AKADEMIJA ZA DIPLOMATIJU I BEZBEDNOST
STUDENT: Ivan Peri
NAZIV RADA: Nekonvencionalna diplomatija : Sekcija za zatitu
interesa
Beograd, 26.05.2009
BILATERALNA DIPLOMATIJA NEKONVENCIONALNA
U nekim bilateralnim odnosima, dranje ambasa+da konvencionalnog
tipa, esto nije mogue zbog nepostojanja formalne odluke bar jedne
od involviranih drava. Takva situacija nastaje obino kao posledica
due istorije izrazitog politikog neprijateljstva i ona moe da se
ispolji u vidu odbijanja da se druga strana prizna kao drava1 ili,
ee, u vidu odbijanja da se prizna njena vlada kao legitimna vlada2.
Posledice su iste i kada, u sluaju rata ili u znak protesta zbog
politike koju vodi druga zemlja, neka drava prekine diplomatske
odnose sa tom drugom zemljom, ali i dalje priznaje njenu vladu
(Piterson, 1997, str. 102). Ipak, ak i kada doe do oruanog sukoba,
drave obino shvate, ponekad ve od samog poetka sukoba, a nekada
neto kasnije, da je u njihovom obostranom interesu da odre meusobne
komunikacije. To moe da bude nametnuto ili potrebom da se
minimiziraju posledice prekida njihovih odnosa ili, pak, potrebom
da se krene sa postepenom normalizacijom tih odnosa U sluajevima
kada dranje rezidencijalnih ambasada moe da predstavlja politiki
teret, diplomatske funkcije mogu da budu obavljane, u vie ili manje
ogranienom stepenu, i pomou etiri vrste alternativnih
rezidencijalnih misija. To su: - sekcije za zatitu interesa -
konzularne misije - predstavnitva - isturene misije Ove etiri
pomenute vrste misija ponekad se oznaavaju kao prikrivene
ambasade.
Sekcije za zatitu interesaSekciju za zatitu interesa ini grupa
diplomata jedne zemlje, koja pod zastavom neke druge zemlje, deluje
na teritoriji tree zemlje. Na primer, ubrzo posle izbijanja
Zalivskog rata, poetkom 1991. godine, sekcija za zatitu interesa
Iraka bila je pripojena (detairana) ambasadi Jordana u Londonu,
glavnom gradu Velike Britanije. Meutim, sve do sredine ezdesetih
godina 20. veka,1
Na primer, takav pristup je bio gotovo univerzalno prihvaen
kadaje re o tzv. Turskoj Republici Severni Kipar, to je znailo da u
turskom delu Nikozije nije bilo nijedne druge ambasade osim turske
ambasade (jer je RepublikaTurska jedina zemlja na svetu priznala
1983. godine Tursku Republiku Severni Kipar kao nezavisnu dravu -
prim. prev.). U okviru Organizacije islamske konferencije, Turska
Republika Severni Kipar ima status posmatraa. To, meutim, nije bio
sluaj sa jednostranim proglaenjem nezavisnosti Kosova (februar
2008. godine), jer su zapadne zemlje, zbog svojih politikih
interesa, grubo prekrile sve meunarodnopravne norme o zabrani
secesije i nepriznavanju samoproglaenih drava. Interesantno je
pomenuti da je Turska Republika Severni Kipar meu prvima pozdravila
jednostrano proglaenje nezavisnosti Kosova (prim. prev.).2
Vrlo poznat i izrazit primer ovakvog sluaja bilo je odbijanje
Sjedinjenih Amerikih Drava da priznaju komunistiku vladu Narodne
Republike Kine kao vladu kineske drave. To objanjava injenicu zbog
ega na matinoj teritoriji kineske drave (bez Tajvana) od 1949. do
1979. godine nije postojala amerika ambasada (ali je postojala u
Tajpehu, glavnom gradu Tajvana, odnosno Republike Kine -pritn.
prev). Jugoslavija nije, na primer, priznavala Tajvan kao dravu, ni
njegovu vladu, niti je priznavala vlade June Rodezije i June Afrike
(u vreme aparthejda), kao i nekih drugih zemalja. Republika Srbija
ne priznaje dravu Tajvan i njegovu vladu (prim. prev.).
