O INTERESOVANJU ZA ZLOČIN

Faktori interesovanja za zločin i kriminalitet:

1) emocionalno interesovanje (pre svega strah od zločina i osveta)

2) opasnost koju kriminalitet nosi za ustaljeni poredak etičkih i drugih društvenih

vrednosti

3) ekonomski faktori (neposredna materijalna šteta od učinjenog zločina, ali i troškovi

zajednice za izdržavanje pravosudnog aparata)

4) proučavanje zločina je koristan izvor za bolje razumevanje ljudi

Principi naučne perspektive u proučavanju zločina:

1) iskustvenost

2) objektivnost

3) provizornost (podložnost promeni)

4) skepticizam

5) etička neutralnost

6) ekonomičnost

7) determinizam

PREGLED OSNOVNIH POJMOVA

KRIMINALNI FENOMEN – najopštiji pojam; služi kao zajednički naziv koji obuhvata

delo i njegovog počinioca, žrtvu, kriminalitet, i reakciju do koje takva ponašanja dovode

ZLOČIN – pojedinačno kriminalno ponašanje (činjenje ili nečinjenje); akt kojim se krši

krivični zakon

KRIMINALITET – ukupnost svih zločina u određenom vremenu i prostoru. Za razliku

od zločina, kriminalitet je masovna pojava. Primarni kriminalitet – vršenje kažnjivog dela

1

prvi put. Na primarni kriminalitet deluju razni društveni i psihički faktori. Sekundarni

kriminalitet – ponovno vršenje dela (kriminalitet povratnika); na njega značajan uticaj

ima i proces socijalne kontrole

SOCIJALNA DEVIJACIJA – kršenje jedne društvene norme ponašanja na koje se

reaguje neformalno (od strane društvenih grupa). Primarna devijantnost – posledica

psihičkih i društvenih faktora. Sekundarna devijantnost – ponašanje devijanta čiji su život

i identitet određeni odstupajućim ponašanjem. Nauka koja se bavi društvenim

devijacijama je socijalna patologija

DELINKVENCIJA – ukupnost u pravnom sistemu zabranjenih dela (delikata). Prekršaji

– protivpravna ponašanja kojima se vređa javni poredak; ne spadaju u kriminalitet jer

nemaju crte društvene opasnosti. Isto važi i za privredne prestupe kojima se narušavaju

pravila o poslovanju privrednih subjekata.

Za označavanje lica koja vrše kriminalno ponašanje postoje dva izraza:

KRIMINALAC (ZLOČINAC) – lice koje karakteriše kriminalna karijera, tj. vršenje

dela po navici ili tendenciji, te stoga predstavlja zločinački tip

PRESTUPNIK – lice čije je delo plod situacionih činilaca, a ne kriminalne karijere

KRIMINALIZACIJA – dva značenja: 1) individualna kriminalizacija (kriminogeneza)

je proces nastajanja kriminalca; 2) socijalna kriminalizacija – krivično pravni proces u

kojem od društva određeni subjekti (organi pravosuđa) ponašanje pojedinca označavaju

kao kriminalno

ŽRTVA ZLOČINA – osoba, organizacija ili pravni poredak koji su ugroženi, povređeni

ili uništeni krivičnim delom. VIKTIMIZACIJA – proces u ojem neko ili nešto postaje

žrtva. VIKTIMITET – ukupnost kriminalnih viktimizacija u određenom prostoru i

vremenu

2

NEFORMALNA SOCIJALNA KONTROLA (neformalan reakcija) – skup mera (npr

savet, podsmeh, kritika, ubeđivanje) kojima društvo podstiče svoje članove na

konformizam (prihvatanje normi)

FORMALNA SOCIJALNA KONTROLA (formlana reakcija) – delatnost zvaničnih

organa krivično pravnog progona koji stvaraju, tumače i primenjuju zakonske norme

PREDMET KRIMINOLOGIJE

Predmet kriminologije: 1) ZLOČIN (kao individualna pojava); 2) PRESTUPNIK; 3)

ŽRTVA; 4) KRIMINALITET (kao masovna pojava); 5) REAKCIJA NA ZLOČIN

(pojedinačna i društvena)

Različita shvatanja zločina: 1) zločin i zakon; 2) zločin i greh; 3) zločin kao bolest; 4)

zločin kao izraz društvene organizacije; 5) zločin kao socijalni proces

ŠIRE ODREĐENJE ZLOČINA – vršenje zakonom sankcionisanih dela (delikata)

UŽE ODREĐENJE ZLOČINA – zločin u pravom smislu jeste kršenje normi krivičnog

prava

BAGATELNI KRIMINALITET – dela sa neznatnom društvenom opasnošću. Nastoji se

njihova DEKRIMINALIZACIJA (otklanjanje ovih dela iz krivičnog zakona). S druge

strane, teži se INKRIMINALIZACIJI, tj. uvođenju u krivični zakon novih, do tada

nekažnjivih ponašanja. Kaiser tako smatra da treba inkriminisati tzv. "zločine bez sudije"

– narušavanje životne sredine, nemar prema službenim obavezama, ukidanje radnih

mesta i kriminalitet nosilaca vlasti

3

ZLOČIN I DEVIJANTNOST

RAZLIČITA SHVATANJA DEVIJACIJA

Osnovni moderni pristupi devijantnosti koje navodi Alex Thio:

1) funkcionalistički (Erikson) – devijantnost je izraz društvene dezorganizacije

2) društvenog definisanja (Tanenbaum, Merton) – izvor devijantnosti je u društvenim

normama ponašanja

3) interakcionistički (Lamert, Beker) – teorja etiketiranja

4) anomički (Dirkem, Parsons) – devijacije objašnjava nedovoljnom integracijom

društvenog sistema

5) društvenog i kulturnog oslonca (Saterlend, Džefri) – naglašava značaj heterogenosti

mnoštva kultura

6) društvenog i kulturnog sukoba (Selin i Turk) – devijacija je oblik takmičenja u kome

različiti normativni sistemi teže da ostvare dominaciju

Thio smatra da devijacije možemo svesti na tri grupe definicija: 1) tradicionalne,

apsolutističke (devijacije kao objektivan fenomen); 2) relativističke, novije (kao

subjektivan fenomen); 3) voluntarističke (kao dobrovoljno izabrano ponašanje)

Radulović shvatanja o devijacijama deli u 3 grupe:

1) devijacije kao prekršaj društvenih pravila

2) devijacije kao društvena etiketa

3) radikalan pristup, zasnovan na konfliktnom poimanju društva, koji za objašnjenje

devijacija koristi faktore poput moći i nejdenakosti

Uže shvatanje devijacija: ponašanja ljudi koja u značajnijoj meri odstupaju od društvenih

normi i izazivaju reakciju neodobravanja

4

ODNOS ZLOČIN-DEVIJANTNOST

Dok kriminalno ponašanje ugrožava osnovne vrednosti jednog društva i sam njegov

opstanak, devijantno ponašanje u užem smislu nema tako izraženu opasnost po zajednicu.

Dalje, zločin prati delovanje mehanizama formalne, a devijacije neformalne socijalne

kontrole

Osim toga, zločin je određen u apsolutnim kategorijama, jer on ima svoj karakter dokle

god jedno delo egzistira u zakonu nezavisno od toga u kojoj meri se zabrana krši (npr. za

vreme prohibicije konzumiranje alkohola je bilo kažnjivo, iako su svi šljokali). Nasuprot

tome, "normalno" i "devijantno" su relativne kategorije, koje zavise od onoga što samo

društvo smatra normalnim ili devijantnim

Devijantno ponašanje je svako neinkriminisano odstupajuće ponašanje. Svaki član

društva je u izvesnoj meri devijant, ali nisu svi građani samim tim i zločinci.

METODI KRIMINOLOGIJE

I – Značajni metodi:

1) Istorijske studije

2) Komparativne studije:

a) kros-kulturne (različiti tipovi kultura i društava)

b) kros-regionalne (1 varijabla u istom vremenu i različitom prostoru)

3) Studije predviđanja – za ove studije bitni su PREDIKTORI – varijable čije

proučavanje i praćenje omogućava da predvidimo buduće kriminalno ponašanje

pojedinca ili kretanje kriminaliteta. Pošto se ovaj metod oslanja na zvaničnu policijsku

evidenciju, problem može stvarati TAMNA BROJKA KRIMINALITETA – broj

5

izvršenih, ali neregistrovanih krivičnih dela. Teškoće kod ovog metoda možemo svrstati

u 3 grupe: a) teorijski (filozofski) problemi; b) metodološka pitanja; c) etičke dileme

II – METOD PROUČAVANJA POJEDINAČNIH SLUČAJEVA (2 oblika):

1) KLINIČKI METOD; PROGNOZA KRIMINALNOG PONAŠANJA – okrenut je pre

svega izdvajanju ličnih osobina kao psiho-organskog jedinstva. Problem ovog metoda je

što teško može biti osnova za opšta uzročna objašnjenja. Klinički metod sadrži 2 aspekta:

kliničko ispitivanje i primenu terapije.

2) ANAMNESTIČKI METODI; POSMATRANJE SA UČESTVOVANJEM – ovaj

metod nastoji da izučava kriminalce u njihovom prirodnom ambijentu, i u tu svrhu koristi

sredstva kao što su "životne istorije" (anamneze), posmatranje i posmatranje sa

učestvovanjem. U ovom metodu analiziraju se psima, dnevnici, biografije, autobiografije;

rade se dubinski intervjui i posmatranja. Posebna pažnja pridaje se individualnoj istoriji

kako je vidi sam subjekt, kako je on opisuje, ko i njegovo iskustvo u odnosu na okolinu.

Nastoji se istovremeno uopštavanjem saznanja radi njihovog povezivanja sa društvenim

procesima i strukturom. Najpoznatiji primeri upotrebe ovakvog metoda su Šoova studija

o kradljivcima čije su žrtve usnuli i pijani i Saterlendovo delo o profesionalnom lopovu.

Kada je o posmatranju sa učestvovanjem reč, njega su obilato koristili pripadnici čikaške

škole (npr. Vajtovo proučavanje "grupa sa uličnih ćoškova")

SVESITUACIONI METOD je kombinacija posmatranja sa učestvovanjem i

eksperimenta. Ovaj metod razvio je Mergen, tako što je proučavao "karnere" – specifičnu

vrstu prestupnika. Kareneri su bili prestupnici koji su kao čergari lutali sa porodicama u

kolicima i vršili krivična dela. Mergen je ovaj metod nazvao svesituacionim, jer je težio

da ocenu rezultata dovede u vezu sa okolnostima u kojima su ti podaci dobijeni. On

istovremeno ukazuje na faze kroz koje je prošao svesituacioni metod:

1) posmatranje pri kome istraživač živi u grupi kao prihvaćeni član

2) prikupljanje podataka iz zvaničnih evidencija

6

3) klinička ispitivanja članova grupe, pri čemu eksperimentisani zna da ga istražuju

4) koordinacija dobijenih rezultata i njihova primena u terapeutske ili eksperimentalne

svrhe

III – NENAMETLJIVA POSMATRANJA

Kao odgovor na manjkavosti navedenih metoda, pokušavaju se razviti tzv.

