UNIVERZITET ZA POSLOVNE STUDIJE BANJA LUKA

SEMINARSKI RADiz predmeta: MEĐUNARODNO BANKARSTVO I

INSTITUCIONALNI INVESTITORI

TEMA: Međunarodni dokumentarni akreditiv

PROFESOR: Prof.dr. Žarko Ristić

STUDENT: Aida PjanoIndex br. : 1428/06

SADRŽAJ

UVOD ……..…………………………………………………………… 3

1. POJAM I KARAKTERISTIKE MEĐUNARODNOG PLATNOG

PROMETA …………………………..…………………………….. 4

2. MODELI PRIVATIZACIJE ………………………………………. 7

2.1. Izbor modela privatizacije ……………………………………… 7

2.2. Model prodaje …………………………………………………… 8

2.3. Vaučerska privatizacija ……….………………………………… 9

2.4. Dioničarstvo zaposlenih .…..…………………………………… 10

2.5. Reprivatizacija ……………....…………………………………… 11

3. PRIVATIZACIJA U SRBIJI ………………………………………. 12

3.1. Počeci ……………………………..…………………………… 12

3.2. Model iz 1997. godine ……………………….……………….. 12

3.3. Model iz 2001. godine ………………………………………… 13

4. EFEKTI PRIVATIZACIJE ………….……………………………… 15

ZAKLJUČAK …………………………………………………………… 16

KORIŠTENA LITERATURA …………………………………………. 17

UVOD:

2

U ovom radu govori se o osnovnim modelima privatizacije državnih preduzeća.

Privatizacija je kao novitet uvedena ranih osamdesetih godina dvadesetog vijeka I do

danas je prešla put od novotarije do globalnog opredjeljenja.*

Modeli privatizacije o kojima je riječ u daljem dijelu ovog rada predstavljaju osnovne

korake koje su tranzicijske, prije svega zemlje iz tzv. Istočnog bloka, koristile u

procedurama privatizacije pri tranziciji (temeljnom i sveobuhvatnom društvenom

preobražaju), a s ciljem da privredu koja je posustala i bila gotovo pred slomom

podignu i tim aktivnostima dovedu na normalan nivo. Osnovni cilj primjene modela

privatizacije jeste ostvarivanje njenih efekata projeciranih kroz povećanje privrednog

rasta, pospješivanje zapošljavanja, regulisanje socijalne politike, porast životnog

standarda, podsticanje lokalnog razvoja, finansiranje programa za razvoj privrede i

životne sredine, kao i denacionalizacije.

Koji je model privatizacije odabiran u pojedinim državama u procesu tranzicije,

zavisilo je od mnogo faktora, te od procjena političkog vođstva zemalja u tranziciji.

Međutim, kako je to već navedeno sama privatizacija je imala za cilj da preduzeća

koja su bila u vlasništvu društva ili države pređu u privatno vlasništvo koje ima

mogućnost podizanja efikasnosti privređivanja - produktivnosti, kroz uvođenje novih

tehnologija, širenje privrednih okvira I sl., a radi podizanja ekonomskog sistema koji

je bio pred slomom.

Koji su to modeli privatizacije i koje su efekte polučili u pojedinim državama u

tranziciji bit će prezentovano u daljem tekstu ovog rada.

__________________________________

*Prof. Dr. Pero Petrović, ''Privatizacija'', Beograd, 2006, str. 9

3

1. POJAM I RAZVOJ MEĐUNARODNOG PLATNOG PROMETA

1.1. Međunarodni platni promet (MPP)

1.2. Instrumenti plaćanja u platnom prometu sa inostranstvom

Kako je to i u prednjem tekstu navedeno, dinamičniji i brži razvoj trgovine i jačanje

uticaja trgovine, uzrokovali su potrebu kreiranja i upotrebe instrumenata plaćanja koji

će učesnicima u razmjeni pružiti optimalnu garanciju za zaštitu interesa, odnosno

naplatu potraživanja. U tom smislu treba posmatrati i savremeni međunarodni platni

promet (međusobna plaćanja između fizičkih i pravni lica koja se nalaze u različitim

državama), koji se izvršava najčešće upotrebom bezgotovinskih sredstava plaćanja.

