1 BOJA

2KVANTITATIVNO IZRAŽAVANJE BOJE

3SISTEMI ZA OPISIVANJE BOJE.

4 REALIZACIJA BOJE KAO VAŽNOG ELEMENTA GRAFIČKOG IZRAŽAVANJA

5 BIT-MAPA U GRAFIČKOM DIZAJNU

6RASTERSKA REPRODUKCIJA

7OSNOVNE KARAKTERISTIKE KVALITETA OTISKA

8PRIKAZ IZGLEDA KONAČNOG OTISKA NA MONITORU ILI PROBNOM OTISKU

9OSNOVI UPRAVLJANJA BOJOM (COLOR MANAGEMENT). ICC PROFILI

10PRINCIPI GENERISANJA CRNE: GCR, UCR

11PREPORUKE ZA PRELAMANJE NOVINA I ČASOPISA

12KREIRANJE IZLAZNOG FAJLA

13RAD SA TEKSTOM

14GRAFIČKO OBLIKOVANJE AMBALAŽE

Svetlost i boja

Sir Isaac Newton, 1675, svetlost je shvatao kao protok veoma malih i berzih čestica, koje se pokoravaju zakonima klasične mehanike. Izvor šalje četsice na sve strane, dospevajući u oko čoveka izazivaju sliku. Refleksiju je objašnjavao modelom po kome se elastične loptice odbijaju od čvrste ravne podloge.

Lui de Brogli je povezao talasnu i korpuskularnu teoriju, dokazao da svakoj čestici pripadaju i talasna i korpuskularna svojsta

Definicija svetlosti-složeni elektromagnetni proces koji ima i talasna i korpuskularna svojstva. Talasna i korpuskularna teorija se ne isključuju već dopunjuju jedna drugu –svetlost ima dualističku prirodu.

Svjetlost predstavlja dio spektra elektromagnetskog zračenja koji je vidljiv ljudskim okom (slika 6.1).

Ljudsko oko razlikuje pojedine frekvencije kao posebne boje. Umjesto frekvencije, za klasifikaciju boja koriste se talasne dužne svelosti u vazduhu: ljubičasta 380-440 nm; indigo plava 440-460 nm; plava 460-510 nm, zelena 510-560 nm, žuta 560-610 nm, narandžasta 610-660 nm i crvena 660-760 nm. da bi svetlosni zrak određene fekvencije, ν, pri prelasku iz vazduha (vakuuma) u neku optički gušću sredinu promenio talasnu dužinu, λ, dok bi njegova frekvencija ostala ista.

Boja predstavlja fiziološku kategoriju, odnosno doživljaj koji nastaje u centru za vid u kori velikog mozga humanog posmatrača.

Za doživljaj boje neophodno je postojanje izvora svetlosti, objekta posmatranja i posmatrača.

Izvori svetlosti

Osnovne karakteristike izvora svetlosti: Spektralna raspodjela. Ukoliko bi se izmerio intenzitet zračenja svetlosnog izvora po talasnim dužina, dobila bi se kriva spektralne raspodele (slika 1.3). Ova kriva opisuje spektralni sastav svetlosti. U primeru na slici izvor prirodne svetlosti nešto intenzivnije emituje plavičaste talasne dužine, dok užareni izvor emituje toplu svetlost, u kojoj preovlađuju kraće talasne dužine.

Temperatura boje. Temperatura boje svetlosnog izvora definiše se kao apsolutna temperatura apsolutno crnog tela na kojoj ono emituje svetlost istog spektra kao i posmatrani izvor svetlosti. Apsolutno crno telo ne reflektuje ništa od svetlosti koja padne na njega - totalna apsorpcija, a usled svoje zagrejanosti emitira svetlost.

Snaga izvora svetlosti. Treba razlikovati električnu snagu, koja se izražava utroškom električne energije u jedinici vremena, od svetlosne snage, koja se izražava svetlosnim fluksom. Ne smije da zrači previše toplotne energije, u protivnom, potrebno je hlađenje.

Prema načinu generiranja svetlosti svetlosni izvori se mogu podeliti na sledeće grupe: Termalni radijatori Lampe sa električnim pražnjenjem Laseri.

1.2.2. Objekat posmatranja

Prema interakciji objekta sa svetlošću koja pada na njega razlikuju se: - Objekti od neprovidnih nemetala. - Objekti od neprovidnih metala. - Objekti od providnih (transparentnih) materijala. - Objekti od neprozirnih materijala.

Uslovi za posmatranje - Posmatrač

Međunarodna komisija za osvetljenja(CIE) definisala je standardnog posmatrača, koji ima percepciju boje koja odgovara čoveku prosečnog vida.

Svaka boja se može dobiti mešanjem tri primarne Tri krive na dijagramu sa slike 1.7 predstavljaju odziv tri receptora za boju u oku I predstavljaju prosečnog humanog posmatrača. Kriva koja odgovara crvenoj boji (odziv receptora osetljivih na crvenu boju na pojedine talasne dužine) ima dva maksimuma, zelena ima širok maksimum na oko 550 nm, a plava uski maksimum na oko 440 nm. Kriva spektralne raspodjele zelene predstavlja osetljivost oka na svetlost

Young-Helmholz teorija viđenja boja.

Ljudsko oko se sastoji od: Očno sočivo Zjenica (Iris). Mrežnjača Očni nerv

Po Young-Helmholzovoj teoriji viđenja boja, receptori za sve tri boje su ravnomerno raspoređeni po mrežnjači. U zavisnosti od spektra svetlosti koja pogađa neku točku na mrežnjači, u nekim receptorima će se generirati signal, a u nekima neće. Signal će biti jači ukoliko je intenzitet određene svetlosti jači.

1.2.5. Metamerizam

Metamerizam je pojava da dva predmeta pod jednim izvorom svetlosti izgledaju isto a pod drugim izvorom svetlosti različito. Takvi predmeti se nazivaju metamerički par. Na primer, suknja i jakna, koje različito reflektuju kraće valne dužine, pod izvorom svetlosti koji slabo emituje u tom delu spektra izgčedaće isto i tamno. Međutim, ukoliko se posmatranje obavlja pod izvorom svetlosti koja ima veliki intenzitet u pomenutom delu spektra, razlike su uočljive).

