatio ju je pre nego

što je pristigla do njega, prigrlio je, čvrsto je držeći. Vrištala je unjegove grudi, kao da se plašila da ispusti urlik u noč. Držao ju ječvrsto sve dok se nije pojavio Setrakijan.Starac je, dišući, ispuštao paru u hladnu noć, dok su mu grudi

bubnjale od napora. Stisnuo je prste na srce. Seda kosa mu je bila

čupava i sjajna na mesečini, što je doprinelo izgledu opšteg ludilakoje ih je u ovom trenutku okruživalo, smatrao je Ef.Očistio je oštricu mača na travi pre nego što ga je vratio u korice

štapa. Čvrstim okretom je prikačio dva razdvojena dela, a kada ih jespojio, predugački štap je izgledao istekao nekada.„Ona je sada oslobođena", rekao je. „Devojčica i njen otac sada

počivaju u miru."Na mesečini je pogledao cipele i donji deo pantalona u potrazi za

vampirskom krvlju. Nora ga je gledala divljačkim pogledom. „Ko stevi?“, upitala ga je.„Samo hodočasnik", odgovorio joj je. „Isto kao i vi."Otišli su nazad do Efovog eksplorera. Ef je osećao jezu, onako

izložen nasred prednjeg dvorišta. Setrakijan je otvorio stražnja vrataautomobila i izvadio rezervni paket baterija. Zamenio je baterije ulampi koju je imao Ef, a potom je nakratko proverio ljubičastusvetlost na bočnoj strani automobila.Setrakijan je rekao: „Molim vas, pričekajte me ovde."„Zašto?", upitao je Ef.„Videli ste krv na njenim usnama, bradi. Bila je rumena. Nahranila

se. Stvar nije dokrajčena."Starac se uputio naniže ka susednoj kući. Ef ga je posmatrao, a

Nora se odvojila od Efa da bi se naslonila na automobil. Snažno jeprogutala pljuvačku kao da je imala nameru da povraća. „Malopresmo ubili dvoje ljudi u podrumu njihove rođene kuće."„Ovu stvar prenose ljudi. Neljudi."„Vampiri, Bože moj..."Ef reče: „Pravilo broj jedan glasi - bori se protiv bolesti, a ne njenih

žrtava."„Ne govori o bolesnima kao o demonima", rekla je Nora.„Ali, sada... sada bolesni i jesu demoni. Sada su zaraženi aktivni

prenosnici bolesti i moraju biti zaustavljeni. Ubijeni. Uništeni."„Šta bi direktor Barns na to imao da kaže?"Ef odgovori: „Ne možemo ga čekati. Već smo i predugo čekali."Zaćutali su. Nije prošlo mnogo, kada se Setrakijan vratio noseći

svoj štap - vampirski mač i još uvek toplu lampu.„Gotovo je“, rekao je.

„Gotovo?", pitala je Nora, i dalje u šoku zbog onog što je videla. „A,šta sada? Shvatate da je u tom avionu bilo nekih dve stotineputnika."„Situacija je mnogo gora od toga. Tek nastupa druga noč. Drugi

talas zaraze se upravo sada širi.“

DRUGA NOĆwww.balkandownload.org

Patriša je snažno provukla prste kroz kosu, kao da je time htela daodagna izgubljene sate još jednog uzaludno prohujalog dana.Pomislila je da, zapravo, iščekuje Markov povratak kući, ne samo dabi mu sa zadovoljstvom ćušnula decu i rekla: „Evo ti ih“. Imala japotrebu i da ga izvesti o jedinoj novosti dana, o guvernanti Lasovih -koju je Patriša posmatrala kroz prozore trpezarije s prednje stranekuće - koja je unezvereno istrčala iz kuće Lasovih ne zadržavši seunutra ni pet minuta, a da njihove dece nije bilo ni od korova.Oooh, Lasovi. Kako ti se susedi podvuku pod kožu. Kad god bi

pomislila na anoreksičnu Džoanicu i prisetila se njenog čuvenogopisa „ podruma vina kontrolisanog porekla u evropskom stilu",Patriša bi automatski imala potrebu da uperi srednji prst ka kućiLasovih. Umirala je od želje da sazna šta je Mark znao o RodžeruLasu, da li je još uvek bio u inostranstvu. Želela je da uporediinformacije. Činilo se da su jedini trenuci kada su ona i njen muž naistoj talasnoj dužini upravo oni u kojima bi ogovarali prijatelje, familijui susede. Možda je upravo naslađivanje tuđim bračnim problemima iporodičnim neprilikama na neki način umanjivalo problematičnostnjenog i Markovog braka.Skandal je uvek bio slađi uz malo vina, a ona je ispila već drugu

čašu, procvetavši. Pogledala je na sat u kuhinji i odlučila da požurisa čašćavanjem, s obzirom na Markovo očekivano nezadovoljstvošto ga je vazda dočekivala uz čašicu. Ko ga jebe, sedi zavaljen usvojoj kancelariji u gradu po čitav dan, odlazi na ručkove, šeta kakomu se prohte, ćereta u večernjem vozu kući. A ona je sve to vremebila zatočena ovde sa bebom, Markusom, dadiljom, baštovanom...Sipala je sebi još jednu čašu, pitajući se koliko će vremena proći

dok Markus, taj ljubomorni mali đavo, ne ode i probudi sestru.Dadilja je stavila Žaklinu na spavanje pre nego što je otišla, i beba sejoš nije probudila. Patriša je ponovo pogledala na sat, čudeći se ovojproduženoj kućnoj tišini. Auu, al’ spavaju. Ohrabrena još jednimgutljajem vina, i vodeći računa da ne probudi svog vragolastogčetvorogodišnjeg teroristu, sklonila je u stranu reklamama prepunčasopis Kuki i krenula da se penje uz zadnje stepenice.Prvo je proverila Markusa i pronašla ga kako leži licem okrenut ka

podu na tepihu sa amblemom Njujork rendžersa kraj kreveta u oblikusanki, dok mu je portabl igrica i dalje bila uključena kraj ispružene

ruke. Iscrpljen. Naravno da će joj ovo njihovo produženopopodnevno spavanje kasnije presesti, kada vrtiguz ne bude hteo naspavanje - ali tada će na Marka biti red da se za to pobrine.Krenula je niz hodnik - začuđeno se namrštivši kada je spazila

nekoliko gromulja tamne zemlje na stazi (onaj mali demon) - izaustavila se kraj vrata na kojima je na svilenom jastučiću u oblikusrca, koji je sa čipkane pantljike visio sa kvake, pisalo „SSSSS! -Anđeo spava". Polako je otvorila vrata zamračene, tople dečje sobe izaprepastila se kada je videla odraslu osobu kako sedi u stolici zaljuljanje kraj kolevke, klateći se napred-nazad. Bila je to neka ženakoja je u naručju držala zavežljaj.Nepoznata je ljuljuškala bebu Žaklinu. Ali, u tihoj toplini sobe, pod

blagim prigušenim svetlom i prijatnim osećajem mekanog tepiha podnogama, sve je i dalje izgledalo kao da je u redu.„Ko...?“ Kada je Patriša zakoračila dublje u sobu, nešto se

promenilo u načinu na koji je žena u stolici za ljuljanje sedela.„Džoan? Džoan - jesi li to ti?“ Patriša se približila. „Šta to...? Jesi liušla kroz garažu?"Džoan - nekada to jeste bila ona - prestala je da se ljuljuška i

pridigla se sa stolice. S obzirom na svetlost koju je odašiljala lampasa ružičastim abažurom iza nje, Patriša jedva da je mogla darazazna neobičan izraz na Džoaninom licu - zapravo, čudan položajnjenih usta. Nekako je mirisala na prljavo, a Patriša se odmahprisetila svoje sestre, i one odvratne, grozne svečanosti za Danzahvalnosti prošle godine. Da li je i Džoan doživela sličan nervnislom?I, zašto je sada bila ovde, sa malom Žaklinom u naručju?Džoan je ispružila ruke da bi dete predala Patriši. Patriša je prigrlila

svoju bebu i tada je znala da nešto nije kako treba. Mirovanje njenekćerke prevazilazilo je opuštenost deteta koje spava.Uznemirenim pokretom dva prsta, Patriša je smakla ćebe koje je

prekrivalo Džekino lice.Bebine usne nalik na pupoljak bile su razdvojene. Okice su joj bile

tamne, fiksirane, zureće. Ćebe je bilo mokro oko njenog malog vrata.Patriša je pridigla prste, umrljane krvlju.Vrisak koji se pridigao iz Patrišinog grla nikada se nije oglasio.

En-Mari Barbur je bukvalno bila na ivici nervnog sloma. Stajala je ukuhinji i šaputala molitve, grčevito se pridržavajući za ivicu sudoperekao da je kuća u kojoj je živela sve vreme braka bila maleni čamaczahvaćen olujnim crnim morem. Beskrajno je preklinjala da joj seprikaže šta da radi, da sebi olakša muke. Preklinjala je za tračaknade. Odlično je znala da njen Ansel nije bio zao. On nije bio ono štoje izgledalo da jeste. Bio je samo veoma, veoma bolestan. (Ali, ubioje pse.) Kakvu god da je imao bolest, ona će proći, nalik na teškugroznicu, i sve će onda ponovo biti kao nekad.Pogledala je u zaključanu šupu u mračnom zadnjem dvorištu. Sada

je bilo tiho.Sumnje joj se povratiše, kao i onda kada je u vestima čula za

leševe sa leta 753 koji su nestali iz mrtvačnice. Nešto se dešavalo,nešto strašno. (Ubio je pse.] Svoju preplašenost je ublažavala samoneprekidnim odlascima do ogledala i sudopere. Prala je i dodirivala,brinula se i molila.Zašto se Ansel ukopavao u zemlju tokom dana? (Ubio je pse.)

Zašto je gledao u nju sa takvom pohlepom? (On ih je ubio.) Zaštoništa nije govorio, već je samo groktao i urlikao? (Kao i psi koje jeubio.)Noč je nanovo nadvladala nebo - a od toga je strepela čitav dan.Zašto je sada bio tako tih?Pre nego što je uopšte i stigla da se zapita šta radi, pre nego što je

izgubila hrabrost, izašla je kroz vrata i krenula niz stepenice zadnjegtrema. Nije pogledala u grobove pasa u ćošku dvorišta - neće seprepustiti tom ludilu. Sada mora da bude jaka. Još samo malo...Vrata šupe. Katanac i lanac. Stajala je, osluškivala, pesnice čvrsto

stisnute preko usta sve dok prednji zubi nisu počeli da je bole.Šta će Ansel učiniti? Da li će je pustiti da uđe? Da li će se suočiti sa

njom?Da. Hoće.En-Mari je otključala katanac ključem koji joj je visio oko vrata.

Izvukla je debeli lanac i ovog puta se povukla unazad, tamo gde jeznala da neće moći da je dohvati - van dometa lanca prikačenog zašipku za pse. Vrata su se otvorila.Grozomoran smrad. Bezbožni zadah. Od samog vonja zasuzile su

joj oči. Tamo unutra se nalazio njen Ansel.

Ništa nije videla. Osluškivala je. Neće ući unutra.„Ansele?"Jedva da je to izgovorila šapatom. Ništa nije čula za uzvrat.„Ansele.“Šuškanje. Pokret u prašini. Oh, zašto se nije setila da ponese

baterijsku lampu?Nagnula se napred tek toliko da dohvati i još šire otvori jednu stranu

vrata. Dovoljno da unutra propusti još malo mesečine.Eno ga tamo. Ležao je poluprekriven posteljom od zemlje, lica

pridignuta ka vratima, očiju upalih i ispunjenih bolom. Odmah jeprimetila da kopni. Njen Ansel je umirao. Ponovo je pomislila na psekoji su nekada ovde spavali, Pap i Gerti, preslatke bernardince kojeje volela više nego obične kućne ljubimce, a koje je on ubio i na čijese mesto svojevoljno privezao... da... da bi spasao En-Mari i decu.Tada je shvatila. On je morao da povredi drugoga da bi se povratio.

Da bi preživeo.Drhtala je na mesečini, okrenuta ka izmučenom stvorenju u koje se

njen muž pretvorio.Želeo je da mu se poda. Znala je to. Osećala je to.Ansel je ispustio grleni jauk, bezglasan, kao da je dopirao iz same

dubine njegove prazne utrobe.Nije to mogla da uradi. En-Mari je plakala dok je zatvarala vrata

šupe. Pritisnula je rame o njih, zatvarajući ga kao leš, koji nije biosasvim živ, ali ni mrtav. Sada je bio i previše slab da nagrne kavratima. Čula je samo još jedan jauk protesta.Provlačila je prvi deo lanca kroz ručke na vratima, kada je začula

korake na šljunku iza sebe. En-Mari se zakopala u mestu, pomislivšida je to ponovo onaj policijski narednik. Začula je još jedan korak, aonda se naglo okrenula.Bio je to stariji čovek, proćelav, obučen u košulju sa krutom

kragnom, otkopčan džemper i široke kombinezonke. Bio je to njihovkomšija od preko puta, onaj koji je zvao policiju, udovac - gospodinOtiš. Bio je od one vrste komšija koji iz svog dvorišta dovlači lišće naulicu da bi odletelo u vaše dvorište. To je bio čovek koga nisu niviđali niti čuli, osim ako ne bi iskrsao neki problem za koji je njih ilinjihovu decu smatrao krivima.

Gospodin Otiš reče: „Vaši psi su pronašli neverovatno maštovitenačine da mi ne dozvole oka da sklopim."Njegovo prisustvo, nalik na sablasni upad u noćnu moru, začudio je

En-Mari. Psi?Govorio je o Anselu, buci koju je on noću pravio.„Ako imate bolesnu životinju, treba da je odvedete kod veterinara

da je uspava."Bila je i previše zatečena čak i da mu odgovori. Približio se, silazeći

sa prilaza na ivicu trave stražnjeg dvorišta. Gledao je u šupu saprezirom.Iz šupe se začuo promukli jauk.Lice gospodina Otisa se zgrčilo od gnušanja. „Nešto morate da

uradite u vezi sa tim džukelama ili ću biti primoran da iz ovih stopaponovo pozovem policiju."„Ne!“ Iskazala je svoj strah pre nego što je mogla sebe da

preduhitri.Nasmešio se, iznenađen njenom uzrujanošću, uživajući u osećaju

kontrole koju je stekao nad njom. „Dakle, šta planirate da uradite?"Otvorila je usta, ali nije mogla da smisli ništa što bi mu rekla. „Ja...

pobrinuću se za to... ne znam kako.“Pogledao je u zadnji trem, radoznao zbog svetla koje gori u kuhinji.

„Da li je gazda tu? Radije bih porazgovarao sa njim."Zavrtela je glavom.Iz šupe se prolomio još jedan mučan jauk.„Pa, bolje bi vam bilo da preduzmete nešto po pitanju tih groznih

životinja - ili ću u suprotnom biti primoran da uzmem stvar u svojeruke. Svako ko je odrastao na selu, gospođo Barbur, reći će vam dasu psi upotrebne životinje i da ih ne treba maziti. Za njih je mnogokorisnije da spoznaju bolne udarce nego milovanje ruke. Naročitojedna tako nespretna rasa kao što su bernardinci."Upravo ju je nešto što je rekao osvestilo. Nešto u vezi sa njenim

psima...Bolni udarci.Zabetonirali su šipku i postavili lanac u šupu pre svega zato što su

Pap i Gerti nekoliko puta pobegli... a jednom, ne tako davno... Gerti,umiljatija od njih dvoje, ona koja je tako puna poverenja, došla jekući sa ranama na leđima i nogama...

... kao da ju je neko prebio.Obično stidljiva i povučena, En-Mari Barbur je u tom trenutku

zaboravila na sav svoj strah. Pogledala je u tog čoveka - tuzajedljivu, usahlu zamenu za čoveka - kao da joj je neko smaknuokoprenu sa očiju.„Vi“, rekla je. Brada joj je podrhtavala, više ne od bojažljivosti već

od čistog besa. „Vi ste to uradili. Gerti. Vi ste je povredili..,“Zatreptao je nakratko, nenaviknut da mu se suprotstavljaju,

istovremeno priznajući krivicu.„Ako i jesam", rekao je, povrativši svoju uobičajenu oholost,

„siguran sam da je to i zaslužio."En-Mari je iznenada planula od srdžbe. Iz nje je izbilo sve ono što

je držala u sebi poslednjih nekoliko dana. Odvela je decu od kuće...sahranila svoje pse... brinula se o svom ubogom mužu...„Ona", rekla je En-Mari.„Šta?"„Ona. Gerti. To je ona.“Iz šupe se prolomio još jedan glasni jauk.Anselova potreba. Njegova nužda...Ustuknula je, drhteći. Zastrašena, ali ne njime, već novim osećajem

besa. „Hoćete da ih vidite svojim očima?", čula je samu sebe kakokaže.„Šta je to?"Šupa iza nje pritajila se kao neka zver. „Hajde, vidite. Hoćete da

pokušate da ih pripitomite? Izvolite."Zurio je u nju, zbunjen. Prkosila mu je žena. „Vi to ne mislite

ozbiljno?"„Hoćete da sredite stvari? Hoćete mir i tišinu? Pa, hoću i ja!“

Obrisala je malo pljuvačke sa brade i zapretila mu mokrim prstom.„Hoću i ja!“Gospodin Otiš je na trenutak gledao u nju. „Ostali su u pravu",

rekao je. „Ti jesi luda."Uputila mu je mahnit osmeh klimajući glavom, a on je prošetao do

niskih grana drveća koje je ograđivalo njihovo dvorište. Zahvatio jetanku granu, zavrnuo je i snažno povukao dok se najzad nijeodlomila. Isprobao je, osluškujući zvuk nalik na fijuk koji je

proizvodila kada je njome zamahnuo kroz vazduh. Zadovoljan jezakoračio pred vrata šupe.„Želim da znate", rekao je gospodin Otis. „Ovo radim više za vaše

nego za svoje dobro."En-Mari je drhtala dok ga je posmatrala kako izvlači lanac sa ručki

na vratima šupe. Vrata su počela da se otvaraju, dok je gospodinOtiš stajao dovoljno blizu ulaza, taman koliko je bio dugačak i lanaczakačen za šipku.„A, sada", rekao je, „gde su te zverke?"En-Mari je začula neljudsko režanje i zveket lanca koji se brzo

pomera - zazvučalo je kao kada prospete novčiće - i zapanjen urlikgospodina Otisa presečen na pola. Potrčala je i bacila se na vratašupe, boreći se da ih zatvori, dok ih je gospodin Otiš šutiraopokušavajući da se oslobodi. Provukla je lanac kroz i oko ručki,čvrsto zatežući i zatvarajući katanac... a potom je pobegla u svojukuću, daleko od grozomorne šupe u zadnjem dvorištu i nemilosrdnogčina koji je upravo izvela.

Mark Blesidž je stajao u foajeu svog doma sa blekberi telefonom uruci, ne znajući na koju stranu da krene. Nije bilo poruke od njegovežene. Telefon joj se nalazio u barberi torbi, volvo karavan na prilazukuće, a korpa za bebu u vešernici. Nije bilo nikakve poruke ni ukuhinji, samo poluprazna čaša belog vina ostavljena na kuhinjskompultu od crnog granita. Patriše, Markusa i bebe Džeki nije bilo.Proverio je u garaži - automobili i kolica bili su tamo. Pogledao je u

kalendar u hodniku - ništa nije bilo zabeleženo. Da se nije ponovonaljutila na njega što je kasnio i odlučila da ga kazni na onaj svojpasivno-agresivan način? Mark je pokušao da gledanjem televizijeprekrati vreme čekajući ih, ali onda je shvatio da se istinski zabrinuo.Dvaput je uzeo telefon da pozove policiju, ali nije mogao da zamisliskandal koji bi nastao pred svetom kada bi mu se ispred kućeparkirao policijski auto. Izašao je kroz ulazna vrata i stao na ciglanistepenik odakle je gledao na travnjak i okrugle cvetne leje. Pogledaoje uz i niz ulicu, pitajući se da nisu možda otišli u komšiluk - a tada jeprimetio da je u skoro svakoj kući vladao mrak. Nije bilo blagog,žućkastog svetla iz nasleđenih starih lampi koje sijaju sa polica. Ni

svetlosti sa monitora računara iza zavesa od prugastog satena, ali nisvetlosti plazma monitora koja se isijava kroz ručno rađenu čipku.Pogledao je u kuću Lasovih tačno preko puta ulice. Njenu ponosnu

aristokratsku fasadu i staru belu ciglu. Činilo se da ni tamo nikog nijebilo kod kuće. Da se nije dogodila neka čudnovata prirodnakatastrofa za koju nije znao? Da nije izdato naređenje za opštuevakuaciju?Tada je ugledao nekog kako izranja iz visokog grmlja koje je činilo

ukrasnu ogradu između poseda Lasovih i Berijevih. Bila je to nekažena koja je, barem se tako činilo u šarenoj senci orahovog lišća,bila raščupana. Kao da je u naručju nosila neko uspavano dete odpet ili šest godina. Žena je prešla pravo preko kolskog prilaza, natrenutak nestajući iza Lasovog leksus SUV-a, a onda ušla u kućukroz bočna vrata kraj garaže. Neposredno pre nego što je ušla,okrenula se i videla Marka kako stoji na prednjem tremu svoje kuće.Nije mu mahnula, niti na bilo koji način pokazala da ga jeprepoznala, ali je njen pogled - koliko god kratak bio - ostavio ledenosećaj u njegovim grudima.To nije bila Džoan Las, jer bi je prepoznao. Ali, možda je to bila

kućepaziteljka Lasovih.Pričekao je da se unutra upali neko svetlo. Međutim, nije se upalilo.

Veoma čudno, ali kako god bilo, pošto nije video nikog drugognapolju iako je veče bilo prijatno, zaputio se preko ulice. Krenuo jeniz stazicu do kolskog prilaza, izbegavajući da zakorači na travnjak,a potom se, ležerno ubacujući ruke u džepove odela, uputio uz prilazkuće Lasovih do onih istih vrata.Spoljna vrata su bila zatvorena, ali su zato unutrašnja bila otvorena.

Odlučio je da ne pozvoni, već je snažno pokucao na staklo i, ulazeći,povikao: „Halo!“ Prošao je kroz popločanu vešernicu do kuhinje,paleći svetlo. „Džoan? Rodžere?"Čitav pod je bio izmazan prljavim otiscima stopala, očigledno bosih.

Neki kuhinjski elementi i ivice pulta bili su umazani zemljanimotiscima ruku. Kruške su se kvarile u žičanoj zdeli na kuhinjskomstolu.„Ima li koga kod kuće?“Kladio se da Džoan i Rodžer nisu bili tu, ali je u svakom slučaju

hteo da porazgovara sa kućepaziteljkom. Ona neće ići naokolo i

tračariti kako Blesidževi nemaju pojma gde su im deca, ili da MarkBlesidž ne može da uđe u trag svojoj pripitoj ženi. A, ako je grešio uvezi sa tim da Džoan nije bila kod kuće, onda će nju pitati za svojuporodicu, sasvim nehajno, kao da na ramenu drži teniski reket. Decasu taaako nesnosna - kako ih uopšte držati na oku? A, ako bude čuobilo šta na račun svog svojeglavog potomstva, biće prinuđen da nasva zvona obelodani činjenicu o hordi bosonogih seljaka koju suLasovi puštali da im trčkara po kuhinji.„Ovde Mark Blesidž, komšija preko puta ulice. Ima li koga?“Nije bio u njihovoj kući još od dečakove rođendanske proslave u

maju. Roditelji su mu kupili jedan od onih električnih dečjih trkačkihautomobila, ali pošto uz njega nije dobio i spojku za prikolicu -očigledno da je dete bilo opsednuto spojkama - autom se zaleteopravo u sto sa tortom, taman pošto je posluga u kostimima SunđerBoba Kockalonea sve čaše napunila sokom. „Pa“, rekao je tadaRodžer, „barem zna šta hoće.“ Usledili su usiljen smeh i nova turasokova.Mark je ušao kroz salonska vrata u dnevnu sobu, gde je, kroz

prozore, mogao da vidi sopstvenu kuću. Na trenutak je uživao upogledu, jer nije često imao priliku da je gleda kroz komšijskeprozore. Vraški dobra kuća. Mada je onaj glupavi Meksikanacponovo ukrivo isekao živu ogradu sa zapadne strane.Začuli su se koraci na podrumskim stepenicama. Više od jednog

koraka - čak i više od nekoliko. „Halo?“, izgovorio je, razmišljajući oonim bosonogim hordama i kako je sebi dozvolio da se i previšerazmaše u komšijskoj kući. „Hej, zdravo. Ja sam, Mark Blesidž, odpreko puta." Niko mu nije odgovorio. „Baš mi je žao što ovakoupadam, ali samo samo hteo da vas pitam..."Pustio je salonska vrata i zastao. Nekih desetak ljudi je stajalo pred

njim. Dvanaest - dvoje dece je iskoračilo iza kuhinjskog pulta.Nijedno od njih nije bilo njegovo. Mark je prepoznao neke od tih ljudi,svoje komšije, stanovnike Bronksvila, ljude koje je viđao uStarbaksu, na stanici podzemne ili u klubu. Jedna od njih bila jeKarol, majka Markusovog druga. Drugi je bio dostavljač računarskeopreme, obučen u njihovu standardnu uniformu - smeđi šorts ikošulju iste boje. Prilično neobičan skup. Među njima nije bilonijednog pripadnika porodice Las, niti Blesidž.

„Oprostite. Da li vas prekidam...?“Sada ih je jasnije video, njihovu boju kože i oči dok su piljili u njega,

bez ijedne izgovorene reči. Prisetio se da su ga u nekoj prilici upravotako gledale životinje. Osećao je nekakvu toplotu koja dopire od njih,a koja nije imala nikakve veze s tim što su buljili u njega.Iza njih je stajala kućepaziteljka. Izgledala je rumeno, boja kože joj

je bila crvenkasta, a oči crvene. Na prednjoj strani bluze imala jecrvenu fleku. Kosa joj je bila lepljiva i prljava, a odeća i koža ne bi jojbile ništa štrokavije i da je spavala u prašini.Mark je zabacio čuperak kose koji mu je pao preko očiju. Osetio je

da se ramenima oslanja o šarke na vratima i u tom trenutku jeshvatio da se nesvesno povlači. Tada su mu se i ostali približili, sviosim kućepaziteljke, koja je samo stajala i posmatrala. Jedno oddece, dečak sa raštrkanim crnim obrvama koji se trzao, zakoračilo jena otvorenu fioku ne bi li se popeo na kuhinjsku ploču, tako da je bioza glavu viši od ostalih. Zatrčao se sa granitne ploče i odbacio uvazduh prema Marku Blesidžu, koji nije imao drugog izbora sem daispruži ruke da ga prihvati. Pošto je skočio, dečakova usta seotvoriše, a kada se uhvatio za Markova ramena, već je isplazio svojumalenu žaoku. Nalik na rep škorpiona, žaoka se povila nagore prenego što se hitnula pravo, zarivajući se u Markovo grlo. Zasekla jekožu i mišić da bi se usadila u njegovu vratnu arteriju. Bolelo ga jetako kao da mu je vreli ražanj bio napola zabijen u vrat.Pao je unazad kroz vrata, tresnuvši na pod sa dečakom koji se

grčevito prilepio za njega - za njegovo grlo - opkoračivši mu grudi.Tada je počelo potezanje. Izvlačenje. Sisanje. Isušivanje.Mark je pokušao da progovori, da vrišti, ali reči su se zgušnjavale u

njegovom grlu, gušeći ga. Bio je paralizovan. Nešto se u njegovomkrvotoku promenilo - sjebalo - i nije mogao da ispusti ni glas.Dečakova žaoka se nadimala dok se hranio, a beonjače su mu

crvenkasto sjajile dok je piljio u svoj plen. Dečak je postepeno svejače zarivao svoje skvrčene, koščate prste u Markovu kosu. Prikovaoje stisak na svoj plen...Ostali su ujurili kroz vrata, bacajući se na žrtvu, cepajući mu odeću.

Dok su mu njihove žaoke probijale kožu, Mark je osetio promenupritiska u svom telu - ne nadimanje, već usukavanje. Sažimanjeprostora, nalik na tetrapak iz kojeg je ispijen sav sok.

U isto vreme, preplavio ga je neki miris, uzdižući mu se u nos i očinalik na oblak amonijaka. Osetio je provalu nečeg mokrog pogrudima, toplog kao sveže skuvana supa, i svoje ruke koje suzgrabile telo malog zlotvora i osetile iznenadnu, vruću tečnost kojamu se probija kroz odeću. Dečak se olakšao, ispraznio creva poMarku dok se hranio - mada se činilo je njegov izmet nekakohemijski, za razliku od ljudskog.Vraški ga je bolelo. Celo telo, jagodice prstiju, grudni koš, mozak.

Pritisak je nestajao iz njegovog grla i Mark je ličio na sjajnu beluzvezdu sačinjenu od blistavog bola.

Niva je samo odškrinula vrata spavaće sobe i uverila se da su decanajzad zaspala. Kin i Odri Las spavali su u vrećama za spavanje nazemlji kraj kreveta njene unuke Narušte. Deca Lasovih su uglavnombila dobro - Niva je ionako provodila čitav dan sa njima, a sa Kinomjoš od kada mu je bilo četiri meseca - mada su večeras plakala.Nedostajali su im njihovi kreveti. Želeli su da znaju kada će se vratitikući, kada će ih Niva vratiti. Sebastijana, Nivina kćerka, nije jojdavala mira - neprestano joj je postavljala pitanje koliko će jošvremena proći pre nego što im policija provali na vrata. Međutim,Nivu nije brinula policija koja bi mogla da dođe po njih.Sebastijana je rođena u Sjedinjenim Državama, školovana u

Sjedinjenim Državama, zadojena arogancijom Sjedinjenih Država.Niva je vodila kćerku jednom godišnje na Haiti, ali za nju to nije biodom. Ona je odbacivala tu zemlju i njene običaje. Odbacivala jedrevno znanje jer je novo bilo tako blistavo i jednostavno. Ali, skoroda više nije mogla da podnese to što je Sebastijana mislila da je onaobična sujeverna budala. Naročito od kada je spasavanjem ovodvoje razmažene, a opet dobre dece, stavila članove sopstveneporodice u nezgodan položaj.Mada je odgajana kao katolikinja, Nivin deda sa majčine strane

bavio se vuduom i bio je seoski bokor, što je neka vrsta houngana ilisveštenika - neki ih nazivaju i vračevima - koji praktikuju magiju,kako belu, tako i crnu. Mada se o njemu pričalo da poseduje velikuashe (spiritualnu moć), i da se često bavio isceljenjem zombi duša -zapravo, zarobljavanjem duša u amajlijama (mrtvim objektima) -nikada nije primenjivao najmračnije umeće oživljavanja leševa,

pridizanjem zombija iz mrtvog tela koje je duša napustila. Time senikada nije bavio jer je, po njegovim rečima, imao i previšepoštovanja prema mračnoj strani, i daje prelaženje te paklenegranice predstavljalo direktan sukob sa loa, ili dušama vudu religije,bliskim svecima ili anđelima koji predstavljaju posrednike izmeđuljudi i neutralnog Tvorca. Međutim, učestvovao je u obredima koji subili neka vrsta ruralnog egzorcizma, ispravljajući greške drugihćudljivih houngana. I ona je zajedno sa njim prisustvovala timritualima, i videla je lice nemrtvog.Kada se Džoan zatvorila u sobu one prve večeri - u svoju bogato

opremljenu sobu, lepu kao hotelski apartmani koje je Niva čistila naMenhetnu kada je tek pristigla u Ameriku - i kada je najzad prestalada jauče, Niva je provirila da vidi kako je. Džoanine oči su se činilemrtvima, pogleda udaljenog, srce joj je bubnjalo, a čaršavi bili mokri ismrdljivi od znoja. Jastuk joj je bio izmrljan nekom beličastom,iskašljanom krvlju. Niva je brinula o bolesnima i onima na samrti, iznala je, čim je pogledala u Džoan Las, da je njena poslodavkapropadala ne tek u bolest, već u samo zlo. Tada je uzela decu iodvela ih sa sobom.Niva je ponovo proverila sve prozore. Njihova tročlana porodica

živela je na prvom spratu, a na ulicu i susedne kuće gledali su krozgvozdene rešetke. Bezbednosne rešetke su bile dobra prepreka zalopove, ali što se svega ostalog ticalo, Niva baš i nije bila ubeđena.Tog popodneva je napravila krug oko kuće i proverila koliko surešetke bile jake. Činilo joj se da jesu. Kao dodatnu meru opreza,zakucala je žaluzine za prozorski ram (Sebastijana to nije znala, aNiva je tako izbegla još jedno predavanje, sada o protivpožarnojbezbednosti). Zatim je zabarikadirala prozor u dečjoj sobi, postavivšipreko njega veliku policu za knjige. Isto tako je (mudro nikome ništane govoreći) sa spoljašnje strane okačila beli luk na svaku odgvozdenih šipki. Kod sebe je imala četvrt litre svete vodice iz crkve,koju je osvetio župnik, mada se prisetila da joj krst baš i nije bio odneke velike pomaći u podrumu Lasovih.Napeta ali zadovoljna, spustila je sve roletne i upalila sva svetla, a

potom je sela u svoju stolicu, podigla noge obuvene u crne cipele sadebelim đonom (ortopedske cipele - zbog kičme) u slučaju da moranekud da pojuri. Bila je spremna za još jednu neprospavanu noč na

straži. Uključila je TV i prigušila zvuk, da joj makar pravi društvo.Televizor je izvlačio više struje iz zida nego što je privlačio Nivinupažnju. Brinulo ju je ponašanje kćerke koja je bila i previšesamouverena. Svaki doseljenik se brine da će njegovo potomstvo dote mere prigrliti novu kulturu u kojoj je odraslo da će u potpunostizapostaviti svoje prirodno nasleđe. Međutim, Nivin strah je biokonkretniji: plašila se da će njenu amerikanizovanu kćerkuprenaglašena samouverenost na neki način na kraju povrediti. ZaSebastijanu je noć predstavljala tek neugodnost, nedostatak svetlostikoji se odagnavao jednostavnim paljenjem veštačkog svetla. Za Nivusu struja i sijalica predstavljali tek nešto malo više od talismana kojisu štitili od mraka. Noč je stvarna. Noč nije nedostatak svetlosti većje, zapravo, dan predstavljao tek kratak predah od vrebajućegmraka...Slabašan zvuk grebanja odjednom ju je trgnuo iz dremeža. Brada

joj je poskočila sa grudi dok se na televiziji prikazivala reklama zaneki sunđer koji je ujedno i usisavao. Primirila se i osluškivala. Čulaje nekakvo škljocanje koje je dopiralo sa ulaznih vrata. U prvi mah jepomislila da je Emil pristigao kući - njen nećak je noću vozio taksi -ali da je opet zaboravio ključ, do sada bi već zvonio.Bilo je nekoga na ulaznim vratima. Ali, taj neko nije kucao, niti je

pritiskao zvono. Taj neko je istraživao.Niva se pridigla na noge što je brže mogla. Na prstima je otkoračala

niz hodnik i stala pred vrata, osluškujući. Samo ju je drvena daskaodvajala od onoga - što god to bilo - što se nalazilo sa spoljašnjestrane.Osetila je prisustvo. Zamislila je da bi, ukoliko bi dodirnula vrata -

što nije učinila - osetila toplotu.Bila su to obična ulazna vrata sa sigurnosnom bravom, bez

špijunke i prozorčeta. Jedino su imala staromodni uzani otvor zapoštu, nekih tridesetak centimetara od poda.Šarka zaškripa. Mesingani poklopac se pomerio. Niva je pohitala

nazad u hodnik. Stajala je tako trenutak ili dva - ne na vidiku, ali uvelikoj panici - a onda je otrčala u kupatilo do korpe sa igračkama zavodu. Zgrabila je vodeni pištolj svoje unuke, otvorila bocu svetevodice i sunula je u maleni predmet, prosipajući više nego što jesipala.

Odnela je igračku do vrata. Sada ništa nije čula, ali je i daljeosećala to prisustvo. S poteškoćom je kleknula na bolna i natečenakolena, zakačivši pritom čarapu na neravnom drvenom podu. Bila jedovoljno blizu otvora za poštu da oseti šapat hladnjikave noći krozmesingani preklop, a ugledala je i senku.Pištolj-igračka imala je dugačku cev. Niva se setila da povuče donju

pumpicu ne bi li pojačala pritisak, a onda je pomoću cevi pridiglapreklop otvora za poštu. Kada su šarke ispustile otužan škripaj,gurnula je cev i pritisnula okidač.Niva je naslepo ciljala, gore, dole, na jednu pa na drugu stranu,

prskajući svetu vodicu u svim pravcima. Zamislila je Džoan Las kakogori, vodu nalik na kiselinu koja joj nagriza telo kao Isusov mač -mada nije čula nikakav vapaj.Tada je kroz preklop upala nečija ruka. Zgrabila je cev pištolja,

pokušavajući da ga izvuče. Niva je, pak, vukla na svoju stranu i tomprilikom je uspela da dobro zagleda tu šaku. Bila je prljava kao da jekopala grobove. Pod noktima je bilo nečeg krvavocrvenog. Svetavodica se prosipala niz njenu kožu, tek skidajući prljavštinu, ali nigdenije bilo ni traga svetom dimljenju ili gorenju.Nije bilo nikakvih posledica.Ruka je snažno povukla cev pištoljčića, zaglavivši je u preklopu.

Niva je sada shvatila da je ruka pokušavala nju da dohvati. Pustila jepištolj, a ruka je povukla i okretala plastičnu igračku sve dok se ovanije prelomila, ispuštajući poslednji prskaj vode. Niva se odvukla odpreklopa, na rukama i zadnjici. Tada je nezvani posetilac počeo danavaljuje na vrata. Bacao se čitavim telom na njih, razvaljivao jekvaku. Šarke su podrhtavale, a zidovi sa strane su se tresli. Slika nazidu, na kojoj su se nalazili čovek i dečak u lovu, pala je sa eksera istaklo na njoj se razbilo. Niva se odgegala na kraj kratkog ulaznoghodnika. Ramenom je prevrnula stalak za kišobrane u kojem senalazila i bejzbol palica koju je Niva zgrabila i grčevito držeči njenucrnom trakom oblepljenu dršku, nastavila da sedi na podu.Drvo je izdržalo. Ta stara vrata koja je mrzela jer su se krivila i

prilepljivala za dovratak na letnjoj žegi bila su dovoljno jaka da izdržeudarce, kao i sigurnosna brava, čak i glatka, gvozdena kvaka.Prisustvo iza vrata najzad se primirilo. Možda je i otišlo.

Niva je pogledala u baricu Hristovih suza na podu. Kada vas izdaIsusova moć, onda treba da znate da ste stvarno zle sreće.Morala je da sačeka dan. To je sve što je mogla da uradi.„Niva?"Kini, sin Lasovih, stajao je iza nje u donjem delu trenerke i majici.

Niva se pridigla brže nego što je mogla i da zamisli, stavljajući rukupreko dečakovih usta i odvlačeći ga iza ćoška. Niva je stajala leđimaprilepljena za zid čvrsto grleći dečaka.Da li je taj stvor na vratima čuo glas svog sina?Niva je pokušala da oslušne. Dečak se otimao, pokušavajući nešto

da izusti.„Ćuti, dete.“Tada je začula. Ponovni škripaj. Još jače je stegnula dečaka dok se

naginjala ulevo, uz rizikujući gledajući iza ćoška.Prljavi prst je skroz otvorio preklop otvora za poštu. Niva se hitro

sklonila nazad iza ćoška, ali ne pre nego što je spazila parjarkocrvenih očiju koje su gledale unutra.

Menadžer Gabrijela Bolivara, Rudi Vejn, prevezao se taksijem odsvoje kuće iz ulice Hadson, nakon kasnovečernjeg sastanka saljudima iz BMG-a kod gospodina Čoa. Nije uspeo da dobije Gejbatelefonom, a sada se već uveliko pričalo naokolo o njegovom lošemzdravstvenom stanju, što se dovodilo u vezu sa letom 753 ifotografijom nekog paparaca koji ga je uhvatio kako sedi uinvalidskim kolicima. Međutim, kada je pristigao na vrata kuće u uliciVestri, nigde na vidiku nije bilo paparaca, samo nekolikonadrogiranih fanova u gotik fazonu koji su sedeli ispred i pušili.Ustali su u nekakvom iščekivanju kada je Rudi zakoračio

stepenicama. „Š’a ima?“, upitao je Rudi.„Čuli smo da je neke ljude pustio da uđu.“Rudi je pogledao naviše, ali u identičnoj susednoj kući nigde nije

bilo svetla, čak ni u apartmanu na vrhu. „Izgleda da je žurkazavršena."„Nije to nikakva Žuraja", rekao je jedan zdepasti klinac sa

raznobojnim gumicama provučenim kroz zihernadlu u obrazu.„Pustio je i paparaca da uđe.“

Rudi je slegnuo ramenima i otkucao šifru na vratima, zatvarajući ihza sobom. Znači da je Gejbu ipak bilo bolje. Rudi je prošao poredpantera od crnog mermera u mračni foaje. Svi reflektori su biliisključeni, a prekidači za svetlo i dalje nisu bili povezani. Rudi jerazmislio nakratko, a onda izvadio svoj blekberi i pritisnuo oznaku„uključen". Uperio je plavo svetlo naokolo, primećujući, u podnožjukrilatog anđela kraj stepeništa, mnoštvo fotoaparata i video-kamera,oružje paparaca. Sva ta tehnika bila je tu nagomilana nalik na hrpucipela ispred bazena.„Halo?"Glas mu je tupo odjekivao kroz nekoliko nedovršenih spratova.

Rudi je počeo da se penje uz kružne mermerne stepenice, pratećisnop plave elektronske svetlosti svog blekberija. Morao je da podsetiGejba za Rouzlend šou sledeče nedelje, a trebalo ga je naterati i dase pripremi da održi nekoliko koncerata oko Noći veštica.Stigao je do poslednjeg sprata, gde se nalazio Bolivarov apartman.

Sva svetla su bila pogašena.„Hej, Gejbe? Ja sam, čoveče. Nemoj da naletim na nešto."Bilo je previše tiho. Ušao je u glavnu spavaću sobu, gledajući

naokolo pomoću svetlosti sa telefona. Čaršavi na krevetu su bili uneredu, ali na njima nije ležao mamurni Gejb. Verovatno se, kao iobično, vucarao negde noću. Uopšte nije bio ovde.Rudi je svratio u glavno kupatilo da se olakša. Ugledao je otvorenu

bočicu vikodina na pultu, kao i kristalnu koktel-čašu koja je smrdelana alkohol. Rudi je nakratko razmislio, a onda popio dve tabletice,izbacio ostatak pića sa dna čaše u lavabo i isprao je tekućomvodom.Dok je spuštao čašu na pult, spazio je da se nešto iza njega

pomera. Brzo se okrenuo i ugledao Gejba kako iz mraka zakoračujeu kupatilo. Zidovi sa ogledalima sa obe strane prikazivali su njegovmnogostruko umnožen lik.„Gejbe, Isuse, uplašio si me", rekao je Rudi. Njegov srdačan osmeh

je ispario dok je Gejb stajao i samo gledao u njega. Plava svetlost satelefona bila je slaba, ali je svejedno prikazivala Gejbovu tamnu kožui oči začinjene crvenim. Na sebi je imao tanku crnu kućnu haljinu dokolena, bez majice ispod. Ruke su mu visile uz telo, i nijednim

pokretom nije pozdravio svog menadžera. „Šta ti je, čoveče?“ Ruke igrudi su mu bile prljave. „Jesi li to proveo noč u sanduku sa ugljem?"Gejb je samo stajao, umnožen ogledalima do beskonačnosti.„Stvarno smrdiš, čoveče", rekao je Rudi, rukom začepljujući nos.

