Lok, Monteskije i Sjeses su predstavnici tradicionalne podele vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu, a Ruso i Marks su utemeljivači

demokratske teorije o jedinstvu vlasti. Na osnovu tih terorija nastale su tradicionalne klasifikacije oblika državne vlasti.

PREDSEDNI Č KI SISTEM

Ustav Sjedinjenih Američkih Država (u daljem tekstu SAD)

predstavlja najstariji važeći pisani ustav u svetu, na “snazi” je već 180 godina, od 1787. godine. “Očevi” ustava SAD su želeli da spreče koncentraciju državne moći u jednom organu i zbog toga su konstrusali takav oblik ustavnog sistema u kome je “javna vlast uravnotežena i podeljena na više nosilaca tako da nijedan od njih ne bude u položaju da prekorači svoju ustavopravnu nadležnost, odnosno da ostane u njenim okvirima”1. U svojoj dugoj istoriji preživeo je dve velike i teške krize.

Prva se dogodila 1860. godine, secesionistički rat, borba severnih i južnih država u vezi sa pokušajem južnih država da se otcepe. Ovaj rat je obezbedio ubrzani razvoj SAD, severni deo je bio mnogo razvijeniji , ali je u jednom trenutku doveo u pitanje samu egzistenciju ove države. Druga velika kriza dogodila se 1930-te za vreme Velike ekonomske krize i depresije, tada SAD postaju prva država u kojoj je primenjen razgranat sistem državne intervencije-New Deal. Sistem SAD je nastao iz revolta protiv jake državne vlasti britanske kraljevine. One su zemlja u kojoj je najdoslednije primenjena Monteskijeva teorija o podeli vlasti kao garanciji političke slobode-princip “vlast ograničava vlast”2.

SAD se sastoji od 52 države i svaka od njih ima svoj ustav kojim reguliše svoje unutrašnje uređenje, jedino na šta ih obavezuje federalni ustav je da budu republike. Američki ustavotvorac je im je priznao isti stepen političkog autoriteta i razvio je načelo o uzajamnom ograničavanju vlasti prema teoriji “kočnica i ravnoteža”-check and balances. Kongresu je izričito zabranjeno da ograničava slobodu pisane i usmene reči. Ustavom je dozvoljeno svakome građaninu da nosi oružje. Ustav ne predviđa nikakave mere zaštite siromašnijih slojeva stanovništva, kao ni pomoć nekom pojedincu koji, iz bilo kojih razloga, dođe u težak položaj.

1Tomas Džeferson, Dekleracija prava o nezavisnosti, 1776. Godine

2Monteskije, O duhu zakona

1

PREDSEDNIK

on je šef države, izvršne vlasti (egzekutive) i vrhovni komadant

oružanih snaga. Bira ga šire izborno telo, preko tzv. izbornika-elektora. Danas se bira glasanjem građana koji imaju politička prava. Položaj predsednika je sa vremenom postajao sve bolji. U SAD vlada je sastavljena od ljudi koje predsednik izabere za svoje saradnike i poverava im određene resore, odnosno ministarstva. Ministri su podređeni predsedniku i njemu su odgovorni. Može ih smeniti po svom nahođenju, na isti način kao što ih je i izabrao. Ministri nisu članovi Kongresa. Broj ministarstava je određen odlukama Kongresa. U početku su bila samo tri-Ministarstvo odbrane, Ministarstvo spoljnih poslova i Ministarstvo finansija, danas se taj broj povećao na dvanaest. Pored ministarstava postoji još 65 komisija, biroa, agencija koji su pod neposrednim rukovodstvom predsednika.

Predsednik je okružen štabom ličnih savetnika koji mu pomažu oko svih vrsta problema sa kojima se sreće. To su najbolji stručnjaci u svojim oblastima ili njegovi prijatelji sa kojima rešava čitav niz državnih problema. Pored ministarskog kabineta postoji i tzv. “kuhinjski kabinet”. Pored štaba predsednikovih ličnih savetnika u sastav predsednikove izvršne kancelarije ulaze još dve važne institucije-Biro za budžet i Savet nacionalne odbrane.