Šematski prikaz izračunavanja CIE tristimulusnih vrednosti koje opisuju boju objekta koju pod datim svetlom vidi CIE standardni posmatrač

2.2. Uređaji za merenje boje - Kolorimetri

Kolorimetrija je skup metoda i postupaka za merenje boje. Kolorimetar je svaki uređaj koji meri boju. Boja se može meriti na više načina, korišćenjem sledećih uređaja: kolorimetara i spektrometara. Prema načinu rada kolorimetri mogu biti: -Vizuelni kolorimetri - Fotolektrični kolorimetri.- Kolorimetri sa filterskom foto ćelijom I - Kolorimetri sa šablonima.

Princip rada fotoelektričnog kolorimetra sa filterskom foto ćelijom

Nedostaci i ograničenja kolorimetara:

Kolorimetar obezbeđuje podatke o boji samo za jednog posmatrača Ne mogu se dobiti spektralni podaci. Kolorimetri ne mogu da izračunavaju metamerizam. Kolorimetri sa izvorom svetlosti zasnovanom na filterima imaju slabiju preciznost Kolorimetri imaju veoma malu energiju plave i zelene boje, Kolorimetri mogu da budu dovoljno precizni ali im nedostaje točnost.

Spektrometri

Spektrometar je instrument koji se koristi za merenje specifičnih optičkih karakteristika kao funkcija talasne dužine. Spektrometri razdvajaju polihromatsku svetlost na njene sastavne talasne dužine i mere svaki od ovih delova fluksa posebno.

Glavni delovi spektrometra su: - Izvor svetlosti - UV filter - Optički sistem - Monohromator - Detektorski niz –Mikroprocesor

Spektrometri se prema nameni mogu podeliti na: Spektroradiometre i Spektrofotometre.

Spektroradiometri

Spektroradiometri (slika 2.3) su spektrometri koji mere spektralnu izračenu snagu izvora svetlosti kao funkciju talasne dužine. Njihove glavne karakteristike su:

Nemaju svoj izvor svetlosti Sa njih se može direktno očitati gustinu spektralnog fluksa zračenja u apsolutnim

jedinicama, npr W/cm2/nm Koriste se za precizno izračunavanje fotometrijskih osobina izvora svetlosti, kao što su:

lampe, televizijski ekrani, , monitori, svetleći materijali, itd. U grafičkoj industriji ovakvi uređaji se koriste uglavnom za kalibraciju displeja i

evaluaciju boja transparentnih odštampanih primeraka

Spektrofotometri

Spektrometri mere amplitudu reflektovane ili propuštene svetlosti sa ili kroz materijal, kao funkciju talasne dužine.

Koriste svoj ugrađeni izvor svetlosti. Mere na svakoj talasnoj dužini stepen fluksa zračenja Ne moraju da se kalibrišu da bi očitavali spektralnu raspodelu fluksa zračenja Ovo su najvažnije alatke za procjenu boje samosvetlećih objekata sa industrijske

tačke gledišta.

Prema tipu izmerenog fluksa spektrofotometri se mogu podeliti na: Transmisione i Refleksione. Refleksioni spektrofotometri se koriste za: - Testiranje boja i pigmenata od strane proizvođača boja/pigmenata - Kontrolu kvaliteta odštampanih boja i medija - Profilisanje štampača, štamparskih mašina, itd. - Kontrolu kvaliteta odštampanog materijala na različitim neprozirnim i poluprozirnim medijima

Prema opsegu talasnih dužina koje analizira spektrofotometar, može se izvršiti podela na spektrofotometre koji rade u:

Vidljivoj svetlosti (VIS). Ultraljubičastoj, vidljivoj i bliskoj infracrvenoj svetlosti (UV – VIS – NIR). Ultraljubičastoj i vidljivoj svetlosti (UV – VIS). Vidljivoj i bliskoj infracrvenoj svetlosti (VIS - NIR).

Prema geometriji merenja spektrofotometri se mogu podeliti na: Geometriju sa dva pravca, Difuznu geometriju I geometriju sa više uglova

Geometrija sa dva pravca:

– 0°/45° (slika 2.5 a),

- 45°/0° (slika 2.5 b i c),

- 45°/0° prsten (slika 2.5 d).

Prvi ugao zaklapaju normala na površinu i snop svetlosti koji osvetljava merenu površinu. Drugi ugao zaklapaju normala na površinu i snop svetlosti koji se propušta ka detektoru. Savremeni uređaji napravljeni su sa nekoliko izvora svetlosti- 45/0:c, (slika 2.5 c

Geometrija sa više uglova. Koristi se za ocjenu efekta površine – koja sadrži metalne delove, dodatke kao što su liskun, srebrnasti materijali, obojene pigmenti, nečisti pigmenti, koji izgledaju drugačije kada se posmatraju pod različitim uglovima.

Za upravljanje bojom u grafičkoj industriji spektrofotometri se dijele na uređaje: Visoke ponovljivosti , Srednje ponovljivost o Niske ponovljivosti.

Prema optičkoj konfiguraciji spektrofotometri se mogu podeliti na uređaje sa:

Jednim zrakom. Dva zraka. Duplim zrakom. Tri zraka.

Prema konstrukciji, spektrofotometri se mogu podeliti na:

Stone Prenosne Ručne Linijske Bezkontaktne

Sistemi za opisivanje boje

3.1. Munselov sistem

Munsel je bio profesor slikarstva koji je za svoje studente smislio sistem za opisivanje boja, na čijim su principima zasnosvani i savremeni sistemi. Po ovim principima svaka boja može se opisati preko tri veličine:

Ton boje (Hue). Boja kao takva, odnosno koja talasna dužna dominira u datoj boji (crvena, zelena, itd).

Zasićenost (Saturation). Mera čistoće boje. Čiste boje imaju maksimalu zasićenost. Sa povećanjem sive zasićenost bojese smanjuje.

Svjetlina (Brightness, Lightness). Sa povećanjem svetline boja postaje sve sličnija beloj, a sa smanjenjem svetline, crnoj.

Slika: Stranica Munselovog atlasa. Sva polja imaju isti ton boje, svetlina raste od dna prema vrhu, zasićenost raste od lijeve ka desnoj strani.

3.2. HSB

Iz Munselovog sistema proizašao je HSB sistem opisivanja boja. Ton boje se definiše uglom u odnosu na refrentni pravac (crvena je na 0°).Za potpuno tamne boje svetlina je jednaka nuli, i tada se sve boje crne, sa minimalnom zasićenošću, bez obzira na ton. Za potpuno svetle boje svetlina je jednaka 100, i tada su sve boje bele, sa minimalnom zasićenošću, bez obzira na ton boje.

