skripta zaMPP

Međunarodno poslovno pravo – Skripta

1. IZVORI MEĐUNARODNOG POSLOVNOG PRAVA (PRIVREDNOG, TRGOVINSKOG)

Međunarodno javno pravo

Međunarodno privatno pravo

Domaće zakonodavstvo

Međunarodno poslovno pravo crpi izvore iz međunarodnog ugovornog prava, koje zaključuju određene države, bilo bilateralne ili multilateralne. Domaće zakonodavstvo se odnosi na niz zakona kao sto su Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju, Zakon o deviznom poslovanju, Zakon o preduzećima, koncesijama, stranim ulaganjima itd.

Zakon koji prati materiju MPP je Zakon o obligacionim odnosima.

Postoji više vrsta izvora međunarodnog poslovnog prava, kao što su na primer izvori koji potiču iz međunarodnog javnog prava (međunarodno izvori i međunarodno običajno pravo) izvori koji potiču od međunarodnog privatnog prava, izvori koji potiču iz autonomnog domaćeg zakonodavstva, izvori iz autonomnog međunarodnog trgovinskog prava kao što su tipski ugovori, običaji i uzanse, opšti uslovi poslovanja, kodifikovana prava.

Izvori koji potiču iz međunarodnog javnog prava

Međunarodni ugovori se odnose na međunarodne ekonomske i privredne odnose, a predstavljaju značajan izvor međunarodnog poslovnog (privrednog) prava. Radi se o dvostranim ili višestranim ugovorima koji se u pravu nazivaju i konvencijama. Dvostrane konvencije se nazivaju bilateralnim konvencijama i njih najčešće zaključuju iz oblasti međunarodnog poslovno prava i međunarodnih ekonomskih odnosa, određena država sa drugom državom i regulišući međusobno ekonomske i privredne odnose. Za međunarodno poslovno (privredno) pravo značajni su multilateralni ili višestrani sporazumi i konvencije koje zaključuje više država međusobno, kao što je to bio Opšti sporazum o carinama i trgovini (GATT), tj. Sporazum o Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO), kao organizacija koja je formirana umesto GATT-a.

Konvencije predstavljaju snažan izvor međunarodnog poslovnog prava i obavezne su za zemlje koje su pristupile i ratifikovale takve međusobne konvencije. Od trenutka ratifikacije ista konvencija predstavlja čak i snažniji izvor prava u odnosu na domaće zakonodavstvo i domaće propise. U slučaju sukoba (kolizije), ratifikovane konvencije i domaćeg zakona, jaču pravnu snagu ima pravna norma iz međunarodne konvencije, nego pravna norma iz domaćeg zakona.

Međunarodno običajno pravo – u međunarodnom prometu roba i usluga pojavljuju se običaji, posebno oni koji se primenjuju dugi niz godina. Ovakvi običaji za dugom primenom često se kodifikuju ili prenose u druge izvore prava, na primer, međunarodne konvencije opšte uslove poslovanja. Mogu se pojavljivati običaji i uzanse za poslovanje na određenom tržištu ili u određenoj oblasti, delatnosti, kao na primer, prometni običaji.

Prometni običaji se često u međunarodnim trgovinskim odnosima javljaju kao nekodifikovani i nastaju stihijno u svakodnevnoj trgovinskoj praksi. Običaji su posebno značajni kada se radi o distancionim prodajama, isporukama robe, dostavljanja robe, tehničkim rešenjima u transportnim sredstvima pri prevozu robe u međunarodnom transportu. Poslovni običaji imaju znatno širu primenu od prometnih običaja, na primer, poslovni običaji u vezi sa projektovanjem i izgradnjom objekata i dr.

Poslovni običaji su opštiji i odnose se na određene grane i privredne oblasti, a prometni običaji na jedno preduzeće. Poslovni običaji predstavljaju određeni opšteprihvaćen način poslovanja pri obavljanju robnog prometa i vršenju usluga sa inostranstvom.

Kodifikovana pravila – nastala su dugom upotrebom i primenom određenih postupaka i pravila u međunarodnom poslovnim opštenjima. Kada se ti običaji dugim nizom upotrebe prihvate od

s.m. 1


većine poslovnih subjekata, posebno od ekonomski ”jačih” dolazi do njihove kodifikacije od strane međunarodnih privrednih organizacija.

Međunarodna trgovinska komora u Parizu je izvršila kodifikaciju u međunarodnim trgovačkim poslovima međunarodne prodaje sa transportnim klauzulama i preuzimanja rizika, u vezi sa prevozom i oštećenjem robe u toku tog prevoza na jednu od ugovornih strana (prodavca i kupca), poznata kao INCOTERMS.

Opšti pravni principi u međunarodnom pravu predstavljaju značajne izvore međunarodnog poslovnog prava kojima se omogućava u mnogim državama zaštita određenih prava i interesa.

Princip uzajamnosti (reciprociteta) omogućava jednoobrazno postupanje u odnosu na svakog pravnog subjekta u dve različite države, posebno kod primene bilateralnih konvencija. Reciprocitet predstavlja značajan princip međunarodnog poslovnog prava. Po principu reciprociteta, omogućava se konkretnom subjektu da ostvari neko pravo u određenoj državi, ali isto tako, da i subjekt iz te države (koja je takvo pravo dala) ima pravo da u toj državi (čiji subjekt ostvario neko pravo), realizuje takvo ili slično pravo. Princip koordinacije tj. snaga u međunarodnom poslovnom pravu se pre svega može odnosi na subjekte međunarodnog poslovnog prava, gde isti treba da pri zaključenju i realizaciji međunarodnog poslovnih poslova, putem koordinacije svojih volje ugovaraju međunarodne privredne poslove. Ta koordinacija volja često se potiskuje u drugi plan od strane ekonomski “jačih” subjekata koji nameću svoju volju, diktiraju uslove pri zaključenju ugovora i dr.

Izvori koji potiču iz međunarodnog privatnog prava

Međunarodno privatno pravo reguliše odnose pravnih i fizičkih lica, kao odnose sa građansko – pravnim stranim elementom, ali i odnose koji se odnose na međunarodno poslovno pravo (npr. Nacionalnost preduzeća i dr.).

Izvori domaćeg prava

Domaće pravo, kao i domaće zakonodavstvo, stvara određene opšte akte kojima se regulišu određeni ekonomski odnosi sa inostranstvom. Tu se pre svega radi o zakonima, kojima se reguliše spoljnotrgovinsko poslovanje. To su kongentni propisi, imperativne prirode, koji čine ekonomski javni poredak jedne države. Domaći privredni subjekti ne mogu u svom poslovanju sa inostranstvom zanemariti pri zaključivanju i realizaciji poslovnih odnosa iz oblasti prometa robe i usluga, pozitivne zakonske propise svoje zemlje. Inostrani privredni subjekti, pored svojih autonomnih propisa, moraju imati u vidu domaće zakonodavstvo naše zemlje, kada su im poslovni partneri naši privredni subjekti.

U našem pozitivnom pravu može se istaći više zakona, koji su od posebnog značaja za međunarodno poslovanje naših privrednih subjekata ali i stranih privrednih subjekata: Zakon o spoljnotrgovinskom preduzeću, Zakon o deviznom poslovanju, Zakon o preduzećima, Zakon o stranim ulaganjima, Carinski zakon i dr. Za ugovore u međunarodnom poslovnom pravu, posebno je u našem pravu značajan Zakon o obligacionim odnosima. Ovaj zakon je osnovni izvor prava za ugovore u poslovnom pravu.

Izvori prava koji regulišu međunarodne poslovne operacije

U ove izvore prava mogu se istaći oni izvori koji regulišu međunarodni robni promet i usluga. Radi se o građanskim i trgovačkim zakonicima ili drugim odgovarajućim izvorima prava koje donosi određena država, nacionalnim propisima javnog prava i sl.

Autonomno međunarodno trgovinsko pravo

Pravila autonomnog međunarodnog trgovinskog prava dovode do pravne sigurnosti subjekata koje ista primenjuju u međunarodnim poslovnim odnosima i kao takve predstavljaju vrlo značajan izvor međunarodnog poslovnog prava.

Drugi izvori međunarodnog poslovnog prava

s.m. 2


Ovde spadaju tipski ugovori za razne poslove robnog prometa. Kao izvori međunarodnog poslovnog prava, mogu da posluže i opšti uslovi poslovanja (špediterskih, skladišnih i drugih organizacija), koji su doneti od strane nacionalnih granskih udruženja. Takođe, značajan izvor su i poslovni i proizvodni standardi.

Arbitražna praksa i praksa nacionalnih sudova

Predstavljaju značajan izvor međunarodnog poslovnog prava. Arbitražna praksa usklađuje određeni nesklad koji postoji između pravila nacionalnih zakonodavstava.

2. NAČELA MEĐUNARODNOG POSLOVNOG PRAVA

Načelo slobodne trgovine – polazi od toga da je slobodna trgovina u principu bez ikakvih ograničenja i zabrana ustanovljena u korist međunarodnih poslovnih (privrednih) subjekata. Slobodna trgovina označava i slobodno formiranje cena, bez uplitanja sa strane, ograničenja od strane države i sl.