NENAMETLJIVA POSMATRANJA – zasnovana na proučavanju pojedinaca i grupa na

način koji ne remeti njihove aktivnosti. Ova posmatranja zasnivaju se na pretpostavci o

istraživačevoj sposobnosti da zapaža i trivijalne, ali indikativne činjenice u

svakodnevnom životu. Postoje 2 oblika ovog metoda:

1) DOKUMENTACIONA ANALIZA – za objekat može imati bilo koji pisani dokument.

Tim May pravi 3 klasifikacije ovakvih dokumenata:

1) primarni (zabeležio ih sam posmatrač), sekundarni (to je učinio neko drugi) i tercijarni

(pomažu da se dođe do daljih podataka)

2) javni i privatni (u zavisnosti od njihove dostupnosti istraživaču)

3) traženi i netraženi (primer za netraženi bi bio lični dnevnik do koga je naučnik

slučajno došao)

Teškoće dokumentacione analize:

1) selektivnost onog koji beleži podatke

2) službenička aljkavost, koja može dovesti do upisivanja pogrešnih činjenica

3) mogućnost pogrešne interpretacije sadržaja dokumenta od strane istraživača

4) informacije koje pružaju državni organi mogu biti subjektivne ukoliko se npr. stanje

kriminaliteta želi predstaviti kao (ne)dramatično

2) ANALIZA SADRŽAJA – predstavlja adekvatan postupak u 3 situacije: 1) kada treba

analizirati ogromnu masu informacija; 2) kod istorijskih studija; 3) kada treba razotkriti

7

(ne)namerne poruke. Dobre strane analize sadržaja su 1) AS najmanje uznemirava one

koje želimo da posmatramo; 2) malo košta; 3) kratko trajanje istraživanja. Mane su 1)

teškoća određivanja reprezentativnog uzorka i 2) relativna nepouzdanost

IV – METODI SREDNJEG OBIMA: ovi metodi predstavljaju prelaz između

singularizirajućeg modela (izučavanje pojedinačnih slučajeva kriminalnog ponašanja) i

masovnog pristupa. Metodi srednjeg obima teže da na osnovu istraživanja samo jednog

odabranog dela ukupne mase kriminalnih ponašanja utvrde pravilnosti koje se odnose na

sve takve pojave. Zajednička tačka svih ovih metoda je stvaranje uzoraka (str. 106-107)

1) UZORAK

2) LONGITUDINALNO ISPITIVANJE – ili panel ispitivanje ima za cilj proučavanje

karakteristika ponašanja i promena u stavovima određene grupe ljudi tokom dužeg

vremenskog perioda. Ovaj metod primenjuje se kod proučavanja razvoja kriminalnosti i

suzbijanja inkriminisane delatnosti kod lica u različitim uzrastima, radi predviđanja

nastanka i prestanka kriminalne karijere i za istraživanje mehanizama za prenošenje

kriminaliteta sa jedne generacije na drugu. Postoje 2 oblika longitudinalnih studija: 1)

prospektivne (prikupljaju podatke o pojedincima koji čine uzorak, prateći ih i u godinama

koje dolaze) i 2) retrospektivne (započinju u trenutku kada se zbiva događaj koji nas

interesuje i proučavamo njegovu genezu u prošlosti). Prvi poznai primer primene panel

ispitivanja razvili su Glueckovi, dokazavši da najranije vaspitanje i porodični uslovi

snažno utiču na odavanje delinkvenciji. Poznata je i Kembridž-somersvilska studija

doktora Cabota, koja je naknadno ustanovila da intenzivan tretman od strane socijalnih

radnika može sprečiti kriminalnu delatnost štićenika.

Manjkavost ovog metoda je što ga je veoma teško sprovesti u praksi. Takođe, pominju se

još 2 problema: 1) efekat prvog ispitivanja (početni uticaj ispitivača koji se u kasnijim

etapama ispitivanja ponavlja) i 2) efekat protoka vremena (zamagljuje objašnjenje

promena u ponašanju ispitanika)

3) EKSPERIMENT – sreće se u 2 vida:

8

1) kontrolisani eksperiment (mane: problem ujednačavanja grupa koje se istražuju kao i

problem održavanja svih ostalih uslova osim nezavisno promenljive u stalnom

intenzitetu)

2) eksperiment u laboratorijskim uslovima (mane: interna validnost nalaza – jer je,

upravo zbog stvaranja veštačkih uslova sporno mogu li se dobijeni zaključci uopštavati –

tzv. eksterna validnost)

3) eksperiment u prirodnim uslovima (primedbe etičkog karaktera, npr. Milgremov ogled

i poniženja i stresovi kojima su ispitanici bili podvrgnuti dok im nije saopšteno da je u

pitanju bio samo eksperiment)

PRIMENA STATISTIKE U KRIMINOLOGIJI

U kriminologiji se statističke tehnike koriste za:

1) grupisanje podataka

2) prikazivanje podataka (tabele, grafikoni)

3) opisivanje podataka i utvrđivanje veza između pojava

Pri uporednom istraživanju kriminaliteta i drugih pojava teži se računanje mere njihove

povezanosti kao varijabli. Za to se koristi metod korelacije, kojim se utvrđuje:

1) postoji li uopšte veza između tih pojava

2) veličina i snaga povezanosti

3) priroda odnosa

PODELA STATISTIČKIH EVIDENCIJA

S obzirom na prirodu organa koji ih prikupljaju i na vrstu podataka, razlikuju se:

9

1) evidencije policije (evidentiraju podatke o krivičnim delima koja su prijavljena policiji

ili otkrivena od strane policije)

2) evidencije tužilaštva (odnose se na podignuta optuženja protiv izvršilaca rivičnih dela.

Njih je uvek manje od krivičnih prijava, jer krivična prijava može biti odbačena i sl.)

3) evidencije suda (evidencija pravosnažno osuđenih lica)

"Gubljenje zločina" je univerzalno pravilo da broj dela i njihovih počinilaca koje

figuriraju u evidenciji opada idući od jednog do drugog organa (prijavljena lica-optužena

lica-osuđena lica-lica osuđena na bezuslovnu kaznu zatvora; oblik levka – str. 120)

Mnoga današnja zakonodavstva stvaraju mogućnost diverzifikacije (skretanja) krivičnog

postupka, pri čemu se (pre svega u slučaju maloletnih počinilaca) krivični postupak

umesto kažnjavanja usmerava ka nekom nepenalnom ishodu (naknada štete, poravnanje

sa žrtvom itd.)

KRITIKA STATISTIČKIH EVIDENCIJA

O tome koja je od navedenih vrsta pravosudne statistike najpouzdanija postoje 2 viđenja:

1) legalističko – za njega su najverodostojnije sudske. Jer ono polazi od shvatanja da delo

i učinilac za pravni sistem postoje samo onda kada su utvrđeni pravosnažnom presudom

2) realističko – ima više pristalica; polazi od "gubljenja zločina", te kao najpouzdanije

smatra policijske evidencije

Ipak, i policijske evidencije imaju niz ograničenja i nedostataka:

10

1) policijske statistike su pod snažnim uticajem političkih faktora, budući da se podaci iz

njih često koriste u dnevno političke svrhe (npr. za prikazivanje uspešnosti aktuelne vlasti

ili za njenu kritiku zasnovanu na istrgnutim faktima iz policijske evidencije)

2) konačan broj dela navedenih u ovim statistikama zavisi i od načina prikupljanja i

obrade podataka, kao i od organizovanosti policije

3) postoji mogućnost manipulacije podacima od strane policije, u cilju opravdavanja

zahteva za nabavkom tehničkih sredstava, ili u cilju "dokazivanja" povećane efikasnosti

TAMNA BROJKA KRIMINALITETA

Ketleova podela kriminaliteta:

1) poznata dela čiji su učinioci otkriveni

2) registrovana dela čije izvršioce ne poznajemo

3) za zvanične organe potpuno nepoznati kriminalitet

Ferijeva podela zločina:

1) zločini poznati sudu

2) zločini poznati policiji

3) stvarni kriminalitet

Tamna brojka kriminaliteta je razlika između stvarno izvršenog i zvanično evidentiranog

kriminaliteta, a sivi broj je zajednička oznaka za sva prijavljena dela koja nisu

rasvetljena. Nemački kriminolog Hans Joakim Šnajder daje sledeću podelu:

1) apsolutno tamno polje (ono što smo gore odredili kao tamnu brojku)

2) relativno tamno polje (ono što smo gore odredili kao sivu brojku)

11

3) tamno polje kriminalnih karijera (neotkrivena ostala dela koja su izvršili počinioci

uhapšeni zbog jednog dela)

Najveći deo neregistrovanog kriminaliteta čine dela protiv imovine, posebno "kriminalni

parazitizam" – lakša dela protiv imovine, izvršena pod naročitim okolnostima, i čije su

žrtve turisti, deca, migranti, žene...

Ponti daje tipologiju faktora koji doprinose pojavi skrivenog kriminaliteta:

1) tip dela – jer, neka dela je po prirodi stvari teško rasvetliti ("delikti bez žrtve", zatim

dela za čije izvršenje je potrebna posebna veština, itd.)

2) neprijavljivanje dela od strane žrtve

3) držanje organa formalne socijalne kontrole – koji najčešće nisu osposobljeni da

rasvetle dela iz oblasti ekonomije, finansija, preduzetništva

4) svojstva izvršioca dela – neka lica se u odnosu na ostale nalaze kao izvršioci u

privilegovanom statusu (lica koja uživaju društveni ugled, bogataši, vođe bandi, političke

ličnosti...)

Metodi za izučavanje tamne brojke:

1) STUDIJE SAMOOPTUŽIVANJA – njima se manjim uzorcima ispitanika (obično

maloletnika) postavljaju pitanja (putem intervjua ili ankete) o neregistrovanim krivičnim

delima koja su izvršili i koliko puta su ih izvršili

2) STUDIJE O ŽRTVAMA (viktimološke studije) – ovaj vid razvio je osnivač

viktimologije, Hans von Hentig. Kod ovih studija reprezentativni uzorak se ispituje da li

je u određenom periodu bio žrtva krivičnog dela, da li ga je prijavio policiji, i (ono što je

12

posebno važno), ako nije, zašto ga nije prijavio? Kao najčešće razloge za neprijavljivanje,

ispitanici navode sledeće:

1) delo je od malog značaja

2) verovanje da policija ne može da pomogne

3) verovanje da policija nije zainteresovana

4) žrtva se sama snašla

5) delo je prijavljeno drugim organima

BROJKA PREUVELIČAVANJA

U poslednje vreme u kriminologiji se posvećuje pažnja "fantomskom kriminalitetu" tj.

preuveličavanju (preterivanju) u evidencijama – o pojavi u kriminalnim statistikama onih

dela kojima tu nije mesto. U literaturi se navode 3 razloga zašto do ovog preuveličavanja

dolazi:

1) često i nevina lica mogu biti – i bivaju – optužena, pa i osuđena za zločine koje nisu

počinili

2) podela delikata kaznenog prava na zločine, prestupe i istupe, prisutna u najvećem

broju zakonodavstava, mora biti zasnovana na kriterijumu jasnog razlikovanja između

njih. Ako to nije slučaj, lako se može dogoditi da jedna radnja bude bez osnova svrstana u

krivično delo

3) "izlivi energije vlasti", tj. povremene kampanje organa formalne socijalne kontrole pri

kojima se pred sudom pojavljuje veći broj izvršilaca određenih dela, od uobičajenog.