Ton boje je određen položajem maksimuma na dijagramu koji opisuje stepen refleksje u zavisnosti od talasne dužine. Čista crvena (vibrant red) ima izražen maksimum u crvenoj oblasti, tamnozelena (dark green) ima izražen maksimum u zelenoj oblasti. Međutim, ako je stepen refleksije u crvenoj oblasti samo malo veći nego u zelenoj i plavoj, dobija se boja koja je crvena, ali ima primesa ostalih boja, tj sive, pa je njena zasićenost mala (dull red). Što je površina ispod krive veća dobija se svjetlija boja, a ako je površina manja, dobija se tamnija boja

CIE dijagram hromatičnosti

Obično se prikazuje jedan poprečni presek za određeno Y, s obzirom da je bojeni prostor trodimenzionalan. U sredini dijagrama u obliku potkovice nalazi se bela akromatska točka, tj točka sa minimalnom zasićenošću. Na vrhu potkovice nalaze se čiste boje, sa maksimalnom zasićenošću. Na pravolinijskom segmentu između plave i crvene boje nalazi se linija magente, koja se dobija mešanjem plave i crvene:

Ovaj dijagram je pogodan za: Prikazivanje gamuta pojedinih uređaja Određivanje boje koja se dobija mešanjem dve komponente. Određivanje dominantne talasne dužine u nekoj boji. Određivanje zasićenosti neke boje.

Ovaj sistem se zasniva na teoriji komplementarnih boja. Ta teorija opisuje percepciju boje koja se javlja kao rezultat neurološke obrade signala iz receptora oka u dva komplementarna kanala (crveno-zeleni i žuto-plavi) i jednom ahromatskom (belo-crno). Boje možemo opi-sati kao plavozelene, žutozelene, crvenkastožute ili plavičasto crvene.Razlika između dvije boje naziva odstupanje u boji. CIE L*a*b* je sistem koji ne zavisi od uređaja koji reprodukuje boju.Jedna uređena trojka koordinata L*a*b* opisuje uvek istu boju.

3.5. Aditivna i subtraktivna sinteza boja. RGB i CMYK sistemi

Kad bi iz tri reflektora projektujemo svetlost na ekran, i ako nema drugih izvira svetlosti, a ekran dobit će se ovaj motiv: Sve tri boje daju bijelu, plava i zelena daju cijan, plava i crvena magentu, a zelena i crvena daju žutu. Zavisno od udela nekih boja se dobiti brojne nijanse. Ovakav način mešanja boja zove se aditivna sinteza boja. Ovakav bojeni prostor zove se RGB bojeni prostor i zavisan je od uređaja koji reproduciraju boju a ti uređaji mogu biti: Skeneri, Monitori (slika 3.9) i Digitalni fotoaparati.

Ako bi na bijelu podlogu nanjeli komplementarne boje crvenoj, zelenoj i plavoj, a to su cijan, magenta i žuta, ove boje bi se ponašale kao filteri koji oduzimaju komponente bele svjetlosti. Ovakav način sinteze boja naziva se subtraktivna (oduzimajuća) sinteza ) i široko je primenjena u štampi na štamparskim mašinama, kolor štampačima, ali i u slikarstvu. Umesto tri komponente, u štampi se koriste četiri. Uvedena je i crna boja u cilju pojačanja kontrasta i postizanja intenzivnih crnih dijelova otiska. Skup boja koji se može reproduciratinekim uređajem naziva se gamut tog uređaja

Realizacija bojekao važnog elementagrafičkog izražavanjaBoja je veoma važan element grafičkog izražavanja. Osim o estetskim kategorijama, dizajner treba voditi računa i o tehničkim kategorijama: Postupci štampe koji se koriste za realizaciju zamišljenog dizajna imaju određene mogućnosti, ali i ograničenja u pogledu boja, preciznosti i finoće.

Boje koje grafičkom dizajneru na monitoru mogu izgledati veoma lepo , u nekim tehnikama štampe i na lošijim podlogama će sigurno izgledati lošije nego na monitoru, kao da su malo isprane

U tehnikama štampe kod kojih se očekuju problemi sa tačnošću registra treba izbegavati višekomponentne pozadine

Ukoliko dizajner želi da napravi sive objekte ili pozadinu, treba da pokuša da je napravi sa što većim udelom crne,a sa što manjim udelom ostalih boja. Ukoliko dizajner poštuje ovu siva će biti neutralna i neće dobiti nikakvo obojenje (s.4.4)

U nekim situacijama grafički dizajner treba da razmotri da li je je potrebnija četvorobojna (CMYK) štampa, ili unaprijed pripremljene boje. Može se postaviti pitanje da li grafički dizajner treba da vodi računa o tehnološkim ograničenjima štampanja?

S obzirom da svaki postupak štampanja, u bilo kojoj štampariji, ima neka ograničenja, preporučljivo je da se dizajner informira o štampariji u kojoj će se štampati, i da uzme u obzir sva tehnološka ograničenja, kako bi odmah mogao prilagoditi svoja dizajnerska rešenja realnosti sa kojom se mora suočiti.

Bit-mapa u grafičkom dizajnu

Ilustracije mogu u memoriji kompjutera biti zapisane na dva načina, kao vektorske ilustracije i kao bit-mape. Bit-mapom je slika definirana kao mreža pixela, od kojih svako ima tačno definisanu boju ili stepen sive.

Vrste bit-mapa prema načinu definisanja boja

Boja ili stepen sivog svakog piksela u bit-mapi je opisana brojevima. Na taj način bit-mapa predstavlja matricu brojeva koji opisuju boju svakog pixela. U dekadnom brojnom sistemu (koji se zasniva na deset cifara – od 0 do 9), pomoću jedne cifarske pozicije može se zapisati 10 različitih brojeva, pomoću dvije cifre 100 itd. U binarnom sistemu, koji se zasniva na dvije cifre – 0 i 1, pomoću jedne cifare mogu se zapisati dva broja, pomoću dve cifre 4 broja, pomoću n cifara 2n brojeva. Npr, zadato da broj bita po pikselu bude 2, što znači da će slika moći da ima svega četiri različita nivoa sivog:

00 - crno 01 - tamno sivo 10 - svetlo sivo 11 - belo

Da bi se zapisala slika u boji, potrebno je da se svakom pikselu dodeli trojka binarnih brojeva, od kojih prvi binarni broj predstavlja udio crvene, drugi udio plave i treći zelene svetlosti.