„Šta si to radio?" Rudi je osetio neku čudnu toplotu koja je izbijala iznjega. Približio je telefon Gejbovom licu. Njegove oči ni na koji načinnisu reagovale na svetlost. „Čoveče, suviše dugo držiš tu šminku nasebi."Vikodin je počeo da deluje i Rudi je osetio kako mu trne meso oko

usana. Prostorija sa svim tim ogledalima raširila se kao razvučenaharmonika. Rudi je pomerio svetlost telefona i čitavo kupatilo jezasvetlucalo.„Vidi, čoveče", rekao je Rudi, pomalo iznerviran Gejbovom

nikakvom reakcijom, „ako si utripovan, mogu da svratim kasnije."Pokušao je da se provuče s Gejbove leve strane, ali Gejb se nije

pomakao u stranu. Ponovo je pokušao, ali Gejb se nije mrdnuo. Rudije zakoračio unazad i uperio svetlost sa telefona na svogdugogodišnjeg klijenta. „Gejb, čoveče, u čemu...?"Bolivar je tada raskrilio kućnu haljinu, šireći ruke kao krila pre nego

što je pustio da mu odeća sklizne na pod.Rudi je nakratko zadahtao. Gejbovo telo je bilo naskroz sivo i

ispijeno, ali prizor od kojeg mu se zavrtelo u glavi bile su Gejboveprepone.Bez dlaka, glatke kao u lutke, bez ikakvih genitalija.Gejbova ruka je čvrsto stisnula Rudijeva usta. Rudi je počeo da se

koprca, ali suviše kasno. Rudi je video Gejba kako se smeška - aonda je smešak iščezao i nešto nalik biču zamigoljilo se u njegovimustima. Na drhturavoj plavoj svetlosti telefona - dok je mahnito inaslepo pokušavao da pritisne 9, 1 i 1 - video je kako se pojavljuježaoka. Priraštaji neodređenog oblika napumpavali su se iispumpavali sa strane, kao jednorodne sunđeraste kesice mesa sabočnim prorezima nalik na škrge koje su se otvarale i zatvarale.Rudi je sve to video samo trenutak pre nego što se to hitnulo u

njegov vrat. Telefon mu je ispao na pod kupatila ispod nogu koje sumlatarale. Tipku POZVATI nije ni stigao da pritisne.

Devetogodišnja Džini Milsam uopšte nije bila umorna dok sezajedno sa majkom vraćala kući. Pošto je na Brodveju gledalabožanstvenu predstavu, Malu sirenu, verovala je da nikada u životunije bila tako sigurna u svoj budući poziv kao sada. Sada je zaistaznala šta će biti kada poraste. Neće više biti profesorka baleta(nakon što je Sindi Vili polomila dva nožna prsta pri skoku]. Nitiolimpijska gimnastičarka (kozlić je bio suviše strašan). Ona će biti(fanfare, molim...) brodvejska glumica! I ofarbaće kosu udrečavocrveno i igraće glavnu ulogu, Arijel, u Maloj sireni, a na krajupredstave će se najgracioznije i najnezaboravnije pokloniti. Nakongromoglasnog aplauza pozdraviće se sa svojim obožavateljkama,davače autograme i smešiće se za fotografisanje sa njima - a onda,jedne sasvim posebne večeri, izabraće najlepšu i najsrdačnijudevetogodišnjakinju iz publike i pozvaće je da bude njena dublerka iNajbolja Prijateljica Zauvek. Majka će joj biti stilista i frizer, a tata, kojije ostao kod kuće sa Džastinom, njen menadžer, kao što je bio i otacHane Montane. A, Džastin... pa, Džastin bi jednostavno mogao daostane kod kuće i bude ono što već jeste.I, sedela je tako sa bradom oslonjenom na ruku, okrenuta prema

prozoru u podzemnoj koja je ispod grada jurila na jug. Uglavnom jevidela svoj odraz na prozoru, kao i pozadinu osvetljenog kupea ukojem se nalazila. Međutim, svetla u kupeu su povremeno znala dazatrepere, i tokom jednog od tih mračnih trenutaka uhvatila je sebekako gleda u otvoren mračan prostor gde se jedan tunel spajao sadrugim, a onda je tamo nešto ugledala. Ništa više od podsvesnogtreptavog prizora, nalik na jedan uznemirujući kadar ubačen u inačemonoton film. To se dogodilo tako brzo da njena devetogodišnjasvest nije ni stigla da prihvati prizor koji nije razumela. Nije mogla nida objasni zašto je naprasno počela da plače i probudila majku kojaje samo klimala glavom. Bila je tako lepa u pozorišnom kaputu ihaljini. Tešila ju je i pokušala da sazna šta je to izazvalo Dženinoplakanje. Devojčica je mogla samo da upre prstom u prozor. Ostatakvožnje do kuće provela je skvrčena ispod majčine ruke.Ali, Gospodar ju je video. Gospodar je sve video. Čak - i to naročito

- dok se hranio. Njegov noćni vid je bio poseban, skoro teleskopski,bez obzira na to što je bio u crno-belom opsegu. Izvori toplote zračilisu belo.

Gotov, mada ne i zasićen - nikada mu nije bilo dosta - pustio je damu plen sklizne niz telo, velikim rukama oslobađajući preobraženogčoveka na pošljunčanu zemlju. Tuneli oko njega šaputali su vetromna kojem sejepršao njegov tamni ogrtač, vozovi su piskali u daljini, agvožđe odzvanjalo o čelik, nalik na vrisak sveta svesnog njegovogdolaska.

OTKRIĆE

Glavno odeljenje Kanarinca,ugao 11. avenije i 27. ulice.

Trećeg jutra nakon prizemljivanja leta 753, Ef je poveo Setrakijanau glavno odeljenje CKB-ovog projekta Kanarinac, na krajnjemzapadnom delu Čelsija, jedan blok istočno od reke Hadson. Prenego što je Ef osnovao Kanarinca, trosobna kancelarija je bilaterenska lokacija za CKB-ove radne i dobrovoljne medicinske službeiz programa zdravstvene zaštite nakon rušenja Svetskog trgovinskogcentra, koje su istraživale vezu između sanacije nakon događaja 11.septembra i nagle pojave respiratornih oboljenja.Efu se za trunku popravilo raspoloženje pošto su se parkirali na 11.

ulici. Ispred ulaza su bili parkirani dva policijska automobila i parsedana nepoznate marke sa vladinim tablicama. Direktoru Barnsu jeočigledno pošlo za rukom da angažuje organe vlasti. Dobiće pomoćkoju su tražili. Nije bilo načina da Ef, Nora i Setrakijan sami zaustaveovu nesreću.Vrata kancelarije na trećem spratu su bila otvorena kada su pristigli,

a Barns se savetovao sa čovekom u neformalnoj odeći koji sepredstavio kao specijalni agent FBI-ja. „Everete“, rekao je Ef, solakšanjem što se Barns lično založio. „Tajming ti je savršen. Upravosam tebe i tražio.“ Pomerio se ka omanjem frižideru kraj vrata.Epruvete su zazvečale kad je posegnuo za četvrtinom pakovanjapunomasnog mleka, odvrnuo poklopac i naizust ga iskapio. Bili sumu potrebni mlečna mast i kalcijum, kao što je nekada izgarao zaalkoholom. Jednu zavisnost samo zamenjujemo drugom, pomislio je.Evo, na primer, samo prošle nedelje Ef je mogao da se zakune upotpunu zavisnost od zakona nauke i prirode. A sada, njegov fiks bilisu srebrni mačevi i ultraljubičasta svetlost.Sklonio je polupraznu flašu sa usana ukapiravši da je upravo utolio

žeđ produktom drugog sisara.„Ko je ovo?", upitao je direktor Barns.„Ovo je“, rekao je Ef, brišući brkove od mleka sa gornje usne,

„profesor Abraham Setrakijan." Setrakijan je u znak poštovanjaskinuo šešir, dok mu je alabasterbela kosa zasijala pod niskimosvetljenjem sa tavanice. „Toliko toga se dogodilo, Everete", rekao je

Ef, gutajući još mleka, gaseći time požar u utrobi. „Ne znam niodakle da počnem."Barns reče: „Hajde da počnemo od tela koja su nestala iz gradskih

mrtvačnica."Ef je spustio flašu. Jedan od policajaca se primakao vratima iza

njega. Drugi čovek iz FBI-ja je sedeo za Efovim laptopom,ukucavajući nešto. „Izvinite, molim vas", obratio mu se Ef.Barns reče: „Efraime, šta znaš o nestalim leševima?"Ef je na trenutak pokušao da prozre izraz na licu direktora CKB-a.

Zatim je bacio pogled na Setrakijana, koji na to nije reagovao, već jesamo mirno stajao pridržavajući šešir iskrivljenim prstima.Ef se ponovo okrenuo ka svom šefu. „Vratili su se kući."„Kući?", rekao je Barns, naherivši glavu u pokušaju da ga bolje

čuje. „Na nebesa?"„Svojim porodicama, Everete."Barns je pogledao u agenta FBI-ja koji je netremice gledao u Efa.„Oni su mrtvi", rekao je Barns.„Nisu mrtvi. Barem ne na način na koji mi to shvatamo."„Postoji samo jedan način da se bude mrtav, Efraime."Ef je zavrteo glavom. „Više nije tako."„Efraime." Barns je saosećajno zakoračio prema njemu. „Znam da

si u poslednje vreme pod velikim stresom. Znam da si imaoporodičnih problema..."Ef odgovori: „Čekajte. Mislim da ne razumem najbolje o čemu se

ovde uopšte radi."Agent FBI-ja reče: „Ovde se radi o vašem pacijentu, doktore.

Jednom od pilota Ridžis era na letu 753, kapetanu Dojlu Redfernu.Moramo da vam postavimo nekoliko pitanja u vezi sa njegovimlečenjem."Ef je prikrio nalet žmaraca. „Donesite mi sudski nalog i tada ću vam

odgovoriti na pitanja."„Možda biste mogli da nam objasnite ovo.“Otvorio je portabl video-plejer na ivici stola i pritisnuo plej. Na

snimku se videla bezbednosna kamera koja je prikazivala Redferna.Video se otpozadi, kako posrče gole zadnjice. Izgledao je kao da jebio ranjen i smeten, a ne opasan i razjaren. Snimak iz tog ugla nijeprikazivao žaoku koja se kovitlala iz njegovih usta.

Međutim, jeste prikazivao Efa koji ga je napadao trepanom, sekućiRedfernovo grlo cirkularnim sečivom.Tada je usledio rez kadra, a onda se u pozadini prikazala Nora sa

rukom preko usta, dok je Ef stajao kraj vrata zadihan, a Redfern ukomadima na podu.Zatim je prikazan nastavak, snimak druge kamere, nešto dalje duž

istog podrumskog hodnika, iz drugog, višeg ugla. Na snimku jeprikazano dvoje ljudi, muškarac i žena, koji nasilno prodiru uzaključanu mrtvačnicu gde su držali Redfernovo telo. U nastavkusnimka se jasno videlo kako iznose tešku kesu sa telom.Dvoje ljudi je jako podsećalo na Efa i Noru.Zaustavljeno je premotavanje. Ef je pogledao u Noru - koja je bila

zatečena - a potom u agenta FBI-ja i Barnsa. „To je nameštaljka... tajnapad je izmontiran da izgleda tako. Videli ste rez u snimku. Redfernje...“„Gde se nalaze posmrtni ostaci kapetana Redferna?"Ef nije mogao ni da razmišlja. Nije mogao da proguta laž koju je

upravo video. „To nismo bili mi. Kamera je bila postavljena suviševisoko da bi...“„Dakle, vi hoćete da nam kažete da to niste bili vi i doktorka

Martinez?"Ef je pogledao u Noru, koja je vrtela glavom u neverici. Oboje su bili

previše smeteni da bi u ovom trenutku rekli nešto suvislo u svojuodbranu.Barns reče: „Pitaću te još jednom, Efraime. Gde se nalaze tela iz

mrtvačnica?"Ef je pogledao u Setrakijana, koji je stajao kraj vrata. A, potom, u

Barnsa. Nije mogao da smisli ništa što bi rekao.„Efraime, ovog časa obustavljam projekat Kanarinac."„Šta?“, rekao je Ef dolazeći polako k sebi. „Čekaj, Everete..."Ef je hitro krenuo ka Everetu. Policajci su krenuli ka njemu, kao da

je on predstavljao pretnju. Njihova reakcija ga je zaustavila i dodatnouznemirila.„Doktore Gudvederu, morate da pođete sa nama", obratio mu se

agent FBI-ja. „Svi vi... hej!"Ef se okrenuo. Setrakijan je nestao.Agent je naredio dvojici policajaca da krenu za njim i uhvate ga.

Ef je ponovo pogledao u Barnsa. „Everete. Ti me poznaješ. Ti znaško sam. Saslušaj me šta ću ti reći. Ovim gradom se širi kuga -pošast kakvu do sada nismo videli."Agent FBI-ja reče: „Doktore Gudvederu, želimo da znamo šta ste

ubrizgali u telo Džima Kenta."„Šta sam... šta?"Barns reče: „Efraime, dogovorio sam se sa njima. Ostaviće Noru na

miru ako pristaneš da sarađuješ. Neće morati da prolazi krozskandal privođenja, a samim tim će zadržati i profesionalni ugled.Poznato mi je da ste vas dvoje... bliski."„A, odakle ti je, ako mogu da znam, to poznato?" Ef je bacio pogled

na svoje progonitelje, dok se dotadašnja začudenost pretvorila ubes. „Ovo je sranje, Everete."„Na video-snimku napadaš i ubijaš pacijenta, Efraime. Podnosio si

nam izveštaje o neverovatnim rezultatima testova, neobjašnjivimikakvim razumnim merilima, nedokazivim i najverovatnijenameštenim. Da li misliš da bih ovo radio da imam drugog izbora?Da ti imaš nekog drugog izbora?"Ef se okrenuo ka Nori. Nju će poštedeti. Možda može da nastavi

borbu.Barns je bio u pravu. Barem u ovom trenutku, sa ovolikim

predstavnicima zakona u prostoriji, i nije imao drugog izbora.„Nemoj da te ovo uspori", rekao je Ef Nori. „Ti si možda jedina koja

zna šta se zaista dešava."Nora je zavrtela glavom. Okrenula se ka Barnsu. „Gospodine, u

pitanju je zavera, bez obzira da li ste svojevoljno u tome ili ne..."„Molim vas, doktorko Martinez", rekao je Barns. „Nemojte više sebe

da diskreditujete."Drugi agent je spakovao Efov i Norin laptop. Krenuli su vodeći Efa

niz stepenice.U hodniku na drugom spratu, naišli su na dva policajca koja su

krenula u potragu za Setrakijanom. Stajali su jedan prema drugomskoro okrenuti leđima. Bili su privezani lisicama.Setrakijan se isukanog mača pojavio iza njih. Držao je oštricu na

vratu glavnog agenta FBI-ja. U drugoj ruci je držao manji bodež,takođe napravljen od srebra. Taj je držao kraj grla direktora Barnsa.

Stari profesor reče: „Gospodo, vi ste pioni u igri koja prevazilazi svevaše razumevanje. Doktore, preuzmite ovaj bodež.“Ef je prihvatio bodež, držeći ga na grlu svog šefa.Barns je rekao, gubeći dah: „Za Boga miloga, Efraime. Jesi li ti

sišao s uma?"„Everete, ovo što se dešava ozbiljnije je nego što možeš i da

zamisliš. Ovo je nešto što prevazilazi mogućnosti CKB-a, pa čak isnaga reda. U ovom gradu je došlo do katastrofalnog širenjazarazne bolesti, nečega što do sada niko od nas nije imao prilike davidi. A, to je samo jedan deo priče.“Nora mu je prišla, otevši svoj i Efraimov laptop od drugog agenta

FBI-ja. Rekla je: „Iz kancelarije sam uzela sve što nam je potrebno.Po svemu sudeći, ovde se više nećemo vraćati."Barns reče: „U ime Boga, Efraime, urazumi se.“„Upravo radim ono zbog čega si me i angažovao, Everete. Da

dignem uzbunu kada se pojavi opasnost po zdravlje ljudi. Na ivicismo pandemije svetskih razmera. Ovo je nešto što može da pokosiljudsku rasu. A, neko odnekud vuče sve konce - da se poštara daupravo tako i bude.“

Grupacija Stounhart, MenhetnEldrič Palmer je uključio grupu ekrana na kojima su se prikazivale

vesti šest televizijskih kanala. Izveštaj na monitoru u donjem levomuglu najviše ga je zainteresovao. Prilagodio je položaj stolice u kojojje sedeo, uvećao sliku i pojačao zvuk.Izveštač se nalazio ispred 17. policijske stanice na Istočnoj 51. ulici

i od policijskog zvaničnika je dobio izjavu „bez komentara" u vezi saosobama čiji je nestanak prijavljivan na području čitavog Njujorka uposlednjih nekoliko dana. Prikazali su red ljudi koji su čekali ispredstanice, a pošto ih je bilo previše da bi ih pustili u zgradu,popunjavali su zahteve na trotoaru. Izveštač je potvrdio da je došlo ido drugih neobjašnjivih događaja koji su se ticali provala u kuće gde,po svemu sudeći, ništa nije ukradeno, niti je ikoga bilo u tim kućama.Najčudnije od svega je bila činjenica da je moderna tehnologijaočigledno zakazala u potrazi za nestalim osobama - njihovi mobilnitelefoni, od kojih su mnogi bili opskrbljeni pratećom GPStehnologijom, očigledno su nestali zajedno sa vlasnicima. Ovo jeizrodilo sumnju da su ljudi možda dobrovoljno napuštali svoje

porodice i poslove, a bilo je pomenuto i to da se vrhunac nestanakadonekle uskladio sa nedavnim pomračenjem sunca, ukazujući namoguću vezu između te dve okolnosti. Neki psiholog je daokomentar da tokom ovakvih nebeskih pojava neretko dolazi i doodređene, ne masivne, histerije među stanovništvom. Izveštaj jezavršen tako što je novinar nekoliko televizijskih sekundi prepustiouplakanoj ženi koja je u rukama držala sliku nestale majke dvojedece.Tada su pustili neku reklamu za kremu koja „prkosi godinama",

osmišljenoj da „pripomogne da živite duže i kvalitetnije".Tajkun, urođeno bolestan, tada je isključio ton, tako da je jedini zvuk

koji se sada čuo, osim aparata za dijalizu, bilo pevušenje izanjegovog pohlepnog osmeha.Na drugom ekranu su prikazivali grafikon sa cenama zlata koje su

rasle znatno iznad hiljadu dolara, dok je vrednost dolara nastavila dapada. Palmer je uticao na oba tržišta, ubrzano se oslobađao kapitalai usmeravao ga ka metalima: zlatu, srebru, paladijumu i polugamaplatine.Komentator je dalje nagoveštavao da je nedavna recesija pružala

priliku za trgovinu fjučersima. Palmer se uopšte nije slagao sa tim.On je skraćivao budućnost. Svima, osim sebi.Gospodin Ficvilijam mu je prosledio telefonski poziv. Zvao je

poslušni pripadnik Federalnog istražnog biroa da bi ga izvestio da jeepidemiolog projekta Kanarinac, doktor Efraim Gudveder, pobegao.„Pobegao?“, upitao je Palmer. „Kako je to moguće?"„Sa njim je bio neki postariji gospodin koji je očigledno lukaviji nego

što se činilo. Kod sebe je imao dugačak srebrni mač.“Palmer je zaćutao, što je trajalo koliko jedan uzdah. A tada se,

usporeno, nasmešio.Pojavile su se sile koje mu se suprotstavljaju. Ali, sve je bilo dobro i

u redu. Neka se ujedinjuju. Tako će ih još lakše sve zajedno uništiti.„Gospodine?", upitao je pozivalac.„Oh - ništa", odgovorio je Palmer. „Samo sam se setio jednog

starog prijatelja."Zalagaonica „Starosedelac i rariteti"

Ef i Nora su stajali sa Setrakijanom iza zaključanih vrata njegovezalagaonice. Dva epidemiologa su i dalje bila potresena.

„Rekao sam im vaše ime", rekao je Ef, gledajući kroz prozor.„Zgrada glasi na ime moje pokojne žene. Nakratko smo ovde

bezbedni."Setrakijan je nestrpljivo hteo da siđe u svoj podrumski arsenal, ali

dvoje lekara je i dalje bilo pod utiskom malopredašnjih događaja.„Krenuće u potragu za nama", rekao je Ef.„Raščišćavaju put zarazi", rekao je Setrakijan. „Soj se brže širi

društvom koje ne zna za postojanje opasnosti nego onim u stanjuvisoke pripravnosti."„Ko raščišćava put zarazi?", upitala je Nora.„Ko god je imao dovoljno uticaja da bez problema i u tajnosti ukrca

taj kovčeg na prekookeanski let u ovo doba terorizma."Ef reče, hodajući tamo-amo: „Oni nam smeštaju. Šalju nekog da

ukrade Redfernove posmrtne ostatke... nekog ko izgleda kao mi?"„Kao što si i rekao, ti si glavni faktor koji upozorava na opasnost

zaraze. Budi srećan što su samo pokušali da ti unište ugled. Moglisu da te liše života."Nora reče: „Sada, kada iza nas ne stoji CKB, nemamo nikakvu

moć.“Setrakijan odgovori:, „Sada moramo da nastavimo oslanjajući se na

sopstvene snage. Reč je o najelementarnijem sprečavanju širenjapošasti."Nora ga je pogledala. „Mislite na - ubistvo."„A, šta biste vi želeli? Da postanete kao oni... ili da vas neko

oslobodi?"Ef reče: „To i dalje zvuči kao učtiv i ulepšan izraz za ubistvo. A,

lakše je reći nego uraditi. Koliko to glava moramo da otfikarimo? Nasje samo troje."Setrakijan je rekao: „Ima i drugih načina, osim odsecanja glave.

Sunčeva svetlost, na primer. Sunce je naš najmoćniji saveznik."Efu se oglasio telefon iz džepa. Obazrivo gaje izvukao, pogledavši

u ekran.Bila je to njegova zamena u Atlanti. Glavni štab CKB-a. „Pit

O’Konel", rekao je Nori i preuzeo poziv.Nora se okrenula ka Setrakijanu. „Pa, gde se oni sada nalaze -

tokom dana?"

„Ispod zemlje. U podrumima i odvodnim kanalima. Mračnimdelovima zgrada, kao što su kotlarnice, u toplotnim i rashladnimsistemima. Ponekad i u zidovima. Ali, najčešće u zemlji. Najradije setamo zakopavaju."„Dakle - oni spavaju tokom dana, je l' tako?“„Spavaju, da, to bi nekako najviše odgovaralo, zar ne? Nekoliko

kovčega u podrumu ispunjenih uspavanim vampirima. Ali ne, oniuopšte ne spavaju. Barem ne kako mi to shvatamo. Povlače se naneko određeno vreme kada su siti. Varenje prevelike količine krvizamara ih. Ali, nikada zadugo. Tokom dana se sklanjaju pod zemljusamo da bi izbegli za njih ubistvene sunčeve zrake."Nora je bila veoma bleda i preplavljena utiscima, kao devojčica

kojoj su upravo rekli da mrtvim ljudima, zapravo, ne izrastaju krila ine odleću pravo na nebesa da budu anđeli, već umesto toga ostajuna Zemlji, rastu im žaoke ispod jezika i pretvaraju se u vampire.„Ono što ste onda izgovorili", rekla je. „Pre nego što ste ih isekli.

Nešto ste rekli na nekom drugom jeziku. Kao neki blagoslov, ilikletva."Starac je uzdrhtao. „To je nešto što izgovaram da bih samog sebe

umirio. Da bih primirio ruku pred zadavanje konačnog udarca."Nora je imala želju da ponovo čuje te reči. Setrakijan je shvatio da

joj je to iz nekog razloga potrebno.„Kažem, ’strigoj, moj mač pevuši srebrom.’" Setrakijan je ponovo

zadrhtao kao da je osećao neku neprijatnost što sad to izgovara.„Bolje zvuči na drevnom jeziku."Nora je shvatila da je ovaj stari istrebljivao vampira u suštini

skroman čovek. „Srebro", rekla je.„Samo srebro", odgovorio je. „Znamenito kroz vekove zbog

njegovog antiseptičnog i antibakterijskog svojstva. Možete ih isećičelikom ili ih upucati olovom, ali samo ih srebrom možete istinskipovredi ti."Ef je slobodnom rukom prekrio uvo, pokušavajući da čuje Pita koji

se nalazio u automobilu tik izvan Atlante. Pit je pitao: „Šta se tamodešava?"„Pa... šta si čuo?“„Da ne smem da razgovaram sa tobom. Da si u grdnom problemu.

Da si prekršio sva postojeća pravila i tome slično."

„Ovde je pravi haos, Pite. Ne znam šta da ti kažem."„Pa, bez obzira na sve, morao sam da ti se javim. Utrošio sam

prilično vremena radeći na uzorcima koje si mi poslao."Ef je osetio kako mu još jedan kamen upadau stomak. Doktor Piter

O’Konel je bio jedan od šefova projekta Nerazjašnjene smrti u CKB-ovom nacionalnom Centru za bolesti životinjskog porekla, zaraznebolesti i crevne infekcije. UNEKS je predstavljao interdisciplinarnugrupu sačinjenu od virologa, bakteriologa, epidemiologa, veterinara ilekara iz i van CKB-a. Samo u Sjedinjenim Državama, mnogi smrtnislučajevi svake godine prolaze kao nerazjašnjeni, a jedan deo, okosedamsto godišnje, šalje se UNEKS-u na dalje ispitivanje. Od tihsedamsto slučajeva, samo petnaest procenata se rešava, dok seuzorci ostalih čuvaju za eventualna istraživanja u budućnosti.Svaki UNEKS-ov istraživač je na različitoj poziciji unutar CKB-a, a

Pit je bio šef odeljenja za patologiju infektivnih bolesti, stručnjak za tokako i zašto neki virus napada domaćina. Ef je zaboravio da mu jeposlao biopsije i uzorke krvi kapetana Redferna sa preliminarnihpregleda.„U pitanju je virusni soj, Efe. Nema sumnje. Izvanredan primerak

genetske kiseline."„Pite, čekaj, saslušaj me..."„Glikoprotein poseduje začuđujuće vezivne karakteristike. Pravo

otkriće. Neverovatno. Ta mala hulja ne samo da otima ćelijudomaćina i na prevara je gura da kopira samu sebe. Ne - on sespaja sa RNK. Stapa se. Opseda je... mada je, na neki način, neuništava. Ono što on radi jeste da pravi kopiju sebe sparenu saćelijom domaćina. A, prisvaja samo delove koji su mu potrebni. Neznam kako to izgleda kod pacijenata, ali, teoretski gledano, ova stvarse može kopirati, kopirati, kopirati, i milionima generacija kasnije -osim toga, ova stvar je brza - i može da proizvodi sopstvenustrukturu organa. Sistematski. On može da izmeni svog domaćina. Ušta - ne bih znao da kažem, ali sigurno bih želeo da saznam."„Pite.“ Efu se mantalo u glavi. Sve je imalo i previše smisla. Virus je

nadvladavao i transformisao ćeliju - kao što i vampir nadvladava itransformiše žrtvu.Ovi vampiri su bili ovaploćeni virusi.

Pit je rekao: „Voleo bih da na ovome lično izvršim genetske testove,da vidim šta ga podstiče..."„Pite, slušaj me. Hoću da to odmah uništiš."Ef je čuo Piterove brisače kako rade u tišini. „Šta?“„Sačuvaj svoje otkriće i drži se njega, ali uzorak odmah uništi."Još jače se čuo rad brisača, merača Piterove neodlučnosti. „Da li

mi to govoriš da uništim uzorak na kojem vršim ispitivanja? Valjdaznaš da uvek neke uzorke stavljamo u banku, tek u slučaju..."„Pite, kažem ti da iz ovih stopa odeš u laboratoriju i uništiš taj

uzorak."„Efe.“ Ef je začuo Piterov migavac, skrenuo je sa puta i parkirao se

da na miru završi razgovor. „Ti dobro znaš koliko smo pažljivi sapotencijalnim uzročnicima bolesti. Čisti smo i bezbedni. Isto takoimamo veoma strog laboratorijski protokol koji ne mogu tek tako daprekršim zbog tebe..."„Napravio sam strašnu grešku što sam ga poslao iz Njujorka. Tada

nisam znao ono što sada znam."„U kakvom se to, zapravo, nebranom grožđu nalaziš, Efe?"„Izbeli ga. Ako to ne pomogne, iskoristi kiselinu. Spali ga ako

moraš, baš me briga. Preuzimam na sebe svu odgovornost..."„Ovde se ne radi o odgovornosti, Efe. Reč je o nauci. Sada budi

iskren prema meni. Neko je rekao da je video nešto o tebi navestima."Ef je ovaj razgovor morao da privede kraju. „Pite, uradi kako ti

kažem - a ja ti obećavam da ću ti sve lepo objasniti kada budemmogao."Prekinuo je vezu. Setrakijan i Nora su čuli završetak njegovog

razgovora.Setrakijan upita: „Poslao si virus negde drugde?“„On će ga uništiti. Kod Pita će prevagnuti oprez - dobro ga

poznajem." Ef je pogledao u televizore, poredane uza zid za prodaju.Nešto o tebi na vestima... „Da li neki od ovih radi?"Pronašli su jedan koji je radio. Nije prošlo mnogo dok nisu prikazali

priču.Pokazali su Efovu fotografiju sa identifikacione kartice CKB-a. Tada

su prikazali i mutan snimak njegovog suočavanja sa Redfernom, kaoi dvoje koji su podsećali na njega i Noru kako iznose kesu sa mrtvim

telom iz mrtvačnice. Izveštavali su da se Efraim Gudveder traži jerse sumnja da je upleten u nestanak leševa putnika sa leta 753.Ef je nepomično stajao. Pomislio je na Keli koja ovo gleda. Na

Zaka.„Ti skotovi", zašištao je.Setrakijan je isključio televizor. „Jedina dobra stvar u vezi sa ovim

jeste to što te i dalje smatraju pretnjom. To znači da još imavremena. I nade. Šanse."Nora reče: „Zvučite kao da imate neki plan."„Ne plan. Strategiju."Ef je rekao: „Kažite nam."„Vampiri imaju sopstvene zakone, kako divljačke, tako i drevne.

Jedno od tih važećih pravila jeste da vampir ne sme da pređe prekotekuće vode. Ne bez ljudske pomoći."Nora je zavrtela glavom. „Zašto ne sme?"„Razlog možda leži u samom njihovom procesu stvaranja, tako

starom. To znanje je postojalo u svim znanim kulturama na planeti,za sva vremena. Mesopotamskoj, starogrčkoj i egipatskoj, hebrejskoji rimskoj. Koliko god da sam star, nisam dovoljno star da bih to znao.Ali, ta zabrana važi i dan-danas. Što nam u neku ruku daje prednost.Da li znate šta je Njujork?"Nora je odmah pogodila. „Ostrvo."„Arhipelag. U ovom trenutku smo okruženi vodom sa svih strana.

Putnici aviona su odneti u mrtvačnice svih pet opština?"„Ne“, rekla je Nora. „Samo u četiri. Nisu ih odnosili na Stejten

Ajlend."„Dakle, četiri. Kvins i Bruklin su odvojeni od kopna 1st Riverom i

Long Ajlendom. Bronks je jedina opština spojena sa kopnomSjedinjenih Država."Ef reče: „Kada bismo samo mogli da zatvorimo mostove. Postavimo

vatrene blokade severno od Bronksa, istočno od Kvinsa u okruguNaso..."„Puste želje, u ovom trenutku", rekao je Setrakijan. „Ali, da li vi

vidite da ne moramo svakog od njih pojedinačno da uništavamo. Onisvi zajedno poseduju jednu volju koja funkcioniše kao košnica kojukontroliše jedan jedini um. A, on je najverovatnije smešten negde naMenhetnu."

„Gospodar", rekao je Ef.„Onaj koji je ovde dospeo onim avionom. Vlasnik nestalog

kovčega."Nora upita: „Kako znate da se nije vratio negde u blizinu

aerodroma? Ako već ne može sam da pređe Ist River?"Setrakijan se otužno nasmešio. „Sasvim sam siguran da nije

putovao sve do Amerike da bi se skrivao u Kvinsu." Otvorio je zadnjavrata ka stepenicama koje su vodile u njegov podrumski arsenal.„Ono što sada treba da uradimo jeste da ga uhvatimo."

Ulica Liberti, lokacijaSvetskog trgovinskog centra

Vasilij Fet, deratizator iz njujorškog odeljenja za kontrolu štetočina,stajao je kraj građevinske ograde iznad temelja velike „kade", namestu gde se nekada nalazio kompleks Svetskog trgovinskogcentra. Opremu je ostavio u kombiju parkiranom u Zapadnoj ulici, naslužbenom parkingu zajedno sa ostalim građevinskim vozilima. Ujednoj ruci je nosio otrov za pacove i laku tunelsku opremu u crveno-crnoj puma sportskoj torbi. U drugoj je držao dobar komad armature,koji je jednom pronašao na terenu, metar dugačku čeličnu šipku,koja je bila savršena za bušenje pacovskih brloga i postavljanjemamaca u njih - mada je povremeno koristio i da odagna agresivneili uspaničene primerke koji bi nasrnuli na njega.Stajao je između betonskih pregrada i građevinske ograde na uglu

ulica Čerč i Liberti, među narandžasto-belim buradima duž širokogtrotoara. Ljudi su prolazili, hodajući prema privremenom ulazu upodzemnu železnicu na drugom kraju bloka. Ovde se u vazduhuosećala neka nova nada, topla kao preobilan sunčev sjaj koji jeblagosiljao ovaj razrušeni deo grada. Počele su da niču i novezgrade, nakon godina planiranja i iskopavanja, i činilo se kao da jeova užasna crna rana najzad počela da zarasta.Samo je Fet primećivao masne mrlje koje su promenile boju

vertikalnih ivica trotoara. Izmet oko pregrada parkirališta. Tragoveglodanja na poklopcu kante za smeće na uglu. Pokazatelje koji sunagoveštavali prisustvo pacova na površini zemlje.Jedan od građevinaca ga je povezao niz put ka dubini basena.

Zaustavio se u podnožju građevine koja će se pretvoriti u novu

podzemnu železničku stanicu, sa pet koloseka i tri podzemneplatforme. Za sada su srebrni vozovi prolazili kroz dnevno svetlo iotvoren prostor, dok su se kretali dnom basena u pravcu privremenopostavljenih platformi.Vasilij je izašao iz pikapa među betonska uporišta. Pogledao je

gore, sedam spratova naviše, gde se nalazila ulica. Nalazio se u rupiu kojoj su se srušile kule-bliznakinje. Sama ta pomisao bila jedovoljna da mu oduzme dah.Vasilij je rekao: „Ovo je sveto mesto.“Građevinac je imao čupave prosede brkove, široku flanelsku

košulju preko upasovane pamučne majice - obe natopljene zemljomi znojem - i plave farmerke sa prljavim rukavicama zadenutim zakaiš. Kaciga mu je bila izlepljena nalepnicama. „Oduvek sam to imislio", rekao je. „Ali, u poslednje vreme baš i nisam siguran."Fet ga je začuđeno pogledao. „Zbog pacova?"„Pa, sigurno da je i to razlog. U poslednjih nekoliko dana šikljali su

iz tunela kao da smo naleteli na pacovsku naftnu bušotinu. Ali, to jesada prošlo." Zavrteo je glavom, bacajući pogled na betonski zidpridignut ispod ulice Vesi, dvadeset metara čistog betona ispunjenogmetalom.Fet reče: „A, šta je drugi razlog?"Tip je slegnuo ramenima. Građevinci su ponositi tipovi. Oni su

izgradili Njujork, njegove podzemne železnice i odvodne kanale,svaki tunel, neboder i temelj mosta. Svaka čaša čiste vode dolazi izslavine zahvaljujući građevincu. Porodični posao, različite generacijekoje rade zajedno na istim lokacijama. Prljav posao, dobro odrađen.Tip je nerado nastavio da priča. „Svi se boje. Dvojica su nestala,jednostavno iščezla. Došli su da odrade smenu, spustili se u tunele, inikada se nisu vratili. Radimo danonoćno, svaki božji dan, ali višeniko neće da radi noćnu smenu. Niko neće ispod zemlje. A, to suvam mladi momci, smele momčine."Fet je pogledao napred prema otvorima tunela gde će podzemne

strukture biti povezane ispod ulice Čerč. „Dakle, nema neke gradnjeu poslednjih nekoliko dana? Kopate na novoj lokaciji?"„Ne od kada smo iskopali basen.“„A, sve je ovo počelo sa pacovima?"

„Otprilike. Nešto se ovde dešava u poslednjih nekoliko dana.“Građevinac je slegnuo ramenima, odagnavajući čitavu stvar. Pružioje Vasiliju običnu kacigu. „A, ja mislio da je moj posao stroka. Kakoto da neko uopšte poželi da postane ’vatač pacova?"Vasilij je stavio kacigu, osetivši promenu vetra blizu ulaza u

podzemni prolaz. „Pa, pretpostavljam da me privlači glamur."Građevinac je pogledao u Vasilijeve čizme, njegovu puma sportsku

torbu i čeličnu šipku. „I ranije si ovo radio?"„Kud štetočine, tu i ja. Ispod onog grada gore, ovde dole se nalazi

još jedan."„Pričaj mi malo o tome. Nadam se da imaš baterijsku lampu?

Mrvice za mamac?"„Mislim da imam sve što mi treba."Vasilij je stavio kacigu na glavu, rukovao se sa građevincem, a

onda se uputio u podzemlje.U početku je tunel bio čist, tamo gde je bio poduprt. Pratio ga je i

zašao van dometa sunčeve svetlosti, a na svakih desetak metarabile su postavljene svetiljke koje su mu ukazivale put. Nalazio seispod mesta gde se prvobitno nalazio veliki hol. Velika rupa će, kadasve bude dovršeno, spajati novu podzemnu stanicu sa saobraćajnimčvorom STC-a smeštenim između druge i treće kule, udaljenim polabloka. Drugi pripojni tuneli bili povezani su sa gradskim vodovodom,elektrodistribucijom, kanalizacijom.Kada je zašao još dublje, primetio je finu, puderastu prašinu koja je

i dalje u tankom sloju prekrivala zidove nekadašnjeg tunela. Ovo je idalje bilo sveto mesto, još uvek grobnica u kojoj su tela i zgraderaspršeni, svedeni na atome.Zapazio je brloge, video je tragove i izmet, ali nigde same pacove.

Šipkom je rasturio brloge i oslušnuo. Ništa nije čuo.Okačenih sijalica više nije bilo iza okuke. Pred njim se pružao

dubok, baršunast mrak. Vasilij je u torbi imao jaku baterijsku lampuod milion sveca - bila je velika i žuta sa masivnom drškom - kao i dverezervne mini-lampe. Ali, veštačko svetlo u tolikom mraku upotpunosti je onemogućavalo da se vidi išta dalje od osvetljenogkruga, a kada je hvatanje pacova u pitanju, više je voleo da ostaneneprimetan i tih. Umesto toga, izvadio je monokular za posmatranjeu mraku, prenosivu spravu koja je imala traku koja se fino kačila za

kacigu i spuštala preko levog oka. Kada je zatvorio desno oko, čitavtunel se obojio u zeleno. Pogled pacova, nazivao ga je, vizuranjihovih sitnih očiju.Ništa. Uprkos svim pokazateljima, pacova nije bilo. Iščezli.

Odagnani.To ga je zbunilo. Pacovima treba mnogo vremena da se nateraju da

promene stanište. Čak i kada im se oduzme jedini izvor hrane, moguda prođu nedelje pre nego što dođe do neke promene. A, ne dani.Tunelu su se pripajali stariji prolazi. Vasilij je naleteo na prljavštinom

prekrivene šine koje godinama nisu bile korišćene. Kvalitet zemlje seizmenio, po samom sastavu je mogao da vidi da je prešao iz „novog“Menhetna - dopremljene zemlje za izgradnju Bateri parka iz temelja— u „stari“ Menhetn, prvobitno stenovito ostrvsko tlo.Zastao je na raskršću da proveri svoj položaj. Kada je pogledao niz

jedan od tunela koji se ukrštaju, ugledao je, svojim pacovskim vidom,par očiju. Sijale su u njega nalik na pacovske oči, samo što su bileveće, i visoko iznad zemlje.Oči nestaše u trenu, šmugnuvši iz vidokruga.„Hej! , povikao je Vasilij, odzvanjajućeg glasa. „Hej, ti tamo!“Nakon kratke stanke, odgovorio mu je nečiji glas koji je isto tako

odzvanjao o zidove. „Ko to ide?“Vasilij je osetio tračak straha u tom glasu. Pojavila se svetlost

baterijske lampe na kraju tunela, daleko ispred mesta na kojem jeVasilij ugledao oči. Spustio je monokular na vreme da zaštitimrežnjaču. Predstavio se i izvadio mini-lampu da odgovorisvetlosnim signalom, a onda je krenuo napred. Na mestu gde jeprocenio da je video oči nalazio se stari prilazni tunel koji seprostirao paralelno sa drugim tunelom za koji se činilo da je još uupotrebi. Pogledao je kroz monokular, ali nije video ništa, nikakvesvetleče oči, tako da je nastavio dalje oko krvine do sledečegraskršća.Tamo je naleteo na tri građevinca sa radnim naočarama i kacigama

izlepljenim nalepnicama, u flanelskim košuljama, farmerkama ičizmama. Radili su na pumpi koja je preusmeravala vodu iz nekepukotine. Halogene sijalice snažnih građevinskih reflektoraosvetljavale su novi tunel kao u onim svemirskim filmovima. Stajalisu jedan pored drugog, napeti, sve dok se Vasilij nije pojavio.

„Da li sam ja to video jednog od vas tamo?", upitao je.Sva trojica se međusobno pogledaše. „Šta si video?“„Pomislio sam da sam video nekoga." Pokazao je. „Tamo preko

šina.“Tri građevinca se ponovo međusobno zagledaše, a potom dvojica

počeše da kupe svoje stvari. Treći je upitao: „Ti si tip koji tražipacove?"„Aha.“Građevinac je zavrteo glavom. „Ovde više nema pacova."„Neću da vam se suprotstavljam, ali to je skoro nemoguće. Kako?“„Može biti da su pametniji od nas.“Vasilij je pogledao niz osvetljen tunel, u pravcu pumpe. „Tamo je

izlaz iz podzemne?"„Da, tamo je izlaz."Vasilij je pokazao u suprotnom pravcu. „A, šta je tamo?"Građevinac odgovori: „Na tu stranu ne želiš da ideš."„Zašto?"„Gledaj. Zaboravi na pacove. Kreni sa nama. Mi smo ovde završili."Voda se i dalje prelivala u nekakvu baricu. Vasilij reče: „Evo mene

odmah za vama."Čovek ga je pogledao u neverici. „Kako hoćeš", odgovorio je,

isključio halogene reflektore i pošto je nabacio ranac na leđa, krenuoje za onom dvojicom.Vasilij ih je gledao kako odlaze, njihovo lelujavo svetlo daleko niz

tunel, sve dok se nije izgubilo na blagoj krivini. Začuo je škripanjetočkova pikapa, hitrinu kao da su bežali, i to ga je donekle zabrinulo.Nastavio je dalje, prelazeći na noviji kolosek, strpljivo sačekavši damu se oči ponovo priviknu na mrak.Upalio je monokular i sve se opet pretvorilo u podzemno zeleno.

