FILOZOFSKI FAKULTETUNIVERZITET U BEOGRADU

SEMINARSKI RAD NA TEMU:

“KANT- VEČNI MIR, FILOZOFSKI NACRT”

STUDENT: MENTOR:Marija Brkić Đorđe VukadinovićFS/99-16 Decembar, 2009. Beograd

“Moralno- praktični um u nama izriče svoju striktnu zabranu: neka ne bude rata; niti između mene i tebe u prirodnom stanju niti između nas kao dražava koje su, iako u zakonitom stanju iznutra, ipak u međusobnom odnosu u bezakonju; jer ni za koga rat nije način kojim treba tražiti svoje pravo.”

Imanuel Kant

2

Čini se veoma zanimljivom rečenica kojom sjajni nemački filozof XVIII veka, Imanuel Kant, započinje jedno od svojih mnogih, fascinantnih dela.Navodeći znak jedne krčmice negde u Holandiji, pod imenom "Večni mir", a sa nacrtanim grobljem na istom, Kant se pita na koga se pomenuti natpis može odnositi i time otvara pitanje koje je staro, čini se, koliko i sama ljudska civilizacija.

Da li se pitanje Večnog mira odnosi na ljude uopšte ili na velike vladare koji stalno posežu za ratom1, kao nekom vrstom oruđa, pa se doima da su istog nezasiti; i što je možda i najbitnije- da li je ideja Večnog mira ostvariva i na koje načine trajni mir može postati ljudska realnost.

Ideja Večnog mira je jedna od najstarijih u ljudskoj kulturi. Iako sretana u mnogim oblicima i kod mnogih civilizacija i danas predstavlja samo ideju, permanentno nerešiv problem.

Premda mislilac daleko ispred svog vremena, što “Večni mir” na neki način i pokazuje, na Kanta su ipak uticale prilike vremena u kome je živeo, kao i pojedini njegovi savremenici.Kant je živeo u vremenu kada je Evropa prolazila kroz buran politički period.

Iako je bio protivnik revolucije, koja je za njega predstavljala akt nepromišljene gomile i nije vodila nikakvim stvarnim promenama, Francuska revolucija utiče na promenu njegovog mišljenja i ostavlja traga na Kantov rad koji je nakon revolucije usledio.

Tako je počeo da se zanima za problem savršenog ustava, mogućnosti ostvarenja trajnog mira među državama i pronalaženja najboljeg državnog uređenja.Pritom, slobodno možemo reći, gledao je na Francusku revoluciju i narod Francuske, koji se na jedan takav korak odvažio, kao na nadu za ostvarenje svojih pacifističkih ideja.

Iako je ideju o stvaranju svetske zajednice država iskristalisao, ona ipak nije njegovo čedo.Međutim, pozicija sa koje Kant brani ideju društva naroda zasnovana je na postavkama njegove transcendentalne teorije uma po kojoj ta ideja ima korene u samom umu.2

Kant je svojom koncepcijom saveza država želeo da svakoj državi, bez obzira na njenu moć i veličinu, osigura ista prava i bezbednost a jedinstvenost Kantove teorije jeste u tome što Kant u svojim istraživanjima istorije i razvoja društva uporedo razmatra i prirodu društva i prirodu čoveka, ili kako kaže u jednoj od svojih kritika- “ostvarenje svetskog građanskog poretka, kada taj savez bude tek na pola puta do svog ostvarenja ljudska priroda će trpeti najveće nedaće uz varljiv privid spoljašnjeg blagostanja“.3

Takođe, veliki uticaj na Kanta imao je i francuski sveštenik Šarl Sen Pjer, koji je kao i sam Kant, pokušao da predstavi konkretne predloge za ostvarenje trajnog mira među tadašnjim evropskim državama.Autor je velikog dela “Projekat za sklapanje trajnog mira” čije je ideje predstavio na jednom bitnom mirovnom kongresu toga vremena u Holandiji.

Između Sen Pjerovog “Projekta za sklapanje trajnog mira” i Kantovog “Večnog mira” evidentne su mnoge sličnosti, što ne treba da čudi obzirom na to da je Kant imao uvida u sveštenikova dela i da je i sam težio jednom trajnom rešenju problema mira.

O “VEČNOM MIRU”

1 I.Kant, Večni mir, Gutenbergova galaksija, Valjevo, 1995., str. 112 I. Kant, Metafizika morala, Novi Sad, 1993. str. 933 I. Kant, “Um i sloboda”, Ideje, Beograd, 1974. str. 36

3

Kantov "Večni mir", objavljen 1795. u Kenigsbergu, napisan je u formi mirovnog sporazuma.Sastoji se iz četiri celine- dva odseka i dva dodatka.

U prvom odseku dati su tzv.preliminarni članovi, odnosno uslovi bez kojih Večni mir ne bi bio moguć i njihov cilj je da uklone neposredne uzroke rata među narodima i državama.Drugi odsek sadrži definitivne članove i ovde su izneseni predlozi za konačno rešenje problema večnog mira i njegovog uspostavljanja.

U dodacima Kant govori o garanciji večnog mira i o odnosu morala i politike, o čemu će kasnije biti reči.

Po mišljenu mnogih učenih ljudi, savremenika Kantovih, “Večni mir” predstavlja krunu njegove teorijske i praktične filozofije.Na jednom mestu sjajni Fihte, koji je sebe proglasio učenikom Kantovim, navodi da sama ideja mira leži u suštini uma, da sam um traži ostvarenje te ideje i da je ideja mira svrha prirode.Medjutim, da bi dostigao krajnju svrhu prirode neophodno je da čovek pređe iz prirodnog stanja u građansko društvo.Svetska istorija predstavlja razvoj svesti i ostvarenje ideja slobode i u vezi sa tim ostvarenje ideje Večnog mira počinje kada čovek počne da se razvija kao "kulturno biće", kada izađe iz stanja prirodne istorije.Međutim, upravo ovaj korak, izlazak iz prirodnog u prelazak u društveno stanje sa uređenim zakonima i garancija slobode svakog pojedinca jeste, po Kantu, najveći problem za čoveka iako ga priroda na to nagoni. Kant je prepoznao teškoću ostvarivosti tog koraka i zalagao se za izgradnju pravnih institucija koje su neophodne da bi se poboljšalo stanje čovečanstva. Takodje je bio svestan da moralnost ne raste uvek s porastom morala u dobrim namerama, nego sa povećanjem legalnosti u delovanju.Dobro državno uređenje ne može se očekivati samo od unapređenja unutarnje moralnosti pojedinca, nego nasuprot tome, dobro moralno vaspitanje od dobro uređene države.„Formalni uslov, pod kojim je priroda jedino u stanju da postigne tu svoju krajnju svrhu1 jeste ono ustrojstvo u odnosu ljudi jednih prema drugima, u kome se celini koja se zove gradjansko društvo suprotstavlja kršenje zakona slobode jer jedino u takvom ustrojstvu može doći do razvoja prirodnih dispozicija.“2