Boje u bit-mapi se mogu definirati sa četri bojenia prostora: Monohromatski. Ovo su jednobojne, jednotonske ilustracije. Svakom piskelu u bit-mapi dodeljen

je jedan bit po pikselu. Binarni sistem poznaje samo jedinicu i nulu, tako da se sa jednom

cifarskom pozicijom mogu zapisati dvije različite vrednosti – 0 i 1, tj svaki piksel može da bude ili crn ili bijel

Grayscale. Ovo su jednobojne, višetonske ilustracije, kao npr crno bijele fotografije. Svakom pikselu je dodeljeno po 8 cifarskih pozicija, čime se u binarnom sistemu može zapisati 256 brojeva, odnosno prikazati 256 stupnjeva sivog, što je u najćešće dovoljno

RGB. Svakom piskelu je dodeljena trojka brojeva, od kojih prvi broj predstavlja dio crvene, drugi zelene i treći plave. Svakom broju dodeljeno je osam bitova

CMYK. Svakom piskelu je dodeljena uređena četvorka brojeva, od kojih prvi broj predstavlja dio cijana, magente, žute i crne

5.2. Veličina i rezolucija bit-mape u pikselima Bit-mapa je mreža piksela čija se veličina može izraziti brojem pixela po širini i visini. Veličina bit-mape se može zadati i u jedinicama dužine. Vezu između veličine bit-mape u pikselima i veličine u jedinicama dužine predstavlja rezolucija. Predstavlja odnos između veličine bit mape u pikselima i njenih dimenzija. Rezolucija se izražava brojem piksela po inču ili centimetru. Rezolucija treba da bude dovoljno velika da posmatrač ne može da uoči pikxele. Ne treba da bude ni prevelika jer zauzima više memorije. Ukoliko se ne dostigne potrebna rezolucija bit-mape, može se dobiti efekat iskrzanih ivica i vidljivih piksela .Optimalna rezolucija, R, dpi izračunava se kao R = 2 x P x L, gde su P, stepen povećanja bit mape u softveru za prelamanje stranice i L, lpi - linijatura rastera kojim će se štampati.

5.3. Format zapisa i stepen kompresije. Postoji veliki broj formata u kojima se može zapisati bit mapa, ali za grafički dizajn preporučuje se zapisivanje u JPG, TIF ili EPS formatu. Važno znati je li ponuđena kompresija povratna ili nepovratna. Nepovratna kompresija omogućava da fajlovi zauzmu manje memorije, ali dolazi do gubitka kvaliteta. Što je stepen kompresije veći, fajl će zauzimati manje memorije, ali će biti veći i gubitak kvaliteta.

Rasterska reprodukcijaGrafički dizajner ilustraciju na papiru kreira tako što olovkom, četicom ili nekim drugim sredstvom nanese sloj boje na odgovarajuća mesta na papiru. U fazi izrade digitalnih ilustracija, koriste se programi za rad sa bit-mapama (Adobe PhotoShop) ili vektorskim iustracijama (Adobe Illustrator, CorelDRAW). Da bi se zamisli dizajnera raliziraleu štampi, ilustracije koje su najpre bile u formi skice ili slike na papiru, ili u digitalnoj formi potrebno je prevesti u oblik pogodan za štampanje. Ova operacija naziva se RIP-ovanje.U većini štampanja koriste se četiri osnovne boje: CMYK se kombinacijom može dobiti većina željenih boja. Zadatak RIP-a je da analizira sliku točku po točku, i da za svaku tačku odredi koliko je potrebno osnovnih štamparskih boja, da bi se postigla boja kojuje zamislio grafički dizajner. Da bi se napostigao efekat različitih tonova, slika se razlaže na rasterske tačke.Postoje tri pristupa generisanju rasterskih tačaka: Amplitudno modulisanje(AM) Frekventno modulisanje(FM) Kombinovani raster (HIBRID)

6.1. AM raster Tri pristupa štampi AM rasterom:

Višetonska reprodukcija Poluautotipijska reprodukcija Autotipijska reprodukcija (slika 6.2 c).

6.1.1. Linijatura AM rastera Linijatura predstavlja recipročnu vrednost dužine elementarne rasterske ćelije ili udaljenost između centra dve susedne rasterske tačke mereno po stranici kvadrata rasterske strukture.

6.1.2. Ugao AM rastera Prilikom preklapanja dvije strukture približne finoće, mogu se javiti šare tzv. Moare efekat. U cilju izbegavanja Moare efekta u višebojnoj štampi mora se voditi računa da one budu postavljene pod odgovarajućim kutovima. Princip je da kontrastne boje budu razmaknute za po 30°, a žuta, koja je najmanje kontrastna boja, za 15° u odnosu na magentu. Postoji još jedan nedostatak, ato je pojava rasterskih rozeta u sivim tonovima. Nastaje kaa se siva stvara iz sve četiri boje, umesto samo iz sive.

6.2. FM raster Postoje FM rasteri prvog i drugog reda. Za FM raster prvog reda karakteristično je da su sve rasterske tačke istih dimenzija, a da se različite tonske vrednosti postižu njihovom različitom gustinom. Kod rastera drugog reda, poslije određene tonske vrednosti, umesto da se dodaju nove točkice, postojeće točkice se povećavaju u jednom ili dva pravca, da bi se postigli tamniji tonovi. (slika AM raster gore i FM raster dolje) Prednosti i ograničenja FM rastera Otisci načinjeni FM rasterom su manje osteljivi na loše pasovanje u mašini.

Otisci načinjeni FM rasterom su manje osetljivi na pojavu Moare efekta Nema rasterske rozete.

FM raster omogućava bolje reprodukovanje sitnih detalja.

Slika odštampana FM rasterom više liči na pravu fotografiju U štampi se troši manje boje.

Osjetljiv je na povećanje tonskih vrednosti rastera

Osetljiv na loše uslove štampanja, kao što su grub papir ili loše stanje štamparske mašine...

Hibridni raster Hibridni rasteri predstavljaju kombinaciju AM i FM rastera. Na ovaj način se dobijaju specijalni rasteri koji imaju prednosti oba dvije vrste rastera.

Osnovne karakteristike kvaliteta otiska Optička gustina punog tona procesnih boja na otisku. Tonska vrednost rastera. Povećanje tonske vrednosti rastera na otisku u odnosu na vrednosti u fajlu. Relativni kontrast štampe. Preuzimanje boje. Sivi balans. Odstupanje u boji. Tačnost registra.