U vezi sa ovim načelom postavljaju se ustanove koje imaju za cilj da se unapredi slobodna trgovina ili ista oteža. Potrebno je istaći institut monopola, preferencijala i izjednačenja. Monopol je kao ustanova, suprotan principu slobodne trgovine. Subjekti koji imaju monopol u sferi proizvodnje, prometa, u dobroj meri ograničavaju slobodnu trgovinu drugim privrednim subjektima. Monopol je ograničenje, a često i isključenje principa slobodne trgovine za neke subjekte, a za druge neograničenu slobodu.

Preferencijalni institut omogućava povlašćeni položaj određenim privrednim subjektima. Država, kada je zainteresovana za uvećanu međunarodnu privrednu saradnju, razmenu sa određenom državom, daje domaćim subjektima niz preferencijala (povlašćene carinske stope, povoljnijeg režima uvoza) kako di unapredila robnu razmenu sa određenim privrednim subjektima iz konkurentne države.

Izjednačenje tretmana poslovnih (privrednih) subjekata predstavlja i cilj savremene trgovine, odnosno slobodne trgovine, gde bi svi privredni subjekti uživali iste uslove poslovanja i bili bez diskriminacije. U međunarodnoj trgovini se to postiže, smatra se, putem sistema klauzue najvećeg povlašćenja, kojom se osigurava podjednako postupanje prema svima.

Načelo slobode saobraćaja i slobode plovidbe – ima za cilj da se sloboda transporta i plovidbe na međunarodnim relacijama odvija slobodno. Na tom planu su donete mnoge konvencije koje pospešuju ovakvu slobodu. Međutim, kada se radi o slobodi plovidbe teritorijalnim i unutrašnjim vodama važe drugačija pravila, po osnovu međunarodne Konvencije o teritorijalnom moru i spoljnjem morskom pojasu. Istom konvencijom se utvrđuje da države prostiru svoj suverenitet i izvan svog kopnenog prostora i na unutrašnje vode i morski pojas pored obale koji se naziva teritorijalno more.

Sloboda suvozemnih i vazdušnih komunikacija – na međunarodnom planu pridružena je i sloboda suvozemnim (drumski, železnički prevoz) kao i slobodna vazdušna plovidba.

Načelo slobode transfera novca, novčanih vrednosti i dobiti – ovo načelo prati slobodu trgovine, i ima veliki značaj za razvitak međunarodnih ekonomskih i poslovnih (privrednih) odnosa. Na međunarodnom planu, zaključene su mnoge konvencije koje imaju za cilj unapređenje sloboda transfera novca i novčanih vrednosti, kao i doneti propisi i zakoni od strane niza država koji imaju za cilj da ispoštuju ovu slobodu transfera.

Princip (načelo) najpovlašćenije nacije – pod ovime se podrazumeva unošenje odredbi u međunarodni ugovor da će svaka strana ugovornica (država) priznati drugoj strani ugovornici (državi) u određenoj oblasti uzajamna prava, povlastice i olakšice koje je ona dala ili će u budućnosti dati bilo kojoj trećoj državi.

Načelo reciprociteta – tj. uzajamnosti je značajno načelo za međunarodne privredne odnose. Oovo načelo omogućava uzajamno ponašanje država ugovornica tako što jedna ugovorna strana

s.m. 3


daje određene pogodnosti, povlastice, da bi druga ugovorna strana dobila odgovarajuću povlasticu ili pogodnost. U praksi se često primenjuje kod međunarodnih trgovinskih ugovora, posebno kad se tiče olakšica pri uvozu i izvozu roba, oslobođenja od plaćanja carina na proizvode…

Minimalni sistem – odnosno, minimalna pravila su skup pravila tj. njihov minimum koji određena država mora da obezbedi kao savremena međunarodna država stranim privrednim subjektima. Još nije standardizovan i često varira od zemlje do zemlje.

Načelo nacionalnog tretmana – podrazumeva izjednačavanje stranih subjekata sa domaćim privrednim subjektima. Putem ovog načela strani subjekt ne može imati lošiji pravni tretman od domaćeg privrednog subjekta. Domaća država obezbeđuje stranim licima ista prava koja imaju i domaća lica.

Preferencijalni tretman (klauzula povlašćenog položaja) – ovim tretmanom se postiže povlašćeno nastupanje određene države, odnosno njenih poslovnih (privrednih) subjekata i roba, poreklom iz te države, u drugoj stranoj državi, državi ugovornici. Ogleda se putem niza beneficija, pogodnosti, sniženja stopa, oslobođenja plaćanja carine…

Sistem pravičnog tretmana – ili sistemske nediskriminacije tj. jednakog i pravičnog postupka za sve zemlje i njihove privredne subjekte. Ovim sistemom bi trebalo dovesti sve privredne subjekte u jednake ili približno jednake uslove obavljanja nekih delatnosti u određenim državama. Razlikuje se od sistema najpovlašćenije nacije po tome što se isti faktički primenjuje i ne zahteva se od druge države da pruži iste ili slične pogodnosti.

3. MEĐUNARODNI MONETARNI FOND (MMF)

MMF osnovan je 1945. god. kada je i stupio na snagu Statut međunarodnog monetarnog fonda usvojen formalno 1944. god. U Breton Vudsu (SAD). Statut MMF-a je od tada menjan u dva navrata 1969 i 1978. godine. Članstvo u Fondu je uslovljeno članstvom u Svetskoj banci (Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj), pa postoji vrlo bliska veza između ove dve organizacije.

Na čelu MMF-a je Savet guvernera sa izvršnim odborom. MMF-om rukovodi generalni direktor koji kao organ predstavlja fond o kojeg bira Izvršni odbor MMF-a. Guverner emisione banke zemlje članice MMF-a je i član Saveta guvernera Fonda. Pet zemalja ( SAD, Velike Britanije, Nemačke, Francuske i Japan) imaju najveći broj glasova i kod njih SAD imaju najviše glasova u Fondu.

Osnovni ciljevi MMF-a su razvijanje međunarodne monetarne saradnje, olakšavanje širenja i razvijanja međunarodne trgovine, održavanje razvoja proizvodnih snaga, zaposlenosti i realnog dohotka, devizne stabilnosti, uvođenje multilateralnog sistema plaćanja između država članica za tekuće transakcije sa ciljem da se eliminišu smanjivanje stepena prezaduženosti država i smanjivanje neuravnoteženosti platnih bilansa zemalja članica. Uloga Fonda je i garantovanje zemljama članicama mogućnosti pod jednakim uslovima, povremeno korišćenje sredstava Fonda, kako bi one popravile svoje platne bilanse.

MMF je u početku postavio kao prioritetno pitanje utvrđivanje pariteta valuta zemalja članica kao neophodnog uslova za razvoj međunarodne trgovine i razmene uopšte. Tokom 1949. godine je urađeno značajno prilagođavanje pariteta i sprovođene su mnoge mere devalvacije u zemljama članicama. Neke zemlje su utvrdile paritete svojih valuta u saglasnosti sa MMF-om, a neke su imale „plivajuće“ kurseve svojih valuta. MMF je bio protiv ovih plivajućih kurseva i smatrao je da su te mere privremenog karaktera. Kasnije je MMF insistirao da pozajmice iz fonda budu kratkoročne i utvrdio je posebnu kamatnu skalu koja je imala za cilj da natera zemlje članice da pozajmljena sredstva ovog fonda vraćaju što pre.

Svaka zemlja članica fonda ima 250 glasova i još po jedan glas za svakih 100000 US$ svoje kvote. Sistem kvota je najvažnija karakteristika delovanje MMF-a i na osnovu kvote se određuje

s.m. 4


broj glasova zemlje članice, doprinosi i povećanja tih doprinosa. Kvota održava snagu privrede određene države. Svaka država članica Fonda plaća članarinu Fondu i ona je srazmerna kvoti koja je od MMF-a određena. To daje veliku prednost u upravljanju fondom i zemljama članicama čije su kvote velike, što je bio i uzrok stvaranje posebnog kluba razvijenih zemalja, na bazi opšteg aranžmana za zaduživanje.

Savet guvernera fonda određuje visinu članarine i da li će biti ista u vidu specijalnih prava vučenja ili u valuti zemlje članice. Ova specijalna prava vučenja emituje fond i raspodeljuje ih prema zemljama članicama da bi povećao postojeće rezerve. Nastala su 1969. god. Specijalna prava vučenja predstavljaju knjigovodstvenu vrednost koju MMF daje odobravanjem odgovarajućih iznosa na računima država članica.

Svakoj članici državi MMF-a se na osnovu učešća u novčanom potencijalu MMF-a određuju kreditne tranše koje zemlja članica može da koristi radi popravljanja svog platnog bilansa. Ovo korišćenje sredstava fonda se vrši putem stand-by aranžmana ili direktnim vučenjem od fonda (drawings). MMF odobrava zemlji članici okvirni kredit koji ona može da koristi po određenoj dinamici u toku jedne godine. Uobičajeni vremenski period stand-by aranžmana je jedna godina, ali se na zahtev zemlje članice može produžiti ali taj rok ne može biti duži od tri godine.