Odjek njegovih koraka se promenio pošto se tunel proširio kodđubretom prepunjene skretnice u blizini mesta spajanja šina.Zakovani čelični stubovi stajali su na pravilnom odstojanju nalik nastubove u nekoj industrijskoj hali. Napuštena kućica za održavanjestajala je sa Vasilijeve desne strane, divljački uništena. Na urušenimciglanim zidovima nalazili su se grafiti oko crteža kula-bliznakinja uplamenu. Jedan je glasio „Sadam“, a drugi „Godzila".

Na jednom starom stubu, prastari znak je nekada opominjaoradnike:

UPOZORENJEPAZITE NA VOZOVE

Od tada je ispisani tekst oljušten, a nalepljenom izolir-trakomumesto VOZ stavljeno je PAC. Sada je pisalo:

UPOZORENJEPAZITE NA PACOVE

Ovo mesto je zaista i trebalo da bude središte pacova. Odlučio jeda uključi crnu svetlost. Izvadio je mali uređaj iz puma torbe i uključioga. Sijalica je svetlela hladnoplavo u mraku. Mokraća pacova se sjajipod crnom svetlošću zahvaljujući svom bakterijskom sadržaju.Pročešljao je svetlom po zemlji pored stubova, video je samoisušeno smeće i prljavštinu koji su ga podsetili na površinu meseca.Primetio je slabe, starije mrlje urina, ali nijedna nije bila novijegdatuma. Ne, sve dok svetlo nije uperio kraj polegnutog zarđalogbureta za naftu. Bure i zemlja ispod njega zasjali su jače i ukazivalina velike količine mokraće što, barem koliko je on imao prilike davidi, nijedan pacov nije mogao da ispisa. Ogromna mrlja. Kada je tučinjenicu uporedio sa količinom mokraće pacova na koju je običnonaletao, ovaj pacov bi morao da ima skoro dva metra.To je bio otpadni materijal neke veće životinje, verovatno čoveka.Kapanje vode preko starog koloseka odjekivalo je niz tunele kroz

koje je duvao neki vetrič. Osetio je neko šuškanje, udaljen pokret, iliga je možda ovo mesto činilo i suviše napetim. Uklonio je crnusvetlost i monokularom pregledao prostor oko sebe. Iza jednogčeličnog stuba ponovo je ugledao sjajne oči koje su piljile u njega - aonda se okrenule i nestale.Nije mogao da odredi daljinu. Imajući u vidu pogled samo jednog

oka i geometrijsku šemu istovetnih zraka, nije imao bogzna kakavosećaj za dubinu prostora.Ovog puta nije uzviknuo „Hej!“ Nije rekao ništa, već je samo još

čvršće zgrabio šipku. Beskućnici na koje je mogao da naleti retko

kada su bili borbeno raspoloženi - ali sada ga je opseo neki drugačijiosećaj. Dovoljno je samo da na to gledamo kao na šesto čuloistrebljivača pacova. Na isti način kao što je mogao da nanjuši injihov izmet. Vasilij je iznenada osetio kao da je brojno slabiji.Izvukao je jaku baterijsku lampu i prošarao svetlom po prostoru.

Pre nego što je počeo da se povlači, posegnuo je ponovo u torbu,izvadio i otcepio kartonsku kutiju sa praškom i posuo naokolo priličnukoličinu otrova za pacove. Ovaj otrov je imao usporeno dejstvo uodnosu na jestiv mamac, ali bio je sigurniji. Bio je pogodniji i zbogtoga što su se na njemu prikazivali tragovi, što je olakšavalopronalaženje brloga gde bi se potom postavljao mamac.Vasilij je užurbano ispraznio tri kutije, a onda se okrenuo i uputio

nazad kroz tunele. Prešao je preko aktivnih koloseka, stigao dopostavljene pumpe, a onda je, prateći dugačko crevo, krenuo kaizlazu. U jednom trenutku je osetio kako se vetar promenio, okrenuose ka krivini i video kako se iza njega nazire nekakvo svetlo. Hitro sepovukao u udubljenje u zidu, skupivši se dok se buka pretvarala uzaglušujuću riku. Voz je munjevito zaškripao pored njega. Vasilij jena trenutak video putnike koji su virili kroz prozore pre nego što jezaštitio oči od kovitlaca sitnog peska i prašine.Voz je projurio, a on je nastavio da hoda prateći šine, sve dok nije

stigao do osvetljene platforme. Izvukao se na prilično praznuplatformu, pridigavši se sa koloseka sa torbom i šipkom. Pred sobomje ugledao oznaku na kojoj je pisalo: „Ako nešto vidiš, nešto i kaži.“Ništa nije rekao. Popeo se međuspratnim stepenicama i prošao krozokretna vratašca, izlazeći na ulicu gde je sijalo toplo sunce. Pomeriose ka obližnjoj ogradi, gde se ponovo našao iznad građevinskelokacije nekadašnjeg Svetskog trgovinskog centra. Pripalio jecigaretu plavim plamenom zipo upaljača i uvukao otrov odagnavajućistrah koji je osetio ispod ulica. Vratio se nazad preko ulice dolokacije Svetskog trgovinskog centra i naleteo na dva ručno izrađenaflajera prikačena na ogradu. Bile su to skenirane fotografije dvojicegrađevinaca. Jedan od njih je imao kacigu na glavi i prašnjavo lice.Plavi natpis iznad obe fotografije glasio je: NESTALI.

KONAČNI INTERLUDIJUMRuševine

U danima nakon pada Treblinke, većina odbeglih zarobljenikapronađena je i ustreljena. Ali, Setrakijan je uspeo da preživi u šumi,držeći se blizu smrada koncentracionog logora. Hranio se korenjem isvakakvim sitnim životinjama koje je mogao da uhvati svojimpolomljenim šakama. Sa tela leševa je sakupio neodgovarajućedelove odeće i otrcane, nesparene cipele.Polazilo mu je za rukom da danju izbegne patrole koje su vršljale i

pse koji su lajali, dok je noću - tražio.Još je u logoru načuo za rimske ruševine od domaćih Poljaka.

Trebalo mu je skoro nedelju dana traganja, sve dok jednogpopodneva, tokom zamirućeg neba u suton, nije naišao na stepeniceobložene mahovinom na samom vrhu ruševina.Najveći deo onoga što je opstalo nalazilo se ispod zemlje, a samo

je nekoliko kamenova preko kojih je izrasla travuljina bilo vidljivospolja. Na vrhu kamene gomile i dalje se uzdizao veliki stub. Mogaoje da razazna nekoliko ugraviranih slova, ali ona su tako davnoizbledela da nije bilo moguće odgonetnuti njihovo značenje.Podjednako nije bilo moguće stajati na mračnom ulazu u ove

katakombe i ne zadrhtati.Abraham je bio siguran - tamo dole se nalazilo skrovište onog

Stvora, Sardua. Znao je. Preplavio ga je strah, i osećao je kako muse u grudima širi plamena rupa. Međutim, cilj je bio jači od straha.Jer, znao je da je njegova dužnost bila da pronađe tog stvora, tunezasitu hulju, i ubije je. Bio je pozvan da ga uništi. Pobuna ukoncentracionom logoru je osujetila njegov plan da ga usmrti - nakonnedelja i meseci tokom kojih se opskrbljivao žilavim belim hrastomza kolac - ali njegova potreba za osvetom nije posustajala. Od svihloših stvari na ovom svetu, mogao je da uradi jednu dobra. To jemoglo da da smisao njegovom postojanju. A, sada se spremao da toi odradi.Koristeći komad polomljene stene, grubo je napravio nov kolac od

najtvrđe grane koju je pronašao. Nije bila od čistog, belog hrasta, alimoraće da posluži. Napravio je oružje osakaćenim prstima,uništavajući bolne ruke za sva vremena. Njegovi koraci su odjekivali

unutar kamenog prostora koji je činio katakombu. Tavanica je bilaprilično niska - što je iznenađujuće, imajući u vidu Stvorovuneprirodnu visinu - a korenje je izvrnulo kamenje koje je prethodnovezivalo građevinu. Prva prostorija je vodila u drugu i, neverovatno,u treću. Svaka naredna je bila manja od prethodne.Setrakijan nije imao ništa čime bi sebi osvetlio put, mada je ruševna

građevina propuštala slabašne zrake poznog doba dana koji su sipilikroz mrak. Oprezno je koračao kroz prostorije, srce mu je damaraloneposredno pred čin ubistva. Njegov rogobatni drveni kolac činio sepotpuno neprimerenim kao oružje kojim je u tami trebalo da se borisa onim gladnim Stvorom. A, naročito polomljenih šaka. Šta je toradio? Kako će uopšte ubiti to čudovište?Kada je ušao u poslednju prostoriju, u grlu je osetio nalet goruće

kiseline koju je izazvao strah. Od tog trenutka do kraja života patićeod gorušice. Prostorija je bila prazna, ali u samom njenom središtu,Setrakijan, drvodelja, jasno je na zemljanom podu video - kaourezane - tragove kovčega. Obrisi ogromnog sanduka, dva i pometra sa metar i četvrt, koji su iz ove jazbine jedino mogle daodnesu rake Stvora sa čudovišnim namerama.Na trenutak je osetio olakšanje. Oslobođen dužnosti, obećao je

sebi da će sledeči put imati pravo oružje. Pružiće sebi veće izgledeza uspeh, mogućnost da ga uistinu uništi, a ne samo priliku da sebori. Jer, isto tako je znao da će pratiti tragove tog neotkrivenogkovčega tokom godina koje slede. Čak i decenijama, ako treba.Upravo je ova odlučnost učinila da pronađe svoj put i krene upotragu koja će ga okupirati do kraja života.

Bolnica medicinskog centra JamajkaEf i Nora se zajedno sa Setrakijanom ušunjaše kroz ulaz u sobu za

hitne slučajeve ne privukavši ničiju neželjenu pažnju. Na stepeništukoje je vodilo do izolacionog odeljenja, Setrakijan je rekao: „Ovo jekrajnje nerazumno i rizično."Ef odgovori: „Ovaj čovek, Džim Kent, radio je rame uz rame

zajedno sa mnom i Norom već godinu dana. Ne možemo tek tako daga ostavimo."„On je preobražen. Kako možete da mu pomognete?"Ef je usporio. Setrakijan je iza njih stenjao i dahtao i dobro mu je

došao ovaj predah da se malo osloni na štap. Ef je pogledao u Noru.Bez reči su se složili.„Mogu da ga oslobodim", rekao je Ef.Izašli su sa stepeništa i ugledali, niz hodnik, ulaz u izolaciono

odeljenje.„Nema policije", izustila je Nora.Setrakijan je gledao naokolo. On nije bio tako siguran.„Eno je Silvija", rekao je Ef, ugledavši Džimijevu kovrdžavu devojku

kako sedi u stolici na rasklapanje blizu ulaza u izolaciono odeljenje.Nora je samoj sebi klimnula glavom, spremna. „Dobro", rekla je.Sama je otišla do Silvije, koja se pridigla sa stolice kada je videla da

joj prilazi. „Nora."„Kako je Džim?"„Ništa mi nisu rekli." Silvija je pogledala iza nje. „Ef nije sa tobom?"Nora je zavrtela glavom. „Otišao je.“„Nije istina ono što pričaju. Zar ne?“„Nije. Izgledaš iscrpljeno. Hajde da ti nađemo nešto da pojedeš.“Dok se Nora kod sestara raspitivala za uputstvo kako da dođe do

kantine, odvlačeći im pažnju, Ef i Setrakijan klisnuše u izolacionoodeljenje. Ef se šunjao pored kolica sa rukavicama i mantilima kaonevoljni ubica, probijajući se kroz slojeve plastičnih zavesa doDžimovog kreveta.Ali, njegov krevet je bio prazan. Džim je nestao.Ef je na brzinu proverio i druge postelje. Sve su bile prazne.„Mora da su ga premestili", rekao je Ef.Setrakijan reče: „Njegova prijateljica ne bi sedela ispred da zna da

ga ovde nema.“

„Onda...?“„Oni su ga odveli."Ef je gledao u prazan krevet. „Oni?“„Dođite", rekao je Setrakijan. „Ovo je veoma opasno. Nemamo

vremena."„Čekajte." Otkoračao je do noćnog stočića, primetivši kako iz donje

fioke visi žica Džimovih slušalica. Pronašao je Džimov telefon iproverio da li je napunjen. Izvadio je svoj telefon, shvativši da mupredstavlja opasnost. FBI je mogao da otkrije gde se nalazi prekoGPS uređaja.Spustio je svoj telefon u fioku, zamenjujući ga Džimovim.„Doktore", rekao je Setrakijan, sada već prilično nestrpljiv.„Molim vas, zovite me Ef“, rekao je, ubacujući usput Džimov telefon

u džep. „Ovih dana se baš i ne osećam kao neki doktor."Autoput Vest sajd, Menhetn

Gas Elizalde je sedeo u zadnjem delu policijskog kombija za prevozzatvorenika, ruke su mu bile vezane lisicama za čeličnu šipku izanjega. Feliks je sedeo dijagonalno od njega, spuštene glave, klatiose u ritmu vožnje, sve bleđi kako su minuti prolazili. S obzirom na tokoliko su jurili Menhetnom, mora da su se vozili autoputem Vest sajd.Ostali zatvorenici su sedeli sa njima, jedan preko puta Gasa, drugilevo od njega, preko puta Feliksa. Obojica su spavala. Gluperdemogu da prespavaju bilo šta.Gas je namirisao dim cigareta kroz zatvorenu pregradu koja ih je

delila od vozačke kabine. Skoro da je bio sumrak kada su ih potrpali.Gas je sve vreme pomno gledao u Feliksa, koji se otromboljio sašipke za koju je bio privezan. Razmišljao je o onome što mu je starizalagaoničar ispričao. I, čekao je.Nije, naime, morao dugo da čeka. Feliksova glava je počela da se

propinje, a onda se okrenula u stranu. Odjednom je seo uspravljen ipogledom je pretraživao okolinu. Feliks je pogledao u Gasa koji jegledao u njega, ali ništa mu u Feliks ovom pogledu nije govorilo daga je njegov dugogodišnji kompadre uopšte prepoznao.U njegovim očima carovao je mrak. Praznina.Trubljenje nekog automobila iznenada je probudilo tipa koji je

sedeo pored Gasa. „Sranje", rekao je taj, zvekećući lisicama izasebe. „Gde nas to jebeno vode?" Gas nije odgovorio. Tip je gledao

preko puta u Feliksa, koji je gledao u njega. Šutnuo je Feliksa unogu. „Pitao sam te, jebote, gde nas vode, klinac?"Feliks ga je na trenutak pogledao. Prazan pogled, skoro imbecilan.

Otvorio je usta kao da je imao nameru da mu odgovori... i hitnuo ježaoku, probadajući grlo bespomoćnog tipa. Napao ga je preko čitaveširine kombija, a čovek je bio potpuno bespomoćan, nije mogao dauradi ništa, osim da udara o pod i nogama mlatara u vazduhu. Gasje počeo isto to da radi, onako uhvaćen u zamku, ovde pozadi sanekadašnjim Feliksom, drao se i ječao, budeći pritom zatvorenikakoji je sedeo preko puta njega. Svi su vrištali i drali se, udaralinogama o pod, dok je tip preko puta Feliksa ubrzo klonuo. Feliksovažaoka je od providne postala krvavocrvena.Otvorila se pregrada između zadnjeg dela kombija i vozačke

kabine. Glava sa policijskom kapom se promolila sa suvozačevogsedišta. „Umuknite tamo ili ću..."Ugledao je Feliksa kako ispija drugog zatvorenika. Video je

nadimajući prilepak kako poseže preko kombija, njegovo prvomrljavo hranjenje, Feliksa kako povlači žaoku i vraća je nazad uusta. Krv je lila iz čovekovog vrata i curila niz Feliksove grudi.Policajac je ciknuo i okrenuo se.„Šta je bilo?", povikao je vozač, pokušavajući da se okrene da i

sam pogleda.Feliksova žaoka je poletela kroz otvorenu pregradu i zarila se u

vozačev vrat. Nastupilo je vrištanje kada je kombi izgubio kontrolu ipočeo da ševrda. Gas je prstima zgrabio šipku za koju je bio vezan,taman na vreme da mu snažno cimanje ne otkine ruke u zglobovima.Kombi je skrenuo desno, a onda odjednom oštro nalevo - prevrćućise na stranu.Vozilo je luđački strugalo po putu sve dok nije udarilo u bankinu,

poskakujući i vrteći se ukrug sve dok se nije zaustavilo. Gas je ležaona boku, dok je zatvorenik preko puta njega sada visio polomljenihruku, vrišteći od bola i straha. Šipka za koju je Feliks bio vezanpolomila se. Žaoka mu je visila i trzala se nalik na oživljen električnikabl sa kojeg je kapljala ljudska krv.Njegove mrtve oči se pridigoše i pogledaše u Gasa.Gas je video da je i njegova šipka bila polomljena i brzo je svukao

lanac sa lisicama, oslobađajući se. Šutirao je razvaljena vrata

kombija sve dok se nisu otvorila. Brzo se iskobeljao napolje na ivicuputa, dok mu je u ušima zvečalo kao da je eksplodirala bomba.Ruke su mu i dalje iza leđa bile privezane lisicama. Farovi

automobila su šibali kraj njih, dok su pojedina kola usporavala da bivozači videli olupinu. Gas se otkotrljao dalje, hitrim pokretimaspuštajući vezane ruke ispod stopala i provlačeći telo sve dok mu seruke nisu našle s prednje strane. Bacio je pogled na otvorena vratazadnjeg dela kombija, iščekujući da vidi kako se Feliks izvlačinapolje za njim.Tada je Gas začuo vrisak. Pogledao je oko sebe u potrazi za

nekom vrstom oružja, zadovoljavajući se pronalaskom reckaveratkapne. Sa njom u rukama, prišunjao se otvorenim vratimaizvrnutog kombija.Unutra se nalazio Feliks koji je ispijao razrogačenog zatvorenika i

dalje prikačenog za šipku.Gas je opsovao, gnušajući se ovog prizora. Feliks se odvojio od

zatvorenika i, bez i malo oklevanja, hitnuo žaoku prema Gasovomvratu. Gas je pridigao ratkapnu u pravom trenutku, odbranivši se odnapada pre nego što je klisnuo iz njegovog vidokruga.Feliks ni ovog puta nije krenuo za njim. Gas je zastao na trenutak

da dođe k sebi - pitajući se zašto ovaj nije pohrlio za njim - a onda jepogledao da vidi gde se nalazilo sunce.Ono je lebdelo između dve zgrade preko reke Hadson,

krvavocrveno i skoro nestajuće, zalazeći brzo.Feliks se skrivao u kombiju, čekajući da sunce zađe. U roku od

nekih tri minuta, biće slobodan.Gas je mahnito pogledao oko sebe. Video je izlomljeno

vetrobransko staklo na putu, ali to mu neće biti od velike pomoći.Popeo se na kombi i to na stranu koja je sada bila najviša. Jurnuo jeprema vozačevim vratima i šutnuo držač bočnog retrovizora. Držačse polomio i Gas je vukao žice da bi oslobodio retrovizor, kada jepolicajac iznutra povikao.„Stani!"Gas je pogledao policajca koji je vozio kombi i video da krvari iz

vrata držeći se za rukohvat na krovu kombija, uperenog pištolja.Tada je Gas jednim snažnim potezom oslobodio retrovizor i odgegaose na put.

Sunce se rasplinjavalo kao probušeno žumance. Gas je nastojaoda odredi ugao, pridržavajući ogledalo iznad glave da bi uhvationjegove poslednje, zamiruće zrake. Video je da njegov odrazsvetluca po zemlji. Izgledao je slabašno, i suviše prigušeno da bi biood koristi. Rukom je izbio veće prednje staklo, razbivši ga, alipridržavajući njegove delove u celini kao refleksivnu potporuogledalu. Ponovo je pokušao i uvideo da je odraz sunčevih zrakasada bio mnogo bolji.„Rekao sam da staneš!"Policajac se izvukao iz kombija sa uperenim pištoljem. Slobodnom

rukom se držao za vrat gde ga je Feliks ugrizao, a iz ušiju mu jetekla krv. Prišao je zadnjoj strani kombija i pogledao unutra.Feliks je unutra čučao sa lisicama koje su mu visile sa jedne ruke.

Druge ruke više nije bilo, jer je bila otkinuta u zglobu, trzajem priprevrtanju. Međutim, to što više nije imao ruku kao da ga ni najmanjenije brinulo. Kao ni bela krv koja mu je curila iz otvorene rane.Feliks se nasmešio, a policajac je počeo da puca u njega. Meci su

pogađali Feliksove grudi i noge, razarajući meso i delove kostiju.Sedam, osam pucnjeva i Feliks se stropoštao unazad. Još dvaispaljena metka u njegovo telo. Policajac je spustio pištolj, a onda seFeliks uspravio, i dalje se smeškajući.Još je bio žedan. Nezasit.Gas je tada gurnuo policajca u stranu i pridigao ogledalo. Poslednji

tračci zamirućeg narandžastog sunca tek što su provirili iznadzgrade preko reke. Gas je poslednji put pozvao Feliksa po imenu -kao da će ga izgovaranje njegovog imena izvući iz tog stanja, nekomčarolijom povratiti...Ali, Feliks više nije bio Feliks. On je bio jebeni vampir. Gas je sebe

podsetio na tu činjenicu dok je tako postavljao ogledalo kako biblešteći narandžasti obelisk sunčevog odraza uputio u preturenkombi.Feliksove mrtve oči se ispuniše užasom kada su ga zraci sunca

proburazili. Nabili su se u njega snagom laserskih zraka, praveći murupe u telu i progorevajući mu meso. Iz dubine njegove utrobeprolomio se životinjski krik, dok su zraci uništavali njegovo telo, nalikna urlik umirućeg čoveka uništenog do atoma.

Njegov vrisak se Gasu urezao u pamćenje, ali je svejedno nastavioda pomera ogledalo, a samim tim i sunčeve zrake, sve dok njegovurlik nije zamro. Sve što je od Feliksa ostalo bila je ugljenisana masazadimljenog pepela.Sunčevi zraci se izgubiše i Gas spusti ruku.Pogledao je preko reke.Noč.Gasu je došlo da zaplače - u srcu su mu se prikupile sva patnja i

bol - dok mu se bes pretvorio u čistu srdžbu. Gorivo se sakupljalo ubaricu ispod kombija, skoro pred njegovim nogama. Gas je prišaopolicajcu koji je i dalje stajao na putu i buljio u posledice onoga štose upravo odigralo. Preturio mu je džepove i pronašao zipo. Gas jeotvorio poklopac, kresnuo točkić i vatra se razbuktala.„Lo siento, ’mano." 18

Plamenom je dotakao baricu sa gorivom i kombi je takvom jačinombuknuo da su se i on i policajac stropoštali na leđa.„Jebaču -uboo te je“, rekao je Gas policajcu koji se i dalje držao za

vrat. „Sada ćeš postati jedan od njih.“ Uzeo je policajčev pištolj iuperio ga u njega. Začuo je sirene.Policajac je pridigao pogled ka Gasu, a već sledećeg trenutka je

ostao bez glave. Gas je njegovo telo držao na nišanu zadimljenogpištolja sve dok se nije spustio sa puta. Tada je bacio pištolj i setio seključeva za lisice, ali i previše kasno. Rotaciona svetla su sepribližavala. Okrenuo se i potrčao što dalje od ivice autoputa, u novunoč.

Ulica Kelton, Vudsajd, KvinsKeli je i dalje bila odevena u svoju nastavničku odeču, tamnu kratku

košulju ispod mekanog džempera i dugačku, ravnu suknju. Zak jebio u svojoj sobi, verovatno je pisao domaće zadatke, dok je Metdanas radio samo pola smene - noćas je u radnji trebalo da imapopis.Vesti na televiziji o Efu Keli su potpuno izbezumile. A, nije mogla da

uspostavi ni telefonsku vezu sa njim.„Eto, najzad se i to dogodilo", rekao je Met, izvukavši repove svoje

sirs teksas košulje iz pantalona. „Pukao je.“„Mete“, izgovorila je Keli, blago se namrštivši. Ali - da. Ef stvarno

nije pukao? I, šta bi to za nju značilo?

„Bolesne ideje o veličini, veliki lovac na viruse", rekao je Met. „Onme podseća na one vatrogasce koji sami podmetnu požar da bipotom izigravali heroje." Met se zavalio u fotelju. „Ne bi meiznenadilo da sve to radi zbog tebe."„Zbog mene?"„Privlačenje pažnje, i tako to. ’Gledaj u mene, ja sam važan’."Nehajno je odmahnula glavom kao da je htela da mu da do znanja

da je bespotrebno trošio njeno vreme. Ponekad je bila zapanjenakoliko je Met imao pogrešno mišljenje o nekim ljudima.Oglasilo se zvono na vratima i Keli je prestala da šeta tamo-amo.

Met je iskočio iz fotelje, ali ga je Keli preduhitrila i prva stigla dovrata.Na vratima je stajao Ef, sa Norom Martinez iza njega i nekim

starijim čovekom u dugačkom kaputu od tvida iza nje.„Šta ti radiš ovde?", upitala ga je Keli, bacajući pogled uz i niz ulicu.Ef se progurao unutra. „Ovde sam da vidim Zaka. Da objasnim

neke stvari."„On ništa ne zna."Ef je pogledao naokolo, uopšte se ne obazirući na Meta koji je

stajao odmah tu. „Je li gore, radi domaći na svom laptopu?“„Da“, odgovorila je Keli.„Ako ima pristup internetu, onda zna.“Ef je otišao do stepenica, preskačući po dve u nizu dok se penjao.Nora je ostala da stoji s unutrašnje strane vrata sa Keli. Nora je

izdahnula i osećala se krajnje nezgodno. „Izvinite", rekla je. „Što vamovako upadamo."Keli je blago zavrtela glavom, preletevši preko nje pogledom sa

dozom procenjivanja. Znala je da je nečeg bilo između Nore i Efa. ZaNoru je kuća Keli Gudveder bila poslednje mesto na kojem je želelada bude.Keli je tada obratila pažnju na starijeg čoveka sa štapom čija je

drška imala oblik vučje glave. „Šta se dešava?"„Bivša gospođa Gudveder, pretpostavljam?" Setrakijan je ispružio

ruku u staromodnom maniru. „Abraham Setrakijan. Drago mi je dasam vas upoznao."„I meni“, odgovorila je Keli, zatečena, upućujući nesiguran pogled u

Meta.

Nora reče: „Morao je da vas vidi. Da objasni."Met zapita: „Zar nas ova vaša poseta sada ne čini saučesnicima u

nečemu?"Keli je morala da ublaži Metov bezobrazluk. „Da li biste želeli nešto

da popijete?", upitala je Setrakijana. „Malo vode?“Met reče: „Isuse, mogli bismo oboje da zaradimo dvadeset godina u

zatvoru zbog te čaše vode..."

Ef je seo na ivicu Zakovog kreveta. Zak je sedeo za radnim stolompred otvorenim laptopom.Ef reče: „Upleo sam se u nešto što i ne razumem baš najbolje. Ali,

želim da to od mene čuješ. Ništa od toga što si čuo nije istina. Osimčinjenice da me neki ljudi jure."Zak upita: „Zar neće i ovde da dođu da te traže?"„Možda."Zak je spustio pogled, zabrinut, pokušavajući da shvati. „Moraš da

se otarasiš svog mobilnog telefona."Ef se nasmešio. „Već jesam.“ Potapšao je svog sina-zaverenika po

ramenu. Kraj dečakovog laptopa je ugledao video-kameru koju mu jekupio za Božič.„Još radiš onaj film sa drugarima?"„Sad smo, otprilike, u fazi montaže."Ef ju je pridigao. Kamera je bila sasvim mala i lagana, taman da mu

stane u džep. „Mogu li ovo na neko vreme da pozajmim?"Zak je usporeno klimnuo glavom. „Da li je za sve to krivo

pomračenje, tata? Za to što se ljudi pretvaraju u zombije?"Ef je bio krajnje iznenađen - ujedno shvativši da istina nije bila ništa

manje verovatna od toga. Pokušao je da na to gleda iz perspektivejednog jedanaestogodišnjaka odlične moći zapažanja i povremenoveoma osećajnog deteta. To što je rekao u njemu je iznedrilo nekuduboko potisnutu emociju. Ustao je i zagrlio dečaka. Bio je točudnovat trenutak, nežan i divan, nešto što je zaiskrilo između oca isina. Ef je to osetio savršeno jasno. Razbarušio je dečakovu kosu.Reči su sada bila suvišne.

Keli i Mat su šapatom vodili razgovor u kuhinji, ostavljajući Noru iSetrakijana same u zastakljenoj dnevnoj sobi sa zadnje strane kuće.

Setrakijan je stajao sa rukama u džepovima, posmatrajući sjajnonebo rane večeri, treće od kada se ukleti avion prizemljio. Bio joj jeokrenut leđima.Nora je osetila njegovo nestrpljenje. Rekla je: „On, pa, on ima

mnogo nerešenih porodičnih stvari. Od razvoda."Setrakijan je gurnuo prste u mali džep na džemperu, proveravajući

kutiju sa lekovima. Džep mu se nalazio kraj srca, s obzirom na to daje sama blizina nitroglicerina lekovito uticala ne njegovu ostarelusrčanu pumpu. Kucalo je ravnomerno, ako ne i snažno. Koliko je jošotkucaja ostalo da doživi? Dovoljno, ponadao se, da dovrši posao.„Ja nemam dece", odgovorio je. „Moja supruga, Ana, koja je

preminula, evo sada već ima sedamnaest godina, nije bila te sreće.Smatramo da bol što neko nema decu bledi tokom vremena, madaje u stvari sasvim suprotno - što smo stariji, on se produbljuje. Jamnogo toga imam nekome da prenesem, ali nemam kome."Nora je pogledala u njegov štap oslonjen o zid pored njene stolice.

„Kako ste... kako ste uopšte saznali za sve ovo?“„Mislite, kada sam otkrio njihovo postojanje?"„I kako ste se posvetili potrazi, svih ovih godina."Na trenutak je ćutao, prizivao sećanja. „Tada sam bio mladić.

Tokom Drugog svetskog rata bio sam zatočen u okupiranoj Poljskoj.Bilo je to u malom gradu severoistočno od Varšave, Treblinki."Nora se uozbiljila. „Koncentracioni logor."„Logor smrti. To su užasna stvorenja, draga moja. Užasniji od bilo

kog predatora na kojeg bi neki zlosrećnik mogao da naleti na ovomsvetu. Soj bezobzirnih koji se hrani mladima i nemoćnima. Ja i mojekolege logoraši za njega smo predstavljali samo pogodnopostavljenu gozbu."„Njega?"„Gospodara."Način na koji je izgovorio tu reč kod Nore je pobudio žmarce. „On je

bio Nemac? Nacista?"„Ne, ne. On nikome ne pripada. On nije veran nikome i ničemu, ne

pripada niti jednoj zemlji ili naciji. On hoda kud god mu je volja. Hranise gde god ima hrane. Logor je za njega predstavljao čisturasprodaju oštećene robe. Lak plen.“„Ali, vi... vi ste preživeli. Zar niste nikome mogli to da kažete...?"

„Ko bi poverovao u buncanje jednog živog leša? Trebalo je daprođu nedelje da prihvatim ono kroz šta vi sada prolazite, a ja sambio svedok tih zverstava. To je više nego što zdrav razum može dapojmi. Odlučio sam da ne želim da me proglase ludim. Nakon što sumu zalihe hrane ponestale, Gospodar je jednostavno otišao dalje.Ali, u tom logoru sam sebi dao obećanje, na koje nikada nisamzaboravio. Godinama sam pratio Gospodara. Preko središnjeEvrope, Balkana, kroz Rusiju, centralnu Aziju. Tri decenije. Upojedinim momentima sam mu bio za petama, ali nikada dovoljnoblizu. Postao sam profesor na Bečkom univerzitetu, bavio sam seproučavanjem. Počeo sam da sakupljam knjige o oružju. Sve vremesam se pripremao za naš ponovni susret. Prilika na koju sam čekaoviše od šest decenija."„Ali... ko je on, zapravo?"„Prikazuje se kroz više likova i oblika. Već poduže se nalazi u

preuzetom telu poljskog plemića po imenu Jusef Sardu, koji jenestao tokom lovačke ekspedicije u severnom delu Rumunije uproleće 1873.“„1873?“„Sardu je bio div. Tokom te lovačke ekspedicije već je bio visok

preko dva metra. Bio je toliko visok da njegovi mišići nisu mogli dapodrže dugačke i teške kosti. Pričalo se da mu je veličina džepovana pantalonama bila kao vreća u koju se smeštala repa. Morao jeuveliko da se oslanja na štap da bi hodao, a to je bio štap sa drškomkoja je predstavljala simbol, grb njegove porodice."Nora je nakratko pogledala Setrakijanov preveliki štap, njegovu

srebrnu dršku. Oči joj se razrogačiše. „Vučja glava."„Posmrtni ostaci Sarduovih ljudi pronađeni su mnogo godina

kasnije, zajedno sa Jusefovim dnevnikom. Njegove beleške detaljnoopisuju da je njihovu lovačku grupu sve vreme vrebalo nekonepoznato stvorenje, koje ih je otelo i usmrtilo, jednog po jednog. Uposlednjem zapisanom pasusu Jusef ukazuje na to da je pronašaoleševe na ulazu u podzemnu pećinu. Pokopao ih je pre nego što sevratio u pećinu da se obračuna sa zveri, da osveti porodicu."Nije mogla da skloni pogled sa drške u obliku vučje glave. „Kako

ste uopšte došli do njega?"

„Pronašao sam ovaj štap kod nekog trgovca u Antverpenu, u leto1967. Sardu se, mnogo nedelja kasnije, najzad vratio na porodičnoimanje u Poljskoj, sam i posve drugačiji. Nosio je štap, ali se nanjega više nije oslanjao, a s vremenom je u potpunosti prestao da ganosi. Ne samo da je i na prvi pogled bilo jasno da je izlečen odbolova koje mu je nanosio njegov džinovski rast već su počele dakolaju priče o tome da poseduje i ogromnu snagu. Seljani su uskoropočeli da nestaju, i govorilo se da je varoš prokleta. Na kraju se selougasilo. Kuća Sarduovih se pretvorila u ruševinu i mladog gospodaraviše niko nikada nije video."Nora je zgrabila štap. „Sa petnaest godina je bio tako visok?"„Da, ali je i dalje rastao."„Kovčeg... bio je dva i po sa metar i po."Setrakijan je svečano klimnuo glavom. „Znam."Klimnula je glavom. A, onda je pitala: „Čekajte, kako znate?"„Video sam, jednom, barem tragove koje je ostavio. Nekada

davno."

Keli i Ef su stajali jedno preko puta drugog u skromno opremljenojkuhinji. Kosa joj je bila svetlija i kraća, nekako više poslovna. Moždaje sada više izgledala kao mama. Uhvatila se za ivicu radnepovršine, a on je primetio male ogrebotine od papira na njenimprstima, što je bila posledica pregledanja školskih zadataka.Izvadila mu je neotvorenu flašu mleka iz frižidera. „I dalje kupuješ

punomasno mleko?“, upitao ju je.„Z voli da ga pije. Hoće da bude kao otac.“Ef je otpio manju količinu, mleko ga je donekle rashladilo, ali nije

mu pružilo onaj uobičajeni osećaj smirenja. Video je kako ih Metvreba sa stolice, pretvarajući se kao da ih ni ne primećuje.„On toliko podseća na tebe", rekla je. Mislila je na Zaka.„Znam“, odgovorio je Ef.„Što je stariji, to je uočljivije. Obuzet. Tvrdoglav. Zahtevan.

Briljantan."„Težak teret za jednog jedanaestogodišnjaka."Lice joj je ozario širok osmeh. „Izgleda da sam doživotno kažnjena."Ef se takođe nasmešio. Osećao se čudno, jer tu vrstu vežbe za lice

nije već danima primenjivao.

„Slušaj", rekao je, „nemam mnogo vremena. Samo želim... želim dasve bude kako treba. Ili, bar, da sve među nama bude u redu. Onosa starateljstvom, čitava ta zbrka - znam da nam je oduzelo mnogonerava i vremena. Drago mi je da smo s tim završili. Nisam došaoovde da držim govor, samo... sada mi se nekako čini da je pravitrenutak da zakopamo ratne sekire."Keli je bila zatečena i nije znala šta da kaže.Ef reče: „Ne moraš ništa da kažeš, samo..."„Ne", rekla je, „želim nešto da kažem. Oprosti. Ne možeš ni da

zamisliš koliko mi je žao. Žao što je sve moralo ovako da ispadne.Zaista. Znam da to nikada nisi želeo. Znam da si želeo da ostanemozajedno. Zbog Zaka."„Naravno.", Vidiš, ja to nisam mogla - nisam mogla. Efe, ti si iz mene isisavao

život. A, ono drugo, to sam... pa želela sam da te povredim. Jesam.Priznajem. A to je bio jedini način za koji sam znala.“Duboko je izdahnuo. Najzad je priznala nešto što je on oduvek

znao. Za njega to nije predstavljalo nikakvu pobedu.„Treba mi Zak, ti to dobro znaš. Z je... on je to što mi treba. Mislim

da bez njega ni ja ne mogu da postojim. Nenormalno ili ne, takostoje stvari. On je zamene sve... kao što si i ti nekada bio. “ Zastalaje nakratko da oboje to prihvate. „Bez njega bih bila izgubljena, bilabih...“Digla je ruke od trabunjanja.Ef reče: „Bila bi kao ja."To ju je zapanjilo. Stajali su i gledali jedno u drugo.„Slušaj", rekao je Ef, „preuzeću na sebe deo krivice. Za nas, za

tebe i sebe. Znani da nisam... što god da sam... najbolji čovek nasvetu, nisam bio najidealniji muž. I sam sam kroz svašta prošao. A,što se Meta tiče, znani da sam rekao neke stvari..."„Jednom si ga nazvao mojim ’utešnim životom’".Ef se trgnuo. „Znaš šta? Možda da sam i sam poslovođa u Sirsu,

da imam posao koji je samo posao, a ne još jedan zahtevan brak...možda se ne bi osećala tako odbačenom. Izdanom. U tolikoj merina... drugom mestu."Tada su oboje nakratko zaćutali. Ef je shvatio kako hitnije stvari

bacaju u potpuni zapećak one manje važne. Kako istinska borba

revnosno sklanja u stranu lične probleme.Keli je rekla: „Znam šta ćeš reći. Reći ćeš da je ovakav razgovor

trebalo da povedemo pre mnogo godina."„Trebalo je", složio se s njom. „Ali, to nismo mogli. Ne bi se ništa

promenilo. Prvo smo morali da prođemo kroz sve ovo sranje. Verujmi, dao bih sve na svetu da ne... da nisam morao da doživim nijedansekund svega ovoga, ali - evo nas. Sada se jedno prema drugomophodimo kao stari poznanici."„Život se obično uopšte ne odvija onako kako mi to želimo."Ef je klimnuo glavom. „Nakon onoga kroz šta su moji roditelji prošli,

šta su meni sve priredili, oduvek sam sebi govorio da nikada, nikada,neću napraviti istu grešku."„Znam."Stavio je poklopac na grlić flaše s mlekom. „Dakle, zaboravi šta je

ko uradio. Ono čemu sada treba da se okrenemo jeste da mu svenadoknadimo."„Da.”Keli je klimnula glavom. Ef je klimnuo glavom. Protresao je mleko u

flaši i osetio njegovu hladnoću na dlanu.„Isuse, kakav dan“, rekao je. Ponovo je pomislio na devojčicu u

Taritaunu, onu koja se sa majkom držala za ruku na letu 753. Onukoja je bila Zakovih godina. „Znaš kako si mi uvek govorila daukoliko nas nešto napadne, neka biološka opasnost, da ćeš serazvesti od mene ukoliko tebi prvoj ne kažem? Pa - za to je sada ipreviše kasno."Prišla mu je bliže, čitajući mu sa lica. „Znam da si u nekakvoj

nevolji."„Ovde se ne radi o meni. Hoću samo da me saslušaš, u redu, i da

ne izgubiš prisebnost. Ovim gradom hara virus. To je nešto...neverovatno... kratko rečeno, nešto najgore što sam ikada video."„Najgore?" Pobledela je. „Da nije SARS?"Ef se skoro nasmešio od besmisla svega toga. Ludila.„Ono što tražim od tebe jeste da se spakuješ i zajedno sa Zakom

otputuješ iz grada. Mislim i na Meta. Što je pre moguće - večeras,odmah sada - i to što dalje odavde. Daleko od nastanjenih mesta.Tvoji roditelji... znam kako se osećaš kada nešto od njih tražiš, ali oni

još uvek imaju onu vikendicu u Vermontu, zar ne? Na vrhu onogbrda?"„O čemu ti to pričaš?"„Idite tamo. Barem na nekoliko dana. Gledaj vesti, čekaj na moj

poziv."„Čekaj", rekla je. „Ja sam bila ona paranoična u porodici, a ne ti.

Ali... šta ću da radim sa časovima? A, Zakova škola?" Žmirnula je.„Zašto mi ne kažeš šta je u pitanju?"„Zato što tada nikada ne bi otišla. Imaj poverenja u mene, samo

idi", rekao je. „Idi i moli se Bogu da nam pođe za rukom da tozaustavimo i da se sve brzo okonča."„Da se molim Bogu?", rekla je. „Sada me stvarno plašiš. A, šta ako

ne uspete da to nešto zaustavite? I - šta ako se tebi nešto desi?"Nije mogao da stoji tu sa njom i priča joj o nečemu u šta je i sam

sumnjao. „Keli - moram da idem."Pokušao je da krene, ali ona ga je zgrabila za ruku, pogledala ga u

oči da se uveri da je u redu, a potom ga zagrlila. Ono što je trebaloda bude samo površan zagrljaj, simbol zakopanih sekira, pretvorilose u nešto više, i na kraju ga je čvrsto stezala. „Oprosti mi“,prošaptala mu je na uvo, a onda spustila poljubac na njegov bockavneobrijan vrat.

Ulica Vestri, TrajbekaEldrič Palmer je čekao sedeči na tvrdoj stolici na terasi na samom

vrhu zgrade. Bila je noč. Jedino direktno svetlo dopiralo je sa gasnelampe postavljene u ćošku. Terasa se nalazila na vrhu pripojenezgrade, niže od okolnih. Pod je bio popločan kockastim keramičkimpločicama, starim i izbledelim od uticaja vremena. Na severnom deluse nalazio visoki ciglani zid sa lukovima veličine vrata ukrašenihkovanim gvožđem. Na zidovima i nadstrešnicama sa obe stranenalazile su se pločice od izbrazdane terakote. Na levoj strani, krozšire, ukrašene lukove, prostrana vrata su vodila u apartman. IzaPalmera, ispred južnog, helog betonskog zida, nalazio se bezglavikip žene u lepršavoj haljini, veoma oštećenih ramena i ruku.Njegovom kamenom osnovom gmizao je bršljan. Mada je premaseveru i istoku bilo nekoliko viših zgrada, terasa je bila priličnoskrovita, ušuškani krovni prostor na otvorenom kakav se samopoželeti može na Menhetnu.