KONGRES

predstavlja protivtežu predsedniku u sistemu podele vlasti, vrhovno

predstavničko telo. Sastoji se iz dva doma-Predstavničkog doma, koji ima oko 430 poslanika koji se biraju na dve godine , opštim pravom glasa i proporcionalno prema broju stanovnika i Senata koji ima 100 senatora, po dvojicu iz svake države bez obzira na njenu veličinu. Biraju se na šest godina i jedna trećina senatora se obnavlja svake druge godine. Senat predstavlja kočnicu u američkom političkom i društvenom životu, ne uvek, ali u načelu i u najvećem broju slučajeva. Zakon je donet kada ga usvoje oba doma Kongresa.

Predsednikovo pravo veta na zakon usvojen od oba doma Kongresa ima suspenzivni-odlažući karakter. Dvotrećinsku većinu kojom u oba doma treba da bude izglasan zakon na koji je predsednik stavio veto je teško postći. Svo zakonodavstvo ide preko komisija. Kongres kontroliše rad državne uprave. Kroz njega moraju da prođu sve mere koje se odnose na prikupljanje i raspolaganje javnim sredstvima. Svaki državni organ

2

mora da se izbori pred Kongresom za odgovarajuća materijalna sredstva za svoju aktivnost što za posledicu ima beskrajna pogađanja između izvšne vlasti i Kongresa, između predsednika i pojedinih kongresnih domova.

Konges ima i izvesne istražne osobine sudske funkcije. Za svako pitanje od javnog interesa može se obrazovati posebna istražna komisija koja će da ispita dati problem, ako se kongresmeni u tome slože. Svaki građanin koji je pozvan mora se pojaviti pred istražnom komisijom Kongresa i dati traženi iskaz, u suprotnom će biti optužen za uvredu Kongresa i sudiće mu se pred redovnim sudovima. Svaki građanin je na osnovu petog amandmana zaštićen i po njemu niko ne sme biti prinuđen da na sudu ili na nekom drugom mestu daje izjave koje ga terete. Kongres ima pravo da pokrene postupak u slučaju izadaje i korupcije protiv najviših državnih finkcionera, a takođe i protiv predsednika.3

VRHOVNI SUD

sastavljen je od osam stalnih sudija i jednog presednika koji je

imenovan od strane predsednika SAD. Sudija kada jednom dođe na tu funkciju ostaje na tom položaju do kraja života ili do penzije. On ima pravo da tumači ustav.

Značajnu ulogu u predsedničkom sistemu SAD imaju i političke stranke. Kroz celu istoriju SAD provlače se samo dve političke partije-Republikanska i Demokratska. One se bore da dobiju podršku većine biračkog tela kojima obećavaju i moguće i nemoguće stvari kao uostalom i sve političke partije na ovom svetu. U cilju promovisanja oviih stranaka oformljene su i tzv. “grupe za pritisak” koje se koriste kao sredstva direktnog ucenjivanja i podmićivanja nastojeći da obezbede odgovarajući uticaj u radu zakonodavnih tela i državne administracije.

PARLAMENTARNI SISTEM

konstituisanje britanskog parlamentarnog sistema počinje posle

“slavne revolucije bez krvi”, 1688. godine. Parlament u ovom periodu predstavlja političko oružje kojim se ograničava kraljevski apsolutizam, klasni kompromis između buržoazije i feudalnog plemstva, te stoga on nastaje kao politički proizvod klasne nagodbe.

3

3 impičment- pozivanje predsednika SAD na odgovornost

“Budući da u slobodnoj državi svako ko se smatra slobodnom dušom mora sobom sam da upravlja, zakonodavnu vlast trebalo bi da ima čitav narod. Ali kako je to u velikim državama nemoguće, a u malim povezano sa mnogim nezgodama, narod treba da preko svojih predstavnika čini sve ono što ne može sam”, rekao je Monteskije4. Osnovno pravo parlamenta jeste izglasavanje budžeta. Da bi obezbedio potrebna sredstva vladar mora da podnosi parlamentu predračun javnih izdataka i da od njega dobije odobrenje za poreze i druge dažbine.