Prvobitna funkcija stand-by aranžmana imala je kreditnu ulogu i cilj im je bio da zemljama članicama omoguće kupovinu stranih sredstava za plaćanje. Kasnije su se u MMF-u odobravali krediti i kada su kvote zemlje članice niže od potreba, s tim što je zemljama trebalo da omogući da u granicama svojih kvota kupuju valute. Oni su imali i funkciju da povećaju kreditnu sposobnost zemlje članice. Sredstva fonda su se skoro automatski odobravala ovim zemljama članicama koje su tražile finansijska sredstava do iznosa 25% svoje kvote u cilju rešavanja svojih platno-bilansnih poteškoća. Kada su sredstva tražena do visine 100% kvote zemlje članice MMF-a, tada se fond trebao uveriti da članica vodi odgovarajući ekonomski i monetarnu politiku u skladu sa ciljevima fonda. Kada se MMF uveri o potrebi odobravanje finansijskih sredstava zemlji članici, tada ih odobrava u granicama stand-by aranžmana.

Evropska zajednica (Evropska unija)

Tri organizacije su ranije smatrale se evropskom zajednicom: Evropska zajednica za ugalj i čelik, Evropska ekonomska zajednica (Evropska unija) i Evropska zajednica za atomsku energiju. 1968 godine obrazuju se zajednički organi i donose zajedničke odluke u skladu sa ugovorom i osnivaju odgovarajuće zajednice (Ugovor o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik u Parizu 1951, Rimski ugovor o osnivanju EEZ 1957. godine i Rimski ugovor o osnivanju Evropske zajednice za atomsku energiju 1957. godine).

Evropska zajednica za ugalj i čelik (CECA)

Osnovana je 1951. godine u Parizu, u cilju stvaranja ekonomski snažne grupacije za određena ključna privredna područja i u cilju razvoja privrede zemalja članica i podizanja životnog standarda stanovništva. Organi Evropske zajednice za ugalj i čelik su Visoka vlast, Skupština zajednice, Specijalni savet, Savetodavni komitet i Sud pravde. Osnivanjem CECA stvoreno je zajedničko evropsko tržište za ugalj, čelik i rude gvožđa.

Evropska ekonomska zajednica (Evropska unija)

Bila poznata pod nazivom Zajedničko evropsko tržište (EEZ). EEZ je stvoren Rimskim ugovorom 1957 god., koji je stupio je na snagu 1.1.1958. godine, a zaključili su ga: SR Nemačka, Francuska, Italija, Holandija, Belgija, Luksemburg. Cilj EEZ je stvaranje zajedničkog tržišta, carinske unije i uzajamna privredna saradnja. 1955 godine su ukinute međusobne carine između država članova Evropske unije i stvoreno je jedinstveno tržište, u perspektivi je bila jedinstvena valuta. Organi Evropske unije su: Skupština, Savet komisije i Sud pravde.

Evropsko udruženje slobodne trgovine (EFTA)

s.m. 5


osnovano je 1959 godine u Stokholmu, u cilju unapređenja poslovnih (privrednih) aktivnosti zemalja članica, povećanje produktivnosti, obezbeđivanje finansijske stabilnosti, poboljšanja životnog standarda i sl. Članice su Austrija, Švedska, Norveška, Protugal, Švajcarska, Danska, Velika Britanija (dve poslednje bile članice do 1973. godine).

Latinsko-Američka zona slobodne trgovine (LAFTA)

Formirana u Montevideu 1960. godine od strane Argentine, Brazila, Čilea, Meksika, Paragvaja, Urugvaja i Perua. Trgovina između zemalja članica zasniva se na 3 značajna principa koji su dominantni iz polotičkih razloga: stvaranje podjednakih mogućnosti, dobrovoljnosi i neisključivosti.

Udruženje za slobodnu trgovinu zemalja Centralne Amerike (CAFTA)

Osnovano je 1957. godine ugovorom o slobodnoj trgovini i ekonomskoj integraciji zemalja Centralne Amerike: Gvatemala, Honduras, Nikaragva, Kostarika i Salvador.

4. EVROPSKA UNIJA (EU)

Evropska ekonomska zajednica je u početku svoga rada bila poznata i pod nazivom Zajedničko evropsko tržište, iako to nije bio zvaničan naziv (Evropska ekonomska zajednica – EEZ – stvorena Rimskim ugovorom 1957. god.). Ugovor je stupio na snagu 1.1.1958. god., a zaključili su ga: Italija, Francuska, Savezna Republika Nemačka, Holandija, Belgija i Luksemburg.

Njen cilj je bio stvaranje zajedničkog tržišta, stvaranje carinske unije i uzajamna privredna saradnja. Zadnjih godina je taj cilj i ostvaren i stvorena je Evropska unija gde su od 1995. god. ukinute međusobne carine između država članica EU. Stvoreno je jedinstveno tržište sa perspektivom jedinstvene valute.

Ujedinjenje Evrope u ekonomskom smislu reči se javlja kao nužna potreba iz razloga što je ona bila pritisnuta između SAD-a i SSSR-a i imala je izbor da se ujedini ili da se priključi nekoj od postojećih ekonomskih sila.

Organi EU su: skupština, savet, komisija i sud pravde. Skupština EU se sastoji od predstavnika država koji donose odluke shodno ugovoru o osnivanju EEZ. Ugovorom je predviđeno da pojedine države imaju sledeći broj poslanika, a time i glasove: Francuska 36, SR Nemačka 36, Italija 36, Holandija 14, Belgija 14 Luksemburg 6. Zaseda po pravilu jednom godišnje.

Savet EU je organ koji donosi odluke bilo konsenzusom, kvalifikovanom ili običnom većinom. On je nadležan da usklađuje opštu politiku država članica i donosi odluke koje imaju za cilj da se uskladi njihova privredna politika.

Komisije kao izvršni organ ima 9 članova sa mandatom od 4 godine. Zadatak komisije je da brine o primeni ugovora i propisa koje donose nadležni organi EU.

Sud pravde kao pravosudni organ ima dužnost da obezbedi pravnu primenu Rimskog sporazuma. Sastoji se od 7 sudija.

Osim već navedenih ciljeva EU, zajednica ima cilj i da se ostvari ekonomska ekspanzija i podigne životni standard u državama članicama. To se može postići uklanjanjem carinskih i kvalitativnih ograničenja, stvaranjem zajedničke tarife prema trećim zemljama, uklanjanjem barijera za slobodnu cirkulaciju robe, radne snage, usluga i kapitala, stvaranjem zajedničke ekonomske politike u oblasti agrara i saobraćaja, izjednačavanjem zakonodavstva u zemljama članicama i dr.

Svi navedeni zadaci EU planirani su da se ostvare u tri etape u trajanju od po četiri godine. Krajnji cilj zajednice je da se postigne ne samo jedinstveno tržište nego i potpuna monetarna i carinska unija. Zajednica podrazumeva međusobno ukidanje carine između država članica i uvođenje zajedničke carinske tarife prema trećim zemljama.

s.m. 6


Jedinstvenim evropskim aktom iz 1986. god. uveden je i novi organ, Evropsko veće, koje sačinjavaju šefovi država i vlada članica, kao i predsednika Komisije Evropske zajednice. Članom 8 Jedinstvenog evropskog akta iz 1986. god. se predviđa da svaka evropska država može zahtevati da postane članica i zahtev podnosi Savetu EU, koji o tome se izjašnjava jednoglasnom odlukom.

Da bi jedna država mogla da pristupi EU potrebno je da ispuni određene uslove:

geografski uslov – da se država nalazi u Evropi

ekonomski uslov – da u toj državi postoji slobodna tržišna privreda sa određenom stopom razvoja

politički uslov – da se radi o državi u kojoj postoji demokratski sistem i višepartijski parlamentarni sistem.

SFRJ je imala određene sporazume o saradnji sa EU. To je bio trgovinski sporazum SFRJ i EEZ zaključen 1970. god., kada je naša zemlja dobila tretman najpovlašćenije nacije, kako u pogledu carina i dažbina koje se preuzimaju prilikom uvoza robe i tako i pri izvozu i drugim pogodnostima kao na primer, prilikom obavljanja carinskih formalnosti i carinjenja. Naša zemlja je u trgovinskoj razmeni sa EEZ imala bogatu razmenu roba, kao i veliki izvoz naših proizvoda, mesa i mesnih prerađevina i dr. Posle ukidanja ekonomskih sankcija od UN očekuje se dalja ekonomska saradnja između naše zemlje i EU.

Међународно пословно право

МЕГАТРЕНД УНИВЕРЗИТЕТ

ФАКУЛТЕТ ЗА ПОСЛОВНЕ СТУДИЈЕ

© Вељко Милутиновић 2011.

Други блок-други час-СТО (наставак), Европска Унија

Основни циљеви ЕЕЗ

Стварање заједничког (унутрашњег) тржишта

Приближавање економских политика Држава чланица

Подстицање хармоничног развоја економских активности

Повећање економске стабилности и животног стандарда

Подстицање бољих односа између Држава чланица

Пет нивоа економске интеграције

Зона слободне трговине: државе елиминишу царине и квоте на увоз/извоз међусобно

Царинска унија: слободна трговина + заједничке царине и квоте према трећим земљама (“заједничка трговинска политика”)

Заједничко тржиште: царинска унија + укидање ванцаринских и квантативних мера

Унутрашње тржиште: заједничко тржиште + слободан проток радника, услуга и капитала

Економска унија: унутрашње тржиште + заједничка монетарна и фискална политика

Фазе развоја ЕЕЗ/ЕЗ/ЕУ

1968. укинуте царине, остварена царинска унија, пут ка заједничком тржишту

1986. Јединствени европски акт: убрзано стварање унутрашњег тржишта

1992. (мање-више) остварено унутрашње тржиште

s.m. 7


1993. Мастришки уговор: формирана ЕУ, као политичка заједница (спољни послови, безбедност, унутрашњи послови), започета фаза економске уније

1999: завршена монетарна унија увођењем Евра (новчанице и ковани новац од 2002.)

