psihoihologija za I godinu Cetinje1

I semestar1. Smisao nauke i predmet psihologije2. Predmeti psihologije – svest, nesvesno. ponašanje3. Pravci u psihologiji4. Metode u psihologiji5. Introspekcija - samoposmatranje6. Tehnike u psihologiji – intervju, anketa7. Projektivni testovi i sociometrijski postupak8. Inteligencija9. Uticaji na inteligenciju10. Psihologija ličnosti - tipologije11. Temperament12. Karakter13. Teorija ličnosti - Frojd14. Jungova teorija ličnosti15. Emocije – značaj, podela16. Afekat i afektivni ton17. Činioci emocionalnog razvoja18. Dečije emocije19. Teorije emocija20. Motivacija21. Podela motiva22. Hijerarhija motiva Abrahama Maslova23. Normalno i nenormalno24. Organska osnova psihičkog - mozak25. Lokalizacija moždanih funkcija S26. Razdeljeni mozak27. Čula – čulni sistem28. Svest29. Izmenjena svest - san30. Meditacija31. Hipnoza32. Psiho-aktivne supstance

Šira Literatura:Psihologija opažanja , P. OgnjenovićNaše namere i osećanja, P. Ognjenović, B. ŠkorcČovjek i njegovi simboli, K. G. JungUvod u psihoanalizu, S. FrojdGovorio je sa životinjama, K. LorencKad je Niče plakao, I. JalomPsihologija K. G. Junga, J. JakobiCarstvo snova, Pongratz, SantnerUmetnost i vizuelno opažanje, R. ArnhajmZaboravljeni jezik, E. FromTumačenje snova, S. FrojdUmeće Ljubavi, E. From

1 Bojana Škorc, Psihologija za studente umetnosti 1

1

1. SMISAO NAUKE I PREDMET PSIHOLOGIJE

Teško je, ako je uopšte i moguće, okriti jasne početke nauke zbog toga što se naučna misao razvila iz svog opšteg, prednaučnog korena, pa tako oštra granica između naučnog i ne-naučnog ne postoji. Uobičajeno otvaranje naučnih tema počinje sa korenima koji sežu u misao Antičke Grčke. Razlozi za to su u tome što je grčka misao veoma rano beležena, što nam je geografski i kulturno bliska, što se njeni tragovi prepoznaju u savremenom mišljenju i zato što se kasnija evropska misao oslanjala na nju i nadovezivala se na nju.

Opšte je uverenje da je u davnim vremenima postojala jedna univerzalna filosofija (pogled na svet) koja je u sebi sadržala sve klice iz kojih će se kasnije razviti posebne, specijalizovane grane ljudske misli. U opštem sistemu, razumevanje čoveka je bilo isto što i razumevanje vasione, prirode ili natprirodnih svetova. Čak do srednjeg veka, ono što će kasnije biti nauka je bilo neraskidivo povezano sa alhemijom, astrologijom, mističkim učenjima, teologijom, umetnošću, lečenjem i drugim poljima misli i delatnosti. Postepeno razvijanje i specijalizacija je uspostavljala posebno polje interesovanja za svaku posebu oblast. Ono što bi u Antičkoj Grčkoj bilo uobičajeno – na primer objašnjavati bolest razumevanjem božijih zakona ili usklađivanjem sa harmonijom planeta, danas je sasvim nezamislivo. Ipak, mnogo toga je trajnog i univerzalnog u istoriji ljudske misli, kao što je težnja ka otkrivanju istine u okviru celine sveta, vasione, živog sveta ili čoveka.

ŠTA JE EMPIRIJSKA NAUKAU nedoumici oko toga kako da odredimo kriterijume istine, psihologija kao nauka se poziva na

iskustveno opažanje – empiriju. To znači da kada pristupamo ispitivanju sveta ili čoveka, oslanjamo se na iskustveno proverive činjenice. One čine osnov naučnog saznanja na kome se gradi naučna građevina. Makoliko složene naučne konstrukcije imamo stvorene danas, polazište bi im trebalo da bude iskustvena činjenica, takođe, one se opet mogu svesti na činjenično potvrdive posledice. To je suštinsko određenje naučne misli u okviru empirijske nauke. Osnovni instrument u traganju za istinom je eksperimentalna provera. Ovo je bilo neophodno uvesti u nauku o čoveku jer empirijska zasnovanost nalaza je minimum oko koga se svi moramo slagati: činjenica je činjenica, a kako će se naše tumačenje nadovezati na tu činjenicu je stvar teorije koju zastupamo.

POČETAK PSIHOLOGIJEPsihologija se pojavljuje kao filozofska disciplina od samih početaka filozofije kao nuke. Tačnije,

u početku, u opštem shvatanju, istraživanje čoveka nije bilo odvojivo od istraživanja sveta. Psihologija je bila filosofska disciplina koja se bavila ljudskom dušom - onim što se u njoj nalazi, procesima koji se odvijaju u njoj i oko nje, promenama, težnjama... U okviru filosofije nauka o duši koristila se postupcima koje je imala na raspolaganju - spekulativnim mišljenjem i zaključivanjem.

Termin psiha je grčkog porekla i vezan je za pojam duše. Kao i njen latinski parnjak anima, psiha znači dah - treba znati da je prevod drevnih pojmova na savremeni jezik ograničen jer su značenja drevnih jezika opštija i potiču iz drugačijih iskustvenih okvira. Identifikovanje duše sa nečim lakim, prozračnim, gasovitim ima drevne korene. Kulture stare Kine, starog Egipta, Mesopotamije, Grčke i Rima, stara slovenska verovanja, mnogobožačke religije i Hrišćanstvo, predstavljaju ljudsku dušu na sličan način. Duša je naš dvojnik za vreme života i napušta nas u izuzetnim situacijama kao „vetar, para, dim ili leptir, muva, ptica“ (Slovenska mit.). Shvaćena je kao jedan deo čoveka koji se u budnom stanju i dok je čovek živ, nalazi vezan za telo ali noću dok sanjamo, u toku religioznih ekstaza, u toku smrti, u toku putovanja duše – duša kao laka koprena izlazi iz tela i kreće se po svetu. Stari Kinezi čak ne preporučuju naglo buđenje spavača - može se desiti da duša ne stigne na vreme da se vrati. Jedan psiholog figurativno govori „Svi negde jurimo, toliko jurimo da naša duša neće moći da nas stigne pa ćemo ostati bez duše“ (Savić iz Psihološke novine, novembar, 2006).

U simboličnom obliku duša se predstavlja kao vazdušasti oblik, često lebdeća i sa krilima. Ona je povezana sa materijalnim svetom ali ima drugačije karakteristike – prolazi kroz čvrste predmete, leti, postupa prema duhovnim a ne fizičkim zakonima i slično. U slovenskom predanju ponekad zadobija oblik malenog čoveka prozirnog tela ili deteta sa krilima. Među životinjama, nju simbolizuje leptir, lak, kratkog života ali biće koje prolazi kroz metamorfoze i koje je večito zbog svoje promenjivosti. U Hrišćanstvu će se

2

leptir naći kao slika uskrsnuća i besmrtnosti kroz promenjivost stadijuma život – smrt - vaskrsenje, zbog čega se ponekad sreće na ruci Hrista kao deteta (Slovenska mitologija).

Shvatanja šta je duša su, naravno, veoma različita, kako kroz epohe, tako i kroz ljudske zajednice. Ipak, postoje neka opšta mesta koja se kao univerzalne ideje ponavljaju u većini ovih uverenja, kao što je to slučaj sa gasovitom prirodom duše. Duša se shvatala kao složena celina koja se sastoji iz različitih elemenata – staro jevrejsko verovanje deli dušu na dve težnje: višu (nebesku) i nižu (zemaljsku), dva principa (muški i ženski) koje treba ujediniti u ruah (dah ili duh). Pitagora razlikuje psihu (životna snaga), osetljivost (čulno opažanje) i nus (intelekt). Aristotel govori o pasivnom intelektu i aktivnom intelektu koji stremi logosu (ideja, plamen uma) ili Bogu. Pneuma (spiritus) je kod Rimljana princip života i misli – predstavljen kao vazduh koji gori čistom, nebeskom vatrom. Sveti Pavle govori o duhu (pneuma), duši (psihe) i telu (soma). Kod svetog Augustina srećemo duh i meso, tj. slojevitost duše, ideju da su različiti slojevi duše poređani u nekakvom uređenom odnosu. U analizi simbolike boja Lišer (Lišer, M,) pominje plamen duha kao simbol koji ima bogato polje značenja, on u jasnom plamenu izbija iz ljudskog uma i zrači svetlost. Zajednički imenitelj teološkog razumevanja duše bila je metafizika – ono što je nepristupačno naučnom metodu ostajalo je u međama duhovnog sveta oko koga je podizan bedem oprezne bojažljivosti. „Jedno od moćnih sredstava za odvraćanje od promene, pa tako i novog, bilo je stavljanje radoznalosti na listu poroka u srednjem veku (Blumenberg, 1973/2004:253 iz Jovanović, 2007). Zato je jedna od motivacionih pretpostavki novog veka bilo rehabilitovanje i opravdavanje radoznalosti. Privilegovan predmet radoznalosti novovekovnog čoveka, postao je upravo sam čovek.“ (Jovanović, 2007)

Da bi se dalje gradila istraživačka delatnost, vidimo, nauka je morala da sačeka promenu klime u kojoj napreduje ljudska misao da bi se psiha (duša, duh, logos, ideja) našla u njenom fokusu.

Odvajanje psihologije od svoje majke filosofije je bio dug proces kome je teško odrediti početnu ili krajnju tačku. Zato je dogovorno prihvaćeno da se rođendanom psihologije smatra momenat otvaranja prve Laboratorije za eksperimentalnu psihologiju u Lajpcigu, u Nemačkoj, 1897. godine. Početak samostalne psihologije je momenat kada je ona u svoje postupke uvrstila eksperiment ili empirijsku (iskustvenu) proveru svojih hipoteza. To u okvirima filosofije nije bilo moguće. Osnivač prve laboratorije bio je Vilhelm Vundt, istraživač i osnivač škole u psihologiji koja se naziva strukturalizam. Vunt je u istraživanje čoveka uveo proveravanje, merenje, uredno beleženje. «Psihologija ima dugu prošlost, ali kratku istoriju» Ebinghaus (Zimbardo, 1995), tačnije, istorija interesovanja za unutrašnji život čoveka je mnogo duža od istorije samostalne psihologije. Promene koje je otvaranje laboratorije donelo bile su mnogostruke – objekat istraživanja postao je čovek sa konkretnim pojavama kao što su brzina reakcija, čulna osetljivost, refleksni odgovori i slično.

2. PREDMETI PSIHOLOGIJE KAO NAUKEDanas je uobičajeno da se o psihologiji i istraživanju duha govori kao o dominantno

eksperimentalnoj nauci koja svoja dostignuća ili nalaze podvrgava neprekidnom proveravanju. Neprestana naučna sumnja u nalaze se, za razliku od istraživanja čoveka u okviru drugih oblasti, u psihologiji smatra pokretačkom energijom koja vodi nauku u potrazi za istinom o čoveku i bogatstvu njegovog unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Psihologija je tako kroz svoj razvoj od teorijske i spekulativne nauke postala u današnjem trenutku dominanto eksperimentalna nauka ali ne napuštajući svoje filozofske i uniterzalne korene.

Nauke su podeljene međusobno na osnovu dva dominantna kriterijuma - toga šta proučavaju (predmet) i kako proučavaju neko polje (metod). Uopšteno rečeno, psihologija je nauka koja proučava psihički život i psihičke pojave na objektivan, proveriv i sistematičan način.

Mnogo različitih pristupa i autora bavilo se izborom najvažnijih predmeta psihološke nauke. U skladu sa uverenjima naučnika i njihovim sistemom znanja, može se razlikovati više krupnijih polja (pravaca) u psihologiji koji se nazivaju škole – pomenućemo neke od važnijih. Takođe, razlikujemo nekoliko različitih predmeta kojima se psihologija bavila ili se još uvek bavi, od kojih će biti predstavljeni svest, nesvesno i ponašanje kao objekti istraživanja.

Svest kao predmet psihologijeSvest je enigma za istraživače kako pre, tako i posle uspostavljanja samostalnosti psihologije.

Svest je holistički (celovit) fenomen koji se predstavlja kao unutrašnje polje u kome se odvijaju mentalni događaji.

3

Jedan od prvih i najpoznatijih istraživača svesti u psihologiji kao samostalnoj nauci je bio Viljem Džejms. On je pokušavao da istraži procese i elemente iz kojih se svest sastoji. Smatrao je da se svest sastoji iz predstava, čulnih utisaka i trećeg elementa koji je nazvao afektivni ton, a koji se odnosio na emocionalni aspekt doživljaja. Prva istraživanja svesti su išla sa strukturalističkog polazišta – uverenja da se ona sastoji iz elemenata koji se kombinuju i sklapaju u celine, Dovoljno je dublje proučiti i otkriti sve elemente, da bismo saznali u potpunosti strukturu i sadržaj svesti.

Podsvest kao predmet psihologijeOva oblast psihologije ima svoju predistoriju u razvoju tretmana mentalno obolelih osoba a

nastavila se radovima psihoanalitičke škole. Iako Frojd nije bio prvi koji je otkrio podsvesno i nesvesno, bio je sigurno najznačajniji naučnik u oblasti izučavanja zakona podsvesnog i njegove strukture.

Najvećim delom ljudske istorije, smatralo se da je čovek isključivo racionalno biće, i da postupci koje čini, misli koje ima ili osećanja, potpadaju pod kontrolu razuma. Razum, svesni deo ličnosti je, verovalo se, onaj koji upravlja našim životima. U slučaju mentalnog oboljevanja, preduzeto lečenje je podrazumevalo medicinski tretman kakav je važio za fizički izazvane bolesti – uzročnik mentalnih bolesti, smatran je materijalnim. Bilo je potrebno samo dovoljno razviti medicinski aparat, da bismo stigli do uzroka. Repertoar postupaka lečenja bio je uskladjen sa medicinom tog vremena - izolacija, vezivanje, isterivanje demona, izgladnjivanje, potapanje u hladnu ili vruću vodu...

Mesmer je ličnost koja je udarila temelje savremenim istraživanjima podsvesnog, time što je za predmet izučavanja uzeo celovitog čoveka u polju njegovih sila, koje je nazvao animalni magnetizam. Verovao je da je čovekova mentalna i fizička aktivnost izražena preko magnetnih sila, prirodnih magnetnih strujanja koja postoje u svakom od nas. Kod mentalno obolelog čoveka, dolazi do poremećaja ravnoteže magnetnih sila. Intervencijom pomoću hipnoze, prirodnih magneta ili magnetizma tela, verovao je on, može se doći do uspostavljanja ponovnog balansa sila. Svoje demonstracije i proučavanja je zatim usmerio prema ovom nepoznatom, čoveku nedostižnom delu ličnosti. Sudbina njegovih istraživanja dalje je bila nesretna – komisija imenovana od strane kralja koji mu je bio mentor, na čelu da Bendžaminom Frenklinom kao vrhunskim ekspertom, proglasila je Mesmera varalicom, i njegova istraživanja su tako završena. Mesmerov doprinos prvim izučavanjim podsvesnog je u otkrivanju postojanja pojave podsvesnog.

Frojdove preteče, psihijatri koji su utrli put idejama podvesnog, koristili su različite metode da bi došli do prikrivenih sadržaja u nekoj osobi – asocijacije, maštanje, hipnozu. Šarko, francuski psihijatar bavio se lečenjem mentalnih poremećaja pomoću hipnotičke sugestije.

Ponašanje kao predmet psihologijeUvođenje ponašanja i spolja merljivih, vidljivih pojava kao predmet posmatranja je nastalo iz

težnje da se u nauku o čoveku uvede što objektivnije, pozitivno znanje. Ovaj pravac je nastao kao reakcija na neempirijske, neproverive i univerzalne pretpostavke u psihologiji. Ideja bihejviorizma je u svom početku bila direktno pod uticajem ruske fiziološke škole i Pavlovljevih nalaza. Ruska fiziološka škola je, kako znamo, svoja istraživanja refleksnih odgovora i uslovljavanja reagovanja, proširila preko granica fizioloških nalaza i izvodila univerzalne zaključke koji su težili da obuhvate psihološko reagovanje. Više se nije govorilo o refleksnoj reakciji nego o učenju na osnovu stvaranja asocijativnih puteva. Osnovnu ideju da je psihički život čoveka, njegovo iskustvo i učenje zasnovano na automatskom stvaranju refleksnih veza, američki naučnici su sa entuzijazmom prihvatili i razradili u nove pristupe koji su stvaranje veza videli kao osnovu celokupnog ljudskog ponašanja. Pošto je ponašanje definisano kao skup telesnih, merljivih promena, objekat nauke postaju ove promene. Mašta, mišljenje, snovi, moralno rasudjivanje i mnoge druge psihološke pojave nisu u ovakvom koncetpu moge da ostanu objekat posmatranja, proglašene su tzv. mentalističkim pojmovima i proterani iz oblasti istraživanja.

3. PRAVCI U PSIHOLOGIJIStrukturalizam čiji je osnivač Vundt, je pravac koji teži da pronađe osnovne elemente (strukturu)

psihičkog života, ličnosti, svesti i slično. Model otkrivanja istine putem okrivanja elemenata, građe nečega je pozajmljen iz prirodnih nauka koje su u Vundtovo vreme beležile veliki prodor i uspeh. Vundt i njegovi

4

savremenici u potrazi za strukturom koriste eksperiment i novu metodu nepoznatu prirodnim naukama - introspekciju (samoposmatranje). Tu se od učesnika u istraživanju traži da svesno posmatraju svoje unutrašnje doživljaje i da na osnovu izveštavanja o njima ponude uvid u unutrašnju psihičku ravan. Cilj je bio otkrivanje sadržaja normalne, budne svesti - fundamentalnih elemenata mentalnog iskustva, a to znači strukture uma. Strukturalizam je pokušaj da se na uređen način, kontrolisan način, uđe u svet psihičkog.

Funkcionalizam je pravac koji istražuje svest kao proces koji je u neprekidnom odnosu sa okruženjem u kome se nalazi. Funkcionalisti se interesuju za učenje, adaptaciju ogranizma na sredinu, praktične aspekte razumnog delovanja. Od osnovnog značaja je uloga psihičkih funkcija u zadatku prilagođavanja i opstanka. Funkcionalizam pokušava da sagleda čoveka u odnosu prema okruženju i ne pridaje primarni značaj građi, elementima i kontroli eksperimentalne situacije, tačnije, nije više pitanje šta su elementi koje otkrivamo. nego čemu to služi. Funkcionalisti smatraju da je pažljivo posmatranje vrednije od zbira testovnih rezultata. Predstavnici su Viljem Džejms, Tičener i Džon Djui.

Geštalt psihologija je nastala kao kritika strukturalizma ali i konstruktivan način prevazileaženja ograničenja strukturalističkog vidjenja procesa u čoveku. Dok je strukturalizma zasnovan na ideji da je naša svest i procesi u njoj zasnovana na povezivanju ključnih elemenata na osnovu zakona povezivanja, i da je stoga dovoljno poznavati elemente procesa i načine njihovog vezivanja u celinu, geštalt ideja polazi od suprotnog stava. Geštalt zastupa ideju da je celina naših doživljaja nešto kvalitativno drugačije od sume elemenata. Kao što hemijski elementi čine jedinjenja - stupajući u međusobne kombinacije, gube svoje pojedinačne osobine i stvaraju nov zajednički kvalitet, isti zakon važi i kod složenih saznajnih procesa kao što je, na primer, mišljenje ili opažanje. Na osnovu toga je škola i dobila ime (gestalt – celina, raspored). Prema ovoj ideji, pokušaj da se psihičke pojave analiziraju preko elemenata je unapred promašen poduhvat - tako se izgubi najvažnija, suštinska odlika iskustva a to je celovitost, organizacija, sklop (složaj). Geštaltisti pokazuju da ni jedan doživljaj nije nepromenjiv i apsolutno dat u svesti čoveka nego je uvek pod uticajem celine, odnosa između elemenata. Čovek i životnje opažaju u relacijama a ne u apsolutnim merama. Kako to znamo? Zamočimo ruku u mlaku vodu i naš doživljaj će zavisiti od toga šta se desilo pre toga. Ukoliko smo izvesno vreme držali ruku u hladnoj vodi, mlaka će nam delovati kao topla, a ukoliko smo pre toga držali ruku u vrućoj vodi, mlaka će nam delovati hladno. Ono što doživljavamo nije neutralan osećaj, nego odnos između osećaja. Zamislimo čoveka normalnog rasta na košarkaškom terenu, među profesionalnim košarkašima. A zatim tog istog čoveka među Pigmejima. U jednom slučaju će delovati kao kepec a u drugom kao div. Radi se, međutim, o istoj visini. Naš doživljaj zavisi od odnosa, relacija u perceptivnom polju a ne od apsolutnih veličina oseta.

Najveći doprinos geštalt psihologija daje u oblasti istraživanja vizuelnog opažanja - organizacije opažaja, odnosa između figure i pozadine, zakona formiranja opažaja, kontrasta, forme, iluzija itd. Geštalt je izvršio snažan uticaj na Bauhaus školu u umetnosti.

Biheviorizam je pravac u psihologiji koji teži da se bavi isključivo merljivim, vidljivim, spoljnjim psihičkim pojavama kao što su mišićne i žlezdane reakcije. Ime je dobio od reči behaviuor - ponašanje, jer je osnovni objekat istraživanja ljudsko ponašanje. Biheviorizam je dugo vremena bio dominantan pravac ali i način shvatanja psihičkog života isključivo kao ponašanja. Tako mišljenje, svest, sanjanje, govor i druge funkcije - postaju nelegitimni objekti za istraživača jer se ne mogu direktno spolja opaziti. Prema osnivaču i najpoznatijoj figuri ovog pravca, Džonu Votsonu, oni aspekti individue koji se ne mogu direktno opaziti nisu od interesa za psihologiju a sva ponašanja su rezultat učenja uslovljavanjem. Sve što činimo, činimo zarad cilja, svako ponašanje je instrument da bi se do nečega stiglo. Votsonov eksperiment sa uslovljavanjem (mali Albert) biće predmet poglavlja o emocijama. Njegov uticaj na savremenike je bio ogroman i sa velikim posledicama. On preporučuje majkama da ne grle, ne ljube decu, niti ih uzimaju na krilo: "Ako baš morate, poljubite ih u čelo pre spavanja kada vam kažu laku noć. Rukujte se sa njima ujutru." (Votson, 1928) Iako vrlo problematične vrednosti u domenu socijalne i dečije psihologije, bihejviorizam je najveći doprinos dao u oblasti istraživanja uslovljavanja i učenja kod životinja. Zbog svoje praktične primenjivosti, ovaj pravac i danas ima znatnog uticaja, posebno u američkoj psihologiji, uprkos činjenici da se svojim sredstvima i ciljevima često odvajao od humanosti.

Psihoanaliza spada u najpoznatiji i najšire primenjivan pravac u psihologiji. Osnovao ju je Zigmund Frojd u Beču, krajem 19-og i početkom 20-og veka. Iako je kao škola nastala u okviru medicine, psihoanaliza predstavlja pravi početak i osnov savremene kliničke psihologije. Osnovne svoje ideje psihoanaliza razvija

5

u polju proučavanja podsvesti, strukture ličnosti, seksualnog razvoja, nastanka neuroza, analize umetnosti i slično. Frojdu pripadaju zasluge za uvođenje tema podsvesti, nagona, zabrana, potiskivanja, snova, psihoanalize umetnosti i drugih tema u oblast nauke. Suštinske ideje teorije su da je čovek pod daleko jačim uticajem nesvesnih težnji i nagona nego što se veruje, te da ovi unutrašnji sadržaji i mehanizmi imaju svoje zakonitosti, funkcije u ličnosti i da zapravo dominiraju čovekovim ponašanjem i osećanjima. Frojdova teorija ličnosti ne samo da je nepovratno izmenila pogled na čoveka, nego je i unapredila i postavila na humaniju osnovu pristup mentalnom oboljevanju, jer se ono prvi puta videlo kao logičan odgovor na životne okolnosti u kojima je osoba rasla. Smatra se da ni jedan drugi pravac kao ni autor nije izvršio tako snažan uticaj na psihologiju i kompletan društveni momenat u kome je delovala. Bez obzira na burne kritike i revizije koje je teorija istrpela, do danas je ostala sigurno najuticajniji psihološki pristup - kako u oblasti psihologije i medicine, tako i u širokom polju socijalnih nauka i umetnosti.

Kognitivna psihologija je u usponu od 50-ih godina 20. veka. Za ovaj pravac je karakteristično da je usko povezan sa praktičnim istraživanjima i potrebama, kao i da koristi multidisciplinarne naučne nalaze – najčešće iz tehničkih nauka, medicinskih nauka i bioloških nauka. Centralni interes je istraživanje saznanja (saznajnih procesa ili kognitivnih procesa) – pažnja, mišljenje, pamćenje, očekivanje, rešavanje problem-situacija, maštanje i svest. Prema ovom konceptu, osoba reaguje na svet ne samo na objektivan način, kao rezultat objektivnog odnosa sila u svetu, nego i u skladu sa objektivnom realnošću unutar čoveka, individualnim unutrašnjim svetom misli koji takođe ima zakonitosti – zakoni mišljenja, memorisanja, rekognicije, formalnog mišljenja, prepoznavanja objekata, percepcije itd. Kognitivna psihologija koristi i razvija eksperimentalne pristupe i laboratorijska istraživanja saznanja. U potrazi za odgovorima na pitanja o čoveku, kognitivna psihologija se koristi merljivim pojavama i objektivnimpostupcima.

Savremena psihologijaSavremena psihologija više nije omeđena školama kako je to na početku njene samostalnosti bilo.

Svaka promena bila je obeležena dobrim i lošim posledicama. Dobra strana osamostaljenja psihologije bila je uvođenje eksperimentacije i proveravanja, što je omogućilo veliki prodor znanja u do tada nepristupačnu oblast. O lošoj strani se danas manje govori ali ona i dalje ostaje vidljiva: savremena psihologija koja je krenula u proces specijalizacije i rasparčavanja znanja o čoveku, sve više pojedinačnih informacija o čoveku sve teže uklapa u celovitu sliku. Događa se da mnogo vrednih stvari otkrijemo u jednoj oblasti istraživanja ali to ne uspemo da uklopimo u celovitu teoriju ličnosti. Uvid u celovitost, bogatstvo ljudskog bića, bio je moguć sa stanovišta filosofije ali je veoma otežan sa stanovišta na primer, psihologije propagande, psihologije marketinga, fiziološke psihologije i slično. Dominirajuća slika čoveka danas je fokusirana na neki od njegovih segmenata ali je celinu iza toga teško (ponekad i nemoguće) videti.

Kao reakcija na dominaciju i obožavanje kontrolisanja i metode u proučavanju čoveka, krajem 20. veka se pojavljuje koncept kvalitativnih studija u psihologiji, tj. pokušaj uvažavanja predmeta koji se istražuje, uvažavanja subjektivne dimenzije čoveka, realnog životnog okruženja čoveka i okruženja u kome se izvodi istraživanje. Iako je još uvek dominantan deo akademski priznate psihologije isključivo određen metodom (kvalitativna istraživanja se uglavnom ne priznaju kao legitimni postupci), pokušaj uvođenja šireg, manje striktnog i otvorenijeg naučnog postupka ne prestaje, i u ovom momentu u psihologiji „kvalitative studije dižu glavu“, što će označiti početak povratka opštosti u psihološko polje.

Psihološka istraživanja čoveka i njegovog okruženja su specijalizovana i zbog toga koncept čoveka zavisi od teorije u koju verujemo. Jedan od zadataka kursa psihologije je da ponudi uvid u veći broj različitih teorija i nalaza, kako bi studenti imali mogućnost da se upoznaju sa naukom a ne da se opredeljuju u okviru nje. Što više ideja susretnemo, otvorenije nam je polje razumevanja čoveka.

Pihologija u oblasti umetnostiArgumenti na kojima počiva kurs psihologije za studente umetnosti su višestruki. Jedan deo kursa

se odnosi na upoznavanje čoveka, ličnosti, zakona koji tu vladaju, odnosa koji postoje, razvojnih promena u vremenu. Ove oblasti su neophodne za budući rad u obrazovanju, za rad sa ljudima i ovladavanje neophodnim znanjem koje pomaže u tom procesu. Nadalje, kako u ovom času izgleda, obrazovne institucije se nalaze u promeni, novi oblici obrazovanja sve više izlaze izvan okvira zvaničnih institucija i zadobijaju vialternativne, fleksibilnije oblike. Novi pokušaji u obrazovanju imaju vidljive karakteristike umetničkih pokušaja (All Star Talents Show u Americi, Teatar potlačenih, Forum teatar, performans art Meredit Monk i mnogi drugi). U tom procesu umetnost i umetnici će uvek imati značajnu ulogu zbog manje obaveznosti prema klišeima i unapred zadatim formama rada, zbog veće slobode u izrazu i pristupu i

6

zbog veće otvorenosti i prilagodljivosti nego što postoje u zvaničnim obrazovnim institucijama. To je vidljivo već sada – otvaraju se škole crtanja, keramike, fotografije, multimedijalnih izraza i mnoge druge, čiji polaznici nisu nužno budući umetnici, a niti se teži vrhunskom postignući već se razvijaju interaktivne, komunikacione uloge umetnosti. U takvim oblicima rada, neophodno je imati bazično znanje o ljudima.

Drugi bitan razlog zbog koga kurs psihologije postoji u obrazovanju umetnika je taj što kroz znanje i razumevanje procesa unutar nas i unutar drugih ljudi, podstičemo lični razvoj, ne samo kao razvoj individue, nego i uže, kao umetnika. Upadljiv trend danas je da se pod imenom popularne psihologije nude i prodaju načini na koje se podržava samorazvoj. Ne treba posebno naglašavati da je veliki deo takve literature bezvredan, a u neku ruku može imati i loše efekte. Suštinsko znanje o sebi i drugima jeste dragoceno, a posebno onda kada se ne shvata kao recept uspeha nego kao obogaćivanje ličnog razumevanja čoveka pa time i ličnog izraza koji će se dalje razvijati kroz čitavu umetničku karijeru. Kognitivno, saznajno ovladavanje unutrašnjim procesima, prepoznavanje onoga što osećamo, što drugi osećaju i što nam se dogadja, je dragocen instrument samorazvoja.

4. METODE U PSIHOLOGIJI

Statistike pokazuju da je do punoletstva svako od nas bio podvrgnut bar jednom psihološkom testiranju. Testiranje, eksperimentacija, anketiranje javnog mnjenja i druge primene psiholoških postupaka su uobičajena pojava. 1969. je jedan od uglednih psihologa napisao delo pod nazivom „Psihologija kao sredstvo za unapređenje dobrobiti ljudi“ u kome se iznosi ideja da psihologija nije ispunila svoju misiju ukoliko ne postane dostupna svim ljudima i ukoliko u najširem smislu ljudi ne mogu sami da je koriste (Miler iz Zimbardo, 1995). Ako ostanemo pri ovom stanovištu, metode i posebni postupci kojima se psihologija služi uvek moraju biti u službi unapređenja ljudskog znanja i kvaliteta života.

Korišćenjem metoda dolazimo do određenih nalaza i rezultata. Tumačenje dobijenih rezultata bi trebalo da nam osvetli neki deo istine o psihološkim zbivanjima unutar čoveka ili zbivanjima u interakciji između čoveka i sveta. Metode su opšti pristupi koji u sebi sadrže više posebnih postupaka koje nazivamo tehnikama. Metode su opštije od tehnika.

U psihologiji postoje tri grupe metoda: neeksperimentalne, eksperimentalne metode i instrospekcija (ili samoposmatranje). Efikasnost metoda je najveća ako možemo da ih kombinujemo jer su slabosti jedne metode ujedno prednosti druge. Tako nam, na primer, subjektivnost neeksperimentalnih pristupa omogućava uvid u veoma složene pojave kao što su snovi, mašta, apstraktno mišljenje, koji se ne mogu direktno ispitivati eksperimentom. Sa druge strane, potrebna nam je objektivnost nalaza, dokaz da nalazi imaju objektivnu vrednost. Ovo možemo da postignemo samo uvođenjem eksperimenta tamo gde postoji bilo kakva prilika. Tako, na primer, iako ne možemo direktno da merimo šta je neko sanjao, možemo da uvedemo objektivne pokazatelje snevanja kao što su elektroencefalografski zapis o aktivnosti mozga i drugi objektivni pokazatelji snevanja. Tako da iako ne možemo da „udjemo snevaču glavu“ i snimimo san direktno, možemo indirektno prići bliže samom procesu i pratiti ga preko fiziološkoh korelata a ne preko direktnog sadržaja. U istoriji nauke i ljudske misli metode i tehnike su se koristile kombinovano jer je to davalo najveću verdostojnost istraživanjima.

NEEKSPERIMENTALNE METODENeeksperimentalne metode su starije od eksperimentalnih, one su se pojavile veoma rano, pre

pojave tzv. pozitivne nauke. Odvijaju se u prirodnim situacijama u kojima se posmatrane pojave dogadjaju. Za oblast umetničkih istraživanja, neeksperimentalne metode imaju daleko veći značaj jer se oslanjaju na prirodno odvijanje dogadjaja oko nas i imaju opštost u pristupu. Eksperimentalne metode, nasuprot tome, remete prirodni tok dogadjaja time što intervenišu u nekim ispitivanim situacijama da bi se videle i izmerile posledice tih intervencija. Nadalje, eksperiment je fokusiran na unapred zadate oblasti posmatranja i nema širinu pristupa. Zato se na oblast umetnosti mnogo češće primenjuju neeksperimentalni pristupi.

7

Opservacija, posmatranje je često korišćena metoda. Ona se sponatno koristi i izvan naučnog okvira ali tada je ne smatramo metodom. Ako imamo unapred zadatu ideju šta ćemo posmatrati i svesni smo procesa posmatranja, onda govorimo o tome kao o metodi. a – Slobodno posmatranje - Posmatranje može biti slobodno ako nemamo unapred zadat fokus posmatranja nego posmatramo celovitost pojava. Na primer, antropolog posmatra ponašanje pripadnika nekog plemena. On nije sebi zadao plan šta će da posmatra, nego prati pojavu u celini i beleži je onako kako se javlja. Umetnik na primer, posmatra proces stvaranja dela i pokušava da ga objektivno beleži. Pikaso je, na primer, bio poznat po tome što je imao veliko poverenje u buduća istraživanja umetnosti pa je ostavio za sobom veliki i bogat dokumentacioni materijal koji prati procese stvaranja dela. Na osnovu toga je danas istraživačima moguće da korak po korak prate stvaranje Gernike, na primer, sa varijacijama koje su se u potrazi za rešenjima pojavljivale. b - Kontrolisano posmatranje – se javlja kada imamo unapred zadat cilj sa kojim vršimo posmatranje, pa se fokusiramo na taj segment pojave. Ako želimo da posmatramo grupu dece u igri, na primer, možemo imati unapred zadat cilj, na primer, da ustanovimo, da li se mlađa deca razlikuju od starije u stepenu pridruživanja zajedničkim igrama. Najpre registrujemo decu koja su u mladjoj i nasuprot njima starijoj grupi i posmatramo ih u prirodnoj igri. Tada izvodimo kontrolisano posmatranje. Umetnik, na primer, pokušava da posmatra svoje stvaranje pod različitim okolnostima, kada je smiren, kada je uznemiren, kada nema vremena, kada je slobodan, kada su ljudi prisutni i kada nisu i slično. U ovim situacijama postoji jednostavan nacrt – šta će se i pod kojim okolnostima posmatrati. Opservacija, iako deluje jednostavno kao metodloški model, naime, potrebno je samo otvoriti oči, nije tako jednostavna za kvalitinu primenu iz prostog razloga što se ljudi veoma mnogo razlikuju izmedju sebe po tome šta primećuju u situaciji, tačnije, šta iz situacije izdvajaju kao bitno. Zbog razlika u vidjenjima stvari i procesa, opservacija počiva na kapacitetu posmatrača da uočava. Dobar posmatrač je onaj koji svojim uvidom zahvata suštinu posmatranog (bitne odlike pojave), a „loš“ posmatrač je onaj koji ne pravi razliku izmedju bitnog i nebitnog, tako da se iz materijala ne može izdvojiti ništa korisno. Zbog toga se dogadja da jednu istu pojavu u istom vremenskom periodu, vide svi posmatrači ali samo jedan izmedju njih svoju opservaciju usmerava prema razvojnom toku ljudske misli i postaje začetnik novih ideja. Frojd je, na primer, nasledio znanje svog vremena ali je u psihopatološkim pojavama video pravilnosti i sadržaje koje njegovi savremenici nisu uočili.

Studija slučaja je istraživački nacrt koji spada u neeksperimentalne metode a koji se zasniva na dubljem posmatranju i praćenju nekog procesa. Fokus je na složenosti pojave koja se posmatra. Naziv je poreklom iz kliničke psihologije gde se kao jedna od najstarijih metoda pojavilo praćenje jednog pojedinačnog slučaja, ali takvo praćenje koje ulazi u dubinu i složenost posmatranog procesa. Tako na primer, posmatramo pojavu mentalne bolesti, razvoj bolesti, uspostavljanje procesa lečenja, tok procesa lečenja, promene tokom procesa i finalni ishod. Psiholog mora šire predstaviti situaciju u kojoj se čovek sa kojim radi nalazi, koji su ključni faktori učestvovali, iz kakve sredine i sa kakvom ličnom istorijom čovek stupa u proces lečenja i slično. Najveći deo Frojdovog opisa rada su bile studije slučaja, na primer, poznati slučaj Ane O. koji se bavi najdubljim elementima procesa psihoanalize (kreativnu i maštovitu obradu slučaja Ane O. možete pročitati u knjizi Kada je Niče plakao Irvina Jaloma). U umetnosti je studija slučaja najčešće zastupljena u opisu priprema izložbi, kao magistarski rad (narativni deo rada) – posmatra se stvaranje umetničkog koncepta, razvoj koncepta, njegovo opredmećenje u delo, selekcija i modifikovanje segmenata dela, proces unutrašnjeg vrednovanja sopstvenog dela, praćenje ličnih procesa koji su bili uključeni, objašnjavanje završnice i odluka umetnika šta i kako će se prezentovati. Izrada umetničkog koncepta – izložbe, završnog rada, uvek zahvata šire polje nego što je sam finalni ishod, ono što se prikazuje publici. Umetnik sam prati i opisuje proces koji je poput levka u početnim fazama uključivao šire polje ideja i proizvoda i postepeno se svodio na ono što je na kraju procesa, tj. prikazani produkt.

U neeksperimentalne metode spadaju i vođenje dnevnika, prigodno posmatranje (primenjivo samo u toku odvijanja neke pojave) i drugo.

Prednost pristupa Prednost neeksperimentalnih pristupa je u tome što se oni prirodno uklapaju u životne situacije, moguće ih je primenjivati tamo gde eksperiment nije moguće i što je kod njih otvorena mogućnost uključivanja novih, kvalitativnih činjenica koje se pojavljuju tokom izvođenja posmatranja. Za

8

razliku od njih, eksperimentalni nacrt unapred propisuje koje činjenice se ispituju i ništa novo izvan tog opsega nije moguće registrovati.

Slabost ove grupe metoda je u tome što su daleko manje objektivne od eksperimentalnih nacrta, a podaci koje dobijamo su zavisni od posmatrača, ne postoji kontrola uslova u kojima se ispitivanje događa, tako da ne možemo sa sigurnošću tvrditi šta je sve bilo od uticaja u posmatranoj pojavi. Takođe, posmatrane pojave su neponovljive i jedinstvene tako da zaključci koje izvlačimo moraju naknadno da se proveravaju.

U nauci je pravilo da neeksperimentalne metode prethode eksperimentalnim proverama, naime, prvo se nešto primeti, testira se opšta ideja, a zatim se pokušava sa posebno objektivnim psotupcima provere. U umetnosti je ovaj proces različit u smislu što je umetnost kao duhovna delatnost slobodnija od zahteva empirijske provere, tako da umetnički opisi najčešće ostaju na nivou kvalitativnih opisa. Dobra osobina kvalitativnih opisa u umetničkim istraživanjima je njihova širina i otvorenost, a mana je nedovoljna objektivnost što ih čini više umetničkim nego univerzalnim instrumentima misli.

EKSPERIMENTALNE METODEEksperimentom se pod kontrolisanim uslovima izaziva i varira neka pojava. Kod eksperimentalnih

metoda postoji unapred zadata situacija u kojoj tragamo na uređen način, za odnosom između dve ili više pojava. Eksperiment se postavlja tako da bude proveriv, dostupan svakome i ponovljiv. To znači da eksperimentator kontroliše posmatrane pojave (varjable). Ono što se dobije kao rezultat ovog uređenog postupka se smatra naučnom činjenicom.

Na primer, ako želimo da ustanovimo da li vežba utiče na postignuće na testu znanja, izabraćemo dve grupe ispitanika sa istim početnim nivoom znanja. Jednoj ćemo dopustiti da vežba a drugoj nećemo. Zatim ćemo posle izvesnog vremena dati novi test znanja i uporediti rezultate između grupa. Ovakvi nalazi potvrdjuju da postoji jasan pozitivan uticaj vežbe na svaku oblast delatnosti. Jedan istraživač je, na primer, jednoj grupi dao zadatak da u mislima vežbaju gadjanje stralama iz luka a drugoj nije. Obe grupe su posle toga gadjale strelama iako nikada pre to nisu pokušale. Ona grupa koja je u mislima vežbala je imala bolje postignuće, a što svedoči o tome da je i misao aktivnost iako nije praćena fizičkim pokretima tela. Ovo je jednostavan oblik eksperimenta a broj mogućih eksperimentalnih nacrta je neograničen i može da bude vrlo složen. Na primer, jednog istraživača je zanimalo da li je sadržaj snova povezan više sa emotivnim, socijalnim ili kognitivnim razvojnim fazama i zato je izveo 14-godišnju studiju praćenja dece od novorođenčeta do kraja osnovne škole. Upotrebio je sve poznate vrste testova, intervjue i ankete, kao i fiziološko praćenje moždanih talasa u snu (Foulkes, 1973). Ovo je primer ekstremno složenog istraživanja koje je imalo veliki broj posmatranih varijabli.

U oblasti psihologije umetnosti eksperimentalno istraživanje je samo izuzetno moguće koristiti zbog toga šte se suštinske odrednice umetnosti ne mogu namerno izazivati kao što je to moguće se, na primer, refleksnom reakcijom na svetlost. Neki od nacrta koji se koriste eksperimentom su istraživanja neurološke reakcije na umetnost, merenja fiziološkog, telesnog, odgovora na umetničku stimulaciju, ispitivanje promene stepena sviđanja kod manipulacije umentičkim objektima i slično.

Eksperiment je idealno primeniti kada god je moguće. U mnogim situacijama to nije moguće i to je osnovni nedostatak ove metode – nekada je eksperiment neizvodiv a nekada je izvodiv ali se iz etičkih razloga to ne čini. Neke od najinteresantnijih pojava u psihologiji ne mogu da se ispituju eksperimentom, kao što je na primer maštanje, stvaralaštvo, snovi, predstave, halucinacije i slično. One su subjektivne i odvijaju se na unutrašnjem planu za koji ne postoji objektivni pokazatelj. Kada ispitujemo snove, na primer, to uvek podrazumeva verovanje na reč onome ko govori o svom doživljaju. Pored toga, neke pojave u psihologiji nije moralno eksperimentalno ispitivati, na primer, kako odbacivanje deteta utiče na njegov razvoj, kako se izgladnjivanje odražava na emocije, kako bi izgledali odnosi između ljudi kada bismo ih prisilno izolovali na duže vreme (pokušaj postoji u emisiji Veliki brat), kako fizička oštećenja mozga utiču na psihički život i slično. Eksperimenti ove vrste se ne izazivaju, ali se događa da se sticaj okolnosti pokaže prirodnim eksperimentatorom. To nazivamo prirodnim eksperimentom u kome posmatramo i proučavamo pojave koje ne bismo smeli da izazivamo. Događa se u prirodnim okolnostima da roditelji odbace dete ili ga drže u potpunoj izolaciji. Kada se takvo dete pronađe, ono je izvor informacija do kojih mi ne bismo smeli da dođemo namernim putem. Ponekad je i istorijski momenat pogodovao neetičkim eksperimentatorima, poznato je da su tokom drugog svetskog rata nad zatvorenicima

9

u logorima vršeni neetički eksperimenti – roman Hajnriha Bela Zmijsko jaje se na zanimljiv način bavi ovim pitanjem.

5. INTROSPEKCIJA - SAMOPOSMATRANJEKad posmatramo ono što se događa u našoj svesti, pamćenju, osećanjima, ponašanjima, vršimo

introspekciju. Poreklo reči znači pogled unutra. To znači da posmatramo sami sebe i da smo sami sebi objekat istraživanja. Po svojim osobinama introspekcija je bliža neeksperimentalnim metodama jer ne postoji sistematsko variranje uslova pod kojima se nešto pojavljuje i veoma je snažan uticaj subjektivnog. Postoje pokušaji da se ona približi eksperimentalnim metodama tako što se ispitanici vežbaju u samoposmatranju a onda im se zadaje neki unapred određen zadatak. Dok se rešava taj zadatak, istovremeno posmatramo šta se događa u našoj svesti.

Introspekcija nas stavlja u posebno interesantnu situaciju da istovremeno budemo u dve različite uloge – posmatrača i posmatranog. Dok se nešto odvija (uloga subjekta) usredsređeni smo na posmatranje toga što se odvija (uloga objekta ili posmatranog). Introspekcija se spontano događa kad god pokušamo da se setimo šta nam je bilo u glavi pri nekom događaju, tada svesno tragamo za sadržajima misli i svesti, analiziramo sebe same i otkrivamo sadržaje koji su tekli automatski ali ih nismo bili svesni.

Individualne razlike i introspekcija Ljudi se veoma mnogo razlikuju u sposobnosti samoposmatranja i opisivanja onoga što su doživeli. Prema Jungovoj tipologiji, introvertne ličnosti će biti daleko spremnije na samoposmatranje, osetljivije na unutrašnje sadržaje i davaće bogatije opise onoga što se događalo u unutrašnjem svetu od ekstrovertnih ličnosti. Astenični tip će biti skloniji introspekciji nego piknički tip ličnosti. Umetnici su po pravilu osetljivi na unutrašnje sadržaje i vešti samoposmatrači, tako da se to često vidi na delu i u opisu dela. Introspektivni sadržaji se uvek provlače kroz stvaranje i često su prepoznatljivi – snovi, mašta, vizije, predstave, halucinacije, uspomene, apstraktne zamisli – sve su došle iz bogatog, unutrašnjeg prostora umetnika. Da bismo ih izvukli i postavili u akt stvaranja, morali smo prethodno da budemo dovoljno radoznali i osetljivi da ih uočimo i uhvatimo, a to se događalo na planu introspekcije kada smo sami sebi bili istovremeni akteri i svedoci.

Vođena i slobodna introspekcija Ako imamo unapred zadat plan po kome ćemo vršiti samoposmatranje onda govorimo o vođenoj introspekciji. Danas se u terapiji i najširem psihološkom radu koristi metod “vođena fantazija” a to je oblik introspekcije u kome se osoba dovede u neku zamišljenu situaciju i tada treba da posmatra šta se dalje odigrava na unutrašnjem planu. Na preimr, zamisli se da osoba odlazi na neko mesto na kome se oseća prijatno. Tada ona posmatra koje je to mesto i šta se na njemu odigrava. U terapijama se ponekad osoba vodjenom fantazijom dovede u neku izmišljenu kritičnu situaciju i tada se posmatra šta se dešava na unutrašnjem planu, na primer, mora da se oprosti od nekoga, mora da ode odnekuda zauvek, dobila je sav novac na svetu i šta sa njim radi i slično. Unutrašnji sadržaji su posmatrani od strane same osobe jer se pretpostavlja da daju koristan podsticaj za lični razvoj. Ako nas zanima šta se događa bez uplitanja u sadržaj dogadjaja, onda je to slobodna introspekcija čiji je cilj da uhvati ono što se spontano dešava u unutrašnjem prostoru. Ovde treba naglasiti da je introspekcija naučna metoda i da je ne treba mešati sa posebnim postupcima koji se zasnivaju na introspekciji kao jednom od elemenata, dok se posmatramo dolazimo do veoma važnih podataka o našem unutrašnjem svetu. A šta ćemo sa tim podacima uraditi, je odvojeno pitanje.

Introspekcija je, bez obzira na svoju subjektivnost, ostavila koristan trag u psihologiji i umetnosti. Ključni deo ličnih preispitivanja tokom faze izrade nekog koncepta i dela su upravo introspektivni podaci – odnose se na unutrašnji svet umetnika, njegove misli, dileme, očekivanja, nezadovoljstva, krizne situacije, bojazni, zadovoljstva, iznenadjenja i slično. Posmatranje i iznošenje tih misli pred publiku predstavlja integralni deo dela, on prati i dodaje sadržaj izloženom.

Introspekcija se u današnjim klasifikacijama, često više i ne pominje kao posebna metoda. Zajedno sa neeksperimentalnim metodama, ona se nalazi na margini naučnog interesa. Dok je savremena nauka koncetrisana na eksperimentalne pristupe, mesto za kvalitativne, subjektivne metode ostalo je više u polju umetnosti i filozofije gde je sloboda kretanja misli veća.

10

6. TEHNIKE U PSIHOLOGIJI

Tehnike su posebni postupci koji se koriste u naučnim pristupima čoveku. Dok su metode podrazumevale opšte pristupe, tehnike su konkretni, praktični načini na koje se dolazi do podataka. Tehnika ima veliki broj i dele se na različite načine. Ovde će biti predstavljene one tehnike sa kojima se najčešće susrećemo i koje su direktno povezane sa budućom praksom u obrazovnom sistemu. Tehnike su objektivni postupci čija primena se zasniva na uspostavljenim pravilima primene. Svaki postupak se primenjuje na isti način da bi se povećala objektivnost podataka koje dobijamo.

Tehnike su u veoma širokoj upotrebi danas. One imaju svoje prednosti ali i orgraničenja. Da bi se nalazi dobijeni praktičnim postupcima smatrali verodostojnim, neophodno je tehniku primeniti na uredjen način i izbeći zamke koje se u tom procesu pojavljuju. Česti propusti koji se danas čine u upotrebi tehnika u psihologiji su: slaba kontrola situacije koja se ispituje, preuveličavanje objektivnosti tehnika, preslobodno tumačenje nalaza, biranje neadekvatnog uzorka i slično. Ipak, njihova praktična primena i korist su izvan dileme i svako od nas je tokom školovanja bar jednom bio subjekt u nekoj situaciji ispitivanja.

INTERVJURazgovor izmedju dvoje ljudi koji bi se odvijao i u prirodnim, spontanim okolnostima, postaje

psihološka tehnika onda kada ga primenjujemo sa ciljem da dodjemo do zaključka o osobi sa kojom razgovaramo. U tom slučaju imamo unapred zadat cilj zbog koga vodimo razgovor. Intervju je mnogo više od jednostavne razmene reči. Istraživanja pokazuju da osobe koje su uključene u komunikaciju samo jednim manjima delom (25%) razmenjuju reči, a većim delom u komunikaciji učestvuje neverbalni faktor – boja glasa, izraz lica, način na koji gestikuliramo, položaj tela, telesni izgled, boje koje nosimo, odeća koju nosimo, način na koji slušamo ili ne slušamo sagovornika, način na koji posmatramo sagovornika, tikovi i pokreti mišića lica i slično. Ovaj segment razmene spada u neverbalnu razmenu i oslanja se na nesvesne, intuitivne načine formiranja opšteg utiska o nekome. Dok sa nekim razgovaramo istovremeno prikupljamo mnogo različitih podataka o sagovorniku a kojih ne moramo biti svesni. Naš odgovor na drugog čoveka je uvek do izvesne mere intuitivan i obojen osećanjima. Zaključci koje izvodimo ne moraju nikada dospeti do svesnog dela ali se time njihova snaga ne umanjuje, snažno utiču na dalju komunikaciju i razvoj odnosa.

Socijalni psiholozi pokazuju da se opšti, intuitivni utisak o nekome stvara veoma brzo, već tokom prvih rečenica u dijalogu i ima relativnu trajnost. To znači da način na koji brzo i nesvesno delujemo jedni na druge ima značaja za uspostavljanje trajnijeg utiska. Ovaj prvi utisak se naziva prva impresija, i najčešće ima formu blagog i nejasnog pozitivnog ili negativnog stava koji prema nekom formiramo. Ako je naš kontakt sa nekim vrlo kratak, na primer, brzi intervju od par minuta, naš sagovornik će formirati prvu impresiju koja će trajati u vremenu i posle prestanka razgovora. Različiti ljudi su u različitom stepenu spretni u uspostavljanju kontakata sa sagovornicima, kao i u „ostavljanju utiska“. Pojedine osobe imaju sklonost da izazivaju često blagi pozitivni a druge blagi negativni utisak kod sagovornika. Istraživanja, medjutim pokazuju još nešto – prva impresija nije odlučujuća za naš stav prema nekome. Ako je naša prva impresija bila veoma povoljna a kasnije se upoznamo bolje i svoj stav ublažimo, naš doživljaj te osobe će postati negativniji nego da smo u početku bili ravnodušni. I u obrnutom smeru se pojavljuje slično pravilo – ako smo neku osobu procenili blago negativno a kasnije popravimo svoj stav, onda ćemo tu osobu doživeti još pozitivnijom nego da smo u početku bili ravnodušni. Zato, pokazuje socijalna psihologija, sa brzim i površnim početnim utiscima treba biti oprezan, jer oni vremenom mogu da se preokrenu i tada će težiti da se pretvore u svoj negativ. Znamo iz sopstvenog iskustva da kada nas neko brzo fascinira i opčini, ukoliko dodje do razočaranja, ono će biti veće i jače nego ako smo se razočarali u nekoga prema kome smo imali umeren stav.

11

Danas postoje posebni postupci koji se bave obukom ljudi za uspešno vodjenje određenih segmenata komunikacije. Sadržaj obuke je vežbanje spoljašnjih tehnika komunikacije – kako da izgovaramo reči (vežbe dikcije), kako da gestikuliramo (vežbe mimike), da se krećemo (motoričke vežbe), kako da se obučemo (stiling), pa i specifično - kome da se obraćamo, kako da odgovorimo ako nam sagovornik kaže ovo ili ono... Obuka ove vrste može biti korisna jer pomaže ljudima da osveste i kontrolišu neke aspekte svog ponašanja i komunikacije, da razumeju svoje postupke, emocije ili namere. Isto tako, obuka ove vrste može biti i štetna ukoliko se isključivo koncentriše na spoljašnje (formalne) aspekte komunikacije ili ako se organizuje zbog bolje trgovačke manipulacije ljudima, ukoliko joj cilj nije poboljšanje komunikacije nego poboljšanje prodaje neke robe, povećanje broja vernika, povećanje broja birača, uticanje na sagovornika da bi se nešto sekundarno dobilo od njega i slično.

Pored verbalnog i nesvesnog, intervju ima još jedan segment komunikacije koji se naziva empatički i podrazumeva da se tokom razgovora dve osobe nalaze u emocionalnom kontaktu. Svaki učesnik donosi svoj deo emocije i stavlja je u interakciju sa sagovornikom. Ljudi najčešće nisu svesni emocija koje indukuju drugima i ovaj segment komunikacije najčešće ostaje nevidljiv. Nastavnik koji ulazi nervozan na čas, profesor koji namrgodjen započinje ispitivanje, osoba na šalteru koja nas namršteno gleda, su osobe koje vidljivo indukuju svoja osećanja na okolinu. Čak i kada su nam osećanja slaba i manje vidljiva, postoji tendencija da se prenose na sagovornika i na sve druge učesnike u komunikaciji. Zbog toga nam neki ljudi prijaju kao sagovornici a neki ne, neki ljudi važe za „mrgude“ u svom okruženju, svaki čovek pronalazi prijatelja koji je njemu odgovarajaći a sa nekim drugim, iako oseća da je ta osoba u redu, ne može da ostvari kontakt.

ANKETAKada koristimo neku od postojećih tehnika na unapred određenom uzorku ljudi ili situacija,

nazivamo ih anketa. Bez obzira u kom obliku se sprovodi (direktnim susretom, pismeno, telefonski, internetom) anketa teži da objektivno pokrije neku tematiku. Da bi se to postiglo, anketa mora da se primeni na unapred odabranoj grupi. Suštinski je bitno da odabrana grupa koju pitamo predstavlja pravi pokazatelj za grupu koja nas interesuje – da bude reprezentativan. Ako ne odredimo unapred i na osnovu činjenica koga ćemo i u kolikom broju pitati, nećemo moći da garantujemo verdostojanost rezultata.

U praksi se relativno često dešava da zbog neadekvatno odabrane grupe, zaključak koji tako formiramo bude pogrešan. Zamislimo da pitanje koje nas zanima, na primer: Koliko je umetnost važna u Vašem životu? postavimo različim grupama – studentima umetnosti, službenicima, predškolskoj deci ili drugima. Odgovori koje ćemo dobiti biće veoma različiti. Ako na osnovu istraživanja želimo da formiramo strategiju za razvoj umetnosti, na primer, onda nam dečiji odgovori neće biti relevantni. Ako želimo da znamo opšti stav u društvu prema umetnosti, na primer, onda nam odgovori studenata neće biti relevantni jer će biti visoko pozitivni i neće odraziti opšti stav. Istraživanja javnog mnjenja koja sprovode razičite marketinške kuće, dolaze ponekad do oprečnih rezultata. Pogledajmo procenu najgledanijih programa u Srbiji i videćemo da prema marketinškoj kući ova procena varira. Ista je situacija sa procenama prihvatanja političkih programa ili ličnosti. Ovo se dogadja zbog toga što od grupe koju ispitujemo zavisi kakav ćemo odgovor dobiti – ako pitamo grupu sličnih ljudi iz sličnih životnih okruženja, dobićemo jedinstvene odgovore (koji se visoko slažu). Ako naš zaključak teži da se proširi i uopšti, onda ćemo morati dobro da upoznamo kako ono što istražujemo, tako i grupu koja nas interesuje.

12

Evaluacije nastave koje se rade sa studentima takodje pokazuju da je za dobijanje opšte slike stanja nastave važno uključiti što veći broj studenata svih smerova i to u proporciji u kojoj se oni pojavljuju u celovitoj grupi. Samo takvi zaključci će imati valjanost i omogućiti poboljšanje procesa nastave.

7. PROJEKTIVNI TESTOVIProjekcija je mehanizam odbrane koji postoji u svakoj osobi a koju je otkrio i proučavao Frojd.

Ovaj mehanizam se aktivira nesvesno, mimo naše volje i svesti i cilj mu je da unutrašnje, potisnute sadržaje koji se nalaze u nesvesnom delu ličnosti, ispolji ali na takav način da osoba ne ugrozi sopstveno samopoštovanje i sliku o sebi. Projekcija znači izbacivanje nesvesnih sadržaja u spoljašnju sredinu, projektovanje sopstvenih unutrašnih težnji tako da se one pripišu nečemu spolja. Na primer, osoba koja se projektuje će ono što ne želi samoj sebi da prizna „videti“ u drugima, u dogadjajima ili procesima u kojima to, zapravo, ne postoji. Projekciju izazivaju situacije koje nisu sasvim odredjene, koje imaju višak neodredjenog značenja, nedorečenosti.

Ovaj mehanizam deluje svakodnevno, šare od kafenog taloga, iako besmislene, „vide se“ kao simboli – simbole koristi osoba koja „čita“ i govori ih drugoj osobi. Projekcija pretpostavlja da se „čitač“ zapravo projektuje, izbacuje nesvesne sadržaje koje druga osoba tumači kao predvidjanje. Na sličan način postoje rituali predvidjanja kod mnogih naroda – gledanje u zrna pasulja, gledanje u listove čaja, gledanje u kapljice rastopljenog olova, kristalnu kuglu, životinjsku utrobu, prirodne oblike, let ptica, oblik oblaka itd. Ono što je zajedničko je da oblici nisu potpuno zaokruženi, nego imaju deo slučajnog u sebi.

Frojd je ovu pojavu opisao i time postavio osnov za primenu u dijagnostici i proceni unutrašnjih, nesvesnih sadržaja kod ljudi. Danas, projektivne tehnike se koriste veoma široko. Najpoznatija i najčešća projektivna tehnika je Roršahov test mrlja. Mrlje od tuša su napravljene tako da nemaju određen oblik nego su besmislene i presavijene po uspravnoj osi. Od velikog broja mrlja koje su u početku korišćene, odabran je jedan manji broj koji ima najjače projektivno dejstvo. Od ispitanika se traži da opiše šta vidi na toj slici. Najčešće, ljudi govore o tome na šta im mrlja liči. Prepoznavanje simbola u besmislenoj mrlji, dolazi iz nesvesnog i govori o osobi.

Drugi često korišćen projektivni test je TAT, koji se sastoji od realistično nacrtanih scena na kojima se prepoznaju likovi i njihovi odnosi. Likovi i značenja scena su nedorečeni ali su dizajnirani tako da imaju blago provokativno dejstvo – na primer, mlada žena se gleda u ogledalo a starica iza nje nešto govori sa neprijatnim izrazom lica, mlad čovek leži na krevetu a stariji na vratima nešto govori, dete sedi na pragu kolibe i slično. Zadatak ispitanika je da sastavi priču na osnovu slike. Sadržaj priče odslikava unutrašnji nesvesni svet. Ako u tom polju postoji neka velika tenzija ili konflikt, on će se ispoljiti kroz priču.

Projektivni testovi, iako su veoma popularni, imaju ozbiljan nedostatak – orijentisani su isključivo na patološke sadržaje i rezultati koji se dobijaju zavise od procene ispitivača. Njihova objektivnost u poredjenju sa drugim psihološkim tehnikama je veoma niska. Zato se projektivne tehnike koriste u početnim fazama terapije kada je korisno bolje upoznati unutrašnji svet klijenta ali nisu objektivno dijagnostičko sredstvo.

U polju umetnosti projekcija je prisutna mnogo više nego što se vidi na prvi pogled. Mi ne znamo šta je umetnik nameravao ali stvaramo sopstveno tumačenje. Kada naše tumačenje dolazi iz nepriznatih, nesvesnih delova – projektujemo se u umetničko delo i govorimo zapravo o sebi, govoreći o delu. Naravno, nije svako tumačenje umetnosti projekcija. Projekcija se dogadja kada je tumačenje i prihvatanje nekog dela od strane publike (ili kritičara) proizvod konflikata i problema koji dolaze iz samog posmatrača. Tokom istorije razvoja umetnosti događalo se da posmatraču smeta nešto na delu – ružnoća, nemoralnost, religioznost, nereligioznost, ostrašćenost, politizovanost, pornografski element dela... Razumevanje dela kao takvog ipak, potiče od posmatrača. Kritičari koji se projektuju su prepoznatljivi po tome što u većini dela vide isto i reaguju na jednu vrstu dela a na ostalo ne. To znači da postoji unutrašnja tenzija koja se izražava kroz kritiku.

SOCIOMETRIJSKI POSTUPAKPraktična primena postupka je korisna u radu sa grupama dece i ljudi. Osnovni cilj postupka je da

se dobije uvid u mrežu i vrstu odnosa koji u grupi postoje. Kada nas interesuje i važno je da znamo kako funkcioniše grupa, upotrebićemo sociometrijski postupak. On je jednostavan za primenu. Ako nas

13

interesuje, na primer, stepen prihvatanja ili odbacivanja članova grupe, postavićemo celoj grupi ista pitanja – na primer, sa kime bi voleo da budeš u društvu a sa kime ne bi voleo. Deci se postavljaju pitanja sa kim bi voleli da se igraju, sa kime vole da uče, sa kime bi išli na izlet i slično. Kada svako odgovori na pitanja, odgovori se sabiraju za svakog člana grupe – dobije se broj prihvatanja i broj odbijanja.

U psihologiju je ovu tehniku uveo istraživač po imenu Moreno koji je istovremeni i osnovač pravca u psihoterapiji koji se naziva psihodrama. Moreno je svoj profesionalni angažman posvetio pomažući ljudima kroz grupni rad, pojedinac se menja kroz svoj rad u grupi i zbog toga je bilo važno unaprediti razumevanje odnosa koji u grupi postoje.

Ovaj naoko jednostavan postupak je veoma dragocen uvid u grupnu strukturu. Individualno posmatrano, članovi grupe mogu biti neutralni (jednak broj pozitivnih i negativnih izbora), prihvaćeni (veći broj pozitivnih, malo ili ništa negativnih) ili odbačeni (veći broj negativnih, malo ili ništa pozitivnih).

Posmatrano sa nivoa grupe, grupa može biti razbijena (biraju se parovi ili trijade izmedju sebe), koherentna demokatična (lančano i umnoženo biranje svih prema svima) koherentna autokratična (postoji zvezda oko koje se sumira veći broj izbora, ili svi biraju jednog). Mogućnosti i načini na koje se formiraju odnosi u grupi su neograničeni, a opšta slika mreže odnosa se dobija na osnovu odgovora učesnika. Ovaj postupak se primenjuje u školama (na razredima), u formalnim institucijama i svuda gde ja važno pratiti načine funkcionisanja odnosa u grupi. Na osnovu nalaza koji se dobijaju je moguće videti na koji način se strukturira unutrašnja mreža prihvatanja ili neprihvatanja članova izmedju sebe.

Ako radimo sa razbijenom grupom, treba imati u vidu da se radi zapravo sa više grupa istovremeno. Često se pojavljuje rivalstvo između podgrupa. Zadatak vaspitača je tada da neguje koheziju u grupi, na primer, podržava zajedničke aktivnosti. Ako imamo demokratičnu atmosferu, članovi će se češće kofrontirati ali i češće saradjivati izmedju sebe, rezultati rada sa takvom grupom su bolji ukoliko imamo neki kreativan zadatak. Zadovoljstvo članova grupe je veće ukoliko postoji ovakva atmosfera. Kod autokratske atmosfere u grupi postoji zvezda – osoba sa najvećim bojem izbora, koja je ujedno i vodja. Treba skrenuti pažnju da kod takvih grupa često postoji i negativna zvezda – odbačeni član koji ima najveći broj negativnih izbora. Vodja u dečijim grupama je najčešće dete iz višeg socio-ekonomskog sloja, fizički spretnije dete, bolji učenik, uspešnije, lepše obučeno. Nasuprot tome, treba naglasiti da veću verovatnoću da postane negativna zvezda ima dete iz nižih socio-ekonomskih slojeva, dete bez roditelja, jedinčad i deca iz porodica sa velikim brojem dece, deca nacionalnih manjina (kod nas posebno Romska deca).

Sociogram, slika mreže odnosa u grupi je promenjiv isto tako kako su promenjivi i dinamični odnosi unutar grupe. Ono što se dobije kao nalaz u jednom trenutku, ne mora važiti u sledećem vremenskom preseku. Istraživanja socijalnih odnosa u grupama pokazuju da čak i sasvim mala intervencija, kao što je, na primer, ispitivanje statusa jednog člana, povećava stepen njegovog prihvatanja u grupi. Na primer, ako se pojave u razredu ispitivači koji posmatraju jedno dete iz grupe i ako se tada uradi sociometrijsko ispitivanje, nivo prihvatanja tog deteta će biti viši nego što je bio pre ispitivanja – sam interes ispitivača je pomerio položaj deteta. Treba imati u vidu da je uticaj koji vaspitač, profesor ili nastavnik ima na grupu, daleko moćniji i samo se može pretpostaviti koliko je velika i odgovornost koja uz to ide.

8. INTELIGENCIJA

Uobičajena definicija je da je inteligencija opšta intelektualna sposobnost koja počiva na kognitivnim (saznajnim) mentalnim funkcijama a koja se odražava u svim našim aktivnostima. Ova sposobnost je pod snažnim uticajem mnogih faktora: naslednog faktora, učenja, aktivnosti i socijalnih uticaja kao što su porodica, grupa, obrazovanje, nasleđe, kultura i slično. Ne postoje slaganja oko toga šta inteligencija stvarno jeste. Na početku istraživanja inteligencije, 1921. godine je Časopis za psihologiju obrazovanja organizvao simpozijum sa idejom da se 17 najpoznatijih naučnika iz ove oblasti dogovore oko definicije inteligencije. Rezultat simpozijuma je bio novih 17 definicija inteligencije (Thorndike, 1921). Ovaj raskorak postoji i danas.

Istraživanja pokazuju da je do studentskog uzrasta, svako bar jednom prošao kroz testiranje inteligencije a velika većina ljudi čak više puta u životu. Ponekad su rezultati koje testovi pokazuju odlučujući ili veoma važni za odluke koje neko donosi o budućnosti neke osobe. Druga polovina 20-og veka obeležena je velikim brojem istraživanja inteligencije i davanjem velikog značaja ovoj sposobnosti.

14

Danas su u upotrebi mnogi testovi inteligencije koji su se pokazali dobrim metodama predviđanja nečijih razvojnih kapaciteta, mogućnosti i postignuća. Svi oni su slični u tome što zahtevaju objektivnu testovnu situaciju, a to znači da svi subjekti prolaze kroz iste zadatke pod istim uslovima. Testosi su standardizovani, a to znači da pokazuju realne, empirijski potvrđene, validne i objektivne rezultate. Pre nego što se prihvate u široj upitrebi, testovi se podvrgavaju mnogim proverama. Međutim, priča sa testiranjem inteligencije ipak nije tako jasna i zaokružena, što ćemo videti u daljem tekstu najčešće zbog toga što se ponekad preuveličava značaj testovnih rezultata a zanemaruje uticaj mnogih drugih faktora koji utiču na razvoj i merenje inteligencije.

Početak merenja inteligencije Zašto bi se takvo nešto kao što je "pamet" uopšte merilo? Razlozi su veoma praktični i proizilaze iz jedne važne tekovine građanske kulture a to je demokratizacija obrazovanja. U trenutku kada je osnovno obrazovanje postalo otvoreno (obavezno) za svu decu, pokazalo se da između intelektualnih mogućnosti dece postoje razlike. Deca koja nisu mogla da prate nastavu su usporavala grupni proces obrazovanja do te mere da je negde napredovanje cele grupe bilo dovedeno u pitanje. Obrazovni proces se morao postaviti tako da odgovara dečijim kapacitetima i omogućava razvoj grupi. Zbog toga je bilo potrebno izdvojiti decu koja otežano uče da bi im se ponudio odgovarajući obrazovni program. Na zahtev francuskog Ministrastva prosvete 1905. godine je konstruisana prva skala za merenje inteligencije – Bine-Simonova skala. Sa sadašnje pozicije, ovaj događaj označava početak pokreta mentalnog testiranja koji je označio 20. vek.

Prvi test inteligencije i mentalni uzrast Njaznačajniji i najuspešniji pokušaj merenja inteligencije je izveo francuski lekar Alfred Bine. Iako nije bio prvi pionirski pokušaj, Bine-Simonov test je još uvek u upotrebi. On se zasniva na jednostavnom principu da dete određenog uzrasta treba da odgovori na prosečno teške zadatke koje deca tog uzrasta rešavaju. Pitanja su poređana po težini tako da se počne od lakših (ispod dečijeg uzrasta) i završava tamo dokle dete može da ih reši. Brojčani odnos između mentalnog skora (mentalni uzrast) i kalendarskog skora (godine i meseci starosti deteta) pomnoženi sa 100, daju količnik intelektualne sposobnosti ili IQ :

IQ = Mentalni uzrast h 100Kalendarski uzrast

Iz količnika je jasno da ukoliko mentalni uzrast prednjači, tj. neko rešava zadatke koje njegovi vršnjaci još uvek ne mogu, tada je indeksna vrednost viša i njegov IQ prelazi vrednost 100. Danas je uobičajeno da se IQ = 100 smatra objektivnom merom intelektulane sposobnosti koja predstavlja prosek.Primer zadataka:

Da li si ti dečko ili devojčica?Koliko imaš godina?Koje su ove četiri boje?Daj mi tri kocke sa ove gomile.Ponovi za mnom brojeve...Koja je reč suprotna od veliki?

Testovi inteligencije za odrasle Inteligenciju možemo da merimo na veliki broj načina. Testovi prema vrsti materijala koji koriste mogu biti figuralni, numerički, slikovni, verbalni, logički... Prema testovnoj situaciji mogu biti testovi brzine i testovi snage. Testovi brzine su oni koje radimo za vreme unapred zadatog, kratkog vremenskog intervala. Ispitanicima se kaže koliko vremena imaju i da se ne očekuje da urade test do kraja. Testovi snage obično nemaju vremensko ograničenje koje je presudno. Zadaci su poređani po težini tako da ispitanik stigne do nekog nivoa posle koga ne može dalje koliko god vremena da mu se da. Često je u upotrebi Vekslerova skala koja ima dve podgrupe testova verbalnu i manipulativnu. Verbalni deo se oslanja na reči a manipulativni na raspoređivanje, premeštanje i slično.

Svaka osoba ima sklonost ka određenom materijalu u svojoj praksi. Tradicionalno, studenti umetnosti će imati više skorove na slikovnom i figuralnom materijalu, a niže na numeričkom. Osobe koje rade sa tehnikom će biti uspešnije na numeričkim testovima, studenti društvenih nauka će imati više postignuće na verbalnim testovima nego na ostalim, itd. Svako od nas ima određenu vrstu materijala koji mu više odgovara od ostalih. Kada se vrše testiranja, vodi se računa o tome da zadatak koji se pojavljuje na testu ima veze sa onim što će se u realnoj situaciji zahtevati od ljudi.

15

RASPODELA INTELIGENCIJE

Normalna inteligencija Inteligencija se kao i mnoge druge psihičke sposobnosti raspoređuje na poseban način koji se naziva Gausova kriva ili normalna raspodela. Ovo je zvonasta kriva koja pokazuje da se većina nas nalazi u oblasti proseka (intervalu između 80 - 120 IQ). 85% čovečanstva se nalazi između ovih mera. Ispod vrednosti IQ od 80 se nalaze osobe koje su kategorisane kao intelektualno zaostale a iznad IQ vrednosti 120 se nalaze intelektualno darovite osobe. U psihologiji se mnogo polemisalo (pa i svađalo) na temu imenovanja ovih kategorija - da li su nazivi kategorija uvredljivi ili ne, da li je neophodno kategorisanu decu izdvajati iz vršnjačke grupe itd. Ista pitanja se u ogledalu mogu preneti i na drugi kraj krive: da li je dobro izdvajati intelektualno darovitu decu i podsticati razvoj intelekta drugačije nego kod prosečne grupe?

Treba umati u vidu da merenje inteligencije, kao i sam koncept IQ vrednosti ima ozbiljnih ograničenja preko kojih se olako prelazi. Jedno od osnovnih ograničenja je da je IQ relativna mera. Ona je nastala na osnovu odnosa između skorova jedne grupe, tako da ne postoji univerzalno prosečno inteligentna osoba. Prosek je uvek proizvod praktično postojećih mera. Istraživanja i merenja inteligencije će već na početku pokazati da se inteligentna osoba jedne grupe može pokazati kao mentalno zaostala u drugoj. Ovo je stoga što je inteligencija odraz praktične delatnosti neke grupe i njena brojčana vrednost se pravi na osnovu velikog broja skorova. Iz njih se izračunava srednja vrednost a ne na osnovu neke apsolutno date vrednosti. Koliko smo "pametni" dakle, nikad nije merljivo - merljivo je gde se mi kao osoba nalazimo u kontekstu svoje grupe.

Intelektualna darovitost

Mentalna ometenost

STRUKTURA INTELIGENCIJEOd načina na koji shvatamo inteligenciju, razumevanja njene strukture zavisi kako ćemo

posmatrati razvoj ove sposobnosti.Što se tiče strukture inteligencije, postoje mnoga pitanja koja nisu definitivno određena, kao što

su: Da li postoji jedna opšta ili više posebnih sposobnosti koje su relativno nezavisne? Da li je inteligentno ponašanje nešto što se prostire na sve oblasti intelektualnog ponašanja kod jedne ličnosti ili postoje različite sposobnosti u okviru istog čoveka?

Istraživač po imenu Spirman utvrđuje 1927. da se kod postignuća na svakom testu radi o dve grupe uticaja. Jedan je opšta intelektualna sposobnost (g faktor) a druga grupa uticaja proizilazi iz specifičnosti zadataka (specifične sposobnosti). Zato on smatra da postoji jedna optša sposobnost koja se ispoljava u svim životnim i testovnim zadacima. Pored nje, specifične sposobnosti se vide na posebnim životnim poljima.

G (opšti faktor)

S (posebne intelektualne sposobnosti) S S

Drugi istraživač po imenu Terston (1938) govori da intelektualna sposobnost nije tako jedinstvena kao što se može pomisliti – naprotiv, radi se o nekoliko primarnih mentalnih spsobnosti. Podrvgnuvši veliki

16

broj ljudi velikom broju testova, utvrdio je da se rezultati kod jedne ličnosti nalaze u uređenim odnosima i da sačinjavaju tzv. profile. Svako od nas, misli on, može se opisati na osnovu profila postignuća na zadacima:

numeričke sposobnosti – brzo, tačno operisanje brojevima,

rezonovanje - sposobnost nalaženja pravilnosti, otkrivanja odnosa i pravila, nalaženje logičkih sledova,

verbalna fluentnost – biti spretan sa rečima, rečit

prostorni odnosi – vuzializovanje i manipulacija objektima i prostoru i zamišljenom prostoru

percepcija – brzo i tačno zapažanje perceptivnih stimulusa

pamćenje – zapamtiti simbole i odnose

verbalno shvatanje – razumevanje značenja reči

Jedan još kasniji model, Gilfordov (1967), potpuno negira postojanje opšte sposobnosti. On misli da se inteligencija sastoji od velikog broja relativno nezavisnih sposobnosti, tačnije, njegova faktorska analiza pokazuje da tu imamo 4 vrste sadržaja, 5 vrsta operacija i 6 vrsta produkata. Kada se sve to sklopi u moguće kombinacije, dobijamo kocku u trodimenzionalnom prostoru od 120 faktora koji opisuju inteligenciju. Svaki od njih je nezavistan ili relativno nezavistan od svih ostalih. Gilford je verovao da su vremena računanja jednog IQ skora zauvek otišla u istoriju i da će svaki čovek imati veći broj nezavisnih mera koje označavaju njegove intelekturalne sposobnosti.

Iako su početni elan i oduševljenje otkrićem opšte intelektualne sposobnosti splasli, praktična primena merenja inteligencije je još uvek veoma korisna. Istraživači nakon Gilforda su nastavili da lome opštu sposobnost na sve veći broj manjih dok su istraživači skloni opštem profilu ostali na toj putanji. Danas možemo reći da i jedna i druga struja imaju argumenata za svoje uverenje. Ipak, uobičajeno je shvatanje inteligencije kao opšte sposobnosti koja se ispoljava na svim specifičnim sposobnostima. To znači da visoko inteligentan čovek teži da se ponaša tako u svim zadacima. Ali i ovo pravilo ima izuzetke – neki ljudi imaju čak ekstremno visoko razvijenu jednu grupu sposobnosti dok su im druge sasvim zakržljale – setimo se likova iz filmova: naučnik koji izuzetno barata atomskom fizikom nikada ne zna gde mu je kišobran ili lako zaluta na putu do kuće. Često su intelektualno visoko daroviti ljudi poznati kao asocijalni, oni koji ne vole da se druže, povlače se od ljudi, imaju slabo razvijen verbalni faktor i slično. Vidljivo je često da umetnici iako imaju vrhunska postignuća u umetnosti imaju teškoća u verbalnom opisu onoga što rade. To nam pokazuje da grupe intelektialnih sposobnosti mogu biti relativno nezavisne.

9. UTICAJI NA INTELIGENCIJU

Inteligencija i nasledni faktor Fransis Golton, jedan od začetnika nauke je učinio pokušaj 1884. godine da ubedi naučnu i širu javnost u tezu o postojanju superiornih predispozicija kod odredjene grupe ljude, tj. da postoje genetski odabrani ljudi čija je inteligencija direktno povezana sa superiornim perceptivnim i fizičkim osobinama. On je izvršio veoma opsežna merenja širokog spektra fizičkih i mentalnih sposobnosti na više od 9000 subjekata. Bio je siguran da će fizičke osobine kao što su oblik glave, snaga mišića, oštrina vida biti direktno povezane se intelektualnim kapacitetima. Tako, ako znamo kako neko fizički izgleda i iz kakve porodice dolazi, možemo sa sigurnošču da pretpostavimo i kolika mu je inteligencija. Veza izmedju fizičkih osobina i inteligencije, koju je očekivao se nije pojavila, na njegovo veliko iznenađenje. Sa današnjeg stanovišta očigledno je da su ovakve hipoteze naivne, jer je opšta intelektualna sposobnost, kao i mnoge druge visokosložene sposobnosti pod uticajem velikog broja faktora koje ne deluju nezavisno nego se sklapaju u sistem uticaja.

Uticaj naslednog faktora, genetske predispozicije je nesumnjivo veliki – najveće podudarnosti u vrednostima IQ mera se pojvaljuju kod jednojajčanih blizanaca koji imaju najsličnije genetske konstitucije. Ova podudarnost ostaje visoka čak i kada se blizanci odvajaju po rodjenju i rastu u različitim okolnostima. Kako se udaljava stepen srodstva, tako se i smanjuje podudarnost u vrednostima IQ. Iako je nedvosmisleno jasan uticaj genetskog faktora, on se danas posmatra kao PREDISPOZICIJA da se sposobnost razvije, a da

17

li će se ona razviti i u kolikoj meri zavisiće od složenog sklopa okolnosti kao i od aktiviteta same osobe. Ni najbolja genetska predodređenost neće se moći maksimalno ispoljiti u razvojno lošim životnim uslovima, kao ni ako osoba sama ne bude aktivirala svoje potencijale i razvijala ih. Kako su pokazali prirodni eksperimenti, deca koja su i pored urednih genetskih predispozicija bivala teško razvojno oštećena (napuštanje od roditelja, život u potpunoj izolaciji, život u nesocijalnoj zajednici, na primer, divljini itd.) nisu uspevala da aktiviraju svoje predispozicije. Isto tako, ukoliko se sposobnost ne aktivira i ne vežba, ona neće moći da se razvije.

Sredinski uticaji na inteligenciju Dve najveće i najznačajnije psihološke škole (iz Švajcarske i SSSRa) se nisu složile oko toga koliko na razvoj inteligencije kod dece treba uticati posebnim programima ili ne. Dok je jedna aktivno radila sa decom i vršila uticaj na sazrevanje inteligencije, druga je razvila svoje argumente da na decu ne treba uticati jer je razvoj inteligencije suviše složen i osetljiv proces koji svoje najznačajnije momente ostvaruje u sprezi sa fizičkim sazrevanjem. Nasleđe i sazrevanje se nalaze i neprestanoj interakciji.

Najznačajniji sredinski uticaji su oni koje se aktiviraju odmah po rodjenju (porodica) i koji se smatraju ranim uticajima. Sa odrastanjem, dete se postepeno od svoje prodice orijentiše ka drugim socijalnim mrežama uticaja (vršnjaci, braća, sestre, šira porodica, škola, kultura) i do kraja života će razvijati svoje intelektualne sposobnosti.

Pokušaji da se inteligencijom manipuliše su mnogobrojni. Jedan od pominjanih je pokušaj da se visokointeligentni roditelji povezuju, čime se očekuje visokointeligentan porod (slično ideji o arijevskoj rasi). Istraživanja pokazuju da postoji visoka povezanost između inteligencije dece i roditelja a takođe i da ta povezanost nije dovoljno visoka da bismo je genima objasnili. Najveća sličnost između mera inteligencije postoji kod jednojajčanih blizanaca, nešto je niža ako su oni odgajani odvojeno ili ako su dvojajčani blizanci, još je niža povezanost između blizanaca različitog pola, zatim braće i sestara, roditelja i dece. Niska povezanost je između roditelja i usvojene dece, dece koja nisu u srodstvu a odgajana zajedno i slično. Međutim treba imatu u vidu da je skor na testu inteligencije osetljiv na porodicu – tamo gde se neguje i razvija komunikacija između deteta i sredine, vršnjaka, kulture, umetnosti, pojavljuju se inteligentnija deca nego u porodicama u kojima je to redukovano.

Možemo reći da predispozicija za pojavu i razvoj inteligencije jeste nasledna. Da li će se predispozicija razviti u visoko složenu sposobnost ili ne, zavisiće od mnogih drugih faktora od kojih su najvažniji porodica, odnos sa roditeljima, razvijena razmena i komunikacija sa sredinom i drugi. Istraživanja su pokazala da deca koja imaju više razvojno podsticajnih medija – knjige, časopisi, televizija, internet, posete kulturnim institucijama, posete umetničkim dogadjajima, pokazuju značajno više postignuće na testovima inteligencije.

Inteligencija i vežbanje Iako je naslonjena na prirodnu predispoziciju, inteligenciju je moguće vežbom razvijati i uticati na nju. U prirodnim životnim okolnostima se upravo to i događa, neprekidno vežbamo i ispoljavamo svoju sposobnost da se pomoću uma i razuma prilagodimo, razvijemo i stvaramo ne samo sebe kao osobu nego i svoje okruženje.

Uobičajeno je da se pri istraživanju uticaja na inteligenciju pravi jedna greška – postignuće na testu se izjednačava sa pravom sposobnošću. Ove dve stvari su nekada podudarne a nekada nisu. Ako je test inteligencije osetljiv, objektivan, standardizovan i korektno primenjen onda će vrednost skora biti odgovarajuća našoj pravoj sposobnosti. Nažalost, veoma često to nije slučaj. Tako se događa da veliki broj dece iz drugih kulturnih sredina zbog nepoznavanja jezika na samom početku obrazovnog procesa bude prepoznato kao mentalno zaostalo. Oštećenje sluha kod dece, koje je često veoma teško otkriti, a koje se ispoljava na govoru, često biva prepoznato kao niska inteligencija. To su takozvane pseudozaostalosti koje su izazvane greškom merenja.

Pošto smo utvrdili da inteligencija ima svoje podstrukture ili specifične sposobnosti, možemo da pretpostavimo da su one različito osetljive na vežbanje, na fiziloške promene, starenje i slično. Postoje intelektualne sposobnosti koje ranije dostižu maksimum i rano počnu sa opadanjem, kao što je na primer, neposredno memorisanje koje počne da opada sa 17 godina. Nasuprot tome, neke vrlo fine i složene sposobnosti kao što su na primer verbalna inteligencija, socijalna inteligencija, sposobnost evaluativnog mišljenja, vremenom i vežbom se sve više razvijaju. Dok jedinstvena mera inteligencije pokazuje slabo opadanje posle 30 godine života, posebne sposobnosti unutar nje se ponašaju različito – verbalna inteligencija ostaje ista dok manipulativna opada (Jones, Conrad, 1933). Isto tako, ako se iz testova ukoni zahtev za ograničenim vremenom (slobodno vreme za rad), opadanje se ne pojavljuje. Istorija i tradicija

18

prepoznaju ovaj kvalitet intelektualnih sposobnosti pa se tako smatra da su stari ljudi obdareni drugačijim intelektualnim sposobnostima od mladih – na primer, za odluke koje su od ogromnog značaja za zajednicu se konsultuje veće mudraca, veće staraca i slično. Vrhunski verski poglavari se biraju doživotno, jer je u osnovi izbora pretpostavka da su najvažnije intelektualne funkcije u razvoju tokom čitavog života.

Drugi uticaji na inteligenciju Inteligencija i socijalni položaj roditelja - Sva istraživanja o vezi inteligencije dece sa roditeljskim postignućem, pokazuju visoku povezanost. Postignuće na testovima inteligencije je značajno više kod dece iz viših socio'ekonomskih slojeva. Istraživanja pokazuju da što je ovaj uticaj sredine raniji, to je jači. Na primer, deca iz porodica Crnaca u Americi, dosledno pokazuju niža postignuća na testovima od dece iz belačkih porodica. Ako bela porodica uvoji crno dete, njegovo postignuće na testu se značajno povećava i dostiže vrednosti kao kod bele dece. Na osnovu toga jasno vidimo da je inteligencija, iako se oslanja na nasledni faktor, značajno zavisna od uticaja sredine. Nalazi čak pokazuju da uzrast deteta koje se usvaja ima značaja – rano usvojena crnačka deca od strane belačih porodica imaju viši stepe postignuća od kasnije usvojene dece. To pokazuje da je stimulacija za razvoj koja dolazi iz sredine najjača kada se pojavi rano, a slabi joj uticaj tokom odrastanja deteta. Mada, naravno, uvek ima načina da se deluje na inteligenciju. Kako smo videli ova povezanost je samo delimično poreklom iz genetske predispozicije a delimično je određena drugim jakim uticajima koji dolaze od roditelja.

Istraživanja koja se bave tačnošću procena koje odrasli daju za decu, pokazala su da su subjektivne procene nivoa inteligencije od strane nastavnika nepouzdane (Đorđević, 1979, Smiljanić, 1992) u skoro 50% slučajeva. Nastavnici seoskih sredina su objektivniji od nastavnika gradskih sredina a procene učenika između sebe su pouzdanije od procena nastavnika i seoskih i gradskih sredina! Osnovna greška u proceni kojoj su nastavnici bili skloni je da izjednačavaju školski uspeh i opštu intelektualnu sposobnost, pa ako je dete uspešan učenik, prirpisuje mu se visok intelektualni skor, a ove dve mere se ne nalaze u direktnoj vezi.

Istraživanja inteligencije i njene veze sa drugim aspektima ličnosti se nastavljaju u mnogo različitih smerova. Ovo polje istraživanja se sa pravom smatra jednim od najplodnijih polja psihologije.

10. PSIHOLOGIJA LIČNOSTI I TIPOLOGIJE

Svi smo ličnosti, svi smo osobe. Ako psihologija pokuša iz korisnih razloga da nas raščlani, pokazaće se da postoji veliki broj osobina, crta, sklonosti, stavova, uspomena koje nas sačinjavaju. Svi ljudi imaju mnogo zajedničkog i mnogo toga što svakoga od nas čini jedinstvenom pojavom koja se nikada u prirodi neće ponoviti na isti način.

Ličnost je uređen, organizovan skup kvaliteta koji su relativno trajni i koji karakterišu individuu. Kako se ličnost razvija, iz čega se sastoji, koje osobine su osnovne i suštinske a koje su manje važne, su neka od pitanja na koja psihologija ne može da da jedinstven odgovor. Teorija ličnosti u koju verujemo će odrediti način na koji ličnost vidimo. Pošto je teorija mnogo i veoma se razlikuju između sebe, polje ličnosti se obično otvara tako što se obrađuju neke od teorija ličnosti za koje postoji opšte slaganje da su dale važan doprinos izučavanju čoveka. To naravno, nipošto ne znači da smo dali fiksan odgovor na najsloženije pitanje kojim se psihologija bavi – šta je čovek i čime je određen.

Pojmovi iz oblasti psihologije ličnosti kojima ćemo se baviti su crte, tipovi, osobine, temperament i karakter. Teorije ličnosti koje su najčešće citirane i najpoznatije su Frojdova i Jungova teorija ličnosti. One će biti obrađene u posebnim poglavljima.

TEORIJE CRTATeorije crta pretpostavljaju da se ličnost sastoji od većeg broja osnovnih jedinica – crta.

Kombinacije, složene celine koje nazivamo ličnost, su prema ovom uverenju konstrukcija sastavljena iz većeg broja crta. To su najjednostavnije jedinice na koje se svako od nas može razložiti i analizirati.

Najpoznatiji autori iz ovog pravca psihologije ličnosti su Olport i Katel. Olport govori da je ličnost dinamička organizacija u okviru individue i njenog psihofizičkog sistema koja određuje njene osobine, misli i ponašanje. Crta tako nije samo osoben način ponašanja nego sadrži i motive i predispozicije u osobi

19

koje izazivaju i vode određeno ponašanje. Zajedničke crte su one koje imaju svi ljudi. Individualne crte su one koje karakterišu neku osobu. Najvažnije su, veruje Olport, centralne crte koje su dovoljne da se pomoću njih opiše svaka osoba, a njihov broj je ograničen i predstavljaju konstantan, nepromenjiv deo ličnosti. Centralne crte su, prema njemu: svadljivost (sumnjičavost), samo-centriranost, nezavisnost, dramatičnost, artizam (sklonost umetnosti), agresivnost, cinizam i sentimentalnost. Znamo li koliko od svake crte ima u nekome, tada smo uspeli da opišemo ličnost.

Katel je u svom pokušaju da opiše ličnost preko crta upotrebio obimna statistička istraživanja i rezultate protumačio kao faktore. Kada se ogroman broj podataka koji su dobijeni na testovima ličnosti kod velikog broja ljudi podvrgne faktorskoj analizi, cilj je da se pokaže da li postoje neke pravilnosti u raspoređivanju rezultata – faktori. Tako se pokazalo da postoje dve vrste crta – površinske (ispoljene) i izvorne koje leže ispod površinskih. Ličnost se tada opisuje preko liste crta koje zajednički odgovaraju nekoj osobi.

Olportov i Katelov pokušaj dao je značajan doprinos razumevanju čoveka ali se ubrzo pokazalo da se preteranim razlaganjem ličnosti gubi celovitost. Istraživanje crta je poslužilo kao uvod u istraživanja složenijih struktura ličnosti – skupova crta, ili tipova. Može se reći da diskusija o tome šta su crte i koje su crte suštinske za opis osobe, nije završena.

TIPOVI I TIPOLOGIJERazličite crte se ne ponašaju nezavisno jedna od druge, nego neke teže da se grupišu i da se kod

većine ljudi javljaju zajedno. Grupa crta se organizuje u tip. Tip je složeniji konstrukt nego crta i zahvata šire oblike ponašanja.

Prve teorije tipova se pojavljuju znatno pre nego eksperimentalni nalazi koji ih istražuju. Opisi ličnosti preko tipa se nazivaju tipologije. Osnovna ideja je da se svakoj ličnosti može odrediti tip kome pripada. Tako smeštanje ljudi u tipove pomaže ljudima da opišu i procene neku ličnost.

Krečmerova klasifikacijaJedan od često pominjanih pokušaja klasifikovanja ljudi je Krečmerova podela prema telesnoj

konstituciji. Prema njemu se svi ljudi mogu podeliti na piknike (horizontalna građa) i astenike (vertikalna građa tela). Piknički tip ličnosti se odlikuje telesnom građom koja se razvija u širinu i oni su češće atletski ili bucmasti tipovi. Astenični tip građe znači da se telo znatnije razvijalo u visinu nego u širinu i ova telesna konstitucija je vitka, uskih zglobova, izduženih ekstremiteta i duguljastog lica. U ekstremnom obliku deluju asketski. Krečmer je pretpostavio da telesna građa odslikava razlike u ličnosti.

piknik astenik

Piknici su ljudi koji su skloni prijatnosti i uživanju, rado jedu i piju, skloni su gojenju, vole društvo, konkretni su i veseli. Astenični tipovi su dugački i suvonjavi, skloni su razmišljanju, apstrahovanju, nisu praktični ni druželjubivi. Ova dva tipa se kao celina često sreću u literaturi, oni su dobri prijatelji koji se nadopunjavaju, kao, na primer, Don Kihot i Sančo Pansa, Šerlok Holms i Džon Votson i drugi... U tom paru, oni su različiti ali se nadopunjuju tako što dok jedan konkretno operiše i vodi brigu o svom prijatelju, ovaj drugi razmišlja, filosofira, dedukuje i analizira...

U osnovi klasifikacije na osnovu tipova je verovanje da smo svi kao ličnosti skloni nekoj od opisanih kategorija ali retko ko među nama je «čist tip» onako kako se u tipologijama opisuje. Najčešće, mi smo mešavine tipova, i način na koji reagujemo će zavisiti od konkretne životne situacije u kojoj smo se našli. Zato se opisi ličnosti pomoću tipova ili klasa, sve ređe sreću u savremenoj psihologiji i oni se koriste više u opisne svrhe nego kao sistemi objašnjenja.

20

Ajzenkova tipologijaNa Jungovu podelu istraživač po imenu Ajzenk se nadovezao još jednom, dodatnom dimenzijom

ličnosti koju je nazvao stabilnost/nestabilnost. Pored otvorenosti/zatvorenosti, svaka osoba se nalazi na nekoj vrednosti ose stabilnosti. Na primer, ekstrovert može biti stabilan ili nestabilan.

Introverzija Pasivan Tih

Pažljiv Nedruštven Misaon Rezervisan Miroljubiv Pesimističan

Kontrolisan Trezven Pouzdan Krut Ravnodušan AnksiozanSmiren NeraspoloženStabilnost NestabilnostVođa Dirljiv Bezbrižan Neumoran Živahan Agresivan

Easygoing Razdražljiv Osetljiv Promenjiv

Pričljiv Impulsivan Otvoren Optimističan

Društven Aktivan Ekstroverzija

Jungova tipologijaKarl Gustav Jung je u psihologiji poznat po svojoj složenoj, neobičnoj i za svoje savremenike

intrigantnoj teoriji ličnosti. Ovde ćemo pomenuti jednu od poznatih Jungovih podela ličnosti na osnovu odnosa prema sredini – podelu na introvertne i ekstrovertne ličnosti.

Introvertna ličnost je okrenuta prema svojim unutrašnjim procesima dok je ekstrovertna ličnost okrenuta prema spolja, tačnije prema socijalnom polju. Introvertnu ličnost opisujemo kao zatvorenu, onu koja teško stupa u razgovor, teži da se povuče od ljudi, stidljiva je i u socijalnim situacijama deluje neupadljivo. Introvertna ličnost lako podnosi usamljenost, sklona je da se preda razmišljanju i maštanju, ume da bude „nerealna“, „u oblacima“, ćutljiva. Interesovanja su joj duboka i zahtevaju posvećenost. Nezainteresovana je za čulna zadovoljstva. Osobe ovog tipa težište daju unutrašnjim aktivnostima, dok prema spoljašnjim kriterijumima mogu da pokažu pasivnost. Ako bira okruženje težiće prirodi, tišini, umerenoj i diskretnoj stimulaciji.

Ekstrovertna ličnost je otvorena, lako razvija komunikaciju, uživa u razgovoru, razmeni i zajedničkim aktivnostima, u socijalnoj komunikaciji je otvorena i lako ju je uočiti. U životnom okruženju je aktivna, potrebni su joj stimulacija, čulna prijatnost, dinamika i kretanje. Ako bira okruženje težiće aktivnoj, bučnoj i dinamičnoj sredini koja obavezno podrazumeva druge ljude.

Opšta orijentisanost ka unutrašnjim i apstraktnim ili spoljašnjim i konkretnim sadržajima razlikuje ove grupe. Ekstroverti više vole jaku stimulaciju, jake zvuke i žive boje dok će introverti više voleti tihe

21

zvuke i blage, pastelne boje. Njihova otvorenost za lične doživljaje je različita: introverti su zainteresovani za unutrašnje događaje kao što su uspomene, utisci, doživljaji, razmišljanje, snovi i mašta. Ekstroverti se manje interesuju za ove događaje a više za konkretnu razmenu sa drugima. Jedno istraživanje pokazuje da je većina osoba koje tvrde da ne sanjaju ekstrovertna. Oni nemaju interes za snove pa ih zbog toga ne pamte.

Podela na dva osnovna tipa ne znači da je svako od nas jednak profilu koji taj tip opisuje. Naprotiv, podrobnija istraživanja strukture ličnosti su pokazala da većina nas poseduje crte i jednog i drugog tipa, tačnije, nalazimo se negde na sredini skale intovert – estrovert a ne na ekstremnim tačkama. U određenim životnim okolnostima ili pod uticajem porodice i grupe, vaspitanja ili dominantne vrednosti koje kultura neguje, mi težimo da naglasimo jedan od polova u svom ponašanju.Pogledajmo jedan instrument koji nam pokazuje kome tipu smo bliži

introvert ekstrovertU društvu radije.... slušam govorim.Imam prijatelja.... malo mnogo.Više volim.... misaone ljude živahne ljude.Ja sam..... ozbiljan veseo.Na slici me privlači... linija boja.Tuđim planovima se priključujem retko obično da.Uživam da sretnem nepoznate - ne - da.Po prirodi... razmišljam učestvujem.Kod kuće sam pričljiv... slabo prilično.

Kada neka osoba odgovara na ovaj upitnik, primetiće da odgovori skoro nikada nisu smešteni samo na jednu stranu. Na isti način naša ličnost nikada nije ekstremna nego se nalazi u određenoj zoni između polova.

Uticaj nagrade i kazne na decu razlitih tipova je različit. Dok ekstrovertna deca pozitivno reaguju na kritiku jer ih kritika pokreće na još bolje postignuće, introvertna deca se od kritike povlače u sebe jer je doživljavaju kao udarac na svoju ličnost. Ista namera iza postupka prema detetu, može doneti sasvim različite efekte ukoliko ne prepoznamo o kakvom se detetu radi. Intovertna deca koja su pohvaljena pozitivno reaguju na pohvalu jer je doživljavaju kao podsticaj, dok pohvala na ekstrovertno dete nema jači uticaj. Ovo treba shvatiti kao opšti nalaz – načelnu podelu koja može da pomogne u procesu rada sa decom – ne postoji apsolutna vrednost nagrade i kazne, nego je ona relativna u odnosu na svako pojedino dete/osobu. Tako da ako su roditelji, na primer, prema svojoj deci postupili jednako, posledice postupka neće biti jednake nego relativne u odnosu na svako dete, pa se tako često čuje da roditelji ne znaju na koga je dete takvo jer su prema svima postupali jednako. Površno posmatrano postoji jednakost tretmana, ali na nivou individue ne postoji, jer se sve što se odvija u nečijem životu doživljava subjektivno, prelomljeno na unutrašnji nivo značenja o kome možemo ali ne moramo znati dovoljno.

11. TEMPERAMENTNajstarija teorija tipova koja se danas koristi je iz antičkog vremena, sačinio ju je Hipokrat , jedan

od najpozantijih lekara starih vremena, a kasnije nasledio Galen. To je podela ljudi na četiri osnovna tipa temperamenta koja oslikavaju četiri elementa materije – zemlju, vodu, vatru i vazduh. Hipokrat je, budući da se bavio telom i zdravljem, verovao da kod svakog čoveka postoji jedan organ koji je dominantan u sistemu i da ponašanje i osećanja te osobe zavise od dominantne telesne zone. On je verovao da postoji direktna veza između telesne građe i psihičkih osobina, spremnosti na reagovanje, brzine reagovanja i slično. Te četiri osnovne telesne oblasti su po njemu: jetra, crna slezina, sluz i .

Na toj osnovi je postavljena podela na četiri tipa temperamenta: sangvinik, kolerik, melanholik i flegmatik. Ove četiri grupe ljudi se razlikuju po spremnosti da reaguju, jačini reakcije, brzini kojom se smiruju, tj. trajanju reakcija. Tako možemo da razlikujemo one koji se brzo “pale”, brzo dolazi do reagovanja – sangvinici i kolerici, i one koji se sporo “pale”, tj. sporo dolazi do reakcija – melanholici i flegmatici.

22

Prema jačini reakcija, mogu da budu snažne – kolerici i melanholici, i slabe- flegmatici i sangvinici.

Prema trajanju reakcija, tj. brzini gašenja, imamo one koji imaju dugotrajne reakcije – melanholik i kolerik, i one koji imaju kratke reakcije – flegmatik i sangvinik.

Kada se načini, profili reagovanja slože u profil temperamenta, dobijamo četiri osnovna temperamenta.

Temperament Brzina Snaga Učestalost GašenjeKolerik Brzo Jako Često SporoSangvinik Brzo Slabo Često BrzoFlegmatik Sporo Slabo Retko BrzoMelanholik sporo Jako Retko Sporo

Kolerični temperament ima jake reakcije, brzo reaguje i dugotrajno reaguje. Njega je, kad je temperament naglašen, lako izazvati, a teško smiriti. Ume da bude borben i svadljiv. Kao i sangivnik, lako sklapa poznanstva jer je brz u reagovanju. Za razliku od sangvinika, poznanstva su trajnija i dublja. Pošto su emocije burne, ovaj temperament lako upada u oči u komunikaciji, pokretljiv je i brz ali zbog trajnosti reakcija ume da pređe u nametljivost. Kolerični temperamenti su privlačni društvu, odani su i zanimljivi.

Sangvinika, koji brzo i slabo reaguje, često reaguje ali brzo zaboravlja. To je živahna osoba tipa “što na um, to na drum” koja je vesela i ne zlopamti, pokretljiva je, i zbog svog profila, teži da ponekad upadne u površnost. Lako sklapa poznanstva i lako ih završava, ima veliki broj kontakata, ali oni ne moraju da budu trajni ni duboki. U reakcijama je brza i spremna na preokrete, dobro podnosi i uspeh i neuspeh.

Flegmatična osoba sporo i retko reaguje, a kada reaguje, reakcija je slaba. Nazivamo je “mrtvom-hladnom” osobom. Način na koji reaguje može da je učini manje zanimljivom i prihvaćenom u društvu ali su ove osobe superiorne kada dodje do kritičnih situacija u kojima svi drugi temperamenti “gube glavu” (imaju jake reakcije). Flegmatična osoba, kada svoj temperament uklopi sa jakim racionalnim kontrolama, ima veliki uspeh u poslovima u kojima drugi temperamenti ne mogu da se iskažu – tamo gde postoji visok nivo rizika ili velika odgovornost u odlučivanju. Zbog svoje hladne glave, ovi temperamenti su uspešne vodje grupa koje rade pod rizikom.

Melanholični temperament je spor i snažan u reagovanju i teško se obuzdava kada jednom već dodje do reakcije. Osobe ovog tipa je teško izazvati ali kada su konačno izazvane njihova reakcija ume da bude burna i iznenadjujuća (princip “kap koja je prevršila meru”). Melanholici spadaju u tihe ljude koji ipak umeju da iznenade ispadima. Dugo pamte i dobro i zlo. Zahvalnost za dobro koje im je neko učinio, kao i mržnju za zlo, umeju da nose kroz ceo život (sporo gašenje). Životopisi pesnika ukazuju na to da medju njima ima veliki broj melanholika – oni ne reaguju kada drugi ljudi reaguju (kasne), a reaguju kada drugi ljudi ne reaguju (jaka emocija) i ponekad štrče iz svoje sredine. Zbog osobine da “nose u sebi” koju ima i kolerični temperament, povećava se rizik od neodmerenih i naknadnih reakcija.

Kako vidimo, svi temperamenti imaju svoje karakteristike koje su posebni kvaliteti i nema poželjnog ili nepoželjnog temperamenta. Temperamentalne razlike su najviše uočljive u emocionalnom reagovanju, gde će “vrući” temperamenti – kolerik i melanholik imati burna osećanja, a “hladni” temperamenti – sangvinik i flegmatik, umerena osećanja. Kada voze, na primer, kolerik i sangvinik će biti superiorni zbog svoje brzine reagovanja, ali će se kolerik više nervirati. Flegmatik i melanholik će imati odložene reakcije i možda neće uvek reagovati na vreme, ali će težina posledica koje proizvedu biti manja. Kod izbora partnera, primećuje se da se partneri retko biraju prema istom temperamentu a češće komplementarno – tako da srećemo jednog nervoznog, a drugog smirenog u paru, jednog brbljivog a drugog rezervisanog, jednog brzog a drugog sporog i slično.

Temperament je delimično nasledjen a delimično razvijen pod uticajem sredine, tako da sredinski uticaji čine da se određeni temperamenti češće pojavljuju u određenim podnebljima, kulturama i etničkim grupama. Socijalna psihologija uvodi pojam etničkog stereotipa – struktura ličnosti se povezuje sa kulturnim uticajima, tako da govorimo o “hladnom Englezu” (flegmatik), “vrućem Balkancu” (kolerik), “slovenskom melanholiku”, “prostodušnom Amerikancu” (sangvinik) i slično. Istraživanja nisu saglasna u tome da li etnički stereotipi imaju utemeljenja u realnosti, tj. da li je stvarno dominantni tip temperamenta karakterističan za celu zajednicu, ali ostaje uobičajeno uverenje koje počiva na zdravom razumu, istrajno je a nije naučno potvrdjeno.

23

12. KARAKTERKarakter je funkcionalni deo ličnosti koji se zadužen za usaglašavanje u prihvatanje moralnih i

vrednosnih normi. On, naravno, ne postoji kao anatomska celina (organ) nego kao funkcionalna celina koja je zadužena sa saobražavanje osobe sa nekim aspektom realnosti. Karakter je najuočljiviji u domenu regulisanja odnosa sa drugim ljudima – prihvatanje i uvažavanje vrednosti, potreba i prava drugih osoba. Karakter je okosnica društvenog funkcionisanja ličnosti. Pored emocionalnih sadržaja koje karakter ima, tu su i motivacioni i voljni aspekt. Da bi smo istrajali u nekoj vrednosti i ubedjenju, moramo biti spremni da trpimo pritisak i neprijatnost. I to, ukoliko je vrednost u koju verujemo nama važnija, veći je stepen upornosti i istrajnosti sa kojom smo spremni da je branimo. Najdublja ljudska ubeđenja, opšta ubedjenja, braniće se čak i sopstvenim životom o čemu svedoče tolike priče iz istorije.

Podudarnost izmedju ličnih vrednosti i vrednosti koje neguje zajednica, naravno, nikada nije potpuna – kod normalnih ljudi uvek će postojati jedan deo koji se ne uklapa u vrednosti zajednice i to je očekivano jer ljudsko biće nije prosta refleksija grupe iz koje potiče. Problemi će, medjutim, nastati kada nepoklapanje postane veliko ili kada vrednosti u koje neko veruje direktno ugrožavaju nekog drugog. Kada bi poklapanje izmedju vrednosti zajednice i vrednosti pojedinca bile potpune, onda se ljudi izmedju sebe ne bi uopšte razlikovali. Ovo bi naličilo potpunom totalitarnom sistemu u kome svi veruju u identične vrednosti. Takva zajednica ne bi mogla da se menja i napreduje, a to je i vidljivo na osnovu tolikih istorijskih primera, ukoliko pritisak koji zajednica vrši na svoje članove postane prevelik, ukida se sloboda i različitost i otvaraju se veoma opasni društveni procesi. Sa druge strane, zajednica u kojoj ne bi bilo dovoljno podudaranja u vrednostima, ne bi bila zajednica uopšte, već bi se raspala na onoliko mikrostruktura koliko različitih vrednosti bismo imali. Takva haotična situacija bi verovatno bila najbliža rasulu i haosu u kome bi postojao stalni sukob izmedju različitih vrednosti – česta tema naučnofantastičnih zapleta.

Vrednosti pojednica i zajednice moraju da se razvijaju u neprekidnom uzajamnom gradjenju gde ekstremi (podudaranje ili potpuno odstupanje) nikada ne bi smeli da se pojave, zato svako od nas delimično reflektuje svoju zajednicu a delimično je i gradi u onim oblastima vrednosti u kojima veruje da nije dovoljno razvijena – približavanje i udaljavanje deluju u ravnoteži.

Karakter može biti prema jačini slab ili jak. Slab karakter je onaj koji ima manji stepen istrajnosti. Jak karakter je onaj na koji je teško uticati jer je čvrst.

Prema kvalitetu, karakter može biti dobar ili loš. Dobar karakter je saobražen sa vrednostima sredine (zajednice) i čini da osoba postupa konstruktivno i u interesu sebe i drugih ljudi. Loš karakter je onaj koji znatnije odstupa od vrednosti zajednice. Osoba lošeg karaktera nije svesna da ugrožava svojim postupcima druge ljude.

Kombinacije izmedju vrsti karaktera su dobar/slab, dobar/jak, loš/slab, loš/jak. Dobar a slab karakter je onaj koji, na primer, svako veče ostavlja duvan a svako jutro pali novu cigaru, drži dijetu nekoliko dana a onda odjednom popusti i anulira sve. Ova osoba dobro zna šta treba da učini, ali joj nedostaje istrajnosti. Dobar a jak karakter je socijalno najpoželjnija ličnost, to je osoba koja razlikuje vrednosti i ima dovoljan stepen istrajnosti da svoje ponašanje uskladjuje sa tim, čak i kada je to bolno ili neprijatno. Ako drži dijetu, istrajaće u tome. Loš a slab karakter ima neuskladjene vrednosti sa zajednicom ali zbog toga što nema snagu istrajavanja ova osoba ne mora da načini štetu zajednici. Ona postaje opasna samo kada i ako pronadje lidera koji ima isti vrednosni sistem a jačinu istrajnosti. Tada se ona pridružuje ali zaklanja iza lidera. Zbog svoje slabosti i nemogućnosti da istraje, ova vrsta karaktera nikada ne mora da aktivira negativne vrednosti, ukoliko pronadje dobar karakter za lidera loše vrednosti nikada ne moraju da se ispolje. Loš i jak karakter se smatra poremećajem karaktera, sociopatijom ili psihopatijom. Ova vrsta poremećaja ne spada u psihička oboljenja a osoba se smatra uračunjivom i odgovornom.

Poremećaj vrednosti, nažalost, zbog načina na koji je stečen, teško može da se koriguje i ove osobe čitavog života ostaju u uverenju da su u pravu a da zajednica greši. Teži poremećaji karaktera se očituju u tome da osoba ne uvidja razliku izmedju dobra i zla, sve je dozovljeno, tj. ide prečicom u životu čak i ako ta prečica podrazumeva ubijanje, kradju, zlostavljanje ili neki drugi postupak koji ugrožava druge. Istraživanje koje je naš istraživač na Institutu za psihologiju uradio 2007. godine pokazuje da se kod počinilaca ubistava u Srbiji načelno razlikuju dve grupe počinilaca – oni koji su to uradili u afektu (jaka emocija) i oni koju su poremećenog karaktera (psihopatija). Dok je do skora proporcija prvih bila veća od drugih, poslednjih godina se proporcija drugih uvećava. Prvi počine zločin zbog unutrašnjeg emocionalnog razloga (osveta, uvreda, neuzvraćena ljubav) a drugi ubijaju hladne glave iz neke koristi (ekonomske, zadobijanje moći, zastrašivanje). Pojačana tendencija medija u Srbiji da neguju lik “žestokog momka” a što

24

je profil sociopate, nažalost, povećava broj ljudi koji se saobražavaju ovoj vrednosti i tolerišu njihove postupke u našoj zajednici.

Istraživanje profila ličnosti sociopate pokazuje da su u značajnom broju slučajeva ljudi koji zlostavljaju druge i sami u detinjstvu bili žrtve zlostavljanja. To ukazuje da se sociopatija stiče kroz poremećene odnose u porodici i da će preventivne mere uvek biti vezane za rad na ojačavanju porodice i porodičnih odnosa.

13. TEORIJE LIČNOSTI - FrojdSistematska, sveobuhvatna objašnjenja ličnosti se nazivaju teorijama ličnosti. Za razliku od teorija

tipova, teorija crta, temperamenata, teorije ličnosti imaju veću ambiciju: da objasne ličnost u celini. One to čine sa različitih polazišta i na različite načine, zato se u današnjem prosecu učenja psihologije vrši izbor između mnogih alternativnih teorija u skladu sa tim koji deo ili funkcija ličnosti se smatra najvažnijim i u skladu sa realnim potrebama studenta za znanjem iz određene obalsti.

U tom smislu ćemo prikazati neke od postojećih teorija ličnosti prema kriterumu važnosti i uticaja teorije (Frojd, Jung)

FROJDOVA TEORIJA LIČNOSTI

Stvaranje teorije ličnostiTeorija ličnosti Sigmunda Frojda je po opštem mišljenju, izvršila najjači i najširi uticaj na srodne

oblasti, kao i na čitavo društveno okruženje svog vremena. Taj uticaj je dominantan i danas u donekle izmenjenom obliku, ali može se prepoznati u psihologiji, filozofiji, medicini, humanističkim naukama kao i u umetnosti. Teorija se nije slučajno pojavila u vreme kada su fiziološka istraživanja svesti, nervnog sistema, načina funkcionisanja sinapse (neuralne mreže), refleksa i druga, bila u punom procvatu. Obrazovan iz oblasti fiziologije, Frojd je ubrzo uvideo da ovo vredno, pozitivno znanje, nije mnogo moćno kada se primeni na oblast ličnosti, konkretne osobe sa njenom ličnom istorijom i patološkim poremećajima. Pokušaji lečenja mentalnih bolesti sa druge, medicinske strane – hipnozom, medikametnima, fizičkim tretmanima, izolacijom – koji su bili na raspolaganju krajem 19. veka, takođe su pokazivali ograničene rezultate. Društvo 19. veka bilo je time zadovoljno, ali nedostaci takvog stanja odigrali su odlučujuću ulogu u stvaranju nove teorije ličnosti koja je izmenila shvatanje čoveka.

Podsvest i nesvesno Pomenućemo samo neke od osnovnih ideja na kojima počiva ova teorija ličnosti bez ambicije da

se da kompletan prikaz teorije. Može se reći da je posle zasnivanja teorije, svaki od tumača imao svoju viziju šta je od svega toga najvažnije, jer je teorija ponudila mnogo otvorenih pitanja i dilema. Jedna od zanimljivih ideja je Frojdovo viđenje odnosa između svesti i nesvesnih struktura ličnosti. Iako pojam podsvesti nije Frojdov izum, ipak je on prvi koji je ukazao na njen značaj i uticaj na ličnost. Svaka osoba ima svesne i podsvesne strukture i sadržaje u sebi. Dok su svesni sadržaji na površini svesti, nesvesni se nalaze u dubinama ličnosti i do njih je teško, a u slučaju duboko skrivenih sadržaja, i nemoguće doći.

svest

25

podsvest

Čovek je kao santa leda koja pliva u vodi, veruje Frojd – jedan mali deo je osvešćen, a velika većina sadržaja neće nikada dospeti u svest. Iako su nedostupni svesti, zbog snage koju nesvest ima i zbog životne energije koja dolazi uglavnom iz podsvesnih struktura ličnosti, oni igraju odlučujuće važnu ulogu u organizaciji našeg psihičkog života i funkcionisanja.

Put u nesvesnoČak i kada ne želimo da priznamo nesvesne težnje i sadržaje, ne možemo da ih uklonimo. Oni se sa novom snagom transformišu, maskiraju, oubličavaju i izbijaju na površinu svesti – kao omaške, slučajni propusti, zaboravljanje, prisilne misli, neurotični simptomi, slike sna, strahovi ili odbrambena ponašanja - mehanizmi odbrane i na druge načine. U osnovi ovih događaja su nesvesne težnje i potrebe koje pokušavaju da se probiju u svest. Svest, sa druge strane, ima veliku moć isključivanja takvih sadržaja i tada se oni spuštaju na nivo nesvesnog, ispod površine vode.Putevi kojima se naš Id (Ono) pojavljuje u svesti, mogu biti različiti. Do njih se može najčešće stići putem- hipnoze, kada zavaravamo cenzuru u našoj ličnosti. Značaj hipnoze je postepeno bivao sve manji u Frojdovom razvoju teorije, sve više je postajala pomoćna metoda ili ispomoć u pripremi za analizu,- slobodnih asocijacija, pomoću kojih se direktno pojavljuje skrivena značenja iz Ida,- tumačenja snova, to je «kraljevski put u nesvesno» smatra Frojd jer se tokom sna formira površna (manifestna) radnja sna a ispod nje leži skrivena (latentna) radnja sna koja je izraz podsvesti,- interpretacije ličnih simbola, simboli jezika se direktno, skokom, dovode u vezu sa sadržajima Ida, - propuštenih postupaka, omaški, zaborava koji se iznenada pojavljuju na površini svesti,- humora, jer se kroz smeh i ono što nam je smešno, često izražava podsvesno značenje u maskiranom obliku koji je lako otkriti.

Struktura ličnostiSvako od nas se sastoji, prema ovoj teoriji, od više segmenata, funkcionalnih delova koji se

nazivaju instance ličnosti. Tri instance koje čine ličnost su Id, Ego i Superego. Kod funkcionalne ličnosti, mentalno uravnotežene, ove tri instance se nalaze u dinamičkoj ravnoteži i svaka od njih je odgovorna za jedan deo funkcionisanja ličnosti u celini.

Struktura ličnosti

Superego – moral, savest, vrednosti, ideali

Ego – odnos sa realnošću, razumski deo

Id – seksualno agresivna životna energija - libido

26

14. TEORIJA LIČNOSTI KARLA GUSTAVA JUNGA

Karl Gustav Jung je tvorac jedne od najintrigantnijih teorija ličnosti čiji je doprinos danas, iako do izvesne mere dovođen u pitanje, ipak nesumnjivo dragocenog uticaja na znanje o čoveku. Osnovne karakteristike Jungovog sistema koje ga čine zanimljivim su da on pokušava da sagleda celovitost psihe, poštuje ideju univerzalnosti ljudskog bića a takođe psihičkom životu priznaje status realnih događaja koji zaslužuju centralno mestu i psihološkom istraživanju.

STRUKTURA PSIHEDodirne tačke između Frojdovog i Jungovog modela ličnosti su suštinske i mnogobrojne. Psiha se

u Jungovom modelu takođe deli na dve oblasti – svest i nesvest, pri čemi svest čini manji deo psihe. Svest je tokom evolucije «izronila» iz okeana nesvesti i ona održava naš osećaj Ja (osećaj celovitosti i identiteta). Shvatanje nesvesnog je kod Junga značajno bogatije nego kod Frojda. On razlikuje više slojeva nesvesnog, od čega svaki sloj ima više posebnih struktura i funkcija. Nesvesni slojevi kao koncentrični krugovi obavijaju centar Ja. Prvi sloj nesvesnog je onaj koji zbog ograničenog kapaciteta svesti nije mogao da ostane svestan. To su sadržaji koje možemo pomoću prisećanja da prizovemo u svest – zaboravljeno, neprijatno, na ivici opažanja. Ovaj sloj se naziva lično nesvesno i pripada inidividui i njenom iskustvu. Još dublji sloj nesvesnog je kolektivno nesvesno koje se ne zasniva više na našem iskustvu i našoj ličnoj istoriji nego na zajedničkoj istoriji grupe, naroda, vrste. Jung je verovao da nam je kolektivno nesvesno genetski dato i da je to opšteljudski kapacitet sa kojim se rađamo. Kolektivno nesvesno je univerzalno važeće za sve ljude, nezavisno od različitih kultura i tradicija.

Nesvest, iako nije uočljiva, značajno utiče na svest i na naše svakodnevno ponašanje i ona se odražava na celokupno svesno stanje.

Funkcije i svest Kod svakoga od nas, veruje Jung, postoje četiri osnovne funkcije kojima svest odgovara na realne životne događaje u svetu izvan nas. Funkcija svesti je da nam omogući fizički opstanak i snalaženje u životnom okruženju. Četiri osnovne funkcije se smeštaju u krstolik model po kome svaka funkcija ima svoju suprotnost na drugom kraju duži:

mišljenje

oset intuicija

osećanje

Ne možemo istovremeno koristiti više funkcija jer se one isključuju. Svako od nas ima dominantu funkciju kojoj je najskloniji i koju najčešće koristi u životu a ostale zanemaruje u manjoj ili većoj meri. Idealan čovek bi bio onaj ko je uspeo da osvesti i koristi sve funkcije, a to bi značilo da mu je polje nesvesnog potpuno osvešćeno. Pošto se to ne događa, čovek bi trebalo da teži da osvesti što veći broj svojih funkcija, da ih prepozna u svom ponašanju – da bi ih koristio a ne da bi one koristile njega i vladale njegovim postupcima. Ono što nismo osvestili, izdiferencirali, odvojili od ostalih sadržaja nesvesnog, teži da se iznova pojavljuje u provokativnim situacijama i tada možemo da izgubimo kontrolu nad svojim osećanjima i nad svojim ponašanjem. Kada čovek koristi samo jednu od para funkcija, na primer, potencira misao, onda njegov osećajni deo trpi i težiće da se ispolji u različitim oblicima. Isto važi i za drugi par funkcija, onaj ko je orijentisan samo na oset (čulno doživljavanje bez analiziranja, razumevanja i vrednovanja) potisnuće intuiciju, oblik doživljaja koji se ne zasniva na opipljivom i čulno datom, nego na iracionalnom doživljaju.

27

Umetnik i delo Veza između umetnika i njegove nesvesti je snažnija nego kod ostalih ljudi ali je umetnike teško svrstati u tipove, veruje Jung, već zbog toga što stvaraju na različit način. Neko kompenzuje (nadoknađuje) svoje funkcije i ličnost kroz stvaranje i tada delo predstavlja zapravo drugu, nedostajuću polovinu ličnosti. Neko, opet, kroz stvaranje pokušava da izgradi svoje «više biće» i tada se ličnost umetnika poklapa sa karakteristikama dela. Materijal koji se preoblikuje u umetnosti može dolaziti iz spoljašnjeg sveta (ekstravertno stvaranje) ili iz unutrašnjeg nesvesnog (introvertno stvaranje). Stvaralačka fantazija je sposobnost koju umetnici imaju a ona je nezavisna od navedene četiri funkcije, tačnije, pojavljuje se u svakoj od njih, ona je izvor ideja i podsticaja. Umetnost će se bolje razumeti ako posmatramo stvaranje nego ako se koncetrišemo na produkt stvaranja – delo.

Energija koju nesvest ima je i energija stvaranja i ona treba da bude što slobodnija, zato je važno znati da mentalni poremećaji predstavljaju prepreku ovoj energiji. To znači da je uticaj mentalne bolesti na stvaranje isključivo negativan a da izlečenje ima za posledicu oslobađanje još veće kreativne energije. Jung pokušava da umetničko stvaranje sagleda u opštem značenju - «Onaj ko govori u praslikama, taj govori sa hiljadu glasova, on iz neponovljivog i prolaznog zahvata, savlađuje i ujedno u sferu stalnog bivstvovanja podiže ono što označava, on uzdiže ličnu sudbinu na nivo sudbine čovečanstva i time u svima nama oslobađa one dobre sile koje su čovečanstvu postepeno omogućavale da se spase od svih opasnosti i da prebrodi i najduži noć... To je tajna umetničkog delovanja.» (iz J. Jacobi, 2000, 41. str.).

STRUKTURA SVESNOGSvesni i nesvesni domeni ličnosti se dalje raslojavaju na posebne podstrukture. Svaki od ovih

manjih delova ima svoj zadatak i svoje karakteristike koje učestvuju u delovanju ličnosti kao celine.

Ja je deo ličnosti koji zahvata delom svesnu a delom nesvesnu sferu i kroz njega prolaze svi opažajni procesi. Ja je centar našeg individualnog značenja.

Persona je naš način ponašanja prema socijalnom okruženju. Ona je deo Ja koji je okrenut spolja i koji nas saobražava socijalnim vrednostima – to su naše forme ponašanja i postupanja prema drugim ljudima, naše držanje, hod, odeća, način na koji se družimo. Persona u sebi sadrži sliku toga kakav čovek lično smatra da treba da bude i sa druge strane, kakvog čoveka okolina želi. Osoba koja pretera u jednom ili drugom segmentu Persone ili se suviše saobražava (konformira) okolini, do mere do koje gubi lične vrednosti a prihvata sve spoljnje, ili u suprotnom, postaje osobenjak koji ne haje za zahteve okoline nego postupa isključivo po sopstvenim normama. Persona nam omogućava laku socijalnu komunikaciju u normalnih osoba. Kada Persona dobije preveliku energiju ona postaje naša maska iza koje se skriva prava ličnost, prirasta za ličnost koja više ne može da odvoji pravu sebe od svoje socijalne uloge, na primer, profesora, lekara, kriminalca, mučenika... Persona mora da sačuva propustljivost izmedju socijalne sredine i unutrašnjeg sveta našeg ja. Ova propustljivost nam pomaže da opstanemo u zajednici ali nas do izvesne mere i formira. Kada Persona počne da oduzima suviše energije u dinamici sila u osobi i kada postane nedovoljno propustljiva, ličnost prirasta za svoju socijalnu masku i gubi autentičnost. Sve više i više energije ulagaće u održavanje socijalne slike o sebi a sve manje će imati kontakt sa unutrašnjim sadržajima i stanjima. Tako se stvaraju osobe koje više nisu u stanju da izadju iz uloga a Persona postaje Maska koju okrećemo drugima.

STRUKTURA NESVESNOGNesvesno ima više slojeva a dva osnovna dela su lično i kolektivno nesvesno. Ono što smo

potisnuli, budući da ima energiju, nikada ne iščezava već se u podsvesnim strukturama transformiše, zadobija drugačije obličje i ponovo teži da izbije u svest u izmenjenim oblicima – kao slika sna, omaška u govoru, neuravnotežena reakcija na nešto, neurotični simptom – ili u nekom drugom obliku.

Komunikaciju sa nesvesnim i istraživanje unutrašnjih sadržaja je moguće izvesti pomoću više metoda – koristeći asocijacije koje čovek ima u vezi sa nekim sadržajem (pojmom); analizom simptoma koji se u ponašanju pojavljuju; potragom za realnim poreklom nekog poremećaja u porodičnim odnosima i analizom nesvesnog.

28

Lično nesvesno se odnosi na ličnu istoriju i iskustva koje smo zaboravili. U stvarnim životnim okolnostima, ona se teško razdvaja od drugih aspekata bilo svesti, bilo nesvesnih slojeva. Do ovog sloja se može doći koncentracijom i prizivanjem u sećanje naših uspomena.

Kolektivno nesvesno je deo nesvesnih slojeva koji prevazilazi naše lično iskustvo i koji seže do dubokih slojeva koji nikada neće moći da dopru do svesti. Shema dubinskih slojeva od spoljašnjeg prema unutrašnjem bi išla ovim redom:

jedinka porodicapleme nacijaetnička grupaljudski prapreciživotinjski praprecicentralna (životna) sila

Kolektivno nesvesno predstavlja snažnu duhovnu naslednu energiju koja se rađa sa svakim od nas u i kojoj je zabeležena kompletna istorija vrste.

Arhetipovi U kolektivnom nesvesnom nalaze se praslike - arhetipovi koji potiču iz instinktivnih, drevnih korena svesti. To su duboki, opšti sadržaji koji su u dubokim nesvesnim slojevima smešteni u uređen poredak. Oni se na putu prema svesnom menjaju i deformišu tako da njihovu pravu energiju doživljavamo posredno. Njihova snaga je tolika da utiču na kompletan život čoveka a u čistom obliku se pojavljuju samo u izuzetnim životnim situacijama (na primer: veliki bol, teški problemi) i ako uspostave kontakt sa svešću imaju snažan isceliteljski efekat. Praslike su najuopštenija iskustva koja u sebi sadrže značenjska jezgra koja je veoma teško rečima opisivati, one prevazilaze pojedinačno iskustvo i pojavljuju se u ozmenjenim oblicima na svakom nivou svesti i nesvesti. Evo kako, na primer, arhetip ženskog menja formu kroz različite slojeve nesvesnog, zadobija različite simbolične prezentacije ali se zapravo odnosi na istu arhetipski osnovu:

Arhetip ženskog noć voda zemlja šuma šupljina

aždaja, pauk veštica, vila kuća ruža mačka

prapredak baba rođena majka

U ovakvom značenjskom poretku prepoznajemo transformaciju iste simbolične osnove od opšteg prema pojedinačnom pri čemu se događa „presvlačenje“ simbola iz jednog oblika u drugi.

Animus i Anima Psiha je celovita, a to znači da u sebi sadrži osobine oba pola - muškog i ženskog. Muški deo ličnosti se naziva Animus a ženski Anima. Budući da osoba pripada polu na osnovu svoje telesne konstitucije, deo psihe koji je potisnut, biće suprotnog pola. Zbog toga se u ženskim snovima, likovi nepoznatih muškaraca razumevaju kao Animus koji se ispoljava iz nesvesnog, a u muškim snovima je obrnuto. Praslika dvopolne duše je veoma stara i danas je u tragu prepoznatljiva na primer u horoskopskom znaku blizanaca (gde se simbolički muški i ženski deo duše nalaze unutar iste ličnosti), kao i u mitovima u kojima se pojavljuju dvopolna bića (androgin) koja su savršenija od raspolućenih (polnih) ljudskih bića.

Senka je simbol naše druge strane koja se nalazi u nesvesnom i čije osvešćivanje ima pozitivan uticaj na mentalnu stabilnost. Ona se pojavljuje u snovima kao praslika ili u svesnom životu svoje mračne delove možemo pripisati nekoj osobi iz naše okoline. Senka koja pripada kolektivnom nesvesnom simbolizovana je u starcu-mudracu. Senka nas stalno prati i suprotstavljanje njoj je ustvari, suprotstavljanje sopstvenim porivima. Kod terapeutskog rada, osvešćivanje sadržaja Senke je uvek praćeno otporom i odbacivanjem – to je ono što verujemo da ni slučajno nismo, niti ćemo ikada postati. Kada se izborimo sa sopstvenim

29

senkama, oslobađamo se projektovanja svojih problema na druge osobe i na taj način dobijamo šansu da preuzmemo odgovornost za svoje ponašanje i bolje ovladamo sopstvenim životom.

Simbolika sna San ima kompenzatornu funkciju (funkciju nadoknade) jer se kroz simbole ispoljava nesvesni segment ličnosti koji je u svesnom stanju potisnut. Na taj način težimo da očuvamo celovitost i ravnotežu ličnosti. U tom smislu se ovaj stav razlikuje od Frojdovog. Dok je Frojd verovao da se u simboličkom obliku pojavljuju u snu samo neprijatni i zabranjeni sadržaji, funkcija sna je kod Junga daleko šira – tu se ispoljava celovita ličnost, ne samo lični sadržaji nego i sadžaji koji prevazilaze pojedinca kao što su univerzalne ljudske dileme, opšta istorijska mesta, sadržaji koji mogu imati ogroman značaj ne samo za snevača nego i za njegovu grupu, porodicu, narod. Jung se jedini usudio da pokrene neke od odbačenih tema u psihologiji, na primer, proročanske snove i predikciju (predviđanje) u snovima.Svaki lik i svaki objekat (jer i objekti u snu imaju status likova) je izraz nas samih i nekog od glasova nesvesnog, stoga u snu svi likovi govore: ne samo uobičajeni likovi nego i kuća u kojoj se scena odvija, soba, orman, krevet, prozori, životinje, zvuci ... sve smo to mi. Poruka snova je dragocena zbog toga što nam se sopstvena nesvest obraća simbolima pa su uvidi koji se tumačenjem snova dobijaju veoma važni za snevača. Jung, na primer, opisuje jednu ekstremno trvdoglavu pacijentkinju koja ne dozvoljava da se na nju utiče. Njen san joj se obraća na sledeći način: sanjala je da je na važnom skupu i domaćica joj govori da je svi njeni prijatelji čekaju, otvara vrata i uvodi je u štalu punu krava. Poruke koje dobijamo od nesvesnih struktura ličnosti treba shvatiti ozbiljno i pridati im značaja, jer je analiziranje snova daleko više od zabave – ponekad može da odluči o tome da li ćemo ostati mentalno zdravi ili ne, pa čak i da li ćemo sačuvati život ili ne. Jung navodi primer snevača, čoveka veoma sklonog riziku, koji sanja da je zakoračio u prazno i pao sa litice. Zanemarivši poruku ovog sna, snevač zaista kasnije svojom greškom pada sa litice i gine. Jung se bavi snovima koji predviđaju budućnost ali to ne smatra nikakvim čudom – istorija naših životnih događaja, kriza i rizičnih ponašanja, je dugačka istorija nesvesnog koja se, ako smo dovoljno otvoreni da je primetimo, korak po korak primiče finalnom događaju. Pre nego što nam se nešto dogodi u realnosti (obično nevidljivom našom zaslugom) naša nesvest je to već osetila i poslala nam je znake upozorenja.

Preporučena literaturaČovek i njegovi simboli – K. G. Jung, Mladinska knjiga, Ljubljana, 1973.Psihologija Karla Gustava Junga – uvod u celokupno delo, Ј. Јаkobi, Dereta, Beograd, 2000.

TEORIJA LIČNOSTI ALFREDA ADLERAAdler je pripadao takozvanom Bečkom krugu, grupi teoretičara psihoanalize okupljenoj

oko Frojda. Učeći uz Frojda proveo je 9 godina, više vodeći polemike sa njim nego slažući se. 1912. godine dolazi do konačnog razilaska između Adlera i Frojda i od tada nastaje izdvojena teorija ličnosti čije ćemo osnovne ideje izneti. Kao teoretičar i psiholog bio je veoma aktivan neprestano šireći krug svojih sledbenika, uključujući i sopstvenu porodicu i osnivajući Adlerov institut u Americi koji je aktivan i danas.

Adlerova psihologija se naziva individualističkom jer počiva na razvoju pojedinca. Osnovni pokretač razvoja čoveka je osnovno osećanje nepotpunosti i inferiornosti sa kojom se čovek bori celog života pokušavajući da je prevaziđe. Cilj svakog čoveka je prema njemu, postizanje viših vrednosti a postupci preko kojih to postužemo označavaju naš životni stil. Život čoveka je određen njegovim osećanjem niže vrednosti koja može biti prirodno data ili stečena. Zbgo ovog osećanja čovek deluje u pravcu težnje za postizanjem savršenstva i prevazilaženja inferiornosti.Sprema se iz “Razvoj, učenje i mera psihičkog”

15. EMOCIJE (OSEĆANJA)

Emocije (osećanja) su važan deo života. Prema Kantu, pored konativnog i kognitivnog bloka spada u jedan od tri najkrupnija dela ličnosti. Stav neke osobe prema svojim i tuđim emocijama može da varira od apsolutne prevlasti emocionalnog ponašanja do poricanja i neprihvatanja ovog dela ličnosti. Naravno, većina nas je negde između. U umetnosti, pridavanje važnosti emocionalnom aspektu izraza

30

karakterističan je, na primer, za periode romantizma, dok je poricanje i potiskivanje emocija karakterstično za hladan, precizan i tehnički usavršen stil.

Stavovi koje zajednica u kojoj se umetnik razvija i iskazuje neguje prema osećajnom delu čoveka, modelovaće i oblik izraza. Emocije spadaju u drevni, stariji oblik ponašanja. To je vidljivo po tome koliko su značajne (jer što je nešto važnije, ranije se pojavilo) a vidi se i na osnovu mesta u centralnom nervnom sistemu na kome se emocije obradjuju, a koje spada u stariji deo moždane kore (limbički korteks).

Tokom doživljavanja osećanja u svakome od nas događaju se određene promene na više nivoa:

1 – fiziološke promene (pobuđenost) u organizmu, unutrašnji osećajni doživljaj i izraz osećanja – ove promene čine celinu i odvijaju se spontano. Fiziološka podloga emocija odražava stepen u kome naše telo reaguje – što je emocija snažnija, jače su fiziološke promene koje je prate. Svakodnevni govor često sadrži opise ovih fizičkih promena, na primer: „noge su mi se odsekle, imam knedlu u grlu, pao mi je mrak na oči“ i slično. Promene koje se u telu odvijaju su brze, snažne, i preko aktivnosti vegetativnog nervnog sistema (simpatikus i parasimpatikus kao antagone sile u telu) zahvataju organizam u celini. Dugotrajni uticaj negativnih osećanja može pogubno da se odrazi na organe i sisteme organa koji su povezcani sa fiziološkim doživljajem, i tada osoba koja je provela mnogo vremena u strepnji, zabrinutosti, napetosti ili nekom drugom osećanju, može da se razboli. Menadžerska bolest, na primer, nije postojala pre stotinak godina a za nju je karakteristično da usled dugotrajnog stresa u poslu, počne da strada cirkulatorni sistem – krvni sudovi i srce.

2 – Emocionalno ponašanje – osoba koja doživljava emocije preduzima i radnje u skladu sa doživljajem, uplašen beži, besan napada, tužan plače, veseo uzvikuje i slično. Proces vaspitanja dece podrazumeva u jednom segmentu i vaspitanje ispoljavanja emocija, detetu se vrlo brzo zabrani da napada kada je ljuto, besni kada oseća bes, pobegne kada mu je dosadno i slično. Dete se uči da iako ima osećanje, odlaže reakciju koju to osećanje izaziva. Ovo naučeno odlaganje reakcije je veoma korisno postignuće za dete – ono postaje društvenije i bolje uklopljeno u sredinu. Istovremeno, ako se sa vaspitavanjem pretera i ako se detetu zabrani svako spontano ispoljavanje emocija, doći će do gubljenja kontakta između deteta i njegovih osećajnih delova i tada naš emocionalni deo neće biti više pomoć u životu nego problem koji ne umemo da rešimo. Postoji opasnost da se takva osoba oseća nezadovoljno i neispunjeno a da ne zna razlog, pogrešno reaguje kada je potrebno ispoljiti osećanja, ne prepoznaje svoje unutrašnje potrebe i time zatvara krug iz koga ne ume da izađe. Sa druge strane, kada dete ne savlada odlaganje emotivne reakcije, kao odrastao čovek imaće problema u komunikaciji sa ljudima, biće „eksplozivne naravi“ i ljudi će ga izbegavati. Konstruktivno ovladavanje svojim osećanjima, svest o tome koje osećanje imamo i šta treba ili ne treba da činimo sa njim, je uslov emocionalne zrelosti ličnosti.

3 - Subjektivna sadržina osećanja se odnosi na to o kome osećanju se radi i to je ono što jezik opisuje različitim kvalitetima (imenima), na primer: radost, ljutnja, strepnja... Svaki jezik kojim ljudi govore sadrži veliki broj imena za osećanja. Lingvisti nalaze da se jezici između sebe mogu veoma mnogo razlikovati po broju termina koje imaju za osećanja, neki su bogatiji izrazima a neki manje bogati. Razlike proističu verovatno, ne iz toga što ljudi različito osećaju, nego iz toga što su im osećanja različito diferencirana, neki jezici poznaju opštija a neki vrlo veliki broj finijih, diferenciranih, mešanih osećanja.

Značaj osećanjaPeriod dvadesetog veka i početak dvadesetprvog, obeležen je kao period pozitivne nauke i

dominacije tehnološke kulture. Neguje se vrednosni model sticanja, učenja i ovladavanja prirodom koji funkcisanje i efikasnost više vrednuje od misaonosti i osećajnosti. Model čoveka koji je orijentisan na fizičku realnost, postignuće i kontrolu nad njom i koji nema emocije, u literaturi se sreće pod nazivom homo faber (čovek mašina). Ideal ovog pogleda na svet je postignut kada čovek ovlada svojim osećajnim delom toliko da ga više nema, energija koja bi se ulagala u osećanja sada se ulaže u rad, čovek postaje efikasan i bezosećajan. Ipak, psihologija pokazuje da je osećajnost neraskidiva i duboka odlika ljudske prirode. Jedna od poznatih studija koja to jasno demonstrira je tzv. Spicova studija koja je izvedena u Francuskoj da bi se utvrdilo na koji način treba organizovati dečije bolnice da bi se smanjila smrtnost novorodjenčadi. Primećeno je u bolnicama da postoji problem sa visokim stepenom smrtnosti novorodjenčadi koja se nije mogla pripisati jasnim uzrocima – posebno je visoka stopa bila kod napuštene novorodjene dece. U nameri da unapredi fizičku sredinu za razvoj, grupa istraživača je dobila zadatak da

31

posmatra i varira fizičke odlike sredine u kojoj su novorodjenčad živela – buka, temperatura, sastojci hrane, osvetljenje... Posle opsežnih ispitivanja primećeno je da u jednom odeljku bebe imaju značajno manji stepen smrtnosti nego u svi ostalim, manje su se razboljevale. Pažljivim ispitivanjem se pokazalo da ne postoji jasan profil po kome se taj odeljak razlikuje od bilo kog drugog. Istraživači su bili zbunjeni. Naknadnom proverom, utvrdilo se da postoji samo jedan faktor razlike – sestra koja je negovala bebe u tom odeljku se nije pridržavala uputstava nego je bebe milovala, govorila im je i dodirivala ih je rukama. I to je najjače uticalo na ostajanje u životu.

Kako vidimo, čovek se radja sa velikim osećajnim kapacitetom i ako ne dobije šansu da ga ispolji to je mnogo teže od fizičke uskraćenosti. Čovek mora da živi i deli svoja osećanja sa drugima. Ova potreba je fundamentalna. Ona je mnogo više od luksuza kojim nas je priroda obdarila a koji možemo ili ne moramo da aktiviramo. Naš osećajni svet je snažan i bogat i leži u samoj osnovi života.

Podela osećanjaPozitivna i negativna osećanja su podeljena prema stavu koji osoba ima prema osećanjima. U pozitivna bi spadali radost, ljubav, zadovoljstvo, sreća i slično, dok bi negativna bila strah, ljutnja, tuga, gadjenje i slično. Svi težimo pozitivnim doživljajima a izbegavamo negativne, pa je tako i sa osećanjima. Ličnosti koje su sklone pozitivnim osećanjima generalno osećaju više dobrog u svetu i imaju manje problema u komunikaciji sa drugima od onih koji su skloniji negativnim osećanjima (Izard, 1971 iz Crider). Kako vidimo, mnogo češće nego što mislimo, način na koji smo spremni da sagledavamo dogadjaje u životu postnu i kreator tih dogadjaja a da to ne primetimo. Tako osoba koja je sklona da vidi loše i nesreću, takva osećanja i dobija iz istih dogadjaja iz kojih neko drugi može da doživi humor, ili da ostane neutralan.

Osnovna i mešovita osećanja su podeljena prema stepenu jednostavnosti ili složenosti koja osećanja imaju. Smatra se, na primer, da je ljubav prostije a ljubomora složenoije osećanje. Načini na koji se osećanja mešaju i kombinuju su bezgranični, pa tako postoje i vrlo složene mešavine za koje ni sam čovek koji ih doživljava ne ume da pronađe ime.

Suprotna osećanja su ona koja se mogu svrstati u parove (polove), na primer, ljubav nasuprot mržnji, radost nasuprot žalosti. Dugo se verovalo da u jednom trenutku ista osoba ne može imati dva različita osećanja, a pogotovo ne dva suprotna. Psihoanalitička istraživanja su ubedljivo demonstrirala, a kasnije studije potvrdile, da osoba može u istom trenutku osećati i dva suprotna osećanja prema jednom objektu. Naša osećanja koja imamo prema roditeljima, na primer, često su opisiva istovremeno kao ljubav, mržnja, poštovanje, odbijanje i mnoge druge, teže opisive komponente. Ljubavni parovi, na primer, mogu osećati jedno prema drugom istovremenu ljubav, strah, ljubomoru, poštovanje... a da jedno osećanje ne isključuje drugo. Postojanje suprotnih osećanja u istom momentu se naziva ambivalencija. Ambivalentna osećanja su karakteristična po tome što su i samoj osobi nejasna, a kada ih imenujemo jednim imenom imamo osećaj da to nije prava reč.

Snažna i slaba osećanja su različita u odnosu na stepen doživljaja. Tako strah, na primer, možemo opisati kao nelagodu, strepnju, zabrinutost, uplašenost, jezu, paniku... svi ovi opisi se odnose na različite stepene doživljaja istog osećanja. Snažna osećanja se javljaju u određenim životnim okolnostima kod svakog. Ljudi se između sebe ipak, razlikuju po stepenu kontrole svojih osećanja, kao i po procenama kada treba i u kolikoj meri reagovati, tj. pustiti osećanjima na volju, a kada treba odložiti reakciju.

16. AFEKAT I AFEKTIVNI TON

Pojmovi psihologije emocija

Afekat – kada emocija doraste do najvišeg intenziteta i potpuno nas obuzme, govorimo o afektu. Afekat je stanje u kome je osoba izgubila kritičnost prema realnosti i potpuno je u vlasti osećanja. Afekti se pojavljuju naglo i praćeni su jakim psihološkim i fiziološkim odgovorom. Telesne promene koje su komponenta osećanja, kod afekta su izrazito jake, pa se posle prestanka stanja afekta javlja iznemoglost i telesna slabost. Psihološko stanje afekta praćeno je suženjem svesti, gubi se realističnost u procenama. Afekat se smatra stanjem smanjene uračunjivosti. Može postojati i kod pozitivnih i kod negativnih osećanja, ali dok je afekat kod pozitivnih osećanja relativno prihvatljiv sa stanovišta društvene zajednice

32

(setimo se kako izgledaju veseli svatovi ili šta rade navijači kada njihov tim pobedi), negativan afekat po pravilu je okolini neprijatan a često i opasan. U sudskoj medicini i praksi, čitavi timovi stručnjaka imaju zaduženje da se bave procenom emocionalnog stanja aktera neke ljudske drame. Presuda i dalja sudbina ljudi zavisiće od toga da li su nešto počinili u afektu ili u stanju očuvane svesti. Afekat se dešava svim ljudima u izuzetnim životnim okolnostima, ali postoje razlike između ljudi u tome koliko su skloni da dožive emociju i da je zaborave. Individualne razlike u emocionalnim doživljajima su objašnjene u odeljku koji govori o temperamentima.

Afektivni ton je blaga i dugotrajna ali slaba emocionalna pobudjenost koja je karakteristična za svaku osobu. Afektivni ton nije diferencirana emocija, nego opšta sklonost neke osobe da reaguje i doživljava spoljašnje dogadjaje u neko smeru. Afektivni ton može biti pozitivan i negativan, ali može postojati neograničeno mnogo afektivnih tonova koji su mešavina različitih osnovnih osećanja. Ako su osećanja u afektivnim tonu mešana, govorimo o ambivalentnom afektivnom tonu. U svakodnevnom komunucarnju sa ljudima primećuje se da izvesne osobe imaju tendenciju da uvek pozitivno ili uvek negativno reaguju, bez obzira na vrstu dogadjaja koji su reagovanje izazvali. Zato nekoga u svakodnevnom govoru nazivamo „pozitivnom osobom“ ili „negativnom osobom“. Postoji opšta, slaba, dugotrajna i unapred odredjena osećajnost koja prati osobu kroz vreme, a koju nazivamo afektivnim tonom.Afektivni ton se naziva i raspoloženje. Raspoloženje je trajno osećanje koje određuje smer u kome ćemo reagovati. Ono je više opšta spremnost da osoba emotivno reaguje u pozitivnom ili negativnom smeru. Kada se desi nešto neočekivano, vidimo da ljudi reguju različito – onaj ko ima pozitivno raspoloženje reagovaće tako, a onaj ko ima negativno, tako će i reagovati. Ljudi se često opisuju kao „dobrice“, „mrgudi“, „veseljaci“, „baksuzi“ i sličnim izrazima koji se odnose na trajnu spremnost da se oseća u jednom smeru a koja se vidi u mnogim situacijama.

Osnovna osećanja - Smatra se da čovek ima četiri osnovne ili primarne emocije – radost, gnev, strah i žalost. 1- Radost je povezana sa postizanjem nekog cilja i smanjenjem tenzije. Ovo je opšti opis ali postoje brojne varijante radosti koje ne proizilaze iz cilja (radost igre, religiozna ekstaza, radost istraživanja). Radost postoji i kod životinja. Svako ko ima kućnog ljubimca zna kako izgleda radost kada se gazda vrati kući, kada se ide u šetnju, igra sa loptom ili prinosi hrana. 2- Gnev (bes) se uobičajeno pojavljuje kada postoji neka prepoznatljiva prepreka do cilja, a često je to i drugi čovek. Gnev se usmerava prema onome što se ili ko se doživljava kao prepreka. Gnev podrazumeva napadačko ili agresivno ponašanje koje je u funkciji nekog cilja. Danas je veoma aktuelna analiza i istraživanje napadačkog ponašanja grupe. U osnovi gneva je uskraćenost, pa tako velike grupe ljudi koje ne mogu da se iskažu i emancipuju u postojećim društvenim formama, izraz nalaze u agresivnom ponašanju. Grupe navijača ruše i razbijaju, fizički napadaju, ponekad i ubijaju. To je znak da su postojeće forme kroz koje ljudi učestvuju u zajednici nedostupne ovim grupama, te oni svoj gnev iskazuju u obliku koji sami stvaraju a koji je štetan po zajednicu.3- Strah je biološki veoma važno osećanje jer je naš instrument za opstanak. Veoma je važno uplašiti se pravih stvari u pravo vreme da bismo mogli da se zaštitimo. Izreka kaže da je onaj ko savlada svoj strah hrabar a onaj koji nema straha lud. Biološki gledano, to je istina jer je funkcija straha zaštitna. U razvoju deteta, različiti strahovi se pojavljuju utvrdjenim redosledom – prvo strah od smicanja podloge, jakog zvuka, jakog svetla, napuštanja i tako dalje.4- Tuga se javlja nešto kasnije od ostalih primarnih osećanja. Tuga spada u pasivne emocije jer ne nagoni na akciju. Uobičajeno, povezuje se sa gubitkom nečega, pa onda to izaziva žalost. Ali tugu, kao ni ostala osećanja, ne možemo da objasnimo spoljašnjim uzrocima, na primer objektom koji je izgubljen, jer svako osećanje dolazi iz čoveka. Tako da se često, isti stepen gubitka sasvim različito doživljava kod različitih ljudi – nekoga obuzima tuga u koju tone i ne može da se oporavi a neko iz istog događaja pokušava da izbvuče „neko dobro“, ili da se reorganizuje tako da to nadoknadi. Kod istraživanja uzroka stresa, pojavljuju se kulturalne razlike, na primer, najjači stres u američkoj populaciji je smrt supružnika a zatim smrt deteta, dok je u evropskoj populaciji obrnuto. Razvod kao izvor stresa ima mnogo jači značaj u Americi nego u Evropi. Ljudi različito reaguju na iste spoljašnje okolnosti tako da vidimo da su osećanja uvek deo unutrašnjeg sveta i ne mogu se svesti samo na objektivne okolnosti. Ovaj nalaz je i optimističan jer pokazuje da ljudi čak i u veoma teškim objektivnim okolnostima mogu mnogo da učine svojim stavom i načinom na koji reaguju.

33

Svako od osnovnih osećanja ima veoma važnu ulogu u prilagodjavanju deteta na socijalnu sredinu u kojoj se radja, kao i za dalji razvoj deteta. I odrastao čovek se u svakom trenutku života upravlja osećanjima. Prema jednoj od teorija razvoja emocija, od dve osnovne emocije (osnovno osećanje prijatnosti, nasuprot osnovnom osećanju neprijatnosti) koje po rodjenju čoveka čine dva pola u kojima se nalaze začeci svih ostalih emocija, kasnije postaju sve emocije koje odrastao čovek ima.

17. ČINIOCI EMOCIONALNOG RAZVOJA

Dominantan vrednosni model neke kulture diktira i stav te kulture prema emocionalnosti. Posmatrano sa opšte tačke, postoje grupe univerzalnih uticaja na emocionalni razvoj. One se različito ispoljavaju u različitim kulturama, ali postoje opšta mesta koja su nezavisna i koja se sreću svuda. Od čega sve zavisi kako će se emocije razvijati?

Genetska osnova emocionalnosti – podrazumeva postojanje biološkog aparata kroz koji će se emocije pojavljivati. Kod čoveka se to odnosi na telesne predispozicije koje su dobijene od predaka. Fiziološke promene koje su komponenta emocija odigravaju se u složenoj i finoj ravnoteži izmedju fizioloških struktura, primarno izmedju parasimpatičkog i simpatičkog vegetativnog nervnog sistema.

Rano iskustvo se odnosi na emocionalnu razmenu i komunikaciju izmedju novorodjenčeta i majke (ili osobe sa ulogom majke). Rano emocionalno lišavanje, ukoliko do njega dodje, ima teške posledice po čitav kasniji razvoj deteta. Istraživači iznose pretpostavku da nam rano iskustvo pruža prvu opštu sliku o svetu, da li se radi o prijatnom ili neprijatnom mestu i da se razvija prema tome opšte osećanje sigurnosti ili nesigurnosti. Kod težih mentalnih teškoća i poremećaja, skoro redovno se u osnovi nalaze rana emocionalna lišavanja ili traume i to po principu, što ranije, to teže posledice. Mnogi terapijski pristupi zbog toga upravo razvijaju postupke kojima se dolazi do ranih sećanja.

Učenje i iskustvo sa sazrevanjem i odrastanjem dete se emocionalno povezuje sa sve većim brojem osoba i sve širim krugovima kontakata. Kroz njih dete stiče i razvija načine i sadržaje emocionalne komunikacije. Lično iskustvo i učenje imaju značajnu ulogu u sticanju emocionalne ličnosti.

Konstruktivna osećajnost – Poznato je da burne, spontane emocije mogu da naprave štetu u medjuljudskim odnosima. Ne možemo ni da zamislimo kako bi diplomatija izgledala kada bi ljudi govorili ono što zaista misle ili žele. Zbog sličnih argumenata postoje uverenja prema kojima osećanja treba potpuno isključiti. Psihologija pokazuje da se osećanja ne mogu isključivati. Ono što se može je kanalisanje i kontrolisanje izraza, iskazivanja osećanja. Ali sama osećanja ostaju u nama, bilo da smo im dali izraza ili ne. Frojd je bio prvi koji je jasno pokazao da je potiskivanje osećanja samo odlaganje tenzije na neki dublji nivo u podsvesti a to nikako nije rešenje unutrašnje tenzije. Potisnuta osećanja tamo ostaju, neprepoznatljiva za osobu koja ih nosi ali sa velikom energijom koja ne može da nestane pod pritiskom. Ona se u transformisanim i maskiranim oblicima stalno vraća osobi – u obliku snova, slučajnih omaški i postupaka, načina na koji organizujemo odnose sa drugim ljudima...

Što se izraza osećanja tiče, to se postiže vaspitavanjem izraza, sa kojim se počinje u najranijem detinjstvu. Novorodjenče ima potpuno spontan izraz ali je taj izraz relativno siromašan, prema Suzani Langer, svodi se na prijatno i neprijatno. Već u prvom kontaktu sa majkom, novorodjenče intenzivno razvija komunikaciju i na taj način i vaspitava svoj izraz. Ovo je veoma fini i složen proces koji traje kroz čitav život.

18. EMOCIONALNOST KOD DECE

Emocionalni deo ličnosti, emocionalni funkcionalni blok se razvija zajedno sa svim ostalim segmentima ličnosti. Pri posmatranju i diskusiji emocionalnog razvoja treba uvek imati na umu da je

34

ličnost celovita i da se razvoj bilo kog funkcionalnog bloka mora odraziti na razvoj u celini. Emocionalno vezivanje počinje odmah po rodjenju deteta, mada neki istraživači demonstriraju postojanje emocionalne veze izmedju majke i deteta pre nego što se ono rodi. Fizičko odvajanje od majke, rodjenje, predstavlja uvodno stanje i početak razvoja mnogostrukih složenih relacija.

Osobine dečijih emocija su:

Karakteristike dečijih emocijaEmocionalni deo ličnosti, emocionalni funkcionalni blok se razvija zajedno sa svim ostalim

segmentima ličnosti. Pri posmatranju i diskusiji emocionalnog razvoja treba uvek imati na umu da je ličnost celovita i da se razvoj bilo kog funkcionalnog bloka mora odraziti na razvoj u celini. Emocionalno vezivanje počinje odmah po rodjenju deteta, mada neki istraživači demonstriraju postojanje emocionalne veze izmedju majke i deteta pre nego što se ono rodi. Fizičko odvajanje od majke, rodjenje, predstavlja uvodno stanje i početak razvoja mnogostrukih složenih relacija.

Osobine dečijih emocija su: Jednostavnost – deca su sklonija prostim emocionalnim izrazima nego složenim. Ovo je u skladu

sa teorijom razvoja emocionalnosti koja razvoj emocija posmatra kao sve veću diferencijaciju i izdvajanje posebnih emocija iz opštih.

Spontanost – mehanizam potiskivanja ili kontrolisanja emocionalnih izraza se javlja i razvija postepeno. Dečije emocije su slobodne u svom javljanju.

Kratkotrajnost – javljanje izraza nije dugotrajno, nego je više u obliku epizoda koje brzo smenjuju jedna drugu.

Često ispoljavanje – u poredjenju sa odraslim osobama deca češće emocionalno reaguju. Snaga osećanja – osećanja kod dece su jača nego kod odraslih ljudi. Ukoliko odrastao čovek

pokušava da se seti nečega i da se što vernije vrati u detinjstvo, njegovo sećanje će dobiti jaku emocionalnu komponentu. Isto tako, kada se odrastao čovek iznenada susretne sa nekim objektom koji je bio vezan za detinjstvo, doživeće emocionalni odgovor. Nešto slično se pojavljuje u poznatom filmu Gradjanin Kejn, gde se zaplet filma formira oko objekta koji je vezan za rano sećanje i jaka osećanja.

Preokretanje – dečija osećanja lako i brzo menjaju smer. Iz negativnog se u trenutku može preći u pozitivno, dete koje plače jer nešto želi, u trenutku kada to dobije u ruku, prelazi u smeh.

Spontanost – dečija osećanja ne podležu filterima zabrana i potkrepljenja koje stičemo tokom života i vaspitavanja osećanja. Zato se ona ispoljavaju u izvotnom, autentičnom, „sirovom“ obliku.

Takodje je važno znati da se emocionalni odgovor deteta svkodnevno modeluje kroz iskustvo, sredina pohvaljuje ili kažnjava ispoljavanje odredjenih emocija kao i neke od načina na koji se emocije iskazuju. Dete vrlo rano mora da ovlada odlaganjem i kontrolisanjem emocionalnih izraza. Ukoliko se ove veštine ne savladaju, osoba će čitavog života imati problema u ostvarivanju ciljeva i saradnji sa drugim ljudima. Odlaganje i kontorlisanje izraza ne znači da smo emociju uklonili i da je ona nestala, nego da smo način ispoljavanja stavili u službu našeg razvoja. Tako, na primer, dete koje ne nauči da savlada bes ukoliko nešto što želi ne dobije odmah, kasnije prenosi svoju nestrpljivost na ozbiljnije i složenije životne ciljeve nego što su dobiti igračku, i time ugrožava svoje životno postignuće. Sve što se ne može dobiti lako biće napušteno kao cilj i time će najvažniji ciljevi kao što su postići stepen obrazovanja, izabrati adekvatnog partnera i živeti u zajednici, tolerisati neuspeh, biti nedostižni.

Što se tiče ispoljavanja osećanja, postoje implicitne vrednosti koje dete prihvata i kasnije integriše u svoje ponašanje. Za našu sredinu je, na primer, karakteristično da devojčice nemaju slobodu iskazivanja besa, a dečaci iskazivanja tuge. Ako devojčica pobesni ili dečko zaplače, rizikovaće negativne odgovore u svojoj okolini.

19. TEORIJE EMOCIJA

Teorije emocija se izmedju sebe razlikuju po tome kako vide nastanak emocija unutar ljudskog organizma, tačnije, kako vide odnos izmedju spoljašnje draži koja izaziva emociju, perifernog odgovora koji organizam daje i centralnog nervnog odgovora (svesti) na emocionalnu situaciju.

35

U psihologiji postoje dva teorijska pokušaja koja su najpoznatija i oba nose dvostruke prezime u imenu, zbog toga što su dva para naučnika lansirali teoriju istovremeno.

Džems – Langeova je nastala krajem 19. veka. Teorija smatra da je emocija zasnovana na perifernom telesnom doživljaju koji polazeći sa periferije organizma stiže do kore velikog mozga i tu postane svesna. To znači da se naše telo u određenoj situaciji uplaši, informacija o telesnim promenama (povišen mišićni tonus, povišen krvni pritisak, povišen puls, povišen nivo adrenalina u krvi itd.) stiže do mozga i mi tada to stanje dešifrujemo kao strah. Dokaze za svoju pretpostavku nalaze u realnim životnim situacijama kada čovek reaguje emocionalno i pre nego što je stigao da razmisli, trgnućemo se i pobeći pre nego što shvatimo i razmislimo šta je prasnulo, pobećićemo od medveda čim ga naše telo spazi a pre nego što razumemo da smo pobegli.

Kenon – Bardova teorija je nastala nešto kasnije, početkom 20. veka. Ona polazi od suprotne pretpostavke, a to je da je emocija primarno centralni fenomen a tek posle se prevodi u fizičku promenu na periferiji tela. To bi značilo da prvo spazimo objekat koji dešifrujemo kao medveda i kada postanemo svesni, dajemo se u beg. Iako oni ne spore važnost fizioloških promena na organima, primarni značaj daju centralnom nervnom sistemu u kome se integrišu i obradjuju sve informacije. Informacije koje se dobijaju iz organa, prema ovim naučnicima ne odredjuju emociju nego predstavljaju samo sirovu energiju koja će uticati na intenzitet osećanja ali nikako na njen kvalitet. Prema ovoj teoriji emocionalni doživljaj i telesne promene se dogadjaju istovremeno i potiču iz moždanih centara.

KOGNITIVNI FAKTORI I EMOCIJEPostojanje neprestanog dijaloga unutar svakoga od nas izmedju razumnog i emocionalnog dela

ličnosti je tema mnogih književnih i filozofskih dela. Ljudi se prema jednoj od poznatih podela, dele na one koji su kognitivno kontrolisani i one koji su emocionalno kontrolisani. Prve bismo nazvali razumnim a druge emotivnim tipom. Iako u mnogim životnim situacijama ove dve sile u nama nisu u saglasnosti, na primer, neko nas nervira ali nam je koristan saradnik, rado bismo obilno jeli ali znamo da to nije po nas dobro, osećamo simpatiju prema nekome ali znamo da nije dozovljeno to pokazivati i slično. U svakoj od ovih situacija jedna od opcija će biti odabrana dok će druga potreba ostati uskraćena. Možemo, na primer, udaljiti saradnika koji nas nervira i time sebi emocionalno olakšati ali time izgubiti efikasnost rada grupe. Možemo potisnuti sopstvenu emociju i razumno razvijati odnose sa takvim saradnikom pri čemu naš emocionalni deo ćuti i mora da se ”pretvara”. Treba napomenuti da su ovakve dileme dovele do opšteg uverenja da se razum i osećajnost nalaze u sukobu, a koja nije tačna. One su ponekad u sukobu, ali budući da obe potiču iz iste osobe, ovaj sukob nije realan nego fiktivan.

Odnos izmedju emocija i razumnog (kognitivnog) dela ličnosti je predmet novijih istraživanja. Istraživač po imenu Šahter je izveo seriju ogleda sa ciljem da utvrdi uticaj kognitivnih faktora na osećanja. U jednom od poznatih ogleda on je ispitanicima davao dozu adrenalina sa objašnjenjem da je to preparat za popravak vida i da ispitanici treba da procene koliko im je preparat popravio vid. Adrenalin, kao što znamo, predstavlja prateću materiju u našem organizmu koja je karakterstična za emocionalno uzbudjenje. Šafter je, zapravo, telesno izazvao emocionalno uzbudjenje a da ispitanici to nisu znali. Dve grupe ispitanika je podvrgao razlitim socijalnim situacijama – demonstratori, saradnici u ogledu su bili postavljeni u čekaonicu i imali su različite zadatke. Jedan je izazivao nervozu, ljutnju i negativna osećanja a drugi prijatna osećanja i veselje. Kada su ispitanici kasnije zamoljeni da na skali emocionalnosti procene svoja emotivna stanja, procene (doživljaji) su zavisili od situacije u čekaonici – ispianici koji su čekali sa ”nervoznim” demonstratorom su svoj doživljaj opisali kao negativna osećanja. Ispitanici sa ”veselim” demonstratorom su imali pozitivna osećanja.

To znamo i na ličnom iskustvu, osobe koje se opijaju uvek zapadaju u slična ili ista osećanja, ratoboran čovek postaće još ratoborniji a veseo još veseliji, iako su uneli u telo potpuno istu materiju.

Nalaz ukazuje na to da način na koji kognitivno tumačimo, razumemo osećanje, utiče na to osećanje. Osećanje se ne dogadja izvan socijalnih okvira u kojima se neko nalazi, pa tako taj okvir nudi način na koji tumačimo svoja osećanja. Nalaz je optimističan jer pokazuje da svaki čovek može mnogo da uradi na razumevanju osećanja i prihvatanju životnih dogadjaja i okolnosti u kojima se njegov život odvija. Jedan klinički psiholog kaže da ne možemo da uvredimo nekoga, možemo ga samo pozvati da se uvredi, a on taj poziv prihvatiti ili ne. Skori krizni i traumatični dogadjaji koji su zahvatili naše društvo u celini (rat, kriza, ekonomsko propadanje) pokazala su da je način na koji se krizne situacije vide odredjivao stav ljudi prema svom životu – neko je prošao kroz veoma teška iskustva i uspeo da sačuva mentalno zdravlje i optimizam,

36

a nekom se dogodilo nešto relativno banalno a prouzrokovalo je težak stres i razvojnu štetu. Naravno da je naše iskustvo zasnovano na realnim dogadjajima koji su se odigrali, ali naše taktike koje razvijamo i stav prema životu se zasnivaju na našem tumačenju a ne na univerzalnim istinama koje postoje nezavisno od ljudi. To je ujedno i prostor u kome je svakome data prilika da se gradi, jednako kroz pozitivne kao i kroz i negativne (krizne) dogadjaje.

20. MOTIVACIJA

Kauzalnost (uzročnost) ponašanjaPsihologija motivacije se bavi pitanjem pokretača i uzroka ljudskog ponašanja. Veruje se da

postoje pokretači i uzroci koji deluju na naše misli, namere, osećanja i postupke i da se bez takvih pokretača naši postupci ne bi dogodili. Ovde je korisno uočiti razliku između pokretača i uzroka nekog ponašanja ili unutrašnjeg stanja. Dok pod uzrokom smatramo okolnosti koje su izazvale određeno ponašanje ili stanje i koje ga u potpunosti objašnjavaju, pokretač je sklop okolnosti čiji uticaj na nas može biti slabiji ili jači i koji uvek deluje u sadejstvu sa drugim elementima u situaciji. Pokretač ne može potpuno da objasni ponašanje. Konkretno, za razumevanje čoveka i njegovih postupaka, opravdanije je govoriti o pokretačima nego o uzrocima jer uzročni odnos u čistom smislu kod čoveka ne važi – suviše smo složeni, promenjivi i pod međudejstvom velikog broja unutrašnjih i spoljašnjih uticaja a da bi se to moglo objašnjavati jednim uzrokom. Uprkos tome, veći deo psihologije a i zdravorazumskih shvatanja sledi ovaj put – pokušava da objasni čoveka uzrokom. To je jednostavniji put i kada bi odgovarao istini, tada bismo razumevanjem uzroka mogli da objasnimo naša unutrašnja stanja kao i postupke koje činimo, i ovaj put se može opisati kao mehanicističko shvatanje čoveka.

Kauzalni model ponašanja je efikasan kada je u pitanju jednostavna potreba, na primer: gladni smo, pa smo zato jeli, nešto nas je ubolo, pa smo trgnuli ruku, ali nije dobar model za razumevanje složenih oblika ponašanja a posebno ne onih najviših oblika ponašanja koji su karakteristični za čoveka – na primer, teško je ovim modelom opisati altruizam (ljubav prema ljudima).

Neki od modela objašanjavanja postupaka i unutrašnjih stanja:

Mehanicistička objašnjenja vide čoveka kao proizvod spoljašnjih promena, prilagođavajući se na promene spoljašnje sredine naši postupci su odgovor na njih. Čovek je produkt spoljašnjih sila. U tom smislu je dovoljno da upoznamo spoljašnje uslove dovoljno dobro, da bismo potpuno predviđali i razumeli ljudske postupke.

Biologistička objašnjenja ističu kao najvažniji uticaj potreba i nagona. Prema njima, čovek reaguje na njih, teži ka zadovoljenju i namirenju svojih unutrašnjih potreba i to objašnjava njegovo ponašanje. Postoje, u okviru ovih objašenjenja, i drugi pokretači (svesni ciljevi, namere) ali su motivi i nagoni najjači i najvažniji. Frojdova teorija ličnosti, na primer, spada u ovakva objašnjenja.

Humanistička psihologija odbacuje ovakva rešenja i ukazuje na prirodu čoveka i njegovu potrebu za rastom i razvojem – čovek teži neprekidnom razvoju i njegovi postupci i unutrašnja stanja su u skladu sa tim. Ova grupa objašnjenja sagledava čovekovo ponašanje kao složen proces u kome se prepliću unutrašnje (individualne) i spoljašnje (društvene, porodične) sile i uprkos svojoj izloženosti silama, čovek povrh svega ima moć samoizgrađivanja i samokreiranja, čime postaje aktivan a ne samo pasivan proizvod sila.

Pokušaji koji idu za razumevanjem uzročnosti su mnogobrojni ali istini za volju, treba istaći da čista uzročnost u polju ljudskog života ne postoji. Bogatstvo našeg ja, složenost i slojevitost čoveka,

37

UZROKPONAŠANJA

POSLEDICA

neprekidna promenjivost polja u kome živimo i sa kojim razmenjujemo, relativizuje pitanje uzročnosti. Znamo to i iz ličnog iskustva – na pitanje: Zašto je to učinio? – kao da očekujemo jedan odgovor, ali istovremeno znamo da taj odgovor nikada ne može biti potpun. Uvek će ostati momenata koji nisu dorečeni, događaja koji su takođe učestvovali u nekoj odluci ali nam nisu poznati. Ako pogledamo način na koji nas novinari izveštavaju o nečijim postupcima, pogotovo ako su postupci bili ekscesni – nasilja, sukobi, ubistva, samoubistva – obavezan deo izveštaja se odnosi i na uzroke ponašanja: to je učinjeno “nakon kratke i žestoke svađe, pod dejstvom alkohola, kao posledica dugogodišnjeg sukoba, zbog gubitka voljene osobe”.. i slično. Tu se najčešće koristi pojam uzrok ali se misli na pokretač a ne na uzrok. U protivnom bi svaka osoba pod istim okolnostima postupila na isti način, a dobro znamo da nije tako. Ljudsko ponašanje je bogatije nego što se to uzrok – posledica modelom može opisati. Sada kad smo napravili tu ogradu, možemo se detaljnije baviti psihologijom motivacije.

HOMEOSTAZISHomeostazis, povratak u ... ili osvajanje ravnoteže

Homeostazis je termin preuzet iz kibernetike ali je našao primenu u polju objašnjenja motivacije. Homeostazis je stanje ravnoteže, nulto stanje, stanje organizma (ili mašine) koje isključuje akciju, aktivnost, odgovor. U stanju homeostazisa organizam ili ličnost se nalazi u stanju umirenosti jer su sve potrebe zadovoljene, sve materije se nalaze u optimalnim količinama i svi procesi teku na optimalan način.

Narušavanje homestazisa je pokretač na aktivnost, bilo da nečega u organizmu nema dovoljno ili ga ima previše. Na primer, kada smo siti, nalazimo se u stanju ravnoteže. Kada nivo šećera u krvi opadne ispod određene granice, javljaju se signali za akciju – ravnoteža je poremećena i mi ćemo stupiti u akciju da bismo je ponovo uspostavili. Težnja da ponovo uspostavimo izgubljenu ravnotežu nas nagoni na aktivnost i ona je osnovni motivator kod velikog broja osnovnih potreba – glad, žeđ, umor itd.

Na psihološkom planu težnja za uspostavljanjem ravnoteže se u nekom od oblika javlja i u mnogim teorijama ličnosti. Erih From, na primer, govori o tome da je čovek od momenta rađanja i odvajanja od majke u neprekidnom osećanju podvojenosti od prirode, od drugih ljudi, od svoje suštine. Ceo čovekov život, govori From, je potraga za izgubljenom potpunošću i ostvarenjem. U Frojdovoj teoriji čovek je pokrenut nesvesnim potrebama i željama koje teže da se zadovolje i da se time unutrašnja tenzija u ličnosti vrati u ravnotežu. Kod Junga, delovi nesvesnog i svesnog u osobi se nalaze u stalnom dijalogu koji je pokušaj uspostavljanja ravnoteže na nivou ličnosti. U Marksovoj teoriji, čovek je sticajem društvenih okolnosti primoran da se odvoji (otuđi) od svoje suštine i razotuđenje (vraćanje čoveku njegovog bića) je uslov za oslobođenje i uravnoteženje svakog čoveka. Sve ove, i mnoge druge teorije počivaju na zajedničkoj opštoj pretpostavci – da se čovek nalazi izvan stanja zaokruženosti (ravnoteže) i da je životni napor uložen u to da se ovo stanje postigne.

Ista opšta ideja se pojavljuje u mnogim ljudskim tvorevanama, u mitologiji, filosofiji, konceptu sveta, humanim naukama i umetnosti. Drevna legenda koja se pojavljuje na više različitih kontinenata govori o tome kako su ljudi u davna vremena bili savršena bića ali su onda pali sa neba, razbili se na dva komada (muški i ženski) i od tada se ta dva nesavršena komada neprekidno traže lutajući po zemlji, ne bi li se ponovo sklopili u jedno zaokruženo biće. Setićemo se predstave Bude koji mirno sedi, oči su mi sklopljene, telo opušteno, a lice bez izraza treba da prikaže onoga koji je sasvim umiren i oslobođen fizičkog sveta. Slika rajskih vrtova u Bibliji se u simbolici oslanja na savršenu ravnotežu – pre nego što su proterani, Adam i Eva su živeli u idealnom skladu u kome borba i zadovoljenje nisu postojali. Sve što se ljudskom rodu kasnije događalo, prema ovom simbolu, je pokušaj povratka u raj (vraćanje u ravnotežu). Slika idealne ravnoteže je često i u predstavi deteta koje spava – pošto je sito, čisto, toplo mu je - ono bezazleno spava dubokim snom.

Setićemo se da je simbol ravnoteže i njenog gubljenja početak većine filmskih zapleta, književnih zapleta i bajki koje su visoko simbolizovane tvorevine – Pepeljugi je bilo savršeno dobro dok nije došla maćeha, Crvenkapa je bila sretna dok nije srela vuka, Ivica i Marica su isterani u šumu, a kraljevi iz bajki često nađu razlog da proteraju svoje najmlađe sinove. Gubitak osnovne ravnoteže je početak pustolovina i borbe za ponovno njeno dostizanje.

38

Naravno, odmah je jasno da pravi homeostazis, onaj o kome govore kibernetičari, nije dovoljan da opiše čovekovu ličnost. U našem psihičkom svetu se odvijaju istovremene, složene i veoma različite promene tako da idealna ravnoteža koja zaokružuje jednu osobu u savršenu celinu ne može da postoji, ali ono što postoji je stalno traganje za savršenstvom i celovitošću koje je karakteristično za nauku ali je posebno vidljivo u umetnosti.

21. PODELA MOTIVA

Biološka motivacija - instinkti, nagoni, potrebe

Teorija instinkata objašnjava ponašanje koje je uzrokovano prirodno zadatim potrebama i modelima ponašanja koja se na osnovu njih grade. Održanje života, razmnožavanje i opstanak jedinke i vrste se ovde vide kao osnovni motivatori. Istorija naše vrste je akumulirala jedan oblik potreba i spremnosti na sklop ponašanja koji dovodi do zadovoljenja. Instinktivno ponašanje spada u biološki zasnovana ponašanja. On se opisuje kao utvrđeni sklop aktivnosti koji nije naučen već je u karakterističnom obliku nasleđen i vezan za određenu vrstu. O pitanju koliko instinkata kod čoveka postoji, a posebno kako se oni organizuju nije dat konačan odgovor. Uobičajeno je da se kod čoveka govori o četiri bazična nagona umesto instinkta. Neki istraživači nalaze 10 osnovnih instinkata (McDugall, 1908) koji se mogu svesti na tri osnovna ponašanja: agresija, reprodukcija i bežanje, a neki opet pominju i 20 osnovnih instinkata.

Istraživači urođenih i bioloških potreba često ispituju ponašanje životinja. Pretpostavlja se da na osnovu ovih nalaza možemo saznati važne stvari i o čoveku i njegovim bazičnim, automatskim i nesvesnim oblicima ponašanja. Tako su mnoga istraživanja vršena na pticama, majmunima, insektima, posmatrano je njihovo instinktivno ponašanje.

Instinkt se aktivira u prisustvu takozvane specifične stimulacije koja predstavlja poseban znak na koji jedinka neke vrste (ili čovek) biva pobuđen da reaguje. Ovaj specifični znak je šifrovana poruka koja stiže samo određenoj grupi u okviru jedne vrste, i često može biti sasvim nevažan i neuočljiv za sve ostale. Jedna vrsta leptira je u stanju da nanjuši svoju ženku sa razdaljine od preko 20km, ptica grabljivica ima posebno osetljivo oko za sitne, pokretne predmete na tlu, mužjak majmuna sasvim tačno zna koja je ženka spremna za parenje prema tonu crvene boje na njenom telu, ribe i ptice umeju da izvode neobično komplikovane plesove koji daju jasnu informaciju partnerima kada i kako će se obaviti oplodnja, određena vrsta ribe će napadati sve objekte koji imaju crvenu tačku čak i kad nemaju oblik ribe jer je to znak polne zrelosti mužjaka-konkurenta. Kod odraslog, gladnog čoveka će instinkt gladi da bude aktiviran u prisustvu hrane, ponekad samo slike hrane ili mirisa hrane, seksualni instinkt u prisustvu specifičnih draži kao što su sekundarne polne odlike suprotnog pola i slično. Instinkti su važni za biološki opstanak i to je posebno vidljivo kod novorođenčadi – u određenom trenutku moraju da se pojave određena ponašanja bez kojih bi opstanak bio ugrožen, kao što su sisanje, kijanje, plač, povlačenje od uzroka bola itd. Ova ponašanja se oslanjaju na unapred zadate šeme sa kojima se rađamo.

Podela na unutrašnju i spoljašnju motivaciju Podela motiva na unutrašnje i spoljašnje je takođe relativna (jer ne možemo pouzdano tvrditi gde

prestaje unutrašnje a počinje spoljašnje) ali uobičajena u psihologiji pa će ovde biti dalje razmatrana.

1. Spoljašnja motivacija

Teorije kоје teže da razumeju čoveka kao rezultat snažnog dejstva motiva iz sredine (u slabijoj meri i iz njega samog) pozivaju sa na različite motivatore – nagrada, kazna, zadovoljenje, očekivanje zadovoljenja, održavanje ravnoteže, preživljavanje itd. Zajedničko im je da naglašavaju sredinske motivatore koji dolaze iz prirodne ili socijalne sredine: porodice, vršnjaka, grupe, škole, kulture i slično.

39

2. Unutrašnja (intrinsička) motivacijaPostoje ponašanja koja se ne mogu objasniti ni spoljašnjim uticajima, ni unutrašnjim nagonima i

potrebama. Određena ponašanja ne zavise od sredine u kojoj se čovek nalazi, a nezavisna su i od njegovih nagonskih potreba. Ona najkarakterističnija za čoveka – na primer: radoznalost, sklonost istraživanju, kreativnost, slobodna igra, eksperimantisanje sa različitim medijima, altruizam (ljubav prema ljudima) i slično je teško objasniti spoljašnjim uticajima. Psihologija pretpostavlja da ova složena ponašanja proizilaze iz posebnog polja motiva unutar ličnosti – intrinsičke motivacije.

Za raziku od spoljašnje motivacije ili unutrašnje nagonske, u instrinsičkoj motivaciji je potreba trajno stanje, a zadovoljavanje teče neprekidno. Tu nalazimo princip pozitivne povratne sprege – što više zadovoljavamo intrinsičke motive, to su oni jači i dominantniji. Dok je kod biološke motivacije na snazi negativna povratna sprega – zadovoljenje izaziva smirivanje potrebe, kod intrinsičke motivacije je obrnuto - sam proces zadovoljenja nikada nije završen i uvek se nadograđuje nečim novim. Nije teško zamisliti primere – nešto nas svrbi (gubljenje ravnoteže) – češemo se (instrumentalno ponašanje) – da bismo smanjili osećaj svraba (cilj nagona). Kod nenagonske motivacije ovaj ciklus je drugačiji, zamislimo da smo radoznali da ovladamo crtanjem perom (nenagonski motiv) – ulažemo energiju u vežbanje – što više vežbamo, bolje ovladavamo - što bolje ovladavamo, to više vežbamo (pozitivna povratna sprega). Nagonska motivacija održava se kroz nizove zatvorenih ciklusa a ne-nagonska kroz neprekidno proširenje aktivnosti.

Posmatranja malih šimpanzi pokazuju da su mladunci u neprekidnom procesu istraživanja okoline (eksplorativno ponašanje). Čak i kad se u okolini pojave signali opasnosti, mladunčad će i dalje imati nesavladivu potrebu da priđu novim objektima, da ih dodirnu, manipulišu njima i igraju se. Postoji snažna., skoro nesavladiva radoznalost. Čovek će biti u stanju u određenim životnim okolnostima da učini herojska dela da bi pomogao ili spasao sasvim nepoznate ljude koje nikada nije sreo i ništa o njima ne zna. Umetnik će biti u stanju da provede veliki deo svog života stvarajući dela koja možda nikada neće završiti ili koje možda društvo neće prihvatiti. Pa ipak, on će provoditi dane i noći obuzet idejama i igrajući se različitim oblicima stvaranja bez obzira na posledice svega toga. Posmatrajmo decu dok se igraju: njihova sposobnost da kreiraju, imitiraju, nadograđuju i menjaju je neiscrpna.

Sva ova ponašanja se ne mogu opisati uzrocima koji leže u prirodnom ili socijalnom okruženju, niti uzrocima koji leže u motivima i potrebama. Pitanje intrinsičkih motiva je usko povezano sa razumevanjem ličnosti, načinom na koji sagledavamo čoveka, sistemom vrednosti u koje neko veruje. Istraživači su pokazali da način na koji nešto sagledavamo utiče na naše postupke – neuspešni studenti pripisuju svoj neuspeh unutrašnjim, trjanim razlozima. Kada se obuče da neuspeh sagledaju kao posledicu navikavanja na novu sredinu, uspeh se znatno popravljao (Carlson, 1990). Zbog toga je psihologija intrinsičke motivacije vezana za humanističku psihologiju i ovde će biti pomenuta jedna od poznatijih humanističkih teorija motivacije – teorija Abrahama Maslova.

22. HIJERARHIJA MOTIVA – TEORIJA ABRAHAMA MASLOVA

Kada se ljudi posmatraju kao jednistvena grupa, na pitanje o tome šta im je osnovni motivator u životu, ljudi daju različite odgovore. Između velikog broja odgovora ukazuju se klase ili grupe odgovora koji su međusobno slični, tako da ljude možemo prema dominantim vrednostima da svrstamo u tipove – ekonomski tip, estetički tip, politički tip, religiozni tip i slično. Svako od nas ima svoje motivaciono polje – vrednosti prema kojima težimo da upravimo svoje ponašanje i koje utiče na naše postupke, misli i osećanja. Na prvi pogled deluje kao da je slika motiva jasna i da se ljudi jednostavno svrstavaju u kategorije motiva, ali to nije tako.

Čovek tokom života prolazi kroz različite razvojne procese i faze i ono što nam predstavlja snažnu motivaciju u jednom trenutku života, već u sledećem ne mora uopšte da igra ulogu – čovek je procesno biće pa tako i njegove vrednosti evoluiraju zajedno sa njim. Abraham Maslov u svojoj teoriji motivacije shvata motiv kao razvojno promenjiv.

40

U svojoj teoriji Maslov razrađuje ideju da ličnost prolazi kroz faze razvoja motiva i da te faze imaju kod svih ljudi isti redosled. Svi smo krenuli istim putem ali do koje će se faze čovek razviti, šta će mu biti dominanto i najvažnije u tom trenutku, zavisi od konkretne ličnosti koju posmatramo.

Svaka faza ima svoj dominanti motiv. Kako ličnost zadovolji dominanti motiv, ona ga prevazilazi i na taj način aktivira motiv sledećeg (višeg) hijerarhijskog nivoa. To znači da se motivi ne tretiraju statično – kao jednom zauvek zadati – nego dinamično, jer prevazilaženje jedne grupe motiva otvara polje višoj motivaciji da se pojavi.

Ovo smo znali iz ličnog iskustva – ako smo gladni, teško nam je da se usredsredimo na bilo šta drugo što nije u službi gladi. U svemu ćemo videti aluzije na hranu. Glad je hijerarhijski niži motiv, biološki motiv i kada ga zadovoljimo možemo da aktiviramo sledeći razvojni nivo potreba.

Da bi se, na primer, aktivirao motiv postignuća i da bi se želja za postignućem aktivirala, svi prethodni motivi moraju biti zadovoljeni – ne možemo biti gladni, žedni, u borbi za opstanak. Može se desiti da se ličnost «zaglavi» na nekom stepenu razvoja motiva i da zbog toga nije u mogućnosti da aktivira druga motivaciona polja. Na žalost, životne okolnosti često pokazuju da je tako – ljudi koji provedu čitav život boreći se protiv gladi i bede (prema procenama međunarodnih institucija to je skoro 5/6 ljudske zajednice), neće biti u situaciji da u punoj meri aktiviraju i razviju motiv aktuelizacije ili neki od viših motiva.

Redosled (hijerarhija) motivacionih polja po Maslovu izgleda ovako:

snagamotiva

životni tokbiološki → motivi → društveni→ afirmacija→ samoaktuelizacijamotivi sigurnosti motivi

Prevazilaženje prethodnog motivacionog nivoa ne znači zauvek napustiti tu grupu potreba, naravno, ako smo siti nećemo to biti zauvek. Potreba će se ritmički pojavljivati kao motivator u našem životu. Ono što je prevaziđeno je strah od toga da potrebu nećemo moći da zadovoljimo i vezanost za nju.

Biološki motivi su najstariji motivacioni mehanizam, odgovorni su za fizički opstanak čoveka, za nagonski deo ličnosti i zadovoljenje bazičnih nagona. Motiv sigurnosti se javlja već kod novorođenčeta i ogleda su u vezanosti za majku (osobu koja se brine o bebi), plaču kada majka izađe iz vidokruga, strahu od jakih zvukova, smicanja podloge, naglih promena u prostoriji i slično. Društveni motiv se naziva i gregarni i ogleda se u čovekovoj potrebi za pripadanjem grupi (porodici) i emotivnom vezivanju za druge ljude. Čovek ima snažnu potrebu da učestvuje u zajednici, razmenjuje sa njom u razvija se u okviru nje. Afirmacija podrazumeva isticanje ličnosti, ispoljavanje njenih kvaliteta u okviru neke grupe. Afirmacija je zasnovana na potrebi da se istaknemo kao ličnosti, individue, sa svojim kvalitetima, mogućnostima i postignućima. Ovaj nivo se naziva i motiv postignuća i on je često bio ptredmet istraživanja u psihologiji. Hijerarhijski najviši nivo je motiv samoaktuelizacije ili samoostvarenja do koga se najteže i dolazi, jer kako vidimo treba preći dug put kroz motive, zadovoljenje i prevazilaženje motiva i transformisanje ličnosti prema novom motivacionom sistemu. Samoaktielizovan (samoostvaren) čovek je onaj koji razvija sve svoje kapacitete u punoj meri, on je celovita ličnost čija su dela visokog kvaliteta bez obzira na to čime se bavi. Samoaktuelizovan čovek se razlikuje od afirmisanog po tome što je nezavisniji u svom stvaranju i ponašanju.

U shvatanju hijerarhije motiva treba da imamo na umu da prelazak sa polja na polje nije sasvim linearan i jednostavan. Tu se ne radi o naglim prelazima nego o postepenim promenama ličnosti koje nisu upadljive. Takođe, kada se zadovolje motivi prethodnog nivoa oni nisu napušteni – i dalje postoje i zadovoljavaju se, ali nemaju više dominantnu moć u ličnosti. Onaj motiv koji je najkasnije razvijen i koji ima najvišu poziciju u hijerarhiji ne ukida svoje prethodnike ali ih stavlja u nov kontekst – umetnik koji je obuzet procesom stvaranja (samoaktuelizacija) ima toliko jak motiv da je u stanju da se odrekne drugih

41

motivatora – u stanju je da se osami, odupre pritisku grupe, istrpi izolaciju, kritiku, poniženje, a nekada čak radi umetničke vizije ugrozi i svoje telo. To je moguće zato što je samoostvarenje najviši i najjači motivacioni faktor ukoliko do njega uopšte i stignemo i on povratno utiče na sve prethodne motivacione nivoe.

Maslov veruje da većina ljudi nikada ne stigne do samoostvarenja i da vrlo mali broj ljudi postiže ovaj nivo. Kliničke studije neuroza donekle potvrđuju ovaj stav – ukoliko nismo uspeli da prevaziđemo osećanje straha, nemoći, tuge ili neko drugo jako osećanje ono će se uvek aktivirati u sličnim životnim okolnostima i tada ćemo teško razviti samostalnost, uravnoteženost, tolerantnost, samopoštovanje i druge osobine emancipovane ličnosti. Mnogi budistički koncepti se sa ovim slažu, iako oni to govore drugim jezikom – ukoliko nam je duša “zakačena” za neku želju ili osećanje, nećemo moći dalje duhovno da napredujemo, pa je jedan od najvažnijih razvojih zadataka čoveka da se oslobodi svojih “demona” pomoću uzdržavanja, odricanja od želja ili preko zadovoljenja želja koje nas uvodi u sledeću razvojnu fazu.

Maslov u opisu samoostvarenih ljudi govori da su to tolerantne ličnosti, neupadljive u izgledu i komunikaciji, koje ne naginju političkim ili estetskim oštrim opredeljenjima, ne upadaju u kompeticiju sa drugim ljudima, imaju nesalomiv kreativni potencijal ali se ne sukobljavaju i slično. Još jedna ideja može da nam bude od koristi – samoaktuelizovan čovek stvara u skladu sa svojim humanim vrednosnim sistemom i nezavistan je od posledica toga. Samoaktuelizovan čovek ne živi u izolaciji (nije otišao u pustinju ili manastir) nego živi sa ljudima ali u okviru ljudske zajednice deluje na poseban način. Umetnik koji je prestao da stvara zato što ga publika ne prihvata, umetnik koji stvara u skladu sa onim što mu publika sugeriše, umetnik koji ima ideju da svojim delom prodrma, zaprepasti uspavanu sredinu, umetnik koji stvara da bi prodao delo ili dobio nagradu – sigurno nije samoaktuelizovan čovek. On je ostao u domenu odnosa – afirmacije – i njegovo stvaranje zavisi od grupe kojoj pripada, bilo da je u skladu sa njom ili u otporu prema njoj, jer otpor nije znak slobode nego znak vezanosti u obrnutom smeru.

Neobično snažan glas samoaktuelizovanog čoveka čućemo u pesmi Bertolda Brehta Zašto da se pominje moje ime?

Prema Maslovu, veoma mali broj ljudi uspeva u tome da zadovolji svoje bazične motive i time aktivira sledeće stepenice razvoja. Samoostvarena osoba je zadovoljila sve ostalo i sada teži samo tome da se menja, razvija, stiče nova iskustva i uživa u njima. On je pokušao da u svojoj studiji izvedenoj 1968. godine, objasni osobine onih koji su stigli do samoaktualizacije. Zaključuje da zdrave, ostvarene osobe imaju sledeće karakteristike: superiornu percepciju sveta oko njih (vide ono što drugi ne primećuju), veliko prihvatanje sebe i drugih ljudi, veći stepen spontanosti u osećanjima i aktivnostima, veću usredsredjenost na probleme i zadatke oko sebe (ne na one u sebi), veću distancu od svakodevnog i želju za privatnošću, veću autonomiju i veći otpor prema pritisku da se konformiraju, otvorenost i divljenje za svet oko njih, povećanu identifikovanost sa čovečanstvom, jaku i intimnu povezanost sa ljudima, veći značaj daju jednakosti i odbijaju predrasude, imaju složen i duboko usadjen sistem vrednosti.

Maslova je posebno interesovalo kako se samoostvarene osobe ponašaju u gradjenju odnosa sa ljudima, posebno u ljubavi. Zaključuje da takve osobe „vole radi toga što su ljudi vredni ljubavi, a ne radi toga da bi dobile ljubav zauzvrat“ (M, 1962), da su manje vezane za ljubav ali više uživaju u njoj, seksualne odnose smatraju delom ljubavne veze, nisu vezani za seks i redje ga traže od neaktualizovanih osoba, ali u njemu više i dublje uživaju. Takve osobe teže da budu u društvu sebi sličnih i tada grade vesele, zabavne, pozitivne veze.

23. NORMALNO I NENORMALNO

Istorija pitanja Pitanje o tome gde leži i kakva je granica izmedju normalnog i nenormalnog u ljudskom ponašanju je stara koliko i ljudska zajednica. Kako smo videli tokom proučavanja pitanja predmeta psihologije, tokom najvećeg dela istorije ljudske zajednice postojalo je uverenje da je granica izmedju ove dve oblasti jasno odredjena, objektivna, a naješće čak i fizički merljiva preko fizioloških i bioloških parametara. Sve do skora (sredine devetnaestog veka) nauke o čoveku, a posebno medicina, verovale su u to da preko fizičkih, spoljnjih parametara možemo lako i nedvosmisleno utvrditi da li je neko normalna ili nenormalna osoba. Frenologija je, na sistematičn način pokušala da dokaže da se odredjene oblasti ljudskog tela, a najviše oblik lobanje, odnose na psihičke osobine ličnosti, te da ako dovoljno dobro poznajemo topologiju lobanje, zatim pažljivo opipamo nečiju glavu, sa sigurnošću možemo tvrditi da je osoba

42

normalna, ili da ne pripada toj kategoriji. Naravno, kasnija provera je pokazala da nema osnova takvim prepostavkama i frenologija se danas smatra jednim od naivnih pokušaja koje je nauka činila u svom razvoju. Ipak, verovanje da su psihičke osobine (vrline i mane) direktno vidljive žilavo istrajava. Pogledajmo prikaz likova u stripovima, na primer, negativan lik je uvek nekako i ružan, grub, hladan, dok je pozitivan lik uvek lep, skladan, uravnotežen...

Istorija tretmana nenormalnosti je duga ali ima zajedničke karakteristike koje se provlače kroz vreme – odbojnost zajednice prema onima koji su prešli normiranu granicu, grubost u pristupima i lečenju, uverenje da nenormalnost počiva na istim osnovama kao i fizička bolest pa se treba lečiti istim sredstvima i tako dalje. Da je odstupanje od normalnosti u psihološkom smislu nešto drugo nego dobiti zaraznu bolest, na primer, tekovina je tek skorašnje civilizacije. Neke od osobina granice izmedju normalnog i nenormalnog treba napomenuti. Kulturna i istorijska relativnost kriterijuma kada bi postojala univerzalna mentalno zdrava osoba, tada bi sve zajednice na svetu i sve istorijske spohe imale isti kriterijum. Očigledno je da ono što je važilo za normalno čak u tako bliskoj prošlosti kao što je jedan vek, ne mora važiti i danas iako živimo u toj istoj zajednici. Relativnost kriterijuma se vidi u svim domenima, na primer, razvedena žena je bila nenormalna pre sto godina, oduzimanje dece pravnim putem bilo bi nezamislivo, seksualno iskustvo devojaka pre braka bilo bi devijantno ponašanje i slično. Isto tako se zajednice izmedju sebe razlikuju u modelima normalnosti pa samim tim i u koracima kojima modele neguju. Neke plemenske zajednice tokom podizanja dečaka namerno izazivaju jarost i bes jer se veruje da dečak mora da bude dobar ratnik. Majke koje doje dečake, pošto ih ponude hranom, kad dete počne da sisa naglo sklanjaju dete i počnu da ga tresu. Kod deteta to izaziva jak bes, ponekad čak i fras. Roditelji veruju da je to dobro za dete jer će ono postati snažan ratnik koji će umeti da štiti svoju zajednicu. U našoj zajednici bi se to smatralo zlostavljanjem. Kriterijum normalnosti nije univerzalan nego ga grade ljudi kroz pravila zajednice. Zato on zavisi od društva i od istorijskom momenta u procesu njegovog razvoja.

PSIHIČKE TEŠKOĆETokom razvoja ljudske zajednice verovalo se da je granica između psihički normalnog i

nenormalnog stanja i ponašanja jasna i da je praviti razliku između ova dva pola jednostavan posao. Istorija pokazuje da je odnos zajednice prema onome što smatra nenormalnim bio dominantno odbrambeni, i da su osobe koje na bilo koji način nisu odgovarale kriterijumima normalnog bile podvrgavane kaznenim postupcima koji su ponekad izazivali fizičko oboljevanje pa i smrt. Dovoljno je pogledati istoriju pshijatrijskih tretmana karakterističnih za većinu društvenih uređenja – izolacija, vezivanje, kažnjavanje, isterivanje demona, fizička prisila, teški fizički rad, bičevanje, zatvaranje u prostorije sa istim takvim bolesnicima i slično – pa da primetimo da je tretman psihičkih oboljenja do 19. veka bio izjednačen sa tretmanom zaraznih bolesti. Verovalo se da je mentalno obolela osoba napadnuta nekim nepoznatim organizmima, da je treba lečiti sredstvima kojima ondašnja medicina raspolaže i ako to ne bi uspelo, izolovati ili ubiti.

Normalnom osobom danas nazivamo onu osobu koja uspeva da adekvatno funkcioniše u svojim socijalnim ulogama, koja uspeva da razvije zrele odnose sa drugim ljudima, koja prihvata odgovornost za svoj život i život onih koji od nje zavise, koja je u stanju da toleriše (izdrži) određeni stepen frustracije bez gubitka psihičke ravnoteže i koja ne odstupa značajno od kriterijuma svoje sredine. Sve ovo što je rečeno još uvek nije dovoljno da se u potpunosti opiše normalna ličnost i zato se ona češće opisuje negativnom definicijom – normalna osoba je ona koja nije značajno odstupila od uobičajenog, prihvaćenog načina ponašanja u nekoj zajednici.

Socijalni eksperiment koji je izveo Rozenhan 1973. godine, ubedljivo ocrtava relativnost kriterijuma normalnosti. Rozenhan se dogovorio sa svojim saradnicima koji su prethodno potvrđeni kao psihološki normalne osobe, da se prijave u nekoliko poznatih psihijatrijskih klinika. Trebalo je da kažu da ponekad čuju glasove, a da sve testove i intervjue izvedu na normalan način. Svi subjekti su bili zadržani u bolnici kao psihotični pacijenti. Po prijemu u bolnicu, svi subjekti su se ponašali na uobičajen način. Ni jedan nije otpušten iz bolnice i ni jednom od njih nije revidirana dijagnoza. Reakcije koje su nastupile u javnosti su bile veoma burne. U sledećem koraku, Rozenhan je javno objavio da će ponoviti eksperiment i nije ništa učinio, već je pratio promenu broja zadržanih pacijenata u duševnim bolnicama. Utvrio je da se u vreme kada je objavio da će poslati svoje subjekte, prijem u bonice smanjio za 20%. Ovaj eksperiment ima

43

i dublji značaj - ukazuje na potrebu za preispitivanjem načina na koji društvo krasifikuje i prepoznaje nenormalnost.

Danas, sa boljim i dubljim poznavanjem psihologije, kao i sa boljim poznavanjem raznovrsnih oblika ljudskih zajednica koje postoje, znamo da oštra granica između onoga što spada u normalno i nenormalno ne može sa sigurnošću da se povuče. Jedna osoba može biti prepoznata kao normalna u jednoj a nenormalna u nekoj drugoj zajednici. Isto tako, svaka osoba se nalazi u razvojnom toku pa tako oblik ponašanja u nekom trenutku može prelaziti okvire normalnog a u nekom sledećem biti u okviru njih. Gotovo da nema nikoga među nama ko barem jednom nije “izgubio glavu”, “mislio sve najcrnje”, “digao ruke od svega”, “našao krivca za sve svoje životne probleme”, “štrčao među ljudima kao crna ovca” i slično. U toku svog života se krećemo i menjamo pa tako i dijagnostikovanje ljudi na normalne i nenormalne nije nikada konačno i nepromenjivo.

24. ORGANSKE OSNOVE PSIHIČKOG -MOZAK

Ovaj odeljak se bavi drevnim pitanjem – gde je duša? Ako ovo pitanje postavimo pripadniku nekog plemena Južne Amerike, ili trogodišnjem detetu, najverovatnije će nam pokazati na stomak. Kasnije, kako odrasta dete će misao, dušu, pažnju i slično postepeno locirati u glavu. Stari Grci i Jevreji su dušu i um smeštali u dijafragmu jer su primetili da je stanje svesti usko povezano sa funkcijom disanja (Grew, 1963).

Drevna i naivna uverenja povezuju pojmove duše i glave. Vizuelni prikazi duša obično imaju detaljisanu glavu a ostali delovi tela su pojednostavljeni ili sasvim stilizovani. Anđeli na freskama se ponekad prikazuju samo kao glave sa krilima (verovatno simbolišući čistu dušu). Budisti veruju da duša ulazi u telo ili izlazi iz njega kroz glavu i to kroz sasvim određen kanal na njoj (temeni i čeoni deo).

Zbog zabrane eksperimentisanja i naučne eksploracije, posmatranje mozga je mirovalo 2000 godina. Ali se u istoriji, relativno brzo pojavilo uverenje da on ima veze sa umom i svešću „neki veruju da lomna duša tu stanuje“ (Šekspir iz Grew, 1963).

Dekart je uveo ideju da bez-prostorni um deluje na telo preko mozga, i da to čini preko jedne sasvim posebne strukture – pinealne žlezde. U mozgu se, veruje on, odvija preklapanje duha i materije. Kasniji naučnici su ovo proglasili dualizmom, pa Hobs uvodi kao kritiku ideju da se misao prozvodi kroz kretanje tela, tj. da su fizičko i mentalno stanje povezani.

Rana istraživanja svesti pokušala su da kroz otvaranje lobanje i seciranje mozga otkriju strukture duševnih mehanizama. Međutim, tako se stizalo samo do anatomije mozga kao organa a otkrića na planu funkcionalne uloge mozga morala su da sačekaju napredak naučne tehnologije i dvadeseti vek. Danas se istraživanja mozga vrše na živim organizmima pa i na čoveku u slučaju kada ne izazivaju povrede. Pomoću njih je prikupljeno mnoštvo dragocenih i neočekivanih nalaza o ovom najintrigantnijem delu ljudskog tela.

Čovekov mozak je najveća tekovina evolucije na planeti. Spada u (funkcionalno) najsloženiji organ koji je u stanju da izvrši veoma fine i složene operacije. Sastoji se od 10 – 12 biliona nervnih ćelija i ogromnog broja (120 biliona) potpornih ćelija koje ih podržavaju.

Centralni i najsloženiji deo nervnog sistema čoveka je veliki mozak i to njegova struktura nazvana kora. Podeljen je horizontalno (na levu i desnu hemisferu) i vertikalno (na veći broj pod-struktura koje su hijerarhijski poređane).

Najvažniji deo velikog mozga je kora (cerebralni korteks) koji se naziva i siva masa jer se sastoji iz sivih nervnih ćelija. Ovaj sloj je debeo oko 2mm i pokriva u naborima površinu mozga. On je i informativni centar organizma jer se od ukupnog broja nervnih ćelija 75% nalazi u kori velikog mozga.

Kada su istraživači pre pojave pozitivne nauke i eksperimentacije otvarali ljudsku lobanju, ukazivale su se dve naoko identične strukture – mozak je podeljen na dve vizuelno identične polovine.

44

Međutim, istraživanja uloge ovih struktura su pokazale da su one zadužene za različite operacije. Zato kažemo da su leva i desna hemisfera anatomski slične, ali funkcionalno obavljaju različite zadatke. Vertikalna podela mozga sledi princip «što više idemo - to su finije i složenije funkcije». Tako da zadaci koje obavlja produžena moždina (najniže anatomski postavljena), na primer, spadaju u jednostavne, grube i brze u odnosu na zadatke kore velikog mozga (najviše anatomski postavljena).

Istraživanja na osnovu lezija – neki od važnih nalaza o mozgu se dobijaju na osnovu prirodnih eksperimenata, situacija u kojima se ljudima dogodila nesreća ranjavanja mozga. Oštećenje moždanog tkiva se naziva lezija. Na osnovu nalaza lezija otkrilo se da je mozak lokalno podeljen na centre. Centri su zaduženi za određenu funkciju u organizmu – čulnu osetljivost, govor, razumevanje, planiranje itd. Centar za govor nalazi se u levoj hemisferi, a za razumevanje govora u desnoj. Centar za sluh se nalazi u slepoočnim oblastima moždane kore a za vid u potiljačnioj zoni. Čeona zona je zadužena za veoma fine i mlade funkcije kao što su procenjivanje, planiranje, fina motorika prstiju itd.

Otkrivena je takođe jedna neobična stvar – iako je masa mozga relativno velika, čovek je u stanju da skoro normalno funkcioniše čak i kod oštećenja ili odstranjivanja velikog dela te mase. Građevinski radnik po imenu Gejdž je 1848 preživeo tešku leziju posle koje mu je odstranjena polovina mozga. Nakon oporavka, vratio se da nastavi rad na građevini. Istraživači su kod njega ustanovili promenu temperamenta, ali nikakav značajniji pad intelektualnih sposobnosti. Slučaj opisan u Engleskoj 2000. pokazuje da je građevinski radnik kome je greškom ispaljen ekser dužine 10 cm u glavu, nekoliko dana sasvim normalno nastavio da radi. Tek je posle pet dana, kada je pao u nesvest, na rentgenskom snimku ustanovljeno šta se dogodilo.

Neki istraživači govore da nam je priroda namenila zalihu nervnih ćelija koja je dovoljna za normalan život od 1000 godina a da mi koristimo veoma mali deo svojih kapaciteta. Verovatnije je, međutim, da na ovom stupnju istraživanja ne znamo dovoljno o funkcijama mozga pa neke od veoma finih procesa ne možemo ni da registrujemo a još manje da pratimo – jer kako znamo, priroda je veoma praktična i ona ništa ne daje uzalud nego je sve proizvod intenzivnog rada i saradnje između ljudske vrste i njenog okruženja.

25. LOKALIZACIJA MOŽDANIH FUNKCIJA

Površina kore velikog mozga koja je izbrazdana podeljena je morfološki, nalik geografskoj mapi, tako da određene regije imaju zaduženje koje obavljaju. „Podela posla“ između regija centralnog nervnog sistema, a posebno između delova kore velikog mozga, naziva se lokalizacija funkcija. Svaka funkcija koju obavljamo ima svoje mesto u mozgu koje je zaduženo za njenu regulaciju.

Lokalizacija funkcija pokazuje da je mozak optimalno podeljen prema funkcijama koje obavlja. Složene funkcije, kao i čulni utisci se stiču u određene zone koje su zadužene za rad sa njima. Složenost funkcija raste uporedo sa hijerarhijskim mestom u mozgu. Najviši delovi mozga su na taj način oslobođeni operisanja jednostavnijim funkcijama i zadatka fizičke regulacije funkcija organizma – to se dešava na nižim nervnim strukturama. Čulni putevi se završavaju u integrativnim senzornim zonama koaj se polja u mozgu zadužena za tu vrstu osetljivosti. Vidne senzacije putuju u potiljačni deo kore, auditivne su smeštene slepoočno, iznad ušiju. Dve strukture starije po nastanku (hipotalamus i talamus) su zadužene za bazičnu regulaciju temperature, gladi i žeđi a takođe i pažnje i održavanja budnog stanja. Čeoni režanj kore velikog mozga, koji je smešten napred (frontalno) je mlađa nervna struktura koja je zadužena za veoma fine operacije – na primer, rezonovanje, vrednovanje, planiranje akcija.

Istraživanja koja bujaju od 50-ih godina ovog veka pokazuju da kada se stave fini merni instrumenti na koru velikog mozga, postoji vidljiva razlika u električnoj aktivnosti odredjenih regija koja je u vezi sa vrstom aktivnosti – sećamo se kroz aktivaciju jedne regije, planiramo drugom, estetska procena lepote trećom i tako dalje.

26. RAZDELJENI MOZAK

45

Podeljeni mozak – leva i desna hemisfera su funkcionalno zadužene za različite stvari. One su između sebe povezane jednim spletom neuronskih veza (corpus callosum) koji je informativna veza između hemisfera. U prirodnim eksperimentima se pacijentima presecao ovaj kanal komunikacije (lobotomija) da bi se sprečilo širenje neke maligne promene sa jedne ne drugu hemisferu. Šta se događa u takvim situacijama?

Dolazi do jedne vrste raslojavanja svesti na dve različite forme reagovanja. Leva hemisfera može da govori, osetljiva je na gramatičku ispravnost jezika, vidi desni deo vidnog polja. Desna hemisfera ne može da govori ali može da razume, pokreće levi deo tela (levu ruku) i vidi levi deo vidnog polja. Situacija naliči na onu narodnu izreku «ne zna desna ruka šta leva radi» a isto važi i obratno. Na primer, kada se normalnim ispitanicima kratko prikažu različite reči u desnu i levu hemisferu, tako da nemaju dovoljno vremena da prođu kroz korpus kalozum, na pitanje šta je pročitao ispitanik lako odgovara rečju iz leve hemisfere. Ali ako se zamoli i da pri tom rukom pokaže na spisak reči ispod njega, on levom rukom pokazuje reč iz desne hemisfere. U eksperimentu ispitanik odgovara : «srce» dok mu leva ruka pokazuje reč «on» a oba odgovora su tačna (Speri, 1968).

Istraživači pretpostavljaju da je zbog svoje sposobnosti da govori, leva hemisfera dominantnija. Desna će se ispoljiti samo onda kada joj to omogućimo. Neki od savremenih pravaca i alternativnoj medicini upravo teže da opuste levu hemisferu i dozvole desnoj da se iskaže.

Sva evidencija pokazuje da odvajanje hemisfera stvara dve nezavisne sfere svesti u istom mozgu, što će reći, u jedom organizmu. Ovaj zaključak uznemirava neke ljude koji vide svest kao nedeljivo vlasništvo mozga (Gazaniga,1967).

Ukrštanje puteva Nervni putevi koji polaze iz glave ukrštaju se u visini vrata a zatim preuzimaju suprotnu stranu tela – centri za kretanje iz desne hemisfere pokreću levi deo tela i obrnuto. Zbog toga se događa da osoba koja preživi moždani udar u levoj hemisferi ne može da pokreće desni deo tela. Često se događa da zajedno sa centrom za pokretanje stradaju i okolni centri u mozgu, kao što je na primer, centar za govor u levoj hemisferi.

Znamo da pacijenti koji se oporavljaju od moždanog udara imaju mnogo češće problema sa pokretanjem desnog dela tela i govorom. Oporavljeni pacijetni kasnije izveštavaju da su sve vreme bolesti bili svesni i da su potpuno kompetentno razumevali situaciju ali nisu mogli ni jednu reč da artikulišu, niti da pokrenu usta. Funkcionalno se govor i shvatanje tretiraju odvojeno tako da u eksperimentalnim uslovima možemo razumevati dok ne možemo da govorimo, kao što možemo govoriti bez razumevanja. Desnorukost i levorukost su neke od osobina koje su povezane sa rasporedom centara u velikom mozgu. Aktivnost pisanja zahteva razvoj veoma složene i fine motorne veštine. Desnorukim ljudima je ovaj centar za finu, voljnu motoriku smešten u levoj hemisferi dok je kod levaka slika kao u ogledalu. Budući da je ova osobina genetski determinisana, na decu koja pokazuju levorukost ne treba vršiti pritisak jer je biranje ruke kojom ćemo uzeti olovku spontano, i odraz je prirodnog položaja centra za finu motoriku.

(Više o podeljenom mozgu vidi u Psihologija opažanja – P. Ognjenović)

Moždani talasiPriroda nervne aktivnosti je hemijska i električna. Na svom putu nervni impuls se nezamislivo

brzo neprekidno pretvara iz hemijskog u električni energetski talas. Ispod kosti glave naše nervne ćelije neprestano rade. Njihova aktivnost je praćena slabim električnim promenama, talasima. Prijateljstvo a zatim svađa između Galvanija i Volte, donela je korisne posledice po nauku. U želji da protivreče jedan drugom u pogledu toga odakle dolazi magnetizam – iz organizma ili spoljnje sredine (metala, groma, oluje) njih dvojica su začela dva pravca istraživanja – Volta prema elektronskim naukama a Galvani prema neuronaukama. Galvani je prvi demonstrirao električnu prirodu nervne stimulacije krajem 18. veka. 1895. je ovo ustanovio na životinjama istraživač po imenu Katon.

Istraživanja električnih talasa bila su takođe praćena i psihijatrijskim pokušajima da se na ljude u duševnim bolnicama utiče pomoću električnih talasa (elektrošok). Primenimo li blago električno draženje na površinu glave izazvaćemo fiziološke promene. Ova grana istraživanja proizvela je elektrošok laboratorije koje su čije dejstvo na pacijente nije potpuno razjašnjeno.

Druga grana istraživanja - praćenje talasa (EEG) zasniva se na postavljanju osetljivih elektroda na površinu glave i pravljenju zapisa. Tako je ustanovljeno da se kod normalnih ljudi pojavljuju određeni pravilni oblici koji odražavaju elektrofiziološke promene mozga koji su nazvani talasi. Kategorije talasa koje se sreću su:

46

Alfa talasi – kada smo budni i ležimo zatvorenih očiju, naši moždani talasi teku učestalošću od 10 talasa na sekund, dok snaga talasa varira. Uzrastno se pojavljuju prvi put kod dece od 12 godina. Javljaju se u relaksiranom stanju – što je veća opuštenost to je njihova amplituda veća. Istraživači povezuju alfa talase sa izmenjenim stanjem svesti nzvanim meditacija. Gube se pri izlaganju iznenadnim zvucima ili prekidanju opuštenosti – alfa blok.

Beta talasi (20 – 50 ciklusa u sekundi) i gama talasi (30 – 50) su povezani sa pažnjom i povećanom mentalnom aktivnošću a delta talasi (2 –3) se javljaju samo tokom dubokog sna. Delta talase fiziolozi nazivaju i mala smrt jer su tokom dubokog sna naše funkcije svedene na minimum – puls, krvni pritisak, pokazatelji metaboličkih procesa, mišićna napetost su na minimumu..

Teta talasi (5 – 7) se pominju u vezi sa budnim stanjem ali kod dece i životinja pojavljuju se za vreme alfa bloka. Umesto alfe se pojavljuju teta talasi i to u momentima povećane pažnje.

Istraživanja mozga pokušavaju da pronađu vezu između određene mentalne aktivnosti i fiziološkog zapisa koji se u tom trenutku stvara. Ova istraživanja nisu ponudila sasvim stabilan nalaz u tom pravcu, pa se može reći da su istraživanja mozga otvoreno polje u kome postoji dosta nedoumica i nedoslednosti.

Kontrolisano izazivanje alfa talasa je moguće izvesti i to kroz vežbe opuštene pažnje i budne relaksacije. U stanju meditacije, alfa talasi dobijaju na intenzitetu ali im se malo smanjuje učestalost.

Mozak kao integrator Istraživači su veoma davno shvatili da je mozak moćan integrator informacija i da se ogroman broj impulsa stiče u njemu. To je poslužilo kao polazište istraživanjima veze između doživljaja i fizioloških pokazatelja koji ih prate – drugim rečima, kada mislimo, maštamo, strahujemo, sanjamo, da li se to vidi na našem elektrofiziloškom zapisu. Kada se uporede introspektivni podaci (ono što ljudi govore da su doživeli) i fiziološki zapisi primećuje se da ova veza talas-doživljaj nije direktna i jednostavna. Na primer, istraživač Folks u jednoj pažljivo kontrolisanoj studiji utvrđuje da mala deca iako imaju regularan fiziološki zapis koji pokazuje da sanjaju, nemaju snove. Verbalni iskaz pokazuje da dužina REM faze nema veze sa sadržajem snevanog, drugim rečima da postojanje fizioloških promena ne znači nužno i da je postojao doživljaj.

Mozak se posmatra kao deo sistema, složene celine koja predstavlja ljudsko biće. Iako hijerarhijski zauzima moćan položaj, mozak nije celina za sebe nego je integrisan u jednistveni sistem čiji je deo. Na pitanje – koji je najvažniji deo ljudskog organizma, odgovor je – nema najvažnijeg dela jer je svaki deo smislen samo u odnosu sa celinom i učestvuje u njoj.

27. ČULA - ČULNI SISTEMPriroda nas je obdarila visoko osetljivim instrumentima kojima doživljavamo energetska kolebanja

u životnom prostoru oko nas. U svakom momentu našeg života smo izloženi velikom broju poznatih i nepoznatih promena koje se odvijaju u svemiru, na našoj planeti, u užim životnim poljima u kojima se nalazimo, oko našeg tela ili unutar njega. Od svih energetskih promena i talasanja, jedan mali opseg je bio važan za preživljavanje vrste. Sve žive vrste, uključujući i čoveka, razvile su tokom svoje duge istorije, mehanizme kojima se osećaju i prepoznaju životno važne promene polja – čulni sistem. Čulni sistem nije samo fiziološki mehanizam koji prenosi informacije, on je istovremeno i sažeta istorija naše vrste koja nam pokazuje šta je iz prirodnog polja veoma značajno za nas i na koji način. Upoznavanje opštih mehanizama čulnog sistema ima značaj za razumevanje procesa organizovanja i prenošenja informacija – u slušnom, taktilnom, mirisnom, ukusnom, cenestezijskom ili vizuelnom obliku. Za studente umetnosti, upoznavanje sa zakonima čulnog organizovanja je ovladavanje mehanizmom prenosa informacija – nije neophodno da znamo sve elemente koje ima olovka, ali je korisno da znamo na koji način ona ostavlja trag – ovladavanje instrumentom pomaže da se umetničko delo opredmeti i prenese publici.

OSET I OPAŽAJOsnovni pojmovi psihologije opažanja su draž, oset (osećaj) i percept (opažaj). Draž je spoljašnje

energetsko kolebanje fizičkih sila, koje deluje na čulni sistem. Od mnogih energetskih kolebanja koja u prirodi i svemiru postoje, većina njih ne utiče na ljudski organizam (kao što su, na primer, kosmički talas,

47

ultrazvučni talasi i slično). Neka energetska kolebanja prirode su bila do velikog značaja za opstanak čoveka i zbog toga se razvio složen sustem osetljivosti na njih.

Oset je unutrašnja reakcija organizma na draž. Oset ili osećaj je jednostavan doživljaj izazvan uticajem spoljašnjih sila. Sistem oseta, kao pojedinačnih informacija se u centralnom nervnom sistemu sklapa u složeniji doživljaj koji se zove percept. Percept u sebi sadrži više oseta.

ULOGA I ZNAČAJ ČULAO važnosti čula možemo da zaključujemo na osnovu dve linije posmatranja – evolutivno, u smislu

važnosti za opstanak vrste i na osnovu podataka dobijenih u slučajevima delimičnog ili potpunog oštećenja čulne osetljivosti, tada na osnovu gubitka osetljivosti vidimo kakve to posledice po jedinku nosi. Ako se sudi na osnovu složenosti aparata i količine informacije koju nekim čulom dobijamo, tada se vizuelni čulni aparat smatra najvažnijim, a čoveka možamo nazvati vizuelnom vrstom. Slika je, međutim, drugačija ako sudimo na osnovu štetnosti koju gubitak osetljivosti nosi Gubitak slušne osetljivosti proizvodi teške posledice po decu, zbog činjenice da se dečiji razvoj oslanja i zasniva na razmeni sa drugim ljudima putem govora. Deca oštećenog sluha su zbog nesposobnosti da verbalno komuniciraju, u većem razvojnom riziku nego deca oštećenog vida.

Iz svakodnevnog iskustva znamo da čak i ona čula koja smatramo nevažnim, kada otkažu, izazivaju jake negativne osećaje i neprijatnost. Kada nam se zbog prehlade izgubi čulo mirisa, jelo nam deluje neukusno, osećaji su neprijatno izmenjeni a mi zbog toga često bezvoljni ili nervozni.

ČULNA OSETLJIVOSTIako nam je priroda genetski odredila kvalitet i opseg čula koje imamo, kao i kod svega ostalog

genetski određenog u čoveku i osetljivost je podložna vežbanju, i zavisi od potreba i iskustva konkretne osobe. Urbani stil života, izloženost buci, na primer, podiže osetljivost čulnog praga. Izloženost jakoj i konstantnoj buci, kao u fabričkim halama, preti da ozbiljno ugrozi slušnu osetljivost.

Osetljivost se može razvijati i vežbati a ovo se posebno vidi u situacijama koje su od velike životne važnosti. Majka je, na primer, u stanju da između mnoštva različitih zvukova, nepogrešivo razabere plač svog deteta čak i kada on za druge ljude nije čujan. Ljudi koji su se krili u prirodi, uspeli su razviju mnogo veću osetljivost za zvuke ili kretanje u daljini, nego što bi razvili u običnim životnim okolnostima. Iskusne tkalje tepiha su u stanju da razlikuju nekoliko stotina tipova crne boje, dok neuvežbani posmatrač razlikuje dve ili tri vrste. Ljudi koji rade kao degustatori imaju visoko razvijenu osetljivost njuha i ukusa koji se može uvežbati do neverovatnih granica.

Ljudi kod kojih je jedan čulni modalitet oštećen, nadoknađuju gubitak tako što razviju posebnu osetljivost alternativnih modaliteta – slepi ljudi ekstremno dobro čuju i osećaju taktine senzacije.

ČULNI PRAGOVIOpseg u okviru koga smo osetljivi nije beskonačan, nego podrazumeva ograničen deo energetskog

polja. Polje promena na koje smo osetljivi u jednom čulnom modalitetu je opseg čula, obim promena koje možemo da osećamo.

Apsolutni prag – se iskazuje fizičkim intenzitetom stimulacije koji neko u polovini slučajeva primećuje a u polovini ne. Postoje apsolutni donji (najniža vrednost) i apsolutni gornji (najviša vrednost stimulacije).

Polje između gornjeg i donjeg praga je opseg čula. Iako je genetski određen, podložan je vežbanju ali je i pod uticajem većeg broja faktora – starenju, stepenu pažnje, stepenu motivacije, stepenu emocionalnosti itd.

Diferencijalni prag – osetljivost na promeni intenziteta sitmulacije. Na primer, koliko bele treba dodati u neki pigment da bismo primetili promenu boje? Koliko treba povisiti ton, da bismo primetili promenu?

Čulni kanal

48

Put kojim se čulna informacija prenosi, teče od senzora (čulne ćelije) preko nervnog puta do čulnog centra. Tamo se informacija, u zavisnosti od složenosti i kvaliteta čula, u većem ili manjem stepenu sintetizuje, obrađuje, dospeva u svest ili ostaje izvan polja svesti i, ako je potrebno, vraća natrag preko silaznog puta do efektora – mišića ili organa koji reaguje kao odgovor.

Subliminalna informacijaIako nije dokazana, ideja da je informaciju moguće poturiti posmtraču ili slušaocu a da on toga ne

bude svestan je široko prihvaćena. To se naziva potrpražna ili subliminalna informacija. Ono što se odigra veoma brzo ili veoma tiho, tako da naša čula nisu u stanju odmah da ga prihvate, kasnije se vraća u svest. Neki od oautora tvrde i da utiče na svest. Izumitelj subliminalne informacije je 1957 tvrdio da krakta rečenica: kupite kokice! izaziva porast prodaje kokica za 58% (Rogers, 1993), 1980. jedan časopis objavljuje da je stapan krađa u prodavnici značajno opao od kada je u muzički sistem umetnuta subliminalna poruka: ako kradem, ići ću u zatvor. Oko 75% običnih ljudi veruje u uticaj subliminalnih poruka iako ovaj uticaj nikad nije dokazan (Zimbrado, 1995). U jednom eksperimentu gde je subjektima objašnjeno da će audio kasete uticati pozitivno

28. Svest - STANJA SVESTI

Jedno osnovno i četiri izmenjena stanja svestiPod osnovnim stanjem svesti u naučnoj literaturi se danas podrazumeva normalno, budno stanje.

Na njega se odnosi veći deo introspektivnih istraživanja koja se bave tokom svesti, sadržajem svesti, kvalitetima svesti itd. Osnovno stanje svesti je ono u kome se nalazimo kada smo budni i kada normalno mentalno funkcionišemo. Ono ima više dimenzija na osnovu kojih ga opisujemo: procese, sadržaje, tok, kvalitete, intenzitet itd. Svesno stanje obuhvata više procesa – svest o unutrašnjem i spoljašnjem svetu, svest o onome što nam je u svesti i svest o nama samima kao svesnom biću.

Osim normalnog, budnog stanja, opisana su i proučavana četiri izmenjena stanja: snovi, meditacija, hipnoza i izmenjena stanja koja su posledica uticaja psihoaktivnih supstanci.

SvestJedan od osnivača psihologije, Viljem Džejms je psihologiju nazvao naukom o svesti. Svest se

odnosi na postojanje opažanja o okruženju kome smo i našim mentalnim procesima. Ona ima nekoliko karakteristika: uvek je u promeni (toku), veoma je lična, celovita je (kontinualna) i selektivna, jer postoji izbor informacija koje u nju ulaze.

Svest je složen, izazovan, subjektivan i do sada nepotpuno istražen fenomen. Objektivne metode istraživanja svesti- kao što su beleženje fizioloških parametara svesnog stanja ili bihejvioralnih komponenti mišljenja nisu se pokazale dovoljnim da bi nauka napravila pozitivan ulaz u ljudsku misao. Fiziološki pristup svesti se podudara sa fiziološkim pristupom snovima – upućuje nas na to da se proces odigrava u ljudskoj psihi. Ali koji je sadržaj procesa, zašto baš na takav način, koji se zakoni tu pojavljuju, koje su karakteristike sadržaja? Odgovori na ova ključna pitanja još uvek se oslanjaju na introspekciju – iskaz subjekta. A iskazu se nekada veruje a nekada ne. U svakom slučaju ima velika ograničenja.

Svest je jedan od prvih objekata ispitivanja u psihologiji od momenta kada se ona odvojila kao samostalna nauka. Prva interesovanja išla su u pravcu pronalaženja i izučavanja elemenata svesnog iskustva – jer se verovalo da je ona tvorevina povezivanja različitih elemenata u svesnu celinu (ovaj cigla-malter model povezuje se Platonovim zakonima asocijacija).

Jedan od prvih istraživača svesti bio je Viljem Džejms koji je osnovao laboratoriju za eksperimentalnu psihologiju 1872. Osnovni metod istraživača je introspekcija ili posmatranje sopstvenih sadržaja i stanja u toku njihovog odvijanja. Šezdesetih godina dvadesetog veka se pojavljuju istraživanja svesti pomoću hipnoze, meditacije, psihoaktivnih droga ili pomoću drugih namerno izazvanih izmenjenih stanja svesti. Ova istraživanja nisu omiljena medju pozitivno orijetisanim naučnicima – primer Kastaneda – ne zna se da li je lagao, maštao ili iskreno opisivao sadržaj svesti.

Pokušaji davanja definicije svesti obično imaju organičenja – na pr. opisuje se sadržaj svesti a ne proces “zbir svih spoljnih i unutrašnjih stimulusa i dogadjaja kojih smo svesni u nekom datom vremenu”. Svest teče, “tok svesti” je spontana, stalna smena različitih sadržaja. Teško ju je kontrolisati, usmeravati ili

49

koncentrisati. Neki istraživači se bave manipulacijom sa svešću, vežbama za povećanje koncentracije ili pažnje, i slično.

Predsvesno i nesvesno

Pojmovi su poreklom iz psihoanalize. Frojd je verovao da je većina mentalnih sadržaja nesvesna, a strukturu svesti poredi sa santom leda u kojoj je najveći deo sadržaja potopljen (nedostupan svesnom), jedan manji deo je blizu ivice svesti, naziva se predsvasno, a mali deo je iznad nivoa vode (praga svesti). Glavno poprište životnih sila, potreba i dinamičkih procesa se odigrava ispod praga svesti. Neki manji broj mentalnih sadržaja može da dospe u fokus svesti jer se nalazi na granici i onda govorimo o predsvesnom sadržaju. Da bi smo do takvih sadržaja došli, potrebno je da se posebno usredsredimo i obratimo na njih pažnju.

Medjutim, veliki broj mentalnih sadržaja – opažaja, oseta, predstava, misli, emocija, motiva itd. ostaje daleko od svesnog poimanja. Tada govorimo o nesvesnim sadržajima. Oni mogu dospeti do svesti samo u izuzetnim situacijama i pod odredjenim uslovima. Na primer, nesvesnih sadržaja postajemo svesni u situacijama u kojima smo u mogućnosti da se izolujemo od realnosti, umirimo i opustimo. Tada telesna relaksacija biva praćena koncetracijom, svesnim stanjem uma. U takvim situacijama se ponekad dogadja da iznenadni snažni i neočekivani mentalni sadržaji nahrupe u svest kao da imaju sopstvenu pokretačku snagu i često izazovu iznenadjenje kod samog subjekta. Slični efekti se ciljano izazivaju u toku hipnotičkog sna, vodjene fantazije ili drugih terapeutskih metoda. Na prvi pogled izgleda kao da su sadržaji došli odnekud spolja, nošeni sopstvenom inercijom i kao da njihova snaga nadilazi i iznenadjuje samog subjekta. Osvešćivanje nesvesnog, njegovo budjenje i dovodjenje u svesno polje jedan je od načina da se ovlada unutrašnjim konfliktima i motivima. Osoba koja uvidja šta se u njoj dogadja, zašto nešto čini ili izbegava, zašto nešto oseća, na putu je ka mentalnom zdravlju. Ona neće više biti rob unutrašnjih vatri (motiva iz ida) nego neko ko razumski prevazilazi nesvesne tenzije.

Svest i pažnja

Postoji jasna veza izmedju svesnosti i pažnje. Aktivnost pažnje se vezuje za aktivnost specifičnih regija u ljudskom mozgu. Osnovne karakteristika pažnje su da je fluidna, selektivna i kratko traje. Fluidna zato što se neprekidno pomera sa sadržaja na sadržaj, selektivna, jer postoji opseg stimulusa koje prima i ostatak polja koje ne prima, relativno kratkotrajna jer ju je teško duži vremenski period držati pod kontrolom.

U zavisnosti od toga šta je u fokusu pažnje zavisi i moguće trajanje pažnje. Ekološki značajniji stimulusi – oni koji imaju veliku važnost - će lakše ući u fokus i duže se u njemu zadržati i obratno. Prosečno trajanje pažnje je različito za različite zadatke.. Kod prostih mentalnih zadataka, pažnja nam pobegne u proseku posle 9 minuta. Kod još jednostavnijeg zadatka, npr, posmatranja ekrana i čekanja da se nešto desi, pažnja će nam pobeći posle 3 minute (vidi vigilance teorije). Složene, izazovne, interesantne aktivnosti mogu nam veoma dugo držati pažnju, čak toliko dugo da ne osetimo glad, žedj ili iscrpljenost dok smo njom obuzeti. Fluktuiranje pažnje bi moralo da bude uzeto u obzir kod organizovanja trajanja nastave ili časa. Uobičajena dužina po kojoj se organizuje nastavni čas (45 min) nas upućuje na pretpostavku da bi sadržaj nastave morao da bude aktivirajući, veoma interesantan i primamljiv, ukoliko očekujemo da se poažnja održi. Pažnju grupe je teže održati nego pažnju pojedinca. Pažnja odrasle osobe je vežbana i zbog toga je dugotrajnija i podleže kontroli više nego šro je to slučaj sa decom. Na osnovu svega toga nazire se preporuka za organizacju i trajanje aktivnosti sa decom – sadašnje trajanje časa je predugo, a posebno je teško podnošljivo mlađoj deci. Izlaz može biti organizovanje raznovrsnih aktivnosti u okviru časa ili skraćenje časa. Isto tako, treba imati na umu da je 45 minuta kontrolisane pažnje sasvim različit zadatak za jednog sedmogodišnjaka i petnaestogodišnjaka.

Iz iskustva vidimo da se početna pažnja sa kojom učenici započnu čas ubrzo pretvori u maštanje, letargiju ili dremež iz koga nas je tako često trzao nastavnički glas: Ne slušaš? Ponovi šta sam poslednje rekao? Istraživanja rađena na Istitutu za psihologiju u Beogradu, pokazuju da su učenici, suočeni sa monotonom nastavom i neprimerenim obrazovnim zahtevima, razvili širok program strategija kojima pobeđuju dosadu na času: pravim se da gledam i klimam glavom a mislim na svoje stvari, pravim se da

50

hvatam teze a crtam i škrabam, gledam u neku tačku i mislim o nečemu, pričam kad me ne čuje, čitam kad me ne vidi, spavam otvorenih očiju i slično (Pešić, J. 2004).

Granice svestiIstraživači koji se bave svešću nisu postigli konsenzus oko toga šta je granica svesti. Dešava se da

neka informacija dospe do samog praga svesti ali ne uđe u nju, na primer, prikazana je ekstremno kratko ili vrlo nejasno dok smo bili koncentrisani na nešto drugo. Takva percepcija se zove subliminalna (podpražna) jer je intenzitet došao do apsolutnog praga svesti ali ga nije prešao. Na toj ideji počivaju tehnike sugestije, auditivnih traka koje se slušaju pred spavanje i slično. Istraživanja nedvosmisleno potvrđuju da je uticaj ovakvih poruka na svest nikakav. Na primer, ako bismo gledaocu nakratko trepnuli (oko 5 milisekundi) poruku tipa Pijte koka-kolu, to može da izazove naknadno pojavljivanje ove poruke u svesti, u nekom budućem momentu desiće se da nam bljesne ova poruka, a da nismo sigurna kada i gde smo je videli. Ova potpražna, subliminalna informacija postoji, ali nema takvu snagu kolika joj se pripisivala – naime, neće uticati na to da li ćemo mi postupiti prema poruci.

U jednom istraživanju je motivisanim studentima dat audio-program za poboljšanje pamćenja ili povećanje samopoštovanja (Greenwald, 1991 iz Gerow 1997). Ispitanici su podeljeni u četiri grupe - prve dve grupe su dobile odgovarajuće trake, ali druge dve grupe su dobile trake sa pogrešnom nalepnicom – za poboljšanje pamćenja je data traka sa programom za povećanje samopoštovanja i obrnuto. Primećene su slabe pozitivne promene na bazi autosugestije – onaj ko je verovao da radi na samopoštovanju je imao osećaj da je povećao samopoštovanje čak i kada su trake bile namenjene poboljšanju pamćenja, i obratno. U svim grupama je bilo blago povećano i samopoštovanje i pamćenje.

Iako je vidljivo da neki uticaj subliminalne informacije postoji, on se ne može posmatrati izvan celine ličnosti jer čovek nije pasvini levak u koji se informacija usipa, nego ima aktivistički odnos prema informacijama oko sebe, bilo da je toga svestan ili ne.

Stepeni svestiSvest se ponekad posmatra kao dihotomna ima – nema funkcija, ili smo svesni ili nismo. Većina

istraživača, međutim, priznaje da postoje stepeni svesti, možemo biti manje ili više svesni duž nekog kontinuuma svesti. Kontinuum bi počinjao predsvesnim sadržajima koji bi mogli da dospevaju u svest u određenim okolnostima, potisnuta sećanja, osećanja, informacije na granici praga i slično. Na suprotnom kraju kontinuuma bi bila čista svest, omiljena tema filozofa i religije, naime stanje vrhunske svesnosti u kojoj čovek postaje mnogostruko svesno biće koje u jednom vremenskom momentu kao da sagledava sve.

Neki istraživači predlažu sledeću hijerarhiju svesti:predsvest → svest o spoljnjem svetu → svest o procesima u sebi → svest i o spoljnjem svetu i o procesima u sebi, i o sebi koji sve to opaža.

Kao što vidimo, najvišim stepenom svesnosti se smatra svesnost o tome da smo svesni, pa takvim idejama, iako veoma zanimljivim, izlazimo iz polja psihologije u dodirna polja filosofije i religije.

Fiziološki pokazatelji svestiAktivnosti kore velikog mozga možemo pratiti pomoću finih elektroda koje beleže promene ispod

površine lobanje (EEG zapis). Česti talasi male amplitude su karakteristični za budno stanje i pažnju. Oni se premeštaju na različita mesta pod lobanjom. Kada se čovek nalazi u opuštenom stanju, tada se njegovi moždani talasi usporavaju a povećava im se amplituda. To nazivamo alfa talasima. Kada se čovak uznemiri, alfa talasi se gube i pojavljuju se ponovo slabi, česti talasi.

Elektro-encefalografski zapis ima mnogostruku upotrebu u psihologiji i medicini, a pomoću njega se mogu registrovati patološke funkcije mozga, kao i promene stepena svesnosti. Potpuni gubitak svesti je karaterisan slabim, retkim i neregulranim moždanim talasima, kao na primer, za vreme komatoznog stanja ili dubokog sna.

Fiziološki zapis na današnjem stupnju razvoja instrumenata može da nam ponudi uvid u to u kom se stanju svest nalazi. O sadržaju svesti, na osnovu fizioloških parametara ne možemo ništa saznati. Sadržaj svesti ostaje na nivou introspektivnog iskaza onoga ko nešto doživljava.

51

29. SNOVI - I izmenjeno stanje svesti

Spavanje i snevanje se smatraju izmenjenim stanjima svesti. Teorije koje pokušavaju da objasne san variraju u svojim polazištima od čisto fizioloških pokušaja (pr. teorija kuršlusa, cerebralne ishemije, pada mišićnog tonusa i slične) do spekulativnih, teorijskih pretpostavki koje ponekad zalaze i u metafiziku, kao što je na primer slučaj sa Jungovom teorijom. Fiziološke teorije veruju da su san i spavanje spolja merljiva, biološki data stanja u kojima se mozak i ostatak ljudskog organizma na neki način čiste, regenerišu i pripremaju za sledeći period budnosti.

Istorijat interesovanja za snovePrema istorijskim izvorima interes za snove je veoma star – iz vremena Starog Egipta i

Mesopotamije sačuvani su zapisi koji sežu do 3000 godina pre naše ere. To su prvi sanovnici. U njima se obrađuje značenje pojedinih simbola sna – šta znače, koje događaje predskazuju, odakle simboli dolaze i slično. Uporedna analiza drevnih sanovnika, tumačenja snova sa početka nove ere, srednjevekovna tumačenja, tradicionalna narodna bajanja, naučna analiza simbola i druga polazišta se kod pitanja značenja simbola slažu oko nekih ključnih stavki. Dobija se slika po kojoj snovi imaju neobično snažnu univerzalnu simboliku kroz različite epohe, društvene grupe, koncepte sveta i načine razumevanja čoveka.

U starom Egiptu snovi su pratili društvenu hijerarhiju, pa je tako san faraona bio direktan izraz boga – poruka je bila od najveće važnosti za čitav narod pa je postojala kategorija eksperata, sveštenika koji su se njime bavili. Hijeratski sanovnik koji datira iz 1100 godine pre n.e. bavi se simbolima koji bi trebalo da običnom čoveku pomognu da razume i tumači svoje snove – sasvim nalik današnjim sanovnicima i sadrži formulu «kada neko u snu vidi..». Knjiga se deli na dva poglavlja: snovi dobrih i snovi zlih ljudi. Takođe se pri tumačenju uzimaju u obzir ličnost snevača, njegove/njene životne prilike, telesni tip, temperament, karakter...

Zanimljiva je ogromna sličnost koju snovi i sanovnici imaju kroz vreme i kulture. Atleta je pred Olimpijske igre 400 god. pre n.e. sanjao da je rodio dve crne devojčice. Tokom igara ga je disk udario, od čega je trajno oslepeo, prema zapisu iz vremena Stare Grčke (Brook, Oxfords Book of Dreams). Iako je ova vrsta tumačenja prognana iz nauke, ona istrajava na nivou mita ili običaja u svakom narodu. Kod slovenskih plemena je, na primer, bilo uobičajeno tumačiti snove kao deo svakodnevne realnosti, što se zadržalo preko određenih rituala čije poreklo više ne možemo da prepoznamo. Na primer, na Bogojavljenje, u januaru, postoji ritual kojim se priziva vidoviti san, pa se u toku sna očekuje odgovor na neko postavljeno pitanje. Prema narodnom verovanju, određeni kalendarski dani su dani kada je granica između donjeg sveta (u Hrišćanstvu preobraćeno u svet mrtvih) i našeg sveta veoma tanka, tada su snovi rečiti.

Prednaučna shvatanja snaVeliki broj različitih objašnjenja i razumevanja snova nam je dostupan direkto, ili preko istorijskih

izvora, a ponekad i indirektno preko simboličkih značenja rituala, porekla imena i značenja reči i slično. Neke od zajedničkih karakteristika su verovanje u predviđanje u snu, verovanje u poruku sna, verovanje u realitet sna i slično. Prema zapisu antropologa, poglavica jednog plemena je sanjao da je bio u Americi. Po buđenju, on okuplja čitavo pleme, stavlja na glavu američki šešir, i pripoveda o svom putu (Mead). Saplemenici tretiraju san ravnopravno sa realnim iskustvom.

Fiziologija spavanja i snevanja

U uobičajenim životnim okolnostima, čoveku je potrebno oko 8 sati spavanja u toku 24-satnog ciklusa. Ljudi se razlikuju između sebe po potrebi za snom, tako da neko mora da spava više od 9 sati a neko spava vrlo kratko i oseća se odmornim posle toga. Istorijski zapisi govore da je među istorijskim ličnostima, a kasnije i među umetnicima i naučnicima bilo onih koji su spavali neobično kratko – za Teslu se, na primer, govori da je spavao manje od 3 sata tokom noći. Potreba za snom je individualna a takođe

52

zavisi i od uzrasta osobe – dok novorođenčad spava tokom skoro čitavog dnevnog ciklusa, periodi budnosti se sa uzrastom povećavaju. Istrorijski eksperiment koji su izveli Ezerinski i Klajtman pokazuje da su potreba za fizičkim odmorom i potreba za snevanjem dve različite komponente noćnog odmora. Dok nam se telo relativno brzo odmori, ciklusi snevanja (REM faze) se periodično pojavljuju tokom cele noći. Lišavanje ljudi snevanja, čak i kada im omogućimo da dovoljno dugo spavaju (bez REM-a) ima nesagledive, snažne štetne posledice po ličnost – dolazi do deluzija, cepanja svesti, halucinacija i ponekad do trajnih patoloških stanja svesti.

Ritmovi

Istraživači otkrivaju tokom 50-ih godina 20. veka da je čovek multioscilatorni mehanizam i da je san smešten u okvir ciklusa dnevno – noćne smene aktivnosti, nazvan cirkadijalni ritam. U okviru dnevnog, cirkadijalnog ritma koji po istraživačima traje približno 24 časa, smešteni su manji, komponentni ritmovi koji odredjuju mnoge važne funkcije organizma – metaboličke, hormonalne, neuralne itd. Istraživanja izvedena u pećinama pokazuju da bez svetlosti i ostalih pokazatelja doba dana nazvanih zeitgeber-i ovaj ciklus traje nešto duže od 24h a što je navelo ponekog istraživača na pretpostavku da čovek dolazi sa druge planete.

Osnovni ritam po kome čovekova svest osciluje se naziva ultradijalni i traje 90 minuta. Ritam snevanja osciluje po ultradijalnom ritmu na taj način što se u tok jednog spavanja ukomponuje nekoliko manjih ritmova koji zajedno čine jedan noćni ciklus spavanja. Kada se novorodjenče rodi, ultradijalni ritam je dominantan i beba se budi posle kratkih ciklusa spavanja. Sa odrastanjem ovi mini-ritmovi se postepeno prikupljaju u jedan jedinstven noćni ciklus spavanja i ciklus noćnog spavanja je formiran tek oko uzrasta od 1,5 godine (^ovek i ritam, S. ^izmić).

Noćni ciklus spavanja može se podeliti na period fizičkog oporavka organizma i period snevanja. EEG zapis, posmatranje slabih električnih promena ispod površine lobanje, pokazuje da se spavanje odlikuje karakterističnim promenama u vremenu. Na početku je kratak ciklus padanja u san kada se telo opušta, svest se postepeno gubi, disanje se usporava, misli postaju nejasne. Posle ove prve faze počinje faza fizičkog oporavka organizma koja je praćena postepenim usporavanjem moždane aktivnost. Posle četiri stadijuma tonjenja u spavanje, javlja se nadublji san nazvan delta fazom. Telo se tada nalazi u najvećoj opuštenosti, metabolički procesi u ogranizmu se usporavaju a moždana aktivnost pada na svoj minimum – nekoliko impulsa male amplitude u sekundi. Fiziolozi su skloni da ovu fazu sna nazovi #mala smrt# zbog stanja oganizma koje gotovo liči na komatozno, tj. na odsustvo svesti i moždanih funkcija. Posle ovog perioda spavanja, počinju na zapisu da se primećuje aktivacija, pojava talasa visoke frekvence, takozvanih vretena koji označavaju da se dogadja moždana aktivnost.

Pojava vretena najavljuje prelazak organizma na poseban oblik spavanja – snevanje ili sanjanje koje je praćeno brzim očnim pokretima i nazvano REM (rapid eye movement). Čovek koji je probudjen tokom ove faze izveštava da je upravo sanjao i u stanju je da ispriča san. Pored brzih očnih pokreta fazu snevanja prate i mnogi drugi fiziološki pokazatelji: pojava opuštanja mišića grla, ubrzanje pulsa, porast krvnog pritiska, opuštanje muskulature itd. Na nivou EEG zapisa vidimo da je stanje snevanja veoma blisko budnom stanju svesti i zato se snevanje naziva posebnim stanjem svesti iako snevač nije budan.

Istraživanja pokazuju da je upravo vreme provedeno u REM fazi odgovorno za naše dobro funkcionisanje i osećaj odmornosti sledećeg dana.

Ljudi se razlikuju između sebe po tome koliko vremena provode spavajući. Istraživanja pokazuju da ljudi koji imaju veću potrebu za snom su nervozniji, zabrinutiji, skloni umetnosti, kreativniji i nekomformisti. Ljudi koji kraće spavaju su energični i ekstrovertni ( Hartman, 1973).

53

Poremećaj spavanja i sanjanjaZbog svoje fundamentalne važnosti za kompletno funkcionisanje čoveka (fiziološko kao i

psihološko), subjektivni osećaj i objektivni status sna su veoma osetljivi na sve uticaje na koje i ličnost u celini. Sve što je za nas fizički i psihološki značajno ima prilike da se odrazi i u sadržaju i kvalitetu spavanja i sna.

U literaturi koja se bavi ovom temom videćemo da se spavanje i snevanje tretiraju kao isti fenomen, tj. uopšte se ne prepoznaje razlika između njih. Međutim, poremećaji fiziologije spavanja i poremećaj snevanja se različito odražavaju na čoveka.

I Poremećaji spavanja

Nesanica (insomnia)Fiziološka definicija nesanice i zdravo-razumska se razlikuju. U svakodnevnom značenju,

nesanica je nesposobnost da se zaspi - čovek koji od toga pati biva umoran, legne u krevet i ne može da zaspi. Medjutim, istraživanja pokazuju da veoma veliki broj ljudi ima problema sa nesanicom (po nekim autorima čak 80% čovečanstva) koja se iskazuje u drugom obliku – oni naime spavaju, i to vremenski dovoljno dugo. Međutim, ujutru ustaju umorni, nenaspavani i subjektivno skoro u istom stanju kao što su bili prethodne večeri. To je fiziološka nesanica koja se iskazuje nedovoljnim vremenom provedenim u REM fazi.

U slučaju u kome čovek ne može da zaspi, najčešće se radi o nagomilanoj tenziji (motornoj ili psihičkoj) i metode opuštanja ili rituali pre spavanja su tu od velike pomoći. Cilj ovih postupaka je da se osoba oslobodi svakodnevih opterećujućih misli i fizičke napetosti čime se omogućava opuštanje, pad tonusa mišića, pad telesne temperature i ulazak u prve faze sna. Nesanica može da bude izazvana mnogim drugim faktorima, opterećenjem, nagomilanim negativnim emocijama, konzumiranjem psihoaktivnih supstanci, fiziološkim promenama organizma, poremećajima hormonalne ravnoteže, starošću itd.

Kada se govori o problemu spavanja, najčešće se radi o tome da iz nekog razloga nismo mogli da prodjemo kroz neophodnu količinu REM ciklusa u toku noći. U standardnom noćnom odmoru od 8 sati, REM faza bi trebalo da se pojavi oko 4 – 5 puta i da čovek u njoj provede oko 20 – 45 minuta. Ukoliko smo na primer, konzumirali šoljicu kafe pred spavanje, istraživanja pokazuju da će to pomeriti pojavu prve REM faze na kasniji deo noći. Znači, sanjaćemo isto kao i bez kafe ali je pojava prvog snevanja vremenski pomerena. Uticaj psihoaktivnih supstanci je znatno jači tako da neke od njih znatno otežavaju pojavu REM-a. Iz istog razloga nije preporučljivo medikamentima rešavati problem nesanice – oni nas samo opijaju, umiruju periferiju organizma, telo provede mnogo vremena u snu bez snova, bez REM faza. Isključivi krivac za nesanicu kao i za osećaj odmornosti tokom sutrašnjeg dana, kako govori fiziologija je vreme provedeno u REM ciklusu.

Ljudi koji su u stanju depresije, na primer, pokazuju da se REM period pojavljuje mnogo ranije nego kod ne-depresivnih, da je broj pokreta očiju mnogo veći, a sadržaj snova se bavi događajima iz prošlosti mnogo češće nego kod “normalnih” snevača (iz Zimbardo, 1995). Istraživači beleže da većina populacije ljudi smatra da nema dovoljno vremena za spavanje (prosečno nedostaje sat I po), pate više žene nego muškarci, I to 1,5 put više starijih nego mlađih. Pilule za spavanje pomažu samo u prvoj fazi, kasnije je potrebna sve veća I veća doza, a kada se prekine, problem postaje mnogo veći nego što je bio pre uzimanja pilula (Gerow, 1997)

Ljudski organizam poseduje veliku plastičnost i prilagodljivost tako da kod premora ili premalog broja REM faza u toku jedne noći sledi povećan broj REM faza tokom sledećih noći kojim se nadoknadjuje izazvan gubitak. Takodje, kod teškoća pri ulasku u san, REM faze se pomeraju na drugi deo noći tako da osoba koja kasno zaspi ili teško zaspi to nadoknadi snovima pred jutro.

Pored nesanice, postoje poremećaji spavanja kao što su hodanje u snu (u narodu mesečarenje), govor u snu, noćni strahovi, noćne more, narkolepsija (nekontrolisano padanje u san), noćna apneja (zastoj u disanju) i mnoge druge.

Mesečarenje (somnabulizam)Ova vrsta poremećaja sna je intrigantna i često opisivana u literaturi i kinematografiji. Jedan od

razloga je što je somnabulizam upadljiv – čoveka koji nesvestan govori, hoda ili čini besmislene stvari je lako uočiti. Kod uobičajene situacije, dok čovek spava, bilo da sanja u tom trenutku ili ne, njegov motorički izlaz – mišići, pokreti, govor – je blokiran. U somnabulizmu se iz nepoznatih razloga ovaj motorički izlaz aktivira, pa tada čovek čini najrazličitije stvari, ponekad vrlo složene i otvorenih očiju, a da toga uopšte nije

54

svestan. Jedna od karakteristika mesečara je da se sutradan ni najmanje ne seća onoga što je radio, pa je u stanju i da se uvredi i svađa, tvrdeći da se to nije odigralo. Osobe koje govore u snu su ponekad u stanju da svoj govor izvode u obliku dijaloga – sačekaju da neko nešto izgovori a zatim one kao da odgovaraju. Ovakva verbalna produkcija iako na prvi pogled deluje svesno je ipak nesvesna i proizilazi iz unutrašnjih sadržaja a ne iz realne situacije.

NarkolepsijaOvaj, veoma redak poremećaj se iskazuje kroz iznenadni i neodoljivi napad spavanja u toku

dnevnog ciklusa kada bi trebalo da budemo budni. Uzroci mogu biti različiti – fizička bolest, dugotrajna izloženost monotnim stimulusima, snažno uzbuđenje, delovanje psihoaktivnih umirujućih sredstava i slično.

Pojava iznenadne neodoljive sanjivosti je prateća i kod penjanja na velike visine (visinska bolest) kada je snabdevanje centralnog nervnog sistema kiseonikom otežano. Čovek pokušava iznenadnim zevanjem da nadoknadi manjak kiseonika a ukoliko se vazdušni pritisak i dalje smanjuje, dolazi do sve jače pospanosti a zatim i do padanja u san. Ovaj san je, međutim, više besvesno stanje izazvano smanjenom količinom kiseonika nego što je pravi san.

Zamor i dremež proizilaze iz lošeg kvaliteta sna ili nedovoljno vremena provedenog u spavanju. Na rpiemr, osobe koje su hronično neispavane jer im posao počinje rano ujutru, sa lakoćom će zaspati usred buke ili gužve u gradskom prevozu i probudiće se tačno u momentu kada treba. Oko 4-5% ljudi pati od neispavanosti.

II Osnovni poremećaji snevanja Ova grupa poremećaja se odnosi na sadržaj sna a ne na fiziološke preduslove spavanja. U

izvesnim životnim situacijama se može javiti kod svih ljudi a takođe se javlja i kod psiholoških poremećaja.

Noćne moreNoćna mora je vrsta snova koja ima izrazito negativne emocije u svom scenariju. Po poravilu,

kako navode istraživači, sadržaj more teži da se ponavlja kod iste osobe. Neki od najčešćih sadržaja noćnih mora su: snovi o padanju i propadanju, snovi o gubljenju delova tela ili komadanju, snovi o proganjanju i paničnom bežanju, snovi o paralizi (bežimo, ali kao da smo nepokretni ili vičemo ali ne izlazi glas), snovi u kojima mi napadamo nekoga i slično (Kelerman). Svaka individua u nekom periodu svog života može imati noćne more i to takve da je njihov sadržaj karakterističan baš za tu osobu – na primer, ljudi često opisuju snove u kojima nisu mogli da se probude iako su budni, u kojima su im ispadali zubi, u kojima im se neprekidno pojavljivala ista slika itd. Mora nas obuzima nekom snažnom negativnom emocijom (obično je to strah, nelagodnost, užas, tuga, očaj i islično) i često dovodi do buđenja. Za razliku od težih poremećaja snevanja, momenat buđenja je istovremeno i momenat otrežnjenja – osoba postaje svesna da je sve bilo “igra nestvarnog unutrašnjeg teatra” i u budnom stanju se seća događaja iz sna.

Treba napomenuti da pojava noćnih mora kod ljudi nije nužno znak mentalne poremećenosti – istraživanja pokazuju da svi ispitanici koji su u stanju da pamte snove u određenim periodima svog života pate od mora. Pojava mora se povećava kod izloženosti stresu, pri fizičkoj bolesti, u post traumatskom stresnom sindromu kao posledica realnih i teških životnih iskustava, u periodima života kada se osoba nalazi u dubokim dilemama, pod opterećenjem itd.

Noćni strah i noćni terorNoćni strah je pojava da osoba koja se budi iz noćne more ne može izvesno vreme da ovlada

svojom emocijom iz sna. San kao da nastavlja da utiče na budno stanje i posle buđenja. Sadržaj sna se produžava i postoji teškoća sa buđenjem – osoba se brani, pokušava da pobegne, plače ili viče još neko vreme posle buđenja. Smiruje se tek postepeno i potrebno je izvesno vreme da shvati da je to bio san.