Da bi se zaštitili od kraljeve osvete poslanici Donjeg doma parlamenta-buržoazija su držali zatvorene sednice i sa kraljem su komunicirali samo preko jednog čoveka-spikera. Razvoj parlamentarnog sistema odražava evoluciju klasnih odnosa u britanskom društvu. Britanski parlamentarni sistem obeležio je niz reformi. Prvom reformom iz 1832. godine prošireno je izborno pravo i ukinute su tzv. “trule grofovije”.5 Sledeća velika reforma bila je 1867. godine i njom je veliki deo gradskog stanovništva dobio biračko pravo, a reformom iz 1884. godine i poljoprivrednici su dobili pravo glasa. Žene su postale politički ravnopravne tek u dvadesetom veku, tačnije 1918. godine. Malo po malo i većina punoletnog stanovništva je dobila politička prava, jača proces birokratizacije državne mašinerije i dolazi do stvaranja činovničkog aparata.

Evolucija britanskog parlamentarnog sistema imala je protivrečan karakter. Dolazi do promena koje oraničavaju demokratiju i formira se čvrst, relativno samostalan birokratski materijal. Uloga Donjeg doma je znatno porasla, sva prava koja su ostala u Gornjem domu svela su se na to da može usporiti i privremeno odložiti neke odluke koje donese Donji dom. Došlo je do promene u raspodeli vlasti između parlamenta i vlade u korist vlade.

Parlamentarni sistem ima tri važna činioca-vladar, vlada i parlament.

Vladar-kralj

Prvobitno je vladar bio nosilac izvršne vlasti, dok je sada njegova

ulogu simbolična. Sve se radi u ime vladara, ali samo formalno jer oni više ne odlučuju. Kralj, u ovom slučaju kraljica, je šef države, ali ne upravlja njom. Najvažnija kraljičina prava su: da bude konsultovana, da opominje i ohrabruje. Na osnovu ovih pravila njena vlast od nosioca izvršne se svela

4

na položaj savetodavnog organa sopstvene vlade. Ona formalno zadržava i pravo imenovanja vlade, ali se zna da je to neprikosnoveno pravilo da ona mora poveritimandat za sastav vlade parlamentarnoj većini.

4 Monteskje, O duhu zakona

5 Po staroj podeli postojali su izborni srezovi u kojima je pravo glasa imalo pet-šest ljudi tako da je najbogatiji posednik u tom kraju na lak način mogao da obezbedi sebi predstavnika u parlamentu.

Ona je formalno nosilac i vladinog programa, pojavljuje se u parlamentu, na početku zasedanja sa tzv. prestonom besedom koja sadrži vladin program. Kraljica ne sastavlja taj program već samo pročita ono što joj vlada dostavi. U njenu nadležnost spada i donošenje zakona, dodeljivanje plemićkih titula, itd. Međutim, sve to priprema vlada i jedino što kraljica mora da uradi je da se potpiše ispod gotovih odluka.

Nekadašnji položaj monarhije ogleda se u nizu starih institucija koje još uvek formalno postoje. Kralj je nosilac izvršne vlasti, on imenuje „kraljev privatni savet“, telo koje ima savetodavni karakter i sastoji se od oko 300 ljudi. Iz ovog saveta razvio se vladin kabinet, odnosno sama vlada koja danas predstavlja stvarnog nosioca izvršne vlasti.

VLADA

sastavlja je vođa najače stranke u parlamentu. U njenoj nadležnosti su

sva imenovanja i ona o tome odlučuje, pri čemu se savetuje sa najuticajnijim članovima svoje stranke. Budući predsednik vlade imenuje prvo 18 glavnih ministara koji ulaze u vladu kao uže telo, a nakon toga imenuje ministre za sve resore i pomoćnike ministara6. Prvu grupu čine stariji ministri i oni ulaze u sastav vlade. Kabinet se sastaje na svakih deset dana, a po potrebi i česće u rezidenciji predsednika vlade. Ostali ministri nisu članovi kabineta, već šefovi pojedinih ministarstava. Na sednicama vlade prisustvuju jedino kada se rasravlja o problemima njihovih ministarstava. Treću grupu čine mlađi ministri koji pomažu ministru u vođenju poslova u samom resoru ili ga zastupaju u parlamentu.