Palmer je sedeo i osluškivao zvuke grada koji su dopirali sa ulica.Zvuke kojih uskoro neće biti. Da su samo oni dole to znali, više bicenili ovu noč. Svakodnevica života nedvosmisleno prerasta udragocenost kada je suočena sa blizinom smrti. Palmer je ovo znaoiz sopstvenog iskustva. Kao bolešljivo dete, neprestano je bio uopasnosti. Ponekad bi se ujutro budio zaprepašćen što je doživeojoš jednu zoru. Većina ljudi ni ne zna šta znači kada sopstvenopostojanje određujete jednim po jednim izlaskom sunca. Kako toizgleda kada vaš život zavisi od mašina. Dobro zdravlje je za mnogepredstavljalo samo urođenu činjenicu, a život sačinjen od nizovadana koje je trebalo tek protraćiti. Oni nikada nisu iskusili šta značiuvek osećati blizinu smrti. Taj lični osećaj krajnjeg mraka.Uskoro će i Eldrič Palmer spoznati to njihovo blaženstvo. Beskrajan

niz dana koji ga iščekuju. Uskoro će i na svojoj koži osetiti šta značine biti zabrinut za sutra, ili sutra za ono naredno sutra...Nekakav povetarac je zalepršao među drvečem na terasi, od kojeg

su biljke počele blago da podrhtavaju. Palmer, koji je sedeo krajomanjeg stola ukrivo od ulaza u apartman, začuo je neko šuškanje.Nalik na mreškanje ruba nečije odore. Crne halje.Mislio sam da ne želiš da stupimo u kontakt pre kraja prve nedelje.Glas - ujedno blizak i čudovišan - doprineo je tome da Palmer oseti

mračnu jezu koja mu mili uz iskrivljenu kičmu. Da se Palmer nijenamerno okrenuo od centralnog dela terase - kako iz poštovanja,tako i čistog ljudskog gnušanja - video bi da se Gospodareva ustauopšte nisu pomicala. Nije se začuo nikakav glas u noći. Gospodarje komunicirao direktno putem uma.Palmer je osetio prisustvo visoko iznad ramena, i zadržao je pogled

na lučnim vratima apartmana. „Dobro došao u Njujork."Ovo je zazvučalo kao dahtaj više nego što je on to želeo. Ništa vas

ne može do te mere obeščovečiti kao jedan nečovek.Kada Gospodar na to ništa nije odgovorio, Palmer je pokušao da se

pribere. „Moram da priznam da se baš i ne slažem u vezi sa timBolivarom. Ne znam zašto si baš njega odabrao."Ono što on jeste, meni ništa ne znači.Palmer je istog trenutka uviđeo da je bio u pravu. Pa šta ako je

Bolivar bio rok zvezda koja se šminkala? Palmer je razmišljao kao

čovek, pretpostavljao je. „Zašto si njih četvoro ostavio pri svesti? Toje stvorilo velike probleme."Da li ti to sumnjaš u moje postupke?Palmer je progutao pljuvačku. Tako uticajan u ovom životu, nikome

podređen. Ali, mada mu je osećaj ponizne pokornosti dosad bio takostran, sada ga je prosto preplavio.„Neko ti je na tragu", brzo je izgovorio Palmer. „Medicinski naučnik,

istraživač zaraznih bolesti. Ovde, u Njujorku."Od kakvog je za mene značaja jedan čovek?„On je - njegovo ime je doktor Efraim Gudveder - stručnjak za

kontrolu masovnih zaraza."Vi, čuveni mali majmuni. Vaš soj je masovna zaraza - ne moj.„Taj Gudveder ima nekog savetodavca. Čoveka koji zna mnogo

toga o tvojoj vrsti. On je upoznat sa mnogim stvarima, kao i sabiološkim karakteristikama tvog soja. Policija ga traži, ali ja smatramda treba primeniti mnogo drastičnije mere. Veruj da će topredstavljati razliku između brze i neprikosnovene pobede i otegnuteborbe. Mnoge su bitke koje nas očekuju, kako na ljudskom frontu,tako i na onom drugom..."Ja ću pobediti.Kada je to bilo u pitanju, Palmer nije imao nikakvih sumnji. „Da,

naravno." Palmer je starca želeo samo za sebe. Želeo je da utvrdinjegov identitet pre nego što prenese bilo kakve informacijeGospodaru. Veoma se trudio da ne razmišlja o njemu - znajući da semisli moraju zaštititi u prisustvu Gospodara...Ja sam se ranije susreo sa tim starcem. U vreme kada on nije bio

tako star.Palmer se ohladio od iznenadnog poraza. „Imaj na umu da mi je

trebalo mnogo vremena da te pronađem. Potraga za tobom me jeodvela na sve četiri strane sveta, a bilo je i mnogih ćorsokaka iprepreka - mnogih ljudi sa kojima sam morao da se izborim. On jebio jedan od njih." Pokušao je glatko da promeni temu razgovora, alizamagljivalo mu se u glavi. Biti u prisustvu Gospodara bilo je kao daste ulje u prisustvu zapaljenog fitilja.Pronaći ću tog Gudvedera. I, postaraću se za njega.Palmer je već pripremio papire u kojima su se nalazile sve

informacije vezane za epidemiologa CKB-a. Izvukao je papire iz

džepa svoje jakne i spustio ih na sto. „Sve je zapisano ovde,Gospodaru. Podaci o njegovoj porodici, njegovim kolegama..."Začulo se neko kratkotrajno struganje duž vrha stone ploče, papiri

su bili preuzeti. Palmer je pogledao postrance i samo je na trenugledao ruku. Središnji prst, iskrivljen i oštrog nokta, bio je duži ideblji od ostalih.Palmer reče: „Sada nam je potrebno samo nekoliko dana."Neka vrsta gužve začula se u rezidenciji rok zvezde, nedovršenim

zgradama-bliznakinjama pored kojih je Palmer, nažalost, morao daprođe da bi dospeo na svoju terasu. Uopšte mu se nije dopadaojedini dovršeni deo građevine, apartman na vrhu, upadljivonakinđuren i smrdljiv od primalne pohote. Palmer, zapravo, nikadanije spavao sa ženom. Kada je bio mlađi, to nije činio zbog bolesti,kao i pridikovanja dveju tetaka koje su ga odgajile. Kada je bio stariji,to je preraslo u njegov izbor. S vremenom je shvatio da čistoću svojesmrtnosti ne treba da zagađuje telesnom pohotom.Gužva i dreka koja je dopirala iznutra, postajala je sve glasnija.

Nedvosmisleno je upućivala na nasilje.Tvoj čovek je u nevolji.Palmer se uspravio u stolici. Gospodin Ficvilijam se nalazio unutra.

Palmer mu je izričito zabranio da se približava terasi. „Rekao si da jenjegova bezbednost ovde garantovana.“Palmer je začuo trčeće korake. Čuo je roptanje. Ljudski uzvik.„Zaustavi ih", rekao je Palmer.Gospodarev glas je kao i uvek bio beživotan i nimalo uzrujan.Nije on onaj koga oni žele.Palmer se pridigao u panici. Da li je to Gospodar mislio na njega -

da je on taj koga oni traže? Da ovo nije bila neka klopka?„Uspostavili smo dogovor!“Dokle god on meni odgovara.Palmer je začuo još jedan povik, sasvim blizu - koji su ubrzo

propratila dva pucnja. Potom su se jedna unutrašnja lučna vratanaglo otvorila ka unutra, a ukrašena gvozdena kapija se raširila kaspolja. Gospodin Ficvilijam, bivši marinac od sto dvadeset kilogramaobučen u savil rou odelo, utrčao je unutra sa pištoljem u desnoj ruci,očiju razrogačenih od muke. „Gospodine, evo ih odmah iza mene..."

Tek tada mu je pogled skrajnuo sa Palmerovog lica na neverovatnovisoku figuru koja je stajala iza njega. Gospodin Ficvilijam je ispustiopištolj koji je zazveketao na pločicama. Lice gospodina Ficvilijama jeprebledelo i samo se nakratko zaklatio kao da je bio privezannekakvom žicom, a onda se stropoštao na kolena.Iza njega su se pojavili preobraženi. Vampiri odeveni u raznolike

stilove, od poslovnih odela, gotskih krpa do ležerne odeće paparaca.Svi su smrdeli i bili prljavi nakon boravka u zemlji. Pohitali su naterasu kao stvorenja prizvana zviždukom nečije nečujne pištaljke.Predvodio ih je niko drugi do Bolivar, mršavi skoro ćelav, obučen u

crni ogrtač. Kao novorođeni vampir prve generacije, razvio se višeod ostalih. Njegova koža je posedovala beskrvnu boju alabasterakoja je skoro svetlucala, dok su mu oči izgledale kao dva mrtvameseca.Iza njega je stajala njegova obožavateljka koju je gospođin

Ficvilijam u panici upucao u lice. Jagodična kost joj je bila naskrozotvorena, sve do naherenog uva. Smejuljila se zaslepljujućim, alipolovičnim osmehom.Ostali su se rasporedili napolju, u novoj noći, uzbuđeni prisustvom

svog Gospodara. Zastali su, gledajući ga sa strahopoštovanjem kojeim je izviralo iz crnog pogleda.Deco.Na Palmera - koji je stajao odmah ispred njih, između njih i

Gospodara - niko nije obraćao pažnju. Moć Gospodarevog prisustvadržala ih je u poslušnosti. Okupili su se oko njega nalik na primitivnopleme oko svetilišta.Gospodin Ficvilijam je ostao da kleči kao gromom pogođen.Gospodar je govorio na takav način da je Palmer verovao da se

samo njemu obraća.Doveo si me ovoliko daleko. Zar nećeš da me pogledaš?Palmer je jednom ranije video Gospodara, u mračnom podrumu na

drugom kontinentu. Nejasno, a opet - dovoljno jasno. Ta slika ganikada nije napustila.Sada nije bilo načina da to izbegne. Palmer je zaklopio oči da

prikupi hrabrost, a onda ih je otvorio i naterao sebe da se okrene. Toje učinio kao da je rizikovao da oslepi gledanjem u sunce.Njegov pogled se uzdigao sa Gospodarevih grudi do...

... njegovog lica.Užas. I sjaj.Opako. I veličanstveno.Divlje. I sveto.Neprirodna strahota je preobrazila Palmerovo lice u masku strave,

čiji se jedan ugao naposletku iskrivio u slavodobitni osmeh stisnutihzuba.Uzvišeni užas.Lik Gospodara.

Ulica Kelton, Vudsajd, KvinsKeli je brzo otkoračala preko dnevne sobe sa čistim odelom i

baterijama u rukama. Prošla je pored Meta i Zaka koji su stajali igledali vesti.„Idemo", rekla je Keli, spuštajući hrpu u platnenu torbu na stolici.Met se okrenuo ka njoj sa osmehom na licu, ali Keli to nije

zanimalo. „Ma, hajde. Dušo.“„Zar me ti uopšte nisi slušao?"„Jesam. Strpljivo." Ustao je sa stolice. „Slušaj, Kel, tvoj bivši muž ti

ponovo to radi. Opet mu je pošlo za rukom da napravi haos u našemsrećnom, domaćinskom životu. Kako to ne vidiš? Da je ovo stvarnonešto toliko ozbiljno - vlada bi nam nešto već saopštila."„Oh. Da, naravno. Političari nikada ne lažu." Žustro je otkoračala do

prednjeg plakara i izvadila kofere. Keli je imala i „torbu za hitneslučajeve", kako su im i savetovali njujorški čelnici Službe za hitneslučajeve, u slučaju brze evakuacije. Bila je to čvrsta platnena torbau kojoj su se nalazili flaširana voda, proteinski krekeri, grundigAM/FM kratkotalasni radio, baterijska lampa, prva pomoć, sto dolarau gotovini, kao i kopije svih važnih dokumenata u vodootpornojfascikli.„Radiš upravo ono što on želi", nastavio je Met, koračajući za njom.

„Zar ne shvataš? On te poznaje. Tačno zna na koje se dugme pališ.To je i razlog što vas dvoje niste mogli da opstanete zajedno."Keli je posegnula ka dnu plakara, odbacujući usput dva stara

teniska reketa, udarajući Meta u noge što tako priča pred Zakom.„Nije tačno. Ja mu verujem."„Za njim je raspisana poternica, Kel. On je doživeo nekakav nervni

slom, potpuni kolaps sistema. Svi ti takozvani genijalci su u osnovi

veoma krhki. Kao oni suncokreti koje neprestano pokušavaš dauzgajaš duž zadnje ograde - imaju i previše velike glave pakolabiraju pod sopstvenom težinom." Keli je zafrljačila zimsku čizmuka njegovoj cevanici, ali je ovog puta uspeo da izbegne udarac. „Sveovo ima veze sa tobom, i ništa drugo. On je patološki tip. Neodustaje. Sve ovo radi da bi te zadržao uz sebe."Zastala je, okrećući se na sve četiri i zurila u njega između donjih

delova kaputa. „Zar ti zaista nemaš ni trunku osećaja?"„Muškarci ne vole da gube. Oni se ne predaju."Izvukla se unatraške, izvlačeći sa sobom veliku torbu. „Da li je to

razlog što sada nećeš da kreneš?"„Neću da krenem jer moram da idem na posao. Da smatram da

pomoću tog kraj-je-sveta-opravdanja, o kojem raspreda tvojbudalasti muž, mogu da izbegnem. ovaj od igle-do-lokomotive popis- veruj mi da bih ga izbegao. Ali, u stvarnom svetu, ako se ne pojavišna poslu, dobijaš otkaz."Okrenula se, pobesnela zbog njegove upornosti. „Ef je rekao da

idemo. Nikada se ranije nije tako ponašao, nikada nije tako neštoizjavljivao. Ovo je stvarno.“„To je histerija pomračenja, o tome su govorili na televiziji. Ljudi

pošandrcaju. Da sam planirao da šmugnem iz Njujorka zbog svegludila, to bih već odavno učinio." Met je posegnuo za njenimramenom. Prvo ga je odgurnula, a onda mu dopustila da je nakratkodrži. „Svejedno, zemlja nastavlja da se okreće, zar ne? Za one međunama koji imaju pravi posao. Pa, zar ćeš ti tek tako ostaviti svojrazred na cedilu?"Potrebe njenih učenika bile su joj važne, ali svako joj je bio i sve joj

je bilo manje važno od Zaka. „Možda će škole prestati da radenekoliko dana. Kada malo vratim film unazad, danas je bilopoprilično neobjašnjivih izostanaka..."„U pitanju su deca, Kel. Grip."„Zapravo, mislim da je u pitanju pomračenje", ubacio se Zak preko

sobe. „Fred Falin mi je to rekao u školi. Svi oni koji su gledali usunce bez zaštitnih naočara. Proključao im je mozak."Keli upita: „Kakva je to tvoja fascinacija zombijima?"„Oni su tamo negde", rekao je. „Moramo da budemo spremni. Mogu

da se kladim da ne znate dve najvažnije stvari koje morate da znate

u slučaju invazije zombija?"Keli nije obraćala pažnju na njega. Met reče: „Odustajem."„Mačeta i helikopter."„Mačeta, a?“, Met je zavrteo glavom. „Ja bih radije u tom slučaju

kod sebe imao sačmaricu."„Greška", rekao je Zak. „Mačetu ne moraš da puniš."Met se složio sa njim i okrenuo ka Keli. „Taj momak, Fred Falin,

stvarno mnogo toga zna."„Momci, pun mi je kofer!" Baš i nije navikla da je obojica zafrkavaju.

U bilo kojem drugom trenutku bi možda i bila srečna da vidi da seMet i Zak tako dopunjuju. „Zak, govoriš gluposti. Ovo je virus, i to jenešto stvarno. Moramo da odemo odavde."Met je samo stajao dok je Keli prenosila prazne kofere do mesta na

kojem su se nalazile i druge putne torbe. „Kel, opusti se. Okej?“Izvukao je ključeve od automobila iz džepa i počeo da ih okreće okoprsta. „Napravi kupku, lezi u kadu, presaberi se. Molim te, budirazumna. Razmisli malo o ’insajderskim’ informacijama koje sidobila." Otišao je do ulaznih vrata. „Nazvaću te kasnije da vidimkako si.“Izašao je. Keli je stajala i gledala u zatvorena vrata.Zak joj je prišao sa glavom blago naherenom na jednu stranu, na

isti onaj način na koji je to radio kada bi postavljao pitanja kao što su’šta je smrt?’ ili ’zašto se neki muškarci drže za ruke?’. „Šta ti je tatarekao?"„Samo je... on nam želi samo najbolje."Keli je protrljala čelo tako da je zaklonila oči. Da li bi i Zaka trebalo

da optereti? Da li jednostavno treba da spakuje Zaka i zajedno sanjim ode odavde, bez Meta, slepo verujući u Efove reči? Da li trebato da uradi? A, ako je verovala Efu, zar nije imala moralnu obavezuda i druge ljude upozori na opasnost?"Pas Hajnsonovih je počeo da laje u susednoj kući. To nije bilo

njegovo uobičajeno besno kevtanje, već glasno cviljenje, kao da jebio preplašen. To je bilo sasvim dovoljno da se Keli uputi u zadnjudnevnu sobu, svu u staklu, gde je uočila da se spoljašnje svetloiznad zadnjeg trema, koje se aktivira na pokret - upalilo.Stajala je prekrštenih ruku, posmatrajući dvorište u potrazi za

nekakvim pokretom. Sve je izgledalo mirno. Međutim, pas se i dalje

nije smirivao, sve dok gospođa Hajnson nije izašla i uvukla ga ukuću, gde je i dalje nastavio da laje.„Mama?"Keli je poskočila, preplašena sinovljevim dodirom, potpuno gubeći

prisebnost.„Jesi li dobro?", upitao je Zak.„Mrzim ovo", rekla je, odvođeći ga nazad u dnevnu sobu.

„Jednostavno ne mogu da podnesem."Spakovaće stvari. Svoje, Zakove i Metove.I, posmatraće.I, čekaće.

BronksvilTrideset minuta vožnje severno od Menhetna, Rodžer Las je sedeo

ukucavajući nešto u svoj i-telefon u baru opremljenom hrastovinom ukantri-klubu „Šivanoj", dok je čekao da mu pristigne martini. Vozačuje rekao da ga odveze u klub, a ne pravo kući. Trebalo mu je malovremena da odahne. Ako je Džoan bila bolesna, kao što ga je dadiljaobavestila ostavljajući mu poruku na sekretarici, onda su deca dosada verovatno već pošizela, i sasvim je očekivano da ga kod kućečeka pravi haos. Imao je dobar razlog da odloži povratak, to jest daproduži svoj poslovni put za još sat, dva.Sala za ručavanje, okrenuta ka igralištu za golf, bila je potpuno

prazna u vreme večere. Kelner je pristigao sa njegovim martinijemsa tri maslinke na poslužavniku prekrivenom belom pamučnomsalvetom. To nije bio kelner koji je Rodžera obično usluživao. Ovaj jebio Meksikanac, kao oni momci koji ispred kluba parkirajuautomobile. Košulja mu je pozadi bila izvučena iz pantalona, i nijenosio kaiš. Nokti su mu bili prljavi. Prva stvar kojom će se Rodžerizjutra pozabaviti biće da porazgovara o tome sa menadžerom kluba.„Evo ih“, rekao je Rodžer kada je ugledao masline koje su potonulena dno koktelske čaše u obliku slova V, nalik na malene očnejabučice u rasolu. „Zašto večeras nema nigde nikoga?", upitao jesvojim prepoznatljivim gromoglasnim tonom. „Da nije neki bankarskipraznik? Da nisu zatvorili berzu? Umro predsednik?"Sleganje ramenima.„Gde su zaposleni?"

Zavrteo je glavom. Rodžer je tek sada uočio da je čovek bioprestrašen.Potom ga je Rodžer prepoznao. Uniforma barmena omela ga je da

ga se odmah priseti. „Ti ovde radiš kao baštovan, zar ne? Običnosređuješ zelene površine."Baštovan u uniformi barmena nervozno je klimnuo glavom i

odgegao se do glavnog foajea.Baš čudno. Rodžer je pridigao čašu sa martinijem i pogledao oko

sebe. Nije bilo nikog kome bi nazdravio ili kome bi makar klimnuoglavom, sa kim bi mogao da razmeni reč-dve o politici. Pošto ga nikonije gledao, Rodžer Las je srknuo koktel, ispivši pola sadržaja usamo dva moćna gutljaja. Dobro mu je zagrejao utrobu, a on jeblago zamrmljao, sasvim zadovoljan. Uhvatio je jednu maslinu,pustio je da se iscedi na ivici čaše pre nego što ju je ubacio u usta,vrteći je nakratko po ustima pre nego što ju je zagrizao.Televizor, ugrađen u drvo iznad barskog ogledala, sasvim utišanog

tona, prikazivao je kadrove sa nekakve konferencije za štampu.Ugledao je gradonačelnika i nekoliko gradskih zvaničnika sazabrinutim licima. A onda - snimak aviona Ridžis era, let 753, nastazi aerodroma DŽFK.Tišina u klubu ga je nagnala da se okrene oko sebe. Gde su, do

đavola, svi nestali?Nešto ovde debelo nije bilo u redu. Nešto se događalo, a Rodžer

Las nije bio upućen u to.Uzeo je još jedan brz gutljaj martinija - onda još jedan - a zatim je

spustio čašu i ustao. Prošetao se do prednjeg dela kluba, provirivši ugostionicu sa bočne strane - i ona je bila prazna. Vrata kuhinje su senalazila odmah sa strane gostionice, bila su postavljena i imala suprozorče u gornjem delu. Rodžer je provirio kroz njega i video da jebarmen-baštovan bio sasvim sam, pušio je i sebi pržio šniclu.Rodžer je izašao kroz prednja vrata gde je ostavio prtljag. Nije bilo

poslužitelja koji bi se pobrinuli da mu pozovu taksi, pa je posegnuoza telefonom, prošvrljao internetom i pronašao najbližu taksi službukoju je potom i pozvao.Dok je čekao pod jarko osvetljenom nadstrešnicom poduprtom

stubovima i dok mu je ukus martinija stvarao kiselinu u ustima,Rodžer Las je začuo vrisak. Usamljen, prodoran vrisak, urlik u noći,

nedaleko odatle. S bronksvilske strane, pre nego iz pravca planineVernon. Možda je dopro sa samog terena za golf.Rodžer je čekao ne pomerivši se s mesta. Nije ni disao. Samo je

osluškivao, iščekujući još.Ono što ga je uplašilo više od vriska bila je tišina koja je usledila

nakon toga.Taksi je pristigao i zaustavio se pred njim. Vozač je bio sredovečan

čovek, odnekud iz srednje Evrope, i nosio je olovku zadenutu zauvo. Sa smeškom na licu je ubacio Rodžerove stvari u prtljažnik, ikrenuše.Na dugačkom, privatnom putu iz kluba, Rodžer je pogledao ka

terenu i učinilo mu se da je tamo video nekog kako hoda prekootvorenog prostora na mesečini.Njegov dom se nalazio na tri minuta vožnje odatle. Na putu nisu

susreli nijedan drugi auto, dok su kuće pored kojih su prolazili svedoreda bile u mraku. Kada su skrenuli u Midland, Rodžer je ugledaopešaka na trotoaru - začuđujući prizor tokom noći, naročito ako tajneko nije šetao psa. Bio je to Hal Četfild, jedan od njegovih starijihsuseda, jedan od dvojice članova kluba koji je Rodžera preporučioza članstvo u „Sivanoju", kada su se Rodžer i Džoan tek doselili uBronksvil. Hal je hodao nekako nezgrapno, ruku mlitavooklembešenih niz telo. Bio je obučen u raskriljeni bademantil, samajicom i boksericama ispod.Hal se okrenuo i gledao u taksi dok je prolazio. Rodžer mu je

mahnuo. Kada se okrenuo da vidi da li ga je Hal prepoznao, video jeda Hal ukočenih nogu trči za automobilom. Šezdesetogođišnjak sabademantilom koji se vijori za njim kao neki ogrtač i trči za taksijemposred ulice u Bronksvilu.Rodžer se okrenuo da vidi da li je i taksista to video, ali je čovek

nešto škrabao na maloj tabli za pisanje i istovremeno vozio.„Hej“, rekao je Rodžer. „Imate li ikakvu ideju o tome šta se ovde

dešava?"„Da“, odgovorio je taksista sa smeškom i klimanjem glave. Nije

imao pojma šta ga je Rodžer pitao.Još dve krivine i pristigoše do Rodžerove kuće. Taksista je otvorio

prtljažnik i iskočio iz auta, dok ga je Rodžer već dočekao sa zadnje

strane automobila. Ulica je bila tiha, a Rodžerova kuća mračna kao iostale.„Znate šta? Molim vas, sačekajte me ovde. Čekajte." Rodžer je

pokazao na kaldrmisan ivičnjak. „Možete li da me sačekate?"„Platite."Rodžer je klimnuo glavom. Ni sam nije bio siguran zašto je želeo da

ga ovaj sačeka. U svakom slučaju, imalo je neke veze sa osećanjemnekakve čudnovate usamljenosti. „Imam keš u kući. Sačekajte.Okej?"Rodžer je ostavio prtljag u vešernici sa bočne strane kuće, a potom

je otišao do kuhinje, uzvikujući: „Halo!“ Posegnuo je za prekidačemza svetlo, ali ono se nije upalilo kada ga je pritisnuo.Video je da zeleno dugme na mikrotalasnoj pećnici svetli - dakle,

struje je bilo. Opipavao je put ispred sebe do kuhinjskog radnogpulta, tapkajući rukom da pronađe treću fioku u kojoj je potražiobaterijsku lampu. Osetio je miris truleži, oporiji od ostataka hrane kojitrule u smeću, što ga je dodatno zaplašilo i nagnalo da požuri.Zgrabio je baterijsku lampu i uključio je.Svetlosnim snopom je prošetao kuhinjom i video središnji radni pult

sa sudoperom, iza njega veliki sto, duplu rernu. „Halo!“, ponovo jeuzviknuo dok ga je strah u glasu posramljivao, ali istovremeno inagonio da požuri. Ugledao je tamne mrlje na staklenim prednjimdelovima kuhinjskih elemenata i uperio svetlo na nešto što je na prvipogled ličilo na posledice tuče u kojoj su uveliko učestvovali kečap imajonez. Taj nered ga je razbesneo. Tada je ugledao i preturenestolice i prljave otiske stopala (stopala?) na granitnom pultu nasredkuhinje.Gde je bila njihova domaćica, gospođa Gild? Gde je bila Džoan?

Rodžer se približio i uperio svetlost direktno u stakleni prednji deokuhinjskog elementa. Što se bele materije tiče, nije znao šta da misli- ali ona crvena zasigurno nije bila kečap. Nije bio sasvim siguran...ali pomislio je da bi to mogla da bude krv.Video je kako se nešto pomerilo u odrazu na staklu te se hitro

okrenuo i uperio svetlo u tom pravcu. Zadnje stepenište iza njegabilo je prazno. Tada je shvatio da je sam pomerio vrata kuhinjskogelementa. Uopšte mu se nije svidelo što je počeo da uobražava, paje zato potrčao uz stepenice proveravajući svaku sobu. „Kini? Odri?“

U Džoaninoj radnoj sobi je pronašao beleške koje su se ticale letaRidžis era. Neka vrsta hronologije, mada joj se rukopis pogoršao uposlednjih nekoliko nerazgovetnih rečenica. Poslednja reč, ispisanau donjem desnom uglu glasila je: „hmmmmmmm“.U spavaćoj sobi su čaršavi bili svučeni na pod, a u kupatilu je u

klozetskoj šolji plutalo nešto što mu se učinilo kao zgrušan sadržajpovraćanja star nekoliko dana. Pridigao je peškir sa poda, raširio ga iugledao tamne ugruške krvi, kao da je frotir bio korišćen kaomaramica za iskašljavanje.Potrčao je nazad niz prednje stepenice. Podigao je telefon na zidu

kuhinje i okrenuo 911. Zazvonilo je jedanput pre nego što se uključilasekretarica koja ga je zamolila da sačeka. Prekinuo je vezu i ponovopozvao. Jedna zvonjava i ponovo isti nasnimljen glas.Spustio je telefon sa uva kada je začuo udarac u podrumu. Naglo je

otvorio vrata i baš kada je hteo da se oglasi u tami, nešto ga jezaustavilo. Osluškivao je, i čuo... nešto.Neko je hodao vukući noge. To nije bio samo par nogu. Zvuk je

dopirao sa polovine stepeništa gde su se stepenice uvijale zadevedeset stepeni.„Džoan?“, izgovorio je. „Kini? Odri?“Međutim, već je bežao unatraške. Saplitao se, padao, udario o

ragastov, a onda se zateturao kroz kuhinju, prošao pored mrljotinana zidu i uleteo u vešernicu. Njegova jedina misao bila je dapobegne odatle.Izleteo je kroz vrata na prilazni put, potrčao na ulicu i povikao

taksisti koji je sedeo za volanom, onom čoveku koji nije razumeoengleski. Rodžer je otvorio zadnja vrata i uskočio unutra.„Zaključajte vrata! Zaključajte vrata!"Taksista je okrenuo glavu. „Da. Osam dolara i trideset centi."„Zaključajte ta prokleta vrata!"Rodžer je pogledao na prilazni put. Tri stranca, dve žene i čovek,

izašli su kroz njegovu vešernicu i uputili se ka njima preko travnjaka.„Kreni! Kreni! Vozi!"Taksista je rukom tapkao po taksimetru koji se nalazio između

prednjeg i zadnjeg sedišta. „Vi platiti, ja krene."Sada ih je bilo četvoro. Rodžer je gledao, zabezeknut, dok je jedan

njemu poznat čovek sa pocepanom majicom gurnuo ostale u stranu

da bi se prvi domogao taksija. Bio je to Franko, njihov baštovan.Pogledao je kroz prozor na zadnjim vratima u Rodžera, buljavimočima koje su bile blede u središtu ali crvene po rubovima, nalik navenac drečavocrvenog ludila. Otvorio je usta kao da je imao nameruda zariče na Rodžera - a onda se pojavila ona stvar i hitnula u prozorprilično jako, tačno na mestu gde se nalazilo Rodžerovo lice, a ondase povukla.Rodžer je piljio. Šta sam to, do đavola, upravo video?Ponovo se dogodilo. Rodžer je razumeo - na najprimitivnijem nivou,

duboko ispod mnogih slojeva straha, panike, ludila - da Franko, ili tostvorenje koje je nekada bilo Franko, nije znalo ili je zaboravilo, ili jepogrešno procenilo, svojstva stakla. Činilo se da je zbunjenprovidnošću tog čvrstog materijala.„Vozi!“, zavrištao je Rodžer. „Vozi!“Dvoje je već stajalo opasno blizu prednje strane taksija. Muškarac i

žena. Farovi su im osvetljavali stomake. Sada ih je ukupno bilosedam ili osam, svuda oko njih, dok su drugi pristizali iz susednihkuća.Vozač je povikao nešto na svom jeziku, ne prestajući da trubi.„Vozi!“, zavrištao je Rodžer.Umesto toga, vozač je posegnuo za nečim na podu. Izvukao je

nekakvu torbicu veličine nesesera i otvorio rajsferšlus. Iz torbe su seprosule neke čokoladice, pre nego što je dohvatio majušni, srebrnirevolver. Zamahao je oružjem pred vetrobranom i počeo da se dereod straha.Frankov jezik je istraživao staklo na prozoru. Samo što taj jezik

uopšte nije bio jezik.Vozač je naglo otvorio vrata. Rodžer je kroz pregradno staklo

uzviknuo: „Ne!“ Ali, taksista je već izašao. Zapucao je iza vrata,pucajući revolverom uz trzaj zgloba, kao da je iz njega izbacivaometke. Pucao je ponovo i ponovo, dok se par ispred automobila nijepresamitio, upucan malokalibarskim mecima, ali nije padao nazemlju.Vozač je ispalio još dva divljačka pucnja i jedan od njih je pogodio

jednog muškarca u glavu. Glava mu je odletela unazad i on se srušiona zemlju.

A onda je vozača zgrabio neki drugi čovek otpozadi. Bio je to HalČetfild, Rođžerov komšija, sa plavim bademantilom koji mu seoklembesio sa ramena.„Ne!“, povikao je Rodžer, ali je bilo i previše kasno.Hal je odgurnuo vozača na put. Ona stvar je izletela iz njegovih

usta i zarila se u vozačev vrat. Rodžer je kroz prozor posmatraovozača koji je urlikao.Neko drugi se pridigao i stao pred farove. Ne, nije bio neko drugi,

već isti onaj čovek koji je bio upucan u glavu. Iz rane mu je curilonešto belo i lilo niz bočnu stranu lica. Naslonio se na auto, ali je idalje prilazio.Rodžer je želeo da pobegne, ali bio je zatočen. Na desnoj strani,

iza baštovana Franka, Rodžer je ugledao čoveka u smeđoj košulji išortsu kako izlazi iz garaže susedne kuće sa lopatom na ramenu,kao što bejzbol igrači nose svoju bejzbol palicu.Čovek sa ranom u glavi uvukao se kroz vozačeva vrata na prednje

sedište. Kroz plastičnu pregradu je pogledao u Rodžera. Prednja,desna strana glave mu se uzdigla kao neki čuperak od mesa. Belamasa mu se kao glazura prevukla preko obraza i vilice.Rodžer se okrenuo upravo u trenutku kada je onaj čovek zavitlao

lopatom. Udarila je o zadnji prozor, ostavljajući dugačku naprslinu najakom staklu. Svetio sa uličnih lampi je treperilo kroz pukotine nalikna paukovu mrežu.Rodžer je čuo kako plastična pregrada škripi. Čovek sa ranom na

glavi izbacio je jezik koji je sada pokušavao da ubaci kroz klizimpregradu gde se ostavljao novac, a koja je podsećala na nekakvupepeljaru. Mesnati vrh jezika se izmigoljio, istezao, skoro da jenjuškao vazduh u pokušaju da prodre do Rodžera.Vrišteći, Rodžer je šutnuo kliznu pregradu i s treskom je zaklopio.

Čovek spreda je ispustio nečovečni jauk i odsečen vrh njegovog...što god da je bilo, pao je pravo Rodžeru u krilo. Rodžer ga jeodbacio, dok je s druge strane plastične pregrade tip posvudabljuvao nešto belo, potpuno pomahnitao ili od bola ili od čistogzaprepašćenja zbog ovakve kastracije.Bang! Još jedan udarac lopatom o zadnje staklo iza Rodžerove

glave. Ojačano staklo je prskalo i savijalo se, ali nije se polomilo.

Dam-dam-dam. Bili su to koraci koji su ostavljali za sobom kraterepo krovu automobila.Četvoro njih je bilo na ivičnjaku, troje na ulici, a više njih je dolazilo

spreda. Rodžer je pogledao iza sebe i video da se pomahnitali čovekpripremao da ponovo zamahne lopatom na polomljeni prozor. Sad ilinikad.Rodžer je posegnuo za kvakom vrata koja su izlazila na ulicu,

šutnuo ih je što je jače mogao i otvorio. Lopata je udarila u stražnjiprozor koji se sada polomio i raspršio u paramparčad. Sečivo lopateje zamalo promašilo Rodžerovu glavu kada je isklizavao iz auta naulicu. Neko ga je - bio je to Hal Četfild, sa očima koje su sjajilecrvenim - zgrabio za ruku i zavrteo. Međutim, Rodžer je iskliznuo izsakoa kao zmija koja skida svoj svlak i nastavio da beži, trčeći uzulicu i ne okrećući se sve dok nije pristigao do ugla.Neki su ćopali i gegali se, dok su drugi bili brži, spretniji,

koordinisanijih pokreta. Neki od njih su bili stari, a troje su bilinakežena deca. Njegovi susedi i prijatelji. Lica koja je prepoznao saželezničke stanice, sa rođendanskih proslava, iz crkve.Svi su jurili sa jednim ciljem - da ga se dočepaju.

Fletbuš, BruklinEf je pritisnuo zvono na kući porodice Barbur. Ulica je bila tiha,

mada je bilo znakova života u ostalim domovima, televizijskogodsjaja, kesa sa smećem na ćoškovima. Stajao je sa luma-lampomu ruci i Setrakijanovim prepravljenim pištoljem za eksere koji mu jevisio sa kaiša prebačenim preko ramena.Nora je stajala iza njega, u podnožju ciglanili stepenica,

pridržavajući svoju luma-lampu. Setrakijan je poneo opremu koju jesada držao u ruci - srebrnu glavu koja se sjajila na mesečini.Dvaput je pozvonio, ali niko se nije odazvao. Nisu ni očekivali da se

neko pojavi. Ef je pokušao da okrene kvaku da bi proverio mogu li dauđu na ta vrata pre nego što krene u potragu za nekim drugimulazom u kuću - i ona se okrenu.Vrata su se otvorila.Ef je prvi ušao, paleći svetlo. Dnevna soba je izgledala normalno,

uobičajen nameštaj i gomila ukrasnih jastuka.Oglasio se jednim „halo“, dok su ostali ušli za njim. Baš je čudno

kako tek tako ulazi u tuđu kuću. Ef je uvideo da obazrivo korača po

tepihu, nalik na lopova ili ubicu. I dalje je želeo da veruje da jeiscelitelj, ali, kako je vreme prolazilo, to je sve ređe potvrđivao nadelu.Nora je počela da se penje uz stepenice. Setrakijan je krenuo za

Efom u kuhinju. Ef upita: „Šta mislite da ćemo ovde pronaći? Rekliste da su preživeli samo radi zabave.„Rekao sam da su poslužili toj svrsi. Ne znam, možda je to bila

Gospodareva namera. Verovatno samo to. Ili, možda, postoji nekaposebna veza sa Gospodarem. U svakom slučaju, odnekud moramoda krenemo. Ovi preživeli su naš jedini trag.“U sudoperi su našli zdelu i kašiku. Na stolu je stajala otvorena

Biblija, ispunjena mnogobrojnim crkvenim razglednicama ifotografijama. Biblija je bila otvorena kod poslednjeg poglavlja.Jedan pasus je drhtavom rukom bio podvučen neravnom crvenomlinijom. Bilo je to Otkrovenje 11.7-8:

„...zver koja izlazi iz bezdana ratovaće protiv njih, i pobediće ih,i ubiće ih. I njihova telesa ležaće na ulici velikog grada, koji se uduhovnom smislu zove Sodom...“ 19

Kraj otvorene Biblije, nalik na instrumente postavljene na oltaru,nalazili su se krst i malena staklena flaša za koju je Ef pretpostavioda sadrži svetu vodicu.Setrakijan je klimnuo glavom prepoznavši verske elemente. „Ništa

pametnije od izolir-trake i antibiotika", izjavio je. „I ništa korisnije."Krenuli su dalje ka sobi u zadnjem delu kuće. Ef reče: „Mora da ga

je supruga prikrivala. Zašto ne bi zvala lekara?"Pretražili su jedan orman, dok je Setrakijan udarao zidove donjim

delom svog alata. „Nauka je mnogo napredovala za mog života, ali idalje stoji da treba da proizvede aparat koji će moći da nam otkriješta se odigrava u jednom braku između muškarca i žene.“Zatvorili su orman. Ef je shvatio da više nema nijednih vrata koja

nisu otvorili. „Ovde nema podruma?"Setrakijan je odmahnuo glavom. „Istraživanje prostora na kojem se

puzi mnogo je, mnogo gore."„Ovde!" Bila je to Nora koja ih je pozivala sa sprata. U glasu joj se

osećala hitnost.

En-Mari Barbur je bila presamićena u sedečem položaju na podu,između noćnog stočića i kreveta. Bila je mrtva. Između njenih noguse nalazilo zidno ogledalo koje je razbila na podu. Odabrala jenajduže i , najoštrije parče stakla da iseče vene na levoj ruci.Sečenje vena je jedan od najmanje efikasnih metoda samoubistva,gde se uspeh ostvaruje u manje od pet odsto slučajeva. To je sporasmrt, s obzirom na uzan donji deo ruke, kao i činjenicu da je mogućenapraviti rez samo na jednom zglobu - dubok rez seče nerve, takoda onesposobljava ruku. Ono je isto tako veoma bolno, i, kao takvo,ono je uspešno samo kod veoma depresivnih ljudi ili onih koji suduševno oboleli.En-Mari Barbur je zasekla veoma duboko, izrezane vene kao i koža

uzdigli su se i ogoljavali obe kosti zgloba. Zapletena u skvrčenimprstima ranjene ruke nalazila se krvava pertla sa koje je visio okrugliključ od katanca.Prolivena krv je bila crvena. Svejedno, Setrakijan je izvadio

ogledalo sa srebrnom podlogom i pridigao ga da pogleda u njenolice okrenuto ka podu, da proveri za svaki slučaj. Nije bilo ničegmutnog - odraz je bio pravi. En-Mari Barbur nije bila preobražena.Setrakijan se polako pridigao, zbunjen ovim razvojem događaja.

„Čudno“, rekao je.Ef je stajao iznad nje tako da je video njeno nadole okrenuto lice u

delićima razbijenog stakla - lice je zbunjeno odražavalo iscrpljenost.Primetio je da se ispod rama u kojem se nalazila fotografija dečaka idevojčice na noćnom stočiću nalazi i presavijeno parče papira.Izvukao ga je, na trenutak ga zadržao u ruci, a onda ga pažljivootvorio.Rukopis joj je bio drhturav, a poruka napisana istom onom crvenom

olovkom, kao i podvučeni redovi u Bibliji. Slovo „i“ je umesto tačkena vrhu imalo krug, što je rukopisu davalo izgled neispisanog imladalačkog rukopisa.„Mojim najdražima, Bendžaminu i dragoj Hejli“, počeo je da čita.„Nemoj", prekinula ga je Nora. „Nemoj da čitaš. To nije namenjeno

nama."Bila je u pravu. Pregledao je strane da vidi da nema nekih za njih

važnih informacija. „Deca se nalaze kod ujne u Džerziju, i bezbednasu“. Preskočio je poprilično teksta i došao do poslednjeg pasusa,

pročitavši samo to malo. „Tako mi je žao Ansele... ovaj ključ kojidržim ne mogu da iskoristim... sada znam da te je Bog prokleo dame kazniš, a da nas je oboje napustio i prokleo. Ako će moja smrtzaceliti tvoju dušu, onda neka mu je...“Nora je kleknula, posegnuvši za ključem, vadeći krvavu pertlu iz

njenih beživotnih prstiju. „Pa... gde se on nalazi?"Začuli su tih jauk koji je mogao da se protumači i kao režanje.

Zvučao je životinjski, grleno, zvuk koji može da proizvede samo nekostvorenje koje ne poseduje ljudski glas. Dopirao je spolja.Ef je izašao na prozor. Pogledao je na zadnje dvorište i ugledao

veliku šupu.Tiho su se iskrali u dvorište i zastali kraj lancem pričvršćenih držača

na dvokrilnim vratima šupe. Stajali su i osluškivali.Iznutra se začulo nekakvo grebanje, zvuci roptanja, grleni i tihi.A onda se začuo tresak u vrata. Nešto ih je guralo iznutra.

Proveravalo je jačinu lanaca.Nora je imala ključ. Nakratko je pogledala da bi videla da li neko od

njih dvojice želi da ga preuzme, a onda je prišla lancu, stavila ključ ukatanac i oprezno ga okrenula. Brava je kliknula i kružni deo katancaje iskočio iz ležišta.Unutra je vladao muk. Nora je izvukla katanac iz lanaca. Setrakijan

i Ef su bili u pripravnosti odmah iza nje - starac je već izvukao svojsrebrni mač iz drvenih korica. Počela je da odmotava težak lanac.Da ga izvlači iz drvenih držača... iščekujući da se vrata naglo otvoreistog trenutka...Ali, ništa se nije desilo. Nora je naskroz izvukla lanac i povukla se

unazad. Ona i Ef su uključili UVC lampe. Starac je stajao spremanpred vratima, tako da je Ef hrabro uzdahnuo i posegnuo zadržačima, povlačeći i otvarajući vrata.Unutra je bilo mračno. Jedini prozor bio je nečim prekriven, a vrata

koja su se otvarala na spolja zaustavljala su najveći deo svetlostikoja je dopirala sa kućnog trema.Nekoliko trenutaka su bukvalno zadržavali dah u iščekivanju, sve

dok nisu primetili nešto što izgleda kao da čuči.Setrakijan je zakoračio napred, zaustavljajući se dva koraka ispred

otvorenih vrata. Činilo se kao da mu je namera bila da stanovnikuove šupe pokaže svoj srebrni mač.