ANALIZA KANTOVOG “VEČNOG MIRA”1 Ostvarenje kulture, prim.aut.2 I.Kant, Kritika moći suđenja, Beograd, Dereta, 1991., str. 318

4

“VEČNI MIR”PRELIMINARNI ČLANOVI VEČNOG MIRA1

1. Nijedan ugovor ne treba smatrati mirovnim ukoliko je sklopljen sa potajnom klicom za budući rat.

U tom slučaju to ne bi bio mir koji znači kraj svim sukobima već primirje. Svi postojeći uzroci rata, bilo poznati ili ne, poništavaju se potpisivanjem ugovora.Bilo kakvo prećutkivanje i zatajivanje treba da je ispod časti vladara.

2. Nijednu samostalnu državu ne može druga država da stekne nasledjem, poklonom, zamenom ili kupovinom.

Ovde Kant daje jedno zanimljivo poredjenje države sa stablom drveta pa kaže da se jedna država ne može prosto „nakalemiti“ na drugu državu jer sama država jeste zajednica ljudi koji je sačinjavaju a nije neko vlasništvo poput zemlje koju zauzima pa da se može pokloniti, naslediti, itd.

3. Stajaće vojske vremenom treba potpuno da nestanu.

Spremna vojska je stalna pretnja drugim državama. Takodje, zbog konstantne pretnje ratom, države stalno moraju da uvećavaju broj vojnika što vodi velikim troškovima pa na kraju sam mir postaje teži od rata.Osim toga, a što je u vrlo tesnoj vezi sa Kantovom etičkom teorijom, biti plaćen da se ubija ili bude ubijen znači da su ljudi upotrebljeni kao oruđe što se protivi sa pravom čoveka. 2

Građani treba dobrovoljno da vežbaju rukovanje oruđem kako bi osigurali mir, ali nagomilavanje vojske, kao i blaga, može da se shvati kao ugrožavanje.

4. Država ne sme da se žadužuje u vezi sa spoljnim državnim razmiricama.

Novac treba tražiti samo za unapredjivanje same države i stanja u njoj (razvoj privrede, ekonomije,...) ali zaduživanje novcem radi vođenja rata je veoma nesiguran potez.Veliko bogatstvo jedne države predstavlja opasnu vojnu silu i Kant smatra da ga posebnim članom treba zabraniti, jer bankrot jedne države usled zaduživanja zarad rata može oštetiti druge države koje sa tim zaduživanjem nemaju nikakve veze.

5. Nijedna država se ne sme nasilno uplitati u ustav i vladavinu druge.

Kant navodi da ništa ne može dati pravo jednoj državi da se meša u unutrašnja pitanja druge države. Međutim, izuzetak bi bio kada bi se država, usled unutrašnjih nemira, podelila na dva dela. Pružanje strane pomoći bilo kojoj od te dve, sada zasebne, države ne bi predstavljalo mešanje jer u tom slučaju u tim državama vlada anarhija. Nema ustava u koji bi se druge države mešale, povrede prava ni jedne od zavađenih strana.

6. Nijedna država se u ratu sa drugom ne sme služiti neprijateljstvima koja bi u miru onemogućila uzajamno poverenje a to su podsticaji na izdaju, kršenje ugovora, nameštanje ubica i trovača u zaraćenoj državi.

Kant smatra da i ratu mora ostati neke časti i međusobnog poverenja među zaraćenim stranama jer u suprotnom sklapanje mira ne bi bilo moguće pa bi rat koji se vodi bio rat do istrebljena.Takav rat i upotrebu pomenutih sredstava (nameštanje ubica, trovača, infiltraciju špijuna, itd.) u ratu treba zabraniti.

Svi pomenuti zakoni jesu zakoni koji nešto zabranjuju. Međutim, neki od njih spadaju u zakone koji važe bez obzira na okolnosti i traže neodložno izvršenje. Takvi zakoni su zakoni 1, 5 i 6, dok se izvršenje zakona 2, 3 i 4 može odgoditi ali to ne znači da su oni izuzeci od opštih pravila i da se njihovo izvršenje može zanemariti.

Kao i mnogi mislioci pre, i Kant je smatrao da mirovno stanje treba stvoriti, odnosno da ono nije prirodno stanje čoveka koji živi u zajednici već da je, naprotiv, prirodno stanje ljudi stanje rata.

1 I. Kant- Večni mir, Gutenbergova galaksija, Valjevo, 1995., str. 27- 362 I. Kant- Večni mir, Gutenbergova galaksija, Valjevo, 1995., str. 24

5

Mirovno stanje je moguće stvoriti samo u zakonskim okvirima- “jer kaniti se neprijateljstva ne znači garanciju miru”1, odn., iako sukobi nisu permanentni, oni su stalno mogući i konstantno prete u jednom takvom stanju bezakonja.

Da bi se jedno zakonsko stanje uspostavilo i da bi se osigurao trajni mir, Kant daje sledeće nacrte takvog zakona:

DEFINITIVNI ČLANOVI VEČNOG MIRA2

1. Građanski ustav u svakoj državi treba da je republikanski.

Kant je smatrao da samo republikanski ustav3 može da bude osnova pravnog zakonodavstva jednog naroda, takav ustav treba da sačinjava temelj svake građanske ustavnosti.Republikansko uređenje proizlazi iz ideje prvobitnog ugovora koje je osnov svakog prava. Ono se zasniva na: 1) principu slobode svih članova društva – kao ljudi 2) principu zajedničke zavisnosti ili potčinjenosti istom zakonu – kao podanika 3) zakonsku jednakost svih – kao građanaOdnosno, samo ustav koji se zasniva na principima slobode, jednakosti i nezavisnosti svih podanika.Drugim rečima- osnov može biti samo onaj ustav koji se zasniva na principima slobode SVIH članova jednog društva kao ljudi, na načelima jednakosti svih pred zakonom kao pripadnika tome društvu odn.građana i zavisnosti od samo jednog zajedničkog zakonodavstva.