Ovaj oblik poremećaja snevanja može imati i ekstremnu formu – jedan ratni veteran je oslobođen otpužbe za ubistvo svoje žene u toku noći jer je imao seriju izrazitih noćnih terora u kojima je sanjao sebe kao žrtvu napada. U nesvesnom stanju, misleći da se brani od napadača, ubio je sopstvenu ženu.

Poremećaji snevanja imaju različite oblike ali o poremećaju u pravom smislu reči memo govoriti tek kada sadržaji iz sna počnu da negativno utiču na naše budno stanje, na naše normalno svakodnevno iskustvo.

55

ISTRAŽIVANJA SNOVA

Pamćenje snovaSvi ljudi prolaze kroz REM faze. Neki ljudi sasvim dobro pamte snove a neki ljudi tvrde da nikad

nisu sanjali. Naravno, ovo nije tačno jer psihološka istraživanja pokazuju da već sasvim malo lišavanje subjekata od snevanja (Ezerinski i Klajtman, 1950) može da izazove katastrofalne psihičke posledice. Snovi se dešavaju ali se teško pamte ili se uopšte ne pamte. Mnoga istraživanja pokušavaju da ustanove u čemu je razlika izmedju onih koji pamte i onih koje ne pamte snove pa tako neka od njih pokazuju da ekstrovertirane osobe, življi temperamenti ne pamte snove dok introvertirane osobe, estetski orijetisane osobe, osobe sklone introspekciji lakše pamte snove. Isto tako, pamćenje snova se javlja u ekstremnom obliku kod psihotičnih bolesnika, ali i samo vezbanje običnih ljudi u observaciji i vodjenju dnevnika rezultira u boljem pamćenju snova. Mora se reći da su nalazi na ovu temu zasada nesaglasni tako da pravog odgovora još nema.

Lucidni snovi

«San me vara na drvenoj grani,traži cveće, a na mene sleće...»

Dušan RadovićObično, snovi imaju veliku snagu pa je snevač u toku sna potpuno obuzet doživljajem i nema

nikakvu distancu u odnosu na njega. Sadržaj sna je doživljen kao apsolutna realnost.Lucidni snovi su snovi u kojima snevač uspeva da očuva svest o tome da sanja. U momentu sna,

razvija se i posmatračka uloga snevača, pa on zna da sanja a istovremeno je unet u događaje sna. Vežbom snevača može se postići i kontrola sadržaja sna kao i uticaj na sadržaj. Snevač tada može svesno da vodi san prema željenom ishodu ili da preuređuje događaje sna prema sopstvenim potrebama. Lucidni snevači su dragocen izvor istraživanja sadržaja sna jer mogu da daju informacije o slici sna, čulnim utiscima, likovima sna i slično bolje nego što se to oubičajeno radi. Neki istraživači (LaBerge, 1990) treniraju subjekte tako da kada se pojavi REM stanje, uključuju crvenu lampicu. Pomoću ove lampice subjekat biva upozoren da počinje san i tada ulazi u sadržaj sna iz pozicije posmatrača i subjekta istovremeno. Istraživači uglavnom veruju da je razvijanje kontrole sna pozitivnog uticaja na mentalno stanje, mada ima i suprotnih mišljenja. Neki istražvači koriste lucidnu metodu da bi došli do dragocenih podataka o snu iz prve ruke, jedan snevač unapred zadaje matematičke zadatke za likove koji će u snu pojaviti. Kada se likovi pojave, on ima zadaje zadatke i ustanovljuje da likovi mogu raltivno samostalno da rešavaju lakše algebarske zadatke ali ne mogu teže ili one za koje je potrebno složeno računanje (xx).

Preporuke za čitanje:Sigmund Frojd: Tumačenje snovaSigmund Frojd: Uvod u psihoanalizuK. G. Jung: Čovek i njegovi simboliErih From: Zaboravljeni jezikPongratz, Santner: Carstvo snova

30. II izmenjeno stanje svestiMeditacija

Meditacija je svesno, voljno izazvano izmenjeno stanje svesti koje se po svojim objektivnim (EEG zapis) i subjektivnim karakteristikama razlikuje i od budnog stanja i od stanja snevanja. Raznovrsne metode koje nas uče meditaciji zahtevaju fokusiranje svesti na neki – obično unapred zadat - objekat, sliku, reč, zvuk. Povišena pažnja, fizička opuštenost, koncentracija na samo jedan, uzak objekat svesti, uvodi nas u meditativno stanje. Meditativni doživljaj se opisuje kao relaksirana svesnost, slabija telesna aktivnost, smanjena samosvest i doživljaj ega a povećana opšta svest.

Subjekti koji praktikuju meditaciju, nalaze se u stanju opuštenosti i svesne koncentracije. Mišići su maksimalno opušteni, disanje je sporo i malo produbljeno, unos kiseonika manji, srčani puls smanjen.

56

Jasan fiziološki pokazatelj meditativnog stanja se opisuje kao poseban moždani ritam – alfa ritam (regularan ritam od 10 oscilacija u sekundi). Po svojim doživljajnim sadržajima meditativno stanje svesti pokazuje različite čulne efekte kod različitih ljudi – osećaj lebdenja, osećaj tonjenja, vizuelni oset svetlosti, kinetičke osećaje u ekstremitetima, osećaj topline, osećaj hlađenja, gubljenje osećaja iz tela, slabe ili jače slušne osete, osećaj vučenja ili čupanja, osećaj naduvavanja tela i mnoge druge. Takođe, ovo stanje dovodi do psiholoških doživljaja koji se različito opisuju - kao maksimalno opuštanje, oslobađanje, povećana svest, utapanje u ništa, izlazak van vremena i prostora, blagost, milina, više znanje i drugi, verbalno neopisivi kvaliteti.

Meditativno stanje nije jednostavan doživljaj koji je karakterističan za pojedinu ličnost već ispitanici govore o procesnoj promeni kod čoveka koji meditira. Tokom vremena, sadržaji meditativne svesti se menjaju, mogu biti prijatni ali i veoma neprijatni i preteći, tako da se uvođenje u stanje meditacije obično odvija uz nekoga ko je iskusniji i ko igra ulogu vodiča kroz proces. Naročitu sklonost prema meditiranju nalazimo u azijskim religioznim konceptima koji ovo stanje vide kao jedan od oblika kroz koji se duša pročišćava, razrešava od vezanosti za materijalno i podiže u višu duhovnu ravan.

Ovo posebno stanje svesti je zbog svojih psiholoških efekata blisko sa religioznim doživljajima i sve poznate religije ga koriste na različite načine kao oblik duhovnog učenja. Hrišćanstvo će svoje duhovne učenike uvoditi u učenje kroz opuštanje, usamljivanje, savladavanje telesnih zahteva i ponavljanje molitvi – a što su sve uvodne operacije za meditativno stanje.

Danas postoji tendencija da se meditaciji pripisuju metafizička, nejasna, mistifikovana dejstva na ličnost u celini. Svaka od posebnih religija svojata pravo na pristup Bogu i božanskom i to najčešće baš kroz meditativno stanje svesti, nazivajuća ga različitim imenima. Pojava promene ličnosti pod uticajem meditacije je nedvosmisleno potvrđena ali su efekti merljivi i konkretni – na primer, pacijenti koji pate od anksioznosti, nespecifičnih glavobolja i visokog krvnog pritiska postižu značajno poboljšanje fizičkog stanja kroz meditaciju (Shapiro, Gilber, 1978). Ljudi kod kojih se pojavio dugotrajan neurotičan strah pokazuju značajna poboljšanja posle 6 nedelja meditacije (Raskin, Bali, Peek, 1980).

Za razliku od ovakvih nalaza, grupe istraživača ne nalaze jasne pozitivne promene na subjektima, na primer, u sposobnosti ovladavanja stresom (Holmes, 1984 iz Gerow, 1997). Pokazalo se da su meditirajući subjekti podložniji stresu nego oni koji ne meditiraju. Može se, naravno, postaviti prigovor i jednoj i drugoj strani.

Razumno je pretpostaviti da će buduća istraživanja svesti morati da uzmu u obzir meditativno stanje kao izvor saznanja o čoveku i njegovom mentalnom sklopu. Ne samo zbog merljivih fizioloških i psiholoških efekata, nego i zbog značaja koji tema ima. Ali će to morati učiniti na nov, demistifikovan i sistematičan način. To će pomoći da se svest kao objekat proučavanja oslobodi bremena podrazumevanih istina i uvede u polje jasno artikulisanih pojmova i termina.

31. III izmenjeno stanje svesti -Hipnoza

Kao fenomen je opisana veoma davno. Vodi se diskusija o tome da li spada u posebno stanje svesti. Poznato je da se tokom hipnotičkog transa ljudi mogu ponašati na neočekivane načine i pokazivati drugačije mogućnosti nego u normalnom, budnom stanju. Diskusija o tome da li je hipnoza posebno stanje svesti počiva na dva osnovna polja posmatranja – fiziološkom i fenomenološkom, tj. pogledu iznutra, ova dva polja nude različite informacije – ono što osećamo i činimo u hipnotizovanom stanju, ne može da se snimi elektronskim sredstvima, tako da naučnici ne mogu da se slože da li je, ili ne, hipnoza posebno stanje svesti koji zaslužuje podrobnija istraživanja.

Hipnoza je stanje krajnje sugestibilnost, kada osoba postaje veoma podložna sugestijama hipnotizera (Kreč, Kračfild, 1973). Iako ovo stanje nije obeleženo posebnim elektro-encefalografskim zapisima, ovo izmenjeno stanje svesti je obeleženo posebnom sposobnošću koju neki ljudi imaju da u odgovoru na sugestije hipnotizera izmene svoju percepciju, pamćenje, motivaciju, osetljivost i samo-kontrolu. Istzraživanja pokazuju da hipnotičko stanje nije stanje autosugestije kao ni podložnosti sugestiji, nego da spada u posebna stanja.

57

Osobine hipnotičkog stanja su: povećanje sugestibilnosti, fokusiranje pažnje, naglašeno korišćenje mašte, nesposobnost ili nespremnost da se reaguje lično I direktno prihvatanje distorzije (izmene) realnosti (Gerow, 1997).

Najznačajnije ime u proučavanju hipnoze i njeno uvođenje u oblast (ili graničnu oblast) nauke je Mesmer koji je svoja proučavanja hipnotičkog transa i njegovog dejstva na ličnost započeo u drugoj polovini 18. veka. On je verovao, slično tradicionalnoj medicini našeg vremena, da je ljudsko biće zapravo polje sila (on je imao u vidu magnetne sile) koje se nalaze u određenoj ravnoteži. Bolest, fizička ili mentalna je poremećaj ravnoteže životnih sila pa je na lekaru zadatak da čoveka povrati u stanje ravnoteže. Svoje lečenje je zasnivao na dejstvu magnetnih sila (ponekad i odaslanih preko ljudskih ruku) koje dovode do ponovnog balansa. Dejstvo jednostavnog prevlačenja rukama ili slabim magnetima iznad ljudi koji opušteno leže je izazivalo izmenu njihovog psihičkog stanja i ulazak u hipnotičko stanje svesti.

Naučna javnost njegovog vremena, istražna komisija na čelu sa Bendžaminom Franklinom, proglasila je Mesmera varalicom a njegova istraživanja zabranjenim. Zabranjen i obeležen, Mesmer odustaje od daljih istraživanja. Ali se istraživanje i upotreba hipnoze nije time okončala.

U devetnaestom i dvadesetom veku se interes za hipnozu menjao od radoznalosti i umerenog korišćenja do napuštanja ideje da ona uopšte i postoji. U svom proučavanju svesti, podsvesti i metoda lečenja psihičkih oboljenja, Frojd je koristio hipnozu. Hipnotički san omogućava u tom smislu, prolaz do nesvesnog i pristup onim osećanjima, potrebama, uspomenama, mislima i motivima koji nisu dostupni budnoj svesti koja je pod kontrolom cenzora. U ranijim fazama rada sa neurotičnim pacijentima Frojd je pomoću hipnoze stupao u dodir sa podsvešću hipnotisanog. U kasnijim razvojnim fazama, Frojd je skoro napustio hipnozu kao metodu ali se ona i danas u umerenom stepenu koristi kao pomoćno terapijsko sredstvo.

Hipnotička indukcija je pojava da određenim koracima možemo da uvedemo ljude u hipnotički san. Načini na koje hipnotizer uvodi nekoga u stanje hipnoze se veoma razlikuju – u crtanim filmovima se redovno predstavlja kao elipsa koja se okreće – a varijacije su neograničene. Hipnotička indukcija podrazumeva fizičko opuštanje, usmeravanje pažnje, smanjivanje osetljivosti na realnost i uvođenje subjekta u imaginativnu dimenziju.

Hipnotička sugestija se odnosi na dejstvo hipnotizera na subjekta. Subjekat ulazi u stanje povišene osetljivosti na sugestiju koje je praćeno sužavanjem svesti i povišenom pažnjom usmerenom na hipnotizera. Kako istraživanja strukture ličnosti pokazuju, nije samo osobina ličnosti nazvana sugestibilnost odgovorna za spremnost ili nespremnost subjekta da uđe u hipnostičko stanje – postoje tu drugi faktori koji se ne mogu jednostavno objasniti crtama ličnosti. Spremnost da budemo hipnotisani ili ne je relativno stabilna osobina ličnosti ali ona nije svodiva na druge osobine ličnosti nego kao da ima izvesnu samostalnost. Ako smo bili podložni ulasku u hipnozu kao deca, bićemo to i kao odrasli a svoj vrhunac ova spremnost ima oko 12-te godine života. Posle toga blago opada dok se ne zaustavi na nekom nivou.

Post-hipnotička sugestija je pojava da sugestija (uputstvo, naredba, predlog) data subjektu tokom hipnotičkog stanja, deluje i posle prestanka tog stanja. Osoba koja je pre hipnotičke sugestije pokazivala neko karakteristično ponašanje, pod uticajem post-hipnotičke sugestije može da ga drastično promeni. Ovo preneseno dejstvo hipnotičkog sna na budno stanje je bio razlog da se hipnoza smatra jednim od osnovnih i najefikasnijih metoda lečenja mentalnih oboljenja u devetnaestom i na početku dvadesetog veka. Pacijent koji pati od neke vidljive neurotične tegobe, na primer, histerične oduzetosti ruku, biva podvrgnut hipnozi. Hipnotizer mu sugeriše da će posle buđenja osećati i pokretati svoje ruke i naravno, tako i biva. Osoba se smatra izlečenom (čak je možda tačniji termin – isceljenom) i time se smatra da je neurotični problem zauvek rešen. Nažalost, kako se to ubrzo pokazalo, dejstvo post-hipnotičke sugestije je ograničeno, pa se nakon nekog vremena vraćao bilo isti simptom, bilo sličan simptom u drugom obliku. Kao da je izvor neuroze ostao nedrnut dok smo menjali samo način ispoljavanja.

Ova činjenica je povela Frojda prema napuštanju hipnoze kao metode lečenja i prema otkrivanju podsvesnog dela ličnosti, njegove snage i uticaja na svestan deo. Tamo su locirani neurotični konflikti pa se zbog toga tamo nalazi i ključ njihovog razrešenja, a hipnotički uticaj na simptom nije isto što i izlečenje.

Pitanje koje interesuje mnoge ljude je do koje mere je subjekt sugestibilan, tj. koliko daleko može hipnotizer da ide u svojim zahtevima i da podčinjava subjekta svojoj volji. Odgovor koji je dobijen potvrđuje da je u hipnotičkom stanju svesti više reč o odnosu između hipnotisanog i onoga koji hipnotiše, nego što se to vidi na prvi pogled. Hipnotisani pristaje da bude hipnotisan (nisko sugestibilni ljudi ne mogu

58

uopšte da budu hipnotisani) i pristaje na sugestije ali samo do one mere dok se one ne sukobe sa njegovim ličnim moralom ili sistemom vrednosti. I u najdubljem snu, pokuša li hipnotizer nešto što se osobi ne sviđa, ona se odmah budi iz sna i komentariše njegovo ponašanje. Iz toga se vidi da hipnotička sugestija tipa – ubij, ukradi, podvali, učini nešto glupo, banalno, ili kupi ovaj proizvod – uopšte nemaju dejstva ukoliko nisu u skladu sa našim moralom.

Podložnost sugestiji je spremnost osobe da uđe u hipnotičko stanje. Postoje velike individualne razlike po ovoj osobini a osobina se pokazala stabilnom kroz vreme. Jedna studija praćenja koja je trajala 10 godina, je pokazala da osobe zadržavaju podložnost hipnozi kao stabilnu osobinu ličnosti. Najveći broj ljudi (istraživano na studentima), oko 40% nije podložno hipnozi ni pod kojim uslovima. dok je oko 10% visoko podložno hipnozi, dok se većina ljudi nalazi između ova dva ekstrema – moguće ih je hipnotisati ali pod određenim uslovima. Posmatrano na osnovu uzrasta, najveća podložnost je u ranoj adolescenciji a kasnije opada. Najveće sličnosti između ljudi po ovoj osobini postoje kod jednojajčanih blizanaca, što ukazuje na izvesnu genetsku zasnovanost ove osobine. Podložnost hipnotičkoj sugestiji nije povezana ni sa jednom poznatom osobinom ličnosti – istraživanja pokazuju da to nije konformizam, niti preterana poverljivost prema ljudima. Istraživači potvrđuju da je sugestibilnost relativno stabilna osobina – sugestibilne osobe češće sede u desnom delu učionice nego u levom. Neki istraživači se zato bave idejom da je kod njih korišćenje desne hemisfere mozga češće nego kod nesugestibilnih ispitanika (Carlson, 1990).

Hipnozi su podložniji ljudi koji su kao deca bili kažnjavani, ljubitelji književnosti, oni koji redovno trče i glumci (Gerow, 1997) a što se tumači povišenom spremnošću da se mašta i odvoji od realnosti. Tokom hipnotičkog transa smo u stanju da uradimo neočekivane stvari ali ipak u skaldu sa našom ličnošću – ništa sramno ili glupo nećemo uraditi ako i inače nismo na to spremni.

Hipnoza danasDalja sudbina hipnoze je išla prema pokušajima da se ona nekako korisno upotrebi. Na primer,

svedoci nekog kriminalnog događaja koji ne mogu da se sete svih detalja događaja, podvrgavaju se hipnozi. Pokazalo se da pojedini subjekti veoma tačno opisuju događaj (povišena percepcija) pa je moguće rekonstruisati broj tablice vozila, broj karte koju je otmičar pokazao i slično, što je mnogo puta dovelo do uspešnog hapšenja. Međutim, neki subjekti «retuširaju» događaj dodajući im svoja očekivanja, dramatiku, slike događaja koji se nisu odigrali – kao da maštaju na temu događaja i njihovo hipnotičko svedočenje je neupotrebljivo. Ovo se događa zbog toga što u stanju hipnoze granica između spoljašnjih događaja i unutrašnje, psihičke realnosti nije oštra kao pri budnom, svesnom stanju. Istraživanja pokazuju da je broj onih koji mogu precizno i verno da prikažu događaj manji od broja onih koji maštaju i dodaju svoje elemente, pa se metoda hipnoze u rekonstrukciji događaja koristi samo izuzetno kao pomoćno sredstvo.

Redukcija bola je jedno od najkorisnijih dejstava hipnoze. Zubari koji uspeju da malo dete uvuku u priču i vode je na zanimljiv način, neće morati da koriste anesteziju. Dečija svedočenja potvrđuju da ona uopšte ne osećaj bol i strah u toj situaciji. Pacijenti koji pate od kancera se mogu obučiti u kontroli bola – istraživanja pokazuju da se bol ne može ukinuti ali se osećaj bola redukuje na polovinu. Jedno istraživanje proverava efekte tri uticaja – ubedljiva instrukcija, placebo pilula i hipnoza. Ubedljiva instrukcija je davanje relevantnih i korisnih informacija o tome šta treba da učinimo u slučaju osećanja jakog bola. Placebo efekat podrazumeva da smo ispitanike ubedili da ćemo im dati koristan medikament, a posle toga im se daje supstanca koja ne izaziva nikakav efekat – najčešće je to fiziološki rastvor, tj. obična destilisana voda. Rezultati pokazuju da je učinak instrukcije u smanjenju bola najslabiji, učinak placebo pilule (zapravo – autosugestije da će nam biti bolje) nešto veći, a učinak hipnoze najveći ali samo kod subjekata koji su podložni hipnozi. Druga istraživanja pokazuju da pod hipnozom, iako smo nesvesni bola, postoji jedan deo ličnosti (eksperimentator ga naziva «skriveni posmatrač») koji ostaje svestan bola i može da precizira mesto i intenzitet bola čak i ako ga izbacimo iz svesnog dela uma (iz Zimbardo, 1995). Tako ruka uronjena u led, a koja realno boli, ne biva primećena kod hipnotisanog ispitanika. Kada mu se da prilika da drugom rukom pokaže stepen bola, on pokazuje realan stepen bola iako govori i ponaša se kao da ga ne boli.

Ukratko, hipnoza se pokazala korisnom kod redukcije bola kao i tokom terapije. Ona nije pouzdana kod pojačavanja memorije i kod evociranja svedočenja – naknadne provere pokazuju da se kod sugestivnog pojačavanja memorije, pored stvarnih uspomena pojačavaju i drugi, izmišljeni sadržaji i iskrivljene uspomene (Carlson, 1990).

59

32. IV izmenjeno stanje svesti - Psihoaktivne supstance

U širem smislu svaka materija u organizmu izaziva psihičke promeneU širem smislu posmatrano, svaka supstanca koju unosimo u organizam a koja izaziva efekat na

naše psihofizičko stanje, može se nazvati psihoaktivnom supstancom. Tako možemo reći i da hrana i tečnost koje dospevaju u naš organizam izazivaju u njemu psihološki efekat, psihološku promenu, kao što kaže Duško Radović: “Onaj ko večeras nije večerao pihtije, sanjaće pihtije, a onaj ko je večeras večerao pihtije, sanjaće naučnu fantastiku.”

Znajući za ovaj efekat još iz drevnih vremena, čovek teži da vodi računa o onome što jede ili pije jer skoro da ne postoji supstanca koja se može uneti u organizam a da ne izazove nikakve efekte. Tako u narodnom verovanju na primer, svaka trava ima svoju dušu i prema tome i svoj efekat na čoveka – iz čega se kasnije rodila nauka o lečenju i lekovitom bilju, pa i farmacija kao egzaktna nauka. Homeopatija, na primer, grana tradicionalne medicine, istražuje ravnotežu različitih supstanci u ljudskom telu pa tako nadoknađuje nedostatak ili višak neke supstance – što za posledicu ima izlečenje čoveka i promenu njegovog psihičkog stanja. Takođe, iz toga proizilazi, ono što je za nekoga lek za drugog može biti otrov u zavisnosti od stanja organizma.

Aktivirajuće ili umirijuće dejstvo hrane i pića na organizam poznato je i koristi se od najstarijih vremena. Po jednom drevnom, naivnom uverenju, jedenjem ili pijenjem unosimo u organizam “dušu” te materije pa samim tim postajemo ono što jedemo i pijemo. Na tom uverenju počiva ideja pričešća, a to je motiv biblijske legende o tajnoj večeri – dok zajedno večeraju i ispijaju Isusovu krv, apostoli simbolički primaju duh svog učitelja i postaju on. Među srpskim narodnim verovanjima naročito su česta ona koja na osnovu jedenja ili pijenja neke materije, menjaju ne samo fizičko stanje čoveka, nego i njegovo mentalno zdravlje, zdravlje njegovih bliskih pa čak i čitavu njegovu sudbinu. Post koji postoji u svim religijama odvija se kroz smanjeno i izmenjeno uzimanje hrane što za efekat treba da ima smirenje čoveka, njegovo očišćenje i simboliše pobedu nad vlašću neposrednih, zemaljskih potreba.

U užem smislu radi se o hemijskim supstancama prirodnog ili sintetičkog poreklaPsihoaktivna supstanca u užem smislu je hemijsko jedinjenje koje izaziva promenu svesnog

iskustva preko promene normalne moždane aktivnosti. U vreme kada je Viljem Džejms započinjao istraživanja svesti znalo se za alkohol, kokain, marihuanu i nitro-oksid (smešljivi gas). Danas je broj psihoaktivnih supstanci neuporedivo veći i povećava se iz dana u dan. To je ogroman izvor zarade za farmaceutsku industriju a takođe i za ilegalnu narko-industriju koja danas drži znatnu količinu ekonomske moći u svetu.

Psihoaktivne supstance su u početku odigrale pozitivnu ulogu u istraživanjima svesti – do mnogih nalaza ne bi bilo moguće doći na drugi način. One utiču na promenu opažanja, osećanja, kognitivnih procesa i ponašanja. Istraživači se nadaju da će nalazi dobijeni upotrebom PA supstanci pomoći u razumevanju još nerešenog ključnog pitanja odnosa između sadržaja svesti (onoga što doživljavamo) i fizioloških promena (promena na mozgu) koje to prate, jer setimo se, odnos između unutrašnjeg doživljaja i spoljašnjih, fizioloških manifestacija nije jednostavno linearan.

Veliki broj PA supstanci su derivati dobijeni iz biljaka koje imaju psihoaktivne sastojke. Takve supstance su poznate milenijumima i koristile su se u medicinske, rakreativne ili druge svrhe. Poslednja polovina 20-og veka i početak 21. su obeleženi porastom upotrebe čisto sintetičkih PA supstanci, u početku samo kao lekovi, postepeno sve u široj upotrebi u medicini i zloupotrebi u polju stvaranja bolesti zavisnosti. Uobičajena podela PA supstanci je prema opštem efektu na psihičko stanje, pa se tako ova grupa supstanci deli na: sedative, stimulanse i mešovite halucinogene droge.

Sedativne PA supstanceBarbiturati, benzodiazepam (valijum), alkohol – dejstvo između 4 – 16h, smanjuju napetost, strah, nesanicu, grčeve, umerena zavisnost.

Sedativno stanje znači smirenost, opuštenost pri kojoj je osoba budna ali distancirana od realnosti. Granica između sedacije i trovanja je vrlo tanka, pa blago povišena sedacija brzo može postati stanje trovanja organizma. Na tom stupnju ponašanje postaje nekoordinisano, vreme reakcije se produžava, refleksi se usporavaju, gubi se spretnost, nastaju smetnje u govoru. Sedativi su depresanti centralnog nervnog sistema, i pretpostavlja se da blokiraju sinaptičke veze u nervnom sistemu. Najpoznatija sedativna

60

supstanca je alkohol koji se upotrebljava više od 4000 godina i koja se dobija prirodnim putem. Negde se ova grupa supstanci naziva i depresanti zbog svog dejstva. Broj smtri izazvanih alkoholom je na nivou čovečanstva veoma visok (110 000 godišnje u SAD). Iako na prvi pogled deluje kao da stimuliše, alkohol usporava rad nervnog sistema, povećava izbacivanje tečnosti, povišuje prag osetljivosti čula (posebno vida). Količina od 0.1 do 1% u krvi se smatra pijanstvom u svim zemljama. Koliko se pije i koliko alkoholisanosti toleriše, zavisi od sociokulturnih faktora, na primer Evropljani čine jednu osminu čovečanstva ali piju polovinu proizvedenog alkohola u svetu. Stopa unošenja zavisi od mnogo faktora – siromaštvo, nezaposlenost, socijalna isključenost (Indijanci u rezervatima pkazuju nekoliko puta viši stepen alkoholisanosti nego ostale etničke grupe).

Danas je dominantna upotreba sedativa u medicinske svrhe. Najšira upotreba blagih sedativa je pri terapiji nespecifičnih psiholoških i fizičkih problema, krvnog pritiska, glavobolja, anksioznih stanja, nesanice i slično. Umerene količine sedativnih supstanci izazivaju opuštanje i umirenje. Postepeno povećavanje doze izaziva redom malaksalost, gubitak svesti, komu i smrt.

Stimulativne PA supstance(Amfetamini, kokain, nikotin, kofein – kratko dejstvo, visoka zavisnost (osim kofeina))

Dejstvo na ličnost je kroz povećanu samouverenost, energiju i aktivnost, euforiju. Simptomi umora nestaju pri upotrebi ovih supstanci pa ih zato često koriste studenti u ispitnom periodu, vozači kamiona, piloti na dugim letovima i sportisti. Stimulansi ne stvaraju energiju, kako to konzumentu izgleda, nego uklanjaju znake umora i zabrinutosti pa kao sekundarno dejstvo, povećavaju postignuće. U slučaju kofeina, kao i kod konzumiranja čaja, kakaa i čokolade, male količine prirodno dobijenih supstanci se unose u ogranizam, a zavisnost koja se stvara je veoma slaba i bezopasna. Posmatranja subjektivnog osećaja kod ljudi je pokazala da se tokom neradnih dana kod velikog broja ljudi javlja snažna, nespecifična glavobolja. Analiza je pokazala da se radi o blagoj kofeinskoj zavisnosti – u toku radnog dana konzumiramo više kafe nego vikendom, pa smo navikli organizam na određenu količinu kofeina.

Amfetamini spadaju u sintetičke supstance koje pojačavaju sposobnost pažnje, aktivitet i koncentraciju i zato su prve upotrebe bile u svrhu povećanja borbene spremnosti u II svetskom ratu jer smanjuju umor i povećavaju povećavaju samouverenost. Danas se (zlo)upotrebljavaju kada je potrebno maksimalno povećati koncentraciju i pažnju, u izuzetnim životnim okolnostima. Amfetamini imaju kao efekat višestruko povećanje radne efikasnosti, koncentracije i optimizma. Kada se predozira, amfetamin izaziva paranoidna psihotična ponašanja, koja brzo iščezavaju posle lečenja.

Ulična droga krek je pročišćen oblik kokaina, zbog svoje jeftinoće i dostupnosti ova droga ozbiljno ugrožava mlade a zajedno sa tim i čitave društvene zajednice.

Opiati(Morfin, heroin, kodein – smanjuje bol, deluje 3 – 6 časova, izazivaju visoku zavisnost)

Dejstvo na bol je takvo da zavisnik ima osećaj bola ali on postaje podnošljiv. Psihološko dejstvo je snažno zadovoljstvo koje je teško opisati. Statistike zavisnika iako zaostaju za realnošću, pokazuju da na primer, polovina zavisnika u SAD živi u Njujorku a zvaničan broj je oko 1000 000 ljudi. Posebno snažan i brz po dejstvu i zavisnosti je heroin. Psihološka zavisnost od ove supstance je ekstremno jaka pa tako vremenom, heroinski zavisnik razvija životni stil koji mu svojom inercijom ne dozvljava da izađe iz zavisnosti. Medicinske statistike pokazuju da je smrtnost kod zavisnika od heroina najveća u odnosu na ostale grupe i to ne toliko zbog osnovnog dejstva supstance, koliko zbog bočnih efekata – infekcija, neuhranjenosti, hepatitisa, HIVa, kriminalizacije. Heroin je započeo svoj put u siromašnim četvrtima i getima i proširio se na sve društvene grupe. Nastao je kao odgovor na ekstremno siromaštvo i socijalnu isključenost: ”Nisam jednostavno radio ništa. Život je bio bez smisla, bez cilja. Svaki dan je bio isti. Nisam učestvovao ni u čemu, nisam uživao ni u čemu. Kako meni izgleda, ljudi koji u to uđu, nemaju nikakvih interesovanja, nema pravog značenja za njih. ”(zavisnik, 17 godina, Lindzey Holl, 1975).

Halucinogene i mešovite(LSD, PCP, meskalin, psilocibin, kanabis – trajanje različito oko 8h, nepoznat tip zavisnosti)

Halucinogene droge pored toga izazivaju snažnu distorziju svesti, smanjuju samokontrolu, smanjuju kontakt sa realnošću i zbog toga su osobe koje ih konzumiraju u stanju neuračunjivosti. Drugi naziv za ovu grupu, psihodelične je poreklom od grčkih reči koje znače širenje svesti. Česte posledice su

61

snažne halucinacije o promeni spostvenog tela i vizuelne precepcije, kao i depersonalizcija – gubljenje svesti o sebi. Vrlo mala količina supstance izaziva jake promene svesti.

LSD je otkriven 1930. g. i dobijen je iz gljive. Kasnija otkrića potvrđuju prisustvo halucinogenih supstanci i u drugim biljkama – pejota kaktusu, psilocibe meksikane gljive i slično.

Opijati i halucinogene droge su u veoma širokoj upotrebi. Pokreti za legalizaciju upotrebe blagih opijata neprestano vrše pritisak na javno mnjenje od 1968. godine kada je prvi put masovno skrenuta pažnja javnosti na široku rasprostranjenost upotrebe droga. Iako se kao jedan od argumenata navodi i to da je na primer, marihuana po svojoj toksičnosti manje opasna od nikotina, treba istaći da ono što je pre 40 godina bila istina, odavno više nije – marihuana je zbog aditiva koji se dodaju i ukrštanja vrste, umnogostručila svoju toksičnost i spada u veoma toksične supstance. Delovanje umerene doze tetrahidrokanabinola iz marihuane izaziva mešovito sedativno i halucinogeno dejstvo, relaksiranost, gubitak socijalnih granica, veselost uz objekte koji izgledaju duboki, živi i oštriji nego što ih normalno vidimo.

Medicina se interesuje za ovu grupu PA supstanci zbog toga što je njihova hemijska struktura slična strukturi prirodnih transmitera u nervnom sistemu. Neke od supstanci su bliske dopaminu ili serotoninu, veoma snažnim prirodnim agensima nervne aktivnosti.

Zbog visoke zavisnosti koju izazivaju, česte zastupljenosti, niske cene (jer se naša zemlja nalazi na putu trgovine narkoticima) i korupcije koja je prateća pojava trgovine narkoticima, ova grupa supstanci je čest uzrok kriminalizacije društva, propadanja porodica i konačno, individualnog propadanja velike grupe ljudi.

ZavisnostPsihoaktivne supstance menjaju mentalne procese i ponašanje. U centralnom nervnom sistemu se

vezuju za sinaptičke receptore, blokirajući ili izazivajući određene druge reakcije. Na taj način one menjaju finu komunikacionu strukturu nervnog sistema i utiču na svest, pamćenje, opažanje, raspoloženje i ponašanje. Duža upotreba istih supstanci teži da izazove toleranciju na supstancu, pa je tada veća količina supstance potrebna da bi se postiglo isto dejstvo. Kada se telo navikne na određeno prisustvo supstance, govorimo o fiziološkoj zavisnosti – nedostatak supstance izaziva burnu telesnu reakciju koja može imati težak ishod. Psihološka zavisnost se može pojaviti kod svih supstanci i u tom slučaju osoba doživljava konzumiranje kao ogromno zadovoljstvo. Životni okvir osobe koja je psihološki zavisna orijenitše se postepeno sve više prema načinu na koji će se dobaviti supstanca i prema konzumiranju. Sposobnosti i kapaciteti koje osoba ima postepeno se redukuju i preorijentišu tako da celokupni životni plan biva sveden na ciklus konzumiranja i potrage za novom dozom. Što dublje tone u problem, osobi je sve teže da se iz njega pomeri, modeli pomoći postaju slabi i neadekvatni, kontakti sa prijateljima i porodicom se pogoršavaju i redukuju a konativni deo ličnosti (volja) slabi. Tada se postepeno zatvara krug iz koga postaje sve teže izaći.

Posebna opasnost u pojavi psihološke zavisnosti je to što se ona razvija brzo i nevidljivo – osoba je ubeđena da nije zavisna, da može da se uzdrži, da može da prekine kad god poželi, da je to samo jedna bezopasna situacija, da ako svi to rade može i ona i slično. Kada postanemo svesni zavisnosti bude kasno da se iz nje bezbolno izađe. Istraživanja pokazuju da se problem adikcije češće javlja kada je odnos između onoga ko je zavistan i majke bio udaljeniji u detinjstvu kao i u porodicama koje nisu postavljale granice detetu (zadavanje obaveza, dužnosti, rad u kući). Nespremnost da se postavi i poštuje lična granica, stvoriće teškoće da se kasnije savlada zavisnost.

Problem adikcije od psihoaktivnih supstanci prerastao je okvire individualne patologije, iako se uporno tako tretira. On je socijalna, društvena, patologija čije su razmere nesagledivo veće i opasnije. Iako je postalo očigledno da se individualna problematika narkomana ne može razviti u vakuumu i sama od sebe, već se ona uvek oslanja na postojeću socijalnu patologiju (slabu kontrolu u porodici, nedostatak pozitivnih uticaja, dostupne dilere, korupciju, spregu trgovine narkoticima sa drugim delovima društva, nezainteresovanost socijalnih institucija), još uvek su pristupi problemu narkomanije posmatraju dominantno individualno. Zbog toga su i efekti ovakvih pristupa veoma skromni, i nažalost, ne mogu da prate vrtoglavo brz tempo kojim se socijalna patologija zavisnosti razvija..

Poslednjih godina raste broj programa rehabilitacije koji uključuje okruženje adikta, prvenstveno njegovu porodicu, društvo, a ne više isključivo njega samog. Efekti programa koji pokušavaju da stvore

62

sistemsko rešenje kroz menjanje polja odnosa u kome zavisnik živi, su trajniji i veći nego efekti individualnih tretmana.

63