Zatim se u statistikama registruje porast tih dela iako njihov stvarni broj može opadati u

odnosu na raniji period

13

TRIANGULACIJA

Razlozi za višestruki prilaz ("posmatranje iz različitih uglova") predmetu izučavanja:

1) složenost problema sa kojima se srećemo u kriminološkom istraživanju

2) ograničenosti svakog metoda humanističkih nauka ponaosob

3) različiti aspekti i dimenzije kriminaliteta kao predmeta istraživanja

4) istraživanja se uglavnom vrše ekipno

UŽI SMISAO TRIANGULACIJE – to je upotreba dva ili više metoda za prikupljanje

činjenica, tj. angažovanje dva ili više istraživača u istom projektu kako bi se izbegle

greške koje su posledica njihovih predrasuda ili jednostranosti. S obzirom na odnos

između kombinovanih metoda i tehnika, možemo razlikovati UNUTRAŠNJU (kada se u

okviru istog zahvata kombinuju različite tehnike prikupljanja činjenica – eksperiment,

posmatranje, anketa, intervju...) i SPOLJAŠNJU TRIANGULACIJU (upotreba

raznovrsnih metoda istraživanja za proučavanje istog predmeta)

ŠIRI SMISAO TRIANGULACIJE – na osnovu Denzinovih shvatanja, triangulaciju u

širem smislu možemo shvatiti kao upotrebu različitih strategija u istom istraživanju kako

bi se obuhvatio što širi krug aspekata i dimenzija predmeta istraživanja, njegovi rezultati

učinili proverljivim, a pojava koju izučavamo bila objašnjena potpunije

Poseban vid triangulacije koji navodi Denzin jeste TRIANGULACIJA TEORIJA, tj.

upotreba različitih teorijskih pristupa u datoj studiji. Ovo je od psebnog značaja, ako se

ima u vidu da je dokazano da nijedan teorijski okvir ne omogućava potpuno i univerzalno

objašnjenje zločina i kriminaliteta. Triangulacija teorija korisna je jer:

1) sprečava teorijska zastranjivanja kojima kriminolozi podležu pod uticajem opšteg

pristupa koji zatupaju

2) rezultati su plodotvorniji kada njima proverimo više teorija, a ne samo jednu

3) ona omogućava susticanje teorijskih koncepata

14

TEORIJE U KRIMINOLOGIJI

Postoje 3 velike struje:

1) KLASIČNA ORIJENTACIJA (počev od Bekarijinih radova, pa preko učenja

Bentama, Kanta i Hegela)

2) POITIVISTIČKA ORIJENTACIJA (začetnik je Lombrozo sa svojim shvatanjem o

zločinu kao izrazu posebne biološke i psihičke konstitucije čoveka)

3) KRIMINOLOGIJA DRUŠTVENE REAKCIJE (nastala sa radovima simboličkih

interakcionista i radikalnih kriminologa, zovu je i "nova kriminologija")

I – KLASIČNA ORIJENTACIJA

1) ZAČETNICI I NAJZNAČAJNIJI PRDSTAVNICI (Bekarija; Bentam; Fojerbah;

Karara)

2) SAVREMENI NEOKLASICIZAM (eklektička škola; savremeni neoklasicizam)

3) DESNI REALIZAM (Vilson)

1) ZAČETNICI I NAJZNAČAJNIJI PREDSTAVNICI

1) BEKARIJA – u svom delu "O zločinima i kaznama" iz 18. veka kritikuje

srednjovekovno proizvoljno pravosuđe, ističući da zakoni moraju počivati na moralu, a

da kazne moraju zadovoljiti sledeće uslove: nužnost; srazmernost; bezizuzetna

primenjivost; hitnost; javnost izricanja; lični karakter. On takođe prevenciju smatra

najboljim načinom borbe protiv neprihvatljivog ponašanja, a kao glavno sredstvo

prevencije ističe dobre i jasne zakone. Takođe, zločine deli na osnovu 2 kriterijuma: po

kriterijumu društvene opasnosti dela postoje oni koji su manje opasni (zločini koji

vređaju interese pojedinca) i više opasni (koji vređaju interese društva). Po kriterijumu

karaktera dela postoje pravi zločini (koji su takvi po prirodi) i oni kojima je takav

karakter nametnut zakonom

15

2) BENTAM – po njemu, zakonodavac ima 3 zadatka: da se brine o prevenciji zločina,

da pomaže zadovoljenju oštećenog (i na taj način predupredi njegovu osvetu) i da

kažnjava one koji su krivi. Bentam posebno ističe značaj moralnog vaspitanja građana,

kao i dobrog nagrađivanja nosilaca vlasti u cilju sprečavanja korupcije. Po njemu,

kažnjavanje ima za cilj da: a) spreči krivična dela; b) ako ih ne spreči, da utiče na

učinioca da izvrši delo manje težine; c) da utiče da zločinac ne upotrebi više nasilja no što

je neophodno za izvršenje dela i d) da spreči zločin na najjednostavniji način. Da bi se

ovi ciljevi postigli potrebno je primeniti "hedonistički proračun" (zlo koje se učiniocu

nanosi kaznom mora da nadilaziu prijatnost ili dobro koje mu delo donosi)

3) FOJERBAH – na temelju Kanta i Hegela, Fojerbah gradi teoriju o prevenciji putem

psihološke prinude. Polazeći od stava da je cilj kazne da samim propisivanjem deluje

psihički na potencijalne učinioce dela, on ističe da za takav zadatak kazna mora biti: a)

unapred zakonom propisana; b) pretpostavka kažnjavanja je da je izvršen zločin; c)

pretnja kaznom mora biti ozbiljna i njome se mora sankcionisati svaki zločin

4) KARARA – prvi na logičkim principima razvija "sistem" krivičnog prava i kaznene

reakcije, koji je dobrim delom zadržao vrednost do danas. Njegovo naučno stvaralaštvo

zasniva se na dva principa: a) osnovni zadatak krivičnog prava je sprečavanje zloupotrebe

od strane vlasti i b) zločin je pravna, a ne realna pojava

Osnovni nedostatak klasične škole je što se isuviše kreće u sferi apstraktnog mišljenja, te

ne može da objasni zašto kriminalitet stalno raste uprkos sve oštrijem kažnjavanju.

2) SAVREMENI NEOKLASICIZAM

1) EKLEKTIČKA ŠKOLA – pokušaj integracije ideja klasičara i pozitivista

2) SAVREMENI NEOKLASICIZAM – akcenat na ekonomskom proračunu pojedinca

koji vrši delo; da li mu se isplati da izvrši zločin

16

3) DESNI REALIZAM

Osnivač ovog smera je Džejms Vilson. Ovaj pristup se u proučavanju uzroka

kriminaliteta okreće bihejvioralnom učenju i teoriji uslovljavanja, apostrofirajući 2 grupe

faktora: 1) biološke (tip telesne strukture i genetika) i 2) psihičke (učenje, osobito

uslovljavanje u porodici). Ove dve grupe faktora odlučuju kako će ličnost proceniti

nagrade i kazne koje sleduju njegovim delima. Predstavnici desnog realizma akcenat zato

stavljaju na prevenciju putem vaspitanja. Takođe, ulogu policije vide u stvaranju takvog

okruženja u kojem kriminal neće oći da cveta, što se po njima postiže davanjem

odrešenih ruku policiji. Ova gledišta kritikovana su zato što su jednostrana (odnose se

samo na ulični kriminalitet zanemarujući ostale), zato što osim bioloških i psihičkih

zanemaruju druge faktore (socijalne, ekonomske i dr.) i zbog rizika o davanju odrešenih

ruku policiji

II – POZITIVISTIČKA ORIJENTACIJA

1) KARTOGRAFSKA ŠKOLA (Ketle)

2) ANTROPOLOŠKA, ITALIJANSKA ŠKOLA (fiziognomičari i frenolozi; Lombrozo;

Garofalo; Feri)

3) BIOLOŠKA SHVATANJA (zločin i fizička konstitucija; uticaj genetskih faktora)

4) PSIHOLOŠKA SHVATANJA (psihoanalitička objašnjenja; teorije inteligencije)

5) SOCIOLOŠKA SHVATANJA (škola društvene sredine; teorija istorijskog

materijalizma; američke sociološke teorije)

1) KARTOGRAFSKA ŠKOLA

Pozitivisti u načelu ispituju zločin i kriminalitet tražeći njihove uzročne veze sa drugim

pojavama. Unutar ranih pozitivističkih stavova razlikujemo 2 prisstupa:

17

1) KOREN ZLOČINA JE U DRUŠTVU – stav je KARTOGRAFSKE ŠKOLE čiji su

predstavnici Geri i Ketle. Ketle nalazi podatke o uticaju mnogih faktora na kriminalitet:

pola, starosti, klime, obrazovanja...

2) KOREN ZLOČINA JE U POJEDINCU, TJ. NJEGOVOJ KONSTITUCIJI – kažu

Lombrozo, Feri i Garofalo. Po njihovim shvatanjima, prestupnici se po biopsihičkoj

konstituciji razlikuju od neprestupnika

2) ANTROPOLOŠKA, ITALIJANSKA ŠKOLA

1) FIZIOGNOMIČARI I FRENOLOZI – fiziognomičari su proučavali karakter

kriminalaca u nadi da će proniknuti u odnos fizičkih karakteristika i tipa kriminalne

aktivnosi jednog lica. Ovime se bavio Porta. Nakon nekog vremena, Lavterovo delo služi

kao osnova za razvoj nove nauke, frenologije. Ona se prvo koncentrisala na lokalizovanje

moždanih funkcija koje se razvijaju, i to putem "čitanja" čvoruga na lobanji

2) LOMBROZO – osnivač antropološke škole. Njegovo učenje počiva na 2 osnovne teze:

1) da je genijalnost prikriveni oblik epilepsije i 2) da se određeni ljudi rađaju sa

zločinačkim instinktom, ti ljudi oličavaju degeneraciju ljudske vrste. Lombrozova teorija

poznata je pod nazivom "evolucioni atavizam". Osobine koje poLombrozu poseduju

zločinci su: biološke (nesrazmera trupa i udova, oblik lobanje, veličina ušiju...) i psihičke

(neosetljivost na bol, odsustvo samilosti). Značajan je i rad njegovih najpoznatijih

sledbenika – Garofala i Ferija.