Ministri su dvostruku odgovorni pred parlamentom: kao članovi jednog kolektivnog tela-vlade i kao šefovi pojednih resora u vladi. Oni brane i obrazlažu vladinu politiku pred parlamentom, pokreću inicijativu za donošenje novih zakona, odgovaraju na poslanička pitanja. Formalno vlada je potčinjena parlamentu jer ona može da opstane samo dok uživa poverenje parlamenta, međutim u praksi je situacija drugačija. Ministri komanduju poslušnom parlamentarnom većinom. Jedan od ministara se zove „vođa doma“ i ona raspoređuje rad u Donjem domu i određuje vreme za debatu o pojedinim pitanjima.

5

Svaki poraz vlade u parlamentu može da znači i njenu ostavku, a ona dalje raspuštanje parlamenta. Pravo da raspusti parlament je oružje pomoću koga vlada parlament drži u pokornosti. Parlament koji sruši vladu je sam sebi potpisao smrtnu presudi. U prilog tome ide i britanska ustavna formula, „vlada i parlament žive i umiru zajedno“. Vlada je u opasnosti samo ako nastane rascep u vladinoj većini i zbog toga je ona relativno stabilna i u momentima najveće krize.

6 U Britaniji su poznati pod imenom mlađi ministri.

U okviru parlamenta postoje dve političke stranke. Dobro organizovana opozicija predstavlja vrlo važnu komponentu za Britance, ona nije usmerena da ruši poredak, ona je i sama deo tog poretka. Ona je jedan ustavni faktor i zbog toga šef opozicije prima redovnu platu. Pored vlade, postoji i „kabinet u senci“, njega čine članovi opozicije. Šef opozicije u stvari ima ulogu predsednika vlade u senci. Za funkcionisanje parlamenta je karakteristično da su i jedna i druga strana Donjeg doma, i vladina i opoziciona strana dobro organizovane. Poslanici su dužni da glasaju za već određeni stav svoje političke partije.

Pokornost poslanika odlukama svoje stranke obezbeđuje jedna institucija koja postoji samo u britanskom parlamentu, tzv. „institucija bičeva“.

Pojedinci koje koje partija odredi imaju zadatak da kontrolišu ponašanje poslanika. Poslanici glasaju na taj način što ulaze u jedan hodnik koji ima dva kraka i oni koji su za predlog idu jednim krakom, a oni koji nisu idu drugim krakom. Na mestu gde se hodnik grana stoje „bičevi“ koje gledaju da li će poslanici njihove stranke glasati kako je stranka odlučila. Još jedna specifičnost ovo sistema jeste i ustanova poslaničkih pitanja usmenih i pismenih.

Parlament je obezbedio sebi pažnju javnosti tako što je propisao da su novine dužne da daju određeni prostor parlamentarnim diskusijama, isti slučaj je i sa radio stanicama, one moraju određeno vreme da posvete prikazivanju rada parlamenta. Težište stvarne vlasti se nalazi kod vođa vladajuće stranke iz čijih se redova regrutuje vlada. U stalnom sukobu između vlade i opozicije ulogu arbitra dobija biračko telo.

Engleska je „majka“ parlamentarnog sistema podele vlasti. U njoj je taj sistem nastao i još uvek funkcioniše prema jednostavnim tradicionalnim pravilima. Na temelju engleskog parlamentarnog sistema nastali su mnogo parlamentarni sistemi kako u Evropi, tako i širom sveta, ali engleski i dalje prednjači.

6

PARLAMENTARNI SISTEMI U DRUGIM ZEMLJAMA

širom sveta postoje parlamentarni sistemi koji su izgrađeni po uzoru

na engleski parlamentarni sistem. Sve zemlje koje imaju ovakav sistem mogu da se podele u tri grupe-zemlje Komonvelta, zemlje severozapadne Evrope i Skandinavije i neke zapadnoevropske zemlje.