7.1. Optička gustina

Prilikom prolaska svetlosti kroz neku sredinu, dolazi do slabljenja njenog intenziteta. Slabljenje je jače ako je debljina sloja kroz koji svetlost prolazi veća. Slabljenje svetlosti je takođe izraženije ukoliko je koncentracija supstance veća (slika 7.1). Ovu opisuje Lamber-Berov zakon, izražen sledećom

jednačinom:

Negativni logaritam stepena transparencije ili stepena remisije naziva se optička gustina koja se označava slovom D. Uvođenjem logaritma postignuto je da se dobije linearna zavisnost od debljine sloja, odnosno koncentracije optički aktivne supstance (slika 7.2 b). Recipročna vrednost stepena transparencije naziva se opacitet, pa se još može reći da je optička gustina jednaka dekadnom logaritmu opaciteta.

7.1.1. Denzitometrijska merenja. Denzitometrjska merenja izvode se posebno prilagođenim uređajima – denzitometrima. Osim denzitometara, u štamparijama se optička gustina može meriti i spektrofotometrima koji imaju denzitometrijsku funkciju, Denzitometar primarno meri intenzitet svetlosti odnosno osvetljenost. Vrednost optičke gustine predstavlja meru debljine sloja boje, s obzirom da je koncentracija pigmenta u boji konstantna, odnosno ne menja se od tačke do tačke na otisku, a ne bi trebalo da se menja ni kroz tiraž, od otiska do otiska. Na slici ispod prikazana je zavisnost optičke gustine od debljine sloja boje. Ova zavisnost u početnom delu oblasti praktično linearna, sve do pojave zasićenja pri velikim debljinama, sa kojima se u praksi ne treba raditi. Denzitometri imaju četri filtera:

Za cijan – crveni. Za magentu – zeleni. Za žutu – plavi. Za crnu – narandžasti.

Kad se meri optička gustina neke neprocesne boje, denzitometar će pokazati koliki je udeo svake od procesnih boja na izmerenom mestu, ali taj podatak se ne može koristiti za pouzdano merenje boje! Denzitometar trba koristiti samo za određivaje debljine slojapojedine procesne boje, posredno, preko merenja optičke gustine.

Na slici 7.4 vidi se slučaj merenja optičke gustine magente, kroz zeleni optički filtar. Postoje tri vrste denzitometara, koji rade u: Propuštenoj svetlosti, Reflektovanoj svetlosti I Kombinovani.

Merenje optičke gustine sa suhog i svežeg otiska

Svetlost iz izvora svetlosti u denzitometru (slika 7.5 a), koja pada na neosušeni otisak, se u većoj meri ogledalski reflektuje nazad prema izvoru, nego što je to slučaj kod suvog otiska (7.5 b). Usled toga do detektora sa vlažnog otiska dolazi manje svetlosti

Svetlost se prilikom refleksije sa površine sloja boje (ogledalska refleksija) delimično polarizuje. Umetanjem dva polarizaciona filtera, sa ravnima polarizacije međusobno zaokrenutim za 90°, sprečava se prolazak svetlosti reflektirane sa površine otiska ka detektoru. Do detektora stiže samo svetlost koja više nije nije polarizovana (slika 7.6).

Ako se optička gustina meri bez polarizacionog filtra primetiće se da sa vremenom dolazi do smanjenja njene vrednosti. Ukoliko se optička gustina meri sa polarizacionim filtrom, dobiće se veće vrednosti, ali se one neće značajno menjati tokom vremena (slika 7.7).7.2.1. Povećanje tonskih vrednosti rastera na otisku (karakteristika prenosa tonskih vrednosti)

Tonska vrednost rastera većinom na otisku nije jednaka tonskoj vrednosti na štamparskoj formi. U stvari, prilikom svakog prenosa tonskih vrednosti dolazi do njihove promenePod karakteristikom prenosa tonskih vrednosti rastera (TVR) podrazumeva se zavisnost TVR na otisku u funkciji TVR: u originalnom fajlu i na štamparskoj formi.Ukoliko štamparska mašina daje veće TVR od standardom predviđenih, izgled otiska bit će tamniji.

Na slici 7.11 može se videti povećanje TVR na realnom otisku Možemo zakljuciti:. Reprodukcija je usaglašena sa standardom tek za TVR veće od 70%. Kriva prenosa TVR je asimetrična , neophodno je izvršiti korekcije na RIP-u.

Uzroci povećanja tonske vrednosti rastera na otisku

Dva su osnovna razloga zašto dolazi do povećanja TVR na otisku:

Fizički (slika desno) Optički (slika dolje ).

Osnovni fizički uticaj predstavlja pritisak koji deluje na tečnost, koja se zbog toga malo proširi u ravnini papira. Ako je podoga upijajuća, dolazi i do razlivanja tečnosti kroz kapilarni sistem papira.

Za optički utjecaj povećanju TVR na otisku odgovorne su optičke karakteristke papira. Papir pripada grupi poluprovidnih materijala, koji jednim dijelom reflektiraju svetlost a jednim dijelom je propuštaju u unutrašnjost.

7.2.4. Utjecaj linijature rastera na povećanje tonske vrednosti rastera na otisku. Linijatura rastera ima izuzetno velik uticaj na povećanje rasterske tačke u štampi

Promjena tonske vrednosti na otisku zavisi pre svega od finoće rastera, tj. broja rasterskih točaka. Povećanje tonske vrednosti jednako je povećanju provršine pokrivene rasterom. Ta površina je u stvari, jednaka zbiru površina za koju su se proširile rasterske tačke. Ako se posmatraju dve površine, gdje je jedna pokrivena grubim a druga finim rasterom iste tonske vrednosti (slika 7.16), očigledno je da je broj tačaka veći kod finijeg rastera. Finiji raster je osetljiviji na povećanje TVR u štampi. Povećanje rasterske tačke u praksi nije moguće izbeći.

7.2.5. Raspon reprodukovanih tonskih vrednosti Raspon reprodukovanih tonskih vrednosti jednak je opsegu nominalnih ili izmerenih tonskih vrednosti na štamparskoj formi ili otisku. Za kontrolu ove kvaliteta koriste se merna ili kontrolna polja koja se sastoje od najsvetlijih ili najtamnijih tonova (slika 7.17). Ova polja služe za odredjivanje najmanje ili najveće tonske vrednosti rastera koja se još može reprodukovati na otisku. Ova polja služe i kao signalni element za vizuelnu kontrolu uz pomoć lupe.