U platnom prometu upotrebaljavaju se relativno brojni instrumetni plaćanja kao što

su: međunarodni dokumentarni akreditiv, međunarodni dokumentarni inkaso,

međunarodna bankarska doznaka, međunarodno kreditno pismo, međunarodne

kreditne karte, međunarodni ček, bankarske garancije, problemi i rizici

međunarodnog platnog prometa.

Svakako najznačajniji u masi navedenih instrumenata plaćanja, koji je ujedno i

najzastupljeniji u međunarodnoj trgovini jeste međunarodni dokumentarni akreditiv.

2. MODELI PRIVATIZACIJE

2.1. Izbor modela privatizacije

U realizaciji tranziticionih aktivnosti jedan od uslova da bi privatizacija otpočela jeste i

izbor modela privatizacije. U osnovi su korišteni distribucija kupna, privatizacija

putem tržišta I privatizacija pojedinačnih poreduzeća, pri čemu su kombinovane

razliičte metode privatizacije: javna prodaja akcija, prodaja akcija pojedinačnim

4

kupcima ili grupama, besplatna podjela akcija zaposlenim, besplatna podjela akcija

institucijama i sl. Načelno, svi modeli privatizacije mogu se podijeliti na: plaćene

akvizicije i besplatne privatizacije. Uglavnom, u praksi su dominirala tri modela

privatizacije:

* model prodaje (tržišna privatizacija),

* vaučerski model i

* model dioničarstva (akcionarstva) zaposlenih, odnosno interna ili insajderska

privatizacija.**

__________________________________________

*Prof. Dr. Pero Petrović, ''Privatizacija'', Beograd, 2006, str. 29, 30.

**Prof. Dr. Pero Petrović, ''Privatizacija'', Beograd, 2006, str. 38.

2.2. Model prodaje

Najpoznatiji i najstariji metod privatizacije je prodaja državnog preduzeća privatnim

licima. Ta tehnika korišćena je i koristi se i dalje u razvijenom delu sveta, kao i u

zemljama u razvoju. Napoznatiji primer je privatizacija u Velikoj Britaniji tokom

osamdesetih godina, koja je i pokrenula talas privatizacije u cijelom svetu. Dva su

osnovna metoda prodaje: prvi, javni upis akcija; drugi, neposredna prodaja

najpovoljnijem ponuđaču. Kod prvog, država fiksira cijenu akcije i nudi ih na prodaju

privatnim licima ili institucionalnim investitorima. Kod drugog, država organizuje

prikupljanje ponuda na konkurentski način (tenderi) ili neposredno pregovara sa

zainteresovanim investitorima.

Ponekad se odstupa od metoda prodaje po punoj cijeni, jer vlade, kao britanska

svojevremeno, teže širenju akcionarstva i jačanju srednjeg sloja, pa organizuju javni

upis akcija sa nižim cijenama od tržišnih ukoliko ih kupuju građani. Ideja je da se

kupci-građani podstaknu na upis popustima koji obezbeđuju kapitalne dobitke.

Privatizaciju kroz prodaju su, među zemljama u tranziciji, najdoslijednije

koristili Nemačka (za istočnonemačku privredu), Mađarska i Estonija, u kojima je

prevagnulo shvatanje da se dobro upravljanje privatizovanim preduzećima može

ostvariti jedino ukoliko se ona prodaju, a ne i ukoliko se besplatno podijele

građanima ili djelimično besplatno zaposlenima.

5

Prodaja (kapitala) preduzeća dominantnom vlasniku pokazala se superiornom sa

stanovišta ekonomske efikasnosti. Ona oblično donosi dobro upravljanje, što znači

rekapitaluzaciju preduzeća, proširenje poslova, reorganizaciju, jačanje discipline,

više preduzetništva. Posebno je povoljno ukoliko je ozbiljan strani investitor postao

dominantan vlasnik, zbog pouzdanosti, većih finansijskih kapaciteta, mogućnosti

orijentacije na spoljno tržište i slično. Model prodaje još donosi prihod državnoj

blagajni, što je vrlina po sebi.

Problemi sa kojima se suočavao model prodaje su u osnovi političke i tehničke.

Među političkim, mogu se pomenuti sledeći: deo stanovništva je postprivatizacionu

distribuciju imovine doživljavao kao nepravednu, polazeći od egalitarnog

vrijednosnog sistema; kupovina preduzeća od strane inostranih investitora nekima je

izgledala kao prodaja nacionalne suverenosti; zaposleni i postojeći menadžeri su se

ponekad, braneći svoje interese, protivili prodaji i stvarali političke teškoće i slično.

Tehnički problem tiče se složenosti, dugotrajnosti i troškova procedure pripremanja

svakog pojedinačnog preduzeća za prodaju, bilo da se radi o javnom upisu akcija,

bilo o direktnoj prodaji. Jer, procjena vrijednosti preduzeća, kao osnova metoda

prodaje, često je komplikovan i zahtjevan postupak, posebno ukoliko postoji znatna

politička i ekonomska neizvjesnost (rizici) i ukoliko informacioni i računovodstveni

podaci o preduzećima nisu dobri.

Uspešni primeri Mađarske i Estonije pokazali su da se prodaja državnog kapitala

može izvesti na najbolji način, ukoliko postoji dovoljna politička volja i ukoliko se

proces privatizacije dobro organizuje.

2.3. Vaučerska privatizacija

Nužda za privatizacijom velikog broja preduzeća u zemljama u tranziciji pokrenula je

oko 1990. godine potragu za inovativnim pristupom. I pronađena je vaučerska

privatizacija. Ideja je jednostavna: građanima se besplatno podijeli specijalan

privatizacioni novac (vaučeri), kojima oni kupuju akcije preduzeća. Vaučeri su davani

građanima, u raznim zemljama, i u jednakom i u nejednakom iznosu, a prema

godinama starosti ili radnog staža i nekim drugim karakteristikama. Vaučerska

privatizacija je organizovana i centralizovano, za veći broj preduzeća odjednom

(češki sistem), i decentralizovano, za svako preduzeće pojedinačno (ruski sistem).

6

Najpoznatije vaučerske privatizacije su češka (i slovačka) i ruska, a dijelom su joj

pribjegle Poljska, Litva, Letonija, Slovenija, Jermenija,Kazahstan i Kirgizija.

Vaučerska privatizacija predstavlja teorijski elegantan i relativno brz metod

privatizacije, vrlo povoljan po politički rejting vlade koja je izvodi. Iako ne donosi

državi prihode, dokazivalo se da se taj gubitak kompenzuje brzinom i pravednošću.

Vaučerska privatizacija je transparentnija od drugih modela i njome se izbegavaju

problemi procjene vrijednosti kod ostalih vidova privatizacije.

Jedan od korišćenih argumenata u korist vaučerske privatizacije je da građanstvo

jedne države ne poseduje dovoljnu količinu novca da otkupi vrijedne proizvodne

fondove, pa da je zato potrebno poklanjanje državnih preduzeća. Ovaj argument važi

samo onda kada se isključi uloga stranih investitora iz privatizacije, na primer zato

što je namjera da se privreda zadrži u domaćem vlasništvu (kao u Sloveniji). Taj je

argument svakako netačan sa ekonomske tačke gledišta, a praksa zemalja koje su

se oslanjale na vaučersku privatizaciju (Češka, Rusija) pokazala je kasnije da im

nimalo ne smeta ulazak stranog kapitala.

Brzo izvedena vaučerska privatizacija može imati jednu prednost u odnosu na model

prodaje: brza privatizacija sprečava formiranje antiprivatizacione koalicije, koja bi

mogla nastati tokom vremena i blokirati privatizaciju. Ovaj argument je imao svoju

težinu početkom 1990-tih godina, ali kasnije, desetogodišnjeg iskustva zemalja u

tranziciji, više nije bio uverljiv, jer se pokazalo da su otpori privatizaciji manji od

pretpostavljenih.

Teškoća sa vaučerskom privatizacijom je ta što ne odezbeđuje dobro upravljanje

preduzećima. Naime, široko raspršeno vlasništvo, kao posledica jednake “kupovne

snage” svakog građanina, neminovno čini da nad jednim preduzećem niko nema

kontrolu i da su rezultati automatski lošiji od mogućih. Lijek se može potražiti u

formiranju investicionih fondova, kojima bi građani prepuštali svoje vaučere i za

uzvrat dobijali akcije samih investicionih fondova (češki slučaj). Fondovi bi tako mogli

kumulirati vaučere i postati znatni ili dominantni vlasnici pojedinih preduzeća.

Međutim, rješenje problema upravljanja preduzećima donijelo je novi problem –

problem upravljanja fondovima. Vlasništvo nad fondovima bilo bi raspršeno, pa je

menadžment fondova bio nekontrolisan od strane vlasnika, što je vodilo u

neefikasnost poslovanja kako fonda, tako i preduzeća u njegovom portfelju.

7

2.4. Dioničarstvo zaposlenih

Dioničarstvo zaposlenih podrazumijeva znatne popuste na cijenu akcija (ili djelimično

besplatnu podelu) menadžerima i/ili zaposlenima. Ona tako predstavlja kombinaciju

prodaje i besplatne podjele, ali s tim da su beneficije podjele ograničene na

zaposlene u datom preduzeću. Odloženo plaćanje je uobičajeno, kako bi bio

savladan problem nedovoljne kupovne snage zaposlenih.

Ovaj model privatizacije bio je popularan na području bivše Jugoslavije, kao politički

nabezbolniji način prelaska iz samoupravne u privatnu privredu. Najbezbolniji zato

što akcionarstvo zaposlenih najmanje menja tip kontrole nad preduzećem – ona

ostaje u rukama zaposlenih, do većeg prometa i koncentracije akcija. Stoga su joj

pribjegle Slovenija, Hrvatska, Srbija i Makedonija. Od drugih zemalja, Poljska je,

polazeći od socijalističke tržišne privrede, takođe jednim delom koristila akcionarstvo

zaposlenih. Rusija je krenula od sasvim drugog modela privatizacije, ali je, zbog

tehničkih rešenja, završila u znatnoj meri sa akcionarstvom zaposlenih, pri čemu je

menadžerski sloj uspeo da u mnogim preduzećima postane dominantan vlasnik.

I Rumunija i Slovačka su djelimično pribjegle ovom modelu.

Akcionarstvo zaposlenih može biti izvedeno relativno brzo, uz postavljanje roka do

koga privatizacija preduzeća mora biti pokrenuta (kao u Hrvatskoj), znatne popuste u

cijeni akcija i odloženo plaćanje. A može i, kako pokazuje iskustvo Srbije, biti vrlo

spor metod privatizacije.

Osnovna vrlina akcionarstva zaposlenih je politička – to je minimizacija otpora

radnika i menadžera u firmama koje se privatizuju, a posebno u preduzećima koja su

su funkcionisala u samoupravnom sistemu (bivša SFRJ i, donekle, Poljska) ili u

kojima su menadžeri imali jake pozicije (Rusija). Njihovi otpori bi, možda, mogli da

blokiraju privatizaciju, kao što ih ovaj model privatizacije privlači vladi koja ih

sprovodi.

Postoje i mišljenja među zastupnicima samoupravljanja i “škole ekonomike

participacije” da akcionarstvo zaposlenih donosi podsticaje dobrom upravljanju, jer

zaposleni, kao vlasnici, imaju više motiva nego ranije da dobro rade i da bolje

nadziru menadžment.

Sa druge strane, postoje važne slabosti ovog modela. Da bi zadržali kontrolu nad

preduzećem, zaposleni su skloni da onemoguće pristup spoljnim investitorima, što

vodi nedovoljnim investicijama. Štaviše, spoljni investitori nisu ni zainteresovani da

8

ulažu u preduzeće kojim dominiraju zaposleni. U takvim preduzećima postoji

podsticaj, kao i u samoupravnim, da se isplaćuju prevelike zarade i da se održava

pretjerana zaposlenost. Menadžeri, opet, teško mogu da se odupru takvim pritiscima

zaposlenih ukoliko imaju mali udeo u vlasništvu. Takvi procesi otežavaju ili čak

onemogućavaju restrukturiranje preduzeća, sa nepovoljnim posledicama.

2.5. Reprivatizacija

Reprivatizacija predstavlja oblik privatizacije zato što obuhvata vraćanje svojine nad

državanim ili društvenim preduzećima i drugom produktivnom imovinom bivšim

sopstvenicima ili njihovim nasljednicima.*

__________________________________________

*Prof. Dr. Pero Petrović, ''Privatizacija'', Beograd, 2006, str. 48.