2009: јачање економске и политичке уније: Лисабонски уговор, Уговор о функционисању ЕУ (УФЕУ)

Хармонизација фискалне политике још увек у току





Други блок-трећи час-Европска Унија (наставак) и политичко-саветодавне организације

Заједничко тржиште у ЕУ

Огроман успех заједничког тржишта ЕЕЗ од 1958 до 1972: размена са трећим земљама утростручена, али размена унутар ЕЕЗ увећана девет пута

Заједничко тржиште ипак не обезбеђује потпуно слободну трговину, јер ослобађа само један од три фактора производње (сировину)

Слобода кретања услуга у савременом друштву има приближно једнаку или једнаку важност као и кретање добара (“услужна привреда”)-услуге представљају

Слобода кретања радника омогућава да радна снага иде тамо где је најпотребнија

Слобода кретања капитала омогућава прекогранична улагања

Унутрашње тржиште ЕУ

ЕЕЗ (сада ЕУ) је била и остала јединствени пример унутрашњег тржишта између независних држава

Унутрашње тржиште је “камен темељац” ЕУ и његов најстарији, неотуђиви део

Пет елемената унутрашњег тржишта:

Слободно кретање добара (појачана царинска унија)

Слободно пружање услуга/настањивање предузећа

Слободно кретања радника

Слободно кретање капитала

Заштита конкуренције

“Економски устав” ЕУ

Четири слободе кретања покривају четири фактора производње

Заједно са заштитом конкуренције, оне чине “економски устав” ЕУ, у бити неолиберални пројекат

Идеја иде много даље од пуке слободне трговине: ради се о максимално ефикасној алокацији ресурса унутар заједничке привреде

Посебности права ЕЕЗ/ЕЗ/ЕУ

ЕЕЗ је била сасвим посебна у односу на друге међународне организације; њене правне наследнице ЕЗ и ЕУ су и дан данас јединствене, у смислу:

s.m. 8


Институција

Природе права ЕУ

Веома јак и независан апарат владавине

Савет министара: међудржавни орган, има највећу законодавну улогу; у принципу, класичан међународни орган, али може доносити законе (регулативе, директиве) већином-нема потребе за консензусом-за разлику од већине међународних организација

Европска комисија: управа ЕУ, не одговара Државама чланицама, има јединствено широка овлашћења, доноси одлуке које обавезују појединце (у неким областима)

Европски суд правде (ЕСП), укљулујући и Општи суд ЕУ: независан, про-интеграцијски суд, доделио себи широке надлежности

Европски парламент: доскорашња причаоница, све више законодавни орган који даје ЕУ демократски легитимитет

Аутономни, наднационални правни систем

Кроз серију пресуда ЕСП током пет деценија од Римског уговора, установљено је:

Да је право ЕУ аутономни систем права, који се тумачи независно од националног права

Да право ЕУ ужива првенство у примени над националним правом, у домену своје примењивости, чак и над уставима Држава чланица

Да право ЕУ обавезује не само ЕУ и њене Државе чланице, већ и појединце

Да су многе одредбе права ЕУ непосредно примењиве (без националних аката имплементације) те да ЕУ (читај ЕСП), а не Државе чланице оцењују које су то одредбе

Политичке-саветодавне организације

Иако је ЕУ временом еволуирала из своје чисто трговинске улоге у комбиновано трговинско-политичко организацију, њена важност за наш предмет је првенствено трговинска

Са СТО је то посебно случај: она је била и остала предоминантно трговинска организација

Постоји, међутим, неколико организација чија улога на светском плану је првенствено политичка одн. саветодавна, али које имају одређени утицај на наш предмет

Савет Европе

Данас у великој мери засенчен појавом и моћи ЕУ, Савет Европе је најстарија регионална европска организација опште надлежности

Основан је 1949, са 10 чланица; данас броји 47. чланица

Савет Европе је први усвојио плаву заставу са дванаест жутих звезди, симбол који стоји изнад главе Богородице (или “Жене из Откровења”) у стразбуршкој катедрали

Седиште Савета Европе је у Стразбуру

Органи Савета Европе су:

– Комитет министара (спољних послова)

– Парламентарна скупштина (националних посланика)

s.m. 9


– Генерални секретар

Улога Савета Европе

Савет Европе је био својеврстан образац за “Сједињене европске државе” (израз Винстона Черчила ,1946.)

Савет Европе би вероватно постао оно што је сада ЕУ, да шест држава нису смислиле ЕЕЗ: у плану за ЕЕЗ није било В. Британије (која је ушла 1973, пошто је Генерал Де Гол умро)-док је В. Британија оснивач Савета Европе

Улога Савета Европе данас усмерена је на побољшање правног система у Државама чланицама и посебно на заштиту демократије и људских права

За разлику од ЕУ, Савет Европе не усваја обавезујуће правне акте: сваки акт је посебан међународни уговор, по уобичајеној процедури међународног права

Највећи допринос: Европска конвенција о људским правима (1950.)

Утицај Савета Европе на право

Европска конвенција о људским правима (1950.), са својих 13 протокола је најуспешнија међународна конвенција у овом домену

Ради примене конвенције, формиран је Европски суд за људска права при Савету Европе, који пресуђује директно и обавезујуће у споровима против Држава чланица

Конвенција је од изузетног значаја у пословном праву: на право на правично суђење, право на приватност и право на имовину често се позивају привредни субјекти

Од значаја за пословање су и Конвенција о сајберкриминалу и Конвенција о корупцији и организованом криминалу

Ако изузмемо Европски суд за људска права, правна улога Савета Европе је углавном координаторска, за усвајање конвенција

UGOVOR O MEĐUNARODNOJ PRODAJI ROBE

Ovaj ugovor predstavlja pravni posao gde se prodavac obavezuje da ce isporučiti robu kupcu, nad kojom kupac stiče pravo svojine uz isplatu određene cene prodavcu. Ugovor o međunarodnoj prodaji robe je dvostran, teretan i komutativni pravni posao. Privredni subjekti koji se nalaze u dve različite države i profesionalno obavljaju privrednu delatnost pojavljuju se kao ugovorne strane.

Bitni elementi ovog ugovora su: roba i cena, rok izvršenja, uslovi izvršenja, ambalaža. Nebitni elementi: kvalitet robe, mesto vreme i način isporuke robe, osiguranje robe, skladištenje robe itd. I nebitni elementi ugovora postaju bitni ukoliko na njih insistira jedna od ugovornih strana.

Ugovor o međunarodnoj prodaji robe u međunarodnom poslovnom pravu ima obligaciono pravno dejstvo, gde prodavac ima obavezu da izvrši isporuku robe a kupac da plati ugovorenu cenu.

Predmet ugovora o međunarodnoj prodaji robe jeste konkretna i postojeća roba koja je sa svojim karakteristikama u momentu zaključenja ugovora određena, a može biti i roba koja ce se sa sigurnošću u budućnosti proizvesti. Količina robe predstavlja masu robe koju je prodavac u obavezi da isporuči kupcu, a ugovorom se tačno navodi broj komada određene robe, težina, dimenzija, zapremina sa oznakom jedinice mere (litar, kilogram, metar itd.). Količina se

s.m. 10


može utvrđivati na vise načina: merenjem, vaganjem, prebrojavanjem. Troškove merenja snosi prodavac.

Količina isporučene robe utvrđuje se u mestu i u vreme kada je prodavac dužan da izvrši isporuku. U slučaju da prodavac ne pozove kupca da prisustvuje utvrđivanju količine robe ili kupac iz drugog razloga nije bio prisutan, pretpostavlja se da je isporučena ona količina koju je utvrdio kupac u svojem skladištu.

Kvalitet robe podrazumeva skup mnogih svojstava o robi: hemijska, fizička, estetska, tehnička itd. Pored kvaliteta robe i trgovačkog naziva robe navodi se i marka proizvoda: automobil marke „Fiat“, tip, karakteristike motora, godina proizvodnje ili na primer kafa „minas“, „italijansko vino“ uz dodatak „ekstra kvalitet“ i sl. Kupac je u obavezi da po prijemu isporuke utvrdi kvalitet robe.

U slučaju da su kupac i prodavac zaključili međunarodni ugovor o prodaji robe prema određenom uzorku, onda je i prodavac u obavezi da isporuči robu koja u svemu odgovara uzorku. Odustpanja su dozvoljena samo onda kada je to predviđeno ugovorom, uzansama ili trgovinskim običajima.

Kada je ugovoreno da se kvalitet robe utvrđuje prema standardu, podrazumeva se standard koji važi u mestu prodavca. Standard na opšti način određuje osobine ugovorene robe: oblik, dimenzija, kvalitet, namena i sl. On određuje minimum svojstava robe tako da ona može biti i boljeg kvaliteta. Pored domaćih postoje i međunarodni standardi za kvalitet: ISO- 9000, 9001, 9002 itd.