Grafički dizajner trebalo bi da uzme u obzir ovu karakteristiku postupka štampanja. Ukoliko se dizajn zasniva na finim tonskim prelazima ka najsvetlijim ili najtamnijim tonovima, a štampaće se postupkom koji to ne može da podrži, može očekivati da izgled otiska neće biti zadovoljavajući i da će se viditi oštri tonski prelazi (slika 7.18)

7.3. Relativni kontrast štampe Relativni kontrast štampe predstavlja parametar kvaliteta otiska. Ovim kriterijuomom možemo odrediti nanos boje koji daje dovoljno intenzivan otisak, uz očuvanje detalja u tamnim tonovima. To je onaj nanos boje pri kome se dobija najveća vrednost štamparskog kontrasta. Povećanje dotoka boje bi dovelo do povećanja zacrnjenja punog tona na otisku, a posljedica toga bio bi gubitak detalja u tamnim tonovima. I u nedovoljnoj količini boje bi došlo do težeg uočavanja detalja u tamnim tonovima. Otisak bi u cijelini bio blijed

7.4. Preuzimanje boje (trapping)

Ukoliko sloj prethodno odštamane boje nije dovoljno osušen, verovatno je da će se sledeća boja slabije preneti nego kada se štampa na čistom papiru. Ova pojava se naziva preuzimanje boje i može se kontrolisati primenom specijalno dizajniranih mernih polja, prikazanih na slici 7.19. Ovo je, u stvari, grupa od tri susedna polja:

pun ton prve boje, puni tonovi prve i druge boje

odštampani jedan preko drugog i

pun ton druge boje.

Poželjno je da preuzimanje boje bude što veće. Takođe, ukoliko preuzimanje boje nije dobro, otisak u zavisi od redosleda boja pri štampanju. Na primer, ako se prvo štampa cijan pa magenta, udeo cijana u toj boji biće veći nego ukoliko se odštampa prvo magenta pa cijan. U prvom slučaju polje će biti više slično cijan plavoj, a u drugom ljubičastoj.

7.5. Sivi balans

Pod sivim balansom se smatra štampanje gdje se tri rasterska polja točno definisanih tonskih vrednosti (npr. C60%, M50%, Y50%, ili C24%, M18%, Y18%), odštampana jedno preko drugog, daju neutralno sivi ton.Ukoliko dođe i do najmanje promene tonskih vrednosti u bilo kojoj boji, polje za kontrolu sivog balansa gubi neutralno sivi ton i postaje crvenkasto, zelenkasto ili plavo-ljubičasto. To je signal da je došlo do nekog poremećaja koji uništava kvalitet otiska.

7.6. Tačnost registra Razlikuju se registri:

Otisaka - podrazumeva se poklapanje otiska sa lica i poledjine tabaka. Redova - podrazumeva se podudaranje redova sa lica i poledjine tabaka.

Boja - podrazumeva podudaranje položaja otisaka načinjenih raznim bojama na jednom tabaku. neophodno je ostvariti precizni registar boja (strogi paser), jer mala odstupanja u položaju otisaka načinjenih različitim bojama pri autotipijskoj reprodukciji najčešće dovode do pojave Moare efekta

Uzdužni- Uzdužni registar predstavlja poklapanje otisaka po pravcu kretanja papirne trake, a poprečni, poklapanje po pravcu normalnom na pravac kretanja

Poprečni.

7.7. Odstupanje u boji Razlika u boji dva objekta izražava se međusobnim rastojanjem tačaka u bojenom prostoru. Najčešće se koristi bojeni prostor CIE L*a*b* Bojeni prostor još uvek nije uniforman, pa ista kvantitativna razlika u različitim još uvek ne znači istu razliku u osećaju. Razlika u boji lakše je uočljiva u boji kože ili u sivim tonovima, nego u tamnim ili veoma zasićenim tonovima Ukoliko je slika bogata obojenim detaljima, iste razlike u boji biće teže uočljive nego na slici koja ima veće, obojene površine.

Na koji način grafički dizajner može zadati štampariji željenu boju? Dostavljanjem uzorka (fizički katalog koji se sastoji od uzoraka boje odštampanih na odovarajućem papiru) Preko CIE L*a*b* vrednosti (tabela sa vrijednostima za svaku boju iz kataloga)

8. Prikaz izgleda konačnog otiska na monitoru ili probnom otisku -softproofing i hardproofingGrafički dizajneri treba da poznaju mogućnosti i ograničenja raznih postupaka štampanja, ali najčešće oni se neće baviti rešavanjem tehničko-tehnoloških problema u štampariji. Dizajner treba da ima uvid u to kako će izgledati njegov dizajn kad se odštampa u toj štampariji, na određenom papiru ili nekom drugom materijalu. Za ovo postoje dve mogućnosti:

Prikaz izgleda otiska kakav će se dobiti u štampi na monitoru - softproof. Izrada probnog otiska na digitalnom štampaču - hardproof. Izrada probnog otiska na specijalnoj štamparskoj mašini za izradu probnog otiska

8.1. Prikaz izgleda konačnog otiska na monitoru Veoma je osjetljivo pitanje da li monitor može da prikaže realan izgled otiska, kakav će se dobiti na štamparskoj mašini? U praksi će odgovor na ovo pitanje najčešće biti "ne može", ali pod određenim, STROGIM uslovima ipak je moguće na ekranu dobiti prikaz koji je dovoljno vjeran finalnom otiskuu. Da bi grafički dizajner mogao da se osloni na izgled boja na monitoru trebaju se ispuniti ovi uslovi:

Monitor mora da bude specijalno namenjen za softproofing

Monitor mora biti odgovarajuće podešen i kalibriranu redovnim intervalima. Osoba koja sedi ispred monitora treba da bude obučena u odjeću neutralnih boja. Prostorija u kojoj se radi treba da ima zidove obojene u neutralne boje (svetlosivu). Svetlost u prostoriji treba da bude kontrolrana i uvek ista. Nije dobro ukoliko sunčeva svetlost

predstavlja glavni izor osvetljenja, jerona menja tokom dana. U kompjuterskom sistemu se treba koristiti profil konkretne štamparske mašine Monitor treba da bude opremljen štitom protiv bočnog svetla (slika 8.1). Neophodnoje da pored monitora bude postavljen tzv. light box, tj komora za posmatranje pod

tačno određenim izvorom svetlosti (slika 8.1).