Vraćanje imovine može biti izvršeno u obliku naturalne restitucije (vraćanje imovine,

odnosno preduzeća u svojinu) ili suvlasništva na datom preduzeću ili imovini,

odnosno u obliku državnih obveznica ili novca. Reprivatizacija je u istočnoevropskim

državama realizirana iz moralnih razloga, ali ipak njena realizacija predstavlja jedan

od oblika privatizacije.

Od svih tranzicionih zemalja značajni napor da se izvede šira reprivatizacija izvršen

je samo u Estoniji, dok je u drugim državama izvođena sa manje elana, te time je i

dala slabije efekte.

3. PRIVATIZACIJA U SRBIJI

3.1. Počeci

Prvi talas je pokrenula savezna vlada Ante Markovića 1989. godine, sa korekcijom

1990. godine. Metod privatizacije bila je dokapitalizacija, sa popustima na račun

društvenog kapitala, a uz uverenje da će i takva delimična privatizacija dovesti do

povećanja efikasnosti upravljanja. Privatizacija je bila neobavezna, ali je podsticaj

dobila u odredbi da se rast zarada zaposlenih može isplaćivati samo u akcijama.

Tokom reformske 1990. godine privatizacija je uzela maha (1.200 preduzeća je

prešlo u status mješovitih), djelimično i zbog tehničkih slabosti operacionalizacije

modela i mogućnosti manipulacija.

9

Da bi se dotjerao model, Srbija je 1991. godine donela sopstveni zakon o svojinskoj

transformaciji koji je u znatnoj meri zakočio privatizaciju baš time što je zaoštrio

procedure i uklonio slabosti u propisima. Bitnom usporenju privatizacije svakako je

doprineo i rat na području bivše Jugoslavije.

Neočekivani podsticaj privatizaciji došao je 1993. godine sa visokom inflacijom,

odnosno sa inflacionim obezvređenjem duga kod kupovine akcija na rate. Krajem

1993. veliki broj preduzeća je, koristeći nepostojanje odredbe o revalorizaciji duga za

inflaciju, potpuno privatizovan. Po stabilizaciji cijena početkom 1994. godine,

donesen je zakon o revalorizaciji kojim su inflacioni dobici građana poništeni, a

privatizacija bitno vraćena nazad. Stoga u sledećem periodu, do 1997. godine, pa i

kasnije gotovo da nije bilo privatizacija u Srbiji.

3.2. Model iz 1997. godine

Koncept privatizacije iz 1997. godine predstavljao je nastavak starog modela

privatizacije, čije su osnovne osobine da je privatizacija i dalje autonomna

(decentralizovana), neobavezna i usmerena ka radničkom akcionarstvu.

Neobaveznost privatizacije bila je kombinovana sa podsticajnošću, odnosno sa

popustima u ograničenom vremenskom periodu, što je trebalo da navede zaposlene

da privatizuju svoja preduzeća.

Važnija rešenja bila su sledeća: svi zaposleni i bivši zaposleni u društvenom i

državnom sektoru i osigurani seljaci imali su pravo na besplatne akcije u iznosu od

400 DEM za svaku godinu radnog staža; vraćen je popust od 20% fiksno i 1% za

svaku godinu radnog staža, a na akcije do 8.000 DEM; najviše 60% kapitala

preduzeća moglo je biti izdato kroz besplatne akcije, 10% kapitala se odmah

prenosilo penzijskom fondu, a najmanje 30% kapitala prodavalo se

zainteresovanima; kapital koji preostane po upisu akcija prelazio je u svojinu

državnog Akcijskog fonda.

Neobaveznost privatizacije učinila je da je proces privatizacije prepušten vrlo

složenoj igri motiva i podsticaja zaposlenih i menadžera.

U Srbiji je do 2000. godine privatizovan mali dio društvenog i državnog kapitala. Do

jeseni 2000. godine, proces privatizacije započet je po modelu iz 1997. u oko 350

preduzeća, a završen samo u osamnaest. To su uglavnom bila manja preduzeća, sa

skromnim kapitalom, pa je ukupna vrijednost emitovanih akcija dostigla samo 12

milijardi ondašnjih dinara. Jedino veliko preduzeće koje je (djelimično) privatizovano

jeTelekom, gde je 49% vlasništva prešlo u ruke STET-a i OTI-a 1997. godine.