ovakva praksa u diplomatiji je bila relativno retka3. Do tada je
uobiajena praksa bila ta da drava koja nema svoju rezidencijalnu
misiju u drugoj zemlji poveri zatitu svojih eventualnih interesa u
toj zemlji iskljuivo diplomatama tree zemlje4. Ta drava je bila
poznata kao sila zatitnica, a zatita je dogovorana trilateralnim
sporazumom, odnosno sporazumom izmeu te drave, drave ije interese
treba tititi i lokalne drave, na ijoj teritoriji ti interesi treba
da budu tieni. Da bi se razumela sekcija za zatitu interesa,
neophodno je, meutim, prvo shvatiti znaenje pojma sila zatitnica,
jer sekcija za zatitu interesa predstavlja, zapravo, modernizovanu
i modifikovanu varijantu institucije sile zatitnice. Poreklo
meunarodnopravnog instituta sile zatitnice treba traiti u 16. veku
kada su hrianski vladari, pre svega Njegovo hriansko velianstvo,
Kralj Francuske, proklamovali svoje pravo da zatite sve (hrianske)
istovernike - bez obzira na njihovu nacionalnost - u paganskim
zemljama, kao to je na primer bilo Osmanlijsko carstvo. U 19. veku,
potreba za diplomatskom zatitom je bila poveana usled, sa jedne
strane, velikog razvoja trgovine i saobraaja (putovanja) i, sa
druge strane, rastue tendencije proterivanja konzula iz
neprijateljskih zemalja u sluaju izbijanja rata (Frenklin, 1947,
str. 23, 27-29). Mnoge sile zatitnice su se spremno odazivale kada
bi bile pozvane da prihvate tu funkciju. Jedan od najvanijih
razloga za takvu spremnost sila zatitnica bio je presti. Jer, sila
koja je bila u stanju da preuzme takvu (diplomatsku) odgovornost,
dobijala je izvanrednu priliku da pokae svoj uticaj. Drave sa
tradicijama neutralnosti u meunarodnim odnosima, kao to su
Svajcarska i vedska, postale su posebno aktivne u obavljanju
funkcije sile zatitnice, mada su znaajnu ulogu na tom planu imale i
Austrija (permanentno neutralna posle 1955. godine), Belgija,
panija i SAD (Blejk. 1990, str. 6-7). Ova praksa je bila potpuno
potvrena u Bekoj konvenciji o diplomatskim odnosima iz 1961.
godine.Prilog 1 - Sile zatitnice i Beka konvencija o diplomatskim
odnosima iz 1961. godine lan45. U sluaju prekida diplomatskih
odnosa izmeu dve drave ili ako je nekadiplomatska misija potpuno
ili privremeno zatvorena (opozvana): a) drava prijema je duna, ak i
u sluaju oruanog sukoba, da potuje i titi prostorije diplomatske
misije, kao i njenu imovinu i arhivu; b) drava koja akredituje
(drava slanja) moe da poveri na uvanje prostorije misije, sa
imovinom koja se u njima nalazi, kao i arhivu, nekoj treoj dravi
koju prihvati i drava prijema (drava kod koje se akredituje); c)
drava slanja moe da poveri zatitu svojih interesa i interesa svojih
dravljana nekoj treoj dravi koju prihvati i drava prijema. lan 46.
Uz prethodni pristanak drave prijema, i na traenje neke tree zemlje
koja nema svoje diplomatsko predstavnitvo u toj dravi, drava slanja
moe da preuzme privremenu zatitu interesa te tree zemlje i njenih
dravljana u dravi prijema
Uprkos tome to se institut sile zatitnice pokazao kao vrlo
koristan. on je imao i mnoge jasno vidljive nedostatke. Pre svega,
nije se moglo oekivati da ambasada sile zatitnice ima bilo kakvo
detaljnije poznavanje interesa sile koju zastupa, naroito u
sluajevima kada su ti interesi bili sloeni i viestrani. Kao drugo,
nije se moglo oekivatii da e sila zatitnica brinuti o interesima
drave koju titi na isti nain kao o svojim sopstvenim intresima.
Razlog za to je sasvim jasan - interesi te dve sile nisu3
Ipak, ve su znatno ranije postojali neki nagovetaji slinog
razvoja. Na primer, kada je Stratford Kaning, britanski ambasador u
Carigradu, posle poraza u bici kod Navarina 1827. godine koji su
turskoj floti nanele snage koalicije predvoene Velikom Bri-tanijom,
zatvorio svoju ambasadu, zatitu britanskih interesaje poverio
holandskom ambasadoru u Osmanlijskom carstvu. Sredio je i to da
jedan od njegovih lokalnih dragomana (tumaa) pomae holandskoj
ambasadi u zatiti britanskih interesa. Kada je ta ista britanska
ambasada bila ponovo zatvorena posle konfrontacije poetkom novembra
1914. godine, zbog odluke Turske da stane na stranu Nemake u Prvom
svetskom ratu, dvojica britanskih slubenika iz konzularne sekcije
ambasade (jedan do januara 1915. godine, a drugi do juna iste
godine) bila su ukljuena u sastav amerike diplomatske misije u
Carigradu, koja se sloila sa tim da preuzme brigu o zatiti
britanskih interesa u Turskoj. Toje po svemu bila sekcija za zatitu
interesa, osim po imenu (Vou, str. 152-163).4
Kada je, na primer, Jugoslavija prekinula diplomatske odnose sa
Izraelom i zatvorila svoju ambasadu u Tel Avivu 1967. godine (posle
tzv. Junskog rata), zatitu jugoslovenskih interesaje preuzela
ambasada Austrije u Izraelu, dokje zatitu izraelskih interesa u
Jugoslaviji preuzela ambasada Belgije u Beogradu (prim. prev.).
morali da budu uvek usklaeni, niti su to objektivno mogli da
budu (Frenklin, 1947, str. 110-111, 146). Konano, postojala je
tendencijada angaovanje sile zatitnice ima za posledicu smanjivanje
stepena i obima korienja usluga posrednika svih vrsta. To je moglo
da znai i da je neophodno da bude plaena neka vrste cene da bi se
trea zemlja ubedila u potrebu angaovanja u neemu to bi se kasnije
moglo pokazati kao delikatan, pa ak i opasan posao.5 Stoga, ako se
imaju u vidu nedostaci instituta sile zatitnice, ne treba uopte da
nas udi to to je, u vreme kada je zapoet talas prekida diplomatskih
odnosa (prvenstveno iz simbolikih razloga), karakteristian za
ezdesete godine 20. veka (Berid, 1994, str. 7-10), poeo ponovo da
se iroko koristi ovaj vrlo stari diplomatski institut, naravno u
dananjem sluaju u jednom, u prilinoj meri, modifikovanom vidu.
Poela je da se uspostavlja praksa da su odreene drave, posle
povlaenja efa svojih misija i formalnog zatvaranja svojih ambasada,
postizale dogovor o tome da nekoliko njihovih diplomata ostane u
zemlji prijema i da budu prikljueni ambasadi sile zatitnice.
Rezultat toga je bilo stvaranje sekcije za zatitu interesa, koja je
predstavljala udaljeni ,,eho diplomatske prakse u 19. veku, kada su
drave ostavljale svoje konzule u njihovim rezidencijalnim gradovima
uprkos injenici da je izmeu njih izbio rat. Posebna vrednost u
sluaju sekcije za zatitu interesa je bila ta to je rezidencijalnoj
diplomatiji bilo omogueno da nastavi da deluje, dok su istovremeno
drave imale mogunost da tvrde da su prekinuti odnosi sa vladom
nespremnom za saradnju ili sa vladom koja, barem u tom trenutku,
vodi uvredljivu politiku u odnosu na relevantnu zemlju6. Na ovaj
nain je smanjen teret koji nosi sila zatitnica i moda je ak i
ublaeno neprijateljstvo koje bi eventualno bilo preusmereno na
ambasadu sila zatitnica - posebno u sluaju kada je sekcija za
zatitu interesa smetena u zgradi nekadanje ambasade drave koja se
nominalno povukla. Sekciju za zatitu interesa ine, dakle, diplomati
sile iji se interesi tite, koji deluju pod pravnim okriljem sile
zatitnice (,,pod njenom zastavom -prim. prev.) i to ili u okviru, u
fizikom smislu, ambasade te sile zatitnice, ili u svojoj sopstvenoj
ambasadi, nominalno zatvorenoj posle prekida diplomatskih odnosa.
Takav aranman zahteva, ipak, trilateralni sporazum, bez obzira na
to to sama forma tog sporazuma moe da bude razliita. Tako, sila iji
se interesi tite uobiajeno sklapa formalni sporazum o tome. Ali,
taj sporazum moe da bude zakljuen ili sa silom zatitnicom ili sa
lokalnom silom (na ijoj teritoriji deluje sekcija zazatitu
interesa), uz neformalni ili preutni pristanak one sile sa kojom
nije sklopljen formalni sporazum.7 Prve sekcije za zatitu interesa
bile su formirane u Kairu i Bonu maja 1965. godine, posle odluke
Egipta da prekine diplomatske odnose sa Zapadnom Nemakom u znak
neslaganja sa odlukom te zemlje da uspostavi diplomatske odnose sa
Izraelom. Neposredno zatim, sekcije za zatitu interesa je uvela i
Velika Britanija da bi zadrala veze sa vanijim zemljama u grupi od
devet drava koje su5
O vaj za klju a k ilu stru je p rim e r ko ji se d o g o d io p
o to su u d ip lo m a tsko jp raeksi a sebile r i s t e s e k c i j
e z a z a t i t u p o e l d ve k o in te re s a . N a im e , k a d
a je z b o g ra z lo g a b e z b e d n o s ti tre b a lo d a b u d
e z a tv o re n a a m e ri k a a m b a s a d a u ( U g a n d a ) ,
z a p a d n o n e m a k i a m b a s a d o r u U g a n d i n i j e b
i o n i n a j m a n j e s r e a n " z b o g dzaa h t e v a i z V a
i p re u z m e z a titu a m e ri k ih in te re s a u to j a fri k o
j z e m lji. N e s p re m n o s t A m e rik a n a c a - iz is tih
ra z lo g a k i d o z a t v a r a n j a n j i h o v e d i p l o m a
t s k e m i s i j e b ido k o ga v e d s v o j i h d i p l o m a t
a k o b i o t v o r i o s e k c i j u z a - l a ost a o z a t i t u
i n t e r e s a u n e m a m k o js a d i , d a l j e j e p o g o r
a l a r a s p o l o e n j e z a p a d n o n e m a k o g a m b a s a
d o r a . a ba P o s l e d i cai t a v e t e s i t u a c i j e j e
b i l a t a t o j e n e m a k a z a t i t a b i l a d o g o v o r e
n a t e k p o s l e d u g o t r a j n i h i , j a v rlo te k ih p
re g o v o ra iz m e u d v e s tra n e (K ili, 1 9 9 5 ).6
M e u t i m , v a n o j e d a n a g l a s i m o d a u s p o s t
a v l j a n j e s e k c i j a z a z a t i t u an tkeard a aj , ua n
ismoovzi i t e t mi es e u l u n e k i m o d n o s i m a i z u z e
t n o s n a a n , u o p t e n e u k l at na a i tiroangaol n e " p
r a k s e p o k o j o j s e o d r jd c v d i p l o m a t a s i l a
z a t i t n i c a z a h t e v a l o d a o b p o lsj laoj v es u eim
e d r a v e i j e i n t e r e s e t i t e . N a p r i m e r , av u
v v a j c a r s k a n a t a j n a i n d e l u j S A Di m e I r a n
u o d k r a j a 1 9 7 9 . g o d i n e , k a o i P o l j s k a u I r
a k u , i s t o u i m e e u u S A D , p o s l e Z s k io g r a t a
1 9 9 1 . g o d i n e . P r e m d a t o m o e d a d e l u j e z b u
n j u j u e , k a n c e l a r i j e u k o j i m a al v r a d i l o
i s k l j u i v o p o l j s k o d i p l o m a t s k o i d r u g o o
s o b l j e , s m e t e n e u n e k a d a b a s a d imue r i koj am
noj a B a g d a d u , b ile s u p o z n a te k a o S e k c ija z a
z a titu in te re s a S je d in je n ih A m e ri k ih D r a v a "
.
7
Na primer, britanska sekcija za zatitu interesa ustanovljena u
okviru vedske ambasade u Teheranu 1989. godine bila je otvorena" na
osnovu formalnog bilateralnog sporazuma izmeu vedske i Velike
Britanije, dok je pristanak iranske strane bio neformalan, odnosno
preutan" (Louv, 1990, str. 471474). Za razliku od tog sluaja,
sporazum iz maja 1977. godine, kojim su formirane sekcija za zatitu
interesa SAD u Havani i sekcija za zatitu interesa Kube u
Vaingtonu, bio je formalno zakljuen izmeu glavnih uesnika. Sile
zatitnice, vajcarska i ehoslovaka, bile su, zasebno, samo
neformalne strane u tom sporazumu (Smit, 1999, str. 103).
prekinule diplomatske odnose sa Londonom u znak protesta zbog
upornog odbijanja Vilsonove vlade da silom slomi pobunu bele
manjine u svojoj koloniji Junoj Rodeziji (koju je predvodio poznati
rasistiki politiar Jan Smit, proglaavajui 1965. godine nezavisnost
June Rodezije -prim. prev.). Neke od tih drava su, takoe,
redukovale svoje ambasade ili visoke komesarijate (diplomatske
misije meu zemljama lanicama Komonvelta -prim. prev.) u Londonu na
nivo sekcije za zatitu interesa. Posle toga, sekcije za zatitu
interesa su poele brzo da se ire jer su njihove prednosti bile
potpuno oigledne (Berid, 1994, str. 36-37). Sjedinjene Amerike
Drave su prvi put uvele ovu instituciju posle Junskog rata na
Bliskom istoku 1967. godine, kada je izvestan broj arapskih zemalja
prekinuo diplomatske odnose sa Vaingtonom, istiui da su SAD podrale
izraelski napad na Egipat. Ne treba da nas udi to to se ova nova
diplomatska institucija pokazala kao izuzetno korisna za sam
Izrael, posebno u Africi, gde je dvadesetak zemalja irekinulo
diplomatske odnose sa Tel Avivom u vreme Oktobarskog rata 973.
godine (Kliman, 1988, str. 63-64). Od samog njihovog nastanka
sredinom ezdesetih godina 20. veka, ;ekcije za zatitu interesa se
sve vie koriste kao neka vrsta probnog i prvog koraka ka
obnavljanju diplomatskih odnosa, do ega obino dolazi )osle dueg
razdoblja u kojem nije bilo kontinuiranih direktnih kontakata. )
tome nam govore i sledea dva primera - prvi se tie
ameriko-kubansikih odnosa, dok se drugi odnosi na
sovjetsko-junoafrike odnose. Sek;ije za zatitu interesa otvorene su
u aingtonu i Havani septembra 1977. godine. Ali, do znaajnijeg
napretka u ameriko-kubanskim odnosima lije dolo ak ni u vreme
objavljivanja ove knjige, uprkos tome to te miiije jo uvek deluju.
Vlade SSSR-a i June Afrike, na inicijativu ove drue zemlje,
prekinule su diplomatske odnose 1955. godine, posle ega su ive
zemlje postale neumoljivi neprijatelji. Meutim, obe zemlje su imale
maajne zajednike interese u ekonomskoj oblasti (posebno kada je re
o controli trita zlata i dijamanata), a unutranje promene u njima
krajem jsamdesetih godina 20. veka doprinele su tome da za obe
zemlje normalni iiplomatski odnosi postanu ponovo prihvatljivi.
tavie, sovjetska vlada e odluila da podstakne Afriki nacionalni
kongres da pregovara sa unoafrikom vladom, a ne da nastavi oruanu
borbu. Zbog svega toga, la osnovu sporazuma iz februara 1991.
godine, i u Moskvi i u Pretoriji su sile otvorene sekcije za zatitu
interesa u okviru ambasada Austrije u tim semljama. Sekcije za
zatitu interesa su postale popularne, kao to smo videli, sredinom
ezdesetih godina 20. veka, kako u onim sluajevima kada su
diplomatski odnosi na silaznoj putanji, tako i u onim sluajevima
kada su na uzlaznoj putanji (tanije, kada se nalaze u procesu
obnavljanja). Ali, da li su one zaista, kao to to tvrde ameriki
diplomati sa viegodinjim iskustvom rada u sekcijama za zatitu
interesa, u svemu iste kao i ambasade, osim po imenu?8 Istina je da
sekcije za zatitu interesa vrlo esto deluju uprostorijama
nekadanjih ambasada i, u nekim sluajevima, njima je dozvoljeno da
imaju poverljivu, direktnu komunikaciju sa svojim matinim vladama i
nesmetan pristup njihovim lokalnim finansijskim sredstvima (Bergus,
1990, str. 71). Ali, to je ono to bi neko i mogao da oekuje kada je
re o amerikim sekcijama za zatitu interesa. S obzirom na to da su
SAD supersila, uopte ne treba da nas udi to to zemlje Treeg sveta
esto ele simbolino zadovoljenje prekidom svojih diplomatskih odnosa
sa SAD, pokuavajui istovremeno da ouvaju ,,sr diplomatskih veza sa
SAD, to podrazumeva i reciprona prava u Vaingtonu. Ali, kada je re
o drugim dravama, situacija moe da bude veoma razliita. Mora se
priznati, da ponemo sa tim, da postoji tendencija, bez obzira na
izuzetke, da se ak i drugim sekcijama za zatitu interesa, a ne samo
amerikim, dopusti da deluju u objektima svoje bive ambasade (Berid,
1994, str. 37-40). Dalje, lanovi svih sekcija za zatitu interesa,
na osnovu Beke konvencije o diplomatskim odnosima, imaju iste
povlastice i imunitete kao i svi drugi diplomatski agenti. To
proizilazi, naravno, iz injenice to oni, sa pravne take gledita,
imaju status diplomatskih agenata u ambasadama njihove sile
zatitnice. Postoje, meutim, dokazi da su ak i amerike sekcije za
zatitu interesa, u poreenju sa ambasadama, hendikepirane i da
deluju pod znatno veim ogranienjima i optereenjima. To posebno vai
za prve dane posle otpoinjanja rada sekcija za zatitu interesa, kao
i u sluaju ako se one otvaraju zbog prilagoavanja na nedavni prekid
diplomatskih odnosa, a ne kao prvi korak ka njihovom obnavljanju,
odnosno u procesu pribliavanju dve zemlje. Pomenuta hendikepiranost
proizilazi ili iz novih okolnosti u kojima su diplomati prinueni da
deluju ili iz slubenih ogranienja koja su im nametnuta.8
To je argument koji se moe proitati u amerikim prilozima u
Njusomovom zborniku iz 1990. godine (videti deo o Dopunskoj
literaturi na kraju ove glave
Jedna od tekoa se odnosi na neophodnost dobijanja agremana,
preciznije reeno na neophodnost da se drava prijema saglasi sa tim
da imenovani diplomatski agent (zemlje slanja) preuzme svoju
funkciju, a ta saglasnost mora da bude dobijena pre bilo kakvog
eventualnog objavljivanja informacija o njegovom imenovanju ili
preuzimanju funkcije. Prema odredbama Beke konvencije o
diplomatskim odnosima, agrement (fr.) je nedvosmisleno potreban
samo za efove diplomatskih misija i za, najee, vojne ataee. Ali,
prema dostupnim pouzdanim podacima, kada je re o sekciji za zatitu
interesa, drava slanja obino mora da dobije agreman za svakog lana
njenog osoblja u ovakvim misijama (Bergus, 1990, str. 70; Louv,
1990, str. 473). Neko bi, sada, mogao dapomisli da je to relativno
beznaajno ogranicenje pod kojim sekcija za zatitu inte-resa obavlja
svoje aktivnosti, posebno u poreenju sa ambasadama. Jer, Beka
konvencija o diplomatskim odnosima, u svakom sluaju, odreuje da
drava prijema ima apsolutno pravo da proglasi za persona non grata
(nepoeljnu linost -prim. prev.) bilo kog diplomatu angaovanog napo
slovima u rezidencijalnoj ambasadi konvencionalnog tipa. Upravo
zbog toga, u ambasade, isto kao i u sekcije za zatitu interesa, u