1. Zemlje Komonvelta Najbliži britanskom sistemu su politički sistemi Komonvelta7. Na njihovom čelu nalazi se generalni guverner koga formalno postavlja britanska kraljica. Najjači i najkonzervativniji Gornji dom ima Kanada. Domovi u ostalim zemljama predstavljaju predstavništva državica koja čine tu federaciju. U ovim zemljama političke partije su veoma dobro organizovane. Neutralni položaj činovničkog aparata je zakonski obezbeđen. Južnoafrička unija pripada zemljama Komonvelta, međutim, ovde je parlamentarni sistem nešto drugačiji. Naime, tu i dalje samo ljudi evropskog porekla imaju biračko pravo i samo oni mogu da budu birani u parlament.

2. Zemlje severne Evrope i Skandinavije U tim zemljama parlamentarni sistem ima dugu istoriju i relativno uspešno funkcioniše. Sve zemlje iz ove grupe su monarhije, po ugledu na Englesku, izuzev Finske, ona je republika. Vlada sada ne pada samo zbog sukoba sa parlamentom, već može da padne i zbog sukoba sa predsednikom republike što ukazuje na viši stepen samostalnosti predsednika države. Nemaju dvopartijski sistem. Parlament je jednodoman, osim u Švedskoj.

3. Zapadnoevropske zemlje (Francuska, Italija, itd.) U Francuskoj je sve do dolaska Šarla De Gola postojao parlamentarni sistem koji je po institucijama bio veoma sličan britanskom, ali mu je u praksi bio suprotan. Francuska je je zemlja koja drži svetski rekord u pogledu broja ustavnih reformi. Vlade se često menjaju, a kao razlog za to se navodi klasna struktura i kao posledica toga javlja se veliki broj političkih partija. U Francuskoj postoji strog državni centralizam sa sistemom prefekata i šefova departmana. Lokalizam je pojava koja je karakteristična za

7

Francusku i ona otežava rad parlamentarnih institucija. Zbog velike samostalnosti administracije, Francuzi često imaju običaj da kažu da „nama ne upravljaju, nama administraju“. Veliki značaj imaju i parlamentarne komisije, posebno finansijska, koje imaju pravo da kontrolišu ministre i državnu administraciju. Šefa države predstavlja predsednik republike. Za njegov izbor treba apsolutna većina glasova. Predsednik je u slučaju opasnosti imao pravo da raspusti skupštinu kao i da preduzima sve one mere koje po njegovom sudu zahtevaju date okolnosti. Parlament nema neku značajnu funkciju, kao ni narodna skupština koja zaseda po par puta godišnje.

7 Commonwealth je udruženje nezavisnih suverenih zemalja širom sveta od kojih su većina nekadašnji članovi Britanske imperije

SKUPŠTINSKI SISTEM

ovaj oblik državne vlasti proistekao je iz teorije društvenog ugovora i

teorije o narodnoj suverenosti Žana Žaka Rusoa. Ako narod ne može sam neposredno da vrši vlast, tu vlast treba da poveri skupštini koju sam bira. Skupština je najviši organ vlasti i nijedan drugi državni organ joj ne može biti ravan. Ona je istovremeno najviše zakonodavno i izvršno telo, a izvršna vlast nema i ne može imati sopstvenu volju različitu od volje skupštine.

Ovaj sistem je ugrađen u Montanjanski ustav iz 1793. godine, predstavničko telo se nazivalo Konvent i po njemu je ovaj sistem i dobio ime7. Slomom jakobinskog terora, umereni revolucionari su doneli Ustav 1795. godine prema kome je pored skupštine bio uspostavljen i direktorijat sastavljen od pet lica i on je imao izvršnu vlast.

Odluke donose njegovi članovi većinom glasova. U tom organu nema hijerarhije, svi su kolege i svi su jednaki. Direktorijalni tip organizacije državne vlasti je monarhistički-sve poslove izvršne vlasti vrši samo jedan organ, bez obzira na to što se sastoji od više lica. Ovaj tip organizacije izvršne vlasti u Francuskoj inspirisao je švajcarskog zakonodavca da prihvati slično rešenje. Prema ustavu iz 1848. godine Švajcarska je postala federalna država i tada je u njoj po prvi put uspostavljen izvršni organ-Savezni savet.