3.3. Model iz 2001. godine

10

Po političkim promenama od 5. oktobra 2000, u Srbiji je formirana je tzv. prelazna

vlada, pod kojom je započeta privatizacija oko 500 boljih preduzeća po zakonu iz

1997. godine. No, Skupština je 12. februara 2001. godine usvojila je izmene i

dopune zakona o svojinskoj transformaciji, kojima je privremeno obustavljena

privatizacija novih preduzeća.

Vlada Srbije iz 2001. godine odabrala je donekle modifikovan model klasične

prodaje. Osnovne odlike izabranog modela su bile sledeće.

- Prodaja, a ne besplatna podela.

Metod prodaje društvenog i državnog kapitala odabran je sa idejom da se pokušaju

naći pravi kupci, u smislu onih koji će iz preduzeća koja se privatizuju (ekonomskih

resursa) izvući najviše. Osnovni uzrok takvog izbora bili su dotadašnje tranziciono

iskustvo i drugih istočnoevroopskih zemalja i iskustvo same Srbije.

Drugi uzrok ovog izbora bili su prihodi koje budžetu donosi ovaj model, jer vlada

Srbije je pripremila jedan socijalno velikodušan koncept tranzicije, gde bi narod

prihvatio promene pošto bi socijalna davanja bila znatna, dok bi ti socijalni rashodi

bili finansirani i iz prihoda od privatizacije.

- Prodaja strateškim investitorima

Vlada je s pravom pridala veliku važnost korporativnom upravljanju u

postprivatizacionom periodu, te je optirala za prodaju većinskog paketa (70%)

društvenog/državnog kapitala jednom investitoru. Time je omogućeno preuzimanje

pune kontrole nad preduzećem od strane jednog većinskog vlasnika, a kako bi se

olakšao i učinio efikasnijim veoma složen proces restrukturiranja preduzeća u

postprivatizacionom periodu.

- Manji dio se poklanja građanima i zaposlenima

Zakon o privatizaciji ipak predviđa i poklone, ovog puta i zaposlenima i svim ostalim

građanima. Zaposlenima se poklanja 30% akcija u preduzećima koja se prodaju

aukcijom i 15% u preduzećima koja se prodaju na tenderima, dok se za građane

rezerviše po 15% akcija u ovim drugim preduzećima. Na taj način ovaj je zakon

pravedniji od prethodnih, jer ne daje samo zaposlenima već i svim ostalima.

Individualno pravo nije promenjeno: po 200 evra za svaku godinu radnog staža.

Svrha poklona je zadobijanje političke podrške za reforme, ali je važno to što poklon

ne menja model privatizacije: i dalje postoji većinski vlasnik sa 70% kapitala u

novoprivatizovanim preduzećima, što je bitno za način funkcionisanja preduzeća.

- Konkurentski metodi prodaje

Zakon je predvideo dva metoda prodaje, oba konkurentska: aukciju, odnosno

licitaciju za manja i slabija preduzeća i tender za veća i bolja, namenjena

prvenstveno stranim investitorima. Uvek se prodaje 70% neprivatizovanog kapitala

11

(ostatak od 30% se, kako je navedeno, poklanja zaposlenima i građanima). Među

metodima prodaje ne nalazi se direktna pogodba između države i kupca, pošto je

ona previše rizična pošto omogućuje korupciju. Kod tih loših preduzeća izvešće se ili

uređeno restrukturiranje ili stečaj. Upotrebom isključivo konkurentskih metoda

prodaje trebalo je obezbediti maksimalnu transparentnost procesa, tj. onemogućiti

korupciju i druge mahinacije ishodom privatizacije.

Najvažnija novost tiče se prava Agencije da pokrene postupak prodaje društvenog

kapitala u svakom preduzeću, čime je ukinuta dobrovoljnost privatizacije u Srbiji i

obezbeđeno da privatizacija ipak ima kraja.

- Restitucija

Zakonom o privatizaciji predviđeno je da se od svake prodaje 5% prihoda izdvoji za

buduće naknade za nacionalizovanu imovinu. Time je potraživanje bivših vlasnika

implicitno priznato, ali sam zakon o privatizaciji nije prejudicirao rešenja iz zakona o

denacionalizaciji.