principu ne treba upuivati ono osoblje ije bi delovanje ili
ponaanje moglo da se smatra kao uvredljivo ili opasno (za zemlju
prijema) ili osoblje koje bi bilo, jednostavno reeno, isuvie
efikasno. Bilo kako bilo, istina je da je diskretno spreavanje
dolaska takvih lica u zemlju prijema mnogo manje provokativno od
njihovog proterivanja posle postavljenja na funkciju. Osim toga,
takva taktika se lake primenjuje. Stoga, ako se uzme u obzir ova
praksa - sveobuhvatni agreman - koja nam lii na normu u nastajanju,
pomenute sekcije za zatitu interesa, kao instrumenti spoljne
politike drave slanja, mogu da budu daleko slabije i pasivnije u
svom delovanju od ambasada. Drugi oblik hendikepiranosti sa kojim
se sekcije za zatitu interesa generalno suoavaju jeste smanjeni
broj lica angaovanih u njima, naravno u poreenju sa ambasadama
drugih zemalja, osim onih najmanjih drava9. Sekcije za zatitu
interesa su, obino, po broju angaovanih lica tek manji deo sastava
nekadanjih ambasada. Na primer, britansku ambasadu uArgentini, koja
je u svom sastavu imala 19 diplomata, zamenila je u vreme
Foklendskog rata sekcija za zatitu interesa u kojoj je bilo
angaovano samo dvoje (2) britanskih diplomata. Ili, dve godine
kasnije, britansku ambasadu u Libiji sa 18 diplomata zamenila je
sekcija za zatitu interesa kojaje bila oslabljena do potpuno istog
broja (dvojica diplomata). ak i Sjedinjene Amerike Drave trpe.
Njihova ambasada u Kairu bila je, u vreme Junskog rata 1967.
godine, najvea amerika diplomatska misija na Bliskom istoku i, po
zgradama i zemljitu koje je zauzimala, sticao se utisak da je re o
velikom univerzitetskom kompleksu (Bergus, 1990, str. 70). Meutim,
sekcija za zatitu interesa kojaje zamenila tu ambasadu bila je, u
poetku, ograniena samo na etvoricu diplomata, a do 1970. godine
bilo je doputeno poveanje njenog brojanog sastava, ali taj broj
nije nikada bio vei od 16 diplomata 10. ta stvamo znai takvo
drastino smanjivanje osoblja vidi se pre svega, naravno, kroz
veliku redukciju broja ekspertskog osoblja i potpuno uklanjanje
mnogih kategorija strunjaka, ak i u onim sluajevima kada te
kategorije nisu izriito iskljuene na osnovu relevantnog sporazuma
izmeu dve zemlje. Potpuno je oigledno da takve redukcije
predstavljaju veliku tekou za rad ovih sekcija za zatitu interesa,
posebno ako se uzme u obzir atmosfera politike krize u kojoj su one
roene. To dovodi, obino, ne samo do velikog porasta radnih zadataka
u odreenim oblastima (pre svega konzularnih aktivnosti, naroito ako
u zemlji prijema postoji vea zajednica ljudi koji su doli iz matine
zemlje, o kojoj treba voditi rauna), ve i do bitnog smanjivanja
saradnje sa lokalnim organima i organizacijama, koju ambasada
oekuje i uobiajeno je ima u normalnim okolnostima. U takvim
uslovima, ak i u sluaju da nisu konkretno zabranjene, verovatno bi
bile ostavljene po strani brojne tradicionalne funkcije ambasade,
kao to su na primer komercijalne i informativne aktivnosti. Resursi
koji sekcijama za zatitu interesa stoje na raspolaganju treba da
budu usredsreeni na ispunjavanje osnovnih funkcija - a to su
prenoenje poruka, politiko izvetavanje, davanje politikih saveta i
konzularni poslovi. U tom smislu, interesantno je da pomenemo
objavu amerikog Stejt9
Poznati izuzetak od tog pravila jeste veoma brojna sekcija za
zatitu interesa SAD u Havani. 10 Bergus, 1990, str. 71 - Nedavno me
je jedan egipatski diplomata obavestio o sledeem: (a) sekcije za
zatitu interesa koriene su za ouvanje odnosa na rezidencijalnoj
osnovi izmeu Egipta i drugih arapskih drava koje su sa Egiptom
prekinule diplomatske odnose" posle potpisivanja
egipatsko-izraelskog mirovnog sporazuma 1979. godine; i (b) ove
sekcije za zaitu interesa bile su iste veliine kao ambasade koje su
zamenile. Ovo donekle slabi moju tezu koju sam izneo u ovom
pasusu.