Stvorenje je napalo. Nagrnulo je, jureći na Setrakijana, skočivši daga uhvati, ali je starac bio spreman, kao i njegov mač. Međutim,stvorenje je iznenada naglo zastalo pošto ga je lanac zadržao ipovukao unazad.Sada su ga videli, spazili mu lice. Kezilo se, a desni su mu bile tako

bele da se na mah činilo da mu ogoljeni zubi dopiru sve do vilice.Usne su mu bile blede od žeđi, a ono malo kose što mu je ostaloposedelo je u korenu. Skvrčio se četvoronoške na postelji od zemlje.Oko vrata je imao zategnutu čeličnu ogrlicu koja mu se urezivala ukožu.Setrakijan upita, ne skidajući pogled sa njega: „Ovo je čovek iz

aviona?“Ef je zurio. Ovaj stvor je izgledao kao demon koji je uništio čoveka

po imenu Ansel Barbur i izopačio njegovo obličje.„To jeste bio on.“„Neko ga je uhvatio“, rekla je Nora. „Ovde ga privezao. Zaključao.“„Ne“, rekao je Setrakijan. „On je sam sebe privezao.“Ef je tada shvatio zašto su žena i deca bili pošteđeni.„Povucite se“, upozorio ih je Setrakijan. Upravo je tada vampir

razjapio usta i napao žaokom koja je pohrlila prema Setrakijanu.Starac nije ni trepnuo, jer je vampir bio suviše udaljen, uprkos tomešto mu je žaoka bila prilično dugačka. Povukao se ne uspevši unameri, dok je gnusna izraslina klonula tik ispod vampirove brade,vrpoljeći se iz njegovih usta kao slepi ružičasti pipak nekog stvorenjaiz morskih dubina.Ef izgovori: „Isuse Hriste...“Vampir Barbur je podivljao. Podupro se na noge šišteći na njih.

Neverovatan prizor je do te mere šokirao Efa da se prisetio Zakovekamere u džepu. Dodao je Nori svoju lampu i izvadio kameru.„Šta to radiš?“, upitala ga je Nora.Nespretno je potražio dugme za uključivanje, hvatajući stvorenje u

kadar. Tada je drugom rukom pritisnuo bezbednosno dugme napištolju sa ekserima i uperio je u zver.Cik. Cik. Cik.Ef je ispalio tri srebrna eksera iz pištolja dugačke cevi, koji se i

nakon ispaljivanja trzao. Projektili su se zaboli u vampira,

progorevajući njegove usahle mišiće. Jako je zaurlao od bola usledkojeg se presamitio.Ef je nastavio da snima.„Dosta“, rekao je Setrakijan. „Treba pokazati samilost."Zverinji vrat se izdužio dok se izvijao od bola. Setrakijan je ponovio

refren o svom maču koji pevuši - a potom ga zario u vampirov vrat.Telo se srušilo, a ruke i noge su zadrhtale. Glava se otkotrljala izaustavila, oči su nekoliko puta trepnule, a žaoka se zavijugala nalikna posečenu zmiju da bi se onda sasvim umirila. Vrela, bela tečnostse izlila iz vrata, blago se pušeći na hladnjikavom noćnom vazduhu.Glistasti oblici su zagmizali u prašinu, nalik na pacove koji beže sa

broda koji tone, u potrazi za novim spasonosnim objektom.Nora je brzo preklopila otvorena usta rukom, ne bi li zaustavila krik

koji joj se uzdizao u grlu.Ef je gledao s gađenjem, zaboravljajući da pogleda kroz oko

kamere.Setrakijan je zakoračio nazad, mača uperenog ka zemlji. Sa njega

se pušila bela tečnost i kapljala na travu. „Tamo pozadi. Ispod zida.“Ef je ugledao iskopanu rupu ispod zadnje strane šupe.„Još nešto je bilo ovde sa njim“, rekao je starac. „Nešto je otpuzalo i

pobeglo."Ef je pogledao naokolo, nazirući kuće koje su se nizale sa druge

strane ulice. To nešto bi moglo da bude u bilo kojoj od njih. „Ali,nema ni traga Gospodaru."Setrakijan je zavrteo glavom. „Ovde ne. Možda kod sledećeg."Ef se zagledao u dubinu šupe, pokušavajući da razazna krvave

gliste na svetlosti Norine lampe. „Da li da uđem unutra i uništim ih?"„Postoji bezbedniji način da se to odradi. Ona crvena kantica na

udaljenoj polici."Ef je pogledao. „Kantica sa benzinom?"Setrakijan je klimnuo glavom, a Ef je istog trenutka shvatio.

Pročistio je grlo i ponovo uperio pištolj sa ekserima, naciljavši idvaput pritisnuvši okidač.Ovo oružje je bilo precizno sa ove udaljenosti. Gorivo je počelo da

curi iz izbušenog kanistera, prosipajući se sa drvene police nazemlju.

Setrakijan je raskrilio svoj sako i iz džepa u postavi izvadio kutijušibica. Izvukao je jedno palidrvce svojim veoma krivim prstom izagrebao ga o bočnu stranu kutijice. Narandžasti plamen jezasvetleo u noći.„Gospodin Barbur je oslobođen", rekao je.Tada je bacio zapaljenu šibicu i drvena šupa je buknula.

Tržni centarRigo park, Kvins

Met je završio sa popisivanjem čitavog rafa odeće za decu, a ondaje zatvorio popis i uputio se na sprat niže da kupi nešto da pojede.Nakon nekoliko sati rada, nije imao razloga da ne bude zadovoljanostvarenim popisom. Kao menadžeru Sirsove radnje, ovo mu seračunalo kao prekovremeni rad, što je bilo zgodno poreduobičajenog radnog vremena tokom nedelje. Ostatak tržnog centrabio je zatvoren i zaključan, bezbednosne rešetke spuštene, što jeznačilo da nije bilo kupaca, niti gužve. A, nije morao ni kravatu danosi.Otišao je do aparata sa prehrambenim proizvodima. Vraćao se

prolazeći pored prodavnica sa nakitom jedući žele bombone (najvišeih je voleo ovim redom: sladić, limun, južno voće, narandža, trešnja)kada je začuo nešto iz samog ulaznog hola tržnog centra. Otišao jedo široke čelične kapije i ugledao jednog radnika obezbeđenja kakopuzi po podu.Čuvar je rukom držao vrat, kao da se gušio ili bio ozbiljno povređen.„Hej!“, uzviknuo je Met.Čuvar ga je video i pružio ruku, ne da bi ga pozdravio, već da bi

pozvao u pomoć. Met je izvukao ključeve i ubacio u bravu onajnajduži, pri dižući rešetku samo nekoliko desetina centimetara,sasvim dovoljno da se provuče i priskoči mu u pomoć.Čuvar ga je zgrabio za ruku i Met mu je pomogao da se pridigne i

otkorača do obližnje klupe kraj fontane želja. Čovekovo lice je bilopepeljastosivo i dahtao je. Met je video krv na njegovom vratu kojamu je kapala kroz prste, ali ne u količinama koje bi ukazivale da gaje neko uboo. Bilo je tragova krvi i na košulji njegove uniforme, aprepone su mu bile vlažne od mokraće.

Met je znao ovog čoveka samo po viđenju, prisetivši se da ga jesmatrao džiberom. Tip sa velikim rukama koji je patrolirao tržnimcentrom sa palcima zadenutim u kaiš kao da je južnjački šerif. Sada,kada je skinuo kapu, Met je video da čovek ćelavi - crni retkipramenovi bili su mu prilepljeni za glavu. Čovek je klecao ipridržavao se za Metovu ruku, bolno i nimalo muževno.Met ga je neprestano zapitkivao šta se desilo, ali čuvar je užurbano

disao i očima mahnito lutao naokolo. Met je začuo neki glas, a ondaje shvatio da je dopirao sa čuvarevog voki-tokija. Met je uzeo aparatsa njegovog kaiša. „Halo? Na vezi je Met Sejls, menadžer Sirsa. Hej,jedan od vaših ljudi sa prvog sprata je povređen. Krvari iz vrata, ipotpuno je prebledeo."Glas sa druge strane je odgovorio: „Ovde njegov supervizor. Šta se

tamo događa?"Čuvar se trudio da nešto izgovori, ali svi njegovi pokušaji su se

završavali šištanjem iz ranjenog grla.Met je prenosio: „Napadnut je. Ima modrice kod glave i rane...

deluje veoma preplašeno. Ali, ovde ne vidim nikog..."„Odmah dolazim pomoćnim stepenicama", odgovorio je supervizor.

Met je mogao da čuje njegove korake preko voki-tokija. „Gde sterekli da se nalazite..."Veza se prekinula. Met je pričekao da se ovaj ponovo javi, a onda

pritisnuo dugme. „Šta ste rekli, gde se nalazite?"Sklonio je prst sa dugmeta i slušao. Ponovo ništa.„Halo?"Odjednom je veza naglo uspostavljena, ali ne više od sekunde.

Začuo se krik, prigušeno GARGAHRAH..."Čuvar se bacio sa klupe i počeo da beži puzeći na sve četiri,

hitajući prema Sirsu. Met je ustao sa voki-tokijem u ruci, okrenuvšise prema putokazima za toalete kraj kojih su se nalazila vrata zapomoćno stepenište.Začuo je nešto nalik udarcima, kao da se nešto stropoštavalo.A potom je začuo prepoznatljivo brujanje. Okrenuo se ka svojoj

radnji i video da se čelična bezbednosna rešetka spušta do poda.Ostavio je ključeve u bravi.Preplašeni čuvar se zaključao unutra.„Hej - hej!", povikao je Met.

Ali, pre nego što je uopšte stigao da potrči ka radnji, Met je iza sebeosetio nečije prisustvo. Video je čuvara kako se povlači,razrogačenih očiju, prevrćući pritom policu sa haljinama i puzeći uzaklon. Met se okrenuo i ugledao dva klinca u širokim pantalonama iprevelikim kašmirskim duksericama sa kapuljačom kako dolaze izhodnika u kojem su se nalazili toaleti. Izgledali su bolesno, braonkoža im je požutela, a ruke bile prazne.Narkosi. Metov strah se produbio kada je pomislio da su čuvara

možda napali prljavim iglom i špricom. Izvadio je novčanik, bacajućiga prema jednom od njih. Mladić se nije ni potrudio da ga dohvati,tako da ga je novčanik udario u stomak i pao na pod.Met se povukao skroz do rešetkastih vrata radnje dok su mu se

mladići opasno približavali.Ulica Vestri, Trajbeka

Ef je parkirao auto preko puta Bolivarove rezidencije - parpripojenih kuća na tri sprata sa čije su prednje strane bilepostavljene skele. Došli su do vrata i videli da su preko njih bilezakucane daske. Ne slučajno, niti privremeno, vrata su bila obloženadaskama i pričvršćena vijcima. Zapečaćena.Ef je pogledao u prednju stranu zgrade pridižući pogled ka noćnom

nebu. „Kakvo je ovo skrovište?", rekao je. Postavio je nogu na skelui počeo da se penje. Setrakijan ga je zaustavio.Bilo je svedoka. Na trotoaru ispred susednih zgrada. Stajali su i

posmatrali iz mraka.Ef im je prišao. Pronašao je ogledalo sa srebrnom podlogom u

džepu jakne i zgrabio jednog od njih da proveri njegov odraz. Nijebilo podrhtavanja. Dete - ne starije od petnaest godina, našminkanokrejonom da bi mu oči izgledale tugaljivo, u gotskom fazonu, i sacrnim ružem na usnama - istrglo se iz Efovog stiska.Setrakijan je i ostale proverio svojim ogledalom. Nijedno od njih nije

bilo preobraženo.„Njegovi fanovi“, rekla je Nora. „Bdenje."„Gubite se odavde", prasnuo je Ef. Ali, oni su bili njujorška deca i

znali su da ne moraju ni da se pomere.Setrakijan je pogledao u Bolivarovu zgradu. Prozori sa prednje

strane bili su zamračeni, ali pošto je bila noč, nije mogao da odredida li su namerno zamračeni ili su samo u fazi renoviranja.

„Hajde da se popnemo uz one skele", rekao je Ef. „Razbijemoprozor i uđemo unutra."Setrakijan je zavrteo glavom. „Nema šanse da uđeš unutra a da

neko ne pozove policiju. Ne zaboravi da je za tobom raspisanapoternica." Setrakijan se oslonio na štap, posmatrajući zamračenuzgradu pre nego što je pošao. „Ne, nemamo drugog izbora nego dasačekamo. Hajde da saznamo malo više o ovoj zgradi i njenomvlasniku. To nam može biti od pomoći da saznamo u šta seupuštamo."

DAN

Bušvik, BruklinPrvi zadatak za Vasilija Feta tog jutra je bila kuća u Bušviku,

nedaleko od mesta gde je odrastao. Pozivi su pristizali odasvud, auobičajeno vreme čekanja za dolazak deratizatora koje je bilo dve dotri nedelje, sada se udvostručilo. Vasilij je i dalje odrađivao posaopreostao još od prošlog meseca, ali je ovom momku obećao da ćedoći danas.Parkirao je iza srebrnog sejbla i izvukao opremu iz zadnjeg dela

kombija, čarobni pribor sačinjen od zamki i otrova. Prvo što jeprimetio bio je potočić koji je tekao duž prolaza između dva nizakuća - čist i usporen tok vode kao da je dopirao iz neke probušenevodovodne cevi. Nije bila tako ukusna kao svetlosmeđa voda izkanalizacije, ali više nego dovoljna da ugasi žeđ čitavoj kolonijipacova.Prozor na jednom podrumu bio je razbijen i zatvoren krparama i

starim peškirima. To je mogao da bude samo uobičajen gradski kvar,ali možda je bilo i delo „noćnih vodovodžija", nove vrste lopova kojisu odvaljivali cevi da bi ih prodavali na otpadima.Banka je sada posedovala obe kuće, kao i okolno zemljište, koje je

vlasnicima, zahvaljujući prvobitnom smanjenju hipoteke, prvovraćeno, a onda ponovo oduzeto zbog poništenja te mere. Vasilij jeovde trebalo da se nađe sa menadžerom zaduženim za ovenekretnine. Vrata prve kuće bila su otključana, pa je Vasilij pokucao iuzviknuo: „Halo!“ Virnuo je u prvu sobu ispred stepeništa,proveravajući podne daske u potrazi za mokraćom i pacovskimizmetom. Izlomljena, poluspuštena roletna visila je sa jednogprozora, bacajući iskošenu senku na udubljen drveni pod.Menadžera nije bilo nigde na vidiku.Vasiliju se suviše žurilo da bi nekog sada čekao. Usled tolikog

zaostalog posla noćas nije mogao dobro da spava, a imao je inameru da tog jutra ode do lokacije Svetskog trgovinskog centra daporazgovara sa nekim od šefova. Naišao je na metalnu tabluumetnutu između stubova na trećem stepeniku. Na njoj su bileprikačene vizitkarte sa nazivom firme koji se podudarao sa onim naVasilijevom radnom nalogu.„Halo!“, ponovo je uzviknuo, a onda digao ruke. Pronašao je vrata

koja su vodila na podrumsko stepenište, odlučivši da započne svoj

posao bez obzira na sve. Podrum je bio u mraku - tu se nalazio onajprekriveni prozor koji je spazio spolja - a struja je već odavno bilaisključena. Sumnjao je da uopšte i ima sijalica u ležištima. Vasilij jeradnom torbom na točkovima preprečio vrata da se ne zatvore, ikrenuo da silazi sa čeličnom šipkom u ruci.Stepenište je skretalo ulevo. Prvo što je ugledao bile su mokasine,

a potom i nečije noge u svetlosmeđim pantalonama: menadžer jesedeo oslonjen o bočni kameni zid, naherene glave i otvorenih očijukoje su ošamućeno zurile.Vasilij je dovoljno puta do sada bio u napuštenim kućama, i to u

opasnim delovima grada, tako da je znao da ne treba tek tako dajurne prema nekome. Pogledao je naokolo. Oči su mu se usporenoprivikavale na mrak. Podrum ni po čemu nije bio naročit, sem što supred njim na podu stajale dve podugačke isečene vodovodne cevi.Desno od stepenica nalazila se osnova dimnjaka, koja je bila

povezana sa kotlom. Vasilij je ugledao četiri prljava prsta koja suobuhvatala udaljeni ugao zidanog dimnjaka.Neko se tamo sklupčao, krio, iščekivao ga.Okrenuo se da se popne uz stepenice i pozove policiju, a onda je

spazio da je svetlost iza krivine na stepenicama nestala. Neko jezatvorio vrata podruma. Neko ko je stajao na vrhu stepeništa.Vasilija je nagon gonio da potrči, što je i učinio, hitajući sa stepenica

pravo prema dimnjaku gde se krio vlasnik prljave ruke. Uz glasanuzvik je napao, zamahnuvši šipkom u prste, lomeći kosti o cigle imalter.Napadač je brzo nasrnuo na njega, bez ikakvog osećaja za bol.

Može se to, kad se uzima krek, pomislio je. Bila je to neka devojka,ne starija od tinejdžerke, prljava, po grudima i oko usana umrljanakrvlju. Sve je ovo spazio u trenu dok se bacala na njega neviđenombrzinom, a još čudesnijom snagom, odbacujući ga na udaljen zid bezobzira na to što je bila duplo manja od njega. Ispustila je, bez daha,krik besa, a kada je otvorila usta, nekakav jeziv, dugački jezik seizmigoljio napolje. Vasilij je istog trenutka podigao nogu, udario ječizmom u grudi, i ona se stropoštala na zemlju.Začuo je korake koji su se spuštali niz stepenice i znao je da ovu

bitku ne može da dobije u mraku. Posegnuo je šipkom ka

prekrivenom prozoru i smaknuo prljave ponjave, uvrćući ih i vukući,kao da izvlači čep, s tim što je umesto vode pohrlilo dnevno svetlo.Okrenuo se baš u trenutku da vidi kako joj se oči ispunjavaju

užasom. Čitavim telom je stajala u ramu sunčeve svetlosti. Iz tela jojse prolomio nekakav mučni jauk pre nego što se urušila, uništena izadimljena. Prizor mu se učinio sličnim predstavi koju je imao o tomekako nuklearno zračenje uništava ljudsko telo, prokuvavajući ga irastačući u isti mah.Sve se odigralo skoro istovremeno. Devojka - ili što god da je bila -

ležala je isušena na prljavoj podrumskoj zemlji.Vasilij je piljio. Užasnut - i previše blaga reč za ono što je u tom

trenutku osećao. Potpuno je smetnuo s uma onog drugog koji sespuštao niz stepenice, sve dok taj tip nije jauknuo, reagujući nasvetlo. Povukao se, posrćući ka menadžerovom telu, a ondaposkočio na noge i jurnuo ka stepenicama.Vasilij se povratio na vreme da šmugne ispod stepenica. Ubadao je

šipku između stepenika i oborio čoveka nazad na tvrdu zemlju.Vasilij je obišao stepenice sa podignutom šipkom u ruci u trenutkukada se čovek pridigao. Njegova prethodno tamna koža sada sepretvorila u bolesno, žutičavo žuto. Usta mu se otvoriše, a Vasilij jevideo da to nije bio jezik, nego nešto mnogo gore.Vasilij ga je udario preko usta čeličnom šipkom. Čovek se zavrteo

oko svoje ose i pao na kolena. Vasilij je posegnuo napred i otpozadiga uhvatio za vrat, kao što bi to učinio sa šištavom zmijom ilipacovom koji grize, trudeći se da onu stvar u njegovim ustima držipodalje od sebe. Pogledao je na pravougaonik svetlosti nad kojim sekovitlao prah dezintegrisane devojke. Osetio je da se čovek koprca ibori da bi se oslobodio i pobegao. Vasilij je snažno zamahnuošipkom i zveknuo tipa u kolena, vukući ga ka izvoru svetlosti.Osećao je kako se grči.Izbezumljen od straha, Vasilij Fet je shvatio da ima želju da to

ponovo vidi. To ubistveno svojstvo svetlosti. Snažno zamahnuvšinogom unazad, odbacio je tipa pravo na sunce - i posmatrao ga dokse raspadao, propadao i mrvio - sve u isto vreme, razoren plemenimzracima, sasušen u pepeo i dim.

Južni Ozon park, Kvins

Limuzina Eldriča Palmera skrenula je ka skladištu jednogindustrijskog postrojenja zaraslog u travu, nekih kilometar i poudaljenog od trkačke staze Akvadukt. Palmer se vozio u skromnojpovorci automobila; limuzinu u kojoj se nalazio pratila je druga,prazna limuzina, u slučaju da se njegova pokvari, a za njom je išlo itreće vozilo - modifikovani crni kombi koji je, zapravo, predstavljaoprivatnu ambulantu opremljenu njegovim aparatom za dijalizu.Sa bočne strane skladišta otvorila su se jedna vrata da propuste

kolonu, a onda se za njom i zatvoriše. Četiri člana Društva Stounhartčekala su da se pozdravi s njim, podgrupa njegovog moćnoginvesticionog konglomerata, Grupacije Stounhart.Palmeru je vrata limuzine otvorio gospodin Ficvilijam, a prisutni su

iskazali svoje strahopoštovanje prema njemu. Službeni prijem kodpredsednika bila je retka privilegija.Ugledali su se na njega oblačeći se u tamna odela. Palmer se

navikao na strahopoštovanje koje je kod drugih izazivao. Investitorinjegove grupe su u njemu gledali mesiju od čijeg su se znanja otržišnim obrtima obogatili. Ali, sami članovi njegove Grupacije, otišlibi za njim i u pakao.Palmer se danas osećao okrepljenim, tako da je stajao bez ičije

pomoći, samo se oslanjajući na štap od mahagonija. Skladište kojeje nekada pripadalo fabrici kutija sada je bilo skoro prazno. GrupacijaStounhart ga je povremeno koristila za skladištenje automobila,međutim, danas je njegovu vrednost predstavljala vremešna,zastarela podzemna palionica, kojoj se pristupalo kroz velika vrata uzidu.Kraj članova Stounharta nalazila se i izolaciona kabina Kurt,

smeštena na nosilima sa točkovima. Gospodin Ficvilijam je stajaokraj nje.„Ima li problema?", upitao je Palmer.„Nikakvih, direktore", odgovorili su. Dvoje, koji su izgledom

podsećali na doktore Gudvedera i Martinez, pružili su gospodinuFicvilijamu krivotvorene identifikacione kartice Centra za kontrolu iprevenciju bolesti.Palmer je pogledao kroz providnu izolacionu kabinu u oronulo telo

Džima Kenta. Telo vampira izgladnelog uskraćivanjem krvi bilo jetako smežurano kao da se radi o demonu izdeljanom od kore

bolesne brezovine. Njegovi mišići i krvne žile videli su se krozraspadnutu kožu, osim kod otečenog, zacrnjenog grla. Oči su mubile otvorene i zurile su iz udubljenja na usahlom licu.Palmer je saosećao sa ovim vampirom, koji je izgladnjivanjem

doveden do okamenjenja. On je odlično znao kako je to kada teložudi za osnovnim stvarima dok duša pati, a um iščekuje.On je jako dobro znao šta to znači kada vas tvorac izda.A, Eldrič Palmer se sada nalazio na pragu novog rođenja. Za

razliku od ovog jadnička, Palmer je bio na pragu oslobođenja ibesmrtnosti.„Uništite ga“, rekao je i povukao se par koraka nazad dok su telo u

kabini odvozili ka otvorenim vratima palionice i bacali ga u plamen.Stanica Pensilvanija

Njihov put u Vestčester, gde je trebalo da pronađu Džoan Las,trećeg preživelog sa leta 753, prekinut je jutarnjim vestima. VarošicuBronksvil su zatvorili njujorška policija i Hazmat zbog „curenja gasa“.Kadrovi snimljeni iz helikoptera prikazivali su skoro sasvim zamrligrad u po bela dana, sa policijskim vozilima kao jedinimautomobilima na ulicama. Sledeči kadar je prikazivao zatvorenuzgradu, Kancelariju glavnog medicinskog istražitelja na uglu 30. i 1.ulice, uz izraženu sumnju da se očekuju i dalji nestanci ljudi iz togpodručja i sveopšta panika među lokalnim stanovništvom.Stanica Pen je bila jedino mesto gde su sa sigurnošću znali da

postoje telefonske govornice sa staromodnim telefonima u koje seubacivao novac. Ef je stajao u redu pred govornicom, dok su Nora iSetrakijan stajali sa strane. Jutarnji putnici su se gurali na stanici.Ef je pročešljao Džimov telefon, pregledajući listu „nedavnih

poziva", tražeći direktan broj mobilnog telefona direktora Barnsa.Džim je pozivao skoro stotinak telefona svakodnevno, tako da je Efmorao besomučno da traži. Za to vreme je okretao njegov fiksnitelefon, na koji se Barns i javio.Ef upita: „Da li ti stvarno misliš da će neko poverovati u tu

budalaštinu od curenja gasa? Koliko dugo misliš da ćete uspeti dazavaravate ljude?"Barns je prepoznao Efov glas. „Efraime, gde se nalaziš?"„Jesi li bio u Bronksvilu? Da li mi sada veruješ?"„Bio sam tamo... još ne znamo šta je u pitanju..."

„Ne znate! Nemoj da me zezaš, Everete."„Jutros su našli potpuno praznu policijsku stanicu. Čini se kao da je

čitava varoš napuštena."„Nije napuštena. Svi su i dalje tu, samo se prikrivaju. Čim zađe

sunce, okrug Vestčester će se pretvoriti u Transilvaniju. Ono što tebitreba, Everete, jesu borbene formacije. Vojnici, koji će da idu odkuće do kuće i tako kroz čitav grad, kao što rade u Bagdadu. To jejedini način."„Ne želimo da stvaramo paniku..."„Panika je već na pragu. Panika je, zapravo, pravi odgovor na ovo

sa čime se suočavamo i mnogo je korisnija od poricanja."„Njujorška epidemiološka služba ne izveštava ni o kakvim

pokazateljima izbijanja neke zaraze."„Oni kontrolišu širenje oboljenja putem praćenja aktivnosti u službi

hitne pomoći, ambulantama i apotekama. Ali, nijedna od ovih stvarine važi za ovaj scenario. Čitav ovaj grad će završiti kao Bronksvilukoliko nešto ne uradiš u vezi sa tim."Direktor Barns reče: „Hoću da znam šta si uradio sa Džimom

Kentom."„Otišao sam da ga vidim, a njega tamo nije bilo."„Rekli su mi da ti imaš neke veze sa njegovim nestankom."„A, šta ti zamišljaš, Everete, ko sam ja - Senka? Ima me na više

mesta u isto vreme. Ja sam onaj zli genije. Da, jesam."„Efraime, slušaj..."„Slušaj ti mene. Ja sam lekar - lekar kog si unajmio da radi svoj

posao. Da identifikuje i zaustavi bolesti na tlu Sjedinjenih Država.Zovem te da ti kažem da još uvek nije kasno. Danas je četvrti dan

od sletanja onog aviona i početka širenja zaraze - ali, još uvek imanade, Everete. Možemo ih zadržati ovde, u Njujorku. Slušaj me -vampiri ne mogu da pređu površine na kojima se nalazi tekuća voda.Dakle, treba da stavimo ostrvo pod karantin, da zabarikadiramosvaki most...“„Ja nemam te ingerencije - ti to dobro znaš.“Sa obližnjeg razglasa se oglasilo obaveštenje o polasku voza.

„Uzgred, nalazim se na stanici Pen, Everete. Pošalji FBI, ako želiš.Dok oni pristignu, mene već neće biti."

„Efraime... vrati se. Obećavam da ću ti pružiti priliku da uveriš kakomene, tako i ostale. Hajde da zajedno poradimo na ovome.“„Ne“, odgovorio je Ef. „Upravo si mi malopre rekao da ti nemaš te

ingerencije. Ovi vampiri - jer oni to i jesu, Everete - predstavljajuotelotvorenje virusa, i oni će se proširiti gradom sve dok i poslednjičovek ne nestane. Karantin je jedini način. Ako na vestima vidim dasi počeo da rešavaš stvar na taj način, onda ću možda razmisliti da tise priključim i pomognem. Do tada, Everete..."Ef je vratio slušalicu na mesto. Nora i Setrakijan su sačekali da

nešto kaže, ali mu je privukao pažnju način na koji je Džim upisaojedan broj u telefon. Svi Džimovi kontakti bili su upisani poprezimenu, svi osim jednog. Neki lokalni broj koji je Džim pozivaočesto u poslednjih nekoliko dana. Ef se ponovo prihvatio slušalicetelefona u javnoj govornici i pritisnuo „0“. Pričekao je da se izredajusve opcije automata, sve dok mu se nije javila operaterka od krvi imesa.„Da, imam neki broj u svom telefonu, ali ne mogu da se setim čiji je.

Ne želim sebe da stavljam u neprijatnu situaciju da ne znam kogazovem. Počinje sa 212, mislim da je reč o fiksnom telefonu. Možete lida mi proverite?"Izdiktirao joj je broj i začuo kako s one strane operaterka kucka po

tastaturi.„Taj broj je prijavljen na sedamdeset i sedmi sprat Grupacije

Stounhart. Da li želite adresu?"„Da, molim.“Prekrio je slušalicu i obratio se Nori: „Zašto je Džim zvao nekoga iz

Grupacije Stounhart?"„Stounhart?", ponovila je Nora. „Misliš na investicionu kompaniju

onog starca?"„Investicionog gurua", rekao je Ef. „Drugi čovek po bogatstvu u

zemlji, mislim. Nešto... Palmer."Setrakijan je rekao: „Eldrič Palmer."Ef ga je pogledao. Video je zapanjenost na profesorovom licu. „Šta

sa njim?"„Taj čovek, Džim Kent", rekao je Setrakijan. „On nije bio vaš

prijatelj."Nora upita: „Šta hoćete da kažete? Naravno da je bio..."

Ef je spustio slušalicu nakon što je zapisao adresu. Pronašao je tajbroj u Džimovom telefonu i pritisnuo POZVATI.Telefon je zazvonio. Niko se nije javljao, a nije se uključila ni

elektronska sekretarica.Ef je prekinuo vezu, i dalje zureći u telefon.Nora reče: „Sećate li se službenice u izolacionom odeljenju, onda

kada su preživeli napustili bolnicu? Rekla je da ga je zvala, a Džim jetvrdio da nije - a onda je rekao da je na to jednostavno zaboravio?"Ef je klimnuo glavom. Nije bilo nikakvog smisla. Pogledao je u

Setrakijana. „Šta vi znate o tom tipu, Palmeru?"„Pre mnogo godina mi se obratio za pomoć da nekog pronađe.

Nekog koga sam i sam bio zainteresovan da nađem."„Sardu", pogodila je Nora.„On je posedovao sredstva, a ja znanje. Međutim, dogovor je

raskinut samo posle nekoliko meseci. Shvatio sam da za Sarduomtragamo iz dva potpuno drugačija razloga."Nora upita: „Da li je on bio osoba koja vas je diskreditovala na

univerzitetu?"Setrakijan je odgovorio: „Oduvek sam sumnjao da je to bio upravo

on."Džimov telefon je zacvrčao u Efovoj ruci. Telefon nije prepoznao

broj, ali je u pitanju bio poziv sa fiksnog broja u Njujorku. Možda jepovratni poziv od nekog u Stounhartu. Ef se javio na poziv.„Da“, odazvao se glas, „da li je to CKB?"„A, ko zove?"Glas je bio hrapav i dubok. „Tražim tipa koji se bavi zarazama, onog

iz projekta Kanarinac koji je u nevolji. Ima li načina da me spojite sanjim?"Ef je posumnjao na nameštaljku. „Zašto ga tražite?"„Zovem sa lokacije ispred jedne kuće u Bušviku, ovde u Bruklinu. U

podrumu imam dva mrtva stvorenja pomahnitala od pomračenja.Malo im se nije dopalo sunce. Da li vam ovo što govorim neštoznači?"Ef je osetio tračak uzbuđenja. „Ko je to?“„Zovem se Fet. Vasilij Fet. Radim u odeljenju za kontrolu štetočina

kao deratizator, a angažovan sam i na pilot-programu za dopunskukontrolu štetočina u donjem Menhetnu. Taj program finansira CKB sa

sedamsto pedeset hiljada dolara. Eto kako sam došao do ovogbroja. Da li sam u pravu kada pretpostavljam da razgovaram sadoktorom Gudvederom lično?“Ef je na trenutak oklevao. „U pravu ste.“„Mogli biste da kažete da radim za vas. Samo sam na vas pomislio

kada sam razmišljao o tome kome da se obratim. Vidim pokazatelješirom grada. “Ef je odgovorio: „Nije u pitanju pomračenje."„Mislim da mi je to sasvim jasno. Isto tako smatram da bi trebalo

odmah da dođete. Jer, imam nešto što morate da vidite."Grupacija Stounhart, Menhetn

Ef je usput morao da ode na dva mesta. Na jedno sam, a na drugosa Norom i Setrakijanom.Efova identifikaciona kartica CKB-a omogućila mu je da prođe

kontrolni punkt glavnog hola zdanja Stounhart, ali ne i obezbeđenjena sedamdeset sedmom spratu, gde je bilo neophodno pristupitidrugom liftu koji je vodio na poslednjih deset spratova zgrade.Dva ogromna telohranitelja su stajala ispred velike mesingane

oznake Grupacije Stounhart umetnutoj na podu od oniksa. Iza njihsu hodnikom prolazili radnici u kombinezonima, prenoseći velikekoličine medicinske opreme na kolicima.Ef je upitao da li može da razgovara sa Eldričom Palmerom.Krupniji telohranitelj se skoro nasmešio na njegovu molbu. Nekakvo

sumnjivo ispupčenje naziralo mu se ispod sakoa. „Gospodin Palmerne prima prethodno nenajavljene posete."Ef je prepoznao jedan od aparata koji su radnici demontirali i

pakovali. Bio je to Fresinijusov aparat za dijalizu. Prilično skupkomad medicinske opreme.„Pakujete se“, rekao je Ef. „Selite se. Sklanjate se iz Njujorka dok

još ima vremena. Ali, zar gospodinu Palmeru neće biti potrebnanjegova mašina za bubrege?"Telohranitelji nisu odgovorili, nisu se čak ni okrenuli da ga

pogledaju.Ef je tada shvatio. Ili je, barem, pomislio da jeste.Sastali su se ispred Džimijeve i Silvijine zgrade, višespratnice na Ist

sajdu.

Setrakijan je rekao: „Palmer je taj koji je Gospodara doveo uAmeriku. To je razlog što je spreman da sve stavi na kocku, čak ibudućnost ljudske rase, da bi ostvario sopstvene potrebe.“„A, to su?“, upitala je Nora.Setrakijan reče: „Verujem da Eldrič Palmer ima nameru da postane

besmrtan."Ef je rekao: „Ne, ako mi nešto možemo da preduzmemo u vezi sa

tim.“„Divim se vašoj odlučnosti", rekao je Setrakijan. „Ali, sa tolikim

bogatstvom i uticajem, moj stari poznanik je u svakojakoj prednosti.Shvatate li da je ovo njegov konačni čin. Za njega nema povratka.Uradiće sve što misli da treba da bi ostvario svoj cilj."Ef sebi nije smeo da dozvoli da na stvar gleda globalno, jer bi tada

možda uvideo da je borba koju je započeo već unapred izgubljena.Usredsredio se na zadatak koji je bio pred njim. „Šta ste otkrili?"Setrakijan odgovori: „Kratka poseta Njujorškom istorijskom društvu

bila je plodonosna. Nekretninu koja nas zanima u potpunosti jenanovo izgradio čovek koji je švercovao alkohol i krijumčar koji seobogatio tokom perioda prohibicije. Njegov dom je više putapodvrgnut raciji, ali nikad nisu pronađene veće količine pića,zahvaljujući, tako piše, mreži tunela i podzemnih pivara. Neki od tihtunela su kasnije bili prošireni za potrebe podzemne železnice."Ef je pogledao u Noru. „A, ti?"„Isto to. Osim toga, Bolivar je na brzinu kupio tu nekretninu, ne

samo zato što je bila krijumčarska jazbina već i stoga što se pričalo otome da je raniji vlasnik bio satanista koji je držao crnu misu naoltaru na krovu, negde na prelazu u dvadeseti vek. Bolivar renoviratu zgradu i pripaja je onoj do nje već nekih godinu dana, saprekidima. Gradi jednu od najvećih privatnih rezidencija u Njujorku."„Dobro“, rekao je Ef. „Gde si išla, u biblioteku?"„Ne“, rekla je, pružajući mu fotokopije fotografija prvobitnog izgleda

unutrašnjosti zgrade i novije fotografije Bolivara sa scenskomšminkom. „Pipls magazin onlajn. Otišla sam sa laptopom uStarbaks."Ušli su pošto im je neko otvorio vrata i odvezli se liftom do

Džimovog i Silvijinog malog stana na devetom spratu. Silvija im jeotvorila vrata u širokoj lanenoj haljini koja je pristajala jednom

astrološkom kolumnisti, kose privezane širokom gumicom. Bila jeiznenađena što vidi Noru, a prilično pogubljena kada je ugledala Efa.„Šta vi radite...?"Ef je ušetao unutra. „Silvija, moramo da ti postavimo neka važna

pitanja, a imamo vrlo malo vremena. Šta znaš o Džimu i GrupacijiStounhart?"Silvija je stavila ruku na obraz kao da nije razumela pitanje. „O

kome?"Ef je ugledao radni sto u ćošku i zatvoren laptop na kojem je neka

šarena mačka dremala. Prišao je stolu i otvorio fioke. „Imaš li neštoprotiv da mu malo preturamo po stvarima?"„Ne", rekla je, „ako mislite da će vam to biti od nekakve pomoći.

Samo napred."Setrakijan je ostao da stoji kraj vrata dok su Ef i Nora pretraživali

sadržaj stola. Prisustvo starijeg čoveka slalo je Silviji snažnevibracije. „Da li neko želi nešto, piće?“„Ne", rekla je Nora, brzo se nasmešila, a potom se ponovo vratila

na pretragu.„Odmah se vraćam." Silvija je otišla u kuhinju.Ef se nakratko povukao od stola, zbunjen. Pa, on čak nije ni znao

šta traži. Džim radi za Palmera? Koliko već dugo? A, koji je uopštebio Džimov motiv? Novac? Da li je stvarno bio sposoban da se do temere okrene protiv njih?Okrenuo se ka Silviji da bi joj postavio delikatno pitanje o njihovim

finansijama, krećući za njom u kuhinju. Kada je Ef skrenuo za ugao,Silvija je vraćala telefonsku slušalicu na zid. Ustuknula je sačudnovatim izrazom na licu.Ef je nakratko bio zbunjen. „Koga si to zvala, Silvija?“Ostali su pristigli za njim. Silvija se uhvatila za zid iza, a onda se

spustila na stolicu.Ef upita: „Silvija, šta se događa?"Rekla je, nepokretna, sa jezivim spokojem koji je izvirao iz njenih

velikih, vražjih očiju: „Izgubićete."P. S. 69, Džekson hajts

Keli nikada nije koristila mobilni telefon u školi, ali sada joj je stajaolevo od rokovnika, isključenog zvuka. Met je ostao na poslu celenoći, što nije bilo neobično kada su radili popis, a posle završenog

posla znao bi da odvede ekipu na doručak. Međutim, uvek bi joj sejavljao. Koriščenje mobilnog telefona u školi bilo je zabranjeno, ali gaje krišom pozvala nekoliko puta i svaki put bi se uključila elektronskasekretarica. Možda je bio van dometa. Pokušala je da ne brine, daostane pribrana. A, danas je u školi bilo i mnogo izostanaka.Pokajala se što je poslušala Meta i popustila pred njegovim bahatim

stavom da se ne ode iz grada. Ako je na bilo koji način svojimponašanjem ugrozio Zaka...Tada joj je zasvetleo telefon i ugledala je ikonicu u obliku koverte.

SMS sa njegovog mobilnog telefona.Glasio je: „Vrati se kući".To je bilo to. Dve reči, sva mala slova, bez znakova interpunkcije.

Pokušala je istog trenutka da ga pozove. Telefon je zvonio, a ondaprestao da zvoni, ali ne kao da je prekinuo vezu, već je imala utisakda je on preuzeo poziv. Ali, ništa nije govorio.„Mete? Mete?“Učenici njenog četvrtog razreda začuđeno su je posmatrali. Nikada

pre nisu videli gospođu Gudveder da telefonom razgovara na času.Keli je pokušala da pozove kuću, ali telefon je pokazivao da je

zauzet. Da joj se nije pokvarila sekretarica? Kada je poslednji putčula zauzeće kada bi pozvala svoj kućni broj?Odlučila je da odmah krene. Reči če Šarloti da otvori vrata svog

razreda koji se nalazio odmah pored i da pripazi na njen. Keli je prvopomislila da okonča posao za taj dan, čak i da ode po Zaka u školu,ali - ne. Odjuriće na brzaka kući, videće šta se dešava i tek onda ćeodlučiti šta da radi.

Bušvik, BruklinČovek koji ih je dočekao na vratima prazne kuće bio je širok kao

ragastov. Senka jednog dela greškom neobrijane brade zacrnjivalaje njegovu izbačenu vilicu kao čađava prašina. Pri boku je teglioveliku belu vreću, jednom je rukom zahvativši za gornji deo, tupreveliku jastučnicu sa nečim teškim što se nalazilo unutra.Nakon upoznavanja, veliki čovek je posegnuo u džep košulje i

otvorio pohabano pismo preporuke sa CKB-ovim pečatom. Pokazaoga je Efu.„Rekli ste da imate nešto da nam pokažete?", rekao je Ef.„Dve stvari. Prvo, ovo.“

Fet je olabavio konopac na vreći i izvrnuo njen sadržaj na zemlju.Četiri krznene štetočine padoše u gomili, mrtve.Ef je poskočio unazad, a Nora je zadahtala.„Oduvek sam govorio da ukoliko želite da nekome privučete pažnju,

donesite vreću pacova." Fet je zahvatio jednog za dugačak rep, atelo mu se polako vrtelo napred-nazad ispod njegove ruke. „Hrle izbrloga na površinu svud po gradu. Čak i danju. Nešto ih tera napolje.Ono što hoću da kažem jeste da nešto nije kako treba. Znam da sutokom Crne smrti pacovi izlazili na površinu i padali mrtvi po ulicama.Ovi pacovi ne izlaze na površinu da bi umrli. Oni izlaze i te kako živi,užasnuti i gladni. Verujte mi na reč, kada uočite veliku promenu uponašanju pacova, to znači da su loše vesti na pomolu. Kada sepacovi uspaniče, vreme je da rasprodamo ono što imamo i bežimo.Razumete šta hoću da kažem?"Setrakijan je rekao: „I te kako."Ef reče: „Nešto mi ovde nije jasno. Kakve veze imaju pacovi sa?"„Oni su znak“, rekao je Setrakijan, „kao što je gospodin Fet i rekao.