3) GAROFALO – razlikuje prirodni kriminalitet (koji vređa samilost i poštenje – 2

osnovna moralna osećanja) i zakonski kriminalitet (zavisi od trenutnog odnosa snaga u

društvu). Po Garofalovom tumačenju prirodnog kriminaliteta, ono što je za njega

karakteristično je veći uticaj psihičkih nego telesnih anomalija. Pritom, najvažniji faktor

je odsustvo moralnih osećanja. Po stepenu u odsustva moralnih osećanja u određenim

krivičnim delima možemo razlikovati: a) ubice (potpuni nedostatak moralnih osećanja);

18

2) nasilnike (ne osećaju samilost); 3) kradljivce (ne osećaju poštenja); 4) pohotljive

(poseduju nizak nivo "moralne energije")

4) FERI – ističe važnost dva zakoan: 1) zakon kriminalne zasićenosti (kao što se data

količina vode na određenoj T pretvara u tačno određenu količinu hemijskih elemenata,

tako će i u datim društvenim uslovima, uz određene psihičke karakteristike pojedinca, biti

izvršen tačno određen broj zločina) i 2) zakon koji se odnosi na periode u kojima se vrše

značajne društvene promene. Po Feriju, u razdobljima velikih društvenih potresa stvaraju

se uslovi za porast broja zločina. Poznata je i njegova podela kriminogenih faktora na 1)

individualne ili antropološke (uzrast, pol, bračno stanje, zanimanje...); 2) fizičke (rasa,

klima, plodnost zemljišta...); 3) društvene (gustina naseljenosti, migracije, običaji,

religija...). feri prestupnike deli na: a) lude; b) rođene; c) iz navike; d) iz strasti; e)

slučajne. Od zaštitnih mera osobito ističe značaj prevencije

3) BIOLOŠKA SHVATANJA

1) ZLOČIN I FIZIČKA KONSTITUCIJA:

a) shvatanja da su zločinci organski inferiorni u odnosu na ostale građane (Huton)

b) shvatanja da prestup zavisi od građe ličnosti (Šeldonova klasifikacija na

ektomorfni, endomorfni i mezomorfni tip građe)

2) UTICAJ GENETSKIH FAKTORA:

a) proučavanje porodičnih istorija (Glikovi)

b) izučavanja blizanaca i usvojenika (Kristijansen)

c) hromozomska nenormalnost

(OPŠIRNIJE U KNJIZI, STR. 165-169)

4) PSIHOLOŠKA SHVATANJA

19

1) PSIHOANALITIČKA OBJAŠNJENJA – Frojd i njegovi saradnici su zaključili

nekoliko stvari: najpre, zločinac se odlikuje antidruštvenim karakterom, tj. u sukobu koji

se u njemu odvija između ličnih instinkata i zahteva društvene grupe, on se odlučuje da

zadovolji ove prve, zbog toga što u njegovom normativnom sistemu (super ego) postoje

praznine, usled nesvesnog ohrabrivanja kriminalnih sklonosti dece od strane njihovih

roditelja. Dalje, zločin je vid neuroze, a takođe i posledica poremećaja u psihičkoj

ravnoteži (zločinci su emocionalno frustrirani pojedinci koji nasiljem nesvesno teže da

reše emocionalne probleme koje nose iz porodice). Konačno, zločin generiše i društvena

struktura, zbog postojanja onih pojedinaca koji nisu u stanju da joj se prilagode. Hili

naprimer smatra da se uzrok zločina nalazi u frustracijama nastalim u fazi detinjstva kada

dete ne može da zadovolji svoje osnovne potrebe.

2) TEORIJE INTELIGENCIJE – razvio ih Gudard, smatrajući da su kriminalnost i

slaboumnost izraz istog stanja degeneracije, iz čega izvlači zaključak da su maloumna

lica potencijalni kriminalci. Ovakve teorije umnogome su odbačene. Ono što je za nas

značajno (OVO JE BILO I PITANJE NA TESTU!) jeste da ipak postoje neki zločini

povezani sa niskom intelignecijom. To su tzv. "impulsivna dela", u koja ubrajamo

nasilnička, seksualna i ona lakša imovinska dela koja su plod prilika i okolnosti koje su

im neposredno prethodile.

5) SOCIOLOŠKA SHVATANJA

1) ŠKOLA DRUŠTVENE SREDINE (Tard i Dirkem)

TARD – osnovni činilac na kojem Tard zasniva svoje objašnjenje zločina je podražavanje

(imitacija). On je konstruisao i 3 zakona imitacije:

a) dva oblika imitacije – moda (u gradu) i navika (na selu) međusobno se prožimaju i

menjaju u nepravilnom ritmu. Zločin se javlja kao moda i vremenom postaje navika.

b) niži na društvenoj lestvici redovno oponašaju one više

20

c) princip supstitucije: kad se dva oblika ponašanja sukobe, stari po pravilu biva

zamenjen novim.

Tard poseban značaj pridaje dvema vrstama prestupnika: 1) profesionalnom zločincu

(lice koje zločin smatra zanimanjem i za njega se priprema) i 2) maloletnom delinkventu

Bitna je i Tardova psihosocijalna teorija moralne odgovornosti. Po ovoj teoriji, da bi neko

odgovarao za učinjeno delo, potrebno je zadovoljenje sledećih uslova: 1) sećanje na

moralne vrednosti – svest pojedinca da svojim ponašanjem narušava moralne vrednosti i

2) društvena prilagođenost – ukoliko je pojedinac došao u sredinu u kojoj je normativni

sistem drukčiji nego u njegovoj ranijoj sredini, treba mu ostaviti vremena da se adaptira

Tard kriminalitet poredi sa rakom u organizmu, tvrdeći da je to pojava koja nastaje iz

društva i okrenuta je protiv njega. Takođe, on se zalaže i za primenu smrtne kazne, kao i

za ćelijski sistem zatvora. Osnovni nedostatak Tardove koncepcije je apsolutizacija

podražavanja kao faktora kriminaliteta.

DIRKEM – po Dirkemu, oblik socijalne reakcije na kriminalitet uslovljen je razvijenošću

društvene podele rada u datom društvu. U primitivnim društvima, onaj ko krši norme

upozorava se na prezir s kojim članovi zajednice gledaju na njegov čin. U isto vreme

norme igraju i ulogu kohezionog faktora koji društvo drži na okupu. S druge strane, u

modernim civilizovanim društvima sa razvijenom podelom rada, pojedinci su

personalizovani, a normativni sistem nema ulogu očuvanja društvene solidarnosti, već

omogućava naknadu štete ili nepravde žrtvi. To je ujedno i razlog zbog kojeg opada

oštrina reagovanja.

Za razvoj kriminaliteta veoma bitan faktor u modernim društvima jeste pojava anomije,

tj. stanja koje ne može da omogući društvenu solidarnost, niti koheziju.

2) TEORIJA ISTORIJSKOG MATERIJALIZMA (Marks, Engels, Lenjin i Bonger)

21

MARKS I ENGELS – uzrok kriminaliteta vide u društvenim nejednakostima izazvanim

protivrečnostima kapitalističkog sistema. Pritom, ističu da vršenje zločina nije vezano

samo za jednu klasu, jer je u uslovima buržoaskog društva rat svakog protiv svih

otvoreno objavljen. Obojica smatraju da je radikalna, revolucionarna transformacija

samog društva najbolji način da se zločinu stane na put.

LENJIN – po njemu, uzroci kriminaliteta u kapitalističkom društvu su eksploatacija, beda

i nevolja, a u sovjetskom – unutrašnje protivrečnosti i ostaci starog sistema. Kao vid

preventivnog delovanja, Lenjin predlaže organizovanje "svenarodne evidencije i

kontrole", kao i davanje širokih ovlašćenja i autonomije lokalnim organima vlasti.

BONGER – izvor kriminaliteta vidi u sredini koja okružuje čoveka, oštro kritikujući

buržoasko društvo koje po njemu motiviše na vršenje takvih dela. Pritom posebno izdvaja

dva faktora – siromaštvo, ali i alkoholizam. Lošim ekonomskim i socijalnim uslovima on

objašnjava i povećani kriminalitet nekih rasnih i etničkih grupa (Jevreja u Evropi i crnaca

u SAD). Naravno, zamera mu se apsolutizacija ekonomskih faktora nauštrb ostalih.

3) AMERIČKE SOCIOLOŠKE TEORIJE

A) EKOLOŠKA TEORIJA – stvorili je Shaw i McKay, pripadnici čikaške škole. Ovi

autori kriminalitet objašnjavaju promenom gradske okoline i ekološkog razvoja grada

(Čikaga). Primećuju da je najveća stopa kriminaliteta u unutrašnjoj zoni nastanjenoj

doseljenicima, i da opada idući od centra ka periferiji. Bitno je spomenuti i istraživanje

čikaških gangova koje je sproveo Frederik Trešer (Trasher)

B) TEORIJE O UČENJU

TEORIJA DIFERENCIJALNE ASOCIJACIJE (Saterlend) – po ovoj teoriji kriminalitet

je proizvod diferencijalne asocijacije (različitog povezivanja) sa kriminalnm i

nekriminalnim normama. Kriminalno ponašanje se uči kroz interakciju sa drugim licima

22

u bliskim grupama, ako u njima preovlađuju prestupnički modeli ponašanja. Svako

asimiluje kulturu koja ga okružuje, pod pretpostavkom da to drugi obrasci ne sprečavaju.

TEORIJA DRUŠTVENOG UČENJA (Akers) – knjiga, str. 187-189

C) TEORIJE KULTURNOG KONFLIKTA I RASKORAKA

Po zastupnicima teorije kulturnog konflikta (Selin), uzrok zločina je sukob između

kulturnih normi različitih društvenih grupa. U srži kulturnog konflikta je neslaganje

između normi propisanih zakonom i shvatanja potčinjenih društvenih grupa, koje dovodi

do sukoba. Sukobi mogu biti primarni (nastaju između normi različitih kulturnih sistema)

i sekundarni (unutar iste kulture, između različitih društvenih grupa). Pritom, sekundarni

se smatraju uzrokom kriminaliteta. Teorija kulturnog raskoraka ističe značaj

neujednačenog menjanja delova kulture, što dovodi do disproporcije i remećenja

ravnoteže kulturnog sistema u celini.

Poznata je i Koenova teorija sukoba sa kulturom srednje klase. U srži ove teorije je sukob

vrednosti i obrazaca koje srednja dominantna klasa nameće i nemogućnost radničke

omladine da te modele usvoji, iz socioekonomskih razloga. Tako se stvara frustracija

među radničkom omladinom, koja odbacuje ponuđene vrednosti, i udružuje se u

maloletničke bande.