dipartmenta od 7. maja 1991. godine, kojom se irakoj sekciji za
zatitu interesa doputa da, pod zatitom Alira, koristi zgradu u
kojoj su se ranije nalazile kancelarije ambasade. U pomenutom
saoptenju, posebno je bilo naglaeno da je to uinjeno da se "olaka
odravanje minimalnih komunikacija izmedu SAD i Iraka, kao i radi
toga da bi sekcija mogla da prui osnovne konzularne usluge. U
sekciji za zatitu interesa Iraka mogla su da rade trojica irakih
dravljanina (dvojica diplomata i jedno administrativno ili tehniko
lice), ali nijednom od njih nije bilo dozvoljeno, bez posebne
dozvole, da putuje izvan zone slobodnog kretanja od 25 milja,
odnosno oko 40 kilometara (USDepartment ofState Dispatch, 1991,
str. 347). U poreenju sa ambasadom, trei hendikep sekcije za zatitu
interesa odnosi se na pitanje direktnog pristupa vladi lokalne
sile. Takav pristup je, uobiajeno, dozvoljen, ali se u nekim
sluajevima nameu i odreene restrikcije. Na primer, najmanje
osamnaest meseci posle Foklendskog rata argentinsko ministarstvo za
inostrane poslove je bojkotovalo malu britansku sekciju za zatitu
interesa u okviru vajcarske ambasade u Buenos Airesu (The Times, 4.
novembar 1983. godine). ak su i amerike sekcije za zatitu interesa
u Aliru (19691974) i Iraku (1980-1984) mogla da obezbede kontakte
sa predstavnicima vlada zemlje domaina samo do srednjeg nivoa
(Iglton, 1990, str. 92-96). Potpuno je jasno, dakle, da mnoge
sekcije za zatitu interesa - verovatno najvei broj njih preteno
vreme svog postojanja, zapravo, nisu ambasade, osim po nazivu. One
su najee izrazito male, nemaju mogunosti da angauju osoblje ukoliko
zemlja prijema stavi bilo kakav prigovor u tom smislu i nemaju
garancije da e biti u stanju da ostvare redovne kontakte na viem
nivou. Pa ipak, sekcije za zatitu interesa ostaju najkorisnije
sredstvo za ouvanje ili iniciranje rezidencijalne bilateralne
diplomatije, u okolnostima kada izmeu relevantnih zemalja ne
postoje diplomatski odnosi.
Zakljuak
Drava moe da odbije da prizna drugu stranu kao dravu ili moe da
odbije da prizna njenu vladu kao legitimnu vladu te relevantne
zemlje. Ako uskrauje oba pomenuta priznanja, drava moe da odbije i
odravanje bilo kakvih odnosa sa drugom stranom, odnosno moe da
prekine diplomatske odnose. U bilo kojem od pomenutih eventualnih
sluajeva, ne postoje mogunosti za dranje rezidencijalnih
diplomatskih misija konvencionalnog karaktera. Stoga, ako strane
ele da ouvaju neki stepen komunikacije u smislu rezidencijalne
diplomatije, one moraju da pronadu odgovarajue alternative. Te
alternative su sekcije za zatitu interesa, konzularne misije i
odeljenja, predstavnitva i isturene misije. Pomenuti vidovi
bilateralne diplomatije nekonvencionalnog karaktera, sa izuzetkom
konzularnih misija i odeljenja, predstavljaju navodno prikrivene
ambasade. Svaki od ovih oblika dranja stalnog osoblja na licu mesta
ima svoje prednosti u razliitim, konkretnim situacijama. Ipak, ne
treba precenjivati njihove slinosti sa konvencionalnim diplomatskim
misijama. Osim predstavnitava, svi navedeni oblici odravanja odnosa
imaju nedostatke i ogranienja, koje ambasade nemaju. Ako je neki od
pomenutih modela nekonvencionalne diplomatije zaista ambasada po
svemu, osim po nazivu, onda je to na prvom mestu predstavnitvo, a
ne sekcija za zatitu interesa.
Literatura
Berridge, G. R. Diplomatija : teorija i praksa, Beograd, Filip
Vinji : Akademija za diplomatiju i bezbednost, 2008, preveo Dr.
Oliver Poteica