Oni su prirodni pokazatelji. Stoker je popularisao mit o tome davampir može da promeni oblik, transformišući se u noćna stvorenja,kao što su slepi miševi i vukovi. Ova izmišljotina je, međutim,zasnovana na istinitim detaljima. Pre nego što su kuće i zgradeimale podrume, vampiri su se nastanjivali u pećinama i jazbinamapored sela. Njihovo zlo prisustvo odagnavalo je druga stvorenja,slepe miševe i vukove, terajući ih napolje iz njihovih staništa u sela.Tako se njihovo pojavljivanje izjednačavalo sa širenjem zaraze iuništavanjem duša.“Fet je pažljivo slušao starca. „Znate šta?“, rekao je. „Dok ste

govorili, učinilo mi se da sam dvaput čuo reč ’vampir’."Setrakijan ga je ozbiljno pogledao. „I jeste.“Nakon kratke pauze za razmišljanje i dugim pogledom na ostale,

Fet je izjavio: „Okej.“ Kao da je počeo da shvata. „A, sada da vampokažem ono drugo."Poveo ih je u podrum. Mirisalo je na nešto grozno, na nešto mrtvo i

izgorelo. Pokazao im je na rastočeno meso i kosti - sada hladanpepeo rasprostrt po podrumskom podu. Pravougaona sunčevasvetlost koja je dopirala sa prozora produžila se i pomerila, sadaosvetljavajući zid. „Sijalo je ovde dole, oni su zakoračili u svetlost i u

trenu su se spržili. Ali, pre toga su nagrnuli na mene ovom... stvarikoju su izbacivali iz usta, ispod jezika."Setrakijan mu je ispričao kratku verziju događaja. Gospodar

vampira koji dospevau zemlju letom 753. Nestanak kovčega. Pridizanje mrtvih u mrtvačnicama i njihov povratak svojim porodicama.Brlozi koje su pravili u svojim domaćinstvima. Grupacija Stounhart.Srebro i sunčeva svetlost. Žaoka.Fet je rekao: „Zabacivali su glave, otvarali usta... i podsetilo me je

to na one bombone, one dečje bombone - one koje su se prodavalesa glavama likova iz Zvezdanih staza."Nora je rekla nakon kratkog razmišljanja, „Mislite na pez bombone

sa kutijom."„Da, baš te. Zabacite glavu i bombona izađe kroz vrat.“Ef je klimnuo glavom. „Slično, sem onog dela sa bombonama - baš

i nije neko poređenje."Fet je pogledao u Efa. „A, zašto tebe smatraju neprijateljem broj

jedan?"„Zato što je tišina njihovo oružje.“„Isuse. Onda neko već mora da napravi buku."„Upravo tako“, rekao je Ef.Setrakijan je pogledao u svetiljku prikačenu za Fetov kaiš. „Da vas

nešto pitam. Vi u radu koristite crno svetlo, ako se ne varam."„Naravno. Da vidim tragove pacovske mokraće."Setrakijan je pogledao u Efa i Noru.Fet je ponovo pogledao starca u prsluku i sakou. „Vi nešto znate o

tamanjenju?"Setrakijan je rekao: „Pa, imam neko iskustvo." Približio se

preobraženom menadžeru za nekretnine, koji je otpuzao ili seodvukao sa sunčeve svetlosti, sada skvrčenog u zabačenom ćošku.Setrakijan ga je pogledao ogledalom sa srebrnom podlogom ipokazao Fetu njegov odraz. Deratizator je vrteo glavom tamo-amo,naizmenično prelazeći pogledom preko stvarnog menadžerovogizgleda i drmusavog odraza koji se prikazivao u ogledalu. „Ti mi sečiniš kao neko ko je stručan za stvorenja koja se ukopavaju iskrivaju. Stvorenja koja prave legla. Koja se hrane pomoću ljudi. Tvojposao je da uništiš te štetočine?"

Fet je pogledao u Setrakijana i ostale, nalik na čoveka koji seukrcao na ekspresni voz odjednom shvativši da je ušao napogrešnom peronu. „U šta vi mene to uvlačite?"„Recite nam, molim vas. Ako su vampiri štetočine - zaraza koja se

brzo širi čitavim gradom - kako biste ih zaustavili?"„To mogu da vam kažem iz ugla deratizatora. Trovanje i hvatanje u

zamke kratkoročna su rešenja koja nisu delotvorna na duge staze.Ako ove macane ’vatate jednog po jednog, nikad kraja. U svakomslučaju, treba reći da su jedini pacovi koje vidimo oni najslabiji međunjima. Najgluplji. Oni pametni znaju kako da prežive. Kontrola je onošto uspeva. Upravljanje njihovim staništem kako bi se poremetionjihov ekosistem. Sklanjanjem izvora hrane i izgladnjivanjem. Tadadolazite do korena zaraze i uništavate je."Setrakijan je duboko klimnuo glavom, a onda pogledao u Efa.

„Gospodar. To je koren zla. Sada se nalazi negde na Menhetnu."Starac je ponovo pogledao u nesrečnika koji se skvrčio na zemlji, akoji će oživeti nakon što padne noč - vampir, štetočina. „Moliću vasda se povučete", rekao je vadeći mač iz korica. Nakon izricanjadrevnog stiha, zahvatio je mač sa obe ruke i odrubio čoveku glavuna mestu gde je ležao. Bledobela krv je počela da ističe - domaćinjoš nije u potpunosti bio preobražen. Setrakijan je obrisao sečivo očovekovu košulju i vratio je u korice svog štapa. „Kada bismo samoimali neki znak koji bi nam ukazao na to gde bi Gospodar sebimogao da smesti leglo. To mesto je prvo moralo da se odabere, čakpostoji velika mogućnost da je i sam izvršio odabir. Jazbina vrednanjegovog ugleda. Mesto tame koje mu pruža utočište od ljudskogsveta, ali i lak pristup njemu.“ Okrenuo se ponovo ka Fetu. „Da liimate ikakvu predstavu o tome odakle svi ovi pacovi dolaze? Centariz kojeg se rasejavaju?"Fet je odmah klimnuo glavom, zureći u daljinu. „Mislim da znam.“

Ulica Čerč i FultonPri zamirućoj svetlosti dana, dva epidemiologa, zalagaoničar i

deratizator stajali su na platformi gornje strane građevinske lokacijena mestu nekadašnjeg Svetskog trgovinskog centa, iskopinedugačke jedan blok i duboke preko dvadeset metara.Fetovo gradsko ovlašćenje, kao i omanja izgovorena laž -Setrakijan

nije bio svetski poznat rodentolog pristigao iz Omahe - obezbedili su

im ulaz u podzemni tunel bez pratnje. Fet ih je odveo u isti onaj tunelsa nekorišćenim kolosekom kojim se ranije kretao, švrljajućisvetlosnim snopom po nepostojećim pacovskim tragovima. Starac jepažljivo prelazio preko spojnica, hodajući po krupnom šljunkupomažući se svojim prevelikim štapom. Ef i Nora su nosili luma-lampe.„Ti nisi Rus“, obratio se Setrakijan Fetu.„Ne, bili su moji roditelji, a i ime mi je rusko."„U Rusiji ih nazivaju vurdalak. Postoji mit o tome da čovek postaje

imun na njih ukoliko izmeša krv vurdalaka sa brašnom i od toga mesitesto za hleb, koji onda mora da pojede."„Da li je to efikasno?"„Efikasno koliko i svaki narodni lek. Drugim recima, baš i nije."

Setrakijan se držao desne strane, podalje od treće, naponske, šine.„Ta čelična šipka izgleda korisno."Fet je pogledao u svoju palicu. „Sirova je. Kao što sam i ja,

pretpostavljam. Ali, radi posao. Kao i ja."Setrakijan je utišao glas da bi umanjio odjek. „Imam još nekog

oruđa koje bi vam isto tako moglo biti od koristi."Fet je ugledao cev za odvod vode na kojoj su građevinci radili.

Nešto dalje, tunel se uvijao i proširivao, i Fet je odmah prepoznaoprljavu raskrsnicu. „Ovde“, rekao je i svetlošću baterijske lampeosvetlio niži deo prostora oko njih.Zaustavili su se i oslušnuli kapanje vode. Fet je švrljao svetlom po

zemlji. „Prošli put sam posuo otrov. Vidite?"Na puderastom prahu jasno su se ocrtavali ljudski otisci stopala.

Cipele, patike i bose noge.Fet upita: „Ko hoda bos u podzemnom tunelu?"Setrakijan je pridigao ruku. Cevasti oblik tunela bio je akustičan i

začuli su udaljeno stenjanje.Nora je izgovorila: „Isuse Hriste...“Setrakijan je prošaputao: „Vaše lampe, molim. Upalite ih.“Ef i Nora su upravo to i učinili. Jaki UVC zraci osvetleli su tamno

podzemlje, prikazujući mahniti vrtlog boja. Nebrojene mrlje divljačkipljusnute o zemlju, zidove, gvozdene stubove... posvuda.Fet se zgrčio od gađenja. „Ovo je sve...?“

„To je njihov izmet", odgovorio je Setrakijan. „Ta stvorenja seru dokjedu.“Fet je pogledao naokolo, zaprepašćen. „Pretpostavljam da vampir

baš i nema neku potrebu za higijenom."Setrakijan se povlačio. Sada je drugačije pridržavao svoj štap;

gornji deo je bio desetak centimetara izvučen iz donjeg, otkrivajućisjajnu oštricu. „Moramo da krenemo odavde. Odmah."Fet je osluškivao zvuke u tunelu. „Ja nemam ništa protiv."Ef je nešto ćušnuo nogom i poskočio očekujući da će ugledati

pacova. Uperio je UVC svetlo u tom pravcu i otkrio omanju gomilunekih predmeta u ćošku.Bili su tu raznoliki mobilni telefoni. Stotinu i više, nagomilani kao da

su odbačeni u ćošak.„A“, izgovorio je Fet. „Neko je bacio gomilu mobilnih telefona ovde."Ef je posegnuo za onima sa vrha gomile. Prva dva koja je isprobao

nisu funkcionisala. Treći je imao samo jednu označenu tačkicu zabaterijsku funkciju. „X“ ikonica je ukazivala na to da nije bilo dometa.„Eto zašto policija ne može da uđe u trag nestalima preko mobilnih

telefona", zaključila je Nora. „Svi su pod zemljom."„Sudeći po ovome što vidimo", rekao je Ef, odbacujući telefone

nazad na gomilu, „većina njih je ovde."Ef i Nora su zurili u telefone, ubrzavajući hod.„Brzo", rekao je Setrakijan, „pre nego što nas otkriju." Poveo ih je iz

tunela. „Moramo da se pripremimo."

JAZBINA

Ulica Vurt, Kineska četvrtPrilično rano četvrte večeri, na putu ka Setrakijanovom domu gde

su išli da se podrobno naoružaju, Efraim je prolazio automobilompored svoje zgrade. Pošto nije video nijednog policajca, zaustavio jeautomobil. Rizikovao je, ali prošlo je nekoliko dana od kada seposlednji put presvukao, a za to mu je trebalo ne više od pet minuta.Pokazao im je na svoj prozor na trećem spratu i saopštio im da će,ukoliko ne bude ikakvih problema, spustiti roletne.Ušao je u hodnik zgrade bez problema i počeo da se penje uz

stepenice. Kada je pristigao do svojih vrata, video je da suodškrinuta. Zastao je da oslušne. Otvorena vrata baš i nisu ukazivalana policijske mere.Gurnuo ih je i ušao unutra, pozivajući: „Keli?“ Nije bilo odgovora.

„Zak?“ Oni su jedini imali ključ.U početku ga je zaplašio užasan smrad, a onda se setio da je to od

kineske hrane koju je ostavio u kanti za smeće, još kada je onogdana Zak bio kod njega. Imao je osećaj kao da su prošle godine odtada. Ušao je u kuhinju da proveri da li je mleko u frižideru još uvekbilo dobro... a potom se zaustavio.Netremice je gledao. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da shvati u

šta je gledao.Dva uniformisana policajca ležala su na podu njegove kuhinje,

oslonjena na zid.U stanu se začulo nekakvo jednolično mrmljanje. Brzo je preraslo u

nešto što liči na kričanje, hor roptanja.Vrata njegovog stana su se uz tresak zatvorila. Ef se hitro okrenuo

ka njima.Tamo su stajala dva čoveka. Ili, dva stvorenja. Dva vampira.Ef je to odmah primetio. Njihovo držanje, bledilo.Jednog nije prepoznao. Drugog jeste, kao preživelog Bolivara.

Izgledao je veoma mrtvo, krajnje opasno i - veoma gladno.Tada je Ef osetio još veću opasnost prisutnu u sobi. Ovo dvoje

preobraženih nisu bili izvor mrmljanja.Dok je okretao glavu prema dnevnoj sobi imao je osećaj da mu je

za taj pokret bila potrebna večnost, dok mu je realno trebalasekunda.

Ugledao je ogromno stvorenje koje je nosilo dugačku, crnu odoru.Njegova visina dopirala je sve do plafona, i dalje - vrat mu je biopovijen, tako da je gledao nadole, pravo u Efa.Njegovo lice...Efu se zavrtelo u glavi od neljudske visine ovog stvorenja, koje je

doprinosilo tome da soba izgleda još manja, a on se oseća jošmajušnijim. Od samog tog prizora zaklecale su inu noge, čak i kadase okrenuo da pojuri prema ulaznim vratima.Sada je stvorenje bilo ispred njega, između njega i vrata, blokirajući

mu jedini izlaz. Ef je imao osećaj kao da se uopšte nije okrenuo, većda se sam pod zarotirao. Ona druga dvojica vampira ljudske veličineodbacila su ga na drugu stranu.To stvorenje mu je sada bilo još bliže. Nadvijalo se nad Efom.

Gledalo ga je odozgo.Ef je pao na kolena. Samo prisustvo ovog džinovskog stvorenja

paralisalo ga je - nimalo drugačiji osećaj nego da je Efa neko fizičkibacio na pod.Hmmmmmmmmmmm.Ef je to osetio. Na isti onaj način na koji osećate živu muziku u

grudima. Mrmljanje koje mu je tutnjalo u glavi. Skrajnuo je pogled kapodu. Klonuo je od straha. Nije želeo da mu ponovo vidi lice.Pogledaj me.U početku je Ef mislio da ga ovo stvorenje guši svojim umom. Ali,

nedostatak daha je bio posledica čistog užasa, panike koja jedopirala iz same njegove duše.Pridigao je pogled tek za malo. Drhteći, ugledao je rub

Gospodareve odore, a zatim, gore, šake na krajevima rukava. Bilesu odvratno bezbojne, bez noktiju, i neljudski velike. Prsti su mu bilijednake dužine, predugački, sem srednjeg prsta koji je bio još duži ideblji od ostalih - i povijen na kraju kao kandža.Gospodar. Bio je ovde zbog njega. On će ga preobraziti.Pogledaj me, svinjo.Ef je upravo to i uradio, pridigao je glavu kao da mu je neko rukom

zahvatio bradu.Gospodar je pogledao u njega odozgo, sa mesta gde mu se glava

savijala ispod plafona. Zahvatio je ivicu kapuljače svojim ogromnimrukama i svukao je sa glave. Glava mu je bila bez kose, bezbojna.

Njegove oči, usne, usta bili su takođe bezbojni, izlizani i isprani kaoiznošeno platno. Nos mu je bio pohaban kao kod nekakvog drevnogkipa, tek kvrga sa dve crne rupe. Grlo mu je damaralo gladnimpokretima sličnim disanju. Koža mu je bila toliko bleda da je bilaskoro prozračna. Ispod kože su se videle vene koje nisu sadržalekrv, nalik na mrljavu mapu drevne, uništene zemlje. Kroz njegovevene pulsiralo je nešto crveno. Telom su mu kružile krvave gliste.Kapilarni paraziti koji su gmizali ispod Gospodareve prozračne kože.Ovo je obračun.Glas je dojezdio u Efov mozak kao huk užasa. Osetio je da mlitavi.

Sve mu se mutilo i bledelo.Imam tvoju svinju ženu. Uskoro i tvoju svinju sina.Efova glava se nadimala do raspuknuća od čistog gnušanja i besa.

Imao je osećaj da je kao balon koji sebe tera da pukne. Ispružio jejednu nogu. Zateturao se i pridigao na noge pred ovim ogromnimdemonom.Uzeću ti sve i neću ti ostaviti ništa. Tako ja radim.Gospodar je posegnuo napred, nejasnim i hitrim pokretom. Ef je

osetio, kao što pacijent koji je dobio anesteziju oseća bušenje zuba,neki pritisak na vrhu glave, a onda su mu noge ponovo otkazale.Zamahnuo je rukama i počeo da šutira nogama. Gospodar mu jedržao glavu kao loptu za košarku, pridižući ga jednom rukom premaplafonu. Do nivoa očiju, dovoljno blizu da ugleda krvave gliste kakose migolje kao kužni spermatozoidi.Ja sam pomrčina i pomračenje.Pridigao je Efa do svojih usta kao da je bio debelo i sočno zrno

grožđa. Usta su mu iznutra bila mračna, a grlo prazna jama, direktanput u pakao. Ef, tela koje se klatilo od vrata, skoro da je pomahnitao.Osećao je kandžu dugačkog srednjeg prsta na potiljačnoj strani

vrata, pritisak na vrhu kičme. Gospodar je zabacio Efu glavu kao daje otvarao limenku piva.Ja ispijam ljude.Začuo se nekakav škripavi mokri zvuk, i tada su Gospodareva usta

počela da se razjapljuju. Vilica mu se raskrilila, a jezik povio nagorepa nazad, propuštajući strašnu žaoku.Ef je vrisnuo, prkosno rukama sprečavajući pristup vratu, urličući u

Gospodarevo surovo lice.

A onda je nešto... ne Efov vrisak... učinilo da se Gospodarevaogromna glava blago okrene.Nozdrve su mu pulsirale - njuškanje demona koji nema daha.Njegove crne oči uperiše se ponovo u Efa. Zurile su u njega nalik

na dva mrtva meseca. Piljile su u Efa - kao da se Ef na neki načinusudio da obmane Gospodara.Nisi sam.U tom trenutku, dok se penjao uz stepenice Efove zgrade dva

koraka iza Feta, Setrakijan je odjednom zgrabio gelender, dok su muramena udarila o zid. Bol je prsnuo u njegovoj glavi nalik nazaslepljujuću slabost živaca, i glas - odvratan, zlurad, svetogrdan -prasnuo je kao bomba koja eksplodira u prepunoj simfonijskojdvorani.SETRAKIJAN.Fet je zastao i pogledao iza sebe, ali mu je Setrakijan, kroz treptav

pogled, samo mahnuo da nastavi. Začuo je tek njegov šapat: „On jeovde.“Norine oči potamneše. Fetove čizme su trupkale dok se penjao.

Nora je pomogla Setrakijanu, pridržavajući ga dok su se penjali zaFetom, do vrata stana.Fet je udario u prvo telo na koje je naleteo. Krenuo je nisko

ramenom i tada ga je ovaj drugi zgrabio, a Fet je pao i otkotrljao se.Brzo je skočio na noge u borilački stav i okrenuo se ka protivniku.Video je vampirovo lice - nije se kezilo, ali usta kao da su mu seširila u osmeh, spremna da se hrane.Tada je Fet ugledao džinovsko stvorenje u sobi. Gospodara, koji je

držao Efa. Čudovišno. I hipnotišuće.Onaj bliži vampir se ustremio na Feta i odgurnuo ga u kuhinju, na

vrata frižidera.Nora je utrčala unutra i uspela da uključi svoju luma-lampu baš u

trenutku kada je vampir Bolivar napao, crnih zenica i crvenook.Zasiktao je bez daha i povukao se nazad. Tada je Nora ugledalaGospodara, zadnju stranu njegove od plafona pognute glave. Videlaje Efa koji je visio pridržavan za glavu u rukama čudovišta. „Efe!“Setrakijan je ušao sa svojim dugačkim, isukanim mačem. Na

trenutak se zaledio u mestu kada je ugledao Gospodara, diva,demona. Ovde, pred njim, nakon tolikih godina.

Setrakijan je zamahnuo srebrnim mačem. Nora, koja se približavalaiz drugog ugla, doterala je Bolivara do prednjeg zida stana.Gospodar je bio sateran u ćošak. Napad na Efa u tako malomprostoru bila je velika greška.Setrakijanu je srce tutnjalo u grudima kada je usmerio oštricu mača

i potrčao ka demonu.Mrmljanje u stanu se iznenada pojačalo. Bila je to eksplozija buke u

njegovoj glavi. I Norinoj, i Fetovoj, i Efovoj. Onesposobljavajućigromoglasan talas zvuka koji je učinio da se starac na trenutakskvrči - a taj momenat je bio sasvim dovoljan.Učinilo mu se da je video crni zmijski osmeh preko Gospodarevog

glistavog lica. Džinovski vampir je Efa koji mlatara odbacio prekosobe. Ef je snažno udario u udaljeni zid i stropoštao se na zemlju.Gospodar je svojim dugačkim, kandžastim prstom uhvatio Bolivaraza rame i jurnuo ka prozoru koji je gledao na ulicu Vurt.Prolomio se zaglušujući tresak koji je protresao zgradu kada je

Gospodar pobegao kroz pljusak staklenih krhotina.Setrakijan je pohrlio ka razbijenom prozoru, prozorskom okviru

oivičenom krhotinama. Tri sprata niže, razbijeno staklo je palo natrotoar, presijavajući se na uličnoj svetlosti.Gospodar se, zahvaljujući svojoj natprirodnoj brzini, već našao na

drugoj strani ulice, penjući se uz zgradu preko puta. Držeći Bolivaraslobodnom rukom, preskočio je preko gornje ograde i nestao navišem krovu, pravo u noč.Setrakijan se, iscrpljen, nakratko snuždio, ne mogavši da prihvati

činjenicu da je upravo u toj sobi malopre bio prisutan Gospodar i daje sada pobegao. Srce mu je snažno tutnjalo u grudima, udarajućikao da će da prsne.„Hej - pomagaj!"Okrenuo se i video Feta kako na podu zadržava onog drugog

vampira. Pomoću Norine lampe uspevao je da ga onesposobi.Setrakijan je osetio nov nalet besa, otkoračao je do njega, s mačemkoji mu je visio uz nogu.Fet ga je video kako prilazi, razrogačenih očiju. „Ne, čekajte..."Setrakijan je zamahnuo, zarivajući oštricu u vampirov vrat, desetak

centimetara iznad Fetovih ruku. Šutnuo je obezglavljeno telo saFetovih grudi pre nego što mu je bela krv doprla do kože.

Nora je pohrlila ka Efu, koji je ležao sklupčan na podu. Obraz mu jebio rasečen, pogled mutan i užasnut - svejedno, činilo se da nijepreobražen.Setrakijan je izvadio ogledalo da to potvrdi. Okrenuo ga je ka

Efovom licu, ne pronalazeći nikakvo izobličenje. Nora je uperilalampu ka Efovom vratu. Nije bilo ničeg - nikakvog reza.Nora mu je pomogla da sedne. Ef je jauknuo od bola kada mu je

dodirnula desnu ruku. Pipnula mu je i bradu ispod posekotine naobrazu, imajući potrebu da ga zagrli, ali ne želeći da mu nanosidodatan bol. „Šta se desilo?", upitala ga je.Ef odgovori: „Uzeo je Keli."

Ulica Kelton, VudsajdEf je jurio preko mosta u Kvins. Iskoristio je Džimov mobilni telefon

da pozove Keli tokom vožnje.Telefon takoreći nije ni zazvonio. Odmah se uključila njena

elektronska sekretarica.’Zdravo, ovde Keli. Nisam u mogućnosti da vam se sada javim’...Ef je ponovo okrenuo Zaka. Zakov telefon je zvonio, a onda se isto

tako uključila sekretarica.Oštro je zaškripao gumama na ćošku ulice Kelton i naglo se

zaustavio ispred Kelinog prednjeg dvorišta, preskočivši nisku ogradui potrčavši uz stepenice. Lupao je na vrata i besomučno zvonio.Ključevi njene kuće ostali su da vise na kukici u njegovom stanu.Ef se zaleteo i udario bolnim ramenom u vrata. Pokušao je ponovo,

povređujući ruku još više. Kada se treći put zaleteo u vrata, okvir jepopustio i on se stropoštao unutra.Pridigao se na noge i potrčao kroz kuću. Sudarao se sa ćoškovima

i sapleo se o stepenice koje su vodile na drugi sprat. Zaustavio sekraj vrata Zakove sobe. Dečakova soba je bila prazna.Veoma prazna.Vratio se u prizemlje, preskačući tri stepenika odjednom.

Prepoznao je Kelinu „torbu za hitne slučajeve" kraj polomljenihulaznih vrata. Video je spakovane ali ne i zatvorene kofere. Uopštenije stigla da ode iz grada.Oh, Isuse, pomislio je. Istina je.Ostali su pristigli do vrata upravo u trenutku kada je nešto napalo

Efa otpozadi. Neko telo ga je ščepalo. Odmah je uzvratio, ionako već

prepunjen adrenalinom. Prevrnuo je svog napadača, držeći ga naodstojanju.Met Sejls. Ef je video njegove mrtve oči i osetio toplinu njegovog

zahuktalog metabolizma.Divlje stvorenje koje je nekada bio Met zarežalo je na njega. Ef je

rukom stegnuo Metov vrat pošto je nedavno preobraženi vampirpočeo da otvara usta. Čvrsto ga je držao ispod brade, pokušavajućida blokira kakav god biološki mehanizam koji se pripremao daoslobodi žaoku. Metu se napeše oči i počeo je da vrti glavom na svestrane u pokušaju da oslobodi grlo.Ef je video kako Setrakijan isukava mač iza Meta. Ef je povikao:

„NE!“, i smogao snage iz sveg onog besa da odgurne Meta od sebe.Vampir je zarežao, zaustavljajući se na podu, kleknuvši na sve četiri

i posmatrao Efa kako se pridiže.Met se pridigao, pogrbivši se. Pravio je neke čudne pokrete ustima,

kao novopečeni vampir koji se privikava na raznolike nove mišiće uustima. Jezikom je prelazio preko usana u pohotnoj razuzdanosti.Pogledao je oko sebe tražeći neko oružje i pronašao jedino teniski

reket na podu ispred plakara. Zgrabio je oblepljenu dršku sa dveruke i okrenuo titanijumski ram na stranu, ustremivši se na Meta.Sva njegova osećanja prema Metu - čoveku koji se preselio u kućunjegove žene, u njen krevet... čoveku koji je imao nameru dapostane dečakov otac... onaj koji je želeo da zameni Efa - nadiralasu kao luda kada je zamahnuo ka Metovim čeljustima. Poželeo je daih razbije i uništi užas koji je iznutra vrebao. Novorođeni još nisu bilisasvim spretni, tako da ga je Ef snažno udario sedam ili osam puta,lomeći mu klimave zube i bacajući ga na kolena - pre nego što jeMet neočekivano zgrabio Efa za zglob, zaustavljajući ga. Određenakoličina već postojećeg besa prema Efu kuvala se i u Metu. Pridigaose škrgućući polomljenim zubima, ali Ef ga je šutnuo u lice,nadugačko ispružene noge, tako da je Met ponovo pao na pod. Ef sepovukao u kuhinju, gde je ugledao veliki nož prilepljen za magnetnutraku.Bes nikada nije slep. Bes je neverovatno usredsređen. Ef se

osećao kao da je gledao kroz pogrešan kraj teleskopa - videvši usvom fokusu samo nož, a potom samo Meta.

Met ga je snažno napao, a Ef ga je rukama pribio za zid. Zgrabiomu je šaku kose i povukao je unazad da bi ogolio vampirov vrat.Metova usta se otvoriše i žaoka se zavrludala napolje. Pokušavao jeda se nahrani Efom. Metov vrat se vrpoljio i stezao, a onda je Efnapao, zarivajući nožnožnožnožnožnož. Snažno i brzo, pravo krozgrlo i u zid. Vrh noža se zarivao dok ga je Ef iznova vadio. Polomiomu je vratni pršljen. Bela sluz se penila. Telo se oklembesilo, rukezamahivale. Ef je zabadao nož sve dok mu njegova glava nije ostalau rukama, a telo skliznulo na pod.Ef je tada prestao da seče. Video je u svojoj ruci, a da pri tom nije

bio sasvim svestan šta je uradio, glavu sa žaokom koja je visila krozprerezan vrat, i dalje drhtureći.Tada je ugledao Noru i ostale koji su ga posmatrali sa odvaljenih

ulaznih vrata. Video je zid i belu brljotinju kako se sliva. Video jebezglavo telo na podu. Video je glavu u svojoj ruci.Krvave gliste su gmizale po Metovom licu. Po obrazima i preko

njegovih zabuljenih očiju. Krenule su u Metovu kosu tankih vlasi, kaEfovim prstima.Ef je ispustio glavu, koja je pala na pod uz tup udarac, ne

otkotrljavši se nikuda. Ispustio je i nož koji je bez ikakvog zvuka paou Metovo krilo.Ef reče: „Odveli su mi sina."Setrakijan ga je odvukao od tela i zarazne vampirske krvi. Nora je

okrenula luma-lampu i osvetlila Metovo telo.Fet reče: „Jebeno, jebeno sranje."Ef ponovo izgovori, i kao objašnjenje i kao činjenicu koju je sebi

ukucavao u dušu: „Odveli su mi sina."Ubilačko hučanje je polako nestajalo u njegovim ušima, a onda je

prepoznao zvuk automobila koji se zaustavljao pred kućom. Otvorilasu se vrata i začula se tiha muzika.Začuo se i glas koji je izgovorio: „Hvala".Taj glas.Ef je otkoračao do polomljenih ulaznih vrata. Pogledao je niz prilaz i

video Zaka kako stoji pred malim kombijem, zabacujući remen rancana jedno rame.Zak je uspeo samo da dođe do vrata kapije kada ga je Ef snažno

zagrlio. „Tata?"

Ef ga je pogledao od glave do pete, čvrsto stiskajući dečakovuglavu, ispitujući mu oči, lice.Zak upita: „Šta to radiš...?"„Gde si bio?"„Kod Freda." Zak je pokušao da se iskobelja iz očevog stiska.

„Mama se nije pojavila pa me je Fredova mama odvezla kod njihkući."Ef je pustio Zaka. Keli.Zak je pogledao iza njega u kuću. „Šta se desilo sa našim vratima?"Napravio je nekoliko koraka prema kući, a onda se na vratima

pojavio Fet, a za njim i Setrakijan. Veliki čovek u flanelskoj košuljiprebačenoj preko pantalona i radničkim čizmama, i stariji čovek uodelu od tvida koji je držao štap sa vučjom glavom.Zak je pogledao u oca, sada već zabrinut.Upitao je: „Gde je mama?"

Zalagaonica „Starosedelac i rariteti“Ef je stajao u uzanom hodniku ispunjenom knjigama u

Setrakijanovom stanu iznad zalagaonice na Istočnoj 118. ulici.Gledao je Zaka kako jede keks devils dog za starčevim malimkuhinjskim stolom, gde ga je Nora zapitkivala o školi, zadržavajućimu pažnju i odvraćajući misli.Ef je i dalje osećao Gospodarev stisak na glavi. Živeo je životom

zasnovanim na određenim pretpostavkama, u svetu zasnovanom naodređenim pretpostavkama, a sada kada je sve na šta je mislio damože da se osloni nestalo, shvatio je da više nema nikakvupredstavu ni o čemu.Nora ga je videla kako ih posmatra iz hodnika, a Ef je iz njenog

izraza lica mogao da pročita da ju je plašio izgled njegovog.Ef je znao da će od sada uvek biti donekle lud.Otišao je dva sprata niže, u Setrakijanovo skladište oružja.

Ultraljubičasta alarmna svetla na vratima bila su ugašena dok jestarac Fetu pokazivao oružje. Istrebljivač se divio modifikovanompištolju sa ekserima, koji je izgledao kao duža i uža varijanta uzija,samo što je bio narandžasto-crn, dok mu je šaržer sa ekserimapunio cilindar pod nagibom.Setrakijan je odmah prišao Efu. „Jesi li nešto jeo?"Ef je odrično zavrteo glavom.

„Kako je tvoj sin?“„Uplašen, ali to ne pokazuje."Setrakijan je klimnuo glavom. „Oseća se isto kao i svi mi.“„Vi ste ga i ranije videli. To stvorenje. Gospodara."„Jesam. “„Pokušali ste da ga ubijete."„Jesam."„Niste uspeli."Setrakijan je začkiljio kao da je gledao direktno u prošlost. „Nisam

bio dobro pripremljen. Ovog puta neću promašiti."Fet, koji je držao neki predmet nalik na svetiljku sa šiljkom na vrhu

reče: „Ne čini se da će biti tako. Bar ne ovim oružjem."„Neko oruđe sam sam napravio od stvari koje mi dođu pod ruku u

radnji. Ali, ja nisam majstor za bombe." Stisnuo je u pesnice svojeinvalidne šake kao potvrda tome. „Imam jednog kujundžiju u NjuDžerziju koji mi oštri vrhove i igle."„Hoćete da kažete da ovo nije polovna roba?"Setrakijan je iz istrebljivačevih ruku uzeo težak predmet u obliku

svetiljke. Bio je napravljen od tamne plastike, sa nosačem baterija ičeličnim šiljkom od petnaest centimetara sa donje strane. „Ovo je uosnovi nekadašnja ultraljubičasta rudarska svetiljka. To je oružje zajednokratnu upotrebu koje emituje snop UVC svetla ubistvenog zavampire. Zamišljeno je da počisti čitave prostorije. Kada se ispali,oslobađa veliku toplotu, i to brzo. Temperatura i zračenje mogu dabudu pomalo... neprijatni."Fet upita: „A, čemu služi ovaj pištolj sa ekserima?"„Sa barutnim je nabojem i funkcioniše tako što barutno punjenje

koje odgovara sačmarici potiskuje ekser. Pedeset eksera popunjenju, onih od četiri centimetra. Srebrni, podrazumeva se."„Naravno", odgovorio je Fet, diveći se tom komadu i pridržavajući

ga za gumenu dršku.Setrakijan je pogledom prešao preko sobe: stari oklop na zidu;

ultraljubičaste lampe i punjači baterija na policama; srebrna sečiva iogledala sa srebrnom podlogom; prototipi oružja; sveske i blokovi zaskiciranje. Grozomora trenutka skoro ga je preplavila. Samo seponadao da ga strah neće pretvoriti u onog bespomoćnog mladićakakav je nekada bio.

Rekao je: „Na ovo sam čekao prilično dugo.“Tada je počeo da se penje uz stepenice. Ostavio je Efa samog sa

Fetom. Veliki istrebljivač je iz punjača pridigao pištolj sa ekserima.„Gde si pronašao ovog starca?"Ef mu odgovori: „On je pronašao mene."„Radeći ovaj posao, prošao sam kroz svakakve podrume. Kad

pogledam naokolo po ovoj maloj radionici, imam utisak da je upitanju luđak na slobodi."Ef reče: „On nije ludak.“„Je l' ti pokazao ovo?" Fet je otišao do staklene tegle sa uzorkom,

zaraženim srcem u formalinu. „Ovaj tip u svojoj podrumskojoružarnici drži srce vampira kojeg je ubio kao da je kućni ljubimac.Prilično je lud. Ali, to je u redu. I ja sam pomalo lud." Kleknuo je,postavljajući lice u samu blizinu tegle. „Ovde, mac, mac..." Sisaljkase okomila na staklo, pokušavajući da ga ščepa. Fet se uspravio iokrenuo ka Efu sa izrazom možeš-li-ti-to-da-veruješ na licu. „Sve ovoje malo više od onoga čemu sam se nadao kada sam jutros ustao izkreveta." Uperio je pištolj sa ekserima u teglu, a onda je potegao kaoda će pucati, samo da vidi kakav je osećaj. „Mogu li ovo dazadržim?"Ef je klimnuo glavom. „Samo izvoli."Ef se vratio gore, usporavajući u hodniku pošto je u kuhinji video

Setrakijana sa Zakom. Setrakijan je skinuo srebrni lanac sa svogvrata - na kojem se nalazio ključ od podrumskog arsenala - svojimiskrivljenim prstima ga prevukao preko Zakove glave i spustio ga okovrata ovog jedanaestogodišnjaka. Zatim ga je potapšao poramenima.„Zašto ste to uradili?", upitao je Ef Setrakijana kada su ostali sami.„Dole ima stvari - svezaka, zapisa - koje treba sačuvati. Možda će

budućim generacijama biti od neke koristi."„Vi ne planirate da se vratite?"„Preuzimam sve mere predostrožnosti." Setrakijan je pogledao oko

sebe da proveri da li su bili sami. „Molim vas, razumite. Gospodarposeduje moć i brzinu daleko veću od ovih nespretnih novorođenihvampira na koje nalećemo. On je i više od onoga što znamo. Već jevekovima prisutan na Zemlji. A, opet..."„A, opet je vampir."

„A, vampiri se svakako mogu uništiti. Naše najveće uzdanje jesteda ga osvetlimo. Da ga povredimo i izvučemo na ubistveno sunce.To je i razlog što moramo da sačekamo zoru."„Ja hoću da krenemo sad."„Znam da hoćete. To je upravo ono što on želi.“„On ima moju ženu. Keli je tamo gde jeste iz jednog jedinog razloga

- zbog mene."„U pitanju je nešto što vas se lično tiče, to je i razumljivo. Ali, ono

što morate da imate na umu jeste da je, ukoliko je kod njega, većpreobražena."Ef je snažno zavrteo glavom. „Nije."„Ja ovo ne govorim da bih vas razbesneo..."„Nije preobražena!"Setrakijan je nakon kratke pauze klimnuo glavom. Pričekao je da se

Ef pribere.Ef reče: „Društvo za lečenje od alkoholizma je za mene mnogo

učinilo. Međutim, jedina stvar koju nikada neću savladati jeste da saspokojem prihvatim stvari koje ne mogu da promenim."Setrakijan je rekao: „I ja sam takav. Možda je upravo ovo

zajedničko svojstvo ono što nas je dovelo dovde. Naši ciljevi sesavršeno uklapaju."„Skoro savršeno", rekao je Ef. „Jer, samo jedan od nas može da

ubije tog skota. A to ću biti ja."

Nora je nestrpljivo čekala da razgovara sa Efom, zaskočivši ga čimse udaljio od Setrakijana i odvlačeći ga u starčevo kupatilo.„Nemoj", rekla je.„Nemoj, šta?“„Pitaj me ono što hoćeš da me pitaš." Preklinjala ga je svojim

sevajućim kestenjastim očima. „Nemoj."Ef je rekao: „Ali, potrebna si mi..."„Usrala sam se od straha - ali zar nisam zaslužila da budem kraj

tebe. Potrebna sam ti.“„Da, potrebna si mi. Potrebna si mi upravo ovde. Da paziš na Zaka.

Osim toga, jedno od nas mora da ostane. Da nastavi. U slučaju..."Ostavio je taj deo neizrečen. „Znam da mnogo tražim od tebe.“„Previše."

Ef nije mogao da prestane da je gleda u oči. Rekao je: „Moram dakrenem u potragu za njom."„Znam."„Samo želim da znaš..."„Nema razloga da mi objašnjavaš", rekla je. „Svejedno, drago mi je

što to želiš."Tada ju e približio sebi, čvrsto zagrlio. Nora je povukla ruku do

njegovog temena, milujući mu kosu. Odgurnula ga je da bi gapogledala, da još nešto kaže, ali, umesto toga, samo ga je poljubila.Bio je to oproštajni poljubac koji je u sebi sadržao i nepokolebljivuželju da se vrati.Razdvojili su se, a on joj je klimnuo glavom da joj da do znanja da

je sve razumeo.Video je Zaka kako ih posmatra iz hodnika.Ef sada nije ni imao nameru da mu bilo šta objašnjava. Sada, kada

je ostavljao divotu i dobrotu ovog dečaka i odlazio iz koliko-tolikobezbednog prostora u svet mraka gde će se suočiti sa demonom.Sada je bio najmanje prikladan i krajnje neprirodan trenutak zaobjašnjenja. „Ostaćeš sa doktorkom Martinez, važi? Razgovaraćemokada se vratim."Žmirnuo je na onaj samozaštitnički način, tako svojstven dečaku

koji još nije bio ni tinejdžer, sa emocijama u ovom trenutku takosirovim i zbunjujućim za njega. „Kada se vratiš - odakle?"Privukao je sina k sebi, zagrlivši ga kao da bi se inače ovaj dečak

koga je toliko voleo raspršio u milion delova. Ef je u tom trenutkudoneo odluku da će pobediti, jer je imao i previše toga da izgubi.Začuli su povike i automobilske sirene napolju, te svi odoše do

prozora sa zapadne strane. Gomila svetlečih farova ispunjavala jeput neka četiri ili više blokova odatle, dok su ljudi izlazili na ulice itukli se. Neku zgradu je zahvatio plamen, a na vidiku nije bilonijednog vatrogasnog vozila.Setrakijan je rekao: „Ovo je početak kraja."

Visoravan MorningsajdGas je bio u begu još od prethodne noći. Lisice su mu otežavale

slobodno kretanje po ulicama. Stara košulja kojom je obavio oberuke kao da ih je prekrstio na grudima, baš i neće mnoge da prevari.Kroz zadnji ulaz se ušunjao u neku bioskopsku dvoranu i spavao u

mraku. Setio se jedne mesare na Vest sajdu i mnogo je vremenaizgubio dok nije dospeo do nje, a kada je pristigao, bila je prazna.Nije bila zaključana - samo prazna. Počeo je da vršlja po alatkamakoje je tamo mogao da pronađe, pokušavajući da istesteriše lisiceoko zglobova. Čak je uključio i električnu testeru, pričvršćenustegom, i skoro da je isekao vene tokom tog pokušaja. Nije mogaoništa da uradi jednom rukom, a onda je s gnušanjem odustao iotišao.Obišao je mesta gde su se okupljali neki od njegovih pajtosa, ali

nije naleteo ni na koga od poverenja. Na ulicama je vladala nekačudna atmosfera - skoro da nije bilo nikakvih događaja. Ali, on jeznao šta se dešavalo. Kada je sunce počelo da zalazi, znao je damu vreme ističe i da su mu šanse da opstane sve manje.Bilo je rizično da se vrati kući, mada čitavog dana baš i nije video

mnogo policajaca. Svejedno, bio je zabrinut za svoju madre. Klisnuoje u zgradu, pokušavajući da prekrštene ruke drži ležerno, uputivšise ka stepenicama. Šesnaest spratova gore. Prošetao je kroz hodniku kojem nije nikoga video. Prišunjao se vratima da oslušne. Televizorje bio uključen, kao i obično.Znao je da im ne radi zvono, tako da je pokucao. Sačekao je i

ponovo kucnuo. Šutnuo je donji deo vrata, od čega su se zatresla,kao i jeftini zidovi.„Krispine“, zašištao je svom bratu kretenu. „Krispine, govno jedno.