Milerova teorija o kulturi niže klase takođe je značajna. Po njoj, delinkvencija gangova

određena je kulturom niže (radničke) klase, i počiva na tzv. "fokusnim interesovanjima"

njenih članova. Ta fokusna interesovanja su: nevolja, žilavost, prepredenost, uzbuđenje,

sudbina, autonomnost.

D) TEORIJE DRUŠTVENOG PRITISKA

MERTONOVA TEORIJA ANOMIJE – knjiga, str. 191-193 uključujući i doradu Olina i

Klauarda

23

TEHNIKE NEUTRALIZACIJE – Maca i Siks su tražili odgovor na pitanje zašto mnogi

delinkventi koji pripadaju takvoj subkulturi često imaju osećanje krivice i stida zbog

onoga što su uradili. Oni odgovor traže u tzv. tehnikama neutralizacije, koje delinkventi

primenjuju, a kojima se nastoji opravdati sopstveno devijantno ponašanje. Neki tipovi tih

tehnika su:

1) poricanje odgovornosti

2) poricanje nanesenih povreda

3) poricanje postojanja žrtve

4) osuda onih koji osuđuju

5) pozivanje na višu lojalnost

Budući da ove tehnike često ne mogu da zaštite u potpunosti delinkventa, kod njih se

javlja osećanje krivice i kajanja zbog učinjenog dela.

E) KONTROLNE TEORIJE

TEORIJA SUZDRŽAVANJA – njen krator Rekles polazi od stava da jako unutrašnje i

ojačano spoljašnje suzdržavanje pojedinca čini otpornim na normativnu devijantnost.

Unutrašnje suzdržavanje se sastoji od unutrašnjih regulatora (ego, super ego,

odgovornost...), a spoljašnje se nalazi u neposrednom društvenom okruženju ličnosti

(društvena kontrola, norme, ograničenja...)

KONTROLNA TEORIJA – Hirši je njen autor. Delinkventi akti su po njemu rezultat

slabljenja ili kidanja veze pojedinca i društva. Ta veza ima sledeće elemente: povezanost;

obavezanost; angažovanost; verovanje. Čovek krši pravila u koja veruje iz dva razloga: ili

zato što se verovanja smatraju praznim rečima, ili devijant racionalizuje svoje ponašanje

tako da može istovremeno da prekrši pravilo, i da nastavi da veruje u njega (slično

tehnikama neutralizacije)

Prigovori koji se mogu staviti na teret svim ovim ranim američkim teorijama su sledeći:

24

1) nedovoljno preciziranje kategorija kojima se bave

2) preterano psihologiziranje

3) metodološki pristup

4) uslovna vrednost ovih teorija za sprečavanje i suzbijanje kriminaliteta

4) NOVIJE SOCIOLOŠKE TEORIJE

TEORIJA RUTINSKE AKTIVNOSTI (Koen i Felson) – pokušava da objasni zašto je

kriminal u SAD rastao i onda kada je najviše ulagano u borbu protiv kriminala. U tom

kontekstu ističu 3 faktora: 1) motivisani prestupnici; 2) pogodne mete – objekti i 3)

odsustvo osposobljenih zaštitnika od prestupa (ovaj činilac posebno naglašavaju, ne

misleći pritom samo na specijalizovane službe, već i na mnoge procedure kojima građani

svakodnevno štite sebe i svoju imovinu)

TEORIJA REINTEGRATIVNOG POSTIĐIVANJA (Brejtvejt) – zalaže se za primenu

reintegrativnog postiđivanja (postiđivanje koje prestupniku pruža šansu da se ponovo

integriše u sistem) umesto kažnjavanja, i to na svim nivoima – od vaspitanja deteta, do

sankcionisanja kriminala. Postiđivanje, po njemu, može reintegrisati pojedinca u sistem,

dok kažnjavanje stvara neprijateljski odnos prema sistemu. U okviru društvene kontrole

stid deluje na 2 nivoa: odvraća od protivzakonitog ponašanja i u sadejstvu sa pokajanjem

izgrađuje savest

III – KRIMINOLOGIJA DRUŠTVENE REAKCIJE

1) INTERAKCIONIZAM I TEORIJA ETIKETIRANJA

2) RADIKALNA KRIMINOLOGIJA (levi realizam; postmodernizam; mirotvorni

pravac; abolicionizam/anarhizam; feministički pristup)

25

1) INTERAKCIONIZAM I TEORIJA ETIKETIRANJA

Teorija etiketiranja (Lemert, Beker) zasniva se na premisi da devijantno ponašanje nije

rezultat delovanja pojedinaca (devijanata), već da ga stvaraju dominantne društvene

grupe, tako što formirju društvene norme, i onom ko ih prekrši prilepe etiketu (stigmu)

devijanta. Devijant je onaj kome je stigma uspešno prikačena. Po interakcionistima,

postoje 3 razloga zbog kojih ljudi žigošu jedni druge: 1) mehanizam projekcije

(unutrašnja napetost i negativizam smanjuju se žigosanjem drugih); 2) tehnika

neutralizacije (krivica se prenosi na druge, što omogućava da se sačuva slika o sebi kao

časnom) i 3) žigosanje predstavlja i čin moći pojedinca ili grupe. Downes i Rock ističu 5

faktora čije je dejstvo u procesu etiketiranja odlučujuće:

1) društvena razdaljina stigmatizatora i stigmatizovanog

2) vidljivost dev. ponašanja

3) postojanje žrtve

4) motivi dev. ponašanja

5) društveni ugled devijanta u odnosu na stigmatizatora

Od ovih faktora, prvi i peti u obzir uzimaju društvenu (klasnu) pripadnost.

U teoriji etiketiranja bitan je i stereotip kriminalca kao lica koje pripada nižem

društvenom sloju, i poseduje određene biološke, psihičke i društvene osobine. Ovakav

stereotip nameću vladajuće društvene grupe, i njegova društvena funkcija ogleda se u

izazivanju odbojnosti kod viših slojeva prema nižim, kao i razvijanju osećaja ugroženosti

od takvih lica i borbe protiv njih.

Za interakcionističko objašnjenje ljudskih ponašanja značajan je i pojam sekundarne

devijacije, koja se može posmatrati na 2 nivoa: grupnom (što je društvo manje spremno

da prihvati razlike u ponašanjima, to će njihov veći deo biti smatran neprihvatljivim) i

26

individualnom (nakon primarne devijacije i kažnjavanja, društvo u svakoj sledećoj fazi

sve više onemogućava devijantu povratak među konformiste)

2) RADIKALNA KRIMINOLOGIJA ("KRITIČKA", "NOVA" KRIMINOLOGIJA)

Radikalna kriminologija nastaje na temelju kritike prema tradicionalnoj kriminologiji, sa

ciljem da izvrši kritičku reinterpretaciju osnovnih vrednosti koje treba da budu zaštićene

krivičnim pravom. Teorijski model koji radikalni kriminolozi preuzimaju jeste konfliktna

teorija (najčešće marksizam). Dve bitne novine koje je radikalna kriminologija donela

jesu shvatanje kriminaliteta i njegovo značenje u buržoaskom društvu.

Kada je o ovom prvom reč, pomena vredna je Nagelova distinkcija između

konvencionalnog (uobičajena krivična dela iz krivičnih zakona) i nekonvencionalnog

kriminaliteta (ovde bi spadale sve pojave koje su retko inkriminisane u krivičnim

zakonima, a i kada jesu, njihovi učinioci ostaju nekažnjeni zbog privilegovanog položaja.

Ovde bi spadala dela tajnih službi, nasilje državnih organa, ekonomske malverzacije

banaka, genocid i dr.)

Kada je o značenju kriminaliteta u buržoaskom društvu reč, radikalni kriminolozi polaze

od marksističkog shvatanja kriminaliteta kao izraza klane borbe. Quinney naprimer

razlikuje 1) kriminalitet represije (zarad uspostavljanja dominacije buržoaske klase) i 2)

kriminalitet eksploatisanih društvenih klasa, koji čine a) dela prilagođavanja – uglavnom

imovinska dela, koja predstavljaju pokušaj preraspodele mat. dobara i b) dela otpora –

kao vid klasne borbe.

U današnjoj kritičkoj kriminologiji dominira 5 međusobno prilično različitih pravaca:

A) LEVI REALIZAM – nastao u eri tačerizma, glavni predstavnici: Jang i Džons.

Osnovni zadatak levog realizma jeste empirijsko zasnivanje znanja o zločinu i

policijskom delovanju koje će se suprotstaviti konzervativnom pristupu kontroli

kriminaliteta. (KVADRAT ZLOČINA – STR. 206 – VEOMA BITNO). Kada govore o

27

uzrocima zločina, posebno ističu "relativnu deprivaciju" – kada ljudi osete koliki je nivo

nekorektnosti u raspodeli bogatstva, pa koriste individualna sredstva kako bi ispravili

takvo stanje.

B) POSTMODERNIZAM – po ovim teoretičarima, bitne odlike postmodernog stanja u

svim oblastima, pa i u kriminalitetu, jesu neistoričnost, beskonačna sadšnjost i reforme

bez promena. Predstavnici: Fuko, Henry i Dragan Milovanović. Henry i Milovanović su

razvili koncept konstitutivne kriminologije, koja polazi od shvatanja zločina kao izraza

društvene energije usmerene na izazivanje nejednakosti među ljudima ili isključivanje

drugih, koji trenutno ne mogu da izraze svoju ljudskost. Nastoje da razviju praksu

"kriminologije stvaranja vesti", nasuprot stvaranju stereotipa i mitova o zločinu.

C) MIROTVORNI PRAVAC – zasnovali ga Quinney i Pepinski. Zasniva se na

istraživanju različitih načina za smanjenje nasilja u svim aspektima društvenih interakcija

i osmišljavanje puteva koji će usmeravati razmišljanje i praksu. Skloni su kritikovanju

SAD zbog njenih pohoda po svetu.

D) ABOLICIONIZAM/ANARHIZAM – abolicionističku perspektivu uobličili su Kristi i

Hulsman. Oni se zalažu za model restorativne pravde, koji počiva na obeštećenju. Ovo

stoga što smatraju da pojačano kazneno reagovanje na društveno štetna ponašanja

doprinosi porastu kriminaliteta. Anarhistički pristup su formulisali Ferel i DiKristina, i on

se zasniva na suprotstavljanju svakom obliku nametanja moći.