Rezultati privatizacije u periodu 2001-2004. Broj preduzeća. U periodu 2001-2004.

privatizovano je 1382 preduzeća, što je dva po jednom radnom danu. Ovo je

primjerna brzina, ali nedovoljna za veliki broj preduzeća koja čekaju redu za

privatizaciju, pa kraj procesa još nije blizu.Prihod od privatizacije. Ukupan prihod od

prodaje kaptala u 1.382 preduzeća izneo je za ove tri godine samo 1,5 milijardi evra.

- Restrukturiranje

Za preduzeća za koja ne bi bilo realnih izgleda da nađu kupca u sadašnjem stanju

predviđen je proces restrukturiranja kao privatizaciona priprema. Oko sedamdeset

preduzeća uključeno je u grupu za restrukturiranje. Dve su osnovne ideje kako da im

se pomogne: prvo, da se neka od njih podijele na više preduzeća i prodaju

atraktivna, a u stečaj pošalju ona koja ne nađu kupca; drugo, da se izvrši otpis dela

dugova prema državi, kako bi im se vrijednost podigla iznad nule.

4. EFEKTI PRIVATIZACIJE

Kao najznačajnije efekte pravilno provedene privatizacije možemo istaći:

1. Otvaranje novih radnih mjesta

2. Povećan privredni rast

3. Realizacija mjera socijalnog programa

4. Porast životnog standarda

12

5. Podsticanje lokalnog razvoja

6. Finansiranje programa za razvoj privrede i životne sredine

7. Denacionalizacija.

13

ZAKLJUČAK:

Model privatizacije, kao jednog od najznačajnijih elemenata svih tranzicijskih

procesa je određen masom faktora ekonomske prirode, ali i odlukama političkog

vođstva države u tranziciji.

Bitno je istaći da do privatizacije dolazi prije svega zbog neprofitnog poslovanja

državnih i društvenih preduzeća, kao i zbog činjenice da takva preduzeća “proizvode

gubitke”. Da bi određeni model privatizacije mogao uspjeti neophodno je da se

preduzmu određene predradnje koje se prije svega ogledaju kroz sprovedenu

političku tranziciju, obezbjeđenje pravne sigurnosti, kao i druge radnje kojima se

omogućuje funkcionisanje datog modela privatizacije, te privlače, kako domaći, tako i

strani investitori, kako bi se oslabljena ili ekonomija pred slomom, mogla dovesti na

nivo normalnog funkcionisanja.

Ne treba zanemariti niti činjenicu da je privatizacija osim u političkom i socijalnom

smislu korisna i u ekonomskom smislu zato što u osnovnim jedinicama –

preduzećima unaprjeđuje efikasnost poslovanja, te samim tim I povećava

profitabilnost, dok država smanjuje obavezu subvencionisanja i investiranja u

privredu. Isto tako rezultat privatizacije jeste da poboljšava javne finansije čime se

pojačava stabilnost nacionalne privrede i otvara mogućnost otplate stranih

dugovanja. Zatim, podizanje efikasnosti poslovanja direktno utiče na smanjenje

troškova, pri čemu se cijene roba i usluga smanjuju, a kvalitet istih podiže, te na

kraju treba istaći i refleksiju privatizacijskog postupka na širu zajednicu, a izraženo

kroz jačanje javnog sektora, investiranje u razvoj lokalnih zajednica, ali i podizanje

socijalne zaštite na viši nivo.

Privatizacija kao postupak u kom se društvena ili državna svojina predaje na

upravljanje privatnim licima je i postupak koji u velikoj mjeri mijenja kvalitet

upravljanja i nadzora nad menadžmentom, te utiče na uvođenje savremene i

kvalitetnije tehnologije, odnosno daje jedan novi kvalitet ekonomiji uopšte, a to je

kvalitet privatnog preduzetništva, kvalitet inovativnosti, efikasnosti i profitnog

poslovanja. Država koja podstiče razvoj privatnog preduzetništva podstiče i svoj

razvoj.

Koji će model biti odabran u realizaciji procesa privatizacije nebitno je i to zavisi od

stanja u ekonomiji određene države, kao i odluke političkog vođstva iste. Bitno je da

se ekonomija pokrene i vrati u normalne razvojne tokove.

14

KORIŠTENA LITERATURA:

- Prof. Dr. Pero Petrović, ''Privatizacija'', Beograd, 2006.

- http://www.clds.org.rs/pdf-s/4_godine_tranzicije.pdf

15