SAVEZNI SAVET

8

najviši i izvršni rukovodni organ Švajcarske konfederacije. Sastoji

se od sedam članova koje bira Savezna skupština8 na period od četiri godine i pri tome mora voditi računa o ravnomernoj zastupljenosti svih krajeva zemlje i jezičkih regiona.

Predsednik i potpredsednik se biraju iz reda članova Saveta na period od tri godine od strane Savezne skupštine. Savezni savet odlučuje kao kolegijum, a poslovi se raspodeljuju članovima prema departmanima. On ostaje na vlasti sve vreme predviđeno ustavom. Ne može da ga opozove Savezna skupština, ali ni on ne može da raspusti nju.

8 Na početku se skupštinski sistem zvao konventski.

9Po uzoru na SAD Savezna skupština imala je dva doma, opštepredstavnički i dom kantona)

Mandat članova saveta traje četiri godine, a s obzirom na to da ukupan broj kantona prevazilazi broj članova Saveta, kao i napore da četiri političke stranke budu jednako zastupljene, kada se jednom uspostavi zadovoljavajuća srazmera u sastavu Saveta od nje se lako ne odstupa.

To je jedan od najvažnijih razloga zbog kojeg članovi Saveta na toj funkciji nekada ostanu i po deset godina.

U određenim oblastima saveznom savetu pripada određena opšta i samostalna nadležnost, tako da on ne izvršava samo skupštinske odluke. Obim njegovih ovlašćenja se može utvrđivati isključivo ustavom ili ih može utvrđivati i Savezna skupština u okviru ostavnih normi svojim zakonima.

Postoji i zakonodavni referendum (bez njega nikakvu ustavnu promenu Savezna skupština ne može sprovesti i ne može doneti nijedan ustavni amandman). Po Bateliju (Battelli) , „to nisu samo odnosi između vlade i parlamenta koji se menjaju u kriznim situacijama, nego takođe i odnosi između parlamenta i naroda“ Pravni osnov na kome se Savet zasniva svoje ovlašćenje na donošenje akata predstavljaju Ustav (samostalni akti), a takođe i zakoni i drugi akti Savezne skupštine (nesamostalni akti).

Savezni savet svoje ovlašćenje na donošenju ovih akata zasniva neposredno na ustavu što znači da mu nije potrebno nikakvo ovlašćenje koje je sadržano u aktu Savezne skupštine. Savezni savet ima isti politički sastav kao Nacionalno veće Savezne skupštine, bliži je institucionalnom sistemu podele nego jedinstva vlasti kao što su ranije mislili.

9

Ovaj sistem je nastao u Francuskoj, ali ga je proslavila Švajcarska. Iako je bio uzor mnogim socijalističkim državama jedino je dobre rezultate dao u Švajcarskoj.

Literatura:

Prodanović, D.,Centralni izvršni organi u skupštinskom sistemu Švajcarske konfederacije i evropskih socijalističkih zemalja, Beograd 1982. godine (str. 11-89)

Pašić, N., Uporedni politički sistemi, Beograd

Košutić, B., Uvod u velike pravne sisteme današnjice, Beograd 2002. godine

Grupa pisaca, Organizacija i položaj centralne egzekutive u pojedinim zemljama, Beograd 1973. godine

Lukić-Košutić, Uvod u pravo, Beograd 2008. godine

10

SADRŽAJ

Predsednički sis tem ..................................................................1

-Predsedni

k................................................................................2

-Kongre

s....................................................................................2

-Vrhovni sud..............................................................................3

Parlamentarni sistem................................................................3

11

-Vlada

r.......................................................................................4

-Vlad

a........................................................................................5

-Parlamentarni sistem u drugim zemljama.............................6

Skupštinski sistem...................................................................8

-Savezni savet............................................................................8

Literatura...................................................................................10

Sadržaj........................................................................................1

1

12