E) FEMINIZAM – fale strane

DRŽAVE SA VISOKOM STOPOM KRIMINALITETA

1) SAD – država sa najviše izvršenih zločina; najčešća dela su krađe (obične, provalne i

motornih vozila). Ovo se objašnjava sledećim faktorima:

a) jedna od najviših stopa nezaposlenosti je u SAD

28

b) veliki broj ekonomski, društveno i politički diskriminisanih lica imaju status podklase

zbog rasnog i etničkog porekla

c) loš sistem obrazovanja, socijalne i zdravstvene zaštite

d) uticaj kapitalizma koji jača motivaciju za zaobilaženjem pravnih pravila u cilju sticanja

e) sistem krivičnog pravosuđa u SAD, koji je jedan od najpunitivnijih kontrolnih

mehanizama u svetu

2) ENGLESKA I VELS – takođe pri vrhu; najčešće se sreće automobilski imovinski

kriminalitet (krađa vozila ili stvari iz vozila)

3) RUSIJA

4) DRŽAVE U TRANZICIJI (Češka, Mađarska, Poljska, Slovačka, Slovenija) –

dramaičan porast kriminaliteta u odnosu na stanje komunizma; najviši u Slovačkoj,

najmanji u Sloveniji. Ovde se sreću i učestali zločini mržnje, motivisani rasnom mržnjom

i netrpeljivošću. Ovo se objašnjava padom životnog standarda građana u prvom periodu

tranzicije, te pogoršanjem u domenu socijalnog staranja, zdravstva i obrazovanja. Ljudi

se zato osećaju manje sigurnim nego ranije. Kambovski apostrofira 3 faktora: a) brze

promene u socijalnim odnosima; b) konkurencija na tržištu; prevlast politike nad pravom

DRŽAVE SA NISKOM STOPOM KRIMINALITETA

1) ŠVAJCARSKA

2) JAPAN

3) REPUBLIKA IRSKA

PROGNOZIRANJE KRIMINALITETA KAO MASOVNE POJAVE

I – po kriterijumu vremenskog perioda za koji se prognoziranje vrši, postoje sledeće

prognoze:

29

1) kratkoročne (3-5 god)

2) srednjoročne (6-10)

3) dugoročne (preko 10)

4) ekstremno dugoročne (preko 15)

II – prema području na kojem se kretanje predviđa:

1) lokalne prognoze

2) nacionalne

3) regionalne

4) kontinentalne

III – prema obuhvatnosti kriminalne aktivnosti koja se prognozira:

1) totalne prognoze (kretanje svih vrsta kriminaliteta)

2) parcijalne (kretanje određene vrste kriminaliteta – npr. nasilnički ili imovinski)

Joakim Jager smatra da u prognozama kriminaliteta i identifikovanju prediktora treba

posebno uzeti u obzir sledeća 3 faktora:

1) starosna struktura stanovništva – jer smatra da su muškarci od 14-24 god

najzainteresovaniji za vršenje kriminalne delatnosti

2) broj motornih vozila – kao indikator bogatstva društva, ali i kao sredstvo i(li) objekat

izvršenja krivičnih dela

3) stepen prilagođenosti gradskom životu

TIPOLOGIJA DELA I UČINILACA

Ponti predlaže 4 moguće podele dela i učinilaca:

1) zakonsku

30

2) društveno – ambijentalnu – u okviru nje, možemo govoriti u daljem razvrstavanju, i to

prema:

a) tipu potkulture (potkultura nasilnika, bandi ili narkomana)

b) privrednom ambijentu

c) političkom okruženju

d) porodičnoj sredini

3) kliničku

4) psihološko motivacionu – u literaturi se kao najbitniji motivi zločina ističu sledeći:

a) koristoljublje

b) seksualno zadovoljstvo

c) agresivnost

d) strast

e) ideologija

f) igra ili zabava (ovaj motiv je posebno bitan za razumevanje tzv. "ludičkog

kriminaliteta" (lat. ludus - igra), tj. kriminalnih dela preduzetih u želji da se sebi priredi

zabava)

ZLOČINI MRŽNJE nisu navedeni u Pontijevoj šemi. Reč je o delima koja se vrše iz

mržnje, odbojnosti ili negativne nastrojenosti izvršioca prema grupi ili kolektivitetu

kojima žrtva, po njegovom mišljenju, pripada. Ovde spadaju rasistička, seksualna

krivična dela, antisemitizam, pa i etničko čišćenje i genocid. Specifične odlike koje

zločine mržnje izdvajaju od ostalih vidova kriminaliteta su sledeće:

1) izazivaju snažan osećaj nesigurnosti kod manjinskih grupa, pa su im posledice

opasnije

2) brutalnost i odsustvo sažaljenja prema žrtvi

31

3) žrtve su najčešće potpuno nepoznate učiniocu, a učinioci su najčešće u grupama

NEKI OSNOVNI TIPOVI KRIMINALITETA

NASILNIČKI KRIMINALITET

Ovde spadaju sva dela kod kojih se radi određenog cilja koristi napad na žrtvu ili se njime

preti. Koreni nasilja su biološki i psihološki (stvaraju predispozicije za neke ljude da se

nasilno ponašaju u određenim situacijama), instinktivistički i subkulturni. Oblici

nasilničkog kriminaliteta:

1) TRADICIONALNI OBLICI

a) ubistva i nanošenje telesnih povreda

b) silovanje

c) razbojništvo i razbojnička krađa (razlika je u tome da li se sila koristi da bi se do

određenih dobara došlo ili da bi se ona zadržala)

2) NOVIJI OBLICI (nasilje u porodici)

a) kriminalitet partnera

b) međugeneracijski kriminalitet: 1) zanemarivanje; 2) fizičko i 3) seksualno zlostavljanje

dece

IMOVINSKI KRIMINALITET

Ovde spadaju sva dela uperena protiv imovine, a njihov izvršilac nastoji da delom sebi ili

drugom pribavi korist ili da nekom prouzrokuje štetu. Oblici imovinskog kriminaliteta:

1) SITUACIONI (AMATERSKI), KONVENCIONALNI (POLUPROFESIONALNI) I

PROFESIONALNI

32

2) KRIMINALITET POZIVA, UKLJUČUJUĆI I KRIMINALITET BELOG

OKOVRATNIKA

Najpoznatija je Saterlendova definicija kriminaliteta belog okovratnika – to su zločini

izvršeni od lica sa prestižnim i visokim društvenim statusom u okviru zanimanja koje

obavljaju, osobenosti ovog oblika kriminaliteta su: 1) oblast u kojoj se vrši (poslovanje,

berza, bankarstvo, osiguranje); 2) status prestupnika (pripadnici najviših socijalnih

slojeva); 3) zaštićenost učinilaca od progona i kažnjavanja. Glavni oblici kriminaliteta

belih okovratnika su: a) korupcija i b) kompjuterski kriminalitet (softverska piraterija,

hakiranje, spemovanje)

3) KRIMINALITET KORPORACIJA

Sličan je kriminalitetu belih okovratnika, pa ga mnogi svrstavaju u tu grupu. Predstavlja

dela kojima korporacije krše norme koje regulišu njihovo poslovanje. Ovde je osobito

poznat ekološki kriminalitet, usmeren protiv životne sredine (bacanje đubreta u Treći

svet)

4) ORGANIZOVANI KRIMINALITET

Finandanca navodi 4 uslova koji moraju biti zadovoljeni da bismo neku delatnost nazvali

organizovanim kriminalitetom:

a) organizaciona dimenzija (postojanje kriminalne organizacije)

b) organizovanje delatnosti u cilju sticanja i maksimizacije profita (posluju kao

kriminalne korporacije)

c) upotreba nasilja u cilju očuvanja monopola, širenja profita, i finansiranje ubistava radi

sprečavanja primene prava ili donošenja političkih odluka koje ih ugrožavaju

d) korupcija vlasti

33

U pogledu organizacije, kao ilustracija se dugo navodio model ustrojstva Mafije, odnosno

Cosa nostre (njene američke filijale) – slika 31 na str. 276

Sve kriminalne grupe koje učestvuju u organizovanom kriminalitetu možemo podeliti na

nacionalne i međunarodne. Kada govorimo o ovim potonjim, reč je o transnacionalnom

organizovanom kriminalitetu. Primeri ovakvih organizacija su Mafija (Cosa nostra),

Jakuze, kolumbijski narkokarteli, kineske Trijade i dr. Osnovne aktivnosti ovih

organizacija su krijumčarenje droga, oružja i municije, kulturnih dobara, trgovina

ljudima, prostitucija, falsifikovanje i pranje novca, korupcija, ilegalno unošenje opasnih

materija.

TRGOVINA LJUDIMA jedna je od najopasnijih delatnosti transnacionalnog

organizovanog kriminaliteta. Sastoji se u dovođenju ljudskih bića u ropski status koji

podrazumeva vlasništvo nad njima. Treba razlikovati trgovinu ljudima od krijumčarenja

ljudi (prebacivanja onih koji dobro plate u zemlju destinacije, njihovom voljom). Pa ipak,

između ova dva oblika može postojati veza, koja se sastoji u tome da onaj ko nema novca

da plati prebacivanje može biti prinuđen da odradi tu sumu, postajući vlasništvo onoga ko

finansira njegovo krijumčarenje (dužničko ropstvo)

U vezi sa organizovanim kriminalitetom često je prisutna "teorija zavere stranaca" – kada

se u zemljama u kojima se ne negira postojanje organizovanog kriminaliteta tvrdi da je taj

kriminalitet u njihovu sredinu unesen spolja.

POLITIČKI KRIMINALITET

To su vidovi kriminaliteta povezani sa političkim odnosima u društvu. Postoje dva vida.

U prvu grupu spadaju dela koja predstavljaju napade na državu, shvaćenu kao vlast. To

su: izdaja zemlje, špijunaža, oružana pobuna i sl. Osobeni tip ovog tipa kriminaliteta jeste

terorizam (vidi ispod). U drugu grupu spadao bi tz. Kriminalitet vladajućih, ili po Haganu

zločini vlasti. To su sve one zloupotrebe vlasti zarad protivzakonitog bogaćenja ili

obračuna sa neistomišljenicima. Hagan ovde ubraja: a) tajne policije; b) kršenje ljudskih

34

prava političkih protivnika; c) genocid: d) zločine policije; e) nezakonito praćenje,

prisluškivanje i eksperimentisanje

TERORIZAM je sistematsko ubijanje i razaranje (ili pretnja da će oni biti primenjeni)

kojim se zastrašuju pojedinci, grupe, zajednice ili vlasti da bi se iznudili određeni zahtevi.