Otvori jebena vrata.“Gas je začuo kako neko iznutra skida lanac i otvara bravu. Sačekao

je, ali se vrata nisu otvarala. Gas je odvrnuo košulju koja mu jeprekrivala lisicama privezanu ruku i okrenuo kvaku.Krispin je stajao u ćošku, levo od kauča koji je predstavljao njegov

krevet kada bi svratio kući. Sve su roletne bile spuštene, a u kuhinjisu vrata frižidera zjapila otvorena.„Gde je mama?“, upitao je Gas.Krispin nije progovarao.„Usrani tikvane", rekao je Gas. Zatvorio je frižider. Nešto od hrane

se istopilo i na podu je bila barica. „Je l' spava?"Krispin je ćutao. Buljio je u Gasa.Gas je polako počeo da kapira. Malo je bolje pogledao u Krispina,

koji jedva da je primećivao da ga ovaj uopšte gleda, i video njegove

crne oči i usahlo lice.Gas je otišao do prozora i povukao roletne. Bila je noč. U vazduhu

se osećao dim od vatre ispod zgrade.Gas se okrenuo ka Krispinu, a ovaj je već krenuo na njega, da ga

napadne, urlajući. Gas je podigao i ispružio ruke žarivši lanac lisicapreko bratovljevog vrata, ispod vilice. Dovoljno visoko mu je zabaciovilicu da ga onemogući da izbaci žaoku.Gas je uhvatio Krispina za glavu i gurnuo ga na pod. Crne oči

njegovog brata vampira kolačile su se dok mu se vilica vrpoljila upokušaju da se otvori. Gasov snažni stisak to nije dozvoljavao. Gasje imao nameru da ga pridavi, ali pošto je vreme prolazilo a Krispinse neumorno batrgao, ni ne pomišljajući da se onesvesti, Gas seprisetio da vampiri nisu imali potrebu za disanjem i da ih na taj načinnije bilo moguće usmrtiti.Tada ga je povukao nagore za vrat, dok je Krispin rukama grebao

da se dočepa Gasovihrukui šaka. U poslednjih nekoliko godina,Krispin njihovoj majci nije bio ništa drugo do teret, a Gasunepodnošljiva smetnja. A sada je bio vampir, tako da je ono što ga ječinilo bratom potpuno nestalo, a ostala je samo nepodnošljivost. Itako je sva potreba da mu se osveti za sve muke koje im je naneouslovila bes koji je Gasu dao snagu da mu prvo tresne glavu oukrasno ogledalo na zidu - staro ovalno ogledalo sa debelimstaklom, koje se nije polomilo sve dok nije skliznulo na pod. Gas jegurnuo Krispina na krevet, bacajući ga na pod. Onda je zgrabionajveće parče stakla. Krispin nije ni stigao da se pribere kada je Gaszario vrh stakla u vrat ispod temena. Udarac mu je prelomio vratnepršljenove, a vrh izašao kroz kožu s prednje strane vrata, ali nije gasasvim iscepao. Gas je uvrtao staklo u stranu, skoro otkidajućiKrispinovu glavu, ali u potpunosti je smetnuo s uma da je oštrostaklo ozleđivalo i njegove dlanove. Odjednom je osetio strašan bol,ali i dalje nije ispuštao polomljeno staklo sve dok se glava njegovogbrata nije odvojila od tela.Gas se zateturao unazad, gledajući u krvave posekotine na svojim

dlanovima. Hteo je da proveri da se neka od onih glisti koje su semigoljile u Krispinovoj beloj krvi nije uvukla u njih. Bilo ih je na tepihui nisu bile lako uočljive, tako da se Gas držao podalje. Pogledao je uraskomadanog brata na podu i povraćalo mu se od same pomisli da

bi mogao da se pretvori u jednog takvog stvora, ali, što se tičesamog gubitka, Gas nije ništa osećao. Krispin je za njega bio većodavno mrtav.Gas je oprao ruke iznad sudopere. Posekotine su bile dugačke, ali

ne i duboke. Uzeo je krpu da zaustavi krvarenje i otišao do majčinesobe.„Mama?“Iz sveg srca se nadao da ona nije bila tu. Krevet joj je bio namešten

i prazan. Okrenuo se da izađe, a onda malo porazmislio, spustio sena sve četiri i pogledao ispod kreveta. Video je samo njene kutije sadžemperima i tegove za ruke koje je kupila pre deset godina. Krenuoje nazad u kuhinju, kada je začuo nekakvo šuškanje u plakaru.Zastao je i ponovo oslušnuo. Prišao je vratima i otvorio ih. Svaodeća njegove majke bila je svučena sa vešalica i pobacana nagomilu na podu plakara.Gomila se pomicala. Gas je povukao jednu staru, žutu haljinu sa

naramenicama i pred njim se ukazalo lice njegove matere, sa crnimočima i usahlom kožom.Gas je ponovo zatvorio vrata. Nije ih zalupio i pobegao - samo ih je

zatvorio i stao kao ukopan. Poželeo je da zaplače, ali nije imao suza- samo je duboko izdahnuo, blago i duboko zajecao, a onda seokrenuo i gledao po majčinoj sobi u potrazi za nekakvih oružjemkojim će joj odrubiti glavu...... a onda je shvatio dokle je svet dogurao. Umesto da traži oružje,

vratio se do vrata plakara i na njih oslonio čelo.„Oprosti mi, mama", prošaptao je. „Lo siento. Trebalo je da budem

ovde. Trebalo je da budem ovde..."Otkoračao je, sav mamuran, u svoju sobu. Nije mogao da promeni

ni majicu zbog lisica. Nabio je neku odeću u papirnu kesu da sepresvuče kada to bude mogao, i ćušnuo je ispod miške.Starac, prisetio se. Zalagaonica u 118. ulici. On će mu pomoći. I

pomoći će mu da se izbori sa ovim čudovištima.Napustio je stan, izašavši na hodnik. Ljudi su stajali kraj lifta, a Gas

je spustio glavu i krenuo prema njima. Nije želeo da ga prepoznaju,nije želeo da razgovara ni sa jednim komšijom svoje majke.Bio je negde na pola puta do liftova, kada je primetio da ti ljudi

uopšte ne razgovaraju niti se pomeraju. Gas je pridigao glavu i video

da je troje ljudi iz grupe bilo okrenuto prema njemu i da ga jeposmatralo. Zaustavio se kada je shvatio da su im oči, njihove crneoči, isto tako bile šuplje. Vampiri su mu blokirali izlaz.Počeli su da hrle ka njemu, i sledeče čega je bio svestan jeste da je

počeo da ih udara svezanim rukama, bacajući ih na zid, udarajući imlica o pod. Šutirao ih je kada bi se našli na zemlji, ali tu ne bi ostajalidugo. Nijednom od njih nije pružio šansu da izbaci žaoku, razbijajućinekoliko glava petama svojih teških čizama dok je trčao prema liftu,čija su se vrata zatvorila upravo u trenutku kada su nahrlili na njih.Gas je stajao sam u kabini lifta, hvatajući dah, brojeći spratove.

Njegova kesa je nestala - pocepala se i odeća mu se raspršila pohodniku.Dugme za prizemlje je zasvetlelo i vrata se uz tresak otvoriše. Gas

se sagnuo, spreman za borbu.Ulazni hodnik je bio prazan. Međutim, napolju pred vratima

svetlucala je neka narandžasta svetlost. Začuo je vrištanje izavijanje. Izašao je na ulicu i video plamen u susednom bloku. Vatraje dostizala do obližnjih zgrada. Video je ljude sa drvenim motkama idrugim sklepanim oružjem kako trče prema vatri.Iz drugog pravca je video još jednu rasparanu grupu od šestoro

ljudi koji nisu nosili nikakvo oružje i koji su hodali, a ne trčali. Nekičovek je protrčao pored Gasa, hitajući u drugom smeru, a koji mu jeuzviknuo: „Ima ih ko govana, čoveče!“ Malo pošto je to izgovorio,napala ga je ona šestočlana grupa. Neiskusnom oku je sve toizgledalo kao nekakvo uobičajeno ulično koškanje, ali Gas je videožaoke koje su izlazile iz usta na narandžastoj svetlosti vatre. Vampirisu preobražavali ljude na ulicama.Dok je to posmatrao, crni džip sa jarkim halogenim farovima brzo

se izvezao iz dima. Pajkani. Gas se okrenuo i jurnuo niz svetlostfarova - trčao je pravo prema onoj šestorici. Nagrnuli su na njega, sabledim licima i crnim očima osvetljenim farovima. Gas je začuo kakose otvaraju vrata na džipu i zvuk čizama na trotoaru. Našao se uzamci između dve zle kobi. Pohitao je ka režečim vampirima, mlatećiih povezanim šakama i udarajući ih glavom u grudi. Nije im pružaošansu da otvore usta. Ali, tada je jedan od njih zakačio ruku zaGasove lisice i zavrteo ga, bacajući ga na zemlju. U sekundi se

čitava gomila sručila na njega, boreći se za to ko će piti iz njegovogvrata.Tada se začuo zvuk lomljenja, a potom i skvičaj vampira. Gas se

iskobeljao i kleknuo usred ove ulične borbe.Ovo uopšte nisu bili pajkani. Bili su to ljudi u crnim kapuljačama,

zamračenih lica, u crnim borilačkim pantalonama i crnim vojničkimčizmama. Pucali su iz pištolja-samostrela i većih samostrela sadrvenim šaržerom za strele. Gas je video jednog kako upucavakratku debelu strelu u vampirov vrat. Pre nego što je vampir imaovremena da pridigne ruke do grla, strela je eksplodirala takvomjačinom da mu je raznela vrat i otkinula glavu. Mrtav vampir. Strelesu imale srebrne vrhove sa eksplozivnim punjenjem.Lovci na vampire. Gas je u čudu gledao u ove tipove. Ostali vampiri

su izlazili iz zgrada, a ovi su ih gađali u vratove sa takvompreciznošću, sa čak dvadeset pet, pa i trideset metara udaljenosti.Jedan je hitro zaskočio Gasa, kao da gaje pobrkao sa vampirom, ali

pre nego što je Gas stigao i da progovori, lovac mu je čizmom zgazioruke, pričvršćujući ih za beton. Ponovo je napunio samostrel i uperioga u lanac Gasovih lisica. Srebrni projektil je rascepio čelik, žarivšise u asfalt. Gas je zaječao, ali nije usledila nikakva eksplozija. Rukesu mu bile odvezane, mada je i dalje imao narukvice od lisica okozglobova. Lovac ga je pridigao na noge sa zaprepašćujućomsnagom.„Au, jebote!“, izustio je Gas, oduševljen pojavom ovih tipova. „Gde

da se prijavim!"Ali, njegov spasitelj je usporio, nešto mu je privuklo pažnju. Gas je

pobliže pogledao u senkovite procepe na njegovoj kapuljači, a licekoje je ispod video bilo je belo kao ljuska jajeta. Oči su mu bile crne icrvene, a usta suva i skoro bez usana.Lovac je gledao krvave linije na Gasovim dlanovima.Gas je prepoznao taj pogled. Upravo ga je video u očima svog

brata i majke.Pokušao je da se oslobodi, ali stisak je na njegovoj ruci bio čeličan.

Stvor je otvorio usta na kojima se pojavio vrh žaoke.Tada im je prišao drugi lovac, držeći samostrel na vratu prvog

lovca. Novopridošli lovac je povukao kapuljaču sa glave Gasovoglovca i Gas je video ćelavu glavu bez ušiju, stare oči zrelog vampira.

Vampir je zagrmeo na oružje svog brata po soju, a onda predaoGasa novom lovcu, čije je bledo vampirsko lice Gas uočio kada ga jeovaj podigao, odneo do crnog džipa i bacio u treći red sedišta.Ostali vampiri sa kapuljačama popeše se nazad u vozilo i krenuše,

praveći polukružni zaokret nasred avenije. Gas je video da je biojedino ljudsko biće u džipu. Šta su planirali da rade sa njim?Udarac u slepoočnicu ga je onesvestio, tako da više nije bilo

nikakvih pitanja. Džip je hitao nazad prema zgradi u plamenu, jurećikroz ulični dim nalik na avion koji probada oblak, a potom cvileči kroznerede na ulicama, zaokrećući na sledečem uglu i idući dalje u grad.

KadaTakozvana „kada“ razrušenog Svetskog trgovinskog centra, duboka

jama visine sedam spratova, bila je osvetljena kao da je bio dan,spremna za noćni rad. Ali, građevinska lokacija je i pored toga bilaprazna, a velike mašine tihe. Radovi koji su se odvijali bez prestankaskoro od urušavanja kula bliznakinja, sada su bili obustavljeni.„Zašto ovo?“, upitao je Ef. „Zašto ovde?“„Ova lokacija ga je privukla“, odgovorio je Setrakijan. „Krtica sebi

pravi brlog u stablu mrtvog i oborenog drveta. Gangrena se stvara urani. Njegovi su koreni tragedija i bol.“Ef, Setrakijan i Fet sedeli su u zadnjem delu Fetovog kombija,

parkiranog na uglu ulica Čerč i Kortland. Setrakijan je sedeo krajzadnjih prozora sa vizirom za noćno posmatranje. Saobraćaj je bioredak, samo pokoji taksi pred zoru ili dostavni kamion. Nije bilopešaka niti znakova bilo kakvog života. Tražili su vampire i nisu ihpronalazili.Setrakijan, pogleda i dalje uprtog kroz noćni vizir, reče: „Ovde je i

suviše svetlo za njih. Oni ne žele da budu viđeni."Ef reče: „Ne možemo ponovo da se vrzmamo oko lokacije."„Ako ih ima onoliko koliko pretpostavljamo", rekao je Setrakijan,

„onda mora da su negde u blizini. Vraćaju se u jazbinu pre nego štoizađe sunce." Pogledao je u Feta. „Razmišljajte kao pacov."Fet reče: „Reći ću vam ovo. Nikada nisam video nijednog pacova

da ulazi na prednja vrata." Malo je o tome još porazmislio, a onda seprogurao pored Efa do prednjih sedišta. „Imam ideju."Odvezao ih je ulicom Čerč, severno, do Gradske skupštine, jedan

blok severoistočno od lokacije STC-a. Tu se nalazio veliki park, pa

se Fet parkirao na mestu za autobuse i isključio motor.„Ovaj park je jedno od najvećih pacovskih svratišta u gradu.

Pokušali smo da uklonimo bršljan, jer su se u njemu savršenoprikrivali. Pokušali smo da promenimo i kontejnere za đubre, alibezuspešno. Oni se ovde igraju kao veverice, naročito u podne kadagomile ljudi dođe ovde da ruča. Hrana ih usrećuje, ali oni mogu da jepronađu skoro svuda. Oni zapravo najviše vole infrastrukturu."Pokazao je na zemlju. „Tamo ispod nalazi se napuštena stanicapodzemne železnice. Stara stanica kod Gradske skupštine."Setrakijan upita: „Još uvek je pripojena?"„Pod zemljom je sve pripojeno, na ovaj ili onaj način."Posmatrali su, i nije trebalo dugo da čekaju.„Tamo", rekao je Setrakijan.Ef je video ženu koja je izgledala izgužvano i neuredno, nekih

tridesetak metara od njih. „Beskućnica", rekao je.„Ne", odgovorio je Setrakijan, dodajući Efu svoj termalni vizir.Ef je kroz vizir ugledao ženu kao jaku mrlju crvenog naspram tamne

i nejasne pozadine.„To što vidiš jeste njihov metabolizam", objasnio je Setrakijan. „Eno

još jednog."Bila je to neka pozamašna žena koja se teturala kao da je patila od

morske bolesti. Držala se senke duž niske gvozdene ograde koja jeograđivala park.A onda se pojavio još jedan - muškarac koji je na sebi imao kecelju

kolportera i neko telo na ramenu. Prebacio ga je preko ograde, aonda je i sam nespretno preskočio. Pao je dok je preskakao, pritomcepajući jednu nogavicu, ali se potom samo pridigao bez ikakvereakcije, podigao svoju žrtvu i nastavio da hoda ka obližnjem drveću.„Da“, rekao je Setrakijan. „Ovo je to mesto.“Ef je zadrhtao. Od samog prisustva ovih hodajućih uzročnika

zaraze, ovih humanoidnih oboljenja - gadilo mu se. Povraćalo mu sedok ih je gledao kako se gegaju u park, niža životinjska vrsta koja seposlušno pokoravala nesvesnom nagonu povlačenja od izvorasvetlosti. Osetio je njihovu žurbu, podsećali su ga na putnike koji suhitali da uhvate poslednji voz kući.Tiho su izašli iz kombija. Fet je nosio zaštitni kombinezon od

tajveka i gumene, vatirane čizme. I njima je ponudio istu opremu, ali

su Ef i Setrakijan odlučili da uzmu samo čizme. Setrakijan ih jeobojicu poprskao (da ih nije ni pitao) sprejom za eliminisanje mirisasa slikom jelena pod crvenim nišanom na bočici. Sprej, naravno, nijemogao da eliminiše ugljen-dioksid koji su ispuštali izdahom, niti zvukrada srca i kretanja krvi.Fet je najviše nosio. Pištolj sa ekserima nalazio mu se u torbi

okačenoj na grudima, sa dodatnom municijom koju su činili srebrniekseri. Za kaišem je nosio nekoliko stvari, uključujući i monokular zanoćno posmatranje, baterijsku lampu sa crnim svetlom, kao i jedanod Setrakijanovih srebrnih bodeža u kožnoj futroli. U ruci je držaojaku luma-lampu, dok mu se u torbi na ramenu nalazila rudarskaUVC lampa.Setrakijan je nosio svoj štap i luma-lampu, dok mu se toplotni vizir

nalazio u džepu kaputa. Proverio je kutijicu sa pilulama u postaviprsluka, a potom ostavio šešir u kombiju.Ef je takođe nosio lumu, kao i srebrni mač u koricama koji mu je

visio preko leđa, oštrice dugačke više od pola metara.Fet je rekao: „Nisam siguran da ovo ima ikakvog smisla. Idemo da

se borimo sa zveri na njenoj teritoriji."Setrakijan je odgovorio: „Nema nam druge. Ovo je jedino doba

dana kada znamo gde se nalazi.“ Pridigao je pogled ka nebu, koje jepočelo da plavi sa prvim naznakama rađajućeg dana. „Noč seokončava. Idemo."Krenuli su prema niskoj kapiji ograde, koja je noću bila zaključana.

Ef i Fet su je preskočili, a potom pripomogli Setrakijanu da seprebaci preko nje.Začuli su zvuk novih koraka na stazi - koračanje je bilo brzo, a čulo

se i struganje potpetica - a onda su pohitali da se sklone dublje upark.Park noću nije bio osvetljen, a mraku su doprinosile i guste krošnje.

Čuli su žuborenje fontane, kao i automobile koji su prolazili.„Gde su?“, prošaputao je Ef.Setrakijan je izvadio toplotni vizir. Pretražio je njime okolinu, a onda

ga pružio Efu. Ef je video jarkocrvene oblike koji su se šunjali krozinače mirnu prirodu.Odgovor na njegovo pitanje glasio je: bilo ih je posvuda. Priticali su

odasvud i brzo se kretali ka izvesnoj tački severno odatle.

Njihovo odredište je postalo vidljivo. Bio je to neki kiosk nabrodvejskoj strani parka, mračna struktura koju Ef nije mogao daraspozna sa ove udaljenosti. Posmatrao je i čekao sve dok se brojvampira-povratnika nije smanjio, a Setrakijanov toplotni vizir nijeregistrovao nijedan značajan izvor toplote.Potrčali su ka zdanju. U novorađajućoj svetlosti dana, videli su da je

reč o kiosku, pultu za informacije koji je preko noći bio priličnorazrušen. Povukli su i otvorili vrata. Bio je prazan.Ugurali su se u mali prostor, u kojem se nalazio drveni pult sa

žičanim poličicama za turističke flajere i redosledima vožnjeturističkih autobusa. Fet je usmerio lampu na dvokrilna metalna vratau podu. Na oba krila su se nalazile rupe na mestima na kojima sunekada stajali ka tanci.Fet je povukao oba krila, dok je Ef sa lampom u ruci bio u

pripravnosti. Dole u mrak spuštale su se stepenice. Setrakijan jeuperio baterijsku lampu na bled natpis na zidu, kada je Fet počeo dase spušta.„Izlaz u slučaju opasnosti", obavestio ih je Fet. „Staru železničku

stanicu kod Gradske skupštine zatvorili su nakon Drugog svetskograta.Zakrivljenost šina bila je suviše oštra za novije vozove, a platforma i

suviše uzana - mada mislim da se lokal broj šest i dalje ovde negdeokreće." Pogledao je oko sebe. „Mora da su uništili stari izlaz uslučaju opasnosti i postavili ovaj kiosk preko njega.„Dobro", rekao je Setrakijan. „Idemo."Ef je krenuo za njim, spuštajući mu opremu. Nije se potrudio da

zatvori vrata za sobom; dobro je da imaju direktan izlaz na površinuako bude ustrebalo. Garež je prekrivala spoljne strane svakogstepenika, dok su po sredini bile očišćene svakodnevnim hodanjem.Ovde dole bilo je mračnije od noćne tame.Fet reče: „Sledeča stanica, 1945."Stepenice su se završavale otvorenim vratima koja su vodila na

jedno šire stepenište, a koje je, pak, vodilo nadole u nešto što jeizgleda predstavljalo nekadašnji međusprat. Pločicama obloženakupola sa četiri nadsvođene strane uzdizala se do ukrašenogsvetlarnika od savremenog stakla, koje samo što je počelo da seplavi. Nekoliko merdevina i starih skela bilo je oslonjeno na drvenu

biletarnicu duž jednog kružnog zida. Lučni prolaz nije imao okretnekapije, bila je to stanica koja nije imala aparat za žetone.Udaljeni luk je vodio do trećeg stepeništa ne šireg od petoro ljudi u

nizu, koje su izbijale na uzanu platformu. Zastali su da oslušnu krajlučnog ulaza, ali sve što su čuli bilo je udaljeno cviljenje kočnicapodzemnog voza, a onda su izašli na napuštenu platformu.Podsećala je na galeriju šapata unutar neke katedrale. Pravi

stakleni lusteri sa istrošenim tamnim sijalicama visili su sanadsvođenih plafona, čija je spojna ploča duž postavljenih lukovapodsećala na džinovski rajsferšlus. Dva zasvođena staklenikapropuštala su svetlost kroz ljubičasto staklo, dok je ostatak bioprekriven olovom usled opasnosti od vazdušnih napada nakonDrugog svetskog rata. Malo dalje, svetlo se promaljalo kroz površnerešetke, veoma bledo, ali sasvim dovoljno da mogu u pravoj meri dasagledaju fino krivudanje koloseka. Na ovom mestu nije bilo nijednogoštrog ugla. Pločice su skoro u potpunosti bile oštećene, kao iprelakirana terakota sa najbliže oznake na zidu - urađena uzlatotisku sa zelenim okvirom, oko belih ploča na kojima je plavimslovima pisalo GRADSKA SKUPŠTINA.Tanak sloj čelične prašine duž krivine na platformi prikazivao je

otiske stopala vampira, koji su vodili dalje u mrak.Pratili su otiske do kraja platforme, skočivši potom na šine. Krivina

je išla ulevo duž železničke petlje. Isključili su baterijske lampe.Efova luma-lampa je posvuda prikazivala obilne tragove mokraće,svetlucave i višebojne, koji su se završavali nešto dalje. Setrakijan jetaman posegnuo za svojim toplotnim vizirom, kada su iza sebezačuli neke zvuke. Kasnopridošli su se spuštali sa međuspratnogstepeništa na platformu. Ef je isključio svetiljku, a zatim su prešlipreko tri šine do udaljenog zida, prilepivši se za šupljikavi kamenioslonac.Kasnopridošli su sišli sa platforme, dok im je prašnjavo kamenje

duž pruge grebalo stopala. Setrakijan ih je posmatrao kroz toplotnivizir, dve drečavo narandžastocrvene forme - ništa neobično kada suu pitanju njihov oblik i držanje. Prvi je nestao, a Setrakijanu je trebalonekoliko trenutaka da shvati da je iščeznuo u pukotini u zidu - unekakvom otvoru koji im je promakao. Drugi lik je stao na istommestu, ali umesto da odmah nestane, okrenuo se prema njima.

Setrakijan se nije pomerio, znajući da je stvorov noćni vid biorazvijen, ali još uvek ne u potpunosti. Toplotni vizir je registrovaovampirovo grlo kao najtopliji deo njegovog tela. Narandžasta mrljakoja se slivala niz njegovu nogu odmah se ohladila i postala žutapošto se prelila u baricu na zemlji - stvorenje je praznilo bešiku.Podiglo je glavu kao da je namirisalo plen, okrećući se od mesta nakojem su se skrivali... a onda je ubacilo glavu i nestalo u pukotini uzidu.Setrakijan se pomerio nazad na prugu, dok su ostali krenuli za njim.

Odvratan miris sveže i vrele vampirske mokraće ispunjavao jenadsvođen prostor. Vonj amonijaka je u Setrakijanu budio mračneasocijacije. Ostali su obišli mrlju na putu do pukotine u zidu.Ef je izvadio mač iz korica koje su mu visile preko leđa,

postavljajući se kao predvodnik grupe. Prolaz se proširio u vrućukatakombu sa grubim zidovima gde je mirisalo na paru. Uključio jeluma-lampu taman na vreme da vidi prvog vampira koji se pridigao izčučnja i krenuo na njega. Ef nije na vreme stigao da pridigne srebrnuoštricu mača, tako da ga je vampir snažno gurnuo i srušio na zemlju.Svetiljka je ležala na podu, okrenuta u stranu kraj kanalizacionogizliva, ali je pomoću jarke ljubičaste svetlosti uspeo da vidi da je to, ilije nekada to bila - žena. Na sebi je imala poslovni blejzer prekoisprljane bele bluze, dok joj se maškara sa trepavica izmrljala i njenepreteče oči pretvorila u masku sličnu rakunovoj njušci. Vilica joj jepala, a jezik se povio unazad. Upravo je u torn trenutku Fet izleteo izprolaza.Krenuo je na nju bodežom, ubadajući je jednom, nisko sa strane.

Otkotrljala se sa Efa i ponovo spustila u čučanj. Fet ju je uz uzvikponovo napao. Ovoga puta ju je uboo nešto iznad mesta na kojem jetrebalo da joj se nalazi srce, u grudi ispod ramena. Vampir sezateturao unazad, samo da bi ponovo pohrlio. Sa zvukom zavijanja,zario joj je sečivo u donji deo trbuha, a ona se savijala i režala -mada je ponovo reagovala, sada više smetena nego što je bila ubolovima. Nastaviće da ga napada.Do sada se Ef pribrao, i kada je vampir ponovo pohrlio ka Fetu, Ef

se pridigao i otpozadi zamahnuo mačem sa obe ruke. Nagon zaubijanjem za njega je i dalje bio stran, tako da je nekako ublažiozamah pri samom kraju i sečivo se nije do kraja zarilo. Međutim, bilo

je sasvim dovoljno. Presekao je kičmeni stub i vampirova glava senagnula napred. Ruke su joj mlatarale, a telo joj se treslo dok jepadala u kanalizacioni odvod na sredini prolaza. Telo joj je zacvrčalokao nešto što se prži u pregrejanom tiganju.Nisu imali vremena da se čude. Pljas-pljas-pljas - zvuci su ukazivali

na ubrzane korake vampira koji su odjekivali katakombama kada jeovaj potrčao napred da upozori ostale.Ef je zgrabio luma-lampu sa zemlje i krenuo za njim sa isukanim

mačem. Zamišljao je kako juri vampira koji je Keli dovukao ovde, i tajbes ga je držao dok se kretao prolazom prepunim isparenja, u kojemsu mu čizme glasno šljapkale. Tunel je skretao udesno, gde je širokacev izlazila iz kamena, duž sve užeg prolaza. Toplota pare jepodstakla rast algi i gljivičastih biljaka koje su čudnovato svetlele podsvetlošću lampe. Razaznao je nejasan oblik vampira ispred njega,koji je trčao široko raskriljenih ruku, prstima grebući vazduh.Zatim još jedna oštra krivina i vampir nestade. Ef je usporio i

pogledao naokolo, upirući svetlost sav u panici - sve dok nije spaziostvorove noge koje su se migoljile u rupi prokopanoj ispod bočnogzida. Stvor se uvijao nalik na kakvu glistu, gmižući u prolaz. Ef jezamahnuo mačem prema njegovim prljavim stopalima, ali ona seprebrzo uvukoše tako da se mač zario u zemlju.Ef se spustio na kolena, ali nije mogao da vidi šta se nalazilo sa

druge strane plitke rupe. Začuo je korake u prolazu. Fet i Setrakijansu bili prilično udaljeni od njega. Odlučio je da ih ne čeka. Ef je legaona leđa i počeo da upuzava u rupu.Sam je sebe povlačio sve dublje u uzani prolaz koristeći ruke

postavljene ispred glave, u kojima je držao lampu i mač. Nemoj sadada se zaglaviš! Ako mu se to desi, nije bilo načina da se izvučenazad. Migoljio se napred, sve dok mu ruke i glava nisu naišli nanekakav otvoren prostor. Iskobeljao se napolje iz prolaza i spustio nakolena.Dahćući, šarao je naokolo svetlošću kao da je svetiljka bila obična

baterijska lampa. Nalazio se u drugom tunelu, s tim što se ovajzavršavao prugom i kamenjem. U njemu je, međutim, bilo nekakvejezivosti, neprikladne mirnoće. S njegove leve strane, ne više odstotinak metara napred, ukazivalo se neko svetlo.

Platforma. Požurio je uz prugu i popeo se na nju. Ova platforma nijebila nimalo nalik raskoši stanice Gradske skupštine - svuda su sevideli ogoljeni čelični stubovi i cevi na plafonu. Ef je bio na svakojstanici podzemne železnice u ovom delu grada, ali nikada nijeboravio na ovoj.Nekoliko vagona stajalo je na kraju platforme, a na njihovim vratima

pisalo je: VAN UPOTREBE. Ljuštura starog kontrolnog tornja stajalaje u sredini, išarana teško čitljivim grafitima „stare škole". Pokušao jeda otvori vrata, ali bila su zaključana.Začuo je nekakav metež u tunelu iz kojeg je izašao. Bili su to Fet i

Setrakijan koji su se provlačili iz jazbine, sustižući ga. Verovatno nijebilo nimalo pametno što je hitao napred sam. Ef je odlučio da ih tusačeka, u ovoj oazi svetlosti i forme, sve dok nije čuo zvuk šutnutogkamena na obližnjoj šini. Okrenuo se upravo u trenutku da vidivampira koji je sišao iz poslednjeg vagona i trčao duž udaljenogzida, daleko od svetlosti napuštene stanice.Ef je potrčao za njim, do kraja uzdignute platforme, a onda je skočio

na šine, prateći ih u mrak. Kolosek je skretao udesno, ali tu su sepruga i završavala. Zidovi tunela su podrhtavali u njegovom pogledudok je trčao. Mogao je da čuje odjek žurnih vampirovih koraka, zvuknjegovog hitrog bosonogog tabananja po oštrom kamenju. Stvorenjeje posrtalo, usporavalo. Ef mu se približio, a toplota njegove lampega je uspaničila. Jednom je okrenulo svoje plavom svetlošćuobojeno lice koje je prebledelo od užasa.Ef je zavitlao mačem i čudovištu odrubio glavu.Bezglavo telo je palo napred. Ef je zastao da uperi svetlo u njegov

vrat iz kojeg je isticala tečnost, uništavajući krvave gliste koje supokušavale da pobegnu. Uspravio se, disanje mu se polakosmirivalo... a onda je odjednom imao potrebu da zadrži dah.Čuo je nešto. Ili, bolje reći, osetio je nešto. Nešto što je bilo svuda

oko njega. Nije bilo koraka, niti pokreta, samo... prisustva. Samoneke uskomešanosti.Potražio je malu baterijsku lampu i uključio je. Tela Njujorčana

ležala su posvuda duž neravnog tla tunela. Njihova obučena tela bilasu postrojena na zemlji sa obe strane, nalik na žrtve trovanja gasom.Nekima su oči i dalje bile otvorene i gledale su onim narkotičkimpogledom bolesnika.

Ovo su bili preobraženi. Nedavno ujedeni, novozaraženi. Napadnutiupravo te noći. Uskomešanost koju je čuo dopirala je odmetamorfoze koja se odigravala u njihovim telima - nisu se pokretalinego su tumori nastanjivali organe, izrastale su vilice, razvijale seoralne žaoke.Tu se nalazilo na desetine tela, a mnogo više ih je bilo i u

produžetku tunela; nejasni oblici van dometa snopa svetlosti.Muškarci, žene, deca - žrtve svih uzrasta. Pohitao je naokolo, upirućisvetlost u svako lice, tražeći Keli - istovremeno preklinjući da je nenađe.I dalje je tragao kada su se pojavili Fet i Setrakijan. Sa nekakvim

olakšanjem, a istovremeno i očajem, Ef im je saopštio: „Ona nijeovde.“Setrakijan je stajao sa rukom na grudima, boreći se da dođe do

daha. „Koliko još ima?"Fet je rekao: „To je bila još jedna stanica kod Gradske skupštine na

liniji BMT. To je niži nivo koji nikada nije stavljen u pogon, a sada sekoristi samo za skladištenje neispravnih mašina. To znači da senalazimo ispod brodvejske pruge. Ova krivina će nas odvesti dotemelja zgrade Vulvort. Sledeča je ulica Kortland. Što znači da jeSvetski trgovinski centar..." Pogledao je nagore, kao da je mogao davidi deset, petnaest spratova iznad, kroz kamenito tlo do površine.„Blizu smo.“„Hajde da završimo s ovim", rekao je Ef. „Sada."„Čekajte", rekao je Setrakijan, još uvek pokušavajući da uspori puls

i dovede ga u kakvu-takvu normalu. Svetlošću baterijske lampeprešao je preko lica preobraženih. Kleknuo je da neke od njihpogleda ogledalom sa srebrnom podlogom koje je izvukao iz džepakaputa. „Oni su naša prva dužnost."Fet je obavio posao uništavajući vampire u nastajanju svetlošću

Setrakijanove lampe. Svako odsecanje glave predstavljalo je udaracEfovom zdravom razumu, ali naterao je sebe da gleda svakopojedinačno obezglavljivanje.I Ef je, takođe, bio preobražen. Ne iz čoveka u vampira već iz

iscelitelja u ubicu.Voda je postajala dublja što su dalje zalazili u katakombe, a

neobično korenje, puzavice i rastinje bez hlorofila, gladni za

sunčevom svetlošću, puzali su naniže sa nedovršene tavanice da senapiju vode. Povremeno žuto tunelsko svetlo prikazivalo im je zidovena kojima uopšte nije bilo grafita. Fina bela prašina ležala je prekonedirnutih delova tla i prekrivala površinu barica stajaće vode. To jebila zaostavština Svetskog trgovinskog centra. Sva trojica suizbegavala da stanu u nju kad god su to mogla, s poštovanjem kojebi imali i prema groblju.Plafon je bio sve niži, postepeno se spuštao ispod nivoa glave,

najavljujući kraj puta. Setrakijanovo sveznajuće svetlo osvetlilo jeotvor u gornjem delu urušenog zida, dovoljno širokom da uđu unjega. Buka koja je do tada bila nejasna i udaljena, sada je postajalasve glasnija. Snop svetlosti sa njihovih baterijskih lampi pokazao jeda je voda pod njihovim čizmama počela da podrhtava. To je bila,nepogrešivo, rika podzemnog voza, a sva trojica se okrenuše dapogledaju, iako je tunel u kojem su stajali bio bez šina.To se začulo ispred njih, išlo je direktno prema njima - voz je ulazio

na staničnu platformu kod Gradske skupštine iznad njih. Škripa, rikai podrhtavanje bili su neizdrživi - dostižući snagu zemljotresa - aonda im je iznenada sinulo da im je ovo gromoglasno ometanje išlou korist.Pohitali su kroz otvor, žureći u još jedan ljudskim rukama napravljen

prolaz bez šina, nanizan pogašenim svetiljkama, građevinskimosvetljenjem koje je podrhtavalo na tutnjavi podzemnog voza koji jeprolazio. Na gomile đubreta i krša već je odavno odgurano izaceličnih stubova koji su se uzdizali nekih desetak metara do plafona.Na uglu ispred njih primetili su nekakvo mutno, žućkasto svetlo.Isključili su luma-lampe i pohitali niz mračan tunel, videvši da se širisve do ćoška gde se pretvarao u dugačku, veliku prostoriju.Kada je tlo prestalo da drhti, a buka voza nestala kao prolazna

oluja, usporili su hod da utišaju koračanje u čizmama. Ef ih je osetiopre nego što ih je ugledao - njihove obrise koji su sedeli ili ležali nazemlji. Stvorenja su se trgnula kada su osetila njihovo prisustvo,pridigla su se, ali nisu napadala. On, Setrakijan i Fet nastavili su daim se približavaju, krećući se ka središtu Gospodareve jazbine.Demoni su se nahranili te noći, bili su podbuli od krvi, nalik na

krpelje, izležavali su se i varili. Klonula kao da su mrtva, bila su to

stvorenja koja su bespogovorno čekala zalazak sunca i mogućnostda se opet nahrane.Počeli su da se pri dižu. Bili su odeveni u radničke kombinezone,

poslovna odela, sportsku opremu, pidžame, odeću za večernjeizlaske i prljave kecelje, dok neki od njih nisu imali ništa na sebi.Ef je zahvatio mač, ispitujući lica kraj kojih je prolazio. Mrtva lica sa

krvavocrvenim očima.„Ostanimo u grupi", prošaputao je Setrakijan, pri hodu polako

izvlačeći rudarsku svetiljku iz torbe na Fetovim leđima. Iskrivljenimprstima odlepio je zaštitnu traku, a onda je okrenuo poklopac da biuključio bateriju. „Nadam se da ovo funkcioniše."„Nadate se?“, izgovorio je Fet.Tada se jedan ustremio na njega - neki stariji čovek, možda ne tako

zasićen kao ostali - a kada mu je Fet pokazao srebrni bodež, vampirje zašištao. Pritisnuo je čizmom čovekovu butinu i odgurnuo ga,pokazujući i ostalima svoje srebro.„Baš se ukopavamo u govna."Iz zidova su se pojavila lica, osvežena i zlokobnog pogleda. Stariji

vampiri, prva ili druga generacija, obeleženi izbeljenom kosom.Začulo se životinjsko stenjanje i nekakvo grleno mumlanje, nalik napokušaje govora blokiranog odvratnim izrastkom ispod jezika.Nabubrela grla nakazno su im se trzala.Setrakijan je rekao, smestivši se između Feta i Efa: „Kada se ovaj

šiljak zarije u zemlju, baterija bi trebalo da proradi.“„Trebalo bi!“ uzviknuo je Fet.„Morate da se sklonite pre nego što se upali. Iza onih stubova."

Zarđala, zakivcima pričvršćena lampa sijala je u pravilnimintervalima. „Nemate više od nekoliko sekundi. Kada se sklonite,zatvorite oči. Nemojte da gledate. Eksplozija će vas, inače, oslepeti."„Uradi to već jednom!", povikao je Fet, okružen vampirima.„Ne još..." Starac je otvorio štap samo toliko da ogoli deo srebrnog

sečiva, i brzim pokretom, kao kad kremen udari o kamen, prevukaoje jagodice svoja dva iskrivljena prsta preko oštrog sečiva. Krv jepočela da kaplje na kameni pod. Miris krvi je vidno uskomešaovampire. Pristizali su odasvud, sakupljajući se iz nevidljivih uglova,radoznali i gladni.

Fet je zamahnuo bodežom po prašnjavom vazduhu da bi održaobarem malo praznog prostora oko njih dok su se povlačili. „Štačekate?", pitao je.Ef je ispitivao lica, tražeći Keli u mrtvim očima žena. Jedna je

krenula prema njemu, a on joj je uperio vrh mača u grudi. Poskočilaje unazad kao oparena.Sada se čula još veća buka, prednje redove su otpozadi potiskivali

novopridošli, glad je nadjačavala oklevanje, a potreba gazilaiščekivanje.„Aktiviraj!", viknuo je Fet.Setrakijan reče: „Još nekoliko sekundi..."Vampiri su grunuli napred, dok ih je Ef zadržavao vrhom mača. Tek

tada mu je sinulo da upali luma-lampu, a oni su se naginjali kanjenom odbojnom svetlu nalik na zombije koji gledaju u sunce.Prednji redovi su bili u milosti onih iza njih. Obruč oko njih je oživeo...Ef je osetio kako ga nečija ruka vuče za rukav...„Sada", rekao je Setrakijan.Odbacio je okruglu spravu sa šiljkom u vazduh, kao sudija na

utakmici koji baca novčić. Težak predmet se okrenuo šiljkom kazemlji i pohrlio nadole.Četvorougaoni čelični šiljci zabiše se u kamen, a onda se začulo

zujanje, kao kada se sijalica oglasi tik pred pregorevanje.„Kreni, kreni!", uzviknuo je Setrakijan.Ef je mahnuo svetlom i zamahao mačem kao mačetom, hitajući ka

jednom od stubova. Osetio je kako ga hvataju, vuku, a čuo je imljackave udarce svog mača koji je rezao, njihove jauke i izobličenozavijanje. Ali, i dalje je gledao u ta lica tražeći Keli, usmrćujući svekoji nisu bili ona.Zujanje rudarskog oruđa preraslo je u sve jače cviljenje, a Ef je

nastavio da ih bode, udara i krči sebi put do čeličnog stuba, ulazeći unjegovu senku baš u trenutku kada je podzemna prostorija počela dase ispunjava zaslepljujućom plavom svetlošću. Zaklopio je oči iprekrio ih unutrašnjom stranom lakta.Začuo je životinjsku agoniju razmrskavajućih vampira. Topljenje,

prskanje i zvuk guljenja njihovih tela razorenih na hemijskom nivou,smežuravanje njihovih iznutrica kao da se ugljenišu same njihoveduše. Mutavi krici zatočeni u proključalim grlima.

Masovno žrtvovanje.Visokofrekventno zujanje nije trajalo duže od deset sekundi, čisti

sjaj plave svetlosti koji se širio od poda do plafona pre nego što jebaterija pregorela. Prostorija je ponovo bila u skoro potpunom mraku- a kada se jedini preostali zvuk sveo na zaostalo cvrčanje, Ef jespustio ruku i otvorio oči.Smrad izgorele pošasti koji se uzdizao u dimnoj pari ugljenisanih

stvorova na podu navodio je na povraćanje. Bilo je nemoguće kretatise a ne uznemiriti ove trule demone, tela koja su se sručila nalik nacepanice izgorele u vatri. Samo su oni vampiri koji su se delimičnonašli iza stubova imali dovoljno sreće da ostanu u životu. Ef i Fet suse brzo kretali usmrćujući ova bangava, poluuništena stvorenja.Fet je prišao rudarskoj lampi, koju je zahvatila vatra. Ispitao je štetu.„Pa“, rekao je, „ovo se jebeno aktiviralo."„Pogledajte", rekao je Setrakijan.Na udaljenom kraju zadimljene prostorije, na gomili đubreta i krša

visokoj otprilike jedan metar, nalazio se dugačak, crni sanduk.Kada mu je Ef, zajedno sa ostalima, prišao, kao neki pripadnik

antiterorističke jedinice koji se prikrada sumnjivom uređaju bezzaštitne opreme, situacija mu se učinila veoma poznatom, i bio mu jepotreban samo trenutak da se priseti - isto ovako se osećao kada jepristupao zamračenom avionu na prilaznici, na početku čitave ovekatastrofe.Isti onaj osećaj približavanja nečemu mrtvom i nemrtvom.