Cena robe je po pravilu određena u ugovoru i predstavlja bitan elemenat ugovor. Cenu može odrediti i neko treće lice – neka agencija, veštak, s tim da treba da postupa pošteno, savesno i razumno. Cena obuhvata neto težinu robe, bez kasa skonta ili rabata pod kojim se podrazumevaju popusti koje prodavac daje kupcu. Ukoliko ovakvi popusti nisu ugovorom predviđeni, oni se i ne priznaju. Obračun cene vrši se fakturom ili računom, to je isprava koju ispostavlja prodavac kupcu za isporučenu robu.

UGOVOR O MEĐUNARODNOM TRGOVINSKOM POSREDOVANJU I ZASTUPANJU

Ugovor o međunarodnom trgovinskom posredovanju je poseban ugovor o spoljnotrgovinskim uslugama, kojim se trgovinski posrednik obavezuje da drugu ugovornu stranu, svog nalogodavca, komitenta dovede u vezu sa nekim trećim licem, po pravilu izvan domicila zemlje u kojoj je sedište nalogodavca, u cilju zaključenja nekog međunarodnog privrednog ugovora (između nalogodavca i trećeg lica) iz oblasti ST prometa roba ili usluga, a nalogodavac se obavezuje da će za ovu uslugu platiti posredniku određenu naknadu – proviziju.

Međunarodnim posredovanjem u širem smislu se smatra delatnost privrednih subjekata koji pružaju međunarodne trgovinske usluge kao što su: međunarodno posredništvo, međunarodna špedicija, međunarodni komision itd. U užem smislu, pod međunarodnim posredovanjem se smatra posao međunarodnog mešetarenja, odnosno dovođenja dva licu u vezu putem posrednika u cilju zaključenja međunarodnog privrednog ugovora.

Međunarodno posredništvo može biti:

trgovinsko posredovanje pri obavljanju raznih poslova kupovine i prodaje roba itd;

berzansko posredovanje na berzi.

Poslovi međunarodnog trgovinskog posredovanja se mogu podeliti u tri grupe:

obavljanje u svoje ime i za račun inostrane firme poslova koji prethode zaključivanju ugovora o kupovini i prodaji robe ili vršenju usluge;

s.m. 11


spajanje inostranih firmi sa domaćim privrednim organizacijama radi zaključenja međunarodnog ugovora o kupovini i prodaji robe ili vršenju drugih usluga;

poslovi koji se odnose na izvršenje ugovora međunarodne kupovine-prodaje robe i poslova u vezi izvršenja usluga.

Ugovorne strane u ugovoru o međunarodnom trgovinskom posredovanju su spoljnotrgovinski posrednik (mešetar) i njegov nalogodavac, komitent. Međunarodnim posredničkim poslovima bave se spoljnotrgovinska posrednička preduzeća i društva, trgovinske agencije.

Predmet ovog ugovora je dovođenje u vezu nalogodavca sa trećim licem u cilju zaključenja međunarodnog privrednog ugovora.

Ovaj ugovor je neformalan, može se zaključiti u bilo kakvoj formi, takođe je ugovor po pristupu, dvostrano obavezan i teretan jer obavezuje obe ugovorne strane posrednika i komitenta.

Ugovor (posao) o međunarodnom trgovinskom zastupanju ( agenturi ) – ovim ugovorom se obavezuje zastupnik, trgovinski agent da ce u ime i za račun nalogodavca zaključiti jedan ili više međunarodnih privrednih ugovora i da ce za taj posao dobiti određenu proviziju od nalogodavca. Trgovinski agent odnosno trgovinske agencije koje se bave profesionalno ovim poslom obavljaju poslove međunarodnog trgovinskog zastupništva, a kod nas se ovim poslom mogu baviti samo privredne organizacije kao sto su: spoljnotrgovinske organizacije , trgovinske organizacije itd.

Postoji više vrsta zastupništva i mogu se podeliti :

1. unutrašnje i međunarodno zastupanje, u zavisnosti da li se obavlja u unutrašnjem ili međunarodnom prometu – U unutrašnjem prometu poslovima zastupništva se bave specijalizovane zastupničke firme, a zastupništvo u međunarodnim privrednim odnosima i spoljnoj trgovini se najčešće obavlja preko isto zastupničkih firmi od strane domaćih privrednih subjekata koja zastupaju inostranu firmu. Pomorski agent je lice koje na kopnu pomaže brodaru da pronađu teret za transport i dovede u vezu stranke radi zaključenja ugovora o prevozu robe.

2. opšte i specijalno međunarodno trgovinsko zastupanje – po opštem zastupanju se ovlašćuje trgovinski zastupnik da na određeno vreme u ime i za račun svog nalogodavca na određenom prostoru, obično na teritoriji druge države zaključuje sve ili određene ugovore u vezi sa predmetom posla nalogodavčeve delatnosti. Kod specijalnog međunarodnog trgovinskog zastupanja ovlašćuje se posebnim ugovorom međunarodni trgovinski zastupnik, koji u ime i za račun svog nalogodavca obavlja određeni pravni posao.

3. obično i del credere međunarodno zastupanje – ova podela zavisi od obima odgovornosti zastupnika za rad trećih lica. Obični trgovinski zastupnik ima manju odgovornost i ne odgovara za rad trećih lica. Del credere zastupnik odgovara sire za izbor i rad trećeg lica.

4. prema obimu ovlašćenja

5. prema području obavljanja delatnosti itd.

Poslovi međunarodnog trgovinskog zastupanja obuhvataju: poslove koji prethode zaključivanju ugovora, zaključivanje ugovora i otvaranje i držanje konsignacionih skladišta i servisiranje robe.

Ugovor o međunarodnom trgovinskom zastupanju je dvostrano obavezani teretan, zaključuje se u pismenoj formi i evidentira se u saveznom nadležnom organu. Ovaj ugovor se zaključuje

s.m. 12


tako sto zastupničko preduzeće od nalogodavca dobije nalog za zastupanje, a zastupnik je dužan da se izjasni da li prihvata nalog.

Ugovor koji je zaključen na neodređeno vreme može da se raskine krajem svakog tromesečja, a ugovor koji je zaključen na određeno vreme prestaje istekom tog vremena.

ГАТТ-”привремени” споразум који је трајао 47 година

Иако Хаванска повеља и МТО никада нису заживели, 1947. је ратификован IV део Повеље који се тицао царина и трговином робе-Општи споразум о царинама и трговини (ГАТТ)

ГАТТ је ступио на снагу тако што је ратификован и Протокол о привременој примени овог споразума

“Привремена” примена је на трајала 47 година, до 1994.

Иако институционални део Хаванске повеље није никада ступио на снагу, ГАТТ је постепено формирао сопствену администрацију-Секретаријат, који се старао о спровођењу споразума

Основни принципи ГАТТ

ГАТТ је, у великој мери, преузео и развио већ познате концепте из међународног економског права

Основни принципи ГАТТ-а су следећи:

– Клаузула најповлашћеније нације

– Клаузула националног третмана

– Забрана квантативних ограничења

– Слобода транспорта

– Одбрана од дампинга

Клаузула најповлашћеније нације у ГАТТ-у

Уопште: обавеза да уговорне стране дају једна другој све повластице које су дале трећим странама

У контексту ГАТТ (члан 1.):

Све нације су најповлашћеније : обавеза се примењује на све чланице и важи за све чланице

Међутим, обавеза није апсолутна, постоје изузеци:

Преференцијали испод “преференцијалне маргине”- за одређене суседне земље, између бивших колонија и њихових колонизатора и сл.

Специјални аранжмани: погранични промет, царинске уније и слободне царинске зоне

Концесије

Пример специјалног аранжмана: државе чланице ЕУ не морају да шире привилегије из чланства ЕУ, јер имају посебно, заједничко (“унутрашње”) тржиште

Како знати ко је коме дао коју повластицу (концесију)?

Постоји Листа концесија у Анексу споразума, која се стално ажурира

Концесије се уговарају приликом приступања нове земље (нпр. Србија сада преговара са Панамом)

s.m. 13


Концесије су битан инструмент условљавања: две трећине држава чланица морају да се сложе да би приступила нова чланица

Клаузула националног третмана

Уопште: обавеза да се увозна роба одн. страни привредни субјекти не третирају мање повољно од домаће робе и субјеката

У Члану III ГАТТ:

Не могу се наплаћивати унутрашњи порези или друге дажбине у већем износу за увозну робу него за домаћу робу (дозвољене су различите транспортне тажбине ако су засноване на објективним разлозима-нпр. дужина пута)

Једнака примена свих других унутрашњих прописа: нарочито се не може одређивати да одређени удео у производу долази из домаћих извора или одређених страних земаља

Изузеци за јавне набавке и субвенције

Забрана квантативних ограничења

Члан XI ГАТТ прописује да су једини дозвољени метод заштите домаћег тржишта царинске дажбине

Идеја је да не смеју да постоје апсолутне препреке за трговину: царине јесу препреке, али извозник може да се потруди да их премости (конкурентном ценом)

Самим тим, количинска одн. квантативна ограничења (увозне и извозне квоте) нису дозвољена

Постоје, међутим, бројни изузеци од општег правила (критичне несташице, нарушавање платног биланса)

Слобода транзита

У ГАТТ-у (члан V), слобода транзита подразумева да власти не смеју правити разлику по основу заставе брода, места поласка, доласка, уласка или одредишта, власништва робе, брода и других средстава транспорта

Могу се наплаћивати дажбине и прописивати друге формалности, али оне не смеју бити неповољније од оних које се примењују на превоз у транзиту у или из било које треће државе

У суштини, не постоји права “слобода” транзита, већ практична примена најповлашћеније нације

Одбрана од дампинга

Члан VI ГАТТ предвиђа одбрану од дампинга; дампингом се сматра извоз у другу земљу по цени која је мања од:

Упоредиве цене у земљи извозници

Ако не постоји упоредива цена, најниже цене у трећој држави у коју се такође извози слични производ или

Збира трошкова производње у земљи извозници и разумних додатних трошкова и профита

Као противтежа дампингу, за Државе чланице жртве дампинга предвиђене су тзв. “компензаторне дажбине”, као врста дажбине која чини дампинг неисплативим

Резиме

Најбитнија питања са овог часа:

s.m. 14


Шта је Конференција у Бретон Вудсу?

Зашто је ГАТТ привремени споразум (мртворођена МТО)

Који су основни принципи ГАТТ?




БЕОГРАД


Трећи блок-други и трећи час: ГАТТ и Споразуми о субвенцијама и антидампингу

Основни принципи ГАТТ

ГАТТ је, у великој мери, преузео и развио већ познате концепте из међународног економског права

Основни принципи ГАТТ-а су следећи:

– Клаузула најповлашћеније нације

– Клаузула националног третмана

– Забрана квантативних ограничења

– Слобода транспорта (неће бити предмет овог предавања)

– Одбрана од дампинга

Клаузула најповлашћеније нације у ГАТТ-у

Уопште: обавеза да уговорне стране дају једна другој све повластице које су дале трећим странама

У контексту ГАТТ (члан 1.):

Све нације су најповлашћеније : обавеза се примењује на све чланице и важи за све чланице

Међутим, обавеза није апсолутна, постоје изузеци:

Преференцијали испод “преференцијалне маргине”- за одређене суседне земље, између бивших колонија и њихових колонизатора и сл.

Специјални аранжмани: погранични промет, царинске уније и слободне царинске зоне

Клаузула најповлашћеније нације

Члан I ГАТТ 1994: суштински, задржан је ГАТТ 1947, с тим што су усвојене “дефиниције” и “преседани” развијени до 1994:

“У погледу царина и намета било које врсте наментнутих на или везаних за увоз или извоз или наметнутих на међународни трансфер плаћања за увоз или извоз и у погледу начина наплаћивања наведених царина и других намета и у погледу свих правила и формалности везаних за увоз и извоз... свака предност, погодност, привилегија или имунитет дат од стране једне Чланице производу који води пореко из или је упућен у било коју другу Чланицу ће сместа и безусловно бити примењена на једнаке производе који воде порекло или су упућени на територије свих других Чланица.”

Елементи клаузуле најповлашћеније нације

s.m. 15


Клаузула најповлашћеније нације односи се на третман “једнаких” (суштински идентичних) производа (в. секцију о обавези националног третмана ниже)

Дискриминација између Чланица може бити de iure (отворена) или de facto (прикривена)

Дискриминација је забрањена у вези са “привилегијама”

“Привилегија” мора бити примењена на све Чланице “сместа и безусловно”

De iure и de facto дискриминација

De iure = отворена, директна дискриминација)

De facto = прикривена, индиректна дискриминација

De iure дискриминација: “укидамо царину на увоз аутомобила из Кине, али не из Јапана”

De iure дискриминација: ЕУ је дискриминисала у корист својих бивших афричких колонија (на штету централне Америке) и покушала да убеди СТО да се афричке банане битно разликују од америчких-није успела: банане су банане, закључује СТО

Канада је укинула царину на увоз аутомобила одређених произвођача: de iure, произвођачи могу производити било где; de facto, мера је ишла у корист произвођача који раде у Канади-забрањено

Концесије

Повластице или концесије су мерило повлашћености у ГАТТ

Концесија: уступак, оно што је једна држава “дала” другој

Како знати ко је коме дао коју повластицу (концесију)?

Постоји Листа концесија у Анексу споразума, која се стално ажурира

Концесије се уговарају приликом приступања нове Државе чланице ГАТТ-у, одн. СТО

Привилегије (2)

Класичан пример привилегије је укидање царине не на одређени производ у односу на одређену државу чланицу

Такође су битни:

– Интерни намети

– Интерне процедуре везане за продају, дистрибуцију и употребу производа

Клаузула најповлашћеније нације се преклапа са обавезом националног третмана, јер задире у прописе у унутрашњој трговини

Примери:

– Формалности за укидање царине над одређеним производом

– Метод управљања квотом за безцарински увоз

“Сместа и безусловно”

Не смеју се наметати додатни услови за примену нове привилегије на остале Чланице

Пример: Индонезија је захтевала, за привилегије у увозу ауто-делова, да се делови уграђују у “Национални ауто” и да се гарантује одређени “домаћи садржај” истих-забрањено

s.m. 16


Белгија је увела царинске привилегије земљама које је имају сличан систем породичног додатка као Белгија-забрањено

Под изразом “сместа” се не подразумева конкретан рок: од тренутка када ступи на снагу привилегија према једној Чланици, остале Чланице могу на њу да се позивају када то буде потребно, одн. када то буду желеле

Клаузула националног третмана

Уопште: обавеза да се увозна роба одн. страни привредни субјекти не третирају мање повољно од домаће робе и субјеката

У Члану III ГАТТ:

Не могу се наплаћивати унутрашњи порези или друге дажбине у већем износу за увозну робу него за домаћу робу (дозвољене су различите транспортне тажбине ако су засноване на објективним разлозима-нпр. дужина пута)

Једнака примена свих других унутрашњих прописа: нарочито се не може одређивати да одређени удео у производу долази из домаћих извора или одређених страних земаља

Обавеза “националног третмана”

Члан III ГАТТ 1994: опет се репродукује ГАТТ 1947, с тим што су усвојене “дефиниције” и “преседани” развијени до 1994.

Остаје забрањено примењивати различите порезе и управне мере на увозну робу у домаћем промету

За разлику од царина које се уговарају са осталим чланицама, обавеза националног третмана за робу која је прешла границе важи увек и није предмет преговора ни одступања

Једини изузеци су општи изузеци из члана XX ГАТТ-здравље, безбедност, итд.

Изузеци од националног третмана

Национални третман није обавезан за:

Јавне набавке добара (за употребу државе, не за даљу препродају)

Субвенције домаћим произвођачима (за субвенције постоје посебна правила)

“Различити третман сличних добара”

Члан III ГАТТ 1994. забрањује дискриминацију, кроз “различити третман сличних добара”

“Сличност” добара се установљава поређењем три карактеристике:

– Намена производа на циљном тржишту

– Укус и навике потрошача

– Својстава производа, одн. његове природе и квалитета

Све ове карактеристике појављују се на страни тражње, те се не испитују карактеристике понуде (произвођача-извозника)

Главна карактеристика, која ствара обориву претпоставку “сличности” је царинска класификација по категоријама Међународне царинске уније

“Различити третман” (наставак)

s.m. 17


Формално гледано, морају се испитати сва четири аспекта-не може се стати када први “упали”

Укуси и навике потрошача увек могу да надвладају класификацију, ако су веома јако одређени и ако имају објективну (нпр. научну) подлогу:

– Разликовањем грађевинских материјала “са азбестом” од грађевинских материјала “без азбеста”, Европска заједница није разликовала између сличних добара, јер су потрошачи ове прве сматрали опасним и самим тим непожељним

Напомена: ефекат различитог третмана није битан: не мора се доказивати да је дискриминисана страна претрпела штету, нити чак да је било утицаја на тенденције кретања робе (пораст или смањење обима)

Нема доказивања протекционистичке намере

Не мора се доказивати ни протекционистичка намера државе увознице:

Случај Чилеанске акцизе на јака алкохолна пића:

Пића од 35 до 39% алкохола: акциза од 27%

Пића преко 39% алкохола: акциза од 47%

Чиле је производио пића до 39% која су била суштински слична увозним пићима од преко 39%

Резултат: збирно, већина “оштећених” пића су домаћа

Међутим, испало је да 75% домаће производње тешких пића остало испод “црте” од 39% алкохола, док се 95% увозних пића нашло изнад “црте”

Закључак: акциза је била дискриминаторна

РЕЗИМЕ

Најбитнија питања из претходних слајдова:

На какве производе се односи обавеза пружања статуса најповлашћеније нације (на једнаке производе)

Шта значи обавеза да се нове привилегије примене на све Државе чланице “сместа и безусловно” (да остале земље могу аутоматски да се позову на привилегију дату другој земљи)

Шта је de iure а шта de facto дискриминација? (прва је отворена, директна дискриминација, друга је прикривена)

Како се установљава да су добра слична у смислу члана III ГАТТ-а? (царинска квалификација, укус потрошача, намена и својства)

Забрана квантативних ограничења

Члан XI ГАТТ прописује да су једини дозвољени метод заштите домаћег тржишта царинске дажбине

Идеја је да не смеју да постоје апсолутне препреке за трговину: царине јесу препреке, али извозник може да се потруди да их премости (конкурентном ценом)

Самим тим, количинска одн. квантативна ограничења (увозне и извозне квоте) нису дозвољена

Постоје, међутим, бројни изузеци од општег правила

Изузеци од забране квантативних ограничења

s.m. 18


Привремене забране извоза услед критичних несташица животних намирница или других производа од виталног значаја

Увозне/извозне забране ради примене стандарда или прописа о класификацији, градирању или стављању у промет робе

Увозна ограничења или уклањања вишка пољопривредних/рибарских производа

Примена квота опет мора бити недискриминаторна, а квота се има поделити у складу са договором са заинтересованим земљама

Дискриминација могуђа из платно билансних разлога

Одбрана од дампинга

Члан VI ГАТТ предвиђа одбрану од дампинга; дампингом се сматра извоз у другу земљу по цени која је мања од:

Упоредиве цене у земљи извозници

Ако не постоји упоредива цена, најниже цене у трећој држави у коју се такође извози слични производ или

Збира трошкова производње у земљи извозници и разумних додатних трошкова и профита

Ако се не докаже први основ, други не помаже много (можда је дампинг распрострањен?), а трећи се тешко доказује (шта је разуман профит и како прецизно утврдити трошкове производње у страној земљи?)

Компензаторне дажбине

Члан VI.2 ГАТТ дозвољава увођење тзв. компензаторних дажбина од стране државе увознице у случају дампинга до износа дампинга (дампинг маргина), под условом да дампинг наноси или прети да нанесе штету домаћој индустрији или кочи њен развој

Осим у хитним случајевима, ове мере се уводе уз сагласност других држава чланица, које могу да испитују дејство дампинга у земљи која предлаже компензаторне дажбине (тј. да ли има или ће бити штете)

Када нема штете у дампингу?

Претпоставља се да нема штете ако, приликом примене система за стабилизацију домаћих цена или враћања домаћих произвођача на примарну робу:

Дошло до продаје по нижим ценама у земљи извозници

Систем не стимулише извоз на неправичан начин нити на други начин озбиљно штети интересима других држава

Државна трговинска предузећа

Члан XVII ГАТТ-а: Државна предузећа = држава их је основала или им дала посебна права везана за увоз

Морају куповати у складу са принципом недискриминације

Изузетак: јавне набавке (обично за сопствене потребе државе, одн. државних предузећа), где је дискриминација дозвољена

Дужност узајамног обавештавања и преговарања између држава, због опасности за слободну трговину коју представљају монополи на увоз одређених производа

Земље у раној фази развоја

s.m. 19


Члан XVIII ГАТТ-а: земље у “раној фази развоја” (најсиромашније земље) могу да измене или опозову концесије на увоз робе ради промовисања и оснивања посебне индустрије

Оне такође могу да уведу општу контролу увоза (ограничавањем количине или вредности робе), ради осигурања спољне финансијске позиције и потребног нивоа развоја

Ове мере су привременог карактера и оне се периодично преиспитују

Ванредне мере за увоз посебних производа

Члан XIX ГАТТ-а прописује да ако, услед непредвидивог развоја и дејства обавеза из споразума, дошло до таквог пораста обима увоза производа на територију државе чланице да се наноси озбиљна штета домаћим произвођачима, држава чланица може да суспендује своју обавезу у целини или делимично или да опозове или измени концесију

Обавезно је претходно писмено обавештење других страна и спровођење консултација

Општи изузеци

У складу са чланом XX ГАТТ-а, опште заштитне мере (општи изузеци од договорених концесија) се могу примењивати, под условом да нема арбитрерне или неправедне дискриминације и ако не представљају прерушена ограничења међународне трговине

Опште заштитне мере се могу применити:

– Ради заштите јавног морала

– Ради заштите живота и здравља људи, животиња и биљака

– Ради регулисања увоза и извоза злата и сребра

Општи изузеци (наставак)

– Ради спровођења националних прописа који нису неконзистентни са ГАТТ-ом (не мора да се зна за колоквијум)

– Ако се односе на производе затворског рада

– Ради заштите националног уметничког, историјског или археолошког блага

– Ради сигурности и безбедности и др.

Царинске уније и слободне царинске зоне (није на колоквијуму!)

Сходно члану XXIV ГАТТ-а, чланице ГАТТ-а могу формирати царинске уније и слободне царинске зоне (нпр. ЕЕЗ/ЕУ) међусобно или са државама изван ГАТТ-а

Када се формирају такве уније или зоне, не смеју се уводити неповољнији услови трговине према чланицама ГАТТ-а које нису укључене у унију или зону (али се смеју уводити повољније унутар уније)

Овом одредбом се у исто време осигурава: правна сигурност унутар ГАТТ-а (поштовање обавеза) и омогућава даље ослобађање трговине кроз регионалне савезе

Анти-дампинг

Иако је уз Споразум о СТО уведен посебан Споразум о анти-дампинг мерама, суштина је иста као и у ГАТТ 1947, уз прецизније дефиниције и процедуру:

Дампинг није забрањен, само је дефинисан од стране СТО (као извоз испод домаће цене)

s.m. 20


Држава увозница може, али не мора да уведе “анти-дампинг мере”

Имати на уму да су дампинг-мере изузетак од правила најповлашћеније нације: мере се односе само на неке извознике, а не једнако на све

Анти-дампинг мере се не уводе против Чланица СТО, већ против конкретних предузећа-извозника

Анти-дампинг мере могу да трају до пет година, када се морају преиспитати пре евентуалног обнављања

Субвенције и компензаторне мере

Посебан Споразум о субвенцијама и компензаторним мерама је уговорен уз Споразум о СТО 1994.

Субвенције су мере које коштају државу а користе конкретном примаоцу-извознику

Субвенције су одувек биле изузетак од принципа националног третмана предвиђене чланом III.8 ГАТТ

Субвенције се деле на “забрањене” и “оспориве”

Забрањене су директне субвенције: на извоз као такав или кроз награду за “домаћи садржај” у производима-када буду откривене, морају се укинути без одлагања

Све остале субвенције су оспориве, што значи да се против њих могу примењивати компензаторне мере, али чланице-даваоци субвенција нису дужне да их повуку

Компензаторне мере

Компензаторне мере су сличне анти-дампинг мерама и компензаторним дажбинама, с тим што се односе на субвенције: у суштини, оне су намет који уводи чланица-увозница да надокнади разлику између “праве” цене и субвенционисане цене

Однос компензаторних мера и одмазде: чланица увозник не може за исте производе увести истовремено и компензаторне мере и одмазду (укидање неке друге привилегије за чланицу-извозницу) НИЈЕ НА КОЛОКВИЈУМУ

Компензаторне мере се уводе после поступка за утврђивање постојања субвенције (око годину дана), док се одмазда сме применити (опште правило СТО) само уз решење Органа за решавање спорова које то одобрава НИЈЕ НА КОЛОКВИЈУМУ)

Заштитне мере

Споразум о заштитним мерама уз Споразум о СТО 1994:

Чланицама је дозвољено да уведу привремене заштитне мере, у облику царина, прописаних квота и тарифних квота

Овим споразумом дозвољено је поступање противно уговореним царинским тарифама из члана II и забрани увођења квота из члана XI ГАТТ 1994. (и 1947.)

Заштитне мере се могу примењивати када повећање увоза доводи до озбиљне опасности по домаћу производњу (формулација преузета из ГАТТ 1947.)

Ограничења за заштитне мере

Заштитне мере морају да:

Поштују начело најповлашћеније нације (једнако се примењују на све чланице СТО)-ако су у облику квота, исте се морају делити пропорционално

s.m. 21


претходним уделима извозника, с тим што је дозвољена диспропорција за извознике који су “ударили” јаче по домаћој привреди

Буду ограничене на највише четири године-овај период се може обновити највише једном, с тим што ако се не обнови у року, не може се обнављати још најмање четири године (обавеза “примирја”)

Трајно повећање царинских тарифа

Уз претходне привремене мере, члан XXVIII ГАТТ 1994 предвиђа могућност трајног повећања царинске тарифе

Повећања се уговарају са другим чланицама које траже нешто заузврат-преговара се са оним чланицама са којима је првобитно уговорена царина која се повећава, с тим што чланице које извозе више од тих чланица у чланицу-увозницу могу да се придруже преговорима

Чланица може једнострано, без договора, да повећа тарифе-то су урадиле Аустрија, Финска и Шведска када су приступиле ЕЗ (ради усклађивања са ЕЗ тарифом)-Канада је претила одмаздом па је одустала-остаје нејасно да ли је имала право на одмазду

Код трајног повећања тарифе, опет важи начело најповлашћеније нације: тарифа се повећава према свима

РЕЗИМЕ (2)

Члан XI ГАТТ-а предвиђа да су царине једини дозвољени начин заштите домаћег тржишта-то значи да су, у принципу, забрањена каква ограничења? (квантативна ограничења, одн. увозне и извозне квоте)

Шта су компензаторне дажбине? (дажбине које надокнађују разлику између дампинг цене и тржишне цене, које се уводе као одбрана од дампинга)

Када се могу увести компензаторне дажбине? (када дампинг наноси или прети да нанесе штету домаћој индустрији или кочи њен развој)

Који је изузетак од обавезе државних предузећа да купују у складу са принципом недискриминације? (јавне набавке)

РЕЗИМЕ (3)

Ради чега могу земље у раној фази развоја да опозову концесије на увоз робе? (ради промовисања или оснивања посебне индустрије)

Када се могу увести ванредне мере за увоз посебних производа из члана XIX ГАТТ-а? (када дође до непредвидивог развоја и дејства обавеза из споразума, где је обим увоза производа толико порастао да се наноси озбиљна штета домаћим произвођачима)

Ради чега се могу увести опште заштитне мере из члана XIX ГАТТ-а? (ради заштите јавног морала, заштите живота и здравља, регулисања увоза и извоза злата и сребра, на производе затворског рада, ради заштите националног уметничког, историјског или археолошког блага, ради сигурности и безбедности)




БЕОГРАД


s.m. 22


Други блок-четврти час-Светска банка и ММФ

Групација светске банке

Групација светске банке има пет чланица:

Међународна банка за обнову и развој (International Bank for Reconstruction and Development-IBRD)

Међународно удружење за развој (International Development Association)

Међународна финансијска корпорација (International Finance Corporation-IFC)

Мултилатерална агенција за осигурање инвестиција (Multilateral Investment Guarantee Agency-MIGA)

Међународни центар за решавање инвестиционих спорова (International Centre for Settlement of Investment Disputes-ICSID)

Светска банка

Светска банка , стриктно гледано, састоји се од:

Међународне банке за обнову и развој (IBRD) и

Међународног удружења за развој (IDA)

Ове две банке садрже core business-основну делатност Светске банке, а то је финансирање земаља у развоју

Преостале чланице Групације су производ каснијег усмеравања ка приватном сектору и бизнису уопште и о њима ће бити више речи на другим предавањима

Шта је IBRD?

IBRD је, попут целе УН, Савета Европе, ОЕЦД, директан резултат другог светског рата.

Од данашњих чланица Групације, она је једина предвиђена на Бретон Вудс конференцији у јулу 1944.

IBRD је формално основана 27. децембра 1945 и њен првобитни задатак био је финансирање обнове у ратом опустошеној Европи и Јапану.

Формално гледано, ради се о специјализованој агенцији УН, с тим што у пракси IBRD ужива оперативну независност од остатка УН система

Стриктно гледано, IBRD није међународна организација у класичном смислу, већ банка

Чланство и финансирање IBRD

IBRD је међународна банка, у којој 186 чланица УН и Косово имају уделе, засноване на улозима:

$11,7 милијарди уплаћеног капитала

$182 милијарди “позваног” капитала: капитала који су се Државе чланице обавезале да ће уплатити на “позив” банке-до сада, таквог позива никада није било

IBRD се углавном финансира узимањем кредита на светском финансијском тржишту: она издаје обвезнице које имају ААА рејтинг (најјачи) и користи тај рејтинг да јефтиније позајми новац земљама у развоју које би кредити иначе много скупље коштали

Ко су клијенти IBRD?

IBRD позајмљује новац земљама у развоју обично са маржом од 1%

s.m. 23


Клијенти су не само најсиромашније земље (БНП по глави становника од $1.005 или мање), већ и земље средњег прихода (од $1.006 до $12.275), у које спада и Србија

Када се пређе граница од $12.275 БНП по становнику, сматра се да је земља “матурирала” и да више није “у развоју”-то се десило Западној Европи и Јапану 60-тих година, отуда фокус на земље у развоју, уместо послератне обнове

Клијенти су државе као такве и јавна предузећа

Критеријуми за давање зајма IBRD

IBRD може дати средства директно, као банка, или посредовати између приватних инвеститора на тржишту капитала, као што може и допунити приватно финансирање или пружити гаранције

IBRD пружа и саветодавне услуге-техничку помоћ, кроз семинаре, едукацију и анализу привреде

Два општа критеријума за давање зајма:

Да се зајам не може повољније добити другде и

Да IBRD сматра да су зајмопримац одн. гарант у стању да испуне обавезе

Зајмови се дају само за производне или профитабилне пројекте, са пажњом доброг привредника

Правна посебност уговора IBRD

Главна правна посебност уговора (о зајму или о гаранцији) IBRD, из члана 10.01 Општих услова:

“Права и обавезе Банке, позајмљивача или јемца из уговора о зајму или гаранцији ваљана су и примењују се у складу са њиховим условима, без обзира на право било које државе, или политичку поделу која из тога произилази”

Речју, IBRD има “своје” право: без обзира на одредбе националног права, услови из уговора се примењују

У случају спора, надлежна је арбитража Међународног суда правде

IDA

Међународно удружење за развој (IDA) је “други” члан Светске банке, основан 24. септембра 1960.

За разлику од IBRD, активности IDA су усмерене искључиво на 80 најсиромашнијих земаља света

Кључна разлика је хуманитарна оријентација IDA:

Не траже се гаранције земаља-зајмопримаца, нити оне морају бити кредитно способне

Услови су повољнији (безкаматни кредити)

Привреда се, углавном, развија индиректно, кроз развој школства, базичне инфраструктуре, базичних здравствених услуга, институционалне реформе

IDA(2)

Разликује се и извор финансирања: примарни извор финансирања нису сопствене обвезнице (jer IDA није профитабилна), већ донације богатих земаља и трансфери из IBRD

Са IBRD се дели управа, седиште и већи део чланства-IDA има 170 чланова (169 земаља УН плус Косово)

s.m. 24


Органи Светске банке

IBRD и IDA имају седиште у Вашингтону (као и цела Групација Светске Банке)

Ове две организације деле (заједно са IFC):

Савет гувернера (представничко тело састављено од гувернера централне банке или министара финансија Држава чланица), највиши орган Светске банке, који се састаје једном годишње и одлучује о главним питањима (чланство, висина капитала, усмеравање добити)

Органи Светске банке (2)

Де факто (исти људи седе у формално различитим одборима), оне деле и Извршне одборе директора, састављене од 25 извршних директора, који су стално лоцирани у Вашингтону и задужени су за детаљну разраду политике и одобрење кредита/гаранција

5 директора постављају 5 Држава чланица са највећим улогом (САД, Јапан, Немачка, Британија, Француска), остали су бирани из редова преосталих чланица

Председника Банке бира Председник САД уз одобрење Савета гувернера и он је председник целе Групације (укључујући MIGA и ICSID)

Међународни монетарни фонд

Попут IBRD, Међународни монетарни фонд (ММФ) је једно од “деце” конференције у Бретон Вудсу

Не само то, обе институције су настале истог датума (27. децембра 1945.) и имају седиште у Вашингтону

ММФ је такође формално гледано специјализована агенција УН и чланство у IBRD и ММФ је идентично

Док је IBRD замишљен као орган мање-више привременог карактера (помоћ у послератној реконструкцији), ММФ-у је од оснивања до данас додељена кључна полуга у међународној привреди: међународни монетарни систем, заснован на вођству америчког долара

Разлози за оснивање ММФ

Пре другог светског рата, систем тзв. “златног стандарда” се распао, отворивши пут за манипулације валутама (обично девалвацију валуте ради вештачког појачања конкурентности)

Учесници Бретон Вудса су схватили да је стабилни валутни систем кључ стварно слободне трговине: без валутне манипулације и у комбинацији са либерализацијом увоза/извоза, долази до најефикасније, спонтане алокације ресурса: капитал, роба и рад иду тамо где су најтраженији

Од 1945. до 1971. курсеви светских валута били су фиксни у односу на амерички долар, који је био гарантован златним стандардом: $35 могло се заменити за унцу (28 г) злата

Никсон окончава златни стандард

1971. г, услед све већег притиска на долар (делом због огромних трошкова рата у Вијетнаму) амерички председник Ричард Никсон једнострано је окончао златни стандард: САД више нису биле обавезне да дају злато доносиоцима долара, а вредност долара у односу на злато пала је на 42 долара за унцу до 1973.

Исте године, укинути су и фиксни валутни курсеви: курсеви су “заплутали” и ММФ је изгубио своју главну карактеристику

s.m. 25


Стабилност курсева у буквалном смислу (фиксни курс) заменила је стабилност слободнијег тумачења (не превелико плутање)

Старе навике-нови задаци

Иако долар већ четрдесет година не гарантује ништа друго сем репутације/поверења, он је остао главна светска резервна валута

Ипак, ММФ је и после 1971. имао важну, донекле измењену улогу:

У складу са почетним идејом из Бретон Вудса, ММФ има задатак да помогне земљама које се суочавају са платним билансом-што му је данас главна активност

Кроз тзв. “аранжмане” ММФ позајмљује новац земљама које уђу или су у могућности да уђу у озбиљнији дебаланс

На овај начин се одржала каква-таква стабилност валута, али се манипулације полако враћају (Кина)

Органи управљања ММФ

Органи управљања ММФ су:

Савет гувернера: (гувернери централних банака или министри финансија чланица плус њихови заменици): састаје се једном годишње, у исто време када и Савет гувернера Светске банке (чланство се донекле подудара.у зависности кога чланице поставе на функцију)

Извршни одбор директора: 24 директора који раде у ММФ-у Вашингтону; у суштини управљају ММФ-ом

Генерални директор: по правилу из Западне Европе, заступа ММФ, оперативно води и председава Извршним одбором директора

Резиме

Најважнија питања са овог часа:

Наведите чланице Светске банке (две) и чланице Групације Светске банке (пет)

Које су основне делатности Светске банке?

Које су главне активности и извори прихода IBRD?

Koje су главне активности и извори приходи IDA?

Која је главна правна посебност уговора IBRD?

Који је разлог оснивања ММФ и шта се променило у његовом начину рада после 1971. године?

s.m. 26

Documents

skripta zaMPP