Prema sredstvima koja se koriste i objektima koji se napadaju, Sigel navodi sledeće

vidove terorizma:

a) revolucionarni

b) politički

c) nacionalistički

d) ciljni

e) od države sponzorisani

f) nuklearni

g) kriminalni

h) protiv životne sredine

Prema kriterijumu sredstva delovanja terorizam može biti podeljen na onaj koji koristi:

a) biološko i hemijsko oružje

b) dostignuća visoke tehnologije (sajber terorizam)

c) transportna sredstva

d) oružja manje snage

Tomaševska navodi 3 karakteristike terorističkih akata:

1) komunikacija – predstavljaju čin prenošenja poruke javnosti

2) zastrašivanje

3) amoralnost

4) protivzakonitost

35

SAOBRAĆAJNI KRIMINALITET

Ovde spadaju sva dela kojima se u javnom saobraćaju ugrožavaju i povređuju ljudski

život i imovina većeg obima. Kaiser ova dela razvrstava u 2 grupe: nehatna i ona kod

kojih učinilac namerno preduzima neku radnju ili pristaje na posledicu koja je nastupila

Osobine saobraćajnih prestupnika:

1) prosečne opšte intelekualne sposobnosti

2) slabija sposobnost predviđanja ponašanja drugih

3) ukočenost u reagovanju i strepnja udružuju se sa agresivnošću

4) nizak nivo kulture

5) nizak nivo saobraćajne i tehničke kulture

6) često rade prekovremeno

7) konformizam i potčinjavanje autoritetu

8) razdražljivost, sklonost ispadima

9) neosećanje krivice

ETIOLOŠKA DIMENZIJA KRIMINALNE POJAVE

2 pristupa uzročnosti u kriminologiji:

1) monokauzalistički (monofaktorski) – povezivanje zločina i kriminaliteta sa jednim,

osnovnim faktorom

2) multikauzalistički (multifaktorski) – ravnopravno tretiranje niza faktora pri objašnjenju

uzroka zločina i kriminaliteta. Osnivač ovog pristupa je Ferri.

Milan Milutinović, osnivač kriminologije na našim prostorima, smatra da na kriminalitet

deluju 2 grupe činilaca: opšti uslovi razvoja klasnog društva ili koreni kriminaliteta (gde

na otuđenje ličnosti utiču: a) protivrečnost između društvenih potreba i mogućnosti

njihovog zadovoljenja; b) težnja za sticanjem profita; c) lični interesi i individualistička

36

psihologija). Ti koreni kriminaliteta ostvaruju svoj uticaj na pojedinačno nedopustivo

ponašanje posredstvom kriminogenih faktora, kao neposrednih izazivača kriminalne

delatnosti, a autor ih deli na sociogene i individualne. Prema kauzalnom uticaju na

kriminalitet, razlikuje uzroke, uslove i povode.

Ono što se sa sigurnošću može reći, to je da svako kriminalno ponašanje izaziva spoj dve

grupe činilaca: lični činioci i spoljni činioci. Odnos udela koji ove dve grupe činilaca

imaju varira od slučaja do slučaja. Interesantno je pitanje koje Felson postavlja o

švedskom primeru, a glasi: Zašto su u Švedskoj stope kriminaliteta toliko porasle otkad je

vlada donela tolike socijalne programe u nameri da smanji socijalne razlike i zaštiti

siromašne? Odgovor koji Felson nudi je sledeći: zločin ima svoju logiku odvijanja, koja

je nezavisna od socijalne pravde, nejednakosti, siromaštva itd.

DELOVANJE ČINILACA KRIMINALNOG PONAŠANJA

I – SPOLJNI, AMBIJENTALNI ČINIOCI

1) DEJSTVO KRIMINOGENIH FAKTORA U RAZDOBLJIMA RELATIVNOG

DRUŠTVENOG MIRA:

a) status pojedinca i uskraćivanje šanse od strane društva

b) zločin kao izraz političkog bunta

c) postojanje različitih kontrakulturnih grupa

d) nedelotvornost mehanizama socijalizacije – porodice i škole

e) uticaj medija

f) delovanje mehanizama društvene represije ("legalistički determinizam" – pojava kada

rad krivičnog zakonodavca i rešenja koja on u zakonu predlaže doprinose porastu broja

zločina, npr. razvoj organizovanog kriminaliteta u SAD nakon uvođenja prohibicije)

2) DEJSTVO KRIMINOGENIH FAKTORA U RAZDOBLJIMA SOCIJALNIH

POTRESA:

37

a) nagle promene ekonomske strukture: krize i privredni lomovi

b) migracije

c) ratovi i revolucije (zločini, maroderstvo, ratno profiterstvo)

II – UNUTRAŠNJI, INDIVIDUALNI ČINIOCI

1) LIČNOST PRESTUPNIKA (neuroze, endogene psihoze, itd.)

2) BOLESTI ZAVISNOSTI (narkomanija, alkoholizam)

3) NEDOSTATAK SAMOKONTROLE

4) KRIMINALNA KARIJERA (sistematsko kriminalno ponašanje usvojeno kao stil

života. Bitne crte koje karakterišu zločince od karijere su: a) identifikacija sa zločinom;

b) koncept o sebi kao kriminalcu; c) grupna podrška i udruživanje sa drugim

kriminalcima; d) progresija u kriminalnoj aktivnosti; e) zločin kao način života)

VIKTIMOLOŠKA DIMENZIJA KRIMINALNE POJAVE

Proučavanja su pokazala da rizik viktimizacije nije na isti način raspoređen među

ljudima, te da postoje neke ličnosti koje imaju VIKTIMOGENE PREDISPOZICIJE. Eza

Fatah ove predispozicije deli na:

1) biofiziološke – uzrast, pol, fizičko stanje lica

2) socijalne – profesije (rizične profesije: policajci, radnici obezbeđenja, taksi vozači

itd.), status (stranci, emigranti, etničke i rasne manjine), bogatstvo, način života

3) psihičke – snažan polni nagon, seks. devijacije, pohlepa, škrtost......

TEORIJA O ŽIVOTNOM STILU koju su formulisali Garofalo i ekipa, nudi originalno

objašnjenje zbog čega su određene društvene grupe više izložene riziku. Po ovoj teoriji,

životni stilovi su određeni 1) društ. ulogama pojedinca u društvu, 2) njegovim položajem

u društ. strukturi i 3) racionalnim odlukama o tome koja su ponašanja željena. Na osn.

38

društ. uloge i položaja u strukturi, pojedinac donosi odluku da ograniči svoje rutinske

aktivnosti na one koje su relativno sigurne, ili da prihvati one koje nose rizik.

PODELA ŽRTAVA

(po Guloti)

1) LAŽNE ŽRTVE

a) žrtve simulante

b) umišljene žrtve

2) STVARNE ŽRTVE

a) slučajne žrtve – one koje svojim delovanjem nisu doprinele sopstvenoj

viktimizaciji (npr. pljačkaš banke upotrebi pištolj da zaplaši blagajnika i njime povredi

slučajnog prolaznika). Postoje i nebitne žrtve (npr. žrtve terorizma, prema kojima autori

dela nemaju nikakav stav)

b) žrtve saučesnici, među kojima razlikujemo žrtve zbog neopreznosti (pijanci, u

saobraćaju...), alternativne žrtve (kod duela, gde svaki od učesnika pristaje na tu ulogu),

žrtve provokatori (bivaju viktimizovane zbog svoje početne agresivnosti) i namerne žrtve

(npr. eutanazija)

DELIKTI BEZ ŽRTVE

Ovi zločini nisu zločini po sebi, već voljom zakonodavca. Bedau navodi njihove odlike:

1) lica koja su akteri dela deluju saglasnošću volja, kod pobačaja (ako se začetak ne

smatra licem)

2) akteri dela ne prijavljuju ga policiji, mada to mogu učiniti drugi

3) sami akteri dela ne smatraju da su delom oštećeni, iako to drugi misle

4) ova dela sadrže saglasnost volja odraslih, pri čemu su željena dobra i usluge zakonom

zabranjeni (osim u slučaju javnog opijanja i intoksikacije)

39

Konkretna dela koja ovde spadaju su:

1) opijanje i zloupotreba droga

2) skitnja i prosjačenje

3) kockanje

4) prostitucija

5) delikti maloletničkog doba (bežanje od kuće npr.)

SOCIJALNA REAKCIJA NA ZLOČIN I KRIMINALITET

Dva činioca bitno određuju način reagovanja formalnih i neformalnih mehanizama

kontrole. To su imidž zločina i mitovi o njemu.

IMIDŽ ZLOČINA I MITOVI O NJEMU

I na formalnu i na neformalnu društvenu reakciju na zločin mnogo više od rezultata

naučnih istraživanja utiče slika (imidž) stvorena o zločinu i kriminalitetu, premda takva

slika uopšte ne odgovara stvarnom stanju. Jedan od primera stvaranja imidža razrađuje

Box. On navodi kako se kod laika formira pogrešna slika o tišičnom "neprijatelju

društva" kao o mladom muškarcu, neobrazovanom i nezaposlenom, koji je uz to i

pripadnik etničke manjine. Funkcionalnost ovakve slike je u tome što ona kanališe

emocionalni naboj ljudi u odnosu na dela određene vrste, usmeravajući ga na zalaganje za

drakonsko kažnjavanje prestupnika. Tvorci mitova su:

1) mediji – radi povećanja tiraža ne prezaju ni od senzacionalizma i namernih

iskrivljavanja

2) državni organi – jer nastoje da održe dominantnu socijalnu definiciju zločina i stav da

neke društvene grupe i pojedinci ugrožavaju osnovne društvene vrednosti

40

Jedan od važnih elemenata mitova je stvaranje utiska kod javnosti da je problem

kriminaliteta dobio razmere epidemije, kako bi se kod građana izazvao osećaj ugroženosti

i straha. Da bi ostvarili svrhu, mediji moraju imati sledeće elemente:

1) jasno razdvajanje obeležene grupe od dominantne

2) "nedužne i bespomoćne" žrtve

3) hrabre heroje

4) ozbiljnu pretnju društvenim normama, vrednostima i životnom stilu

U ovom poslednjem elementu mitovi se približavaju "moralnoj panici". Ovaj izraz

skovao je Jang da bi označio spiralan efekat interakcije između medija, javnog mnjenja,

interesnih grupa i vlasti (npr. povećana zabrinutost kod građana zbog porasta

narkomanije izazvana od strane medija dovodi do osnivanja posebnih odeljenja za borbu

protiv narkomanije, što rezultira povećanim brojem uhapšenih koji imaju veze sa

narkoticima). Koen navodi ključne osobine moralne panike:

1) definisanje nekog ili nečega kao pretnje vrednostima društva

2) pretnja se predstavlja u uproščenoj formi

3) nagli porast zabrinutosti javnosti

4) reakcija vlasti ili onih koji utiču na stvaranje javnog mnjenja

5) povlačenje moralne panike ili promene u društvu kao ishodi

I u stvaranju moralne panike kao ključni faktor izdvajaju se mediji, a drugi faktor je

ukazivanje na značaj "moralnih aktivista" koji se bore za "pravednu stvar". Konačno,

treći faktor su vladajuće grupe.

NEFORMALNA REAKCIJA

STRAH OD ZLOČINA – na osećanje straha kod građana da su u opasnosti da budu

viktimizovani deluju dve grupe faktora: 1) makro (ekološki) činioci (ranija dela,

pogodnosti za zločin, sredina u kojoj se živi...) i 2) mikro (lični) činioci (saznanje o

41

viktimizaciji drugih, raspoloživa sredstva za odbranu od napada itd.) Od posebnog su

značaja 2 činioca koja – necivilizovanost sredine i njena kohezija.

STOKHOLMSKI SINDROM – javlja se u slučajevima otmice, kada se kod taoca javlja

specifičan emotivan proces sa sledećim fazama:

-gnev i prezir prema otmičarima (početna faza)

-strah od smrti

-bekstvo od realnosti i simbioza sa otmičarima

-razmatranje mogućnosti bekstva (jedni žele da pobegnu odmah; neki, pak, to uopšte ne

žele)

Stokholmski sindrom karakterišu sledeće crte:

1) pozitivne emocije talaca prema otmičaru

2) negativne emocije talaca prema vlasti

3) klima saradnje između talaca i otmičara

Pozitivan efekat "Stokholmskog sindroma" je taj što čuva život taocu

NEFORMALNA KONTROLA OD STRANE ZAJEDNICE – postoje 2 nalaza. Prvo da

slaba društvena integracija utiče na smanjenje društvene kontrole delinkventnih

aktivnosti. Drugi smatraju da se neformalna kontrola može ostvariti i arhitektonskim

oblikovanjem gradskih naselja, stvaranjem "branjivog prostora" tako što se jasno podele

stambene jedinice, da je lako razlikovati stanare od stranaca.

KOLEKTIVNI ODGOVOR NA ZLOČIN:

1) uzimanje pravde u svoje ruke od strane građana (linč) – to se dešavalo u Brazilu i

Detroitu (spaljivanje kuća droge)

42

2) samoorganizovanje građana (njihovo dobrovoljno učešće u organizovanoj volonterskoj

samozaštiti)

U SAD postoje 2 specifične strategije preventivnog delovanja zajednice:

1) susedsko nadziranje – građani kontrolišu sve sumnjive pojave i njihov je zadatak samo

da o tome obaveštavaju policiju

2) gradske patrolne grupe – sastavljene od nenaoružanih civila; njihov je zadatak da

kruže kolima i obaveštavaju policiju o zločinima ili izgredima. Najpoznatija ovakva

grupa su "Anđeli čuvari" koji (za razliku od ostalih ovakvih grupa) mogu da hapse

prestupnike i obučeni su u borilačkim veštinama.

FORMALNA REAKCIJA

Formalna socijalna kontrola odvija se u 2 faze:

1) otkrivanje i rasvetljavanje kriminalnog akta i učinioca, kao i pretkrivični i krivični

postupak

2) izvršenje izrečenih sankcija

3 ključna organa formalne socijalne kontrole su policija, sudovi i zatvorske ustanove

DELOVANJE POLICIJE

VRSTE I OBLASTI POLICIJSKE AKTIVNOSTI

Delatnost policijskih organa može biti:

-profilaktička

-represivna

43

Prema kriterijumu ko inicira delatnost policije, ona može biti:

-reaktivna (čine je građani)

-proaktivno delovanje policije (pokrenuto od strane pripadnika službe)

STRATEGIJE POLICIJSKOG DELOVANJA

1) DELOVANJE UZ SARADNJU LOKALNE ZAJEDNICE – cilj ovog delovanja je

podizanje stepena bezbednosti, a time i kvaliteta života u lokalnim zajednicama, policajci

treba da budu raspoređeni tako da duže vremena pokrivaju isto područje kako bi

uspostavili prisne odnose sa građanima. Dugoročni cilj ove strategije jeste stvaranje

jakih, samodovoljnih zajednica sposobnih da se same zaštite od kriminaliteta.

2) STRATEGIJA "RAZBIJENIH PROZORA" – koristi se da se razvije teorija o ulozi

policije u uspostavljanju sigurnosti u lokalnoj zajednici kroz smanjenje straha od zločina.

Metafora razbijenih prozora je sledeća: jedan nepopravljeni razbijeni prozor simbolizuje i

onima koji zakon poštuju i prestupnicima da nikome nije stalo da se suprotstavi

prestupništvu. Nereagovanje na sitnija protivpravna ponašanja povlači za sobom krčenje

puta teškim vidovima kriminaliteta. Naprimer, pojava nepoznatog prosjaka u kraju može

se poimati kao prvi "razbijen prozor". Ako sredina ne reaguje, postaće zahvalno područje

za naseljavanje dilera droge, prostitutki i sl. Starosedeoci koji to mogu sele se u skuplje

delove grada, a oni koji ostaju pretvaraju stanove u tvrđave koje napuštaju samo kada

moraju.

3) PRISTUP NULTE TOLERANCIJE – od policajaca se zahteva da sa maksimalnim

angažovanjem suzbijaju i najsitnije delikte (prosjačenje, švercovanje u prevozu) sa istom

odlučnošću sa kojom suzbijaju najteže vidove kriminaliteta. Ovaj pristup podrazumeva

striktnu i agresivnu primenu zakona. Prestupnici se zastrašuju, sve sumnjive osobe se

legitimišu, pretresaju i ispituju o kriminalnim aktivnostima u datoj sredini. Kritičari u

ovakvom pristupu vide stimulisanje policajaca na agresivnost pa i diskriminaciju prema

grupama koje nemaju društvenu moć.

44

4) STRATEGIJA REŠAVANJA PROBLEMA – policijske snage su pozvane da

analiziraju činioce grupa kriminalnih događaja radi nalaženja skrivenih uzroka

kriminaliteta i rešavanja istih.

5) SITUACIONA PREVENCIJA KRIMINALITETA – cilj je da se utiče na

smanjenje učestalosti vršenja kriminalnih dela kroz takvo oblikovanje proizvoda, usluga

ili okoline koje ih čini nepodobnim za zločin (npr. uklanjanje pića u staklu tamo gde

može biti zloupotrebljeno, kamere za nadzor, planska izgradnja stambenih četvrti itd.).

bitna odlika ovog pristupa je da on ne teži da izmeni sklonosti ili motive nekoga da izvrši

određeno delo, već ih uzima kao date i bavi se okolnostima koje utiču na konkretnu

odluku da se delo izvrši OVDE i SADA.

PROTIVREČNOST ZAHTEVA I SUKOBI ULOGA

Jedan od najvećih problema sa kojim se policijski organi susreću jeste taj što društvo ne

zna šta od policije želi u određenim situacijama. Stoga se često kod policije javlja dilema

– povećati progon ili ignorisati neke prestupe?

Strategija ograničene neintervencije je jedan od mogućih načina da se reši problem. Reč

je o tome da policija svesno odustaje od onih intervencija koje bi uticale negativno na

njen imidž u javnosti, čak i u slučajevima dela osetnije društvene opasnosti. Time se

manji ciljevi žrtvuju zarad ostvarenja bolje saradnje sa građanima. Treba reći da ova

strategija može biti opasna, jer šteta često bude veća od koristi.

STRES I POTKULTURA POLICAJACA

Posao policajca je emocionalno i psihički jedan od najtežih poslova u naše doba. Stresne

situacije kojima su policajci izloženi često utiču i na n jihovu okolinu, prvenstveno

porodicu. Neki pisci smatraju da je ugroženost porodičnih odnosa logična posledica

izvesnih autoritarnih crta ličnosti kod policajaca (autoritarizam, sigurnost, rasizam,

45

konzervativizam...). kao specifična grupa izložena opasnostima, policajci izgrađuju

sopstvenu potkulturu, čije su bitne odlike:

1) velika solidarnost između članova grupe

2) zatvorenost. Iz ovog razloga Neiderhoffer njihovu potkulturu naziva "subkulturom iza

plavog zastora".

Policijska potkultura sastoji se od podrške određenim vrednostima, shvatanja sopstvenog

statusa i prihvatanja kolektivnog identiteta grupe. Centralno mesto u njoj ima koncept

"dobrog policajca" kao ideal kojem se teži.

Maning je našao interesantan podatak da je ovaj model potkulture više zastupljen kod

patrolne službe i pozornika, nego kod obrazovanijih policajaca iz toga se može zaključiti

da su upravo oni koji su u najvećem dodiru sa građanima pripadnici potkulture koja se u

mnogo čemu kosi sa onim što isti ti građani od policije očekuju.

ZAMERKE POLICIJSKIM ORGANIMA

1) IZDVAJANJA ZA POLICIJU I NENA EFIKASNOST (u policiju se sve više ulaže, a

to ne prati podizanje efikasnosti njenog rada niti pad kriminaliteta, naprotiv)

2) BIROKRATIZACIJA

3) POLITIZACIJA

4) PREKORAČENJA I ZLOUPOTREBE OVLAŠĆENJA – bitno je razlikovati ova 2

pojma. Prekoračenje imamo kada određena sredstva i postupci nisu upotrebljeni u skladu

sa pravilima kojima je regulisana njihova primena. Zloupotreba (policijska brutalnost) je

korišćenje tih sredstava i postupaka u svrhe koje nisu povezane sa službom. Razlozi zbog

kojih dolazi do zloupotrebe su sledeći:

a) pogrešna procena situacije i koraka koje treba preduzeti

b) potreba da se upotrebom sile povrati autoritet i ponovo dođe u stanje da se kontroliše

situacija

46

c) lični odnos policajaca prema delu ili učiniocu

d) specifična interakcija policijskih organa i nosilaca društvene moći

Posebno je zanimljiva praksa korišćenja AGENTA PROVOKATORA koja nije

regulisana u krivičnom pravu. Licima za koja se pretpostavlja da vrše određena dela ili su

im sklona policija šalje provokatore koji snabdeveni adekvatnom opremom za snimanje

treba da obezbede dokaz o izvršenom delu. Ovakav način rada nailazi na oprečne ocene.

Po jednima, policija (tj. agent provokator) na ovaj način izaziva zločin, umesto da ga

suzbija. Po drugima, bolje je da, ako se određeno delo već ne može otkriti na drugi način

do ovim putem, primeniti agenta provokatora, nego pustiti učinioce da ta dela i dalje vrše,

sa svim ostalim štetnim posledicama.

Agenta provokatora treba razlikovati od POKAJNIKA, koji je u mnogim pravima

regulisana kategorija. Reč je o pripadniku kriminlane organizacije koji je vršio krivična

dela, ali je u zamenu za blaže kažnjavanje spreman da svedoči protiv onih koji su na

višim nivoima u bandi. U našem pravu ova kategorija se zove ZAŠTIĆENI SVEDOK.

5) KORUMPIRANJE POLICIJE – karijera korumpiranog policajca zavisi od 2 faktora:

1) sredina u kojoj se kreće i 2) tip operativnog rada (tzv. "stilovi primene prava"), među

kojima razlikujemo sledeće: a) stil posmatrača; b) legalistički stil; c) servisni stil. Najveća

je korupcija u onim policijskim ustanovama organizovanim na prvi način (stil

posmatrača)

47