8.2. Digitalni probni otisak u grafičkom dizajnu Savremeni sistem za izradu probnog otiska sastoji se od:

Kvalitetnog ink-jet štampača. Softvera za izradu i kontrolu probnog otiska. Spektrofotometra. PC kompjutera.

Uslovi koji treba da se ostvare da bi dizajner mogao koristiti probni otisak kao pouzdani prikaz boja na finalnom otisku:

Potrebno je štampati na štampaču nekog renomiranog proizvođača, i to na modelu koji pokriva široki bojeni prostor (ima što više kertridža).

Štampač mora biti kalibrisan prema proizvođačkoj specifikaciji. Radom štampača treba da upravlja kvalitetan softver za probni otisak. U softveru za probni otisak mora biti ugrađen odgovarajući profil ili konverziona tabela koja

karakteriše sistem štamparska mašina-grafička boja-podloga za štampanje.

Štamparija mora da štampa tiraž pod istim uslovima, kao kada je štampana test forma na osnovu koje su pravljeni profili

Na probnom otisku mora biti odštampan i merni kontrolni klin

9. Osnovi upravljanja bojom(Color management). ICC profili.

9.1. Pojam upravljanja bojom

Tipičan radni tok reprodukcije nekog originala na štamparskoj mašini može izgledati i ovako:

Skeniranje. Obrada skenirane bit-mape. Prelamanje stranice koja sadrži i skeniranu bit-mapu. Izrada probnog otiska. Izrada štamparskih formi. Štampanje.

Sam original sadrži boje, koje treba reprodukovati tako da na otisku budu što sličnije bojama na originalu. Da bi se opisale boje najčešće se koristi CIE L*a*b* ili neki sličan sistem za opisivanje boja, koji

pokriva sve boje koje posmatrač može da vidi. U prvoj fazi, skeniranju, podaci o boji originala se zapisju u RGB sistemu. Ovaj sistem je zavisan od skenera. Dva skenera će isti original videti drugačije i dati različite vrednosti. Zbog ovoga se javlja potreba da se uvede neki sistem za upravljanje bojom, koji će omogućiti da dva različita skenera istu boju vide na isti način.Slično se može reći i za štamparsku mašinu. Dva sistema za štampanje neće dati iste CMYK vrednosti.Što se tiče prikaza na monitoru, već je rečeno da se pod određenim, strogim uslovima može postići da prikaz boja na monitoru bude veoma sličan bojama koje će se dobiti u štampi.

9.2. Elementi sistema za upravljanje bojom

Bojenog prostora za povezivanje profila, PCS (Profile Conection Space). ICC profila. Modula za upravljanje bojom, CMM (Color Mangement Module). Načina svođenja (Rendering intent).

9.2.1. PCS

Bojeni prostor ili gamut predstavlja skup boja koji se može reproduciratiati na nekom uređaju, ili opisati u nekom bojenom sistemu (slika 3.5 c).. Bojeni prostori imaju sljeceće karakteristike:

Nezavisan je od ulazno-izlaznih uređaja. Širi je od gamuta pojedinih ulaznih i izlaznih uređaja. Boje su definirane onako kako ih vidimo. U praksi to je bojeni prostor CIE L*a*b* ili CIE XYZ. Omogućava da se se svakoj boji koju ”vidi” ulazni uređaj ili reprodukuje izlazni uređaj

9.2.2. ICC profil Da bi postigli da različiti uređaji iste boje vide ili reprodukuju na isti način najčešće ćemo koristiti ICC profile. ICC profil je datoteka koja sadrži dovoljnu količinu informacija da bi na osnovu njih mogla da se izvrši konverzija boja iz nekog ili u neki bojeni prostor. Profil u stvari opisuje ponašanje nekog uređaja u smislu reprodukovanja boja.

ICC profili se mogu podeliti na više načina:

Prema sistemu - profili uređaja i apstraktni. Prema usmerenosti - jednosmerni i dvosmerni. Prema ulozi u sistemu - izvorni i odredišni Prema poreklu: generički i korisnički.

U slučaju skenera, na primer, profil se pravi tako što se skenira test fotografija sa velikim brojem polja kojima se znaju vrednosti CIE L*a*b (slika 9.2). Skenirana fotografija se učita u softver za izradu profila, koji prepoznaje pojedina

polja i kreira tabelu u kojoj se jedni pored drugih nalaze RGB vrednosti koje je dao skener i objektivne, referentne CIE L*a*b* vrednosti tog istog polja

Prilikom izrade profila za štampač ili štamparsku mašinu. Ovog puta se odštampa test sa velikim brojem polja kojima su poznate vrednosti CMYK (slika 9.3). Posle štampanja, polja na test formi se mjere spektrofotometrom, i u softveru za izradu profila kreira se tabela u kojoj su uparene CMYK i CIE L*a*b vrednosti.

9.2.3. CMM Modul za upravljanje bojom se često se naziva engine (motor). To je softverski modul koji na osnovu profila obavlja proračune da bi se izvršila konverzija RGB ili CMYK vrednosti. U Adobe PhotoShop-u koji radi pod Windows-om, na raspolaganju su dva modula: Adobe (ACE). I Windows ICM. Oni rade veoma slično i razlike u dobijenim vrednostima su veoma male.

9.3. Konvertovanje boja Konvertovanje boja može se izvršiti na razne načine, u raznim sistemima (Windows, Mac), pomoću različitog softwera. Mogu se koristiti ICC profili, ali i konverzione tabele za direktnu konverziju, na primer CMYK-CMYK. U fazi kreiranja dizajna, grafički dizajner treba da od štamparije dobije profil štamparske mašine, koji on može da koristi: prilikom korekcije boja i da bi izvršio konverziju bit mapa iz RGB u CMYK bojeni prostor. Međutim, u praksi ovo nije lako ostvariti, pa se najčeće dizajnira ne znajući u kojoj će se štampariji štampati. U tom slučaju, treba koristiti neki standardni profil, koji je najbliži tehnici i uvjetimaštampe