Medjutim, u ovom slučaju sloboda ne znači da se svojevoljno i proizvoljno može činiti šta god neko poželi već bi se moglo reći da sloboda znači mogućnost da se ne priznaju oni zakoni za koje nije dato ovlašćenje onoga na koga ti zakoni treba da se odnose.Što se tiče jednakosti (svih kao građana) ona bi trebalo da predstavlja jednakost svih pred zakonom, odn. da se ni jedan građanin ne može zakonom obavezati na bilo šta a da taj isti zakon nije primenljiv i da tim zakonom nije obuhvaćen i neki drugi građanin ili grupa građana.Svaki član političke zajednice ima pravo prisile protiv svakog drugog člana, tj. svi podanici su pod v rg nu t i p r avno j p r i nud i , s em pog l av a ra z a j edn i ce .Dak l e , pog l av a r zajednice je jedina osoba koja je izuzeta od ovog načela, tačnije jedina osoba koja ima pravo da nekog prisili, a da sam ne bude podvrgnut prinudnom zakonu.Međutim, vladar nema pravo da nametne zakone kojima se sam ne bi pokorio odnosno koje n e b i s a m s e b i p r o p i s a o , i u t o m s m i s l u v l a d a r b i t r e b a l o d a s e p o v o d i z a n a č e l o m un i ve r za l i z ac i j e i l i n ače lo m opš t e vo l j e ( t j . d ru š tv enog ugo vora ) . Sva k i z akono davac j e o b a v e z a n d a p r o p i s u j e z a k o n e p r e m a n a č e l u u n i v e r z a l i z a c i j e , k a o d a s u p r o i z a š l i i z prvobitnog društvenog ugovora, koji simbolizuje ujedinjenu volju naroda. Društveni ugovor kao ujedinjena volja naroda je ideja uma.Kada su u pitanju pomenuta prava, Kant kaže da ona kao takva pripadaju čoveku i da se od njega ne mogu otuđiti.

Republikanski ustav je jedini ustav koji, po Kantu, može dovesti do večnog mira.Međutim, javlja se opasnost da se republikanski ustav zameni sa demokratskim. Republika se ne sme pomešati sa demokratijom a da bi se to izbeglo oblici države se mogu podeliti na sl. način:- prema oblicima vladavine, odn.da li vlada samo jedan čovek, nekolicina izabranih ili je vlast u rukama svih građana koji čine društvo, naime na autokratiju, aristokratiju i demokratiju i

- prema načinu na koji se vlada - republikanski (državni princip koji traži da su zakonadavna, sudska i izvršna vlast odvojene) ili -despotski, gde država samovoljno sprovodi zakone koje je sama propisala.

Republikanizam je vlast zasnovana na ustavu kao aktu opšte volje, kojim od gomile postaje n a r o d . Despotija je kada država samovoljno donosi i sprovodi zakon; to je uzurpacija opšte volje – poistovećuje se sa privatnom voljom vladara ma ko taj vladar bio.

Dok je demokratija i sama despotizam jer osniva takvu izvršnu vlast gde svi odlučuju o jednom ili protiv jedn og. Kant, kao i Platon mnogo pre njega,demokratiju smatra lošim državnim uređenjem. U demokratiji, kao stanju u kome narod vlada, odlučuju svi, koji opet nisu svi (npr.prilikom osude nekoga, taj kome se sudi nema pravo glasa) što je očigledna protivrečnost.

Svaki oblik upravljanja mora biti reprezentativan ili nema ničega od podele na zakonodavnu i izvršnu vlast, jer isti zakonodavac ne može biti i izvršilac svoje volje. Reprezentativni oblik vladavine može da postoji u aristokratiji i monarhiji i zato su one bolje od demokratije. Kod demokratije to nije moguće, jer u njoj svi žele da vladaju.Ukoliko je manje onih koji vladaju, tim se ustav više približava jednom reprezentativnom ustavu i mogućnosti da bude republikanski i zato je monarhija najbolja za republiku.Ako nema reprezentativnog sistema, onda nije moguć republikanski način upravljanja, tj. uprava je despotska i nasilna.

Minimum za valjanost neke države je odvojenost izvršne i zakonodvane vlasti, odn. da u njoj vlada pravo i u tom smislu države nemaju više prava od pojedinaca koji su svoja prava preko društvenog ugovora preneli na državu.

2. Međunarodno pravo treba da se osniva na federalizmu slobodnih država.

1 I. Kant, Večni mir, Gutenbergova galaksija, Valjevo, 1995., str. 342 I. Kant, Večni mir, Gutenbergova galaksija, Valjevo, 1995., str. 35- 503 Ustav u državnom uredjenju gde vlast pripada narodu; bilo celom narodu- demokratska republika, bilo najuglednijem staležu kao u antičko doba- aristokratska republika. U demokratskoj republici vlast može da bude u rukama samog naroda, što bi bila neposredna demokratija ili u rukama predstavnika koje je izabrao narod-reprezentativna demokratija.

6

U svom mirovnom spisu polazi od činjenice da odnosi među državama treba da budu odnosi idealnog zajedništva, a ne sukoba i treba naći način kako permanentno zaustaviti te sukobe odn. kako uspostaviti stanje trajnog mira.Kao i pojedinci u svom prirodnom stanju, tako i države, zbog obezbeđivanja sopstvene sigurnosti, mogu od suseda tražiti da uđu u neko zakonsko stanje gde će svima biti zagarantovana prava koja im pripadaju.Međutim, države, za razliku od pojedinaca, svoja prava ne mogu tražiti drugačije nego ratom. Ali ratom ne može biti rešeno na čijoj strani je pravo, pa čak iako se sklopi mirovni sporazum, jer se njegovim sklapanjam ne završava samo ratno stanje. Bez međunarodnog sporazuma se ne može stvoriti mir pa je potrebno stvoriti poseban savez koji bi stavio tačku na sve buduće ratove, odn., koji bi zauvek sprečio sve ratove.Uloga ovog saveza bi bila samo da održi uspostavljeni mir i slobodu svih članica saveza.Zbog toga Kant smatra da za ljudski rod najvažniji zadatak treba da bude stvaranje društvenog poretka u kome će postojati sloboda ali sloboda pod pravnim zakonima.Zakonita sloboda treba da bude povezana sa vlašću. Na taj način Kant je pokušao da reši pitanje odnosa poretka i slobode. Međutim, da bi problem građanskog poretka mogao da se reši neophodno je da on bude utemeljen na principima jednakosti, slobode i pravičnosti. Dakle, da bi se uspostavio građanski poredak čovek mora da napusti haotično stanje divlje slobode i da pređe u stanje u kome će sloboda biti ograničena slobodom drugih ljudi.Ovaj izlazak je nužan jer u prirodnom stanju vlada nasilje i nepravda i ispoljavaju se različite vrste sukobljenosti.Međutim, izlazak iz prirodnog stanja za Kanta ne znači automatski prestanak ispoljavanja svih vrsta antagonizama koji postoje među ljudima. Štaviše, smatrao je da će tek u takvom društvu agonalni potencijali svakog pojedinca imati važan uticaj na razvoj kulture. Međutim, izgradnja pravednog društvenog poretka treba da spreči destruktivno ispoljavanje antagonizama u građanskom društvu ali ne tako da sve ljudske strasti budu uništene. One, po Kantu, treba da budu preusmerene i da postanu pokretači naše volje u ispunjavanju naših dužnosti. Delovanje antagonizama u građanskom društvu Kant je izrazio u svojoj poznatoj metafori drveta u šumi koje „teži da drugome oduzme vazduh i sunce, prisiljava ostale da to traže iznad sebe, pa stoga rastu lepo i uspravno, umesto da u divljoj slobodi odvojeno jedno od drugih šire po volji svoje grane i rastu kržljava, kriva i povijena.“ 1

Po Kantu, čoveku je potreban gospodar, razlog ovome Kant vidi u tome što je čovek životinja kojoj je, kada živi među ostalima u svojoj vrsti, potreban gospodar jer će zloupotrebiti slobodu.Iako će kao razumno biće težiti da postavi granice slobode koje bi važile podjednako za sve, ipak ga njegova urođena samoživost nagoni da izuzme sebe kad god može.“2 Prema tome uloga gospodara, po Kantu, jeste da spreči zloupotrebu slobode. On bi trebalo da zaustavi nasilje koje vlada u stanju divlje slobode i uspostavi pravnu slobodu. To će učiniti na taj način što će „slomiti volju pojedinca i prisiliti ga da se povinuje jednoj opštevažećoj volji uz koju svako može i treba da bude slobodan.“3

Dakle, granice slobode moraju biti precizno i zakonski utvrđene jer samo pravedno uređen državni poredak onemogućava destruktivno ispoljavanje strasti i nagoni čoveka da postane dobar državljanin (ako već ne moralno dobar čovek, I.K).

3. Svetsko građansko pravo treba da se ograniči na uslove opšteg hospitaliteta.

Kant ovde stavlja naglasak na pravo svakog stranca koji dođe u neku stranu zemlju da bude primljen prijateljski i to pravo se nikome ne može uskratiti sve dok sam, svojim postupcima, ne ugrozi to pravo.To pravo je pravo posete, a ne da neko bude primljen kao gost, i ono pripada svima kao društvenim bićima jer niko nema prvobitno više prava da bude na jednom mestu Zemlje nego neko drugi.Svi ljudi zajednički poseduju površinu Zemlje i imaju jednaka prava korišćenja površine i boravka na njoj.

„FOEDUS AMPHICTYONUM“

1 I. Kant, “Um i sloboda”, “Ideje”, Beograd, 1974., str.332 Isto-US, str. 333 Isto- US, str. 34

7

Za Kanta društvo naroda (Foedus Amphictyonum) je kruna pravno-moralnog razvoja čovečanstva.Društvo naroda je istorijska nužda jer ratovi i neprestano spremanje za rat stvaraju teškoće čak i u vreme mira pa će države biti prisiljene na to da najzad napuste „bezakonsko stanje divlje slobode" i da stupe u savez naroda. „Tu bi svaka država, pa i ona najmanja, mogla da računa na svoju bezbednost i na svoja prava ne sa strane svoje vlasti ili svog vlastitog pravnog prosuđivanja već jedino od tog društva naroda , od strane ujedinjene vlasti i po zakonskoj odluci ujedinjene volje". 1

Kant veruje da ova misao, posmatrana na istorijskoj liniji čovečanstva, nije utopija i da ne zaslužuje da bude ismejana.Mir i društvo naroda mogu se smatrati sanjalaštvom samo onda ako se veruje u njihovo momentalno ostvarenje.On j e predviđao da će se naposletku u međunarodnim odnosima obrazovati sređeno stanje, slično ustavnom građanskom stanju u pojedinim državama iako je smatrao da će čovek teško dostići takvo stanje i to tek nakon “žalosnog iskustva, premda bi im razum morao savetovati da to odmah urade.”2

Jedan od glavnih razloga zbog kojih države moraju napustiti prirodno stanje u međusobnim odnosima, iako je društvo naroda istorijska nužda koja je istovremeno rezultat razvoja moralne svesti kroz istoriju,jeste taj što se sva bogatstva i sve snage umesto za kulturni razvitak koriste za vođenje rata. Ti sukobi, po Kantu, prisiljavaju našu vrstu da ujedini vlast koja će izgraditi jedno sređeno stanje svetskog građanskog poretka u kome bi vladala opšta sigurnost.Tu javnu sigurnost osiguralo bi upravo društvo naroda koje bi bilo sastavljeno od jedne ujedinjene volje koja bi se u odlučivanju rukovodila pravnim zakonima.Ideja je bila, reklo bi se, da se više država spoji u federaciju i da se na taj način spreče i neutrališu sukobi medju državama, i za Kanta ona predstavlja jedino pravo rešenje i izlaz iz međusobnih sukoba država.

Kao što je već pomenuto, glavni uslov za uspostavljanje svetskog građanskog poretka, po Kantovom mišljenju, predstavlja izgradnja međunarodnog poretka utemeljenog na moralnim i pravnim principima. Kant polazi od teze da nema ni umne zajednice niti zajednice država bez poštovanja moralnih načela.Isto kao i unutar svake države tako i u međunarodnim odnosima moraju se uspostaviti pravni odnosi među državama.Taj uslov je neophodno ispuniti kako zbog uspostavljanja pravnih odnosa među državama i izgradnje svetskog građanskog poretka tako i zbog zaštite i razvijanja građanskog društva u svim državama pojedinačno.Konflikte među državama i uzroke koji do njih vode Kant je uporedio sa ponašanjem čoveka u prirodnom stanju čime je želeo da pokaže da je i među državama moguće uspostaviti izvesnu paralelu koja postoji između racionalnih individua. Kao što individue poštuju univerzalne zahteve moralnosti, isto tako i slobodne države u međusobnim odnosima treba da poštuju određene univerzalne norme.Anatagonizmi među državama, slično kao i oni koji deluju među pojedincima u prirodnom stanju su glavni razlog zbog čega države treba da napuste „prirodno stanje“ u međusobnim odnosima i pokušaju da svoje odnose utemelje na pravnim i moralnim principima.Međutim, ova analogija ne zadovoljava u potpunosti jer konflikti koji nastaju među državama mnogo su složeniji i često eskaliraju u ratne sukobe ogromnih razmera. Da bi postigle mir između sebe, države u međunarodnom prirodnom stanju moraju da se svojom autonomnom voljom preko ugovora ujedine u opšti savez država, slično načinu na koji pojedinci osnivaju države.Na taj način se iz međunarodnog prirodnog stanja država, u kome je rat večita mogućnost, prelazi u stanje slobode sa pravnom prinudom.Dakle, prema Kantu,za valjan svetski poredak nije dovoljna dobrovoljna liga naroda jer i narodi koji se pridržavaju principa prava mogu da se nađu u međusobnom konfliktu i zato je neophodno da postoji spoljašnji organ prinude koji takav konflikt razrešava. Ili kako Kant kaže u Večnom miru, „kaniti se neprijateljstva još ne znači dati garanciju za mir” i sve dok se te garancije ne budu date, neprijateljstvo, bilo medju pojedincima bilo medju državama, neće nestati.

Kant zaista smatra da je federalna država nužan uslov za postizanje svetskog mira, a takođe smatra da je liga naroda kao početna faza u ostvarenju tog cilja primerenija od nagle i nasilne implementacije u svetsku državu preko neke jake postojeće republike.U Metafizici morala daje argumentaciju za postojanje svetske republike koja polazi od pretpostavke da iz kategoričkog imperativa sledi opšte načelo prava a to načelo dalje reguliše principe privatnog prava, javnog državnog i međunarodnog prava.U skladu sa „neporečnim vstom" moralno-praktičnog uma („neka ne bude rata") stoji i dužnost čoveka da veruje u ostvarenje pacifističkog ideala. 3

Kao što ljudi kao pojedinci imaju obavezu da iz prirodnog stanja pređu u civilno stanje, tako i države u međunarodnom okruženju prirodnog stanja treba da pređu u civilno stanje međunarodnog poretka u kome vlada večni mir kao najviše političko dobro i kao svrha političkog delanja. Ovo stanje se postiže samo stvaranjem opšteg saveza država slično načinu na koji narod postaje država. Kao što je moralna obaveza pojedinca da iz prirodnog stanja kao narod pređe u stanje pravne države, odnosno da iz prirodnog stanja ukome vlada divlja sloboda pređu u stanje slobode sa pravnom prinudom, tako je i moralna obaveza država da iz prirodnog stanjameđunarodnih odnosa pređu u stanje jedne države naroda koja bi obuhvatila sve narode na svetu.Moralna obaveza izlaska iz prirodnog stanja sledi iz Kantove koncepcije osobe odnosno moralne osobe. Pošto Kant osobu u noumenalnom smislu definiše kao subjekt koji je autor svojih postupaka, kao nešto što je u suštini slobodno biće, a ono po svojoj prirodi mora da živi sa drugim ljudima, tada se ti odnosi moraju definisati pravilima ali pravilima koja su rezultat slobodne volje svih.

Do ostvarenja ovog cilja vode dva puta. Prvi je put prirode koji se sastoji iz niza „nesavršenih pokušaja, padova i pustošenja, pa čak i opšte iscrpljenosti.“Drugi je put uma koji bi, po Kantu, čovek mogao da pređe do svog cilja, tj. do ostvarenja svetskog građanskog poretka, i bez toliko žalosnih iskustava. Taj put, po Kantovom mišljenju, vodi do rešenja u vidu „saveza naroda“.Siguran „znak“ da će doći do federalizacije sveta, Kant je video u činjenici da su ljudi zbog sličnih nevolja bili primorani da napuste prirodno stanje i stvore građansko društvo.Kant je smatrao da će sve do uspostavljanja svetskog građanskog poretka trajati ratovi koje je on tumačio kao „nameru prirode da uspostavi nove odnose među državama“. Kraj ratnih sukoba među državama Kant je očekivao tek onda kada, s jedne strane bude izgrađeno „najbolje moguće ustrojstvo građanskog poretka” a s druge strane kada zajedničkim dogovorom i zakonodavstvom bude uspostavljeno stanje koje će, nalikujući

1 I. Kant, "Um i sloboda", Ideje, Beograd, 1974., str.362 I. Kant, Večni mir, Gutenbergova galaksija, Valjevo, 1995., str. 743 I. Kant, Metafizika morala, Dereta, Beograd, 2003., str. 163

8

građanskoj političkoj zajednici, moći da održava samo sebe kao neki automat.“1

Već u “Metafizici morala” on ideju svetske države vidi kao jedan moralni zahtev kojem se uvek mora težiti i čije se ostvarenje može otegnuti u nedogled. Kant u svom spisu “Um isloboda” kaže: „Ali pošto, uz preveliko protezanje takve države naroda na prostrane predele, njena vlada, prema tome i zaštita svakog člana, najzad mora postati nemoguća, a mnoštvo takvih korporacija opet dovodi do ratnog stanja, to je večni mir, kao krajnji cilj čitavog međunarodnog prava, naravno, neizvodiva ideja“.Naime, velika, kako geografska tako i kulturalna, udaljenost suverene vlasti te jedne svetske države od podanika čini prepreku za efikasan rad jedne takve vlade što opet dovodi do stvaranja manjih državica koje bi se, na kraju, ponove našle u prirodnom stanju i naravno- ratu.Kant je svestan ovog problema i u Večnom miru kaže da je u ostvarenju ideje o večnom miru bolje krenuti od labavog dobrovoljnog saveza država nego od nametanja mira preko neke postojeće moćne države koja bi nadjačala sve ostale države i stopila ih u univerzalnu monarhiju jer bi i takav način doveo do anarhije i naravno rata iz razloga što je dejstvo zakona slabije što je obim vlasti veći.

ODNOS MORALA I POLITIKE U KANTOVIM SPISIMA

Kroz ceo spis su vidljive niti Kantove etike i elementi njegovog političkog shvatanja, pa bi mogli reći da “Večni mir” predstavlja pokušaj praktične primene Kantove filozofije.Na neki način kod Kanta se može uhvatiti nit koja moral i politiku povezuje kao dva dela jedne iste nauke.

Naime, i moral kao praksa jeste skup zakona koji bezuslovno zapovedaju, prema kojima TREBA da se upravljamo kod svojih postupaka, pa ne može da postoji sukob između politike, kao izvršne pravne nauke, i morala kao takve nauke u teorijskom smislu.Moral i politika su za Kanta samo dva izraza pravne nauke, i zato on smatra da „sjedinjenje politike i morala nije nikakva veština”. Štaviše, „prava politika ne može da učini n i jedan korak, a da se pre toga ne pokloni moralu”. Prividnu antinomiju između politike i morala rešava Kant transcendentalnom formulom javnoga prava koja, u svom pozitivnom obliku, traži da svaka politika bude javna, jer samo takva politika „bez politike" može da donese sreću svima.2

Kant vraća aristotelovsko jedinstvo etike i politike ali politiku stavlja iznad morala.Moral je objektivna praksa i počiva na apriornim zakonima uma, tj. na dužnostima. Zato ne može postojati spor između politike i teorije, ili između prakse i morala.Kant smatra da moralna teorija u politici, moralu i međunarodnom pravu nije nespojiva s praksom, štaviše teorija je iznad prakse.Nije pobornik uobičajene izreke: „To bi moglo biti tačno u teoriji, ali ne važi u praksi” i oštro se protivi stanovištu da principi teorije nemaju smisla i primene u praksi. Kant smatra da u politici i u etici mora da važi saglasnost teorije i prakse. Njegova teorija je bazirana, kao što je već pomenuto, na iskustvu francuske revolucije i na načelu uma (načelu univerzalizacije). Posebna pažnja je posvećena skladu teorije i prakse u državnom pravu. Postoje tri uslova zaovaj sklad: (1) sloboda čoveka (2) jednakost podanika (3) samostalnost građaninaTo su aproiri principi koji konstituišu pravno građansko stanje, odnosno ono stanje gde je slobodnim ljudima, svakom pojedinačno, sloboda ogranničena zakonom.

Ali, ako su bezuslovno ujedinjeni, onda je pojam suprotnosti besmislen.

Ako nema s l obode i na n jo j z a snovanog mora lnog zakona , i ako j e sve š t o s e događa s amo go l i mehanizam prirode, onda je politika samo praktična mudrost, odn. tehnika kojom se ljudi formiraju, tj. zahvaljujući kojoj se manipuliše ljudima. Ali, ako se moralni zakon poveže sa politikom,onda on predstavlja njen ograničavajući uslov, koji je preduslov svake politike i koji je iznad svake politike ali ipak povezan sa njom.

Sloboda je zajednički stožer morala i politike. Moralni političar bira principe politike tako da oni mogu postojati uporedo s moralom dok politički moralista kuje moral onako kako je to korisno za državnika, što je za razliku od prethodnog, nezamisliv koncept.3

Politički moralista počinje tamo gde je moralni političar svoj poso završio: podređuje principe svrsi.

„Nijedno delovanje koje se tiče prava drugih ljudi nije opravdano ako se njegova maksima ne slaže sa publicitetom."4

Ovaj princip treba posmatrati i kao etički u smislu u kome se tiče samo vrline i kao juridički u smislu u kome se on tiče ljudskih prava.

Pravna ispravnost postupka u pozitivnom pravu ne zahteva da je postupak moralno motivisan. I sam Kant u “Metafizici morala” kaže da „ako nije namera da se podučava vrlini, nego da se iznosi samo ono što je pravo, onada se taj zakon prava ne treba predstaviti kao pobuda radnje“.Dakle, načelo prava u praktičnoj primeni ne podrazumeva da osobe postupaju moralno da bi zadovoljile pravo.Iz opšteg principa prava po Kantu analitički sledi da zaštita slobode mora da ima element prinude. Spoljašnja sloboda je zaštićena samo ako postoji način da se njeno moguće kršenje spreči moralnim zakonom koje bi ljudi,kao moralne osobe, sami doneli. „Moralna ličnost nije dakle ništa drugo do sloboda jednog umnog bića pod moralnim zakonima iz čega onda sledi da osoba nije potčinjena nikakvim drugim zakonima do onima koje sama sebi daje”5

O GARANCIJAMA VEČNOG MIRA U “VEČNOM MIRU”6

1 I. Kant, "Um i sloboda", Ideje, Beograd, 1974., str. 35 Kod Kanta DUŽNOST, nužnost neke radnje iz poštovanja prema zakonu (zakonu uma); prim.aut.2 D. Basta- Večni mir i carstvo slobode, Plato, Beograd, 2001. str. 313 Isto4 Isto5 I. Kant- Metafizika morala, Dereta, Beograd, 2003. str. 916 I. Kant, Večni mir, Gutenbergova galaksija, Valjevo, 1995., str. 53

9

Na početku su pomenuti dodaci koje Kant daje uz svoj predlog trajnog mira.U jednom od njih govori o garanciji večnog mira.

Pošto je naveo i obrazložio definitivne i preliminarne članove večnog mira kao neku vrstu transcedentalnih uslova, u Prvom dodatku spisa o Večnom miru, Kant govori o jemstvu ili garanciji večnog mira. „To jemstvo (garanciju) ne daje niko manji do velika umetnica priroda, (odnosno sudbina ili proviđenje), u kojoj se sve događa po nekim zakonima delovanja uzroka koji su izvan nas1,ona jednom svrhovitošću ljude, mimo njihove volje, kroz neslogu vodi slozi“ Postoje dva principa koja su, prema Kantu, u tom teleološkom procesu delotvorna.Prvi princip je međusobno neprijateljstvo, suprotstavljenost i sukobljavanje naroda koji se ogledaju u ratovima. Drugi princip je uvid naroda i njihovih vođa i vladara da samo preko mira ovi prvi mogu da opstanu, a ovi drugi da održe svoju vlast. Upravo kroz sukobljavanje, narodi i njihove vođe postaju svesni toga da moraju da teže međunarodnom miru da bi svoje interese ostvarili i tako postepeno u dugom istorijskom toku upoznali ideju večnog mira kao moralni imperativ.Dakle, proviđenje prirode se sastoji u sl.:-ona se pobrinula da stvori uslove kako bi ljudi mogli živeti na celoj Zemlji- ratom ih je naterala da nasele i najsurovije predele i- takodje ratom, naterala ih je da stvore zakone i stupe u neke zakonske odnosePriroda je udesila da ljudi mogu živeti na celoj zemlji, i možda ih na to nagnala i protiv njihove volje.Kao oruđe da čitavu zemlju naseli ljudima, priroda je izabrala rat.

Za Kanta, rat je neodvojivi deo ljudske prirode, za njega nam ne treba bilo kakav poseban povod, pa sam rat postaje nešto plemenito, sa čime su se mnogi filozofi slagali.Kant kasnije menja misljenje o ratu.

Dok u „Kritici moći suđenja" Kant smatra da „rat ima u sebi nešto uzvišeno" i, mada prouzrokovan neobuzdanim ljudskim strastima, on je „jedan podsticaj više da se svi talenti koji služe kulturi razviju do najvišeg stepena", kasnije za rat kaže da je „izvor sveg zla" i „rušilac dobra", „najveća zapreka moralnosti", jer ono guta „sve snage jedne države, sve plodove njene kulture koji bi se mogli upotrebiti za još veću kulturu".2

Kant odbacuje rat jer „to nije nači kojim treba tražiti svoje pravo“Medjutim, ipak treba naglasiti da je rat za Kanta bio neodvojiv deo istorijskog toka i smatrao je nužnim segmentom u razvoju ljudske kulture i napretku čovečanstva.

Ostvarenje ideala mira za Kanta je pitanje napretka kulture i razvoja čoveka kao kulturnog bića koje na kraju može dovesti do hilijazma3 i, u poslednjoj instanciji, potpunog moralizovanja čoveka.

Međutim, ovde se postavlja pitanje kako će priroda obezbediti da čovek čini ono što treba da čini a da to ne bude protiv njegove volje, odn., da se ne ugrozi njegova sloboda. Ideja međunarodnog prava pretpostavlja postojanje susednih država koje su, ipak, nezavisne jedna od druge. Kako sama ta ograničenost (prostorna, u resursima, ...) znači rat, bolja je ideja da neka moćnija i uzvišenija država zavlada ostalima i da uspostavi neku vrstu univerzalne monarhije jer dejstvo zakona slabi sa povećanjem obima vlasti. 4

Međutim, priroda ima neke druge planove, različite od ljudskih, pa ima i načine kojima sprečava da neki monarh zavlada celim svetom, i jasno se mogu izdvojiti dva glavna razloga zašto Kant smatra da nemamo pravo da naglo i nasilno prinudimo narode da stupe u jednu svetsku republiku.

Dva su sredstva kojima se ona služi da spreči mešanje naroda i odvoji ih jedne od drugih.Prvi razlog je jezičko-religiozna, odnosno, kulturalna raznolikost naroda, a drugi je njihova autonomija. Kant navodi različite jezike i religije naroda i kaže „svaka država želi da postigne trajan mir na taj način što će, po mogućnosti zavladati celim svetom. Iako se u tim različitostima krije, doduše, sklonost ka međusobnoj sukobima ipak, na nekom daljem planu doprinose razvoju kulure, trgovine, kao vrlo bitnom delu svakog društva, postizanju sporazuma u principima i većoj saglasnosti kada je u pitanju mir.

Što se drugog razloga tiče, Kant navodi sledeći argument. Narode kao države, ma kako one nesavršene bile, nemamo pravo da pukom prinudom nateramo da pređu iz međunarodnog prirodnog stanja u stanje svetskog poretka pod jednom republikom na isti onaj način na koji to imamo pravo da učinimo kada ljude kao pojedince koji su u stanju divlje slobode, iz prirodnog stanja prevodimo u stanje zakonskog poretka pojedinačne države.Kant kaže: „Za države po međunarodnom pravu ne može važiti isto što i za pojedinca u bezakonskom stanju, po prirodnom pravu, tj. da “treba izaći iz takvog stanja” (jer kao države one već imaju iznutra pravno uređenje, te su van dohvata spoljašnje prinude, koja bi ih prema svojim pravnim pojmovima htela podvesti pod jedno šire zakonsko uređenje).

Upravo ove dve činjenice, autonomija naroda i njihova kulturalna raznolikost, uvode ograničenja u implementaciji ideje svetskerepublike u istorijski proces, mada ona, kao ideja uma i dalje ostaje praktični imperativ.

Na taj način, samim mehanizmom ljudskih sklonosti, garantuje priroda večni mir.

Tajni član večnog mira

1 Isto2 I. Kant, Večni mir, Gutenbergova galaksija, Valjevo, 1995., str. 673 Verovanje u napredovanje čoveka ka dalekom cilju moralnog savršenstva, prim. aut.4 I. Kant, Večni mir, Gutenbergova galaksija, Valjevo, 1995., str. 58

10

Iako uvođenje tajnih članova, obzirom na sve što je prethodno rečeno, na prvu ruku može izgledati kao protivrečnost, Kant ga smatra nužnim u sl.slučajevima:

“Države naoružane za rat treba da konsultuju maksime filozofa o uslovima koji bi omogućili javni mir. ”1

U ovom slučaju, anonimnost i tajnost su neophodni uslovi, jer bi u suprotnom mogao biti ugrožen autoritet zakonodavaca. Naime, kada bi zakonodavac, kao neko ko treba da bude najveća mudrost države, javno konsultovao filozofe, odnosno svoje podanike, po državnim pitanjima, takav postupak bi uticao na kredibilitet vlasti ma koliko bio koristan za državu i odnose među različitim državama.

