Razmislite o svom tipičnom danu. Ujutru se budite, sipate sok od pomorandže koja se uzgaja na Floridi i kafu koja se uzgaja u Brazilu. Za doručak gledate vesti koje se emituju iz Njujorka na televizoru proizvedenom u Japanu. Oblačite odeću napravljenu od pamuka koja se proizvodi u Džordžiji, sašiveno u fabrikama na Tajlandu. Vozite se na predavanja u automobilu čiji se delovi proizvode u više od deset zemalja širom sveta. Zatim otvarate udžbenik iz ekonomije koji je napisao autor koji zivi Masačusetsu, objavila kompanija sa sedištem u Ohaju, a štampan na papiru napravljenom od drveća koje nastaje u Oregonu.

Svakodnevno zavisite od mnogo ljudi širom sveta, od kojih većinu ne poznajete, a koji vas snabdevaju dobrima i uslugama koje koristite. Ovakva međuzavisnost moguća je zato što ljudi trguju jedni sa drugima. Oni ljudi koji vam obezbeđuju dobra i usluge ne čine to zato što su velikodušni ili zato što se brinu za vas blagostanje. Nijedna vladina agencija ne naređuje im da za vas proizvode ono sto vi želite i da vam to daju. Umesto toga, vas i druge potrošače ljudi snabdevaju dobrima i uslugama koje proizvode zato što dobijaju nešto zauzvrat.

Da bi smo shvatili zašto ljudi biraju da zavise od drugih u pogledu dobara i usluga i kako ovaj izbor poboljšava njihov život , razmotrimo jednu jednostavnu privredu. Zamislite da na svetu postoje dva dobra – meso i krompir i da postoje dvoje ljudi – uzgajivač stoke i uzgajivač krompira – od kojih svako želi da jede i mesto i krompir. Koristi od trgovine najočiglednije su ako stočar može da proizvodi samo meso, a zemljoradnik samo krompir. Po jednom scenariju stočar i zemljoradnik biraju da nemaju nikakve veze jedno sa drugim. Ali posle nekoliko meseci pošto je jeo pečeno, kuvano, prženo meso sa roštilja, stočar može da zaključi da samostalnost i nije baš toliko dobra. Zemljoradnik koji je krompir jeo na mnogo načina, kao pire, pečen, pržen, kuvan verovatno bi se složio. Lako se vidi da bi im trgovina omogućila veću raznovrsnost: svako bi mogao da jede šniclu sa pečenim krompirom.

Mada ovakva scena na veoma jednostavan način pokazuje da svako može da izvuče neku korist od trgovine, njene prednosti bi bile slične i kad bi stočar i zemljoradnik bili u mogućnosti da proizvode i drugo dobro, ali uz velike troškove. Pretpostavimo, na primer, da zamljoradnik može da uzgaja stoku i proizvodi meso ali da u tome nije narocito vešt. Slično tome, pretpostavimo da stočar može da uzgaja krompir, ali da njegova zemlja nije za to baš pogodna. U ovom slučaju, lako se vidi da zemljoradnik i stočar mogu da imaju koristi ako se specijalizuju za ono što najbolje obavljaju, a zatim da međusobno trguju.

Predpostavimo da i zemljoradnik i stočar rade po osam sati dnevno i da to vreme mogu da posvete uzgajanju krompira, stoke, ili kombinaciji ovakvih aktivnosti. Zemljoradnik je u stanju da proizvede jednu uncu krompira za 15 minuta i jednu uncu mesa za 60 minuta. Stočar, koji je produktivniji u obema aktivnostima, moze da proizvede jednu uncu krompira za 10 minuta, a uncu mesa za 20 minuta.

Ako zemljoradnik podeli svoje vreme podjednako na obe aktivnosti i provodi po četri sata na svakoj, on proizvodi 16 unci krompira i 4 unce mesa. Granice proizvodnih mogućnosti pokazuje razne kombinacije autputa koje je jedna privreda u stanju da proizvede. Ljudi moraju da vrše izbor. Ovde se zemljoradnik suočava sa izvorom između proizvodnje mesa i proizvodnje krompira.

Zemljoradnikova tehnologija proizvodnje mesa i krompira omogućava da naizmenično proizvodi oba dobra po konstantnoj stopi. Ako stočar posveti svih 8 sati svog vremena krompiru, on proizvodi 48 unci krompira i ni malo mesa. Ako posveti ukupno vreme mesu, proizvodi 24 unce mesa i ni malo krompira. Ako stočar podeli svoje vreme podjednako na obe aktivnosti i troši po četri sata na svaku, on proizvodi 24 unce krompira i 12 unci mesa.

Ako zemljoradnik i stočar odluče da budu samostalni umesto da međusobno trguju onda svaki ima potrošnju potpuno jednaku onom što proizvodi. U ovom slučaju, granice proizvodnih mogućnosti istovremeno je i granica potrošačkih mogućnosti. Da bismo utvrdili šta zemljoradnik i stočar biraju, potrebno je da poznajemo njihove ukuse. Pretpostavimo da izaberu kombinacije: zemljoradnik proizvodi i troši 16 unci mesa krompir i 4 unce mesa, a stocar proizvodi 24 unce krompira i 12 unci mesa.

Stočarevo objašnjenje dobitaka od trgovine, mada je tačno, postavlja zagonetku: ako je stočar bolji u uzgajanju i stoke i krompira, kako zemljoradnik može da se specijalizuje u nečemu što najbolje obavlja? Izgleda da zemljoradnik ništa ne obavlja najbolje. Da bismo shvatili ovaj princip, najpre razmotrimo sledeće pitanje: U nasem primeru, ko može da proizvodi krompir uz manje troškove – zemljoradnik ili stočar? Dva su moguća odgovora, i u njima leži rešenje zagonetke i ključ za razumevanje dobitaka od trgovine.

Jedan od načina da se odgovori na pitanje o troškovima proizvodnje krompira jeste da se uporede inputi koji su potrebni dvojici proizvođaca. Ekonomisti koriste termin apsolutna prednost kad upoređuju produktivnost jedne osobe, preduzeća ili naroda u odnosu na druge. Za proizvođača kome je potrebna manja količina inputa za proizvodnju jednog dobra kaže se da ima apsolutnu prednost i u proizvodnji mesa i u proizvodnji krompira, jer mu je potrebno manje vremena nego zemljoradniku da proizvede jednu jedinicu oba dobra. Stočaru je potrebno da uloži samo 20 minuta za proizvodnju jedne unce mesa, dok zemljoradniku treba 60 minuta. Slično tome, stočaru je potrebno samo 10 minuta da proizvede jednu uncu krompira, dok je zemljoradniku potrebno 15 minuta. Na osnovu ovih podataka možemo da zaključimo da stočar ima manje troškove proizvodnje krompira, ako trošak merimo na osnovu količine inputa.

Postoji još jedan način razmatranja troška proizvodnje krompira. Umesto da upoređujemo potrebne inpute, možemo da upoređujemo oportunitetne troškove. Oportunitetni trošak neke stvari je ono čega se odričemo da bismo dobili tu stvar. U našem primeru, pretpostavili smo da i zemljoradnik i stočar rade po 8 sati dnevno. Vreme provedeno u proizvodnji krompira, dakle, smanjuje raspoloživo vreme za proizvodnju mesa. Pošto stočar i zemljoradnik raspoređuju vreme na proizvodnju dva dobra, oni se kreću duž svojih granica proizvedenih mogućnosti; odriču se jedinica jednog dobra da bi proizveli jedinice drugog dobra. Oportunitetni trošak predstavlja izbor između dva dobra sa kojim se suočava svaki proizvođač.

Razlike između oportunitetnih troškova i komparativnih prednosti stvaraju dobitke od trgovine. Kad se svaka osoba specijalizuje za proizvodnju onog dobra u kojem on ili ona ima komparativnu prednost, ukupna proizvodnja u ekonomiji raste, a ovaj porast veličine ekonomskog kolača može da se iskoristi da svakome bude bolje. Drugim rečima, sve dok dve osobe imaju različite komparativne prednosti, svaka moze da profitira od trgovine tako što stiče neko dobro po ceni koja je niža od njegovog ili njenog oportunitetnig troška tog dobra.

Svaka osoba troši dobra i usluge koje proizvode mnogi drugi ljudi i u našoj ekonomiji i širom sveta. Međuzavisnost i trgovina su poželjni jer svakom omogućavaju da dobije veću količinu i raznovrsnija dobra i usluge.

Dva su načina da se uporede sposobnosti dvoje ljudi za proizvodnju jednog dobra. Za osobu koja može da proizvede to dobro uz manju količinu inputa kaže se da ima apsolutnu prednost u proizvodnji tog dobra. Za osobu koja ima niži oportunitetni trošak proizvodnje tog dobra kaže se da ima komparativnu prednost.

Trgovina svakog dovodi u bolji položaj jer omogućava ljudimada se specijalizuju za one aktivnosti u kojima imaju komparativnu prednost.

Princip komparativne prednosti primenjuje se ne samo na ljude, nego i na države. Ekonomisti koriste princip komparativne prednosti da bi zastupali slobodnu trgovinu među državama.

Princip komparativne prednosti pokazuje da trgovina svakog dovodi u bolji položaj. Sada bi trebalo potpunije da razumete koristi od života u međuzavisnoj ekonomiji. Ali, pošto smo videli zašto je međuzavisnost poželjna, prirodno je da se zapitate kako je to moguće. Kako slobodna društva koordiniraju raznolike aktivnosti svih ljudi koji su uključeni u njihove privrede? Šta garantuje da će dobra i usluge stići od onih koji bi trebalo da ih proizvode do onih koji bi trebalo da ih koriste za potrošnju? U svetu sa samo dvoje ljudi, recimo, stočarem i zemljoradnikom, odgovor je jednostavan: ovo dvoje ljudi mogu direktno da pregovaraju i među sobom alociraju resurse. U stvarnom svetu sa milijardama ljudi, taj odgovor je manje očigledan.

Hvala na pažnji!