Pridošlom sa nekog drugog sveta.Bio je dovoljno blizu da potvrdi da je to zaista bio dugački crni

sanduk iz prtljažnog odeljenja leta 753. Na poklopcu se se nalazileizvanredno izrezbarene ljudske figure koje se kovitlaju kao uplamenom ognju, kao i izdužena lica koja vrište u agoniji.Gospodarev ogromni kovčeg bio je postavljen na oltaru sačinjenom

od krša i đubreta ispod ruševina Svetskog trgovinskog centra.„To je taj kovčeg", rekao je Ef.Setrakijan je posegnuo prema bočnoj strani kovčega, skoro

dodirujući gravure, a onda je povukao svoje iskrivljene prste. „Dugosam za njim tragao", rekao je.Ef je zadrhtao, ne želeći da se ponovo sretne sa tim stvorenjem,

proždiruće veličine i nemilosrdne snage. Ostao je sa strane -

iščekujući da se vrata svakog trenutka uz tresak otvore. Fet ga jeobišao i stao tačno naspram njega. Na poklopcu nije bilo hvataljki.Mora da se provuče prst ispod ruba na sredini poklopca i takopridigne. Biće mučno i prilično mukotrpno uraditi to na brzinu.Setrakijan je stajao na, pretpostavio je, uzglavlju kovčega, sa dugim

mačem pripravnim u rukama. Ali, izraz na njegovom licu bio jesmrknut. Ef je shvatio uzrok toga kada je pogledao starcu u oči, i toga je razoružalo.Bilo bi i suviše jednostavno.Ef i Fet su umetnuli prste ispod ruba na poklopcu, i nakon što su

klimanjem glavama izbrojali do tri, podigli su ga. Setrakijan senagnuo napred sa spremnom lampom i mačem... i video kovčegispunjen zemljom. Zario je mač u zemlju, srebrnim vrškomzagrebavši dno velikog sanduka. Ništa.Fet je zakoračio unazad, divljeg pogleda, ispunjen adrenalinom koji

nije mogao da suzbije. „Nestao je?"Setrakijan je povukao mač, otresajući zemlju sa njega tapkanjem o

ivicu kovčega.Efovo razočaranje je bilo prigušeno. „Pobegao je." Ef je zakoračio

nazad od kovčega, okrećući se ka jalovištu uništenih vampira unutarrazrušene prostorije. „Znao je da smo ovde. Pobegao je u sistemtunela podzemne železnice pre petnaest minuta. Ne može da izađena površinu zbog sunca... tako da će ostati unutra dok ne padnenoč."Fet reče: „Nalazi se u najdužem transportnom sistemu na svetu.

Hiljadu i trista kilometara šina."Efov glas je odzvanjao od očaja. „Ma, nismo imali nikakvu šansu."Setrakijan je izgledao iscrpljeno ali nimalo obeshrabreno. U

njegovim staračkim očima odjednom je zaiskrila nova nada. „Zar ovonije način na koji vi uništavate štetočine, gospodine Fete? Tako štoih terate iz brloga. Gonite ili."Fet reče: „Samo ako znate gde će na kraju da se denu."Setrakijan je rekao: „Zar sva stvorenja koja se ukopavaju u zemlju,

od pacova do zečeva, ne prave sebi neku vrstu rezervnog izlaza...?"„Sto mu gromova", izgovorio je Fet. Polako je počeo da kapira.

„Izlaz u slučaju opasnosti. Grabljivica dolazi s jedne strane, a onibeže s druge."

Setrakijan je rekao: „Verujem da se Gospodar bacio u beg."Ulica Vestri, Trajbeka

Nisu imali dovoljno vremena da u potpunosti unište kovčeg, tako dasu se zadovoljili time da ga gurnu sa oltara od đubreta i krša,prevrćući ga i prosipajući zemlju. Odlučili su da kasnije svrate idovrše posao.Povratak kroz tunele i spoljašnji prostor do Fetovog kombija prilično

je potrajao, a Setrakijanu je oduzeo mnogo snage.Fet je parkirao vozilo iza ugla Bolivarove kuće. Pretrčali su pola

osunčanog bloka do ulaznih vrata u zgradu a da se nisu ni potrudilida prikriju luma-lampe ili srebrne mačeve. U to rano doba nisu videlinikoga ispred njegove rezidencije, i Ef je počeo da lomi drvenebarikade na vratima. Iznad zabarikadiranih vrata nalazio se prozorukrašen brojem zgrade. Ef je razbio prozor mačem, šutiranjemotklonio veće krhotine iz rama, a onda je mačem odsekao i ostatkestakla. Uzeo je lampu i provukao se unutra, spuštajući se u glavnihol.Ljubičasto svetlo je osvetlilo dva mermerna pantera sa obe strane

vrata. Kip krilatog anđela na dnu zavojitih stepenica zlokobno ga jeposmatrao.Čuo je i osećao: mrmor Gospodarevog prisustva. Keli, pomislio je,

dok mu je patnja razarala grudi. Ona mora da se nalazila ovde.Setrakijan se sledeči popeo, dok ga je sa spoljašnje strane

pridržavao Fet, a Ef mu pomogao da se spusti. Stao je na noge iizvukao mač. I on je osećao prisustvo Gospodara, a sa tim osećajemi olakšanje. Nisu stigli prekasno.„On je ovde“, rekao je Ef.Setrakijan je odgovorio: „Onda već zna da smo pristigli."Fet je spustio dve veće UVC lampe, a onda se i sam uspentrao

preko poprečne grede, skočivši na pod.„Brzo", izgovorio je Setrakijan, vodeći ih ispod zavojitog stepeništa

u prizemlju zgrade koja se renovirala. Krenuli su kroz dugačkukuhinju u kojoj su se i dalje nalazile kutije sa neotpakovanimpotrepštinama. Tražili su vrata plakara. Pronašli su ga, ali iznutra jebio prazan i nedovršen.Otvorili su skrivena vrata na zadnjem zidu, a sve je izgledalo

upravo onako kako je i bilo prikazano na Norinim fotokopijama iz Pipi

magazina.Stepenice su vodile nadole. Parče polivinila iza njih zalepršalo je, te

se brzo okrenuše, mada je u pitanju bila samo promaja koja jedopirala sa stepeništa. Vetar je nosio miris podzemne železnice, kaoi prljavštine i jalovine.Ovo je bio prolaz do tunela. Ef i Fet su počeli da raspoređuju dve

UVC lampe, postavljajući ih tako da obasjavaju prolaz iz plakaražestokom, ubistvenom svetlošću i na taj način zatvore pristup izpodzemlja. Imali su nameru da spreče vampire da izađu, a što je jošbitnije, da obezbede da jedini izlaz iz kuće bude onaj koji vodidirektno na sunčevu svetlost.Ef je pogledao nazad u Setrakijana koji se oslanjao na zid. Prstima

je pritiskao prsluk na mestu gde mu se nalazilo srce. Efu se tonimalo nije dopalo, i taman kad je krenuo prema njemu, Fetov glasga je naterao da se okrene. „Do đavola!" Jedna od lampi seprevrnula, zvekećući po podu. Ef je proverio da li sijalice još uvekfunkcionišu, a onda je ispravio lampu, vodeći računa o emisijisvetlosti.Fet mu je prstom pokazao da se primiri. Začuo je neke zvuke

odozdo. Korake. Vonj povetarca se izmenio - sada je bio smrdljiviji,pokvareniji. Vampiri su se okupljali.Ef i Fet su se povukli iz plakara osvetljenog plavom svetlošću,

njihovog sigurnosnog izlaza. Kada se Ef okrenuo prema starcu,njega više nije bilo.Setrakijan se vratio u veliki prednji hol. Srce mu je snažno damaralo

u grudima, preopterećeno stresom i iščekivanjem. Toliko je dugočekao. Tako dugo...Izobličeni prsti počeli su da ga bole. Savio ih je, hvatajući dršku

mača ispod srebrne vučje glave.Tada je nešto osetio, onaj najfiniji titraj vazduha koji prethodi

pokretu...Pokret kojim je u poslednjem mogućem trenutku isukao mač

spasao ga je od direktnog i smrtonosnog udarca. Napad ga jeodbacio na zemlju, a onda se njegovo staračko telo otklizalo saglavom napred preko mermernog poda i udarilo u podnožje zida.Međutim, nije ispustio mač. Pridigao se na noge što je brže mogao,

mlatarajući mačem napred-nazad, ne videći ništa u slaboosvetljenom foajeu.Gospodar se tako brzo kretao.Bio je upravo ovde. Negde ovde.Sada si starac.Glas je praskao u Setrakijanovoj glavi, drmusajući ga kao strujni

udar. Setrakijan je zamahnuo srebrnim mačem ispred sebe. Nekicrni oblik je u magnovenju prohujao pored kipa jecajućeg anđela upodnožju zavojitih mermernih stepenica.Gospodar će pokušati da mu odvuče pažnju. Tako je on radio.

Nikada ga neće direktno izazvati, licem u lice, već će ga obmanjivati.Iznenaditi na prepad, otpozadi.Setrakijan se povukao uz zid kraj ulaznih vrata. Iza njega se

nalazilo usko okno na vratima zastakljeno tifani staklom, a koje jesada bilo zamračeno. Setrakijan je mačem razbio dragoceno staklo.Dnevno svetlo je nahrupilo u foaje.U trenutku kada se staklo lomilo, Ef i Fet su pristigli i videli

Setrakijana kako stoji sa pri dignutim mačem, tela okupanogsunčevom svetlošću.Starac je spazio tamnu mrlju kako se uzdiže uz stepenice. „Eno

ga!“, povikao je, krenuvši za njim. „Sada!“Ef i Fet jurnuše za starcem uz stepenište. Dva druga vampira su ih

presrela na vrhu stepeništa. Bolivarovi bivši pripadnici obezbeđenja,njegovi kao od brega odvaljeni telohranitelji sada su bili pregladneliHulkovi u prljavim odelima. Jedan je udario Efa koji se zateturaounazad i skoro izgubio ravnotežu, grčevito se hvatajući za zid da sene bi stropoštao niz mermerne stepenice. Uperio je luma-lampu ivelika, grozomorna marioneta je ustuknula kada joj je Ef mačemzasekao butinu. Vampir je zakrkljao i ponovo pokušao da ga udari.Ef ga je uboo, zarivši mu mač duboko u stomak pre nego što ga jeizvadio. Vampir je pao na odmorište kao neki izduvani balon.Fet je svog vampira držao na rastojanju pomoću svetiljke, kratkim

bodežom ubadajući i sekući telohraniteljeve ruke koje su htele da gazgrabe. Uperio je lampu direktno u njegovo lice, a vampir je samomlatio naokolo i divljački gledao oko sebe, privremeno zaslepljen.Fet se sagnuo i primakao mu se iza leđa, ubadajući telohranitelja u

zadnju stranu debelog vrata pre nego što ga je snažno gurnuo nizstepenice.Efov vampir je pokušao da se pridigne, sve dok ga Fet nije zalepio

za pod šutnuvši ga u rebra. Telohraniteljeva glava je ležala nadposlednjim stepenikom i, uz mučni urlik, Ef je zamahnuo mačem.Glava je odskakutala niz stepenice, ubrzavajući pri dnu, preskačući

telo onog drugog vampira i otkotrljavajući se sve do suprotnog zida.Bela krv je curila iz otvorenog vrata na crvenu stazu. Krvave gliste

su se izmigoljile, a Fet ih je spržio lampom.Telohranitelj na dnu stepeništa nije bio ništa više od kožne vreće

ispunjene polomljenim kostima, ali još uvek je bio živ. Pad mu nijeozledio vrat, tako da nije bio oslobođen. Oči su mu bile otvorene inemo je zurio uz dugačke stepenice, pokušavajući da se pomeri.Ef i Fet su pronašli Setrakijana sa isukanim mačem kraj zatvorenih

rešetkastih vrata lifta. Zamahivao je njime na tamnu, brzopokretljivuutvaru. „Pazite...!“, povikao je Setrakijan, ali pre nego što je stigao dase izrazi rečima, Gospodar je udario Feta s leđa. Pao je snažno nazemlju, pri padu skoro lomeći lampu. Ef jedva da je stigao da reagujepre nego što je utvara prošišala kraj njega - usporavajući samonakratko, ali dovoljno da Ef ponovo vidi Gospodarevo lice, njegovoglistasto meso i usta koja se keze - usput ga gurnuvši na zid.Setrakijan se ustremio napred, zamahujući mačem obema rukama,

terajući oblik koji se brzo kretao u široku prostoriju sa visokimplafonom i providnim podom. Ef se pridigao i krenuo za njim, kao iFet, kome je curila krv niz slepoočnicu.Gospodar se zaustavio i prikazao im se ispred ogromnog kamenog

kamina nasred prostorije. Zgrada je imala prozore samo na dužimzidovima - tako da im savezničko sunce nije moglo pomoči usredištu prostorije. Gospodarev ogrtač se zatalasao i primirio, anjegove grozomorne oči su gledale u njih, naročito u Feta, koji baš inije bio tako mali. Krv mu je curila niz lice. Uz nešto što je zazvučalokao čereče zavijanje, dugoruki Gospodar je zgrabio drvenu gradu,kojekakvu starudiju i krš koji su mu došli pod ruku, i snažno ihzavitlao na trojicu ubica.Setrakijan se pripio uz zid, Ef našao zaklon iza ćoška, a Fet

iskoristio drvenu ploču kao štit.

Kada je napad bio okončan, pogledali su i videli da je Gospodarnestao.„Isuse!“, zašištao je Fet. Obrisao je rukom krv sa lica, a onda

odbacio ploču. Bacio je svoj srebrni bodež u hladan kamin uz zveketi udarac - bio je beskoristan naspram ovog džina - i uzeo Efovulampu, tako da je sada imao dve, omogućavajući Efu da drži svojduži mač obema rukama.„Za njim", rekao je Setrakijan, krećući napred. „Kao što se dim diže

uz odžak, i mi njega moramo naterati da se popne na krov."Kada su skrenuli za ugao, još četiri šišteća vampira su se ustremila

na njih. Ličili su na nekadašnje Bolivarove fanove: njihov sadašnjivampirski izgled dopunjavale su obrijane glave i pirsinzi.Fet je krenuo na njih dvema lampama, terajući ih da ustuknu. Jedan

od njih se probio, te je u igru uskočio Ef - njoj pokazujući svoj srebrnimač. Ova je ličila na bucmastu Vampiru u teksas suknji i iscepanimmrežastim hulahopkama. Posedovala je onu radoznalu gramzivostnovorođenih vampira koju je Ef počeo da prepoznaje. Ef je, unagnutom položaju, uperio mač u nju, dok je vampiruša simuliralakretanje nadesno, pa nalevo, šišteći na njega kroz blede, bele usne.Ef je začuo Setrakijana kako viče: „Strigoj!“ - na onaj svoj

zapovednički način. Zvuk sečenja koji je dopirao od starca koji jeusmrćivao vampire ohrabrio je Efa. Debeljuškasta Vampira je suvišeagresivno simulirala i Ef joj je zario mač u prednji deo ramena uiscepanoj crnoj pamučnoj majici, progorevajući zver koja se nalazilaunutra. Usta su joj se otvorila, a jezik pridigao. Ef se povukao upravom trenutku, jer je njena žaoka zamalo promašila njegov vrat.Nastavila je da nasrće na njega razjapljenih usta, a Ef joj je uz besanurlik zario mač u lice. Pravo kroz žaoku, oštrica mača je prošla skrozkroz potiljak, dok se vrh mača zario nekoliko centimetara unedovršen zid.Vampiru se zakolutaše oči. Žaoka je bila probodena i iz nje je curila

bela krv, puneći joj usta i slivajući joj se niz bradu koju nije mogla dapomeri. Bila je pribodena za zid. Koprcala se i pokušavala daispljune svoju glistastu krv na Efa. Virus će se širiti na sve mogućenačine.Setrakijan je ubio preostala tri vampira. Sveže ispolirani parket od

javorovine na kraju hodnika bio je isprskan belim. Vratio se do Efa i

rekao mu: „Nazad!“Ef je ispustio mač, čiji je balčak podrhtavao iz zida. Setrakijan je

zamahnuo prema vampirovom vratu i gravitacija je povukla bezglavotelo ka podu.Glava je ostala prikovana za zid, dok je bela krv curila iz ranjenog

vrata, a vampirove crne oči razrogačeno zverale u dvojicu ljudi... svedok se nisu zakolutale unazad i opustile se, smirile. Ef je zgrabiobalčak i izvukao mač iz zida iza njenih usta. Tada joj je glava pala natelo.„Gore, gore!“, rekao je Setrakijan, hodajući uz zid prema drugim

stepenicama, ovog puta kružnim, sa ukrašenim, gvozdenimgelenderom. Starčev duh bio je snažan, ali zato mu je ponestajalosnage. Ef ga je prestigao na vrhu. Pogledao je udesno, pa ulevo. Napotmuloj svetlosti uočio je dovršen parket i nezavršene zidove. Ali,nije bilo vampira.„Razdvojimo se“, rekao je starac.„Je l' se vi to šalite?“, izgovorio je Fet, uhvativši ga i pomažući mu

da se popne do vrha. „Nikada se ne razdvajamo. To je prvo pravilo.“Mahnito je zamahao lampom. „Gledao sam suviše filmova da bih bilokako drugačije postupio."Jedna od lampi je počela da treperi. Sijalica je iskočila jer se aparat

pregrejao i odjednom zapalio.Fet ju je ispustio i nogama ugasio vatru. Sada je imao samo jednu

lampu.„Koliko dugo će izdržati baterija?", upitao je Ef.„Nedovoljno", odgovorio je starac. „On će nas ovako iscrpljivati,

juriće se s nama sve dok ne padne noč."„Moramo da ga u’vatimo u zamku", rekao je Fet. „Kao pacova u

kupatilu."Tada se starac zaustavio, okrećući glavu u pravcu nekakvog zvuka.Tvoje srce je slabo, ti, matori bedniče. Mogu da ga čujem.Setrakijan je stajao mirno, sa mačem u pripravnosti. Pogledao je

svuda oko sebe, nije bilo ni traga Mračnome.Imaš dopadljivo oružje.„Ne prepoznaješ ga?“, upitao je Setrakijan glasno, uz duboke

uzdahe. „Pripadao je Sarduu. Mladiću čiji si lik prisvojio."

Ef se približio starcu, shvativši da je razgovarao sa Gospodarem.„Gde je ona?", uzviknuo je. „Gde je moja žena?"Gospodar nije obraćao pažnju na njega.Čitav tvoj život vodio te je do ove tačke. I drugi put ćeš izgubiti.Setrakijan je rekao: „Okusićeš moje srebro, strigoj."Okusiću tebe, starče. I tvoje nespretne apostole...Gospodar je napao otpozadi, ponovo bacivši Setrakijana na pod. Ef

je reagovao, zamahnuvši mačem na treptanje vazduha koje jeosetio, zadajući nekoliko udaraca naslepo. Kada je povukao oštricu,video je da je vrh mača ulepljen belim.Ozledio je Gospodara. Barem ga je ranio.Međutim, dovoljan je bio samo trenutak, koliko je Efu trebalo da

prepozna tu činjenicu, da se Gospodar vrati i udari ga svojomkandžastom rukom u grudi. Ef je osetio kako gubi tlo pod nogama ikako mu se ramena i leđa snažno zabijaju u zid, a mišići seraspršavaju od bola dok mu telo pada u stranu.Fet je krenuo napred sa lampom, a Setrakijan je zamahnuo

srebrom, terajući zver da ustukne. Ef se otkotrljao što je brže mogao,očekujući još udaraca... ali oni nisu usledili.Ponovo su bili sami. Mogli su to da osete. Nije bilo nikakvog zvuka,

osim zveckanja građevinskih reflektora prikačenih duž plafona, kojisu se klatili kraj podnožja stepeništa.Ef reče: „Ranio sam ga."Setrakijan se pomoću mača pridigao na noge. Gornji deo njegove

ruke bio je povređen i mlitavo je visio. Krenuo je ka sledečemstepeništu koje je vodilo dalje nagore.Na nedovršenim daskama na stepenicama videla se bela

vampirska krv.Ranjeni ali odlučni, počeli su da se penju uz stepenice ka vrhu. Ovo

je sada bio Bolivarov apartman, najviši sprat na višoj od dve spojenezgrade. Ušli su u spavaći deo, tražeći vampirsku krv na podu. Poštoje nisu videli, Fet je otišao iza nenameštenog kreveta do krajnjihprozora i strgnuo zavese koje su prostoriju činile još mračnijom,puštajući unutra svetlost, ali ne i direktne sunčeve zrake. Ef jeproverio kupatilo i video da je ono veće nego što je očekivao, samnoštvom ogledala u zlatnim ramovima koja su ga beskonačno

umnožavala. Čitava vojska Efraima Gudvedera sa mačevima urukama.„Ovuda“, zadahtao je Setrakijan.Sveži tragovi belog stajali su na crnoj kožnoj fotelji u široj prostoriji

namenjenoj medijima. Dva nadsvođena prozora sa teškimdraperijama duž istočnog zida ocrtavala su svetlosnu liniju ispodporuba dugačkih zavesa. Krov spojene zgrade nalazio se odmahispod.Gospodar je mogao da oseti dnevnu svetlost iza sebe. Stajao je

nasred sobe, dok mu je glistama zaposednuto lice bilo iskošenoprema njima. Očima boje oniksa zurio je u njih. Zvuk kapanja,usporen i nepravilan, poticao je od svetlucave bele krvi koja seslivala niz njegovu izduženu ruku, padajući sa vrha njegoveneljudske kandže na pod.Setrakijan je zahramao napred, sa mačem koji je vukao po zemlji,

brazdajući pod. Zaustavio se i pridigao srebrnu oštricu svojomzdravom rukom, okrećući se ka Gospodaru - srce mu je kucaloprebrzo.„Strigoj“, obratio mu se.Gospodar je gledao, u ovom trenutku miran, demonski kraljevskog

držanja, dok su mu oči izgledale kao dva mrtva meseca u oblacimakrvi. Jedini pokazatelj njegovog stanja bilo je uzbuđeno vrpoljenjekrvnih parazita ispod usahlog lica.Gospodarev glistoliki krvotok kao da je bio izjednačen sa

Setrakijanovom kolajućom krvi. Za Setrakijana, trenutak skoro da jebio pravi... a, opet, srce mu nije kucalo kako treba, izdavalo ga je.Ef i Fet se okupiše iza njega, tako da Gospodar nije imao drugog

izbora nego da se izbori za izlazak iz sobe. Lice mu se raširilo udivlji, podrugljiv osmeh. Šutnuo je dugačak, nizak sto na Efa, koji gaje gurnuo pozadi, dok je svojom dugom, zdravom rukom odgurnuoveliku fotelju na Setrakijana. Ovim potezima je hteo da ih razdvoji.Gospodar je grunuo u sredinu, direktno se ustremljujući na Feta.Fet je pridigao lampu, ali je Gospodar izvrdao i prišao mu sa strane,

grebući ga. Fet se srušio, pao omamljen pored vrha stepenica.Gospodar je jurnuo pored njega, ali je Fet bio brz, hitro je uperiolampu i upalio je - pravo u režeče lice Mračnoga. UVC zraci suudarili u njega, odgurnuvši ga na zid, čiji se malter odlomio usled

njegove ogromne težine. Kada su se kandže čudovišta spustile sanjegovog lica, oči su mu bile razrogačene, a meseci boje oniksanaizgled zamućeni.Gospodar je bio zaslepljen, ali tek privremeno. Sada su osetili da

imaju blagu prednost, te ga je Fet odmah još žustrije napao lampom,čije je dejstvo Gospodar osećao i od koje se povlačio, ali koju nijemogao da vidi. Oterao je visoku zver preko sobe prema vratimaprekrivenim zavesama, a Ef je pohrlio za njim, sekući mačem ogrtačMračnoga, zasećajući mu donekle i kožu. Gospodareva kandža jezamahnula, ali nijednog od njih nije dohvatila.Setrakijan se uhvatio za stolicu koju je Gospodar prethodno na

njega bacio, dok mu je mač zaklepetao na zemlju.Ef je pohrlio i presekao teške draperije sa jednog od nadsvođenih

krila vrata. Jaki sunčevi zraci nagrnuli su unutra. Ukrasna gvozdenarešetka zaklanjala je staklena vrata, ali samo jednim jakim udarcemsečiva zasun se polomio uz svetlucanje varnica.Fet je nastavio da nagrće na Gospodara. Ef se okrenuo, očekujući

da Setrakijan zada poslednji udarac.Tada je i ugledao starog profesora kako leži na zemlji kraj svog

mača i drži se za grudi.Ef se skamenio, čas je gledao u ranjivog Gospodara, a čas u

Setrakijana koji je umirao na podu.Fet, koji je držao lampu pred vampirom kao krotitelj lavova svoj

visoki tronožac, upita: „Šta čekate?"Ef je potrčao ka starcu. Spustio se na sve četiri i video bol na

Setrakijanovom licu, izgubljen pogled. Prsti su mu se zgrčili naprsluku, kod srca.Ef je spustio mač. Otkopčao mu je prsluk i košulju, ogoljavajući mu

usahle grudi. Krenuo je da mu opipava puls na vratu, ali nije mogaoda ga nađe.Fet je uzviknuo: „Hej, doco!“ Nastavio je da nadire, odgurujući

Gospodara do samog oboda sunčeve svetlosti.Ef je masirao starčeve grudi kod srca. Nije odmah primenio

veštačko disanje jer se brinuo za njegove kosti, da mu ne slomirebra.Tada je primetio da Setrakijanovi starački prsti više ne stoje kod

srca, već da posežu za prslukom.

Fet se okrenuo u panici da vidi šta ih to zadržava. Video jeSetrakijana na podu i Efa koji kleči nad njim.Fet je gledao sekundu duže nego što je smeo. Gospodar je izleteo,

uhvatio Feta za rame i povukao ga ka sebi.Ef je pritisnuo džepove Setrakijanovog prsluka od tvida i osetio je

nešto pod rukom. Izvadio je malenu bočicu i brzo odvrnuo poklopac.Mnoštvo malih belih pilula rasulo se po podu.Fet je i sam bio krupan čovek, ali u Gospodarevom stisku bio je tek

samo dete. I dalje je držao lampu u ruci, mada su mu obe ruke bilepričvršćene. Okrenuo se ka Gospodaru, progorevajući ga sa strane -zaslepljena zver je rikala od bola, ali nije popuštala stisak. Gospodarje drugom rukom zgrabio Feta za teme, zavrćući mu vrat uprkosotporu koji je pružao. Tada je Fet počeo da zuri u jezivo lice.Ef je uhvatio jednu tabletu nitroglicerina i položio starčevu glavu na

svoju ruku. Otvorio mu je stisnutu vilicu i stavio pilulu pod hladnjikavjezik. Izvadio je prst i prodrmao Setrakijana, vičući na njega. Tada jestarac otvorio oči.Gospodareva usta se otvoriše nad Fetom, i pojavila se njegova

žaoka, vitlajući se snažno, šibajući po vazduhu iznad Fetovihrazrogačenih očiju i izloženog vrata. Fet se snažno borio, ali mu jestisak na potiljačnoj strani vrata prekinuo dotok krvi u mozak, i sobase zamračivala, a njegovi mišići opuštali u stvorovim kandžama.Ef povika: „Ne!“, i potrča ka Gospodaru sa isukanim mačem,

zasecajući gnusobu preko širokih leđa. Fet se stropoštao na pod.Gospodareva glava se naglo okrenula, dok mu je žaoka tragala, amaglovite oči ugledale Efa.„Moj mač pevuši srebrom!", uzviknuo je Ef, udarajući mačem gornji

deo Gospodarevih grudi. Mač je zaista i zapevao, mada je Mračniustuknuo unazad i izbegao udarac. Ef je ponovo zamahnuo - inanovo promašio. Gospodar se povukao ponovo unazad, i tada jeizgubio kontrolu. Sada se nalazio na sunčevoj svetlosti, tačno ispreddvostrukih staklenih vrata, dok je iza njega prodiralo jako dnevnosvetlo sa krovne terase.Ef ga je imao. A, Gospodar je to znao. Ef je potom sa obe ruke

pridigao mač, spreman da ga zabije kroz Gospodarevo istureno grlo.Kralj vampira je zurio dole u Efa sa nečim u pogledu što je

podsećalo na čisto gađenje, uzdižući se još više, svlačeći kapuljačusvog tamnog ogrtača sa glave.„Crkni!“, povikao je Ef, hrleći ka njemu.Gospodar se okrenuo i prošao kroz staklena vrata na otvorenu

krovnu terasu. Staklo je prsnulo kada je ogrnuti vampir pao kotrljajućise po vrućim glinenim pločicama, usred ubistvenih sunčevih zraka.Zaustavio se, presavijen, na jednom kolenu.Ef je impulsivno prošao kroz razbijena vrata, a onda se zaustavio,

gledajući ogrnutog vampira, iščekujući njegov kraj.Gospodar je snažno drhtao, dim ili para uzdizali su se iz njegovog

tamnog ogrtača. Kralj vampira je ustao i ispravio se do svoje punevisine, drhteći kao da se nalazio u nekom strašnom grču, ogromnihkandži stisnutih u zverinje pesnice.Uz urlik je zbacio ogrtač sa sebe. Drevna odora je dimeći se pala

na pločice. Gospodarevo nago telo se grčilo, svetlucava koža jetamnela, pekla se - menjajući boju iz svetle, bledoljubičaste u mrtvu itamnu.Rana koju mu je Ef naneo mačem preko leđa pretvorila se u

duboki, crni ožiljak, kao da je bio spržen zracima sunca. Okrenuo se,i dalje se dimeći i drhteći, i pogledao u Efa, kao i Feta koji je stajaona vratima iza njega, i Setrakijana koji se pridigao na koleno.Grozomorno ogoljen, jezivo mršav, sa glatkim i bespolnimpreponama. Njegova pečena i crna koža migoljila se od bolapomahnitalih krvavih glista.Sa najjezivijim osmehom, kezom strašnog bola i još jačeg osećaja

pobede, Gospodar je okrenuo lice prema suncu i otvorenih ustaispustio iz sebe prkosni krik. Prava demonska kletva. A tada je,vrtoglavom brzinom, jurnuo ka ivici terase, skliznuo preko niskogzida krova i pohitao niz ivicu zgrade do skela na trećem spratu... aonda je nestao u senci Njujorka koji se prostirao u nedogled.

BRATSTVOwww.balkandownload.org

Nazaret, PensilvanijaU dugačkom, napuštenom i nikada na mapama obeleženom

rudniku azbesta, podzemnom svetu nekoliko stotina metara ispodpovršine šuma Pensilvanije, u kilometrima dugačkom lavirintu tunelai jazbina, trojica Drevnih Novog sveta savetovali su se u prostorijicrnoj kao katran.Tokom vremena, njihova su se tela izlizala do savršene glatkoće

rečnog kamenja, dok su im pokreti bili skoro neprimetni. Nisu imalinikakve potrebe za spoljnim podsticajima. Sistemi njihovih tela razvilisu maksimalnu delotvornost, a njihova vampirska usta funkcionisalasu nepogrešivo. Noćni vid im je bio izvanredan.U kavezima napravljenim unutar dubokih zapadnih tunela njihovog

carstva, Drevni su već počeli da prikupljaju hranu za oštrupensilvanijsku zimu. Povremeni vrisak ljudskog zatočenika prolomiobi se rudnikom, odjekujući kao mučan zov životinjski zov.To je sedmi.Uprkos njihovom ljudskom izgledu, nisu imali potrebu za

životinjskim vidom komunikacije. Njihovi pokreti, sve do pogledanjihovih sitih crvenih očiju, bili su strašno usporeni.Kakav je to napad?To je nasilje.On nas smatra starima i slabima.Još neko je učestvovao u njegovom prestupu. Neko je morao da

mu pomogne da pređe okean.Neko od naših ?Drevni Novoga sveta posegnuo je umom preko mora u Stari svet.Nemam taj osećaj.Tada se sedmi izjednačio sa ljudskim bićem.Sa ljudskim bićem protiv svih drugih ljudi.I - protiv nas.Zar sada nije očigledno da je samo on mogao da bude odgovoran

za bugarski, masakr?Da. On je dokazao da je spreman da ubija i svoj soj kada mu se

suprotstavi.Zaista ga je razmazio svetski rat.Predugo se čašćavao u rovovima. Gostio u koncentracionim

logorima.

A, sada je prekršio primirje. Zakoračio je na našu zemlju. On čitavsvet želi samo za sebe.Ono što hoće jeste još jedan rat.Kandža najvišeg se trgnula - neverovatan fizički pokret za jedno

stvorenje tako preterano oprezno, nepomerljivo. Njihova telapredstavljala su tek puke ljušture koje su mogle da budu zamenjene.Možda su postali samouvereni. I previše zadovoljni.Onda se moramo obavezati. Više ne možemo biti nevidljivi.Lovac na glave je ušao u prostoriju Drevnih, čekajući da mu se

obrate.Pronašao si ga.Da. Pokušao je da se vrati kući, kao što čine i sva stvorenja.Da li zadovoljava?On će biti naš dnevni lovac. Nema drugog izbora.U zamandaljenom kavezu u zapadnom tunelu, na tlu sazdanom od

hladne zemlje, u nesvesti je" ležao Gas i sanjao svoju majku -nesvestan odgovornosti koja ga čeka.

EPILOG

Ulica Kelton, KvinsPonovo su se okupili u Kelinoj kući. Nora je dovela Zaka odmah

nakon što su Ef i Fet raščistili ono što je nekada bio Met, palećinjegove telesne ostatke ispod lišća i granja u stražnjem dvorištu.Setrakijan je ležao na izvučenom dvosedu u zadnjoj dnevnoj sobi.

Odbio je da ide u bolnicu, a Ef se složio sa njim da to nije dolazilo uobzir. Ruka mu je bila jako ozleđena, ali ne i polomljena. Puls mu jebio slab, ali ujednačen, i poboljšavao se. Želeo je da Setrakijanspava, ali ne pomoću sedativa, tako da je sledeči put kada je ušaoda ga vidi pred noč poneo i čašu sa brendijem.Setrakijan je tada rekao da nije bol ono što ga muči. „Od neuspeha

čovek ne može da spava.“Sama pomisao na neuspeh Efa je odmah podsetila da nije

pronašao Keli. Jedan deo njega želeo je da veruje da još ima nade.„Nije t.o vaš neuspeh", rekao mu je Ef. „Sunce je propustilo da

odradi svoj deo posla."Setrakijan je rekao: „On je još moćniji nego’ što sam mislio.

Pretpostavljao sam, možda... pribojavao se, svakako... ali nisammogao da znam. On nije sa ovog sveta."Ef se složio. „On je vampir."„Ne - nije sa ovog sveta."Ef se zabrinuo da starac možda nije dobio prejak udarac u glavu.

„Ranili smo ga, i to je to. Obeležili smo ga. A sada je u begu."Starca ništa nije moglo da uteši. „On je još uvek tamo negde. Sve

se nastavlja." Prihvatio je čašu sa brendijem od Efa, otpio i zavaliose. „Ovi vampiri su sada... u svom detinjstvu. Upravo se pripremamoda budemo svedoci nove faze njihove evolucije. Potrebno je otprilikesedam noći da se potpuno preobraze. Da njihov novi parazitskisistem organa dovrši svoj razvoj. Kada se to desi, kada se njihovatela više ne budu sastojala od vitalnih organa - srca, pluća - većsamo od niza komora u telu, biće manje ranjivi na konvencionalnooružje. I nakon toga će nastaviti da sazrevaju - saznavaće, postajaćepametniji, prilagodljiviji sredini u kojoj borave. Formiraće klanove izajedno će ići u napade, a svako od njih će ponaosob biti okretan ismrtonosan. To će umnogome otežati naš zadatak - da im uđemo utrag i da ih porazimo. Sve dok, naposletku, ne postane nemogućezaustaviti ih.“ Starac je ispio brendi, a onda pogledao u Efa.

„Verujem da je ono čemu smo danas bili svedoci, na onom krovuovog jutra, kraj čovečanstva."Ef je osetio kako se breme budućnosti nadvija nad svima njima.

„Ima li nečeg što mi niste rekli?"Setrakijanove oči se zamagliše dok je zurio u nepoznato. „Previše

toga da bih o tome sada govorio."Nedugo zatim, zaspao je. Ef je pogledao u iskrivljene prste kako

uvrću rub čaršava na njegovim grudima. Njegovi snovi su biligrozničavi, i on tu ništa nije mogao sem da stoji i gleda.„Tata!“Ef je izašao u glavnu dnevnu sobu. Zak je sedeo na stolici za

računarom, a Ef je obgrlio dečaka otpozadi, čvrsto ga zagrlio, ljubećimu teme, udišući miris njegove kose. „Volim te, Z“, prošaputao je.„Volim i ja tebe, tata", uzvratio mu je Zak. Ef mu je tada raštrkao

kosu i pustio ga.„Kako stoje stvari?"„Skoro da je gotovo." Dečak se okrenuo ka računaru. „Moram da

napravim lažnu i-mejl adresu. Izaberi lozinku."Zak je pomagao Efu da aplouduje video sa Anselom Barburom u

šupi za pse - Ef još nije pokazao Zaku taj snimak - na što više fajl-šeringa i video-vebsajtova, a ne samo na Bit torentu i Ju tjubu. Ef ježeleo da na internet postavi pravi snimak vampira kako bi ceo svetmogao da ga vidi. To je bio jedini način koji je mogao da smisli da biistina doprla do ljudi. Nije se brinuo da li će izazvati paniku i haos.Neredi su se nastavljali, ograničeni na siromašnije delove grada,mada je širenje bilo samo pitanje vremena. Druga alternativa, da senastavi sa koordinisanim ćutanjem dok se ljudi suočavaju saizumiranjem, bila je suviše besmislena da bi se uopšte i spominjala.Borba protiv ove kuge započeće na najprizemnijem mogućem nivou

- ili je uopšte neće ni biti.Zak je rekao: „Sada selektujem fajl, ovako, i stavljam ga kao

atačment...“Začuo se Fetov glas iz kuhinje, gde je gledao televiziju i jeo pileću

salatu iz plastične kutije od četvrt kilograma. „Pogledajte ovo.“Ef se okrenuo. Snimak iz helikoptera prikazivao je niz zgrada u

plamenu i crn, gusti dim nad Menhetnom.„Stvari izgledaju loše“, rekao je.

Dok je Ef gledao, primetio je da se Zakovi školski papiri koji sustajali na frižideru pridižu i lepršaju. Papirna salveta je odletela prekopulta, prizemljujući na pod pred Fetovim nogama.Ef se okrenuo ka Zaku, koji je prestao da kuca. „Kakva je to

promaja?"Zak reče: „Mora da su otvorena klizna vrata u zadnjoj dnevnoj

sobi.“Ef je pogledao naokolo da vidi gde je Nora. Tada se začulo

povlačenje vode u toaletu, a ona je izašla iz hodnika gde se nalazilokupatilo. „Šta se dešava?“, upitala je kada je primetila da svi zure unju.Ef se okrenuo ka drugom delu kuće, gledajući u ćošak iza kojeg su

se nalazila klizna staklena vrata i zadnje dvorište.Neka osoba je zašla za ugao. Tu je zastala sa rukama koje su joj

mlitavo visile uz telo.Ef je piljio, ne mogavši da se pokrene.Keli.„Mama!"Zak je krenuo prema njoj, a Ef je posegnuo za njim i zgrabio ga.

Njegov stisak mora da je zaboleo Zaka, jer se dečak zabezeknutoistrgnuo i pogledao ga.Nora je pritrčala i uhvatila Zaka otpozadi.Keli je samo stajala. Gledala je u njih. Na njenom licu nije bilo

nikakvog izraza, niti treptaja. Izgledala je zblanuto, kao da je izgubilasluh od nedavne eksplozije.Ef je odmah znao. Dogodilo se ono od čega je najviše na svetu

strepeo. Bol u srcu je bio fizički.Keli Gudveder je bila preobražena. Mrtvo stvorenje se vratilo u svoj

dom.Njene prodorne oči pronašle su Zaka. Njenog milog. Došla je po

njega.„Mama?“, izustio je Zak, primetivši da s njom nešto nije u redu.Pokreti iza Efa. Fet je pohitao u hodnik i zgrabio Efov mač.

Zamahnuo je njime, pokazujući Keli njegovu srebrnu oštricu.Kelino lice se namrštilo. Izraz njenog lica pretvorio se u zlokoban i

iskezila je zube na Feta i njegov mač.Efu je srce iz grudi propalo u utrobu.

Ona je bila demon. Vampir.Jedna od njih.Zauvek ju je izgubio.Uz prigušeni jecaj, Zak je ustuknuo od prizora svoje demonizovane

majke... a onda se onesvestio.Fet je krenuo za njom sa mačem u ruci, ali ga je Ef zgrabio za ruke

pre nego što je ostvario svoj naum. Keli je ustuknula od srebrneoštrice ličeći na nakostrešenu mačku. Zašištala je na njih. Uputila jejoš jedan zlokoban pogled ka onesvešćenom dečaku, onog na kojegse nameračila... a onda se okrenula i pobegla kroz zadnja vrata.Ef i Fet su došli iza ugla baš u trenutku kada su mogli da vide Keli

kako se baca preko niske lančane ograde koja je odvajala njihovozadnje dvorište od susedovog i otrčava u novu noč.Fet je zatvorio i zaključao vrata. Spustio je roletne na prozorima, a

onda se okrenuo ka Efu.Ef nije ništa rekao dok je ovaj spuštao roletne preko kliznih

staklenih vrata. Vratio se ostalima i video da je Nora klečala nadZakom koji je ležao na podu. Oči su joj bile ispunjene očajem.Sada je shvatio do koje mere je ova zaraza bila podla. Gonila

bližnje protiv bližnjih. Smrt suprotstavljala životu.Gospodar ju je poslao. Okrenuo je Keli protiv Efa i Zaka. Da ih

muči. Da se osveti.Ako je veličina odanosti dragoj osobi tokom života imala ikakve

veze sa njihovom željom da se sjedine i u smrti... onda je Ef znao daKeli nikada neće odustati. Nastaviće da goni svog sina zauvek, osimukoliko je neko u tome ne zaustavi.Ef je sada shvatio da njihova borba za starateljstvo nad Zakom nije

bila okončana. Samo je prerasla u jednu novu fazu. Pogledao jenjihova lica... potom u vatre koje su divljale na televiziji... a onda seokrenuo ka računam. Pritisnuo je enter, dovršavajući Zakov zadatak.Poslao je video-dokaz postojanja besnog vampira u svet... a onda jeotišao u kuhinju, gde je Keli držala viski. Prvi put posle mnogovremena, sipao je sebi piće.

NASTAVIĆE SE.

www.balkandownload.orglena29 i volter

1 Babeh - na jidišu: baba, baka2 Kadišel - kaddishel, na jidišu sin koji je doživotno obavezan i

jedini odgovoran da izgovara molitvu za mrtve, kadiš, u ime svojihroditelja. (Prim. prev.)3 Farmutšet - na jidišu: iscrpljen, istrošen, premoren4 Čelična pluća - aparat za veštačko disanje5 Lips - engl. usne6 HAZMAT - tim stručnjaka koji barata opasnim supstancama

(kontaminacija, zarazne bolesti), kovanica od engleskih rečihazardous materials - opasne supstance, (Prim. prev.)7 Tajvek - vrsta sintetičkog materiala8 TSA - Transportation Security Administration, Uprava za

bezbednost saobraćaja. (Prim, prev.)9 Mezuza-jevrejski limeni valjčić učvršen na ragastovima jevrejskih

stanova i kuća kuji na pergamentom listiću sadrži deset božjihzapovesti.10 Kreplek - kreplach, vrsta punjenog testa kod Jevreja, slično

italijanskim raviolima ili tortelinima. (Prim. prev.)11 Netsuke - minijaturni japanski kip ili poveća izrezbarena i

ukrašena kopča, koja se koristila kao zakačaljka za torbicu ili kutijukoja se kačila za pojas kimona ili kosode. (Prim. prev.)12 Hideki Matusi - poznati američki igrač bejzbola, član tima Njujork

Jenkiz13 Gudfelou - engl. Goodfellow - dobar momak. (Prim. prev.)14 Gudviling - engl. Goodwilling - dobronameren. (Prim. prev.)15 Gudvoter - engl. Goodwater - dobra voda. (Prim. prev.)16 Sašimi - sveže sirovo riblje meso, slično sušiju17 Vermis - deo strukture životinjskog mozga koji je uzan i podseća

na glistu18 Lo siento mano - španski- Žao mi je brate19 Novi Zavet, prevod Emilijana Čarnića

SadržajPOČETAKSLETANJEUKRCAVANJEDOLAZAKPOMRAČENJEPOKRETPRVA NOĆZORASTARI PROFESORDRUGA NOĆOTKRIĆEDANJAZBINABRATSTVOEPILOG