Saglasnost država u tom pitanju ne treba da bude naročito utanačena, jer na to obavezuje sveopšti ljudski um, kao moralni zakonodavac.

Dakle, države neće zabranjivati filozofima da o takvim stvarima javno govore pa će oni u tom slučaju, u nedostatku zabrane, to sami raditi, bez ikakvih daljih podsticaja pa će ih država saslušati i ukoliko ih smatra korisnim, poslušati njihove savete.Naime, država neće biti u obavezi da po svaku cenu primi savete filozofa ali će biti dužna da ih sasluša.

Ovde se, još jednom, može videti sličnost u razmišljanju Kanta i Platona koji je takođe vrlo negovao ideju o kralju-filozofu i pokušao da predstavi nacrt idealne države.Kao i Platon, i Kant se zalaže za slobodu govora i važnost filozofske misli i kritike.Međutim, za razliku od Platona koji je smatrao da filozof nakon dugogodišnje obuke i iskušavanja, ukoliko istima ne podlegne, treba da postane vladar, Kant je smatrao drugačije.On filozofima daje samo savetodavnu ulogu i nije smatrao da oni treba da vode državu.Da filozofi postanu vladari nije ni poželjno jer vlast sama po sebi kvari dušu i slobodno rasudjivanje.Kant nije mislio da se u „krhkoj prirodi ljudskoj“ može pronaći osoba koja bi bila pravična i ne bi zloupotrebila slobodu, a da nad sobom nema nekog ko će je nadzirati i kontrolisatiŠtaviše, smatra da idealno rešenje ovog pitanja neće biti nikada postignuto jer garanciju za uspostavljanje pravnog poretka nije pronašao u, već pomenutoj, slaboj prirodi čovekovoj.

„ Da će kraljevi postati filozofi ili filozofi kraljevi, to se ne može očekivati, a nije ni poželjno, jer posedovanje vlasti neminovno remeti slobodno rasuđivanje razuma.“ 2

Država je za Kanta pravno gledano samo izraz autonomne pravno-političke volje pojedinaca koji čine narod.1 I. Kant, Večni mir, Gutenbergova galaksija, Valjevo, 1995., str. 722 I. Kant, Večni mir, Gutenbergova galaksija, Valjevo, 1995. str. 74

11

Posle nacrta o „Večnom miru“, u kome je pitanje rata i mira našlo svoje sistematsko rešenje, Kant ne napušta pacifistički problem.Pored spisa o “Večnom miru“, nešto preciznije Kantov argument se može naći u njegovom spisu „Ideja opšte istorijeusmerene ka ostvarenju svetskog građanskog poretka“.Prema tom shvatanju, doktrina o večnom miru bila bi onda globalni kosmoplotski projekt na kome se čovečanstvo mora ujediniti, predvođeno filozofima da bi odgovorilo svom istorijskom pozivu i da bi održalo svoju vrstu tako što će prirodnu neslogu odnosno „nedruštvenu društvenost“ pretvoriti u racionalnu slogu.

Zato je, prema Kantu, u ostvarenju ideje o večnom miru bolje poći od dobrovoljnog saveza država uz očekivanje da će prosvetiteljski napor prosvećenih javnih ličnosti, institucija i filozofa, uz približavanje naroda i kultura preko međunarodnog saobraćaja i trgovine, dovesti do situacije kada ima smisla govoriti o potpunoj implementaciji svetske suverene države. Važno je, ipak, uočiti da se ovaj proces može odvijati samo ako se ima na umu da je njegov krajnji cilj suverena svetska republika. Ovaj cilj sledi iz samog principa praktičnog uma i doktrina o svetskom miru bez tog principa nema smisla.

Osnovna ideja je da se sukobi spreče na taj način što će se svaki prekid stanja mira pokazati kao veoma skup pa niko neće iz rata moći da izvuče bilo šta dobro niti naći će neku racionalnu dobrobit u tome.

Kant je gajio nadu da je ovakva ideja izvodiva, odn. da je moguće uspostaviti federalitet, od strane jednog uzvišenog i prosvećenog naroda, koji bi tu ideju federaliteta raširio na sve države.Obrazovanje jedne takve, međunarodne, države je jedini način da se dođe do trajnog mira i da se učini kraj svim ratovima.

Iako je možda u to vreme takva ideja ličila na filozofsko zanesenjaštvo, Kant je duboko verovao da će se ona ostvariti i da će, na kraju, medju državama zavladati sređeno stanje.Večni mir je označen kao krajnji cilj celokupnog međunarodnog prava a moralna i pravna načela koja predstavljaju stožer Kantovog shvatanja večnog mira čine ono zbog čega su te ideje i danas, nakon nekoliko vekova, i dalje politički aktualne.

Čak i danas smo svedoci stvaranja unija i ujedinjavanja države u razne saveze, međutim čini se kao da je neko pogrešno razumeo reči velikog genija.Kao da su predstavnici velikih sila prevideli da je cilj stvaranja saveza da se stvori bezbednost za sve države i uspostavi stanje trajnog mira.Svojom zabranom mešanja u unutrašnja pitanje jedne države kao i stavom da jedna država nije nikakav posed koji se može prodati, izgleda da je Kant predvideo rđav put kojim je današnja globalizacija krenula.Iako se zalagao za federaciju država bio je svestan da bi u jednoj takvoj svetskoj državi vladao despotizam pa stavlja naglasak na proizvoljnost stvaranja jedne takve zajednice opominjući da - „ Mir na zemlji mora biti delo svih ljudi“.

LITERATURA:

12

I. Kant, Večni mir, filozofski nacrt; Gutenbergova galaksija, Valjevo, 1995.I. Kant, “Um i sloboda”, Ideje, Beograd, 1974.I. Kant, Ideja opšte istorije usmerene ka ostvarenju svetskog građanskog poretkaI. Kant, Kritika moći suđenja; Dereta, Beograd, 2003.I. Kant, Metafizika morala; Dereta, Beograd, 2003.M. Stupar, “Dobrovoljna liga naroda”, Filozofija i društvo, Filozofski fakultet, Beograd, 2004.D. Basta, Večni mir i carstvo slobode, Plato, Beograd, 2001.M. Lolić, “Večni mir i svetski građanski poredak”, Filozofija i društvo, Institut za filizofiju i društvenu teoriju, Beograd, 2004.

13