10.Principi generisanja crne: GCR, UCR.Teorijski, kombinacijama cijana magente i žute CMY mogle bi se dobiti sve boje, pa čak i crna, kad se sve tri odštampaju jedna preko druge. Međutim, s obzirom da pigmenti u grafičkim bojamam nisu savršenine može se dobiti intenzivna i neutralna crna boja. Osim toga, crni tekst ne bi bilo dobro ni ekonomski ni tehnološki štampati iz tri boje. Zbog toga se crna boja veštački stvara pomoću algoritma, kao što je GCR ili UCR. GCR je metoda kojom se određeni, međusobno jednaki djelovi šarenih boja zamenjuju crnom. slika 10.1). Sa slike 10.2 se vidi promena odnosa pokrivenosti u separacijama šarenih boja i crne. GCR postupak štedi skuplje šarene boje, koje se zamenjuju jeftinijom crnom, i to u manjoj količini. Osim toga, sa manje boje na tisku sušenje je brže i lakše. UCR metoda se odnosi na neutralne tamne tonove, kod kojih se određena količina cijana, magente i žute zamenjuje crnom (slika 10.4). UCR je namenjen pre svega rešavanju problema sa sušenjem boje u tamnim tonovima. S obzirom da se postupkom UCR dobijaju nešto manje zasićene boje, ovaj postupak se danas koristi isključivo u novinskoj štampi, ili prilikom štampanja na nekim toniranim papirima

SkeniranjeU grafičkoj industriji danas se pretežno koriste ravni, digitalni, stoni, refleksni ili kombinovani, jednoprolazni skeneri (slika 11.1). Ponegde su se zadržali i stari rotacioni skeneri, koji po pravilu imaju bolje karakteristike od većine ravnih skenera, ali je za njih sve teže nabaviti delove i obezbjediti servis. Osnovni delovi ravnog refleksnog skenera su:

Kućište. Objedinjava sve delove u celinu i štiti osetljive delove od vanjskih utjecaja i prašine. Poklopac. Pritiska original radi ostvarivanja boljeg kontakta. Staklena ploča. Nosač originala. Mora biti čista i bez oštećenja. Glava za skeniranje. Sastoji se od izvora svetlosti (fluorescentna cev), ogledala, prizme, sočiva i

ccd senzora, kod koga su svetlosno osetljive ćelije na crvenu, zelenu i plavu Nosač glave. Glava je sa jedne strane oslonjena na okruglu šipku po kojoj klizi sa minimalnim

trenjem, a sa druge strane na kotrljajući ležaj Step motor i zupčasti kaiš. Da bi se ostvarilo pomeranje glave u finim koracima koristi se step

motor. Ovaj motor precizno pozicionira i pokreće glavu za skeniranje. Napajanje. Obezbeđuje električnu struju odgovarajućeg napona A/D konvertor. Priključak za računar. Softver. Softver za osnovne komande instaliran je u ROMu skenera. Softver za obradu slike

obično je instaliran na računaru, bez koga skener ne može da funkcionira.

Karakteristike skenera: Fizička rezolucija, X x Y. Fizička rezolucija, X, određena je odnosom broja ćelija u CCD senzoru

prema maksimalnoj širini originala.Fizička rezolucija, Y, određena je odnosom preciznosti sa kojom step motor pokreće glavu za skeniranje

Interpolirana rezolucija je uvek veća od fizičke, jer uzima u obzir piksele koje softver umeće između postojećih, dobijenih fizičkim skeniranjem.

Broj boja. Svi kolor skeneri koriste tri kanala, RGB. Ukupan broj boja koje može da prepozna i zapiše skener zavisi od broja bita po pikselu

Broj bita po pikselu. Od njega zavisi broj boja koji se može dobiti. Bojeni prostor skenirane slike. U nekim slučajevima, bolji skeneri daju sliku zapisanu kao CMYK.

Većina skenera daje sliku kao RGB. I jedni i drugi skeneri rade na RGB principu), s tim što se u prvom slučaju, automatski konvertira RGB u CMYK.

Brzina skeniranja. Maksimalni format. Tip originala.

11.1. Opšta procedura prilikom skaniranja. Prilikom skeniranja treba poštovati sledeću opštu proceduru:

Analiza zadatka. Pregled originala. Pregled skenera. Postavljanje originala na nosač. Aktiviranje pregleda originala (Preview). Određivanje izreza. Podešavanje parametara skeniranja. Skeniranje. Snimanje fajla u odgovarajući folder.

11.2.Moare efekat Moare efekat nastaje prilikom skeniranja originala koji imaju nekakvu teksturu, na primer, isečka iz ilustriranog časopisa.Danas je softver za skeniranje kod većine skenera opremljen filterom za neutralisanje Moare efektaOdređena poboljšanja mogu se postići promenom rezolucije za malu vrednost.

Treća mogućnost jeste primena filtara iz programa za obradu bit mapa. Npr Photoshop, Filter-Noise-Despeckle. Dodavanjem blagog šuma narušava se pravilnost Moare šare. Filter-Blur-Gaussian Blur. Dodavanjem zamućenja manje se primjete Moare šare Uvek se treba raditi sa kvalitetnim originalima, jer, bez obzira na kvalitet skenera, od lošeg originala teško se može dobiti vrhunski otisak.

12. Kreiranje izlaznog fajla

PostScript Postscript (PostScript, PS) je naziv programskog jezika za opis stranice, čija je osnovna namena da na izlaznim uređajima (štampačima, digitalnim štamparskim mašinama), opiše izgled teksta, grafičkih oblika i slika. Programski jezik PS može da opiše dokument u svim fazama njegovog stvaranja, od samog sastavljanja do printanja, a može i da kontrolira izgled teksta, grafičkih oblika i slika na monitoru. Programski jezik PS služi za komunikaciju sa PS izlaznim uređajima i kao takav ugrađen je u većinu laserskih štampača i rasterimidž procesora. Većina aplikacija koje rade pod Windows, Macintosh i Unix operativnim sistemima sposobne su da stvore PS izlazne fajlove.

12.2. Raster Image Processor (RIP). Klasfikacija, funkcija. RIP je računar čija je funkcija da prevede PostScript datoteke u bit-map slike visoke rezolucije, koje se mogu osvetliti na filmu, papiru, foliji ili ofset ploči. Pored toga, RIP može pripremiti datoteke za ispis na digitalnom štampaču ili uređaju za probni otisak,. RIP interpretira Postskript file tako što svakom pixelu u fileu koji se šalje na osvetljivač dodeljuje jednu od dvije vrednosti, pun ton ili bijelo. Pikseli kojima je dodeljen puni tona se grupiraju se tako da formiraju rasterske tačke.

12.3. Adobe portable document format (PDF) Do pojave programskog jezika PS 3 standardna procedura osvetljavanja (filmova ili ploča) bila je: